1

Meg Kabot

Brbljivica
staje na ludi kamen

www.crowarez.org
www.bosnaunited.net

2
 Izjave zahvalnosti

Veliku zahvalnost dugujem Bet Ader, Dženifer Braun, Keri Feron, Mišel
Džafi, Lori Langlaj, Tesi Vudvard i posebno Bendžaminu Egnacu.

Za Bendžamina

3
 ISTORIJA VENČANJA

U drevna vremena venčanja su bila malo neizvesnija nego danas.

Suparnička plemena, s namerom da uvećaju svoje ljudstvo, često su se
međusobno napadala samo da bi zadobila neveste. Tako je - jedni od
drugih su krali žene. Napadači su bili ono što su danas, u savremeno doba,
mladoženja i deveri.
Samo, znate, oni nisu nosili smokinge. Pre bi se reklo da su na sebi imali
životinjske kože.
Ponekad su dotične dame blagovremeno bile obaveštene o dolasku
napadača i nisu se nužno mnogo opirale.
Ali njihove porodice i prijatelji zbog toga nisu bili ništa manje ljuti.

4
 Kako da ne upropastite
sopstveno venčanje

Neka vam spisak poklona uvek bude duži od spiska pozvanih gostiju. Tako
nećete primiti isti poklon dva puta... a gosti koji ne mogu da prisustvuju slavlju
ipak će moći da vam kupe nešto lepo!

LIZI NIKOLS DIZAJNS™

5
 PRVO POGLAVLJE

Od čega god da su duše sazdane, njegova i moja su iste. Emili Bronte (1818-
1848), britanska spisateljica i pesnikinja

„Čeze”, govorim, dok gurkam muškarca u smokingu ispruženog na

mom krevetu. „Moraš da odeš odavde.” Čez mi sklanja ruku kao da mu
smeta. „Mama”, kaže. „Prestani. Rekao sam ti, već sam izneo smeće.”
„Čeze”, opet ga gurnem. „Ozbiljna sam. Probudi se. Moraš da ideš.”
Čez se prestrašeno budi. „Šta... Gde sam?” Mutnim pogledom preleće
preko prostorije dok ga konačno rasejano ne zaustavi na meni. „O, Lizi.
Koliko je sati?”
„Vreme je da kreneš” kažem, grabeći ga za ruku i vukući ga. „Hajde.
Ustaj.”
Ali kao da teglim slona. Ne pomera se.
„Šta se dešava?” pita Čez. Moram da priznam, nije baš lako biti grub
prema njemu. Izgleda zaista predivno u svečanoj košulji, sa čekinjastom
bradicom i sav zbunjen, s razbarušenim pramenovima crne nakostrešene
kose. „Zar je već jutro? Hej... zašto si ti još obučena?”
„Zato što se među nama nije ništa desilo”, odgovaram s olakšanjem,
pošto je to istina. Mislim, desilo se nešto. Ali vruće pantalone su i dalje na
meni, tako da nije ništa strašno. Hvala bogu. „Hajde, ustaj. Moraš da ideš.”
„Kako to misliš, ništa se medu nama nije dogodilo?” Čez izgleda
uvređeno. „Kako možeš to da kažeš? Imaš tragove moje brade na licu.”
Uplašeno podižem ruku ka obrazima. „Šta? O, bože. Šališ se, je li tako?”
„Ne, ne šalim se. Sva si izgrebana.” Preko lica mu se širi izgled
samozadovoljstva dok pruža ruke. „Dođi ovamo da nastavimo tamo gde
smo stali pre nego što si onako nepristojno zaspala, što ću pokušati da ti ne

6
uzmem za zlo, mada priznajem da će biti teško. Ve-rovatno ću morati da te
kaznim i malo ispljuskam po guzi ako ukapiram kako da svučem ovo sa
tebe. Kako ti to zoveš? O, da. Vruće pantalone.” Čez se ozari. „Hej, baš je
prikladno.”
Ali ja sam već požurila u kupatilo i ispitujem lice u ogledalu iznad
umivaonika.
Potpuno je u pravu. Čitava donja polovina lica mi je svetloružičasta na
mestima gde me je izgrebala Čezova tek izrasla bradica dok smo se žvalili
kao tinejdžeri na zadnjem sedištu taksija na putu do kuće sa sinoćnog
venčanja.
„O, bože!” jaučem, teturajući se nazad u spavaću sobu. „Misliš li da je
primetio?”
„Mislim da je ko primetio šta?” Čez me hvata za zglob, povlači na sebe i
petlja oko sićušnih dugmića na mojoj haljini.
„Luk!” viknem. „Misliš li da je primetio da mi je čitavo lice užareno?”
„Kako bi Luk to primetio?” pita Čez. „On je u Francuskoj. Kako se ovo,
uostalom, skida?”
„Nije u Francuskoj!” vičem pljeskajući Čeza po rukama. „Upravo je bio
u prizemlju. To je bio on, na vratima!”
„Na vratima?” Čez prestaje sa pokušajima da me obnaži, gledajući me
zbunjeno, privlačniji nego ikad. Šta mi vredi što primećujem koliko je Čez
zgodan. „Luk je na vratima?”
„Ne, nije više”, odgovaram, ponovo mu odgurujući ruke. „Ali vraća se
za pola sata. I zato odmah moraš da odeš. On ne zna da si ovde. I hoću da
tako i ostane.” S mukom mu izvlačim smoking koji je pritisnuo kolenom i
pružam mu ga. „Dakle, molila bih te da obučeš ovo i ljubazno napustiš ove
prostorije...”
„Sačekaj trenutak.” Čez podiže tamnu obrvu. „Sačekaj sad samo
trenutak. Zaista pokušavaš da mi kažeš kako ćete ti i gospodin Romantični
da se pomirite?”
„Naravno da ćemo se pomiriti”, odgovaram i usplahireno bacam
pogled na sat. Dvadeset pet minuta! Luk će se vratiti za dvadeset pet
minuta! Otišao je samo da potraži Starbaks i donese nam kafu i dansko... ili
šta god da Starbaks ima u svojoj ponudi na novogodišnji dan. Što se mene
tiče, to bi mogla da bude i užegla svinjska mast u plastičnim čašama. Kakve
7
veze ima? „Zašto misliš da bih inače stajala ovde i preklinjala te da
ustaneš? Ne želim da sazna da si ovde proveo noć - niti da si me izgrebao
bradom.”
„Lizi.” Čez odmahuje glavom. Ali ipak oblači smoking. Hvala bogu.
„Nije on mali. Ne možeš večno da ga štitiš. Moraće jednom da sazna za
nas.”
Ledeni pipci mi stežu srce. „Nas? Kako nas? Čez... nema nas.”
„Kako to misliš, nema nas?” Podiže pogled sa unutrašnjeg džepa sakoa
koji je pretraživao, očigledno tragajući za novčanikom. „Jesmo li ili nismo
upravo proveli noć zajedno?”
„Da”, potvrđujem, i ponovo razdražljivo gledam na sat. Dvadeset četiri
minuta! I još moram da operem kosu. Sigurna sam da mi je prepuna
konfeta sa venčanja. Da i ne govorim o tome da mi se maskara verovatno
razmazala oko očiju pa izgledam kao rakun. „Ali već sam ti rekla. Ništa se
nije desilo.”
„Ništa?” Čez deluje povređeno. „Jasno se sećam kako sam te nežno
držao u naručju i ljubio pod nebom punim zvezda padalica. I tebi je to
ništa?”
„To su bili baloni”, podsećam ga. „Ne zvezde.”
„Svejedno. Čini mi se da smo rekli kako ćemo poraditi na fizičkoj strani
naše veze.”
„Ne. Ti si to rekao. Ja sam rekla da smo oboje upravo prošli kroz bolne
raskide i treba nam vremena da to prebolimo.”
Čez podiže ruku i prolazi prstima kroz kosu, posle čega joj krajevi još
smešnije štrče. Osim toga, iz nje ispadaju konfete i padaju na posteljinu.
„Pa, otkud onda svi oni poljupci u taksiju?”
U pravu je. Nisam sigurna šta su svi ti poljupci u taksiju značili.
Niti zašto sam toliko uživala u njima.
Ali jedno znam. Neću da stojim ovde i razgovaram o tome. Ne sada.
„Previše smo popili”, objašnjavam, mahnito gledajući sat. Dvadeset dva
minuta! A moram i da se isfeniram! „Bih smo na venčanju. Zaneli smo se.”
„Zaneli?” Čezove plave oči neprirodno se sijaju na zimskom suncu koje
se probija kroz moje nove čipkane zavese. „Tako ti nazivaš moju ruku u
tvom grudnjaku? Zaneli smo se?”

8
 Zalećem se da mu rukom prekrijem usta.
„Ne smemo više nikada pričati o ovome”, kažem, a srce mi lupa - da,
lupa - u grudima.
„Nemoj samo da mi kažeš”, govori Čez ispod moje ruke, „da ćeš mu
dati još jednu priliku. Da, napravio je veliki romantični potez, doleteo je iz
Francuske za Novu godinu, ili šta god. Ali, Lizi... on se smrtno plaši
vezivanja. Nikada ni u čemu neće istrajati u životu.”
„Nije tačno”, uzviknem, spuštajući ruku sa Čezovih usta i okrećući je da
vidi. „Pogledaj!”
Čez zuri u treći prst moje leve ruke.
„O, bože”, izusti trenutak kasnije. „Mislim da će mi pozliti.”
„Lepo od tebe što tako nešto kažeš”, ljutim se, „devojci koju je tvoj
najbolji prijatelj upravo zaprosio.”
Mada, da budem iskrena, i meni je pomalo muka. Ali to je zbog onog
silnog šampanjca od sinoć. Sigurno.
„Lizi.” Čez se ponovo baca na krevet i zuri u pukotine na tavanici.
„Moram li da te podsećam da vas dvoje niste bili zajedno pre manje od
dvadeset četiri sata? Iselila si se iz stana koji ste delili upravo zato što je
izjavio kako ne vidi budućnost s tobom? Da si mi gotovo čitavu prethodnu
noć gurala jezik u grlo jer ste vas dvoje navodno završili?”
„Pa”, mucam, i gledam u trokaratni zeleni dijamant postavljen u obruč
od platine. Tako se lepo presijava. Luk mi je rekao da je potvrda o
zakonitom poreklu dragulja na putu. „Predomislio se.”
„Usrao se od straha zato što si se iselila”, viče Čez i ponovo seda. „Zar
to želiš? Frajera koji ti se vraća i prosi te samo zato što se užasno plaši
samoće, i koji bi radije bio s devojkom za koju zna da nije za njega nego
sam?”
Streljam ga pogledom. „O”, kažem. „A ti misliš da bismo mi bih bolji
par.”
„Da”, odgovara Čez. „Kad već to spominješ, mislim. Ali činjenica je da
bi ti i majmun sa papirnom vrećom preko glave bio bolji dečko od Luka.
Vas dvoje se uopšte ne uklapate.”
„Ti...” Dišem duboko. Ne mogu da verujem da razgovaram o ovome.
„Šta... Kako možeš... mislila sam da ti je Luk najbolji prijatelj!”

9
 „On jeste moj najbolji prijatelj”, buni se Čez. „Znam ga još od njegove
četrnaeste. Verovatno ga poznajem bolje nego što poznaje samog sebe. Zato
sam savršeno stručan da procenim kako on trenutno ne treba nikoga da
prosi, a kamoli tebe.”
„Šta hoćeš time da kažeš, a kamoli mene?.” Osećam kako mi se suze
skupljaju na trepavicama. „A šta to meni fali?”
„Ništa tebi ne fali, Lizi”, kaže Čez nežnijim glasom. „Samo ti znaš šta
želiš, a Luk ne zna. Ti si zvezda. A Luk nije momak koji bi živeo u nečijoj
senci. On i dalje veruje kako je on zvezda. A ne mogu biti dve zvezde u
jednoj vezi. Jedno mora pristati da prati ono drugo... barem neko vreme.”
„To nije istina”, bunim se brišući oči zglobom. „Luk je zvezda. Postaće
lekar. Jednog dana će spašavati dečje živote.”
Čez podiže pogled ka tavanici.
„Onog dana kada Luk de Vilijer stvarno postane lekar”, svečano
izjavljuje, „preći ću na svetlo pivo. Zauvek.”
Streljam ga pogledom. „Izlazi”, režim pokazujući mu vrata. „Ozbiljno.
Samo izađi.”
Čez ustaje - ali istog trena izgleda kao da se pokajao. Ipak, kad povrati
ravnotežu, kaže sa svim dostojanstvom koje je uspeo da sakupi: „Znaš šta?
Drage volje.” Izađe iz spavaće u dnevnu sobu, pronalazeći kaput na podu
na mestu gde ga je prethodne noći bacio. Podigne ga, držeći glavu pomalo
ošamućeno - a zatim se uputi ka vratima.
„Silno grešiš, Lizi”, okrene se da kaže kada stigne do njih... malo se
iznenadivši kad me zatekne odmah iza sebe.
„Ne”, uzvratim, upirući mu kažiprst u grudi. „Ti grešiš. Najbolji
prijatelj ti se ženi. Trebalo bi da se raduješ zbog njega. I zbog mene. Samo
zato što ti i Šari niste uspeli...”
„Šari?” Čez zapanjeno odmahuje glavom. „Ovo nema nikakve veze sa
Šari. Ovde se radi o tebi i meni.”
„Tebi i meni?” Zaprepašćeno se nasmejem. „Ti i ja ne postojimo.”
„To ti misliš”, kaže Čez navlačeći kaput. „I proklet bio ako budem čekao
da ti shvatiš kako to nije istina.”
„Dobro”, prihvatam. „I ne tražim to od tebe, zar ne?”

10
 „Ne.” Čez se smeška... ali ne izgleda srećno. „Ali tražila bi kada bi iole
imala predstavu šta je za tebe dobro.”
S tim rečima naglo otvara vrata i izjuri, zalupivši ih iza sebe dovoljno
snažno da prozorska okna zazveče.
I onda je nestao.

11
 ISTORIJA VENČANJA

Kad bi oteta „nevesta” i njen mladoženja bezbedno umakli pred besom

njene rodbine, koja bi je izbezumljeno tražila svuda oko sela iz koga su je
ščepali, neko vreme bi se pritajili kako bi izbegli osvetu njene porodice (ili
muža, ako je takav već postojao).
U tom periodu bi „mladoženja” iskazao nadmoć nad svojom
zarobljenicom suzbijajući u njoj svaku želju da beži ili da ga ubije na
spavanju (što nije bilo neuobičajeno za rane „brakove” ovakve vrste, kada
nevesta nije bila baš zadovoljna okolnostima onoliko koliko se mladoženja
tome nadao).
Ovo razdoblje „pritajivanja” možemo smatrati drevnom pretečom
medenog meseca. Samo što se ono najverovatnije odigravalo u pećini, a ne
u hotelu na Karibima. I sasvim sigurno nisu imali posluživanje po sobama.

12
 Kako da ne upropastite
sopstveno venčanje

Nikada ne isprobavajte novi kozmetički preparat - ili, bože sačuvaj, ne radite

piling lica - na sam dan ili u dane neposredno pred venčanje. Poslednje što vam je
potrebno je izbijanje osipa! Držite se uobičajene rutine i zablistačete punim sjajem.

LIZI NIKOLS DIZAJNS™

13
 DRUGO POGLAVLJE

Dve duše koje isto misle, Dva srca što tuku kao jedno. Franc Jozef fon Minh-
Belinghauzen (1806-1871), austrijski dramski pisac

Trepćem. Moram da priznam: nisam očekivala ovakvu reakciju od prve

osobe kojoj sam rekla za svoju veridbu sa Lukom. Očekivala sam od Čeza
da se buni, naravno. Mislim, istina je da smo Luk i ja sve donedavno imali
izvesne nesporazume. Sve do pre pola sata, u stvari.
Ali s tim je sada gotovo. Jer Luk me je zaprosio. To je bila jedina ozbiljna
prepreka koja nam je stajala na putu - to što nije mogao da zamisli
budućnost sa mnom.
Ali to se sada promenilo. Zaprosio me je! Postaću nevesta! Lizi Nikols,
nevesta, konačno!
U redu. Pomalo je čudno što svaki put kada na to pomislim, imam
osećaj kao da ću da povratim.
Ali to je od silnog uzbuđenja što sam se verila pre doručka. Odu-vek
sam sumnjala da sam malčice hipoglikemična. Baš kao Nikol Riči.
Uostalom, za sve je kriv Čez. Zašto je, umesto da se raduje zbog mene,
morao tako besmisleno da se ražesti, gotovo kao da je... pa, gotovo kao da
je ljubomoran? Samo što to nije moguće. Zato što se Čezu ne dopadam na
taj način. Mi smo samo prijatelji. Mislim, naravno, sinoć smo se malo
muvali. I, priznajem, bilo je... pa, lepo. Veoma lepo, u stvari.
Ali oboje smo bili malo pripiti. Pijani, čak. Nije to značilo ništa. Kao što
sam i rekla: oboje smo patili zbog raskida svojih veza, pa smo u naručju
onog drugog potražili utehu.
Ali to ne znači da se među nama dogodilo nešto više.
Je li tako?

14
 Dobro, neću više da gubim vreme razmišljajući o tome. Luk će se vratiti
svakog trenutka. Moram da se sredim pre nego što stigne. Već je dovoljno
loše to što me je zaprosio - a ja prihvatila - a nisam još ni zube oprala. Ne
želim da započnem svoj prvi verenički dan u istom donjem vešu koji nosim
još od juče.
Dok se zvono u prizemlju ne oglasi, sva sam mirisna i skoc-kana kao i
uvek - zahvaljujući najbržem tuširanju na svetu, žustrom presvlačenju u
prelepu lori deb haljinu od šifona u stilu pedesetih (savršenu za
novopečenu verenicu, a uskoro i zvaničnu restaura-torku venčanica), sa
debelim slojem korektora za podočnjake - spremna sam da otvorim vrata
čoveku kome sam se upravo zaklela na vernost.
Lakša sam od vazduha dok se spuštam širokim stepeništem do ulaznih
vrata u zgradu (moram smesta da popravim to zvono, čim sutra ujutru
počne ponovo sve da radi).
„Opa”, izusti Luk kada mu otvorim teška metalna vrata. „Izgledaš...”
„Kao buduća nevesta?” pitam, podižući tri sloja - jedan od šifona, drugi
od tila, treći od najlona - moje bogate suknje i veselo mu se naklonim.
„Hteo sam da kažem seksi”, kaže Luk. Pobedonosno diže papirnatu
vreću iz Starbaksa... i pakovanje od šest dijet-kola za mene. „Vidi šta sam ti
doneo. Prepešačio sam samo jedanaest blokova da pronađem prodavnicu
otvorenu za Novu godinu.”
„O, Luk! Setio si se!”
Samo, naravno, Čez je bio taj koji je preneo Luku koliko obožavam dijet-
kolu. Luk ju je samo zato kupio onog dana u jednom francuskom selu
prošlog leta. Pošto mu je Čez rekao da dijet-kola vodi do mog srca.
Ali to ne znači da sam zaljubljena u Čeza, zar ne?
Naravno da ne! Kako mi nešto tako blesavo uopšte pada na pamet?
Oči mi se pune suzama. Stvarno, Luk je najpažljiviji verenik na čitavom
svetu. Takođe i najzgodniji, dok stoji ovde u svom zimskom hugo bos
kaputu, s dugim tamnim trepavicama tako savršeno uvijenim... i to bez
pomoći uvijača za trepavice. Izgledao je tako ljupko dok je pre pola sata
klečao na istom tom mestu u lapavici, pun nade i sav usplahiren. Zar sam
uopšte mogla da ne pristanem kada me je zaprosio?

15
 Doduše, drugačiji odgovor mi nije ni pao na pamet. Dobro, možda samo
na nekoliko trenutaka. Da ga kaznim za ono: „Ne znam mogu li da
zamislim budućnost sa tobom”.
„Samo želim da znaš, kada ja pogledam u budućnost, ne vidim ništa
drugo osim tebe.” To mi je u jednom trenutku Čez prošaputao u uvo sinoć
na venčanju.
A zatim je šapnuo: „Čak i da ne nosiš vruće pantalone.”
Odmahujem glavom. Zašto stalno razmišljam o Čezu? Gotovo sve
vreme nosi bejzbol kape Univerziteta Mičigen.
Javno.
Lukovo lice se snuždi. „Šta je bilo?” pita. „Šta sam uradio? Ne piješ više
dijet-kolu. Da li je to u pitanju? Mogu da ti donesem nešto drugo. Šta želiš?
Dijet dr Peper*.”
„Ne!” Pokušam da se veselo nasmejem. O, bože. Šta nije u redu sa
mnom? „Naravno da i dalje pijem dijet-kolu. Izvini. Au, napolju je stvarno
hladno. Uđi.” Sklanjam se sa vrata da može da prođe.
„Mislio sam da me nećeš nikada pozvati.” Luk mi upućuje osmeh od
koga i dalje osećam slabost. Zaustavlja se na ulazu tek toliko da mi usnama
očeše obraz, zadržavajući ih na trenutak u mojoj kosi.
„Lepo je ponovo biti kod kuće”, mrmlja pre nego što prođe pokraj
mene. „A to je gde god si ti. To mi je sada jasno.” O! Što je to slatko!
I kako je Čez uopšte mogao da optuži Luka da ne zna šta želi? Zna on
tačno šta želi. Mene!
Samo mu je trebalo malo vremena da to shvati. Trebalo ga je malčice
pogurati. Tako što sam raskinula s njim i iselila se iz stana koji smo delili.
„Znači, ovo je taj novi stan, ha?” Luk razgleda pomalo mračan i
izuzetno uzak hodnik.
„Unutra je lepše”, objašnjavam.
„Ne”, pravda se Luk. „Sviđa mi se. Ima karakter.”
Nije Čez kriv, govorim sebi dok pratim Luka. Stvarno nije. On jed-
nostavno nikada nije spoznao sreću - istinsku, ljubavnu sreću - tako
predivnu kakvu delimo Luk i ja. Naravno da je to razlog što je posmatra sa
sumnjom kada je vidi. Naravno da sumnja u naše izglede za uspeh.

16
 Ali kada nas vidi zajedno - kako smo srećni, sada kada smo stvarno i
istinski posvećeni jedno drugom - promeniće mišljenje. Složiće se. Shvatiće
koliko je pogrešio što je izgovorio sve one užasne reči.
Jednog dana i Čez će pronaći devojku - pravu devojku za sebe -koja će
ga usrećiti kao što ja činim Luka srećnim... i on će usrećiti nju baš kao i Luk
mene.
I tada će sve biti u redu.
Sačekajte da vidite. Samo sačekajte i videćete.
„Evo nas”, kažem kada stignemo do vrata mog novog stana, širom ih
otvarajući. „Dome, slatki dome.”
„Sjajan je”, kaže Luk oduševljeno dok me prati unutra.
Osmehujem mu se. „Ne moraš da se pretvaraš da ti se sviđa. Znam da je
grozan. Ali moj je. I čim ugrabim vremena - i nešto novca - srediću ga.”
„Ne, Lizi, zaista je prelep.” Luk spušta kesu iz Starbaksa i dijet-kolu i
grli me. „Kao i ti. Krajnje neobičan i potpuno čaroban.”
„Nadam se da nije kao ja”, kažem uz smeh. „Nadam se da nisam
prekrivena velikim grudvičastim roze tapetama sa kosim podovima i
pukotinama na tavanici.”
„Znaš na šta mislim”, kaže Luk, mazeći mi vrat. „Jedinstven je. Kao ti.
Već miriše na tebe. Bože, ne mogu da verujem koliko si mi nedostajala. A
bili smo razdvojeni samo, koliko? Nedelju dana?”
„To želiš? Frajera koji ti se vraća i prosi te samo zato što se užasno plaši
samoće, koji bi radije bio sa devojkom za koju zna da nije za njega nego
sam?”
Bože! Izlazi iz moje glave, Čeze Pendergaste!
„Tako nekako”, potvrđujem. Lukovo milovanje postaje ozbiljnije. Ili
barem bliže mornarskom izrezu moje haljine.
Odmičem se i posežem za dijet-kolom.
„Dakle, koga prvo da pozovemo?” pitam razdragano.
„Da pozovemo?” Lukove oči, koje imaju sanjalački pogled čak i kada je
sasvim budan, otežale su od mešavine putne ošamućenosti i, pa... seksa.
Želje za seksom, u svakom slučaju. „Ne bih nikoga da zovemo, pravo da ti
kažem. Razmišljao sam u stvari da isprobam onaj tamo krevet. I nadao sam
se da ćeš svući tu haljinu i pridružiti mi se...”

17
 „Luk”, kažem nakon što sam progutala gutljaj okrepljujućeg kofeina i
kalijum benzoata. „Moramo da nazovemo ljude i saopštimo im lepe vesti.
Mislim, verili smo se.”
„O” Luk ponovo čežnjivo gleda ka krevetu. „Valjda. Mislim... Da.
Verovatno si u pravu.”
„Evo.” Kopam po kesi iz Starbaksa izvlačeći kafu koju je doneo sebi i
dva mafina. „Popij ovo. Hajde da sastavimo spisak. Treba da nazovemo
tvoje roditelje, naravno.”
„Naravno”, slaže se Luk i otpija gutljaj kafe.
„I moje. I moje sestre. Eto, one će biti kod roditelja na novogo-dišnjem
ručku s bakom, tako da ćemo jednim pozivom uspeti sve da ih
obavestimo.” Grabim notes koji sam ostavila na malom žutom kuhinjskom
stolu, dok Luk svlači kaput i spušta se na stolicu iste boje. „Moram da
nazovem i Šari, naravno. A ti bi trebalo da... verovatno bi trebalo da
nazoveš Čeza.”
Luk izvlači mobilni i ukucava brojeve. Prekookeanske. Previše brojeva
da bi zvao Čeza.
„Šta radiš?” pitam ga.
„Zovem roditelje”, odgovara. „Kao što si mi rekla.”
Pružam ruku i sklapam mu telefon.
„Hej”, kaže zbunjeno. „Zašto si to uradila?”
„Mislim da bi prvo trebalo da nazoveš Čeza”, odgovaram. „Zar ne?”
„Čeza?” Luk me gleda kao da sam mu predložila da se uroka heroinom
i zatim ubije svoju majku. „Zašto bih prvo zvao Čeza?”
„Zato što ti je najbolji prijatelj”, kažem spuštajući se na stolicu nasuprot
njegovoj. „Zar ga nećeš zamoliti da ti bude kum?”
„Ne znam”, odgovara Luk, i dalje zbunjeno. Izgleda da je ošamu-ćeniji
nego što sam mislila. „Pretpostavljam.”
„Uvrediće se ako njemu prvom ne javiš”, dodajem. „Znaš, bio je tako
dobar prema meni protekle nedelje, dok smo ti i ja bili... razdvojeni.
Pomogao mi je da se ovde uselim i sve. A sinoć je čak išao sa mnom i na
venčanje Higins-Makdauel.”
Luk izgleda dirnut. „Je li? Lepo od njega. Mora da mu je bolje. Znaš,
pošto se ispostavilo da Šari voli devojke.”

18
 „Uf”, izustim. „Da. Bilo je. Lepo od njega, mislim. Zato i mislim da prvo
treba njega da nazoveš. I zahvališ mu se. Što je tako dobar prijatelj. I reci
mu koliko ti njegovo prijateljstvo znači. Zaista mislim da mu je potrebno
samo da ti čuje glas.”
„Dobro”, kaže Luk, otvara mobilni i okreće broj. „Mislim da si u
pravu.”
Trenutak kasnije, dok stiskam ruke i molim se da je Čez još u
podzemnoj i da se neće javiti, čujem Luka: „Čeze? Hej, ja sam. Imam
novost, čoveče. Sediš li?”
Skačem sa stolice, ubeđena da ću povratiti ono malo dijet-kole koju sam
do sada popila, i trčim da se uhvatim za ivicu sudopera.
To je to, mislim. Čez će mu reći. Čez će reći Luku da je pre samo
dvanaest časova njegova ruka bila u mom grudnjaku.
I veridba će biti otkazana.
Verovatno neću moći da zadržim prsten.
„Šta? Da, vratio sam se. Kod Lizi sam. Jutros sam stigao.”
Šta to Čez radi? Zna da se Luk vratio. Rekla sam mu da se Luk vratio. O
bože. Hajde, uradi to već jednom, pa da završimo.
„U redu. Znači sediš? U taksiju? Kuda ideš taksijem na novogodišnje
jutro? Stvarno? Jesi? Ko je ona?”
Hvatam se za rub sudopera. To je to. Baciću peglu.
„Kako to misliš, nećeš da mi kažeš?” smeje se Luk. „Dobro, džukcu
jedan. U redu. Dakle, evo šta ima novo: zaprosio sam Lizi. I pristala je.
Želim da mi budeš kum na venčanju.”
Sklapam oči. Sada će Čez reći Luku da mu ne može biti kum zato što je
uveren kako čini najgoru grešku u životu.
I da mu se, o da, jezik sinoć nalazio u mom grlu.
„Hvala!” veselim glasom reče Luk u telefon. Previše veselim da bi tako
odgovarao na vest da su mu se najbolji prijatelj i verenica ljubakali na
zadnjem sedištu taksija. „Da, i ja takođe. Šta? Lizi? Naravno, možeš da
razgovaraš sa Lizi. Sačekaj.”
Okrećem se od sudopera na vreme da vidim kako Luk prelazi preko
kuhinje da mi doda telefon.

19
 „Želi da priča s tobom”, prenosi mi. Luk sav blista. „Mislim da hoće
lično da ti čestita.”
Uzimam telefon, a u stomaku osećam mučninu jaču nego ikad. „Halo?”
„Zdravo, Lizi.” Čezov duboki glas mi para uvo. „Nadala si se da ću
Luku ispljunuti istinu o našem tajnom muvanju i da će on sve da otkaže, je
li tako? Bojim se da nisi te sreće. Sama si se uvalila u ovu zbrku i sama ćeš
morati da se izvučeš. Ako misliš da ću ja da uletim kao neki princ na
mlečnobelom konju da spasim to tvoje zgodno dupence, zanosiš se.”
Ispuštam lažni smeh. „Hvala ti!” vičem. „Hvala na lepim rečima!” Luk
me i dalje zadovoljno gleda s drugog kraja kuhinje.
„Da”, kaže Čez. „Znaš, kada si spakovala svoje stvari i ostavila ga na
cedilu, pomislio sam, konačno. Žena sa dostojanstvom. Pojma nisam imao
da će mu trebati samo veliki dijamantski prsten i nešto krokodilskih suza
da te ponovo osvoji. Zaista sam od tebe više očekivao, Lizi. Reci mi nešto.
Hoćeš li čekati sve dok se ne razdele pozivnice pa da sebi priznaš da je Luk
poslednji čovek na svetu s kojim bi trebalo da provedeš ostatak svog
života? Ili ćeš postupiti ispravno i sve prekinuti sada?”
„Sjajno, Čeze”, izgovaram, uz još lažnog smeha. „I meni je drago što
smo popričali.”
„Ovo je kao da gledam kako jagnje vode na klanje”, mrmlja Čez. „Zar ti
je toliko važno da se udaš? Pa to je obično prokleto parče papira.”
„Hvala, Čeze”, nastavljam. Nisam sigurna koliko ću još moći lažno da
se smejem. Jer samo što nisam počela da ronim prave suze. „Mnogo ti
hvala.”
„Slušaj, ja... Daj mi ga ponovo.”
Predajem telefon Luku. „Želi da razgovara s tobom”, kažem.
Luk preuzima telefon. „Hej, čoveče. Da? Aha.”
Odšetam do spavaće sobe, otkopčavajući haljinu dok hodam. Ne mogu
da verujem da se ovo događa... ništa od ovoga. Imam ono što sam želela...
što mi se čini da sam oduvek želela: muškarac mojih snova me je zaprosio.
Udaću se.
Trebalo bi da sam srećna.
Zaboravite to. Ja jesam srećna. Jesam.
Možda mi se samo još nije sleglo.

20
 „Šta se dešava?”
Dižem pogled i vidim Luka kako stoji na vratima, sa sklopljenim
mobilnim u ruci.
„Šta radiš?” zanima Luka. Pogled mu pada na haljinu, koja leži na podu
kao ružičasta gomilica. „Mislio sam da ćemo da zovemo ljude i
obaveštavamo ih o veridbi.”
„Predomislila sam se”, odgovaram, podižući posteljinu da mu pokažem
šta imam na sebi. A to je ništa. „Mislim da mi se tvoja prvobitna zamisao
više dopada. Hoćeš da mi se pridružiš?”
Luk baca mobilni preko ramena. „Mislio sam da me nikada nećeš
pitati”, izusti. Zavlači se sa mnom u krevet.
Luk i ja smo zaokupljeni postkoitalnim gugutanjem. Tako je lepo biti u
njegovom zagrljaju - a iskreno, nisam mislila da ću se tu ponovo naći.
„Dakle, pričao sam sa svojim ujakom kada sam prošle nedelje bio u
Francuskoj”, govori mi Luk.
„Hmmm?” Obožavam njegov miris. Lukov, mislim. Tako mi je
nedostajao taj miris. Zaista je moćno biti snažna, nezavisna žena koja drži
do sebe i ostavlja muškarca koji ju je po njenom mišljenju povredio.
Ali nije lako. Niti zabavno.
Mnogo je lepše maziti se s tim muškarcem u krevetu, potpuno gola.
„Znaš, moj ujak Džerald?” nastavlja Luk.
„Aha”, potvrđujem. „Onaj što živi u Hjustonu. Što ti je ponudio posao u
ogranku njegove firme u Parizu.”
„Tačno”, potvrđuje Luk. „Tibodi, Dejvis i Stern. To je jedna od naj-
ekskluzivnijih investicionih kompanija za privatne klijente na svetu.”
„Mmm”, mrmljam. Divim se kako je Lukov biceps, čak i kada je
potpuno opušten, kao sada, tako... veliki. I okrugao. I satenski gladak. I
savršeno mesto da na njega spustim svoj obraz. Nemoguće je misliti na
nešto drugo - ili nekog drugog - dok ti je obraz naslonjen na nagi biceps
zgodnog frajera. „Samo što tebe to ne zanima. Pošto radiš na
postdiplomskom programu da bi položio ispite potrebne za medicinu koje
nisi imao na fakultetu jer si odabrao menadžment, i kada završiš, moći ćeš
da se upišeš na medicinski fakultet.”
„Da”, kaže Luk. „Znam. Zato je Džeraldova ponuda tako sjajna.”

21
 Nemam drugog izbora već da nerado podignem glavu sa saten-skog
jastuka i sa Lukovog bicepsa.
„Ujak Džerald ti je ponudio posao?” Trudim se da mi glas zvuči
ravnodušno. Kao da mi je sasvim svejedno o čemu razgovaramo.
Bla-bla-bla, ni najmanje me nije briga što GLUPI UJAK DŽERALD
GURA NOS U POSLOVE MOG DEČKA - izvinjavam se, MOG
VERENIKA. „O kakvoj ponudi je reč?”
„Zove me da ovog leta radim za njega i da mu pomognem u osnivanju i
vođenju pariškog ogranka Tibodija, Dejvisa i Sterna.”
„O.” Ponovo spuštam glavu. „Umesto da pohađaš nastavu na
postdiplomskim studijama?”
Ali tek što sam se ja spustila, Luk se uspravio u sedeći položaj,
odgurnuvši moju glavu na jastuk.
„Ponuda je zaista odlična”, uzbuđeno govori. „S obzirom na to da je
samo na tri meseca. Dobio bih oko pola moje dosadašnje godišnje plate.
Stvarno velikodušno od njega.”
„Au”, kažem, pokušavajući da namestim jastuk tako da mi bude
udoban kao i njegova ruka malopre. „To jeste velikodušno.”
„Nije da neće biti mnogo posla”, nastavlja Luk. „Mislim, biće.
Sedamnaest, osamnaest sati dnevno, najverovatnije. Ali prilika je
izvanredna. I, naravno, mogu da koristim porodični stan.”
„Lepo”, odobravam. Lukje srećan što njegova porodica ima sve te
stanove koji tako stoje prazni razbacani po celom svetu. Stanovi u Njujorku
i Parizu, kuća u Hjustonu, zamak na jugu Francuske...
„A nadoknadiću časove koje propustim”, dodaje Luk, „na jesen. Biće to
samo dodavanje još jednog semestra na sve ono što me već čeka.”
„O”, izustim.
„A najbolje od svega”, govori Luk, nagnuvši se da bi prebacio
preplanulu, mišićavu ruku preko mog struka, „jeste to što ti možeš da
pođeš sa mnom.”
Iznenađeno ga gledam. „Šta?”
„Da”, kaže Luk, stežući me. „Sve sam smislio. Možeš da pođeš sa
mnom u Pariz. Biće mnogo lakše organizovati venčanje u zamku Mirak
odande nego odavde...”

22
 „Hm”, mumlam. Prosto ne verujem da je ozbiljan. „Ne mogu tek tako
da uzmem slobodno leto i odem u Pariz, Luk.”
„Naravno da možeš”, protivi se Luk. On očigledno misli da sam ja ta
koja se šali. „Daće ti godišnji odmor u prodavnici. Moraju. Udaješ se!”
„Da”, kažem. „Godišnji znači dve nedelje... tri, možda. Ali ne čitavo
leto.”
„Lizi.” Luk kao da je razočaran u mene. „Zar ništa ne znaš o po-
slovnom svetu? Nemoj da dozvoliš Anrijevima da ti govore koliko ti
godišnjeg odmora pripada. Ti reci njima. Ako zaista žele da te zadrže,
dozvoliće ti da uzmeš onoliko slobodnog vremena koliko želiš.”
„Luk”, počinjem, trudeći se da pronađem način da ga ne uvre-dim. „Ne
želim da odsustvujem čitavo leto. I svakako ne želim da ga provedem s
tobom u Parizu.”
Ali nisam to još dobro ni izgovorila, a već shvatam da sam to opet
učinila. Mislim, opet mi je jezik brži od pameti. Bože, koliko god se trudila
da budem taktična, kao da nikada ne mogu ovom momku da kažem ono
što treba.
„Ovo nije zvučalo kako treba”, mucam.
Srećom, Luk se cereka.
„Izgleda da ne moram da brinem hoćeš li biti iskrena sa mnom”, kaže.
„Izvini”, žurim da kažem. „Mislila sam...”
„Da ne želiš ovo leto da provedeš u Parizu”, dovršava. „I ne moraš da
se izvinjavaš. Shvatam. Voliš svoj posao, i želiš da budeš ovde. To je u
redu. Radi se o tome što je Džeraldova ponuda zaista previše dobra da bih
je odbio. Naročito s troškovima oko venčanja. Vidi, u redu je. Možemo da
imamo i vezu na daljinu. Ionako već imamo odvojene stanove”, vragolasto
mi se smeška, pošto sam ga već upozorila, pre nego što sam odgovorila
potvrdno na prosidbu, da se neću vratiti kod njega sve dok se ne venčamo;
to mi se jednostavno čini najpametnije, pod datim okolnostima, „pa onda
valjda ni život u različitim zemljama na nekoliko meseci tokom leta ne bi
trebalo da bude tako strašan.”
Grickam donju usnu. Jesam li ja luda? Verovatno jesam. Imam ovog
neverovatnog momka koji me je konačno zaprosio, a u posled-njih sat
vremena odbila sam ne samo poziv da se vratim u njegov stan, već i da
provedem s njim leto u Parizu.
23
 „On nije tip momka koji bi živeo u nečijoj senci. On i dalje veruje kako je
on zvezda. A ne mogu biti dve zvezde u jednoj vezi. Jedno mora pristati da
prati ono drugo... barem neko vreme.”
O! Ne mogu da verujem! Čak ni strastveni seks pod teškom šminkom
nije uspeo da istera Čezov glas iz moje glave! Šta ću morati da preduzmem
da izbacim tog tipa odatle?
„Hajde”, kažem, hvatajući se za mobilni. „Hajde sada da nazovemo
ljude i kažemo im.”
Luk izgleda kao da se zabavlja. „O, sada želiš da zoveš svoju
porodicu?”
Verovali ili ne. Sve samo da mi Čezov glas više ne odzvanja u glavi.
„Hajde”, zahtevam, okrećući broj. „Biće zabavno. Prvo ću ja nazvati
moje roditelje. Pošto sam ja nevesta, moraš da radiš ono što ti kažem. Halo,
mama?”
„Ne”, čuje se dečji glas. „To sam ja, Megi.”
„O, Megi”, obraćam se svojoj nećaki. „Ćao, ovde tvoja teta Lizi. Hoćeš li,
molim te, pozvati baku na telefon?”
„Važi”, pristaje Megi, i čujem kako telefon pada na pod dok ona odlazi
u potragu za mojom majkom. Čujem glasove mojih sestara i njihovih
muževa u pozadini kako uživaju u tradicionalnom no-vogodišnjem ručku
Nikolsovih. Mada je „uživanje” možda prejaka reč. „Izdržavaju” bi možda
više odgovarala. Čujem kako Andželo, muž moje sestre Rouz, bulazni
nešto o tome kako više ne jede jaja zbog hormona koje sadrže, a sestra mu
uzvraća da bi mu možda višak hormona dobrodošao... naročito u krevetu.
„Ko je to?” baka gunđa u slušalicu.
„O”, uzdišem razočarano. „Bako. Ćao. Ja sam, Lizi. Pokušavam da
dobijem mamu...”
„Zauzeta je”, prekida me baka. Ko god da je bio zadužen da je čuva i
dopusti joj da pije samo bezalkoholno pivo, očigledno nije izvršio zadatak.
Baka je, kao i uvek, ušljokana. „Neko mora da nahrani ovu bandu. Bože
sačuvaj da bi se neka od tvojih sestara ponudila da jednom bude domaćica
i zaprlja svoju kuću.”
„Ha”, izustim, upućujući Luku blistav osmeh da mu pokažem kako sve
teče glatko. „Pa, imam novost. Možda bi ti mogla da obavestiš ostale.”

24
 „Isuse Hriste”, kaže baka. „Napumpana si. Lizi, rekla sam ti. Uvek
koristi gumicu. Znam da ih momci ne vole, ali kao što ja uvek kažem: nema
gumice, nema šanse.”
„Uf”, kažem. „Ne, bako, nije to. Luk i ja smo se verili.”
„Luk?” Baka zvuči kao da se davi na piću koje je upravo sjurila niz grlo.
„S tim nikogovićem? Zašto si pristala da se udaš za njega? Mislila sam da si
šutnula tog gubitnika još pre Božića.”
Kašljucam i upućujem Luku još jedan umirujući osmeh.
„Jesu li uzbuđeni?” čitam mu sa usana.
Pokazujem mu podignut palac.
„Hm, jesam, bako”, izgovaram. „Ali sada smo vereni. Hoćeš li, molim
te, pozvati mamu?”
„Ne, neću pozvati mamu”, odbija baka. „Veruj mi, činim ti uslugu, Lizi.
Juče je imala čas akvabika i čas izrade spomenara, pored sve te kupovine za
ovaj ručak, bez bilo kakve pomoći od ovih tvojih sestara. Ova vest bi mogla
da je dotuče.”
„Bako.” Ponovo se smešim Luku. „Ako mi ne pozoveš mamu na
telefon, zvaću je na mobilni i reći ću joj da si cugala šeri za kuvanje. I ne
pokušavaj da poričeš. Zato što prepoznajem.”
„Nezahvalnice”, reži baka. „Zašto ti je uopšte potrebna veridba, Lizi?
Muževi ništa drugo ne rade, samo te blamiraju. Veruj mi, vukla sam jednog
na grbači pedeset pet godina. Ja znam. Spasi se dok još možeš.”
„Bako”, upozoravam je.
„Idem po nju”, popušta baka. Čujem je kako se odvlači.
Ne promiče mi da se Luk više ne smeška. Kažem: „U redu je. Baka se
malo napila.”
Luk gleda na sat. „Podne je.”
„Praznik je” naglašavam. Bože. Neki ljudi su baš sitničavi.
Vest da se udajem mama prihvata mnogo toplije od bake. Vrišti i ciči i
zove tatu i traži da priča s Lukom i poželi mu dobrodošlicu u porodicu i
zanima je kada će ga upoznati. Što me podseća da je pomalo čudno što se
Luk još nije upoznao s mojima. Ja s njegovima jesam.
Ali, dobro. Već će se upoznati, pretpostavljam. Mama želi da or-
ganizuje slavlje povodom veridbe... i venčanje, za koje smesta nudi
25
porodično dvorište, predlog koji blago odbijam uz reči: „Pa, videćemo.”
Nisam sigurna kako da joj saopštim da je Luk već predložio da se venčamo
na porodičnom imanju iz sedamnaestog veka na jugu Francuske, što je
ponuda koju je prilično teško odbiti.
Osim što moja porodica nikada pre nije bila u Evropi... nikada pre nisu
bili ni u Njujorku.
To bi u stvari mogao biti problem.
Ali Luk im preko telefona govori sve što žele da čuju, i drag je i ljubazan
baš kao da su mi roditelji kralj i kraljica, a ne profesor na ciklotronu
Univerziteta Mičigen i domaćica. Sve će, čini mi se, dok ga ponosno
posmatram, biti u redu. U savršenom redu.
„Ovo je kao da gledam kako jagnje vode na klanje”, mrmlja Čez. „Zar ti
je toliko važno da se udaš? Pa to je obično prokleto parče papira.”
U redu, dobro, sve će biti dobro nakon još nekoliko telefonskih poziva. I
još seksa. Još mnogo seksa.

26
 ISTORIJA VENČANJA

Sociolozi već dugo smatraju objavu zajedništva između dvoje ljudi

važnim korakom u razvoju ljudske sreće. S društvene tačke gledišta, opšte
je verovanje da je heteroseksualni muškarac koji je povezan sa
heteroseksualnom ženom smireniji i manje sklon nasilju, a udata žena je
podjednako manje neprijatna. Njihovim potomcima godi što imaju i oca i
majku, a u drevnim vremenima čitavom plemenu je odgovaralo dobro
raspoloženje koje je stvarala takva srećna zajednica. Drugim rečima:
venčanja su bila radosni događaji koji su svuda donosili manje sukoba i
neprijatnosti.
Samo bih volela da istaknem da niko od ovih sociologa nije
prisustvovao venčanjima mojih sestara. Očigledno.

27
 Kako da ne upropastite
sopstveno venčanje

Da li vas izluđuje buduća svekrva ili zaova dok planirate vaš poseban dan?
Možete da je se otarasite na vrlo jednostavan način. Dajte joj da se nečim zanima!
Ako dopustite njegovoj porodici - naročito ženskim članovima - da učestvuje u
pripremi za veliki dan, ne samo da će se osećati posebnim, već ćete skinuti i nešto
tereta sa vaših leđa. Samo im nikako nemojte poveriti da obave nešto zaista veliko.
Jer kada zabrljaju (a sasvim sigurno hoće), neće biti važno.

LIZI NIKOLS DIZAJNS™

28
 TREĆE POGLAVLJE

Srećni i trostruko srećni su oni koji uživaju u stalnom zajedništvu i čija

ljubav, nenarušena jetkim zamerkama, neće nestati sve do poslednjeg dana
njihovog postojanja. Horacije (65-8 p. n. e.), rimski lirski pesnik

„Dobar dan, Še Anri, molim sačekajte.”

„Dobar dan, Še Anri, molim sačekajte.”
„Dobar dan, Še Anri, molim sačekajte.”
„Dobar dan, Še Anri, mogu li da vam pomognem?”
„Da, jesu li to Henri svadbe?” Žena s druge strane žice izgovorila je
Henri umesto ispravnog francuskog izgovora prezimena mojih gazda, An-
ri.
To mogu da oprostim. Ne mogu da oprostim što žvaće žvaku. Osećam
kako mi se prsti na nogama grče. Od svih odbojnih ličnih navika koje
buduće neveste - ili bilo ko, zaista - mogu da imaju, žvakanje žvake me
najviše ljuti.
„Da, jesu”, odgovaram ljutito posmatrajući sva treptava svetla na mom
telefonu. Dobro je što sam silne mesece provela na prijemnim poslovima u
advokatskoj kancelariji Pendergasta, Laflina i Flina. Mogu kao od šale da
savladam preopterećenu telefonsku centralu.
A u ponedeljak ujutru nakon novogodišnje udaje Džil Higins za
bogatog pripadnika visokog društva Džona Makdauela - na kome je Ana
Vintur (da, ta Ana Vintur, dugogodišnja urednica Voga) moju restauraciju
nasledne venčanice Makdauelovih nazvala „veštom” - telefoni u Še Anriju
ne prestaju da zvone.
Od svih jutara kada su gospodin i gospođa Anri kasnili dolazeći iz svog
doma na periferiji Nju Džerzija, ovo ne bih izabrala. Samo kažem.

29
 „Hoću da mi zakažete sastanak sa tom ribom”, kaže Preživarka.
„Molim?” Zaprepašćena sam. Prvo žvakanje žvake, zatim me ovako
oslovljava - jer to može da se odnosi samo na mene. Jedina sam od
zaposlenih u Še Anriju koju bi imalo smisla nazvati „ribom”,
omalovažavajućim sleng izrazom za „mladu ženu”, pošto je madam Anri
žena u pedesetim.
„Znate”, nastavlja Preživarka. „Sa ribom koja je dizajnirala onu haljinu
za Naduvenu.”
Naduvena. Nadimak koji su novine nadenule sirotoj Džil Higins, zato
što radi u odeljenju s fokama u zoološkom vrtu Central parka. I zato što se
usudila da se zaljubi u jednog od najbogatijih njujorških neženja, a nema
čak ni savršene mere.
„Žao mi je”, kažem Preživarki. „Riba na koju mislite slučajno ne
podnosi ljude koji potcenjuju druge samo zbog njihove kilaže.”
Preživarka kao da je progutala žvaku. „Ali...”
„I osim toga, ta riba ne voli da je neko naziva ribom.”
„Hm, izvinite.” Preživarka pucka balonom. „Ali, imate li vi pojma ko
sam ja? Ja sam...”
„Ne, i ne zanima me. Zbogom”, prekidam je i pritiskam dugme PREKID
POZIVA. „Še Anri, mogu li da vam pomognem?”
„Elizabet? Jesi li to ti?” Žena s druge strane linije ima težak francuski
naglasak i zvuči kao da mi se obraća iz nekog tunela. Ne, to nije moja
buduća svekrva, koja je iz Teksasa. To je madam Anri.
„Gospođo, gde ste vi?” pitam je na francuskom, jeziku na koji sada
vešto prelazim kada razgovaram sa svojim poslodavcima, mada sam
sakrivala činjenicu da ga govorim - ne savršeno, ali dovoljno dobro da
razumem (i da me razumeju) - mesecima. „Ovde je ludnica. Telefoni
neprestano zvone.”
„Elizabet, oprosti. Htela sam ranije da nazovem, ali mobilni mi ovde ne
radi. Bila sam u bolnici.”
„Bolnici?” Druge linije i dalje zvone. Nestrpljivi pozivari su spustili
slušalice i pozivaju ponovo. Okrećem se od telefona. „Da li je sve u redu?
Nadam se da se nije ništa dogodilo dečacima...”
„Ne, dečaci su dobro. Žan je, u stvari.” Glas madam Anri zvuči
slabašno. Ona je sitna žena, ali ako nešto kod nje ranije nikada nije delovalo
30
sitno bio je upravo... njen glas. Uvek je imala zapovednički - čak oholi -
nastup. Ali ne sada. „Juče ujutru za doručkom nije se osećao dobro. Mislila
sam samo da je prethodne noći popio previše šampanjca. Ali onda se
požalio da ga boli ruka...”
Udahnem. „Madam!”
„Da.” Glas joj zvuči još slabije. „Imao je srčani udar. Danas mu je
zakazana hitna ugradnja bajpasa ovde u bolnici. Četvorostruki.” Tada, sa
primesama njene nekadašnje oštrine, dodaje: „Rekla sam mu da previše
radi! Rekla sam mu da mu je potrebno više odmora! E pa, sada ga je
dobio... i pogledaj kako mora da ga provede! Mogao je da uživa u našem
domu u Provansi. Ali ne! Ne on! Evo kako se završilo.”
„O, madam.” Odmahujem glavom. „Pa, sigurna sam da je u veoma
dobrim rukama...”
„Najboljim”, jednostavno potvrđuje madam Anri. „Ali proći će nedelje
pre nego što bude u stanju da se vrati na posao. A i ja takođe, jer šta misliš,
ko će morati da mu glumi bolničarku? Njegovi sinovi? Pih! Beskorisni su.
Gori od smeća.”
Lakše mi je kada je čujem kako kudi svoju decu. To znači da stanje ni
blizu nije tako strašno kako sam se isprva uplašila zbog načina na koji je
zvučala. Ako može da napada decu - koja, koliko sam ja primetila, jesu
prilično beskorisna - onda je sve u redu.
„I to baš sad kad radnja posluje bolje nego ikad”, nastavlja madam Anri.
„Sve zahvaljujući tebi! A mi ti ovako vraćamo. Kada mu ponovo bude
bolje”, dodaje čvrsto, „ubiću ga.”
„Nemojte da se brinete za radnju”, uveravam je, i dalje odlučno
okrenuta od svih trepćućih lampica na telefonu. „Snaći ću se ja ovde.”
„Elizabet”, kaže madam Anri. „Nisam glupa. Čujem telefon kako
zvoni.”
„Telefon je”, priznajem, „trenutno mali problem. Ali nije ništa što ne
mogu da rešim.”
„Učini šta moraš”, kaže madam Anri, uz uzdah. „Ako treba... zaposli
nekoga.”
Ne mogu da suzdržim uzdah. Anrijevi su gotovo nerazumno škrti. S
razlogom, naravno. Dok nisam počela da radim za njih, jedva su
preživljavali. U stvari, prva četiri meseca sam radila besplatno za njih,
31
samo da im dokažem da u mene vredi uložiti trideset hiljada godišnje... i
dati mi stan na raspolaganje iznad prodavnice.
„Madam”, kažem, prosto se ne usuđujući da poverujem u ovo što sam
upravo čula. „Jeste li sigurni?”
„Ne vidim šta nam drugo preostaje”, kaže madam Anri, uzdišući. „Ne
možeš sve sama. I telefone i haljine. Pokušaću da svratim kad budem
mogla, ali to neće biti često. Moraćeš da potražiš neku pomoć. Za sve je
kriv Žan”, dodaje zlovoljno. „I reći ću ja njemu samo ako se usudi da se žali
kada čuje... kada izađe iz bolnice, naravno.”
„Nemojte time da ga opterećujete, madam”, govorim. „A nemojte ni vi
da se brinete. Prepustite sve meni. Pobrinuću se za radnju. Pobrinuću se za
sve.”
Nemam blage veze, naravno, kako ću to da uradim. Samo znam da su
ovo vanredne okolnosti, i, pa, nekada sam bila izviđačica. Izviđačke se i
obučavaju za vanredne okolnosti. Isplivaću već nekako.
Kažem joj da me obavesti ako mogu da učinim još nešto, a takođe i da
mi odmah javi kada joj muža iznesu iz operacione sale. Tada spuštam
slušalicu i zurim u trepćuće lampice na telefonu slušajući pištavu zvonjavu
telefona. Potpuno sam uverena da ću se snaći. Zaista jesam.
Samo što nemam ni najbleđu predstavu odakle da počnem.
„Dobar dan, Še Anri, možete li da sačekate?”
„Dobar dan, Še Anri, možete li da sačekate?”
„Dobar dan, Še Anri, možete li...”
„Lizi?” poznati ženski glas mi promuklo vrišti u uvo, prekidajući me.
„Nemoj slučajno da me staviš na čekanje. Ja sam, Tifani.”
Zastajem baš kad mi se prst sprema da pritisne dugme za ČEKANJE.
„Tifani Sojer”, nestrpljivo nastavlja promukli glas. „Iz Penderga-sta,
Laflina i Flina. Kancelarije u kojoj smo obe radile dok ti nisi, znači,
otpuštena, sećaš se? Što je, usput, bilo prošle nedelje? Bože, šta je s tobom?
Hoćeš li da postaneš jedna od onih što kada se proslave onda, znači,
zaborave sve koje su poznavali dok su se uspinjali? Jer ako je tako, onda si
totalna truba.”
„Tifani.” Bacam pogled na Anrijev zidni sat. Tek je deset, što objašnjava
promuklost u njenom glasu. Tifani, delom model, delom službenica u
advokatskoj kancelariji Čezovog oca, gde sam je i upoznala, retko ustaje
32
pre podneva, zahvaljujući neprekidnom noćnom ludovanju sa svojim
oženjenim dečkom, fotografom Raulom. „Kako to da si ovako rano ustala?”
„Šta znam”, kaže Tifani. „Juče je bila Nova godina. Grad je sinoć bio
mrtav. Ali ne zovem te zato. Znaš li - možeš li jebeno da zamisliš - ko je na
strani šest današnjeg Posta?.”
„Tifani.” Ne mogu da skrenem pogled sa svih treperavih lampica
poziva na čekanju. „Znam da će ti možda biti teško da poveruješ, ali
trenutno radim. Gazda mi je imao srčani udar, i sama sam ovde, i nemam
vremena...”
„Ti. Ti si. Izašla je ogromna priča o tebi, i slika tebe i Džil Higins na
njenom venčanju, i kako si ti kreatorka venčanica za zvezde u usponu, i
kako je Ana Vintur - Ana jebena Vintur - rekla da je tvoja venčanica za Džil
Higins bila, citiram, vešta. Imaš li predstavu šta to znači?.”
Počinje da mi zvoni druga linija. „Postaje mi prilično jasno”, izustim.
„Opaka si”, vrišti Tifani u telefon. „Uspela si, jebote!”
„Znaš”, obraćam joj se. „Trenutno zaista nemam takav osećaj. Pošto
sada ništa ne mogu da uradim jer nema nikoga da mi se JAVLJA NA
TELEFONE!”
„Isuse Hriste, ne moraš da vičeš”, kaže Tifani. „Treba ti neko da se javlja
telefone? Ja ću ti se javljati na jebene telefone.”
Trepćem, jer nisam sasvim sigurna da sam je dobro razumela. „Šta? Ne.
Čekaj. Ja...”
„Odmah dolazim. Gde si ono? Mogu da ostanem samo do jedan pošto
znaš da kod Pendergasta počinjem u dva. Bože, kad bih mogla tamo da
dam otkaz. Ali imaju tako dobre uslove. Čim se Raul reši onog trola od
svoje žene i ja mu se nakačim na osiguranje, dajem Roberti dvonedeljnu
najavu otkaza. Bože, jedva čekam da vidim njeno smežurano, sasušeno lice
kada to učinim. Ali naći ću nekoga da dođe u jedan i pomogne ti. Pitam se
šta Monik radi danas. Znam da su je šutnuli iz Šanela pošto je ušmrkavala
u stražnjoj prostoriji. Ali...”
„Tifani.” Hvatam se za ivicu stola. „Stvarno. Sve je u redu. Ne treba mi
tvoja pomoć. Ni Monikina.” Ko god to bio.
„...dobro je”, nastavlja Tifani, „jer sada je u Anonimnim narkomanima. I
ja sam. Tako sam je i upoznala. Kokain je za kurve.”

33
 Shvatam da nema svrhe da kažem Tifani kako se anonimni deo
Anonimnih narkomana sastoji iz toga što ne bi trebalo da pričaš kako ti - ili
ljudi koje tamo srećeš - dolaziš na sastanke. To bi joj samo ušlo na jedno a
izašlo na drugo uvo, kao uostalom i većina toga što govorim Tifani.
„Slušaj, rekla si da ti je gazda imao srčani udar, je li tako?” ne zaustavlja
se Tifani. „Samo ćemo doći i pomoći ti dok on ponovo ne stane na noge, ili
šta već. Nemoj da se praviš kao da ti nismo potrebne. Čujem da ti prokleti
telefoni neprekidno zvone u pozadini.”
„Uf, hvala. Samo...” Kako da vam objasnim, ali da sam nasukana na
pustom ostrvu i da se Tifani zaustavi u spasilačkom čamcu, ja ne bih ušla.
Volim li je kao sestru? Da. Verujem li joj? Ne baš. „Nemam da ti platim.
Mislim, još nemamo neku veliku zaradu, i...”
„O čemu mi ovde razgovaramo?” Tifani želi da zna. „Dvadeset dolara
na sat?”
„Dvadeset?” Uzdišem. „Šta misliš ko smo mi, Telekom? Htela sam da
nazovem Biro za zapošljavanje i ponudim deset...”
„Deset!” Tifani se podrugljivo smeje. „Nisam dobijala deset dolara na
sat još otkako sam čuvala komšijskog klinca tamo u Severnoj Dakoti. Ali”,
dodaje trezvenije, „verujem da će vredeti ako u rukama budem držala
rukotvorinu Lizi Nikols. Te haljine će biti gotovo nemoguće dobiti dok
Raul ne dobije zelenu kartu i konačno se reši trola, znam. A znam da će i
Monika poželeti jednu. Njen dečko, Latrel, zaprosio ju je baš za Božić.
Četvorokaratnim četvrtastim ružičastim dijamantom iz Harija Vinstona.
Latrel je u muzičkoj industriji.” Glas joj se ispunio poštovanjem. „Poznaje
Kanjea.”
„Čekaj”, kažem. Ne mogu da verujem da se ovo dešava.
„Vidi, stižem za dvadeset minuta”, govori Tifani. „Onda ćemo to
raspraviti. Hoćeš mafin ili nešto? Ja umirem od gladi. Pokupiću mafine
usput. Šesta strana, jebote! Možeš li da veruješ? O, moj bože, Lizi, ovo će
biti prava stvar. Bićeš sto puta bolja šefica od Roberte. Bože, što je mrzim.
Ćao, mala.”
Tifani prekida vezu. Zurim u slušalicu, zbunjena onim što se upravo
dogodilo. Jesam li upravo resila problem ili stvorila još veći?
Uzimam poruke od svih na čekanju - uveravajući ih da će ih gospođica
Nikols (Glumim njenu pomoćnicu, Stefani. Oduvek sam želela da budem

34
Stefani) nazvati - kada momak za isporuku cveća upada u prodavnicu,
jedva gledajući kuda ide iza ogromnog buketa od dvadesetak žutih ruža u
kristalnoj vazi.
„Isporuka za Lizi Nikols”, objavljuje.
„To sam ja”, javljam se, ustajem od stola madam Anri i žurim da od
njega preuzmem cveće. Tako je teško da se oteturam do stola s buketom u
rukama pre nego što se potpišem i dam mu napojnicu.
Čim ode, pocepam malenu zakačenu omotnicu, očekujući pisamce od
Luka, koji mi zahvaljuje što sam pristala da mu budem nevesta... ili možda
njegovih roditelja, koji mi žele dobrodošlicu u porodicu De Vilijer.
Umesto toga, zaprepastim se kada pročitam:

Izvini zbog mog ponašanja onog dana. Jutro mi baš ne leži.

