Тамбура

Жичани инструмент лутња се сматра претечом данашње

тамбуре, гитаре и мандолине. Маври (исламизовани становници
северозападне Африке) у свом походу на Иберијско полуострво
поред високог културног наслеђа доносе и многобројне
инструменте, а међу њима и кратковрату лутњу од које у Шпанији
настаје гитара, а у Италији мандолина. Покоравши Визиготе
(западни Готи), Маври освајају цело полуострво и опстају током
следећих осам векова. Јужна област Иберијског полуострва
Андалузија сматра се колевком гитаре и фламенга.
Инструмент дуговрата лутња Турци су донели са Истока на
Балкан. У нас се инструмент развијао под именом тамбура, код
Бугара пандора, у Украјни бандура, у Русији балалајка и домра.
Претпоставља се да порекло речи тамбура има корене у персијском
и арапском језику. Неки етномузиколози порекло инструмента
везују за старогрчку митологији и музу Пандора која је држала и
свирала инструмент са жицама. Некада давно, у јужним крајевима
Балкана, сличан инструмент се називао пандора, панџора или
пажора, и служио је између осталог и за дозивање народа на скуп,
па је и позивар који се служио пандором, називан пандур.
Постоје многи називи за тамбуру. Оријенталног порекла су:
бодлук, баглама, саз, ћителија, шаргија, чунгар, чингр, чингрија,
чангури, базук, карадузен, седефли тамбура. Нашег порекла су:
самица, дангубица, бисерница, цика, чандркалица, бугарија,
двотелник, тротелник, тиквара и друга.
Тамбура је с почетка била инструмент скромних могућности,
али се временом развила у свирачки богат инструмент. Са
романским утицајима, почело се развијати и оркестарско свирање, а
самим тим и други тамбурашки пратећи инструменти. Данашњи
тамбурашки оркестру имају изузетно широк спектар инструмената и
могућности. У групу „тамбура“ тамбурашког оркестра спадају:
бисерница, брач, человић, бугарија и берде. Данас их најчешће
сусрећемо под називима романског порекла: прим, терц-прим, бас
прим, терц-бас прим, чело, контра и бас, дакле са јасно означеном
улугом инструмента у оркестру.
Прим је оно што ми најчешће зовемо тамбурица, сићушан
инструмент у рукама Јанике Балажа, има четири жице, тачније пет
јер је прва дуплирана. Најтања је е, следећа је х, па фис, па цис.
Мало већа тамбура је басприм (у Хрватској га зову брач), за њу
многи тврде да је један најмилозвучнијих инструмента. Празна
контра даје Е-дур. Чело и бегеш штимују се исто као басприм, тако
да баспримаш може да свира и чело и бегеш, али што цигани кажу
„Ниси блесав“.
Тамбура се састоји из три дела: трупа, врата и главе. Труп
(корпус, кутлача, копаница, резонантна кутија) је издубљен и
прекривен танком даском – гласњачом од меког дрвета (јеловина,
чамовина, смрека). У новије време труп се не издубљује већ се лепи
од танких савијених дасака (шпера). На горњи део гласњаче се
ставља комад тврдог дрвета (орах), како се пером (трзалицом) не би
оштетила гласњача. На гласњачи се буши један већи или више
мањих отвора (рупица), који служе за излазак тона, а зову се одушке
или јаснице. На гласњачи се налази кобилица која омогућава
несметано треперење жица. Кобилица на горњој страни има
онолико зареза, колико има и жица. На доњем делу трупа, налазе се
4 до 5 металних клинова, који служе за запињање жица, а зову се
још и дугмета, копче.
Врат (хватаљка, држач, грифбрет) је дугачак, конусног облика,
засечен са горње стране. На тој, засеченој страни, ставља се танка
даска од тврдог дрвета (орах, ебановина) – гриф платна, а на гриф
платни се попреко укуцавају прагови (пречнице, пердета). На
средини врата се на ИИ, В, ВИИИ и ИX пољу уграђују од седефа
ознаке у разним облицима (дугме, мала лира, ромб...), и оне служе
да би се свирач лакше снашао приликом свирања. Први праг се
прави од тврдог дрвета или кости и на њему се праве зарези за
жице. Он се зове коњић или чешаљ.
 Глава (чивијиште) се налази на крају врата и мало је повучена
у назад. Гради се у облику лире, полулире или пужа. Прави се од
истог дрвета као и врат (из једног комада), а може бити и насађена
на врат. На глави се буше 4 до 5 рупа у које се стављају чивије за
затезање жица. Чивије су се раније правиле од тврдог дрвета, а
данас се на главу уграђује готов фабрички механизам од метала.
