DZON FANTE

Put za Los Anđeles

ROMAN

Preveo s engleskog

Flavio Ri gonat

L O M
BEOGRAD
MM V I I
 1
Radio sam svakojake poslove u losanđeleskoj luci jer mi je
porodica bila siromašna, a moj otac mrtav. Prvi od tih pos-
lova bilo je kopanje kanala, odmah po okončanju srednje
škole. Noću nisam mogao da zaspim od bola u leđima. Ko-
pali smo na nekoj ledini, nigde nije bilo hlada, sunce je tuklo
pravo s neba bez oblaka, i bio sam u toj rupi s dvojicom bil-
meza koji su kopali iz ljubavi, stalno se smejali i pričali vi-
ceve, smejali se i pušili neku krdžu.
Besno sam počeo da kopam a oni se samo smejali i re-
kli mi da ću ubrzo naučiti neke stvari. Onda su pijuk i ašov
otežali. Sisao sam raspukle žuljeve i mrzeo te ljude. Oko
podne sam se umorio i seo gledajući u šake. Zašto ne ostaviš
ovaj posao pre nego što te usmrti? kazao sam sebi.
Ustao sam i zabio ašov u zemlju.
,,Ljudi“, rekao sam, „dosta je bilo. Rešio sam daprihva-
tim posao u lučkoj upravi.“

Posle toga sam prao sudove. Svakog dana gledao sam

kroz prljavo malo okno iznad sudopere i video samo gomilu
đubreta, iz dana u dan, s muvama što su zujale, i bio sam kao
neka domaćica nad kamarom sudova, moje šake su se bunile
dok sam ih gledao kako plutaju kao mrtve ribe u bljuzgavoj
vodi. Debeli kuvar mi je bio gazda. Treskao je šerpama i stal-
no me terao da radim. Usrećilo me kad je na njegov debeli

7
obraz sletela muva i nije htela da odleti. Mesec dana sam
rintao. Arturo, na kraju sam rekao sebi, budućnost ovog po-
sla jako je limitirana; zašto ga ne ostaviš noćas? Zašto ne
kažeš tom kuvaru da odjebe?
Nisam mogao da čekam do uveče. Usred tog junskog po-
podneva, s planinom neopranih sudova pred sobom, skinuo
sam pregaču. Morao sam da se nasmejem.
„Šta je smešno?“ rekao je kuvar.
„Dosta je bilo. Kraj balade. To je smešno.“
Izašao sam, zvonce je zvecnulo za mnom. Kuvar je os-
tao češući se po tintari, usred gomile smeća i prljavih sudo-
va. I sad mi je smešno kad se toga setim.

Zaposlio sam se na utovaru kamiona. Samo smo preba-

civali kutije s toalet-papirom od magacina do lučkih trgo-
vina u San Pedru i Vilmingtonu. Glomazne kutije, metar sa
metar, po dvadeset kila svaka. Noću sam ležao u krevetu,
mislio o tome i prevrtao se.
Gazda je vozio kamion. Ruke su mu bile tetovirane. No-
sio je tesne žute majice. Mišići su mu bujali. Mazio ih je kao
kosu devojaka. Ubrzo sam poželeo da mu kažem nešto od
čega će da popizdi. Kutije su bile naslagane u magacinu,
petnaest metara u visinu, sve do plafona. Gazda je skrstio
ruke i tražio da snesem kutije do kamiona. On ih je slagao
unutra. Arturo, rekao sam sebi, moraš da se odlučiš; on
izgleda opasno, ali šta te briga?
Tog dana sam pao i kutija me bubnula u stomak. Gazda
je groknuo i zatresao glavom. Podsetio me na jednog ragbis-
tu iz gimnazije i, ležeći na zemlji, pitao sam se gde mu je
amblem kluba na grudima. Ustao sam smejući se. U podne
sam sporo jeo ručak, bolelo me tamo gde me kutija lupila.
Ispod prikolice je bio hlad, pa sam malo prilegao. Pauza je
brzo prošla. Gazda je izašao iz magacina i video me usred
zalogaja, breskva koju sam poneo za dezert ležala je netak-
nuta pored mene.

8
 ,,Ne plaćam te da se izležavaš“, rekao je.
Izvukao sam se odatle i uspravio se. Reči su već bile tu,
spremne. „Dosta je bilo“ , rekao sam. ,,Ti i tvoji glupi mišići
možete da se slikate. Odlazim.“
„Samo napred“ , rekao je.
„Dosta mi je.“
„Hvala ti bože što mi skidaš bedu s vrata.“
„Ima još nešto“ , rekao sam.
„Šta to?“
„Mislim da si volina kakva se samo jednom rađa.“
Nije me stigao.
Posle toga sam se pitao šta je bilo s breskvom. Pitao sam
se da li ju je zgazio svojim papkom. Prošla su tri dana, onda
sam otišao da proverim. Breskva je i dalje ležala tamo, sto-
tine mrava gostilo se na njoj.

Našao sam posao prodavca. Vlasnik dućana bio je Itali-

jan s trbuhom kao lubenica. Kad Toni Romero nije imao po-
sla, stajao je pored posude sa sirom i štrpkao ga. Dobro mu
je išlo. Ljudi iz luke zalazili su kod njega kad god se zažele
uvoznih delikatesa.
Jednog jutra dogegao se u dućan i video me kako stojim
s notesom i olovkom. Popisivao sam robu.
,,Inventar?“ rekao je. „Šta je to?“
Objasnio sam, ali nije mu se dopalo. Pogledao je oko
sebe. „Radi nešto“, rekao je. „Mislim da sam ti kazao da pr-
vo počistiš pod svakog jutra kad uđeš u dućan.“
„Nećete, znači, da obavim inventar?“
,,Ne. Radi nešto. Nećemo inventare.“
Svakog dana oko tri popodne bila je navala mušterija.
Previše posla za jednog čoveka. Toni Romero je radio kao
konj, ali gegao se, znoj mu je curio niz vrat i ljudi su odlazili,
jer nisu hteli da gube vreme čekajući na red. Toni nije mogao

9
đa me nađe. Jumuo je iza tezge i zalupao na vrata klozeta.
Čitao sam Ničea, učio sam napamet dug odlomak o slado-
strašću. Čuo sam gruvanje po vratima, ali sam ga ignorisao.
Toni Romero je stavio praznu gajbicu od jaja ispred vrata i
stao na nju. Njegova konjska vilica pojavila se iznad vrata
i onđa me video unutra.
,N anađa Đezu Kristo! “ dreknuo je. „Napolje odatle!“
Rekao sam mu da pričeka. Otišao je, urlajući. Ali nije
me zato šutnuo s posla.
Jedne večeri proveravao je račune za kasom. Bilo je ka-
sno, skoro devet sati. Hteo sam da stignem do biblioteke pre
nego što zatvore. Muldo je opsovao i pozvao me. Prišao sam.
„Fali deset dolara.“
„Šta ja imam s tim?“ rekao sam.
„Nema ih.“
Pažljivo sam proverio njegovu računicu, triput. Stvamo
je falilo. Pretražili smo pod, šutirajući piljevinu naokolo.
Onda smo ponovo pregledali kasu, izvadili na kraju donji
deo i zavirivali u šupljinu kase. Ništa nismo našli. Rekao
sam mu da ih je možda greškom vratio nekom. Bio je sigu-
ran da nije. Kopao je po džepovima košulje. Prsti su mu bili
kao viršle. Tapkao se po džepovima.
„Daj mi cigaretu.“
Izvadio sam kutiju iz zadnjeg džepa, a s njom se pojavi-
la i novčanica od deset dolara. Bio sam je gumuo u kutiju,
ali izvukla se. Pala je na pod, između nas. Toni je stezao svo-
ju olovku dok nije pukla. Lice mu se zacrvenelo, obrazi su
mu kipteli od besa. Zabacio je glavu i dreknuo na mene.
„Vaško bezobrazna! Gubi se odavde!“
,,Važi“ , rekao sam. „Kako vi kažete.“
Uzeo sam Ničea ispod pulta i krenuo ka vratima. Niče!
Šta je Toni Romero znao o Fridrihu Ničeu? Zgužvao je nov-
čanicu i bacio je na mene. „Tvoja plata za tri dana, lopove!“
Slegnuo sam ramenima. Niče na ovakvom mestu!

10
 ,,0dlazim“ , rekao sam. „Samo bez panike.“
„Gubi se da te ne gledam!“
Bio je bar deset metara daleko.
„Prija mi što odlazim“, rekao sam. „Muka mi je od tvog
blebetavog debelokožnog licemerja. Već nedelju dana čekam
da se otarasim ovog apsurdnog posla. Zato idi u majčinu, ja-
jaro žabarska!“
Prestao sam da trčim kad sam stigao do biblioteke. To
je bio ogranak losanđeleske javne biblioteke. Dežurala je go-
spođica Hopkins. Njena plava kosa bila je duga i čvrsto sku-
pljena u punđu. Stalno sam zamišljao kako uranjam lice u tu
kosu da bih osetio njen miris. Želeo sam da provučem prs-
te kroz nju. Ali gospođica Hopkins je bila tako lepa da sam
jedva uspevao da progovorim s njom. Nasmešila mi se. Bez
daha, pogledao sam u zidni sat.
„Nisam mislio da ću stići“, rekao sam.
Rekla mi je da imam još nekoliko minuta. Pogledao sam
preko pulta i obradovao se što ima široku haljinu na sebi.
Ako bih je naveo da prošeta naokolo, možda bih imao sreće
da vidim siluete njenih nogu. Uvek sam se pitao kakve su
njene noge u dugim svetlucavim najlonkama. Nije se ubijala
od posla. Unutra je bilo samo dvoje starih ljudi, čitali su no-
vine. Zapisala je Ničea dok sam hvatao dah.
,,Da li biste mi pokazali odeljak istorije?“ rekao sam.
Nasmešila se i ustala, a ja pošao za njom. Razočarao sam
se. Haljina je bila svetloplava, svetlost nije probijala kroz
nju. Posmatrao sam krivinu njenih štikli. Došlo mi je da ih
izljubim. Kod ‘Istorije’ se okrenula i osetila da sam se zaneo
mislima o njoj. Odjednom je postala hladna. Vratila se za
pult. Vadio sam knjige sa police i vraćao ih. Ona je i dalje
osećala o čemu mislim, ali ja nisam želeo da mislim ni o če-
mu drugom. Noge su joj bile prekrštene ispod pulta. Pože-
leo sam da ih zagrlim.
Pogledi su nam se sreli i ona se nasmešila, osmehom
koji je govorio: samo ti gledaj ako ti je stalo; ne mogu da ti

11
pomognem, mada bih te rado išamarala. Želeo sam da joj
kažem nešto. Mogao sam da joj citiram neke žešće stvari od
Ničea - onaj odlomak iz 2aratustre, o sladostrašću. Ah! Ni-
kad to ne bih mogao da joj citiram.
Zazvonila je u devet. Pohrlio sam ka ‘Filozofiji’ i uzeo
nešto. Bio je to novi Niče: Čovek i Natčovek. Znao sam da
će to ostaviti utisak na nju. Pre nego što je udarila pečat, pre-
listala je nekoliko stranica.
,,0 !“ rekla je. „Kakve ti knjige čitaš!“
,,Aha“, rekao sam. „Naravno. Nikad ne čitam kerefeke.“
Nasmešila se za laku noć, a ja joj rekao: „Veličanstvena
noć napolju, eterična noć.“
,,Je 1’ ?“ rekla je.
Nekako me čudno pogledala, olovka se našla u njenoj
kosi. Krenuo sam natraške ka izlazu, propao kroz otvorena
vrata i održao se na nogama. Loše sam se osećao napolju jer
nije bila veličanstvena noć, bila je hladna i vlažna, ulične
svetiljke mutno su sijale u magli. Automobil s muškarcem za
volanom, uključenog motora, stajao je uz ivičnjak. Taj je
čekao da vrati gospođicu Hopkins u Los Anđeles. Izgledao
mi je kao moron. Da li je čitao Špenglera? Da li je znao da
Zapad propada? Šta je preduzeo u vezi s tim? Ništa! Bio je
tupa i glupa seljačina. Ko ga jebe.
Magla se zgušnjavala, uvlačila se u mene dok sam ho-
dao s upaljenom cigaretom. Zastao sam kod Džimovog lo-
kala na Enehajmu. Za šankom je sedeo čovek i jeo. Njega
sam često viđao na dokovima. To je bio lučki radnik po ime-
nu Hejs. Seo sam pored njega i naručio večeru. Dok je Džim
pripremao, otišao sam do malog rafa s knjigama i pregledao
ih. Sve džepna izdanja, dolar po primerku. Uzeo sam pet.
Onda sam prešao do rafa s revijama i prelistao Artiste i mo-
dele. Našao sam dva u kojima su žene imale najmanje odeće
na sebi i, kad je Džim doneo večeru, rekao sam mu da spa-
kuje sve to. Ugledao je Ničea ispod moje miške: Čovek i Nat-
čovek.

12
 ,,Ne“ , rekao sam. „Ovo ću ovako da nosim.“
S treskom sam spustio knjigu na šank. Hejs je pogledao
i pročitao naslov: Čovek i Natčovek. Video sam kako me
gleda u ogledalu iza šanka. Žvakao sam šniclu. Džim je bu-
ljio u moju vilicu, ne bi li otkrio da li je šnicla meka. Hejs je
buljio u knjigu.
,,Džime“, rekao sam, „ovaj ulov nepobitno je iz paleo-
lita.“
Džim me pitao na šta mislim, a Hejs prestao da jede ka-
ko bi čuo.
,,Šnicla“ , rekoh. „Arhaična je, fosilizirana, jednom rečju
antika. Vidno je matora i senilna.“
Džim se nasmešio kao da ne shvata, a lučki radnik pot-
puno prestao da žvaće, toliko se uneo.
„Šta to?“ rekao je Džim.
„Meso, prijatelju. Meso. Ovaj ulov na tanjiru. Tvrđi je
od mamutskog stopala.“
Kad sam pogledao ka Hejsu, hitro je okrenuo glavu u
stranu. Džim se zabrinuo zbog šnicle i nagnuo se preko šan-
ka, šapnuvši mi kako bi mu bilo drago da mi ispeče drugu.
,,Nipošto!“ rekoh. „Okani se toga, čoveče! To prevazi-
lazi moje najiluzomije aspiracije.“
Video sam kako me Hejs proučava u ogledalu. Bavio se
malo samnom, malo s knjigom na šanku. Čovek i Natčovek.
Žvakao sam i gledao pravo ispred sebe, uopšte nisam ob-
raćao pažnju na njega. Intenzivno me posmatrao tokom či-
tavog obroka. Neko vreme je samo blenuo u knjigu. Čovek i
Natčovek. '
Kad je Hejs završio, ustao je da plati. On i Džim stajali
su i šaputali pored kase. Hejs je klimnuo glavom. Džim se
iskezio i ponovo su nešto mrmljali. Hejs se nasmejao i rekao
laku noć, pogledavši još jednom preko ramena u mene. Džim
se vratio.

13
 „Taj momak je hteo da sazna sve o tebi“, rekao je.
„Nije valjda?“
„Kaže da se prilično bistro izražavaš.“
„Ma nemoj! Ko je on i čime se bavi?“
Džim je rekao da je to Džo Hejs, lučki radnik.
„Poltronska profesija“, rekoh. „Sve sami tikvani i ma-
garci. Živimo u svetu tvorova i antropoida.“
Izvadio sam novčanicu od deset dolara. Vratio mi je ku-
sur. Ponudio sam mu napojnicu, ali nije hteo da je uzme. ,,To
je samo impulsivan gest“, rekao sam. „Puki izraz prijatelj-
stva. Sviđa mi se stil tvog poslovanja, Džime. Veoma je po-
zitivan.“
„Trudim se da svakog zadovoljim.“
„Nemam primedbi, što bi rekao Čehov.“
„Koje cigarete pušiš?“
Rekao sam mu. Dao mi je dve kutije.
,,Ja častim“, kazao je.
Gumuo sam ih u džep.
Ali nije hteo da uzme napojnicu.
,,Ma uzmi!“ rekao sam. „To je samo gest!“
Odbio je. Rekli smo jedan drugom laku noć. Otišao je s
prljavim tanjirima u kuhinju, a ja pošao ka izlazu. Kod vrata
sam pružio ruku, dohvatio dve čokoladice sa rafa i gumuo ih
pod košulju. Magla me progutala. Jeo sam čokoladice na pu-
tu prema kući. Drago mi je bilo zbog magle, jer me g. Hačins
nije video. Stajao je na ulazu svog malog radio-servisa. Tra-
žio me. Dugovao sam mu za četiri zamenjena delića na na-
šem radio-aparatu. Da je pružio ruku, mogao je da me do-
dime, ali uopšte me nije video.

14
 2
Živeli smo u stambenoj zgradi, u kvartu gde je bilo mnogo
Filipinaca. Priliv Filipinaca bio je sezonski. Dolazili su na
jug u sezoni ribarenja i vraćali se na sever u sezoni berbe
voća i povrća oko Salinasa. I u našoj zgradi živela je poro-
dica Filipinaca, u stanu ispod nas. Zgrada je bila dvospratna,
ofarbana u ružičasto, zemljotresi su odvojili veliku parčad
fasade s nje. Svake noći, ostatak fasade upijao je maglu kao
sunđer. Ujutru su zidovi bili mokrocrveni umesto roze. Voleo
sam tu crvenu boju.
Stepenice su cijukale kao leglo miševa. Naš stan je bio
poslednji na drugom spratu. Čim sam dodimuo kvaku na
vratima, splasnulo mi je raspoloženje. Oduvek je bilo tako.
Čak i dok je otac bio živ, kad smo živeli u pravoj kući, nisam
je voleo. Oduvek sam želeo da pobegnem iz nje, ili da je
promenim. Često sam se pitao kakva bi to kuća mogla da
bude, ali nikad nisam smislio šta bi trebalo da učinim da bih
je promenio.
Otvorio sam vrata. Bilo je mračno, mrak je vonjao na dom,
na mesto gde živim. Upalio sam svetlo. Majka je ležala na
kauču i svetlost je probudila. Protrljala je oči i pridigla se na
laktove. Svaki put kad bih je video polubudnu, setio bih se
onog doba kad sam bio dete i ujutru prelazio u njen krevet i
mirisao je dok spava, sve dok nisam porastao i nisam više

15
mogao da dolazim ujutru kod nje, jer me to previše pod-
sećalo da mi je ona majka. To je bio neki slankast uljani
miris. Nisam mogao ni da zamislim da će ona ostareti. To me
ubijalo. Sada je sedela na kauču i smešila mi se, kose zamr-
šene od spavanja. Sve što je činila podsećalo me na dane
kada smo živeli u pravoj kući.
„Mislila sam da nikad nećeš doći“, rekla je.
„Gde je Mona?“
„U crkvi“ , odgovorila je, a ja rekao: „Moja rođena ses-
tra degradirana na sujeverje molitve! Moje najrođenije meso
i krv! Opatica, bogomoljka! Kakvo varvarstvo!“
,,Ne počinji opet“ , rekla je. ,,Ti si samo dečak koji je
pročitao previše knjiga.“
,,To ti misliš. Očigledno patiš od fiksideja.“
Pobledela je.
,,Od čega to?“
,,Zaboravi“ , rekao sam. „Nema nikakve svrhe razgova-
rati s paorima, geacima i imbecilima. Inteligentan čovek vrši
selekciju pri izboru svojih slušalaca."
Zabacila je kosu prstima dugim kao kod gospođice Hop-
kins, ali nagrđenim od kvrga i bora na pregibima, a još je no-
sila i burmu.
„Jesi li svesna činjenice“, rekao sam, ,,da je venčani prs-
ten ne samo vulgamo falusan, već je i zakržljali relikt pri-
mitivnog divljaštva, neprimeren našem vremenu takozvanog
prosvetljenja i intelekta?“
,,Šta?“ rekla je.
„Nije bitno. Ženski um nikad to ne bi shvatio, čak i kad
bih ti objasnio.“
Rekao sam joj da se smeje ako joj je do toga, ali da će
jednog dana promeniti pesmu, pa sam poneo nove knjige i
revije u moj studio. To je bio veliki plakar za garderobu.
Unutra nije bilo svetla, pa sam koristio sveće. U vazduhu se

16
osećalo da je neko ili nešto zalazilo u moj studio dok sam bio
odsutan. Pogledao sam naokolo i utvrdio da sam u pravu, jer
je mali ružičasti džemper moje sestre visio na jednoj od veša-
lica. Skinuo sam ga i rekao mu: „Kojim pravom visiš ovde?
Šta to uopšte znači? Zar ne shvataš da si narušio svetinju ku-
će ljubavi?“ Otvorio sam vrata plakara i bacio džemper na
kauč.
„Odeća je zabranjena u ovoj odaji!“ viknuo sam.
Majka je užurbano ušla u sobu. Zatvorio sam plakar i na-
maknuo rezu. Čuo sam njene korake. Cimala je kvaku. Po-
čeo sam da listam revije. Devojke u Artistima i modelima
bile su prave puslice. Odabrao sam najbolju. Ležala je na be-
lom tepihu i držala crvenu ružu pored obraza. Smestio sam
sliku na pod, između sveća, i kleknuo. ,,Kloe“ , rekao sam,
„obožavam te. Tvoji zubi su kao stado ovaca na Galaadskoj
gori, i dražesni su tvoji obrazi. Ja sam tvoj pokomi sluga i
zavetujem se na večnu ljubav.“
„Arturo!“ rekla je majka. ,,Otvori.“
,,Zašto?“
„Šta radiš tu?“
„Čitam. Uzdižem se! Zar mi je i to uskraćeno u rođenoj
kući?“
Lupkala je dugmićima džempera po vratima. ,,Ne znam
šta da radim s ovim“, rekla je. „Moraćeš da mi otvoriš pla-
kar.“
,,Nemoguće.“
,,Pa šta radiš?“
,,Čitam.“
„Šta čitaš?“
,,Literaturu.“
Nije htela da ode. Lepo sam video prste njenih nogu
kroz pukotinu na vratima. Nisam mogao da pričam s devoj-
kom dok je ona tu. Sklonio sam reviju i čekao da ode. Nije

17
pokazala nikavu nameru. Nije se čak ni pomerila. Prošlo je
pet minuta. Sveća je zatreperila. Dim se širio po plakaru.
Majka nije ni mrdnula s mesta. Na kraju sam gumuo reviju
ispod neke kutije. Došlo mi je da dreknem na nju. Mogla je
bar da se pomakne, da proizvede neki šum, pomeri nogu, za-
zviždi. Uzeo sam neki roman i gumuo prst među stranice,
kao da označavam gde sam stao. Kad sam otvorio vrata, is-
pitivački je piljila u moje lice. Stekao sam utisak da sve zna
0 meni. Podbočila se rukama i njušila vazduh. Oči su joj ša-
rale naokolo - po ćoškovima, plafonu, podu.
„Šta ti uopšte radiš unutra?"
„Čitam! Uzdižem se. Zar je i to zabranjeno?“
„Nešto mi je jako čudno u tome“, rekla je. ,,Da li opet
čitaš one knjige s nepristojnim slikama?“
,,Ne priznajem nikakve metodiste, puritance ili pohot-
Ijivce u rođenoj kući. Muka mi je od tog verskog fanatizma.
Okmtna je istina da mi je rođena majka najmračniji lovac na
bestidnost.“
„Gadim se toga“ , rekla je.
,,Ne krivi slike“, rekao sam. ,,Ti si hrišćanka, biblijoman-
ka. Frustrirana si svojim jeftinim katoličanstvom. U suštini
si tupa i glupa, najobičnija krava.“
Odgumula me i ušla u plakar. Unutra se osećao vonj iz-
gorelog voska i kratkotrajnih strasti prosutih po podu. Znala
je šta se krije u mraku. Naglo je krenula napolje.
„Gospode bože!“ rekla je. „Pusti me odavde.“
Izašla je i tresnula vratima. Čuo sam kako lupa šerpama
1 loncima u kuhinji. Zatim tresak vrata od kuhinje. Zaključao
sam se u plakar, zapalio sveće i vratio se slici. Posle nekog
vremena, majka je pokucala i rekla mi da je večera na stolu.
Rekao sam joj da sam jeo. Navalila je na vrata. Ponovo se
uzrujala. Lepo sam to osećao. Pored vrata je bila stolica. Čuo
sam kako je namešta u poziciju i seda na nju. Znao sam da
sedi skrštenih ruku, gledajući u svoje cipele, raširenih sto-

18
pala, u karakterističnoj pozi dok sedi i čeka. Sklopio sam re-
viju i čekao. Ako je ona to mogla da izdrži, mogao sam i ja.
Lupkala je nogom o tepih. Stolica je škripala. Lupkanje se
pojačalo. Najednom je skočila i počela da bije šakom u vrata.
Naglo sam ih otvorio.
„Izlazi odatle!“ ciknula je.
Izašao sam ogromnom brzinom. Nasmešila se, umomo
ali s olakšanjem. Imala je sitne zube. Jedan donji zub štrčao
je kao vojnik koji je izgubio korak. Nije imala ni sto šezde-
set santimetara, ali je izgledala visoka kad je na štiklama.
Starost joj se najviše videla na koži. Bilo joj je četrdeset pet
godina. Koža joj je malo visila ispod ušiju. Drago mi je bilo
što nije seda. Večito sam tražio sede vlasi, ali nijednu joj
nisam našao. Gumuo sam je i zagolicao, a ona se zasmejala
i sela na stolicu. Onda sam prešao na kauč, ispružio se i od-
spavao malo.

19
 3
Sestra me probudila kad je stigla kući. Bolela me glava, a u
leđima sam osećao bol kao od istegnutog mišića, i znao od
čega je to - od preteranog razmišljanja o golim ženama. Po
radio-aparatu je bilo jedanaest sati. Sestra je skinula kaput i
pošla ka plakaru. Rekao sam joj da mu ne prilazi da ne bi
bila ubijena. Oholo se nasmešila i odnela kaput u spavaću
sobu. Digao sam se i spustio noge na pod. Upitao sam je gde
je bila, ali nije mi odgovorila. Večito me nervirala, jer je
retko obraćala. pažnju na mene. Nisam je rnrzeo, mada sam
ponekad želeo da je mrzim. Bila je zgodna devojka od šes-
naest leta, nešto viša od mene, cme kose i očiju. Jednom je
u školi osvojila pohvalu za najlepše zube. Njen zadnji deo
bio je kao okrugla vekna hleba, idealno zaobljen. Često bih
video kako ga momci merkaju i znao sam da ih pali, ali je
ona bila hladna i njen hod je bio čista obmana. Nije volela da
je neko gleda. Smatrala je da je to grešno, bar je tako govo-
rila. Govorila je da je to sramno i bezobrazno.
Kad bi ostavila otvorena vrata spavaće sobe, Često sam
je gledao, a ponelcad virio kroz ključaonicu ili se krio pod
krevetom. Stajala bi leđima okrenuta ogledalu i proučavala
svoje dupence, gladeći ga i zatežući suknju oko njega. Večito
je nosila haljine tesne oko struka i kukova, i uvek bi rukom
prešla preko stolice pre nego što sedne. Zatim bi afektirano
sela, ali uvek nekako hladno. Nagovarao sam je da propuši,

20
ali nije htela. Pokušavao sam da joj delim savete o životu i
seksu, ali rekla mi je da sam lud. Bila je isti otac, vrlo čista
i uredna, u školi i u kući. Zapovedala je majci. Bila je pa-
metnija od majke, ali smatrao sam da nikada neće dostići
lucidnost moga uma. Zapovedala je svima osim meni. Kada
je otac umro, pokušala je da i meni zapoveda. Nisam to oče-
kivao od rođene sestre, pa je rešila da ionako nisam vredan
zapovedanja. Ipak, dozvoljavao sam joj da mi ponekad za-
poveda, ali samo da bih pokazao elastičnost svoje ličnosti.
Bila je čista kao led. Kačili smo se kao pas i mačka.
Postojalo je nešto što nije volela kod mene. Nešto što je
odbijalo. Verovatno je sumnjala na žene iz plakara. Ponekad
bih je zadirkivao, tapšući je po zadnjici. Poludela bi. Jednom
je uzela veliki kuhinjski nož i jurila me po stanu. Dve nede-
lje nije govorila sa mnom i rekla je majci da nikad više neće
progovoriti niti će jesti sa mnom za istim stolom. Na kraju je
prešla preko toga, ali nikad nisam zaboravio kako je polude-
la. Iskasapila bi me onim nožem da me stigla.
U njoj je bilo nešto kao i kod oca, dok kod majke i mene
toga nije bilo. Mislim na čistotu. Jeđnom, kad sam bio mali,
video sam zvečarku koja se borila sa tri škotska terijera. Do-
grabili su je sa stene na kojoj se sunčala i iskidali je na ko-
made. Zmija se žestoko borila, nije se ni u jednom trenutku
predala, znala je da joj je kraj, i svaki je pas odneo u zubima
krvavi komad njenog tela. Ostavili su samo rep sa tri zvečke,
a taj deo se i dalje kretao. Čak i tako iskidana za mene je bila
čudo. Prišao sam steni na kojoj je bilo malo krvi. Umočio
sam prst u krv i okusio je. Plakao sam kao dete. Nikada je
nisam zaboravio. Ipak, da je bila živa, nikad joj ne bih pri-
šao. Nešto slično bilo je sa mojom sestrom i ocem.
Smatrao sam da će sestra, dokle god bude tako dobro i
zapovednički izgleđala, biti odlična žena. Ali bila je previše
hladna i pobožna. Kad god bi neki mladić došao da je izvede,
ona bi odbila. Stajala bi pred vratima i ne bi ga čak ni pozva-

21
la da uđe. Htela je da bude opatica, u tome je bio problem.
Majka je bila ono što je zađržavalo. Čekala je da prođe još
nekoliko godina. Isus je jedini mladoženja za nju, govorila
je. To je zvučalo kao katolička propaganda. Mona nije mo-
gla sama da smisli takve stvari, bez nekog uticaja sa strane.
Osnovnu školu pohađala je kod opatica u San Pedru. Kad
je završila, otac nije imao para da je pošalje u katoličku sred-
nju školu, pa je upisala vilmingtonsku gimnaziju. Čim bi joj
se nastava završila, odlazila je u San Pedro da poseti opati-
ce. Ostajala je po ceo dan tamo, pomažući im da isprave za-
datke, držeći časove u obdaništu i takve stvari. Uveče se za-
majavala u crkvi na vilmingtonskoj strani luke, ukrašavaju-
ći oltare cvećem. To je i te večeri radila.
Izašla je iz spavaće sobe u svom penjoaru.
„Kako je Jehova večeras?“ rekao sam. „Šta on misli o
kvantnoj teoriji?“
Otišla je u kuhinju i počela da razgovara s majkom o
crkvi. Raspravljale su o cveću, šta je najbolje za oltar, crvene
ili bele ruže.
„Kad sledeći put vidiš Jahvea“, rekao sam, „kaži mu da
imam neka pitanja za njega.“
Nisu prekinule razgovor.
„ 0 Gospode Svevišnji Jehovo, pogledaj na blagorodnu
farisejku Monu pred stopalima tvojim, dok trabunja svoju
maloumnu persiflažu. O Isuse, ona je svetica. Preblagi Isuse
Hriste, ona je relikvija.“
Majka je rekla: „Prekini, Arturo. Sestra ti je umoma.“
„ 0 Sveti Duše, o sveti napumpani trostruki ego, izvuci
nas iz ekonomske krize. Izaberi Ruzvelta. Daruj nam zlatni
standard. Otpiši Francusku, samo da mi guramo dalje!“
„Arturo, prestani već jednom!“
„ 0 Jehova, vidi u tvojoj beskrajnoj promeni možeš li
iskopati neku paricu za Bandinijeve!“

22
 „Sram te bilo, Arturo“ , rekla je majka. „Sram da te bu-
de.“
Pridigao sam se na kauču i viknuo: „Odbacujem hipote-
zu Boga! Dole s dekadencijom lažljivog hrišćanstva! Religi-
ja je opijum za narod! Sve što jesmo, ili se nadamo da jesmo
dugujemo đavolu i njegovim švercovanim jabukama!“
Majka je krenula s metlom na mene. Gotovo je pala pre-
ko nje, preteći mi njom u lice. Odgumuo sam metlu i skočio
s kauča. Smaknuo sam košulju pred njom i stajao go do po-
jasa. Iskrivio sam vrat ka njoj.
„Hajde, iskalite svoju netrpeljivost“ , rekao sam. „Pro-
gonite me! Raspnite me! Dokažite svoje hrišćanstvo! Neka
crkveni militanti razjape svoju krvavu dušu! Popljujte me!
Zabodite usijane žarače u moje oči! Spalite me na lomači, vi
hrišćanski psi!“
Mona je ušla s čašom vode. Uzela je metlu od majke i
dala joj vodu. Majka je otpila i kao da se malo smirila. Onda
se zagrcnula i ispljunula je, na ivici plača.
,,Majko!“ rekla je Mona. ,,Ne plači. On je ćaknut.“
Gledala me s voštanim, bezbojnim izrazom lica. Okre-
nuo sam joj leđa i prišao prozoru. I dalje je piljila u mene.
„Keruše hrišćanstva!“ rekao sam. „Stoko američka! Ša-
kali, tvorovi i mazge - to ste vi! Ja sam jedini u čitavoj
familiji koji nije obeležen tim žigom kretenizma!“
,,Budalo“, rekla je.
Otišla je u spavaću sobu.
,,Ne nazivaj me budalom“, rekao sam. ,,Ti neurotičarko!
Ti ffustrirana, inhibirana, blebetava, cmizdrava poluopatice!“
„Čuješ li ovo!“ rekla je majka. ,,Grozno!“

Otišle su na spavanje. Ja sam imao kauč a one spavaću

sobu. Kad su zatvorile vrata, izvadio sam revije i stavio ih na
ležaj. Drago mi je bilo što mogu da pogledam devojke na

23
svetlosti velike sobe. Bilo je daleko bolje od smrdljivog pla-
kara. Pričao sam oko sat vremena s njima, otišao u planine
sa Elejn, na Južna mora s Rouz, i na kraju organizovao grup-
nu seansu sa svim devojkama oko mene. Rekao sam im da
nijednoj ne dajem prednost, i da će svaka dobiti svoju šansu
kada dođe na red. Međutim, posle nekog vremena sam se
užasno umorio od toga, jer sam se osećao kao totalni idiot, i
poćeo sam da mrzim činjenicu što su sve one samo slike,
pljosnate, jednoobrazne i tako slične po boji i osmehu. A sve
su se smeškale kao kurve. Postalo je veoma odvratno, tako
da sam pomislio: Pogledaj se! Sediš i razgovaraš s gomilom
prostitutki. Krasan si nadčovek postao! Šta bi Niče rekao da
može da te vidi! A Šopenhauer - šta bi on pomislio? A tek
Špengler! O, kako bi Špengler riknuo na tebe! Ti budalo, idi-
ote, pacove, ti prljava, podla, odvratna mala svinjo! Skupio
sam slike na gomilu, iskidao ih na parčiće i bacio ih u klo-
zetsku šolju. Onda sam se vratio do kauča i šutnuo pokrivače
na pod. Toliko sam mrzeo sebe da sam samo sedeo misleći
sve najgore o sebi. Na kraju sam se toliko zgadio sebi da nije
preostalo ništa osim spavanja. Sati su protekli pre nego što
sam zadremao. Magla je počela da bledi na istoku dok je
zapad bio cm i siv. Mora da je bilo oko tri noću. Iz spavaće
sobe čulo se majčino blago hrkanje. Do tada sam već bio
spreman da izvršim samoubistvo, i s takvim mislima sam za-
spao.

