ЛУЧА МИКРОКОЗМА

Посвећено C. Милутиновићу

 посвета је написана на крају, али је стављена на почетак - композициона

привилегованост
 знање које је стечено мистичким путовањем је постављено на почетак као питање
читаоцу
 то је питање о ЈА, о његовом положају, његовој судбини
 До које тачке је стигло ЈА на том путовању?
 ја се са њега враћа промењено
 „ко не путује, тај не живи"
 путовање у духу је путовање у непокрету
 тако ово ја путује непокренувши се и са краја тог путовања се оглашава у посвети и
поставља питање читаоцу и као таква има улогу проблема
 посвета назначује загонетност
 дело припада традицији ШЕСТОДНЕВСКИХ књижевних дела и стога је Исидора
Секулић с правом тражила по схеми Милтоновог Раја оно што није исприповедано, а
што би водило објективности
 међутим, ово дело није објективно, јер је његов главни квалитет субјективност
осликана у тајанствености ЈА које прелази пут самоспознања, у ЈА које није
неутрално јер је учесник догађаја о којима пева
 први стих посвете носи приватно значење, а речца ДА којом почиње оставља утисак
некаквог продужавања нечега што нама као читаоцима није познато
 у оригиналу иза да" није стајала запета и стога су многи тумачи сматрали да има
значење „па"
 данас ипак „да" као потврда постојања нечег неисказано у првом стиху
 други стих доноси поетичко значење јер се инсистира на космолошкој димензији
Сарајлијине поезије чиме се имплицира космизам Луче
 „задатак је смјешни људска судба,
 људски живот сновидјење страшно"
 трећи и четврти стих имају дефиницијско значење у којем су људска судба и људски
живот ПОДУДАРНИ; при чему је СУДБА ЗАДАТА, а ЖИВОТ ЈЕ НЕСТВАРАН
(СНОВИЂЕЊЕ)- ЖИВОТ ЈЕ ОДСУСТВО ПРАВОГ ЖИВОТА
 у томе нема противречности јер се
 одговара на два различита питања: Шта је судбина и какав је живот"?
 противречност се јавља тек у њиховом вредносном одређењу - СМЕШНО :
СТРАШНО у тој несагласности је смештена двострукост живота - он је смешан ономе
ко га посматра из перспективе ИЗНАД (НЕЉУДСКА ПЕРСПЕКТИВА) и страшан
ономе ко је у њему (човекова ПЕРСПЕКТИВА)
 вредност је разлика перспектива које су смештене у једном ЈА - оно је истовремено у
људској и надљудској димензији, истовремено има увид и у трагичност и у комичност
људске егзистенције
 у наредним стиховима човек се дефинише као чудо бачено на обалу (гностичка
традиција бачености - велико питање утицаја гностичког осећања код Његоша) тј.
остављено слободно, али бачено руком случаја и под владањем промисла тј. уз
постојање наума → опет остаје утисак парадоксалности
 друга строфа доноси платоновску мисао о сазнању КАО СЕЋАЊУ (можемо да се
сећамо само онога што је део нашег искуства)
 сећање на прву славу, на преегзистенцијално ставља у стање жалости јер осећа
ДЕТЕРМИНАЦИЈУ
 могућност живота у преегзистенцији доноси овом спеву хетеродоксни (неправоверни)
карактер
 трећа строфа доноси питање да ли су и духовно и материјално порекло човека у вези
са земаљском егзистенцијом
 одговор на ово питање добија се после смрти и зато човек схвата да његово знање о
себи није потпуно иако је последица мистичког знања које је опет последица
мистичког јединства стајања с Богом тј. мистичке уније сакралност надилази
ограниченост човека, али доноси ужас јер се божанском размером мере земаљски
догађаји
 субјект покушава да добије одговор на ово питање од:
 ПРИРОДЕ (природно сазнање, биологија, медицина) али њен одговор је ПОДСМЕХ
ономе који стреми да сазна начин њеног показивања (надмоћна непознатост)
 ЗВЕЗДА (питање упућено звезданом небу
 евоцира античку традицију; пут физике) али њихов одговор открива удаљеност,
недесетнутост и ништавност ЧОВЕКА као и да су оне ОДСЈАЈ који разбија таму и
припада НАТЧУЛНОМ космосу који је иза неба прекривеног звездама и до кога човек
не може стићи (негативан одговор)
 ЗЕМАЉСКИХ МУДРАЦА али њихов
 ОТКОР на питање о човековој ПОЗВАНОСТИ ПРЕД Богом (тј. човек није слободан,
али није ни ПРЕДОРЕЂЕН) је различан и колебљив; апострофира став немања знања
којем је супротстављена органски неконтролисана потреба (жеђ) за знањем
 осма строфа пружа опис човека који нема знања, иако је прошао његове путање
 човеку је дата само нижа врста интелигенције (спретност и лукавство), он је
бесмислен и може одговорити само нижем позиву интелигенције; он је биће
непостојане воље
 у њему је дуализам зла које га ставља испод животиње и ума који га ставља у
бесмртну раван
 десета строфа казује да права срећа не постоји на земљи и доноси анегдоту о
Александру који је испао из Херкулов чаше и умро
 једанаеста говори о животу као пролазном о егзистенцији као мучној; доноси осећање
меланхолије и резигнираности, а онда следи ПРЕОКРЕТ: нема дана који ми желимо :
ко л' границу жељи назначити?
 човек се оређује као биће које није одређено, као суд који се мора попунити (Мајстор
Ерхард, Ниче)
 следећа строфа наставља у том духу преокрета и проговара о ЧОВЕКУ као
микрокосмосу у којем ЈЕ ВАСИОНА, У КОЈЕМ ЈЕ туга као мост за везу
ЕГЗИСТЕНЦИЈЕ и ПРЕЕЗИСТЕНЦИЈЕ
 Гођајев: „туга је материјални квалитет, тужи се за оним што се имало и изгубило " →
туга је вертикална, а овде и беспредметна
 тугом човек долази у однос са тугом која га је одредила у тренутку када је пао из
духовног у физички свет
 она је свеза са оним од чега смо отпали и пали у живот на земљи тј. у окованост у
материји
 ово наслеђе најсретнији сами стварају из ништа, из нематерије и остварују везу са
преегзистенцијом
 Зашто су они најсрећнији? Чин стварања из нематерије пружа задовољство среће.
 следе стихови који говоре о томе да је мистичко искуство неизрециво, не може се
описати јер у њему мре свест о субјективности, а језик је подразумева
 ЈЕЗИК ЈЕ ГРАНИЦА ДВА СВЕТА
 „тајна чојку човјек је највиша.
 Твар је творца човјек изабрани!"