Naravno da sam oduševljen zbog vas dvoje. Ako si ti srećna, i ja sam.
Čestitam. Bićeš prelepa mlada.
Čez

Tako sam zapanjena da moram da sednem na nekoliko trenutaka - i

zanemarim telefone - dok se ponovo ne priberem. Da li je moguće da
stvarno tako misli? Može li Čezu stvarno da bude drago što ćemo se Luk i
ja venčati?
I ako je tako, zašto se ja i dalje osećam pomalo kao da ću da povratim
svaki put kada na to pomislim? Ne zato što je Čezu drago - prilično sam
sigurna - već što ćemo Luk i ja to zaista obaviti?
O, mislim da mi se sviđa zamisao da sam verena. Izgleda da mi ne
smeta da sevam prstenom unaokolo. Sasvim sam se dobro osećala juče dok
sam telefonirala roditeljima - nakon naše produžene igrice u spavaćoj sobi.
Muka mi je u stvari kada pokušam da zamislim samo venčanje - i što je
još čudnije, haljinu - tada mi se glava nekako isprazni, a u grlu mi se
podigne nagon za povraćanjem.
To baš i nije dobar znak.
Ali nervoza pred venčanje je nešto uobičajeno, zar ne? Svi kroz to
prolaze. Možda ne baš odmah sutradan nakon veridbe. Ali ja verovatno
kroz to prolazim ranije od drugih. Uvek sam tako u svemu žurila. Mama

35
kaže da sam sastavljala odevne kombinacije za prvi dan škole za sve svoje
plišane životinje. A to je bilo još pre nego što sam pošla u zabavište.
Zveckaju zvončići iznad ulaznih vrata, i Tifani, sa tamnim sunčanim
naočarima (iako je napolju oblačno i mada je zima) i u crnom pripijenom
odelu ispod nove lisice („Koja je potpuno lažna, usput”, podseća me
kasnije. „Znaš li šta rade sirotim lisicama da bi sa njih skinuli krzno?
Odvratno”), ulazi i kaže: „Opa. Ko se to isprsio sa ružama?”
Brzo ubacujem Čezovu karticu u džep moli parnis svilene haljine koju
nosim.
„Luk”, lažem mehanički.
„Luk?” Tifani skida sunčane naočare i škilji na ruže. „Mislila sam da ste
vas dvoje, znači, raskinuli.”
„Ne više.” Pružam levu ruku. „Verili smo se.”
„Ne seri.” Tifani me grabi za ruku. Uopšte ne mora da škilji da bi videla
moj dijamant. „Blagi bože, Nikolsova. Taj ima tri karata, najmanje. Tifani, je
li tako?”
„Ne”, kažem. „Nabavio ga je u Parizu...”
„Kartije”, prekida me Tifani, vidno zadivljena. „Još bolje. Obruč od
platine, oblik smaragda. Ovo košta kao kuća, jebote - dobro, barem u
Severnoj Dakoti. Možda se poneo kao kreten”, dodaje, podsećajući na to da
mi je Luk za Božić poklonio šivaću mašinu, što nas je na zaobilazan način
dovelo do toga da shvatimo kako želimo različite stvari u životu, pa nas je
to dovelo do raskida, „ali moraš da priznaš. Frajer se na kraju pokazao.
Mada, nisam baš sigurna u vezi sa ružama. Zanimljiv izbor boja. Žuta
označava platonsko prijateljstvo, znaš.”
Platonsko prijateljstvo. Pa, to je dobro. Mislim, zato što nisu stvarno od
Luka. Od Čeza su.
A to je sve što hoću od Čeza. Njegovo prijateljstvo, mislim. Platonski je
dobro.
„Pa, zato što smo Luk i ja pre svega prijatelji”, cvrkućem. O, bože, o
čemu ja to uopšte pričam? Tifani pravi grimase.
„Da mi Raul ikada kupi žute ruže”, izjavljuje, „nabila bih mu ih u dupe.
Dakle, gde da sednem?”
„Tifani”, počinjem govor koji sam u sebi uvežbavala otkako sam
spustila slušalicu. „Ja...”
36
 „Je li ovako dobro?” pita Tifani, spuštajući svoje gotovo 1.80 m dugačko
(i jedva 54 kg teško) telo na stolicu madam Anri, iza stola sa telefonom (koji
piskavo zvoni). „Izvoli. Donela sam ti kroasan sa čokoladom. Nisu imali
mafine. I dijet-kolu. Znam kako ti je.”
Hvatam belu papirnu kesu koju mi baca. Stvarno je čudno kako svi
misle da je meni dovoljno doneti dijet-kolu i da sve bude u redu.
Naročito što je to gotovo istina.
„Dobar dan, Še Anri, ovde Tifani, mogu li da vam pomognem?” Tifani,
ne gubeći vreme, počinje da odgovara na pozive kao da čitav život radi u
Še Anriju. „Gospođica Nikols? Nisam sigurna. Sačekajte, molim.” Tifani
stavlja poziv na čekanje. „Radiš li samo prepravke, ili stvaraš i originalne
kreacije? Mislim, znam da ćeš za mene napraviti nešto originalno, ali, na
primer, za običan svet?”
„Trenutno”, odgovaram, polako žvaćući okrajak čokoladnog kroa-sana
koji sam odgrizla, „bavim se samo popravkama i restauracijama.”
„Kapiram. Gde da ti zabeležim sastanke?”
Pokazujem na crni kožni rokovnik za sastanke na stolu madam Anri.
„Ali”, kažem. „Tifani, moramo da razgovaramo. Ne mogu...”
Tifani samo gleda u rokovnik i frkće. „Visoka tehnologija”, govori,
zatim ga otvara, hvata olovku i pritiska dugme za čekanje. „Samo
restauracije. U redu. Imamo slobodan termin sledeće nedelje desetog u
jedanaest sati. Ne? Molim vas sačekajte...”
Pomišljam kako možda i nije tako loša zamisao da zaposlim Tifani.
Izgleda kao da je baš... pa, preuzela konce u svoje ruke.
A to je dobro. Vrlo dobro. Zasada. Možda bi u stvari trebalo da brinem
o tome kako ću kasnije da joj platim.
Spremam se da se povučem u stražnju prostoriju i pregledam šta treba
da uradim - ako barem to uspem da shvatim, možda ću shvatiti i da Tifani
radi za mene... i, o da, i to da sam verena – kada zvončići iznad ulaznih
vrata ponovo zazvone, i moja najbolja prijateljica, Šari, ušeta u prodavnicu,
zbunjenog izgleda.
„O, bože”, kažem, i gotovo ispustim limenku sa sokom dok žurim da je
zagrlim. „Tako mi je drago što si došla.”
„Dobila sam tvoju poruku”, kaže, radoznalo gledajući u Tifani. „Preneli
su mi da je hitno. Bolje da jeste, pošto si me već naterala da dođem čak
37
ovamo. Šta je tako važno da moraš uživo da mi kažeš? I šta ona ovde
radi?”
„Dođi”, kažem, i hvatam Šari za ruku. „Reći ću ti gore, u mom stanu.
Tifani, hoćeš li se snaći ovde desetak minuta?”
Tifani mi daje znak prstom dok govori, „Gospođo, sigurna sam da vam
je ćerka divna devojka, ali gospođica Nikols radi samo prepravke. Ako
imate haljinu za prepravku, ugovorićemo posao. Ako ne, bojim se da ćete
morati na drugom mestu da potražite venčanicu za ćerku. O, stvarno?
Jedete li vi tim ustima, gospođo?”
„Šta”, opet nestrpljivo pita Šari, „ona ovde radi? Šta se dešava?
Ozbiljno, Lizi, bolje bi ti bilo da je važno. Imam klijente koji možda upravo
umiru dok mi razgovaramo. I to doslovno.”
Shvatam da govor koji sam pripremila za Šari, a koja je uvek bila moj
najčvršći oslonac, nije ni blizu dovoljno rečit.
„O”, izusti Šari. „Moj. Bože.”

38
 ISTORIJA VENČANJA

Kada u drevnim kulturama neveste nisu odvođene na silu, prodavane

su ili menjane za zlato, zemlju, ili čak stoku (na primer, kravu - možete li
da zamislite?)
Mnogo vekova je bilo uobičajeno da se venčanja potomaka koriste kako
bi se spajale ugledne porodice, ali sve do srednjovekovnog doba nisu
doneti zakoni koji su zahtevali da verski obred bude deo svetkovine
(zajedno sa razmenom dobara i potpisivanjem ugovora). Takođe je u to
vreme i miraz postao uobičajen, tako da mlada više nije u brak donosila
samo svoju lepotu, već i nešto čvrste gotovine, a možda i nekoliko desetina
grla stoke. Osim toga, često se i od same mlade očekivalo da muževljevoj
rodbini donese novac (više o ovome nešto kasnije).

39
 Kako da ne upropastite
sopstveno venčanje

Pravni stručnjaci u Pendergastu, Laflinu i Flinu se slažu: najuspešniji brakovi

su oni gde obe strane veže srce i bankovni račun. Parovi koji dele imovinu ostaju
duže zajedno. Otvorite zajednički tekući račun, makar za zajedničke troškove...
osim ako jedno od vas dvoje nema prekomerne dugove ili neke druge zakonske ili
novčane poteškoće. Ako je to slučaj, strana koja nema dugove trebalo bi da poseti
advokata... možda baš Pendergasta, Laflina i Flina.

LIZI NIKOLS DIZAJNS™

40
 ČETVRTO POGLAVLJE

Nema lepše, prijatnije i čarobnije veze, zajednice ili odnosa od dobrog braka.
Martin Luter (1483-1546), nemački teolog

„Čekaj.” Šari zuri u mene preko žutog stola u kuhinji. „Pitao te je da se

udaš za njega... i ti si rekla da?”
Priznajem da se ovakvoj reakciji nisam nadala. U stvari, Šari ima više
zajedničkog sa svojim bivšim momkom Čezom nego što će verovatno
ikada to shvatiti.
„Ne zalećem se ni u šta, Šar”, pravdam se. „Kunem se. O svemu sam
dobro razmislila.”
„Jesi.” Šari i dalje bulji u mene. Nije skinula kaput, iako sam joj
ponudila da ga uzmem. Sudeći po govoru tela - prekrštenim rukama na
grudima, glavom nakrivljenom na stranu dok me strelja pogledom,
prekrštenim nogama - rekla bih da je ljuta na mene... možda čak i
neprijateljski raspoložena. „Juče ujutru se vratio iz Francuske. I juče ujutru
te je zaprosio?”
„Daaa-aaa...”
„I ti si pristala čim te je pitao?” „Hm... da?”
„Znači, razmislila si... kada?”
„Pa... od tada.” Već vidim kuda ovo vodi, pa pokušavam da je
preduhitrim. „Mislim, primetićeš, Šari, da on ne živi ovde. Ne puštam ga
da se useli. A ni ja se neću vratiti kod njega. Ne-ne. Neću napraviti istu
grešku. Živećemo u zasebnim stanovima do venčanja.”
„Koje je?” zahteva da zna Šari.
Gledam u nju preko šolje čaja koji sam nam skuvala. „Koje je šta?”
„Koje je kada, Lizi?” pita Šari. „Kada se održava to tobožnje venčanje?”

41
 „Uf”, izustim, zatečena. „Pa, verovatno ovog leta...” „Tako.” Šari spusti
ruke i raskrsti noge. „Ti si poludela. Odlazim. Zbogom.”
Međutim, povučem je dole pre nego što je uspela da ustane sa stolice.
„Hajde, Šari”, bunim se. „Nemoj to da radiš. Nisi fer...”
„Ja nisam fer?” viče Šari. „Ma hajde, Lizi! Jesi li ili nisi prošlog me-seca
provela noć na mom kauču zato što ti je taj tvoj nikakvi dečko iščupao srce
iz grudi i smrvio ga na parčiće kada ti je rekao da te ne vidi u svojoj
budućnosti - a to je mogao da spomene, usput, pre nego što te je pozvao da
se useliš? A sada iz nekog jebenog razloga - verovatno zato što mu je čitava
nedelja prošla bez seksa - odlučio je, O, hej, možda ipak mogu da zamislim
budućnost sa Lizi, baca ti dijamantski prsten u lice, i ti si sva, U redu, Luk,
kako god ti kažeš, Luk. Pa, žao mi je, ali neću sedeti ovde i posmatrati kako
odbacuješ svoj život. Zaslužuješ bolje. Zaslužuješ frajera koji te zaista voli,
Lizi.”
Gledam je bez reči. I pre nego što dođem sebi, zaplačem.
„Kako možeš to da kažeš?” pitam je kroz jecaje. „Znaš da Luk nije
takav. Znaš...”
Ali to je sve što uspevam da izustim. Zato što se tako rasplačem da
nisam u stanju da govorim.
Nešto kasnije, pošto se umorila da me sluša kako šmrkćem, Šari ustaje,
zaobilazi sto i grli me.
„Lizi”, obraća mi se nežnije nego pre. „Oprosti mi. Nisam tako mislila.
Samo... brinem se da si Luku rekla da zato što si užasno želela da se udaš
za njega, i tada si otkrila da on ne želi da se oženi tobom, i nastavila si sa
svojim životom. A onda kada se on iznenada vratio i poželeo da se ipak
oženi tobom, pomislila si da moraš da kažeš da zato što si tako
nepokolebljivo ubeđena da je to ono što sve vreme želiš. Ali znaš, Lizi,
svako može da se predomisli.”
„Ja nisam!” vičem kroz suze. „Zašto bih to uradila?”
„Ne znam”, odgovara Šari uz sleganje ramena. „Zato što si malo sa-
zrela od prošlog meseca, možda? Bila sam tamo, sećaš se? Videla sam te.
Ali vidi... Ako zaista želiš da se udaš za Luka, naravno da ću te podržati.
Ako želiš da se udaš za Luka, onda i ja želim da se udaš za njega.”
„Ne...” Toliko plačem da ne mogu jasno da govorim. „Ne, ti mrziš
Luka.”
42
 „Sada si stvarno nerazumna. Ne mrzim Luka. Istina je da smatram kako
ima mnogo da nauči o tome kako treba biti čovek. I, iskreno, mislim da
možeš i bolje. Ali podržaću te bez obzira koga voliš, kao što si i ti podržala
mene, sve dok me ne uguraš u limeta zelenu široku suknju od tafta
usklađenu sa suknjama tvojih sestara - što nećeš učiniti, zar ne?”
sumnjičavo me pita Šari.
„Šta?” Na silu se smejem dok brišem suze. „O bože, ne. Šališ se?”
Samo, jednom sam ipak odabrala haljinu za deveruše za Šari. Svila u
bojama koje su se prelivale... Ali iz nekog razloga ne mogu više da je
zamislim u tome. Pomalo je čudno kako sam, pre nego što sam se verila,
samo sedela i planirala kako će da izgleda moje venčanje.
A sada, kada će ga zaista i biti, kad god pokušam da ga zamislim, stane
mi mozak.
„Dakle, gde će se održati?” raspituje se Šari. „Dvorac Mirak?”
„Hm”, mucam. „Možda. Mama želi da to učinimo u našem zadnjem
dvorištu.”
Šari se razvedri. „To bi bilo lepo.”
Kolutam očima. „Šari.”
„Pa, zašto da ne?”
„Bilo bi mnogo pametnije da to učinimo u dvorcu. To mesto je prak-
tično izgrađeno za venčanja. A tamo smo se i zaljubili i sve. A dodatna
pogodnost je što bi bilo besplatno, pošto pripada Lukovoj porodici.”
„Da-aa”, polako izgovara Šari. „Samo što je tvojoj porodici daleko da
putuju. A treba da razmisliš i o baki.” „Šta je sa bakom?” branim se.
„Pa”, počinje Šari dok seda ponovo na stolicu. „Ona tamo živi godi-
nama. Stvarno misliš da će zbog venčanja putovati na jug Francuske?”
„Naravno”, kažem pomalo ljutito. „Zašto da ne?” „Ne znam”, govori Šari.
„Samo kažem. Stara je. I...” „I šta?”
„I boluje od hroničnog alkoholizma, Lizi. Bože, šta je tebi? Čovek bi
pomislio da će te veridba usrećiti. Ah ti se ponašaš upravo suprotno.”
Spuštam glavu. „Izvini. Samo... danas mi je loš dan. Gospodin Anri je
imao srčani napad i ugrađuju mu četvorostruki bajpas pa će neko vreme
biti odsutan i ja sam jutros izašla na šestoj strani zbog venčanja Džil Higins
i telefoni ne prestaju da zvone i...”

43
 „O, zato je Tifani tamo dole”, kaže Šari. „Baš sam se pitala.”
Otpijam gutljaj čaja. Ohladio mi se u rukama. „Verovatno bi trebalo da
se vratim na posao. Očigledno je da ima mnogo nevesta kojima treba
prepraviti haljine.”
„A verovatno ima i mnogo žrtava porodičnog zlostavljanja kojima treba
pomoći da steknu podršku javnosti i zaštitu”, uzdiše Šari.
Gledam je s druge strane stola. „Kako smo završile ovde?” pitam.
„Ne znam”, odgovara Šari i vrti glavom. „Ali meni se sviđa gde sam.
Sviđa li se tebi gde si ti?”
„Mislim”, izgovaram, gledajući u prsten. „Možda mi je potrebno da se
naviknem. Čini mi se da sam bolja kada treba pomoći drugima oko
venčanja nego u planiranju svog. Kad god pomislim na njega, imam osećaj
da ću da povratim.”
„U redu.” Šari upire prst u mene. „To nije dobar znak. Zapamti šta sam
ti rekla. Svako može da se predomisli.”
Tugaljivo joj se osmehujem. „Znam. Ali... Stvarno ga volim.”
„Da li je tako?” pita Šari dok ustaje da pođe. „Ili voliš svoju predstavu o
njemu?”
„Bože”, izgovaram uz smeh. „Kakvo ti je to pitanje?”
„Za tebe? Mislim da je prikladno. I pre si se zaljubljivala u frajere za
koje se ispostavljalo da ih uopšte nisi poznavala.”
„Da, ali daj, Šari. Neće se ispostaviti da je Luk gej ili okoreli kockar.”
Napravila sam neke nesrećne greške kad su frajeri u pitanju. „Mislim,
živela sam s Lukom, za ime božje. Šest meseci. Mislim da ga sada već
prilično dobro poznajem.”
„Da”, kaže. „Dalo bi se pomisliti, zar ne? Ipak, iznenađenja su uvek
moguća, je li tako? Uostalom, živela sam sa Čezom gotovo isto toliko dugo
koliko i ti sa Lukom, a pokazalo se da sam...”
„Ne govori mi to.” Podižem ruku da je zaustavim pre nego što izgovori
reč „lezbijka”. Nije da mi smeta. Samo se užasno trudim da zaboravim onu
noć kod Keti Penebejker kada smo obe imale šesnaest. Ja sam žudela za
Timom Dejlijem iz televizijske serije Krila. Šari i Kejti su, ispostavilo se,
žudele... pa, jedna za drugom. Bože, kako sam bila slepa. Mada,
pretpostavljam da je ispalo baš dobro što mi ništa nisu rekle. Za pola
sekunde bi se vest proširila po celoj školi. Pokušala bih da sačuvam tajnu,
44
naravno, da su me zamolile. Ali nekako, nikada ne uspevam da začepim
usta, uprkos najboljim namerama. „Shvatam. Slušaj. Ne brini. Kakvim
tempom idemo, biće to duga veridba, u svakom slučaju. Luk treba da
završi fakultet, njegov ujak želi da on dođe i radi za njega u Parizu ovog
leta, a ja imam da završim oko pet hiljada haljina pre nego što uopšte
uspem da podignem glavu da udahnem. Ne žurim da se udam.”
Šari me grli. „Takvu te volim”, kaže.
Dok me steže, primećujem - tu čudnu mrlju sa unutrašnje strane mog
desnog lakta. Izgleda kao ujed komarca, samo što je ravna, a ne izdignuta.
Osim toga, januar je na Menhetnu. Kako bi mogao da me ugrize komarac?
Ne razmišljam o tome. Tada.
Tek kasnije shvatam šta je to zapravo: početak propasti ostatka mog
života. To je sve.

45
 ISTORIJA VENČANJA

U drevna vremena, od nevesta se tradicionalno očekivalo da krenu na

predbračno hodočašće od svog sela do sela svog verenika. Pošto je
postojala mogućnost da je napadnu lopovi koji su se nadali da će joj
preoteti miraz (ili samu mladu), ona je na ovaj put kretala u pratnji
naoružanih devojaka da brane nju i njeno blago od razbojnika.
Tako su nastale deveruše - ili da budemo istorijski precizniji, RATNICE.

46
 Kako da ne upropastite
sopstveno venčanje

Uloga današnjih deveruša uveliko se razlikuje od uloge njihovih drevnih

prethodnica, i kreće se od pomoći oko organizovanja veridbe i devojačkih večeri do
brige o gostima - čak sam čula i za čuvanje dece i pranje nevestinog veša (fuj).

Nemojte da zaboravite svoje deveruše na vaš poseban dan. Poseban poklon - kao
što su srebrna ogrlica ili narukvica - jasno će im staviti do znanja koliko cenite
njihovu pomoć... mada bi i malo ljudske ljubaznosti, umesto da se
pretvorite u Frankenštajnovu nevestu, bilo dovoljno.

Lizi NIKOLS DIZAJNS™

47
 PETO POGLAVLJE

Treba verovati u brak baš kao i u besmrtnost duše. Onore de Balzak (1799-
1850), francuski romanopisac i dramatičar

Kada se vratim u prodavnicu, tamo zatičem Preživarku. Iako smo

prethodno razgovarale samo telefonom, znam da je to ona. Uvek bih
prepoznala to puckanje, praskanje i duvanje.
Takode sam zaprepašćena što je smesta prepoznajem iz Pristupa
Holivudu... i Unutrašnjeg izdanja... i Večernje zabave... gde se često može
videti veoma oskudno odevena na crvenim tepisima na premijerama
filmova u kojima ne glumi, pošto i nema pravog talenta - nikakvog, ili
barem još nije otkriven. Jedini razlog što Ava Gek polaže pravo na slavu, u
stvari, jeste taj što njena porodica poseduje lanac robnih kuća („Kupite kod
Geka”), za koji se priča da vredi više od milijardu dolara. Za njeno lično
bogatstvo kažu da iznosi više od trista miliona, zahvaljujući nekim
oštroumnim poslovima sa mirisima i nekoliko manje srećnih pojavljivanja
u rijaliti televizijskim programima.
Na mene, uostalom, jači utisak ostavlja činjenica da se udaje za princa.
Ne za princa kao što je Luk princ u otadžbini njegovog oca, u Francuskoj,
gde je aristokratija ukinuta pre više vekova, i niko nije vodio računa o tome
ko je zaista bio ili nije bio kraljevskog porekla, pa imamo samo reč Lukovog
oca o tome, već u Grčkoj, gde im je, iako se kraljevskoj porodici više ne
priznaje vođstvo nad državom, i dalje dozvoljeno da zadrže svoje titule, a
tako im se i obraćaju i nude im državne položaje.
Nekako, negde, grčki princ Aleksandros Nikolaos upoznao je - i
očigledno se zaljubio i zaprosio - Avu Gek.
Pomalo je nestvarno videti je bez televizijskog ekrana koji uokviruje
njeno šiljato lice. Mada me nezgrapni telohranitelj koji sa prekrštenim

48
rukama stoji pokraj nje - a da ne spominjem ogromni dijamant na prstu
njene leve ruke i drhtavu čivavu na krilu - brzo uveravaju da je ono što
vidim i previše stvarno.
„O, hej”, oglašava se brzo bacajući pogled ka Tifani kad ja uđem. „Je li
ovo ona?”
Tifani koluta očima. „Već sam ti rekla, Ava. Neće te primiti ako nemaš
zakazano.”
Tifani i Ava su se očigledno već upoznale. Izgleda da je to staro
prijateljstvo. I očigledno ne naročito srećno.
„Hm”, kažem. „Ćao. Šta se dešava?”
„Gospođice Nikols.” Ava skače na svoje opasno visoke štikle -koje su
pričvršćene za ljubičaste kožne visoke čizme - i uznemirava čivavu, koja se
skotrlja na tepih uz kevtanje. To nimalo ne zabrinjava njenu gazdaricu.
„Znači, izvinjavam se što sam došla ovamo bez najave. Samo sam, znači,
videla priču o vama na šestoj strani, i radi se o tome, ja živim u Los
Anđelesu i u gradu sam za Novu godinu - znate, gostovala sam u Tuči
slavnih na Tajms skveru prilikom spuštanja kugle - i moram da se vratim,
ali udajem se ovog leta, i ja, znači, stvarno, stvarno, stvarno želim da mi vi
šijete haljinu.”
„I već sam joj objasnila”, procedi Tifani kroz stisnute zube, „ne radiš
nove haljine, samo...”
„Ova devojka stalno ponavlja kako radite samo prepravke”, kaže Ava,
bacajući oštar pogled u pravcu Tifani. „Ali sve se mislim, u čemu je razlika?
Mislim, ako donesem neku groznu staru haljinu i zamolim vas da mi je
prepravite, ili ako mi samo, znači, napravite novu? Zašto mi ne biste
napravili novu? U redu? Jer ja to želim. Želim da mi haljinu sašije neko
mlad i sjajan. Neću da mi haljinu pravi neka osušena baba sa
četvorospratnom radnjom na Aveniji Medison. Znate?”
Bilo mi je pomalo teško razaznati šta kaže, između svih tih zvukova
žvakanja.
„Gospođice Nikols?” ustaje Tifani. „Mogu li da porazgovaram s vama u
stražnjoj prostoriji?”
„Bože!” Ava puca balonom. „U čemu je problem? Imam novac. Znači,
platiću vam.”

49
 „Hm”, kažem Avi. Primećujem da se čivava sprema da podigne nogu
uz saksiju hortenzije madam Anri. Saginjem se da podignem psa i nežno ga
spustim u ruke zbunjene Ave Gek. „Sačekajte samo da se dogovorim sa
mojoj, hm, pomoćnicom, i proverim kako mi izgleda raspored za ovu
nedelju, pa ću se odmah vratiti.”
Avi kao da je laknulo. Barem tako zaključujem iz velikog ružičastog
balona koji je naduvala.
„Kako god”, izgovara.
Dopuštam Tifani da me odvuče u stražnju prostoriju.
„Ne možeš joj kreirati haljinu”, sikće Tifani čim sam navukla crnu
zavesu od somota. „Ona je prljava narkomanska kurva.”
„Da pogađam”, kažem. „Upoznala si je u Anonimnim narkomanima.”
„Ne”, odbrusi Tifani. „Ah ipak je prljava narkomanska kurva. Ozbiljno,
Lizi. Jesi li je videla u Tuči slavnih? Rasplakala je Lil' Kim. Lil' Kim. Ne
možeš. Jednostavno ne možeš.”
„Neizmerno je poznata”, kažem. „Multimilionerka. I udaje se za princa.
Imaš li ti uopšte predstavu kakvu će mi to reklamu doneti?”
„Da”, slaže se Tifani. „Reklamu prljave narkomanske kurve. Veruj mi,
ne želiš takvu reklamu.”
„Tifani”, govorim, skupljajući strpljenje. „Ne razumeš. U ovom
trenutku za moju karijeru svaka je reklama dobra. Sasvim sigurno ću da
radim tu haljinu.”
„Ali, ona je odvratna”, uporna je Tifani. „Jesi li videla kako se ponaša
prema psu? I kakve su joj ono čizme?”
„Tifani, devojka je očigledno u velikoj nevolji. Potrebna joj je naša
pomoć, a ne prezir. Očito nema nikoga u životu ko bi je pažljivo upućivao
u to kako se ponaša jedno pristojno ljudsko biće. A to joj je zaista potrebno,
sada više nego ikad... udaje se za princa! To će biti kraljevsko venčanje!”
„U Grčkoj”, naglašava Tifani. „Aa-loo.”
„Tifani! Kako možeš to da kažeš? Grčka je kolevka zapadne civi-lizacije,
tamo se rodila demokratija, političke nauke, zapadna knji-ževnost i
filozofija, Olimpijske igre...”
„Hm, Lizi, jesi li ikada probala humus?”

50
 „Tifani.” Streljam je pogledom. „Radiću Avinu haljinu. Ili si sa mnom ili
ispadaš.”
Tifani podiže oči prema tavanici. „Da li je to zbog princa? Jer, znači, ti se
udaješ za princa, pa osećaš kao nekakvu moralnu obavezu da joj
pomogneš, jer se i ona udaje za princa?”
Prelazim preko ovoga. „Tifani, imamo moralnu obavezu da pomo-
gnemo ovoj sirotici, jer ako mi to ne učinimo, niko neće, i ona će nastaviti
da izvodi gluposti kao čupanje Lil' Kim za nadograđenu kosu u Tuči
slavnih, i nikada neće otkriti svoje prave unutrašnje mogućnosti.”
„I misliš da ćeš joj ti pomoći da ih pronađe?” ruga se Tifani.
„Da, Tifani”, ozbiljno odgovaram. „Da, mislim da mogu.”
Prava istina je da ne mislim da mogu. Znam da mogu.
„Dobro. Ako želiš da izigravaš doktora Dulitla njenoj Elajzi Higins”,
prigovara Tifani, „sahranićeš se. Ja samo radim ono za šta me plaćaš:
javljam se na telefone.”
„Profesor je Higins”, ispravljam je, „a Elajza Dulitl. Profesor Higins je
tip koji pomaže kokni cvećarki da se preobrazi. Doktor Dulitl je tip koji
ume da razgovara sa životinjama.”
„Dobro”, mrmlja Tifani. „Vidim da sam pogrešila što sam danas
smanjila dozu aderala.”
Povlačim crnu zavesu od somota i zatičem Avu Gek kako pažljivo
proučava krojačku lutku koja na sebi ima haljinu golih ramena, kreaciju
haus of bjanši, kojoj sam dodala rukave pošto se mlada udaje u
konzervativnoj sinagogi.
„Ova mi se dopada”, izjavljuje Ava, ispravljajući se kad uđem. I dalje
preživa žvakaću gumu. „Možete li da mi napravite ovako nešto?”
Iznenađena sam. Prijatno. Za devojku koja je toliko puta pokazala svoje
gaćice na televiziji, napravila je iznenađujuće skroman izbor.
„Mislim da ćemo uspeti da napravimo haljinu koja će vam se dopasti”,
izjavljujem. „Nešto što bi više ličilo na vas.”
Ava uzdiše, zatim pljeska rukama. Čivava uzbuđeno laje i vrti se ukrug.
Čak se i telohranitelj osmehuje. Jedva primetno, ali osmeh je osmeh.
„O, hvala vam!” ciči Ava. „To će biti sjajno!”

51
 „Da”, slažem se. „Ali imam nekoliko osnovnih pravila. Pravilo broj
jedan... kad ulazite u Še Anri, morate da izvadite žvaku. Kada odlazite,
možete opet da je ubacite.” Pružam ruku u očekivanju.
Ava me bledo gleda. „Šta?”
„Žvaku”, tražim. „Ne dopuštamo žvakanje žvake u Še Anriju. Slobodno
idite kod Vere Vang i žvaćite žvaku, ali ovde ne. Neuljudno je stajati tu kao
krava koja preživa hranu. Zato, ili pljunite ili izađite.”
Ava mi, sa zaprepašćenim izrazom, pljuje žvaku u ruku. Bacam
smotuljak u obližnju kantu za smeće, a čivava žurno trči do nje da je
pregleda.
„Pravilo broj dva”, nastavljam, brišući ruku maramicom koju sam
izvukla iz kutije na Tifaninom stolu. „Na sve probe morate da dođete na
vreme. Ako ne možete da stignete iz bilo kog razloga, morate da nazovete
najmanje sat vremena pre zakazanog termina da nas obavestite. Ako to ne
učinite više od jednog puta, ugovor između nas se poništava. Nije ljubazno
ne držati se dogovora. Imamo mnogo mušterija i mogli bismo da ubacimo
nekog drugog u vaš termin, ako unapred znamo da nećete stići. U redu?”
I dalje pomalo ošamućena, Ava klima glavom. Telohranitelj se, pri-
mećujem, i dalje smeška, mada i on izgleda kao da se pomalo zbunio.
„U redu, Ava”, završavam. „Hoćete li da pređemo ovamo u garderobu
da vam uzmem mere?”
Ava žuri da posluša, pomalo se saplićući u svojim čizmama sa smešno
visokim štiklama.
Jasno je da će ovo biti dugo pre podne.

52
 ISTORIJA VENČANJA

Deveruše u rimsko doba prve su nosile istovetne haljine - koje su bile

čak iste kao nevestina. To je bio pokušaj da se prevare zli duhovi da ne
uzmu mladinu dušu pre venčanja. Svaka žena koja je zaštitila tri neveste od
zlih duhova smatrala se previše nečistom da bi se i sama udala, pošto je
upila previše crne magije. Odatle potiče izraz „tri puta deveruša, nikada
mlada”.
Znači, taj izraz tri puta deveruša nije izmišljen! A vi ste mislili kako su
to samo puste priče o vašoj tetki Džudi.

53
 Kako da ne upropastite
sopstveno venčanje

Volite svoje prijatelje zbog njihovih jedinstvenih ličnosti. Pa, i njihova tela su
jedinstvena. Zato nemojte da stiskate deveruše u jednake haljine. Biće im grozno, a
ako ste im zaista prijatelj, i vama treba da je grozno što je njima grozno. Odaberite
nijansu koja svima odgovara, i neka svaka izabere model haljine koji joj se dopada u
toj boji, a koji će i kasnije nositi.

Pa šta ako neće sve izgledati potpuno isto? Vi volite njih, a ne njihov izgled, je
li tako?

LIZI NIKOLS DIZAJNS™

54
 ŠESTO POGLAVLJE

Dvoje kao što ste vi pri takvoj brzini ne mogu da se rastave niti odvoje jedno od
drugog kada ste prihvatili da je život samo život udvoje zauvek, krilo uz krilo i
veslo uz veslo. Robert Frost (1874-1963), američki pesnik

Luk mi obećava da će doći i napraviti mi lepu večeru pošto sam imala

užasan dan - iako madam Anri zove nešto posle pet da me obavesti kako je
operacija njenog muža prošla izuzetno uspešno - ali činjenica je da želim
samo toplu kupku, da pročitam modni časopis i odem na spavanje.
Samo, kako da to kažem Luku, koji je otišao na pijacu i kupio dve šnicle
od buta i marinirao ih (pripremna nastava za medicinu na postdiplomskim
studijama mu počinje tek posle Dana Martina Lutera Kinga), naročito za
mene?
Zato, kada me nazove nešto pre šest i pokajničkim glasom kaže:
„Slušaj”, jedva se suzdržavam a da ne lupkam petama od radosti.
Otkazuje! Aleluja! I pozdravljam ovomesečno izdanje Voga.
„Večeras igra Mičigen”, pravda se. „I Čez zaista želi da gledamo za-
jedno utakmicu. Znaš kakav je kad su Vukodlaci u pitanju. A istina...
nekako je zvučao potišteno preko telefona kada me je nazvao.”
„Čez je potišen?” Ovo mi je nešto novo. Nije uopšte delovao potišteno
dok mi je zavlačio ruku u grudnjak. Ovo poslednje, naravno, nisam
izgovorila naglas.
„Pa, mislim, i prirodno je što nije baš raspoložen, znaš”, nastavlja Luk.
„Mi se venčavamo, a njega je ostavila devojka... zbog druge žene. Stvarno
sam mislio da će do sada već pronaći neku drugu - nikada ga nisam video
bez devojke ovoliko dugo.”
„Šari je s njim prekinula tek za Dan zahvalnosti”, suvo napominjem.
Primećujem novu crvenu mrlju sa unutrašnje strane lakta na mestu gde je
55
nestala ona stara. Znači, nije bio ujed komarca. Šta bi to moglo da bude?
Možda alergija na prašak za veš koji koristim? Ali nisam u poslednje vreme
menjala prašak.
„Za Čeza je mesec i po pravo sušno razdoblje”, govori Luk. „A sada mu
se najbolji prijatelj ženi najslađom devojkom na svetu... Nije čudo što je
potišten.”
„Onda obavezno moraš da ostaneš kod kuće i gledaš s njim košarku”,
izjavljujem. Već maštam o kineskoj hrani koju ću da poručim. Mu šu
piletina sa hoisin sosom. Možda ću čak večerati i u kadi.
„Pa, evo o čemu se radi”, objašnjava Luk. „Utakmica ide samo preko
satelita. Gledaćemo je u O'Riordanovom sportskom baru, koji je odmah iza
ugla od tvog stana, u Leksingtonu. Pa sam mislio, ako želiš kasnije da
svratiš...”
„Bože, dušo”, umiljato kažem. „Ne mogu da zamislim ništa lepše nego
da sedim s tobom i tvojim potištenim prijateljem i gledam utakmicu.”
„Poručićemo pileća krilca”, trudi se Luk da me namami.
„Tome je tako teško odoleti...”
„Hajde”, ubeđuje me Luk ozbiljnijim glasom. „Čez te voli, znaš to. Želi
lično da ti čestita. I razveseliće se kad te vidi. Znaš koliko voli da te
zadirkuje zbog tvog neobičnog oblačenja. Osim toga, ako se ne pojaviš,
neću te videti čitav dan.”
Samo, ne bojim se ja da će me Čez zadirkivati zbog oblačenja.
Niti ću ja ovo da spomenem.
„Luk”, kažem. „Čitav smisao našeg odvojenog života leži u tome što
ovaj period veridbe možemo da iskoristimo da istražimo ko smo kao
pojedinci, pa kada počnemo zajednički život kao bračni par, imaćemo
jasniju predstavu o tome šta tačno želimo...”
„Lizi”, prekida me Luk. „Znam ja sve to. Bio sam prisutan kad si držala
taj svoj mali govor, sećaš se? Zar ne može momak jednostavno da poželi da
vidi svoju devojku?”
Uzdišem, a moj san o zabavnoj večeri uz fotografije visoke mode i
penušavu kupku odlazi niz slivnik. Bukvalno. „Doći ću oko sedam.”
Bar je krcat, ali hvala bogu ne i zadimljen, pošto je u gradu Njujorku
zabranjeno pušenje u svim zatvorenim prostorijama, i to se poštuje.
Zatičem Luka i Čeza u separeu ispod jednog od desetak televizora
56
okačenih na tavanicu, s kojih trubi prenos univerzitetske košarkaške
utakmice. Luk skače da me pozdravi. Čez, primećujem, nosi svoju dežurnu
(osim kad je u večernjem odelu) bejzbol kapu Univerziteta Mičigen, nisko
navučenu preko kose. Neobrijan je i izgleda pomalo zapušteno... čak
zapuštenije nego kada sam ga poslednji put videla, nakon one noći sa
previše šampanjca...
I previše nečeg drugog.
„Dođi”, obraća mi se Luk, neodoljivo se smeškajući. „Pokaži mu.”
Spuštam se u separe pored Luka, skidam kaput i odmotavam šal. Čez ispija
pivo, a pogled mu je prikovan na utakmicu iznad moje glave.
„Luk”, kažem, crveneći, mada ne znam zašto. „Ne.” „Hajde”, navaljuje
Luk. „Znaš da želiš.”
Čez spušta pogled sa televizijskog ekrana na mene. „Šta da mi pokaže?”
Luk mi podiže levu ruku da pokaže Čezu moj verenički prsten. Čez
ispušta dug, prigušen zvižduk, iako ga je on, naravno, već video. „Lepo”,
kaže.
Luk razvlači osmeh od uva do uva.
„Idem da ti donesem piće”, nudi se. „Samo ću otrčati do šanka, pošto
konobarici treba čitava večnost. Belo vino?”
Klimam glavom. „To bi bilo sjajno...” Pitam se treba li da ga podsetim
da mi donese i leda. Mrzim toplo belo vino, kao da nikada ne mogu
dovoljno brzo da ga popijem. Neukusno je, ali u poslednje vreme sam uz
belo vino počela da tražim i čašu leda. Tako duže traje i ima manje kalorija.
„Vraćam se za sekund”, izjavljuje Luk pre nego što stignem bilo šta da
kažem, ja se pomeram da ga propustim iz separea da ode do šanka, a onda
kliznem na mesto sa kog je upravo ustao.
O, dobro. Setiće se leda.
Čez je ponovo podigao pogled na utakmicu iznad moje glave.
Pročišćavam grlo.
„Hvala ti za ruže”, brzo kažem, da završim s tim pre nego što se Luk
vrati. „Nisi morao to da radiš.”
„Da” kratko će Čez, i dalje me ne gledajući. „Jesam.”

57
 „Dobro.” Vidim kako Luk i dalje mahnito pokušava da privuče
barmenovu pažnju, pa spuštam ruku - desnu - preko Čezove. „Hvala ti.
Mnogo mi je značilo. Nemaš pojma.”
Čez spušta pogled na moju ruku. Zatim me gleda u oči. „Da”, kaže.
„Mislim da imam.”
Povlačim ruku, pogođena - mada nisam sigurna zašto.
„Šta sad to treba da znači?” pitam.
Čez se kikoće i poseže za pivom. „Ništa. Bože, što se toliko braniš?
Mislio sam da ste ti i Luk blaženo srećni.” „Jesmo!” kreštim.
„Pa, onda” - naginje pivo ka meni u znak zdravice - „mazel tov.” „Ne
izgledaš naročito potišteno”, ne mogu da se suzdržim da ne primetim.
I tada hoću smesta da se ubijem.
Izgleda kao da će da se zadavi pivom koje je upravo progutao.
„Potišten?” ponavlja kada se pribrao dovoljno da može da govori. „Ko je
rekao da sam potišten?”
Pogledom tražim prikladno napunjen pištolj. Nažalost, izgleda da mi
nijedan nije na raspolaganju, pa nemam izbora već da mu odgovorim na
pitanje.
„Luk”, mumlam postiđeno. „Misli da si potišten zato što se on ženi, a ti
si sam.”
„Luk je to pomislio”, Čez se usiljeno smeška.
„Znači... nisi potišten?” Zanima me, a osećam sićušni tračak nade da
možda samoubistvo ovaj put neće biti potrebno.
Čez me gleda pravo u oči i kaže: „O, da, Lizi. Luđački sam potišten zato
što se ispostavilo da se devojka u koju sam izgleda oduvek bio zaljubljen, i
za koju sam počeo da mislim kako bi mogla tu ljubav da mi uzvrati,
okrenula i verila sa mojim najboljim prijateljem, koji je, iskreno, ne
zaslužuje. Je li to odgovor na tvoje pitanje?”
Užasno je čudno, ali imam utisak da mi srce poskakuje u grudima, i na
trenutak ne mogu da dišem, niti mogu da odvojim pogled od njegovog.
Onda shvatam da se šali.
I osećam kako obrazi počinju da mi gore.
Šali se. Naravno da se šali. Bože, kakva sam ja budala.

58
 „Šta ti to znači?” zahtevam da znam, zanemarujući njegovu za-
jedljivost. Ljuta sam na sebe - što sam poverovala da je tako i mislio kada je
rekao da me voli, ali još više, što me je grizla savest jer sam ga povredila.
Njega ne možeš povrediti. Mislim, očigledno možeš. Ali ne mogu ja. Ja
nikada. „Treba da osećaš olakšanje što si mi umakao. Ti čak i ne veruješ u
brak. To je samo parče papira, je h tako? Tako si barem rekao.”
„To si dobro zapamtila.” Čez se nagnu da gleda utakmicu. „Želiš srećnu
romantičnu vezu? Nemoj da je uništiš udajom.”
Trepćem na njega. Ne mogu da verujem da je ozbiljan.
„Otkada si ti počeo tako da se osećaš?” pitam. „Nikada nisi tako
razmišljao o braku dok si bio sa Šari. Vas dvoje ste bili slika i prilika
bračnog blaženstva. Samo bez braka. Ali ti si uvek mesio pite i prao njen
veš i tako...”
„Da”, potvrđuje Čez, i dalje ne skidajući pogled s televizijskog ekrana...
iako primećujem da je stegao vilicu. „Pa, ostavila me je, sećaš se? Zbog
žene. Veruj mi, neću ponovo počiniti istu grešku. Brak je za budale.”
„Ne misliš tako”, bunim se, pomalo zapanjena njegovim ogorčenim
tonom.
„Ma nemoj?” Glupo se smeška na ekran. „Mislim da znam o čemu
pričam. Otac mi ja advokat za razvode, sećaš se?”
„A ipak je u braku s tvojom mamom”, uveravam ga, „koliko, trideset
godina?”
Ne mogu da verujem da sam još uvek uznemirena zbog pri-medbe
Oduvek sam bio zaljubljen u tebe, koja, s obzirom na sve ono ljubakanje na
zadnjem sedištu taksija za Novu godinu, nije baš najumesnija. Još se gore
osećam zbog načina na koji je moje srce reagovalo na tu izjavu. Šta mi se to
dogodilo?
I kako sam, makar na tren, mogla uopšte da mu poverujem?
Znam da sam naivna devojka sa Srednjeg zapada. Ali zaista se trudim
da se tako ne ponašam. Uglavnom.
„Trudim se da to držim u tajnosti”, izjavljuje Čez. „Roditelji u srećnom
braku baš i ne idu uz moju ličnost. Znaš, novopečeni kandidat za doktorat
iz filozofije, živim sam u zgradi bez lifta u Ist vilidžu, mnogo pijem, teško
živim, pomalo sam opasan...”

59
 Sad je na mene red da se nasmešim.
„Šta je?” Čez skida pogled sa ekrana i uperi ga u mene. „Ne misliš da
sam opasan?”
„Ne s tom kapom”, odgovaram.
„O, jesam opasan”, uverava me Čez. „Opasniji od Luka.”
„Ne volim ja Luka zato što je opasan”, naglašavam.
„O, da”, prihvata Čez. „Voliš ga... zašto? Zato što je bogat? Zgodan?
Prijatan? Pažljiv? Ljubazan? Spasavaće decu jednog dana?”
„Zbog svega navedenog”, tvrdim, „osim bogatstva. Nameravam da
sama zaradim novac, hvala ti, pa mi ne treba njegov novac. U stvari, danas
sam prihvatila Avu Gek za mušteriju.”
„Prljavu narkomansku kurvu?” Čez deluje užasnuto.
„Zašto je svi tako zovu?” pitam iznervirano. „Niko je nije zaista video
kako uzima krek ili naplaćuje seks, a ipak je svi zovu prljavom
narkomanskom kurvom.”
„Ne moram da vidim kako to radi”, govori Čez. „Jesi li ikada gledala
Tuču slavnih?”
Čez se ceri. „Stvarno dobra emisija”, kaže. „Mislim, ako budeš
raspoložena da ispitaš najmračnije primere poročnih dubina u koje smo
kao društvo potonuli. Ili barem poročne dubine u koje nas industrija
zabave uverava da smo potonuli.”
„Hej.” Luk se spušta u separe i dodaje mi čašu vina. „Izvini što sam se
toliko zadržao. Ovo mesto je ludnica. Prikazuju pet različitih utakmica.”
Primećujem uz blagi osećaj razočaranja da je zaboravio da mi donese i
led. Ma, dobro. Ipak se zabavljamo samo šest meseci. Ne može svega da se
seti.
„Zaboravio si led”, ubacuje se Čez. „Luk, objasni svojoj devojci da neće
napredovati u poslu s venčanicama ako bude primala prljave narkomanske
kurve za mušterije.”
Trepćem, i ne mogu da verujem da se Čez setio.
„Kakav led?” Luk deluje zbunjeno. „Čekaj. Ko je prljava narkomanska
kurva?”
„Niko”, odgovaram u isto vreme kada Čez kaže, „Ava Gek”.
„Ko je Ava Gek?” raspituje se Luk.
60
 Čez se grohotom smeje. Žurno otpijam gutljaj vina jer znam šta sledi.
„Gledaš li ti uopšte televiziju?” pita Čez Luka. „Čitaš li ikakve časopise
osim Vol strit žurnala? Reci mi, jer stvarno hoću da znam. Kada čekaš u
zubarskoj ordinaciji, podigneš li ikada, makar slučajno, primerak As
viklija?”
„Prekini”, zaustavljam Čeza. Sada počinje da mi ide na živce. Možda i
više nego što mi to okolnosti dozvoljavaju. „Samo zato što Luk ne zna ko je
Ava Gek...”
„Svi znaju ko je Ava Gek”, prasne Čez.
„Ko je Ava Gek?” ponovo pita Luk.
„Ona je...” Ali odjednom sam tako umorna da ne mogu da nastavim. Ne
mogu da izdržim glasove spikera sa televizije i vrištanje navijača i tapšanje
kad god neki tim postigne koš - a da i ne spominjem pijanog beskućnika
kojeg vidim kako se mota ispred izloga nekoliko metara dalje, tražeći sitno
od svih koji prođu ulicom.
Ali ono što zaista ne mogu da podnesem jeste glas u mojoj glavi koji se
vratio. To je poznati glas. Trebalo bi da bude. Pošto je to glas frajera koji
sedi ravno preko puta mene... krupnog, zgužvanog sa bejzbol kapom
Univerziteta Mičigen.
„O, da, Lizi. Luđački sam potišten zato što se ispostavilo da se de-vojka
u koju sam izgleda oduvek bio zaljubljen, i za koju sam počeo da mislim
kako bi mogla tu ljubav da mi uzvrati, okrenula i verila sa mojim najboljim
prijateljem, koji je, iskreno, ne zaslužuje.”
Ali istovremeno čujem taj glas kako govori, „Želiš srećnu romantičnu
vezu? Nemoj da je uništiš udajom. Znam o čemu pričam.”
„Znate šta?” govorim iznenada, dok mi se grlo steglo od potisnutih
osećanja. „Ovo je bilo zabavno. Ali stvarno sam umorna. Hoće li vam
smetati ako vas napustim? Sutra imam veliki dan, mislim da ću poraniti na
posao.”
„O, nemoj”, buni se Luk. „Tek si stigla. Nemoj još da ideš. Utakmica je
upravo počela.”
Gledam Čeza. Lice mu je ravnodušno ispod oboda kape. Ali i on gleda
pravo u mene.
„Da, Lizi”, obraća mi se. „Nemoj još da ideš. Utakmica je upravo
počela.”
61
 Čudno. Ali nešto u načinu na koji me gleda - njegov glas da i ne
spominjem - govori mi da ne misli na utakmicu na televiziji. Uopšte.
„U redu, momci, vidimo se kasnije”, kažem piskavim glasom, dok
guram Luka u žurbi da napustim separe.
„Otpratiću te kući”, nudi se zbunjeno Luk, ali odbijam ponudu brzim
poljupcem u obraz i šapućem, Ne, hvala, sve je u redu, ostani i uživaj,
zatim jurim ka vratima, gde zastajem udišući oštro hladan januarski
vazduh.
„Imate li sitno, gospođice?” pita me pijani beskućnik, pružajući mi
prljavu, okrnjenu šolju za kafu.
Čak mu i ne odgovorim. Takva sam iscrpljena Njujorčanka postala.
Nikada nemam viška sitnog. Potrebni su mi moji dolari. Trebaju mi svi
dolari koje mogu da dobijem. Možete li da zamislite koliko košta pranje
veša ovde?
„Dobro”, frkće beskućnik. „Nek ti bude, kučko.”
Oči mi se pune suzama. Nisam kučka! Nisam! Baš kao što ni Ava Gek
nije prljava narkomanska kurva. I kao što ni Čez Pendergast nije zaljubljen
u mene. O, zašto je to uopšte morao da kaže? Zašto mora da bude tako
zloban? Kada sam dobila one predivne ruže, bila sam potpuno spremna da
mu oprostim sve grozne stvari što mi je rekao juče ujutru... a onda je morao
da mi kaže ono.
...devojka u koju sam izgleda oduvek bio zaljubljen... i za koju sam
počeo da mislim kako bi mogla tu ljubav da mi uzvrati...
Samo me je zadirkivao. Oduvek me je zadirkivao, otkad ga poznajem.
Dakle... zašto me ovaj put toliko boli?
„Želiš srečnu romantičnu vezu? Nemoj da je uništiš udajom.”
Ali ako se ne udaš... u čemu je smisao?

62
 ISTORIJA VENČANJA

Elizabetansko doba nam je donelo procvat poezije, književnosti,

pozorišta i romantike. Zato i nije čudo što elizabetanskoj Engleskoj treba da
zahvalimo za mnogobrojne savremene tradicije venčanja, uključujući
razmenu prstenja, tradicionalniju (tj. bez nošenja oružja) svrhu deveruša,
razmenu bračnih zaveta, čak i nevestinske bukete. Većina brakova u
visokom društvu je i u tom razdoblju bila unapred dogovarana, često od
rođenja. Samo su niže klase imale to preimućstvo da se žene i udaju iz
ljubavi.
Ali, da nije bilo tako, o čemu bi Vilijam Šekspir pisao?

63
 Kako da ne upropastite
sopstveno venčanje

Možda su deca vaše buduće zaove najslađa na svetu - i možda je ona savršeno u
pravu: Trebalo bi im dodeliti neku ulogu na vašem venćanju. Ali nemojte da vas
zastraši i natera da žrtvujete deverušu, nosioca prstena, ili cvećarku da bi ustupili
položaj njenoj deci. Nemojte da se zamerate prijateljima ili članovima porodice
samo da biste umirili njegovu sestru. Ima mnoštvo drugih zadataka koje bi njena
deca mogla da obave tokom obreda, na primer da drže knjigu gostiju, konfete ili
slatkiše, ili još lepše, mada pomalo teže, da razvode goste. Upotrebite maštu i svi
ćete biti zadovoljni.

LIZI NIKOLS DIZAJNS™

64
 SEDMO POGLAVLJE

Sad spojite ruke, a sa rukama i vaša srca. Vilijam Šekspir (1564-1616), engleski
dramski pisac i pesnik

„Tvoj prijatelj Čez je izgleda neka svinja”, primećuje Monik kada me

ona i Tifani čuju kako baki prepričavam pojedinosti moje večeri (mama,
kao i obično, nije bila slobodna) dok narednog dana nas tri na brzaka
ručamo između proba u prodavnici.
„Ima pravo”, slaže se baka na mom mobilnom. „Ko god bila.”
„Ma, nije”, kažem, zadržavajući sendvič sa tanduri piletinom na pola
puta do usta. „Mislim, pod uobičajenim okolnostima. Zato je to tako
čudno.”
„Pa, to je to, onda”, izjavi Monik čvrsto. Tako je veličanstveno lepa - i
sigurna u sebe - kao i Tifani.
Za razliku od Tifani, međutim, Monik ima britanski naglasak zbog koga
zvuči kao profesorka na fakultetu svaki put kad progovori.
Mislim, fakultetska profesorka koja često spominje kako su muškarci
„drkadžije”.
„Šta to?” pitam.
Tifani i Monik se zgledaju. Tifani klima glavom. „Zaljubljen je u tebe,
naravno”, objašnjava Monik. „Ti ga nikada nisi ni videla”, vičem.
„Ja jesam”, ubacuje se Tifani i gura komad jamajčanskog sendviča u
usta. „I jeste, skroz-naskroz.”
„U pravu je”, dodaje baka. „Oduvek sam bila ubeđena da taj dečko želi
da natrpa ugalj u tvoju parnu mašinu.”
Umalo da ispljunem parče tanduri piletine koju sam upravo odgrizla.

65
 „Kako možeš to da kažeš?” vičem. „On je Lukov najbolji prijatelj! Bivši
dečko moje najbolje prijateljice!” Tifani me bledo gleda. „Pa?”
Monik mi takođe upućuje isti prazan pogled. Mora da ga uče u školi za
manekenke. „Da”, kaže. „Pa?”
Baka zvuči nestrpljivo. „Za deset minuta počinje Dr Kvin. Koliko će ovo
da traje?”
„Dakle... dakle...” petljam, prvi put u životu zaista frfljam da pronađem
prave reči. „Dakle... Vidite. Sigurna sam da muškarci neprestano padaju u
nesvest za vama dvema. Mislim... pogledajte se. Ali u stvarnom životu - za
stvarne devojke, kao ja, to se - to se jednostavno ne događa. Muškarci se ne
zaljubljuju u mene tek tako. I svakako ne ako ih malo ne ohrabrim.”
„O, a to što si mu dopustila da ti dira sisice u onom taksiju nije bilo
ohrabrivanje?” pita Monik.
„I pustila si ga da prenoći kod tebe”, naglašava Tifani.
Stavljam prst preko zvučnika na mom mobilnom. „Izvinite”, bunim se.
„Ovo sluša moja baka.”
„Prekasno”, čujem baku. „Već sam čula. Ovo je bolje od Dr Kvina.”
„Oboje smo bili pijani”, ponavljam svoju odbranu po milioniti put.
Kajem se što sam uopšte otvarala usta u vezi sa ovim, što mi nije nepoznat
osećaj. Naročito mi je žao što nisam spustila slušalicu kada se baka javila.
„Slušajte, zaboravite da sam išta rekla. To nije bilo ništa.”
Zašto sam uopšte išta govorila, naročito ovim devojkama? Ne bih to
učinila da sam o tome mogla da pričam sa Šari. Kada bih samo mogla da
nazovem Šari i kažem, Šari. Evo šta mi je rekao najbolji prijatelj mog
verenika. Šta misliš? ništa od svega ovoga mi se ne bi dešavalo.
Ali ne mogu. Jer najbolji prijatelj moga verenika je njen bivši dečko.
I ne mogu da razgovaram o onome što mi se desilo sa Čezom sa Šari.
Pošto bi to bilo previše uvrnuto.
Ali Monik i Tifani, ispostavlja se, nisu odgovarajuće zamene za Šari. Ni
najmanje.
„To poslednje što je rekao”, govori Monik, „o utakmici koja tek počinje?
Meni to nije zvučalo kao ništa. A tebi, Tif?”
„Ni slučajno, Hoze”, slaže se Tifani. „Mislim da se on pali na našu
gospođicu Lizi.”

66
 „Rekla sam ti”, pevuši baka.
„O, bože, društvo.” Odmahujem glavom. „Uopšte nije tako. Pa čak i da
jeste... to nikud ne vodi. Potpuno je slomljen onim što mu se dogodilo sa
Šari. Kaže da...”
U tom trenutku - na sreću - vrata prodavnice se naglo otvaraju, i Ava
Gek uđe posrćući kroz njih, a za njom telohranitelj i čivava. Avino lice ima
pomahnitali izraz, kao da je neko lovi. Na sebi ima kratki šorts preko
mrežastih čarapa, iako je napolju svega dvanaestak stepeni, a donja vilica
joj se brzo pokreće... samo što ništa ne govori.
Tifani mrko gleda knjigu ispred sebe. „Šta radiš ovde, Ava?” zahteva da
zna. „Sledeća proba ti je tek za četiri nedelje.”
„Izvinite”, pravda se Ava i dalje žvaćući. Spušta se u ležaljku koju sam
tražila da madam Anri smesti u udaljenom uglu za nervozne majke koje
čekaju i vire kroz zastakljeni izlog ispred prodavnice. Telo joj je zaklonjeno
od pogleda izloženom lutkom odevenom u haljinu princeze iz pedesetih,
dopunjenu nabranom, dijamantima istačka-nom suknjom od tila koja
zauzima gotovo čitav izlog. „Bili smo u blizini i obilazili stanove kad
odjednom... paparaci! Možemo li da se sakrijemo na nekoliko minuta dok
ne odu? Nisam stavila ajlajner.”
„Čekaj, bako”, izgovaram u mobilni. Odem do Ave i ispružim ruku u
očekivanju. „Molim lepo”, zahtevam.
I dalje čučeći iza suknje od tila, gleda mi u ruku sa bezizražajnim
izrazom na licu. Tada joj sine. Pljuje mi žvaku u ruku. Odlazim do kante za
smeće ispod stola za kojim sedi Tifani i bacam je, zatim uzimam maramicu.
„Mali Džoi”, obraćam se telohranitelju, kojem smo i zvanično
predstavljene tokom Avine prošle posete. „Imamo roletne ako želite da ih
spustite.”
Mali Džoi - čija nezgrapna sto trideset pet kilograma teška i više od dva
metra visoka grada jasno govori da mu je ime podsmešljivo - počinje da
spušta crne metalne roletne koje sam kupila u Targetu na Menhetnu dok
sam prepravljala haljinu Džil Higins, a i ona je, takođe, imala poteškoća sa
upornim paparacima.
„Zašto tražiš stan na Menhetnu, Ava?” pitam je.
„Ovde je, znači, mnogo bolje nego u Los Anđelesu”, odgovara Ava,
povlačeći svoju drhtavu čivavu na krilo. „Osim što se vremena tiče. Prvo,
67
ne morate da se vozite daleko da biste stigli na kul mesta. Što je sjajno ako
ste urokani. I drugo, niko ti ne traži autograme ili slična sranja - uglavnom.
Mislim, ljudi zure. Ali ne gnjave. Osim, znači, tinejdžera u H&M.”
Treba nam trenutak da ovo svarimo. Tifani prva dolazi sebi.
„Dakle, tražiš li jednosoban ili dvosoban, ili kakav?” pita Tifani
razgovorljivo.
„Traži stan sa četiri sobe, tri kupatila i kuhinjom sa barem dvestotinak
kvadratnih metara otvorene terase, potpuno okrenut ka južnoj strani”,
odgovara Mali Džoi pošto Ava samo zbunjeno trepće na pitanje.
Kada svi okrenemo glave da se zagledamo u Avu, zapanjeni ovom
vešću - pošto koliko ja znam, takva nekretnina ne postoji na ostrvu
Menhetn (za manje od pet miliona dolara, u svakom slučaju) - ona samo
sleže ramenima i kaže, svojim glasom male devojčice: „Imam sezonski
emocionalni poremećaj. Hej, imate li još nešto za jelo? Danas sam pojela
samo bonžitu i, znači, umirem od gladi.”
Pružam joj drugu polovinu svog sendviča sa tanduri piletinom, ali ona
krivi lice.
„Šta je to belo ljigavo?” pita sumnjičavo.
Ovo navodi Tifani i Monik da dobiju napad histeričnog smeha od koga
je jasno da se neće skoro oporaviti.
„Tzatziki sos”, odgovaram. „Ava, kako možeš da se udaješ za grčkog
princa, a ne znaš šta je tzatziki sos?”
„Sviđa mi se on”, brani se Ava, sklanjajući sendvič van domašaja njenog
psa koji se zove, obavestila nas je dan ranije, Snežana („Po Diznijevoj
princezi”), „a ne hrana njegove zemlje.”
„Pa”, uporna sam. „Trebalo bi da je barem probaš pre nego što odlučiš
da ti se ne sviđa.”
Ava sleže ramenima i uzima zalogaj. Dok su joj usta zauzeta, okrećem
se Tifani i Monik, koje brišu oči posle njihove zajedničke - i odvratno
neprilične - šale.
„Ozbiljno, devojke”, obraćam im se, pokazujući na telefon. „Mislite da
bi trebalo da pričam s njim? Luk smatra da je potišten. Šta ako je u pravu?
Možda bi pomoglo da popričam s njim o tome. Da na to stavimo tačku,
znate? Ponekad kada se nešto otvoreno raspravi, ljudi više nisu toliko time
opterećeni.”
68
 „Kaže devojka koja ne bi umela da sačuva tajnu ni da joj život od toga
zavisi”, primećuje Tifani uz smeh. Iako iskreno ne vidim zašto je ta
primedba toliko smešna. A nije ni istinita. Čuvam ja mnogo tajni.
Doduše, trenutno nijedne ne mogu da se setim. Ali sigurna sam da ih
imam.
„O čemu pričamo?” raspituje se Ava. Već je oglodala četvrt centimetra
polovine sendviča koji sam joj dala. Snežana je zaokupljena drugom
četvrtinom. Nije teško uvideti kako njih dve ostaju tako žgoljave.
„Najbolji prijatelj Lizinog verenika je zaljubljen u nju”, objašnjava
Monik olako. Deli svoju vegeterijansku zemičku s Malim Džoijem. „I ne
zna šta da radi u vezi s tim.”
Kolutam očima. „Nije zaljubljen u mene”, bunim se. „On...”
„O, to je lako”, prekida Ava, dok oblizuje vrhove prstiju koje je upravo
polizala Snežana. „Zašto se jednostavno ne tucaš s njim?”
„Ko je to?” pita me baka preko telefona. „Dopada mi se.”
Nemam izbora već da spustim dijet-kolu i kažem: „Ava, pre svega:
Monik nije u pravu. Čez nije zaljubljen u mene. Mi smo samo prijatelji.
Drugo, ne treba nikuda da voziš, blizu ili daleko, kada si urokana. Želim da
znaš da sam te potražila na Guglu kada sam sinoć stigla kući, i znam sve o
tvojim vožnjama u pijanom stanju. Moraš da budeš pažljivija. Kada već
imaš toliko novca, zašto ne zaposliš vozača? I poslednje, iako kao
feministkinja cenim što imamo sva prava da upotrebljavamo kakav god
jezik odaberemo, čak i reči koje su prethodne generacije smatrale
'neženstvenim' ili 'nepristojnim', zaista nije ni pristojno ni maštovito
upotrebljavati prostakluke u svakodnevnim razgovorima. Naravno, osim
ako nisi stvarno zbog nečega uzrujana. Ali ona reč na t, Ava, kada govoriš
o vođenju ljubavi? Mislim da umeš i bolje od toga. U stvari, znam da umeš.
Osim toga, šta bi rekao princ Aleksandros?”
Ava me gleda istim praznim pogledom koji je imala i kada sam
ispružila ruku da joj oduzmem žvaku. „On tu reč upotrebljava još češće
nego ja”, odgovara.
Uzdišem. „Dobro, zaboravimo na to”, obraćam se svima u sobi - i u
telefon - uopšte. „Pretvaraj se da nisam ništa rekla. Naročito pred mamom.
Važi, bako?”