24
 4
U šest ujutru majka je ustala i probudila me. Samo sam se
obmuo, ne želeći da ustanem. Povukla je čaršav s mene i
ostavila me golog, jer uvek spavam bez ičega na sebi. Ne bi
mi toliko smetalo da nije bilo jutro i nisam bio spreman na
to, a ona je lepo mogla da ga vidi. Nije mi smetalo da me vidi
golog, ali ne onako kako se to nekom dešava ujutro. Prekrio
sam ga rukom, pokušavajući da ga sakrijem, ali ona ga je
ipak videla. Kao da je namemo tražila nešto da bi me po-
stidela - i to rođena majka.
„Sram te bilo, već od ranog jutra“, rekla je.
„Sram r«ene?“ rekao sam. „Kako to misliš?“
„Sram te bilo.“
„ 0 gospode, šta ćete vi hrišćani još da izmislite! Sada je
čak i spavanje postalo sramno!“
„Znaš ti dobro o čemu je reč“, rekla je. „Sram te bilo,
dečak tvojih godina. Sram te bilo. Sramota. Sramota.“
,,E, pa sram bilo i tebe, ako ćemo tako. I sram bilo čitavo
hrišćanstvo.“
Vratila se u krevet.
„Sram ga bilo“, rekla je Moni.
„Šta je sad uradio?“
„Sram ga bilo.“

25
 „Šta je uradio?“
„Ništa, ali svejedno treba da se stidi. Sramota.“
Zaspao sam. Posle nekog vremena ponovo me pozvala
da ustanem.
„Ne radim jutros“, rekao sam.
,,Zašto?“
„Izgubio sam posao.“
Mrtva tišina. Onda su se obe digle i sele na krevetu. Moj
posao je značio sve. Imali smo i ujka Frenka, ali su one ra-
čunale pre svega na moju platu. Morao sam da smislim nešto
pametno, jer su obe znale da sam lažov. Mogao sam da pre-
varim majku, ali Mona mi nikad ništa nije verovala, čak ni
kad govorim istinu.
„Došao je nećak gospodina Romera“ , rekao sam. ,,Iz
njihove postojbine. Dobio je moj posao.“
,,Ne očekuješ valjda da poverujemo u fo/“ rekla je Mona.
„Moja očekivanja teško da se tiču imbecila“ , rekao sam.
Majka je prišla kauču. Priča nije bila preterano ubedlji-
va, ali osećalo se kako je voljna da je prihvati. Da Mona nije
bila tu, bio bi to pun pogodak. Rekla je Moni da pričeka i
tražila da čuje još. Mona je sve kvarila svojim dobaciva-
njem. Dreknuo sam na nju da umukne.
„Govoriš li istinu?“ rekla je majka.
Stavio sam ruku na srce i zatvorio oči.
„Pred Svevišnjim Bogom i Njegovim nebeskim sudom
svečano se zaklinjem da ne lažem niti izmišljam. U suprot-
nom, očekujem da me zgromi i usmrti u toku ovog minuta.
Uzmi sat.“
Uzela je sat sa radija. Ona je verovala u čuda, bilo kakva
čuda. Žmurio sam, osećajući kako mi srce bije pod rukom.
Prestao sam da dišem. Trenuci su prolazili. Nakon minut
vremena, izbacio sam dah iz pluća. Majka se nasmešila i
poljubila me u čelo. Ali sada je osuđivala Romera.

26
 ,,On ne sme da radi takve stvari“ , rekla je. „Neću mu to
dozvoliti. Idem pravo tamo da to raspravim s njim.“
Skočio sam sa kauča. Bio sam go, ali nije me bilo briga.
„Gospode bože!“ rekao sam. „Imaš li ti ponosa, imaš li ika-
kvog osećanja ljudskog dostojanstva? Zašto bi išla kod njega
kad se tako bezočno poneo prema meni? Zar hoćeš da uka-
ljaš porodično ime?“
Oblačila se u spavaćoj sobi. Mona se smejala, motajući
kosu oko prsta. Ušao sam tamo, dograbio majčine čarape i
zavezao ih u čvor pre nego što je stigla da me spreči. Mona
je odmahnula glavom i počela da se kikoće. Nabio sam joj
pesnicu pod nos, uz poslednju opomenu da se ne meša. Maj-
ka se kolebala šta dalje da preduzme. Uhvatio sam je za ra-
mena i zagledao joj se u oči.
,,Ja sam duboko ponosan čovek“ , rekao sam. ,,Da li to
dotiče neki žicu odobravanja u tvojoj sposobnosti procene?
Ponos! Prvi i poslednji izraz mene kao ličnosti izvire iz srži
onog što nazivam ponosom. Bez njega, moj život je samo te-
ško razočaranje. Ukratko, upućujem ti ultimatum. AJeo odeš
kod Romera, ubiću se.“
To ju je gadno zaplašilo, ali se Mona zato prevmula na
krevetu, smejući se kao luda. Ništa više nisam rekao, samo
sam se vratio na kauč i ubrzo zaspao.
Kad sam se probudio bilo je negde oko podne i one su
nekud otišle. Izvadio sam sliku jedne bivše devojke koju sam
zvao Marsela, pa smo otišli u Egipat i vodili ljubav na Nilu,
u barki na kojoj su veslali robovi. Pio sam vino iz njenih
sandala i mleko iz njenih dojki, a onda smo naredili robovi-
ma da odveslaju do obale, gde sam je nahranio srcima koli-
brija odležalim u zaslađenom golubijem mleku. Kad je bilo
gotovo, osećao sam se kao đavo. Došlo mi je da se tresnem
u nos, da nokautiram samog sebe. Došlo mi je da se isečem,
da osetim kako mi se kosti lome. Iskidao sam Marselinu sli-
ku na parčiće i otarasio ih se, a onda otvorio kasetu s lekovi-

27
ma, uzeo žilet i, pre nego što sam se snašao, rasekao ruku is-
pod lakta, ali ne duboko, tako da je bilo samo krvi, bez bola.
Sisao sam posekotinu, ali i dalje nije bolelo, pa sam uzeo so,
utrljao je u ranu i osetio kako mi nagriza meso, nanevši mi
bol i učinivši da se prenem i ponovo se osetim živ, pa sam je
trljao i trljao sve dok više nisam mogao da trpim. Onda sam
previo ruku.
Ostavile su mi poruku na stolu. Pisalo je da su otišle kod
ujka Frenka i da ću u kuhinji naći nešto za doručak. Rešio
sam da jedem kod Džima, jer mi je ostalo nešto od onih para.
Prešao sam preko školskog dvorišta na drugoj strani ulice i
ušao kod Džima. Naručio sam jaja sa šunkom. Dok sam jeo,
Džim je pričao.
,,Ti dosta čitaš“, rekao je. „Jesi li ikad pokušao da na-
pišeš knjigu?“
To je presudilo. Od tog trenutka rešio sam da postanem
pisac. „Baš sad pišem jednu“, rekao sam.
Hteo je da zna kakva je to knjiga.
„Moja proza nije na prodaju. Pišem za potomstvo.“
„Nisam to znao“ , rekao je. „Šta pišeš? Priče? Ili čistu
beletristiku?“
,,I jedno i drugo. Podjednako se služim s obe ruke.“
„ 0 , nisam to znao.“
Prešao sam na drugi kraj lokala i kupio svesku i olovku.
Hteo je da zna šta sad pišem. ,,Ništa“, rekao sam. „Uglavnom
prikupljam beleške za budući rad o spoljnoj trgovini. Ta me
tema neobično zanima, kao neka vrsta dinamičnog hobija ko-
ji me totalno obuzeo.“
Kad sam odlazio, blenuo je u mene otvorenih usta. Pro-
šetao sam do luke. Bio je juni mesec, najplodnije vreme u
godini. Skuše su napuštale južnu obalu i fabrike konzervi
radile pimom parom, danju i noću. Na sve strane širio se vonj
truleži i ribljeg ulja. Neki ljudi smatraju to smradom, neki-

28
ma čak i muka pripadne od toga, ali meni to nije smrdelo,
osim neprijatnog zadaha na ribu u kome sam posebno uži-
vao. Voleo sam da šetam po luci. Nije tu bio jedan miris, već
mnogo njih, tako da se sa svakim korakom javljao novi. To
me navodilo na sanjarenje, pa sam mislio i misiio o dalekim
krajevima i tajnama koje leže na dnu okeana, dok bi sve knji-
ge koje sam čitao najednom oživele u meni, s junacima kao
što su Filip Keri, Judžin Vitlej i tipovi koje je stvorio Draj-
zer.
Voleo sam vonj ustajale cme vode u starim tankerima,
vonj sirovog ulja u buradima namenjenim dalekim lukama,
vonj nafte na vodi koja je postajala sluzava, žuta i zlatna,
vonj istrulele drvene građe i otpadaka u moru, cmih od ulja
i nafte, vonj raspadnutog voća, malih japanskih barki za ri-
barenje, brodova koji nose banane, starih konopaca, remor-
kera, starog zarđalog gvožđa, kao i tajanstveni sneni miris
mora u vreme oseke.
Zastao sam kod belog mosta koji se preko kanala pružao
na levu obalu fabrika ribljih konzervi s Vilmingtonske stra-
ne. Tu su praznili tanker na dokovima za istovar benzina.
Dalje niz kej, japanski ribari krpili su mreže, razapete stoti-
nama metara uz ivicu vode. Na američko-havajskom doku
Ijudi su iskrcavali brod iz Honolulua. Kađili su goli do po-
jasa, izgledajući nekako veličanstveno i vredno razmišljanja.
Prislonio sam kupljenu svesku na ogradu, jezikom ovlažio
olovku i počeo da pišem traktat o dokovima za istovar robe:
„Psihološko viđenje dokova nekad i sad - Arturo Gabrijel
Bandini“ .
Tema je ispala prilično teška. Pokušao sam ovako i
onako, i na kraju odustao. Sve u svemu, takva tema je zahte-
vala godine i godine istraživanja; nije se još stvorila potreba
za proznim tekstom. Trebalo je pre svega prikupiti građu,
činjenice. Možda će to potrajati dve godine, tri, čak i četiri;
u suštini, to je bio posao za čitav život, kapitalno delo. Bilo

29
je previše teško. Odustao sam. Smislio sam da je filozofija
lakša.
„Moralna i filozofska rasprava o Muškarcu i Ženi - Ar-
turo Gabrijel Bandini“ . Zlo je za slabe ljude, zašto onda biti
slab? Bolje je biti jak nego slab, jer je slabost nedostatak
snage. Budite jaki, braćo moja, jer ja vam kažem da će vas
sile zla uzeti pod svoje ako ste slabi. Sva snaga samo je oblik
moći. Sav nedostatak snage samo je oblik zla. Sve zlo samo
je oblik slabosti. Budite jaki, inače ćete biti slabi. Izbegavaj-
te slabost da biste bili jaki. Slabost nagriza žensko srce.
Snaga hrani muško srce. Želite li da postanete žene? Avaj,
onda se prepustite slabosti. Želite li da postanete muškarci?
Da, da! Onda prikupite snagu. Dole Zlo! Živela Snaga! O Za-
ratustro, obdari žene s prepuno slabosti! O Zaratustro, obda-
ri muškarce s prepuno snage! Dole Žena! Živeo Muškarac!
Umorio sam se od svega toga. Zaključio sam da, na
kraju krajeva, možda i nisam rođen za pisca, već za slikara.
Možda se tu skriva moj genije. Okrenuo sam list da uradim
nekoliko crteža za probu, ali nisam video ništa vredno crta-
nja, samo brodove, istovarivače i dokove, a oni me nisu zani-
mali. Crtao sam mačke na ogradi, lica, kvadrate i trouglove.
Onda mi je sinulo da nisam ni slikar ni pisac, već arhitekta,
jer mi je otac bio drvodelja, pa je možda građevinski zanat
najbliži onom što sam nasledio. Nacrtao sam nekoliko kuća.
Sve su ličile jedna na drugu, kvadrati s odžakom iz koga je
izlazio dim. Sklonio sam svesku.

Na mostu je bilo vruće, vrelina mi je pekla potiljak. Pro-

vukao sam se kroz ogradu do nekih stena razbacanih uz sa-
mu ivicu vode. Ogromne stene, cme kao ugalj, neke od njih
velike kao kuća. Pod mostom su bile raštrkane u suludom
neredu, kao polje ledenih bregova, a ipak su delovale spo-
kojno i samozadovoljno.
Zašao sam pod most s osećanjem da sam prvi koji je to
ikad uradio. Talasići su zapljuskivali stene, i tu i tamo os-

30
tavljali male bazene zelene vode. Neke stene bile su obrasle
mahovinom, a na nekima su bile lepe mrlje ptičjeg izmeta.
Osećao se težak zadah mora. Pod mostom je bilo hladno i
mračno, tako da nisam mnogo video. Odozgo je dopirala hu-
ka saobraćaja, čulo se trubljenje vozila, vika ljudi, tresak ka-
miona o poprečne grede mosta. Buka je bila tako užasna da
me zaglušila i, kad sam viknuo nešto, glas mi je odjeknuo na
metar-dva i odbio se natrag, kao da je vezan lastišem. Pro-
šao sam između stena, sve dok nisam dospeo van domašaja
sunca. Čudno mesto. Na trenutak sam osetio strah. Nedale-
ko od mene bila je ogTomna stena, veća od ostalih, vrh joj je
bio obrubljen belim izmetom galebova. Bio je to kralj svih
stena, sa belom krunom. Krenuo sam ka njemu.
Odjednom je sve pod mojim nogama počelo da se pome-
ra, u hitrom ljigavom kretanju nečega što gamiže. Zadržao
sam dah, sagnuo se i pokušao da razaznam šta je to. Krabe!
Stene su bile žive, vrvele su od kraba. Toliko sam se prestra-
vio da nisam mogao da se pomerim; buka odozgo nije bila
ništa u poređenju s lupanjem moga srca.
Naslonio sam se na stenu, prekrio šakama lice i ostao
tako sve dok strah nije iščezao. Kad sam uklonio ruke, mo-
gao sam da vidim kroz pomrčinu - bilo je sivo i hladno, kao
u nekom podzemnom svetu, u nekom sivom, napuštenom me-
stu. Prvi put sam pažljivije osmotrio to što je živelo ispod
mene. Krupne krabe bile su veličine cigle; neme i okrutne,
stajale su na vrhovima širokih stena. Njihovi preteći pipci
povijali su se kao ruke havajskih igračica, a oči su im bile
ružne i zle. Bilo je mnogo više sitnijih kraba, veličine moje
šake, koje su plivale naokolo u malim crnim bazenima u
podnožju stena, gamižući jedna preko druge, povlačeći jedna
drugu u pljuskavu tminu dok su se borile za mesto na stena-
ma. Dobro su se provodile.
Pod mojim nogama bilo je leglo još sitnijih kraba, veli-
čine dolara - samo masa uzvrpoljenih nožica u uzajamnom

31
komešanju. Jedna mi se zakačila za nogavicu. Odvojio sam
je i držao dok je bespomoćno radila štipaljkama, poku-
šavajući da me ugrize. Imao sam je, bila mi je prepuštena na
milost i nemilost. Tresnuo sam je o stenu. Rasprsla se, us-
mrćena; na trenutak se zadržala na steni a zatim otpala, dok
su iz nje curile voda i krv. Podigao sam zdrobljenu ljusku i
okusio žutu tečnost koja je izlazila iz nje. Bila je slana kao
morska voda i nije mi se dopala. Bacio sam je u dubinu. Plu-
tala je, a neka riba zaplivala oko nje, proučavajući je, zatim
naglo počela da je gricka i na kraju je odvukla. Ruke su mi
bile krvave i lepljive i vonjale su na more. Najednom sam
uvideo kako u meni raste želja da pobijem sve te krabe, jed-
nu po jednu.
Male me nisu zanimale - žudeo sam da ubijam i ubijam
one velike. Velike su bile opasne i jake, s moćnim štipaljka-
ma. Bile su dostojni protivnici velikom Bandiniju, Arturu
Osvajaču. Osvrnuo sam se oko sebe, ne bih li ugledao neki
štap ili motku. Na obali, kraj betonskog stuba, bila je samo
hrpa kamenja. Zavmuo sam rukave i počeo da gađam naj-
veću krabu koju sam mogao da vidim - spavala je na steni,
udaljena pet-šest metara od mene. Kamenje je tuklo svuda
oko nje, na pedalj od nje, vrcale su iskre i letele krhotine, ali
ona nije čak ni otvorila oči da vidi šta se dešava. Bacio sam
bar dvadeset kamenica pre nego što sam je pogodio. Kakav
pogodak! Kamen joj je smrskao leđa, praćen zvukom kao pri
otvaranju boce koka-kole. Prošao je pravo kroz nju i zaku-
cao je za stenu. Onda je pala u vodu i progutali su je penas-
ti zeleni mehurići. Posmatrao sam kako iščezava i zamah-
nuo pesnicom ka njoj - gnevni oproštajni pozdrav dok je
tonula na dno. Zbogom, zbogom! Nesumnjivo ćemo se po-
novo sresti, u dmgom svetu. Ti me nećeš zaboraviti, Krabo.
Pamtićeš me za večita vremena kao onog koji te je uništio!
Teško je bilo ubijati ih kamenjem. Kamenje je bilo tako
oštro da mi je pri bacanju seklo prste. Sprao sam krv i sluz

32
sa ruku i vratio se istim putem između stena. Onda sam se
popeo na most i krenuo ka prodavnici brodske opreme, tri
ulice odatle, gde su se prodavale puške i municija.
Rekao sam bledunjavom prodavcu da hoću vazdušnu pu-
šku. Pokazao mi je jednu velikog dometa, a ja izvadio novac
i bez reči je platio. Ostatak sam potrošio na municiju. Jedva
sam čekao da se vratim na bojno polje, pa sam mu rekao da
mi ne pakuje dijabole. Verovatno mu se to učinilo čudno, i
popreko me gledao dok sam skupljao dijabole s tezge i užur-
bano izlazio iz radnje, mada nisam trčao. Tek kad sam izašao
počeo sam da trčim, a onda osetio kako me neko posmatra i
osvmuo se - naravno, belo lice stajalo je na ulazu u prodav-
nicu i piljilo u mene kroz popodnevni vazduh. Usporio sam
do ćoška, zatim nastavio da trčim.
Ubijao sam krabe čitavog popodneva, sve dok me rame
nije zabolelo od puške i oči počele da peku od nišanjenja.
Bio sam Diktator Bandini, Gvozdeni Dželat Zemlje Kraba.
Ovo je bila krvava žetva, za dobrobit Otadžbine. Pokušavale
su da me skinu s prestola, te proklete krabe, drznule su se da
izazovu revoluciju, i ja sam se svetio! Otkud im uopšte ideja!
Pobesneo sam. Te proklete krabe samo su u stvari iskušavale
moć Natčoveka Bandinija! Šta li ih je nagnalo na takvu drs-
kost? Lepo, dobiće lekciju koju nikad neće zaboraviti. Ovo
će biti poslednja revolucija koju su ikad pokušale, tako mi
Isusa. Škrgutao sam zubima dok sam mislio na to - na narod
pobunjenih kraba. Kakav bezobrazluk! Stvamo sam pobes-
neo.
Stiskao sam obarač sve dok me rame nije zabolelo, a na
prstu kojim sam okidao izbio žulj. Pobio sam preko pet sto-
tina i ranio dvostruko više. Bile su svesne napada, mahnito
besne i prestravljene, dok su mrtve i ranjene padale sa svo-
jih položaja. Opsada je bila u toku. Vrvele su ka meni. Jedne
su izlazile iz mora, dmge iza stena, kretale su se, u velikom
broju, ka smrti koja je sedela na velikoj steni, van njihovog
domašaja.

33
 Pokupio sam neke od ranjenih, bacio ih u mali bazen i
održao vojnu konferenciju na kojoj sam doneo odluku da im
sleduje preki sud. Vadio sam ih iz bazena, jednu po jednu,
postavljao svaku pred usta cevi i povlačio obarač. Među nji-
ma je bila jedna kraba jarke boje i puna života, koja me pod-
setila na ženu - nesumnjivo princeza među buntovnicima,
odvažna krabica s ozbiljnim povredama: jednu nogu joj je ot-
kinuo metak, jedna ruka žalosno je visila. To mi je slomilo
srce. Sazvao sam novu konferenciju i odlučio da, primereno
ekstremnoj hitnosti situacije, ne sme biti nikakve seksualne
diskriminacije. Čak je i princeza morala da umre. Vrlo nepri-
jatna odluka, ali tako je moralo biti.
S tugom u srcu kleknuo sam među mrtve i umiruće i za-
molio Boga da mi oprosti ovaj najzverskiji zločin Natčoveka
- pogubljenje ženskog bića. Pa ipak, nakon svega, dužnost je
bila dužnost, stari poredak morao je biti očuvan, revolucija
je morala biti ugušena, režim je morao da opstane, buntovni-
ci su morali da izginu.
Porazgovarao sam nasamo sa princezom, formalno sam
joj preneo izvinjenja Bandinijeve vlade i, dimut njenom
poslednjom željom - da joj dozvolim da čuje La Palomu -
odzviždao je tako osećajno da sam na kraju zaplakao. Upe-
rio sam pušku u njeno prelepo lice i povukao obarač. Umrla
je trenutno, veličanstvena, jarka smesa crvenog oklopa i žuć-
kaste krvi.
Iz pukog poštovanja i divljenja naračio sam da se pos-
tavi kamen tamo gde je pala, ta čarobna junakinja jedne od
nezaboravnih svetskih revolucija, poginula tokom krvavih
junskih dana Bandinijeve vlasti. Toga dana ispisane su neiz-
brisive stranice istorije. Prekrstio sam kamen, poljubio ga s
poštovanjem, čak pomalo strasno, i duboko pognuo glavu u
tom kratkom prekidu vatre. Ironičan trenutak, jer sam u ma-
gnovenju shvatio da sam voleo tu ženu. Ali napred, Bandini!
Napad je ponovo otpočeo. Ubrzo sam pogodio novu ženu.

34
Nije bila ozbiljno ranjena, samo je pretrpela šok. Zarobljena,
ponudila mi je svoje telo i dušu. Preklinjala me da joj pošte-
dim život. Dušmanski sam se nasmejao. Bila je prekrasno bi-
će, crvena i ružičasta, i samo me je nepokolebljivo ubeđenje
da sudbina tako želi navelo da pribvatim njenu dirljivu po-
nudu. Tamo, ispod mosta, u tami, raspametio sam je dok je
molila za milost. Ne prestajući da se smejem, izveo sam je i
streljao, izvinjavajući se zbog svoje brutalnosti.
Klanica je prestala tek kad me glava zabolela od napre-
zanja oka. Pre odlaska sam pogledao oko sebe. Minijatume
hridine bile su umrljane krvlju. Kakav trijumf! Kakva veli-
čanstvena pobeda! Išao sam između mrtvih i tešio ih; bez
obzira što su bile moji neprijatelji, ja sam pre svega bio ple-
menit čovek i poštovao sam ih, divio se njihovoj neustrašivoj
borbi protiv mojih trupa. „Smrt je došla po vas“, govorio
sam. „Zbogom, dragi prijatelji. Bili ste hrabri u borbi i još
hrabriji u smrti, a Firer Bandini ne zaboravlja. On vas ne-
skriveno slavi, čak i u smrti.“ Drugima sam rekao: „Zbogom,
vi bedne kukavice. S gađenjem pljujem na vas. Takav kuka-
vičluk odvratan je Fireru. On mrzi kukavice kao kugu i nikad
se neće pomiriti s tim. Neka plime okeana speru kukavički
zločin s lica zemlje, vi mizeme hulje.“
Popeo sam se na most baš kad su zapištale sirene u šest
satij i polako krenuo prema kući. Neki klinci igrali su se lop-
tom na jednoj ledini. Ponudio sam im pušku i municiju u
zamenu za džepni nož, za koji je jedan od njih tvrdio da
vredi tri dolara. Nije mogao da me prevari, znao sam da nož
ne vredi više od pola dolara. Hteo sam da se otarasim puške,
samo sam zato uzeo nož. Mislili su da sam budala, ali pustio
sam ih da žive u iluziji.