 ОДАКЛЕ он то зна - ЗНА ЈЕР ЈЕ ПРОШАО
 том стазом
 ЧОВЕК ЈЕ ИЗАБРАН, али је тајна др. човеку (човек је човеку несазнатљив)
 везник АКО који почиње пети стих ове строфе ту има ПОРЕДБЕНО ЗНАЧЕЊЕ (као)
и сведочи о бесмртности душе
 „ми смо искра у смртну прашину
 ми смо луча тамом обузета”
 *гностичко учење верује да постоје
 три врсте људи:
 хипици -материјални људи
 ПНЕУМАТИЦИ - људи духа
 психици - људи душе; они су посредници јер је у души поље укрштања материјалног
и духовног садржаја
 у гнозу може ступити само пнеуматик, а психик да би ступио у њу мора да одвоји
душу од материјалног
 ово знање ЈА сведочи да је оно ПНЕУМАТИК, али и још једном истуче да је ово све о
души као изазовном пољу колебања
 до сада је посвета ишла узлазном путањом, а онда следе стихови у којима се говори да
се Божији ум огледа у ЧОВЕКУ - Оно што човека надилази то га и одређује
 молитва је најинтимнији сусрет душе са самом собом и са Богом који надилазећи
одређује нашу егзистенцију (најинтимнији однос који није у вези са оним што нас
надилази остаје само психолошки однос)
 зато се спајање с Богом има надлични и надинтимни карактер јер се у молитви
отварамо за друге (често се молимо за друге)
 човек не може издржати неодређен и онда се одређује оним што га надилази
 открива се да је ЧОВЕКОВА ДРАМА - драма божанског у ЊЕМУ
 следи осуђивање античких филозофа (Питагоре и Епикура) који су учили да душа при
селидби може прећи из људског у животињско обличје
 апострофира пад душе у материјално и наводи два пута којима човек може да се врати
у нематеријално:
 ПУТ ЈЕ ПЕСНИШТВО
 „Свемогућство светом тајном шапити само души пламена поете."
 Да ли Његош замишља Бога као песника?
 ДА, одговара романтичарској представи, Кантовој представи ГЕНИЈА
 НЕ, Његош није могао да пренебрегне онтолошку вредност тога и ово отац ПОЕЗИЈА
се тумачи примарним значењем речи тј. значењем СТВАРАЊА
  песников позив је свети јер је он АРТИКУЛАЦИЈСКИ модус БОЖИЈЕГ ГОВОРА
песничко искуство је последња тачка исказивости тј. прва пред неисказивошћу
 митско искуство је немост јер подразумева губљење свести о субјекту
 пред крај посвете поново се обраћа Сарајлији активирајући лични говор (кружна
копозиција
 посвете), истиче да је његова судбина неупоредива јер се као последица мистичког
знања у њему ЈАВЉА ЗНАЊЕ које ДРУГИ НЕ МОЖЕ ДА сазна и његова нада неће
остати
 произвољна или празна јер блиста вољом творца
 последњи стихови представљају спону с Горским вјенцем, уносе елементе националне
историје и повезују мотив издаје са сатаниним отпадништвом од Бога

ПРВО ПЕВАЊЕ
 путовање као освајање света ДУХА (Плотинова идеја путовања као затварања очију)
којим се ЈА оспособљавало за разумевање тајног знања (предметност је сведочанство
непредметна)
 за овакво путовање потребно је да се одбаци СВЕ да не постоје ометања од стране
света, да нема веза са светом, да нема хране, воде, бриге о ближњима (зато Његош
пише Луку у посту - УСАМЉИВАЊЕ)
 путања је инверзнивна
 садашњи космос - Небеска битка
 ЈА — Космос ЈЕЗИК
 УНУТРАШЊЕ ПУТОВАЊЕ
 наводе се тешкоће откривања подручја духа:
1. напор одвајања од света
2. опасност путовања, ризик
 алегорија бивствовања је океан; пут у срце бића праћен је бродоломним олујама
 описан је као страва постојања, мучнина, погибија, мучна бесадржајност (утицај
Керкегора), као пут из неаутентичност (ми нисмо у неаутентичности случајно, то је
наша потреба да умакнемо од аутентичности – Хајдегер, Сартр) у аутентичност
 инвокације ДУШЕ: отклон у односу на идеју тражења надахнућа од Богиња ПОЕЗИЈЕ
(муза) и окретање гласу душе као трагу бесмртног
 долази до поделе ЈА на ЈА и ЗРАКУ душе (ја и душа се одвајају)
 „Причај мени тужну твоју судбу" (душа као друго од себе)
 пред душу се изнесе захтеви:
 1. испричај ми твоју причу
2. истргни се, извуци се из ВЛАДАВИНЕ ЕНТРОПИЈЕ из материје (тегобног окова
физическог), раскини везе
3. поведи ме са собом (смртно трба да буде проведено у бесмртно тј. у сазнање које
ће стећи искуством враћања у бесмртно; егзистенције нема без душе ни без тела
јер нешто мора да те одреди)
 Његош као синониме за бесмртни део користи речи луча, искра, идеја, зрака
 и ЈА полази на путовање на које не може стићи сам субјект, већ је споља вођен
(некакав ме свети магнет тегли – идеју тегљења треба разумети у кључу духовног
искуства, а не материјалног; Перо Сљепчевић сматра да се ту види познавање
Кантовог текста О општој повести неба, док је Ломпар склон да верује да је пре
утицај Платоновог списа Тимај)
 Његош уводи мотив путовође који није само учитељ већ и заштитник од лоших знања
 вођена искром душа прелази шест небесах коловитних, шест млеченијех прелета, пет
небесах неподвижних после чега пада на кристални БРЕГ од УМОРА (сила
гравитације, сила смртног оптерећује кретање духа и он пада)
 након пада ЗАЖМУРИ што је знак ПРЕОБРАЋЕЊА, метаноје као духовног сазнања,
не као промене мишљења јер она у себе сажима 1.ПОКАЈАЊЕ тј. опозив пређашњег
себе и 2.УНУТРАШЊУ ПРОМЕНУ (хр. је овакву метаноју парадигматично
утемељило у егземплару апостола Павла)
 искру мења АНЂЕО: „Висока ме воља назначила // за ангела твог хранитеља“, што
показује да постоји хијерархија у самооткрићу; анђео је већа истанца
 ЈА мења оптику, мења очи и открива нови ступањ САМООТКРИЋА, тежи ка
СУБЈЕКТИВНОМ открићу Бога и сазнавању разлога свог паденија
 ЈА поставља питање зар је могуће да творца нашег занима наша судба, то је питање
које гађа нуклеус, показује да човеков однос према Богу није неутралан, али да истом
важи обрнуто (кретање је двосмерно, Бог има интерес у човековом кретању и човеку
самом) – Није само човеку потребан Бог, него је Богу потребан човек Ангелус
Силезијус (ово је на граници мантрополантрије)
 питање открива да човекова егзистенција није произвољна јер је у њој учествује
нешто од божанске егзистениције
 питање остаје без одговора, следи само позив сљедуј замном
 анђео показује место где живи Сатана: „те шар види онај поголеми // те пружаје
црнокраке луче“ и душа почиње да пада из пнеуме ка психичком и материјалном,
њено стање свести се помера ка оном стању из којег се пошло
  анђео зауставља падање проузроковано погледом на Сатану (тај поглед је имао снагу