69
 „Reći ću ti šta treba da uradiš”, ubacuje se Mali Džoi, pošto otpija dobar
gutljaj dijetalnog soka od breskve koji je izvadio iz ogromnog džepa.
„Uhvati tog frajera nasamo, u mračnoj sobi. Otvorite bocu konjaka. Pustite
malo Vandrosa. Tako ćete doneti neki zaključak.”
„E, sada”, odobrava baka, „neko konačno govori pametno.”
Blenem u mobilni. „To je... besmisleno”, mucam. „Ja sam slučajno jako -
jako - zaljubljena u svog verenika. Mislim... hajde, Tifani.” Tražim od nje
pomoć. „Ti si videla Luka i mene zajedno. Provela si s nama Dan
zahvalnosti, sećaš se?”
„Tačno”, potvrđuje Tifani, zamišljeno kuckajući po svojim savršeno
nanizanim prednjim zubima, doduše prekrivenim navlakama. „Ali mislim
da bi Mali Džoi mogao biti u pravu, Lizi. Imam utisak da želiš od nas da
čuješ kako bi trebalo o svemu da popričaš sa Čezom. Mislim, zašto bi inače
to spomenula?”
I Monik klima glavom. „Tačno. I meni se čini da želiš da ti kažemo kako
bi trebalo o svemu da porazgovaraš sa Čezom.”
„Mislim da ti se dopalo kada ti je gurao ruku u grudnjak i nadaš se da
će to ponovo učiniti”, dodaje Tifani.
Bečim se na nju. „Vodite računa”, govorim, i žustro pokazujem glavom
na Malog Džoija, koji se sada kezi u bocu soka. „Dame! Vodite računa!”
„To sam i ja rekla.” Ava ne obraća pažnju na mene i okreće svoje
ogromne plave detinje oči ka Tifani. „Trebalo bi da se potuca s njim i izbaci
ga iz glave. Tako sam i ja uradila kada sam otkrila da mi se sviđa di-džej
Tipiket u Tuči slavnih.”
Trepćem. Onda odlučno kažem: „Neću voditi ljubav sa najboljim
prijateljem mog verenika, Ava. To je potpuno besmislen predlog. Prvo, ne
bih nikada tako izigrala Lukovo poverenje. I mogu ti reći, ako se ti tako
ponašaš prema prijateljima svog verenika - ili... ili prema di-džej Tipiketu -
pa, nećeš još dugo biti verena. I drugo, ja sam zaljubljena u svog dečka.
Osim toga, Čez je i bivši momak moje najbolje prijateljice...”
„Da, ali ne bih rekla da ga ona još želi”, dobacuje Tifani pomalo
umornim glasom. „Pošto je sada gej i spava sa ženom.”
Ava udahne. Mali Džoi izgleda oduševljen kao da je upravo dobio
premiju na lotou. Snežana zeva sklupčavši se u lopticu da odspava. Baka

70
kaže: „Mislim da ću samo snimiti današnju epizodu Dr Kvina... kako se do
đavola ovim rukuje?”
„Čez ne veruje u brak”, očajnički ih obaveštavam. „On veruje da je to
obično parče papira i da brak u stvari ne znači ništa...”
„U redu, sada dolazimo do same suštine”, zadovoljno govori Mali Džoi.
„Znači, zato ne muvaš tog frajera.”
„Naravno”, dodaje Monik, raširenih očiju. „Sad je sve jasno. Šta bi žena
koja drugim ženama ostvaruje snove o udaji radila sa muškarcem koji čak i
ne veruje u brak? Besmisleno je.”
„Uvek ga može naterati da promeni mišljenje”, kaže Ava, kao da ja
nisam u prostoriji. „Teško je. Ali dešava se.”
Tifani kao da se dvoumi. „Ne znam. Pričamo o kandidatu za doktorat iz
filozofije. On proučava, znači, egzistencijalizam i slična sranja. Mislim da bi
ga bilo teško naterati i čarape da promeni, a kamoli mišljenje.”
„Hajde da zaboravimo da sam išta spominjala, u redu?” molim ih
nesigurnim glasom. „Hajde da pričamo o nečemu drugom...”
„Neee!” viče baka, tako glasno da odmičem telefon od uva.
„Hajde da razgovaramo o tvojoj haljini, Ava”, počinjem, ne obraćajući
pažnju na baku. „Mislim da si u pravu što želiš da budeš malo
konzervativnija nego obično. Ipak je ovo tvoje venčanje i postaćeš deo
kraljevske porodice. Ali, pošto će to biti letnji obred, pomišljala sam na
kose rukave...”
„Ovo mi je dosadno”, preti baka. „Spuštam slušalicu.”
„Mlada si i vitka i dobro će ti stajati. A pošto je u pitanju Grčka,
razmišljala sam o visokom struku... pomalo grčkom. Evo, da ti pokažem šta
mislim.”
Zvuk „klik” mi odzvanja u uvu svojom konačnošću. Ne uzbuđujem se,
zaklopim telefon i odložim ga. Kasnije ću se pozabaviti bakom. Da utovari
ugalj u moju parnu mašinu?
Prilično teško uspevam da ih prebacim sa razgovora o mom ljubavnom
životu na predlog o izgledu Avine haljine - koji joj se izgleda dopada - sve
dok Tifani ne prasne, pošto baci pogled na zidni sat: „Sranje! Moram na
posao. Mislim, drugi posao. Dobro, društvo, nemojte razgovarati ni o čemu
zanimljivom dok me nema. I, Lizi, nemoj slučajno da doneseš neku odluku
u vezi sa Čezom a da se ne posavetuješ prvo sa mnom. Očigledno ti se po
71
tom pitanju ne može verovati. Samo, znaš. Prvo me nazovi ako iskrsne
nešto novo, i pričaćemo.”
„Blage veze nemam o čemu pričaš”, frkćem. „Kao što sam već rekla -
ponavljam - volim svog dečka - mislim, verenika - i ništa se neće dogoditi
između njegovog najboljeg prijatelja i mene, zato što se između nas ništa i
ne dešava.”
„Tako je”, potvrđuje Tifani kroz smeh, što ponavljaju i svi ostali u
prodavnici, osim mene.
Kada Tifani ode - obaveštavajući nas da paparaci i dalje čekaju na uglu i
da je Avi bolje da ostane sakrivena - izjavljujem da i ja, takođe, moram da
radim - na izradi crteža za Avinu haljinu; osim toga, tu je i bjanši, koju sam
rešila da završim; da i ne spominjem gomilu drugih projekata koje treba da
počnem, s obzirom na činjenicu da će moj gazda biti odsutan najmanje
narednih četiri do šest nedelja, prema oceni njegove žene, koja je zvala da
me obavesti o njegovom oporavku - i odšunjam se pozadi.
Ali umesto da crtam ili param haljinu bjanši, hvatam sebe kako zurim u
prazno, pitajući se da li je ili nije ono što su drugi rekli - da je Čez zaljubljen
u mene - možda ipak istina.
„Luđački sam potišten zato što se ispostavilo da se devojka u koju sam
izgleda oduvek bio zaljubljen, i za koju sam počeo da mislim kako bi mogla
tu ljubav da mi uzvrati, okrenula i verila sa mojim najboljim prijateljem,
koji je, iskreno, ne zaslužuje.”
Naravno. Rekao je to. Ali samo me je zadirkivao. I ja sam, kao obična
budala sa Srednjeg zapada kakva jesam, poverovala u to. Zašto je srce
počelo da mi poskakuje kada je to rekao? Ja sam potpuno i stopostotno
odana Luku.
Naravno... Čez jeste rekao da samo mene vidi u svojoj budućnosti... i da
tamo čak ne nosim ni vruće pantalone.
Luk još ne zna da nosim vruće pantalone, pa čak ni šta je to. Uspela sam
od njega da ih sačuvam kao strogu tajnu.
Kako sam uspela od njega da sakrijem desetak kilograma koje sam
nabacila otkako sam se preselila u Njujork, malo je složenije. Nikada mu ne
okrećem leđa kada sam naga, i uvek ga puštam da bude gore tokom naših,
uf, intimnijih trenutaka, tako da ne primeti moj stomak. Zahvaljujem bogu
na gravitaciji.

72
 Koliko dugo ću moći da se sakrivam iza ove fasade, ne znam. Možda će
mi ipak biti lakše da se odreknem sendviča sa tanduri piletinom i pređem
na salate ili - bože sačuvaj - možda počnem i da vežbam.
Ali ipak želim da budem vitka nevesta. Ili barem manje krupna nego
sada.
Ali, kako da nađem vremena za vežbanje, sada kada potpuno sama
vodim prodavnicu - dobro, ne računam Tifani i Monik - i tako će i ostati
narednih mesec i po dana... možda čak i duže, po mišljenju madam Anri,
koja je objasnila da je dužinu oporavka nakon ugradnje bajpasa teško
predvideti i zavisi od osobe do osobe? Nemam vremena čak ni da
isplaniram sopstveno venčanje, kamoli da se dovedem u formu za njega.
Čudno kako mi sama pomisao na reči „moje venčanje” stvara osećaj
teskobe u grudima. Ozbiljno, kao da ne mogu da dišem. I otkud odjednom
ta svrbežljiva crvena tačka sa unutrašnje strane lakta? Šta je to? Zašto se
stalno pojavljuje i zatim nestaje, samo da bi se ponovo pojavila na drugom
mestu, ponekad i u društvu?
Je li to... o bože, je li to koprivnjača?. Ne. Ne može biti. Nisam imala
koprivnjaču još od srednje škole, kada sam bila zadužena za kostime za
predstavu Isus Hrist Superstar, a režiser je želeo da svi budu obučeni u
zvoncare. To je bilo pre nego što su se zvoncare vratile u modu, pa sam
shvatila da ću morati da prosecam pantalone za sedamdeset pet članova
glumačke družine i u njih ubacujem parčiće materijala jarkih boja. Za jedan
vikend. Dobila sam tako tešku koprivnjaču da je doktor Denis, Šarin otac,
morao da mi da injekciju prednizona.
O moj bože. Evo još jedne sa unutrašnje strane drugog lakta.
O ne. Samo da mi se ne desi isto zbog ovog prokletog venčanja sa
Lukom kao i sa zvoncarama. Zašto? Zašto se ovo dešava? Da li je to zbog
mame i njene upornosti da je naše zadnje dvorište podjednako lepo mesto
za venčanje kao i dvorac Mirak? Ne može biti... znate, ono drugo. Ono što
je Monik rekla, o tome da je Čez zaljubljen u mene. Ne može biti to.
Ne. Mora da je u pitanju mama, i čitava zamisao da moja porodica
putuje na Lukovo porodično imanje, i to kako bi mogli da se ponašaju kada
tamo stignu. Baka, sa njenim pićem, i Rouz i Sara, sa njihovim prepirkama i
napadima na mene, i...

73
 O da, vidite? Još jedna koprivnjača. Evo je na mom ručnom zglobu.
Znala sam. Zato što stalno vidim Rouzinog muža, Andžela, u glavi, kako
luta po zamku i raspituje se gde može da nabavi pabst blu ribon pivo...
I baka. Baka, kako odlazi do gospođe De Vilijer i pita je u koliko sati se
prikazuje Dr Kvin, Medicinarka...
O bože. Još dve.
Čez koji istupa kada matičar - ili ko god obavlja venčanja u Francuskoj -
pita postoji li neko ko ima neki razlog zašto ovaj par ne treba da se venča,
zato što on ne veruje u instituciju braka, i to je za njega samo parče papira...
O moj bože! Još jedna na zglobu!
U redu. To je to. To je to. Neću da razmišljam o Čezu - ili mom venčanju
- ponovo. Šta god da se desilo između Čeza i mene, gotovo je, prošlo,
završeno. Koja bi bila svrha, uostalom? Nema budućnosti za našu vezu -
čak i da je imamo - kada on ne veruje u brak.
I žao mi je, ali - neka sam i priglupa budala - ja verujem! Zaista
verujem!
Ne. To je to. Neću nikada više videti Čeza niti razgovarati s njim - tako
je bolje, da izbegnem iskušenje - osim kad moram, jer je on najbolji prijatelj
mog verenika i naš kum, i delovalo bi čudno kada ne bih razgovarala s
kumom na venčanju.
To je to. Završila sam sa Čezom.
I završila sam sa razmišljanjem o venčanju. Zasada.
U redu. Izdahnem.
Sada. Gde sam ono stala? O, u redu. Bjanši. Dobro.
Tako je. Jednostavno ću da se bacim na posao. To je sve što treba da
učinim, i vreme će tako brzo proleteti da neću ni shvatiti. Pre nego što se
osvestim, doći će jun... vreme da se spremim za svoje venčanje.
I tada, ništa što bi Čez mogao da kaže ili učini neće moći da mi ga
upropasti...
Do tada će sve biti savršeno. Prosto savršeno.
Baš onako kako treba da bude.
Vidite? Već se osećam bolje.
I pogledajte ovo. Nema nove koprivnjače.
Jupi. Sjajno. Dobro. Dakle... posao. POSAO!
74
 ISTORIJA VENČANJA

Svi znaju da mlada treba da obuče nešto staro, nešto novo, nešto
pozajmljeno i nešto plavo. Ali gotovo niko ne zna zašto.
Prema starom sujeverju, „nešto staro” osigurava da prijatelji ostanu
odani nevesti kada joj zatrebaju nakon što započne svoj novi život sa
mužem i njegovom porodicom. „Nešto novo” obećava uspeh u tom novom
životu. „Nešto pozajmljeno” označava ljubav njene sopstvene porodice -
koju nosi sa sobom kada pode da živi sa porodicom svog muža. A „plavo”
označava vernost i postojanost.
Potpuna verzija stihova se nastavlja i dodaje i to da nevesti takođe treba
i „šestoparac u cipeli”.
Da plati vožnju do kuće ako nešto krene po zlu.

75
 Kako da ne upropastite
sopstveno venčanje

Znate li za staru izreku - Šta se dešava kada pretpostavljate? Pravite budalu od

sebe i drugih1. Nemojte da pretpostavljate kako sve zvanice znaju put do crkve i
sale u kojoj se održava prijem. Zajedno sa pozivnicom pošaljite i dobro nacrtanu,
čitljivu mapu. Verujte mi, neki gosti će biti toliko pijani - da, čak i pre obreda - da
će im biti potrebna.
LIZI NIKOLS DIZAJNS™

1 Engl: assume - pretpostavljati; to make an Ass of U and Me - praviti budalu od tebe i mene; igra rečima.
(Prim. prev.)
76
 OSMO POGLAVLJE

Da bi vam pehar braka Bio ispunjen ljubavlju, Kad god pogrešite, priznajte;
Kad god ste u pravu, ćutite. Ogden Neš (1902-1971), američki pesnik

Jun, šest meseci kasnije

„Imamo novu nadstrešnicu.”

To je prvo što gospodin Anri izgovara kada uđe u prodavnicu.
„Pa, naravno da imamo”, kažem uz smeh. „Znate za to. Vaša žena mi je
pomogla da je izaberem.”
„Ali” - gospodin Anri baca pogled preko ramena na nadstrešnicu
raširenu iznad ulaza u prodavnicu - „ružičasta je.”
Madam Anri oštro kucka muža po ramenu.
„Ne pravi se lud”, savetuje ga na francuskom. „Naravno da je ru-
žičasta. Pokazala sam ti uzorke. Lično si pristao na tu boju.”
„Ne.” Gospodin Anri odmahuje glavom. „Ne na tu ružičastu.”
„Žane, jesi”, uporna je madam Anri. „Seti se, bio si u bašti, i donela sam
ti uzorke, i ti si rekao da ti se sviđa bledocrvena.”

„To nije bledocrvena”, ne odustaje gospodin Anri. „To je ružičasta.”

Spušta pogled, i uzdiše. „Bože. I tepih?.”
„Nije ružičast”, žurim da ga obavestim. „Bledocrven je. Gotovo bež.”
„Ako on to priča o tepihu, reci mu da se mušterijama dopada”, zauzima
Tifani odbrambeni stav dok se naginje preko stola zagledajući se u itison.
„Veoma je ženskast.”
Gospodin Anri je gleda.
77
 „Šta”, pita na engleskom, zvučeći užasnuto, „nije u redu sa vašom
kosom?”
Tifani podiže ruku da povuče svoje nove, ultrakratke šiške. „Sviđaju
vam se? Zovu ih Ava. Po Avi Gek. Svi se tako šišaju.” Kada po njegovom
izrazu primeti da on očigledno ne razume ni reč od onoga što ona govori,
dodaje: „Sve je to Lizino delo. Potpuno ju je civilizovala. Ava je bila kao
životinja pre nego što je se Lizi dočepala. Ozbiljno. Jedva da je mogla da
sklapa razumljive rečenice. A sada se skoro uvek seti da obuče donji veš.
Dobro, uglavnom.”
„Vodi me nazad”, muca gospodin Anri. „Vodi me nazad u Nju Džerzi”,
obraća se ženi.
„Ne, Žane, ne budi smešan”, kaže madam Anri, hvata muža pod ruku i
vodi ga ka novopresvučenoj stolici uz potpuno snabdeven kafe bar.
Gospodin Anri seda na glatku ružičastu svilu uz uzdah. Nije se oporavio
od ugradnje bajpasa tako brzo - ili tako potpuno - kao što smo se nadali.
Oporavak mu je ispunjen komplikacijama, uključujući i slučaj dvostruke
upale pluća koja ga je vezala za krevet još nekoliko nedelja, i tek sada,
mesecima kasnije, čini svoje prve slabašne korake u vraćanju na posao.
Ali jasno je da ga ne obavlja - da se poslužim tim izrazom - srcem.
„Gde smo nabavili ove stolice?” cvili, dok gleda u novi materijal na
kome sedi. „I kakav je to miris?”
„To su iste stare stolice koje oduvek imamo”, objašnjavam. „Dala sam
da se obnove. Bile su umrljane i ružne. A to miriše kolumbijska pržena
kafa. Kupila sam aparat za kapućino tako da majke mogu nešto da popiju
dok su ćerke na probi...”
„Koliko me sve ovo košta?” jadikuje gospodin Anri, gledajući sveže
okrečene zidove (takođe bledocrvene), i uzorke vintidž haljina koje sam
okačila u bogato izrađenim pozlaćenim ramovima.
„Ne košta te ništa, ti stari jarče”, madam Anri prekoreva muža,
bockajući ga u rame. „Rekla sam ti. Zahvaljujući Lizi, posao nam je
narastao za gotovo hiljadu procenata u odnosu na isto vreme prošle
godine. Ona Džil Higins - sećaš se, od prošle godine? Sve žene iz visokog
društva šalju svoje ćerke da prekroje haljine kod iste osobe koja je njenu
napravila tako posebnom. Šta je tebi? Zar više ništa ne slušaš? Jesu li
zaboravili da ti očiste uši kada su ti čistili arterije?”

78
 Gospodin Anri pogrbi ramena. Toliko je izmršavio od operacije da
izgleda kao potpuno druga osoba. Sada mnogo više liči na njegove
dvadesetogodišnje sinove, tako visok i mršav, baš kao oni.
Za razliku od njih, međutim, sasvim je posedeo.
„Više ništa ne razumem”, kaže uz uzdah. „Dajte mi da vidim knjigu.
Lizi... samo mi daj knjigu.”
Grabim cenjenu knjigu za zakazivanje od Tifani. Uprkos njenom
zahtevanju da pređemo na kompjuterizovani način zakazivanja sastanaka,
zadržali smo staru knjigu gospodina Anrija. I sada mi je drago. Mogu da
mu je predam, skoro savijajući koleno dok to činim.
„Izvolite”, kažem. „Sve je spremno za vas.”
Gospodin Anri mumla i počinje da prelistava mnogo išaranu - i isto
tako mnogo brisanu - knjigu. Njegova žena, u međuvremenu, pokazuje
glavom u pravcu zavese koja još odvaja prednju prostoriju od zadnje (iako
zavesa nije više od crnog, već od prelepog bledocrvenog brokata). Pođem
za njom iza.
„Hola2, Lizi”, pozdravljaju me dve krojačke koje tamo zatičemo, a koje
ručno prišivaju perlice na suknju od organdina sa gornjim delom bez
bretela. Sede na salonskim stolicama dok gledaju telenovelu na prenosivom
televizoru koji sam im kupila.
„Marisol, Silvija”, predstavljam ih. „Sećate se madam Anri, je li tako?”
Marisol i Silvija se smeškaju i mašu. Madam Anri im odmahuje.
„Znači, rade, vidim”, kaže na francuskom.
„Najbrže igle na Menhetnu”, odgovaram na njenom maternjem jeziku.
„Šari nam šalje najbolje radnice.”
„Da”, primeti madam Anri. „Pa, kada im se pruži mogućnost izbora
između toga da se vrate svojim nasilnim muževima ili da rade za tebe,
pretpostavljam da bi radije bile vredne radnice. Ah i dalje ne shvatam zašto
si morala da im kažeš za sindikat. Mogla si da prođeš i jeftinije.”
Upućujem madam Anri neodobravajući pogled. „Madam...”
Ona sleže ramenima. „Samo kažem...”
Trenutak kasnije, iako nepozvana, pridružuje nam se Tifani.

2 Španski: zdravo (Prim. prev.)

79
 „U čemu je njegov problem?” Tifani hoće da zna. „Gleda knjigu - moju
knjigu - i gunđa.”
„Postoperacijska depresija”, kaže madam Anri na engleskom.
„Izvinjavam se... trebalo je unapred da vas upozorim. Ima samo blaži
slučaj... uglavnom je uzrujan što ne može da jede onoliko sira koliko on
misli da može i da radi sve ono što je nekada mogao bez teškoća. Užasno
mu je dosadno da bude po čitav dan kod kuće, pa sam pomislila da ga
dovedem u prodavnicu... pa, jednostavno sam mislila da će se možda
oraspoložiti kada je ponovo vidi. Izgleda da sam pogrešila. Odlično je
vodiš dok smo odsutni, Lizi. Zaista. Molim te, nemoj pogrešno da shvatiš
njegove prigovore.”
Odmahujem glavom. „Neću”, kažem. „Nisam...”
„Sve izgleda predivno”, nastavlja madam Anri. „Sviđa mi se sveže
rezano cveće.”
„O, sklopili smo dogovor sa cvećarom dalje niz ulicu”, otkrivam
gurajući ispali pramen kose iza uva. „Preporučujem ih nevestama koje još
nisu odabrale cvećara, i oni svake nedelje isporučuju sveži buket u
prodavnicu...”
„Sjajno”, reče madam Anri. „I nadam se da ćeš dobiti popust za svoje
venčanje. O, ali pretpostavljam da ćete se ti i Luk venčati u Francuskoj...”
Tifani počinje da se smeje, a onda, kada vidi moju izvijenu obrvu, smeh
pretvara u oprezan kašalj. Madam Anri me gleda. „O ne”, kaže. „Nemoj mi
reći. Nevolje u raju?”
„Naravno da ne”, branim se ozlojeđeno. „Sve je u redu. Samo, Luk i ja
smo vrlo zauzeti, on sa predavanjima, a ja ovde u prodavnici, nismo imali
vremena da išta isplaniramo...”
„Ali sada će početi”, čvrsto kaže Tifani. „Naročito otkako je, uz pomoć
Marisol i Silvije, praktično završila sve haljine za junsku navalu venčanja.
Da li je tako, Lizi?”
„Hm”, mrmljam i upućujem Tifani upozoravajući pogled. „Tačno tako.
Sasvim.”
„Šta je ovo?” grmi gospodin Anri iz prednjeg dela prodavnice. „Šta je
ovo?”
„O, bože”, mumla madam Anri, kolutajući očima. „Šta je sada?”

80
 Izranjamo iza brokatne zavese i zatičemo gospodina Anrija na nogama,
kako pritiska knjigu za zakazivanja na grudi i deluje kao da ga je udarila
kap.
„Žane!” Madam Anri, koja je smrtno ubledela ispod uredne i ukusne
šminke, žuri ka mužu. „Šta ti je? Je li srce?”
„Jeste, srce je”, viče gospodin Anri. „Mislim da mi se slama jer se
osećam izdanim. Recite mi da mi se privida, molim vas... ili je istina da
gospođica Nikols ovde koristi moju prodavnicu da pokrene sopstvenu
dizajnersku liniju venčanica?”
Zurim u njega, dok mi se vilica opušta. Nikada nisam videla gospodina
Anrija tako uzrujanog... a videla sam ga kako gubi pribranost zbog mnogih
čudovišnih nevesta sa Long ajlenda, koje su mu uništavale rad verbalnim
uvredama.
Ali ovo je nešto drugačije.
„Ja... uradila sam to samo nekoliko puta”, mucam. „Za nekoliko
odabranih mušterija, posle venčanja Džil Higins. To je pokrenulo zaista
mnogo pohvalnih reči o prodavnici...”
„O prodavnici?” ponavlja gospodin Anri. „Ili o tebi?”
„O, Žane, ćuti.” Madam Anri deluje iznervirano. „Kakva predstava!
Treba da budeš zahvalan gospođici Elizabet, a ne da vičeš na nju. Ako ne
prekineš sa ovim glupostima, nateraću te da izađeš i sedneš u auto kao što
sam radila sa dečacima kada su bili mali.”
„Trebalo bi da odem u auto”, kaže gospodin Anri i ponovo spušta
ramena. „Kakvog uopšte ima smisla što sam došao? Nisam nikome
potreban.”
Srce me boli od sažaljenja prema tom starom čoveku.
„Naravno da ste nam potrebni, gospodine”, vičem i pođem da ga
zagrlim. „Vodim ovo mesto bez vas već mesecima. Ali dobro bi mi došao
odmor. Znate li da nisam imala nijedan slobodan dan - čak ni nedeljom -
otkako ste imali srčani udar?”
„Da”, ubacuje se Tifani. „A hoće da se uda ovog leta. Dakle, kako bi bilo
da joj date godišnji odmor da može da se pripremi? O, da, trebaće joj
slobodni dani i za medeni mesec.”

81
 Streljam je ljutitim pogledom. Ne treba mi podsećanje na to koliko toga
- u redu, uglavnom sve - moram da obavim da bih se pripremila za
venčanje.
„Ne vredi”, uzdiše gospodin Anri. „Nema je više.”
Sa rukama i dalje obmotanim oko njegovog mnogo tanjeg nego što je
bio vrata, gledam ga u oči. „Čega više nema, gospodine Anri?”
„Strasti”, odgovara uz uzdah i baca knjigu za zakazivanje na Tifanin
sto.
Skidam ruke s njega i zurim. „Naravno da je ima”, bacam uznemirene
poglede u pravcu njegove žene. „Ovo vam je tek prvi dan na poslu.
Osetićete je ponovo kada se vratite u kolotečinu.”
„Ne”, govori gospodin Anri. Pogled mu je postao dalek. „Više mi nije
stalo do venčanica. Sada me zanima samo jedno.”
Njegova žena diže pogled ka nedavno prekrečenoj tavanici. „Ne opet.”
„O?” Gledam u madam Anri. „ A šta je to, gospodine?”
„Petanque”3, odgovara dok zamišljeno posmatra kroz staklo izloga
sunčevu svetlost koja se razliva po Sedamdeset osmoj ulici.
„Rekla sam ti”, praska madam Anri. „To nije zanimanje, Žane. To je
hobi.”
Pa?” Njen muž naglo okreće glavu u očekivanju odgovora. „Imam
šezdeset pet godina! Upravo su mi ugradili četvorostruki bajpas! Zar ne
mogu malo da se boćam ako to želim?”
Zvoni telefon. Tifani podiže slušalicu i prede: „Še Anri, mogu li da vam
pomognem?” Jedino ja čujem da dodaje, sotto voce:4 „Vadi me iz ove
ludnice.”
„Dosta.” Madam Anri se saginje i grabi svoju prada ručnu torbicu.
„Odlazimo. Mislila sam da možemo lepo da se provedemo u gradu, možda
da odemo na lep ručak. Ali ti si to upropastio.”
„Ja sam upropastio?” viče gospodin Anri. „Nisam ja zahtevao da se
vratim na posao pre nego što sam bio emocionalno spreman! Znaš šta kaže
moj fizioterapeut. Dan po dan.”

3 Boćanje (Prim. prev.)

4 Italijanski: tiho (Prim. prev.)
82
 „Pokazaću ti ja emocionalnu pripremljenost”, preti mu madam Anri,
zamahujući prema njemu svojom malom pesnicom.
„Gospođice Elizabet.” Gospodin Anri mi se učtivo klanja, ali misli su
mu očigledno negde drugde... na igri boćanja u bašti njegovog doma u Nju
Džerziju, možda. „Zapamtite... život je kratak. Svaki trenutak je dragocen.
Ceni svaku sekundu. Ne traći ih tako što ćeš raditi nešto što ne voliš. Ako
prepravka starih venčanica nije tvoj san - već kreiranje novih - onda sledi
svoj san. Baš kao što i ja nameravam da sledim svoj san i boćam se svaki
put kad mi se ukaže prilika.”
„Žane!” ciči madam Anri. „Rekla sam ti! Ne počinji!”
„Ti ne počinji!” uzvraća joj muž. „Gospođice Elizabet... Zbogom.”
„Hm... Zbogom.” Zurim u narogušeni par dok napuštaju prodavnicu.
Madam Anri svom mužu iza leđa rukom mi pokazuje da će me kasnije
nazvati.
Zvono iznad ulaznih vrata još nije prestalo da zvoni kada Tifani spušta
slušalicu i izjavljuje: „O, bože, mislila sam da nikada neće otići.”
„Daj, Tif”, kažem joj. Ali istina je da sam i sama osećala isto.
„Ali, stvarno”, dodaje Tifani. „Gde se on isključuje? Nije da nisi radila
kao pas za njega. I zašto? Znam koliko zarađuješ, Lizi, sećaš se? Ovde te
pljačkaju. Trebalo bi da daš otkaz i otvoriš svoju radnju.”
„Sa kojim početnim novcem?” Posežem u mali frižider - vešto sakriven
u drveni ormar - ispod kafe bara i izvlačim dijet-kolu. „Osim toga, mnogo
toga dugujem Anrijevima. A on se još ne oseća dobro. Čula si šta je rekla
njegova žena.”
„Pa, ako se on vrati na posao, ja odlazim”, najavljuje Tifani. „Ozbiljno.
Neću da budem kraj tog starog glupana koji nam se meša u posao.”
„Tifani”, kažem. „Ovo je njegovo. Zove se Še Anri. On je vlasnik, sećaš
se?”
„Baš me briga.” Tifani prekršta ruke na grudima. „Muško je. Potpuno
kvari atmosferu koju smo stvorile.”
Nisam želela da priznam naglas, ali Tifani je nekako bila u pravu.
Mislim, to je ipak prodavnica za neveste. Šta je spopalo gospodina Anrija,
zašto se tako naljutio zbog bledocrvene nadstrešnice? Osim toga, madam
Anri i ja smo potrošile mnogo vremena i novca na tu nadstrešnicu. Izgleda

83
apsolutno sjajno, nešto kao kombinacija Lulu Ginis i čokolaterije Faušon.
Kad već spominjem... mmm, čokolada...
„Daj”, kaže Tifani, jer kao i obično odbija da promeni temu, iako je meni
već uveliko dosadila. „Znaš da sam u pravu. I šta mu znači to boćanje? Šta
je boćanje?”
„To je vrsta kuglanja”, objašnjavam, „uključuje zemljanu stazu i malu
metalnu kuglu...”
„I to je sve?” pita Tifani prezrivo. „Pa, zašto onda ne prestaje da priča o
tome? Hoće li početi ovde da prodaje opremu za boćanje?”
„Ne, sigurna sam da...”
„Šta ćeš da uradiš, Lizi? Upropastiće sve na čemu si tako vredno radila.
Sve!”
Tifani je takođe sklona da preteruje oko svega. Gospodin Anri neće sve
uništiti.
Prilično sam sigurna.
Srećom, zvoni mi mobilni i spašava me od daljeg raspravljanja na
temu... barem sa Tifani. Vidim da je Luk i željno se javim. Stvarno mi dobro
ide sa njim - pa, osim činjenice da još nismo odredili datum venčanja. Niti
mesto. Niti smo mnogo o tome razgovarali. U stvari, nismo uopšte.
Ipak, život u zasebnim stanovima zaista se dobro pokazao. Oboje
imamo prostora za sebe, tako da ne idemo jedno drugom na živce, i
apsolutno cenimo vreme koje provodimo zajedno. Samim tim, seks ne
može biti bolji.
I, dobro, možda on i dalje ne zna za moje vruće pantalone.
I možda i dalje odbijam da budem gore kada vodimo ljubav. I ne
okrećem mu leđa kada sam naga.
I, da, kad god Luk kaže da želi da prespava u svom stanu - sam - da uči
za ispit, postajem ubeđena kako sigurno spava sa drugim devojkama sa
fakulteta.
I, da, svaki put kad kaže da će subotom učiti u biblioteci, uverena sam
da se u stvari vida sa nekom drugom iza mojih leđa, i jedva se suzdržavam
da se ne odšunjam do fakulteta i uhodim ga (samo što nemam studentsku
propusnicu da uđem u biblioteku).
Ali znate. Što se ostalog tiče, sve je apsolutno božanstveno!

84
 Naravno da nemam razloga da sumnjam u njega osim što, nakon skoro
godinu dana veze, još ne mogu da poverujem da tako neve-rovatan frajer
kao što je Luk želi bilo šta da ima sa neurotičnom i pogubljenom osobom
kakva sam ja. Kao što Šari često napominje, zaista je zapanjujuće kako je
žena sa toliko osećaja za posao toliko nesigurna u svoj ljubavni život kao
što sam se ja pokazala.
Ali za to krivim svoju opsesiju televizijom Lajftajm. Nju sada mnogo
češće gledam pošto živim sama i nema muškarca u kući da gunđa svaki
put kad je uključim.
„Ćao”, pozdravljam sada Luka.
„Šta se desilo?” smesta me pita.
„Desilo?” ponavljam. „Ništa. Zašto misliš da se nešto desilo?”
„Zato što te poznajem. I zvučiš mi kao neko kome su upravo saopštili
da je Lili Pulicer umrla.”
„O”, odgovaram, i spuštam glas tako da me Tifani, koja upravo
odgovara na poziv, ne čuje. „Pa, u stvari, gospodin Anri je pre nekoliko
minuta svratio u prodavnicu, i nije bio previše zadovoljan nekim
promenama koje sam napravila otkako se razboleo. Ponašao se pomalo...
čudno.”
„Šta?” Luk zvuči divno ljutito u moju odbranu. „Ubijaš se od rada za
tog tipa. Ta prodavnica radi dva puta bolje sada zahvaljujući tebi!”
Ima tu mnogo više od toga, stvarno, kao što je i sama madam Anri
rekla. Ali ne ispravljam ga. „Pa”, kažem umesto toga. „Uostalom, sigurna
sam da će sve biti u redu. još se prilagodava životu kao pacijent kome je
nedavno ugrađen bajpas, znaš.”
„Pa, ima petlju”, primećuje Luk. „U svakom slučaju, imam dobre vesti.
Nešto što bi trebalo da te oraspoloži.”
„Stvarno?” Ne pada mi na pamet o čemu bi moglo da se radi.
„Pretvorila sam se u uvo!”
„Danas mi je poslednji dan predavanja...”
„To jeste dobra vest”, prihvatam. Neće više ići sam da uči! Neće više biti
vikend izleta u biblioteku! Nije mene, naravno, to previše mučilo (osim
onoga Imaš li neku drugu?) zato što sam onih nekoliko vikenda kada Luk
nije učio, ja bila zauzeta radeći na venčanicama. U stvari, pomalo mi je bilo
i drago što je bio tako zaokupljen učenjem. Koji frajer želi da čuje, O, ne
85
mogu, dušo. Moram da završim dekolte na ovoj haljini za sirene do
ponedeljka svaki put kada upita svoju verenicu može li da otputuje s njim
za vikend?
Na sreću, Luk i ja nikada nismo imah taj problem. Pošto me on nikada
nije ni zvao da otputujemo za vikend. Jer i on je uvek bio zauzet.
„I mislio sam da te izvedem na večeru da proslavimo”, nastavlja.
„Negde u centru. Toliko puta smo već jeli u gornjem delu gradu, mislim da
više ne mogu to da podnesem.”
„Zvuči zabavno”, odgovaram uzbuđeno. „Uzeću podzemnu i naći ćemo
se.”
„Tako sam i ja mislio”, slaže se Luk. „Možemo da se nađemo kod
Čeza.”
Srce mi smesta zastane. Nisam to imala na umu. „Čeza?” pitam.
„Stvarno? Pozvao si i Čeza?”
Stežem vilicu. Nisam baš oduševljena mogućnošću da ću videti Čeza.
Naravno, nikada se više nije ponovilo ništa slično onome što se desilo na
zadnjem sedištu taksija na putu kući sa venčanja Džil Higins. Čez više nije
pravio onako razdražujuće primedbe kao one davne večeri u sportskom
baru. Ne, bio je savršeno pristojan. Bakina, Tifanina i Monikina teorija - da
je zaljubljen u mene - pokazala se potpuno netačnom. Jer, da je Čez bio
zaljubljen u mene, imao je mnoštvo prilika da mi to pokaže.
A nikada nije. Nijednom.
Ali to ne znači da želim da nam se prikači poslednje veče koje ću
provesti s Lukom pre nego što ode na tri meseca u Francusku.
Ali to ne spominjem. Jer poslednje što želim da uradim jeste da se
ubacim između svog momka i njegovog najboljeg prijatelja. Kao što znam
iz svakog ženskog časopisa koji sam u životu pročitala, to je veliko ne-ne.
„Pa, ovo mi je poslednja prilika da ga vidim”, izjavljuje Luk, „pre nego
što odem u Pariz ovog leta. Nisam mislio da će ti smetati. Ne smeta ti, zar
ne? I mislio sam da će to biti lepa prilika da upoznamo njegovu novu
devojku.”
Vilica mi se obesi od zaprepašćenja. Bukvalno. Gotovo moram rukom
da je podignem pre nego što sam u stanju ponovo da progovorim.
„Njegovu... njegovu šta?”

86
 „Znam”, kikoće se Luk. „Možeš li da poveruješ? A mislili smo da
nikada više neće umeti da voli posle Šari.”
Potpuno sam sigurna da nisam dobro čula Luka. Pitam, gurajući prst u
uvo: „Kada... kad se to dogodilo?”
„O, ne znam. Očigledno se već dugo viđaju, ali drže vezu u tajnosti zato
što ona treba da preuzme katedru za filozofiju, a on je samo asistent, i
tehnički i dalje student - pa se zato još kriju. A znaš da Čez nikada nije
pričao o svojim ljubavnim vezama. Ime joj je Valensija Nekako. Uvek
zaboravim. Ali pretpostavljam da je prava bomba. I inteligentna, takođe.
Pa, mora da jeste, ako se dopala Čezu.”
Mrzim je. Stvarno. Već je mrzim.
Takođe osećam neodoljivi nagon da se nečim probodem. U blizini leže
velike krojačke makaze. Razmišljam da ih zabodem sebi u srce. Zatim mi
pada na pamet da ih zarijem Valensiji u srce. Odlučujem da bi tako zaista
bilo najbolje za sve. Mene. Svet. Valensiju. Svako ko se zove Valensija i
sprema se da vodi katedru za filozofiju vodećeg privatnog univerziteta
zaslužuje da mu zabodu krojačke makaze u srce. Zar nije tako?
„Dakle”, nastavlja Luk. „Šta kažeš? Večera? Samo nas četvoro?”
„Sjajno”, odgovaram. „Zvuči sjajno.” Ne spominjem da ću poneti
krojačke makaze. Zato što neću. Stvarno neću. Takođe ne spominjem da mi
- Luk i ja, mislim - nikada, nijednom, nismo izašli kao par sa mojom
najboljom prijateljicom i njenom devojkom. Luk ne bi imao ništa protiv,
sigurna sam. Samo, Šari nikada nije izrazila ni najmanju želju za tim.
Nekako bih volela da jeste. Ah njeni pozivi se uvek odnose isključivo na
mene, i samo mene. Nikada ne uključuju Luka.
Što i nije čudno, s obzirom na to koliko sam sati provela na njenom i
Petinom kauču, plačući zbog njega.
Valensija. Zar to nije vrsta pomorandže? Ozbiljno. Gotovo sam sigurna
da jeste.
„Odlično!” zadovoljno će Luk. „Imam rezervacije za Tačkastu svinju u
pola devet. Rekao sam da ćemo se naći kod Čeza, a zatim zajedno uzeti
taksi do Vest vilidža. Da li je to u redu?”
„Naravno”, odgovaram. Tačkasta svinja! Jedan od najboljih restorana u
Vilidžu! Trebalo bi da sam uzbuđena. Trebalo bi da se pitam šta ću da
obučem. Umesto toga, samo se pitam šta će Valensija da obuče. Da li je
87
lepša od mene? Zašto me je uopšte briga? Ne zabavljam se sa Čezom. Kako
je Čez mogao da se smuva s nekim a da ja za to nisam znala? Da li je
zaljubljen u nju? Hoće li se oženiti njome? Ne, naravno da neće. Čez ne
veruje u brak. „Vidimo se kod Čeza.”
Možda ga Valensija navede da poveruje u brak. Sa njom. Žena sa
imenom Valensija bi trebalo da je sposobna za tako nešto.
Inteligentna. Naravno. On se ne bi zabavljao s nekim ko nije
inteligentan.
„Dobro”, kaže Luk. „Volim te.”
„Volim i ja tebe”, odgovaram i spuštam slušalicu.
„Tako.” Tifani je završila svoj razgovor i uporno me posmatra, očiju
skupljenih kao u mačke. „Ideš kod Čeza, ha?”
Pređem preko njenog pokušaja da me namami na razgovor. „S kim si to
upravo razgovarala?”
Tifani frkće. „Šta misliš?”
Razrogačim oči. „Sa Avom? Mislila sam da smo završile. Mislila sam da
joj se dopada. Sada bi već trebalo da je na putu za Grčku. Šta je uopšte
htela?”
„Ne znam”, odgovara Tifani. „Nije htela da mi kaže. Rekla je da to
može da kaže samo tebi. Rekla je da će nazvati ponovo.”
„Sjajno”, kažem zajedljivo. Ne radujem se razgovoru sa Avom Gek. Moj
odnos sa naslednicom znatno se poboljšao od našeg prvog susreta, tako što
više ne žvaće žvaku u mom prisustvu i dosledno je oblačila gaćice tokom
naših poslednjih proba. A izgleda da je imala i druge koristi od našeg
poslovanja - mislim poslovanja s prodavnicom - pošto je odustala od
izblajhano plave nadograđene kose koju je zamenila slatkom paž
frizuricom i počela je da se oblači manje kurvinski.
Ali i dalje se pomalo nagađa hoće li se njeno venčanje sa princem
Aleksandrosom uopšte održati. Opklade u Vegasu su dvadeset pet
naspram jedan da će svadba biti otkazana.
Ja lično mislim da će s njima biti sve u redu.
Zato me i plaši činjenica da me zove telefonom u poslednjem trenu.
Samo malo.

88
 Ipak, ne više od činjenice da Čez ima devojku po imenu Valensija.
Devojku po imenu Valensija koja će dobiti katedru na fakultetu.
Međutim, Ava ima broj mog mobilnog. Nazvaće ako sam joj potrebna.
„Dakle”, dobacuje mi Tifani. „Još jedna romantična noć s tobom, tvojim
Voljenim i njegovim najboljim drugom? Hej, šta će se dogoditi”, želi da zna
Tifani, „kada Voljeni ode u Francusku i ostavi tebe i najboljeg druga sasvim
same u velikom, usamljenom gradu tokom dugog, vrelog leta?”
„Ništa”, odgovaram, i saginjem se da dohvatim još dve dijet-kole iz
malog frižidera za Silviju i Marisol. „Kao što savršeno dobro znaš. Čez i ja
smo samo prijatelji.”
„Tako je.” Smeška se Tifani. „Dajem vam tri nedelje nakon što Luk ode
pre nego što se bacite u krevet.”
„Dobro”, kažem. „Imaš li ti izvode za ovu nedelju? Pošto moram da vas
isplatim.”
„Oooh”, uzdiše Tifani i uzima telefon. „Ipak ti dajem tri dana. Nazvaću
Mo. Sigurna sam da će hteti da se kladi na to.”
„Ne trudi se”, prekidam je. „Čez ima devojku. Zove se Valensija.”
Tifani skuplja oči. „Zar to nije vrsta pomorandže?”
„Ima doktorat iz filozofije i kandidatkinja je za katedru.”
Tifani frkće. „Pa? Ume li da ga nasmeje?”
„Tifani!” gotovo vrištim. „Kakve to veze ima? Slušaš li ti mene uopšte?
On ima devojku! A ja sam verena! Verena za njegovog najboljeg druga!”
„Koga čak i ne voliš”, uporna je Tifani.
Odjurim iz prednje prostorije bez reči. Ne moram ovo da slušam. Znam
istinu - čak i ako je Tifani ne zna. Volim svog verenika, i on voli mene.
Naravno, možda još nismo odredili datum, i da, u redu, on ništa nije
spominjao još od Nove godine, kada smo zvali naše porodice da ih
obavestimo.
I da, kad god pomislim na to, i dalje me steže u grudima i dobijam
koprivnjaču.
Ali sve buduće neveste su slomljene zbog nervoze. Pogledajte Avu Gek,
sprema se da se uda za princa, a zove mene, kreatorku svoje venčanice, iz
privatnog aviona na putu za Grčku! Prirodno! To ne znači da si sa
pogrešnim frajerom! To uopšte ne znači to.

89
 Naročito kada frajer za koga svi mesecima govore da je onaj pravi čak i
ne veruje u brak. Ako to nije gospodin Pogrešni, onda ne znam ko jeste.

90
 ISTORIJA VENČANJA

U kolonijalno doba, venčanja su bila prepuna običaja, ali nijedan nije

uključivao vereničko prstenje. Par koji je nameravao da „veže čvor”, to bi
doslovno i uradio - muškarac bi svojoj verenici dao maramicu u koju bi
zavezao nekoliko novčića. Ako je žena odvezala čvor, to je značilo da
pristaje da se uda. Bile su štampane objave, zahtevi za ženidbu, i
postavljani su na crkvu ili neko drugo zborno mesto tako da svako ko je
imao neku primedbu na tu zajednicu imao bi vremena da nešto kaže - i par
bi se venčao u roku od nekoliko dana. Žene koje su čekale da se udaju
posle četrnaeste uglavnom su smatrane matorim devojkama.
Ali pošto je većina živela samo do neke trideset pete, to i nije bilo
iznenađujuće.

91
 Kako da ne upropastite
sopstveno venčanje

Želite da vam gosti izađu na plesni podijum. Ali oni samo sede. Možda
zato što di-džej ne pušta muziku koju žele da čuju. Postarajte se da di-džej
na svom spisku ima sledeće pesme, za koje je naučno dokazano da su
neodoljive čak i onim najkilavijima na zabavama širom sveta:

Abba - „Dancing Queen” Princ - „1999” Glorija Gejnor - „I Will

Survive” Deksi's Midnajt Raners - „Come on Eileen” Madona - „Holiday”
Di-Lajt - „Groove Is in the Heart” Keni Vest - „Gold Digger” Vedr Grls -
„It's Raining Men” B-52's - „Love Shack” Vilidž Pipi - „YMCA”

LIZI NIKOLS DIZAJNS™

92
 DEVETO POGLAVLJE

Kada upoznate muškarca koji ume da kuva i obavlja kućne poslove - ne

oklevajte ni tren: Udajte se za njega. Nepoznata

Čez kasni. Pa, samim tim i Luk. Zvonila sam na Čezova vrata stana, ali
niko mi nije otvorio. Sedim na stepeništu ispred zgrade, pošto sam pažljivo
raširila maramicu iz tašnice na stepenik tako da ne uprljam suknju. I da,
nosim maramice. Grad je prljav i nikada ne znaš kada će ti zatrebati. I
čekam.
Prekrasno je veče, pa čekanje na stepeništu u Ist vilidžu nije tako loše.
Napolju ima mnogo ljudi - neki još žure kući sa posla, neki se šetaju nakon
rane večere, a neki tumaraju unaokolo bez određenog razloga. Neki me
pozdravljaju uz klimanje glave ili osmeh, ali mnogi prolaze a da me i ne
pogledaju, kao većina Njujorčana, uplašenih da ćete, ako vas pogledaju u
oči, tražiti od njih novac. (Mada, izgledam li ja kao beskućnica? Ovo je
originalna havajska letnja haljina Alfreda Šaina iz pedesetih sa gornjim
delom na bretele i širokom suknjom sa krinolinom. Zar bi beskućnica zaista
obukla tako nešto? Nosim vintidž halston ručnu torbu i sportske espadrile
s platformama. Bez uvrede, ali izgledam previše dobro da bih bila
beskućnica.)
Grupa dece je počela glasnu igru uličnog bejzbola nasred ulice, i
izvikivali su „auto” svaki put kada bi taksi skrenuo za ugao. Sa prozora
nekoliko spratova iznad čujem kako gruva opera.
I ne mogu a da ne pomislim, uprkos Valensiji Kako God Da Joj Je Ime...
obožavam Njujork.
Da.
Nisam ga oduvek obožavala. Bio mi je grozan neko vreme. Nisam
verovala da ću uspeti ovde i mislila sam da ću, kao Keti Penibejker iz mog
93
rodnog mesta, morati da se dovučem nazad u En Arbor i da se na kraju
udam za srednjoškolsku ljubav (samo što je on gej) i kupujem u Kroger
Sav-On sa nekoliko slinavih klinaca.
Ne mislim da je to najgora sudbina koja može da zadesi devojku. To je u
stvari savršeno lepa sudbina.
Samo, kada sam poslednji put videla Keti, kupovala je toliko lekova
protiv prehlade koliko, uverena sam, ne može biti potrebno za običnu,
svakodnevnu upotrebu.
Ali ipak sam uspela u velikom gradu. Uglavnom. O, naravno, ne mogu
da priuštim da jedem u restoranima svako veče i moram da uhvatim voz
šest da bih stigla ovamo, a ne taksi.
I ne mogu baš da letujem u Hemptonsu kao toliko njujorških samaca
mojih godina, i nemam ni jedan jedini predmet napravljen u Pradi.
Ali jednog dana hoću (dobro, neću u Hemptons, zato što sam na MTV-u
videla šta tamo rade, povraćanje ogromne količine bakardija i kole, kao i
spavanje sa drugim frajerom svakog vikenda nije za mene. I kome treba
prada kada možete da dobijete vintidž lili pulicer). Ali mislim na taksi i
večere u restoranima. Svako veče ću jesti piletinu mu šu! I svuda ću se
voziti taksijem!
Ali do tada, dobro mi je. I sviđa mi se ovde. Zaista mi se sviđa. Nikada,
ama baš nikada ne želim da odem.
A onda, iznenada, trojica dečaka koja su se loptala, počnu da se svađaju,
i mnogo manji dečak pokušava da se umeša, a jedan veći mu kaže:
„Popuši, mali”, i odgura manjeg dečaka, zbog čega ovaj pada, a ja ljutito
vičem i skačem na noge: „Hej!”
„Ne mešajte se, gospođo”, kaže Mali skačući na noge kao čigra. „Snaći
ću se sam.”
I pojuri nazad u tuču između svojih prijatelja, samo da bi ga ponovo
oborili.
„Hej”, dovikujem, dok silazim sa stepeništa. „Ako vi deco ne znate lepo
da se igrate, idem po vaše majke!”
„I izbošće te nožem”, obaveštava me muški glas. „Ne deca. Majke.”
Okrećem se, a srce mi skače u grudima.

94
 Ali to nije Luk. Nije moj verenik taj što stoji tamo obasjan poslednjim
zlatnim zracima sunca na zalasku, nemoguće zgodan u crnom odelu i žutoj
kravati.
To je njegov najbolji prijatelj.
Čez je taj od koga mi je srce upravo izvelo salto mortale. Neću ni da
pokušavam da shvatim šta je to bilo.
Tako sam uzbuđena da izgovaram prvo što mi padne na pamet.
„Zašto si se tako doterao?” pitam ga grubim glasom. Ne znam zašto
zvučim tako odbojno. Nije on kriv što mi je srce tako reagovalo kada sam
ga videla bez bejzbol kape.
Ali tako sam zaprepašćena svojom fizičkom reakcijom na njegov izgled
da ne mogu da se suzdržim, već zvučim kao dvanaestogodišnjak koji
odjednom prolazi kroz pubertet.
„Koktel na katedri”, objašnjava, zavlači ruku u džep i vadi ključeve.
Crna kosa - kojoj je, kao i uvek, potrebno šišanje - pada mu preko očiju dok
to radi. Koristim priliku što me ne vidi da upijem i druge pojedinosti na
njemu... činjenicu da nosi svečane cipele - italijanska koža, po izgledu bih
rekla u vrednosti od oko pet stotina dolara, najmanje - i da je odelo
izvanredno i skupo šiveno, i savršeno pristaje njegovim širokim ramenima.
Potpuno odudara od svoje ulice, u kojoj se nalazi oronula kladionica na
uglu, japanska prodavnica knedli u jednoj zgradi i bar pored nje. I on stoji
tamo u takvom odelu? Kao da se Džejms Bond iznenada zaustavio u slepoj
uličici u predgrađu.
„Izvini što kasnim”, kaže i podiže pogled. Skrećem pogled istog
trenutka kada nam se oči sretnu osećajući kako mi obrazi gore. Nadam se
da neće primetiti. „Nisi dugo čekala, zar ne?”
„Ne”, užurbano lažem. „Uopšte.”
O bože. Šta nije u redu sa mnom?
„Pa, barem ne pada kiša”, nastavlja Čez. „Hajdemo unutra, popićemo
piće.”
Otključava spoljašnja vrata predvorja zgrade, i ja ga sledim dok se
zaustavlja da otvori poštansko sanduče i izvadi poštu. Uvrnuto je, ali
osećam se nekako čudno stidljivo. Nisam sigurna da li je to zbog
poskakivanja srca, činjenice da znam za Valensiju, ili zato što Čez tako ne
liči na uobičajenog sebe da mi se gotovo čini kao da sam s nekim strancem,
95
a ne frajerom koga poznajem od prvog dana prve godine koledža, koji me
je toliko zasmejavao dok sam jela pahuljice u studentskoj menzi da mi je
mleko izbijalo na nos.
„Dakle, šta se dešava sa tobom?” želi da zna Čez dok se penje
stepenicama do stana koji je delio sa Šari, a u kome sada živi sam. „Čini mi
se da je ovo prvi put da te vidim nakon sto godina bez stare prikolice.”
Zato što sam se neprestano trudila da te ne viđam bez Luka kao zaštite,
da bih sprečila ovo što se upravo dogodilo - čitavu tu ludoriju sa srcem -
koja se upravo događa.
Samo, ne kažem to glasno, naravno.
„O”, kažem neobavezno. Hodnik njegove zgrade, ako ništa drugo,
izgleda još prljavije i sumornije od mog. Mada, ja sam barem jedina koja
koristi moj, pa nije zaprljan menijem iz kineskog restorana i novinama. „Pa,
bila sam stvarno zauzeta. Radila sam. Sad nam je sezona, pa imamo
ludnicu.”
„Mogu da zamislim”, shvata Čez. Stigli smo do vrata njegovog
neurednog dvosobnog stana (ako nišu možete nazvati sobom) sa kosim
podovima, i on otključava mnogobrojne i raznovrsne brave. „Luk kaže da
radiš više od bilo koje žene na Menhetnu. Kaže da te jedva viđa. Šta je sa
planiranjem vašeg venčanja, mora da ste u većoj gužvi nego ikad.”
Gde je, pitam se, Valensija? Hoćemo li se sa njom naći u restoranu? Ili će
doći ovamo, u stan? Želim da pitam, ali istovremeno ne želim da je
spominjem. Kao da ne mogu da se nateram da izgovorim njeno ime.
Valensija. Bože. Mrzim je.
„Takva sam”, govorim umesto toga. „Zaposlena, zaposlena.” Ispuštam
smeh koji podseća na njištanje ponija.
Čez zastaje sa otključavanjem.
„Oprosti”, obraća mi se. „Ali jesi li ti to upravo zanjištala?” „Ne”, brzo
odgovaram.
„Pogrešio sam”, izjavljuje i vraća se petljanju oko brava.
Konačno otvara vrata, i ja ga pratim unutra, zadovoljna naletom svežeg
vazduha koji me dočekuje sa njegovih mnogobrojnih prozora. Za razliku
od stana Lukove majke, koji je poprimio neki neprijatan miris otkako sam
se iselila (gospoda De Vilijer je konačno počela da šalje agenciju za čišćenje,
nakon što je jednog vikenda posetila grad i uverila se da se njenom sinu ne
96
može verovati da će odgovorno prati sudove ili čistiti kupatilo), Čezov je
savršeno čist... osim gomile knjiga i studentskih radova naslaganih svuda
unaokolo.
Ali to su barem veoma uredne gomile.
„Dakle, čime mogu da te poslužim?” pita Čez, odlazeći u kuhinju s
trpezarijom (što je retkost na Menhetnu; očigledno da bi se nadoknadila
činjenica što jedna od navedenih soba nije veća od garderobera) i otvara
frižider. „Imam sve. Pivo, vino, sodu, votku, džin, sok... šta ti se pije?”
„Šta ti piješ?” pitam, oslanjajući se laktom na prolaz u kome je
naslagano nekoliko gomila knjiga iz biblioteke.
Grabi pivo korona iz pakovanja od šest boca sa donje police i upitno me
posmatra. Odmahujem glavom i kažem: „Prijalo bi mi belo vino.”
„Stiže”, prihvata i izvlači bocu pinot grigio iz vrata frižidera. Već je
otvoreno. To verovatno Valensija pije. Ta kučka. Samo mora da izvuče čep i
naspe. „Dakle, nameravao sam da te pitam. Šta si uradila sa Avom Gek?”
Prihvatam čašu koju mi pruža. „Kako to misliš? Ništa joj nisam
uradila.”
„Da, jesi. Ne izgleda više kurvinski. Mesecima nije bila na naslovnoj
strani As viklija sa velikim 'Cenzurisano' preko prepona.” Smeškam se i
otpijam gutljaj vina. „O”, kažem. „To.” „Da.” Na moje iznenađenje, Čez mi
kraj lakta spušta čašu s ledom. Da stavim u vino.
Setio se. Setio se da volim vino sa dodatkom leda. Ipak, govorim sebi da
to ništa ne znači. To što se Luk nikada ne seti, a Čez seti, to ništa ne znači.
Lukov prsten nosim na trećem prstu leve ruke, ne Čezov.
Pošto Čez čak i ne veruje u vereničko prstenje. Ni u venčanja. „Dakle,
šta si joj uradila?” Čez želi da zna. „Sada je dosadna.” „Nije dosadna”,
odgovaram. Trudim se da govorim normalnim glasom tako da ne primeti
kako me je led zbunio. „Elegantna je. Ponaša se prikladnije, kako bi i
trebalo da se ponaša osoba koja se udaje za princa. Sigurna sam da su
njegovi roditelji zadovoljni.”
„Možda i jesu”, slaže se Čez. „Ali milioni stalnih čitalaca As viklija kao
što sam ja, nisu. Kako si to, uostalom, uspela?”
„Samo sam joj predočila da bi bilo bolje da je ne fotografišu kako ulazi i
izlazi iz automobila ili broda sa potpuno raširenim nogama”, objašnjavam.

97
 „Kao što sam rekao.” Sleže ramenima Čez. „Dosadno. Lično si ojadila
hiljade - možda i milione - tinejdžera koji provode vreme češljajući po
Internetu ne bi li našli brazilsku depilaciju Ave Gek kao jedinu priliku da to
vide. Mogu li samo da ti kažem, u njihovo ime, jedno zajedničko i
zajedljivo hvala. Mnogo.”
Podižem čašu s vinom u njegovom pravcu. „Nema na čemu. O ženskom
uklanjanju dlaka mogu da nauče i prelistavajući Plejboje svojih očeva, kao
što smo mi ostali radili.”
„Ooo”, govori Čez, izlazeći iz kuhinje u dnevnu sobu, zatim se
spuštajući na zlatni kauč, koji je dobio iz očeve advokatske kancelarije pre
nego što su je preuredili. „Jesi li i ti tako saznala? Ovo postaje zanimljivo.
Pričaj mi o tome. Kako ti se sviđalo? Jeste li ti i Šari zajedno gledale tatin
Plejboj?”
Smejem se. Iako ponekad nepodnošljiv, Čez stvarno ume da bude
duhovit.
„Kad smo već kod Šari”, nadovezujem se, pridružujući mu se na kauču.
„Šta se dešava s tobom?. Čujem da ...” Evo ga. Otpijam dugi, ohrabrujući
gutljaj vina, nadajući se da će me to sprečiti da dalje mucam. „Viđaš se s
nekim.”
„Vesti se brzo šire”, primećuje Čez. „Da, tako je. Sa ženom s moje
katedre, Valensijom Delgado. Pridružiće nam se večeras u restoranu.
Mislim da će ti se dopasti.”
O, ne, neće.
Odakle ovo osećanje dolazi? Sa istog mesta odakle i salto mor-tale? Šta
mi se dešava? Kako je moglo da mi bude dobro tako dugo - šest meseci -
samo da bih sad počela da se raspadam, tako blizu cilja... ili onome što bi
bio cilj, kada bismo Luk i ja konačno počeli da pravimo planove za
venčanje? Zašto šizim zbog te Valensije Delgado? Samo zato što je sigurno
neverovatno lepa i načitana. Ni nalik na mene. Poslednja knjiga koju sam
pročitala bila je - bože! Roman Agate Kristi koji je neko zaboravio u
prodavnici! Šta bi neko ko se sprema da doktorira na filozofiji video u
devojci kao što sam ja?
Ali čekaj... kakve to veze ima? Ne zabavljam se sa Čezom. Nije čak ni
moj tip! Moj tip je neko ko veruje u brak.

98
 „Opa”, izgovaram, i trudim se da zvučim neopterećeno, mada me izjeda
nervoza koja mi kida utrobu na samu pomisao da ću sresti tu ženu. Što
uopšte nema smisla. „To je sjajno. Drago mi je što više nisi uzrujan zbog
onoga što se desilo sa Šari...”
„U stvari”, prekida me Čez, „Šari i ja smo sada u dobrim odnosima. Pre
neki dan smo ručali...”
„Čekaj.” Tako sam zapanjena da ga sasvim prekidam. „Ti i Šari ste pre
neki dan ručali?”
„Da. Nas dvoje i njena prijateljica, Pet”, odgovara. Podiže ruke i
odvezuje kravatu. Prelepu žutu svilenu kravatu, onu koja mi je gotovo
zaustavila srce. „Izvini”, kaže kada primeti u šta gledam. „Ali ovo me
izluđuje. Moram da se presvučem u pravo odelo. Mogu li?”
Klimam glavom. „Samo idi”, odgovaram. Onda, kada nestane niz
hodnik, dovikujem mu, pošto ne mogu da podnesem da ne saznam:
„Ručao si sa bivšom devojkom i njenom novom devojkom?”
„Da.” Čezov prigušeni glas stiže do mene iz spavaće sobe. „Samo Pet
nije Šarina nova devojka, je li tako? Zajedno su, koliko, već pola godine
sada. Ili više, u stvari.”
Nije mi lako da sve ovo shvatim. Ubacujem led u vino i zagledam se u
gomilu studentskih radova naslaganih na stočiću ispred mene.
„Znači, vas dvoje ste kao... prijatelji sada?” pitam.
„Uvek smo bili prijatelji”, dovikuje mi Čez. „Samo jedno vreme nismo
razgovarali onako kao pre. I, naravno, više na spavamo zajedno.
„Eto, tako”, dodaje Čez, vraćajući se iz dnevne sobe. Presvukao se u
farmerice i majicu sa natpisom Vukodlaci, Univerzitet Mičigen. Jedna od
njegovih mnogobrojnih bejzbol kapa je na svom uobičajenom mestu. Znam
da bi trebalo da mi je lakše što se izvukao iz onog lepog odela od koga mi je
srce zaigralo, ali čudno, i dalje sam zbunjena.
Uglavnom zato što mi izgleda podjednako dobro i sa bejzbol kapom baš
kao i malopre u odelu.
„Izgleda dobro”, primećuje Čez. „Šari, mislim. I Pet je fina. Za nekoga
ko me očigledno smatra muškim heterougnjetavačem.”
„Znači”, nastavljam, nesposobna da se zaustavim. Trudim se. Zaista se
trudim. Ali pre nego što uspem da začepim usta, iz njih lete reči - reči za

99
koje bih sve dala da mogu da ih uguram nazad. „Znam da me se ne tiče, ali
baš sam se pitala jesi li izneo Valensiji svoje mišljenje o braku...”
„Lizi.”
Ipak, ne vredi. Kao i obično, reči samo teku iz mene, kao voda iz
fontane. I ništa ne može da ih zaustavi, čak ni ja.
„Pošto zaista ne bi bilo dobro da je zavaravaš”, brbljam i dalje. „Samo te
upozoravam za tvoje dobro, znaš. Pretpostavljam da uvažena fakultetska
profesorka filozofije i nije naročito...”
„Lizi.”
Prvi put u životu, nešto u glasu drugog ljudskog bića me navodi da
ućutim. Zatvaram usta i zurim. Njegove oči, iz nekog razloga, izgledaju
plavlje nego obično. Pogledom seva na mene sa mesta na kojem stoji i
gleda me kroz prolaz u kuhinju.
„Šta je?” pitam, a grlo mi odjednom postaje suvo. Shvatam, po snazi
njegovog pogleda da smo nekako prešli sa običnog - ili, u mom slučaju, -
glupog razgovora na nešto mnogo ozbiljnije.
I, neverovatno, osećam da crvenim do korena kose, i obrazi mi gore
vrelinom kakvom je goreo asfalt pre nego što je naišao Čez.
Čini mi se da bismo u ovakvom trenutku mogli da izgovorimo bilo šta.
Činjenicu da poslednjih šest meseci skoro uopšte nismo razgovarali... osim
učtivo, i uvek u prisustvu nekog drugog (Luka).
Ili činjenicu da smo pre šest meseci jedno drugom gurali jezik u grlo.
Hoće li spomenuti nešto od toga? I ako hoće, šta? Nisam sigurna čega se
više plašim - činjenice da sam se uporno trudila da ne budem sama sa njim
tako da ne bismo ponovili ono što se desilo za Novu godinu... ili razgovora
o tome šta se zapravo dogodilo za Novu godinu...
Šta ako prođe kroz prolaz i pokuša da ponovi to što se dogodilo za
Novu godinu? Hoću li pokušati da ga sprečim?
Čekajte. Naravno da hoću. Zar neću?
Da! Da, naravno da hoću! Verena sam! Za njegovog najboljeg prijatelja!
Samo... oči su mu sada tako plave... imam osećaj kao da bih mogla da
zaplivam u njima...
„Kunem se da nisam hteo ovo da te pitam”, izgovara Čez.

100
 Gutam knedlu. O bože. Evo ga. Pokušavam da se ne sećam salta koje je
moje srce napravilo kada sam ga ugledala kako mi prilazi ulicom. Kunem
se da ne znam čak ni o čemu se tu radilo. Nisam zaljubljena u Čeza. Nisam
zaljubljena u Čeza.
„Jesi li...”
Skačem na zvuk zvona na ulaznim vratima u Čezovu zgradu.
Ramena, skupljena od nervoze, sada mi se opuštaju. Šta god da se
spremao da me pita, očigledno je odlučio da povuče, pošto izgovara: „Uf,
mi o vuku, a vuk na vratima.”
I bez ijedne reči više odlazi u hodnik da otvori Luku.
Primećujem da stežem jastučiće na sofi. Lagano puštam prste... kao i
dah koji zadržavam. Znojava sam kao da sam pretrčala kilometar.
A naravno da nisam pretrčala kilometar. Ali kao da jesam.
Šta se dešava? Zašto sam tako živčana? Ovo je večera sa mojim dečkom
i njegovim najboljim drugom. I novom devojkom njegovog najboljeg
druga, ženom koju ću da ubijem. Nemam razloga za brigu. Šta mi se
dešava?
I kada će ovo veče već jednom da se završi, pa da mogu da odem kući
da se ubijem?