35
 5
Stan je vonjao na prženo meso, iz kuhinje se čuo razgovor.
Ujka Frenk je bio tu. Otvorio sam vrata i rekao zdravo, a on
rekao isto. Sedeo je s mojom sestrom. Majka je stajala pored
peći. On je bio brat moje majke, čovek od četrdeset pet go-
dina, prosedib slepoočnica i krupnih očiju, s dlačicama koje
su rasle iz nozdrva. Imao je dobre zube. Bio je prilično Iju-
bazan. Živeo je sam, u maloj kući na drugom kraju grada.
Jako je voleo Monu i stalno se nudio da joj nesto čini, ali
ona je to retko prihvatala. Uvek nas je novčano pomagao, a
kad je otac urnro, mesecima nas je izdržavao. Hteo je da ži-
vimo s njim, ali sam ja bio protiv toga, jer je bio sklon za-
povedanju. Kad je otac umro, on je platio pogreb i čak je
kupio nadgrobnu ploču, što je bilo neobično, jer nikada nije
gajio visoko mišljenje o mom ocu kao zetu.
Kuhinja je bila zatrpana hranom. Na podu je bila korpa
puna namimica, dok je ploča pored sudopere bila prekrive-
na povrćem. Večera je bila bogovska. Oni su razgovarali.
Osećao sam krabe svuda po sebi, čak i u hrani. Mislio sam
na one preživele krabe ispod mosta, na to kako tapkaju u
mraku tražeći svoje mrtve. I ta kraba Golijat. Bio je veliki
borac. Njegov izuzetni lik urezao se u moju svest; on je
nesumnjivo bio vođa svoga naroda. Sada je bio mrtav. Pitao
sam se da li njegovi otac i majka traže njegovo telo u po-
tnrčini, i pomislio na tugu njegove Ijubljene, ako je uopšte

36
preživela. Golijat se borio s iskrama mržnje u očima. Mno-
go je dijabola trebalo da se on usmrti. Bio je veličanstvena
kraba - najveća od svih kraba našeg vremena, uključujući i
Princezu. Narod Kraba morao bi da mu digne spomenik. Ali,
da li je on bio veći od mene? E, pa nije bio. Ja sam ga po-
razio. Zamislite! Ta moćna kraba, mitski heroj svoga naroda,
a ja sam ga porazio! I Princezu- najzanosniju krabu na svetu
- i nju sam ubio. Te krabe me stolećima neće zaboraviti.
Ako budu pisale istoriju, posvetiće mi dosta prostora u
svojim zapisima. Možda će me čak zvati Cmi Ubica s Obale
Pacifika. Male krabe će slušati o meni od svojih predaka, i ja
ću izazivati užas u njihovim mislima. Gospodariću uz pomoć
straha, čak i kad nisam prisutan, menjajući tok njihovih ži-
vota. Jednog lepog dana postaću legenda u njihovom svetu.
A tamo će možda postojati čak i romantične ženske krabe,
fascinirane okmtnošću kojom sam pogubio Princezu. Posta-
ću njihov bog, neke od njih će mi se potajno diviti i strasno
me voleti.
Ujka Frenk, majka i Mona i dalje su razgovarali. Izgle-
dalo je kao zavera. Mona je u jednom trenutku pogledala ka
meni i taj pogled je govorio: namemo te ignorišemo, jer ho-
ćemo da se neprijatno osećaš, a videćeš posle večere šta ti
sleduje od ujka Frenka. Onda mi je ujka Frenk uputio ležeran
osmeh. Znao sam da to najavljuje neko sranje.
Posle dezerta, žene su ustale i otišle. Majka je zatvorila
vrata. Čitava stvar kao da je izvedena s predumišljajem. Uj-
ka Frenk se uneo u pripaljivanje lule, sklanjajući neko po-
suđe u stranu i naginjući se prema meni. Izvadio je lulu iz
usta i nabio mi je pod nos.
„Slušaj, ti mali kurvin sine“, rekao je. „Nisam znao da si
ioš i lopov. Znao sam da si lenština, ali nisam znao da si lo-
puža.“
„Nisam ni kurvin sin“, rekao sam.
„Razgovarao sam sa Romerom“, rekao je. „Znam šta si
uradio.“

37
 „Opominjem te“, rekao sam. „Kategorički te opominjem
da se uzdržiš od izraza kao što je kurvin sin kad se meni
obraćaš.“
„Ukrao si od Romera deset dolara.“
„Tvoja pretpostavka je kolosalna budalaština, ni najma-
nje pohvalna za tebe. Ne shvatam samo otkud ti sloboda da
me vređaš nazivajući me kurvinim sinom.“
„Krasti od poslodavca! Lepa parada.“
„Ponavljam ti, bez pardona, uprkos tvojim godinama i
našem srodstvu, da ti definitivno zabranjujem upotrebu po-
grdnih izraza kao što je kurvin sin kad sam ja u pitanju.“
„Besposličar i lopov od sestrića! Odvratno.“
„Molim te da primiš k znanju, dragi moj ujače, pošto si
rešio da me vređaš izrazima kao što je kurvin sin, da nemam
druge altemative osim da istaknem fakat krvne veze tvog uro-
đenog prostaštva. Ukratko, ako sam ja kurvin sin, to samo
znači da si ti kurvin brat. Smej se tome.“
„Romero je mogao da te preda policiji. Žao mi je što to
nije uradio.“
„Romero je običan monstmm, neuračunljivi prevarant,
trač bolesnog uma. Njegove klevete istinski me zabavljaju.
Te jalove optužbe uopšte me ne dotiču. Ali moraću još jed-
nom da te podsetim da obuzdaš izlive svojih prostakluka. Ni-
sam navikao da budem vređan, čak ni od sopstvene rodbine."
„Umukni, magarče! Govorim o drugim stvarima. Šta ćeš
sad da uradiš?“
„Ima bilion mogućnosti.“
„Bilion mogućnosti!“ podrugljivo je ponovio. ,,Ta ti va-
lja! O čemu ti pričaš? Bilion mogućnosti!“
Odbio sam dva-tri dima iz cigarete i rekao: „Pretposta-
vljam da ću se prepustiti mojoj literamoj karijeri, sada kad
sam okončao romerovsku varijantu proleterisanja.“
„Tvojoj šta!?“

38
 „Mojim literarnim planovima. Mojoj prozi. Nastaviću s
akcijom na književnom planu. Ja sam pisac, ako nisi znao.“
„Pisac! Otkad si ti pisae? To je novitet. Ispričaj mi, taj vic
još nisam čuo.“
„Instinkt za pisanje oduvek je ležao uspavan u meni. Sa-
da je u procesu metamorfoze. Faza tranzicije je okončana.
Na pragu sam ekspresije.“
,,Ne lupetaj“, rekao je.
Izvadio sam moju novu svesku iz džepa i prelistao je pal-
cem. To sam izveo tako brzo da ništa nije mogao da pročita,
video je samo da je nešto pisano u njoj. ,,To su beleške“,
rekao sam. „Atmosferske beleške. Pišem sokratski simpozi-
jum o losanđeleskoj luci od doba španskog osvajanja.“
„Daj da vidim“, rekao je.
,,Ne dolazi u obzir. Tek kad bude objavljeno.“
„Kad bude objavljeno! Kakve balade!“
Vratio sam svesku u džep. Smrdela je na krabe.
„Zašto ne stisneš zube i budeš muško?“ rekao je. ,,To bi
obradovalo tvoga oca gore.“
„Gde gore?“ rekao sam.
„Na onom svetu.“
To sam čekao.
„Nema onog sveta“, rekao sam. „Nebeska hipoteza je pu-
ka propaganda koju su formulisali bogati da zavedu siroma-
šne. Ja poričem besmrtnost duše. To je večita zabluda nasa-
marenog čovečanstva. Kategorički odbacujem hipotezu Boga.
Religija je opijum za narod. Crkve treba pretvoriti u bolnice
i društvene ustanove. Sve što jesmo ili se uopšte nadamo da
jesmo dugujemo đavolu i njegovim švercovanim jabukama.
Biblija sadrži sedamdeset osam hiljada protivrečnosti. Da li
je to božja reč? Ne! Ja odbacujem Boga! Žigošem ga nemi-
losrdnim kletvama! Prihvatam bezbožni univerzum. Ja sam
monista!“

39
 „Ti si lud“ , rekao je. ,,Ti si manijak.“
,,Ti mene ne razumeš“ , nasmejao sam se. „Ali to je u re-
du. Predvideo sam nerazumevanje - ne, ja unapred očekujem
najgora proganjanja na svom putu. To je sasvim u redu.“
Istresao je lulu i pripretio mi prstom, uperivši ga pravo u
moj nos. „Treba samo da prestaneš sa čitanjem tih idiotskih
knjiga, da prestaneš sa lopovlukom, konačno postaneš mu-
ško i počneš ozbiljno da radiš.“
Zgnječio sam cigaretu. ,,Knjige!“ rekao sam. „Šta ti uop-
šte znaš o knjigama! Ti! Ignorant, američki babun, mazgov,
kukavički poltron, bedniji od tvora.“
Spokojno je sedeo i punio lulu. Ja sam ćutao, jer je bio
red na njega. Proučavao me neko vreme, smišljajući nešto.
„Imam posao za tebe“, rekao je.
„Šta se tamo radi?“
,,Ne znam još. Videću.“
,,To mora da odgovara mojim talentima. Ne zaboravi da
sam pisac. Doživeo sam metamorfozu.“
,,Ne zanima me šta si doživeo. Ima da radiš. Možda u
fabrici ribljih konzervi.“
,,Ja ništa ne znam o ribljim konzervama.“
,,Odlično“, rekao je. „Što manje znaš to bolje, Sve što
treba su jaka leđa i slab mozak. Ti imaš oboje.“
„Rad me ne zanima“ , rekao sam. „Radije ću da pišem
prozu.“
„Prozu - šta je proza?“
,,Ti si buržujski kulov. Nikad dok si živ nećeš znati šta
je dobra proza.“
„Trebalo bi da ti razbijem njušku.“
„Samo probaj.“
„Bitango mala.“
„Seljačino američka.“

40
 Ustao je od stola sevajući očima. Onda je ušao u sobu i
razgovarao s majkom i Monom. Rekao im je da smo se spo-
razumeli, i da od sada okrećem novi list. Dao im je nešto para
i rekao majci da ne brine. Prišao sam vratima i klimnuo mu
za laku noć kad je izlazio. Majka i Mona gledale su me u oči.
Mislile su da ću izaći iz kubinje lica okupanog suzama. Maj-
ka mi je spustila ruke na ramena. Bila je ljubazna i blaga,
misleći da mi je ujka Frenk očitao lekciju.
„Povredio je tvoja osećanja“ , rekla je. „Zar ne, siroti
moj dečko?“
Smaknuo sam njene ruke.
,,Ko?“ rekao sam. „Taj kreten? Ni u ludilu!“
„Izgleda mi kao da si plakao.“
Ušao sam u spavaću sobu i pogledao svoje oči u ogle-
dalu. Bile su suvlje nego ikad. Majka je prišla i počela da ih
briše maramicom. Ma šta me briga, pomislio sam.
„Smem li da pitam šta to radiš?“ rekao sam.
„Siroti moj dečko! Nije važno. Zbunjen si. Razumem ja
to. Majka sve razume.“
„Ali ja neplačem .“
Razočarano se okrenula od mene.

41
 6
Jutro je, vreme je da se ustane, zato ustani, Arturo, i potraži
posao. Izađi napolje i traži ono što nikada nećeš naći. Ti si
lopov i kraboubica i ljubavnik žena u plakarima. Ti nikada
nećeš naći posao!
Svakog jutra ustajao sam s takvim osećanjem. Sada mo-
ram da nađem posao, nek ga đavo nosi. Pojedem doručak,
stavim knjigu pod mišku, olovke u džep i polazim. Niz ste-
penice pa niz ulicu, ponekad je vruće a ponekad hladno, po-
nekad magla, a ponekad vedro. To nikad nije važno, s knji-
gom ispod miške, dok tražiš posao.
Kakav posao, Arturo? Ho ho! Posao za tebe? Seti se ko
si i šta si. Kraboubica. Lopov. Gledaš gole žene u plakarima.
I ti očekuješ da nađeš posao! Smejurija! Ali evo njega, im-
becila, s debelom knjigom. Kog đavola tražiš, Arturo? Zašto
ideš ovom ulicom a ne onom? Zašto prema istoku kad možeš
i prema zapadu? Odgovori mi, lopužo! Ko će tebi dati posao,
svinjo - ko? Ali postoji park na drugoj strani grada, Arturo.
Zove se Bening park. Tamo ima lepog eukaliptusovog drve-
ća i zelenih travnjaka. Kakvo mesto za čitanje! Idi tamo,
Arturo. Čitaj Ničea. Čitaj Šopenhauera. Pridruži se velika-
nima. Posao? Fuj! Samo ti idi tamo i sedi pod eukaliptus i
čitaj knjigu tražeći posao.
Pa ipak sam nekoliko puta tražio posao. Znao sam jednu
jefitinu radnju. Dugo sam stajao pred njom, gledajući gomilu
tričave staklarije u izlogu. Onda sam ušao.

42
 „Treba mi vaš š e f r e k a o sam.
,,0n je dole“ , rekla je devojka.
Znao sam ga. Zvao se Trejsi. Sišao sam niz tvrde stepe-
nice, pitajući se zašto su toliko tvrde, i dole ugledao g. Trej-
sija. Nameštao je svoju žutu mašnu pred ogledalom. Fini
neki čovek, taj g. Trejsi. Zadivljujući ukus. Prekrasna mašna,
bele cipele, plava košulja. Izuzetan čovek. Kakve li privile-
gije raditi za takvog čoveka! Imao je nešto; imao je elan vital.
Ah, Bergson! Još jedan veliki pisac, taj Bergson.
„Dobar dan, gospodine Trejsi.“
„Šta ti treba?“
„Hteo sam da vas pitam .. . “
„Imamo formulare za to. Ali nema nikakve svrhe. Sve je
popunjeno.“
Vratio sam se gore, uz te tvrde stepenice. Čudnih li ste-
penica! Tako tvrde, tako precizne! To je verovatno bio neki
novi pronalazak. Ah, čovečji rode! Šta ćeš novo izmisliti!
Progres. Verujem u realnost progresa. Taj Trejsi. Taj mizer-
ni, odvratni kurvin sin! On i njegova glupa žuta mašnica dok
stoji pred ogledalom kao pavijan! Smrad buržujski! Žuta
mašna! Vidi ti njega. O, nije me prevario. Znao sam dve-tri
stvari o tom skotu. Jedne noći sam bio tamo, dole u luci, i
video ga. Ni reč nisam rekao, ali lepo sam ga video tamo, u
njegovoj limuzini, s trbušinom kao u vepra, kako sedi s de-
vojkom pored sebe. Video sam njegove lažne zube na me-
sečini. Sedeo je pod svojim škembetom, moronska debela
buržujska seljačina, sa svojom mešinom i devojkom pored
sebe. Kurva, drolja, fuksa pored njega, klasičan ženski ološ.
Svojim debelim prstima držao je za ruku. Izgledao je uspa-
ljen, na svoj krmeći način, taj debeli skot, taj smradni ogavni
pacovski moron, s lažnim zubima što se belasaju na mese-
čini, s mešinom zgnječenom o volan i masnim odvratnim
očima uspaljenim od svinjskih misli i svinjske ljubavi. Nije
me obmanuo; nikad ne bi mogao da me obmane. Možda je tu

43
devojku obmanuo, ali ne i Artura Bandinija, i ni pod kakvim
okolnostima ne bi Arturo Bandini ikad pristao da radi za nje-
ga. Doći će jednom i dan obračuna. On će tada preklinjati, s
žutom mašnicom što se vuče po prašini, preklinjaće on tada
Artura Bandinija da prihvati posao, dok će ga Arturo Bandi-
ni oholo šutnuti u trbuh i gledati ga kako se grči u prašini.
Platiće on, platiće!

Otišao sam do Fordove fabrike. Zašto da ne? Fordu su

trebali ljudi. Bandini u Fordovoj kompaniji. Nedelju dana u
jednom sektoru, tri nedelje u drugom, mesec dana u trećem,
šest meseci u četvrtom. Dve godine i biću generalni direktor
Zapadnog ogranka.
Asfaltna rana kroz beli pesak, novi put zasićen ugljen-
monoksidom. U pesku su bujali smeđi korov i skakavci. De-
lići školjki svetlucali su kroz korov. Ta zemlja je bila čovečje
delo, ravna i zapuštena, neobojene barake, hrpe starudije,
gomile konzervi, naftne pumpe i kiosci s viršlama, tezge s
voćem i stari Ijudi koji s obe strane puta prodaju kokice. Iz-
nad glave, debele telefonske žice zujale su kad god bi se
stišala saobraćajna buka. Iz blatnjavog kanala dopirao je te-
žak zadah nafte i izmeta.
Hodao sam pored puta s drugima. Palcem su signali-
zirali da im treba prevoz. Prosjaci s palčevima i žalosnim
osmesima, moljakajući da im stanu neki točkovi. Bez po-
nosa. Ali ne i ja - ne Arturo Bandini, sa svojim moćnim
nogama. Nisu takvi moronluci za njega. Neka prođu pored
mene! Neka prođu sa sto četrdeset na sat i napune mi nos
izduvnim gasovima. Jednog dana sve će se promeniti. Plati-
ćete za to, svi vi, svaki vozač na ovom putu. Ne bih se vozio
u vašim automobilima čak ni kad biste izašli i klekli da me
molite, čak ni kad biste mi ponudili vaša kola na poklon, bez
daljih obaveza. Pre bih umro nasred puta. Ali doći će moje
vreme, a onda ćete ugledati moje ime na nebu. Tada ćete

44
upamtiti, svaki od vas! Ja ne mašem kao drugi, s iskrivlje-
nim palcem, zato ne stajte. Nikad! Ali platićete, bez obzira
na to.
Oni me ionako nikad ne bi povezli. Ubijao je krabe, taj
momak. Zašto da ga povezemo? On vodi ljubav s papimim
droljama u plakam. Zamislite samo! Zato ga nemojte voziti,
tog Frankenštajna, tu krastaču na putu, tog cmog pauka,
zmiju, psa, pacova, budalu, monstruma, idiota. Oni me nikad
ne bi povezli; u redu - pa šta onda! Kao da mi je stalo! Idite
svi dođavola! Meni to savršeno odgovara. Ja volim da ho-
dam na tim bogomdanim nogama i hodaću. Kao Niče. Kao
Kant. Imanuel Kant. Šta vi znate o Imanuelu Kantu? Vi, bu-
daletine, u vašim fordovima i ševroletima!
Kad sam stigao do fabrike, obreo sam se u gomili ljudi.
Tiskali su se ispred zelene platforme. Tvrda lica, hladna lica.
Onda se pojavio čovek. Nema danas posla, momci. A ipak je
bilo nekih poslića, ako znaš da farbaš, ako znaš ponešto o
transmisiji, ako imaš iskustva, ako si radio u Detroitu.
Ali nije bilo posla za Artura Bandinija. Odmah mi je bilo
jasno, i zato nisam dozvolio da me odbiju. Zabavljao sam se.
Ta predstava, taj prizor ljudi ispred platforme silno me je
zabavljao. Ovde sam iz posebnih razioga - u poverljivoj mi-
siji, da se tako izrazim, uglavnom skupljam podatke za svoj
izveštaj. Poslao me Predsednik Sjeđinjenih Američkih Drža-
va. Frenklin Delano Ruzvelt, on me poslao. Frenk i ja - mi
smo stari znanci! Upoznaj me sa stanjem na Zapadnoj obali,
Arturo; pošalji mi izveštaj iz prve ruke; ispričaj mi svojim
rečima kako tamo razmišijaju mase.
I tako sam bio posmatrač. Život je pozomica. Ovde je
drama, Frenkline stara kuko, stari druže, stara kravo; ovde
je krepka drama u srcima ljudi. Odmah ću obavestiti Belu
kuću. Šifrovani telegram za Frenkija: ’Frenk, nemiri na Za-
padnoj obali. Savetujem pošalji dvadeset hiljada Ijudi pod
oružjem. Stanovništvo u panici. Pogibeljna situacija. Fordo-

45
va fabrika demolirana. Lično preuzimam nadzor. Moja reč
ovde je zakon. Tvoj drugar Arturo.’
Jedan stari čovek stajao je naslonjen na zid. Iz nosa mu
je curilo sve do brade, ali on je bio blažen i potpuno nesves-
tan toga. To me zabavljalo. Baš zabavan lik, taj matori. Mo-
raću to da notiram za Frenkija; on obožava anegdote. Dragi
Frenk, baš bi se razgalio da si video tog čiču! Iskidaće se dok
bude prepričavao članovima kabineta. Hodao sam gore-dole,
proučavalac ljudskog roda, filozof, pored starca s razuzda-
nim nosem.
Stari se nasmešio na svoj način, a ja se nasmešio na svoj.
Gledao sam u njega i on je gledao u mene. Osmeh. On očig-
ledno nije znao ko sam ja. Nesumnjivo me pobrkao sa ostat-
kom krda. Bilo je izuzetno zabavno; kakav veličanstven sport
putovati inkognito. Dva filozofa se zamišljeno smeše nad
ljudskom sudbinom. On se stvamo zabavljao, njegov stari
nos je cureo, plave oči iskrile su nečujnim smehom. Bio je
odeven u plavi radnički kombinezon, s kaišem koji nije imao
nikakvu svrhu, potpuno beskoristan privezak, kaiš koji ništa
ne drži, čak ni trbuh, jer je čovek bio mršav. Možda je to bio
njegov hir, nešto što će ga nasmejati ujutru dok se oblači.
Lice mu se razvlačilo u sve širi osmeh, pozivajući me da
priđem i izrazim svoje mišljenje ako mi je do toga; bili smo
srodne duše, on i ja, i nesumnjivo me prozreo iza moje mas-
ke i prepoznao duboku i značajnu ličnost, nekog ko se izdva-
ja iz krda.
„Slabo nešto danas“ , rekao sam. „Situacija je, čini mi se,
sve akutnija iz dana u dan.“
Ushićeno je zaklimao glavom, nos mu je blaženo curio,
Platon s kijavicom. Veoma star čovek, oko osamdeset godi-
na, s veštačkim zubima, kožom kao stare cipele, besmisle-
nim kaišem i filozofskim osmehom. Tamna masa ljudi kre-
tala se oko nas.
,,Ovce!“ rekao sam. „Avaj, oni su ovce! Žrtve akcionar-
stva i američkog sistema, robovska kopilad Grabljivog Ba-

46
rona. Robovi, kažem vam! Ne bih prihvatio posao u ovoj fa-
brici ni da mi ga ponude na zlatnom tanjiru! Radi za ovaj si-
stem da izgubiš dušu. Hvala lepo. I šta znači čoveku ako či-
tav svet osvoji, a dušu svoju izgubi?“
Klimao je glavom, smešio se, odobravao, klimao tražeći
još. Zagrejao sam se. Moja omiljena tema. Uslovi rada u vre-
menu mašina, skica za buduće delo.
„Ovce, kažem vam! Gomila kukavičkih ovaca!“
Oči su mu zablistale. Izvadio je lulu i pripalio je. Lula je
smrdela. Kad ju je izvadio iz usta, bala iz njegovog nosa ra-
zvukla se za njom. Ubrisao je palcem i obrisao palac o nogu.
Nije se grčio da izduva nos. Nema se vremena za to kad Ban-
dini govori.
,,To me stvamo zabavlja“, rekao sam. „Spektakl je bes-
platan. Ovce kojima šišaju duše. Rableovska predstava. Da
umreš od smeha.“ I smejao sam se dokle god je bilo smeha.
I on se smejao, pljeskajući se po butinama i vrištavo se za-
cenjujući, dok mu se oči nisu napunile suzama. Evo čoveka
bliskog mome srcu, čoveka s univerzalnim smislom za hu-
mor, nesumnjivo načitanog čoveka, uprkos svom radničkom
kombinezonu i besmislenom kaišu. Iz džepa je uzeo notes i
olovku i nešto zapisao. Tada sam shvatio: naravno, i on je bio
pisac! Tajna je raskrinkana. Završio je s pisanjem i dodao mi
notes.
’Molim te napiši’, pisalo je. ’Gluv sam kao top. ’
Ne, nije tu bilo posla za Artura Bandinija. Otišao sam
bolje raspoložen, bilo mi je drago što odlazim. Hodao sam
natrag, želeći da imam avion, da imam milion dolara, želeći
da su morske školjke dijamanti. Idi u park. Još nisi ovca.
Čitaj Ničea. Budi natčovek. Tako je govorio Zaratustra. O,
taj Niče! Ne budi ovca, Bandini. Sačuvaj nedodirljivu sve-
tost svoga uma. Idi u park i čitaj mudraca pod stablima
eukaliptusa.

47
 7
Jednog jutra probudio sam se sa idejom. Odlična ideja, veli-
ka kao kuća. Najveća ideja koju sam ikad smislio, remek-
delo. Nađi posao noćnog portira u nekom hotelu - to je bila
ideja. To bi mi dalo šansu da istovremeno čitam i radim.
Skočio sam sa kreveta, smazao doručak i preskakao po šest
stepenica odjednom. Za trenutak sam zastao na pločniku i ra-
zmislio o ideji. Sunce je pržilo ulicu, budeći moje oči. Čud-
no. Sada sam bio totalno budan i ta ideja nije izgledala tako
dobra, samo jedna od onih koje naiđu u stanju polusna. San,
puki san, trivijalnost. Nisam mogao da nađem posao noćnog
portira u ovom lučkom gradu iz prostog razloga što nijedan
hotel nije zapošljavao noćne portire. Matematička dedukcija
- dovoljno prosto. Vratio sam se stepenicama u stan i seo.
„Zašto si tako odjurio?“ upitala me majka.
„Gimnastika. Dobro je za noge.“

Dani su počinjali maglom. Noći su bile samo noći i ništa

više. Dani se nisi razlikovali jedan od drugog, zlatno sunce
je blistalo, zatim zamiralo. Stalno sam bio sam. Teško da je
ikad bilo takve monotonije. Dani se nisu kretali. Bili su kao
sivo kamenje. Vreme je sporo prolazilo. Dva meseca otegla
su se u nedogled.
Večito sam bio u parku. Čitao sam na stotine knjiga. Tu
je bio Niče i Šopenhauer i Kant i Špengler i ostali. O, taj

48
Špengler! Kakva knjiga! Kakav volumen! Kao Telefonski ime-
nik Los Anđelesa. Čitao sam je iz dana u dan, nikad ništa ni-
sam razumeo, što mi ni najmanje nije smetalo, čitao sam je
jer mi se dopalo kako jedna režeća reč za drugom maršira-
ju stranicama, uz tajanstvenu mračnu tutnjavu. Atek Šopen-
hauer! Kakav pisac! Danima sam ga čitao i čitao, tu i tamo
pamteći ponešto. Kakve stvari o ženama! Složio sam se. Iden-
tično sam osećao po tom pitanju. Čoveče, kakav pisac!

Jednom sam tako čitao u parku. Ležao sam na travi.

Među vlatima trave bilo je malih cmih mrava. Gledali su u
mene, gamižuči preko stranica, neki od njih su se pitali šta
ja to radim, dok su drugi nezainteresovano išli dalje. Uspu-
zali su se na moju nogu, zalutali u džungli tamnih dlaka, pa
sam zadigao nogavicu i pobio ih palcem. Dali su sve od sebe
da uteknu, mahnito se probijajući kroz guštam, povremeno
zastajući da bi me obmanuli svojom nepomičnošću, ali ni-
jednom, uprkos svim svojim varkama, nisu izbegli mrak mo-
ga palca. Kakvi glupi mravi! Pravi buržujski mravi! Mene su
mislili da nasade, nekog čiji se um hrani mesom Špenglera,
Šopenhauera i ostalih velikana! To im je bila sudbina: Pro-
past mravlje civilizacije. I tako sam čitao i ubijao mrave.
Knjiga se zvala Jevreji bez novca. Kakva knjiga! Kakva
majka u toj knjizi! Pažnja mi je odlutala sa žene na stranica-
ma knjige i, preda mnorn, na travi, u šašavim starim cipela-
ma, stajala je žena s torbom.
Bila je grbava i lepo se smešila. Smešila se svemu; to je
bilo jače od nje; smešila se drveću, meni, travi, svemu. Torba
ju je vukla naniže, ka zemlji. Bila je tako sićušna, bolnog li-
ca, kao da je zauvek ošamareno. Imala je komičan stari šešir,
apsurdan šešir, idiotski šešir, šešir od koga ti se plače, šešir
sa izbledelocrvenim malinama na obodu. I eto nje, smeši se
na sve i tegli tešku torbu u kojoj je ne znam šta, a na glavi
joj šešir okićen malinama.

49
 Ustao sam. Sve je bilo tako tajanstveno. Tu sam bio, kao
čudo, stajao sam s obe noge na zemlji, ovlaženih očiju.
„Dajte da pomognem“ , rekao sam.
Smešeći se, dala mi je torbu. Pošli smo. Vodila me je.
Zagušljivo je bilo među drvećem. A ona se smešila. Bilo je
tako dirljivo, samo što mi glava nije otpala. Govorila je, re-
kla mi je stvari koje nisam upamtio. Nije bilo važno. U snu
me je držala, u snu sam je pratio pod zaslepljujućim suncem.
Hodali smo i hodali. Nadao sam se da nikad nećemo stići.
Govorila je tihim glasom ljudske muzike. Kakve reči! Šta je
sve govorila! Ništa nisam upamtio. Bio sam samo srećan. Ali
u srcu sam zamirao. Mora da je bilo tako. Prešli smo preko
mnogih ivičnjaka, pitao sam se zašto ne sedne na neki i pri-
drži moju glavu dok se ne potpuno ne izgubim. To je bila
šansa koja se nikad ponovo nije ukazala.
Ta stara žena grbavih leđa! Stara ženo, tako radosno ose-
ćam tvoj bol. Traži bilo šta od mene, ti stara ženo, ti! Bilo
šta. Urnreti je lako. Učini mi to. Plakati je lako, zadigni skut
svoje haljine i pusti da plačem, da moje suze okupaju tvoja
stopala i pokažu ti da znam šta ti je život uradio, jer su i moja
leđa povijena, ali srce mi je čitavo, suze su mi ukusne, moja
ljubav je tvoja, pusti da ti podari radost tamo gde je Bog
omanuo. Umreti je lako, i možeš uzeti moj život ako želiš, ti
stara ženo, tako si me dimula, jesi, sve bih učinio za tebe,
umro bih za tebe, krv mojih osamnaest godina tekla bi sliv-
nicima Vilmingtona u more za tebe, za tebe, da bi te možda
zahvatila radost kakva je sad moja i da se konačno uspraviš.
Ostavio sam staru ženu pred njenim vratima.
Drveće je treperilo. Oblaci su se smejali. Plavo nebo me
ponelo. Gde sam? Da li je ovo Vilmington u Kalifomiji? Zar
nisam i ranije bio tu? Neka melodija pokretala je moje noge.
Vazduh se uzdizao s Arturom u sebi, noseći ga tamo-amo, iz
nečega u ništa. Srce mi se smejalo i smejalo. Zbogom Niče,
zbogom Šopenhauere, zbogom svima vama, budaletine, mno-

50
go sam veći ođ sviju vas! Mojim venama juri muzika krvi.
Da li će potrajati? To ne može potrajati. Moram da požu-
rim. Ali kuda? I potrčao sam kući. Stigao sam do kuće. Os-
tavio sam knjigu u parku. Dođavola s njom. Dosta mi je bilo
knjiga. Poljubio sam majku. Strasno sam je zagrlio. Pao sam
na kolena da joj ljubim stopala i obgrlio njene članke sve dok
je verovatno nije zabolelo i zaprepastilo to što činim.
„Oprosti mi“, rekao sam. „Oprosti mi, oprosti.“
,,Tebi?“ rekla je. „Naravno. Ali zašto?“
Ah! Glupe li žene! Otkud bih ja znao zašto? Ah, kakva
majka! Čudo je iščezlo. Uspravio sam se. Osećao sam se kao
budala. Pocrveneo sam od priliva trezvenosti. Šta se dogo-
dilo? Nisam znao. Stolica. Našao sam je u uglu sobe i seo.
Moje ruke. Smetale su mi. Idiotske ruke! Proklete ruke! Ura-
dio sam nešto s njima, nekako sam ih uklonio iz vidnog
polja. Moj dah. Šištao je od straha i užasa zbog nečeg. Moje
srce. Nije se više kidalo u grudima, već se gubilo, tonući du-
boko u mrak sa mnom. Moja majka. Zapanjeno me posmat-
rala, plašeći se da progovori, misleći da sam lud.
„Šta je sad? Arturo! U čemu je stvar?“
„Šta te briga.“
,,Da zovem lekara?“
,,Nipošto.“
„Tako se čudno ponašaš. Da li ti je dobro?“
,,Ne obraćaj mi se. Razmišljam.“
„Ali o čemu se radi?“
,,Ti ne možeš to da shvatiš. Ti si žena.“

51
 g
Dani su prolazili. Prošlo je nedelju dana. Gospođica Hopkins
bila je svakog popodneva u biblioteci, lebdeći na svojim be-
lim nogama, u lakim haljinama, okružena atmosferom knji-
ga i spokojnih misli. Posmatrao sam je. Bio sam kao jastreb.
Ništa od onog što je činila nije mi promaklo.
Onda je došao veliki dan. Kakav dan!
Posmatrao sam je iz senke mračnih polica.
Držala je knjigu, stojeći iza pulta kao vojnik, zabače-
nih ramena, čitala je knjigu, lice joj je bilo tako ozbiljno i
nežno, njene sive oči pratile su putanju redova. Moje oči -
bile su tako pohlepne i izgladnele da su je presekle. Najed-
nom je pogledala ka meni i lice joj je pobelelo, šokirano, kao
da je videla nešto jezivo u svojoj blizini. Video sam kako vla-
ži usne i okrenuo se. Nakon kratkog vremena opet sam je
pogledao. Bilo je čudesno. Ponovo se trgla, nevoljno se osvr-
nula oko sebe, stavila svoje duge prste na grlo, uzdahnula i
nastavila da čita. Posle nekoliko trenutaka, opet sam je po-
gledao. I dalje je držala knjigu. Ali koju knjigu? Nisam znao,
ali morao sam da je nađem da bi moje oči prošle istim putem
kojim su prošle i njene.
Napolju se bližilo veče, i sunce je bacalo zlatne odsjaje
na pod. S belim nogama tihim kao duhovi prešla je do pro-
zora i podigla roletne. U njenoj desnoj ruci ljuljala se knji-
ga, tarući se o njenu haljinu, u njenoj šaci, u besmrtnoj šaci

52
gospođice Hopkins, dok je steže topla bela nežnost njenih
prstiju.
Kakva knjiga! Moram imati tu knjigu! Bože, želeo sam
je, da je držim, da je ljubim, da je stegnem na svoje grudi, tu
knjigu još svežu od njenih prstiju, možda s njenim toplim
otiscima na sebi. Ko zna? Možda ona ponekad dahne u prste
dok čita. To! Tada su otisci sigumo na njoj. Moram je imati.
Zauvek ću je čekati. I tako sam čekao do sedam sati, gleda-
jući je kako drži knjigu, proučavajući tačan položaj njenih
predivnih tankih belih prstiju na zadnjoj strani korice, nešto
iznad donje ivice knige, dok se njen parfem možda uvlači u
stranice i čini ih mirisnim za mene.
Sve dok najzad nije završila s čitanjem. Odnela je knjigu
do police i stavila je među biografije. Cunjao sam naokolo,
tražeći neku knjigu za čitanje, nešto za stimulaciju moga
uma, nešto u odeljku biografija, život neke velike ličnosti, da
me nadahne, da oplemeni moj život.
Ha, eto je! Najlepša knjiga koju sam ikad video, veća od
ostalih na polici, knjiga nad knjigama, prava kraljica biogra-
fija, princeza literature, ta knjiga u plavom povezu. Katari-
na Aragonska. To je znači to! Kraljica čita o kraljici - sas-
vim prirodno. A njene sive oči prošle su stazom tih redova -
tako će i moje.
Moram je imati - ali ne danas. Sutra ću doći, sutra. Tada
će raditi druga bibliotekarka, ona debela i ružna. Tada će biti
moja i samo moja. I tako sam, do sutra, sakrio knjigu iza os-
talih, da je niko ne uzme dok se ne vratim.