призива јер је сила божанске димензије зла утиснута у људској природи, душа се бори
да побегне од Сатанине побуне која је централни догађај људске егзистенције;
одрицање од побуне је у човековом позиву дато као СЛОБОДА)
 Сатана је велики Његошев јунак који у себи носи онтолошку мотивацију и стога Луча
припада европској магистралној линији (интересантно је посматрати занимање
књижевности за Сатану: у средњем веку он има периферно место, у просветитељству
се ради на његовој рационализацији; а онда Милтон са једне стране и Гете са дуге
стране зачињу два потпуно различита типа ђавола: Милтонов ђаво је небески, он је
пали анђео, то је зло које у себи има ноуменални (божански) темељ, а Гетеов је
хуманизовано зло; Милтона настављају Његош, Бајрон, Иго, а Гетеа Достојевски,
Бучгаков, Томас Ман; модерна доноси другачије виђење - Бодлер: Кад помислимо да
нема ђавола, онда је он сигурно ту; у Роману у Лондону постоји ђаво, али он није
фируралан већ је дисперзивно присутан у темама пола и секса)

ДРУГО ПЕВАЊЕ

 ово је певање које је најмање драматично, јер је у својој бити ДЕСКРИПТИВНО

 доноси структуру космоса за коју су се многи његошолози питали одакле ју је преузео
 она подсећа на Платонову визију (Његош је читао Тимаја), али постоје и други
утицаји (Аница Савић Ребац је анализирајући описе тражила утицаје у Његошевој
лектири, а Флашар је тврдио да мора постојати предложак, само га није пронашао)
 главни јунак је ЈА које се у овом певању преклапа са ЧИТАОЦЕМ који је увучен у
кретање које га обавезује; ово певање апелује на наше укључивање у СИТУАЦИЈУ,
на наше САМОРАЗУМЕВАЊЕ и инкорпорира нас у ИСКУСТВО овог ЈА (у том
смислу друго певање је спољашње)
 пажљивим ишчитавањем описа приметићемо да се једна реч понавља у различитим
облицима: правило, по правилу, у правилне расуле редове, у правилност сваки цвет
ника, у правилне над њом стали дуге, светијем правилом, горе у правилном реду,
стубови у правилном размјеру што указује на СИМЕТРИЗАМ и ГЕОМЕТРИЗАМ
космоса (сама грча реч космос значи ред, поредак) и показује да га је Бог уредио са
идејом БЕЗИЗУЗЕТНОСТИ тј. да се ОН у спољашњем облику показује као БОГ
НУЖНОСТИ
 тако се у Његошевој визији Бога укрштају две димензије: античка димензија БОГА
СУДБИНЕ и ПРАВИЛНОСТИ и хришћанска димензија БОГА КОЈИ СТВАРА ИЗ
 НИШТА (или да се изразимо Паскаловом терминологијом, коју наслеђују и Керкегор
и Шестов, бог филозофије и бог чуда)
 Шта се крије иза правилности космоса? крије се слика Бога као стварања које ће ући у
његову дефиницију у трећем певању Луче, али стварања КАО НУЖНОГ; дакле
космос је ПЛОД НЕЧЕГА ШТО БОГУ ПРИПАДА
 издваја се архангел Михаило
 на крају певања појављује се чувени мотив ВОДЕ (источника, извора) који је у антици
у вези са реком Летом, код Платона у вези са сећањем које је заправо сазнање, воде
која је један стадијум унутрашњости (напи се воде и крени у суштину) тј. она
омогућава посматрање небеске позорнице преегзистенције, омогућава да ЈА сазна
разлог свог паденија
 разлог се открива посредством мотива ОГЛЕДАЛА (њиме се сазнају звезде, оно је
извор езотеричког сазнања; сети се Веласкезове слике) у којем ЈА види предмете иза
себе, али види и СЕБЕ што значи да ЈА НЕБЕСКУ БИТКУ ГЛЕДА КРОЗ СЕБЕ (она је
у мени за мене) и зато њега нема у бици „јер се она кроз њега одвија“
 роматичарско ЈА је хипертрофирано, али када се загледа у себе оно види космос, али
види и себе
 пут сазнања о Небеској бици и паденију душе је пут САМОСАЗНАЊА и подразумева
космолошка знања и интрасубјекатску представу о самонастанку
за прво и друго певање се може речи да су певања борбе психолошког и пнеуматског
искуства, а треће, четвро и пето су чисто пнеуматска, у њима нема колебања
дигресија: Аница Савић Ребац је песнике делила на песнике душе (Змај) и песнике духа
(Костић), а за Његоша је рекла да је песник мистерија духа

ТРЕЋЕ ПЕВАЊЕ

 певање почиње сликом Бога

 Бог даје дефиницију кроз однос са ставрањем – однос према таврању улази у
самодефиницију Бога
 даје се веза између божијег стварања и Сатанине побуне
 даје се арханђелска и божанска верзија света и косомоса при којој се уочава
супериорност божанског знања у односу на знање архангела (архангел Михајло
сматра да је простор материјалан, а Бог говори о простору као духовној категорији)
 поставља се питање о Сатани и идеји слободе и оцртава се специфичан положај
анђела који су као преговарачи између Бога и Сатане
 ЈА остаје на позорници, али се помера ка рубовима, ка граници одрицања
субјективности (то је она промена исказних позиција у којо ретко видимо оптику ја),
ка ивицама пред мистичким јединством тј. мистичкој унији са Богом
 повлачење субјективности унутар лирске позорнице прећено је
ТРАНСФОРМАЦИЈОМ СЛОБОДЕ
 битка Бога и Сатане у преегзистенцији је предодредила судбину ЈА које учествује у
судбини с Адамом и читаоцем (преко њега ступамо у преегзистенцију) 
 почетак 3. певања: постоји основа да се овде појезис интерпретира као поезија
(творителном занат поезијом – плеоназам)
 у песми Ко је оно на високом брду јасно видимо да Његош разликује Бога који ствара
делом и Бога који ствара у идејама
 песник је нетворителном занат поезијом тј. поезијом који нема опредмећене у делу
већ остаје у имагинарном космосу
 Бог једнак са својим старањем при чему се укрштају антички представа (Бог је
савечан са светом) и хришћанска представа (Бог сзвара из ничег, он претходи)
 Ex nihilo nihil (Лукреције)
 понекад се Бог показуј као антички јер неће стварати из ничег, а понекад је сличан
хришћанском виђењу
 Бог је креативни покретач, он је динамично начело (не Аристотелов непокретни
покретач који је покренуо и сада у контемплацији посматра)
 Бог ствара из мрачног царства - дуалистичка подела на мрак и светлост која је
повезана са стварањем, те Бог мрачну стихију претвара у светлост и космос (ред)
 материјална неодуховљена природа неуређености се претвара у духовну и уређену
структуру
 опне божије круне - важна улога у круне исходу
 долећу двојица војвода Гаврил и Михаил (веселим лете океаном - Његош ваздушну
природу спаја с океаном тј. с бесконачношћу универзума)
 Достојевски: Свет је као океан, што на једном месту пипнеш на другом одјекне.
