SIMFONIJE HAJDNA I MOCARTA

 SIMFONIJA – vodi poreklo iz operske uvertire – Sinfonia – venecijanska

(jedan odsek), napuljska (više odseka); tokom vremena se osamostaljuje,
odseci postaju stavovi, melodijska jednostavnost galantnog doba, šire se
dimenzije stavova, u I stavu formiraju se elementi sonatnog oblika
(kontrastne teme, razvojni deo, repriza)

 U pretklasičnom periodu broj stavova varira (3 ili više stavova); orkestarski

sastav – takođe raznolikost, nema velike razlike između sinfonie i srodnih
oblika koji se nalaze između simfonijskog i kamernog žanra (serenade,
kasacije, divertimenta)

 U zrelom klasicizmu broj stavova utvrđen na 4: I sonatni Allegro; II Andante

(trodelna pesma, tema sa varijacijama); III Menuet i Trio (ABA), IV Allegro,
Presto (sonatni oblik, rondo)

 U dramaturgiji sonatnog ciklusa, I stavu pripada najveći značaj, dramaturško

težište ciklusa, II predah, III igrački, priprema za finale, IV finale – još jedan
dramaturški cenatar

JOZEF HAJDN (1732–1809)

 Simfonijama pripada najznačajnije mesto u njegovom opusu, usavršava

pretklasičnu simfoniju, stvara prve primere zrelog klasičnog stila na
simfonijskom području; ostaje u okvirima četvorostavačnog ciklusa, menja
unutrašnjost pretklasične simfonije: u okviru I stava jasno definiše tri glavna
odseka sonatnog oblika (ekspozicija – razvojni deo – repriza), povećava
stepen kontrasta između I i II teme, u razvojnom delu koristi bogat motivski
rad (sukob tema) i harmonsku nestabilnost; II stav često u formi teme sa
varijacijama, III stav Menuet i Trio – menuet često ima prizvuk narodne
pesme, ponekad unosi elemente humora; detaljnije razradio IV stav koji ima
zadatak da zaokruži sonatni ciklus, finala u brzom tempu, deluju kompaktno
 Jednostavna tematika, nastojao da ravnopravno tretira instrumente i
instrumentalne grupe simfonijskog orkestra

 Očigledna evolutivna linija od pretklasicizma do zrelog klasicizma

 Počeci simfonijskog stvaralaštva – dosta pretklasičnih elemenata: sonatni

oblik još uvek skromnih dimenzija, nesamostalnost duvačkog korpusa,
jenostavnost u pogledu sadržaja. Simfonijska trilogija Doba dana (Jutro,
Podne, Veče)

 Značajniji korak u izgrađivanju zrelog klasičnog stila: simfonije br. 44, 47, 56
(1771–1774), 6 Pariskih simfonija (br. 82–87, nastale 80-tih godina 18.
veka); simfonije br. 88– 92.

 Londonske simfonije (12),1791–95, nastale za vreme Hajdnovog boravka u

Londonu, vrhunac Hajdnovog simfonijskog stvaralaštva; definitivno utvrđeni
principi klasičnog simfonijskog stila; uvodi značajnu novinu – lagani uvod
ispred I stava, naglašena kantabilnost (verovatno Mocartov uticaj), u
finalnim stavovima koristi kontrapunktske postupke (fugata, fuge); pojačan
tematski kontrast i stepen dramatike, nagli i neočekivani dinamički
kontrasti, interesantan harmonski jezik.

 Mnoge Londonske simfonije imaju naslove: Sa udarcem timpana, Sa

tremolom timpana, Simfonija iznenađenja, Sat, Vojnička... Programski
naslovi postoje i u ranijim simfonijama (Lov, Kraljica, Dečija simfonija,
trilogija Doba dana: Jutro, Podne, Veče...);većina naslova ne potiče od
Hajdna, već od njegovih izdavača; programske elemente ima Simfonija
rastanka – Oproštajna simfonija (5 stavova, finalni stav – Presto-Adagio –
uslovljen programskim-vanmuzičkim sadržajima)

Volfgank Amadeus Mocart

 Oko 50 simfonija, razvojni put vodi od prvih simfonija sa skromnim

sastavom, preko upoznavanja sa manhajmskim orkestrom, J. K. Bahom i K.
F. E. Bahom i Hajdnovim simfonijama, do poslednjih remek-dela
 I simfoniju napisao sa 9 godina, polazište italijanska sinfonia

 Razvojni put Mocarta simfoničara kreće se od dekorativnog (simfonije

skromnih dimenzija, izvodile se kao uvodno delo na koncertima, okvir za
solističke nastupe) do ekspresivnog (simfonija kao centralni deo koncertnog
programa); put od italijanske (karakter bufo opere) do bečke simfonije

 Postepeno pomera dramaturško težište sa prvog na finalni stav

 Posle 1773. produktivnost na simfonijskom polju opada, individualan

pristup svakom novom simfonijskom opusu, kreće se ka sve većoj slobodi

 Prvi veliki simfonijski vrhunac 1773–74: KV 183 g-mol, KV 200 C-dur, KV 201
A-dur, polifonija dobija sve veći značaj.

 Pod Hajdnovim uticajem u sledećim simfonijama koristi lagani uvod: 1783.

Lincer simfonija C-dur, KV 425; 1787; Praška simfonija D-dur, KV 504 (3
stava, bez menueta).

 Simfonijska trilogija iz 1788 – idealan spoj galantnog i učenog, težište ciklusa

u finalnom stavu: Es-dur KV 543 (Hajdnov uticaj, lirska raspoloženja), g-mol
KV 550 (gotovo romantičarska eskpresivnost), C-dur KV 551, Jupiter (naslov
ne potiče od Mocarta), poslednji stav veoma očigledno ispoljava ono što je
Mocart smatrao najozbiljnijim elementom muzike – kontrapunkt
(kontrapunktsko spajanje 3 teme).

SIMFONIJA JUPITER PRIMER