Došao sam rano sledećeg jutra, tačno u devet. Katarina

Aragonska - prekrasna žena, kraljica Engleske, ljubavnica
Henrija VIII - toliko sam već znao. Gospođica Hopkins si-
gumo je čitala o intimnosti Katarine i Henrija u toj knjizi.
Oni delovi koji se bave ljubavlju - da li su je doveli do ushi-
ćenja? Da li su joj žmarci prošli niz leđa? Da li je teško disa-
la, dok joj grudi bubre a prsti joj tmu? Da, i ko zna? Možda

53
je čak kriknula od radosti i osetila tajanstveno komešanje neg-
de u sebi, zov ženskog bića. Tako je, nema apsolutno nikakve
sumnje. To je nešto predivno, nešto nad čim se treba zamisliti.
I tako sam uzeo knjigu, tu je bila, u mojim rođenim rukama.
Zamisli samo! Juče ju je držala tako blizu, svojim toplim prs-
tima, a danas je moja. Volšebno. Čin sudbine. Čudesno po-
stignuće. Kada se uzmemo, pričaću joj o tome. Ležaćemo
goli golcati u krevetu, ja ću ljubiti njene usne, smejaću se
nežno i pobedonosno i pričaću joj kako je pravi početak mo-
je ljubavi bio dan kad sam je video da čita određenu knjigu.
I ponovo ću se nasmejati, moji beli zubi će blesnuti, moje
tamne romantične oči zasijaće kad joj na kraju budem otkrio
pravu istinu moje izazovne i večne ljubavi. Tada će mi se ona
baciti u naručje, njene predivne bele dojke potpuno priljub-
ljene o moje grudi, i suze će joj poteći niz lice dok je budem
odnosio na talasu za talasom ekstaze. Kakav dan!
Prineo sam knjigu očima, pokušavajuči da nađem neki
trag belih prstiju pri dnu korice. Bilo je tu otisaka, nesum-
njivo. Nije važno što su pripadali i mnogim drugima, bilo je
i onih koji su pripadali samo njoj. Hodajući prema parku,
ljubio sam ih i toliko ih ljubio da su na kraju svi nestali, i na
knjizi ostala samo mokra plava fleka, dok sam na usnama
osetio sladunjavi ukus plave boje.
U parku sam otišao na moje omiljeno mesto i počeo da
čitam. Onda sam napravio oltar od grančica i travki. To je
bio tron gospođice Hopkins. Ah, da je samo znala! Ali u tom
trenutku bila je kod kuće, u Los Anđelesu, daleko od oboža-
valaca i nimalo ne misleći o njima.
Otpuzao sam na sve četiri do mesta na ivici jezerceta,
gde je bilo buba i cvrčaka, i ulovio cvrčka. Cmog cvrčka,
debelog i snažnog, nabijenog elektricitetom. I eto, našao se
u mojoj ruci, taj cvrčak, on je bio ja, to je bio cvrčak, on je
bio ja, Arturo Bandini, cm i nedostojan prelepe bele prin-
ceze. Legao sam potrbuške i gledao ga kako puzi po mesti-
ma koja su dodimula njeni sveti beli prsti i uživa u slatkom
ukusu plave boje. Onda je pokušao da pobegne. Jednim sko-

54
kom našao se na svom putu. Bio sam primoran da mu po-
lomim noge. Nije bilo apsolutno nikakvog izbora.
„Žao mi je, Bandini“, rekao sam mu. „Ali dužnost mi
nalaže. Kraljica to želi - voljena Kraljica.“
Sada je bolno puzao, zapanjen šta mu se desilo. O pre-
lepa bela gospođice Hopkins, pogledajte! O kraljice svih ne-
besa i zemlje, pogledajte! Puzim pod vašim nogama, običan
crni cvrčak, nitkov, neđostojan da se nazove ljudskim bićem.
Ovde ležim polomljenih nogu, ništavni cmi cvrčak, spreman
da umre za vas; avaj, već blizu smrti. Ah! Pretvorite me u
prah! Dajte mi novi oblik! Načinite me čovekom! Ugasite
moj život u ime večne ljubavi i lepote vaših belih nogu!
I ubio sam cmog cvrčka, zdrobivši ga, nakon odgovara-
jućeg zbogom, među stranicama Katarine Aragonske, nje-
govo bedno cmo telo krckalo je i pucalo u ekstazi i ljubavi,
tu, na tom malom osvećenom oltam gospođice Hopkins.
I gle! Čudo: iz smrti se rodila večna ljubav. Vaskrs ži-
vota. Cvrčka više nije bilo, ali je moć ljubavi našla svoj put,
i ja sam ponovo bio ja, nisam više bio cvrčak, bio sam Artu-
ro Bandini, a brest kraj mene bio je gospođica Hopkins, i
kleknuo sam, zagrlio drvo, ljubeći ga u ime večne Ijubavi,
kidajući zubima kom i pljujući je na travnjak.
Okrenuo sam se i poklonio se žbunju na ivici jezerceta.
Oduševljeno mi je aplaudiralo, njišući se, šušteći od ushi-
ćenja i zadovoljstva ovom scenom, čak tražeći da odnesem
gospođicu Hopkins na svojim plećima. Ovo sam glatko od-
bio, i namigivanjem i sugestivnim pokretima objasnio sam
im razlog; jer, molim vas, prelepa bela kraljica ne želi da
bude odnesena, ona želi da bude oborena na zemlju; na to se
publika grohotom smejala i proglasila me najvećim ljubav-
nikom i junakom koji je ikad posetio njihovu divnu zemlju.
„Razumećete me, prijatelji. Mi bismo da ostanemo na-
samo, kraljica i ja. Ima još mnogo nedovršenog posla koji
treba da odradimo - ako shvatate na šta mislim.“
Smeh i frenetičan aplauz iz žbunja.

55
 9
Jedne večeri banuo je ujak. Dao je majci nešto para. Svratio
je samo na kratko. Rekao je da ima dobru vest za mene' Hteo
sam da saznam o čemu se radi. Posao, rekao je. Najzad mi
je našao posao. Rekao sam mu da to nije neophodno dobra
vest, jer ne znam o kakvom poslu je reč. Na to mi je rekao
da ućutim i onda mi ispričao o poslu.
„Odnesi mu ovo i kaži da sam te ja poslao“, rekao je.
Dao mi je već napisanu poruku.
„Razgovarao sam danas s njim“, rekao je. „Sve je sre-
đeno. Radi šta ti se kaže, ne otvaraj svoja glupa usta, i on će
te primiti za stalno.“
„Morao bi“ , rekao sam. „Svaki paranoik može da radi u
fabrici sardina.“
,,To ćemo tek videti“ , rekao je ujak.

Sledećeg jutra seo sam u autobus za luku. Bila je uda-

ljena desetak minuta od kuće, ali kad već idem na posao, mi-
slio sam da je bolje da se ne zamaram pešačenjem. Fabrika
ribljih konzervi Sojo uzdizala se nad kanalom kao cma leši-
na kita. Iz cevi i prozora sukljala je para.
U prijemnoj kancelariji sedela je devojka. Čudna neka
kancelarija. Za stolom bez hartija i olovaka sedela je ta de-
vojka. Bila je to ružna devojka kukastoga nosa, s naočarima

56
i žutom suknjom. Sedela je za stolom i ništa pod milim bo-
gom nije radila, nije bilo nikakvog telefona, čak ni olovke
pred njom.
„Dobar dan“, rekao sam.
,,Ne mora da znači“ , rekla je. „Šta hoćeš?“
Rekao sam joj da bih želeo da vidim čoveka koji se zove
Kratki Nejlor. Imam poruku za njega. Htela je da sazna o
kakvoj se poruci radi. Dao sam joj i ona je pročitala. „Gos-
pode bože“, rekla je. Onda mi je rekla da sačekam malo.
Ustala je i izašla. Kod vrata še okrenula: „Nemoj ništa da
diraš, molim te.“ Rekao sam da neću. Ali kad sam pogledao
oko sebe, nisam video ništa za diranje. U jednom uglu bila je
neotvorena konzerva sardina. To je bilo sve što sam video u
prostoriji, osim stola i stolice. Ona je manijak, pomislio sam;
ona je demencija prekoks.
Dok sam čekao, osetio sam nešto. Smrad je počeo da me
čupa u stomaku. Čupao mi je stomak prema grlu. Lepo sam
osećao čupanje. Počeo sam da strepim. Bilo je kao u liftu ko-
ji prebrzo ide naniže.
Devojka se vratila. Bila je sama. Ali ne - nije bila sama.
Iza nje, nevidljiv dok se nije uklonila, bio je čovečuljak. Taj
čovek je bio Kratki Nejlor. Bio je mnogo niži od mene. I jako
mršav. Ključne kosti su mu štrčale. Nije imao zuba vrednih
pomena u ustima, samo jedan ili dva koji su bili gori od ni-
čega. Oči su mu bile kao bajate ostrige na listu novina. Sok
duvana za žvakanje skoreo mu se u uglovima usta kao sasu-
šena čokolada. Izgledao je kao pacov u iščekivanju. Činilo
se kao da nikad nije video sunca, lice mu je bilo tako sivo.
Nije gledao u moje lice, već u moj stomak. Pitao sam se šta
tamo vidi. Pogledao sam naniže. Nije bilo ničega, uglavnom
stomak, ništa veći nego inače i nimalo vredan pažnje. Uzeo
je poruku iz moje ruke. Nokti su mu bili izglodani do kore-
na. Gnevno je pročitao poruku, iznerviran, zgužvao je i str-
pao je u džep.

57
 „Plata je dvadeset pet centi na sat“ , rekao je.
„To je sramno i besmisleno.“
„To je Sto je.“
Devojka je sedela za stolom i posmatrala nas. Smeškala
se Kratkom, kao da je ispričao neki vic. Meni nije bilo ništa
smešno. Slegnuo sam ramenima. Kratki je bio spreman da se
vrati kroz vrata na koja je ušao.
„Plata nije od presudnog značaja“, rekao sam. „Konkret-
ne činjenice menjaju čitavu stvar. Ja sam pisac. Tumačim
američki život. Svrha mog boravka ovde nije u gomilanju
novca, već u gomilanju materijala za moju narednu knjigu o
kalifomijskim fabrikama konzervi. Moja zarada je, naravno,
daleko veća od onoga što ću ovde dobiti. Ali to nije, pretpo-
stavljam, od većeg značaja u ovom trenutku.“
,,Ne“ , rekao je. „Plata je dvadeset pet centi na sat.“
„Nije važno. Pet centi ili dvadeset pet. U konkretnim
okolnostima to uopšte nije važno. Ni najmanje. Ja sam, kao
što sam rekao, pisac. Tumačim američki život. Tu sam da pri-
kupim materijal za moje novo delo.“
„Gospode bože!“ rekla je devojka, okrenuvši leđa. ,,Iz-
vedi ga odavde, molim te.“
,,Ne volim Amerikance u mom osoblju“, rekao je Krat-
ki. ,,Ne rade ozbiljno kao drugi momci.“
,,E tu grešite, gospodine“ , rekao sam. „Moj patriotizam
je univerzalan. Ne klanjam se nijednoj zastavi.“
,,Isuse“, rekla je devojka.
Ali bila je ružna. Šta gpd rekla, nikad me ne bi uzbudilo.
Bila je previše ružna.
„Amerikanci ne mogu da izdrže ritam“, rekao je Kratki.
„Zbrišu čim napune stomak.“
„Zanimljivo, gospodine Tejlor.“ Prekrstio sam ruke i pre-
bacio težinu na pete. „Izuzetno je zanimljivo to što ste mi sad
rekli. To je fascinantan sociološki aspekat situacije u proiz-

58
vodnji ribljih konzervi. Moja knjiga će to detaljno razmotri-
ti, s brojnim fusnotama. Citiraću vas. Obavezno.“
Devojka je rekla nešto što nije za štampu. Kratki je otre-
sao nešto džepnog taloga s parčeta duvana i odgrizao komad.
Bio je to krupan zalogaj, napunio mu je usta. Teško da me je
uopšte slušao, što se videlo po brižljivom načinu na koji je
žvakao duvan. Devojka je sela na sto, prekrštenih ruku na
grudima. Pogledali smo se. Stegla je prstima svoj nos. Ali taj
njen gest nimalo me nije uzbudio. Bilo je zaista preterano
ružna.
„Hoćeš li da radiš?“ upitao je Kratki.
,,Da, s obzirom na okolnosti. Da.“
„Upamti - posao je težak, i ne očekuj nikakve povlasti-
ce od mene. Da nije tvog ujaka, ne bih te zaposlio. Ne vo-
lim Amerikance. Lenji su. Odustaju čim se malo umore. Su-
više su neozbiljni.“
„Savršeno se slažem s vama, gospodine Nejlor. Potpuno
sam na vašoj strani. Lenjost, ako mi dozvoljavate digresiju,
posebna je karakteristika američkog života. Pratite li me?“
,,Ne moraš da mi govoriš gospodine. Zovi me Kratki. To
mi je ime.“
„Naravno, gospodine! Ali to se podrazumeva, naravno!
I to Kratki, rekao bih, krajnje je živopisan nadimak - tipičan
amerikanizam. Mi pisci neprestano se suočavamo s tim.“
To ga očigledno nije zadovoljilo, niti je ostavilo neki
utisak na njega. Usna mu se iskrivila. Devojka je nešto pro-
mumlala.
„Ponavljam ti da mi ne govoriš gospodine“ , rekao mi je
Kratki. ,,Ne volim te kurtoazne gluposti.“
„Izvedi ga odavde“, rekla je devojka.
Ali mene ni najmanje nisu uzbuđivale opaske nekog ko
je tako ružan. Samo me uveseljavalo. Kakva ružna faca! Ne-
moguće je opisati koliko je bila zabavna. Nasmejao sam se i

59
potapšao Kratkog po leđima. Bio sam nizak rastom, aii sam
pored tog kepeca odjednom porastao u svojim očima. Ose-
ćao sam se kao džin.
,,To je zaista zabavno, Kratki. Sviđa mi se vaš urođeni
smisao za humor. Veoma zabavno. To je zaista veoma za-
bavno.“ Ponovo sam se nasmejao. „Veoma zabavno. Ho-ho-
ho. To je zaista zabavno.“
,,Ne vidim ništa smešno“ , rekao je.
„Ali jeste. Ako me pratite.“
„Dođavola s tim. Ti prati mene.“
„0 , pratim ja vas, bez problema. Pratim, pratim.“
,,Ne“, rekao je. „Mislim, pođi sada za mnom. Priključiću
te odeljenju etiketa.“
Dok smo izlazili, devojka se okrenula ka nama. ,,I drži
se što dalje odavde!“ rekla je. Ali uopšte nisam obraćao pa-
žnju. Bila je tako ružna.

Našli smo se unutar fabrike. Zgrada od talasastog lima

bila je kao mračna vrela tamnica. Sa greda je kapala voda.
Grudve žućkaste i bele pare lebdele su u vazduhu. Zeleni pod
bilo je klizav ođ ribljeg ulja. Prošli smo kroz dugačku pros- •
toriju gde su Japanke i Meksikanke stajale nad pultovima,
vadeći skušama utrobu s noževima za čišćenje ribe. Žene su
na sebi imale teške kožne pregače i gumene čizme do člana-
ka zatrpane ribljom utrobom.
Smrad je bio nepodnošljiv. Najednom mi je pripala mu-
ka, kao od senfa i tople vode. Nakon desetak koraka osetio
sam kako se penje, moj doručak, i nagnuo se da ga izbacim.
Utroba je pokuljala iz mene. Kratki se smejao. Lupao me po
leđima i urlao od smeha. Onda su i ostali počeli. Šef se ne-
čemu smejao, pa su morali i oni. Mrzeo sam to. Žene su ok-
renule glavu od svog posla da pogledaju, i smejale se. Kakva
zabava! I još u radno vreme! Videti kako se šef smeje! Nešto

60
mora da se zbiva. A onda ćemo se i mi smejati. Rad je pre-
kinut u pogonu čišćenja ribe. Svi su se smejali. Svi osim Ar-
tura Bandinija.
Arturo Bandini se nije smejao. Rigao je svoju utrobu na
pod. Mrzeo sam sve njih, i vapio sam za osvetom, teturajući
se u stranu, da se negde sklonim. Kratki me uzeo za ruku i
poveo me ka vratima. Naslonio sam se na zid i povratio dah.
Ali smrad je ponovo napao. Zidovi su se ljuljali, žene se sme-
jale, Kratki se smejao, a Arturo Bandini veliki pisac ponovo
je bljuvao. O, kako je bljuvao! Žene će se uveče vratiti svo-
jim kućama i pričati o tome. Taj novi momak! Da ste ga
samo videli! Mrzeo sam ih, i čak sam na trenutak prestao da
povraćam, samo da bih se divio pojavi najjače mržnje u mom
životu.
,,Je l’ ti bolje?“ rekao je Kratki.
,,Naravno“ , rekao sam. „Nije to ništa. Obične idiosin-
krazije umetničkog stomaka. Apsolutno ništa. Nešto što sam
pojeo, da se tako izrazim.“
,,U redu je.“
Vratili smo se. Žene su se i dalje smejale u radno vreme.
Pri ulasku, Kratki se mrko osvmuo naokolo. Tek toliko. Sa-
mo se namrštio. Sve su žene prestale da se smeju. Predstavi
je bio kraj. Vratile su se svom poslu.
Prešli smo u prostoriju gde su na konzerve lepljene eti-
kete. Tu su radili Meksikanci i Filipinci. Hranili su mašinu sa
pokretne trake. Bilo ih je oko dvadeset, mojih godina i sta-
riji, svi su zastali da vide ko sam, shvativši da je novi čovek
stupio na posao.
„Stani i gledaj“, rekao je Kratki. „Ubaci se kad ti bude
jasno kako rade.“
„Izgleda sasvim jednostavno. Spreman sam.“
,,Ne. Sačekaj malo.“
I otišao je.

61
 Stajao sam i gledao. Bilo je vrlo jednostavno. Ali moj
stomak nije imao nikakve veze s tim. U trenutku je ponovo
krenuo. Ponovio se smeh. Ali ti momci nisu bili kao žene.
Oni su zaista smatrali da je smesno videti kako se Arturo
Bandini besno provodi.

To prvo jutro nije imalo ni početka ni kraja. Samo sam

stajao kraj kante za smeće i rigao. I govorio im ko sam.
Arturo Bandini, pisac. Šta, niste čuli za mene!? Čućete! Bez
brige. Čućete! Moja knjiga je o kalifomijskim fabrikama kon-
zervi. Biće to standardni rad na ovu temu. Žustro sam govo-
rio, između riganja.
„Nisam ovde za stalno. Prikupljam materijal za knjigu o
kalifomijskim fabrikama konzervi. Ja sam Bandini, pisac.
Ovo nije bitno, ovaj posao. Platu mogu da dam u dobrotvor-
ne svrhe - Vojsci spasa.“
I ponovo sam rigao. Sada već ničeg nije bilo u mom sto-
maku sem onog što nikad nije izašlo. Nagnuo sam se i grcao,
čuveni pisac s rukama oko pasa, grči se i previja. Ali ništa
nije izlazilo. Neko je prestao da se smeje, tek toliko da do-
vikne kako treba da popijem vode. Ej pisac! Pij voda! I tako
sam našao hidrant i pio vode. Izlila se u mlazu dok sam hrlio
ka vratima. A oni se smejali. O, taj pisac! Kakav je to pisac!
Gledaj kako piše!
,,Preživećeš“ , smejali su se.
„Idi kuća“, govorili su. „Idi piši knjiga. Ti pisac. Nisi za
fabrika sardina. Idi kuća i piši knjiga o riganje.“
Padali su od smeha.
Izašao sam napolje i legao na hrpu ribarskih mreža, vre-
lih na suncu, između dve zgrade van glavnog puta, pored
kanala. Kroz huku mašina čuo sam kako se smeju. Uopšte se
nisam uzbudio. Prispavalo mi se. Ali mreže su bile loše, ba-
zdile su na skuše i so. Muve su me ubrzo pronašle. To je po-
goršalo čitavu stvar. Ubrzo su sve muve losanđeleske luke

62
dobile vest o meni. Otpuzao sam sa mreža do gomilice pes-
ka. Bilo je divno. Ispružio sam ruke i noge i prepustio prsti-
ma da nađu sveža mesta u pesku. Nikad mi u životu nije bilo
bolje. Čak su i zmca peska koja sam udisao godila mom nosu
i ustima. Mala peščana buba zastala je na svom brdu da ispi-
ta kakva je to gužva. Obično bih je bez oklevanja ubio. Gle-
dala me u oči, zastala, zatim prišla. Počeia je da mi se penje
na bradu.
„Samo napred“, rekao sam. ,,Ne smeta mi. Možeš i u
usta da mi uđeš ako ti je stalo.“
Prešla je preko brade i osetio sam kako mi golica usne.
Morao sam da uzrikavim da bih je video.
„Samo ti teraj dalje“, rekao sam. „Neću ti ništa. Ovo je
praznik.“
Pela se ka mojim nozdrvama. Onda sam zaspao.

Probudio me pisak. Bilo je dvanaest sati, podne. Radni-

ci su u gomili izlazili iz zgrada: Meksikanci, Filipinci i Ja-
panci. Japanci su bili suviše zauzeti da bi gledali bilo gde
osim pravo ispred sebe. Užurbano su prolazili. Ali su me Me-
ksikanci i Filipinci odmah uočili na pesku i ponovo grunuli
u smeh, jer eto njega, velikog pisca, izvalio se kao pijanac.
Do tada se već po čitavoj fabrici pročulo da je u njihovu
sredinu dospela slavna ličnost, ni manje ni viŠe nego taj
besmrtni Arturo Bandini, pisac, i eto njega kako leži, nesum-
njivo smišlja nešto za buduća pokolenja, taj veliki pisac koji
se posvetio ribi, koji radi za bednih dvadeset pet centi na sat
jer je iznad toga, taj veliki pisac. Toliko je ustvari velik da -
eto, tamo se izvalio na suncu, izbljuvao je utrobu jer nije pod-
neo zadah o kome je trebalo da napiše knjigu. Knjigu o ka-
lifomijskim fabrikama ribljih konzervi! O, taj pisac! Knjigu
o kalifomijskom riganju! O, kakav je to pisac!
Smeh.

63
 Trideset minuta je prošlo. Sirena je ponovo zapištala.
Vraćali su se s ručka. Obmuo sam se i video ih kako prolaze,
nerazgovetnih oblika, kao u bolesnom snu. Bleštavo sunce
izazivaio je mučninu. Prekrio sam rukom lice. Još su uživali
u čitavoj akciji, ali manje nego pre, jer im je veliki pisac po-
stajao dosadan. Uzdignuvši glavu, gledao sam tu bujicu lju-
di kroz lepljive kapke. Žvakali su jabuke, lizali sladoled, jeli
čokoladne bombone iz drečavih kesica. Mučnina se vratila.
Stomak mi je gunđao, ritao se, bunio.
Ej pisac! Ej pisac! Ej pisac!
Čuo sam kako su se okupili oko mene, čuo sam smeh i
kikotanje. Ej pisac! Glasovi su bili mukli odjeci. Prašina s
njihovih stopala dizala se u lenjim oblacima. Zatim glasnije
nego ikad, usta kraj mog uveta i uzvik: Eeeej pisac! Ruke su
me zgrabile, podigle i okrenule. Unapred sam znao šta će da
učine. To je bio njihov pojam neodoljivo smešne akcije. Da
mi gurnu ribu u pantalone. Znao sam to a da nisam ni video
ribu. Legao sam na leđa. Podnevno sunce mi je bljuvalo u
lice. Osetio sam prste kako mi povlače košulju. Naravno!
Baš kao što sam i mislio! Gumuće mi tu ribu u pantalone. Ali
nisam ni video ribu. Žmurio sam. Onda je nešto hladno i le-
pljivo prešlo preko mojih grudi i gumuto mi ispod pojasa -
riba! Budale. Znao sam to davno pre nego što su to uradili.
Jednostavno sam znao da će to uraditi. Ali nisam se poseb-
no uzbudio. Jedna riba više li manje nije sad bila od velikog
značaja.

64
 10
Vreme je prolazilo. Možda pola sata. Zavukao sam ruku u
pantalone i napipao ribu. Prevukao sam prstima preko nje,
osetivši njena peraja i rep. Sad mi je bilo bolje. Izvukao sam
ribu i pogledao je. Skuša, dužine stopala. Zadržao sam dah
da ne osetim njen vonj. Onda sam je spustio u usta i odgrizao
joj glavu. Bilo mi je krivo što je već mrtva. Odbacio sam je
i ustao. Neke krupne muve gostile su se oko moga lica i
mokre mrlje na košulji gde je ležala riba. Jedna drska muva
sletela je na moju ruku i tvrdoglavo odbila da ode, čak i kad
sam je upozorio mrdajući rukom. To me izbezumilo od gne-
va. Spljeskao sam je. Onda sam je strpao uusta, sažvakao je
i ispljunuo. Ponovo sam uzeo ribu, stavio je na ravno mes-
to u pesku i skakao po njoj dok se nije raspukla. Lepo sam
osećao pobelelost moga lica, kao od gipsa. Kad god bih se
pokrenuo, razletelo bi se na stotinu muva. Kakve idiotske
budale. Mimo sam stajao, ubijajući ih, ali čak ih ni mrtve
među njima ništa nisu opametile. I dalje su se trudile da mi
dosađuju. Neko vreme sam samo stajao u mestu, zadržava-
jući dah i posmatrajući njihovo kretanje do tačke na kojoj mo-
gu da ih eliminišem.
Mučnina je prošla. Zaboravio sam na nju. Ono što sam
mrzeo bio je smeh, muve, mrtva riba. Ponovo sam poželeo
da je ta riba bila živa. Dobila bi lekciju koju nikad ne bi za-
boravila. Nisam znao šta me dalje čeka, ali jedno sam znao

65
- obračunaću se s njima. Bandini nikad ne zaboravlja. Naći
će on načina. Platićete za ovo - svi vi.
Preko puta je bio toalet. Uputio sam se tamo. Dve bezoć-
ne muve pošle su za mnom. Zastao sam, razjaren, ukočen
kao kip, čekajući ih da slete. Najzad sam dočepao jednu.
Druga je utekla. Otkinuo sam muvi krila i bacio je na zemlju.
Gamizala je po prašini, poskakujući kao riba, zamišljajući da
će tako da mi utekne. Čista besmislica. Pustio sam je da malo
radi što joj srcu drago. Onda sam skočio s obe noge na nju i
utabao je u tle. Napravio sam humku oko te mrlje i pljunuo
na nju.
U toaletu sam se zanosio kao stolica za ljuljanje, stajao
sam i pitao se šta ću sad, trudeći se da dođem sebi. Bilo je
previše fabričkih radnika za tuču. Obračunao sam se s mu-
vama i mrtvom ribom, ali nisam s radnicima. Ne možeš po-
biti radnike u fabrici sardina kao što ubijaš muve. Morao
sam da smislim nešto drugo, neku vrstu borbe bez pesnica.
Umivao sam se hladnom vodom i mozgao o tome.
Ušao je tamnoputi Filipinac, jedan od onih iz odeljenja
etiketa. Stao je ispred jednog pisoara, natmuren, nestrpljivo
se otkopčavajući. Na kraju se izborio s dugmićima i olakšao
se, smeškajući se sve vreme i podrhtavajući od miline. Sada
se osećao mnogo bolje. Nagnuo sam se nad umivaonikom i
pustio da mi voda teče kroz kosu i preko vrata. Filipinac se
okrenuo i ponovo se pozabavio dugmićima. Pripalio je ci-
garetu i stao uza zid, posmatrajući me. Namemo je to radio,
posmatrao me tako da bih znao da me samo posmatra i ništa
više. Ali nisam ga se plašio. Nikad ga se ne bih uplašio. Niko
u čitavoj Kalifomiji nikad se nije plašio Filipinaca. Nasme-
šio se da mi pokaže kako ni on ne misli bogzna šta o meni,
ili o mom kilavom stomaku. Uspravio sam se, pustivši da mi
voda kaplje s lica. Kapala je na moje prašnjave cipele, pra-
veći svetle mrlje na njima. Filipinac me već gledao s visine.
Nije se više smeškao, kezio mi se u lice.