 Бог даје свој део мраку
 Његош овде подразумева традицију по којој је Сатана наоружан интелигенцијом али
не и стваралачком способношћу, он је сила деструкције син праноћи и хаоса
 једини који може стварати се изједначава са оним коме се сви покоравају (то није
нужно, али је код Његоша тако постављено; покоравање је неминовно у поретку који
Бог ствара
 Богу се дугује покорност јер нас је превео у биће из небића, из таме у светло и она је
уткана у однос према идеји слободе
 Шта је то време?
 можда прати очитавања вечности
 различити стадијуми вечности (Платон, Аурелије: Ко је видео садашње видео је све.)
 вечност је укупни квантум свега који се зависно од брзине очитава
 повезивање времена и појезиса
 мрачно царство је вечно дато (беше), оно је најстарије, унутар њега постоји Бог
 покорност грдних мрачних маса; оне су вођене неким мртвим правилом почеле да га
узнемиравају и он их је због тога својом круном распарчао 
 ове две идеје нису баш сагласне, али је важно да је наглашено да је материја мртва
што је снажна гностичка слика из које произилази презир света и презир тела, из које
долази корен дуализма 
 наглашавање речи мртав 
 није најјасније како стварају ако су мртве, али је могуће да Бог сматра да је то
стварање за осуду и да није истинско стварање што се опет повезује са претходно
објашњеним дуализмом
 Бог и његово стварање су динамички, космос је динамички јер се непрестано шири:
што се царство светлости проширује, то нестаје царство мрака, јер појезис чини да
мрак постане светлост, енергија мрака постаје енергија светлости, чулно постаје
натчулно, тело постаје духовно
 остаје загонетка одакле мрачно царство
 Божији појезис је вођен циљем, он има теолошки карактер он није само ограничен на
време, већ је одређен циљем, Бог дела по плану за који не знамо да ли га је он створио
или му је дат
 појављују се елементи ватре, Његош је песник ватре и патоса (за разлику од Стерије
који је песник воде и меланхолије)
 Гастон Башлар је сачинио песничку типологија од четири елемента имагинације:
1. вода → пролазност, меланхолија
2. ватра
3. ваздух (Црњански)
4. земља (Андрић)
 хераклитов мотив ватре, при чему је тон је патос у гр. смислу – човекова природа
дигнута на божанску меру (починио је хибрис)
 хаос : мир (свет, поредак) = ноћ : Сунце (светлост)
 небиће је сан и они у мртвом правилу су у сну (не каже ништа прати античку
представу)
 царство мрака је само сан, Бог позива на биће, Бог то је позив да се буде
 Бог позива многобројне заточнике таме – поставља се питање да ли овде заточник
значи заточени или онај који се нечему заветовао, определио
 Он их позива у биће, преводи их из небића у биће, из негативитета у позитивитет, да
је им снагу и кад их преокрене у позитивитет то значи да негативитет улази у
позитивно, у дефиницију појезиса
 када светост уђе и прожме целокупну материју тада ће божији појезис стићи до свог
последњег ступња тј. Бог ће испунити завет вечне љубав и вечне среће
 појезис је xp. није бескрајан, постоји рез, тренутак када је појезис испунио свој циљ
 кога сам ја венчао на бесамртије, за њега је један тренутак вечност; простором могу
назвати све кораке у којем се појављују векова милиони
 архангели дај мишљење о простору, а онда их Бог оповргава (сјајан текст Павла
Поповића на тему простора)
 знање које Бог има није физичко знање, то је умно проживљено знање у којем су
прожети простор и време
 немогућност архангела да разумеју, јер то није физичко знање
 дескрипције осликавају да је ЈА присутно тј. да не гледамо директно позорницу
 Бог се чуди (неуверљиво) јер нема Сатане са којим су они ЧЕСТО скупа долазили
(Значи нису увек и што се он чуди?)
 Чуди се јер у садашњем Сатанином недоласку има нешто што није као у ранијем
недоласцима, он дира суштини
 Бог даје важну дефиницију:
1. сви бесмртни дуси имају слободу да свашта раде → простор неке неограничене
слободе
2. сви имају слободу по одређеном правилу → Бог је уредио космос као поредак и у
томе што је уредио постоји слобода која јесте вид дароване слободе (слобода је дата
постањем његовг царства)
 овде се види да Гаврил нешто се зна, божија правила су јасна али Сата их није
прекршио
 Сатана је пали анђео!! – ово је важна идеја јер ми знамо да је злу недоступна љубав
(Фауст 1), а овде је Сатана вољен, дакле љубав је омеђена и Сатаном тј. проблематика
љубави је учињена слојевитијом (може се волети зло)
 Бог зна да Сатана није дошао, али што их је онда питао нешто што зна 
 Можда зато што мисли да му нису верни?
 Не, он зна да су му верни, али проверава их на нивоу осећања јер зна да побуна мора
да прође њиховим осећањем
 славољубни војвода, горд, Бог није милосрдан, Бог Старог Завета, Бог који кажњава
 Бога нужности смењује Бог јарости и гнева (античког бога смењује хришћански Бог)
 Правда се не остварује по нужности (ваљак који прави асфалт, она није јаросна, не
осврће се)
 Лични Бог је ступио на сцену, он је дубоко субјективан 
 Открива се снага Сатанине побуне, она није инцидент, она нешто важно погађа
 Сатана је зачео зло, нема зла пре његове побуне
 Зло је ноуменално, јер Сатана је божанска свемилост
 Луцифер значи светлост
 Сатана је побуњеник, Луцифер звезда, Мефисто модерни ђаво
 Шта је зло?
 Развити знамење страданија значи уложити жртву, Сатна је дубоки покрет
субјективности и зато Христ својом жртвом мора да порази Сатану 
 Дијаболичка прича не може бити без Христа, страдање се не може опозвати
произвољношћу
 Бог је створио Сатану из ништа, Сатана мисли да би га мрак учинио царем васионе 
 Постоји подударност у мрачном царству несмисленом и Сатаниној побуни која ствара
зло 
 Зашто се Сатана подудара са мраком?