101
 ISTORIJA VENČANJA

Venčanja na dalekom zapadu u postkolonijalnoj Americi imala su

kratke obrede i duge zabave. Otprilike u to vreme postao je omiljen i običaj
koji potiče iz Francuske, a uključuje okupljanje gostiju sa svadbe ispod
prozora spavaće sobe mladenaca njihove prve bračne noći, lupanje u lonce
i pijano pevanje, navodno da se odagnaju zli duhovi... ali uglavnom da
nateraju mladoženju da im baci novac i tako ih otera. Ponekad bi slavlje
dostiglo tako grozničavi vrhunac da bi mladoženju izvukli kroz prozor, a
mlada bi morala da plati otkup ako zaista želi da uživa u medenom mesecu
u društvu svog novopečenog muža.
Ne zove se to uzalud Divlji, Divlji zapad

102
 Kako da ne upropastite
sopstveno venčanje

Treba li vam organizator venčanja? Iako često mogu da vam mnogo

uštede pribavljanjem popusta, nije potreban svakoj nevesti. Ako planirate
veliko venčanje, imate zahtevan posao, ili nemate majku ili sestru kojima
biste dodelili mnogobrojne zadatke vezane za planiranje vaše svadbe iz
snova, tada bi unajmljivanje organizatora venčanja imalo smisla. Potražite
onoga kome je planiranje venčanja redovan posao, koji ima osiguranje i
dobre preporuke, i raspitajte se koliko naplaćuje (po satu, da li je cena
određena, ili uzima procenat od budžeta za venčanje).

Organizator venčanja ne bi trebalo da vam bude najbolji prijatelj... ali

mogao bi da vam sačuva zdrav razum - da ne spominjem život!

LIZI NIKOLS DIZAJNS™

103
 DESETO POGLAVLJE

Za uspešan brak je potrebno zaljubiti se mnogo puta, uvek u istu osobu.

Džermejn Grir (1939), australijska spisateljica i feministkinja

Teško mi je da zamislim Džima Halperta iz Kancelarije kako večera u

Tačkastoj svinji, što je navodno jednom učinio na sastanku sa Karen. Znam
da je to samo televizijska serija i plod mašte, ali ovo mesto je
superpopularno, a ta je serija toliko i omiljena zato što su u njoj svi tako
tragično staromodni.
Ali ovde ima ljudi sa naočarima kakve se nose samo u skandinavskim
zemljama i tetovažama po čitavim rukama i čula sam frajera za barom kako
prepričava drugom frajeru da su ga upravo primili na prava na Harvardu
u drugom krugu, i videla sam devojku kako podiže suknju da prijateljima
pokaže nove tange. Pored toga, svi koji stoje napolju i puše u maskirnim
pantalonama sa brižljivo razbarušenom kosom prepunom gela proveravaju
svoj mejl na blekberiju.
„I opet, zašto smo ovde?” zapitkuje Čez. Dobili smo sto samo zato što
neko koga Luk poznaje sa predavanja - devojka, Sofi - poznaje frajera koji je
večeras zadužen za raspoređivanje gostiju.
„Trebalo bi da je dobro”, odgovara veselo Luk. „O, pogledajte. Brizle.”
„To su creva”, objašnjava Čez. „Morao sam da stojim sat vremena
napolju da bih seo na klupu za sićušnim stolom na mestu gde će mi
poslužiti creva. Mogli smo da odemo u poljski restoran u mom komšiluku i
dobijemo creva za pet dolara i to bez čekanja. I mogao sam da sedim na
stolici, a ne na klupi.”
„Ali onda ne bi video tange one devojke”, veselo izjavljuje Valensija.
„Istina”, slaže se Čez.

104
 Streljam Valensiju podlim pogledom. Nije ona kriva, naravno, što je
tako savršena - visoka i preplanula i vitka sa savršeno ravnom crnom
kosom koju je pokupila elegantnom srebrnom šnalom - prelepi dodatak
tamnocrvenoj tesnoj haljini bez rukava. Nije ona kriva što je duhovita i
privlačna i pametna, takođe. Čak joj je i pedikir savršen.
Želim da se ispružim preko te somotom presvučene klupe na kojoj
sedimo i zgrabim je za tu savršenu kosu i povučem dok ne udari licem o
površinu stola i onda nastavim da vučem sve dok je ne odvučem preko
restorana, a onda bih je možda kada stignemo do devojačke zabave za
susednim stolom (kada je to grad postao prepun devojačkih zabava pa
izgleda ne možeš izaći a da ne naletiš na neku?) pustila i rekla devojkama:
„Evo vam je, devojke - o, i usput, ona je profesorka na velikom privatnom
univerzitetu.” A onda ću je, možda, kada završe sa njom, vratiti Čezu - ako
je i dalje želi.
O, sačekajte - zar sam to pomislila?
Ne, nisam. Zato što sam prezauzeta razmenjivanjem poruka sa Avom
Gek da bih razmišljala o takvim stvarima.

Ava: LIZI, GDE SI?

Ja: U Tačkastoj svinji u Vest vilidžu. Zašto?
Ava: DOLAZIM.
Ja: Šta? Ava - Zašto nisi u Grčkoj?

Nema odgovora. Pozivi na njen mobilni se smesta prebacuju na

govornu poštu. Nisam sigurna da li njeno „DOLAZIM”5 zaista znači da
dolazi u restoran. Poznavajući Avu, to bi vrlo lako moglo da znači i da
svršava ... bukvalno, u grču strasti, i u isto vreme slučajno šalje meni
poruku.
Ne bih mogla da se kladim kada je ona u pitanju.
„Nameravao sam nešto da vas pitam”, počinje Čez, kada konobarica
donese desetak ostriga koje je Luk naručio. Neću da jedem ostrige večeras.
Ne zato što ih ne volim, već zato što je jun i ne mogu da ri-zikujem da mi

5 Engleski: come - doći, ali i svršiti, dostići vrhunac u seksu (Prim. prev.)
105
pozli od hrane. Imam dvadeset haljina da pripremim za dvadeset
nervoznih nevesta, ili ću izaći na loš glas u ovom gradu.
Mislim, Še Anri.
„Pucaj”, kaže Luk. Dobro je raspoložen zato što su mu predavanja
završena. Nije siguran da je baš dobio najviše ocene na ispitima - u stvari,
misli da je možda loše uradio završni test iz biologije - ali izgleda da ga to
preterano ne opterećuje. Jednostavno mu je laknulo što je gotovo i što će se
za nekoliko dana ukrcati na avion za Pariz.
Da me toliko ne grize savest zbog činjenice što sam čitavog me-seca sa
njim provela jedva dva minuta - a neću ništa više ni u naredna dva dana
koliko je još u gradu - bila bih pomalo uvređena zbog toga što je toliko
uzbuđen, a ostavlja me preko leta.
„Dakle, hoćete li vas dvoje konačno odrediti datum, ili će ovo biti
najduža veridba u istoriji čovečanstva?” želi da zna Čez.
Zagrcnem se na gutljaj belog vina koji sam upravo otpila. Ne mogu da
verujem da je to pitao. Mislim, s jedne strane, ovo je pravo osveženje, što
neko za promenu pita Luka i mene - umesto samo mene - o veridbi. Luk
uvek nekako uspe da izbegne takvu vrstu ispitivanja - i deluje takođe
savršeno zadovoljan načinom na koji se stvari odvijaju, time što on živi u
majčinoj zgradi sa vratarom na Petoj aveniji, a ja u mom ćumezu u Istočnoj
sedamdeset osmoj ulici, gde moram da otvaram vrata upaljačem i bocom
laka za kosu u slučaju da mi se na poziv odazove neki manijak, a ne
električar.
I dobro, istina je, i dalje ne mogu ni da pomislim na svoje venčanje a da
mi se ne pojavi izdajnička koprivnjača - o bože! Evo jedne sa unutrašnje
strane lakta!
Ali ipak. Zašto uvek kada dođe do organizacije venčanja, ljudi pitaju
nevestu kako teku pripreme, a nikada mladoženju? Porodica me proganja
mesecima. A od De Vilijera nisam čula ni reč o tome. Priprema li mi neko
od njih zabave za veridbu ili darivanje? Hm, ne. Moja porodica se barem
ponudila. Mada, sve sam ih odbila, pošto sam prezauzeta poslom da bih o
tome uopšte i razmišljala.
A izgleda da mi izbija koprivnjača svaki put kada se samo spomene reč
„veridba”.
„Čarlse”, progovara Valensija.

106
 Još nešto u vezi sa Valensijom. Zove Čeza Čarls. Niko ne zove Čeza
Čarls. Osim njegovih roditelja. Čez ne podnosi svoje roditelje.
„Ne, ne, u redu je”, kaže Luk, nakon što je progutao ostrigu. „Naravno
da ćemo da odredimo datum. Mislili smo da to bude septembar, je li tako,
Lizi?”
Zurim u njega potpuno zaprepašćena. Ovo - bukvalno - prvi put čujem.
„Jesmo li?”
„Pa, tada imamo slobodan termin u izdavanju Miraka”, objašnjava Luk.
„A neće biti ni previše toplo. I većina prijatelja mojih roditelja će se vratiti
sa letovanja. Želim da budemo sigurni da će doći, pošto će nam oni dati
najbolje poklone.” Namiguje mi.
I dalje zurim u njega. Nemam pojma o čemu priča. Mislim, imam, ali ne
mogu da verujem da to izgovara. Glasno.
„I tako ćeš imati dovoljno vremena da počneš s planiranjem”, nastavlja.
„Tri meseca ti je dovoljno, zar ne?”
Spuštam pogled. Neverovatno. Ali sa unutrašnje strane lakta mi izbija
nova mrlja.
„Ja...” Ne mogu da prestanem da zurim u crvene mrlje pod ro-
mantičnim restoranskim osvetljenjem. Zidovi su crveni. Kao i Va-lensijina
haljina. Kao i moja koprivnjača. „Ne znam. Pretpostavljam. Ali... zar ne
moraš nazad na fakultet?”
„Mogu da propustim nekoliko prvih nedelja predavanja”, Luk sleže
ramenima. „Ništa strašno.”
Nešto u njegovom glasu me navodi da podignem pogled s koprivnjače -
pojavile su se još dve nove - i zagledam mu se u lice.
„Čekaj”, kažem. „Vraćaš se na fakultet na jesen. Zar ne, Luk?”
„Naravno.” Luk mi se smeška tim privlačnim, laganim osmehom koji
me je tako očarao od prvog trenutka kad sam ga srela u vozu za Sarlat.
„Lizi... izgledaš kao da je nešto pošlo pogrešnim putem. Da li je sve u
redu?”
„Previše radi”, brani me Čez, javljajući se prvi put otkako je izbacio
najnepoželjnije pitanje na svetu. „Pogledaj je. Ima one tamne kolutove
ispod očiju.”
Ruke mi užasnuto lete ka licu. „Nemam!”

107
 „Čarlse”, opet se ubacuje Valensija, smeškajući se. Zubi su joj savršeno
beli i ravni. Pitam se kako ima vremena da gradi karijeru u pauzama
između upotrebe zubnog konca.
„Spava li ona uopšte?” raspituje se Čez.
„Kao mašina je”, slaže se Luk. „Ne znam nikoga ko toliko radi.”
„Naravno da mnogo radim”, bunim se, otvaram ručnu torbicu i
prekopavam po njoj u potrazi za ogledalcem. „Jun je! Šta mislite šta se
dešava u junu? Tada se ljudi žene i udaju. Normalni ljudi, mislim, koji
razgovaraju o tome kada će se venčati, umesto da izbegavaju tu temu kao
da je tempirana bomba koju treba deaktivirati kao što mi to radimo, Luk.
Radim na dvadeset haljina, sve u isto vreme. Trudim se da stvorim ime za
sebe, znaš. Potpuno sama, mogla bih da dodam, pošto mi je gazda na
bolovanju već pola godine. I to što mi vas dvojica govorite da imam
kolutove ispod očiju i previše radim ni najmanje mi ne pomaže!”
„Lizi”, obraća mi se Čez. Vidim da me gleda iza ogledala, koje držim da
proverim kolutove. „Samo te zadirkujem. Izgledaš prelepo. Kao i uvek.”
„Stvarno, Lizi”, ubacuje se Luk. Uzima još jednu ostrigu i guta je bez
žvakanja. „Šta ti se dogodilo sa smislom za humor?”
„Užasno je solipsistična, zar ne?” čujem kako Valensija mrmlja, mada
znam da to nije želela. Moraću kasnije da potražim reč „solipsistična”6 u
rečniku.
Osećam kako mi se suze skupljaju u uglovima očiju. Ne znam šta mi je.
Ali znam da bih ubila sve za ovim stolom. Zaista bih.
Počevši od Valensije.
„A jedini razlog zašto ne pričam o venčanju”, nastavlja Luk, „jeste taj
što mi se čini kako se ti uvek užasno iznerviraš kad god ga spomenem.
Znam da tvoja porodica želi da se ono održi u njihovoj kući. Takođe znam
da bi radije umrla nego da bude tamo... ali izgleda da ne znaš kako da im
to saopštiš. Zato sam mislio da je najbolje da ništa ne govorim dok ti o
svemu ne razmisliš. To je to. Nije da ne želim više sa tobom da se oženim,
ili nešto slično, ti budalice.”

6 Sebična, egoistična (Prim. prev.)

108
 Luk se naginje, privlači me sebi i ljubi me u teme. Ne dižem pogled sa
stola. Plašim se da će, ako podignem pogled, svi videti suze - i stid - u
mojim očima.
Ne mogu da verujem da sam poželela da ga ubijem.
I nekako to i dalje želim.
Čak ne znam ni zašto. Niti šta mi je. O bože.
Šta nije u redu sa mnom?
„Jao”, kaže Čez u vezi sa poljupcem. „To je tako slatko.”
„Umukni, Čeze”, odbrusim, i dalje nikoga ne gledajući.
„Da, umukni, Čeze”, pridruži mi se Luk. Ponovo se smeška i uzima još
jednu ostrigu.
„Dakle, septembar”, ponavlja Valensija. „To je prilično brzo, zar ne?”
„Ne znam za septembar”, odbrusim, ponovo kopajući po tašni. Tražim
sjaj za usne. „Imam nekoliko haljina naručenih za septembar. Ne znam
hoću li ih završiti na vreme... kamoli sopstvenu venčanicu.” Reči
„sopstvena venčanica” mi stvaraju grč u stomaku. Da je u njemu bilo ičeg
drugog osim vina, prilično sam sigurna da bih sve povratila.
„Lizi”, upozorava me Luk.
„Pa, šta želiš da uradim, Luk?” pitam, i znam da zvučim mrzovoljno, ali
me nije briga. „Samo hoću da kažem da radnja odlično posluje i ako se
ovako nastavi, i u septembru ću imati dosta posla...”
„Kada ti nemaš dosta posla?” zahteva da zna Luk. „Čini mi se da te više
gotovo i ne viđam.”
„Pa, ni ti nisi baš gospodin Dostupni, pošto si prihvatio posao u Parizu
preko leta”, praskam.
„Dobro, deco”, ubacuje se Čez. „Zar ne možemo svi lepo da se
slažemo?”
„Prihvatio sam taj posao zbog nas”, brani se Luk. „Da platimo
venčanje.”
„O, da”, kažem. „Venčanje koje ćemo prirediti u tvojoj kući, očigledno.
Koja je vinograd. Piće i prostor su već plaćeni. Koliko može da košta?
Prestani da koristiš cenu venčanja kao izgovor što odlaziš.”
Luk zuri u mene. „Hej”, kaže, povređenog izraza lica. „Otkud sad to?”

109
 Istini za volju, nemam pojma. Stvarno nemam. Samo znam da su reči
negde tamo, lebde oko nas, već izrečene.
I ne mogu ništa da uradim da ih ponovo vratim u usta.
U stvari, ovog puta i ne želim da se izvinjavam zbog njih.
„Da li ti je ikad palo na pamet”, zahtevam umesto toga, „da bih ja radije
odabrala malo venčanje, zbog kojeg moj verenik ne mora da bude odsutan
čitavo leto, radeći u Francuskoj da bi ga otplatio?”
„Zaista to želiš, Lizi?” pita Luk, pomalo kiselim tonom. „Pošto mislim
da to mogu da sredim. Mislim da je tvoja majka rekla kako bismo mogli da
se venčamo u njihovom zadnjem dvorištu, pa da tvoje sestre mogu da se
svađaju oko toga koja može da napravi lepljiviji žele, ili šta god, a da se
baka radi zabave onesvesti na travnjaku.”
Na trenutak, kao da se svako kretanje u restoranu ukočilo. Duboko
udahnem.
Tada Čez zaječi, spuštajući lice u šake: „Reci mi da nisi to izgovorio,
čoveče.”
Ali Luk samo seva očima na mene preko stola, sa prkosnim izrazom
lica. Sada ne želi da odstupi. Ali ja želim.
Jer iznenada, znam šta mi se dešava. Znam tačno šta se dešava sa
mnom.
A dešava mi se to da je kap prepunila čašu. Ne mogu to više da
podnesem.
Grabim torbu, izvlačim se od stola i kažem: „Ti i ne poznaješ moju
porodicu. Pošto se za sve ovo vreme nisi ni potrudio da pođeš sa mnom
kući i upoznaš ih.”
Sa Lukovog lica nestaje prkosa.
„Lizi”, kaže. „Vidi...”
„Ne.” Uperim mu u lice svoj žuljeviti prst. Možda nemam tako lepo
sređene nokte kao Valensija, ali kladim se da su moji prsti stvorili daleko
više čipkanog riša nego što su njeni ikada. Ubila sam se od posla za ove
žuljeve. I prokleto sam ponosna na njih. „Niko ne može da vređa moju
baku. Naročito ako je nikada nije upoznao.”
„Lizi”, obraća mi se pokajnički. „Ja sam...”

110
 „Ne”, prekidam ga. Jedva ga vidim, pošto mi je vid zamućen suzama.
Ali nadam se da to nije primetio. „Ako to misliš o mojoj porodici, Luk,
zašto se lepo ne oženiš samim sobom? Jer očigledno je da si zaljubljen u
samog sebe.”
U redu, ovo mi nije baš najoštroumniji kontraudarac. Ah jedino toga
uspevam da se setim u žaru trenutka, sa suzama i svim.
Vidim da Čez podiže obrve, zapanjen baš kao i ja mojim ispadom.
Valensija ne odvaja pogled od čaše s vinom, postiđena što je viđena u mom
društvu. Ali sada ne mogu da se povučem. Ne želim da se povučem.
Umesto toga, okrećem se na petama i jurim napolje, ne gledajući Luka koji
ustaje i govori: „Lizi. Lizi, ma daj.”
Srećom, pored mene protutnji konobarica sa ogromnim poslu-žavnikom
kosmopolitena, i prepreči mu put, a ja požurim niza stepenice pa napolje,
prema Ulici Peri... gde se zaustavlja dugačka crna limuzina u momentu
kada silazim sa trotoara da zaustavim taksi.
Kada pogledam preko limuzine, nadajući se da ću ugledati taksi sa
upaljenom tablom, u znak da je slobodan, zadnji zatamnjeni prozor na
limuzini se spušta i do mene dopire poznati glas: „Lizi? O bože.”
I Ava Gek, u tačkastoj ružičastoj majici bez rukava ispod nečega što se
ispostavlja da su beli tregeri od lateksa, naginje se kroz prozor i dovikuje
mi: „Ulazi, brzo, pre nego što me neko vidi.”
„Ava, šta radiš ovde?” Nisam nesvesna činjenice da su je svi već
primetili. Svi skupljeni ispred Tačkaste svinje podižu poglede sa svojih
blekberija i šapuću, O bože! To je Ava Gek! Znaš, Kupi kod Geka!
„Zašto”, pitam, potpuno zbunjena, „nisi u Grčkoj, Ava?”
„Objasniću ti u autu”, kaže Ava. „Molim te. Upadaj samo.”
„Ava.” Brišem suze koje mi se i dalje sakupljaju u uglovima očiju. „Šta
se dogodilo? Trebalo bi sutra da se udaš.”
„Znam”, kaže Ava. „Samo uđi, pa ću ti objasniti.”
„Lizi!”
Bacam usplahiren pogled preko ramena i vidim Luka kako izlazi iz
Tačkaste svinje, sa salvetom u ruci.
Iznenađena sam - stvarno nisam mislila da će me pratiti - ah više ne
oklevam ni tren. Otvaram najbliža vrata na Avinoj limuzini i uskačem.

111
 „Kreći”, dovikujem vozaču. „Molim vas, samo krenite!”
„Hej”, uzvikuje Ava dok se pentram preko nje u žurbi da se dočepam
sedišta. „Da li ti je to dečko? Sladak je.”
„Da”, potvrđujem. „Molim te, možemo li da krenemo? Moram da se
izvučem odavde.”
„Lizi.” Luk žuri do spuštenog prozora limuzine. „Kuda ideš?”
„Molim vas, krenite”, preklinjem Avinog vozača, koji me iznenadi kada
upravo to i učini.
I uskoro Luk, Tačkasta svinja i svi trendseteri koji stoje ispred, užurbano
kuckajući poruke na blekberijima, postaju samo sićušne tačkice u daljini.

112
 ISTORIJA VENČANJA

Viktorijanci su prebacili venčanja - kao uostalom i sve ostalo - na jedan

sasvim drugi nivo. Industrijska revolucija je dokazala da gotovo sve može
da se pretvori u masovnu proizvodnju, pa su uskoro razboriti trgovci
shvatili da mogu da ubede svoje bogatije mušterije da se ne zadovolje
običnim domaćim tortama i venčanicama iz domaće radinosti... ne!
Sada, umesto da koriste deveruše da bi prevarile zle duhove ili bile
naoružane ratnice, savremene neveste su ih pozivale da pomognu oko
pozivnica, odabiru torte, cvetnih aranžmana, venčanice, njihovih haljina -
svega.
Veoma vešto od tih vlasnika radnji, ha? I tako je rođeno venčanje kakvo
danas poznajemo. Aleluja... ili prokletstvo, zavisi od slučaja.

113
 Kako da ne upropastite
sopstveno venčanje

Raspodela troškova venčanja, ili - ko šta plaća (Zapamtite, ovo je tradicija.

Pošto se danas savremeni parovi odlučuju da venčanja plate sami, stvari se pomalo
me-njaju. Ali sve donedavno, pravila su bila sledeća):

Nevesta:
Pokloni za kumu, deveruše i domaćice Venčanica, ukras za glavu i sva
dodatna oprema Prsten za mladoženju Korpa za cvećarku i jastuk za
nosioca prstena Hotelski smeštaj za goste koji dolaze iz drugih gradova

Mladoženja:
Dozvola za brak Pokloni za kuma i devere Nevestin verenički prsten
Nevestin venčani prsten Odelo (iznajmljeni smoking) i dodatna oprema
Cveće za nevestu Bluze za majke/bake i deverski ukrasi za revere
Nadoknada za sveštenika/matičara Usluge limuzine/prevoza do i od
mesta venčanja i prijema

Hotelski smeštaj za devere koji će pristići iz drugih gradova

Nevesta i mladoženja:
Venčane slike Raznovrsni pribor (poklončići za goste, pehari,
salvete/štampani predmeti) Pokloni za cvećarku i nosioca prstena
Zahvalnice Prenoćište za sebe Medeni mesec, osim ako se neki rođak ili
prijatelj ne ponudi da to plati kao venčani poklon

Mladoženjini roditelji:
Haljina/odelo i oprema Probna večera Svoj hotelski smeštaj

Deveruše:
Haljine i oprema Zabava darivanja

114
 Deveri:
Odelo (iznajmljeni smoking) i oprema Momačko veče

Roditelji cvećarke/nosioca prstena:

Haljina, odelo/iznajmljeni smoking i oprema Hotelski smeštaj ako
dolaze iz drugog grada

Nevestini roditelji:
Sve ostalo

LIZI NIKOLS DIZAJNS™

115
 JEDANAESTO POGLAVLJE

Brak je usavršavanje onoga čemu ljubav teži, nesvesna šta traži. Ralf Voldo
Emerson (1803-1882), američki esejista, pesnik i predvodnik transcendentalnog
pokreta

„Zašto se ti i Luk svađate?” raspituje se Ava. Na vitkim, preplanulim

butinama drži Snežanu. Uz usku majičicu i bele tregere od lateksa nosi i
ružičaste kožne čizme sa platformama. Pretpostavljam da bi trebalo da
budem zahvalna što su joj sise i prepone ovaj put sasvim pokrivene, ali
lateks i koža... krajem juna?
„Ma, nešto oko venčanja”, lažem je, iako znam da bi trebalo da budem
ljubaznija i ispričam joj istinu pošto me je, na neki način, upravo spasila.
Jedino što... ne znam tačno šta je istina.
I trenutno, u stvari, imam mnogo većih briga. Kao na primer, zašto sam
u produženoj limuzini sa Avom Gek.
„Ava, šta radiš ovde?” pitam. „Zašto nisi u Grčkoj?”
„Nisam to mogla da uradim”, jednostavno kaže Ava, zatim uzdahne i
zgrabi me za ruku. „O bože! Šta ti se dogodilo? Lizi - da li te je Luk tukao?”
Pogledam osip koji mi se sada proširio sa unutrašnje strane i celom
dužinom obe ruke. Na neki način zaista podseća na modrice.
„Ne”, smejem se, pošto mi je pomisao da bi me Luk udario potpuno
besmislena. Verovatno bih ga nokautirala sve do Nju Džerzija. „To je samo
koprivnjača. Dobijem je svaki put kada pomislim na... znaš.”
„Analni seks?” pita Ava uviđavno.
„Ne”, vičem, i otrgnem ruku iz njenog stiska. „Moje venčanje. I kako to
misliš, nisi mogla to da uradiš? Misliš, tek tako si... otkazala venčanje sa
princem Aleksandrosom?”

116
 „Tako nekako”, potvrđuje Ava uz uzdah, gladeći Snežanu po glavi dok
siroti pas drhti od navale ledenog vazduha iz klima uređaja limuzine.
„Ukrcavala sam se u tatin privatni mlažnjak, i odjednom mi je sinulo:
Postaću nečija žena. Osetila sam se nekako... je l' ti to mene zajebavaš? Tek
mi je dvadeset tri! Nisam čak išla ni na fakultet. Šta ja to radim, zašto
postajem nečija žena? Tako sam smesta uskočila u auto i otada se vozikam,
pokušavajući da se priberem.”
Zurim u Avu, istinski dirnuta njenim rečima. Naročito što je i meni tek
dvadeset tri. „Znači, odlučila si da upišeš fakultet? Ava, to je sjajno!”
„Do đavola, ne, ne idem na fakultet”, Ava deluje zaprepašćeno. „Zezaš
me? Samo kažem da ima toliko mnogo stvari, kao na primer studiranje,
koje nisam probala. Još nemam nameru da odbacim svoj život zbog nekog
frajera, makar on bio i princ. Imam ja dosta posla. Ne znam šta, ali... na
primer, razmišljala sam da snimim album. Nešto elegantno, znaš? Kao
Hilari Daf.”
Trepćem na nju. „Pa... da. Da, to je sigurno nešto što bi mogla da
uradiš.”
„I još nemam ni sopstvenu liniju odeće”, nastavlja Ava. „Roditelji mi
poseduju jedan od najvećih lanaca robnih kuća na svetu, a ja još nemam ni
svoju liniju odeće? O čemu, do đavola, razmišljam?”
„Tačno”, odobravam. „O čemu, do đavola, razmišljaš? Mada, Ava...
možeš sve to uradiš i u braku, znaš. Ne verujem da bi te princ Aleksandros
sprečavao. Neće ako te zaista voli. Verovatno bi bio ponosan na tebe.”
„Ali o tome se radi”, kaže Ava, tužno gledajući Snežanu. „Mislim da ne
bi bio. Znaš... i ti si delimično kriva za ovo, Lizi. Za otkazivanje mog
venčanja, mislim.”
„Ja?” zinem zaprepašćeno. „Kakve sam ja veze imala s tim?”
„Jer otkako sam počela da dolazim kod tebe, i ti si mi, znači, pomagala
sa javnim imidžom i slično, Alek je nekako... ne znam. Izgubio zanimanje
za mene. Stalno me pita kako to da više ne pokazujem medunožje. Mislim
da mu se sviđalo kada sam radila tako nešto. Pošto je to izluđivalo njegove
roditelje. Bili su apsolutno protiv toga da se oženi sa mnom, znaš. Zbog
čega sam ga, čini mi se, samo još više privlačila. Ali sada kada sam počela
da se ponašam malo pristojnije, i oni su mnogo ljubazniji prema meni. I
sada Aleka gotovo i ne zanimam.”

117
 Otvaram usta u čudu. Mada, pretpostavljam da ne bi trebalo da budem
iznenađena. Ovo objašnjava Avin konzervativni izbor venčanice. I zašto je
uopšte došla do mene. Naravno, mogla je da ode i do Vere Vang, ali mali
deo nje je ostao buntovan... vrlo mali.
Sada sve počinje da dobija smisao. Želela je da udovolji verenikovim
roditeljima a da ipak zadrži i jedan mali deo sebe.
Ali rekla bih da je tako odbila svog verenika.
Ups.
„Znači, otkazuješ sve”, kažem, „pre nego što to učini Aleksandros?”
„Upravo tako”, priznaje Ava s gađenjem. „Mislim da on nikada i ne bi
otkazao venčanje. Nema on petlju za to. Znači, prkosio bi roditeljima tako
što bi se oženio droljom. Ali nikada ne bi toj drolji otkazao venčanje, zato
što bi ispao loš u javnosti.”
Ispružim ruku i ohrabrujuće je potapšem po toplom, golom ramenu.
„Ava”, kažem. „Ti nisi drolja.”
„O, apsolutno jesam”, tvrdi Ava. „Ah nema veze. Radije bih bila drolja
nego licemer bez muda, kao Alek. Samo mi je žao zbog tvoje haljine.”
Odmahujem glavom. „Moje haljine?”
„Prekrasne venčanice koju si kreirala za mene”, objašnjava Ava.
„O”, smejem se. „Nemoj da brineš za to! Sigurna sam da ću naći nekog
drugog da je kupi. Venčanica Ave Gek? Šališ se? Verovatno ću uspeti da je
prodam za čitavo bogatstvo na ibeju.”
Ava se pući na mene. „Neću da ti je vratim”, govori. „Ona je moja.
Mislila sam da bi možda mogla da je skratiš, obojiš u ljubičasto, ukrasiš
šljokicama, pa bih mogla da je obučem u septembru na dodeli MTV
muzičkih nagrada. Tako će je videti gomila ljudi, pa ćeš dobiti reklamu
kakvu zaslužuješ. Trebalo bi da dobijem dosta medijskog prostora, zato što
predajem nagradu za Izbor gledalaca. I Tipi me je pozvao da idem s njim
pošto i dalje ima zabranu prilaska svojoj ženi. To bi ranije predstavljao
problem - znaš, da mu budem pratilja, a udata sam za Aleka - ali sada
pošto nisam, sve će biti u redu.”
„O”, izustim zapanjeno. „Hm... naravno. Mogla bih. Nema problema.”
„Strava.” Ava deluje mnogo srećnije. Limuzina se provezla kroz Šestu
aveniju i sada kružimo kroz Central park, po jednom od mojih omiljenih
puteva na Menhetnu - svakako nisam nikada ni pomišljala da ću se tuda
118
voziti u limuzini. Klizimo pored parova koji jašu konje ili se zabavljaju
romantičnim vožnjama u kočijama i na manje romantičnim triciklima.
Pitam se gledaju li u zatamnjene prozore limuzine i pokušavaju li da
pogode koja slavna ličnost je unutra.
Kladim se da niko od njih i ne sluti da je u autu Ava Gek sa kreatorkom
svoje venčanice.
„Dakle, šta ćeš sada da uradiš?” pitam, svesna da mi stomak pomalo
zavija. U njemu nema ničeg osim belog vina. Nadam se da će Ava ponuditi
da me odveze do kuće pa da mogu nešto da pojedem... ili će barem
predložiti da zajedno svratimo negde i zgrabimo nešto. Ne znam koliko ću
još izdržati bez nečeg bezalkoholnog u stomaku. Možda Ava može satima
da živi samo na bonžiti, ali ja nisam takva devojka.
„Hm”, kaže Ava. „Da. Zato sam pokušavala da te dobijem.”
Ohrabrim se. „Hoćeš nešto da pojedemo? Želiš li da uzmemo suši ili
tako nešto?” Još nešto što smo Tifani, Monik i ja uspele da uradimo jeste
proširenje Avinih vidika u vezi sa hranom, pa sada ne jede samo
čizburgere i proteinske table. Razvila je skoro patološku ljubav prema
sušiju... što i nije neobično za nekoga ko ga nikada pre nije probao. Vasabi
je poznat po tome da stvara zavisnost. „U Trećoj aveniji se nalazi Atlantik
gril. Ili Garijev suši...”
„Ne bih baš”, odbija Ava. „Mislim, svakako možemo uzeti nešto za jelo
ako želiš. Ah u stvari, treba mi usluga.”
„O, naravno”, pristajem. „Šta god želiš.”
„O, dobro”, kaže Ava, široko se osmehujući. „Džoi, rekla je da!”
Mali Džoi, shvatam sa zakašnjenjem, sedi na prednjem sedištu pored
vozača, napola sakriven iza paravana koji Ava spušta da sa-opšti vest.
„O, hej, Lizi”, dovikuje mi sa širokog kožnog sedišta iza treperavog
halogenskog svetla na stropu između nas. „Kako si?”
„Ćao, Džoi”, malčice oklevam, pošto iznenada shvatam da nemam
pojam na šta sam pristala. „Dobro sam. Hm, Ava?”
„Šta?” pita me pomalo rasejano, pošto se udubila u mobilni, u koji nešto
žurno ukucava.
„Šta sam tačno obećala da ću učiniti za tebe?”
„Dopuštaš mi da prespavam kod tebe, naravno”, objašnjava Ava
iznenađeno, i ne dižući pogled sa ekrana.
119
 Zurim u nju. „Kod mene? Misliš... u mom stanu?”
„Pa, ne mogu da budem kod kuće”, kaže Ava konačno podižući pogled.
Od Avinog stana, koji se nalazi na Ist end aveniji u blizini
gradonačelnikove kuće, Grejsi, može se stići laganom šetnjom do mog
(mada, Ava nikada ne šeta). Ava je izabrala da se preseli na Aper ist sajd -
na zaprepašćenje mnogih tamošnjih gospođa sa pudlicama - pošto je tamo
pronašla jedini stan koji je ispunio sve njene zahteve (već pomenute četiri
spavaće sobe, tri kupatila i kuhinju s trpezarijom sa najmanje dvesta
kvadratnih metara otvorene terase potpuno okrenute ka jugu).
Ali takođe se i zaljubila u obližnji Karl Šurc park, koji je odmah pored
reke i ima posebno igralište izgrađeno za male pse.
„Moj stan su okružili paparaci”, nastavlja. „Već se proširila vest da sam
ostavila Aleka pred oltarom. Postavili su zasede ispred svih hotela, kao i
oko kuća mojih roditelja i prijatelja. Ti si mi jedina nada, Lizi. Mislila sam
da bi mogla da pređeš kod Luka.”
Odmahujem glavom pre nego što mi reči sasvim izlete. „Ne”, odbijam.
„Ne mogu da budem kod Luka.” Ta misao me ispunjava stravom. Ne
želim da vidim Luka. Ja... ne mogu da vidim Luka. Ne ponovo. Ne tako
brzo.
„Pa”, izgovara Ava, pomalo iznervirano. „Dobro. Onda ću ja biti kod
Luka, a on može da pređe kod tebe.”
„Ne”, branim se, i dalje vrteći glavom. „Ne možeš ni kod Luka. Pošto
smo se Luk i ja... mi smo... mi smo se posvađali. Sećaš se? Sećaš se da je
istrčao za mnom iz restorana, a ja sam vikala, Vozi? Molim te, vozi? Sećaš
se toga?” Oči mi se na to sećanje ponovo ispunjavaju suzama. O bože. Šta
mi se dešava?
Mali Džoi se javlja sa prednjeg sedišta: „Zaista je tako rekla.”
Ava se mršti, pokušavajući da se seti. „O, da”, kaže. „Dobro. Zar ne
mogu onda da budem sa tobom u tvom stanu? Samo na nekoliko dana.
Dok sve ne prođe. Nećeš ni primetiti da sam tamo. Snežana i ja ne
zauzimamo mnogo prostora.”
Gledam u Malog Džoija. Kada to primeti, Ava se nasmeje.
„O, ne brini za njega”, umiruje me. „On neće ostati. Ima svoj stan u
Kvinsu.”

120
 Želim da predložim njegov stan u Kvinsu koji bi bio savršeno skrovište
za Avu. Paparaci se nikad ne bi dosetili da je tamo potraže.
Ah tada se setim šta mi je rekla, o tome kako je sve moja krivica. I tako,
umesto toga, mucam: „Ava, moj stan... ima samo jednu spavaću sobu.
Samo jedno kupatilo. I ne gleda na jug. Veruj mi, nije raskošan...”
„Ne smeta mi, navikla sam na surove uslove. Odslužila sam četrdeset
osam sati u SOZ-u, znaš”, razuverava me Ava, misleći na Stoletni oblasni
zatvor u Los Anđelesu, gde je bila zatvorena zbog vožnje u pijanom stanju.
„Moj stan je bolji od zatvora”, uzvraćam, blago uvređena.
„O, znala sam da ćeš pristati”, Ava me hvata vretenastim rukama i grli
me, usput delimično gušeći Snežanu. „Biće nam tako zabavno! Kao
kampovanje u prirodi ili slično! Naručivaćemo hranu, sređivaćemo nokte i
gledaćemo me na televiziji, i celu noć ćemo ogovarati naše momke. Odlično
što si se posvađala sa Lukom!”
Javljam se prigušenim glasom, pošto mi njen smrtonosni zagrljaj
prekida dovod kiseonika: „Ne mogu da budem budna celu noć, Ava. Imam
haljine koje moram da završim.”
„Još bolje!” viče Ava i odjednom me pušta. „Mogu da ti pomognem!”
„Dobro”, prihvatam. Masiram vrat na mestu gde ga je stisnula. Ne
mogu da verujem da mi se ovo dešava. „Valjda.”
„Tako sam uzbuđena”, izjavljuje Ava. „Vinsente, skreni u Sedamdeset
osmu. Tamo izlazimo!”
I pre nego što sam mislila da je moguće, Ava Gek, njena čivava i sedam
kofera stižu u moj stan, a njen telohranitelj nam želi laku noć, dok me
uverava da će sutra ujutru doći do devet da odvede Avu u njen njujorški
klub za rekreaciju da vežba sa svojim trenerom. Ona zauzima mesto na
kauču - mada smo se već dogovorile da će spavati u mom krevetu, a ja na
kauču, zbog njenog išijasa - i daljinskim okreće kanale da proveri da li je
vest o njenom otkazanom kraljevskom venčanju već na kanalu E. Trebalo
bi da poručim večeru - ponestalo mi je mu šu piletine. Ava želi cezar salatu
i testeninu Alfredo iz Sistine, italijanskog restorana sa četiri zvezdice na
Drugoj aveniji koji ne isporučuje hranu... osim očigledno za Avu.
Razgovaram telefonom sa vlasnikom restorana kada mi se u stanu
uključuje interfon, usled čega Snežana počinje da kevće, a Ava uzbuđeno
skiči: „Stigla je hrana!”
121
 „Hrana nije mogla da stigne”, kažem. „Još uvek sam na vezi sa
Đuzepeom.”
Ava mi upućuje prestravljen pogled. Presvukla se iz svojih gumenih
tregera u ružičastu trenerku od velura. Iako joj je reč „Sočno” ispisana
preko cele pozadine, više mi se dopada od mnogih odevnih kombinacija
koje joj u stvari tu pozadinu otkrivaju. I zato joj dopuštam da je nosi. Ali
samo u stanu.
„To su paparaci!” viče. „Našli su me! Već!”
„Ne mogu biti paparaci”, govorim. „Osim ako nisi nekom rekla da si
ovde.”
„Samo mami”, kaže Ava. „I Tipiju. A on ne bi nikome rekao. On zna
kako to izgleda kada te novinari nemilosrdno proganjaju.”
I dalje nemam pojma ko je taj di-džej Tipiket, ali držim je za reč da je on
ne bi izdao. Predajem joj telefonsku slušalicu i odlazim do interfona i
pritiskam dugme GOVOR. „Ko je to?” Pitam najopakijim glasom koji
čuvam samo za javljanje na interfon.
„Lizi, ja sam”, javlja se Luk. „Mogu li da dođem gore?”
Zurim u interfon kao da me iz njega odjednom napadaju žive zmije.
Luk? Uz sve uzbuđenje sa Avom, potpuno sam zaboravila na svoju svađu s
njim.
Međutim, Ava nije. Smesta skače. „Hoćeš li ga pustiti unutra? Biću
potpuno nevidljiva. Nećete ni znati da sam tu. Sakriću se u kupatilu.”
Nastavljam da zurim u interfon i ne znam šta da radim. S jedne strane, i
dalje sam zaista, zaista ljuta na njega. S druge strane... to je Luk. Volim ga.
Barem... mislim da je tako.
A ipak... da li je mogao da ispadne veći kreten?
„Osim ako ne želiš da mu prospem vodu na glavu”, velikodušno nudi
Ava. Ustala je sa kauča i otišla do prozora, odakle može da se vidi ko stoji
na ulazu - pod uslovom da se ne krije ispod nadstrešnice, kao što električar
ima običaj da radi kad pada kiša. „Jer, znači, učinila bih to za tebe, ako
želiš. Ili da se popiškim. Mogla bih da ga polijem mokraćom. Nisam još bila
na ve-ceu. Mogla bih to da obavim u šoljicu i prospem...”
„Ne treba”, kažem brzo. „Ja... Otići ću napolje da porazgovaram s njim.
Samo ti naruči večeru. Ješću isto što i ti.”

122
 Ava deluje neodlučno. „Jesi li sigurna? Zato što se ceo dan
suzdržavam...”
„Sigurna sam”, uveravam je. „I stvarno ne bi trebalo da se suzdr-žavaš,
Ava. Tako bi mogla da zaradiš infekciju mokraćnih puteva. Odmah se
vraćam.”
Grabim ključeve i žurno izlazim iz stana pa niza stepenice, pomalo
nesigurna što ostavljam Avu samu u svom stanu... ali takođe i sa malim
olakšanjem što ću ukrasti trenutak za sebe. Nema veze što znam da ću već
sledećeg trenutka imati posla sa Lukom.
Koji izusti: „O” kada otključam mnogobrojne brave na spoljnim vratima
i zakoračim na topli večernji vazduh, na stepenište pokraj njega. „Mislio
sam... Mislio sam da ćeš me možda pustiti gore.”
„Ne mogu”, kažem bez osmeha. „Imam društvo.”
Luk deluje iznenađeno. Drago mi je što se ne osmehuje. Barem ovo
shvata ozbiljno. Tako često mi izgleda, dok se svađamo, kao da mu je moj
bes zabavan, kao da sam mače koje se iznerviralo što mu je neko sakrio
miša od mačje trave. Nisam ja mače.
I dosadilo mi je da se prema meni tako ophode.
„Društvo?” ponavlja. Sada se smeška. „Šta, jeste li ti i ona devojka iz
limuzine pokupile neke mornare dok ste krstarile okolo ih nešto slično?”
„Ne”, odgovaram, i dalje bez osmeha. „Ava će provesti nekoliko dana
kod mene. Ona i njen verenik su upravo raskinuli, pa ne može da se vrati
kući zato što je uhode paparaci.”
Lukov osmeh iščezava. „Lizi”, počinje. „Isuse. Dakle, puštaš je da
ostane kod tebe? Zašto ne može da odsedne u hotelu?”
„Zato što...” prekidam i sevam očima na njega. „Znaš šta? Šta te briga?
Ne može u hotel. Ostaje kod mene. U čemu je problem?”
„Problem je”, odgovara Luk, „što ti je ona mušterija. A ponašaš se kao
da ti je prijateljica. Ne možeš da mešaš posao sa privatnim životom, Lizi.
Upravo o ovome smo razgovarali tamo u restoranu.”
„O, stvarno”, izustim. Trudim se da ne obraćam pažnju na čo-veka koji
prolazi sa italijanskim hrtom na povocu. Čovek se pravi da ne sluša naš
razgovor, ali u stvari se pretvorio u uvo. Baš me briga, stvarno, osim što me
pas zbunjuje. Tako je... mršav. Znam da je takav rođen, ali ipak je nekako
uvrnuto. Kako vari hranu u tako sićušnom stomaku? „A kakve tačno ima
123
veze alkoholizam moje bake sa činjenicom što se ja bavim prepravljanjem
venčanica?”
Luk pruža ruke da me zgrabi za ramena i blago me prodrma.
„Hej”, kaže nežnijim glasom nego do tada. „Žao mi je zbog toga. U
redu? Znam da sam preterao i izvinjavam se. Pokušao sam da se izvinim i
u restoranu - trčao sam za tobom i rekao bih ti to i tamo, ah uskočila si u tu
limuzinu i zbrisala. Da mi svi koji su stajali tamo nisu rekli da si sa Avom
Gek, ja bih... pomislio da te je neko oteo ili tako nešto.”
„Ne, nisu me oteli, Luk”, govorim i pokušavam da ne primeću-jem
koliko mi prijaju njegove ruke na telu. Ne mogu da dopustim da me ovakvi
osećaji zbune. „Samo sam... samo smo... želim...”
Šta pričam? Šta želim?
Šta nameravam ovim da kažem?
Zašto taj čovek ne odvede svog psa negde drugde? Sedamdeset osma
ulica je stvarno dugačka. Mora li njegov pas da piški baš ispred moje
prodavnice?
„Luk... Razmišljala sam. I mislim...” Sledeće što znam je da mi reči
izlaze iz usta, a iskreno se ne sećam da sam ih unapred smislila. Samo mi
izleću. Kao vazduh.
Ili bljuvotina.
„Luk”, čujem sebe kako govorim. „Mislim da treba da napravimo
pauzu.” O. Moj. Bože.

124
 ISTORIJA VENČANJA

Prve ručno ispisivane pozivnice za venčanje u srednjem veku izrađivali

su monasi kaligrafskim rukopisom, a naručioci su bili iz kraljevske loze.
Kad je otkriveno graviranje u metalne ploče, pozivnice za venčanje sa
gravurom - posebna vrsta sa prefinjenim ukrasnim listom papira na vrhu
koji bi sprečavao razmazivanje štampanog dela - postale su popularnije od
kaligrafskih pozivnica. Ista vrsta gravure još uvek se danas koristi (što je
razlog zašto dobijate zaštitni papir preko glamuroznijih pozivnica za
venčanje). Tradicionalne duple koverte u kojima se pozivnice često šalju
proistekle su iz činjenice da je u stara vremena pošta bila raznošena na
konjima, te niko nije želeo da se čiste ruke primaoca isprljaju otvaranjem
pozivnice. Podrazume-valo se da batler otvori spoljnu prljavu kovertu i
uruči čistu unutrašnju svojoj gospodarici.
Kako je tužno što mi danas, bez batlera, svakodnevno prljamo naše ruke
bacilima spoljnih koverata.

125
 Kako da ne upropastite
sopstveno venčanje

Zapamtite, pozivnice za venčanje nikada nemojte slati u poslednjem

trenutku... ali ne treba da ih pošaljete ni prerano! Najbolje vreme je negde
između osam nedelja i mesec dana pre samog venčanja. Šest nedelja
unapredje savršeno.

I molim vas, nemojte nikako upotrebiti laserski

odštampanu adresu na pozivnicama. To je neopisivo neukusno. Pisanje
rukom, isključivo! Da, možete potražiti i unajmiti studenta tehnike sa
besprekornim rukopisom za taj zadatak.

LIZI NIKOLS DIZAJNS™

126
 DVANAESTO POGLAVLJE

Dobar brak je onaj u kojem svako naziva onog drugog čuvarem svoje samoće.
Rajner Marija Rilke (1875-1926), nemački pesnik

Luk zuri u mene. „Misliš da nam treba šta?” izusti, dok mu stisak na
mojim ramenima popušta. „O!”
Ispuštam šištavi zvuk. Barem mislim da sam to bila ja. Shvatam da više
čak nisam sigurna ni u to kakvi zvuči mi izlaze iz usta. Toliko malo vladam
sobom.
Spuštam se na gornji stepenik i privlačim kolena na grudi. Primećujem
da se čovek sa psom žurno udaljio. Očigledno mu predstava više ne prija -
predstava devojke u vintidž šahin haljini koja luduje pred njim.
„Lizi.” Luk seda na stepenik pored mene. „Kako to misliš, treba nam
pauza?”
„Ne znam”, ječim u kolena. Bože, šta mi se događa? „Samo... Mislim,
ionako ideš u Francusku na tri meseca... tako da na neki način i pravimo
pauzu, hteli mi to ili ne.”
Šta ja to govorim? Šta mi to izlazi iz usta? Ne želim prekid sa Lukom.
Ne želim. Volim Luka.
Zar nije tako?
„Samo”, čujem sebe kako govorim, mada ni u jednom trenutku nisam
unapred oblikovala reči u glavi, „znam da me voliš, Luk. Ali ponekad
imam osećaj da me ne poštuješ. Ili barem... moj posao. Kao da misliš da mi
je to hobi koji radim iz zabave dok ne naiđe nešto ozbiljnije. Ali nije tako.
To je zaista moj posao. Time želim da se bavim do kraja života.”
Luk trepće na mene svojim prelepim, pospanim očima. „Lizi, znam ja
to. I naravno da poštujem to čime se baviš. Ne znam odakle ti utisak da nije

127
tako. Sve što sam mislio kada sam rekao ono o Avi, bilo je to da sam već
dugi niz godina u poslovnom svetu i jednostavno nikada ne dopuštamo
klijentima da nas iskorišćavaju kao što mi se čini da ti ponekad radiš.”
„Ne radi se o tome šta si rekao za Avu”, objašnjavam. „Već to što si tek
tako pomislio da ću provesti s tobom leto u Parizu. Znaš. Kada si to
izjavio.”
Luk me gleda. „Prošlog januara? Iznosiš nešto što sam rekao u januaru?
Sada?”
Klimam glavom. „I možda ja posao obavljam drugačije od tebe”,
naglašavam. „Ali ja nisam ti. Drugačije ne znači pogrešno.”
„Shvatam šta misliš”, kaže Luk. „Slušaj, Lizi...”
„I”, nastavljaju moja usta. Zašto, o, zašto, jednostavno neće da zaćute?
„Takođe mi se čini da ne poštuješ naročito moju porodicu. Znam da nisu
prefinjeni kao tvoji. Ali nisi ih nikada ni upoznao. Pa kako onda znaš? To je
već druga stvar. Zabavljaš se sa mnom već godinu dana. Od toga smo šest
meseci vereni. I još nisi upoznao nikoga iz moje porodice. A ipak praviš
primedbe kao ovo što si izneo večeras...”
„Već sam ti se za to izvinio”, ponavlja Luk nameštajući se da me zagrli.
„Znam koliko ti baka znači. A i da ne znam - dakle, da ti kažem, Čez mi je
već to stavio do znanja, tamo u restoranu. Ali, Lizi, moraš da priznaš,
stalno se žališ na sestre. A tvoja baka... pa, svi pričaju o njenom problemu
sa pićem. I znaš da je jedini razlog što još nisam upoznao tvoju porodicu
zato što sam bio zauzet školom...”
„Mogao si poći sa mnom kući za Božić”, prekidam ga, „umesto da odeš
u Francusku sa tvojima. Ili za vreme prolećnog raspusta. Umesto toga,
otišao si u Hjuston da posetiš svoju majku. I moja porodica nije bogata kao
tvoja. Ne mogu časkom da odlete do Njujorka da te vide kao što tvoji
mogu.”
Pogledam ga krajičkom oka da vidim kako reaguje na ovo. Međutim, on
me ne gleda. Posmatra hondu akord parkiranu preko puta.
„Da”, izgovara tihim glasom. „U pravu si. Verovatno je trebalo.”
„Zato što ti upoznavanje sa mojom porodicom nije važno”, dodajem. Ne
želim to da kažem. Kao da su reči istrgnute iz mene. Kao baka, onaj put
kad se potpuno olešila od serija za kuvanje i odlučila da se konačno
obračuna sa jogunastom kuhinjskom cevi uz pomoć tatinih džinovskih
128
klešta. Šeri joj je dao nadljudsku snagu, pa je uspela da je olabavi i ukloni
svu prljavštinu koja je šest meseci bila u njoj zarobljena. Samo je počela da
ispada.
Kao i ova prljavština što curi iz mene. Prljavština koja je verovatno
trebalo da ispliva prošlog januara. Sada sve izlazi. Iako ja to ne želim.
Zaista ne želim. Ne na moju lepu čistu vezu.
Ali pretpostavljam da je prljavština takva. Tako nešto i mora na kraju da
izađe.
„To nije istina”, počinje Luk da se buni, ali ga presecam.
„Ne govori kako nisi imao vremena”, kažem. „Da ti je bilo važno, našao
bi ga. Meni je bilo važno”, nastavljam. „I njima je važno. Stalno me pitaju
kada će da te upoznaju. Bilo bi lepo da te upoznaju pre venčanja.”
Luk otvara usta da nešto kaže, ali ja verglam i dalje.
„Ali sada je prekasno. Jer prekosutra odlaziš za Francusku. I tako”,
dodaje moj glas nemilosrdno, bez moje saglasnosti, „prihvatio ti to ili ne,
uzimamo pauzu. Jer moram da razmislim, Luk. Moram da razmislim o
tome šta nam se dešava. Šta radimo. Šta ja radim.”
„Dobro”, prihvata.
I skida mi ruku sa ramena.
Na trenutak sedimo u tišini. Ali grad nije tih, naravno. Tutnje taksi
vozila, i čuje se sirena na Trećoj aveniji. Nisam sigurna, ali čini mi se da
čujem kako se iznad naših glava otvara prozor. Ava baca uvo na naš
razgovor.
Samo se nadam da je to jedino što baca.
Ima još nešto što mi se čini da čujem u tišini koja se spustila između nas:
zvuk lomljenja mog srca.
Kada se popnem do stana, Ava je ponovo na kauču i nedužno pre-
bacuje kanale dok i dalje drži slušalicu na uvu. Gleda me i smeška mi se
dok ulazim, odbijajući Snežanin oduševljen mali napad. „Dakle?” pita me.
„Kako je prošlo?”
„Kao da nisi prisluškivala”, odgovaram, ostavljajući ključeve u činiju za
voće koju za tu svrhu držim na polici za knjige kraj vrata.
„Nisam”, frkće Ava. A onda, videvši moj izraz, priznaje: „Pa, dobro,
jesam. Ali nisam mogla da čujem. Mada, bila sam potpuno spremna da mu

129
sipam sok od pomorandže na glavu ako se rasplačeš. Jesi li? Nisam
primetila da jesi.”
„Nisam”, kažem i spuštam se na kauč pored nje. Snežana mi skače u
krilo, a ja je rasejano mazim. „Uzimamo pauzu.”
„Stvarno?” Ava me gleda, raširenih očiju. „Šta to znači?”
„Ne znam”, sležem ramenima. „Samo sam čula kako mi reči izlaze iz
usta, pa sam se prepustila. To mi se ponekad dešava.” Bolje reći, stalno.
A nije imalo ni smisla. Mislim, da to sve kažem Luku. O čemu sam
razmišljala kada sam tražila prekid? Volim Luka. Barem... Prilično sam
sigurna da volim Luka. Znam da volim da se ujutru probudim pre njega i
da samo gledam u njegove neverovatne trepavice, kako mu počivaju onako
tamne, garave na jagodicama. Volim kako te tamne oči, kada se probudi, i
dalje izgledaju tako pospano, kao da u sebi čuvaju hiljadu obećanih tajnih
snova.
Najviše od svega, volim da mu ja budem jedan od tih snova, ja, Lizi
Nikols, koju nijedan dečko iz srednje škole nikada nije pozvao na sastanak
jer jednostavno nisam bila devojka koju bi neko pozvao na sastanak u
srednjoj školi... osim ako nisi homoseksualac i ne želiš da se to sazna,
naravno.
O, da. Zaboravila sam. Homići su me zvali da izađemo. Mnogo. Uvek
sam bila debeljuca koju su homići zvali na sastanke da bi usrećili svoje
majke.
Dakle, šta sam onda radila? Šta sam to radila dok sam govorila ovom
momku - ovom momku koga toliko volim i koji, što je još važnije, voli
mene - da hoću pauzu u vezi? Jesam h poludela?
Što nisam mogla, barem jednom u životu, da začepim gubicu?
Ali reči su samo izašle, i čim su izgovorene, nisam više mogla da ih
uguram nazad. Pa, mislim, mogla sam, ali...
Nisam želela.
I to je možda i najuvrnutije od svega.
„O bože”, izgovara Ava. „Kako je on to podneo?”
„Mislim da mu ne smeta”, kažem. U stvari, možda je to bilo naj-
uvrnutije od svega. „Mislim, kaže da razume da mi je posao sada na prvom
mestu i da trenutno nemam vremena da planiram venčanje. Ali... ipak ide
u Francusku. Nije se baš ponudio da ostane. Iako sam mu rekla da bih bila
130
srećna i sa mnogo manjim venčanjem koje ne košta mnogo, pa ne mora da
ide tamo da radi. Ipak ide.” Grešim li što me to toliko muči?
Ava pravi grimase. „Muškarci su takvi krelci.”
Da, dobro. Pa... nije pogrešila.
„Pričaj mi o tome”, slažem se. Gledam u telefon koji Ava drži prislonjen
na uvo. „Još si na vezi sa Sistinom?”
„O, ne”, odgovara Ava. „Pripremiće hranu za pola sata. Ovo je tvoja
baka. Želela je da zna kako da snimi nešto sa sezonskom propusnicom za
TiVo. Rekla sam joj kako. Ipak je to zeznuto. Onda, kada mi je rekla koliko
joj se dopada Bajron Sali iz te stare serije, Dr Kvin, Medicinarka, rekla sam
joj kako da sastavi Listu želja za tog glumca, tako da snimi sve gde se on
pojavljuje. Izgleda da je stvarno zahvalna. Prenela sam joj da si dole sa
Lukom, pa je rekla da će sačekati dok se ne vratiš. Hoćeš li da pričaš s
njom?”
Uzimam telefon od Ave, iznenađena više nego ikad. „Naravno”, kažem.
„Halo?” mrmljam u slušalicu.
„Dakle”, bakin glas pucka u telefonu. „Još ga nisi kresnula?”
Gotovo se zadavim na sopstvenu pljuvačku, tako sam zapanjena tim
pitanjem. „Molim?”
„Oprosti”, kaže baka. „Taj hk Čez. Zašto ga još nisi kresnula?”
„Zato što”, branim se zgroženo, „slučajno sam verena za njegovog
najboljeg druga.”
„Pita li ona to za Čeza?” raspituje se Ava sa kauča. „To sam se i ja pitala.
Mislim, kada ćete se vas dvoje baciti na posao? Sada kada si uzela pauzu.”
„Nije to takva pauza”, bunim se iznervirano.
„Pa, kakva je onda?” želi da zna Ava. „Mislim, ako ne možeš da se je...
mislim, vodiš ljubav sa drugima, u čemu je svrha?”
„Samo je... da bi...” Prazno zurim u televizijski ekran. Ava gleda neku
staru reprizu Tuče slavnih u kojoj se rve sa Da Bratom u nečemu što liči na
korito sa pudingom. „Takva da možemo da se usredsredimo na poslovne
ciljeve, bez opterećivanja romantičnim glupostima.”
„O bože”, ječi baka preko telefona.
„O”, kaže Ava, razvedrivši se. „Kao Alek i ja. Pa, kao ja, mislim.”
„Tačno”, slažem se. „Samo Luk i ja nismo raskinuli. Samo smo na pauzi.”

131
 „Ko je to s kim sam upravo razgovarala?” pita me baka.
„Ne poznaješ je”, uveravam je. „Prijateljica. Zove se Ava.”
„Zvuči kao Ava Gek”, frkće baka. „Znaš, ona prljava narkomanska
kurva. Šta Ava Gek radi u tvom stanu?”
„Ostaće samo nekoliko dana”, priznajem. Oglašava se poziv na če-
kanju. Kažem: „Bako, sačekaj samo tren. Imam nekog na drugoj liniji.”
„A šta drugo imam da radim?” želi da zna baka.
Zato odgovaram na drugi poziv. „Halo?”
„Lizi?” Šari je. „Jesi li dobro? Nazvala sam čim sam čula.”
Trepćem. Na televizijskom ekranu Da Brat je zgrabila punu šaku Avine
zlatne kose (nadograđene) i vuče je za nju kroz puding.
„Naravno da sam dobro”, kažem. „O čemu pričaš?”
„Upravo sam razgovarala sa Čezom”, objašnjava Šari. „Uključio mu se
poziv na čekanju, i to je bio Luk koji ga je obavestio da ste vas dvoje
raskinuli. Nazvala sam čim mi je Čez rekao. Mislila sam da ćeš biti utučena.
Ali zvučiš mi užasno smireno.”
„Zato što ne raskidamo”, procedim kroz stegnute zube. „Na pauzi smo.
Naravno da sam smirena. To je bila moja zamisao.”
„O”, izusti Šari. „Pauza. Učinilo mi se da je Čez rekao prekid. Tako je
brzo pričao. Hteo je da prekine razgovor sa mnom da bi mogao da
razgovara s Lukom...”
„O, gledaj ovaj deo”, pokazuje mi Ava na televizijski ekran. „Ovde je
nateram da ga pojede. Puding, mislim.”
„Ko je to s tobom?” pita Šari.
„Ava Gek”, odgovaram. Kada Ava napravi uzbuđeni pokret pre-secanja
prema meni, zakolutam očima i kažem: „Ali nemoj nikome da kažeš da je
ovde. Krije se od paparaca. Upravo je otkačila svog dečka grčkog princa, za
koga je trebalo da se uda ovog vikenda.”
„Sranje”, procedi Šari. „I ona se sada uselila kod tebe? Zar ne može sebi
da priušti da se sakrije na malo lepše mesto?
„Hvala”, kažem zajedljivo.
„Pa, izvini. Ali znaš da je to istina. Dakle... stvarno nisi nesrećna zbog te
pauze s Lukom? Mislila sam da ćeš biti izvan sebe.”