66
 „Kako je?“ pitao me.
„Šta to tebe briga?“ *
Bio je mršav i nešto iznađ srednje visine. Ja sam bio ni-
ži, ali možda težak koliko i on. Odmerio sam ga od glave do
pete. Čak sam isturio bradu i izbacio donju usnu da nagla-
sim vrhunac prezira. Uzvratio mi je pogled, ali drukčije, bez
isturene vilice. Ni najmanje se nije bojao mene. Ako ga nešto
ne uzdrma, njegova bi hrabrost ubrzo toliko narasla da bi
komotno mogao da me uvredi.
Koža mu je bila tamna kao orah. Zapazio sam to zbog
beline njegovih zuba. Izuzetni zubi, kao niz bisera. Kada
sam video koliko je tamnoput, najednom sam znao šta ću da
mu kažem. Svima u toj fabrici mogao sam to da kažem.
Ljuto bi ih povredilo, svaki put. Znao sam, jer je tako nešto
povredilo mene. U osnovnoj školi deca su me tako vređala
govoreći mi da sam žabar. Svaki put je bolelo. Prilično
bedno osećanje. Osećao bih se tako jadno, tako ništavno.
Znao sam da će to zaboleti Filipinca. Toliko je bilo lako da
sam mu se najednom tiho smejao u lice, i zahvatilo me opuš-
teno, samouvereno osećanje spokojstva u odnosu na sve.
Nisam mogao da promašim. Prišao sam mu i uneo mu se u
lice, smeškajući se isto kao što se i on smeškao. Lepo je
mogao da vidi kako mu se nešto sprema. Izraz na njegovom
licu najednom se promenio. Iščekivao je to - šta god da je.
„Daj mi cigaretu“, rekao sam. ,,Cmjo.“
To ga pogodilo. Ah, propisno ga uzdrmalo. Dogodila se
trenutna promena, emotivni obrt, prelaz iz napada u odbranu.
Osmeh se zaledio na njegovom licu koje se ukočilo - hteo je
da se i dalje smeška, ali nije mogao. Sađa me mrzeo. Videlo
mu se u očima. Predivno osećanje. Nije mogao da utekne od
mrcvarenja svog ja. Bilo je otvoreno ka čitavom svetu. I sa
mnom je bilo tako. Jednom me u dućanu neka devojčica na-
zvala žabarom. Bilo mi je samo deset godina, ali sam u tom
trenutku mrzeo tu devojčicu, isto kao što je Filipinac sada
mrzeo mene. Bio sam ponudio da joj kupim sladoled. Odbi-

67
la je, rečima: Mama mi je rekla da se ne družim s tobom jer
si žabar! Zato sam rešio da to vratim Filipincu.
„Nisi ti cmja“, rekao sam. ,,Ti si odvratni Filipinac, što
je još gore.“
Sada mu lice nije bilo ni smeđe ni cmo. Bilo je ljubiča-
sto.
„Žuti Filipinac. Glupi azijatski došljak. Zar ti nije nepri-
jatno među belcima?“
Nije hteo da govori o tome. Samo je odmahnuo glavom
u znak odricanja.
„Pogledaj se!“ rekao sam. „Žut si kao kanarinac!“
I smejao sam se. Previjao sam se od smeha. Zacenjivao
se. Uperio sam mu prst u lice i cerekao se sve dok više nisam
mogao da se pretvaram da je smeh pravi. Lice mu je bilo za-
leđeno od bola i poniženja, a usta bespomoćna, kao da su na-
bijena na pmt, paćenički unezverena.
„Bog te!“ rekao sam. „Zamalo da me prevariš. Bio sam
ubeđen da si crnja. A onda se pokazalo da si žuća.“
Opustio se malo. Slabašno se osmehnuo. Lice mu je me-
njalo boje. Pogledao je naniže ka svojoj košulji i otresao trag
pepela od cigarete. Onda me pogledao.
„Tebi sad bolje?“ upitao je.
„Šta to tebe briga?“ rekao sam. ,,Ti si Filipinac. Vama
Filipincima nikad nije muka, jer ste navikli na ove pomije. Ja
sam pisac, čoveče! Američki pisac, čoveče! Ne filipinski pi-
sac. Nisam rođen na glupim filipinskim ostrvima. Rođen sam
ovde u Sjedinjenim Državama, pod zvezdama i prugama.“
Slegnuo je ramenima, jer me očigledno nije mnogo ra-
zumeo. ,,Ja ne pisac“, smeškao se. ,,Ne, ne, ne. Ja rođen u
Honolulu.“
,,E, to je to!“ rekao sam ,,U tome je razlika. Ja pišem
knjige, čoveče! Šta vi azijati očekujete? Ja pišem knjige na
matemjem jeziku, na dobrom starom engleskom jeziku. Ni-
sam ti ja neki glupi azijat.“

68
 Treći put je rekao: „Tebi sad bolje?“
„Šta ti uopšte očekuješ!“ rekao sam. ,Ja pišem knjige,
budalo! Knjižurine! Ja nisam rođen u Honolulu. Rođen sam
baš ovde, u dobroj staroj južnoj Kalifomiji.“
Hitnuo je cigaretu ka pisoam na drugoj strani prostori-
je. Odbila se od zida frcajući iskre i pala na pod.
,,Ja sad odem“ , rekao je. ,,Ti brzo dođeš, a?“
„Daj mi cigaretu.“
,,Ja nema više.“
Pošao je ka vratima.
„Nema više. Poslednja.“
Ali paklo mu je bubrelo u džepu košulje.
,,Ti žuti filipinski lažove“, rekao sam. „Šta ti je to u dže-
pu?“
Nakezio se i izvadio paklo, ponudivši mi jednu. Jeftina
marka, cigarete od deset centi. Odbio sam.
„Filipinske cigarete. Hvala lepo. Nisu za mene.“
Nije se bunio. „Vidim te kasnije", rekao je.
,,Ne ako te ja vidim prvi.“
Otišao je. Čuo sam njegove korake na šljunkovitoj stazi.
Bio sam sam. Njegov odbačeni opušak ležao je na podu. Ot-
kinuo sam mokri deo i pušio dok mi nije opekao prste. Onda
sam ga bacio na pod i smrvio ga petom. Evo ti! Napravio
sam tamnu mrlju od njega. Imao je drukčiji ukus od običnih
cigareta; više se osećao na Filipinca nego na duvan.
U toaletu je bilo sveže od vode koja je stalno tekla kroz
pisoare. Prišao sam prozoru i opustio se, podbočivši glavu
rukama, i posmatrao srebmi zrak popodnevnog sunca u pra-
šini. Preko okna je bila žičana mreža s velikim otvorima.
Pomislio sam na Cmu mpu u Kalkuti. Engleski vojnici umi-
rali su u nekoj odaji ne većoj od ove. Ali ovo je bila sasvim
druga vrsta odaje, s daleko više promaje. Sve mi je to u tre-

69
nutku prošlo kroz glavu. Nije imalo veze ni sa čim. Sve male
prostorije podsećale su me na Cmu mpu u Kalkuti. Smrad je
sada bio podnošljiv; bio je neprijatan, ali navikao sam se na
njega. Bio sam gladan, ali nije mi se jelo; nisam mogao ni da
mislim o hrani. Morao sam ponovo da se suočim s momci-
ma u odeljenju etiketa. Potražio sam još neki opušak, ali ni-
sam našao nijedan. Onda sam izašao.
Tri Meksikanke išle su stazom prema toaletu. Izašle su
iz prostorije za čišćenje ribe. Prošao sam oko ivice zgrade
koja je bila razbijena kao da je kamion tresnuo u nju. Devoj-
ke su me ugledale i ja sam ugledao njih. Išle su ka meni. Pri-
makle su glave jedna dmgoj. Govorile su: evo ga opet onaj
pisac, ili nešto u tom stilu.
Hodao sam ka njima. Devojka u čizmama klimnula mi je
glavom. Kad sam se približio, sve su se nasmešile. Nasmešio
sam se i ja njima. Bio sam na dva-tri metra od njih. Mogao
sam da osetim devojku u čizmama. Sve zbog njenih isturenih
sisa, tako su me uzbudile, iz čista mira, ali to je bilo ništa,
samo blesak, nešto o čemu se kasnije razmišlja. Stao sam
nasred staze. Raširio sam noge i preprečio im put. Uplašene,
zastale su; pisac je nešto naumio. Devojka s fabričkom ka-
pom žustro je nešto rekla devojci u čizmama.
„Vratimo se“, rekla je devojka u čizmama.
Ponovo sam je osetio, i rešio da se nekom drugom pri-
likom ozbiljnije posvetim razmišljanju o njoj. Onda je treća
devojka, ona koja je pušila cigaretu, progovorila na brzom
oštrom španskom jeziku. Sada su sve tri arogantno uzdigle
glave i krenule ka meni. Obratio sam se devojci u čizmama.
Ona je bila najlepša. Druge dve nisu zavredile pažnju, bile su
daleko inferiomijeg izgleda od devojke u čizmama.
,,Vidi-vidi-vidi“, rekao sam. „Zdravo da ste, tri lepe
Filipinke!“
Uopšte nisu bile Filipinke, ni najmanje, znao sam to, a i
one su znale da ja to znam. Nadmeno su digle nos. Morao

70
sam da se sklonim da ne bih bio odgumut sa staze. Devojka
u čizmama imala je bele ruke, zaobljene kao boce od mleka.
Međutim, iz neposredne blizine, video sam da je ružna, ima-
la je ljubičaste bubuljice i trag pudera na vratu. Kakvo razo-
čaranje. Okrenula se i uputila mi grimasu; isplazila je svoj
ružičasti jezik i nabrala nos.
To je bilo iznenađenje, i biio mi je drago, jer sam bio
ekspert za jezive grimase. Povukao sam očne kapke naniže,
iskezio zube i razvukao obraze. Moja grimasa bila je daleko
groznija od njene. Hodala je unazad, gledajući u mene i pla-
zeći se, praveći sve moguće grimase, ali sve su bile varijante
tipa isplazim-ti-jezik. Svaka moja grimasa bila je bolja od
njene. Druge dve devojke išle supravo napred. Čizme devoj-
ke u čizmama bile su prevelike za nju; šljapkale su kroz pra-
šinu dok je hodala unatrag. Dopalo mi se kako se kraj njene
haljine mota oko njenih nogu, dok se prašina dizala kao og-
roman sivi cvet oko nje.
„Jedna Filipinka ne bi smela tako da se ponaša!“ rekao
sam.
To ju je razbesnelo.
,,Mi nismo Filipinke!“ ciknula je. ,,Ti si Filipinac! Fi-
lipinac! Filipinac!“
Sad su se i druge dve okrenule. Prihvatile su refren. Ho-
dale su unatraške, sve tri, ruku pod ruku i kreštale pesmicu.
„Fili-pinac! Fili-pinac! Fili-pinac!“
Pravile su majmunske grimase i spljoštile palcem svoje
noseve. Razmak između nas se uvećao. Podigao sam ruku u
znak da se malo smire. One su sve vreme govorile i drale se.
Uopšte nisam dobio priliku da kažem nešto. Ali i dalje su
samo verglale svoju pesmicu. Mahnuo sam rukama i stavio
prst na usne da bi ućutale. Na kraju su pristale da me sas-
lušaju. Najzad sam dobio reč. Bile su već toliko udaljene, a
buka iz fabričke zgrade bila je tako velika da sam morao da
skupim šake oko usta i dovikujem.

71
 „Oprostite mi!“ vikao sam. „Izvinite što sam pogrešio!
Strašno mi je žao! Mislio sam da ste Filipinke. Ali niste. Vi
ste nešto mnogo gore! Vi ste glupe Meksikanke. Vi ste za-
lizane1 droce! Zalizane đroce! Zalizane droce!“
Bio sam udaljen tridesetak metara od njih, ali osetio sam
njihovu iznenadnu utučenost. Obrušila se na svaku od njih,
nemušto ih ranjavajući. Svaka od njih stidela se da to prizna
drugoj, ali je zanemelost odala njihov skriveni bol. To se i
meni dogodilo. Jednom sam se tukao i izlemao tog dečaka.
Dobro je bilo, sve dok se nisam udaljio. Digao se i potrčao
kući, vičući mi da sam žabar. Bilo je i drugih dečaka. Ose-
ćao sam se kao te Meksikanke. Sada sam se ja njima smejao.
Uzdigao sam usta ka nebu i smejao se, ne osvmuvši se da ih
pogledam, ali smejao sam se tako glasno da su me sigumo
čule. Pošao sam ka ulazu u zgradu.
,,Bla-bla-bla!“ vikao sam. ,,Kev-kev-kev!“
Ali pri tom sam se osetio kao ludak. I one su pomislile
da sam lud. Zabezeknuto su pogledale jedna dmgu, a onda se
opet zablenule u mene. Pojma nisu imale da im se mgam.
Ne, po načinu na koji su vrtele glavama videlo se kako su
ubeđene da sam umobolan.
Sada su me čekali momci u odeljenju etiketa. To je bila
najteža etapa. Ušao sam hitrim naglašenim korakom, zviž-
dućući i duboko udišući vazduh, da im pokažem kako smrad
uopšte ne deluje na mene. Čak sam protrljao gmdi uz jed-
no: ah! Momci su bili nagurani oko sanduka s konzervama,
usmeravajući bujicu konzervi ka masnoj traci koja ih je od-
nosila ka mašinama. Stajali su zbijeni rame uz rame oko
sanduka veličine dva-sa-dva. U prostoriji je bilo bučno i
smrdelo je na sve moguće zadahe mrtve ribe. Buka je bila
toliko velika da nisu ni primetili moje prisustvo. Ubacio sam
rame između dva kmpna Meksikanca koji su razgovarali, ne

1 Greaser - pogrdan američki izraz za Meksikance; grease: briljantin. Prev.

72
prekidajući rad. Napadno sam se gurao i laktao između njih,
sve dok nisu pogledali naniže i videli me. To ih je iznervi-
ralo. Nisu mogli da shvate Šta to pokušavam dok ih nisam
razdvojio laktovima tako da su mi ruke konačno bile slo-
bodne.
„Skloni se, stoko zalizana!“ dreknuo sam.
,,Fuj!“ rekao je veći Meksikanac. „Pusti ga, Džo. Mali
kurvin sin je lud.“
Radio sam, usmeravajući konzerve ka pokretnim traka-
ma. Baš su me pustili, đali su mi punu slobodu. Svi su ćutali.
Stvamo sam se osetio sam. Osetio sam se kao leš, i kako je
to što ništa ne mogu da učine jedini razlog što sam tu.
Popodne se istopilo.
Samo sam dvaput prekinuo rad. Jednom da popijem
vode, a drugi put da zapišem nešto u moj notes. Svi su pre-
kinuli rad da bi me posmatrali kad sam sišao sa platforme i
unosio beleške za moju knjigu. To je bio nesumnjiv dokaz da
nisam folirao, da je među njima pravi pisac, a ne neki pre-
varant. Pomno sam posmatrao svako lice i počešao olovkom
uvo. Onda sam se na trenutak zamišljeno zagledao iznad
njih. Na kraju sam pucnuo prstima da pokažem kako se
misao probila u punom sjaju. Spustio sam notes na koleno i
pisao.
Pisao sam: ’Prijatelji, Rimljani i zemljaci! Čitava Gali-
ja podeljena je na tri dela. Pošao si ženi? Ne zaboravi bič!
Vreme i plima nikog ne čekaju. Pod razgranatim kestenom
bila je seoska kovačnica.’ Onda sam zastao da se kitnjasto
potpišem. Arturo G. Bandini. Ništa više nisam mogao da
smislim. Posmatrali su me razrogačenih očiju. Rešio sam da
bih morao da smislim nešto drugo. Ali to je bilo sve. Mozak
mi je potpuno otkazao. Nisam mogao da se setim druge te-
me, druge reči, čak ni sopstvenog imena.
Vratio sam notes u džep i zauzeo svoje mesto kod san-
duka s konzervama. Niko ni reč nije progovorio. Sada su nji-

73
hove surnnje zasigumo bile uzdrmane. Zar nisam prekinuo
rad da bih pisao? Možda su prebrzo sudili o meni. Ponadao
sam se da će me neko upitati šta sam zapisao. Smesta bih mu
rekao da to nije ništa značajno, uglavnom opaske o uslovima
emigrantskog rada za moj uobičajeni izveštaj privrednoj ko-
mori; ništa što bi tebi bilo jasno, stari moj; suviše je kom-
plikovano da se sad objašnjava; drugi put; možda jednom
prilikom, u pauzi za ručak.
Ponovo su se raspričali. Onda su se svi zajedno nasme-
jali. Ali sve su to bila španska sela za mene i ništa nisam ra-
zumeo.
Momak koga su zvali Džago naglo je istupio sa platfor-
me kao što sam ja učinio, i isto tako izvadio notes iz džepa.
Stao je na isto mesto na kome sam ja stajao s notesom. Na
trenutak sam pomislio da je on zaista pisac koji je uočio
nešto vredno da se zapiše. Zauzeo je istu pozu kao i ja pre
njega. Počešao je uvo na isti način na koji sam ja počešao
moje. Zagledao se iznad naših glava kao što sam i ja učinio.
Onda je pisao nešto. Gromoglasni smeh.
,,I ja pisac!“ rekao je. „Vidi ovo!“
Podigao je notes da svi vide. Nacrtao je kravu. Kravino
lice bilo je istačkano kao da je pegava. To je neospomo bilo
smešno, jer sam ja imao ultra-pegavo lice. Ispod krave je na-
pisao: ,,Pisac“ . Pokazivao je notes naokolo.
„Jako smešno“, rekao sam. „Kakva zalizana komedija.“
Muka mi je pripala koliko sam ih mrzeo. Mrzeo sam
svakog od njih, njihovu odeću, sve u vezi s njima. Radili
smo do šest popodne. Kratki Nejlor se nijednom nije poja-
vio. Kad se začuo pisak sirene, momci su sve ostavili i nagr-
nuli s platforme. Ostao sam nekoliko minuta, skupljajući kon-
zerve koje su pale na pod. Nadao sam se da će se Kratki baš
tada pojaviti. Radio sam desetak minuta, ali nije bilo ni žive
duše da me vidi. Na kraju sam sa gađenjem odustao i bacio
sve konzerve natrag na pod.

74
 11
U šest i petnaest krenuo sam kući. Sunce je zalazilo iza ve-
likih skladišta u luci, i ogromne senke pružale su se po tlu.
Kakav dan! Kakav monstruozan dan! Hodao sam pričajući
sam sa sobom o tome, analizirajući čitavu akciju. Uvek sam
to radio, prigušeno razgovarajući sam sa sobom. Obično je
bilo zabavno, jer sam uvek imao prave odgovore. Ali ne i te
večeri. Mrzeo sam mumlanje koje je izlazilo iz mojih usta.
Bilo je kao brujanje ulovljenog bumbara. Deo mene koji je
moja pitanja snabdevao odgovorima samo je ponavljao: Ah,
budalo! Idiote! Kretenu! Zašto ponekad ne kažeš istinu? Sam
si kriv, zato prestani s pokušajima da to prebaciš na druge.
Prešao sam preko školskog dvorišta. Pored gvozdene og-
rade bila je palma koja je rasla sama od sebe. Zemlja je bila
sveže uzdignuta oko korenja, to mlado drvo nisam nikad ra-
nije video na tom mestu. Zastao sam da ga pogledam. Ispod
drveta je bila bronzana pločica. Na njoj je pisalo: Posadila
deca osnovne škole Bening povodom Dana majki.
Uhvatio sam granu palme i pozdravio se s njom.
,,Zdravo“ , rekao sam. „Nisi bila ovde, ali kaži mi: či-
jom krivicom?“
To je bilo malo drvo, visoko koliko i ja, imalo je najviše
godinu dana. Odgovorilo je blagim šuštanjem debelog lišća.
,,Žene“ , rekao sam. „Misliš li da one imaju nešto s tim?“

75
 Drvo ni reč nije reklo.
,,Da. Žene su krive. One su porobile moj um. One su lič-
no odgovome za sve sto se danas desilo.“
Drvo se neznatno zanjihalo.
„Žene moraju biti uništene. Apsolutno uništene. Moram
zauvek da ih eliminišem iz glave. One i samo one načinile su
me takvim kakav sam. Noćas će žene umreti. Ovo je čas
odluke. Vreme je. Moja sudbina se potpuno otvorila preda
mnom. To je smrt, smrt, smrt za žene noćas. Rekao sam.“
Ponovo sam stisnuo ruku drvetu i prešao na drugu stranu
ulice. Za mnom je putovao riblji vonj, senka koja se nije
mogla videti, ali mogla se nanjušiti. Pratio me sve do ste-
peništa u kući. Kad sam ušao u stan, vonj je ušao sa mnom,
zavukao se u svaki kutak. Sjurio se kao strela do Moninih
nozdrva. Izašla iz spavaće sobe s koncem za šivenje u ruci
i ispitivačkim pogledom u oku.
,,Fuj!“ rekla je. „Šta je to?“
,,To sam ja. Miris poštenog rada. Šta ti smeta?“
Stavila je maramicu na nos.
„Možda je previše delikatno za nozdrve posvećene opa-
tice“ , rekao sam.
Majka je bila u kuhinji. Čula je naše glasove. Vrata su se
otvorila i ona je ušla u sobu. Smrad ju je spremno dočekao.
Tresnuo joj je u lice kao torta u nemim filmovima. Doživela
je blokadu. Zatim je ustuknula.
„Onjuši ga!“ rekla je Mona.
„Učinilo mi se da sam nešto osetila“, rekla je majka.
,,To sam ja. Miris poštenog rada. Pravi muški miris. Nije
za jalovce i diletante. To je riba.“
,,Odvratno“, rekla je Mona.
,,Ne lupetaj“, rekao sam. ,,Ko si ti da kritikuješ miris? Ti
si opatica. Samo si žena. Nisi čak ni žena, jer si opatica. Ti
si tek polužena.“

76
 ,,Arturo“, rekla je majka. „Nećemo takve razgovore.“
„Opatica bi trebalo da voli miris ribe“, rekla je Mona.
„Naravno. O tome ti i govorim poslednjih pola sata.“
Majčine ruke uzdigle su se ka plafonu, prsti su joj drh-
tali. To je bio gest koji je uvek prethodio suzama. Glas joj se
iskidao, nekontrolisano, i suze su linule.
„Hvala ti Bože! O, hvala ti Bože!“
„Šta on ima s tim? Sam sam našao taj posao. Ja sam ate-
ista. Negiram hipotezu Boga.“
Mona je frknula. „Šta pričaš! Ne bi ga našao ni da ti je
život u pitanju. Ujka Frenk te zaposlio.“
,,To je laž, bestidna laž. Bacio sam njegovu preporuku.“
„Ubeđena sam.“
,,Ne zanimaju me tvoja ubeđenja. Svako ko veruje u bez-
grešno začeće i vaskrsenje običan je glupak čija su sva ube-
đenja sumnjiva.“
Ćutanje.
„Sada sam radnik“ , rekao sam. „Pripadam proleterijatu.
Ja sam pisac-radnik.“
Mona se nasmejala.
„Mnogo bi bolje mirisao da si samo pisac.“
„Volim ovaj miris“, rekao sam. „Volim svaku njegovu
konotaciju; fascinira me svaka njegova varijacija i implika-
cija. Ja pripadam narodu.“
Usta su joj se skupila.
„Mama, slušaj ga samo! Koristi reči, a ne zna ni šta one
znače.“
Nisam mogao da tolerišem takve primedbe. To me po-
godilo u živac. Mogla je da se ruga mojim verovanjima i
kinji me zbog moje filozofije - ne bih se bunio. Ali niko nije
smeo da ismeva moj engleski. Jumuo sam preko sobe.
,,Ne vređaj me! Mogu da otrpim sva tvoja blebetanja i
lupetanja, ali u ime Jehove kome se klanjaš, ne vređaj me!“

77
 Nabio sam joj pesnicupod nos i ćušnuo je grudima. ,,Mo-
gu da podnesem masu tvojih imbecilija, ali u ime tvog mon-
struoznog Jahvea, ti licemema paganska bogomoljko, ne vre-
đaj me! Protivim se! Žestoko se protivim!“
Uzdigla je bradu i odgumula me vrhovima prstiju.
„Molim te, idi. Okupaj se. Odvratno smrdiš.“
Zamahnuo sam rukom i vrhovi mojih prstiju ostavili su
trag na njenom licu. Stisnula je zube i lupila nogom o pod.
„Budalo! Idiote!“
Majka je večito kasnila. Stala je između nas.
„Lakše, lakše! O čemu se radi?“
Potegao sam pantalone naviše i iskezio se Moni.
„Vreme je da dobijem večem. O tome se radi. Dokle god
izdržavam dva ženska parazita, pretpostavljam da ponekad
imam pravo na obrok.“
Svukao sam smrdljivu košulju i bacio je na stolicu u ćoš-
ku. Mona je uzela, odnela je do prozora, otvorila ga i bacila
je napolje. Onda se okrenula i izazvala me da preduzmem
nešto. Ništa nisam rekao, samo sam je ledeno odmerio da bih
joj pokazao dubinu svog prezira. Majka je ostala zgranuta,
nesposobna da shvati šta se događa; ni za milion godina ne
bi joj palo na pamet da baci košulju samo zato što smrdi. Bez
reči sam se sjurio niz stepenice i optrčao na drugu stranu
zgrade. Košulja je visila na smokvi pod našim prozorom.
Skinuo sam je, obukao i vratio se u stan. Stao sam na istu
poziciju na kojoj sam prethodno stajao. Prekrstio sam ruke i
dozvolio preziru da izbije sa mog lica.
,,A sad probaj opet“, rekao sam. „Izazivam te!“
,,Budalo!“ rekla je Mona. „Ujka Frenk je u pravu. Ti si
poremećen.“
,,Ha! On! Taj debilni američki babun!“
Majka je bila užasnuta. Kad god bih rekao nešto što ona
ne razume, mislila je da je to povezano sa seksom i golim
ženama.

78
 „Arturo! Sram te bilo! To je tvoj ujak!“
„Šta me se tiče. Kategorično odbijam da povučem reč.
On je američki babun za sva vremena.“
„Ali tvoj rođeni ujak! Tvoja krv!“
„Moj stav je rigidan. Definicija je nepobitna.“
Večera je bila postavljena u kuhinji. Nisam se oprao. Bio
sam previše gladan. Majka je donela čist peškir. Rekla je da
bih mogao da se operem. Uzeo sam peškir i stavio ga pored
sebe. Mona je bezvoljno ušla. Sela je, trudeći se da me otrpi
tako blizu sebe. Raširila je svoju salvetu a majka je donela
činiju sa supom. Ali smrad je pobedio. Pogled na supu pot-
puno je izbacio Monu iz koloseka. Uhvatila se za stomak,
bacila salvetu i digla se od stola.
,,Ne mogu. Zaista ne mogu!“
,,Ha! Slabosti, ime ti je žena. Ovamo hranu!“
Onda je i majka izašla. Jeo sam sam. Kad sam završio,
zapalio sam cigaretu i zaseo da malo razmislim o ženama.
Trebalo je smisliti najbolji način kako da ih uništim. Tu nije
bilo nikakve dileme - morale su da budu eliminisane. Mogao
sam da ih spalim, da ih isečem na komade ili ih podavim. Na
kraju sam rešio da je davljenje najbolje. To sam mogao da
izvedem krajnje elegantno, dok se budem kupao. Ostaci će
završiti u kanalizaciji. Otploviće do okeana, tamo gde leže
mrtve krabe. Duše mrtvih žena razgovaraće sa dušama mrt-
vih kraba, i razgovaraće o meni i samo o meni. Moja slava
će se raširiti. Krabe i žene doći će do neizbežnog zaključka
- da sam ja užas, Cmi ubica Obale Pacifika, ali užas koji svi
poštuju, kako krabe tako i žene; okrutni heroj, ali ipak heroj.

79
 12
Posle večere sam pustio vodu za kupanje. Bio sam ugodno
sit i odlično raspoložen za egzekuciju. Topla voda mogla je
samo da pojača doživljaj. Dok se kada punila, ušao sam u
moj studio i zaključao vrata za sobom. Upalio sam sveću i
uzeo kutiju u kojoj su bile sakrivene moje žene. Tu su ležale
jedna preko druge, sve moje žene, moje ljubimice, trideset
žena odabranih sa stranica umetničkih revija, ne stvarne že-
ne, ali ipak dovoljno dobre, žene koje su mi pripadale daleko
više nego što bi mi i jedna stvama žena ikad mogla da pri-
pada. Smotao sam ih i gumuo ih ispod košulje. Morao sam
to da učinim. Mona i majka bile su u dnevnoj sobi i trebalo
je da prođem pored njih da bih ušao u kupatilo.
To je, znači, kraj! Sudbina je tako odlučila! Gledao sam
po plakam i pokušao da osetim tugu. Ali nije bilo preterano
tužno - bio sam suviše nestrpljiv da obavim egzekuciju da
bih bio tužan. Samo sam iz puke formalnosti stao mimo i
oborio glavu za poslednje zbogom. Onda sam ugasio sveću i
stupio u dnevnu sobu. Ostavio sam vrata plakara otvorena.
To je bilo prvi put da sam ikad ostavio ta vrata otvorena. U
dnevnoj sobi je sedela Mona i šila. Prešao sam preko tepiha,
s malom gukom ispod pojasa. Mona je podigla glavu i videla
otvorena vrata. Bila je veoma iznenađena.

80
 „Zaboravio si da zaključaš studio“, podrugljivo je rekla.
„Ja znam šta radim, ako nemaš ništa protiv. I zaklju-
čaću ta vrata kad meni odgovara.“
„Ali šta je s Ničeom, ili kako ga već zoveš?“
„Ostavi se ti Ničea, devojčuro.“

Kada je bila spremna. Svukao sam se i seo u vodu. Slike

su ležale licem nadole, na prostirci ispred kade.
Pružio sam ruku i uzeo najgornju sliku.
Iz nekog razloga znao sam da će to biti Helen. Neki sla-
bašni instinkt mi je to rekao. I bila je. Helen, draga Helen!
Ona i njena kosa boje meda. Dugo je nisam video, skoro tri
nedelje. Ono što je bilo neobično u vezi sa Helen, tom naj-
čudnijom od svih žena, ono što me privlačilo kod nje, bili su
samo njeni dugi nokti. Bili su tako ružičasti, oduzimali su mi
dah, tako oštri i fascinantno živi. Ali uopšte nisam mario za
ostalo na njoj, mada je bila lepa u svakom pogledu. Gola je
sedela na slici, s lakim velom oko ramena, čaroban prizor,
ali meni totalno nezanimljiv, osim tih prekrasnih noktiju.
„Zbogom, Helen“, rekao sam. „Zbogom, najdraža. Ni-
kad te neću zaboraviti. Sve do sudnjeg časa pamtiću koliko
smo puta zalazili duboko u kukuruzna polja Andersonove
knjige, i kako spavam s tvojim prstima u mojim ustima. Ah,
kakvi prsti! Kakva naslada! Kako sam slatko spavao! Ali sa-
da se rastajemo, najdraža Helen, preslatka Helen. Zbogom,
zbogom.“
Iscepao sam sliku na parčiće i bacio ih na vodu u kadi.
Uzeo sam drugu. To je bila Hejzel. Dao sam joj takvo
ime zbog njenih očiju na slici u koloru. Ali ni do nje mi ni-
je bilo stalo. Mamili su me njeni bokovi —bili su tako beli i
jastučasti. Kako smo se samo provodili, Hejzel i ja! Kakva
lepotica! Pre nego što sam je imištio, legao sam u vodi i pod-
sećao se koliko smo se puta našli u tajanstvenoj odaji, zas-

81
lepljujuće prožetoj suneem, veoma beloj odaji sa zelenim te-
pihom na podu, odaji koja je postojala samo zbog nje. U ug-
lu, naslonjen na zid, bez posebnog razloga, ali uvek tu, bio je
dugačak štap sa srebrnom ručkom i bleštavim dijamantima
na suncu. A iza zavese koju zbog izmaglice nikad nisam do-
bro video, ali koju ipak nisam mogao da negiram, izašla bi
Hejzel na neki izuzetno melanholičan način, i onda bi zasta-
la na sredini odaje, a ja bih se divio okrugloj lepoti njenih
bokova, na kolenima pred njom, dok mi se prsti tope od
želje da je dodimem, pa ipak se nikad nisam obratio njoj, već
samo njenim bokovima, kao da su žive duše, govoreći im ka-
ko su predivni, kako je besmislen život bez njih, hvatajući ih
rukama i privlačeći ih sebi.
I tu sam sliku iskidao na komade, a zatim gledao kako
upijaju vodu. Draga Hejzel. . .
Zatim je došla na red Tanja. Često sam se sastajao s njom
u pećini koju smo kao deca davno iskopali na obroncima
Palos Verdesa, blizu San Pedra. Okean je bio blizu, i mogla
se osetiti ekstaza limunovog drveća koje tamo raste. Pećina
je uvek bila prekrivena starim novinama i revijama. U jed-
nom uglu bio je tiganj koji sam ukrao iz majčine kuhinje,
dok je u dmgom uglu gorela sveća. Bila je to u stvari prlja-
va mala pećina kad posediš neko vreme u njoj, i vrlo hlađna,
jer je voda kapala sa zidova. Tu sam viđao Tanju. Ali ja
nisam voleo Tanju. Voleo sam samo način na koji je nosila
cmi šal na slici. Ali nije ni šal u pitanju. Jedno nije išlo bez
dragog, i samo je Tanja mogla tako da ga nosi. Kad god bih
pošao da je vidim, puzio sam kroz otvor do sredine pećine i
sklanjao joj šal, dok je Tanjina duga kosa padala oko nje, a
onda bih prineo šal mom licu i usnama, diveći se njegovom
cmom sjaju, i beskrajno zahvaljujući Tanji što ga je opet
ponela za mene. A Tanja bi uvek uzvratila: „Ali nije to ništa,
šašavko. Meni to prija. Tako si šašav“, a ja bih rekao: „Volim
te, Tanja“ .