 Кретање побуне се спаја са мрачним царством 
 Сатана је божија светлост и зато је важно његово подударање у мраку
 Уређеност се својевољно спаја са хаосом, то значи да је вођен нечим, он је ступио у
нови степен слободе
 Он је иступио из  дароване слободе, открио је слободу од Бога наспрам дароване
слободе која је уз Бога 
 Самослобода — само слобода и ништа осим ње, самоћа у слободи
 Зло настаје открићем самослободе, оно мртво правило добија живот, он испоручује
светлост у мрак (сети се оних црних луча из првог певања)
 Сатана је смисленост мрака, а смисленост је зло 
 Људска судбина и зло су скопчани са самооткрићем самослободе
 Бога је то погодило јер значи редефиницију појезиса
 Сатана чини обрнут покрет од појезиса, светлост у мраку и тиме даје смисао мраку, он
постаје црни сјај
 Сатана се побунио у име нечега што је претходило Богу
 Зло је осмишљено, а слобода је незаустављива у унутрашњем кретању
 треба обратити пажњу на модалитете Бога, он је овде далеко од Бога милосрђа и
доброте: он је Бог нужности (закона и силе), Бог гнева, раздробљавања, уништења,
Бог личности, љубоморе
 поново се опризорава Сатана њихан хором бесмртне љубави, за којим су пошли
пукови анђела, они су пошли по понесености, не по послушности, већ СЛОБОДОМ
вођени
 Сатанина побуна је имла утицај и на Адама, он се обратио да ратује на његовој страни
такође из слободе
 Бог на кушању арханђела мери снагу Сатанине побуне
 занимљиво је како Бог види Сатану слепог духа као оног који жели да са њиме дели
владу; то је повод за исто тако интересантну интерпретацију М.Поповића који сматра
да је у ову епизоду Његош уткао своје искуство племенског сукобљавања и идеју
владања под једним владарем, те је у Сатани видео демократско начело, а у Богу
монархистичко
 унутар такве небеске поделе Адам има привилеговано место (човек има
привилеговано место)
 ахранђели у обраћању Бога препознају као Бога силе, а онда му се, потпуно
немотивисано, обраћају с милостиви Творче (они то говоре из своје жеље)
 они одлазе корак даље од слепе послушности и позивају Бога да заустави гнев, то
показује да они нису сасвим поистовећени с Богом, то показује клијање неке
аутономије и посведочава да они имају улогују посредника (код Његоша је увек важна
дефиниција актера у сукобу)
 силе између Бога и Сатане су толико удаљене да су потребни посредници у том
саобраћају
БОГ арханђели САТАНА

 Бог интервенише на карактер свог противника (отровношћу и завишћу запањена

душа) и декларише себе као Бога правде (може да се тумачи у значењу правичности,
али и као русизам за истину), ужасног кажњавања, штрашног гнева (таква је
представа у антици или у Старом Завету)
  Сатана је оспољио место вечног зла (зло има божански карактер), његова побуна није
из произвољности, веч из несигурности, она је појезис у инверзном правцу у односу
на божији појезис
 зло добија начелно важења, оно није одсуство добра (манихејство), већ је везано за
еманацију светлости
 зло има супстанцијални карактер, принципијално својство, СВОЈЕ БИЋЕ
 ланац који држи свет је логос, реч, слово тј. оно што је Бог створио из ничег
 ставарање је улазак у речитост, у језик
ЧЕТВРТО ПЕВАЊЕ
 почиње местом неодређености – хотимично постављено да изазове ракцију, има
уметничку функцију да се запитамо (теоријски га је поставио Роман Ингарден у
Књижевном уметничком делу и О сазнавању књижевноуметничког дела, чиме је
најавио естетику рецепције) није грешка (мада и Хомер некада задрема)
 ми не знамо по којој логици су се арханђели појавили код Сатане
 Бог им је очито прећутно дозволио да оду, он није рекао ни да ни не
 интересантно је да је Сатанина војска приказана као бела маса, још увек су анђели,
али пали анђели, још нису постали црни ђаволи (тек пораз у небеској бици ће их
учинити црним, али ће остати да светле)
 Сатанина трансформација је почела, лице се мења (овде је важна идеја лика, који
еманира кроз лице и маске која је лице кроз које лик не еманира)
 анђели позивају Сатану да се обрати, да се покаје и промени (мотив преобраћења,
метаноје која подразумева покајање и унутрашњу промену и која је различита од
промене мишљења)
 опет се Бог неосновано назива милосним
 арханђели апелују на сазнајни домен, позивају га да протера таму из слепог ума (од
антике се тама повезује са немањем знања, а истина с чулом вида)
 али апелују и на вољни апсект
 кажу да ће му бити опроштено, то они из своје позиције не би могли да кажу, што
значи да је то Бог прећутно одредио
 Зашто Бог позива Сатану да се покаје? Потребан му је да опозове своју побуну; ту
видимо границу божије моћи јер је нови стадијум слободе, слобода од Бога и њу Бог
не може одузети, само Сатана може опозвати самослободу
 Не, не каже Сатана, а ја се оглашава и каже гласом крупнијем прогрмје, то нам
показује да преговарачи говоре тихо, а то је важно јер сведочи да се у божијој понуди
 крије нешто од слабости коју не треба сви да знају (насупрот томе је Сатана који жели
да се његове речи чују јавно, јер у побуни има нечег снажмог што тражи сведоке
 ословљава Михаја као равног чином, али духом нижег јер нема самослободу, већ
остаје на драованој слободи (ово су гностици обожавали)
 Бог за Сатану каже да из ништа, а Сатана има другачију визију, античку визију сна
вечног, Сатана није ништа, он признаје да га је Бог (интересантно је да га назива
њиховим, а не својим владаоцем) произвео у биће
 одбија преобраћење и понуду и за своју побуну даје онтолошку мотивацију (Бог је за
себе посввојио преимућство, а Бог каже да је преимућство венчан, што би значило да
му оно припада, а не да га је освојио силом и вољон како то Статана види)
 Сатана сматра да је случај узрок стварања и залаже се за нови поредак у којем ће сви
имати једнака права
 говори о пранебесима која су случајно урушена и тад је Бог добио могућност да сам
ствара свој универзум да ствара нешто што је пре било и представља да је то први пут
са њим, зато га Сатана сматра грабитељем
 тако Сатана показује да нема јединства између МОЋИ и ИСТИНЕ тј. да постоји
колизија ових вредности (код Платона добро, лепо и истинито увек заједно), али
питање је ко говори истину Бог или Сатана
 Сатана говори о свом противнику, он зна његову моћ и оставља могућност да ће бити
побеђен, али зна да ће иза њега остати знамење страдања, остаће САМОСЛОБОДА
која не може бити опозвана (он зна снагу своје жртве)
 Сатана се куне Адамом, не верује да ће га овај напустити
 зато ће Богу бити важан Адам, јер ће и он моћи да опозове самослободу и зато ће
њему наменити другачију судбину него Сатани, даће му смрт, а Сатану оставити у
вечним мукама
ПЕТО ПЕВАЊЕ
 ово је певање у којем је описана Небеска битка, најдуже је, али је у уметничком
смислу најслабије јер је спиритуална борба приказана као физичка борба (природа
Његошеве имагинације је материјална и зато му је тешко да опише спиритуалну борбу
на конкретан начин), бесмртни су приказани као рањеници и сл. („копља, мачи и
пламене стрјеле ангелском су крвљу обојени“)
 тежиште је на Божијем оклевању (три дана он пушта да се боре) и Адамовом
повлачењу из битке
 трећег дана Адам одступа, због чега се на њега љуте Наполеон, Александра и Цезар
који ратују на Сатаниној страни (написани су изокренуто, ја љих види, а себе не)
  Адам образлаже своје одступање, у сну (топос сна који антиципира будућност) видео
како Бог кажњава преступнике, види своју погибију и будућа збивања и из страха се
повукао (интересантно је да ли је Бог посало сан или је он спонтан, али вероватније је
да је Адам одабран јер човек треба Богу да опозове Сатанину самослободу)
 интересантно је да Бог чека ирационално, упркос своме знању, а онда ударом круне
разрешава судбину Небеске битке
 показује се као недоследан, Сатану шаље у вечни пакао, а Адама разрешава вечности
(погазио је своју реч и мења СВОЈ ПОРЕДАК) и он добија искуство смрти
 мењањем свог поретка показује да је истина са Сатаном
ШЕСТО ПЕВАЊЕ
 представља разрешење
 зачиње се драма човека која је драма времена јер је време везано за Адамов свет
 као последица небеске битке настаје земља, као последица божије потребе
 Које потребе?