132
 „Stvarno nisam nesrećna”, odgovaram. „Kao što sam rekla, to sam ja
smislila.” Uzimam tetrapak soka od pomorandže i krećem s njim u
kuhinju. „Kao da je sve ono što mi se mesecima nakupljalo sada odjednom
isplivalo. Čak sam mu rekla i za moje vruće pantalonice.” Obrazi počinju
da mi gore kada se setim.
S druge strane linije vlada tišina. Tada Šari kaže: „Lizi. Da h ti to meni
govoriš kako ti verenik nije znao da nosiš pantalone za mršavljenje?”
„Ne”, priznajem, dok otvaram frižider. „Nije znao. Nije ni čudo što me
ne poštuje. Šta tu ima da se poštuje? Ja sam prava varalica.”
„O, dušo”, teši me Šari. „Nisi varalica. Samo si... komplikovana.”
„Priznaj”, nastavljam, zatvarajući vrata frižidera nogom. „Varalica sam,
Šari. Velika, plitka varalica koja bi radije prepravljala venčanice nego bila
sa sopstvenim verenikom.” Ovaj poslednji deo nisam izmislila. Šta to
govori o meni?
Šari uzdiše. „Mislim da je pauza dobra zamisao. Oboje možete da
iskoristite leto da se malo saberete, sagledate stvari iz drugog ugla. Da date
jedno drugom malo prostora. Prošlo je dvanaest vrlo intenzivnih meseci
otkako ste se upoznali u onom vozu.”
„Tako je”, slažem se. Znam da to što govori ima smisla. Znam da i ono
što sam ja rekla Luku, napolju na stepeništu, ima smisla. Sve je savršeno
razumno.
Pa zašto me onda odjednom srce toliko boli?
„Moram da idem”, kažem joj. „Baka mi je na drugoj liniji. Samo...” Glas
mi malčice napukne. „Luk i ja raskidamo, je li tako?”
„Ne, Lizi”, kaže Šari. „Ni slučajno. Mislim, ne verujem. Ne mora biti. Ne
ako ti to ne želiš. Želiš li?”
„Ne znam”, priznajem snuždeno. Tako sam zbunjena. Prisećam se kako
me je poljubio za rastanak na stepeništu. Da li je to moja mašta ili je u tom
poljupcu bilo nečeg nalik na olakšanje? I to ne olakšanje što ne raskidamo.
Već olakšanje što smo možda... samo možda... malo bliži raskidu?
Mora da je to moja bujna mašta. Ipak je Luk taj koji me je zaprosio. I
prošli put sam ja raskinula s njim, sećate se? On je taj koji mi se puzeći
vratio i molio za oproštaj. Isto je uradio i večeras. Ako tako očajnički želi da
raskine, zašto se stalno vraća, uvek kada mu dam to što želi?
Želim li ja da raskinem s njim?
133
 Šta mi je ono Šari rekla, pre toliko meseci u ovoj istoj kuhinji? Brinem se
da si Luku rekla da zato što si užasno želela da se udaš za njega, i tada si
otkrila da on ne želi da se oženi tobom, i nastavila si sa svojim životom. A
onda kada se on iznenada vratio i poželeo da se ipak oženi tobom,
pomislila si da moraš da kažeš da zato što si tako nepokolebljivo ubeđena
da je to ono što sve vreme želiš. Ali znaš, Lizi, svako može da se
predomisli.
Ne. Ne to... ono drugo. Da mi se dopada predstava o Luku, a ne sam
Luk.
Ali to je smešno. Zar ne? Mislim, kako možeš da voliš predstavu o
nekome, a ne samu osobu? Naravno da volim Luka. Volim to što želi da
postane lekar i da spašava decu, i volim njegove trepavice, i što uvek
izgleda tako besprekorno pribran, i tako lepo miriše kada izađe ispod
tuša... to nisu predstave. To je stvarno...
Zar nije?
„Takve svađe”, nastavlja Šari, „ponekad mogu da ojačaju vezu. Gotovo
uvek izađu na dobro. Otvoren razgovor o problemima može samo da
poboljša stvari. Čez kaže...”
„Šta?” pitam, vraćajući se u sadašnjost na spomen Čezovog imena. „Šta
je Čez rekao? Ne mogu da verujem da te je zvao. Od kada ste ti i Čez
odjednom takvi drugari?”
„Znaš da smo Čez i ja ostali prijatelji”, odgovara Šari. „Volim ga... kao
druga. Uvek ću ga tako voleti. I on te obožava, znaš. Oduvek. Zabrinuo se
za tebe. Kaže da si istrčala iz restorana i uskočila u neku limuzinu...”
„Ave Gek”, nadovezujem se.
Ava, u dnevnoj sobi, pogleda i dovikne: „Stvarno moraš da vidiš ovaj
deo. Sada ulazi Tipi i počinje da brije noge! Pudingom!”
Poslušno krećem ka dnevnoj sobi. „Stvarno”, izgovaram u slušalicu.
„Dobro sam. Samo sam se naljutila na Luka. Znaš? Izgovorio mi je grozne
stvari, i to pred Čezovom novom devojkom, Valensijom. Koja je, usput,
savršena. Trebalo bi da je vidiš, uopšte nema celulita i sva je preplanula.
Osim toga, ima doktorat. Nazvala me je solipsističnom.”
„Kako te je nazvala?”
Pokušam ponovo. „Solipsističnom.”
„To je izgovorila?”
134
 „Meni ispred nosa”, potvrđujem, živahno klimajući glavom, iako Šari
ne može da me vidi. „Zašto? Šta to znači?”
„Hm. Nisam sigurna”, mrmlja Šari. Osećam da me laže. „Slušaj, samo
me nazovi kada završiš razgovor s bakom. Pet i ja pravimo roštilj sledeće
nedelje za Četvrti jul, i želimo da dođeš.”
„Stvarno?” dirnuta sam. „Šari, baš bih volela.”
„Sjajno. Biće odlično. Imamo zadnju baštu za sebe, znaš, za roštilj, a
imamo i prava na krov, tako da svi mogu da se popnu kada se smrkne i
posmatraju vatromet. Imamo odličan pogled.”
„O, Šari, zvuči savršeno. Mogu li nešto da donesem?”
„Samo svoju dragu ličnost. Čez donosi pitu od jagoda i rabarbare, a
možda i pitu od borovnica, ako stigne...”
„Čekaj.” Ne mogu da verujem šta čujem. „Pozvala si Čeza?”
„Naravno da sam pozvala Čeza”, potvrđuje Šari. „Ne misliš valjda da
ću dozvoliti da bude sam Četvrtog jula - ili da izađe sa tom užasnom
Valensijom - zar ne?”
„Ne”, kažem, razmišljajući kako me, da je Luk u gradu, ni slučajno ne bi
pozvala kod sebe. Ne ako je mislila da ću možda dovesti i njega. Ni za
milion godina. „Samo nisam znala da ste vas dvoje tako bliski.”
„Hej, pa nisam raskinula s njim zato što mi se više ne sviđa”, podseća
me Šari. „Raskinula sam zato što sam se zaljubila u nekog drugog. On je
sjajan. Samo se nadam da će pronaći nekoga ko će umeti da ga ceni, znaš?
Ima on mnogo toga da ponudi.”
„Mislim da je već nekoga našao”, kažem sumorno. Ne spominjem kako
mi je srce poskakivalo kada sam ga večeras nešto ranije srela. Još nisam
shvatila o čemu se radilo. Nisam sigurna ni da žehm.
„Mislim nekog finog”, kaže Šari. „Ne neku odvratnu gaduru bez
celulita sa katedre za filozofiju. Nemoj ovo da mu kažeš, ali imamo slatku
novu devojku u kancelariji s kojom nameravam da ga upoznam na žurci.
Izričito sam mu rekla da dođe sam da ih upoznam. Mislim da će se odlično
slagati. I ona voli fakultetsku košarku.
Mislim da nije baš luda za bejzbol kapama. I znam da nikada u
razgovoru nije upotrebila reč 'solipsističan'.”

135
 Osećam se kao da mi je Šari upravo zabila mesarski nož pravo u srce.
Zaista. Moja najbolja drugarica. U stvari, jedva dišem koliko sam
povređena.
„Da l' je lepa?” čujem sebe kako krkljam. Iznenađujuće se teško govori
sa mesarskim nožem u grudima.
„Šta?” pita Šari. „Jesi li me upravo pitala da li je lepaT
„Ne”, kažem brzo. „Znam da Čez voli samo duhovite devojke. Pošto je
tako... pametan.”
O. Bože. Šta je to sa mnom? Zašto mene ovo zabrinjava? Sada možda -
dobro, verovatno - raskidam sa verenikom, čovekom svojih snova. Zašto
makar i na trenutak razmišljam o činjenici da Šari namešta Čezu neku
devojku iz kancelarije?
Verena sam za Čezovog najboljeg prijatelja. Nema veze što pravimo
pauzu.
„Odlično”, na silu glumim oduševljenje.
„Znam. Onda, vidimo se četvrtog, oko sedam?”
„Doći ću”, kažem, a pošto me Šari još jednom pita jesam li dobro i ja je
uverim kako mislim da jesam, iako sam prilično sigurna da nisam,
pozdravljamo se, te spuštam slušalicu.
„O sranje”, izustim, setivši se bake kada je čujem kako diše.
„Da.” Njen mrzovoljni glas mi ispunjava uvo. „Još sam tu. Sećaš me se?
Baka?”
„Oprosti”, izvinjavam se. „To je bila Šari.”
„Naravno”, kaže baka glasom koji se dosađuje. „Još mi nisi od-govorila
na pitanje. Zašto ga nisi kresnula?”
„Jesam odgovorila na tvoje pitanje”, kažem. „Zato što sam verena sa
njegovim najboljim drugom. I gde si ti naučila reč kao što je 'kresanje'?”
„Na televiziji”, odgovara baka povređeno. „Gde drugde? I kakve veze
ima za koga si verena? Kada je nešto pravo, onda je pravo. A sa tim tipom
jeste ono pravo.”
„Bako”, kažem umorno. „Kako ti to znaš?”
„Zato što živim mnogo duže od tebe. Pa, šta ćeš učiniti povodom toga?”
„Ništa, bako”, odgovaram. „Ima novu devojku. Stvarno je lepa i
pametna. Zove se Valensija.”
136
 „Zar to nije vrsta pomorandže?”
„Bako. Znaš na šta mislim. Savršeno mu odgovara.”
„Pa?” baka zvuči uvređeno. „A ti ne?”
„Ne, bako”, kažem nesrećno. „Ja ne. Ja sam samo... ja... ja...”
Ne znam kako da nastavim, zaista, ili šta još da dodam. Shvatam da
sam, prvi put u životu, ostala bez teksta. Kako da joj objasnim zašto je ta
Valensija tako savršena za Čeza - ili za bilo kog momka - dok ja, s druge
strane, nisam? Baš nisam.
Baka mi, međutim, priskače u pomoć.
„Da, da, da”, govori. „Znam. Verena si. Čula sam. Verena ne znači
udata, znaš. Verena ne znači mrtva. Slušaj, moram da idem. Sad će moja
serija. Već sam je gledala. Sve sam ih već gledala. Ali to je dobra strana
starenja. Ne mogu da se setim kraja nijedne od tih prokletih epizoda.
Pričaćemo kasnije.”
Spušta slušalicu. I ja činim isto, okrećem se i uhvatim Avu kako me
gleda sa povređenim izrazom lica.
„Ideš negde za Četvrti jul?” pita me tužno.
Treba mi trenutak da shvatim šta mi govori. Zatim odmahujem glavom.
„Samo na roštilj”, odgovaram. „Kod najbolje drugarice. U Bru-klin.”
Pošto Ava i dalje deluje pogođeno, dodajem: „Ava... možeš i ti sa mnom,
ako želiš. Ali... zar nećeš imati drugih planova? Mislim, do Četvrtog jula
ima više od nedelju dana. Verovatno ćeš do tada dobiti i bolje pozive.” I,
daj bože, nećeš više boraviti u mom stanu.
„Ne znam”, počinje Ava. „Možda. I Čez će biti tamo?”
„Da”, odgovaram polako, pitajući se na šta cilja.
„Nekako želim da upoznam tog frajera”, kaže Ava. „Toliko pričaš o
njemu. Možda ću samo svratiti. O, evo ga!” Upire prstom sa francuskim
manikirom u ekran.
I pruža mi se prilika da, prvi put, pogledam tog di-džeja Tipiketa.
Iznenadim se koliko normalno izgleda - malo niži, blago proćelav, i nosi
majicu sa natpisom „Bledoliki”. U stvari, da je Šari bila prisutna, optužila bi
ga da je gubitnik.
„Au”, promucam. „On je... to je...”

137
 „Znam”, prekida me Ava uz uzdah. „Zar nije strava zgodan?” I
shvatam da se o ukusima zaista ne raspravlja. Barem kada je reč o di-
džejevima. I, prilično sam sigurna, o prinčevima. I doktorima filozofije.

138
 ISTORIJA VENČANJA

Kada su, u srednjovekovno doba, brakovi predstavljali ne samo spajanje

dvoje ljudi, već i dve porodice, ili čak dve zemlje, bilo je neophodno
nevestu odenuti tako da zadivi, što je podrazumevalo nanošenje
drangulija... ne samo nakita, već i najskupljeg krzna i materijala koji su
mogli da se nabave, pošto je predstavljala svoju plemenitu lozu.
Tako su uvedene prve venčanice... što je mladina porodica bila bogatija i
moćnija, rukavi su bili širi, a šlep duži.
Očigledno, oni iz nižih društvenih slojeva su pokušavali da oponašaju
bogataše sve dok... pa, svačija venčanica nije postala duga i lepršava.
Tek kada je kraljica Viktorija odabrala da obuče belo na svom venčanju
za princa Alberta, ta boja je postala najomiljeniji izbor za venčanicu. Do
tada se nije smatralo da ona predstavlja mladost ili čistotu - već plava!
Ali bela se od tada zadržala, i za to imamo da zahvalimo
Viktorijancima... zajedno sa pojmom evolucije, besplatnim javnim
obrazovanjem, a da ne zaboravimo ni Džeka Trboseka!

139
 Kako da ne upropastite
sopstveno venčanje

Dok starlete kao što je Sara Džesika Parker možda mogu da se provuku
sa crnom venčanicom, bela boja za isticanje posebnosti tog dana opšte je
prihvaćena. Nošenje crnine na dan venčanja se u stvari smatra zlom
srećom. Iako izgleda da na Saru to ne deluje (barem dok ovo pišem), zašto
bismo rizikovale?

LIZI NIKOLS DIZAJNS™

140
 TRINAESTO POGLAVLJE

Postoje tri stvari koje traju: vera, nada i ljubav, a najveća je ljubav. I Korinćani
13:13

Narednog jutra me budi užasnuti uzvik.

Skačem s kauča - ne obraćajući pažnju na ukočenost u vratu, koju sam
zaradila tako što sam provela noć na više nego neudobnom ležaju koji se, u
stvari, ne izvlači - i jurim ka prozoru, gde stoji Ava.
„Šta je?” zahtevam da čujem, očekujući da ću u najmanju ruku ugledati
neki leš. Ali sve što vidim je nekoliko desetina paparaca koji dole čekaju.
Ava prestrašeno pokazuje prstom na njih. Još nisu primetili da ih je
ugledala; naslanjaju se na parkirane automobile, puše cigarete i pijuckaju
kafu iz starbaksovih čaša.
„Kako su”, žali se Ava, glasom promuklim od spavanja, „me našli?”
Trepćem na beskrupulozne fotografe, sa bradama i vojničkim
pantalonama i višestrukim sočivima.
„Otkud ja znam?” pitam. Trudim se da ne zvučim mrzovoljno koliko se
osećam. Ne volim naročito da ustajem rano, posebno kada noć provedem
na kauču. „Nisam nikome rekla da si ovde.”
„Pa”, počinje Ava. Podigla je Snežanu i stiska je uz svilenu pidžamu na
grudi. „Ja sigurno nisam rekla nikome da sam ovde.”
„Mali Džoi?” nagađam.
Ava odmahuje glavom. „Nema šanse. Jesi li sigurna da nisi nikome
rekla?” Ava je počela da tumara po stanu, sakuplja svoje stvari i gura ih
nazad u njenih sedam kofera - onoliko koliko može jednom rukom, pošto i
dalje drži u naručju svog psa. „Šta je sa Lukom? Da li je moguće da je Luk
nekome rekao? Možda je ljut na tebe što si raskinula s njim.”

141
 „Nismo raskinuli”, podsećam je. „Rekla sam ti, samo pravimo pauzu.
Osim toga, on čak i ne zna ko si ti.”
Primećujem kako Ava za delić centimetra izbacuje donju usnu, ali ipak
bira da zanemari taj nepravovremeni podsetnik da nisu svi zavisni od
zabavnih vesti na Guglu.
„A šta je s tvojom drugaricom Šari?” nastavlja. „Rekla si joj da nikome
ne govori da sam ovde, je li tako?”
„Naravno da jesam”, odgovaram. „Ona nikada ne bi rekla ni reč. Šta je s
tvojim vozačem limuzine? Da li je on nekome rekao?”
„Apsolutno ne. Svi oni potpisuju ugovor o poverljivosti sa kom-panijom
za koju rade. On nikada ne bi progovorio ni reč ako ne želi da izgubi
posao.” Ava zastaje dok ukucava brojeve u svoj mobilni. „Šta je sa
bakom?”
Smesta počinjem da žvaćem donju usnu. Baka. Zaboravila sam da
prenesem baki da nikome ne kaže kako je Ava Gek kod mene u stanu. Ali
svakako ne bi...
„Da”, kaže Ava, i skreće pogled s mene. „Tako sam i mislila.” Neko se
javlja na drugoj strani linije koju okreće. „Džoi?” reži u telefon. „Šifra
jedan. Ugroženi smo. Dođi odmah.”
„Ali ona nikome ne bi rekla”, tvrdim uporno, prateći Avu dok ide ka
kupatilu. „Mislim, baka nije sa sigurnošću ni znala da si to bila ti. I ne bi
znala ni koga da pozove. Nije baš da ima TMZ7 ili ne znam ni ja koga u
svom imeniku!”
„Da”, kaže Ava, ukočenog lica. „Pa, izgleda da je brzo ukapirala, je li
tako?”

Sve što mogu jeste da prasnem na nju sa, Ti si podigla slušalicu! Ti si je

naučila kako da programira sezonsku propusnicu na njenom TiVu!
Mada, nije Ava kriva, znam. Ja sam. Ja i moja velika usta. Kao i obično.
„Ava”, kažem. „Tako mi je žao. Stvarno mi je tako, tako žao.”
„Kako god”, kaže Ava, uz sleganje svojih mršavih ramena. Prime-ćujem
da ne može da me pogleda u oči. „Istuširaću se. Kada Džoi dođe, hoćeš li

7 Vebsajt sa vestima o poznatim ličnostima (Prim. prev.)

142
ga pustiti? Zazvoniće brzo tri puta za redom, zatim dvaput, zaista polako,
pa ćeš znati da je to on. U redu?”
Klimam glavom. Osećam se užasno. „Ava...”
„Samo ga pusti unutra”, prekida me Ava. „U redu?”
Ponovo klimam glavom, zatim se odmičem od kupatila da može da
zatvori vrata. Trenutak kasnije, čujem kako teče voda.
Ne mogu da verujem. Kakva katastrofa! Ugled Še Anrija potpuno je
ugrožen. Sopstveni da i ne spominjem. A nije da ga imam mnogo.
Ipak, ne mogu da verujem da je baš baka od svih ljudi nahuškala
paparace na Avu. Nije čak mogla da zna ni kako to da uradi. Više nije ni
važno - šteta je učinjena, očigledno - ali moram da znam. Moram da
saznam da li je zaista moja krivica. Dižem slušalicu i zovem kuću mojih
roditelja. Baka se javlja već na prvi zvuk zvona.
„Šta je?” pita.
„Bako”, počinjem. Pričam tiho, u slučaju da Ava još nije otišla pod tuš i
da prisluškuje, čemu je veoma sklona.
„Ko je to?” zahteva da zna baka. „Lizi? Ovde nema nikoga. Tata ti je na
poslu, a mama je otišla u grad. Sestre su ti bogzna gde...”
„Nema veze, ionako želim da razgovaram s tobom”, prekidam je. „Jesi
li ikome išta rekla o tome da Ava Gek boravi kod mene?”
„Dakle, i ja tebi želim dobro jutro”, kaže baka. „Jesi li ga konačno
kresnula?”
„Bako”, šapućem. „Ozbiljna sam. Jesi li rekla nekome za Avu?”
„Naravno da nisam”, baka zvuči uzrujano. „Kome bih ja rekla? Niko i
ne razgovara sa mnom osim tebe. Ja sam samo stara luda baka, previše
pijana da bi me iko shvatio ozbiljno...”
Počinjem da se opuštam. Ipak nisam ja kriva. Barem jednom u životu,
nisam bila ja...
„Mada”, dodaje baka, drugačijim tonom, „tvoja sestra Rouz je sinoć
vrebala naokolo dok sam razgovarala s tobom.”
Osećam kako mi se krv ledi. Da je to bila Sara, ne bih se brinula. Ali
Rouz je druga priča.
„Misliš li da te je čula?” pitam.

143
 „Znam da me je čula”, potvrđuje baka. „Postavila mi je gomilu pitanja
kada sam spustila slušalicu, na primer, zašto sam pitala za Avu Gek, i šta
Ava Gek radi kod tebe. Samo sam joj prenela ono što sam znala...”
Ispustila sam najgoru psovku koju znam. Baka, kao baka, uopšte se ne
uzbuđuje.
„Pa”, kaže. „Ne možeš da je kriviš. Nije da joj ne treba novac, kako
pegla kreditne kartice na garderobu po sniženjima... naročito u Ti Džej
Maksu. Osim toga, onaj nikakvi šljaker od njenog muža ponovo je
otpušten, a nije baš neosetljiv na odeljenje sa nakitom preko puta u Džej Si
Peniju. Da vidiš samo koliko je zlatnih lanaca nosio oko vrata na bazenu
pre neki dan.”
Sklapam oči, pokušavajući da skupim snagu da odmah ne bri-znem u
plač. Sigurna sam da Rouz pliva u dugovima.
To ne znači da ne želim da uskočim u avion za En Arbor i zadavim je.
„Ako danas vidiš Rouz, bako”, kažem, „možeš li na brzinu da je šutneš
u dupe umesto mene?”
„Ne brini se”, uverava me baka, uživajući, kao i obično, što se našla
usred svađe između mene i jedne od mojih sestara. „Podsetiću je kako su
joj ruke izgledale debelo u onoj droljastoj haljini koju je nosila na maturi. To
je uvek rasplače. Kao prokleti Nijagarini vodopadi.”
„Hvala”, kažem i prekidam vezu, osećajući se tek malo bolje. Stvarno,
može li biti gore?
Zaista može kada se pola sata kasnije Ava pojavljuje iz mog kupatila
savršeno skockana u ljubičastom tesnom odelu sa životinjskim printom, sa
jarkonarandžastim štiklama, i zatiče Malog Džoija i mene kako je čekamo
na kauču.
„Spreman?” pita ga i ne gledajući u mene.
„Ava”, kažem, skočivši. „Žao mi je. Ja sam u pitanju. Mislim, rekla sam
baki. Ali nije ona kriva. Moja sestra...”
„U redu je”, preseca me Ava. Ali po njenom izmučenom izrazu znam
da nije. Nije u redu. Daleko od toga da je u redu. „Idemo sada. Je li tako,
Džoi?”
Džoi diže svojih sto tridesetak kilograma sa kauča. „Tako je, gospođice
Gek. Već sam odneo dole kofere.”
„Ava” pokušavam ponovo.
144
 „U redu je, Lizi”, čvrsto ponavlja Ava.
Ali znam da nije. Ništa nije u redu.
Ništa više neće biti u redu - barem između mene i Ave - nikada.
Posmatram ih kroz prozore dnevne sobe kako odlaze. Paparaci bacaju
cigarete i šoljice s kafom - moraću sve da počistim pre nego što otvorim
prodavnicu - i navaljuju toliko da praktično napadaju Avu istog trena kada
izlazi iz moje zgrade. Mali Džoi je štiti što bolje može, pomažući se
laktovima i pozamašnim stomakom da joj probije put do parkirane
limuzine. Ava ulazi, Mali Džoi je prati, i žurno se odvoze, a fotografi se
bacaju u žestoku poteru.
I tada moja ulica postaje ponovo tiha. Da nije svega onog smeća na
pločniku - i pramena plave kose u slivniku - izgledalo bi gotovo kao da
nisu ni bili ovde.
Ali ja znam da sam upropastila važan odnos sa mušterijom. Još gore,
upropastila sam tek započeto prijateljstvo.
I iskreno, ne mogu nikoga da krivim, samo sebe. Kao i za sve ostale
trenutne brljotine u mom životu. Divno.
Baš divno.

Nikada pre nisam bila na Šarinom i Patinom krovu, ali ispostavlja se da

su tamo stvorile pravu malu baštensku oazu. Na postolju od sekvoje,
okružene raskošnim cvetnim saksijama iz kojih izbijaju ge-ranijumi i
delfinijumi, možete stajati i posmatrati obrise Menhetna, koji se izdižu u
svoj svojoj veličanstvenosti iznad Ist Rivera. Pogled je čudesan. I pripada
samo njima.
Pa, i svim ostalim stanarima njihove zgrade. I ostalim susednim
krovovima u čitavoj ulici. I svi prave zabave za Četvrti jul u isto vreme
kada i one.
Ali ne dozvoljavaju da ih nadmetanje stereo zvučnika oneraspoloži. Šari
barem ima dosta toga o čemu treba da brine.
„Ne mogu da verujem da ju je doveo”, ponavlja Šari, upućujući Čezu
mračne poglede.

145
 „Rekla sam ti da hoće.” Navalila sam na sladoled kao da ništa drugo
nije posluženo, što nije istina, jer ima i pljeskavica, hot do-gova, pomfrita,
desetak raznih vrsta salata od testenine i, naravno, dve pite koje je doneo
Čez.
Ali nekako, samo mi je od sladoleda malo bolje. Kakva duga nedelja.
Duuuuuuuuuuuga nedelja.
A prizor Čeza koji sedi tamo sa Valensijom - koja izgleda savršeno i
spokojno, uprkos temperaturi od trideset dva stepena, u belim platnenim
tričetvrt pantalonama i crnoj majici na bretele koja ističe njene savršeno
oblikovane ruke - ne pomaže mi mnogo.
„Dakle, da li je to ta devojka?” pitam između dva zalogaja torte.
„O čemu pričaš?” pita me Šari.
„Devojka koju pokušavaš da namestiš Čezu. Je li to ona?” Pokazujem na
zgodnu devojku koja se pridružila Čezu i Valensiji pored frižidera sa
pivom pored koga oboje sede.
„Da”, potvrđuje Šari, iznervirano. „Vidiš kako su slatki zajedno? Bili bi
savršen par - da nije sa sobom doveo tu ledenu kučku. I šta Tifani radi
tamo sa njima? Potpuno je preuzela razgovor, čini mi se.”
Uzimam ogroman zalogaj sladoleda. „Ne znam”, kažem, a usta su mi
prepuna da bih bilo šta dodala. Na sreću.
Ne spominjem da mi se Tifani, u iznajmljenom automobilu koji je njen
verenik, Raul, tražio da podelimo na putu ovamo, zaklela da će sprečiti
Čeza da stupi u ljubavnu vezu sa „tom kurvom iz Šarine kancelarije, pošto
je on apsolutno pravi tip za tebe. I, šta više, ima da ga razdvojim i od one
damice sa pomorandžinim imenom.”
Nisam se trudila da je podsećam po milioniti put kako me nije briga s
kim se Čez zabavlja pošto sam u stvari verena za nekog drugog, jer je ona
upravo iznela, kao i obično, da sam „na pauzi”, a ljudi koji su srećno vereni
ne traže tako nešto.
„Hej, šta se dešava s Avom Gek?” pita Šari, prenuvši me iz sumornih
misli. „Da li je još ljuta na tebe što si je odala novinarima?”
Trgnem se. Posledice događaja s Avom ispale su gore nego što sam
ikada mogla da zamislim. Anrijevi nisu bili presrećni što im je pročelje
prodavnice bilo izlepljeno slikama iz raznoraznih novina istog jutra kada je
objavljeno da je Avino kraljevsko venčanje otkazano. Probala sam da ih
146
ubedim kako ne postoji loša reklama, ali nisu istinski naseli na to. Nisu
mogli da shvate zašto je Ava uopšte i prenoćila u mom stanu. Kao i Luk,
smatrali su da zaposleni ne poziva klijenta na prenoćište jer to nije naročito
profesionalno.
Kada se sada osvrnem na to, možda su i bili u pravu. Ali opet, pre će
biti da se Ava sama pozvala.
„Da”, kažem. „Ne razgovara sa mnom. Što mi je razumljivo.”
„Pa, onda je jedina za koju znam da ne želi da bude član družine Lizi
Nikols ovih dana.” Šari pokazuje malu grupu ljudi okupljenu oko Čezovih
pita - doneo je i jagodu i borovnicu - koji su prelazili prstima preko praznih
limenki, a zatim ih lizali, pa onda opet preko ivice. Tifanin verenik, Raul, i
Monik i njen verenik, Latrel, već su predali boce šampanjca i kutije sa
prskalicama koje su doneli da doprinesu prazničnom raspoloženju. I da
nadoknade to što baš i nisu bili pozvani.
„U redu”, kažem smeteno. „Shvatam da je četvoro ljudi mnogo. Ali svi
su stvarno želeli da dođu.” Ne spominjem da je na to pomalo uticao i Šarin
fantastičan pogled na vatromet - i činjenica što je Četvrti jul ove godine pao
u sredu, pa je bilo teško otići iz grada.
„Ne žalim se”, kaže Šari. „Ali, ako postaneš još samo malo po-pularnija,
možda ću morati da se preselim u neki veći stan da bih mogla da primim
sve tvoje obožavatelje svaki put kad navratiš.”
„Nisam popularna”, branim se, zbunjeno. „Samo sam...”
„Priznaj”, kaže Šari uz osmeh. „Oni su odbačene igračke, a ti si ostrvo.
Kako stvari stoje sa Lukom?”
Sležem ramenima. „Dobro”, kažem dok mi crvena plastična kašika visi
iz usta. „Mislim, kao što se može i očekivati, pošto je on u Parizu, a ja ovde
i trenutno smo na pauzi.”
Šari pokazuje na prstenjak moje leve ruke. „Još ga nosiš.”
„Pa”, počinjem, nervozno gurajući još sladoleda sebi u hce, „i dalje smo
vereni. On se ponaša kao da je sve u redu.”
„Ooo!” iznenada krešti Tifani, skače na svoje štikle od deset cen-
timetara i pokazuje na zatamnjeno nebo. „Počinju!”
Čujemo prigušeno gruvanje, i pre nego što se osvestim, ogroman
karanfil svetla se rasprsne na nebu.

147
 „Z 100”, viče Šari. „Prebaci na Z 100! Propustićemo muzičku pratnju!”
Baca se na radio dok dvadesetak ljudi zuri u nju kao da je poludela.
Trenutak kasnije, Tifani mi prilazi i govori: „Dobro, prenosim ti I.S.”
Okrećem se ka njoj, zbunjena. „Šta?”
„I.S.”, ponavlja. „Izveštaj situacije?” Kada klimnem glavom, nastavlja:
„Ne gledaj mene. Posmatraj vatromet. Pretvaraj se da pričamo o vatrometu.
Ime joj je Me Lin, i ima nešto kao master iz socijalnog rada ili tako nešto.
Živi u Alfabet sitiju i voli Bakiz - to je košarkaški tim - i skuplja vintidž
posuđe marke fiesta. Jebeno si gotova.”
Pogledam u Tifani. „Tif”, obraćam joj se dok vatromet prašti na obzorju
iza mene, „rekla sam ti. Baš me briga. Ne volim Čeza na taj način.”
„Da, baš”, kaže Tifani kroz promukli smeh i otpija gutljaj šampanjca.
„Kako god! Da je zainteresovan za ženidbu, već bi ga kresnula. Bolje
priznaj.”
Z 100 gruva Born tu ran. Šarina devojka, Pet, govori: „Ne. Samo... ne. Je
l' ti to mene zezaš?” Dok Šari kaže: „Dušo, on je Bos.8 Šta ćeš da uradiš?”
„Evo šta ćeš da uradiš”, nastavlja Tifani, uzima od mene praznu činiju
za sladoled i ostavlja je na obližnji izletnički sto. „Idi tamo - sada su i Me
Lin i Valensija otišle, u redu je, sišle su da se osuše. 'Slučajno' sam ih polila
bocom šampanjca - i reci mu da su mu pite dobre.”
„Tif.” Gura me prema Čezu. Stiskam kolena i odbijam da se po-merim.
„Ne. Verena sam. I on ne... to što si malopre rekla. O braku. Sećaš se?”
„Bože!” Tifani me ponovo gura. „Zašto si tako jebeno tvrdoglava?
Možeš da ga promeniš! Znam da ti druge drugarice uvek govore kako
muškarci ne mogu da se promene, i uopšteno govoreći, to je istina. Ali ne u
ovom slučaju. Sa tobom. I sa njim. Veruj mi. Ja znam. Hajde, Lizi. Uvek
pomažeš drugima. Zašto nam ne dozvoliš da i mi tebi jednom
pomognemo?”
„Zato što mi ne pomažete”, procedim kroz stisnute zube. Moram malo
da podignem glas, pošto je gruvanje vatrometa - i bubnjanje Z 100, koje se
čulo sa mnogo krovova - bilo tako glasno. Primećujem da nas dva
muškarca sa kožnim narukvicama veselo posmatraju.

8 The Boss - nadimak Brusa Springstina (Prim. prev.)

148
 Okrećem im leđa. „Rekla sam ti, Tifani, volim Luka. Luka, ne Čeza.”
Gotovo potpuno verujem u to dok izgovaram. Pa čak uspevam i da
ubedim sebe kako sam čitavu zabavu provela trudeći se da ne gledam u
mesto gde Čez sedi i pitajući se kako je uspeo da pocrni tako rano, ili zašto
insistira na nošenju žutomrkih šortseva. Oni tako ne priliče urbanom
muškarcu.
Mada bi sa tako mišićavim nogama, naravno, i mogao da se izvuče...
„Ne verujem ti”, uporna je Tifani. „I žao mi je, ali ne verujem ni da Luk
voli tebe. Ne bi otišao u Francusku - ili pristao na tvoju jebeno glupu
zamisao o prekidu - da te voli. Mislim da se vas dvoje samo plašite da
priznate da je između vas odavno gotovo. Imali ste letnji flert koji sada
traje već predugo. Veruj mi, Lizi, znam šta je prava ljubav i vidim je kako
stoji tamo pored jebenog frižidera za pivo sa bezjbol kapom na glavi. Idi
sada... tamo... preko.”
Tifani me gura iznenađujuće snažno za tako mršavu osobu - pa, ipak
vežba - i ja se spotičem na pertle mojih espadrila sa platformom... da bih se
na kraju gotovo zakucala u frižider s pivom. Pala bih u njega da Čez nije
skočio i uhvatio me za ruku.
„Hej”, zabrinuto vikne. „Jesi li dobro?”
„Da”, crvenim kao cvekla. „Dobro sam. Tifani hoće da ti kažem da, hm.
Dopale su joj se pite.” Čez me gleda i izvija crne obrve. „O”, izusti. „Pa, to
je lepo.”
„Da”, potvrđujem i pokušavam da se priberem. „I meni, takođe.
Dobra... pita. Obe.”
Jesam li?. Pitam se. Jesam li zaista najgluplje ljudsko biće na čitavoj
zemaljskoj kugli? Ili mi se samo ponekad tako čini?
„Sjajno”, kaže Čez. „Dakle. Kako stojite s pauzom?”
„Pauzom?” ponavljam glupo.
„Da”, kaže Čez. „Pauzom u tvojoj i Lukovoj vezi.”
„O, tom pauzom!” Iza Čezove glave, vatromet se rasprskava u čudesne
oblike, nalik na jabuke i usne spojene u poljubac. A on i ne gleda. Pogled
mu je prikovan za moje lice. I samo se nadam da ne vidi kako mi gori jarko
baš kao i svetla na nebu iza njega. „Uf, dobro. Valjda. Izgleda da se Luku
tamo stvarno dopada. Ima mnogo posla. Ali znao je da će biti tako.”

149
 „Pa”, kaže Čez, uzima pivo i otpija gutljaj, „oduvek je voleo brojeve.”
„Da”, slažem se. „Pa, ovo radi samo kao uslugu ujaku.”
„Da”, potvrđuje Čez. „Baš.”
Oštro ga pogledam. „Šta pod tim misliš?” prasnem. „Kako to misliš, šta
pod tim mislim?” brani se on. „Ne mislim ništa. Samo sam rekao da si u
pravu.” „Zvučao si zajedljivo”, kažem.
„Pa, nisam bio zajedljiv”, odgovara.
„Misliš da je očajnički tražio bilo kakav razlog”, nastavljam, odjednom
mi se sve razbistrilo kao da me je udario kristalni okeanski talas, „da
napusti grad i pobegne od mene. Zato što ga ja gušim.”
O, bože. Ponovo se događa. Moja usta, mislim. Beže mi. O čemu ja to
uopšte pričam? Mislim, znam, naravno... o onome o čemu razmišljam
budna - kada je trebalo već odavno da zaspim, iscrpljena od celodnevnog
popravljanja šavova sa Silvijom i Marisol.
Ali zašto to spominjem Čezu, od svih ljudi?
Izgleda da se Čez isto to pita.
„Koliko si vina popila?” pita Čez, smejući se u neverici.
„Nisam ništa pila”, odgovaram. Začudo, istina je. Kada bih samo mogla
da zaćutim. Ali moja usta nastavljaju da se pokreću bez mene, kao i obično.
„I grešiš. Uopšte ga ne gušim. Bolje reći, ne obraćam dovoljno pažnje na
njega. A osim toga, to je potpuno suprotno od onoga što si izjavio onog
dana.”
„Kog dana?” pita Čez i deluje zbunjenije nego ikad.
„Onog dana kada sam ti rekla da me je zaprosio. Rekao si da me je
zaprosio samo zato što se plaši da bude sam, pa bi radije bio sa devojkom
za koju zna da nije za njega nego sam.”
Zaveži. Gubicu. Lizi.
Čez trepće na mene. „Pa... i dalje mislim da je to istina.”
„Ali ne može biti tačno i jedno i drugo.” U daljini, vatromet se nastavlja,
mnogo brže nego pre. Bum. Bum. Bum. Svaki udar kao da je pre usklađen
sa otkucajima mog srca nego sa pesmom Bon Džovija koja sada tuče iz
radio-aparata oko nas. Stojim tako blizu Čeza da vidim kako mu se grudi
dižu i spuštaju u istom ritmu kroz polo majicu kratkih rukava. Jedva se

150
suzdržavam da mu ne spustim ruke na grudi da vidim da li mu srce kuca u
skladu sa mojim.
Bože, šta meni fali?
„Ili ga gušim ili se plaši da ostane bez mene”, blebećem i dalje. „Koje od
to dvoje?”
„Ti si trenutno potpuno neuračunljiva”, govori mi Čez, smejući se.
„Jasno ti je, zar ne?”
Istina je, jasno mi je. Ali mi to ne pomaže.
„Ti si mu najbolji prijatelj”, naglašavam. „Znaš ga duže nego ja. A
izgleda da mnogo razmišljaš o našoj vezi. Ili si barem razmišljao. Znam da
nismo o tome neko vreme pričali pošto si bio zaokupljen Valensijom, ali
pretpostavljam da imaš neke nove teorije o tom pitanju. Samo napred. Daj
da ih čujem.”
„Ne sada”, odgovara Čez i gleda me uz osmeh koji mogu da pro-
tumačim samo kao poziv. „Previše je ljudi oko nas. Zašto ne svratiš do
mene posle ovoga? Sa zadovoljstvom ću ti saopštiti sve svoje teorije. I
dočaraću ti ih, takođe.”
Od njegovog osmeha dah mi zastaje u grlu. Ali ne pada mi na pamet da
mu to stavim do znanja.
„O, to bi ti voleo, je li tako?” napadam ga. Sada mu stojim tako blizu da
nam lica deli samo nekoliko centimetara. „Zar je to jedini način na koji
posmatraš žene? Kao seksualne objekte?”
„Kao što savršeno dobro znaš”, kaže Čez, podsmešljivo uvređeno, „ne.
Šta je tebi večeras? Da li je to zbog Valensije? Jesi li možda ljubo-morna?
Mislim da ne moram da te podsećam da si ti ta koja je verena.”
„Tako je. Za tvog najboljeg prijatelja.”
„Hej, on je tvoj verenik. Izgleda da ti je potrebno da se neprestano na to
podsećaš.”
„Ja barem imam verenika”, kažem. „Barem nisam emotivni bogalj koji
se plaši da se nekome obaveže samo zato što se ispostavilo da devojka koja
mi se dopadala voli devojke.”
„Ma nemoj?” Čezove plave oči sevaju jače od vatrometa koji je do sada
prštao po noćnom nebu. „Dakle, ja se barem nisam verio za prvog tipa koji
me je zaprosio samo zato što mi je posao prepravljanje venčanica i zato što

151
nisam mogao da podnesem da sve moje klijen-tkinje nose prelepi
dijamantski prsten na ruci samo ga ja nemam.”
Udišem duboko, razjarena - baš kad mi mobilni zazvoni u džepu
karirane letnje haljine. Moram tu glupu spravicu da držim sve vreme
uključenu zbog hitnih slučajeva sa venčanicama. Iako za danas nemam
zakazanih venčanja.
„To”, prasnem na Čeza, „tako nije istina. Ja slučajno volim Luka. I želim
s njim da provedem ostatak života.”
„Da”, ruga mi se Čez. „Samo ti sebi to ponavljaj. Možda ćeš jednoga
dana i poverovati u to.”
Izvlačim telefon, pošto mislim da me možda zove Luk - iako je u
Francuskoj skoro dva ujutru - i tada vidim da je mama.
„I pretpostavljam”, obraćam se Čezu, „da misliš kako si ti mnogo bolji
za mene.”
„Reći ću ti jedno”, odgovara Čez. „Ne bih bio tako glup da odem preko
leta u Francusku i ostavim takvu devojku samu okruženu ovakvim
tipovima kao što sam ja.”
Potpuno pometena ovim, petljam oko telefona i gotovo prekinem vezu
majci dok pokušavam da se javim.
„Mama?” U pozadini, vatromet dostiže vrhunac. Veliko finale pred-
stave. „Ne mogu trenutno da pričam. Moraću da te nazovem kasnije...”
„O, Lizi, dušo”, prekida me mama. „Tako mi je žao što te uzne-
miravam. Znam da si kod Šari na zabavi” - pričale smo početkom nedelje, i
spomenula sam da ću danas biti na zabavi kod Šari - „i ne želim to da ti
kvarim. Ali želela sam da ti kažem pre nego što čuješ od nekog drugog:
baka je umrla.”
Vatromet je tako glasan, pa mislim da nisam dobro čula. Stavljam prst u
uvo i vičem. „ŠTA?”
„Dušo, BAKA JE DANAS UMRLA. Čuješ li me? Samo ne želim da to
čuješ sa telefonske sekretarice ili od Denisovih ili tako nešto. Dušo? Jesi li
tu?”
Mrmljam nešto. Ne znam šta.
Mislim da sam u šoku.
Šta je to rekla?

152
 „Lizi?” Čez me gleda sa čudnim izrazom lica. „Šta je bilo?” „Čuješ li me
sada?” pita me mama u uvo. Uvo na koje čujem. Kada odgovorim
potvrdno, ona kaže: „O, dobro. U svakom slučaju, bilo je vrlo mirno. Otišla
je u snu. Samo sam je našla danas posle podne u njenoj stolici. Mora da je
zadremala dok je gledala Dr Kvina. Znaš da je otkrila kako da ga snimi.
Imala je pivo u jednoj ruci, ne znam kako ga se dočepala. Dakle, pravili
smo roštilj za Četvrti jul, mora da je krišom jedno zgrabila... Uostalom,
samo sam želela da te obavestim da planiramo parastos za ovaj vikend.
Znam da si zauzeta, ali nadam se da ćeš doći. Znaš koliko te je volela. Nije
bilo u redu što je imala miljenice među vama devojkama, ali tebe je uvek
najviše volela od svih unuka...”
Kao da mi se svet okrenuo. Odjednom više ne mogu da stojim. Osećam
kako me noge izdaju... ali sve je u redu, pošto me je Čez obgrlio rukom i
vodi me ka frižideru s pivom, čiji je poklopac zatvorio. Spušta me da
sednem na njega, zatim se spušta pored mene, sa rukom oko mojih ramena
i govori mi: „U redu je. Samo polako. Tu sam. Samo diši.”
„Baka je umrla”, saopštavam mu. Ne vidim ga najjasnije.
Tada shvatam da ga gledam kroz veo suza. Plačem.
„Žao mi je”, govori. „Lizi, tako mi je žao.”
„Gledala je Dr Kvina”, nastavljam. Ne znam zašto. To je sve što mi pada
na pamet. „I pila pivo.”
„Pa”, kaže on. „Da si baka i da moraš da odeš, to bi bio pravi način.”
Ispuštam štucavi zvuk, nešto između jecaja i smeha.
„Lizi?” čujem mamin glas u uhu. „Ko je to sa tobom?”
„Č-Čez”, kažem kroz jecaje.
„O, dušo”, čujem mamu. „Plačeš? Nisam znala da ćeš se tako uzrujati.
Baki je bilo devedeset, znaš. Nije baš bilo potpuno neočekivano.”
„Ja nisam očekivala”, cvilim. Neodređeno shvatam da je gruvanje
vatrometa prestalo i da je odjednom postalo vrlo tiho. Takođe shvatam da
su bele grudvice koje vidim kroz suze lica... lica prisutnih na Šarinoj
zabavi. I da su sva okrenuta prema meni. Trudim se da se povratim,
podižem ruku i brišem suze.
Ali one ne prestaju. Kao da naviru još brže.
Čez, koji izgleda uviđa problem, privlači me u zagrljaj. I odjednom mu
plačem na grudima.
153
 „O”, mama me teši preko telefona. Jednom rukom čvrsto stežem
mobilni, a drugom Čezovu majicu. „Dobro. Drago mi je što je Čez tu. On je
dobar, stari prijatelj i pobrinuće se za tebe.” Ne spominjem da je moj
„dobri, stari prijatelj” pre manje od pet minuta davao nepristojne izjave o
„teorijama” koje će mi dočarati u svom stanu.
„Da”, jeste sve što uspevam da procedim.
Pošto je istina da sam, dok ona nije nazvala, bila prilično spremna da
prihvatim njegov poziv.
„Mama”, gušim se. „Idem sada.”
„U redu, dušo”, slaže se mama. „Volim te.”
I zatim spušta, i ja prekidam vezu, a Čez mi šapuće „Ššš” u kosu. Tifani
prilazi i raspituje se šta se desilo, a Šari me mazi po ruci i dodaje: „O, Lizi.
Biće sve u redu.”
Ali nije. Kako bi moglo biti?
Bake više nema.
Nisam uspela ni da se oprostim.

154
 ISTORIJA VENČANJA

Zašto se treći prst leve ruke smatra prstenjakom? I drevni Egipćani i

stari Rimljani su verovali da vena iz tog prsta vodi pravo do srca, pa je on
izgledao kao pravi izbor za postavljanje venčanog obruča. Nauka je od tada
dokazala da to nije sasvim tačno.

Ali tradicija živi, i taj prst je i dalje univerzalno poznat kao prstenjak I
zar nije romantična pomisao da nam je venčani prsten povezan sa srcem?
Pa, barem, jednom jezivom venom punom krvi?

155
 Kako da ne upropastite
sopstveno venčanje

Možda zvuči nepotrebno, ali isprobajte burme nekoliko dana pre

venčanja - i nevestinu i mladoženjinu. Poslednje što želite da vam se
dogodi tokom venčanja je da s mukom navlačite prsten koji vam ne pristaje
jer su vam prsti otekli od nervoznog prejedanja u poslednji čas.

LIZI NIKOLS DIZAJNS™

156
 ČETRNAESTO POGLAVLJE

Zajedno ste rođeni i zajedno ćete biti zauvek... ali ostavite prostora u vašem
zajedništvu. I neka vetrovi raja plešu među vama. Halil Džubran (1883-1931),
libansko--američki umetnik, pesnik i pisac

„Evo još jednog”, govori moja sestra Rouz, dok neučtivo spušta posudu
ispred mene na kuhinjski sto. „Mislim da je boranija. U svakom slučaju,
nešto zeleno.”
Moja druga sestra, Sara, podiže pogled sa sveske u koju beleži imena
svih koji su nam nešto doneli za jelo, pošto su pretpostavili da smo tako
skrhani bolom zbog bakine smrti da ne možemo da kuvamo. Za neke od
nas, to i jeste istina. Kuhinjski sto je zatrpan šerpama.
„Od koga je?” Sara želi da zna.
„Ne znam”, odgovara Rouz razdražljivo dok kopa po svojoj torbici koju
je ostavila na kuhinjskom pultu pokraj klizećih staklenih vrata terase.
„Našla sam je na prednjoj verandi. Pogledaj karticu, glupačo.”
„Puši kurac”, odbrusi joj Sara i dograbi karticu sa vrha posude.
„Ljubiš li muža tim ustima?” pita je Rouz. Zatim ispusti zvonki smeh.
„O, pa, naravno. Ostavio te je. Gde je Luk, uostalom?” Rouz usmerava
pažnju na mene.
„Ne obraćaj mi se”, odbrusim joj.
Rouz pogleda Saru. „Šta je njoj?” želi da zna.
„Ne razgovara s tobom”, odgovara Sara. „Zato što si nazvala TMZ zbog
njene mušterije. Sećaš se?”
„Ma, daj”, buni se Rouz uz smeh. „Nisi valjda još ljuta zbog toga, zar
ne? Trebalo je već da te prođe. Baka nam je umrla. Hajde sada. Gde je Luk?

157
Tvoj verenik? Zar neće doći na sahranu tvoje bake? Ili je prezauzet
fakultetom ili čime god? Kao i obično.”
„U Francuskoj je”, procedim kroz stisnute zube.
„O, Francuska”, Rouz se ponovo smeje. „Naravno. Zašto da ne.
Francuska.”
„Jeste”, potvrđujem. Zašto ne mogu da ne razgovaram sa ljudima sa
kojima sam rešila da više ne razgovaram? „Pomaže ujaku da pokrene novu
investicionu kancelariju. Uostalom, to se tebe ne tiče. Želeo je da dođe.
Stvarno mu je žao. Ali ne može trenutno da dođe.” Osim toga. Pravimo
pauzu. Ne spominjem to Rouz, koja ne zaslužuje da bude upućena u moje
lične stvari. Ali istina je.
„Naravno”, kaže Rouz. „Znaš, svi počinjemo da se pitamo da li taj lik
Luk uopšte postoji ili je samo još jedan koga si izmislila da nas uveriš kako
konačno imaš momka. Kao.” I dalje se smejući, Rouz otvara klizeća
staklena vrata i izlazi na prohladan večernji vazduh. Ne trudi se da ih
zatvori iza sebe, pa svi komarci zujeći uleću.
„I ja je mrzim”, jasno mi stavlja do znanja Sara čim se Rouz nade van
domašaja. „Ne obraćaj pažnju na nju. Nemaš pojma koliko si srećna što si
se izvukla odavde. Ozbiljno.”
Sedim ruku prekrštenih na grudima, držeći se za laktove. Sedim tako
otkako sam stigla kući.
Jednostavno ne verujem da je zaista nema. Bake, mislim. Činjenica je...
znala sam da je bila stara. Jesam.
Samo nikada nisam pomislila da je tako stara.
„Pa, jednostavno je umrla, Lizi”, rekao mi je Šarin tata kada sam ga
pitala kako se to dogodilo kada je malopre svratio da donese ta-njir
čokoladnih kolačića gospođe Denis. „Bila je stara.”
„Ali...” Spremala sam se da pitam hoće li biti autopsije. Zaustavio me je
upozoravajući pogled moje majke. Mama ne želi da se pred tatom
razgovara o seckanju njegove majke. Što pretpostavljam, mogu da
razumem.
I dobro, baki je, na kraju krajeva, bilo devedeset. Pretpostavljam da
razlog zašto je umrla i nije neka velika zagonetka.

158
 Ali zašto sada? Kada mi je najviše potrebna? Mislim, ne želim da budem
sebična ili tako nešto. Ali zar nije mogla da sačeka mesec-dva, do trenutka
kada ja ne bih bila tako... zbunjena?
Svima kao da je nekako laknulo kada mi je doktor Denis dao bočicu
pilula.
„Šari me je zamolila da ti ovo prepišem”, reče Šarin tata, nevoljno mi ih
pružajući. „Od njih ćeš se osećati bolje. Samo, zapamti... nemoj da piješ
alkohol sa njima, Lizi!”
Svi su se nasmejali kao da je doktor Denis ispričao neki odličan vic. I
pogledali su me znatiželjno, očekujući da popijem pilulu. Što sam i
odglumila, samo da ih skinem s vrata.
Ali ako misle da će me drogirati da ne bih postavljala nezgodna pitanja -
kao na primer hoće li pustiti bakinu omiljenu pesmu, Hajvej tu hel, na
sahrani, ili neće? - neka razmisle još jednom. Neće me se tako lako otarasiti.
Možda je baka bila srećna što kroz život putuje u alkoholnoj izmaglici -
možda joj je to čak i uspevalo - ali ne i ja.
Ja, nikada.
„Stvarno”, nastavlja Sara. „Da ne poveruješ u kakvu se kučku Rouz
pretvorila. Pa, ne pretvorila, pošto je uvek bila kučka. Ali s godinama je sve
gora. Misliš da je to što je nahuškala paparace na tvoju prijateljicu loše?
Čekaj samo. Možda je u pitanju predklimaks. Gledala sam nešto o tome u
Opri. Dakle, Čak i ja imamo probleme? Nije me ostavio. Samo mu treba
vremena da razmisli o nečemu. Kao da je Rouz i Andželu sve savršeno. On
čak i ne radi. Ona ih i dalje oboje izdržava.”
„Uf”, izustim. Još ne mogu da poverujem kako moja rođena sestra misli
da sam izmislila verenika. Kao da bih se oko toga mučila. Zbog nje.
I, dobro, Luk stvarno nije čak ni ponudio da doleti i nađe se ovde sa
mnom zbog sahrane. Ali ja sam tražila pauzu. Možda misli da nije
dobrodošao. To je prirodna pretpostavka, zar ne. Ja sam kriva, stvarno.
Siroti momak verovatno misli da ga više ne želim.
Osim toga, njegove babe i dede nisu živi. Svi su umrli kada je bio mali.
Ne zna kako je to kada izgubiš babu ili dedu kao odrasla osoba. Baku sa
kojom sam bila bliska. Luk pojma nema kako to izgleda.
Ni ja, u stvari. Prvi put prolazim kroz to. Bez ramena svog verenika da
se na njega oslonim.
159
 „Da vidiš samo šta radi sa svojom decom”, nastavlja Sara. „Ničija deca
nisu pod takvim pritiskom. Balet, step, karate, gimnastika, francuski -
francuski, za ime boga. Žive u Mičigenu. Kada će imati priliku da govore
francuski? Osim možda na tvom venčanju, ako se ikada održi. Nikada
nemaju ni minut za sebe, da budu samo deca. Nije ni čudo što su tako
uvrnuti.”
U tom trenutku Megi, Rouzino najstarije dete, ulazi u sobu, sa notesom
u jednoj i olovkom u drugoj ruci.
„Izvinite”, obraća nam se. „Pokrećem svoje novine. Imate li nekakvih
novosti?”
Sara i ja se zagledamo u nju.
„Šta?” pitam.
„Novosti”, viče Megi. „Pokrećem sopstvene novine. Dečje novine.
Potrebne su mi neke vesti da ih objavim. Imate li neke vesti?.”
„Upravo ti je umrla prabaka, za ime božje”, odbrusi joj Sara. „Zar ti to
nije vest?”
Megi me gleda. „Tetka Lizi”, govori mi. „Kako se osećaš zbog bakine
smrti?”
Suze mi kvase oči. Trudim se da otvoreno ne zaplačem pred svojom
nećakom, pa kažem: „Veoma sam tužna zbog toga. Mnogo će mi
nedostajati.”
„Mogu li to da citiram?” raspituje se Megi. „Da”, pristajem.
„Dobro. Hvala ti.” Megi se okreće i izlazi iz sobe bez reči.
„Vidiš?” kaže Sara čim ona izađe. „Nešto nije u redu s tim detetom.”
Rouz bira trenutak da se vrati u kuhinju, bazdeći na dim cigareta.
Zatvara klizeća staklena vrata iza sebe i spušta paklicu cigareta i upaljač u
torbicu.
„S kojim detetom nešto nije u redu?” pita.
„Tvojim detetom”, reži Sara. „Sa Megi. Upravo je ušla ovamo i objavila
kako pokreće novine i pitala nas imamo li neke vesti.”
„Barem nije”, blago kaže Rouz, skidajući aluminijumsku foliju sa pića
od breskve koje je neko doneo i spuštajući kašiku u njega, „nemaštoviti
debil koji čačka nos kao nečije tuđe dete koje bih mogla da spomenem.”

160
 Sara duboko udiše, ali pre nego što išta kaže, pitam: „Dakle, šta si
uradila sa novcem, Rouz?”
Rouz diže pogled sa pića. „Izvini?”
„Sa novcem koji si dobila što si obavestila medije da se Ava Gek krije u
mom stanu.” Zurim u nju. „Na šta si ga potrošila? Nisi na liposukciju
nadlaktica, pošto izgledaju ogromno kao i uvek.”
Od Rouzinog razjarenog urlika mamina zbirka porcelana za-zveči.
Koristim priliku da ustanem i odem.
„Šta se tamo dešava?” pita me mama dok ulazim u dnevnu sobu, gde
ona i tata razgovaraju sa ocem Džimom, koji će voditi bakin parastos.
„Ništa”, kažem i srušim se na kauč pored nje. „Sestrinska posla.”
Mama upućuje ocu Džimu osmeh u znak izvinjenja i kaže: „Oprostite.
Nastavite, oče.”
Sedim i slušam njihov razgovor, jedva sposobna da shvatim šta govore
kroz žalosnu ošamućenost u koju sam potonula. Ne sećam se da sam se
ikada osećala ovako užasno. Želim da umrem. Zaista. Zašto me neko ne
ubije? Kako mogu samo tako da pričaju kao da je sve u redu kada je došao
kraj sveta?
„Dakle”, kaže otac Džim. „Mislim da bi misa bila lep potez.”
„O, misa”, ponavlja mama i gleda u tatu. „Da, bilo bi lepo.”
Tata sumnjičavo gleda. „Ne znam” kaže. „Misa. Onda će trajati sat
vremena duže.” Pitam se da li je otac Džim primetio kada je mama šutnula
tatu ispod stočića. „Jao. Mislim, moja majka nije bila naročito religiozna
žena.”
Čak i u svoj svojoj tuzi, svesna sam činjenice da baka nije bila religiozna.
Ona bi na svom parastosu želela pohvalu Bajronu Saliju, a ne Bogu. Jer njoj
je Bajron Sali bio Bog. Osećam kako sam malo živnula. Samo malčice. Zato
što počinjem da osećam i nešto drugo osim tuge. A to je bes.
„Zato je još važnije”, nastavlja otac Džim, „da održimo misu. Prisustvo
vaše majke u našoj crkvi bilo je u najboljem slučaju retko, naročito u njenim
poznim godinama. Ali znam, da je pred kraj bila sasvim prisebna, ona bi to
želela.”
Bila je sasvim prisebna, želim da viknem. Prisebnija od svih vas.
„A sada”, nastavlja otac Džim. „O izboru muzike...”

161
 „Omiljena pesma joj je bila Hajvej tu hel”, iznenadim samu sebe.
Mama me strelja pogledom. Tata prasne u smeh, ali se zaustavlja kada
mama uperi pogled u njega.
„Hm”, mumla otac Džim. „Da. Dakle, bilo kako bilo, smatram da bi
tradicionalniji izbor više prijao parohijanima...”
„Ali to joj je bila omiljena pesma”, upadam mu u reč. Ne krivim majku
što me besno gleda. U pravu je. Zašto se mešam? Mada, u isto vreme -
„Svakako želite da joj pustite omiljenu pesmu na njenoj sahrani.”
„Pa, možda ne tu pesmu”, kaže mama usplahireno. „Radi se o... pa,
odlasku u pakao, Lizi.”
„Možda možemo da pronađemo instrumentalnu verziju”, oprezno se
ubacuje tata.
Mama mi upućuje pogled tipa „vidiš li šta si započela”. Zatim kaže:
„Lizi, gospođa Brend je rekla da će doneti gulaš. Možeš li da je sačekaš na
verandi? Nedavno je uganula članak i ne želim da izlazi iz auta sa velikim
loncem u rukama. Bilo bi lepo ako bi mogla da joj izađeš u susret i
preuzmeš gulaš od nje.”
Zurim u majku kao da je poludela. Pošto mi ona svojim upornim
pogledom stavlja do znanja da se ne šali, uzdišem i ustajem sa kauča.
Gotovo sam na izlazu iz kuće kada je čujem kako tiho govori ocu Džimu:
„Lizi i njena baka su bile veoma bliske. Nisam sigurna da je najbolja
zamisao to što je ovde dok pripremamo službu. Lizi je oduvek bila
najviše... pa, najosetljivija od sve moje dece.”
Suze mi ispunjavaju oči. Oteturam se na mračnu verandu - niko se nije
setio da upali svetio - i spuštam se na stepenice, naslanjajući glavu na
kolena? Osetljiva?
Pa, pretpostavljam da jesam. Osetljiva sam što sam tužna zbog bakine
smrti? Osetljiva sam zato što želim da joj sahranu vodi neko ko je zaista
poznavao, ko bi možda o njoj rekao nekoliko reči koje će nešto zaista i
značiti?
Osetljiva sam zato što se osećam kao stranac u sopstvenoj porodici, kao
da me ovi ljudi koje znam čitav svoj život u stvari ne poznaju - ili im uopšte
nije stalo do mene? Baka je bila jedina - jedina od njih - koja mi je ikada
rekla nešto što je iole vredelo.
A ja joj to nisam ni rekla.
162
 I sada je nema. I nikada više neću ni imati priliku. Nikada neću imati
priliku da ponovo razgovaram s njom. Nije ni čudo što sam tako osetljiva.
Bože. Možda bi trebalo da popijem jednu od onih pilula koje mi je
doktor Denis prepisao. Tu su mi, zveckaju mi u bočici u džepu farmerica.
Hoće li mi pomoći da budem manje osetljiva? Hoće li mi pomoći da ne
osećam ništa? Jer trenutno bih upravo to želela.

Osvetle me farovi, i ja podižem glavu. Gospođa Brend i njen gulaš.

Brišem obraze zglobovima ruku. Ne želim da me gospođa Brend - ko god
ona bila - vidi ovako užasno zbrkanu.
Ali auto ne skreće na prilaz. Zaustavlja se i parkira na ulici. Napolju je
tako toplo i vlažno, neka izmaglica se spustila na ulicu, kao da ju je obavila
magla. Gledam u crvena stop svetla kroz tu maglu, udišem letnji vazduh,
tako poznat a ipak tako čudan nakon tolikih meseci u gradu. Miris sveže
pokošene trave, cviljenje cikada, cvrčanje cvrčaka... to su letnji mirisi i zvuči
koji su mi sada gotovo strani, tako ih dugo nisam doživela.
Neko izlazi iz parkiranog automobila. Iako je napolju prilično mračno i
magla je prilično gusta, vidim da to nije žena. Muškarac je, visok, širokih
ramena. Skrećem pogled, kroz maglu, u mračno more našeg dvorišta -
dvorišta gde su me Rouz i Sara naterale da šmrkom ispolivam mamin i
tatin pokrivač onda kada nas je baka čuvala i po njemu ispovraćala šeri za
kuvanje.
Da, to nije bilo baš zabavno.
Ali pre toga - pre povraćanja - baka mi je ispričala priču o tome kako je
radila u fabrici municije za vreme Drugog svetskog rata, dok se deda borio
protiv nacista u Francuskoj (svi iz njegovog voda su poumirali do
poslednjeg kada su pronašli bocu vina na napuštenoj farmi u Marseju i
popili je, ne znajući da su ga otrovali nacistički simpatizeri. Deda, pošto je
bio trezvenjak, jedini je preživeo), i kako su ona i druge devojke crtale crne
linije pozadi na listovima da izgleda kao da nose čarape sa šavovima kada
su subotom uveće izlazile, jer se sva svila upotrebljavala za pravljenje
padobrana.
O tome bi trebalo da pričamo na njenoj sahrani. O srećnim vre-menima.
Neverovatnim žrtvama koje je njena generacija podnela - bez žaljenja. Ne
da čitamo neke glupe biblijske odlomke koji nikakve veze nemaju sa
bakom niti su ikada imali.
163
 Kroz maglu primećujem da onaj muškarac prilazi našoj kući. Takođe
primećujem da je istog oblika i veličine kao... moj verenik.
Kao da mi se srce smrzlo u grudima.
Ali šta bi Luk ovde radio? Mislim, činjenica je da mi je umrla baka - koju
sam najviše na svetu volela, mada to možda nisam shvatala dok nije bilo
prekasno. I istina je da me je stvarno razočarao jer se nije potrudio tokom
naše veze da upozna moju porodicu.
Ali on je u Francuskoj. Ne bi doleteo čak u En Arbor samo zbog
sahrane. Mi smo na pauzi.
A onda, dok se magla uvija i valja oko čovekovih nogu dok skreće na
naš prilaz, ugledam nešto od čega mi srce, koje se samo trenutak ranije
zaledilo, eksplodira u milion sićušnih plamenova - kao vatromet, samo u
mojim grudima, umesto gore na noćnom nebu: on nosi bejzbol kapu.
U trenutku skačem na noge i trčim. Trčim prema njemu kroz maglu, i
sekundu kasnije, zaustavljam se pred njim. Staje i on.
A čini mi se, i vreme. Sve što čujem, između otkucaja srca, jeste
oglašavanje cikada. I naše disanje.
„Šta radiš ovde?” pitam ga. Glas mi je iz nekog razloga promukao.
„Šta misliš šta radim ovde?” uzvraća Čez. I njegov glas zvuči promuklo.
„Došao sam da vidim kako si.”
Osmatram ulicu iza njega. Ne vidim nikog drugog u magli.
„Gde je Valensija?” pitam ga.
„Zajebi Valensiju”, odgovara.
„Pretpostavljam da si se za to već pobrinuo”, kažem.
„Znaš šta?” pita Čez, i okreće se nazad ka autu. „Mogu ja i da odem,
ako to želiš.”
Srce mi se steže, i brzo koraknem napred spuštajući svoju ruku na
njegovu.
„Nemoj da ideš”, izustim. „Izvini. Samo sam...” Jecaj mi zapinje u grlu.
„O, Čeze. Sve je tako sjebano.”
„Znam”, priznaje. Ne vidim mu oči jer su mu sakrivene pod obodom
bejzbol kape.
„Ne”, nastavljam, a oči mi plivaju u suzama. „Mislim, nije samo... nije
samo baka. Više je od toga.”
164
 I tada se, tek tako, dogodi. Usta mi se ponovo otrgnu od mozga, i reči
samo krenu da teku pre nego što stignem da ih zaustavim.
„Grozno je”, čujem sebe kako govorim onim istim čudnim, promuklim
glasom, „što sam... mislim da sam zaljubljena u najboljeg druga mog
verenika.”
„Pa?” pita Čez mirno i ne trepnuvši, a zvuči potpuno neiznenađeno. „Ja
sam još gori. Zaljubljen sam u verenicu mog najboljeg druga.”
Na trenutak se ne čuje nikakav zvuk. Kao da nijedno od nas ne diše, i
čak su i cikade zaćutale.
Nisam sigurna da sam ga dobro čula. Verenica njegovog najboljeg
druga? Ali to... to sam ja! Čez je rekao da je zaljubljen u mene!
Zato je ovde u kući mojih roditelja ove maglovite letnje noći. Zato stoji
tu preda mnom, sa spuštenim rukama, otvorenih dlanova, ništa ne krijući,
bez zajedljivosti, jetkih primedbi, nema više Luka, ni Valensije, ničega.
Samo mi.
Trebalo nam je samo nekoliko hiljada kilometara razdvojenosti,
ogoljavanje najčistijih osećanja i smrt osobe koju volim najviše na svetu.
Tada, kao na neki tajni znak, oboje zakoračimo unapred dok nam se
grudi ne dodirnu, i on izusti: „Uf”, a zatim, „Lizi...” i ja mu se bacim oko
vrata i privučem mu glavu da svoje usne spustim na njegove.
A onda, prilično dugo ne progovaramo.