82
 Tu je bila i Mari. O, Mari! Ti i tvoj zarazni smeh i opoj-
ni parfem! Voleo sam njene zube i usta i miris njene kože.
Sastajali smo se u mračnoj sobi čiji su zidovi bili prekriveni
knjigama na koje se nahvatala paučina. Ispred kamina je bila
kožna fotelja, i to mora da je bila jako velika kuća, zamak ili
vila u Francuskoj, jer je na drugoj strani sobe, veliki i masi-
van, bio sto Emila Zole, kakvog sam ga video u knjizi. Sedeo
bih za njim i čitao poslednje stranice Nane, onaj deo kad ona
umire, a Mari bi se uzdigla kao duh sa tih stranica i gola bi
stajala pređa mnom, smejući se i smejući, prekrasnih usta i
omamljujućeg mirisa, sve dok ne bih bio primoran da osta-
vim knjigu, a ona bi šetkala ispred mene, spuštala ruke na
knjigu i vrtela glavom, zaneseno se osmehujući, tako da sam
mogao da osetim kako njena toplina struji kroz moje prste
kao elektricitet.
,,Ko si ti?“
,,Ja sam Nana.“
„Zaista si Nana?“
,,Jesam.“
„Devojka koja je umrla ovde?“
„Nisam mrtva, tvoja sam.“
I ja bih je zagrlio.
Tu je bila Rubi. Hirovita žena, tako različita od ostalih,
a i mnogo starija. Uvek bih je video kako trči preko suve
vrele ravnice iza groblja u Dolini smrti. Sve zato što sam
jednog proleća bio tamo. Nikad nisam zaboravio lepotu te
ogromne pustare, i baš sam tu često viđao hirovitu Rubi, že-
nu od oko trideset pet godina, kako gola trči preko peska, a
ja je jurim i najzad je hvatam kraj bazena s plavom vodom iz
koga bi uvek izbila crvena para u trenutku kad bih je oborio
na pesak i Ijubio njen vrat, koji je bio tako topao i ne baš
dražestan, jer je Rubi starila i žile su se već isticale, ali lud
sam bio za njenim vratom, i voleo sam dodir njenih žila koje
su se dizale i spuštale dok je dahtala kad bih je konačno sti-
gao i oborio na tle.

83
 A tek Džin! Kako sam voleo njenu kosu! Uvek bih je
gledao kako suši te duge zlatne pramenove ispod drveta ba-
nane koje raste na jednom uzvišenju među brdima Palos
Verdesa. Posmatrao bih je kako raščešljava svoju gustu kosu.
Zaspala, ispod njenih nogu počivala je zmija, kao pod no-
gama Device Marije. Uvek bih joj prišao na prstima, da ne
uznemirim zmiju, koja bi zahvalno uzdahnula kad bih je zga-
zio nogom, što bi pružilo neizmemo zadovoljstvo svakom de-
lu moga bića, dolc je ona iznenađeno gledala naviše u Džin,
i onda bi moja ruka nežno i oprezno kliznula u tajanstvenu
toplinu zlatne kose, a Džin bi se nasmejala, govoreći mi da
je znala kako će se to baš tako dogoditi, i kao veo koji pada
prepustila bi se mojim rukama.
Šta da kažem o Nini? Zašto sam voleo tu devojku? I
zašto je bila bogalj? I šta je navelo moje srce da je bezumno
volim samo zato što je tako beznadežno sakata? Ne znam, ali
moja sirota Nina zaista je bila bogalj. Ne na slici, o ne, tamo
nije bila sakata, tek kad sam je upoznao, jedno stopalo bilo
je manje od drugog, kao stopalo lutke, dok je dmgo bilo nor-
malne veličine. Sreli smo se u katoličkoj crkvi mog dečaš-
tva, u crkvi Svetog Tomasa u Vilmingtonu, gde sam, u sveš-
teničkoj mantiji, stajao sa skiptrom u mci za visokim olta-
rom. Svuda oko mene klečali su grešnici, plačući pošto sam
ih kaznio za njihove grehe, i niko nije bio toliko hrabar da
me pogleda, jer su moje oči blistale takvom suludom svetoš-
ću, takvim gađenjem prema grehu. Onda je iz pozadine
crkve prišla ta devojka, taj bogalj, smešeći se, znajući da će
me odvući sa mog svetog trona i naterati me da zgrešim s
njom naočigled gomile, tako da mogu da mi se rugaju i pod-
smevaju, meni, svecu, licemeru pred čitavim svetom. Ćo-
pajući je prišla, svlačeći se pri svakom bolnom koraku, dok
je predstojeći trijumf razvlačio njene vlažne usne u osmeh, a
ja bih joj, glasom svrgnutog kralja, vikao da ne prilazi, da je
ona đavo koji me je opčinio, učinivši me bespomoćnim. Ali
neumoljivo je stupala ka meni, svetina je užasnuto zanemela,

84
i ona je najzad obgrlila moja kolena i privukla me sebi, skri-
vajući to sakato majušno stopalo, tako da nisam više mogao
da izdržim i s krikom sam se oborio na nju, radosno prizna-
jući svoju slabost, dok je huk rulje rastao oko mene, da bi
postepeno prešao u bledilo zaborava.
I tako dalje. Uzimao sam ih, jednu po jednu, upamtio sva-
ku od njih, ljubio ih za oproštaj, i onda ih kidao na komade.
Neke od njih opirale su se uništenju, zazivajući žalostivim
glasovima iz maglovitih dubina mnogih mesta gde smo se
voleli u stanjima bunila i polusna, odjeci njihovih preklinja-
nja gubili su se u senkama onoga što je bio Arturo Bandini,
dok je udobno sedeo u toploj kadi i uživao u odlasku nečega
što je jednom bilo, mada, u stvari, nikad nije bilo. Ali našla
se jedna koju nisam bio sklon da uništim. Samo je ona izaz-
vala oklevanje u meni. To je bila ona koju sam nazvao De-
vojčica. Izgleda da je baš ona uvek bila ta žena iz konkret-
nog slučaja ubistva u San Dijegu; ubila je muža nožem i
smejući se priznala zločin. Obično smo se nalazili u prlja-
vom kvartu davnog Los Anđelesa, iz dana pre zlatne groz-
nice. Bila je veoma cinična za jednu devojčicu i izuzetno ok-
rutna. Slika koju sam isekao iz kriminalističke hronike nije
ostavljala nikakvog prostora za maštanje. Na kraju krajeva,
ona uopšte nije bila devojčica. Samo sam je tako nazvao. To
je bila žena koja je mrzela da me vidi, mrzela je moj dodir,
ali je ipak nalazila da sam neodoljiv; psovala me i bezumno
me volela. Nalazio sam se s njom u mračnoj straćari zidova
oblepljenih blatom, zamračenih prozora, dok je vrelina grada
terala sve stanovnike da spavaju, tako da ni žive duše nije
bilo na ulici tih ranih dana u Los Anđelesu, a ona bi ležala na
poljskom krevetu, dahćući i psujući me dok bi moji koraci
odzvanjali pustom ulicom sve do njenih vrata. Nož u njenim
rukama uvek bi me zasmejao, baš kao i njeni užasnuti krici.
Veliki sam bio đavo. Na kraju bi je moj osmeh učinio nemoć-
nom, ruka kojom drži nož malaksala bi, nož bi pao na pod,
grčila bi se od mržnje i očaja, istovremeno mahnita od lju-

85
bavi. Takva je bila Devojčica i, među svim tim ženama, ubed-
ljivo najveća moja ljubimica. Žao mi je bilo da je uništim.
Dugo sam oklevao, jer sam znao da će ona naći izbavljenje i
konačno se osloboditi mene kada je uništim, jer tada neću
više moći da je proganjam kao đavo i opsedam je svojim od-
vratnim smehom. Ali sudbina Devojčice bila je zapečaćena.
Nisam mogao da pravim izuzetke. Iskidao sam Devojčicu na
parčiće kao i ostale.

Kad je i poslednja bila uništena, komadići su prekrivali

povrŠinu vode, čineći je potpuno nevidljivom. Tužno sam je
uskomešao. Voda je bila tamna, boje izbledelog mastila. Sve-
mu je bio kraj. Predstava je okončana. Bilo mi je drago što
sam preduzeo taj odvažni korak i uklonio sve njih odjednom.
Čestitao sam sebi na takvoj čvrstini i odlučnosti, na takvoj
sposobnosti da privedem čitav taj posao kraju. Nemilosrdno
sam prešao preko svake sentimentalnosti na svom putu. Bio
sam heroj, i moje delo nije moglo biti izvrgnuto poruzi. Us-
pravio sam se i pogledao ih pre nego što sam otčepio kadu.
Komadići odlazeće ljubavi. U slivnik sa romansama Artura
Bandinija! Pravo u okean! Pođite na svoje mračno putovanje
kloakom, sve do zemlje mrtvih kraba. Bandini je rekao. Pu-
tujte!
I učinjeno je. Stajao sam dok je voda kapala sa mene i
salutirao.
,,Zbogom“, govorio sam. „Srećan vam put, žene. Sme-
jali su mi se danas u fabrici sardina, a za to ste vi krive, jer
ste otrovale moj um i učinile me bespomoćnim pred nasrta-
jima života. Sada ste mrtve. Zbogom i zbogom zauvek. Onaj
ko od Artura Bandinija pravi budalu, bio to muškaTac ili že-
na, priziva svoj neumitni kraj. Rekao sam. Amin.“

86
 13
Spavao ili bio budan, bilo je sasvim svejedno. Mrzeo sam
fabriku konzervi, i večito sam srnrdeo kao puna kesa ribe.
Nikad me nije napuštao, taj smrad konjske lešine na ivici
puta. Pratio me na uiicama, ulazio je sa rnnorn u zgrade. Kad
bih legao uveče u krevet, bio je tu, kao ćebe, svuda na meni.
A u mojim snovima bile su ribe ribe ribe, skuše koje kruže u
cmom bazenu, a ja vezan za motku naglavce tonem unutra.
Smrad je bio u mojoj hrani i odeći, osećao sam ga čak i na
četkici za zube. Isto je bilo sa Monom i mojom majkom. Na
kraju je postalo tako grozno da smo petkom jeli meso. Majka
nije mogla ni da pomisli na ribu, bez obzira što je to spada-
lo u greh.
Od dečaštva sam se gadio sapuna. Mislio sam da se
nikad neću naviknuti na tu ljigavu masu ženskastog mirisa.
Ali sada sam ga koristio protiv smrada ribe. Kupao sam se
više nego ikad ranije. Jedne subote sam se čak dvaput oku-
pao - jednom posle fabrike, a drugi put pre odlaska u krevet.
Svake noći ostajao sam u kadi i čitao knjige dok se voda ne
bi ohladila i postala kao bajata voda od prljavih sudova.
Utrljavao sam sapun u kožu dok ne bi zablistala kao jabuka.
Ali sve je to bilo potpuno besmisleno, samo sam traćio vre-
me. Jedini način da se otarasim smrada bio je da napustim
fabriku. Uvek sam za sobom ostavljao dva pomešana smra-
da u kadi - sapuna i mrtve skuše.

87
 Svako je znao ko sam i šta radim kad bi me nanjušio u
blizini. To što sam pisac nije bilo nikakva uteha. U autobusu
bi me momentalno prepoznali, isto kao i u pozorištu. Još je-
dan od onih iz fabrike sardina! Gospode bože, kako taj smrdi'.
Jedne noći otišao sam u bioskop. Seo sam sasvim sam u
jedan ćošak, moj smrad i ja. Ali razdaljina je predstavljala
komičnu prepreku za njega. Ostavio me i krenuo naokolo, da
bi se vratio kao neki leš vezan za gumicu. Glave su ubrzo
počele da se okreću. Negde u blizini očigledno je sedeo rad-
nik iz fabrike sardina. Počelo je gunđanje i njuškanje. Zatim
mumlanje i struganje nogama. Svi ljudi iz mog okruženja
ustali su i premestili se na drugi kraj sale. Dalje od njega, to
je radnik u fabrici sardina. I tako sam prestao da gledam fil-
move. Ali nije bilo važno. Ionako su bili pravljeni za masu,
za kretene.
Noću sam ostajao kod kuće i čitao knjige.
Nisam se usuđivao da odem u biblioteku. „Donesi mi Ni-
čeove knjige“ , rekao sam Moni. „Donesi mi moćnog Špen-
glera. Donesi mi Ogista Konta i Imanuela Kanta. Donesi mi
knjige koje masa ne može da čita.“
Mona ih je donela. Sve sam ih pročitao i najčešće ih je
bilo vrlo teško razumeti; neke od njih bile su toliko dosadne
da sam morao da se pretvaram kako su fascinantne, dok su
druge bile tako loše da sam morao da ih čitam naglas kao
glumac da bi ih uopšte pročitao. Ali obično sam bio previše
umoran za čitanje. Nešto malo u kadi bilo je dovoljno. Od-
štampane reči lebdele bi pred mojim očima kao paučina na
vetru. Zaspao bih. Ujutru bih se budio bez odeće, na kauču,
sat bi zvonio, i pitao bih se kako me majka nije probudila
kad me premeštala. Dok bih se oblačio, mislio sam o knjiga-
ma koje sam čitao prethodne noći. Setio bih se tek poneke
rečenice, ništa mi nije ostajalo u glavi.
Pročitao sam čak i jednu knjigu poezije. Smučila mi se,
ta knjiga, i zarekao sam se da nikad više ne čitam poeziju.

88
Mrzeo sam tu pesnikinju. Poželeo sam joj da provede dve-
tri nedelje u fabrici ribljih konzervi. Onda bi promenila pes-
mu.
ViŠe od svega mislio sam na novac. Nikada nisam imao
puno para. Pedeset dolara je bilo najviše što sam ikad imao
u jednom trenutku. Uzeo bih ponekad štos papira i pretvarao
se da su to novčanice od po hiljadu dolara. Stajao bih pred
ogledalom i odvajao ih krojačima, prodavcima automobila i
kurvama. Jednoj kurvi dao sam hiljadarku napojnice. Ponu-
dila se da besplatno provede Šest meseci sa mnom. Toliko me
dimula da sam joj odvojio još jednu hiljadarku. Na to mi je
obećala da će ostaviti svoj prljavi zanat. Rekao sam: aj-jaj,
draga moja, i dao joj ostatak novca - sedamdeset hiljada do-
lara.
U blizini naše zgrade bila je Banka Kalifomije. Često
sam noću stajao kraj prozora i gledao je kako se drsko uzdiže
na uglu. Na kraju sam smislio kako da je opljačkam a da me
ne uhvate. Pored banke je bila radnja za hemijsko čišćenje.
Ideja je bila da prokopam tunel iz te radnje do sefa u banci.
Vozilo za bekstvo čekalo bi me na sporednom izlazu. Samo
je sto milja do Meksika.
Kad nisam sanjao ribu, sanjao sam novac. Budio sam se
stisnutih pesnica, misleći da je u njima novac, gmmen zlata,
ne želeći da otvorim šaku, jer sam znao da je sve to samo
omama i da u šaci nema nikakvih para. Zarekao sam se, ako
ikad skupim dovoljno novca, kupiću fabriku ribe Sojo, sla-
viću čitavu noć kao da je Nova godina, a ujutm je spaliti do
temelja.
Rad je bio težak. Magla se popodne dizala, i sunce je
pržilo. Napolju je bilo kao u remi. U fabrici je bilo još gore.
Nije bilo svežeg vazduha, ni za jednu nozdrvu. Svi prozori
bili su zakovani zarđalim ekserima, a nikad oprana okna
prekrivena paučinom i masna od starosti. Sunce je peklo
krov od valovitog lima kao let-lampa, potiskujući vrelinu

89
naniže. Vrela para dizala se iz cevi i peći, iz ogromnih bačvi
sa otpadom. Bili smo usred tih kužnih isparenja, znojili smo
se u buci mašina.
Ujak je bio u pravu kad je govorio o tom poslu. Tu nije
bilo nikakvog razmišljanja. Mozak si komotno mogao da
ostaviš kod kuće. Po čitav dan smo samo stajali u mestu i
mrdali rukama. S vremena na vreme premestili bismo težinu
s noge na nogu. Ako si baš želeo da se krećeš, morao si da
napustiš platfonnu da bi otišao do česme u toaletu. Postojao
je plan. Išli smo na smenu - svako od nas na po deset minuta
u toalet. U tom poslu s mašinama nije bio potreban nikakav
šef. Kad bi rad ujutru počeo, Kratki Nejlor bi uključio ma-
šinu i izlazio iz prostorije. Znao je šta mašina može. Nije
nam bilo prijatno kad bi počela da nas prestiže. To bi nas
nekako zabolelo. Nije to bio bol kao kad te neko ubode
iglom u dupe, već neka vrsta tuge koja je dugoročno bila da-
leko gora. Ako bismo je izbegli, uvek bi postojao neko is-
pod nas na traci koga bi zakačila. On bi se drao. Tada bismo
morali da radimo brže i popunimo prazninu na traci, samo da
bi njemu bilo bolje. Niko nije voleo tu mašinu. Nije bilo bit-
no da li si Filipinac, Italijan ili Meksikanac. Mučila je sve
nas. A tražila je i mnogo pažnje. Bila je kao dete. Kad god bi
se pokvarila, panika bi zahvatila čitavu fabriku. Sve se radi-
lo u minut. Kada bi mašine stale, bilo je kao da si na nekom
drugom mestu. To više nije bila fabrika već bolnica. Čekali
smo u gomili i šapatom razgovarali dok bi mehaničari pop-
ravljali kvar.
Napomo sam radio jer sam morao napomo da radim i
nisam mnogo prigovarao jer uopšte nije bilo vremena za to.
Najveći deo vremena samo sam stajao, punio mašinu kon-
zervama i mislio o novcu i ženama. Vreme je tako brže pro-
lazilo. Meni je to bio prvi takav posao u životu. Što si manje
mislio o onom što radiš, to je bilo lakše. Postao sam veoma
strastan u svojim mislima o ženama. Možda zato što je plat-
forma neprestano podrhtavala. Jedno sanjarenje neosetno bi

90
kliznulo u drago, i sati su prolazili dok sam stajao pored ma-
šine i pokušavao da se usredsredim na posao, tako da ostali
ne otkriju o čemu razmišljam.
Kroz maglu isparenja mogao sam da vidim otvorena vra-
ta na dragom kraju prostorije. Tamo je bio plavi zaliv kojim
je letelo na stotine prljavih lenjih galebova. Na dragom kraju
zaliva bio je kej Katalina. Ujutro bi, na svaka dva minuta,
brodovi i hidroplani isplovljavali za ostrvo Katalina, udalje-
no osamnaest milja. Kroz zamagljeni otvor vrata mogao sam
da vidim crvene plovke hidroplana kad bi se poletali iznad
vode. Brodovi su odlazili samo ujutru, ali su hidroplani leteli
po ceo dan do tog malog ostrva. Mokri crveni plovci bleštali
su na suncu, plašeći galebove. Ali s mesta na kome sam sta-
jao video sam samo plovke. Samo plovke. Nikada krila ni trap
aviona.
To me od prvog dana mučilo. Hteo sam da vidim ceo
avion. Gledao sam ih svakog dana, na putu do fabrike. Zas-
tao bih na mostu i posmatrao pilote kako petljaju nešto oko
njih, i znao sam svaki avion ponaosob. Ali mučilo me kad
bih video samo plovke kroz otvor tih vrata. Najluđe stvari
počele su da mi padaju na um. Zamišljao sam kako se nešto
dešava sa nevidljivim delovima aviona - da slepi putnici
jašu na krilima. Dolazilo mi je da jurnem do vrata i prove-
rim čitavu stvar. Stalno sam se grbio i saginjao. Počeo sam
da priželjkujem tragedije. Da vidim kako avioni eksplodi-
raju i putnici padaju i dave se u zalivu. Bilo je jutara kad bih
dolazio na posao s jednom jedinom nadom - da će neko
poginuti u zalivu. Dešavalo mi se da sam ubeđen u to. Sle-
deći avion, rekao bih u sebi, sledeći nikad neće stići do
Kataline - srašiće se prilikom poletanja; ljudi će vrištati,
žene i deca podaviće se u zalivu; Kratki Nejlor će isključiti
mašinu, i svi ćemo izaći da gledamo kako spasioci izvlače
tela iz vode. Suđeno je da se to dogodi. To je neizbežno. Po-
čeo sam da smatram sebe vidovitim. I tako, avioni su po ceo
dan uzletali. Ali s mesta na kome sam stajao video sam samo

91
plovke. Kosti su počele da me bole od iščekivanja. Sledeći
se mora srašiti. Nakašljavao sam se, grizao usne i grozniča-
vo iščekivao sledeći avion. Ubrzo bih začuo buku motora,
slabašnu u odnosu na tutnjavu mašina u fabrici, i tempirao
vreme. Najzad smrt! Oni će sada umreti! Kad bi taj trenutak
došao, prekidao sam posao i gledao kroz otvor na vratima, da
konačno vidim dugo očekivani prizor. Avioni su uvek bili
vrlo precizni u poletanju. Vidik u otvora vrata nikad se nije
menjao. I tog puta, kao i uvek, video sam samo plovke. Uz-
dahnuo sam. Pa dobro, ko zna? Možda će se srašiti iza sve-
tionika, pri kraju uzletanja. Uskoro ću to saznati. Oglasiće se
sirene obalske straže. Ali ništa od sirena. Još jedan avion se
provukao.
Petnaest minuta kasnije čuo sam buku sledećeg aviona.
Fabrička pravila nalagala su da stojimo na svojim mestima.
Ali dođavola s pravilima. Skočio sam sa platforme i jumuo
ka vratima. Veliki crveni avion je uzleteo. Video sam ga ce-
log, svaki njegov delić, mali praznik za moje oči pre tragedi-
je. Tamo negde, bilo gde, vrebala je smrt. Granuće u svakom
trenutku. Avion se kretao zalivom i uzleteo u vazduh, prema
svetioniku. Postajao je sve manji i manji. I on je uspeo da
utekne. Mahnuo sam pesnicom u njegovom pravcu.
„Dobićeš ti svoje!“ dreknuo sam.
Momci su me zapanjeno gledali. Osetio sam se kao idi-
ot. Vratio sam se. Video sam optužbu u njihovim očima, kao
da sam odjurio do vrata i pokušao da ubijem neku čudesnu
pticu.
Najednom sam potpuno drukčije gledao na njih. Izgle-
dali su mi nepopravljivo glupi. Radili su tako napomo. Sa
ženama koje je trebalo nahraniti i gomilom musave dece i
brigama oko računa za straju i računa za namimice, stajali su
tako daleki od mene, tako odvojeni, goli u prljavim kombi-
nezonima, glupih rošavih meksikanskih lica, bili su neope-
vano glupi, posmatrajući me kako se vraćam, smatrajući da

92
sam lud. Jeza me hvatala od njih. Bili su izbljuvci nečeg lep-
ljivog i sporog, teški i sluzavi kao tutkalo, okovani i bespo-
moćni, liseni svake nade, išibanih tužnih očiju ostarelih
životinja koje čitav svoj vek tegle u polju. Mislili su da sam
lud, jer nisam izgledao kao ostarela išibana životinja. Neka
misle da sam lud! Naravno da sam lud! Vi seljačine, budale,
imbecili! Ne zanimaju me vaše misli. Bio sam zgađen što
moram da budem tako blizu njih. Poželeo sam da ih premla-
tim, jednog po jednog, da ih mlatim dok ne ogreznu u krvi.
Poželeo sam da im dreknem neka uklone svoje proklete po-
kunjene bezvoljne potištene išibane oči od mene, jer su ot-
varale cmu mpu u mom srcu, živu ranu, otvorenu raku, iz
koje su u mučnoj procesiji stupali njihovi mrtvaci, vodeći za
sobom druge mrtvace, paradirajući gorkim paćeništvom svo-
jih života kroz moje srce.
Mašina je tutnjala i treskala. Zauzeo sam svoje mesto
pored Euzebija i radio, stara šema, punio sam mašinu konzer-
vama, rezigniran činjenicom da nisam vidovit, da tragedija
udara samo kao kukavica u noći. Momci su me posmatrali ka-
ko se vraćam poslu, zatim su i oni nastavili, definitivno me
smatrajući manijakom.
Euzebio me gumuo laktom.
„Zašto ti tako juri?“
„Zbog pilota. Moj stari drugar. Pukovnik Bakingem. Ma-
hao sam mu.“
Euzebio je odmahnuo glavom.
„Glupiraš, Arturo. Ti stalno glupiraš.“

93
 14
Sa mog mesta na platformi mogao sam da vidim i Kalifor-
nijski Jalit klub. U pozadini su bili zeleni obronci Palos Ver-
desa, italijanski pejzaž za koji sam znao iz knjiga. Zastavice
jarkih boja lepršale su s jarbola jahti. Nešto dalje videla se
bela pena velikih talasa lcoji su tukli o izubijani kej. Na pa-
lubama jahti izležavali su se muškarci i žene u ležemoj beloj
odeći - čuveni ljudi iz sveta filma i finansijskih kmgova Los
Anđelesa. Bili su neizmemo bogati, ti brodovi su bili njihove
igračke. Kad god im odgovara ostavljali su posao u gradu i
silazili u luku da se malo poigraju, vodeći sa sobom žene.
I to kakve žene! Zastao bi mi dah već kad ih vidim kako
klize u limuzinama, prelepe, kraljevskog držanja, njihove ci-
garete tako elegantne, zubi tako blistavi, odeća tako neodo-
ljiva, savršena, krojena da prikrije svaku manu njihovog tela
i učini ih još đražesnijim. Kad bi u podne limuzine prolazile
putem kraj fabrike, a mi bili napolju na pauzi za ručak, gle-
dao sam ih kao što lopov gleda u nakit. Ali delovale su mi
tako nedostupno da sam ih mrzeo, i ta mržnja kao da ih je
činila bližim. Jednog dana one će biti moje. Imaću i njih i
limuzine koje ih voze. Kada dođe do revolucije, one će biti
moje, naložnice komesara Bandinija, baš tu, u sovjetskoj ob-
lasti San Pedra.
Sećam se jedne žene na jahti. Bila je udaljena oko dves-
ta metara. Sa te razdaljine nisam mogao da joj vidim lice.

94
Razaznavao sam samo njene pokrete dok je hodala palubom
kao piratska kraljica, u blistavobelom kupaćem kostimu. Ho-
dala je tamo-amo palubom jahte koja se pružala kao lenja
mačka na plavoj vodi. To je bilo samo sećanje, samo utisak
dok sam stajao na platformi i gledao kroz otvor vrata. Samo
sećanje, ali zaljubio sam se u nju, prvu stvamu ženu koju
sam ikad voleo. Povremeno bi zastala kraj ograde da pogle-
da u vodu. Onda bi ponovo hodala, njeni raskošni bokovi kre-
tali su se gore-dole. Jednom se okrenula i zagledala se u
pravcu fabrike. Gledala je nekoliko minuta. Nije mogla da
me vidi, ali gledala je pravo u mene. U tom trenutku sam se
zaljubio u nju. To mora da je bila ljubav, a možda je to bio
samo njen beli kupaći kostim. Razmotrio sam ovu dilemu sa
svih strana i na kraju priznao sebi da je to bila ljubav. Nakon
gledanja u mene, okrenula se i ponovo prošetala palubom.
Zaljubljen sam, rekao sam. To je znači Ijubav! Čitavog sam
dana mislio o njoj. Sledećeg dana jahte nije bilo. Često sam
se pitao šta je s njom, i rešio da to uopšte nije važno - bio
sam siguran u svoju ljubav prema njoj. Posle nekog vreme-
na prestao sam da mislim na nju, postala je uspomena, samo
nešto da mi prekrati vreme kraj sanduka s konzervama. Pa
ipak sam je voleo; ona me nikad nije videla, i ja nikad nisam
video njeno lice, ali to je uprkos svemu bila Ijubav. Uopšte
nisam mogao da ubedim sebe da sam je voleo, ali zaključio
sam da grešim, i da sam je zaista voleo.
Jednom je prelepa plavokosa devojka ušla u odeljenje
etiketa. Došla je u društvu čoveka sa elegantnim brkovima i
gamašnama. Kasnije sam doznao da mu je ime Hugo. On je
bio vlasnik fabrike, kao i fabrike u Montereju. Niko nije
znao ko je ta devojka. Bila se okačila o njegovu ruku, vonj
je dotukao. Znao sam da ioj je muka od fabrike. Nije imala
više od dvadeset godina. Na sebi je imala zeleni mantil.
Njena pozadina bila je savršeno oblikovana, kao obruč na
burencetu, i nosila je bele cipele s visokom štiklom. Hugo je
ledeno odmeravao sve oko sebe dok mu je ona šaputala ne-
što. Smeškao se i tapšao je po ruci. Onda su zajedno otišli.

95
Pre nego što je izašla, devojka se okrenula i pogledala nas.
Oborio sam glavu, ne želeći da me neko tako lep vidi među
svim tim Meksikancima i Filipincima.
Euzebio je stajao pored mene na platformi. Gumuo me i
rekao: „Tebi ona sviđa, Arturo?“
,,Ne lupetaj“, rekao sam. ,,0na je kurvica, najobičnija
kapitalistićka drolja. Kada dođe do revolucije, njeni dani su
odbrojani.“
Ali nikad nisam zaboravio tu devojčicu u zelenom man-
tilu i belim cipelicama. Siguran sam bio da ćemo se jednog
dana ponovo sresti. Možda kad postanem bogat i slavan. Čak
ni tada neću znati njeno ime, ali angažovaću detektive da
prate Huga, dok ne otkriju stan u kome je drži kao zatočeni-
cu svog idiotskog novca.
Detektivi bi pronašli adresu, pa bih otišao tamo i dao joj
svoju posetnicu.
,,Vi me se ne sećate“ , nasmešio bih se.
,,Ne, bojim se da vas ne poznajem.“
Ah. Tada bih joj ispričao o njenoj davnoj poseti fabrici
konzervi Sojo. Kako sam ja, siromašni beli mladić, okružen
gomilom glupih Meksikanaca i Filipinaca, bio tako fascini-
ran njenom lepotom da se nisam usudio da pokažem svoje
lice. Onda bih se nasmejao.
„Ali vi sad sigumo znate ko sam.“
Poveo bih je do njene biblioteke, gde bi moje knjige sta-
jale sa još nekoliko neophodnih naslova, kao što su biblija i
rečnik, a onda bih uzeo roman Kolos sudbine, za koji sam
dobio Nobelovu nagradu.
„Hoćete li da vam napišem posvetu?“
Tada bi, uzdahnuvši od čuda, spoznala.
„Šta, vi ste Bandini, čuveni Arturo Bandini!“
Nakašljavanje. Onda bih se ponovo nasmejao.
„Taj sam!“
Kakav dan! Kakav trijumf!

96
 15
Prošlo je mesec dana, ukupno četiri isplate. Petnaest dolara
nedeljno.
Nikada se nisam navikao na Kratkog Nejlora. Nije se ni
on navikao na mene. Nisam mogao da razgovaram s njim, ali
ni on sa mnom. Nije bio od od ljudi koji kažu: „Zdravo, kako
si?“ Samo je klimao glavom. Nije bio ni od onih ljudi s ko-
jima možeš da diskutuješ o situaciji u proizvodnji ribljih
konzervi, ili o svetskoj politici. Bio je previše hladan. Držao
me na distanci. Učinio je da se osetim kao najamni radnik. I
sam sam to znao. Nisam nalazio da je neophodno insistirati
na tome.
Bližio se kraj sezone skuša. Jednog popodneva okončali
smo etiketiranje partije od dve stotine tona. Pojavio se Krat-
ki Nejlor s olovkom i kontrolnom tablicom. Skuše su bile
upakovane i spremne za transport. Teretni brod bio je usi-
dren na dokovima, čekajući da ih otpremi u Nemačku - za
velikoprodajnu kompaniju u Berlinu.
Kratki nam je naredio da iznesemo tovar na dokove. Ob-
risao sam znoj sa lica dok se mašina zaustavljala, pa sam sa
urođenom tolerancijom i dobronamemošću prišao Kratkom i
potapšao ga po leđima.
„Kakva je situacija u proizvodnji ribljih konzervi, Nej-
lore?“ rekao sam. „Šta je s norveškom konkurencijom?“
Otresao je moju ruku s ramena.