 Бог Адаму даје заборав, одузима му сећање на сопствену вечност, то материјално је
казна за стање духа
 Сатани оставља да се сећа блкаженства и беле светлости, аоставља га да живи у мраку
и хаосу
 овакву судбину Адаму додељује на одређено време
 ово превање показује да су речи ЈА из посвете речи ЈА које је прошло ово искуство
путовања
 човек остаје умно створење и слободне воље (то му не може одузети); моћи че да
разликује добро и зло (две таблице) јер ће ова битка бити печатана у његовој души (то
је драма божанског у човеку; он је неодрећено биће, човек и добра и зла (оно га везује
са Сатаном), то је идеја коју су пропагирали и Мајстор Ерхарт и Ниче)
 Бога ће заболети човекова судбина и он доживљава промену, постаје Бог доброте и
нежности
 овде се први пут појављује Христос („слово моје возљубљено“) и овде тек можемо
слово да у духу светоотачке традиције тумачимо као Христоса, до тада се ова реч
употребљавала у значењу принцип, дејство
 Христос че бити послат на земљу у људском лику да избави човека
 Христос је тренутак када бол долази у Бога, када се Он из Бога нужности и гнева
претвара у Бога доброте и милосрђа
 рекапитулација пута слободе:
1.дарована слобода, слобода за Бога
 2.самослобода, слобода од Бога (Сатана, правило)
3.слобода доброте, слобода за Христа (добротом Бог побеђује Сатану)
 Бог разуме да се у самослободи не може опстати, она није добровољна и она са собом
носи самоћу, те је потребно божанско опозвање и ту ступа Христос
 Бог оставља избор, Христос неће бити заповест
 Адам спознајући блаженство у себи треба да опозове Небеску побуну и то треба да
учини из слободе, тако ђе Богу вратити блискост са истином
 Адам има небески задатак на земљи (она ће се у неком тренутку распасти јер је
успутна станица божанског појезиса)
 слика се Адамово отпадање од раја, многобоштво
 ЈА се враћа у себе и у сада, али онда иде даље од сада, види други долазак, одлази у
будуђност (БИЗИОНАРСКИ моменат, виђење)
 Христос није распет већ онај који се враћа на земљу, Христос Страшног суда, онај
који је у храму (васиони) пустио доборту, добродетељ
 слобода за Христа је обезбеђена, а интересантно земља је остала, није распаднута јер
је Христос спасио и земљу (БОГ ОПОЗИВА САМ СЕБЕ, унутрашња промена у Богу
је највећи опозив)
 ЈА се оглашава са краја времена и прекорачује кружну композицију, јер се историја не
завршава у историји, него у метаисторији
 следи МОЛИТВА у којој је ја најближе Богу
 а онда бела страна која треба да обележи немост, јединство душе и бога, мистичку
унију у којој је свест о субјективности утрнула и зато се не може језички исказати
 Момчило Настасијевић даје обрнут пут из речитости у немост бића, то постиже све
краћим стиховима
ГОРСКИ ВЈЕНАЦ
 носи питање модерних времена, шта легитимише цара ако је раскинута веза са Богом
(Напоелон лебди Његошу пред очима, личност, снага, покрет маса, а слаба личност...)
 потреба за царом, за легитимизацијом
 растављање истине и Бога води касније у смрт Бога
 драмски потенцијал, трагички јунак, велика дилема, дилема која решава судбину
заједнице
 написао је 1846. године, а то је година изузетно тешка за Његоша јер је био слаб род и
владала је велика глад , што је искористио Али-паша Ризванбеговић Сточевић да за
кукуруз и брашно преведе српски народ са границе око Скадара у турски
 Његош одлази у Беч да не гледа та страдања народа, што може бити значајно за
одабир теме (истрага потурица - истражити овде значи искоренити до последњег)
 у др. Његошевим делима налазимо истрагу у обрнутом смеру ту. истрагу Турака над
Србима, а само у Вијенцу постоји доследна мржња према мухамеданству (није исто
што и ислам; обрати пажну на апотеозу Стамбола)
 ово дело је постало културна вредност јер се његова књижевна вредност поклопила са
кретањима културолошких вредности јер гађа посебан статус Црне Горе унутар
српског романтизма (она је на степену идолатрије, није чудо што се Костић разочарао
када је видео шта је Црна Гора заправо) и идеју слободе (слободе колектива, али не и
индивидуалне слободе) која је посредована не само темом већ и посветом Карађорђу
 Његош је заслужан за стварање култа Карађорђа који у себе баштини култ кнеза
Лазара - спајају се епска и сакрална /митска канонизација
 Његош дубоко задире у косовску традицију, али нагласак са Лазаревог избора
пребацује на Обилићев херојски подвиг, што се поклапа са тежњом културе (то је оно
Елиотово да се индивидуални таленат песника поклопи са културним стремљењима
доба)
 у светлу косовске традиције важан је дијалог Вука Мићуновића и Хамзе-капетана:
„Почеше око вјере поповати" (глагол поповати указује под а на пејоративност, на
негативност, а под б на чињеницу да је вера вододелница нација на Балкану)
 разговор показује да се мрзе јер су исти будући да деле исто колективно несвесно тј.
