.

I, mada takve stvari ipak retko cinim - obicno gledam da im pomognem na neki drugi nacin - kad neki
nas covek, iz Jugoslavije, ovde bas zaglavi, ja ga i kuci odvedem. A narod ovde nije los, ali, nekako, tvrd je
na paru: otac za sina ne zna, sin za majku, svako ima svoju racunicu i svoju kasu. I retko jedan drugome u
kucu zalaze. A moja Inge nas docekuje s osmehom i kaze tipu srpski: "Mi volimo nasa Jugoslavija."

mi kaze: "Nemoj da se sekiras. Sav je bio propao, jadnik. Mi cemo zaraditi drugo." Pre dve godine sam se
opet bio zapio - desava mi se to povremeno - i, onako pijan, samo sam seo za volan i odjurio pravo za
Jugoslaviju. Osam dana nisam dolazio na posao. I mirno sam primio otkaz. Kriv sam, sta imam da se
bunim? Ali moj sindikat se pobunio; a ovde je sindikat veoma jak

U stvari, ja sam ovde, pomalo, popularan. Opet zbog boksa. Treniram fabricki klub. A osim toga, radim i
ono sto u Jugoslaviji nikad nisam ni pomislio - u sindikatu. Kad smo se burazer Vlada i ja pre tri godine
sreli u Italiji i ja mu to ispricao, on se prosto upisao od smeha; u Jugoslaviji stvarno ni za sta drugo osim
za cure nisam znao; i za boks, dabome. Kod kuce, naravno, imam nase ploce. Ali tamo ne volim da ih
slusam. Rastuzim se. Ne volim da uznemiravam Arnea i Inge. On, moj sin, izgleda, voli ih. U pocetku ih je
pustao da bi, valjda, meni ugodio. A posle ih zavoleo. A ja, kad se zazelim, dolazim ovamo.

Malo mi je lakse otkako ovde ima nasih. Gotovo sest godina bio sam jedini Jugosloven u celom
Estersundu. A sad nas ima gotovo seststo. Kad su poceli da dolaze, ocima nisam mogao da verujem. I -
ovde malo zvalavimo po naski, malo pevamo po naski i malo placemo po naski. A onda odemo svako na
svoju stranu. U stvari, ja im ovde dodjem - kao nekakav drveni advokat. Kazujem im kakvi su svedski
zakoni: na sta imaju pravo, na sta nemaju; prevodim im kad im sta zatreba; ovaj klub, tu prostoriju,
svedski sindikati su im dali: ja sam im to sredio; dosta njih sam u fabrici u kojoj radim zaposlio; kad se
pripremaju one nase priredbe, ja im za folklor obezbedjujem narodne nosnje: i to pozajmljujem od
Svedjana; njihove su muske nosnje slicne slovenackim: snalazimo se kako umemo. I tako, cesto sam
ovde. Cesto sam ovde, i sacekujem one koji dolaze, ispracam one koji odlaze. A oni dolaze, i odlaze, a ja
ostajem.

. I kad me vidi takvog, srpski mi kaze: i ona se uci da govori srpski: "Pa, Ljuba, idi malo u tvoja Jugoslavija.
Sverije je dobar, ali za tebe je Jugoslavija najbolji na svet. Idi malo u nasa Jugoslavija." - To nasa
Jugoslavija ona kaze zato sto svi mi, i ona, i Arne i ja, imamo dvojno drzavljanstvo, i svedsko i
jugoslovensko. To sam takodje sredio. - A ja joj kazem: "Ti, Inge, kao da si se na Dusanovcu rodila." Tada
uzmem od fabrike nekoliko dana neplacenog odsustva - i oni su na to navikli, pa mi vise ne prave pitanje
- i sednem u kola, pa po tri dana i tri noci vozim kao lud.