97
 „Nađi ručni viljuškar i počni da radiš.“
„Surovi gazda“, rekao sam. „Vi ste surovi gazda, Nej-
lore.“
Udaljio sam se desetak koraka kad me pozvao natrag.
„Znaš li kako se radi ručnim viljuškarom?“ upitao me.
Pojma nisam imao. Nisam čak ni znao da postoji nešto
što se zove ručni viljuškar. Naravno da nisam znao kako se
radi ručnim viljuškarom. Ja sam bio pisac. Naravno da nisam
znao. Nasmejao sam se i povukao naviše svoj radni kombi-
nezon.
„Smešno! Znam li ja kako se radi ručnim viljuškarom!
Kakvo pitanje! Ha. Znam li ja kako se radi ručnim viljuška-
rom!“
„Ako ne znaš, reci. Nemoj da me zamajavaš.“
Zavrteo sam glavom i pogledao u pod.
„Znam li ja kako se radi ručnim viljuškarom! Kakvo pi-
tanje!“
„Dobro, znaš li?“
„Vaše pitanje je samo po sebi apsurdno. Znam li ja kako
se radi ručnim viljuškarom! Naravno da znam kako se radi
ručnim viljuŠkarom. Kakvo pitanje!“
Usna mu se iskrivila kao pacovski rep.
,,A gde si pa ti učio kako se radi ručnim viljuškarom?“
Odgovorio sam čitavoj prostoriji. ,,On sad boće da zna
gde sam radio ručnim viljuškarom! Vidi ti njega! On hoće da
zna gde sam naučio da radim ručnim viljuškarom.“
,,U redu, samo gubimo vreme. Gde? Pitam te gde?“
Odgovorio sam kao zapeta puška.
,,Na dokovima. Dokovima za istovar benzina. Kao sti-
vador, slagaČ tereta.“
Njegove oči šarale su po meni od glave do pete, dok mu
se usna krivila u svim pravcima, slika i prilika čoveka pot-
puno zahvaćenog prezirom.

98
 „77 stivador!“
Smejao se.
Mrzeo sam ga. Imbecil. Kreten, pacovski tvor. Pacov sa
njuškom tvora. šta je on uopšte znao o tome? Laž, dobro. Ali
šta je on uopšte znao o tome? On - taj pacov - bez grama
kulture, koji verovatno nikad nije pročitao knjigu u svom
životu. Moj bože! Šta je on uopšte znao o bilo čemu? Povrh
svega, nije bio neki format, sa dva zuba u glavi, ustima pu-
nim duvanskog soka i očima kuvanog pacova.
,,Dobro“ , rekao sam. „Posmatrao sam ja vas, Sejlore, Tej-
lore, Nejlore, ili kako god vas zovu u ovoj kloaki. Mene
lično to uopšte ne zanima, ali, ako moja perspektiva nije to-
talno iskrivljena, niste vi neki štih, Sejlore, Bejlore, Tejlore,
Nejlore, ili kako god se zvali.“
Prostačka reč, suviše prostačka da se ponovi, procedila
se sa njegovih usana. Škrabao je po svojoj tablici, izigrava-
jući da nešto radi, nije mi bilo jasno šta, ali to je bilo čisto
licemerje, smicalica iz dubina njegove močvame duše, škra-
bao je kao pacov, kao nekultumi pacov, i toliko sam ga mr-
zeo da bih mu rado odgrizao prst i pljunuo mu ga u lice. Vidi
ga samo! Taj pacov, što pacovski škrabucka po papim kao
pacovskim kandžicama po parčetu sira, glodar, smrad, pod-
rumski pacov, pacov sa dokova. Ali zašto ne kaže nešto? Ha!
Zato što je najzad naišao na nekog ko mu je dorastao, zato
što je bespomoćan preda mnom.
Pokazao sam ka gomili kutija s konzervama.
„Vidim da je ta roba namenjena Nemačkoj.“
,,Ma nemoj?“ rekao je, i dalje škrabajući.
Ali nisam naseo njegovom mizemom pokušaju da bude
sarkastičan. Dosetljivost nije palila kod mene. Umesto toga
sam utonuo u ozbiljno ćutanje.
„Recite mi, Nejlore ili Bejlore, ili kako god bilo - šta vi
mislite o sadašnjoj nemačkoj državi? Slažete li se sa Hitle-
rovim veltanšaungom?“

99
 Nije bilo odgovora. Ni reči, samo škrabanje. A zašto?
Zato što je veltanšaung bio previše za njega! Previše za bilo
kog pacova. To ga je zbunilo, zapanjilo ga. Prvi i poslednji
put u njegovom životu izgovorena je ta reč. Gumuo je olo-
vku u džep i buljio preko mog ramena. Morao je da stoji na
prstima da bi to učinio. Kakav maloumni zakržljali kepec.
,,Manuel!“ doviknuo je. ,,Ej, Manuel! Dođi na minut.“
Manuel je prišao, uplašen, oklevajući, jer je biio neuobi-
čajeno da se Kratki nekom obraća po imenu, osim ako hoće
da ga šutne s posla. Manuel je imao oko trideset godina,
izgladnelo lice na kome su jagodične kosti štrčale kao jaja.
Radio je preko puta mene na platformi. Često sam ga pos-
matrao zbog njegovih ogromnih zuba. Bili su beli kao mle-
ko, ali preveliki za njegovo lice, gomja usna nije mogla da
ih pokrije. Asocirao me samo na zube, ni na šta drugo.
„Manuel, pokaži ovom momku kako se radi ručnim vi-
ljuškarom.“
Umešao sam se. ,,To uopšte nije neophodno, Manuel.
Ipak, s obzirom na okolnosti, on je taj koji ovde izdaje na-
redbe; a što kažu, naredba je naredba.“
Ali Manuel je bio na Tejlorovoj strani.
,,Dođi“ , rekao je. ,,Ja tebi pokažem.“
Poveo me, prostačke reči ponovo su curile s Tejlorovih
usana, lepo su se čule.
„Ovo me zabavlja“ , rekao sam. „Smešno je, znaš. Da
pukneš od smeha. Kakav poltron.“
,,Ja tebi pokažem. Dođi. Gazda naredio.“
„Gazda je moron. On je demencija prekoks.“
,,Ne, ne! Gazda naredio. Dođi.“
„Veoma zabavno. Čist makabr iz Kraft-Ebinga.“
„Gazda naredio. Tu nema pomoć.“
Otišli smo do skladišta i izvukli po jedan ručni viljuškar.
Manuel je izgurao svoj napolje. Gurao sam za njim. Bilo je

100
prosto. To se, znači, zvalo ručni viljuškar. Kad sam bio dete
mi smo to zvali ručna kolica. Svako sa dve ruke mogao je da
radi ručnim viljuškarom. Manuelov potiljak bio je kao krzno
cme mačke, obrijano zarđalim kasapskim nožem. Rasla je
kao litica - pravo šišanje iz domaće radinosti. Na zadnjem
delu njegovog kombinezona bila je velika zakrpa od belog
platna. Bila je loŠe prišivena, kao da je koristio kanap i ukos-
nicu. Pete su mu bile izlizane sve do mokrog poda, propali
đonovi bili su pendžetirani jutom koja je bila pričvršćena
velikim ekserima. Izluđivalo me koliko je bedno izgledao.
Znao sam mnogo siromašnih ljudi, ali Manuel nije morao da
bude toliko siromašan.
„Kaži mi“, rekao sam, „koliko zarađuješ, čoveče?“
Isto koliko i ja. Dvadeset pet centi na sat.
Pogledao me pravo u oči, visoki mršavi čovek oborenog
pogleda, dubokih tamnih poštenih očiju, ali vrlo sumnjiča-
vih. To je bilo od šibanja, ta urođena potištenost gotovo svih
paorskih očiju.
,,Ti voli da radi u fabrika?“ rekao je.
„Zabavlja me. Ima svojih trenutaka.“
,,Ja voli. Ja mnogo voli.“
„Zašto ne kupiš nove cipele.“
„Nema pare.“
„Oženjen si?“
Naglašeno je klimnuo glavom.
„Imaš li dece?“
I za to je klimao glavom. Imao je troje dece, jer je digao
tri iskrivljena prsta i kezio se.
„Kako, dođavola, živiš od dva novčića na sat?“
Nije znao. Gospode, on to nije znao, ali je terao dalje.
Stavio je šaku na čelo, s bespomoćnom grimasom. Živeli su,
ništa posebno, ali je nakon svakog dana dolazio sledeći, i oni
bi preživeli da ga vide.

101
 „Zašto ne tražiš veću nadnicu?“
Divlje je odmahnuo glavom.
„Možda mene otpuste.“
„Znaš li šta si ti?“ rekao sam.
Ne. Nije znao.
„Ti si budala. Prava pravcata budala. Pogledaj se! Ti pri-
padaš dinastiji robova. Peta vladajuće klase gazi tvoja jaja.
Zašto ne postaneš čovek i stupiš u štrajk?“
„Nema štrajk. Ne, ne. Odmah otpuste.“
„Ti si budala. Prokleta budaletina. Pogledaj se! Nemaš
čak ni pristojan par cipela. Pogledaj svoju odeću! Isuse, ti
čak izgledaš gladno. Jesi li gladan?“
Ćutao je.
„Odgovori mi, budalo! Jesi li gladan?“
,,Ne gladan.“
„Lažove lažovski.“
Gledao je u svoja stopala i klipsao napred. Proučavao je
svoje cipele. Onda je krišom pogleđao moje, koje su bile u
svakom pogledu bolje od njegovih. Činilo se da je srećan što
imam bolje cipele. Pogledao me u lice i osmehnuo se. To me
razbesnelo. Šta ima da mu bude drago zbog toga? Poželeo sam
da ga tresnem u njušku.
„Dosta dobre“, rekao je. „Koliko ti platio?“
,,Ne lupetaj više.“
Išli smo dalje. Hodao sam za njim. Najednom sam tako
izludeo da nisam mogao da ćutim. „Glupane glupi! Budalo
leseferovska! Zašto ne srušiš ovu fabriku i zatražiš svoja pra-
va? Traži cipele! Traži mleko! Pogledaj se! Pravi si magarac,
ličiš na robijaša! Gde je mleko? Zašto se ne boriš za to?“
Njegove šake čvršće su stegle ručke viljuškara. Tamno
grlo nabreklo mu je od gneva. Pomislio sam da sam preterao.
Možda ćemo se potući. Ali nije bilo to.

102
 „Smiri!“ prosiktao je. „Možda otpuste!“
Ali oko nas je bilo veoma bučno, škripa točkova i tresak
kutija, dok je Kratki Nejlor bio kod vrata, daleko iza nas,
zauzet proveravanjem. Kad sam video koliko je bezbedno,
rešio sam da još nije gotovo.
„Šta je s tvojom ženom i decom? Tvojim slatkim malim
bebama? Traži mleko! Zamisli kako umiru od gladi dok se
bebe bogatih kupaju u mleku! A zašto bi moralo tako? Zar ti
nisi čovek kao i drugi ljudi? Ili si obična budala, ništarija,
monstruozna travestija dostojanstva koje je praiskonska čo-
večja osobina? Slušaš li ti mene? Ili zatvaraš uši jer ih istina
boli, a suviše si slab i zaplašen da se distanciraš od ampu-
tiranog apsoluta, od dinastije robova. Dinastija robova! Di-
nastija robova! Ti bi da pripadaš dinastiji robova! Klanjaš
se kategoričkom imperativu. Ti ne želiš mleko, ti želiš hipo-
hondriju! Ti si kurva, drolja, makro, prostitutka modemog
kapitalizma! Toliko mi je muka od tebe da mi se povraća!“
,Aha“, rekao je. ,,Ti dobro riga. Ti ne pisac. Ti samo riga.“
,,Ja neprestano pišem. Moja glava pliva u transcedentnoj
fantazmagoriji rečenica.“
„Fuj! I meni riga od tebe!“
„Kretenu glupi! Klipane paorski!“
Počeo je da slaže kutije na svoj viljuškar. Zastenjao bi
svaki put, bile su visoko, teško je bilo da se dohvate. Dobio
je zadatak da mi pokaže. Nije li gazda rekao da gledam? Le-
po, gledao sam. Nije li Kratki bio gazda? Lepo, samo sam
slušao naređenja. Oči su mu sevnule od gneva.
„Hajde! Radi!“
,,Ne obraćaj mi se, buržujčino proleterska.“
Kutije su bile teške po dvadeset pet kila svaka. Naslagao
ih je deset u visinu, jednu preko druge. Onda je poturio vrh
svog viljuškara ispod čitavog tovara i priklještio najdonju ku-
tiju štipaljkama pri dnu viljuškara. Nikad nisam video tako

103
nešto. Video sam razne vrste ručnih kolica, ali nikad kolica sa
štipaljkama.
„Progres ponovo uzdiže svoju časnu glavu. Nova tehni-
ka afirmiše sebe čak i kod skromnih ručnih kolica.“
„Ti samo gleda.“
Jednim trzajem digao je teret sa poda i uravnotežio ga na
točkovima, s ručkama u visini ramena. To je bio trik. Znao
sam da to nikad neću moći da izvedem. Onda je vozio čitav
tovar. A ipak, ako je on to mogao, on, Meksikanac, čovek ko-
ji nesumnjivo nikad nije pročitao knjigu u svom životu, koji
nikad nije čak ni čuo za prevrednovanje svih vrednosti, onda
sam to mogao i ja. On, taj paor, natovario je deset kutija.
A šta ćeš onda ti, Arturo? Zar će on biti bolji od tebe? Ne
- hiljadu puta ne! Deset kutija. Dobro. Ja ću natovariti dva-
deset kutija. Uzeo sam moj viljuškar. Do tada se Manel vra-
tio po novi tovar.
,,To mnogo“ , rekao je.
„Ućuti više.“
Gumuo sam viljuškar prema tovaru i otvorio štipaljke.
To se moralo dogoditi. Previše tereta. Znao sam da će se to
desiti. Nije bilo nikakvog smisla pokušavati da ga nadma-
šim, sve vreme sam to znao, pa ipak sam to uradio. Čulo se
lomljenje i tresak. Kula od kutija se srušila. Razletele su se
naokolo. Najgomja se razvalila i konzerve se otkotrljale na
sve strane, razletele su se po podu kao uplašeni kučići.
,,To mnogo!“ viknuo je Manuel. ,,Ja tebi rekao. Prokle-
to mnogo!“
Okrenuo sam se i dreknuo: „Hoćeš li da začepiš ta imbe-
cilna zalizana usta, ti glupi meksikanski paore! Iđi liži gaz-
dama čizme, proletem malograđanski!“
Razbacani tovar bio je na putu ostalim istovarivačima.
Zaobilazili su ga, šutirajući u stranu konzerve koje su im sme-
tale da prođu. Kleknuo sam da ih sakupim. Odvratan prizor,

104
da ja, beli čovek, na kolenima sakupljam konzerve ribe, dok
svuda oko mene stoje toliki stranci.
Kratkom Nejloru nije dugo trebalo da vidi šta se dogo-
dilo. Dotrčao je.
„Mislio sam da znaš kako se radi ručnim viljuškarom!?“
Uspravio sam se.
,,To nisu ručni viljuškari. To su ručni štipaljkari.“
,,Ne raspravljaj se. Raščisti taj nered.“
„Nezgode se deŠavaju, Nejlore. Rim nije podignut za je-
dan dan. Ima jedna stara poslovica u Tako je govorio Zara-
tustra. . . “
Počeo je da maše rukama.
„Isusa ti boga, ne raspravljaj se! Probaj ponovo. Ali sad
nosi manje. Probaj po pet kutija dok ne naučiš.“
Slegnuo sam ramenima. U redu, šta si mogao da uradiš
u tom leglu idiotizma! Ostalo je samo da budeš hrabar, da
veruješ u urođeno ljudsko poštenje i slepo se držiš ubeđenja
u realnost progresa.
,,Vi ste gazda“ , rekao sam. „Ja sam pisac, znate. Bez od-
govarajućih kvalifikacija, ja. . . “
,,Ne raspravljaj se! Znam već sve o tome! Svi znaju da
si pisac, svi. Ali učini mi nešto, hoćeš?“ Gotovo je prekli-
njao. „Probaj da prebaciš pet kutija. Samo pet. Ne šest ili
sedam. Samo pet. Hoćeš li da učiniš to za mene? Opusti se.
Nemoj da se satireš. Samo pet odjednom.“
Udaljio se. Prigušene reči dopirale su iz njegovih usta -
prostakluci na moju adresu. Tako znači! Isplazio sam se u
pravcu njegovih leđa. Prezirao sam ga, tog bednika, imbecila
ograničenog rečnika, koji svoje pogane misli izražava samo
nemuštim jezikom psovki. Pacov. Pravi pacov. Odvratni pa-
cov poganog jezika koji pojma nema o Hitlerovom veltanša-
ungu.
Pišam se na njega!

105
 Vratio sam se sakupljanju razbacanih limenki. Kad sam
ih sakupio, rešio sam da uzmem druga kolica. U uglu sam
našao jedna sasvim drukčija od ostalih, na četiri točka, kao
neki vagončić. Bila su veoma laka, široke ravne površine.
Dovukao sam ih do mesta gde su momci tovarili svoje vi-
ljuškare. Izazvala su pravu senzaciju. Gledali su ih kao da u
životu nisu videli ništa slično, uzvikujući na španskom. Ma-
nuel je s gadljivim izrazom lica počešao glavu.
„Šta ti sad radi?“
Zaustavio sam kolica ispred kutija.
,,Ne možeš ni da zamisliš - ti buržujska alatko.“
Natovario sam ih. Ne sa pet kutija. Ne sa deset. Ne sa
dvanaest. Dok sam ih slagao, shvatio sam kakve mogućnosti
leže u tom modelu kolica. Kad sam se najzad zaustavio, imao
sam trideset i četiri naslagane kutije.
Trideset četiri puta dvadeset pet kila. Koliko je to? Izva-
dio sam notes i olovku da sračunam. Osamsto pedeset kila.
A osamsto pedeset puta deset tura je osam hiljada petsto kila.
Osam hiljada petsto kila je osam i po tona. Osam i po tona
na sat je osamdeset pet tona dnevno. Osamdeset pet tona
dnevno je petsto devedeset pet tona nedeljno. Petsto deve-
deset pet tona nedeljno je trideset hiljada devetsto četrdeset
tona godišnje. Po toj proceni, preneo bih trideset miliona de-
vetsto četrdeset hiljada kila godišnje. Da ne poveruješ! Dok
drugi nose pišljivih dvesta pedeset kila u jednoj turi.
,,Čuvaj!“
Sklonili su se u stranu a ja počeo da teglim. Tovar se
sporo micao. Teglio sam unatraške, gledajući u tovar. Sporo
sam napredovao, jer su mi se noge klizale na mokrom podu.
Tovar je bio nasred prolaza ostalih nosača, što je izazvalo
malu pometnju u oba pravca, ništa posebno. Na kraju je rad
potpuno stao. Svi viljuškari bili su nagomilani usred hale,
kao zakrčeni saobraćaj u centru grada. Dojurio je Kratki Nej-
lor. Vukao sam iz sve snage, stenjući i klizajući se; gubio

106
sam tlo umesto da napredujem. Ali nisam ja bio kriv. Kriv je
bio pod, jer je bio klizav.
„Šta se kog đavola dešava ovde!?“ dreknuo je Kratki.
Zastao sam da malo predahnem. On se pljesnuo dlanom
po čelu i zatresao glavom.
„Šta to sad radiš?“
„Pretovarujem kutije.“
„Sklanjaj to odatle! Zar ne vidiš da je sve stalo zbog
tebe!?“
„Ali pogledajte koliki tovar! Osamsto pedeset kiia!“
„Sklanjaj to odatle!“
,,To je više nego triput više. . . “
„Kažem sklanjaj to odatle!“
Budala. Šta sam mogao da učinim pod tako neravno-
pravnim okolnostima?
Ostatak popodneva prenosio sam po pet kutija na koli-
cima s dva točka. Vrlo neprijatan posao. Jedini beli čovek,
jedini Amerikanac, a prenosi samo upola onog koliko nose
stranci. Morao sam nešto da učinim. Momci ništa nisu rekli,
ali svaki od njih se kezio kad bi prošao pored mene i mog
mizemog tovara od pet kutija.
Na kraju sam našao izlaz. Radnik Orkiza potegao je ku-
tiju s vrha gomile, tako da se zaljuljao čitav zid drugih ku-
tija. S uzvikom opomene jumuo sam ka zidu od kutija i po-
dupro ga ramenom. To nije bilo neophodno, ali držao sam
čitav zid svojim telom, zajapurenog lica, kao da će se zid
svakog časa smšiti na mene. Momci su hitro uklonili zid.
Ostao sam držeći se za rame, ječao sam i škrgutao zubima.
Zateturao sam se, jedva se držeći na nogama.
„Jesi ti dobro?“ pitali su.
,,Ma ništa“ , smešio sam se. ,,Ne brinite, ljudi. Mislim da
sam iščašio rame, ali sve je u redu. Nemojte da brinete zbog
toga.“

107
 I tako im je iščašeno rame oduzelo razlog da se keze na
moj tovar od pet kutija,
Toga dana radili smo do sedam sati uveče. Magla nas je
zadržala. Ostao sam nekoliko minuta prekovremeno. Hteo
sam da nasamo vidim Kratkog Nejlora. Bilo je nekoliko te-
ma koje sam hteo da raspravim s njim. Kad su svi otišli i
fabrika opustela, nastala je prijatna samoća. Otišao sam do
Nejlorove kancelarije. Vrata su bila otvorena. Prao je ruke
onim jakim sapunskim prahom koji je vonjao na ceđ. On kao
da je bio deo čudne, ogromne samoće fabrike, pripadao je
njoj, kao greda pod krovom. Na trenutak je delovao tužno i
blago, kao čovek s puno briga, neko kao ja, kao bilo koji čo-
vek. U tom večernjem času, sa fabričkom halom koja ga je
izlagala toj neizmemoj samoći, činio mi se, sve u svemu, kao
prilično dobar lik. Ali imao sam svoju priču. Zakucao sam na
vrata. Okrenuo se.
„Zdravo. Šta je tvoj problem?“
„Nema nikakvog problema“, rekao sam. „Samo sam hteo
da čujem vaše mišljenje o nečemu.“
„Dobro, pričaj. O čemu se radi?“
„Već sam pokušao da razgovaram s vama o tome danas
popodne.“
Brisao je ruke cmim peškirom.
,,Ne sećam se. Šta je to bilo?“
„Bili ste vrlo neuljudni u vezi s tim“, rekao sam. ,,Mo-
žda ne želite da razgovarate o tome.“
,,Eh“, nasmešio se. „Znaš kako je kad je čovek zauzet
poslom. Naravno da hoću. Razgovaraću o tome. U čemu je
problem?“
„Hitlerov veltanšaung. Kakvo je vaše mišljenje o Hitle-
rovom veltanšaungu?“
„Šta to?“
„Hitlerov veltanšaung.“

108
 „Hitlerov šta? Veltan - šta?“
„Hitlerov veltanšaung.“
„Šta je to? Šta je veltanšaung? Tu si me stvamo našao,
dečko. Ja čak i ne znam šta to znači.“
Zviznuo sam i ustuknuo.
„Nemojte mi samo reći da čak i ne znate šta to znači!“
Odmahnuo je glavom i nasmejao se. To mu nije bilo po-
sebno važno; ne tako važno kao brisanje ruku, recimo. Ni-
malo se nije stideo svog neznanja. - nije se čak ni uzbudio
zbog toga. U suštini, kao da mu je bilo drago. Zacoktao sam
jezikom i uzmaknuo ka vratima, beznadežno se osmehujući.
To je bilo skoro previše za mene. Šta sam mogao da učinim
suočen s takvom neznalicom?
„Dobro, kad već ne znate, onda valjda ne znate, znači
nema svrhe razgovarati o tome, ako ne znate, a izgleđa da
stvamo ne znate, zato u redu, laku noć, kad već ne znate.
Laku noć. Vidimo se ujutru.“
Ostao je tako iznenađen da je zaboravio da produži s
brisanjem mku. Onda je najednom uzviknuo. ,,Ej!“ dovik-
nuo je. „Šta znači sve ovo?“
Ali sam ja već otišao, žurio sam kroz mrak ogromne ha-
le, samo je odjek njegovog glasa dopirao do mene. Idući ka
izlazu, prošao sam kroz vlažnu hladnu prostoriju gde su is-
tovarivane skuše iz ribarskih brodova. Ali te noći nije bilo
skuša, sezona je okončana, i umesto njih su bile tune, prve
prave tune koje sam ikad video u tolikoj gomili, pod je bio
prekriven njima, na hiljade tuna ležalo je razbacano na tepi-
hu od prljavog leda, njihovi mrtvačkobeli trbusi u polumraku
velikog skladišta.
Neke od njih još su bile žive. Tu i tamo čulo se šljapka-
nje repova. Preda mnom je pljesnuo rep jedne koja je bila vi-
še živa nego mrtva. Odvukao sam je s leda. Bila je jezivo
hladna i trzala se. Vukao sam je i nosio, sve do stola gde će

109
je žene sutra rasporiti. Bila je ogromna, teška gotovo pedeset
kila, čudovište iz drugog sveta, sa još puno snage u telu i
tragom krvi iz jednog oka, tamo gde je probodena. Snažna
kao čovek, mrzela me i pokušavala da umakne s pulta za
čišćenje. Uzeo sam krivi nož za vađenje utrobe i prislonio ga
pod njene pulsirajuće bele škrge.
,,Čudovište!“ rekao sam. ,,Ti cmo čudovište! Izgovori
veltanšaung! Hajde - izgovori!“
Ali to je bila riba iz drugog sveta; ništa nije umela da iz-
govori. Umela je samo da se bori za život, to je najbolje zna-
la, a za to je bila već previše umoma. Ali i pored toga mi je
skoro umakla. Mlatnuo sam je pesnicom. Onda sam joj zario
nož pod škrge i odsekao joj glavu. „Kad sam rekao izgovori
veltanšaung, to sam ozbiljno mislio!“
Odgumuo sam je natrag među njenu sabraću na ledu.
„Neposlušnost znači smrt.“
Nije bilo odgovora osim slabašnog šljapkanja repa ne-
gde u pomrčini. Obrisao sam ruke o neki džak i izašao na
ulicu, prema kući.

110
 16
Kad sam uništio žene, već sam sledećeg dana zažalio zbog
toga. Dok sam radio i bio umoran nisam mislio o njima, ali
nedelja je bila dan odmora, i besposleno sam se muvao na-
okolo, a Helen i Mari i Rubi i Devojčica mahnito bi mi ša-
putale, pitajući me zašto sam požurio da ih uništim, pitajući
me žalim li zbog toga. I žalio sam.
Sada sam morao da se zadovoljim uspomenama na njih.
Ali uspomene me nisu zadovoljavale. Izmicale su mi. Bile su
drukčije od stvamosti. Nisam mogao da ih držim i gledam u
njih kao što sam radio sa slikama. Sada sam se samo muvao
naokolo žaleći što sam ih uništio, i nazivao sebe odvratnim
smrdljivim hrišćaninom zato što sam to učinio. Pomislio sam
da stvorim novu kolekciju, ali to uopšte nije bilo lako. Dugo
mi je trebalo da sakupim one koje sam uništio. Nisam mo-
gao namemo da krenem u potragu za ženom koja bi zameni-
la Devojčicu, i verovatno nikad više u mom životu neće biti
žene kakva je bila Mari. Nikad nisu mogle biti ponovljene.
Još jedna stvar sprečavala me da stvorim novu kolekciju. Bio
sam previše umoran. Često bih sedeo s knjigom Špenglera ili
Šopenhauera, i tokom čitanja govorio sebi da sam dripac i
budala, jer su te žene kojih više nema bile ono što sam stvar-
no želeo.
Sada se plakar izmenio, bio je prepun Moninih haljina i
odvratnog vonja tamjana. Bilo je noći kad mi se činilo da to

111
ne mogu da podnesem. Hodao bih tamo-amo sivim tepihom,
razmišljao kako su grozni sivi tepisi, i grizao nokte. Ništa
nisam mogao da čitam. Nisu mi se čitale knjige velikih Ijudi,
i počeo sam da se pitam da li su uopšte tako veliki. Na kraju
krajeva, da li su bili tako veliki kao Hejzel, ili Mari, ili De-
vojčica? Da li je Niče mogao da se poredi sa zlatnom kosom
Džin? Da li je Špengler bio tako veliki kao nokti moje Hej-
zel? Ponekad jeste, ponekad nije. Za sve postoji vreme i me-
sto, ali što se mene lično tiče, draža mi je bila lepota njenih
noktiju nego deset miliona tomova Osvalda Špenglera.
Ponovo sam žudeo za intimnošću mog studija. Često bih
gledao u vrata tog plakara i govorio kako je to nadgrobna
ploča kroz koju nikad više neću proći. Monine haljine! Smu-
čilo mi se od toga. Ali nisam mogao da zamolim majku ili
Monu da sklone haljine odatle. Nisam mogao da priđem maj-
ci i kažem: „Molim te, skloni te haljine“ . Reči ne bi došle.
Mrzeo sam to. Činilo mi se da postajem odvratni malograđa-
nin, moralna kukavica.

Jedne noći, majka i Mona nisu bile kod kuće. Samo zbog
starih dobrih vremena rešio sam da obiđem studio. Malo
sentimentalno putovanje u zemlju jučerašnjice. Zatvorio sam
vrata za sobom, stajao u mraku i mislio o vremenu kad je ta
mala odaja bila samo moja, kada nijedan deo moje sestre nije
narušavao njenu intimnost. Ali to nikad više nije moglo biti
isto.
U mraku sam pružio ruku i pod prstima osetio njene ha-
ljine koje su visile sa vešalica. Bile su kao pokrovi duhova,
kao odeća miliona i miliona mrtvih opatica od početka ovog
sveta. Činilo se da me izazivaju - kao da su tu samo da bi me
mučile i uništile spokojnu fantaziju mojih žena kojih nikad
nije bilo. Gorčina je prostrujala kroz mene, i bilo je bolno
čak se i setiti drugih vremena. Do tada sam već gotovo zab-
oravio crte mojih žena.

112
 Stegao sam pesnicu u nabore haljina da ne bih kriknuo.
Sada se u plakaru širio nametljivi vonj ružičnjaka i tamjana,
belih ljiljana i pogreba, prostirki u crkvama mog detinjstva,
voska i visokih, tamnih prozora, starih žena u cmom što kle-
če na misi.
Bila je to tama ispovedaonice, s dvanaestogodišnjim de-
čakom po imenu Arturo Bandini koji kleči pred sveštenikom
i govori mu kako je uradio nešto grozno, a sveštenik mu go-
vori da ništa nije tako grozno za ispovednika, a dečak govo-
ri kako nije siguran da je to greh, ono što je učinio, ali je
svejeđno siguran da niko nije nikad uradio tako nešto, jer je
to, oče, zaista glupo, mislim, ne znam kako to da kažem; i na
kraju sveštenik to izvlači iz njega, taj prvi ljubavni greh, i
opominje ga da to nikad više ne učini.
Došlo mi je da udaram glavom u zid plakara dok se to-
talno ne obeznanim. Zašto nisam izbacio te haljine? Zašto su
morale da me podsećaju na sestru Meri Džastin, i sestru Meri
Leo, i sestru Meri Korita? Koliko je meni poznato, plaćao
sam kiriju u tom stanu; prema tome, mogao sam da ih iz-
bacim. I nisam mogao da shvatim zašto ne mogu. Nešto mi
je zabranjivalo.
Osetio sam se slabiji nego ikad ranije, jer, kad sam bio
jak, ni trenutka ne bih oklevao; skupio bih te haljine na go-
milu, bacio ih kroz prozor i pljunuo za njima. Ali želja je iš-
čezla. Izgledalo je glupo pobesneti i početi da razbacuješ ha-
ljine. Sve je to bilo mrtvo i nepovratno.
Stajao sam tu i onda otkrio svoj palac u ustima. Zapa-
njilo me što je tu. Da ne veruješ! Ja, osamnaest godina star,
a još sisam palac! Onda sam rekao sebi: Ako si tako hrabar i
neustrašiv, zašto ne zagrizeš svoj palac? Zagrizi ga ako smeš!
Kukavica si ako to ne učiniš. I rekao sam: O, tako znači? E,
pa nisam kukavica. I dokazaću!
Ujeo sam se za palac i grizao sve dok nisam osetio krv.
Osetio sam zube na popustljivoj koži, kako odbijaju da pro-

113
đu kroz nju, i polako okretao palac sve dok je zubi nisu pro-
bili. Bol je oklevao, pomerio se ka zglobovima, uz ruku, sve
do ramena i očiju.
Dograbio sam prvu haljinu koja mi se našla pod rukom
i iskidao je na parčiće. Vidi kako si jak! Iscepaj je na koma-
de! Kidaj je dok ništa ne ostane od nje! I kidao sam je ša-
kama i zubima, i režao kao pobesneli ker, kotrljao se po podu
razmazujući krvavi palac po haljini, psujući je i smejući joj
se dok je popuštala pod mojim rukama i parala se.
Tada sam zaplakao. Bol u mom palcu bio je ništavan.
Ono što je stvamo bolelo bila je usamljenost. Došlo mi je da
se pomolim. Dve godine se nisam molio - od dana kad sam
napustio školu i počeo toliko da čitam. Ali sada sam ponovo
hteo da se molim, siguran da bi to pomoglo, da bi mi od toga
bilo bolje, jer je molitva tako delovala na mene u detinjstvu.
Kleknuo sam, zatvorio oči i tmdio se da mislim na reči
molitve. Reči molitve bile su druga vrsta reči. Nikada to ni-
sam shvatio pre toga. Uvideo sam razliku.
Ali nije bilo reči. Morao sam da se pomolim, da kažem
nešto; molitva je bila kao jaje u meni. Ali nije bilo reči.
Nipošto one stare molitve!
Samo ne molitvu Gospodnju, o Ocu našem koji si na ne-
bu, presveto je ime Tvoje, carstvo Tvoje dolazi... Nisam vi-
še verovao u to. Nije bilo tako nečeg kao što je nebo; možda
postoji pakao, to je izgledalo vrlo moguće, ali nije bilo tako
nečeg kao što je nebo.
Samo ne Pokajanje, ono: moj Bože, iskreno se kajem što
sam Te uvredio, i mrzim sve svoje grehe. . . Jer je jedino
zbog čega sam se kajao bio gubitak mojih žena, a to je bilo
nešto što Bog izričito ne odobrava. Da li odobrava? Naravno
da ne odobrava. Bog teško da je blagonaklon prema mojim
ženama. Ne. Onda je protiv njih.
Tu je bio Niče, Fridrih Niče.