165
 ISTORIJA VENČANJA

Prvi svadbeni registar napravila je robna kuća Maršal Fild u Čikagu,

1924. Stvorena je sa ciljem da se pomogne parovima da sastave spisak
svadbenih poklona koje žele za svoje domaćinstvo i uskoro je postala
popularna u prodavnicama širom sveta.
Prvi elektronski ili onlajn registar uveo je Target 1993.
Kada se prvi ljubomorni bivši muž ulogovao da se naruga nevestinom
izboru pribora za jelo pred svim njenim saradnicima, to nije zabeleženo.

166
 Kako da ne upropastite
sopstveno venčanje

Niko ne želi ni da razmišlja o tome da venčanje može i da se otkaže. Ali

tako nešto se dešava. Zato pristojnost nalaže da se venčani pokloni nikada,
ali baš nikada, ne koriste pre venčanja. Tako, ako do venčanja na kraju ne
dođe, sve lako može da se vrati darodavcima, što bi u tom slučaju bilo
ispravno.

Lizi NIKOLS DIZAJNS™

167
 PETNAESTO POGLAVLJE

Dođi da živiš sa mnom i budi moja ljubav,

I kušaćemo neka nova zadovoljstva
Na zlatnom pesku i kristalnim potocima,
Sa svilenim konopcima i srebrnim kopčama.
Džon Don (1572-1631), engleski pesnik

„Ovo je tako pogrešno”, govorim dok ležim gola preko Čezovih isto
tako golih grudi.
„Da li nam se zato čini da je to ono pravo?” uzvraća on.
„Ako postoji pakao”, kažem, „mi idemo pravo tamo.”
„Barem ćemo biti zajedno”, odgovara. „A prilično sam siguran da će
tamo biti i Elvis. I Ajnštajn. I on je bio preljubnik, znaš?”
Zastenjem i okrećem glavu, i onda shvatam da gledam u mural na zidu
- dvorac na brdu. Mural i nije naročito dobar.
Ali ne okrećem ponovo glavu jer se na drugom zidu nalazi još gori sa
vitezom na belom konju. Čez je odseo u Vitezovoj krčmi, koja ima prozore
romboidnog oblika i kulu da bi podsećala na zamak. Kada sam ga pitala
zbog čega je, za ime božje, odabrao da odsedne baš u Vitezovoj krčmi od
svih hotela u En Arboru, rekao mi je: „Lizi. Imam kulu u sobi. Kako uopšte
možeš da me pitaš tako nešto?”
„I Šekspir”, nastavlja Čez. „I on je bio preljubnik. Tako da pakao barem
neće biti dosadan.”
„Ja nisam preljubnica”, bunim se. „Nisam udata. Samo sam verena. I
trenutno smo na pauzi.”
„Jeste li se dogovorili o pojedinostima pauze?” pita Čez. „Uključuje li
ona i žestok strastveni seks sa verenikovim najboljim drugom?”
168
 „Prestani”, kažem. „Iskoristio si me kada sam bila u osetljivom
emocionalnom stanju.”
„Ja?” Čez počinje da se smeje, a od njegovih stomačnih mišića glava mi
poigrava gore-dole. „Napala si me na stazi ispred kuće tvojih roditelja.
Samo sam došao da izrazim saučešće, i pre nego što sam se osvestio,
gurnula si mi jezik u usta, a ruku u pantalone. Tako sam se uplašio da sam
gotovo pozvao 92 da prijavim seksualno napastvovanje.”
„Ozbiljno”, kažem. „Šta sada da radimo?”
„Pada mi na pamet nekoliko stvari”, govori Čez i diže pokrivač da
pogleda ispod njega.
„Ne smemo dozvoliti životinjskoj požudi da nam pokvari prija-
teljstvo”, izjavljujem.
„Ne želim da budem prijatelj s tobom”, odlučno će Čez. „Prestao sam
da ti budem prijatelj još prošle godine tokom novogodišnje večeri. Sećaš se?
Ti si morala sve da upropastiš i veriš se s nekim drugim. Dok sam ja
spavao, mogao bih da dodam.”
Skotrljam se s njega i legnem na leda, zagledana u tavanicu koja je
napravljena od onog groznog materijala koji svetluca. Iznad glava nam je
luster, izrađen tako da liči na starinski fenjer. Ne bih se iznenadila da
otkrijem kako se u njemu nalazi minijaturna kamera koja je u protekla dva
sata snimala svaki naš pokret. Čini mi se da bi Vitezova krčma mogla biti
baš takav hotel.
Zato i jeste savršeno mesto za moju neprimerenu ljubav sa bivšim
dečkom moje najbolje prijateljice i najboljim prijateljem mog verenika.
„Ti čak i ne veruješ u brak”, žalosno cvilim u skrivenu kameru. Ako je
ima.
„Pa, i da verujem, svakako se ne bih oženio tobom, budi sigurna”, kaže
Čez. „Spopadala bi mog najboljeg prijatelja meni iza leđa dok sam u
Francuskoj i to na sahrani sopstvene bake. Bila bi najgora supruga na
svetu.”
Naginjem se da ga udarim, ali on se prebaci preko mene i pritisne mi
ruke ispod plahte. Trenutak kasnije, duboko mi se zagleda u oči.
„Lizi”, kaže, za promenu ozbiljnog izraza lica. „Treba da prestaneš da
se grizeš zbog ovoga. Između tebe i Luka je već odavno gotovo. Nije
trebalo da mu odgovoriš da kada te je zaprosio. To sam ti već rekao onog
169
jutra u tvom stanu. Da si me tada poslušala, mogla si sve da nas poštediš
mnogo muka. Naročito mene. I sebe.”
Besno ga gledam. „Misliš da to ne znam?” odbrusim mu. „Ali ni ti se to
jutro baš nisi ponašao kao princ na belom konju, znaš. Mogao si i tada da
mi kažeš da me voliš, znaš.”
„Ako se ja dobro sećam, pod broj jedan, nisi mi pružila priliku... već si
bila verena sa nekim drugim dok se ja nisam probudio, i pod broj dva,
rekao sam ti da te volim, a ti si to shvatila kao šalu i izašla.”
Trgnem se. Zatim ozlojeđeno kažem: „Misliš u sportskom baru?. Ali,
bio si tako neprijatan! Nisam mislila da si ozbiljan.”
Deluje povređeno. „Otvorio sam ti dušu, a ti si mislila da sam
neprijatan. Lepo.”
„Ozbiljno”, kažem. „Bio si užasan. Nisi valjda očekivao da ću
poverovati kako si mislio ono što si rekao...”
„Bio sam smrtno ranjen!” uporan je Čez. „Žena koju sam voleo i za koju
sam mislio da voli mene - nemoj da lažeš, čak si mi noć pre, na venčanju
Džil Higins, rekla kako ćemo probati da prebacimo naš odnos na viši nivo -
upravo se obećala nekom drugom!”
„E, sad si smešan”, govorim. „Prebacivanje odnosa na drugi nivo i
ljubavna izjava su dve potpuno različite stvari.”
„Ako sam bio neprijatan, kao što kažeš, imao sam pravo da budem
takav”, nastavlja Čez. „Ponašala si se kao neka ludača. Verila si se za tipa
koji uopšte nije za tebe...”
„Čini mi se da nisi imao nikakvih primedbi kada smo se Luk i ja
smuvali prošlog leta”, naglašavam.
„Naravno, nisam imao primedbi na to što spavaš s njim”, odgovara
Čez. „Nisam ni slutio da ćeš poželeti da se udaš za tipa. Naročito što sam
savršeno dobro znao da nisi zaljubljena u njega.”
I dalje zarobljena ispod njegovog tela i plahte, mogu samo da još jače
sevam očima na njega. „Oprosti, molim te”, ubacujem se. „Ali svakako sam
bila.”
„Pre Velikog božičnog nesrećnog slučaja sa šivaćom mašinom, možda”,
protivi se Čez. „Ali ne i posle. Samo ti je trebalo vremena da to sebi
priznaš.”

170
 Gledam ga u neverici i pokušavam da otkrijem da li je ovo što mi govori
zaista istina. Deo mene je siguran da nije.
Ali drugi deo se istovremeno plaši da jeste.
„Ali konačno si priznala da si zaljubljena u mene”, kaže Čez dok pruža
ruku da dohvati jelovnik. „Dakle, kakve onda veze ima? Sada mi je
potrebna hrana. Vitez ogladni od ove švaleracije. Šta da poručimo?
Govedinu s naćosima? Ili... ooo, slaninu i paradajz punjen čedar sirom i
pavlakom. Kakvu finu gozbu nudi ovo zdanje... i, čekaj. Krem sir i rolovana
ćuretina. Ko bi tome odoleo?”
„Ne mogu da mu kažem”, prasnem.
Čez se zagleda u mene. „O krem siru i rolovanoj ćuretini?”
„Ne”, kažem, gurajući ga kroz posteljinu. „Skidaj se s mene, težak si kao
slon.” Čez poslušno sklizne. „Luk. Ne sme nikada da sazna.”
Čez se naslanja na lakat, podupirući glavu šakom. „Vidim i zašto”,
kaže, dok me bezizražajno odmerava svojim plavim očima. „Ko još jede
ćuretinu s krem sirom? Odvratna kombinacija.”
„Ne”, kažem i uspravljam se.
„Za nas. Nikada ne sme da sazna za nas.”
Čez ne menja ton. „Udaćeš se za Luka, a ja ću ti biti ljubavnik? Prava
devojka dvadeset prvog veka.”
„Ja... ne znam šta da radim”, mucam. „Kako ću... mislim, on me voli.”
Čez lupka po jelovniku. „Lizi. Hajde da poručimo jelo. Ne moramo to
da resimo večeras. U jedanaest prestaju da poslužuju.”
Grizem donju usnu. „Samo”, počinjem. „Ja... ovo mi baš ne ide od ruke.
Da budem... loša.”
„O, ne znam baš”, ceri se Čez. „Mislim da si malopre odradila
izvanredan posao.”
Podižem jedan pljosnati, neudobni jastuk Vitezove krčme i udaram ga
njime. On se smeje i otima od mene, zatim me ponovo ruši na dušek.
Jedva smo stigli da poručimo naćose na vreme, pre jedanaest sati.

„Gde si ti bila sinoč?” zahteva da zna Sara kada se sledećeg jutra

dovlačim kući.
171
 „I zar to nije ista odeća koju si nosila juče?” pita Rouz mačkasto.
Međutim, trenutak kasnije, oči im se ozare kada za mnom uđe Čez kroz
mrežasta vrata.
„Čeze!” viče moja mama, iskreno oduševljena. „Kakvo iznenađenje!”
„Baš tako.” Rouz mi upućuje pogled tako oštar da bi otopio i metal.
„Kada si stigao u grad, Čeze? Nemoj nam reći... sinoć?”
„Baš lepo od tebe što si došao”, kaže mama i prilazi Čezu da ga zagrli. S
obzirom na to da se tako dugo zabavljao sa Šari, on je stari porodični
miljenik. Pa, barem mojih roditelja. Moje sestre nemaju miljenike. Osim
među svojom decom.
„Naravno da sam došao”, kaže Čez dok ga mama pušta a tata ulazi iz
sobice, sa naočarima za čitanje podignutim na vrh glave i novinama u
rukama. „Bio sam veliki obožavalac gospođe Nikols.”
„Pa, moja majka je bila zanimljiv lik”, slaže se tata, rukujući se s Čezom.
„Drago mi je što te vidim.”
U međuvremenu, Rouz i Sara proučavaju ogrebotine od brade na mom
licu koje nijedan puder do sada nije mogao da sakrije. Čezova tek iznikla
bradica ujutru se već pretvorila u čekinje, pa svako ljubljenje posle toga nije
moglo da ostane bez posledica. Svesna njihovih sablažnjivih ali
oduševljenih pogleda, razgledam poklone koji su tek pristigli - pitu od
komšija, cvetni aranžman od bakinog zubara - dok Čez prihvata maminu
ponudu za kafu i parče kolača koji su nam doneli Hafmanovi.
Čim se oni dovoljno udalje, Rouz mi žustro prilazi u dva koraka i sikće:
„Drrroljooo”, u uvo brzo me štipajući za dupe dok ide ka kuhinji da dolije
sebi kafu. Jaučem - ona me uvek najbolnije uštine.
Zatim mi prilazi i Sara i šapuće: „Oduvek sam smatrala da je sladak.
Znaš, ne kao, uobičajeno sladak, ali visok, barem. Mada, malo je kosmat za
mene. Ali zar on nije još student? Nije zaposlen? Kako će da te izdržava bez
posla? Hoćeš li ti njega da izdržavaš? Ja jesam za feminizam, ali ne do te
mere. Pogledaj šta se desilo Rouz.”
Oči su mi još pune suza zbog Rouzinog štipanja. Moram da sed-nem jer
ne vidim dobro da bih se snašla medu nameštajem u dnevnoj sobi koji je
majka ispomerala da napravi mesta za sve pristigle cvetne aranžmane.
Odjednom mi neko u ruke gurne parče papira.
„Izvoli”, čujem dečji glas.
172
 „Šta je to?” pitam.
„Moje novine”. Kada mi se vid malo razbistri, vidim da moja nećaka
Megi stoji preda mnom. „Jedan dolar, molim.”
Zavlačim ruku u džep, nalazim neki sitniš i dajem Megi dolar. Odlazi, a
nije se ni zahvalila.
Gledam u list papira. Odštampan je fontom veličine šesnaest i uređen
tako da izgleda kao naslovna strana pravih novina. Očigledno joj je neko
pomogao, pošto je, s obzirom na to da je u prvom razredu, tek naučila da
čita i piše. Naslov, otkucan veličinom dvadeset šest, vrišti: „UMRLA BAKA
NIKOLS!!!!”
Ispod toga, članak opisuje bakinu smrt do jezivih pojedinosti, sa re-
čenicom u kojoj se navode reči Elizabet Nikols kako je „veoma tužna”.
„Dakle, Lizi”, čujem mamu, dok izlazi iz kuhinje sa Čezom za petama,
držeći vreli bokal kafe i tanjir sa kolačima. „Želela sam da te obavestim,
odabrali smo tekst koji ćeš pročitati danas po podne na službi.”
„Tekst?” dižem pogled s papira. „Kakav tekst?”
„Samo pasus iz Biblije koji je odabrao otac Džim”, nastavlja mama kada
Rouz izlazi iz kuhinje i seda pored klavira. „Nabaviću ti primerak da
možeš da uvežbaš. Sve tri ćete nešto pročitati.”
„Baka nikada u životu nije čitala Bibliju”, kažem.
„Pa, sahrana ne može da prođe bez čitanja iz Biblije”, ubacuje se Sara.
„A ima veoma prikladnih odlomaka u Bibliji, dušo”, dodaje mama. „Ne
brini se.”
„Prikladni odlomci iz Biblije”, kaže Čez, spuštajući tanjir sa kolačem na
komodu. Kada ga mama pogleda, on se nasmeje i podigne prema njoj šolju
s kafom kao da nazdravlja. „Odlična kafa, gospođo Nikols!”
Mama se smeška. „Pa, hvala ti, Čeze.”
Previše sam tužna da bih se smešila. „Mama”, počnem. „Ta sahrana...
kao da nema nikakve veze s bakom. Trebalo bi da slavimo njen život.
Trebalo bi da predstavimo ono što je zaista volela.”
„Kao, na primer, šta?” frkće mama. „Dr Kvina, Medicinarku i pivo?”
„Da”, potvrđujem. „Tačno.”
„Ne budi smešna, Lizi”, meša se Rouz. Baca poglede ka kuhinjskim
vratima, ali tata se ne pojavljuje, očigledno još zauzet oko svoje kafe i
173
kolača. Stišava glas do šapata i sikće: „Baka nas je dovoljno sramotila dok je
bila živa. Nemojte da nas sramoti i mrtva.”
Razrogačim oči i okrećem glavu da pogledam u Čeza, koji se zagrcnuo
gutljajem kafe koji je upravo progutao.
„Dakle, Čeze”, obraća mu se tata dok ulazi u sobu, a za njim i Andželo,
Rouzin muž, u crnom odelu bez kravate i crnoj košulji raskopčanoj gotovo
do polovine grudi. „Da li ti još studiraš?”
„Da, gospodine”, odgovara Čez. „Imam još tri godine, a onda moram
početi da pišem tezu, koju ću posle da branim. Nadam se da ću nakon toga
pronaći posao i početi da predajem.”
„O?” Mama na kauču pravi mesta za tatu da sedne pored nje. „I gde se
nadaš da ćeš dobiti mesto? Ovde na Srednjem zapadu? Znam koliko voliš
Vukodlake. Ili tamo na Istoku?”
„Nije važno”, odgovara Čez uz sleganje ramena. „Gde god Lizi bude.”
Mama zaustavlja šoljicu kafe na pola puta do usana, kao da nije sigurna
da ga je dobro čula. Rouz skuplja oči i upire pogled u prsten na mojoj levoj
ruci, dok Andželo deluje zbunjeno. Sara se nakašljava. Tata se samo
ljubazno osmehuje i kaže: „Pa, to je lepo”, i gura ostatak kolača u usta.
„Ne kapiram”, primećuje Andželo. „Mislio sam da je Lizi verena za tog
nekog Luka. Čeze, zar se ti nisi zabavljao sa onom njenom lezbijskom
drugaricom?”
„Ko je Luk?” želi da zna tata.
„O, sećaš se, dragi”, ubacuje se mama. „Razgovarali smo s njim
telefonom. Lizi je tog dragog momka upoznala u Francuskoj.”
„I dalje sam verena za Luka”, brzo dodajem. „Sada je sve... malo
zbrkano.”
„Zar nije uvek”, kaže Rouz, ustaje i uzima prazne tanjire od Čeza i tate.
„Šteta što je baka umrla. Njoj bi se ovo veoma dopalo.”
I shvatam, s malim zakašnjenjem, da je Rouz u pravu. Ne samo da bi se
baki dopalo ovo što se dešava između mene i Čeza, već bi sama sve
prokljuvila. Navaljivala je na mene da ne pristanem na veridbu. Uvek je
mislila da mi je Čez sve vreme bio momak.
I dobar komad, takođe, ako me sećanje služi.
Baka je bila u pravu.

174
U mnogim stvarima, ispostavlja se.

175
 ISTORIJA VENČANJA

Prve burme nosile su samo mlade, ne mladoženje. Zato što se smatralo

da muževi poseduju te prve mlade i kada su bile „prstenovane” (ili
zarobljene), smatralo se da su njihova privatna svojina. Prsten - iako se i
dalje nosi na trećem prstu leve ruke, na prstu za čiju venu se mislilo da
vodi do srca - bio je simbol muževljevog vlasništva. U stvari, tek od
Drugog svetskog rata postalo je popularno da i muškarci baš kao i žene
nose burme, a od Korejskog rata to se pretvorilo u običaj.
Zašto? Pa da bi žene bile sigurne da će se njihovi muškarci, daleko od
kuće, sećati da nisu slobodni!

176
 Kako da ne upropastite
sopstveno venčanje

Kada otkazujete venčanje, bilo bi prikladno, mada ne i obavezno, da

pošaljete zvanično obaveštenje. U redu je da prijatelje i porodicu usmeno
obavestite o promeni planova. Međutim, ako odlažete venčanje, bilo bi
neophodno da pošaljete dopisnicu i obavestite ih o promeni datuma i
mesta venčanja. Ako bi vam bilo previše bolno da zovete sve goste sa
spiska da ih obavestite o otkazivanju venčanja, zamolite nekog drugog -kao
na primer, kreatora venčanice - da to učini umesto vas. Zato smo ovde!
Uostalom, zato nam služe sekretarice.

Lizi NIKOLS DIZAJNS™

177
 ŠESNAESTO POGLAVLJE

Prostro sam svoje snove tebi pod noge; Hodaj lako jer hodaš po mojim snovima.
V. B. Jejts (1865-1939), irski pesnik i dramski pisac

„Gde si bila, dušo?” pita me mama dok Čez i ja ulazimo u crkvu sa

zakašnjenjem. To je Čez namerno smislio da me poštedi onoga što je
smatrao varvarskim običajem - prikazivanja pokojnice, koje je bilo
zakazano za sat pre samog pogreba.
Nažalost, dok me mama hvata za ruku, otkrivam da kovčeg drže
otvorenim samo zbog mene.
„Požuri”, kaže i užurbano me vuče. „Samo što ga nisu zatvorili.”
„Uf, nema veze”, branim se. „Meni ne smeta.”
„Ne, dušo”, uporno će mama. „Tebi je više nego ikome potrebno da
vidiš baku na večnom počinku.”
„Ne”, odbijam. „Nije, mama, zaista.”
Ali mama mi očigledno ne veruje, pošto me otima iz sigurnosti Čezovog
zaštitničkog zagrljaja i vuče me do bakinog kovčega, koji se nalazi pozadi u
crkvi, pre nego što ga odguraju na počasno mesto u prednjem delu.
Poklopac je otvoren, i baka leži u njemu, a izgleda neverovatno sitno i
krhko, ni najmanje nalik na samu sebe. Zurim prestravljeno.
„Vidiš?” mama mi se obraća smirujućim tonom i vuče me napred. „U
redu je. Obavili su neverovatan posao. Izgleda kao da spava.”
Baka ne izgleda kao da spava. Izgleda kao voštana lutka. Prvo i prvo, ko
god da joj je sređivao lice, stavio je previše rumenila. A drugo, obukli su joj
plavu haljinu sa previše tesnim i čipkastim okovratnikom - nešto što ona
nikada u životu ne bi obukla - i sklopili su joj ruke na grudima preko
brojanice.

178
 Limenka piva bi joj više pristajala.
„Možeš da joj daš oproštajni poljubac ako želiš”, predlaže mi mama
umirujuće.
Ne želim nikoga da uvredim, ali istina je da bih radije poljubila di-džeja
Tipiketa.
„Ne”, kažem. „U redu je.”
„Megi ju je poljubila”, dodaje mama, delujući pomalo uvređeno.
Pogledom tražim nećaku, i očekujem da ću je ugledati sklupčanu negde
u uglu crkve kako se ljulja napred-nazad i ubeđuje sebe kako će sve biti u
redu. Ali ona je kraj vrata, gde pokušava da napuni bocu od soka svetom
vodom i uverava rođaku kako nema nikakvih problema jer je ona stalno
pije.
„Uf”, govorim mami. „Dobro sam. Stvarno.”
Ne tiče me se šta je moja šestogodišnja nećaka uradila pre mene i ne tiče
me se što je to baka: nema šanse da poljubim leš.
„Pa”, kaže mama kada pogrebnik, očito ljut što ga držimo da čeka tako
dugo, ovo shvata kao znak da spusti poklopac na kovčegu.
„Pretpostavljam da je sada prekasno.”
Ali na neki način, shvatam, i nije. I da je mama u pravu. I da je tih pola
sata koje je Čez proveo mahnito me vozeći po gradu i zahtevajući da ne
dođemo u crkvu sve dok ne bude siguran da je kovčeg zatvoren, bilo
uzaludno.
Jer sada kada sam videla baku ovakvu - praznu ljušturu, ovu statuu
njene nekadašnje ličnosti - mogla sam da zatvorim to poglavlje. Dobila sam
dokaz da suštine, onoga što je činilo baku... dakle, same bake, zaista i
istinski više nema.
I kada pogrebnik zaklopi kovčeg, odjednom više nisam tužna. Barem,
ne toliko tužna. Zato što on ne zatvara baku u tu kutiju. Ne znam više gde
mi je baka.
Ali unutra nije.
I to mi je ogromno olakšanje. Gde god da je baka, znam da je konačno
slobodna.
Volela bih da isto mogu da kažem i za sebe.

179
 „Hajdemo”, zove me mama, uzima tatu pod ruku i odvlači ga od zida
sa crkvenim izveštajima, koje je sve vreme revnosno proučavao (tata je
uvek bio potpuno nemoćan pred obaveštenjima). „Devojke.” Mama upire
prstom u Rouz i Saru, koje pokušavaju da skupe svoje potomke. „Vreme
je.”
I kao nekom čarolijom, otac Džim se pojavljuje sa nekoliko mi-
nistranata koji u rukama nose sveće, a mi zatim svi posedamo na svoja
mesta iza kovčega, kojeg odguraju na počasno mesto ispred skupa, u kome
gotovo nikoga ne prepoznajem... osim Šari, sa kojom ukrstim pogled dok
me Čez prati crkvenim prolazom. Stoji sa svojim roditeljima, i kada je
ugledam, shvatam s osećajem krivice da je zaista trebalo da proverim svoj
mobilni telefon, koji je čitav dan ljutito vibrirao, nesumnjivo zbog poruka
koje mi je slala Šari, javljajući mi da je stigla.
Dakle, sada znam. I ona zna da znam. I još nešto zna, sudeći po izrazu
njenog lica... zna da sam po licu izgrebana od ljubljenja - šta više - od
ljubljenja sa njenim bivšim momkom.
Iskreno, ne mogu sada o tome da razmišljam. Skrećem pogled, dok mi
obrazi gore - i to ne od ogrebotina - spuštajući se sa Čezom u prvi red
crkvenih klupa gde je i ostatak porodice, dok otac Džim staje ispred oltara i
misa počinje.
Uskoro postaje očigledno da se događa upravo ono što sam se plašila da
će se dogoditi: ovo nije pogreb za moju baku. Ovo je pogreb za neku ženu
koja se zove isto kao moja baka.
Ali mogla bi biti bilo koja žena s tim imenom. Pošto otac Džim nije
poznavao moju baku. Nije znao da je mrzela paradajz i senf.
Nije znao da je volela televizijske serije i AC/DC. Ne zna ništa o baki.
Nju nije zanimalo ništa od ovoga o čemu otac Džim govori. Svakako
nikada nije išla u crkvu (osim na Badnje veče, da vidi svoje unuke i
praunuke kako glume u Hristovom rođenju, a čak je i tada držala pljosku u
tašnici sve dok je mama nije našla i zaplenila. I posle toga je sve redom
molila da joj kupe pivo).
Ne mogu da kažem da služba nije lepa. Jeste. Cveće je prelepo, i sunce
koje se probija u svetilište kroz vitraže na prozorima je prekrasno. Otac
Džim odaje utisak dobronamerne iskrenosti.

180
 Samo ništa od svega ovoga nema veze s bakom. Odlomak koji je Sara
upravo pročitala iz Jevanđelja po Luki? Nema veze s bakom. Ni najmanje.
Ta lepa pesma koju je otpevao hor? Ni blizu onoga što bi baka volela.
Ali to neće postideti Rouz. Čak mislim da će je usrećiti.
Ali to ništa ne govori o osobi čiji smo se život ovde navodno okupili da
veličamo. Liči na voštanu figuru u sanduku. To nije baka. Baka je, kao i
Elvis, očigledno davno napustila zgradu.
Što je dobro za baku. Ali ne treba tako da je se sećamo. Jednostavno, ne
tako.
Međutim, dok posmatram lica moje porodice, vidim da su svi
zadovoljni kako se stvari odvijaju. A zašto i ne bi? Ovo je verovatno prvi
porodični događaj koji nam baka nekako nije upropastila. S njom baš i nije
bilo lako živeti... znam to previše dobro. Ma koliko da je bila zabavna -
koliko se samo puta pojavila u mojoj školi, izjavljujući kako me hitno zovu
kući, samo da bi me odvela u bioskop usred dana na premijeru nekog
velikog filmskog hita pošto je želela da ga vidi pre ostalih da joj neko ne bi
ispričao kraj i pokvario iznenađenje - umela je da bude i ogroman čir na
dupetu. Ja to znam... dovoljno sam puta čistila za njom.
I već sam čula kako se mama i tata dogovaraju da pretvore bakinu sobu
u igraonicu za unučiće. Savršeno dobro razumem zašto to žele.
Ipak. Samo mi se čini da bi neko mogao da kaže i nešto lično...
Jedna ruka se spušta preko mojih, koje čvrsto stiskam u krilu, a kada
podignem pogled, ugledam Čeza kako mi se saosećajno smeši, kao da mi
čita misli. Obukao je odelo - isto koje je nosio onog dana ispred svoje
zgrade, kada mi je srce divljački poskočilo što ga vidi. Bejzbol kapu je
ostavio u hotelskoj sobi. Nikada neće biti zgodan kao Luk - barem se ne
uklapa u sliku zgodnog muškarca kakvu ima ostatak društva. Nema
Lukove duge trepavice, i oči mu nisu crne i sanjive.
Ali srce mi ponovo napravi salto kada ga pogledam.
Gotova sam. Sada mi je jasno. Upala sam u tešku nevolju.
A najgore od svega je to što me, ako izuzmemo bol koji ću naneti
ljudima do kojih mi je stalo - Šari, i naravno, Luku - uopšte nije briga.
Odjednom me Rouz gurka laktom, govoreći: „Na tebe je red”, te
shvatam da je došlo vreme da zauzmem mesto za propovedaonicom pored

181
oltara. Izvlačim ruke ispod Čezovih i ustajem, svesna da mi je prošaputao:
„Napred, šampione”.
Zatim hodam prema propovedaonici, a list hartije sa redovima koje su
mi otac Džim i mama odabrali da pročitam - Jevanđelje po Jovanu -
zgužvan mi je u pomalo znojavim rukama. Penjem se stepenicama do
propovedaonice i petljam oko mikrofona dok ne podesim odgovarajuću
visinu, i tada prelećem pogledom preko mora lica preda mnom.
Opa. Nisam imala pojma da je baka imala toliko prijatelja.
Tada shvatam da nije. Ovo su mamini i tatini prijatelji. Vidim doktora i
gospođu Denis, Šarine roditelje, a daleko u pozadini Penibejkerove, Ketine
roditelje. Vidim svog dečjeg zubara i, još gore, svog ginekologa. Lepo.
Primećujem da jedino ne vidim lice svog verenika.
Ali nema veze. Ionako smo na pauzi.
Uostalom, ionako spavam s njegovim najboljim drugom.
„Hm”, počinjem. Glas mi odzvanja kroz crkvu i zvuči nevero-vatno
glasno. Odmotavam papir koji mi je mama dala. „Odlomak iz svetog
Jevanđelja po Jovanu.” Šta moj ginekolog radi ovde? Mislim, istina je da je
on i mamin ginekolog. I možda i Rouzin i Sarin, koliko ja znam. Ali da li je
poznavala baku? Da li je bila i bakin ginekolog? Da li je baka išla kod
ginekologa? To je potpuno uvrnuto. Nikada pre nisam razmišljala o
bakinoj vagini. Ne želim da razmišljam o bakinoj vagini. Ne ovde, ne na
njenoj sahrani. U crkvi. Dok čitam iz Biblije.
„Isus je rekao svojim učenicima...”
Jao, glas mi tako odzvanja. Zašto čitam o Isusu? Baki nimalo nije bilo
stalo do Isusa. Mislim, ako ima pravde na svetu, ona je sada sa Isusom, ali
pre će biti da je sa Elvisom, kao što je Čez rekao, u paklu. Mislim, ako
postoji pakao. I ako je Elvis tamo otišao, a ne kažem da jeste. Pakao je
verovatno mnogo zanimljiviji od raja. Manje dosadan. Kladim se da bi baka
radije bila u paklu.
„Neka vam srca ne budu uznemirena.”
Radije bih bila u paklu. Mislim, ako je tamo Elvis. I Šekspir. I Ajnštajn. I
baka. I Čez. „Znate šta?”
O bože. Svi me gledaju. Mama izgleda kao da će dobiti infarkt. O,
dobro. Zašto je tražila od mene da čitam? Mogla je da pretpostavi da će se
ovo dogoditi.
182
 „Moje srce jeste uznemireno”, kažem, spuštajući list papira sa is-
pisanim Jevanđeljem po Jovanu. „Uznemireno je zato što mislim da baka
ništa od ovoga ne bi želela da čuje na svojoj sahrani. Nemojte pogrešno da
me razumete, mislim da je ovo veoma lepo”, uveravam oca Džima, koji
deluje napeto (iako mi se čini da su ministranti oduševljeni ovim
neočekivanim obrtom događaja - ispod besprekorno čiste bele odeće vire
im prljave patike). „Samo smatram da ništa od do sada rečenog nema
nikakve veze s mojom bakom. Zato sam uzela slobodu i jutros pripremila
rezervni tekst.” Iz džepa crne vintidž jakne izvlačim novi list papira, na koji
sam napisala stihove. „Ovo je iz pesme u kojoj je moja baka iskreno
uživala. Ne brinite - neću pevati.” Vidim vidno olakšanje na licima svojih
sestara. „Ali mislim da je važno da onima koje smo izgubili odamo počast
takošto ćemo spomenuti ono u čemu su zaista uživali... a ovo je nešto što je
baka stvarno volela. Pa, bako... ovo je za tebe. Gde god da si.”
I tada, odmotavajući parče papira, čitam: „Sezonska karta, na putu u
jednom pravcu...”
Usuđujem se da brzo podignem pogled. Primećujem da okupljeni zure
u mene, većina otvorenih usta. Majka naročito deluje zapanjeno. Na
tatinom licu, međutim, vidim blagi osmejak. Postaje veći dok čitam naredni
deo:
„Niko me neće usporiti... ja sam na putu za pakao.”
Sada se još nekoliko osmeha pridružuje tatinom. Smeška se i Andželo.
Takođe i Čak. Jedan malecki se oteo i Sari.
Ali to je uglavnom to.
Osim Čeza. Čez se široko osmehuje. I pokazuje mi podignute palčeve.
Uzvraćam mu osmehom.
„Hvala vam”, smerno se obraćam parohijanima. I zatim se udaljavam
od propovedaonice.

„Čitanje ti je bilo prilično zanimljivo”, kaže mi sat vremena kasnije moj

bivši ginekolog, doktorka Li, kada smo se svi vratili do kuće mojih roditelja
na osveženje posle sahrane.
„Hvala”, odgovaram. Držim plastični tanjir, na koji sam nasla-gala sve
vrste kolača koje sam mogla da nađem. Zahvaljujući brojnim brižnim
183
prijateljima i komšijama koji su u poslednjih nekoliko dana donosili peciva,
ispostavlja se da ima prilično mnogo kolača.
Ne delim kolače s drugima. Sve ih sama jedem.
„Jesu li to bili Kinksi?” želi da zna doktorka Li.
„AD/DC”, odgovaram.
„O, naravno”, priseća se doktorka Li. „Baš sam blesava.” Ona odlazi, a
Čez mi lagano priđe. U ruci mu je plastični tanjir sa dve različite vrste
samose , korejskim roštiljem, pilećim satajem i hladnim knedlama od
sušama. Vidim da je obišao sto na kojem su tatini studenti ostavili svoje
darove. „Kako ide?” pita me.
„Odlično”, odgovaram. „Mom ginekologu se dopalo.”
„To je dvoje”, primećuje.
„Dvoje?”
„I meni se dopalo”, dodaje dok glođe piletinu. „O”, kažem. „Dobro. I
tati se dopalo. I Čaku i Andželu. I Sari, čini mi se.”
„Znači, petoro nas je”, računa Čez. „Od dvesta. Nije loše.” „Šta misliš,
kada bismo mogli da se izvučemo odavde?” „Baš sam hteo da ti postavim
isto to pitanje.” „Još petnaestak minuta”, odgovaram. „Mama još nije imala
priliku da me dobro izriba.”
„U redu. A zašto se zbog toga zadržavamo?” „Da bi se ona bolje
osećala?”
„Ti si stvarno dobra ćerka”, primećuje Čez. „Jesam li ti rekao kako
izgledaš seksi u toj suknji?” „Samo dvadesetak puta.” „Izgledaš seksi u toj
suknji.” „Dvadeset jedan.”
„Izgledala bi još bolje bez nje. Znaš u čemu bi najopasnije izgledala? U
jednom od onih peškirića iz Vitezove krčme.” „Neka bude deset minuta.”
„Idem da proverim da mi niko nije zagradio iznajmljeni auto”, kaže i
ostavlja plastični tanjir.
Ni deset sekundi nakon što je otišao, Sara i Rouz me spopadaju kod
klavira koji smo sve tri mrzele jer su nas terali da ga sviramo (i nijedna nije
uspela da nauči dobro da svira).
„U redu, govori”, kaže Rouz. „Šta ti to radiš sa Šarinim bivšim? I ne
pokušavaj da poričeš da se nešto dešava. Bazdiš na jeftini motelski
šampon.”

184
 „Ne skida pogled s tebe”, Sara daje malo dobronamerniji doprinos
ovom razgovoru.
„Ne znam”, odgovaram im. „Gledajte, nemam vremena za ovo. Moram
da pronađem mamu da me izgrdi.”
„Mama ima migrenu”, kaže Rouz. „Otišla je u svoju sobu i stavila
mokru krpu preko lica. Već si je ubila. Zato, ostavi ženu na miru. Šta ćeš
uraditi sa onim Lukom? Zar nije on Čezov najbolji prijatelj?”
„Hoće li se njih dvojica tući zbog tebe?” želi da zna Sara. Još otkako je
gledala Priču sa zapadne strane, mašta o tome kako će se i zbog nje jednom
možda potući dva frajera.
„Zaista ne želim da pričam o tome”, odgovaram, i guram ceo čokoladni
kolač u usta tako da, šta god da dalje kažu, ja neću moći o tome da pričam.
„Znači li to da se nećeš venčati u Francuskoj?” raspituje se Sara. „Pošto
sam se spremala da uzmem časove francuskog. Ah ako ne moram, obavesti
me. Jer na časovima italijanskog su daleko zgodniji frajeri.”
„Ako misliš da si mamu već dotukla”, nastavlja Rouz, „sačekaj samo da
sazna da se nećeš udati za tog Luka. Već je svima na časovima pravljenja
spomenara ispričala da si verena za princa. To će je potpuno dokrajčiti.
Koje ćeš stihove AC/DC glasno pročitati na njenom pogrebu, pitam se?”
Ne mogu da govorim, zahvaljujući kolaču u ustima. Ovo, mislim, može
biti samo dobro.
„Lizi?” okrećem glavu i ugledam Šari. Srce mi staje. Nije da nisam
srećna što je vidim. Samo se ne radujem onome što znam da će da usledi.
Gutam. „Ćao, Šar”, pozdravljam je. „Kako si?”
„O, dobro”, odgovara Šari i prezirno mi odmerava sestre. „Pitala sam se
da li bih mogla s tobom da popričam - nasamo - na trenutak.”
„Nema problema”, odgovaram. Ali naravno da ima. Po izrazu Šarinog
lica vidim da mi se neće dopasti ono što ima da kaže.
Bez obzira, polazim za njom uza stepenice do moje nekadašnje sobe -
koja je pretvorena u gostinsku - i spuštam se na svoj stari krevet,
pokušavajući da izbegnem optužujuće poglede lutaka ma-dam Aleksander
koje su mi godinama slali mamini roditelji. Džo Marč deluje naročito
razočarano dok me ljutito gleda sa police mog detinjstva.
„Lizi”, počinje Šari, zatvarajući vrata iza sebe. „Šta ti to radiš?”

185
 „Ne znam na šta misliš”, branim se, uporno gledajući u stopala.
„Da, znaš”, ne popušta Šari. „Jesi li uzela one lekove što ti ih je moj tata
prepisao? Jer ako jesi, hoću da prestaneš da ih piješ. Mislila sam de će ti
pomoći, a ne da ćeš zbog njih izgubiti svaki dodir sa stvarnošću. Mislim,
spavaš sa Čezom? Jesi li poludela? Šta je sa Lukom?”
Oči mi se pune suzama. Podižem pogled, ali otkrivam da me Džoina
mama, Marmi, gleda još oštrijim pogledom od svoje ćerke. Zašto su mi, o,
zašto, baba i deda uporno slali lutku madam Aleksander za svaki
rođendan i Božić sve dok nisam napunila šesnaest? Tako ih je mnogo, i sve
zure u nas.
„Nije... nije tako”, mucam, boreći se za glas. „Nisam ni uzela te pilule.”
„Pa, šta se onda do đavola dešava, Lizi?” napada me Šari. Jednim
korakom prelazi preko sobe i seda na krevet pored mene. „Jer ovo ne liči
na tebe. I ne pokušavaj da poričeš da sam u pravu, jer vam oboma piše na
licu - njegova brada ti je izgrebala obraze. Mislim, nemoj pogrešno da me
razumeš, oduvek sam mislila da biste ti i Čez bili sjajan par. Priznajem da
sam čitavu priču o Mej Lin izmislila da te napravim ljubomornom. Znala
sam da nikada nećeš uvideti koliko je Čez sjajan dok ga ne vidiš sa drugom
devojkom - pravom devojkom, ne ginoidom kao što je Valensija. Znala sam
šta oseća prema tebi - bilo je krajnje očigledno. Ni o čemu drugom nije
umeo da priča osim o tebi. Istina je da si nam ti ostala nešto zajedničko, ali
nijedan frajer ne priča toliko o devojci osim ako nije lud za njom. Što mi je
on i priznao. Što se tebe tiče, nisam bila sasvim sigurna.”
Odmahujem glavom. „Kako to misliš, Mej Lin je trebalo da me napravi
ljubomornom? O čemu pričaš?”
„Pa, uspelo je, zar ne? Bila si ljubomorna, je li tako? Nisam mogla da
verujem kako si odmarširala tamo i napala sirotog momka čim su Mej Lin i
Valensija sišle. Pojma nije imao šta se dešava. O bože, skoro sam se upiškila
od smeha.”
Sada sam malo ljuta. Takođe sam malčice i zapanjena Šarinom
podmuklošću. Oduvek mi je bila najbolja prijateljica. Ali nisam imala
pojma da je sposobna za ovakvu dvoličnost.
„Šari”, kažem. „To je tako pokvareno. Sve vreme si kovala zaveru da
me spojiš sa tvojim bivšim, iako si savršeno dobro znala da sam verena? Za

186
njegovog najboljeg prijatelja? I iskoristila si neku siroticu iz tvoje
kancelarije da to obavi?”
„O, kako god”, odgovara Šari, nestrpljivo odmahujuči. „Mej Lin se
zabavlja sa zgodnim bolničarem. Rado je pristala da se poigra. Ali nisam ni
pomislila da ćeš odmah otići u krevet s njim pre nego što raskineš sa
verenikom. Na bakinoj sahrani. Šta radiš? Jesi li potpuno poludela?”
Streljam je pogledom. Sigurna sam da izgledam podjednako optužujuće
- i nezadovoljno - baš kao i madam Aleksander lutke iznad naših glava.
„Ako baš želiš da znaš”, počinjem, „nisam bila ljubomorna na Mej Lin. I
s kim spavam iza leđa svog verenika na sahrani svoje bake je moja stvar.”
„Dobro, izvini”, kaže Šari, iznenađeno. „Samo ne želim da budeš
povređena. Ni ti, ni Čez.”
„O”, izustim, nesposobna da zadržim ogorčeni smeh. „Sada se brineš
zbog Čezovih osećanja?”
„Hej.” Šari škilji u mene. „Nije pošteno. Znaš da sam ga volela.”
„Pa”, kažem. „I ja ga volim.”
„Voliš ga?” pita Šari. „Pa, zašto onda još nosiš Lukov prsten?”
„Moram još malo da razmislim”, priznajem i nelagodno priti-skam levu
ruku o dušek da sakrijem prsten. „Ne tvrdim da imam sve odgovore, Šari.
U stvari, osećam da se jedva držim. Ali znam da ga volim, i mislim da
oduvek jesam.”
„Šta je sa Lukom?” uporno će Šari.
„Činim sve što mogu, u redu? Luk je u Francuskoj”, odgovaram.
„Sačekaću da se vrati, pa da vidimo šta se dešava - ili ne - između nas
dvoje. U međuvremenu... pa, verena ne znači udata, znaš”, dodajem. „Ili
mrtva.” Malo sam iznenađena što kao papagaj ponavljam bakine reči. Ali
nema podesnijeg mesta za to, shvatam, od njenog pogreba.
Šari me gleda kao da me vidi prvi put u životu. Možda je, na neki način,
i tako. Odmahuje glavom i pita: „Jesi li proverila šta znači solipsistična?”
„Da”, odgovaram ogorčeno. „I nije istina. Nisam potpuno obuzeta
udovoljavanjem sopstvenim osećanjima i željama. Da jesam, nikada se ne
bih iselila iz Lukovog stana na Petoj aveniji, a kamoli dvaput pogledala
Čeza. On je samo siroti postdiplomac, dok je Luk bogati princ, zar nije
tako?”

187
 Na moje olakšanje, Šari se smeje. Madam Aleksander lutke zapanjeno
gledaju.
„Istina je”, priznaje. Naginje se i hvata me za ruku, onu na kojoj još
nosim verenički prsten. „O, Lizi. Budi oprezna. Igraš se s vatrom.”
„Ja?” Podižem obrve. „Ti si upravo priznala da si unajmila devojku iz
tvoje kancelarije da flertuje sa Čezom kako bi me napravila ljubomornom!”
„Ali mislila sam da ćeš učiniti pravu stvar i prvo raskinuti s Lukom”,
viče Šari. „A ne da počneš da spavaš s Čezom za vreme bakine sahrane. Ne
kažem da to nije prikladan doprinos i da ona ne bi neopisivo uživala u
tome. Samo se brinem da će neko biti povređen. I plašim se da ćeš to biti
ti.”
Stiskam joj ruku. „Sada sam velika devojka, Šar”, odgovaram. „Umem
da se brinem o sebi.”
Ali dok silazimo u prizemlje, pitam se da li je to stvarno istina. Umem
li? Istina je da prvi put u životu živim sama. Izdržavam se, vodim
sopstveni posao (pa, praktično), i stalno vrtim desetak tanjira istovremeno
u vazduhu. Ako ispustim samo jedan, sve će se srušiti i pretvoriti u pravi
haos...
Pa, šta onda radim u ovoj strasnoj aferi s njegovim najboljim drugom?
I jeste strasna, shvatam kada uđem u dnevnu sobu i ugledam ga kako
stoji i čeka me, a srce mi gotovo iskoči iz grudi kao i uvek, izgleda, kada ga
vidim. Neću se iz ovog izvući neozleđena. Nijedno od nas neće, znam.
Ali kada Čez podigne glavu i ja osetim taj strujni udar koji me u
poslednje vreme uvek probode kada pogledam u njegovom pravcu i
pogledi nam se sretnu, shvatam da me nije briga. Ne zanima me šta će se
dogoditi. Dok god možemo da budemo zajedno...
Zasada.
Koliko god to sada trajalo.

188
 ISTORIJA VENČANJA

Cveće je oduvek imalo važnu ulogu u venčanjima, još od prvih

zabeleženih bračnih obreda u Staroj Grčkoj, gde su od njega pravili krune
za neveste da bi ih nosile kao dar prirode. Cvetni venčići su često korišćeni
u drevnim obredima da povežu parove umesto prstenja.
Razne biljke i cvetovi - kao cvetovi belog luka i lukovice - često su
nošeni da oteraju zle duhove. Zli duhovi, naravno, nisu jedini koje bi
neveste danas oterale kada bi počele da nose lukovice belog luka.

189
 Kako da ne upropastite
sopstveno venčanje

Tradicija je da svojim gostima date poklončić po kome će pamtiti taj

dan. To je vekovima stara praksa koja potiče od francuskog običaja
poklanjanja bombonjera ili ušećerenih badema gostima na odlasku.
Današnji parovi često biraju sveće ili, ako zaista žele da unesu malo veselja,
sunčane naočare sa veštačkim dijamantima.

LIZI NIKOLS DIZAJNS™

190
 SEDAMNAESTO POGLAVLJE

Od čitave svadbene torte, nada je najslađi deo. Daglas Džerold (1803-1857),

engleski dramski pisac

Stojim sa čelom naslonjenim na široki stakleni zid kroz koji se vide

avioni kako sleću i uzleću na pistu ispred mene. Čez i ja smo ko-
mercijalnim letom napustili En Arbor i čekamo na naredni let za La
Gvardiju iz Detroita.
Nisam bila pripremljena za Lukov neočekivani telefonski poziv usred
koktela koje smo Čez i ja ispijali u Foks sport baru dok smo čekali
ukrcavanje.
„Kako si?” želeo je da zna Luk. „Tako mi je žao što nisam bio uz tebe,
Lizi. Sigurno ti je bilo zaista, zaista teško. Ali znaš da se nisam mogao
izvući iz kancelarije. Stvarno sam potreban ujaku Džeraldu ovde.”
Morala sam da izađem i umešam se u gomilu. Nisam mogla da
razgovaram sa Lukom pred Čezom.
„Naravno”, rekla sam. „Znam. I dobro sam, sve je u redu.”
Na obzorju se skupljaju olujni oblaci. Zbog njih nam let kasni. Samo
pola sata do sada. Ali ko zna? Možda ćemo morati da prenoćimo u
Detroitu.
A ipak, nekako, pomisao da ću zaglaviti u Detroitu - ili bilo gde - sa
Čezom mi ne smeta. Ni najmanje.
Nije u redu što razgovaram telefonom sa verenikom i razmišljam o
tome kako mi ne smeta što čekam na aerodromu sa njegovim najboljim
prijateljem. Koga izgleda ne mogu da prestanem da dodirujem. Svaki put
kada mu nisam blizu osećam gotovo fizičku bol sve dok se ne vratim i
spustim svoju ruku na njegovu ili mu dodirnem rame ili mu zavučem prste

191
u... Potpuno je nastrano, i nešto što nikada pre nisam doživela. Čak ni sa
Lukom, čovekom s kojim sam verena.
Rouz je u pravu. Ja jesam drolja.
„Ali mnogo sam razmišljao”, nastavlja Luk.
„Jesi?” Potpuno sam izgubila nit razgovora. Iza mene jedno aero-
dromsko vozilo se oglašava bip-bip-bip dok pokušava da preveze neke
starije putnike do njihovog izlaza, a niko neće da im se skloni s puta.
„Jesam”, ponavlja Luk. „Šta misliš o tome da dođeš u Pariz na nedelju
dana?”
Odmahujem glavom kao da na njoj imam pčelu.
„Ja?” pitam. „Misliš...?”
„Tačno. Hoću prekid našeg prekida”, kaže.
„Hm”, izustim. „Želiš da ti dođem u posetu? U Pariz?”
Bože! On zna! Zna za mene i Čeza! Nisam spomenula da je Čez
prisustvovao sahrani. A Čez očigledno nije pričao s Lukom otkako je
stigao.
Ovo je užasno. Luk će sada raskinuti sa mnom preko telefona. O, dobro.
Zaslužila sam. Ja sam grozna osoba. Na putu za pakao. Zatvaram oči i
spremam se za raskid.
Ali sve što Luk kaže je: „Zaista uživam ovde. Znam da ne bi trebalo to
da kažem, s obzirom na to šta si upravo doživela. Ali istina je. Zaboravio
sam koliko volim Pariz. A i rad sa ujakom Džeraldom je sjajan. Zaista mi je
odlično.”
Otvaram oči. Čekam. On ne raskida sa mnom. Ovo uopšte ne zvuči kao
raskidanje sa mnom.
„Zaboravio sam koliko volim kretanje u poslovnom svetu”, nastavlja
Luk. „Zaista je fenomenalno. I mislim da bi se i tebi svidelo.
Znaš kako si se prošlog leta odlično provela. Takva je šteta što nisi pošla
sa mnom.”
„Pa”, kažem, „zaista ne mogu sebi da priuštim da odsustvujem s posla.”
Kako mi koja reč silazi s usana tako mi zvuči strano. Samo, govorim
engleski.
„Naravno”, slaže se Luk. „Znam. Posao ti je važan. Znam to sada.
Shvatio sam to iz ove pauze. Zaista, Lizi. Jesam.”
192
 Krišom bacam pogled na Čeza. Gleda televiziju u baru. Prikazuju golf.
Na osnovu onoga što sam videla u hotelskoj sobi - nekoliko puta smo
uključili televizor - počinjem da shvatam kako nema sporta koji Čez ne bi
gledao.
„To te ne izluđuje, zar ne?” pita Luk. „Mislim, to što ovde toliko
uživam?”
„Zašto bi me to izluđivalo?” pitam. Izluđuje me to što spavam sa
verenikovim najboljim drugom, momkom koji je takođe slučajno bivši
dečko moje najbolje drugarice. Da, moje najbolje drugarice koja je sada
lezbijka. To me izluđuje.
Ne pada mi na pamet da mu to spomenem.
„Dakle, sad mi je lakše”, izjavljuje Luk. „Mislim, još nisam odustao od
medicinskog fakulteta. Ne potpuno. Samo... nisam sasvim siguran da je to
za mene, i Pariz... pa, Pariz je tako neverovatno sjajan. Mislim da bi ti se
stvarno dopalo...”
Dobro. Sada sam se i zvanično uspaničila. Moram da prekinem vezu.
Moram da prekinem vezu smesta.
„Uh-oh, najavljuju moj let”, lažem. „Moram da idem. Pričaćemo kasnije,
Luk.”
„O, dobro”, čujem ga. „Volim te!”
„I ja tebe”, kažem i prekidam.
Šta se to upravo dogodilo? Šta se upravo ovde dogodilo?Ne znam čak
ni da li mogu s tim da se nosim. Žurim kroz krcatu salu do barske stolice u
Foks sport baru, podižem svoj koktel i ispijam ga.
„Uspori, alkose”, zadirkuje me Čez i posmatra pomalo uznemireno.
„Imaju oni još votke, nije im to u čaši jedino, znaš.”
Spuštam praznu čašu i naslanjam glavu na bar. „Hoće da ga posetim u
Parizu”, obraćam se kikirikiju koji je pao na pod.
„Kopile”, izusti Čez. „Sledećeg trenutka će već poželeti da zakaže
datum venčanja.”
Dižem glavu i gledam ga. Nosi bejzbol kapu Vukodlaka i izgleda
neodoljivo - i seksi - zgužvano, kao da se upravo izvukao iz kreveta.
Što, u stvari, i jeste. Sa mnom.

193
 Ponovo me obuzima krivica zbog onoga što smo uradili - kao što mi se
inače dešava sto puta na dan.
Opet spuštam glavu na bar. Dođe mi da zajecam. Zaista.
Čez mi spušta svoju krupnu šaku na vrat. „Razvedri se, druže”, kaže.
„Moglo bi biti i gore.”
„Kako?” pitam ga sa bara.
„Pa”, izgovori nakon trenutka razmišljanja. „Barem nisi trudna.”
Ovo uopšte ne zvuči smešno, što je očigledno bila Čezova namera.
„Čeze”, kažem utučeno. „Sve što si mi rekao onog jutra posle Džilinog
venčanja bilo je istina. Znam. Luk me je zaista zaprosio samo zato što se
plašio da bude sam. Shvatam to sada. Nije mu stalo do mene. Mislim, jeste,
ali ne... ne onako kao tebi. Da jeste, došao bi na bakinu sahranu. Ti jesi.
Uprkos svemu. Pogledaj u kakvoj sam sada gužvi. Imam verenika koga ne
volim, a koji želi da se oženi sa mnom. I ljubavnika koga volim, a koji neće
da se ženi. Zašto ne želiš da se oženiš, Čeze? Zašto?”
„Rekao sam ti zašto”, odgovara Čez. „I ako nećeš da me prihvatiš
ovakvog kakav sam, sve u paketu, onda ti je možda bolje s Lukom. On ti
nudi prsten, sve prednosti investicionog bankara i gajbu na Petoj aveniji.
Bila bi luda da ne odeš sa njim. Sve što ja imam je stančić u Ist vilidžu i
slabo plaćen posao asistenta na fakultetu. O, i nema prstena. Pre svega, ne
znam zašto uopšte deliš sa mnom ovu činiju kikirikija.”
Neodređeno gledam u činiju sa kikirikijem. Znam da ne priča o činiji sa
kikirikijem. Barem ne u potpunosti. Ne mogu a da se ne setim one hladne
noći kada smo se onako neprijatno posvađali kod Riordana, i posle toga
sam se zapitala u čemu je smisao, ako se na kraju ne udaš.
Ludo je što sa Čezom nekako počinjem da uviđam. Mislim, smisao je
već u tome što smo zajedno. Kome je stalo do glupog parčeta papira?
Čekajte - jesam li to ja upravo pomislila? Šta mi se dešava? U koga se to
pretvaram? Da li je moguće da se pretvaram u takvu de-vojku? Devojku
kojoj nije stalo do braka?
Pretpostavljam. Mislim, već sam devojka koja vara verenika - s
njegovim najboljim drugom.
Iznenada glasno zaječim. „Kako mogu ovo da mu radim? Kako
možemo mi ovo da mu radimo?” Prekrivam rukama lice. „Povra-tiću.
Časna reč.”
194
 „Molim te, uradi to u onu kantu za smeće”, predlaže Čez. „I prestani da
se ždereš. Nije ni on baš bio uzoran momak dok ste bili zajedno.”
Trepćem na njega između prstiju. „O čemu pričaš?”
„Ništa. Hoćeš li još jedno piće? Upravo su nam odložili let za još sat
vremena. Mislim da ti je potrebno još jedno piće.” Daje znak barmenu.
„Ova mlada dama bi želela još jedan koktel. Sa votkom.”
Barmen klima glavom i odnosi praznu čašu da mi napravi novo piće.
„Radije bih uzela dijet-kolu”, obraćam se barmenu. Spustila sam ruke i
stežem šank trudeći se da ostanem uspravna. Od votke koju sam onako
brzo iskapila malčice mi se zavrtelo u glavi. „Kako to misliš, Luk nije baš
bio uzoran momak dok smo bili zajedno?” pitam Čeza.
„Rekao sam ti, ništa. Gledaj, uvek sam želeo da te pitam. U čemu je
stvar s podvezicom?”
„Šta?” Zurim u njega, ošamućena i zbunjena od alkohola.
„Štos sa podvezicom”, nastavlja Čez. „Na venčanjima. Znaš, kada
mladoženja svuče podvezicu sa neveste i baci je momcima.”
„O”, uzdišem. Barmen mi donosi dijet-kolu i ja zahvalno otpijam. „To je
iz starih vremena, kada su dvorani morali da prate novovenčani par do
spavaće sobe posle obreda da se uvere kako je bračna obaveza izvršena.
Zahtevali su od kraljevske neveste podvezicu ili čarapu kao dokaz da je
došlo do oduzimanja devičanstva. Pošto su seljaci voleli da oponašaju
plemstvo, postalo je uobičajeno da se od nevesta traže čarape ili podvezice
nakon obreda - ponekad gosti na venčanju silom otmu podvezicu, pa je
postala tradicija da je mladoženja skine za vreme prijema tako da ljudi ne
idu za nevestom i mladoženjom do spavaće sobe i da je ne trgaju sa nje.”
Čez pravi grimasu. „Vidiš, sada”, izjavljuje. „Tu leži dovoljan razlog
zašto instituciju braka treba ukinuti.”
Zurim u njega, dok mi lagano postaje jasno. „Nisi ti protiv braka”,
govorim. „Ti si protiv venčanja.”
„Istina je”, potvrđuje Čez. „Ali ne možeš dobiti jedno bez drugog.”
„Da, naravno da možeš”, odlučno kažem. Ali nije važno, shvatam.
Zaista nije. S obzirom na raku koju smo sebi već iskopali. „Zar se zaista ne
osećaš krivim zbog ovoga što radimo?”
Čez dovršava svoj koktel. „Ni najmanje”, kaže. „Uradio sam mnogo
loših stvari u životu, Lizi. Ali to što te volim nije jedna od njih. Ne znam šta
195
će se dogoditi kada se Luk na jesen vrati. Ali na-meravam da u potpunosti
uživam u ovim nedeljama koje su mi preostale s tobom. Pošto iz mog
proučavanja filozofije vremena znam da je sve što će se dogoditi u
budućnosti samo po sebi neizbežno.”
Tupo ga gledam. I kažem jedino što mi pada na pamet. A to je: „Pa?”
„Pa... šta?” pita me.
„Pa... šta dalje?” Zaista se nadam da ima odgovor. Jer ja se osećam
potpuno izgubljeno. I nekako uplašeno. I uzbuđeno, tako da mi srce lupa.
Onako kako sam se osećala kada smo Šari i ja sišle iz aviona koji je doleteo
iz Mičigena i stajale u redu za taksi na aerodromu La Gvardija, i nismo
znale šta nas čeka kada stignemo na Menhetn. Nisam imala ni najblažu
predstavu gde sam niti šta radim.
Ali to nije značilo da sam na pogrešnom mestu, nikako.
„Još”, rekao je Čez, signalizirajući barmenu, „Uzeću još jedno piće. I tebi
predlažem da uradiš isto. Zato što znam da postoji jedna dama koja
zaslužuje da joj nazdravimo, i to ne dijet-kolom.”
Osmehnula sam mu se bledunjavo. „Ne snalazim se baš dobro u
situacijama kad ne znam šta će se dogoditi”, govorim dok naši kokteli
pristižu, i podižemo ih da nazdravimo.
„Je l' me zezaš?” upita Čez. „U tome si najbolja. Biraš put kojim se ređe
ide i pretvaraš ga u zlato svaki put. Šta misliš, zašto se Luk i dalje drži tako
čvrsto, čak i kad je na drugoj strani sveta? Ti si ta koja ima čarobni dodir. I
to svako zna.”
„Ne znam”, rekla sam nesigurno.
„Lizi”, Čez me je pogledao smrtno ozbiljan. „Šta misliš, zašto se tvoja
baka, od svih ljudi u tvojoj porodici, tako dobro povezala s tobom? S
tobom, i ni sa kim drugim? Ti si bila jedina osoba koja, kao i ona, nikada ne
bi prihvatila ne kao odgovor, i jednostavno si radila šta god si htela. Sad
podigni svoju čašu.”
Podigla sam, pomalo grickajući donju usnu.
„Za baku”, rekao je Čez dok su se naše čaše kucnule. „Divna, stara
pijanica, sa prokleto dobrim ukusom.”
„Za baku”, dodala sam dok su mi oči treperile od iznenadnih suza. Ali
to su suze radosnice. Zato što konačno neko govori ono što sam oduvek
htela da kažem o baki.
196
 Ona bi, znam da bi odobrila ovo što Čez i ja radimo. Šta god da je to,
tačno.
Podižem svoju čašu. I pijem. Za baku.

197
 ISTORIJA VENČANJA

Prve zdravice održane su još u 6. veku pre nove ere, kada bi drevni Grci
nasuli vina za goste iz zajedničkog krčaga. Domaćin bi prvi popio gutalj da
bi uverio goste da vino nije otrovno (uobičajena praksa u to vreme da bi se
otarasili dosadnih rođaka ili komšija). S vremenom, zvuk čaša koje
zveckaju prilikom kucanja, postao je popularan način da se njime oteraju
demoni od novovenčanih mladenaca.
Na tradicionalnom, modernom svadbenom veselju, prva zdravica uvek
je upućena mladi, obično od strane kuma. Poslednju zdravicu obično
izgovara mladin otac. Nakon što pusti koju suzu, svadbeno veselje i
zvanično može da počne. Samo na netradicionalnim, modernim svadbama,
mlada nazdravlja zahvaljujući se tom prilikom na svadbenoj zabavi i
gostima koji su došli (koji posle toliko zdravica na kojima su prisustvovali,
zaista zaslužuju sve čestitke).

198
 Kako da ne upropastite
sopstveno venčanje

Neka vam zdravice budu kratke. Molim vas, bez čarsava. Svrha
zdravice je da se sretnom paru poželi sve najbolje i pozovu drugi gosti da
vam se u tome pridruže, a ne da osramotite mladence ili pokazujete
sopstvenu domišljatost. Takode treba da zahvalite roditeljima što su
organizovali venčanje i mladencima što su vam ukazali čast i dozvolili vam
da im budete kum, stari svat ili šta god. Podignite čašu, zamolite i ostale da
to učine, čestitajte im, zatim sedite na svoje mesto, za ljubav božju, tako da
mi ostali možemo da navalimo na našu hladnu gumenastu piletinu.

LIZI NIKOLS DIZAJNS™

199
 OSAMNAESTO POGLAVLJE

Ako nekoga duboko voliš, to ti daje snagu. Ako neko tebe duboko voli, to ti daje
hrabrost. Lao Ce, četvrti vek pre nove ere, taoistički filozof

U ponedeljak ujutru kasnim na posao.