исти културни идентитет
 у обраћању капетан Вука ословљава са Влаше чиме указује да је овај нижи свет тј. да
је он бољи само зато што је муслиман (он ту користи колективну идентификацију у
индивидуалној расправи; боља ми је вера него твоја)
 потом, капетан посеже за социјалном идентификацијом (ја сам градски човек, а ти
горски хајдук) и завршава наизглед позивањем на старину (у том граду владам већ
300 година од кад ми га је ђед сабљом зарадио кад се царство делило) које заправо
погађа у живац, у Косово
 Вук одговара: „Какво Влаше, крмска потурице " и подиже регистар са увреде на
колективну идентификацију јер потурица је издајник (наспрам хероја)
 Вук у 300 година несумњиво препознаје алузију ни Косово (време у делу је 1696 -
1702) које је од тада турско господство
 Косово се показује као контактна тачка културног кода, као чворишна тачка јер и Вук
и Турчин осећају да су они тада одјек неког ЈА пре 300 година непрекинутог
временским континуумом
  не би било исто да је место Хамзе био неки Турчин из Анадолије, јер овако у истом
колективном несвесном и заједничком језику почива трагизам сукоба
 из овог дијалога видимо Његошеву вештину јер у свега неколико редака спаја верску,
херојску и социјалну мотивацију како би показао антагонизам истости

СКУПШТИНА УОЧИ ТРОЈИЧИНА ДНЕ НА ЛОВЋЕНУ

 монолог владике Данила
 у аутографу у којем је сачувано 1600 стихова види се да су стихови пре „А је што ћу,
али са киме ћу?" накнадно написани и да се Његош око њих колебао
 ови стихови представљају историјску експозицију која показује да је по среди
гранична ситуација која не почива на компромису
 гранична ситуација је термин који уводи Јасперс да означи тренутак у којем је биће
толико угрожено да је свесно бивствовања у себи тј. када је угрожен човек свестан да
постоји
 то може бити услед искуства смрти, љубави, кривице
 у Вијенцу то је ситуација питања физичког опстанка како потурица тако и Црногораца
ситуација која раставља крвне, братске, породичне, племенске везе и отвара
политичку поделу на оне који желе да остану унутар османске владавине и на оне
који се залажу за стварање сопствене државе
 Шмит показао да се политичка ситуација конституише када се појави подела
пријатељ: непријатељ, а управо то се дешава у Вијенцу
 Вијенац је јединствен јер сублимира граничну ситуацију и политичку ситуацију,
конкретну и апстрактну, метафизичку и политичку
 за разлику од Луче ово је интерсубјективно дело јер је реч о односу више ЈА који је
обележен безусловношћу, нужношћу промене односа сила у поретку (државном,
политичком поретку)
 поредак је затечено примирје, али он је нарушен поремећајем сила
 током анализе обратићемо пажњу на њихов однос и на државни разлог тј. на право на
убиство појединца или групе зарад очувања државе
 током анализе треба се чувати данашњих тумачења и теоретисања о могућности
помирења или пропагирању геноцида — ово дело отворено тематизује мржњу, али
она није само усмерена према потурицама, већ и према Црногорцима (сети се клетве
сердара Вукоте) и зато нема места геноциду
 такође, ово није некаква српска тема, већ драма европске судбине 17.века, драма
сукоба хришћансе и хеленске цивилизације са исламском, то је драма која одговара
 Елизабетинском холокаусту,Вартоломејској ноћи, Тридесетогодишњем рату у
Немачкој
 Његош у Вијенцу спаја три књучне димензије:
1. егзистенцијална димензија обележена граничном ситуацијом (већ је објашњено горе)
2. херојска димензија која је ослоњена на епску традицију и Хомера, која подразумева
човека који бира кратак, али славан живот (трансцеденција у простор славе мења
личну бесмртност) и која је обележена агоналном ситуацијом (ситуацијом која
подразумева самопревазилажење, изузетност што је увек у близини хибриса; хероји
превазилазе меру која је људска )
дигресија: херојска димензија је већ у средњем веку замењена витешком (зато готово
да више и нема правих трагедија, већ драма у озбиљном смислу) у којој је наместо
славе постављена част и која је класно одређена као племићка; у грађанском добу
витезе замењују џентлмени и њихова реч
3. државна ситуација обележена конституисањем државног разлога и политичке
ситуације (у којој однос пријатељства и непријатељства није персоналан)
СВЕ ТРИ СИТУАЦИЈЕ ПОДРАЗУМЕВАЈУ КРАЈНОСТ тј. не остављају могућност за
компромис и споразум и зато имамо ТРАГИЧКУ СИТУАЦИЈУ, АНТИНОМИЈСКУ
СИТУАЦИЈУ
 у трагичкој ситуацији налази се највећи трагички јунак 19. века Владика Данило,
млади владар који осећа долазак надискуствених сила у поље егзистенције у којем се
креће, он је свестан да се затечено примирје не може одржати
 истрага потурица је неразрешива ситуација јер: 1,2, 3
 Горски вијенац не легитимише посезање за силом, већ побуну против тирана, а то је
идеја која је присутна још код Томе Аквитанскок, Џона Лока и сл.
 Владика Данило треба Богом да легитимише побуну против тирана
 антиципаторски карактер Горског вијенца, Његош је осетио да ће религија бити
вододелница у тренутку када су сви мислили да је размишљање о религији прошлост
(видимо да је антирелигијски тон био усађен у наше критичаре, а највећа сила у
тумачењу је одвојити се од личног афекта)
 најправилније би било рећи да је тема Вијенца неумитност истраге потурица (а не
тријумф Црногораца над тиранином, прославање истраге потурица или нешто томе
слично)
 ликове у делу можемо поделити на: метафизичке тј. оне који на позорницу доносе
надискуствени разлог (Владика Данило, Игуман Стефан и Мустај-кадија), херојске
(Вук Мићуновић, најрепрезентативнији представник херојског начела, позива на
 дејство јер почива на уверењу у праведност и херојичност борбе) и оне који су
носиоци јавне свести (коло; замењује антички хор, има важно место што је још
Аристотел уочио када је рекао у Поетици да писац може грешити против правила
нужности и вероватности, ако је то усаглашено са општим мишљењем)
 чека се на одлуку Владике, херојска свест жели дејство, а владика оклева
СКУПШТИНА О МАЛОМЕ ГОСПОЋИНУ ДНЕ НА ЦЕТИЊУ; ПОД ВИДОМ ДА МИРЕ
НЕКЕ ГЛАВЕ
 коло доноси у херојском регистру рекапитуалицију историјско-митске ситуације која
у садашњости тумачи косовску традицију, али тако да скреће пажњу са Лазаревог
избора на Обилићев подвиг
 истиче се да су Црногорци наследници тј. остатак косовских витезова и јунака, а да је
Црна Гора остатак великог српског царства, да је она језгро (треба запамтити да из ове
идеје полази и Лажни цар Шћепан Мали)
 „кад је наша тврда постојбина // силе турске несита гробница“
 даје се дефиниција садашње ситуације („наше горе умучале“ ) при чему се не скривају
афекти и отворено се каже за потурице да смрде (што је отворено исказивање
афективне мржње)
 да би се победио, непријатељ мора бити дехуманизован, мора бити деградиран на
најнижи ниво постојања
 „Смрад ухвати лафа у кљусама, затрије се име црногорско, не остаде крста од три
прста!“  религијски моменат као детерминишући за поделу на Црногорце и
нецрногорце
 одлуку не доносе ни главари ни коло ма колико били за њу, одлука се конституише у
трагичком јунаку, а припада свима
 налог из стварности, покољ се мора легитимисати метафизиком, надискуственим,
Богом чиме се издиже на надљудску меру
 метафизика је стављена у позицију блиску историјско-митском регистру
 Владика покушава да им објасни метафизичко тј. да га претвори у истприју тј. у
садашњост, али долази до очекиваног неразумевања, зато није ни чудо што већ у
почетним речима свог обраћања он каже да он није исто што и они, да је он изузетан у
односу на њих, да он на земљи проговара из сфере која је њима недоступна, али је
исто земаљска
 он види више од њих јер је владар, он сагледава целину,а ви сте заптивени у
колективну свест кола или главарску свест племена: Ко на брдо, ак’ и мало стоји, //
 више види но онај под брдом- // ја повише нешто од вас видим, // то је срећа дала ал
несрећа!
