ЖЕНИДБА МИЛИЋА БАРЈАКТАРА

Лирско-епске песме или како их је Вук Караџић назвао песме "на међи", су врста песама
које у себи имају елементе и епских и лирских песама. Оне увек опевају неко осећање, па
су садржајно ближе лирским песмама. Али, у њима постоји и развијена радња, главни
јунак, епизодне личности и врло јако субјективно осећање ствараоца. По тим особинама
личе на епске песме. Дуже су од лирских песама, а догађаји су описани врло осећајно.
Теме тих песама су најчешће љубав или мржња везане за породични живот. Емотивно и
епско тј. наративно даје посебно својство овим песмама које ће и условити њихов назив:
епско-лирске или лирско-епске песме.

Баладе
Баладе су настале у Француској, Шпанији и Енглеској. По својој структури ближе су епским
песмама. Могу бити и народне и уметничке.
У почетку свога развоја баладе су се певале уз игру, а касније су се развиле у самосталну
песму са лирско-епском садржином. Балада је у ствари песничка приповетка која,
сликајући неки трагичан догађај, изазива у нама лирска расположења.
У средишту њиховог певања је обично породични живот, неки трагичан догађај из тог
живота који прекида љубав, срећу, породичну идилу.
Битне одлике баладе као епско-лирске врсте:
- у себи садрже лирско (снажна осећања), епско (наративноа) и драмско (дијалог,
оштар сукоб);
- балада у себи носи нешто неодређено, кобно и тајанствено, што извире из
наративног, због чега и узбуђење и неизвесност док је читамо;
- предмет баладе нису опис јунака и његови подвизи, већ унутрашњи душевни свет;
уместо спољашњих догађаја у њима доминирају психички потреси;
- нема епских поступности нити ретардације, успоравајућих места; уместо тога –
имају динамичне мотиве и убрзани ток радње, са усмеравањем на несхватљиво,
непредвидљиво и неразумно понашање јунака;
- балада се везује за једну ситуацију у којој се човек, не својом вољом, нашао, а чије
разрешење постаје драматично, са неизбежним трагичним исходом;
- младост, лепота, љубав најчешће су на удару кобних околности, са неком
предодређеношћу у себи да губе битку са животом и страдају;
- достојанство и одлучност онога који страда и до краја брани своје осећање, свој
став – јесте битно својсво јунака у балади;
- стихови баладе обично се састоје од истог броја слогова и римују се;
- на крају сваке баладе налази се порука која је тужно обојена.
Тема песме: Усуд који, по народном веровању, прати све оно што је по нечему изузетно (у
овом случају по лепоти)
Централни мотив: мотив девојачке лепоте (о томе говоре и уводни стихови песме)
- за домаћи задатак издвој и остале мотиве који се јављају у песми
Стилске фигуре које се користе при опису девојачке лепоте: метафора („Коса јој је кита
ибришима, очи су јој два драга камена...“), поређење („Кад говори к'а да голуб гуче...“),
епитети, словенска антитеза у обраћању мајци девојке и разговору о девојачкој лепоти.
Како баладе одликују епски, лирски и драмски елементи, ову баладу можемо пратити
кроз фазе драмске радње:
- експозиција (увод): „Кад се жени Милић Барјактаре...“, део који почиње овим
стиховима говори о томе како један наочит јунак тражи себи равну девојку, али не
успева да је пронађе нигде.
- заплет: „Чудо људи за дјевојку кажу“, стихови који говоре о тренутку када је Милић
чуо за Љепосаву. У оквиру заплета имамо наглашене епске елементе при приказу
како Милић купи сватове. Наговештај трагичности се јавља већ у овом делу јер
сазнајемо да ће Милићев таст дати девојку и без просидбе и без дарова, што је
врло необично за такву лепотицу.
- кулминација: представља тренутак када Милић угледа девојку, „Ја каква је цура
Љепосава!“ Дијалог између Милића и мајке девојке Љепосаве исказан је
словенском антитезом. Ова стилска фигура објашњава зашто дају девојку без
просидбе и дарова, а даје и наговештај шта се даље може десити. У овом делу
наглашени су драмски елементи, како због дијалога, тако и због драмске
напетости. Међутим, убрзо народни певач додаје епске елементе кроз стихове који
говоре о даривању младожење.
- преокрет (перипетија): приказан је у стиховима којима девојка на путу тражи од
девера да је скине са коња јер се лоше осећа, „Љуто ме је забољела глава,
јарко ми је омрзнуло сунце,
а црна ми земља омиљела.“
Чим су девојку спустили на земљу, она је умрла, а народни певач комбинујући
лирске и епске елементе приказује прво Милићеву тужбалицу, а потом и тесање
сандука за сахрану девојке. Скрханост јунака болом приказана је стихом: „Милић
оде како коњиц може.“
- расплет: настаје у тренутку Милићеве смрти одмах по доласку кући и означен је
стихом „Оста јадна саморана мајка“. У овом делу изражена је симболика при
сахрањивању јунака. Сваки лик може се повезати са одређеним симболом: Милић
– Сунце, Љепосава – Зора, Милићева мајка – Месец, колективни лик сватова –
звезде.
Порука песме: извући могуће поруке песме за домаћи задатак.