Postoji samo jedno objašnjenje kako sam mogla da zakasnim na posao
koji se nalazi tačno dva sprata ispod mesta gde živim: Čez.
Ispostavlja se da kada živiš dva sprata iznad mesta gde radiš, to ima
svojih nedostataka... ako ne želiš da ljudi s kojima radiš saznaju da spavaš s
drugim iza verenikovih leđa.
Rekla sam Čezu da, ako želi kod mene da provede noć, mora izaći pre
nego što bilo ko dođe ujutru u prodavnicu. Nisam mogla da dozvolim da
ga Tifani ili druge žene vide kako odlazi. To je značilo da mora da izađe
pre devet... po mogućstvu pre pola devet.
I uspeo bi u tome, da nije bilo moje nepopravljive slabosti kada se radi o
muškarcima koji devojkama donose doručak u krevet. Nisam ni znala da
sam slaba na to. Pošto mi nijedan frajer nikada ranije nije doneo doručak u
krevet.
I nije samo što mi je doneo doručak u krevet, već je i ustao daleko pre
mene i šunjao se vrlo tiho da me ne probudi, otišao u prodavnicu - jer u
mom frižideru nije bilo ničega - i zatim je napravio kajganu i slaninu i tost i
sve to doneo na poslužavniku sa crvenom ružom u vazi odmah pored
ledeno hladne dijet-kole u konzervi... baš kako volim.
Koja se devojka ne bi rastopila? I onda smo vodili ljubav (čim sam
završila sa jajima... ipak, nisam želela da se ohlade).
Tako da sam malo... iscrpljena... kada konačno siđem na posao.
Iscrpljena na dobar način. Na krajnje opušten, ali ipak pomalo de-
zorijentisan i ošamućen način. Tako se osećam otkako sam prvi put
200
poljubila Čeza... dobro, ali gotovo kao da sam počela da uzimam one pilule
koje mi je Šarin tata dao, umesto da sam ih bacila u toalet u Vitezovoj
krčmi, što sam u stvari i uradila. Svet mi izgleda... drugačije. Ni bolje, ni
gore, samo... drugačije. Iznenada, stvari koje su mi smetale - na primer,
muškarci koji u zatvorenom prostoru nose bejzbol kape - više mi uopšte ne
smetaju. Strahovi koji su me nekada izjedali - da bih mogla da završim tako
što ću vikendom u bakalnici kupovati ogromne količine lekova protiv
prehlade kao Keti Penibejker - više mi ne izgledaju verovatni... u stvari,
deluju mi nemogući. Umesto da neobuzdano pojedem odjednom čitavu
kesu kokica sa sirom koju sam kupila na aerodromu, pojedem samo
pregršt.
I nisam čak ni pomislila da kupim krofnu.
Nešto mi se dešava. Prestala sam da nosim vruće pantalone.
Jednostavno me nije briga ako mi se vide obline. Možda zato što se Čezu
dopadaju moje obline?
S njim nikada ne moram da se brinem da ću se naći odgore i ne moram
da se trudim da iz sobe izlazim unatraške kada sam gola da mi se ne bi
videla guzica. U stvari, prilično sam sigurna da bi me Čez, kada bih to
uradila, pitao koji mi je đavo, dok Luk nikada ništa nije primećivao. Niti se
pitao.
Možda se to desi kada postaneš razuzdana žena. Kada se odrekneš
svojih moralnih načela, ona jednostavno sva nestanu, zajedno sa svim
unutrašnjim kočnicama.
U svakom slučaju, nisam prva stigla u prodavnicu. Silvija i Marisol su
već tu, rade na koktel haljini od čipke i tila kupljenu u I. Manjin & Co.9 iz
pedesetih koju nam je donela jedna pank nevesta, čija majka ju je nosila, pa
je i ona želela da se u nju uvuče... samo što ona nosi veličinu četrdeset, a
majci je odgovarala veličina trideset šest. Uverili smo je da ćemo to rešiti.
Ali s obzirom na to kako me Silvija i Marisol posmatraju širom
otvorenih usta kada uđem, nisam sigurna da ćemo uspeti bilo šta da
radimo, a kamoli da prepravimo koktel haljinu iz I. Manjina veličine
trideset šest na četrdeset.
„Šta je?” pitam ih, uzvraćajući pogled.

9 *Specijalizovani, luksuzni lanac robnih kuća koji je bio osnovan u San Francisku (Prim. prev.)
201
 Znaju. Ne znam kako znaju, ali očigledno je da znaju. Mogla sam
slobodno da okačim veliko jarkocrveno slovo A na grudi10.
Sjajno. Šefica je drolja. Za sat vremena, kada stigne Tifani, saznaće svi
na Menhetnu (i delimično u Severnoj Dakoti, odakle je Tifani).
Kako da izađem s ovim na kraj? O ovome nikada nije izašao članak u
Fortjun smol biznisu. O tome šta da radiš kada sve tvoje radnice znaju da
spavaš s najboljim drugom svog verenika. Barem mislim da nije.
Prokletstvo, znala sam da je trebalo više pažnje da poklanjam tom
časopisu, a manje As vikliju.
„Ovo dobro izgleda”, kažem za haljinu na kojoj rade dve žene.
Rasparale su sve šavove sa struka i bluze i ubaciće rastegljive čipkane trake
- prijateljice krupnih devojaka - na skrovita mesta. Da, tako je. Možda ću
moći da ih zavaram ako im pohvalim rad!

Dve žene razmenjuju poglede.

„Bilo mi je žao kada sam čula za tvoju baku, Lizi”, kaže Marisol. „Da”,
dodaje Silvija. „I meni je žao.”
Na trenutak ih gledam i tada shvatam... one uopšte ne misle da sam
drolja! Nisu bile čudne. Samo nisu znale šta da mi kažu pošto sam se
upravo vratila s bakine sahrane.
Bože! Kakva sam ja glupača!
„O”, izustim, uz osmeh. „Mnogo vam hvala. Ona... poživela je dobro i
dugo.”
Osećam se mnogo bolje - manje sam dezorijentisana, nadoknađujem sve
što sam propustila, uključujući i telefonske poruke, kojih nema previše,
pošto je bio produženi vikend - kada sat vremena kasnije ulazi Tifani na
prednja vrata, pogleda me i izjavi: „O, bože. Jutros si imala seks.”
Skoro se davim dijet-kolom - drugom tog dana - koju pijuckam.
„Š-šta?” vičem, pokušavajući da ne pokvasim svesku za zakazivanje
koja leži otvorena ispred mene. „O čemu pričaš? Ne, nisam.”
„O, nemoj da se trudiš”, odbija Tifani s gađenjem dok ulazi u pro-
davnicu u čizmama na šniranje sa štiklama od deset centimetara. „Misliš da

10 Skarletno slovo, roman Natanijela Hotorna, američkog pisca, u kome junakinja na grudima nosi crveno
slovo A kao oznaku za preljubnicu. Engl: adulteress - preljubnica (Prim. prev.)
202
ne mogu da prepoznam kada si imala jutarnji seks? I ko god da je bio,
dobro te je odradio. Ko je bio? Nije mogao biti Luk. Nikada pre te nisam
videla da tako sijaš. Prosto je odvratno.” Zastaje nasred prodavnice i zuri u
mene kao sova. „O, bože, Lizi. Jeste li ti i Čez...”
„NE!” Odskačem od prijemnog stola i zamašem rukama kao da sam
poludela. „Ne, naravno da ne!”
„Sranje.” Lagani osmeh joj se širi licem. „Kresnula si najboljeg druga
svog verenika. Droljo jedna.”
„Nisam”, bunim se. „Kunem se da nisam!”
„A sada još i lažeš.” I dalje se smešeći, Tifani gura ruku u svoju mark
džejkobs torbu i izvlači mobilni. „Monik mora da čuje za ovo. I Raul,
takođe. U stvari, ne mogu da se setim nikoga ko ne treba da čuje za ovo.
Ovo je bolesno. Mala gospođica Časna Sestrica ovog vikenda se prašila sa
verenikovim najboljim drugom. O sranje, sa bivšim svoje najbolje
drugarice!” Tifani se smeje za sebe dok kuca poruku na mobilnom. „Još
bolje! Ženo, ti ćeš stvarno da goriš u paklu!”

Pružam ruku i poklopim joj tastaturu. „Tifani”, obraćam joj se ozbiljno.

„Molim te. Pogledaj me.”
Tifani spušta pogled sa štikli od deset centimetara i trepće očima sa
teškom maskarom. „Šta je?” pita. I dalje se ceri kao češirski mačak.
„Nije ono što misliš”, kažem. Stomak mi se vezao u čvor. Čini mi se da
će mi se vratiti sva ona ukusna jaja, tost i ostalo što sam samo sat ranije
natrpala u stomak. „Radi se o tome...”
„O, šta?” zajedljivo će Tifani. „Voooliš ga?”
„Da”, priznajem čvrsto. Samo što nisam povratila i ne znam šta da
radim. Ne želim da se izbljujem po Tifaninoj lepoj letnjoj haljini, ali nisam
sigurna koliko ću još moći da se suzdržavam. „Istina je, volim ga.”
Tifani spušta mobilni, saginje se dok joj se lice ne nade u istom nivou s
mojim, i izgovori veoma jasno: „Dobro jutro.”
Zatim se ponovo ispravlja, odmiče tastaturu van mog domašaja i
nastavlja da brblja dok pogledom prati šta joj rade prsti: „Isuse, Lizi, misliš
da ne znamo? Iskreno, mislim da si ti jedina osoba u sve tri susedne države
koja nije znala da je zaljubljena u Čarlsa Pendergasta Trećeg. Bilo je tako
jebeno očigledno da ti se sviđa i da se ti sviđaš njemu da je bilo samo
203
pitanje vremena kada ćete nešto preduzeti u vezi s tim. I znaš šta? Drago
mi je, jer mi je Luk tako prokleto dosadio. Išao mi je na poslednji živac. I šta
mu znači to što leto provodi u Francuskoj? Što se mene tiče, lepo te se rešio.
Pa šta ako i jeste princ. Ima i važnijih stvari od pripadanja plemstvu, znaš.
Na primer, da li je došao na sahranu tvoje bake? Ne? Ali Čez jeste, je li
tako? Da li se tako ovo sve dogodilo?”
Kada nemo klimnem glavom, i dalje zapanjena njenim ispadom, Tifani
nastavlja, ponovo usmeravajući pažnju na mobilni. „Vidiš? Znala sam.
Monik mi duguje pedeset dolara. Kako god. Po licu sam ti videla da te
izjeda griža savesti zbog svega. Saberi se, Lizi. Da, Luk je fin momak, i sve,
i dao ti je veliki kamen... ali kad god je bilo važno, da li je ikada bio uz
tebe? Ne, nije. Bolje ti je sa Čezom, koji te stvarno voli - to su svi videli
samo po načinu na koji te je gledao na zabavi za Četvrti jul... mada
priznajem da nam se većinu vremena činilo da želi da te ubije. Činjenica je,
on je onaj pravi.” Zatvara mobilni, pošto je poruku očigledno poslala svima
na Istočnoj i Zapadnoj strani, u Bruklinu i većem delu Kvinsa. „I takav ti je
frajer potreban. Drago mi je što te je konačno opalio.”
Zurim u nju. Nagon za povraćanjem me je prošao. Spopala me je druga
potreba... da je zagrlim.
Međutim, moram da budem pametnija i da se ne prepustim takvom
nagonu. Umesto toga, obgrlim sebe, i tiho kažem: „Hvala, Tifani. Ja...
nekako je... čudno.”
„Mogu da zamislim”, priznaje Tifani, odlutavši preko prostorije do
svoje stolice i skljokavši se na nju. „Mislim, za tebe. Nisi navikla da budeš
loša devojka. Ali, u stvari”, zavlači ruku u svoju ogromnu torbu i izvlači
čokoladni kroasan, zatim mi rukom pokazuje da joj napravim kapućino, što
i činim, „čak i nisi tako loša. Znaš? Mislim, niste ti i Luk u braku. Vereni
ste. I to, jedva. Niste čak ni datum odredili. Na skali loših devojaka, pri
čemu je deset stvarno loše, a nula tek malčice nevaljalo, ti si, recimo,
jedan.”
Dodajem joj kapućino koji sam napravila, pošto sam aparat uključila
čim sam stigla. „A šta si ti?”
„Ja?” Tifani zagrize kroasan i zamišljeno žvaće. „Dakle, da vidimo. Raul
je oženjen, ali žena ga je napustila zbog ličnog trenera. Jedini razlog zašto
nisu razvedeni je taj što on još nema zelenu kartu. Čim je dobije - a to može

204
biti svaki dan - razvešće se i oženiti sa mnom. Ali mi živimo zajedno. Tako
da sam na skali loših devojaka, na primer, četvorka.”
Nikada nisam čula za skalu loših devojaka - pošto ranije nisam uradila
ništa što bi me dovelo na nju. Iskreno sam zainteresovana.
„Šta je Ava?” želim da znam.
„Ava? O, da vidimo. Spava sa tim frajerom, di-džejem Tipiketom, i on je
oženjen. Ali, prema tabloidima, njegova žena ga je napala motornom
testerom na parkiralištu Autbek stejkhausa, pa joj je sud zabranio da mu
prilazi. To je dovodi tek na peti nivo na skali loših devojaka.”
„To je više od tebe”, primećujem, zadivljeno.
„Istina”, slaže se Tifani. „Tip ima krivičnu prijavu. Jednom je pokušao
da unese tridesetak grama marihuane u avion. U dečjoj plišanoj igrački. Ali
ipak. O, bože. Ne smem da zaboravim da ispričam
Avi za tebe i Čeza. Biće oduševljena. Uložila je na to i pedeset dolara.
Mali Džoi je dao stotku!”
„Molim te”, kažem, podižući ruku. Ava je pomalo osetljiva tema, pošto
nije progovorila sa mnom još od onog jutra kada smo se probudile i otkrile
paparace kako su se nagomilali ispred prodavnice. „Može li to zasada da
ostane tajna? Neki ne znaju da pokušavam da smislim način kako - ili da li
da - priznam. Luk, na primer.”
Tifani škilji na mene. „Kako to misliš, da li ćeš da priznaš? Naravno da
ćeš reći Luku.”
Pogledam prsten koji i dalje nosim na levoj ruci i ćutim.
„Raskinućeš s Lukom, da li je tako, Lizi?” zahteva da zna Tifani. „Da li
je tako, Lizi? Pobogu, ako to ne učiniš, znaš na koji ćeš se broj popeti na
skali loših devojaka? Ideš pravo na deset. Ne možeš da zavlačiš oba frajera
u isto vreme. Šta misliš ko si ti, uostalom? En Heč?”
„Znam”, stenjem. „Ali ovo će toliko povrediti Luka. Ne toliko ja, koliko
Čez. Mislim, on mu je najbolji prijatelj...”
„To je Čezov problem”, primećuje Tifani. „Ne tvoj. Hajde, Lizi. Ne
možeš da ih imaš obojicu. Pa, mislim, ja bih mogla. Ali ti ne. Ne bi se ti s
tim snašla. Pogledaj se samo. Već se raspadaš, a jedan od njih dvojice čak
nije ni na istom kontinentu, i nema šanse da vas uhvati. Moraćeš da se
odlučiš. I, da, neko će biti povređen. Ah, o tome je trebalo da misliš pre
nego što si odlučila da postaneš loša devojka.”
205
 „Nisam odlučila da postanem loša devojka”, bunim se. „Jednostavno se
dogodilo. Nisam mogla drugačije.”
Tifani odmahuje glavom. „Tako svi kažu.”
U tom trenutku zvona nad ulaznim vratima zazvone, te ulazi gospodin
Anri, praćen svojom ženom, sa ukočenim izrazom lica, i još jednom ženom
koju nikada pre nisam videla. Žena je odevena u lagani letnji sako i suknju
i nosi aktovku. Deluje premlado da bi bila majka neke neveste, ali i malčice
prestaro da bi bila nevesta koja bi obukla tip haljine za kakve smo se mi
usavršili. Ne želim da imam predrasude. Ali istina je.
„Ah, Elizabet”, obraća mi se gospodin Anri kada me ugleda. „Vidim,
vratila si se. Bilo nam je veoma žao kada smo čuli za tvoj gubitak.”
„Hm”, izustim. Nisam videla gospodina Anrija još od njegovog prvog -
i poslednjeg - dolaska u grad posle operacije srca. Prema rečima njegove
žene, s kojom sam otada nekoliko puta razgovarala telefonom, vratio se u
njihov dom u Nju Džerziju, usavršavao je boćanje i gledao Sudiju Džudi.
„Hvala vam. Žao mi je što sam bila tako dugo odsutna.”
U stvari, nije me bilo četiri dana, a samo su dva bila radna. Ali nisam
mogla da se setim nijednog drugog razloga zašto bi se gospodin Anri tako
iznenada vratio, i to sa, kako mi se čini, pojačanjem.
„Nema razloga za brigu, nema razloga za brigu”, govori gospodin Anri,
odmahujući na moju obzirnost kao da to nije ništa. „E, sada, gospođice
Lovenstajn. Ovo je prodavnica, kao što možete da vidite. Dozvolite mi da
vas povedem u stražnju prostoriju.”
„Hvala”, kaže gospođa Lovenstajn, upućujući mi najkraći mogući
osmeh dok prolazi pored mene, za petama gospodinu Anriju.
Zbunjeno se okrećem ka madam Anri, koja ne sme da me pogleda u oči.
„O, Elizabet”, obraća se tepihu. „Ne znam šta da ti kažem.”
„O, da”, ubacuje se Tifani, dok srkuće kapućino. „Potpuno sam
zaboravila da ti kažem...”

206
 ISTORIJA VENČANJA

Mnogo godina se pretpostavljalo da se venčani veo, koji se

tradicionalno nosio preko lica, koristio da sakrije nevestu, i tako je štitio od
zlih duhova. Ali istoričari novijeg datuma iznose pretpostavke da je veo
možda služio i u praktičnije svrhe... možda je trebalo da spreči verenika, u
slučaju unapred ugovorenog braka, da vidi lice svoje neveste sve dok se ne
obaveže. Vrlo zlonamerno tumačenje, ali jeste li videli neke od onih
portreta iz dvanaestog veka?

207
 Kako da ne upropastite
sopstveno venčanje

Proverite odgovara li boja vela boji vaše venčanice! Bela boja nije uvek
ista. Nemojte nikada da izaberete boju slonovače sa bež haljinom. Možda
ćete pomisliti da je razlika zanemarljiva, ali verujte mi, na slikama će se
poznavati, vi ćete primetiti, i polako, posle nekoliko godina, razgledanje
fotografija će početi da vas izluđuje. Pobrinite se da boja haljine odgovara
boji vela. Ta dva predmeta nećete želeti da pobrkate i uparite.

LIZI NIKOLS DIZAJNS™

208
 DEVETNAESTO POGLAVLJE

Brak - knjiga čije je prvo poglavlje ispisano poezijom, a sva ostala prozom.
Beverli Nikols (1898-1983), engleska spisateljica i dramaturg

„Trebalo je da ti kažem”, tužno se pravda madam Anri dok istresa još

jedan paketić šećera u svoju belu kafu. Sedimo u separeu pored prozora u
Starbaksu na uglu, a ona neprestano baca nervozne poglede ka vratima
Goldmark nekretnina, kroz koja je njen muž nestao sa gospođicom
Lovenstajn, Goldmarkovom samoprozvanom vrhunskom predstavnicom
prodaje. „Ali odluka je doneta tako iznenada, a već si primila loše vesti o
baki... Jednostavno nisam imala srca da te opteretim i ovom lošom vešću.”
„Razumem”, kažem.
U stvari, ne razumem. Stvarno ne vidim kako, nakon svega što sam za
njih učinila - mog napornog rada ovih proteklih šest meseci - mogu ovo da
mi učine. Mislim, shvatam - to je, na kraju krajeva, njihov posao, i imaju
pravo da ga prodaju ako žele. Ali ipak mi to deluje užasno hladno. Na skali
loših devojaka, ovome što rade bih dala oko pet stotina.
„Dakle... zaista hoće da izađe iz posla?”
„Želi da se vrati u Francusku”, kaže madam Anri turobno. „Tako je
čudno. Sve ove godine, pre srčanog udara, molila sam ga da se više
odmara, da provodi više vremena sa mnom u našoj kući u Provansi, a on
nije hteo ni da čuje. Za njega je uvek postojao samo posao, posao, posao.
Onda dobije infarkt, i odjednom... ne želi više da radi. Uopšte. Samo želi da
se boća. Samo o tome slušam. Boćanje ovo, boćanje ono. Želi da se povuče
u našu kuću u Avinjonu i boća se dok ne umre. Već je tamo pronašao svoje
stare prijatelje - školske drugove - i stvorili su tim. Imaju ligu. Ligu za
boćanje. Ludost. Pretpostavljam da bi trebalo da mi je drago što je pronašao

209
nešto što ga zanima. Mislila sam da ga posle operacije više nikada ništa
neće zanimati. Ali ovo... potpuno je obuzet.”
Gledam dijet-kolu koju sam kupila, a nisam još otvorila. Ne mogu da
verujem da se ovo dešava. Kako može dan, koji mi je tako neverovatno
lepo počeo, tako brzo da pode nizbrdo?
„Ali... šta je sa vašim momcima?” pitam. „Mislim, zar on ne želi da i oni
podu sa vama?”
Ne mogu ni da zamislim da bi Provansa bila imalo privlačna dvojici
razuzdanih Anrijevih sinova.
„O, ne, naravno da ne”, kaže madam Anri. „Ne, a ni oni ne žele da idu
sa nama. Moraju da ostanu i završe školu. Ali zato moramo da prodamo
zgradu. Trebaće nam novac da to platimo. Njujorški univerzitet je tako
skup.” Uzdiše. Ajlajner, koji joj je obično tako pažljivo i stručno izvučen,
razmazan je, što je siguran znak napetosti. „Zatim, trebaće nam i nešto od
čega ćemo da živimo. Ako ne bude radio ništa drugo, samo se boćao po
čitav dan... pretpostavljam da bih ja mogla da potražim posao, ali nema
mnogo toga na jugu Francuske što bi sredovečna žena koja je nekada
vodila radnju za prepravku venčanica mogla da radi.” Ponovo uzdiše, i
vidim da joj je ovo priznanje nanelo bol.
„Naravno”, slažem se. Vraća mi se nagon za povraćanjem koji sam
osetila ranije dok sam razgovarala s Tifani. „I mislite da vam ne bi pomoglo
kada biste prodali samo kuću u Nju Džerziju?”
„Pa, nadamo se da ćemo i za nju dobiti lepu svotu, naravno”, izjavljuje
madam Anri. „Ali ni približno kao za ovu zgradu. Gospođica Lovenstajn
će poslati inspektora i izvršiti procenu, ali kaže da se slične zgrade u ovom
kraju prodaju za četiri do pet miliona dolara.”
Gotovo se gušim na sopstvenu pljuvačku.
Četiri do pet miliona dolara? Četiri do pet miliona?
Znači, nema nade da ću ja moći da kupim prodavnicu. Prilično sam
sigurna da se hipoteka ne daje na takve svote. Ne ako si ja, i zarađuješ
trideset hiljada godišnje, i imaš tačno dve hiljade dolara na štednoj knjižici.
Dakle, nemam kuću, a sad ni posao. Sjajno. Baš sjajno.
„Samo”, pročistim grlo. „Posao u radnji baš dobro ide. Zaista dobro.”
Ni blizu četiri do pet miliona. Ali to ne spominjem. „I pošto je kuća u

210
Provansi već u vašem vlasništvu, i dobićete novac od prodaje kuće u Nju
Džerziju, čini mi se da...”
„O”, izusti madam Anri. Gleda preko puta ulice. Muž joj izlazi iz
Goldmark nekretnina i nestrpljivo je traži pogledom. „Evo ga. Elizabet,
slušaj... znam. Grozno se osećam. I činim sve što mogu za tebe. Ja...
razgovaraću sa Morisom, ako želiš.” Gledam je užasnuto. Morisom?
Konkurentom u poslu obnavljanja venčanica koji je pokušao da izbaci
Anrijeve iz posla kada su me zaposlili... ali nije uspeo, zahvaljujući mom
trudu?
„Uf... u redu”, izustim prigušeno.
„Razgovaraćemo uskoro. Da? Nazvaću te. Do viđenja, zasada.” Ljubi
me u oba obraza i odlazi.
Sedim tako, pokušavajući da shvatim šta se upravo dogodilo. Da li mi je
šefova žena zaista upravo saopštila da prodaju posao i sele se preko
okeana? Da ostajem i bez posla i bez stana? Još gore, da ću morati da
otpustim svoje osoblje? Kuda će otići Silvija i Marisol? Ne brinem se za
Tifani i Monik. Pronaći će neku budalu da ih zaposli negde da se javljaju na
telefon. Ali šta je sa mojim krojačicama? Kako da ovu vest saopštim Šari?
Obećala sam joj da ću se pobrinuti za njih.
O, bože, može li mi dan biti odvratniji?
Nemoguće da mi se ovo dešava. Zaista nemoguće. Šta da radim?
Uzdišem, vadim mobilni i pregledam upisane brojeve. Koga da zovem?
Ranije sam u vreme krize uvek zvala jedan broj... kuću. I dobro, uglavnom
sam želela da razgovaram s mamom. Ali uvek se javljala baka. I htela ili ne,
baka mi je uglavnom i davala savete koji su mi na kraju gotovo uvek
najviše pomagali.
Ali bake više nema.
Pada mi na pamet da nazovem Čeza. Ali ovo nije Čezov problem. Moj
je. Ako želim da se osamostalim, ne mogu da trčim nekom muškarcu svaki
put kada mi loše krene. Iz ovoga moram sama da se iščupam.
Osim toga, znam šta će Čez da kaže: „O, možeš da se doseliš kod
mene.”
Ne! Ne smem da dozvolim da mi se to desi! Ovo moram sama da rešim,
bez pomoći bilo kog frajera. Osim toga, tako sam i zapala u ovu zbrku s
Lukom, kada sam se uselila kod njega pošto Šari i ja nismo mogle da
211
pronađemo stan zajedno, uprkos tome što smo bile spremne za zajednički
život.
Odjednom mi zapišti mobilni... i kada vidim ko me zove, gotovo se
skljokam od olakšanja.
„Ćao”, javim se.
„Hej”, Šari me pozdravlja nežnim glasom koji primećujem da ljudi
koriste kada razgovaraju sa ožalošćenima. „Kako si? Nameravala sam da te
nazovem.”
„Nisam dobro”, odgovaram. „Stvarno moramo da razgovaramo. I to ne
telefonom. Ima...” Pročistim grlo. Tako sam ravnodušna u poslednje vreme.
Pa, kada se čovek naplače kao ja, pretpostavljam da je to prirodno. „Moram
nešto da ti kažem. Možeš li da napraviš pauzu, pa da se negde nađemo?”
„Naravno”, prihvata Šari, zvučeći zabrinuto. „Šta kažeš na čajdžinicu u
blizini moje kancelarije?”
Tamo gde mi je Šari ispričala pravi razlog zašto ostavlja Čeza. Baš
prikladno.
„Vidimo se tamo za pola sata”, odgovaram i prekidam vezu, zatim
žurim ka podzemnoj. U ovo doba dana, taksi bi na Ruzveltovom putu bio
brži. Ali uskoro ću ostati bez posla. Moram da štedim svaki peni.

Šari mi javlja da će kasniti, naravno. Problem u kancelariji, i ona je

jedina, kao i obično, koja može da ga reši.
Srećom, zove me baš u trenutku kada izlazim iz podzemne, pa mogu da
iskoristim ovo neplanirano slobodno vreme da razgledam prodavnice.
Kancelarija joj je tako daleko od centra da je gotovo na kraju Kineske
četvrti, i dok se šetam, od izloga do izloga, shvatam da prolazim pored
prodavnica sa izloženim venčanicama. Neke imaju podignute okovratnike i
kopče na prednjem delu, a lutke uz to imaju i veo.
Uprkos tome što se prodaju u prodavnicama koje su odmah do ribljih
pijaca ili prodavnica za snabdevanje restorana, cene haljina su u visini onih
iz Klajnfelda. Čujem kako dve žene ispred izloga žustro razgovaraju na
kineskom dok pokazuju na određenu prekrasnu haljinu, i mada ne
razumem tačno šta govore, značenje njihovih reči je jasno: osamsto dolara

212
za lepu belu haljinu ukrašenu čipkom je previše... naročito za nešto što bi
svaka iole nadarena krojačica mogla da napravi kod kuće za deo te cene.
Slažem se s njima. Kupovina venčanice je živa muka.
Nalazim sto u čajdžinici i čekam samo pet minuta pre nego što uleće
Šari, izvinjavajući se i spuštajući se na stolicu preko puta moje, pa mi
ljubazno kaže: „Evo, rekla sam svima u kancelariji da me ne uznemiravaju.
Isključila sam i telefon i pejdžer, i imam sve vreme ovoga sveta. Dakle,
pričaj. Kako si? Šta se dešava?”
Obe nas iznenadim kada briznem u plač. Pokušavam da sakrijem lice u
salvetu, ali nekoliko studenata i drugih razbarušenih, spisateljskih tipova
koji rade na svojim savremenim laptopovima za obližnjim stolovima
gledaju nas ljutito. Konobarica, koja je krenula ka nama da primi
porudžbinu, odlučuje da nas zaobiđe u širokom luku i udalji se u
suprotnom pravcu.
Šari je tako zaprepašćena da ne može da se malčice ne nasmeje.
„Lizi”, kaže. „O čemu se radi? Da li je zbog bake? Tako mi je žao. Znam
da ti nedostaje, ali umrla je srećna, Lizi, u snu, sa pivom u ruci. Sada je
verovatno u raju, i sve vreme gleda Dr Kvina. A Sali je u svakoj epizodi!”
Tako divlje odmahujem glavom da mi kosa ispada iz neurednog
konjskog repa u koji sam je uvezala. Pramenovi mi se lepe za mokre
obraze.
„N-nije to”, štucam.
„Šta je, onda?” želi da zna Šari. „Da li je Čez? Uradio je nešto što te je
uzrujalo? Ubiću ga. Samo reci i odseći ću mu onu stvar...”
„Ne.” Ponovo odmahujem glavom. „Nije Čez. Nije ni baka...”
„O.” Šari s razumevanjem klima glavom. „Shvatam. Rekla si mu. Luku.
O, Lizi. Žao mi je. Ali, znaš, tako je najbolje. Mislim, istina je, bolje ti je bez
njega. Nikada ga nisam podnosila. Bio je tako... savršen. Shvataš li o čemu
pričam?”
Sedim tamo i užasnuto zurim u nju. Mislim da ne bih bila u stanju da
progovorim ni da sam pokušala.
„Mislim, sa dvorcem i dobrim izgledom i budućim zvanjem doktora i
stanom na Petoj aveniji”, nastavlja Šari. „Bilo je nečeg gotovo jezivog u vezi
s tim. Luk... pod kojom srećnom zvezdom je on rođen? Onda kada je bio
onako zao prema tebi prošlog Božića... Ozbiljno, nisam mogla da verujem
213
kada si pristala na njegovu prosidbu. Pretvarala sam se da se radujem zbog
tebe jer tako se ponašaju najbolje drugarice, ali sada... Kada ćeš ga ostaviti?
Zato što bih tako da kupim jednu lepu tortu.” Kada primeti da zurim u nju
bez ijedne reči, objasni: „Da proslavimo.”
„Šari”, izustim kada konačno uspem da progovorim. „Nisam raskinula
s Lukom.”
Sada je na Šari red da zuri u mene neko vreme. Konačno izgovori: „O.
Nisi?”
Odmahujem glavom.
„Dakle...” Grize se za donju usnu. „Dakle, istrčala sam pred rudu, zar
ne?”
Duboko udahnem. Tada shvatam. Pošto mi suze odjednom ponovo
naviru.
Samo ovaj put ih neću pustiti da me savladaju.
Zatim kažem: „Šari. Anrijevi prodaju zgradu u kojoj živim i radim, i
sele se u Francusku. Gubim posao, stan i, u osnovi, život. Osim toga, iako
očigledno misliš da je Luk previše savršen, ne bih donosila preuranjene
zaključke, pošto za razliku od Čeza, on barem zaista želi da se oženi sa
mnom. Čez naglašava da neće. Ipak, stvarno mi je drago što je tebi tako
drago što želim da ga se otarasim. Ali oprosti mi ako trenutno nemam neki
naročiti osećaj da treba nešto da slavim. Naročito uz tortu.”
„Lizi.” Na Šari je red da izgleda užasnuto. „Ja...”
Ali shvatam da više ni trenutak ne mogu da sedim tamo. Moram da
izađem. Jednostavno moram. Odgurnem stolicu i ustajem dok nam
konobarica prilazi. Upućuje mi mrgodan pogled, ali ja nastavljam prema
vratima.
„Lizi”, viče za mnom Šari. „Hajde, Lizi! Nisam znala. Ne možeš tek tako
da odeš odavde! Vrati se i pričaj sa mnom. Lizi!”
Ali ja nastavljam. Moram. Iako me suze zaslepljuju i ne vidim kuda
idem.

214
 ISTORIJA VENČANJA

Razlog zašto su neveste tradicionalno stajale sa leve strane svog

mladoženje jeste taj što mu je tako desna ruka (ruka u kojoj je držao mač)
bila slobodna da odbije gospodu koja bi u poslednjem trenutku mogla da
polaže neko pravo na njegovu nevestu.
Iz istog razloga, kumovi u početku nisu bili gosti sa mladoženjine
strane, već mladine. Od njih se očekivalo da brane nevestu od neželjene
pažnje drugih muškaraca.
Nažalost, veoma često se dešavalo da je mlada bežala sa kumom, pa su
zato kumovi prebačeni na mladoženjinu stranu, a nevesti je dodeljena
kuma da vodi računa o njenoj čednosti. Venčanja (i svadbe) su svakako
nekada bila mnogo zanimljivija!

215
 Kako da ne upropastite
sopstveno venčanje

Ne budite nevesta-monstrum! Da, svi će imati neko svoje mišljenje koga

treba da unajmite i kakvo cveće, tortu, fotografije da odaberete. Prihvatite
savete koji vam se dopadaju, a ljubazno zanemarite ili se nasmejte na
ostale. Ne primajte ništa previše lično! Pa šta ako vam venčanje nije tako
veliko/skupo/lepo/veselo kao ono rođake Žakline? Nije to nadmetanje!
Radi se o tome da svoj život zauvek vezujete za nekog drugog. PREĐITE.
PREKO. TOGA.

LIZI NIKOLS DIZAJNS™

216
 DVADESETO POGLAVLJE

Pozdrav bračnoj ljubavi, tajanstvenom zakonu; pravom izvoru ljudske sreće.

Džon Milton (1608-1674), engleski pesnik

Mobilni ne prestaje da mi zvoni. Znam ko je. Ali neću da se javim.

Stojim na Medison aveniji između Sedamdeset sedme i Sedamdeset
šeste ulice. Zurim u izloge prodavnica. Prestala sam da plačem i sada
vidim jasno. Razaznajem svaki centimetar metara i metara krem svile i
meke čipke u vidu latica na lutki ispred mene. Vidim svaku i najsitniju
pojedinost na šavovima, tako izvanredno urađenih da su gotovo nevidljivi,
prefinjenost perlica, raskoš krute krinoline od tila koja suknju drži na
mestu. Haljina je oličenje savršenstva.
Sigurno košta hiljade dolara. Desetine hiljada, možda. A ipak.
A ipak mislim da bih mogla da napravim nešto prilično slično tome - i
mada ne bi bila toliko raskošna - devojka koja bi je nosila osećala bi se u
njoj isto tako posebno.
Za delić te cene.
Samo kažem. Ono što ja radim je jeftino - da, dobro? Priznaću. Ali ipak
je dosta dobro. Ljudima se sviđa. Avi Gek se dopalo. Dopalo se i Džil
Higins. Stotinama - pa, dobro, desetinama - drugih nevesta se dopalo. Bilo
im je dovoljno dobro.
U redu, možda to nisu bile venčanice Vere Vang.
Ali bile su im dovoljno dobre za venčanje. U njima su se osećale
posebno. Izgledale su prelepo.
I ta sposobnost - taj dar da nešto što nije naročito sjajno pretvoriš u
nešto lepo, za malo novca - jeste sve što imam.

217
 Shvatam to dok stojim u gužvi na pločniku, dok me pritiska letnja
vrućina i užurbani Njujorčani prolaze.
Činjenica je da samo to mogu da ponudim svemiru.
Istina je. Šari pomaže zlostavljanim ženama. Čez će predavati filozofiju,
verovatno studentima koji podjednako balave za tim kao i on. (Ali hej. To
je važno. Verovatno.) Luk će spašavati decu - ili pomagati već bogatim
ljudima da postanu još bogatiji, zavisno od toga šta odabere. Tifani je
model i javlja se na telefon, a Ava Gek... pa, Ava radi šta god da radi, dok je
Mali Džoi štiti.
A ja ulepšavam stare venčanice. Ponekad napravim i neku novu. Za
daleko nižu cenu od one koju bi naplatili u prodavnicama iza ugla na
Medison aveniji za haljinu sa potpisom nekog čuvenog kreatora.
To je dobro zanimanje.
Mora biti. Jer to je sve što imam.
I u tome nema ničeg lošeg. Je li tako?
Telefon mi ponovo zvoni. Ovog puta, kada bacim pogled na ekran,
vidim da nije Čez, već Luk. Pošto ne mogu da zamislim zašto me zove,
javljam se.
„Čuo sam”, kaže ljutitim glasom čim ga pozdravim.
Srce kao da mi je stalo. Na trenutak svi zvuči prometne ulice iza mene -
trubljenje, sirene, škripanje kočnica - kao da blede. Čujem samo sopstveno
disanje. A ono mi deluje plitko i nepravilno.
„Ti... si čuo?” uspevam da procedim.
„Za zatvaranje prodavnice? Da”, kaže. „Prvo sam tamo nazvao. Tifani
mi je rekla. Lizi, tako mi je žao.”
I srce ponovo počinje da mi kuca. I svi zvuci grada lagano ponovo
doplove do mene. „O”, izustim.
Bože. Tako sam glupa. Takođe sam i najgora loša devojka na skali loših
devojaka u istoriji loših devojaka.
„Tako je. Da. Užasno. Ne znam šta da radim.”
„Ja znam” izgovara Luk. „Preselićeš se kod mene u Pariz.”
Trudim se da me ne pregaze svi ti ljudi koji žure pločnikom. Uglavnom
me zaobilaze. Ali tu i tamo, poneka izmrcvarena majka sa Aper ist sajda
koja žuri na važan zakazani ručak me ne vidi i gotovo naleće kolicima na
218
mene, pa moram da se pomerim. To se i sada dešava, a u toj zabuni mislim
da sam pogrešno razumela Luka.
„Molim?” pitam ga.
„Znam šta ćeš reći, Lizi.” Udaljen je hiljadama kilometara, ali zvuči kao
da stoji odmah pored mene. Ako izuzmem automobilske i povremene
policijske sirene u Medison aveniji, zbog čega ga malo teže čujem. Stavljam
prst u slobodno uvo, tek da budem sigurna.
„Ali saslušaj me samo trenutak”, nastavlja. „Pokušao sam sa me-
dicinskim fakultetom. Jesam. Ne možeš reći da se nisam potrudio. Ali...
Jednostavno mislim da nisam stvoren za to. Ne mogu da se mučim sa još
pet ili šest - ili više - godina studiranja. Ne mogu. To bi me ubilo. Zaista
tako mislim.”
Gledam dok pored mene prolazi još jedna mlada majka, ovog puta s
novorođenčetom u kolicima, i sedmogodišnjakom ili osmogodišnjakom
koji skakuće pored nje, sa kornetom sladoleda koji mu curi po celoj ruci i
košulji. Međutim, izgleda da se ni on ni majka zbog toga ne uzbuđuju.
„O”, izustim.
„Ali otkako sam počeo da radim za ujaka Džeralda - Lizi. Sjajno mi je.
Obožavam ovo. Stvarno. Znam da sam to isto radio i kada smo se prvi put
sreli, i govorio sam da mi se ne sviđa, i delovao sam isceđeno... ali ovo je
drugačije. Džerald mi je ponudio da vodim sopstveno odeljenje. Imaću
svoje zaposlene.” Nikada nisam čula Luka tako oduševljenog. Oko bilo
čega. Zvuči baš kao i njegov otac kada govori o vinu. Zvuči mlado. Zvuči...
sretno. „Ima samo jedna začkoljica.” „Koja?” pitam.
„Posao je ovde”, govori Luk. „U Parizu. Morao bih da se preselim u
Pariz. Za stalno.” „O”, kažem.
„Ali zato sam i pomislio kada sam čuo šta se danas dogodilo u
prodavnici”, nastavlja uzbuđeno, „da je ovo savršena prilika. Ostala si bez
posla, a meni su upravo ponudili odličan. Lizi, možeš da dođeš ovamo, u
Pariz. Počećeš iz početka, kao i ja. Možeš ovde da otvoriš novu prodavnicu.
Prodavnicu za neveste. Pre neki dan sam prošao pored jedne, i tvoje haljine
su mi hiljadu puta lepše. I daleko pristupačnije. Ovde je sve tako skupo.
Zaista postoji potražnja za pristupačnom modom. Mislim da tu ima
prostora za tebe, Lizi. To treba da učiniš. Da otvoriš svoju prodavnicu ovde

219
u Parizu. Prodavnicu koja nudi prelepu odeću za običnu devojku, po
cenama koje može da priušti. Za neveste.”
„Već imam prodavnicu za neveste”, šmrkćem. „U Njujorku.”
„Znam”, izjavljuje Luk. „Ali ta prodavnica pripada nekom drugom. I
oni je prodaju. Govorim o tvojoj sopstvenoj prodavnici.”
„Ali...” počnem, dok posmatram izlog pred sobom. „U Francuskoj?”
„Gledaj”, kaže Luk. „Ti govoriš francuski. Moja porodica može da ti
pozajmi početni kapital. Lizi... zar ne shvataš? Ovo je savršena prilika.”
„Ali.” Osvrćem se na ljude koji žurno prolaze sa svim svojim oblicima i
bojama, na zgrade koje me okružuju, taksije i autobuse i kamionete za
isporuku koji zuje putem, sunce koje sija kroz lišće obližnjeg drveta, a raste
protiv svake verovatnoće, kroz pločnik, u senci svih obližnjih nebodera.
Jer takav je Njujork. Drveće raste iz pločnika, u senci, gde nikako ne bi
trebalo da raste.
I kažem: „Ja volim Njujork.”
„Zavolećeš i Pariz”, uporan je Luk. „Bila si tu, sećaš se? Isto je kao u
Njujorku. Samo bolje. Čistije. Lepše.”
„Tako je daleko”, govorim dok klinac koji je izveo psa u šetnju
zaboravlja da počisti iza njega, a žena sa šanel torbicom zbog toga viče na
njega.
„Od čega, Lizi?” pita Luk. „Tvoje bake? Ona je umrla. Sećaš se?” Ali ne
mislim ja na baku.
„Ne mogu odmah da odlučim”, odgovaram. „Ja... moraću da razmislim
o tome.”
„Učini to”, kaže Luk. „Razmisli o tome. Uzmi vremena koliko ti je
potrebno. Ali mislim da bi trebalo da znaš... ja sam prihvatio posao koji mi
je ujak ponudio.”
„Šta?” Mislim da sam ga opet pogrešno čula.
„Nešto ćemo smisliti”, žurno izgovara Luk. „Ako odlučiš da ostaneš u
Njujorku, neko vreme ćemo održavati vezu na daljinu. Ljudi to rade, Lizi.
Uspeće nam. Ne brini.”
Ne brini? Moj verenik - koga, istina, varam - obaveštava me da se za
stalno seli u drugu državu, ali ja ne treba da brinem?

220
 „I ako ti treba stan, znaš da se uvek možeš preseliti u stan moje majke
na Petoj aveniji. Ona se već složila. Ona će dolaziti samo jedan vikend u
mesecu, zbog njenih - znaš...”
Misli na njene mesečne injekcije botoksa. Ah to ne izgovaram glasno,
pošto Luk ne želi da ga na to podsećam.
Stojim tamo, otvorenih usta od zaprepašćenja, kada začujem glas iza
sebe: „Hej.”
Okrenem se, zapanjena, i ugledam delić vojničke tkanine i obod bejzbol
kape.
„Luk”, kažem u telefon. „Moram da idem. Ja... Nazvaću te kasnije, u
redu?”
„U redu”, odgovara. „Zaista, Lizi... Ne želim da brineš. Ni zbog čega. Ja
ću se pobrinuti za sve. Za tebe. Volim te.”
„I... j-ja tebe”, mucam. I prekidam. Zatim zahtevam: „Šta ti radiš ovde?”
„Stojim ispred prodavnice Vere Vang?” zadirkuje me Čez. „O, dolazim
ovamo gotovo svaki dan. Volim da isprobavam haljine za majke nevesti.
Tako su meke na koži i prianjaju mi uz telo.” Gleda me. „Šari me je
nazvala. Šta si mislila? I onda sam nazvao prodavnicu kada nisi htela da
odgovoriš na moje pozive na mobilni. Tifani mi je rekla da bih mogao ovde
da te nađem. Kaže da voliš ovde da dođeš da razbistriš glavu.” Gleda u
izlog. „Vidim i zašto. Tako je... blistavo.”
I ja zurim u izlog. Ali u stvari gledam u naš odraz, u njega tako visokog
i mršavog, sa bejzbol kapom Univerziteta Mičigen na glavi, i snažnim,
mišićavim nogama, tako preplanulog, za razliku od turista koji povremeno
prolaze. I mene, malčice uvelu u letnjoj haljini od trčkaranja po čitavom
gradu po letnjoj žezi, sa kosom koja mi neuredno ispada iz ukosnice, kako
u stvari samo želim da umrem. Vrlo smo čudan par.
Ako jesmo par. U šta nisam baš sigurna.
I naravno, iza nas je odraz prelepe, savršene venčanice Vere Vang za tu
nedelju. Veličina trideset šest.
„Zatvaraju prodavnicu”, obraćam se njegovom odrazu. „Anrijevi.
Zatvaraju je. I sele se u Provansu.”
„Znam. Tifani mi je i to rekla.” Sleže ramenima i izluđuje me svojom
ravnodušnošću. „Dakle, šta ćeš da uradiš?”

221
 „Ne znam”, vičem na njega. „Šta misliš, zašto stojim ovde i pokušavam
nešto da smislim?”
Bože! Kako mogu biti zaljubljena u njega? Kako može toliko da se
razlikuje od Luka, za koga sam tako dugo bila ubeđena da ga volim? Ne
želim da se brineš. Ni zbog čega. Ja ću se pobrinuti za sve. Za tebe. To je
Luk morao da kaže.
Dok Čez kaže samo: Dakle. Šta ćeš da uradiš?
A ipak, ja sam tako jako želela da stanem na sopstvene noge.
„Pa, smislićeš već nešto”, kaže Čez, uz novo sleganje ramenima.
„Umirem od gladi. Jesi li ručala?”
Jesam li ručala? To je sve što ima da kaže?
„Kako?” napadam ga. „Kako ću smisliti?”
Deluje pomalo zaprepašćeno mojim ispadom. Kao i raznosač kineske
hrane koji žuri pokraj nas.
„Ne znam”, kaže Čez. „Otvorićeš novu prodavnicu.”
„Gde? Kako? Kojim novcem?” nastavljam, ali glas mi se prekida. A
prilično sam sigurna da mi i srce otkazuje.
„Isuse, ne znam, Lizi. Smislićeš nešto. Uvek uspeš. Zato i jesi tako
neverovatna.”
Okrećem glavu i pogledam ga. Njega, ne njegov odraz.
I shvatam - kao što sam uviđala čitavo leto... čitavu godinu, u stvari -
koliko sam se samo zaljubila u njega.
To je stvarno ono pravo, jasno mi je. Nema nazad. Mislim da sam se
upravo popela za jedan nivo na skali za loše devojke.
„Luk napušta medicinu”, kažem. „Prihvata posao u ujakovoj kompaniji
u Parizu. Seli se u Pariz.”
„Ma nemoj”, kaže Čez ravnodušno. „Tako sam iznenađen što to čujem.”
Zurim u njega, zapanjeno. „Znao si? Već ti je rekao?.”
Ponovo sleže ramenima. „Najbolji mi je prijatelj. Sve mi govori. Šta si
očekivala?”
„Ti si mi rekao”, počinjem, odmahujući glavom u neverici. „Ti si mi
rekao da nikada u životu neće biti u stanju da se veže za nešto. I mislila
sam da si lud. Ali bio si u pravu. Bio si sto posto u pravu.”

222
 „Luk nije loš momak”, blago će Čez. „Samo je... zbunjen.”
„Pa”, kažem i vraćam telefon u torbicu. „Hoćeš li da me pitaš?”
„Da te pitam šta?”
„Hoću li se preseliti kod njega u Pariz? On to želi, znaš. Kaže da će mi
njegova porodica pozajmiti novac da tamo otvorim prodavnicu.”
„Siguran sam da hoće”, potvrđuje Čez. „I ne, neću te pitati.”
Stežem vilicu. Koliko god da sam luda za njim, niko nije u stanju da me
tako razljuti kao Čez.
„Zašto ne?” želim da znam. „Zar ne želiš da ostanem ovde u Njujorku?”
„Naravno da želim”, odgovara Čez. „Ali, kao što sam rekao, sve što se
dešava u budućnosti ne može da se izbegne. Zato ću samo da uživam u
vremenu koje mi je preostalo sa tobom.”
„To je”, izgovaram zgađeno, „takvo sranje.”
„Pa”, nastavlja on podjednako ravnodušno, „to je, takođe, verovatno
istina. Šta ti se jede? Meni se jede tajlandska hrana. Šta ti kažeš? Zar nije
ovde dobar tajlandski restoran odmah iza ugla?”
„Kako možeš u ovakvom trenutku da misliš na hranu?” vičem na njega.
„Znaš li - imaš li uopšte pojma - da svaki put kada pomislim na udaju za
Luka dobijem koprivnjaču?”
Čez diže obrve. „To”, kaže, „nije dobar znak. Mislim, za njega. I,
pretpostavljam, za Pariz.”
„To je grozan znak”, potvrđujem. „Šta si mislio tamo u Detroitu kada si
rekao da Luk baš i nije bio uzoran dečko sve vreme dok smo se zabavljali?”
Čez prevrće očima. „Vidi”, govori. „Ne želim o tome da govorim ispred
prodavnice Vere Vang, u redu? Hajdemo kući. Možemo da se izvučemo iz
ove vrele lepljive odeće, da ti napravim osvežavajuću kupku, naručim
tajlandsku hranu, napravim nam džin-tonik, pa da ga lagano ispijamo dok
raspravljamo o ćudljivosti života, a onda ti priredim masažu celog tela...”
„Ne”, odbijam, i guram mu ruku kojom me je obgrlio. „Čeze! Ozbiljna
sam. Ovo je ozbiljno. Ne želim da...”
Ali ne stižem da kažem Čezu šta ja to ne želim, pošto se u tom trenutku
dve prolaznice zaustavljaju ispred izloga i zure u haljinu kojoj sam se
divila.
„Vidiš, mama”, kaže mlađa žena. „Takvu haljinu želim.”
223
 „Pa, samo nastavi da sanjaš”, odgovara majka. „Jer takva haljina košta
dvadeset hiljada. Imaš li možda dvadeset hiljada dolara viška?”
„Nije pošteno”, uporna je devojka, lupkajući stiv maden cipelom.
„Zašto ne mogu da dobijem ono što želim? Samo ovaj put?”
„Možeš”, odgovara starija žena, „ako želiš da je otplaćuješ narednih
trideset godina. Zar tako želiš da započneš svoj bračni život?”
„Ne”, kaže nevesta, uz blago durenje.
„Nisam ni mislila. Zato, zaboravi na to. Idemo do Klajnfelda.”
„Bože”, govori nevesta dok je majka odvlači. „Tako si jeftina. Da je po
tvome, kupili bismo venčanicu u Geku.”
Majka i ćerka se udaljavaju, a ja ostajem da gledam za njima u čudu.
Svaki živac u telu me pecka. Osećam se kao da me je upravo zahvatila
vatra.
Prodavnica koja nudi prelepu odeću za običnu devojku, po ce-nama
koje može da priušti. Za neveste.
„O moj bože, Čeze”, izustim. „Jesi li čuo?”
„Čuo šta?” Ruka mu je i dalje obmotana oko mene. „Onaj deo o masaži
celog tela koju ću da primenim na tebi?”
„Njih.” Otvaram torbicu i prekopavam je u potrazi za mobilnim. „Jesi li
čuo šta su rekle?”
„Da idu do Klajnfelda? Da. Hej, možda bi tamo trebalo da potražiš
posao. Tamo svi odlaze da kupe venčanice. Tamo je išla i moja sestra. Nije
joj doduše pomoglo. I dalje je ličila na mene. U venča-nici. Sirota mala.
Probala je i sa depilacijom i svačim.”
„Ne”, kažem, ukucavajući brojeve u tastaturu telefona. „Ne taj deo.”
Budi tamo, molim se. Javi se. Javi se.
Trenutak kasnije, glas zacvrkuće: „Halo?”
„Ja sam”, javljam se. „Molim te, nemoj da spustiš. Znam da me mrziš.
Ali imam poslovni predlog o kojem bih želela da popričamo. Važno je. I
nećeš zažaliti. Obećavam. Gde si?”
„Ja?” zvuči pomalo zbunjeno. „U parku za pse. Zašto?”
„Ostani tamo”, nagovaram je. „Ne mrdaj. Odmah dolazim.”

224
 ISTORIJA VENČANJA

Prenošenje neveste preko praga je tradicija koja potiče od drevnog

običaja otimanja nevesta iz suparničkih plemena ili sela. Takođe se
smatralo da će to prevariti zle duhove koji možda vrebaju u novom domu.
Savremena nevesta možda će smatrati ovu praksu seksističkom ili -
često uznemiravajućom, s obzirom na stanje sa zdravstvenim osiguranjem -
pošto se plaši da bi mladoženja mogao da iščaši leda u pokušaju da je
podigne.
Iz tih razloga, ova tradicija gubi na popularnosti i može bezbedno da se
zameni kuhinjskom vešticom.

225
 Kako da ne upropastite
sopstveno venčanje

Priča se da cena poklona koji daješ na venčanju kao gost treba otprilike
da bude jednaka ceni hrane i vina koji će ti biti posluženi na svadbi. To je
smešno. Poklon treba da bude odabran s ukusom - i ne mora da bude sa
spiska koji su sastavili mladenci - ali uopšte ne treba da bude srazmeran
ceni posluženja. Svaka nevesta koja misli drugačije zaslužuje da varjačom
koju ste joj poklonili dobije po stražnjici.

LIZI NIKOLS DIZAJNS™

226
 DVADESET PRVO POGLAVLJE

Ljubav se sastoji iz jedne duše u dva tela. Aristotel (384-322 p. n. e.), grčki
filozof

„Venčanice?” ponavlja Ava, i podiže svoje pažljivo očupane obrve. „U

Geku?”
„Zašto ne u Geku?” Sedim pored nje na klupi u Karl Šurc parku u delu
za male pse. Deo za male pse je u stvari izdignuta, ograđena bina uz
šetalište pored Ist Rivera, gde pešaci mogu da zastanu i posmatraju sićušne
pse dok trčkaraju za teniskim lopticama koje im bacaju njihovi vlasnici.
Ovo izaziva naročito oduševljenje kod male dece, koju roditelji podižu na
ivicu pozornice i koja ciče od oduševljenja svaki put kada pomeranac ili
minijaturni pinčer zapleše u njihovom pravcu.
Ava, međutim, drži iscrpljenu Snežanu u krilu. Čivava je očigledno
trčala za toliko mnogo teniskih loptica da je praktično onesvešćena na
glatkim preplanulim butinama svoje gospodarice, koje televizijska ekipa
snima u krupnom planu dok pripremaju pilot epizodu rijaliti programa,
Avini robovi. Ne mogu a da ne zurim u kamere koje vise iznad mene, iako
mi je Ava rekla da ne obraćam na njih pažnju.
„Posle nekog vremena ih više i ne vidiš”, kaže uz zevanje koje je,
moram da primetim, još čarobnije i privlačnije zbog činjenice da su joj
napućene usne savršeno premazane sjajem.
„Ava.” Još je teže nego obično da joj privučem punu pažnju zbog
činjenice da je di-džej Tipiket još na bini za pse sa svojim kuče-tom,
francuskim buldogom, te Avin pogled svakih pet sekundi leti ka njemu.
„Slušaj me. Rekla si da želiš da učiniš nešto sa svojim životom. Sećaš se?
Kada si raskinula sa princem Aleksandrosom. Sigurno si mislila na nešto
više od još jednog izanđalog rijaliti programa. Dakle, ovo ti je prilika. Ne

227
samo da dokažeš svetu da nisi obična praznoglava naslednica, već da
pomogneš milionima nevesta koje priželjkuju prelepu venčanicu, ali ne
mogu da je priušte.”
Ava ne izgleda ni približno zainteresovana. Zuri kroz ogromna crna
stakla sunčanih naočara u remorker koji brekće na reci ispred nas. Preko
ramena pogledam u Čeza, koji me čeka izvan domašaja kamera. Odbio je
da potpiše dokument o odricanju na prava, što je zahtevala filmska ekipa
da bih mogla da razgovaram s Avom dok je snimaju, tako da mora da čeka
izvan kruga snimanja dok ne završim. Ne deluje presrećno. Pronašao je
tezgu i kupio hot dog sa svim prilozima, pa sad uživa u jelu, zajedno sa
hladnim sokom, u hladovini.
„Ne znam”, nećka se Ava. „Šta ja znam o kreiranju odeće?”
„Ne moraš da kreiraš haljine”, procedim kroz stisnute zube. „Ja ću se za
to pobrinuti. Ti samo treba da odeću izneseš na tržište. I Gek Industrija
mora da obezbedi radnu snagu i materijal. Ne govorim o jeftinoj radnoj
snazi ili jeftinim materijalima. Govorim o kvalitetnom umetničkom radu,
šivenom ovde, u Americi. Haljine moraju da izgledaju prelepo i da budu
prijatne za kožu. Ali ne mogu da se prodaju za više od četiristo dolara. Ja
treba da ih kreiram, a ti izneseš na tržište... Lizi Nikols - Ava Gek linija za
neveste.”
Na ovo je živnula. „Hej. Sviđa mi se kako to zvuči.”
„I mislila sam da hoće”, kažem, nelagodno zagledajući kamere koje
kruže oko nas.
„Lizi i Ava”, ponavlja. „Ili Ava i Lizi?”
„Kako god”, slažem se. Još ne mogu da verujem da će zaista pristati.
Iznenadila sam se što je uopšte prihvatila moj poziv, a kamoli što je pristala
da se sretnemo. Nisam smislila ništa više od početnog koraka, pošto nisam
verovala da ću otići dalje od toga. „Dobro zvuči i jedno i drugo, čini mi se.”
„To je tako slatko”, Ava se prenemaže sa takvim oduševljenjem da joj se
Snežana gotovo otkotrlja sa krila. „Možemo li, znači, da pravimo i haljine
za deveruše?”
„Ne vidim zašto ne?” odgovaram. Jedna kamera mi se približava za
krupni plan. Bolno sam svesna činjenice da čitav dan nisam napuderisala
nos i da se obilno znojim. Molim se bogu da se ovaj program nikada ne

228
prikaže na nekoj velikoj televizijskoj mreži. Ili da se ne pojavi u časopisu
Bravo.
S druge strane, ako Ava pristane na dogovor, koga je briga?
„I za cvećarke?” pita.
„Naravno”, kažem.
„ A šta je sa odećom za pse”, nastavlja Ava. „Kada se di-džej Tipiket
razvede od one drolje od svoje žene, želimo da Snežana i Dilajla
prisustvuju našem venčanju.”
Pogledam Snežanu, koja se bori da pronađe cenu na Avinom miniću od
vinila. Jedna kamera zumira Avino međunožje. Sada se molim za nešto
drugo... da nosi gaćice.
„Uf”, kažem. „Naravno. Možemo da uradimo i liniju svadbene odeće za
pse.”
„U redu”, pristaje Ava. „Zvuči zabavno.” Pomalo me nelagodno
odmerava. „Ali ako ćemo zajedno raditi, Lizi, moram da znam da nam se
neće ponoviti isti... problem koji smo imale ranije... hoće li?”
Odmahujem glavom. „Ava, kunem se bakinim grobom, nikada više
neću izlanuti nešto što ne treba.” I znam, dok to izgovaram, da ovog puta
zaista tako i mislim.
Zaista.
„U redu”, kaže veselo Ava. „Daj da nazovem tatu.” I vadi mobilni
telefon.
„Sačekaj.” Zurim u nju. „Uradićeš to sada?” „Da”, potvrđuje dok okreće
broj. „Zašto da ne?”
„Hm.” Gledam u Čeza. Ozareno me gleda i pokazuje podignute
palčeve. „Ništa. Samo nastavi.”
Trenutak kasnije Ava vadi žvaku iz usta i promrmlja Izvini u mom
pravcu, i govori: „Tata? Ja sam. Da, ćao. Dakle, hoću da pokrenem
sopstvenu liniju svadbene garderobe u prodavnici. Šta? Rijaliti program?
O, pa šta, pa dve hiljade i sedma je. U svakom slučaju, radim sa Lizi,
devojkom koja mi je pravila haljinu za venčanje sa Alekom? A-ha. Da, sa
onom koja me je otkucala paparacima. Ali to, znači, nije bila njena krivica,
stvarno. To je uradila njena sestra, a ona je, znači, debeloruka krava. Znam.
Eto, ona želi - pa, tu je, neka ti ona kaže.” Na moj užas, Ava mi pruža svoj

229
ružičasti telefon ukrašen svarovski kristalima. „Ispričaj mu o predivnim
haljinama za devojke po cenama koje mogu da priušte.”
Nespretno hvatam telefon, a usta mi se smesta suše. „Hm, ha-halo?
Gospodine Gek?”
„Da?” nestrpljivo se oglašava glas promukao od dugogodišnjeg pušenja
cigara.
Ponavljam Lukovu rečenicu o prelepim haljinama koje neveste mogu
sebi da priušte, i nekako mi sve one izjave kojima sam pre samo nekoliko
trenutaka nagovarala Avu o tome kako će Gek biti zadužen za radnu snagu
i materijale - ali ne smeju biti jeftini! - a ja za kreacije, dok će Ava voditi
brigu o prodaji, cure sa usana.
I tog trenutka, dok sedim na suncu kraj reke, sa kamerama rijaliti
programa Avini robovi uperenim u mene, i Henrijem Gekom na telefonu, i
Čezom udaljenim nekohko desetina metara, koji me čuva kao čupavi
ovčarski pas, prilično sam sigurna da doživljavam vantelesno iskustvo.
Osećam se kao da mi se svaki onaj put kada sam nehotično izblebetala
neku tajnu ili rekla nešto što nisam mislila ili otkrila neku intimnost koju
verovatno bolje da nisam izgovorila, pa sam morala da upotrebim sav svoj
šarm da to nadoknadim vraća sa laserskom jačinom i usmerava samo na
jednu tačku - čoveka sa druge strane telefonske linije. Nisam više Lizi
Nikols, profesionalna restauratorka vintidž venčanica, verenica Luka de
Vilijera, koga (usput) vara sa njegovim najboljim drugom, trenutno
verovatno dvojka na skali loših devojaka, koja će uskoro da izgubi svoj
dom, posao i život.
Ja sam Elizabet Nikols, hladna i pribrana kreatorka venčanica, sa
jednom željom: da stvaram prelepe venčanice - i odeću za deve-ruše,
cvećarke i pse - dostupne običnim ljudima, po razumnoj ceni.
Odjednom sam se zapalila. Nepobediva sam. Kamere se potpuno
prebacuju sa Ave na mene. Mada, dok zuri u mene, Ava razmiče butine, i
postaje očigledno da danas ne nosi veš. I uradila je brazilsku depilaciju.
„Pa”, kaže gospodin Gek kada završim i zastanem da udahnem.
„Gospođice Nikols, moram da vam kažem. To zvuči kao zanimljiva
zamisao. Svakako bih želeo da čujem više. Zašto vi i Ava ne dođete večeras
na večeru pa ćemo još malo porazgovarati? Dajte mi je nazad na telefon.”
Predajem telefon Avi, sva ošamućena.

230
 „Želi da razgovara s tobom”, obratim joj se.
„O, dobro”, kaže Ava. „Ćao, tata. Sviđa ti se Lizina zamisao? Da, znam,
i meni. U redu. Osam? Da, doći ćemo. Važi, ćao.” Prekida vezu i gleda me.
„Hoće da poneseš neke crteže. Imaš li ih?”
Pogledam je s blagom mučninom.
Ali to je dobra mučnina. Sjajna mučnina, u stvari.
„Do večeras u osam”, kažem pomalo opijeno, „imaću ih.”