 и Игуман Стефан се издваја по изузетности и тако почињу његови монолози, али он
није изузетан по основи чињенице владара (земаљски легитимисана), већ по основи
чињенице духовне изузетности, он је високо у царству духова (надземаљска
легитимација) и зато он има статус МУДРАЦА и говори о најстрашнијим стварима у
осећању недотакнутог човека, а не трагичког јунака
 у свом иступању владика саопштава да се он Турака не боји, али да се боји потурица
јер ако крену у истрагу потурица активираће питање племенских односа унутар
заједнице који неће престати
 треба приметити да он иако НОСИЛАЦ НАСТАЈУЋЕ ДРЖАВНЕ СВЕСТИ
размишља о племенском, а не би смео (главари су носиоци могуће племенске, а коло
историјско-митске), али он осећа да ће се та ситуација распасти
 такође, важно је видети да владика прећутно иступа из положаја духовничког,
религијскиог и прелази у политичко-државни (не говори са ст. етичког, осећајног,
братственичког)
 он не пута имамо ли права да их побијемо, он прихвата тај налог опште свести, али
зна да ће последице бити негативне (ако говорите о последицама, ви сте прихватили
тај догађај)
 он је у надличној позицији, он је трагички јунак јер прелази оквире који су човеку
дати и то влашћу тј. владањем јер се чека његова реч, то је нељудски посао (зато су
потребне установе, јер оне штите појединца од излажења на ту меру)
 он легитимише владање као нељудски поступак (пример: Немци су сазнали да је један
од војника у концентрационом логору Стаљинов син и нуде га у замену за команданта
шесте армије под Стаљининградом, федмаршала; Стаљин каже не могу заменити
федмаршала за поручника, а то је важно јер нема установа) и ту се види сва
чудноватост владања (биће се витопери)
 проговара кнез Раде, владичин брат и реферише на ситуацију од пре годину дана када
су Турци заробили владику, те су га Црногорци уз откуп једва избавили
 „с Турцима ратиш, а Турке својаташ“ каже Раде, а владика Данило је био неко ко је
диференцирао, ко је разликовао домаће и Турке који то нису, а његов брат
УНИФИКУЈЕ (нема места за диференцијацију, а то говори да је ситуација гранична,
да је по дејству државни разлог јер су се већ одредили политички као пријатељи и
непријатељи)
 мора наступити унификација, не може приступити ликвидирању класног непријатеља,
а да притом крене од тога да је неко добар, а неко лош (пример који показује да
Његош није захватио анегдоталну ситуацију, већ срце: Добривоје Витић тачно је да је
неки домаћин у златиборском крају помагао нашим друговима и спасао мајку и ћерку,
али је то обична малограђанска сентименталност и он баш због тога треба да буде
ликвидиран)
 трагички јунак притиснут свим доноси монолог:
Неки један, то је ка ниједан,
нако да је више мученија.
Вражја сила одсвуд оклопила;
да је игђе брата у свијету
да пожали, ка да би помога.
Помрчина нада мном царује,
мјесец ми је сунце заступио.
Андрић издвајао ове стихове, сматрао их је
Ух, што мислим, куд сам запливао? јединственим примером позитивног нихилизма;
Младо жито, навијај класове, Владика Данило каже да не може бити да ад
прождре добро, да зло победи (иако негативно
пређе рока дошла ти је жњетва.
формулисано, он доноси позотиван став), он верује
Дивне жертве видим на гомиле да зло не може победити, што нема историјског
пред олтаром цркве и племена; оправдања, али он говори из МЕТАФИЗИЧКОГ
РЕГИСТРА из велике вере у Бога који неће то
чујем лелек ђе горе пролама. дозволити (ово остали не могу разумети); испод
Треба служит чести и имену. експлицитног слоја његове речи крије се велика
вера тј. АПСОЛУТНИ РАЗЛОГ (Керкегор Страх и
нека буде борба непрестана,
дрхтање, библијска слика Аврама који коље свог
нека буде што бити не може - сина Исака, Аврам не улази у дебату са Богом, јер
са Богом се не може дискутовати, Јов је пробао,
нек ад прождре, покоси сатана!
али није успео, у корену Аврама није послушност
На гробљу ће изнићи цвијеће него вера да ће Бог опозвати самог себе)
за далеко неко покољење.
 он се обраћа из дубине која је његовим сабеседницима немогућа, они то не разумеју
баш, то је много мутно за херојску свест (смућени вјетрови) и зато мора да говори
експлицитно, политички на начин који разумеју:
Удри за крст, за образ јуначки,
Ко гођ паше свијетло оружје,
Ко гођ чује срце у прсима!
Хулитеље имена Христова,
Да крстимо водом али крвљу!
Тријебимо губу из торине!
 Нек пропоје пјесна од ужаса,
Олтар прави на камен крвави! (да се постави метафизичко)
 у тим речима се додирује општа свест историјско-митског мишљења која преводи
митску ситуацију Косова у садашњу ситуацију, свест херојска гчавара који верују у
снагу и право да учествују у боју са потурицама и владикина метафизичка и
политичка одлука да дође до боја и зато они сви поскоче
 Аврам је жртвовао свог свина великом вером, а владика Данило жртвује све њих који
ће погинуту, али његова одлука подразумева да он жртвује оне друге тј. потурице
 таман када је донета одлука, он је опозива (зато је кључно доношење одлуке, а не сама
истрага) и каже да позову потурице на преговоре, то је ризичан позив и показује
унутрашње колебање владике Данила