Лео Фендер, творац најпознатије електричне гитаре Фендер, није
спорио да је идеју за легендарни облик главе овог чувеног
инструменета, преузео од тамбуре.
Тон се на тамбури добија треперењем жица уз помоћ пера.
Перо се прави од рога, пластике или коже. Пером од рога се свира
прим, бас-прим, чело и контра. За свирање контре може се
користити пластична – гитарска трзалица. За бегеш се користи
кожно или пластично перо.
Тамбураши могу бити и Хрвати и Срби, али је најбоље ако су
Роми. Бели то навежбају, али Цигани (у Руминији је поново
дозвољено коришћење овог имена) и кад не знају песму, онако
неувежбани, боље звуче. Увек су спремни и да се нашале, најчешће
на свој рачун. Примају и динаре и куне и еуре, али и даље све
рачунају у њемачким маркама. Имају задуженог за брзу конверзију
егзотичних валута, и проверу фалсификата. Није свеједно ако је
добро опљувана новчаница од сто еура, оригинал или добар
фалсификат. Ако је гост добрано омамљен алкохолом, и у
гдеменађе музичком расположењу, кадгод зна бити и
непредвидљиво. У зависности од нарави и хемијске реакције
стомачног садржаја, поменути или неумерено дарива музику,
грлећи их балећи као најрођеније, или их стане душмански
малтретирати. Но, они, захваљујући искуству поколења, које се
можда и генетски наслеђује, рутинерски, владају ситуацијом.
Тамбураш мора имати чешаљ. Златан зуб је пожељан декор,
али у данашња времена није неоходан. Брилијантин у коси, ималин
на ципелама. Физичке спреман да свира лежећи, стојећи, одоздо и
одозго. Репертоар, песма се не одбија, не знам не постоји,
импровизација до нивоа компоновања. Полураширених ногу,
формирају благи полукруг, учвршћени попут укотвљеног брода
спремног за буру. Воле да свирају у једнаким оделима, примашу
може и другачије, ако је заслужио. Оркестар треба да буде добро
сортиран, састављен од људи сличног раста и приближно истог
годишта. Најчешћа имена су Тодор, Јовица, Милош, Миша.. А
презимена Николић, Јовановић..Због тога сваки има неки од
уобичајених надимака Мали, Велики, Лепи....Надимци и имена се
укрштају, комбинују. Поштују и уважавају доброг свирача. Њихове
легенде остају легенде, временом још богатије кићене. Ваља се
свирачки доказати, показати и надсвиравати.
Добра банда се препозна по једнаким и квалитетним оделима,
одмах знаш да се неће сутра распасти. Заједнички комби показује
стабилност оркестра. Возач који не пије и не свира, а спава у
комбију за време свирке, одаје озбиљне планове оркестра. Сви
певају, јер тако мора. Репертоар поделе, зна се ко пева новије, а ко
старије песме. Строфе песама иду редом, може и како се сете.
Прва, друга, четврта и шеста, ако прође.
Кроз Паланку су прошле, свирале и живеле, многе тамбурашке
легенде. Велики Милош је свирао у оркестру Мише Николића
(опевана банда са Чарде), у чувеном паланачком ресторану „Касина”
(некадашњи Словачки дом, Стари диско). Оркестар су чинили: Миша
– виолина, Кика Николић – виолина ИИ (рођени брат од Мише), Иван
Димић – басприм, Милош Велики – чело, Пера Николић – контра и
Жарко Николић – бас (Мишин рођени брат). Оркестар је био чувен
јер је осим уобичајеног програма (романси, староградских песама,
шлагера...) свирао као уводни део вечерњег музицирања „Севиљског
берберина”, Штраусове валцере, разне друге мелодије класичне
музике. Велики Милош 1952 год. прелази да живи са породицом у
Суботицу. Николић Александар – Шандор је рођени Паланчанин.
Његов отац је био чувени контраш, али и први Шањикин узор и
учитељ. У четрнаестој години примају га у оркестар кога су чинили:
Здравко Николић (виолина), Влада Николић (басприм), Стево
Павловић (басприм) и Браца (бас). После ИИ светског рата
Шандорови родитељи се селе из Паланке, и долазе да живе у
Суботицу.
Првог Маја 1962. године у Суботици се формира нови оркестар
и почиње свирати у ресторану „Спартак”. Оркестар су чинили:
Николић Павле (виолина), Јовановић Милош-Мали (басприм И),
Николић Владо (басприм ИИ), Николић Милош-Велики (чело),
Николић Александар-Шандор (контра) и Николић Гавро-Зурка (бас).
Остало је легенда.