„Kreiraćeš liniju venčanica za Gek?” pita me Čez dok žurimo Se-

damdeset osmom ulicom, nazad prema Še Anriju. „A Ava Gek će raditi...
šta, tačno?”
„Biće moja portparolka i predstavnica kompanije”, izjavljujem.
„Prodaje li se u Geku uopšte lepa odeća?” želi da zna Čez.
„Hoće kada počnu da prodaju moju”, odgovaram. „Ava će se za to
pobrinuti. Na njoj će biti i njeno ime.”
„I ti joj veruješ?” Čez zvuči sumnjičavo. „Avi, mislim. Bez uvrede, Lizi,
ali...”
„Ako sledeće reči koje ti izađu iz usta budu prljava narkomanska kurva,
nikada više nećeš nogom kročiti u moj stan. Ma koliko ga još kratko imala.”
„Samo kažem, kao još jedna osoba čije ime neću da spominjem, Avu baš
ne bije glas postojanosti. Osim kada je reč o rvanju u pudingu.”
„Možda zato što joj niko nije pružio priliku da se dokaže”, branim je.
„Mislim, naslednica je. Kada je ona u životu morala u nečemu da istraje?
Ali deluje veoma ozbiljno u vezi sa ovim. Odeća za pse je bila njena
zamisao.”
„O da”, kikoće se Čez, grleći me oko ramena. „Vrlo je ozbiljna u vezi sa
tim.”
„Čeze”, naslanjam se na njega. Baš me briga što mi je vruće i što sam se
oznojila (i on je). Čak i kada me nervira, kao sada, ne mogu da se suzdržim
a da ga ne dodirujem. Osećaj je tako... dobar. „Ljudi vole svoje kućne
ljubimce. Zaista žele da učestvuju u njihovom posebnom danu.”
„Ali zar ti se pomalo ne gadi pomisao da im ti u tome pomažeš tako što
im kreiraš male pseće smokinge?”
231
 „Ne”, odlučno izjavljujem. „Ne ako će to svima u prodavnici sačuvati
posao.”
„A kako će tvoje kreiranje psećih smokinga za Gek pomoći u tome?”
želi da zna Čez.
„O tom delu još nisam razmislila”, kažem dok žurno hodamo. „Idem
korak po korak. Prvo moram da izradim te crteže. Zatim da ugovorim taj
posao. A onda ću da se pozabavim i tim delom.”
„Neverovatna si”, izusti Čez. Bez trunke zajedljivosti u glasu.
Ipak, zaustavljam ga i skupljam oči dok piljim u njega. „Ti se to meni
rugaš?” sumnjičavo ga ispitujem.
„Naravno da ne”, odgovara Čez, gledajući me sa savršeno ozbiljnim
izrazom lica. Spustio je ruku sa mojih ramena, ali sada je umesto toga na
njih položio obe ruke. „Već sam ti rekao - ti si zvezda, Lizi Nikols. I
počastvovan sam što mi dozvoljavaš da te pratim. Samo mi reci kako mogu
da ti pomognem, i tako ću i učiniti.”
Gledam ga i oči mi se neočekivano pune suzama. I dalje ne mogu da
verujem koliko sam bila slepa i glupa, i odbijala da vidim ono što mi je tako
dugo bilo pred očima. Da sam mogla da budem ovako srećna još pre šest
meseci, da sam samo umela sebi da priznam ono što sam očigledno sve
vreme znala... da ipak nisam bila zaljubljena u Luka.
Ali ništa od ovoga ne govorim Čezu. Nema razloga. Ne sada. Zato što
sam več rekla.
Umesto toga, kažem: „Dijet-kola.”
Steže mi ramena. „Treba ti dijet-kola? Da završiš crteže?”
Klimam glavom.
„Učinjeno”, prihvata. „Doneću ti sva pakovanja od šest komada u
gradu. Ja...”
Tada mu glas odluta, a primećujem i pogled. Stigli smo do Še Anrija, i
kada se okrenem u pravcu u kome gleda, zapanjeno primećujem Šari kako
sedi na ulazu.
Skače na noge kada primeti da je gledam, a torba od kudelje joj visi iz
labavih prstiju dok me posmatra.
„Pa”, kaže Čez, spuštajući ruke sa mojih ramena. „Ovo je čudno.”

232
 „Čao, Šari”, pozdravljam je bez osmeha, svesna da je Šari dovoljno blizu
da je mogla da čuje svaku reč koju smo upravo rekli jedno drugom.
„Ćao, Lizi”, otpozdravlja me. Zaklanjajući oči rukom od sunca, škilji na
nas sa stepenika i kaže: „Čao, Čeze. Moram na trenutak da razgovaram s
Lizi.”
„Ovo je stvarno loš trenutak”, kažem. „Pomalo sam u stisci s
vremenom. Možemo li da razgovaramo kasnije?”
„Ne”, kaže Šari i silazi sa stepenika. „Vidi. Stvarno mi je žao zbog onoga
što sam rekla. Preterala sam.”
„Stvarno si sve vreme pokušavala da nas spojiš?” želi da zna Čez.
„Molim te, ne mešaj se u ovo”, obraća mu se Šari. Meni kaže: „Lizi, ti si
mi najbolja drugarica na celom svetu. Nikada ne bih uradila ništa da te
povredim. Nije trebalo ništa da kažem za tortu. To je bilo krajnje neumesno
i dugujem ti izvinjenje.” „Kakvu tortu?” raspituje se Čez.
„Znam da nisi tako mislila”, odgovaram Šari, i odjednom osećam
kajanje što sam se tako ponela prema njoj. „I nije trebalo tako da istrčim iz
kafića. Budala sam. I meni je žao. Opraštaš li mi?”
„Naravno”, kaže Šari, privlačeći me u zagrljaj. Udišem njen posebni
Šarin miris - mešavinu losiona za telo od grejpfruta i labradora - a zatim je
puštam.
„I sada mi je žao, ali zaista moram da idem”, izjavljujem. „Moram da
kreiram liniju venčanica za Gek.”
„Gek?” Šari deluje zbunjeno. „Oni prodaju venčanu odeću?”
„Sada da”, objašnjava Čez. „Ili hoće kada vide Lizine crteže. Lizi i Ava
Gek započinju zajednički posao.”
„Da li je to zaista tako dobra zamisao?” pita Šari, gledajući me
sumnjičavo.
„Zašto me to svi stalno pitaju?” zanima me. „Da, zamisao je odlična. A
sada, ćao - moram da se bacim na posao.”
Oboje ih ljubim - Šari u obraz, Čeza u usta - i žurim u prodavnicu gde
zatičem Monik kako čita najnovije izdanje Voga.
„Lizi”, obraća mi se, podižući pogled kada uđem. „Tu si. Bože.
Konačno. Nema ko te nije tražio, čini mi se.”

233
 „Nastavi da beležiš poruke”, kažem joj. „Moram gore da obavim neki
posao. Neće me biti ostatak dana.”
„Ali, Lizi”, kaže Monik zgranuto. „Ti znaš da...”
„Da, naravno da znam sve o tome”, potvrđujem. „Činim sve što mogu
da nam sačuvam guzice. Zato preuzmi sve moje pozive, hoćeš li?”
„U redu”, pristaje Monik. „Ali...”
„Hvala!”
Izlazim na sporedan izlaz i žurim na sprat do stana, puštam klimu,
svlačim lepljivu, znojavu haljinu, grabim poslednju dijet-kolu iz frižidera -
Čezu bi bilo bolje da požuri sa isporukom - i bacam se na posao.

234
 ISTORIJA VENČANJA

Jeste li se ikada zapitali odakle naziv „pljusak”? Krajem devetnaestog

veka nevesta je pozivala najbliže prijateljice i rođake da joj malo ublaže
napetost neposredno pre venčanja. Svako bi doneo neki mali simboličan
poklon koji bi ostavio u prevrnuti kišobran ili suncobran. Onda bi ga
podigli i okrenuli iznad neveste, a pokloni bi je „zapljusnuli” za sreću.
Kako se taj slatki mali običaj pretvorio u čudovišni događaj kakav danas
poznajemo, ostaje večita tajna.

235
 Kako da ne upropastite
sopstveno venčanje

Kupatila. Niko ne želi da razmišlja niti govori o njima... dok ne ispadne

da ih nema dovoljno, ili dok ne dođe do poplave... za vreme svadbenog
veselja.

Znamo da imate mnogo toga na pameti, ali kada birate mesto za

zabavu, obavezno uzmite u obzir i male stvari... kao, na primer, gde će vam
gosti vršiti nuždu. Zato što će morati.

Hoćete li im vi reći da se suzdrže?

LIZI NIKOLS DIZAJNS™

236
 DVADESET DRUGO POGLAVLJE

Brak je majka sveta i čuva kraljevstvo, i puni gradove, i crkve, i sam raj.
Džeremi Tejlor (1613-1667), engleski sveštenik

U stanju sam takvog šoka kada izađem iz limuzine Gekovih nepo-

sredno pre ponoći da isprva i ne primećujem da u hodniku Anrijeve zgrade
gore svetla kada zabatrgam kroz vrata. Nisam ih ostavila upaljena kada
sam izašla, jer sam otišla tako usplahirena zbog svojih crteža - od kojih su
neki bili samo napola završeni - da sam potpuno zaboravila.
Ali upaljena su. Ko je mogao da ih upali? Svakako nije provalnik. Zašto
bi želeo svima da objavi svoje prisustvo?
Možda je Čez? On, naravno, ima ključ.
Ali Čez nikada ne bi ušao ako zna da nisam tamo. Naročito što sam mu
jasno stavila do znanja da ću ga nazvati kada budem spremna da se
vidimo. On jednostavno nije tip koji bi ušao nenajavljen.
I mada su Silvija i Marisol poznate po tome što rade do kasno, nikada
ne bi ostale ovako dugo - i ne odgovaraju mi dok vičem ka radionici.
Sjajno. Ovo je jedna od mana samačkog života. U svakom trenutku bi
neko mogao da me ubije, i niko u zgradi ne bi čuo moje krike. Pošto sam u
zgradi potpuno sama.
Stežem ključeve tako da mi svaki viri između čukljeva, pa mi ruka liči
na vukodlakovu iz X-Mena, penjem se stepenicama, tela napetog kao
struna u iščekivanju da začujem teško disanje ili grebanje kandži Fredija
Krugera koje bi odalo onoga ko me čeka da me zadavi na spratu.
Ali ne čujem ništa. Hodnik je tih. Možda umišljam. Možda sam, onako
uzbuđena, zaista upalila svetla pre nego što sam izašla.

237
 Gotovo sam samu sebe ubedila u to dok otključavam ulazna vrata svog
stana, širom ih otvaram i zatičem stranca koji stoji pored kauča u mojoj
dnevnoj sobi.
Ispuštam vrisak dovoljno glasan da probudi i mrtve.
„Isuse”, viče Luk kroz smeh. „Lizi! Ja sam!”
Jeste. Luk je. Luk - moj verenik. Koji bi trebalo da je u Parizu, u
Francuskoj.
Samo što nije u Parizu, u Francuskoj. Stoji u mojoj dnevnoj sobi.
„Iznenađenje!” viče.
O, iznenađena sam, u redu. Veoma, veoma iznenađena.
Samo ne toliko iznenađena koliko je mogao biti Luk, da nisam kući
došla sama. I čista je sreća što nisam.
„Šta radiš ovde?” ne mogu da se suzdržim i prasnem.
„Osećao sam se tako užasno zbog svega kroz šta si prolazila”, govori
Luk i prilazi mi. „Čuo sam da je ujak Džerald iznajmio privatan avion
ovamo zbog sastanka, pa sam ugrabio mesto u njemu.”
Izgleda tako zgodno u bež lanenom odelu, sa bledoplavom kravatom,
preplanulim tenom i bleštavo belim zubima. Skoro kao da je druga vrsta u
odnosu na Čeza.
Ali nije vrsta do koje mi je stalo. Više.
Žurno uzmičem korak unazad dok mi Luk prilazi.
„Opa”, viknem. „Privatni avion! Kakva... raskoš!”
„Da” kaže Luk i pravi još jedan korak ka meni. „Stigao sam ovamo za
šest sati. Ukupno vreme putovanja. Iz Francuske! Možeš li da poveruješ?”
„Neverovatno.” Povlačim se još jedan korak unazad. Ako ovako
nastavimo, ponovo ću se naći u hodniku.
„Znam”, nastavlja Luk uz svoj očaravajući osmeh. „Zar nije tako?”
Luk ponovo korača unapred, pa se nađem u zamci sa leđima na-
slonjenim na vrata. Obavija mi ruku oko struka i saginje se da me poljubi.
Moram da upotrebim svu snagu volje da se suzdržim i ne okrenem lice od
njega.
I tada spušta svoje usne na moje - te usne koje sam toliko volela - i ljubi
me u znak pozdrava.
I osećam... ništa.
238
 Ništa! Kako to da ne osećam ništa? Nekada sam obožavala ovog čoveka!
Vodila sam ljubav na bačvi za vino sa ovim čovekom! Ništa na svetu nisam
želela više od toga nego da se udam za ovog čoveka i rodim mu decu i
živim s njim do kraja života.
Ali pretpostavljam da u vezi mora postojati i nešto više od vođenja
ljubavi na vinskoj bačvi. Kao na primer kada te neko zasmeje tako da ti
mleko procuri kroz nos.
Ili bude tu kada ti stvarno, stvarno treba.
Pretpostavljam da sam zato, pošto ga nisam videla gotovo mesec dana,
u stanju da ne osetim ništa kad me Luk ljubi.
Luk podiže glavu i gleda me kroz poluspuštene kapke - te oči koje su mi
uvek delovale sanjivo, sa tim nemoguće dugim, tamnim trepavicama.
„Da li je sve u redu?” želi da zna.
„Naravno!” vičem. „Sve je u redu. Zašto ne bi bilo?”
„Ne znam”, kaže Luk. „Samo, deluješ mi... nervozno zbog nečega.”
„O”, kažem, i smejem se kao hijena. Svesna sam njegovih ruku na
mojim kukovima. Mojim kukovima neutegnutim u vruće panta-lone.
Mislim da je ovo prvi put. Od prošlog leta, u svakom slučaju. Mislim, da je
dotakao moje neutegnute kukove a da nisam gola u krevetu. Ležeći u
donjem položaju. „Jesam. Upravo sam se vratila sa sastanka s Gekovima.”
„S kim?” zbunjen je Luk.
„Gekovi. Znaš, Kupite u Geku?”
„O”, izusti Luk. Ali vidim da nema pojma o čemu pričam. „I kako je
prošlo?”
„Prošlo je sjajno”, odgovaram. Još mi je teško da poverujem. Odjednom
zaboravljam na nervozu dok se uzbuđeno prisećam svoje neverovatne
večeri. „Luk, ti i ne znaš... tvoja zamisao - da nevestama ponudim prelepe
haljine po cenama koje mogu da priušte - bila je izvanredna. Izvanredna
zamisao. Ava Gek i ja - čitava njena porodica i ja, u stvari - započinjemo
zajednički posao. Moje kreacije, njihov osećaj za posao. Daćemo nevestama
širom Amerike prekrasne, lepe haljine koje mogu da priušte. I to ne samo
nevestama. Deverušama, majkama, cvećarkama, psima - posao će biti
ogroman.”
Luk se smeje - uglavnom mom oduševljenju, čini mi se. Prilično je jasno
da nema predstavu o čemu pričam. Čak mislim da nije nikada ni čuo za
239
Gekove. Pa, njegova porodica verovatno nije nikada u životu tamo
kupovala. Možda je njegova majka tamo slala poslugu da kupuju zalihe
sredstava za čišćenje.
Ali, kao pravi odani verenik, pretvara se da zna.
„Lizi”, govori. „To je sjajno! Tako sam ponosan na tebe!”
„Hvala”, kažem. „Sve se dogodilo malopre. Upravo sada. Ja... još sam
malo ošamućena, pretpostavljam. Upravo ovo sam oduvek želela, Luk. To
će sve rešiti. Gospodin Gek mi je izneo ponudu - ne bi verovao kolika je
svota u pitanju.”
„Pa, to je još bolje”, nastavlja Luk uz još širi osmeh. „Onda oboje
možemo da odletimo u Pariz sa stilom!”
Zurim u njega. I shvatam da moram da sednem. Brzo.
O, bože. Kako mogu ovo da radim? Ne mogu - ne mogu ovo da radim.
Nisam loša devojka. Nisam!
A ipak, protekle nedelje sam se upravo tako ponašala. Možda - duboko
u sebi - jesam loša devojka.
Ionako je vreme da platim za svoje postupke.
„Da”, kažem i krećem ka kauču, na koji se spuštam pre nego što me
kolena izdaju. „Slušaj. U vezi s tim.”
„Uh-oh”, izusti Luk. Osmeh je nestao. „Mislim da mi se ne dopada tvoj
ton, Lizi. Treba li da se plašim? Pošto sam se odjednom uplašio.”
Gledam ga - njegovo prelepo, savršeno lice. Moram da odmahnem
glavom.
„Luk”, počinjem, glasom Koga ovim zavaravamo? „Molim te.” Širi obe
ruke u pokret Šta, ja? „Šta?”
„Ozbiljno”, nastavljam. „Budi iskren sa mnom. Barem jednom. Znam da
si ti gospodin Dobrica i sve to. Ali zar ovo nije bio najgori poljubac na
svetu?”
Spušta ruke.
I odjednom i on odbacuje pretvaranje.
I tada shvatam da možda ipak neću morati ništa da platim.
„U redu”, izgovara potpuno drugačijim tonom, prilazi kauču i spušta se
pored mene. Vidim da ga je konačno stigao umor od putovanja. „Da.
Drago mi je što si mi rekla. Bože... Lizi... mislio sam da sam ja u pitanju.”
240
 Olakšanje mi preplavljuje telo kao strujni udar. Sedim pored njega
skljokana kao krpena lutka. Osećam se iscrpljeno baš kao i on - a ja nisam
proputovala hiljade kilometara da stignem ovamo.
„Nisi ti”, odgovaram. Užasno je što padam na ovako istrošeni kliše. Ali
u ovom posebnom slučaju, to jeste istina. „Ja sam.”
„Ne, Lizi”, ubacuje se Luk. „Nisi ti.”
„Ne”, uveravam ga. „Jesam.”
Ali neću da mu kažem za Čeza. Da je po mome, ne bi nikada saznao za
Čeza. Barem, ne dok ne prođe odgovarajuće razdoblje žalosti za našom
neuspelom vezom, tokom kojeg će Luk imati vremena da pronađe bajnu
novu devojku - možda neku kao Valensija, sa veličinom trideset šest koja bi
ušla u onu venčanicu Vere Vang koju sam danas videla u izlogu - i koja će
ga navesti da me potpuno zaboravi.
„Mislim da sam te... previše pritiskala na obavezu za koju nisi bio
spreman”, objašnjavam.
„Ne”, hrabro izjavljuje. „To nije istina. Samo... trenutno su nam životi
na potpuno različitim kolosecima. Isuse, Lizi, čak smo završili na različitim
kontinentima. Kako smo se uopšte mogli nadati da će ovo uspeti?”
U stvari, pada mi na pamet nekoliko načina kako je veza mogla da nam
uspe. Ali s obzirom da nijedno od nas ne želi da nastavimo, bolje je da ih i
ne spominjem.
Zato umesto toga kažem: „Pa, možemo da ostanemo prijatelji, je li
tako?”
„Uvek”, pristaje Luk, trudeći se da deluje tužno. Ali vidim takvo
olakšanje u njegovim sanjivim smeđim očima da mi je gotovo smešno. Isto
to olakšanje sam osetila na stepeništu one noći pre nego što je otišao u
Francusku, kada sam mu rekla da želim pauzu.
Znam tačno kako se oseća. Kako je ovo uopšte moguće? Kako smo
mogli da se ispetljamo iz ovog bez ijedne ljutite reči ili suze? Je li moguće
da smo samo... pa, odrasli?
„Izvoli”, kažem. „Želim da budem sigurna da će ti ovo biti vraćeno.”
I svlačim dijamant koji mi je toliko mnogo meseci pritiskao levi
prstenjak. Skida se tako lako da je to skoro strašno.
„Ne”, odbija Luk, izgledajući pomalo usplahireno dok pruža ruku da
me zaustavi. „Lizi - ne. Želim da ga zadržiš.”
241
 „Luk, ne mogu da ga zadržim”, bunim se.
„Stvarno”, kaže Luk i deluje potpuno prestravljeno. Ne uobraža-vam.
„Ne želim to. Šta da ja radim s tim?”
„Ne znam”, kažem. Ne razumem ovo. Zašto neće da ga uzme? „Prodaj
ga. Luk, raskidam našu veridbu. Ne mogu da ga zadržim.”
„Ne. Ja raskidam veridbu”, naglašava Luk. „Ja ne mogu da ga zadržim.
Ti ga prodaj.”
Olakšanje mu je nestalo iz očiju. Sada vidim da u njima raste iskreni
strah. On zaista ne želi prsten.
Nešto je tu, vidim, pogrešno. Veoma pogrešno.
A naš raskid je tako lepo tekao sve do sada.
„U redu”, slažem se blago i guram prsten pod neke časopise na stočiću
za kafu, pošto mi se čini da mu nije prijatno da ga gleda. „Zadržaću ga.”
Na licu mu se ponovo pojavljuje olakšanje.
„Dobro”, izgovara, ponovo vidno opušten. „Dobro. Želim da ga
zadržiš. Zaista.”
Hm... dobro. Kakav to frajer želi da mu bivša zadrži prsten? Naročito
prsten koji košta koliko je moj sigurno koštao. (U redu. Dvadeset dve hi-
ljade. Tifani ga je jednom potražila na sajtu Kartijea. Bilo joj je dosadno.)
Reći ću vam kakav frajer: frajer sa nečistom savešću. Eto takav.
Ali sigurno nije to. Ne Luk. Ne moj dragi, zgodni, ljubljeni Luk, o koga
sam se tako okrutno ogrešila kada sam mu kresnula najboljeg druga u
Vitezovoj krčmi kada sam otišla kući na bakinu sahranu. (Na koju, usput,
Luk nije došao. Ali doleteo je kada sam izgubila posao i stan. Samo što sam
se više uzrujala kada sam izgubila baku. Budimo iskreni, uvek možeš da
nađeš novi posao i novo mesto za život. Baku nikada ne možeš da
zameniš.)
Luk nikada ne bi uradio nešto zbog čega bi ga mučila griza sa-vesti. On
je upravo onakav kako ga je Šari opisala - previše savršen. Naravno, mislila
sam da me je možda varao sve one noći koje je proveo učeći kod kuće i ona
popodneva dok je bio u biblioteci, kada nije želeo da se vidimo.
Ali to je bila samo moja preterana mašta. Ja sam jedina u ovoj vezi sa
nečistom savešću.
Luk zeva - i tada izgleda kao da je kriv. Ali samo zbog svoje neučtivosti.

242
 „O moj bože”, kaže. „Tako mi je žao...”
„Mora da si iscrpljen”, govorim. „Trebalo bi da odeš. Ponudila bih ti da
prespavaš ovde, ali...”
Ali upravo smo raskinuli.
Ne moram da objašnjavam. Luk shvata poruku.
„Ne”, kaže Luk i ustaje. „Oprosti. Otići ću do mame. Bože, ovo je tako
čudno. Čudno je, zar nije? Da li je čudno?”
„Čudno je”, uveravam ga i takođe ustajem. Ali on i ne zna koliko je
samo uvrnuto. „Ali mislim da je dobro. Sve je ovo dobro.”
„Nadam se”, kaže Luk.
Dok se na vratima grlimo za rastanak, i on me gleda, vidim da mu se
prave suze sakupljaju u tim njegovim dubokim smeđim očima. Ne, zaista.
Vise mu kao sićušni svarovski kristali koji ukrašavaju telefon Ave Gek
(samo što nisu ružičasti) na ivicama njegovih neverovatno dugih trepavica.
Kao da se već nisam osećala dovoljno krivom. Sada sam ga još i
rasplakala.
„Znaš da ću te uvek voleti, je li tako, Lizi?” pita Luk.
„Naravno”, odgovaram. Iako mislim, o moj bože... Ovo je tako... Jesu li
to zaista suze? Prave suze? Zašto ja ne plačem?
Da li bi trebalo da plačem? Pretpostavljam, žensko sam.
O bože, trebalo bi da plačem. Ali ne plače mi se. Da li je to zato što više
nisam zaljubljena u njega, zato što volim Čeza?
Zar ne bi trebalo da plačem zbog onog što je moglo biti, zbog dece koju
Luk i ja nikada nećemo imati?
Da li je to zbog koprivnjače? Teško mi je da plačem zbog momka zbog
koga sam se toliko puta osula, pretpostavljam. I zato što je odustao od
medicine da bi postao investicioni bankar. Da je završio za lekara, sigurno
bih plakala.
Mislim.
Tada me Luk još jednom s ljubavlju grli, ljubi me u teme i odlazi.
Čim čujem kako se vrata zatvaraju, i kroz prozor ga vidim kako lagano
odlazi ulicom, hvatam se za mobilni.
„Dođi odmah ovamo”, izgovaram u njega.

243
 „Da li je ovo poziv na seks?” pita me Čez oduševljeno.
„Nećeš nikada pogoditi ko je upravo bio kod mene”, izustim.
„Pa, pošto si večeras bila kod Gekovih”, izjavljuje, „pokušaću da
pogodim i reći ću... Nil Dajmond?”
„Luk”, kažem i stežem telefon tako snažno da me bole prsti. „Ukrcao se
na privatni let iz Pariza sa ujakom. Upravo smo raskinuli.”
„Dolazim”, objavi Čez bez trunke duhovitosti u glasu.

244
 ISTORIJA VENČANJA

Prvo momačko veče se održalo u Sparti u petom veku pre nove ere.
Vojnici saborci koji su se spremali da izvrše napad i ugrabe sebi nove
neveste nazdravljali su i slavili. Otada muškarci se okupljaju veče pre nego
što se jedan od njih obaveže da se napiju, ožale prestanak njegovog
samačkog života i ošacuju plesačice.
Neveste ne treba da obraćaju pažnju na ovaj stari muški obred. On
postoji duže od tebe, dušo. Pusti ga neka se zabavi. Osvetićeš mu se ti... čim
se venčate.

245
 Kako da ne upropastite
sopstveno venčanje

Majko neveste (ili mladoženje), nemojte da mislite da smo vas

zaboravili. I vi ćete želeti da izgledate najbolje što možete na taj veliki dan.
Kako? Lako. Krenite na vreme u kupovinu haljine, pa ćete imati dovoljno
vremena da osmislite za sebe savršeni izgled. Neutralne boje su uvek
elegantne (prepustite crvenu muževljevoj bezvrednoj novoj ženi, a belo je,
naravno, samo za neveste), kao što je, na primer, crna ako nije u pitanju
jutarnji obred. Ništa previše sjajno, osim ako nije u pitanju večernji prijem.

I zapamtite, nikada ne možete pogrešiti sa dobrim čvrstim donjim

vešom, kao što su vruće pantalone.

LIZI NIKOLS DIZAJNS™

246
 DVADESET TREĆE POGLAVLJE

Hajde da proslavimo ovaj događaj uz vino i slatke reči. Tit Makcije Plaut (254-
184 p. n .e .). rimski dramski pisac

Za petnaest minuta je u mom stanu. Neverovatno kako taksi može brzo

da pređe sedamdeset blokova Prvom avenijom posle ponoći.
„Želim sve da čujem”, zahteva, spuštajući ranac na kauč - još nismo
stigli do tačke kada imamo svoju fioku u stanu onog drugog. „Ali prvo...
kako je prošlo kod Avinih roditelja?”
„O, Čeze...”
I pre nego što se osvestim, nalazim mu se u zagrljaju, i - ne znam kako
to da opišem. Potpuno je drugačije od zagrljaja mog bivšeg verenika.
Umesto da se osećam neprijatno i čudno i neprikladno, kao kada smo se
nešto ranije grlili Luk i ja, osećam se bezbedno i utešeno i, što je najvažnije,
voljeno - potpuno i čitavim srcem - sa Čezovim rukama oko sebe.
Zatvaram oči, puštajući da me njegova toplota obavije, i odjednom se
pojavljuju one suze koje nisu bile tu za Luka.
„Au”, nežno se nasmeje Čez i ljubi me u obraze. „Tako je loše bilo? Nisu
im se dopali tvoji crteži? Kako je moguće da im se nisu dopali? Meni su se
uvek sviđale tvoje male žgoljave žene. Jesi li im stavila cilindre na glave?
Obožavam kada im nacrtaš cilindre.”
„N-ne”, mucam i odmahujem glavom dok me steže oko struka. „D-
dopali su im se cilindri! Pa, mislim, nisam ih nacrtala sa cilindrima. Ali
dopali su im se crteži.”
„Jesu? Pa u čemu je onda problem?”
„Ta-tako sam srećna!”

247
 Istina je. Osećam se tako srećno, dok stojim tu u svojoj dnevnoj sobi,
trpezariji, kuhinji, dok me Čez grli, i - sada kada više nisam verena -
položaj na skali loših devojaka mi je ponovo negativan, mislim da će mi
srce pući.
„Dakle, Gekovi će kupiti tvoje kreacije”, kaže Čez.
Klimam glavom. „Zadužena sam za kreacije i kontrolu kvaliteta. Ava će
se pobrinuti za marketing. Njen tata će preuzeti sve ostalo. Čeze... Mislim
da će ovo biti stvarno odlično. Neće biti sranje. Zaista neće. Jer Ava je
mnogo uložila. Pošto će njeno ime biti na svemu. Stvarno sve shvata
ozbiljno. Nikada je nisam videla da je nešto tako ozbiljno shvatila. Pomaže
to što je poludela za tim di-džejem Tipiketom, a on izgleda ima diplomu
poslovne škole iz Sirakuze. Pravo ime mu je Džošua Rubenštajn. I on je
večeras bio tamo.”
Čez deluje zadivljeno. „A šta je sa radnjom? Tifani i Monik, Sil-vijom i
Marisol?”
Grizem se za usnu. „I za njih sam se pobrinula”, odgovaram. „Ali... biće
potrebno malo vožnje.”
„Vožnje?” ponavlja. „Vožnje kuda?”
„U Nju Džerzi”, odgovaram, uzimam ga za ruku i povlačim na kauč.
„Ali prvo... Čeze, ozbiljno... i bez šale. Samo mi reci. Moram da znam. Šta si
mislio kada si mi rekao ono da Luk nije bio uzoran momak dok smo se
zabavljali? Jer kada smo raskinuli... tražio je da zadržim ovo.” Saginjem se i
podižem prsten iz skrovitog mesta ispod časopisa Pipi. „Čeze, ovo je skup
prsten. Zašto bi uporno zahtevao da ga zadržim ako nije osećao veliku
grižu savesti zbog nečega? Ha? Nema smisla.”
Čez gleda prsten i odmahuje glavom.
„Bože”, kaže. „Ne mogu da verujem da ga nije uzeo. Da li je plakao?”
„Kada smo raskinuli?” gledam ga iznenađeno. „Da, jeste, malo. Kako si
znao?”
Čez duboko udiše. Zatim ispušta vazduh iz pluća.
„Luk nije baš bio nevinašce čitavo vreme dok ste izlazili, dobro?” Čez
diže pogled s prstena i upire ga pravo u mene. „Jesi li stvarno mislila da je
učio sve one noći kada je bio u biblioteci? Pošto nije to radio.”

248
 Trepćem. „Znala sam”, vičem. „Šari je bila u pravu! Zaista je bio previše
savršen. Nešto je tu bilo jezivo.” Zatim dodajem: „Čekaj. Bilo bi ti bolje da
to ne izmišljaš da bih se ja osećala bolje zbog ovoga što mi radimo...”
„Bolje?” ponavlja Čez. „Vraga, sve vreme sam se plašio da ti kažem.
Mislio sam da ćeš dobiti slom živaca ako saznaš.”
„Ako je ovo šala”, pretim, pošto i dalje nisam sigurna da li da mu
verujem, „da se ne bih osećala kao dvojka na skali loših devojaka, stvarno
nije naročito smešna...”
„Ne šalim se”, ozbiljno će Čez. „I ne znam šta je skala loših devojaka.
Bila je tu ona devojka Sofi, iz njegove grupe, dobro? Ona koja je poznavala
frajera koji nam je obezbedio sto u Tačkastoj svinji one noći. Odrađivao ju
je iza tvojih leđa čitav prošli semestar. Trebalo je da je vidiš. Poludela bi.
Nosila je one đusi kotur stvari koje toliko mrziš. I one ogromne sunčane
naočare sa natpisom Dolče & Gabana sa strane?”
Odmahujem glavom.
„Ne”, izgovaram. „Dobar pokušaj. Ali nikada ne bi mogao da sačuvaš
tajnu tako dugo. Rekao bi mi.”
„U stvari”, govori Čez, i za promenu zvuči smrtno ozbiljno. „Nisam
mogao da ti kažem, Liz. Kako sam mogao da ti kažem da Luk spava sa
drugom ženom iza tvojih leđa kada si bila tako zaljubljena u njega - ili sam
ja barem mislio da si bila zaljubljena u njega? Kako bi to izgledalo? S
obzirom na to da sam ja bio zaljubljen u tebe i že-leo te za sebe. Da sam ti
ranije prišao, hm, i uspeo da te pridobijem, kao što sam očigledno sada, i
obavestio te da te verenik vara, šta bih tačno postigao? Da, možda bi
raskinula s Lukom, i da, možda bi spavala sa mnom. Ali kako bih znao da
nisi sa mnom samo iz osvete - da uz moju pomoć ne vraćaš Luku za ono
što ti je učinio?” Nemo ga gledam.
Verujem mu. Uglavnom zbog pojedinosti - nije mogao da izmisli ono sa
Dolče & Gabanom. Čez ne zna ništa o kreatorima - kakav šorts samo nosi.
Ali takođe i zbog neverovatno grubog načina na koji je sve opisao.
Sve što je rekao je u stvari neverovatno.
Ali, s obzirom na njegovu otvorenost, moglo bi da bude istina.
„Nisam to želeo”, nastavlja Čez. U glasu mu ne primećujem ni
nagoveštaj zajedljivosti ili smeha. Njegove plave oči me gotovo bolno
gledaju. „To je poslednje što sam želeo. Dugo, dugo - mnogo pre Nove
249
godine, još otkako sam ti pomogao da se preseliš u novi stan - želeo sam da
te dobijem na bilo kakav način. I to je istina. Ali želeo sam da ostaneš sa
mnom, Lizi. A ne bi ostala uz mene da sam ti bio samo seks iz osvete,
sredstvo da povrediš Luka. Tako... da, nisam ti rekao. Do sada. Pa eto, tuži
me.”
I tada, i dalje povijenih ramena, naglo vadi mobilni telefon. „Osim toga,
mogu i da ti dokažem.”
Pre nego što se osvestim, pritiska dugme na tastaturi. Trenutak kasnije,
govori: „Luk?”
„Čeze”, vičem. „Ne...”
Ali prekasno je.
„O, hej, čoveče”, Čez pričljivo govori u telefon. „O, izvini, jesam li te
probudio? O ne? U gradu si? Šta radiš u gradu?”
Ne mogu da verujem da se ovo dešava. Skljokam se nazad na kauč i
rukama sakrivam oči. Ne mogu da gledam.
„O, jesi? Stvarno? O da? O, jeste? O, stvarno. O, šteta.” Čez se saginje i
gurka me, ali ne skidam ruke sa očiju. Konačno, nakon što je još nekoliko
puta rekao „stvarno”, čujem Čeza da kaže: „Da, pa, ako ste se ti i Lizi
razišli, pretpostavljam da si se onda zaista zagrejao za Sofi.”
Mora da mi je Čez stavio slušalicu blizu uva, pošto čujem Lukov glas
kako govori: „Pa, znaš, selim se u Francusku, tako da verovatno neću
mnogo viđati Sofi. Ali znaš za onu privlačnu ženu sa kojom se viđam iz
moje nove kancelarije, onu o kojoj sam ti pričao, Mari...”
Sklanjam ruke sa očiju i samo ga gledam. Čezov izraz odaje zabavnu
mešavinu strepnje - da su mi osećanja povređena - i smeha. Okolnosti su
svakako pomalo smešne, mora se priznati. Ni najmanje me nije briga koga
je Luk odrađivao iza mojih leđa.
Samo se nadam da je, kao ja, koristio kondom.
Kada vidi da se i ja smeškam, Čez vraća telefon na svoje uvo i kaže: „Uf,
Luk? Dakle, slušaj, pošto ti i Lizi više niste zajedno, pitao sam se... da li bi ti
smetalo da je ja pozovem da izađemo? Pošto, znaš, mislim da je divna
devojka, i nekako sam uvek...”
Čak i sa mesta na kome sedim, metar dalje, čujem kako Lukov glas oštro
prekida Čeza.
Čezov osmeh se proširi.
250
 „O”, kaže, dok mu plave oči svetlucaju. „Misliš da to ne bi bilo
pametno? Zašto? Misliš li da si bog seksa i da sve divne devojke treba da
budu tvoje, čak i kada ih ostaviš, je li tako?”
Kroz osmeh izustim: „Čeze, nemoj!” i pokušavam da mu otmem
telefon.
„Ne?” Nastavlja Čez u telefon, čak i dok me hvata rukom oko struka i
bučno ruši na pod. „O, zato što je trenutno u veoma osetljivom stanju? Ne
verujem da ju je to baš tako pogodilo kako ti misliš. Kakva je to buka? O,
mislim da je to bio samo... komšija iznad. Da, upravo je doveo kući nekog
trandžu koga je pokupio u baru dole niz ulicu. Hej, Džoni”, Čez odmiče
telefon od lica i viče ka zidu dok me nemilosrdno golica, dok ja pokušavam
da nas ne odam smehom, „jesi li ti čuo za apstinenciju? Moraš to da
isprobaš! Jao, Luk, moram da idem, eno bljuje mi u hodniku. Da, i okliznuo
se na bljuvotinu. Nazvaću te kasnije.”
Čez prekida vezu, baca telefon preko ramena, zatim skače na mene i
zagnjuri mi lice u vrat. Jedva dišem koliko se smejem.
I nešto shvatam. U životu se nisam ovako dobro zabavljala.
Što nije mala stvar, s obzirom na to kakav sam dan imala.

251
 ISTORIJA VENČANJA

Svako kome su poznate istorijske ljubavi zna da su sve iole pametne

mlade u Evropi devetnaestog veka bežale u Škotsku (čak i tada devojke
mlađe od osamnaest godina nisu mogle da se venčaju bez dozvole
roditelja). Čak i Elizabet Benet, junakinja romana Gordost i predrasude
Džejn Ostin, očajava kada sazna da njena lakomislena sestra Lidija nije
otišla u Gretna Grin sa svojim ljubavnikom, Vikamom, jer je to značilo da
on nema nameru da se njome oženi.
Škotska je Amerikancima i dalje omiljeno odredište za venčanja, i mogu
da se uplate razni putni aranžmani u tu svrhu. Mada, u kontinentalnom
delu Amerike mora se ispuniti određena papirologija pre odlaska jer bi se u
suprotnom nesmotrena mlada mogla naći u istoj neprilici kao sirota,
nesrećna Lidija.

252
 Kako da ne upropastite
sopstveno venčanje

Bekstvo ne mora da znači da par mora da se liši zadovoljstva primanja

venčanih darova! Njihovi roditelji ili drugi rođaci ili prijatelji ipak mogu da
prirede zabavu za njih kada se vrate. Svejedno mogu da sastave spisak
poklona i uklope se u okvire dobrog ukusa i nepisanih pravila ponašanja. S
obzirom na to kako venčanja danas sve više poskupljuju, nekim roditeljima
je jeftinije da plate svojim ćerkama da pobegnu.

Trebalo bi svi da budemo tako sretni.

LIZI NIKOLS DIZAJNS™

253
 DVADESET ČETVRTO POGLAVLJE

Nema ničeg plemenitijeg ili vrednijeg divljenja nego kada dvoje ljudi
koji se pogledaju u oči, sagrade Dom kao muž i žena, i tako poraze svoje
neprijatelje i oduševe prijatelje. Homer (osmi vek pre nove ere), grčki
pesnik

Zatičem gospodine Anrija u zadnjoj bašti narednog jutra, tačno tamo

gde je njegova žena i rekla da će biti: vežbao je na domaćoj stazi za boćanje.
Izgleda iznenađeno što me vidi.
Pa, pretpostavljam da ne prima često posetioce sa Menhetna u svoj dom
u Krenberiju, u Nju Džerziju.
Naročito dok je još u frotir bade-mantilu.
„Elizabet!” viče, spušta kuglu na zemlju i žurno vezuje mantil. Upućuje
ogorčeni pogled ženi, koja se iza nas pojavljuje sa ledenim čajem na
poslužavniku.
„Izvini, Žane” kaže mu. Ali ako mene pitate, ni najmanje ne izgleda kao
da joj je žao. „Elizabet je jutros nazvala i rekla da će doći da razgovaramo o
nečemu važnom. Zvala sam te. Ali pretpostavljam da me nisi čuo.”
Gospodin Anri gleda zapanjeno, dok njegova žena spušta poslu-žavnik
na mali metalni sto ispod senika prekrivenog ružama na kraju staze za
boćanje, zatim seda na klupu. Oduvek krupan čovek, muž joj je prilično
izmršavio od operacije. Ali i dalje se znoji na letnjoj vrućini, čak i u hladu
senika. Gleda u tri čaše ledenog čaja pred njim.
„Pa”, počne. „Pretpostavljam da mogu da napravim predah. Na
trenutak.”
„Bilo bi lepo”, kažem. Bacam pogled ka kući. Čez se vozika po
komšiluku, pošto me je uverio da će se vratiti za pola sata po mene autom

254
koji smo tog jutra iznajmili u Avisu. „Provozaću se pored prodavnica”,
rekao mi je. „Uzeću ti tange u Viktorijas sikret. Nisam te nikada video u
tangama. Ili, kad smo već kod toga, ni u čemu iz Viktorijas sikreta.”
Postoji razlog za to, uveravala sam ga.
Sedam na klupu pored madam Anri, pošto pažljivo ispod sebe ušuškam
svoju vintidž lili pulicer suknju na vezanje, čekajući da se i gospodin Anri
pažljivo spusti na adirondakovu stolicu od tikovine nasuprot nas pre nego
što progovorim.
„Oprostite što vas uznemiravam ovde u vašem domu, gospodine Anri”,
obraćam mu se. „Ali radi se o zgradi...”
„Vidi, Elizabet”, kaže gospodin Anri sa srdačnom ljubaznošću dok
poseže za čašom ledenog čaja i vrti grančicu nane koju mu je žena ubacila u
njega. „Zaista mislim da tu nema više šta da se kaže. Prijavili smo je kod
Goldmarka, i to je to. Zaista mi je žao što moraš da tražiš drugi posao i
stan, ali kao što smo rekli, pohvalićemo te Morisu - dobićeš najbolje
moguće preporuke... nećeš imati nikakvih poteškoća da nadeš posao - i
jednostavno ćeš morati time da se zadovoljiš. Zaista, ovo preklinjanje... nije
lepo. Stvarno me iznenađuješ, moram da priznam.”
„U stvari”, ubacujem se, i sama dohvativši čašu ledenog čaja, za-
dovoljna što mi ruka ne drhti dok ga držim. Svaka čast, Lizi! „Nisam došla
da vas preklinjem za posao, gospodine Anri. Našla sam drugi posao. Došla
sam da vam iznesem ponudu za zgradu.”
Gospodin Anri gotovo ispušta čašu iz ruke. Madam Anri se mal-čice
zakašlje na gutljaj ledenog čaja koji je upravo otpila.
„Mo... molim, Elizabet?” kašljuca.
„Znam da je trebalo da se obratim vašem zastupniku za nekretnine”,
dodajem brzo. „Ali radi se o tome što nemam sav novac. Još. Ali hoću.
Uskoro. A ostatak bih mogla da plaćam usput, ali ta otplata bi morala da
bude na nekoliko godina. Znam da se niste tome nadali, ali” - naginjem se,
i obraćam im se tihim, užurbanim glasom, dok negde u daljini, neko
uključuje kosilicu za travu, a ptica započinje tugaljivu ali ipak melodičnu
pesmu - „prednost što ćete je prodati meni, a ne nekom strancu jeste u
tome što nećete morati da platite nikakvu proviziju zastupniku za
nekretnine. Možemo potpuno da isključimo posrednika, i tako ćete uštedeti
stotine hiljada dolara. Spremna sam da vam iznesem ponudu sada, ovde,

255
danas, bez uvida, bez ičega, od četiri i po miliona dolara. I pre nego što mi
kažete da zgrada vredi više”, dodajem, oboje ih prekidajući, pošto ih čujem
kako uvlače vazduh, „dozvolite mi da napomenem da ja tu živim i radim.
Nije mi potreban pregled zgrade pošto znam koliko rada je na njoj
potrebno. Videla sam pukotine, zapušavala cevi koje cure, lično zvala
deratizaciju zbog pacova u podrumu više puta nego što mogu da izbrojim.
I iznosim vam ponudu, danas, uz jemstvo da ćete čitavu svotu dobiti u
roku od pet godina. Potpisaću šta god želite kao garanciju. Sve što tražim je
da se setite gde ste vas dvoje bih kada sam vam pre godinu dana ušetala
kroz vrata. I gde ste oboje sada.”
Naslanjam se leđima na klupu i otpijam veliki gutljaj ledenog čaja. Čak i
za ovakvu brbljivicu, iscrpeo me je ovaj dugačak govor. Odmeravam ih
dok nelagodno zure u mene.
Tada madam Anri pogleda svog muža.
„Provizije Agencije za nekretnine jesu velike”, obraća mu se na
francuskom. Iako sada oboje savršeno dobro znaju da manje-više tečno
govorim njihov maternji jezik, i dalje se prebacuju na njega kada ne žele da
čujem ono što govore, valjda iz navike. „Mogli bismo da uštedimo mnogo
novca.”
„Ali moraćemo da čekamo na novac”, mrzovoljno joj odgovara muž.
„Čula si je.”
„Pa?” uporna je žena. „Šta nameravaš da kupuješ? Jahtu?” „Možda”,
frkće gospodin Anri.
„Čuo si šta je rekao inspektor”, nastavlja madam Anri. „O azbestu u
podrumu.”
„Takođe je rekao da on neće predstavljati poteškoću ako ga ne diramo.
Sve cevi na Menhetnu su obložene azbestom.”
Slušam ih i ne trepćem. Već znam za azbest. Vodoinstalater mi je rekao
još pre nekoliko meseci. Nameravala sam da ga iskoristim ako mi odbiju
ponudu.
„Koštaće hiljade dolara da se ukloni”, nastavlja madam Anri. „Možda i
desetine hiljada. Trebaju li ti te muke?”
„Ne”, duri se gospodin Anri.

256
 „Ovako”, kaže njegova žena, „možemo da završimo s tim za jedno
posle podne. Čak ne moramo nikome da plaćamo ni za iznošenje stvari!
Ona će ih zadržati!”
Na to se gospodin Anri razvedri. „Ah! Na to nisam ni pomislio! Ali
odakle joj toliki novac? Nije još navršila ni tridesetu.”
„Ko zna?” njegova žena zbunjeno sleže ramenima. „Od pokojne bake,
možda?”
„Pitaj je”, zatraži gospodin Anri.
Zatim se oboje okreću meni. I madam Anri me pita na engleskom: „Jesi
čula ovo?”
„Naravno”, odgovaram razdražljivo. „Nisam gluva. I govorim
francuski. Sećate se?”
„Znam.” Madam Anri odmahuje glavom. „Novac si nasledila od bake?”
„Ne”, kažem. „Od posla koji sam sinoć sklopila sa Gek Industrijom.
Kreiraću liniju venčane odeće za njihove diskontne robne kuće.”
Gospodin Anri deluje zbunjeno. „Ali ako ćeš raditi za Gekove, zašto
onda ipak želiš našu prodavnicu?”
„Zato što ću i dalje da radim haljine za sopstvene mušterije”,
odgovaram. „Nezavisno od Gekovih. Osim toga, vaša prodavnica... moja
prodavnica, ako pristanete da mi je prodate... mi je dom.”
Osećam se smešno, ali čim izgovorim tu reč, oči mi se pune suzama. A
ipak... istina je. Taj skučeni stančić - koji nameravam da potpuno
preuredim ako postane moj - jeste mesto gde sam doživela najuzvišenije i
najjadnije trenutke svog života. Ne mogu da dopustim da mi izmakne.
Neću. Ne bez borbe.
Madam Anri nekoliko puta trepne. Zatim pogleda muža. On izvija
obrve.
„Pa”, počne gospodin Anri. „U tom slučaju... mislim da moramo da
prodamo zgradu Elizabet. Zar se ne slažeš, cherie?11 Lice madam Anri se
razvlači u ogroman osmeh. „Slažem se”, odgovara.
I tako, pola sata kasnije, ispijam šampanjac na podnevnom suncu sa
madam Anri u njenoj bašti, dok oko nas crvkuću ptičice, a njen muž

11 Franc: draga (Prim. prev.)

257
objašnjava Čezu, koji se vratio sa svog putešestvija po prodavnicama,
pravila boćanja - sporta koji, uskoro postaje očigledno, on igra sjajno...
Gotovo podjednako sjajno kao što je mene uputio kako da nagovorim
bivše gazde da mi prodaju svoj poslovni prostor.

258
 ISTORIJA VENČANJA

Važno je zapamtiti da mnoga raskošna i skupa venčanja kroz istoriju

nisu uvek vodila do romantičnog blaženstva. Pogledajte Henrija VIII i
njegove mnogobrojne žene; princa Čarlsa i princezu Dajanu; i naravno
uvek optimističnu, ali nesrećnu u ljubavi Elizabet Tejlor.
Bez obzira imate li veliko ili malo venčanje, važno je da se udajete za
pravu osobu, nekoga ko vas voli onakvu kakva jeste, a ne zato što možete
ili ne možete da mu podarite muškog naslednika, koliko novca imate, ili
izgledate li dobro ili loše u kupaćem kostimu. Ljubav se sastoji iz mnogih
sjajnih stvari, istina je. Ali nema ničeg važnijeg od toga da izaberete
životnog partnera koji može da vas nasmeje kada se loše osećate, i donosi
vam tost sa cimetom kada ste bolesni, ili je spreman da sa vama podeli
daljinski.

259
 Kako da ne upropastite
sopstveno venčanje

Kada gosti odu, kada se svi pokloni raspakuju i odlože i kada napišete i
poslednju dopisnicu u znak zahvalnosti, možda ćete se osetiti malčice
potišteno. To je normalno! Ipak ste upravo proživeli najradosniji trenutak
vašeg života - vašeg (nadajmo se) jedinog venčanja! Prirodno je da budete
malo tužni jer se sve završilo. Ali imajte na umu da ste se ukrcali na
najdivnije i najradosnije putovanje... bračni život!

Ipak, u redu je da povremeno obučete svoju venčanicu... makar samo

dok gledate televiziju. Svi to rade.

Zaista.

LIZI NIKOLS DIZAJNS™

260
 DVADESET PETO POGLAVLJE

On je polovina blaženog čoveka, Koga ona, takva, samo dopunjava; A ona je

divna pola savršenstva, Čija bi potpunost ležala u njemu12. Vilijam Šekspir (1564-
1616), engleski pesnik i dramski pisac

Šest meseci kasnije

„O, bićeš najlepša nevesta na svetu!”

„Ne, neću”, razuverava me Tifani. „Debela sam.”
„Tifani”, bunim se oštro. „U četvrtom si mesecu trudnoće. Treba da
izgledaš debelo.”
„Da li je čudno što me to još plaši?” Monik pita neodređeno. „Činjenica
da će Tifani postati mama, mislim? Plaši li to još nekoga?”
Šari diže ruku, zajedno sa Silvijom i Marisol.
Tifani seva na njih očima. „Sve vas mrzim”, kaže im.
„Ono što je lepo u vezi sa činjenicom da će Tifani postati majka”,
nastavlja Monik, „jeste što će je to pretvoriti u ljupku i brižnu osobu.”
„U ovoj haljini izgledam debelo”, obraća se Tifani svom odrazu u zlatno
uokvirenom velikom ogledalu ispred sebe.
„Ne, nije tako”, bunim se uvređeno. „Trudna si. To te čini debelom.”
„Ovo je debela haljina”, duri se Tifani. „Kreirala si mi jebeno debelu
haljinu za moje jebeno venčanje.”
„Znaš šta je izvanredno”, ubacuje se Šari i stavlja karamel bombonu u
usta iz kutije koju je donela u prodavnicu za predstavu koju je danima
očekivala. „Kada neveste psuju. Naročito trudne neveste.”

12 Kralj Džon, Vilijam Šekspir; prevod Živojin Simić i Sima Pandurović (Prim. prev.)
261
 Silvija i Marisol cokću i negoduju na Tifani, skupljajući šlep izvanredne
- i potpuno nedebele - originalne haljine koju sam kreirala za nju.
„Nisam kreirala debelu haljinu za tebe, Tifani”, kažem i s mukom se
suzdržavam da je ne zadavim. „I nije nimalo lepo da to kažeš meni koja te
plaća dovoljno da radiš honorarno i konačno ostaviš onaj posao koji si
mrzela kod Pendergasta, Laflina i Flina.”
Tifani pogledom strelja moj odraz. „Pa? Prestaću da radim za tebe za
pet meseci da mogu da ostanem kući sa Raulom Juniorom.”
„Dečak je?” pita uzbuđeno Marisol.
„Ko zna?” Tifani sada ljutito gleda u njen odraz. „Svejedno je.”
„Ozbiljno”, izjavljuje Šari i gura novu karamelu u usta. „Ovo je bolje od
Američkog gladijatora.”
„Možeš da priuštiš dadilju, Tifani”, govorim joj i povlačim je za pojas
možda malo jače nego što je potrebno. „Nećeš dati otkaz. I odabrala sam
zdravstveno osiguranje koje svima vama damama daje puna četiri meseca
plaćenog porodiljskog odsustva, sećate se? Sada, ovu haljinu sam kreirala
za tebe lično, sa prelepim podignutim strukom i srcastim izrezom i
produženim šlepom - koja je, usput, potpuno neprikladna za brzo venčanje
kakvo ćete imati ti i Raul u kancelariji matičara... bez obzira što ćemo
nakon toga napraviti zabavu u Taverni u Central parku - tako da ti je
stomak potpuno sakriven. Niko ne može da ga vidi. Kako se usuđuješ da je
nazivaš debelom haljinom?”
Tifani odmerava Šarinu kutiju sa karamelama. „Hoćeš li mi dati jednu?”
pita. „Ili nećeš?”
„Ne, neće”, prasnem. „Nećeš jesti čokoladu u ovoj haljini oko koje sam
nedeljama crnčila.”
„Mi smo crnčile”, ispravlja me Marisol. „Sinoć sam bila budna do dva
ujutru i ušivala kristalne perlice na šlep.”
„Tako je”, slažem se. „Oko koje smo mi crnčile.”
„Kako god”, ponovo će Tifani i koluta predivno našminkanim očima.
„Kao da sledeće nedelje na vešalicama u Geku ne bih mogla da nađem boli
glava haljinu za dvesta dolara.”
„Ne bi!” vičem. „Rekla sam ti! Ovo je originalna kreacija Lizi Nikols!
Nikada u Geku ne bi pronašla ovako nešto. Mislim... biće nešto slično. Ali
prodavače se za trista devedeset devet.”
262
 Tifani vrti glavom dok joj sveže ukovrdžani uvojci odskaču. „Znala
sam”, kaže uz novo prevrtanje očima.
„Automobili su stigli”, oglasi se Monik sa prizvukom dosade u glasu.
„U redu, hajdemo”, požurujem ih. „Ili ćemo zakasniti.”
I svi žurno izlazimo na oštar zimski vazduh, ispod nove jarko-ružičaste
nadstrešnice koju ukrašava natpis „Lizi Nikols dizajns™” ispisan belim
kitnjastim slovima, i podelimo se na dve crne gradske limuzine koje je
poručio Raul. Pažljivo sakupljam Tifanin šlep za njom, zatim uđem u auto
iza njenog sa Šari.
„Hvala što si došla”, zahvaljujem joj.
„Zezaš me?” pita me Šari i ubacuje još karamela u usta. „Ovo ne bih
propustila ni za šta na svetu. Dakle, šta se dogodilo? Frajer je konačno
dobio zelenu kartu?”
„U pravo vreme. Još pet meseci, i postao bi tata pre nego što dobije
zakoniti boravak.”
„To mora da je bio najbrži razvod u istoriji čovečanstva.”
„Pa, bivša gospođa Raul je dobila pozamašnu naknadu što je bila tako
predusretljiva sa Imigracionom službom”, objašnjavam. „Znate, da i ne
spominjem podatak da oni godinama nisu živeli zajedno kao muž i žena.”
„To je tako romantično”, uzdiše Šari i tone u kožno sedište.
Kada stignemo na odredište, iskačem iz auta i žurim da se po-brinem da
Tifani izađe a da ne ošteti haljinu na kojoj smo sve tako naporno radile.
Uspeva u tome, mada nije naročito pažljiva.
Zahvaljujući ujedinjenim naporima, odvodimo je do sale gde čekaju
muškarci - i Pet, koja je dotrčala na pauzi za ručak.
Međutim, sav mi se trud isplatio kada ugledam izraz na Raulovom hcu
u trenutku kada je prvi put video svoju nevestu u venčanici. Oči mu se
pune suzama. Tako sam dirnuta kada uzme Tifani za ruku i prošapće:
„Ljubavi, izgledaš prelepo”, da moram da odvratim pogled.
„Znam”, samozadovoljno mu šapne Tifani. Pretpostavljam da ipak ne
smatra da izgleda debelo.
Jedna ruka me grli oko struka, i trenutak kasnije, muškarac u
tamnosivom odelu me ljubi u vrat.
„Hej”, govori mi Čez. „Obavila si dobar posao.”

263
 „Hvala.” kikoćem se. Da, zaista. Kikoćem se. Tako Čez deluje na mene.
„Da li ti se dopadaju trake oko izreza? Mislim da je baš lep ukras. To ću
staviti na novu liniju haljina za cvećarke koju pripremam za naredno leto.”
„Prodavaće se kao alva”, kaže.
Nosi žutu kravatu koju volim, u čast prilike. Kolena mi klecaju. Od
pogleda na Čeza u odelu i toj naročitoj žutoj kravati i dalje se topim kao
puter na vrućoj ringli. Pitam se hoće li se to ikada promeniti.
Imam osećaj da neće.
Nezainteresovani službenik je upravo prozvao Tifani i Raula,
pripremamo se da sa njima uđemo u malenu kapelu kada u hodniku
nastaje metež dok poznati glas krešti: „Čekajte! Čekajte mene!”
„O bože”, ječi Šari. „Ko je nju pozvao?”
Grizem se za donju usnu. „Hm... možda sam ja spomenula da se Tifani
danas udaje... baš u ovo vreme.”
„O moj bože, Lizi”, sikće Tifani. „Hoćeš li ti ikada naučiti da držiš
začepljenu gubicu?”
Međutim, pre nego što stignem da odgovorim, Ava upada, u ozbiljnom
poslovnom odelu (upotpunjenom sa pljosnatim okruglim šeširom) i steže
ruku svog muža, Džošue Rubenštajna, zvanog di-džej Tipiket, praćena, kao
i uvek, Malim Džoijem.
„Oprostite mi što kasnim”, izvinjava se Ava sa kraljevskim do-
stojanstvom koji joj je doneo položaj direktorke marketinga Gek Industrije.
„Zapeli smo u saobraćaju na putu od heliodroma.”
Tifani je besno gleda, ali Raul ljubazno kaže: „Tako mi je drago što ste
stigli.”
Tada službenik ponovo pozove njihova imena i svi se okupimo za
milosrdno kratak - ali sadržajan - obred.
Tek kada je Latrel otvorio šampanjac, svi smo čestitali mladencima, pa
su nas zamolili da izađemo i napravimo mesta za naredni par. Raul nas je
uputio da ponovo uđemo u limuzine i odvezemo se do Taverne u parku.
Čez me je uhvatio za lakat i povukao u ugao pored fontane i oglasne table
sa spiskom službenika matičnog ureda. Tamo mi pokazuje nešto što je
sakrio u unutrašnjem džepu svog sakoa.
„Znaš li šta je ovo?” pita me, sa sumnjivim svetlucanjem u njegovim
safirnoplavim očima.
264
 Gledam običnu belu kovertu.
„Da li je to ugovor za moju zgradu?” pitam nestrpljivo. „Otplatio si je
tajnim nasledstvom, i više ništa ne dugujem za nju?”
Čez deluje razočarano. „Ne. Zar to hoćeš da uradim? Mislio sam da to
želiš da obaviš sama, da staneš na sopstvene noge, i sve ono što si rekla
prošlog leta?”
„Hm, da”, slažem se, i pokušavam da sakrijem sopstveno razočaranje.
„Hoću. Potpuno. Dakle, šta je to?”
Čez otvara koverat i izvlači iz njega presavijeni papir. To je brošura gde
je na vrhu ispisano Kancelarija matičara grada Njujorka. Ispod toga je
dodato, Sve što je potrebno da biste konkurisali za bračnu dozvolu.
„Da”, kaže Čez kada mu uputim zapanjeni pogled. „Uzeo sam jednu. I
pre nego što povratiš, možeš da kažeš ne. Neću se naljutiti ili uvrediti ili
tako nešto. Nije me briga hoćemo li se ikada venčati. Meni to uopšte nije
važno. Volim tebe i samo tebe, i uvek će tako biti. Nijedan papir to neće
promeniti. Samo znam da je to tebi bilo važno, i ako i dalje jeste, pa...
možemo to da obavimo. I mogli bismo to da obavimo na ovaj način da ti ne
bi izbila koprivnjača. Mogli bismo sada da popunimo molbu, vratimo se
sutra - čeka se dvadeset četiri sata - i obavimo to. Ne moramo nikome da
kažemo. Samo sam mislio, znaš, pošto smo već ovde, mogli bismo brzo da
uđemo - upisao sam se na spisak kada sam stigao - prijemna kancelarija je
u prizemlju. U redu je, imamo vremena, mislim da smo broj devedeset na
spisku ili tako nešto - dok svi ostali ulaze u limuzine, a onda da im se
pridružimo u Taverni. I niko neće ukapirati. Bićemo potpuno isti. Samo
venčani. Sutra. Ili kad god. Važe šezdeset dana. Dozvole, mislim.”
I dalje zurim u brošuru u njegovim rukama.
„Pitaš me da se udam za tebe?” samo to uspevam da procedim.
„Ako želiš”, odgovara Čez. „Ne moraš. I ne govorim o onim ču-
dovišnim proslavama kakve imaju tvoje mušterije, sa čokoladnim
fontanama i pačjim plesom. Ne želim to. To nikada neću želeti, razumeš?
Moja sestra je to imala, i bilo je...” Stresa se. Jasno je da počinje da se gubi.
Spuštam ruku na njegovu da ga umirim dok on nastavlja: „Tvoji roditelji će
verovatno želeti da ti prirede tako nešto, i odmah ti kažem... ja ću pobeći.
Pobeći ću što dalje i što brže mogu od toga. Vratiću ti se noću, kada bude
bezbedno. Ali danju ću da se krijem tamo gde me ne mogu naći. Makar

265
morao da se izgubim u močvari. Znam da nema močvara u Mičigenu,
ali...”
Nežno ga prodrmam.
„Čeze”, govorim. „U redu je. Ni ja to ne želim, razumeš? Sviđa mi se
tvoja zamisao. Uradimo to ovako, samo ti i ja ovde, sutra. Niko drugi. Zato
što je to smisao braka, je li tako? Samo mi. Niko drugi.”
„Niko drugi”, slaže se Čez. „Jer jedino smo mi važni. Mislim, druge
možemo da obavestimo... jednog dana.”
„Jednog dana”, ponavljam. „Kada budemo hteli. Možemo samo da im
spomenemo. Kao, usput... mi smo se venčali. Mada će verovatno biti ljuti
što ih nismo zvali.”
„Baš me briga”, kaže Čez. „A tebe?”
„Nije me briga”, uveravam ga. „Ne moramo čak ni da im kažemo ako
ne želimo.”
„Verovatno bi prvo trebalo da spomenemo Luku da se zabavljamo”,
predlaže Čez. „Da nekako ublažimo udarac. Za nekoliko godina mu
možemo reći da smo se venčali. Mada se on trenutno u Parizu zabavlja
barem sa četiri stalne devojke. Ne shvatam zašto smatra da je naše
zabavljanje loša zamisao.”
„Jao”, izustim. I dalje ne mogu da osetim neprijateljstvo prema Luku. I
dalje imam nameru da njegov verenički prsten poklonim svojoj kćerki, ako
je budem imala. Ili mojoj nećaki Megi, od koje očekujem izvanredne stvari.
„To je tako slatko.”
„Slatko, dupe moje”, govori Čez. „Da ti vidim ruku.”
Poslušno zavrćem rukav na vintidž lili en ružičastom vunenom odelu
koje nosim. Oboje zagledamo unutrašnjost mog lakta.
„Nema koprivnjače”, primećuje Čez.
„To je dobar znak. Osećaš li nagon za povraćanjem?”
Čez odmahuje glavom. „Ne.”
Osećam optimizam zbog svega, pa i zbog broja koji zauzimamo na
spisku. Devedeset. Toliko je godina imala baka kada je umrla. Oboje su mi
kao dar s neba. Kao da nas možda... možda neko odgore posmatra... neko
ko ipak ne želi da se nađemo na putu za pakao.

266
 Ili smo možda već tamo, u stvari. Pošto je to možda dobro mesto.
Čez i ja oboje gledamo u brošuru u njegovoj ruci. Podeljena je na često
postavljana pitanja, koja uključuju, Da li je neophodan pred-bračni fizički
pregled ili ispitivanje krvi pre venčanja? (Odgovor: Ne) i Mogu li dvoje
rođaka prvog kolena zakonski da se venčaju u državi Njujork? (Odgovor:
Da) i Mogu li da iskoristim bračnu dozvolu u drugoj državi? (Odgovor:
Ne).
Sve izgleda tako... zakonito.
„Zaista želiš da to uradimo?” pita Čez.
„Mislim da želim”, odgovaram. „Ali... jednom si rekao da bih bila
užasna supruga.”
„Nekako sam izmenio svoje mišljenje o tome”, ispravlja se Čez. „Sada
mislim da ćeš biti vrlo zabavna supruga.”
„Zabavna?” Smeškam mu se. „Stvarno si to izgovorio?”
Smeška se i on meni. „Mislim da jesam.”
Osmeh mi se širi. „Obećavaš li da ćeš me čuvati i slušati?”
„Već to radim”, naglašava Čez. „Naročito ovo sa slušanjem. U krevetu,
kada se obezobraziš sa bičevima i lancima.”
„Onda”, ozbiljno izjavljujem, „Čarlse Pendergaste Treći, rado ću se
udati za tebe.”
„Hej, vas dvoje”, viče Tifani sa vrata kroz koja svi nadiru. „Dolazite li ili
ne?”
„Dolazimo”, dovikuje im Čez. Gurka me. „Hej, mislim da me nisu čuli.
Ti si glasna. Reci im da nas ne čekaju.”
„Ne ja”, govorim srećno. „Mislim da sam konačno naučila kako da
začepim ova brbljiva usta.”

267