114
 Pokušao sam sa njim.
Pomolio sam se: ,,0 voljeni Fridriče!"
Loše. Zvučalo je kao da sam homoseksualac.
Pokušao sam ponovo.
„ 0 dragi Niče.“
Još gore. Sve zato što sam pomislio na fotografije sa ko-
rica njegovih knjiga. Glupo je izgledao sa tim brkovima.
Osim toga, Niče je bio mrtav. Već godinama mrtav. Bio je
besmrtni pisac i njegove su reči gorele na stranicama njego-
vih knjiga, ali je uprkos svemu bio mrtav i ja sam to znao.
Onda sam pokušao sa Špenglerom.
„Dragi moj Špenglere“ , rekao sam.
Odvratno.
„Zdravo, Špenglere.“
Odvratno.
„Slušaj, Špenglere!“
Još gore.
„Dobro, Osvalde, kao što rekoh. . . “
Brrr. Sve gore od goreg.
Postojale su moje žene. I one su bile mrtve; možda sam
mogao da nađem nešto u njima. Isprobavao sam jednu po
jednu, ali bilo je bezuspešno; jer, čim bih pomislio na neku
od njih, podivljao bih od strasti. Kako da se čovek pomoli u
takvom stanju? Skandalozna kombinacija.
Pošto sam beskorisno mislio o tolikim ljudima, zamorio
sam se i hteo da odustanem od svega toga, kad mi je odjed-
nom sinula dobra ideja - da ne treba da se molim Bogu ili
drugima, već samom sebi.
„Arturo, čoveče moj. Najdraži moj Arturo. Izgleda da
toliko patiš, tako nepravedno. Ali ti si hrabar, Arturo. Ličiš
mi na moćnog ratnika, sa ožiljcima iz milion borbi. Kako si
odvažan! Kako plemenit! Kako si lep! Ah, Arturo, koliko si

115
u stvari lep! Toliko te volim, Arturo, moj veliki i silni bože.
Zato plači sad, Arturo. Pusti neka ti suze teku, jer tvoj život
je borba, gorka bitka do samog kraja, i niko to ne zna osim
tebe, niko osim tebe, predivnog ratnika koji se bori sam, ne-
popustljiv, veliki junak kakvog svet nikad nije upoznao.“
Seo sam na pete i plakao sve dok me slabine nisu za-
bolele od jecaja. Otvorio sam usta i ječao, i to je bilo ah tako
dobro, bilo je tako slatko plakati, da sam ubrzo počeo da se
smejem od zadovoljstva, smejem se i plačem, suze su mi
curile niz lice i kvasile mi ruke. Mogao sam satima tako.
Prekinuli su me koraci u dnevnoj sobi. Koraci su bili
Monini. Uspravio sam se i obrisao oči, ali znao sam da su
crvene.
Gumuo sam iscepanu haljinu ispod košulje i izašao iz
plakara. Nakašljao sam se malo, tek da se pokažem nonša-
lantan.
Mona nije znala da je bilo ko u stanu. Svetla su bila po-
gašena i mislila je da nema nikoga. Iznenađeno me pogleda-
la, kao da me prvi put vidi u životu. Načinio sam nekoliko
koraka tamo-amo, kašljući i mumlajući neku melodiju, ali
ona me i dalje posmatrala; samo je ćutala, zagledana u mene.
,,Dobro“, rekao sam. ,,Ti kritičarko života - reci nešto.“
Oči su joj gledale u moju ruku.
„Tvoj prst. Sav je. . . “
,,To je moj prst“, rekao sam. ,,Ti bogomzaražena opa-
tice.“
Zaključao sam vrata kupatila za sobom i bacio dronjke
od haljine kroz otvor za ventilaciju. Onda sam previo prst.
Stao sam pred ogledalo i pogledao se. Voleo sam moje lice.
Mislio sam da sam vrlo lepa osoba. Imao sam dobar ravan
nos i predivna usta, usne su mi bile crvenije od ženskih, upr-
kos njihovog karmina i ne znam čega. Oči su mi bile krupne
i bistre, vilica malo isturena, snažna vilica, vilica koja odra-

116
žava karakter i samodisciplinu. Da, jako zgodno lice. Čovek
koji zna da proceni našao bi štošta zanimljivo na njemu.
U ormariću s lekovima napipao sam majčinu burmu sa
venčanja; obično ju je tamo ostavljala kad opere ruke. Držao
sam prsten na dlanu i zadivljeno ga gledao. Kad pomisliš da
je taj prsten, to parče običnog metala, zapečatilo bračnu ve-
zu koja me je proizvela! Neverovatna stvar. Teško da je otac
znao, kada je kupovao taj prsten, da će on postati simbol je-
dinstva muškarca i žene iz koga će nastati jedan od najvećih
ljudi na svetu. Kako je bilo čudno stajati u tom kupatilu i
shvatiti sve to! Ovo parče glupog metala teško da je išta zna-
lo o sopstvenom značenju. A ipak će jednog dana postati ko-
lekcionarska stavka neizmeme vrednosti. Lepo sam video
muzej i ljude koji se tiskaju oko Bandinijevih ličnih pred-
meta, uzvike vodiča aukcije, i na kraju Morgana ili budućeg
Rokfelera kako dižu cenu na dvanaest miliona dolara za taj
prsten, samo zato što ga je nosila majka Artura Bandinija, naj-
većeg pisca koga je svet ikad upoznao.

117
 17
Prošlo je pola sata. Čitao sam, ležeći na kauču. Zavoj na
mom palcu bio je vrlo upadljiv. Ipak, Mona nije više pričala
o tome. Sedela je na drugom kraju sobe, čitala i jela jabuku.
Otvorila su se ulazna vrata. Bila je to majka, vratila se iz uj-
ka Frenkove kuće. Prvo što je ugledala bio je moj zamotani
prst.
„Moj bože“ , rekla je. „Šta se dogodilo?"
„Koliko imaš para?“ upitao sam.
„Ali tvoj prst! Šta se dogodilo?“
„Koliko imaš para?“
Prsti su joj prebirali po izanđaloj tašni dok je i dalje gle-
dala u zavijeni palac. Suviše je bila uzbuđena, suviše upla-
šena da bi otvorila tašnu. Pala joj je na pod. Podigla je, kole-
na su joj krckala, ruke nekontrolisano tražile otvarač tašne.
Na kraju je Mona ustala i uzela tašnu od nje. Potpuno satr-
vena, i dalje zabrinuta za moj palac, majka je sela. Znao sam
da joj srce mahnito bije. Kad je došla do daha, ponovo je
pitala za prst. Ali ja sam čitao. Nisam joj odgovorio.
Ponovila je pitanje.
„Povredio sam ga.“
,,Kako?“
„Koliko imaš para?“

118
 Mona je brojala, s jabukom među zubima.
„Tri dolara i nešto sitnine“, promumlala je.
„Koliko sitnine?“ rekao sam. „Molim te, budi određe-
na. Volim precizne odgovore.“
,,Arturo!“ rekla je majka. „Šta se dogodilo? Kako si se
povredio?“
„Petnaest centi“ , rekla je Mona.
„Tvoj prst!“ rekla je majka.
„Daj mi petnaest centi“, rekao sam.
„Uzmi ih sam“, rekla je Mona.
„Ali Arturo!“ rekla je majka.
„Daj mi ih!“ rekao sam.
„Nisi bogalj“ , rekla je Mona.
,,On jeste bogalj!“ rekla je majka. „Vidi njegov prst!“
,,To je moj prst! I daj mi tih petnaest centi - ti!“
„Ako ih želiš, dođi pa ih uzmi.“
Majka je skočila sa stolice i sela pored mene. Počela je
da mi uklanja kosu sa očiju. Prsti su joj bili vreli i bila je
toliko napuderisana talkom da je mirisala kao beba, kao os-
tarela beba. Naglo sam ustao. Pružila je ruku ka meni.
„Tvoj siroti prst! Daj da vidim.“
Prišao sam Moni.
„Daj mi tih petnaest centi.“
Odbila je. Bile su na stolu, ali nije htela da mi ih da.
„Eto ih. Pokupi ih sam, ako ih želiš.“
„Želim da mi ih ti daš.“
Gadljivo je frknula.
,,Budalo!“ rekla je.
Stavio sam novčiće u džep.
„Zažalićeš zbog ovoga“ , rekao sam. „Bog mi je svedok,
kajaćeš se zbog ove drskosti.“

119
 „Kako ti kažeš“, rekla je.
„Zamorilo me da izigravam tegleću marvu za par žen-
skih parazita. Mogu vam reći da sam na izmaku snage. U
svakom trenutku spreman sam da odem i tako prekinem ovo
robovanje.“
„Bla-bla“, rugala mi se Mona. „Zašto odmah ne odeš -
još noćas? To bi svakog usrećilo.“
Majka je bila potpuno odsutna. Klateći se gore-dole, ni-
šta nije mogla da sazna o mom prstu. Čitavo veče samo sam
neodređeno čuo njen glas.
„Sedam nedelja u fabrici. Sit sam toga.“
„Kako si ga povredio?“ rekla je majka. „Šta ako možda
dobiješ trovanje krvi!?“
Možda! Na trenutak sam prihvatio tu mogućnost. Kada
radiš u nehigijenskim uslovima fabrike konzervi, sve je mo-
guće. Možda sam stvamo dobio trovanje krvi. Ja, siroti de-
čak što radi u toj smradnoj mpi. To mi je nagrada - trovanje
krvi! Ja, siroti dečak što radi da bi izdržavao dve žene jer
tako mora. Ja, siroti dečak, koji se nikad ne žali; a sad umi-
rem od trovanja krvi zbog bednih uslova u toj mpi gde za-
rađujem za hleb kojim hranim njihova usta. Došlo mi je da
briznem u plač. Okrenuo sam se.
„Kako sam ga povredio? Reći ću ti kako sam ga povre-
dio! Sada ćeš doznati istinu. Sad ću ti je reći. Saznaćeš tu
demonsku istinu. Povredio sam ga na mašini! Povredio sam
ga robujući i prodajući svoj život u toj smradnoj mpi! Po-
vredio sam ga jer nezasita usta dva ženska parazita zavise
od mene. Povredio sam ga zbog idiosinkrazija urođene in-
teligencije. Povredio sam ga zbog usađenog mučeništva. Po-
vredio sam ga zato što me sudbina ne čuva od dogmatizma!
Povredio sam ga zato što me metabolizam mojih dana ne ču-
va od ponovnog otvaranja starih rana! Povredio sam ga zbog
brobdingnagijske plemenitosti mojih namera!“

120
 Majka je posramljeno sedela, ne razumevajući ni reč
moje tirade, ali osećajući štapokušavam da kažem; sedela je,
oborenog pogleda, nadurenih usta, nevino gledajući u svoje
šake. Mona se vratila svojoj knjizi, žvaćući jabuku i ne ob-
raćajući pažnju na mene. Okrenuo sam se ka njoj.
„Plemenitost namera!“ dreknuo sam. „Plemenitost na-
mera! Čuješ li me, opatice! Plemenitost namera! Ali sad sam
iscrpeo svaku plemenitost! Pobunio sam se. Vidim novi dan
za Ameriku, za mene i moje sapatnike koji rade u onoj smrad-
noj rupi. Vidim zemlju meda i mleka. Zamišljam je i kažem:
Živela nova Ameriko! Živela! Živela! Čuješ li me, opatice!
Kažem živela! Živela! Živela!“
,,Bla-bla-bla“, rekla je Mona.
,,Ne rugaj se - nakazo nakaradna!“
Prezrivo se nakašljala i okrenula mi leđa. Tada sam prvi
put primetio knjigu koju je čitala. Bila je to potpuno nova
knjiga iz biblioteke, jarkocrvenog omota.
„Šta to čitaš?“
Nije bilo odgovora.
,,Ja hranim tvoje telo. Smatram da imam pravo da znam
ko ti hrani mozak.“
I dalje je ćutala.
,,Ti nećeš, znači, da razgovaraš!“
Naglo sam joj istrgnuo knjigu iz ruke. Bio je to roman
Ketlin Noris. Usta su mi se razjapila od zaprepašćenja nad
otkrićem. Tako su, dakle, stajale stvari u mojoj rođenoj kući!
Dok sam ja krvavo dirinčio u fabrici, hraneći njeno telo, ovo,
ovo je bilo ono Čime je hranila svoj mozak! Ketlin Noris. To
je bila modema Amerika! Nije čudo Što Zapad propada! Nije
čudo što je ovaj svet ogrezao u očajanju. To je, dakle, bilo to!
Dok sam ja, siroti dečak, krvavo rmbao do same kosti svojih
prstiju da bih im obezbedio pristojan porodični život. To mi
je, dakle, bila nagrada! Zaneo sam se, odmerio razdaljinu do
zida, zateturao se i sručio se leđima uza zid, boreći se za dah.

121
 „Moj bože“, ječao sam. „Moj bože.“
„Šta se desilo?“ upitala je majka.
„Desilo! Desilo! Reći ću ti šta se desilo. Vidi šta ona či-
ta! O Svevišnji! O Bože, smiluj se njenoj duši! I kad pomi-
sliš da robujem i prodajem svoj život, ja, siroti dečak, buk-
valno kidajući meso s mojih prstiju, dok ona sedi i čita tu
odvratnu svinjsku pomiju. Daj mi snage, o Bože! Uvećaj mo-
ju čvrstinu! Poštedi me da je ne zadavim!“
Iskidao sam knjigu na parčiće i razbacao ih po tepihu. Ga-
zio sam ih, pljuvao na njih. Onda sam ih sakupio, odneo u
kuhinju i bacio ih u kofu za smeće.
,,A sad“, rekao sam. „Probaj opet ako smeš.“
,,To je knjiga iz biblioteke“ , nasmešila se Mona. ,,Mo-
raćeš da je platiš.“
„Pre ću da istrunem u zatvoru.“
„Lakše, lakše“ , rekla je majka. „ 0 čemu se radi?“
„Gde su onih petnaest centi?“
„Daj da pogledam tvoj palac."
„Kažem, gde su onih petnaest centi?“
,,U tvom džepu“, rekla je Mona. „Glupane glupi.“
Izašao sam.

122
 18
Prešao sam preko školskog dvorišta ka Džimovom lokalu. U
džepu mi je zveckalo petnaest centi. Školsko dvorište bilo je
posuto šljunkom, koraci su odzvanjali po njemu. Evo dobre
ideje, pomislih, dvorišta sa šljunkom u svim zatvorima, baš
dobra ideja, nešto što vredi upamtiti; ako sam zatočenik mo-
je majke i sestre, nije li zaludno bežati praćen tolikom bu-
kom; dobra ideja, baš vredna razmišljanja.
Džim je sedeo u dnu lokala i čitao Trkački glasnik. Iza
šanka je postavio novu policu s pićem. Zastao sam pred
njom i proučavao flaše. Neke su bile veoma lepe, tako da im
je i sadržaj delovao vrlo primamljivo.
Džim je spustio Trkački glasnik i prišao mi. Nikad ličan,
uvek je čekao da drugi progovori. Žvakao je neku čokola-
dicu. Vrlo neobično. Prvi put sam ga video s nečim u ustima.
Ionako mi se nije dopadao njegov izgled. Potapšao sam san-
duk s pićem.
„Hoću bocu pića.“
,,Zdravo!“ rekao je. „Kako je u fabrici?“
,,U redu je, valjda. Ali mislim da ću noćas da se napijem.
Ne želim da razgovaram o fabrici konzervi.“
Uočio sam bočicu viskija, bočicu od sto grama, čiji je
sadržaj bio kao tečno zlato. Tražio je deset centi za tu bočicu.
To mi je delovalo kao prilično razumna cena. Pitao sam ga
da li je to dobar viski. Rekao je da je to dobar viski.

123
 „Najbolji“, rekao je.
„Prodato. Držim te za reč i kupujem bez daljih opaski.“
Pružio sam mu petnaest centi.
„Ne“, rekao je. „Samo deset.“
„Uzmi. To je napojnica, izraz dobre volje i prijateljst-
va.“
Odbio je, smešeći se. I dalje sam mu pružao novčić, ali
povukao je ruku i odmahnuo glavom. Nisam mogao da shva-
tim zašto uvek odbija moje napojnice. Nije da sam mu ih
retko nudio; naprotiv, pokušavao sam svaki put; u stvari, on
je bio jedina osoba kojoj sam ikad nudio napojnicu.
„Nemoj da počinjemo sve iznova“, rekao sam. „Uvek da-
jem napojnicu. Za mene je to princip. Ja sam kao Heming-
vej. To mi je urođeno.“
S gunđanjem je uzeo novčić i strpao ga u džep.
„Čudan si ti čovek, Džime; kihotski karakter prošaran
izuzetnim kvalitetima. Ti nadmašuješ ono najbolje što masa
može da ponudi. Sviđaš mi se jer tvoj um ima svrhu.“
To ga je uzrujalo. Očigledno je želeo da promenim temu.
Zagladio je kosu sa Čela i prešao rukom preko zatiljka, ma-
sirajući ga kao da pokušava da se seti nečega što je hteo da
kaže. Otvorio sam bočicu i podigao je. ,,Salute!“ Otpio sam.
Nisam znao zašto sam kupio piće. Prvi put u životu dao sam
novac za tako nešto. Ukus viskija bio je odvratan. Iznenadi-
lo me što se našao u mojim ustima, ali zaista je bio tu i, pre
nego što sam se pribrao, delovao je, kao pesak među zubi-
ma, grebući u grlu kao mačka koja se davi. Bio je gadan u
ustima, kao osmuđena kosa. Lepo sam ga osećao kako putu-
je, radeći mi čudne stvari u stomaku. Obliznuo sam usne.
„Čudesno! Bio si u pravu. Čudesno je !“
Bio mi je u trbušnoj duplji, premeštao se, pokušavajući
da se negde smesti, i snažno sam protrljao stomak, da se vre-
lina napolju izjednači sa vrelinom unutra.

124
 „Prekrasno! Veličanstveno! Izuzetno!“
U lokal je ušla žena. Uočio sam je krajičkom oka kad je
prišla šanku. Onda sam se okrenuo i pogledao je. Imala je
oko trideset godina, možda i više. Ali godine nisu bile važne
- ona je bila tu, to je bilo važno. Bila je prilično neupadlji-
va, pa ipak sam mogao da je osetim. Njeno prisustvo oduze-
lo mi je dah. Bilo je kao električna plima. Telo mi je drhtalo
od uzbuđenja. Osećao sam kao da mi je krv prokijučala. Na
sebi je imala iznošeni purpumi kaput s prišivenim krznom na
okovratniku. Uopšte nije bila svesna da stojim tu. Kao da ni
sebe nije bila svesna. Pogledala je u mom pravcu, a onda se
okrenula prema šanku. Na trenutak sam video njeno belo li-
ce. Iščezlo je iza krznenog okovratnika i nisam ga ponovo vi-
deo.
Ali jedan pogled bio mi je dovoljan. Nikada neću zabo-
raviti to lice. Bilo je bolesno belo, kao sa policijskih foto-
grafija zločinki. Oči su joj bile izgladnele, sive i krupne,
progonjenog izraza. Kosa joj nije imala nikakvu boju. Smeđa
i cma, svetla, pa ipak tamna - ne sećam se. Tražila je kutiju
cigareta lupkanjem novčića o šank. Nije progovorila. Džim
joj je pruŽio kutiju. Uopšte je nije zapazio. Ona je za njega
bila samo još jedna mušterija.
I dalje sam gledao u nju. Znao sam da ne bi trebalo
toliko da blenem. Ali nije me bilo briga. Osećao sam da mi
ne bi zamerila, samo kad bi pogledala moje lice. Njeno krzno
bilo je imitacija veverice, kaput star i iskrzan na peševima
koji su joj dopirali do kolena. Bio je pripijen, uzdižući njenu
figuru ka meni. Čarape su bile metalne boje, s pmgama na
mestima gde joj se izvukla nit. Imala je plave cipele, sa za-
krivljenim, izlizanim štiklama. Smeškao sam se i poverljivo
piljio u nju jer je se nisam bojao. Žena kao što je gospođica
Hopkins zadavala mi je brigu i činila da se osećam apsurd-
no, ali ne i žene sa slika, recimo, kao ni ovakva žena. Bilo je
tako lako smešiti se, bezobrazno lako; bilo je izuzetno za-

125
bavno osećati se tako opsceno. Poželeo sam da kažem nešto
prljavo, nešto sugestivno, da joj zviznem. Mogu da prihva-
tim šta god ti ponudila, kurvo mala. Ali nije me videla. Ne
okrenuvši se, platila je cigarete, izašla iz lokala i otišla bule-
varom Avalon u pravcu mora.
Džim je zazvonio kasom i vratio se do mesta na kome
sam stajao. Otvorio je usta je da kaže nešto. Bez reči sam
izašao. Samo sam izašao na ulicu i pošao za tom ženom.
Bila je desetak metara od mene, hitajući prema dokovi-
ma. U prvi mah nisam ni znao da je pratim. Kada sam to
shvatio, zastao sam kao ukopan i pucnuo prstima. Oho! Sad
si i pervert! Seksualno izopačen! Vidi-vidi, Bandini, nisam
znao da će do ovog doći; zaista sam iznenađen! Oklevao
sam, kidajući zubima parčiće nokta sa mog palca i pljujući ih
na ulicu. Ali nije mi se razmišljalo o tome. Razmišljalo mi se
o njoj.
Nije bila graciozna. Hod joj je bio odlučan i surov; ho-
dala je prkosno, kao da kaže: samo probaj da me zaustaviš!
IŠla je u cik-cak, s jedne na drugu stranu širokog pločnika, u
jednom trenutku na samom ivičnjaku, a u drugom gotovo
dodirujući izloge na levoj strani. Ali nije važno kako je ho-
dala, figura pod pohabanim purpumim kaputom uvijala se
ispred mene. Njen korak je bio težak i dug. Održavao sam
prvobitnu razdaljinu između nas.
Kao da sam pomahnitao; bio sam zanosno i nemoguće
srećan. Osećao se miris mora, čista slana svežina vazduha,
hladna cinična ravnodušnost zvezda, iznenadna radosna in-
timnost ulica, zlatno obilje svetlosti u tami, sanjarski sjaj mla-
dog meseca koji se uzdizao. Sve mi je bilo lepo. Došlo mi je
da vrisnem, neki novi glasovi dopirali su iz moga grla. Bilo
je kao da hodam potpuno go kroz špalir prelepih devojaka.
Na prvom ćošku setio sam se Džima. Okrenuo sam se da
vidim da li je izašao ispred lokala kako bi doznao zašto sam
tako žumo otišao. Osetio sam mučninu i krivicu. Ali nije ga

126
bilo tamo. Ulaz u njegov blistavi mali lokal bio je pust. Nig-
de ni znaka života duž bulevara Avalon. Pogledao sam na-
više u zvezde. Izgledale su tako plave, tako hladne, drske,
tako daleke i prezrive, tako umišljene. Blistavi ulični fenjeri
osvetljavali su bulevar kao da je rani suton.
Prošao sam preko prve raskrsnice kad je ona stigla do
pozorišta, sve dalja od mene. Dozvolio sam joj to. Nećeš mi
umaći, o predivna damo, za petama sam ti, i ti nemaš nika-
kve šanse da me izigraš. Ali gde si pošao, Arturo? Shvataš li
ti da pratiš nepoznatu ženu? Nikada ovo nisi radio. Šta je
razlog tome? Poćinjao sam da se plašim. Pomislio sam na
policijske patrole. Ona me vukla napred. Ah - to je, znači -
bio sam njen zatočenik. Osetio sam se krivim, ali sam isto-
vremeno osetio da ne činim ništa loše. Na kraju krajeva, iza-
šao sam da se malo razmrdam na svežem noćnom vazduhu;
šetnja pred počinak, naredniče. Tamo živim, naredniče. Već
godinu dana živim tamo. Moj ujak Frenk. Znate li ga, na-
redniče? Frenk Skarpi? Naravno, naredniče! Svi znaju mog
ujaka. Divan čovek. Reći će vam da sam njegov sestrić. Nije
potrebno da me hapsite, pod takvim okolnostima.
Dok sam hodao, zamotani palac lupkao je o moju buti-
nu. Pogledao sam ga i video taj odvratni beli zavoj kako se
odmotava sa svakim korakom, prateći pokrete moje ruke,
velika ružna bela guka, tako beo i upadljiv, kao da svaki uli-
čni fenjer zna za njega i zašto je tu. Smučilo mi se od toga.
Da ne veruješ! Grizao je sopstveni palac do krvi! Možete li
da zamislite zdravog čoveka koji radi tako nešto? Smatram
da je umobolan, naredniče. Radio je neke čudne stvari. Je-
sam li vam pričao o onom slučaju kad je pobio krabe? Mis-
lim da je momak lud, naredniče. Predlažem da ga uhapsimo
i onda mu pregledamo glavu.
Skinuo sam zavoj, bacio ga u slivnik i odlučio da nikad
više ne mislim o tome.
Žena je sve više povećavala razdaljinu između nas. Sada
je već bila udaljena stotinak metara. Nisam mogao da hodam

127
brže. Polako sam hodao i govorio sebi da malo požurim, ali
je ideja o policijskoj patroli počela da me usporava. Policija
u luci bila je iz glavne stanice u San Pedru; bili su vrlo nez-
godni, žestoko su tukli, prvo su hapsili, a tek onda govorili
zašto hapse, i večito su se pojavljivali niotkuda, nikad peši-
ce, uvek u nečujnim, brzim bjuicima.
,,Arturo“ , rekao sam sebi, ,,ti očigledno srljaš u nevolju.
Uhapsiće te kao manijaka!“
Manijaka? Kakva besmislica! Zar ne mogu da šetam ako
mi se šeta? Ta žena ispred mene? Ne znam ništa o njoj. Ovo
je slobodna zemlja, pobogu. Šta ja tu mogu ako se ona kreće
istim pravcem kao i ja? Ako joj se to ne dopada, neka šeta
drugom ulicom. Ovo je ionako moja omiljena ulica, nared-
niče. Frenk Skarpi je moj ujak, naredniče. On će posvedočiti
da uvek idem u šetnju ovom ulicom pred počinak. Na kraju
krajeva, ovo je slobodna zemlja, naredniče.
Na sledećem uglu žena je zastala da kresne šibicu o zid
banke. Onda je pripalila cigaretu. Plavi oblačići dima lebdeli
su u mrtvom vazduhu. Ubrzao sam korake. Kad sam stigao
do nepomičnih oblačića, propeo sam se na prste i privukao
ih naniže. Dim iz njene cigarete. Ah.
Znao sam gde je pala njena šibica. Dva-tri koraka i po-
kupio sam je. Tu je sad ležala, na mom dlanu. Izuzetna ši-
bica. Bez uočljive razlike od drugih šibica, pa ipak izuzetna
šibica. Poluizgorela, slatkog mirisa na borovinu i veoma le-
pa, kao od zlata. Poljubio sam je.
,,Šibice“, rekao sam. „Volim te. Zoveš se Henrieta. Vo-
lim tvoje telo i dušu.“
Stavio sam je u usta i sažvakao je. Vrlo ukusan ugalj, pra-
vi delikates, gorkoslatka borovina, krhka i hranljiva. Izvan-
redno, zanosno. Ista ona šibica koju je držala svojim prstima.
Henrieta. Najbolja šibica koju sam ikad pojeo, madam. Do-
zvolite da vam čestitam.
Sada je hodala brže, ostavljajući za sobom tragove dima
koje sam duboko udisao. Ah. Taj pokret njenih kukova bio je

128
kao klupko zmija. Osetio sam ga u grudima i vrhovima prsti-
ju.
Približavali smo se kafeima i bilijarskim salama duž lu-
ke. U noćnom vazduhu čuli su se glasovi muškaraca i uda-
ljeni zvuk bilijarskih kugli. Ispređ sale Akme najednom su se
pojavili stivadori s bilijarskim štapovima. Mora da su čuli lup -
kanje ženskih štikli na pločniku, jer su tako iznenadno iza-
šli, i sad stajali napolju i čekali.
ProŠla je pored špalira nemih očiju, a oni je ispratili uspo-
renim krivljenjem vratova, pet muškaraca usidrenih na ulazu
u lokal. Bio sam dvadesetak metara iza nje. Mrzeo sam ih.
Jedan od njih, monstrum sa kukom za kačenje tereta u džepu,
izvadio je cigaru iz usta i tiho zviznuo. Nasmešio se ostali-
ma, nakašljao se i ispljunuo srebmi mlaz na pločnik. Mrzeo
sam to govedo. Da li je on znao za gradsku naredbu koja za-
branjuje izbacivanje sekreta na pločnik? Zar nije bio svestan
zakona pristojnog društva? Ili je bio samo neuka ljudska
stoka koja mora da pljuje i pljuje i pljuje iz čistog animaliz-
ma, iz ogavne, izopačene potrebe svoga tela, koja ga nagoni
da izbacuje odvratnu sluz kad god mu to padne na pamet? Da
sam samo znao njegovo ime! Smesta bih ga prijavio minis-
tarstvu zdravlja.
Stigao sam do ulaza u Akme. I mene su posmatrali kako
prolazim, dangubili su, zaludni, tek da nešto vide. Žena je
sada zašla u deo luke gde su zgrade bile cme i nenastanjene,
dugačak niz cmih izloga s rešetkama. Zastala je na trenutak
ispred jednog od tih izloga, zatim produžila. Nešto u tom
izlogu nametnulo se njenom oku i zadržalo je.
Kad sam stigao do izloga, video sam šta je to. Bio je to
izlog jedine radnje u čitavom nizu zgrada. Prođavnica starih
stvari, zalagaonica. Radno vreme odavno je prošlo, i prodav-
nica je bila zatvorena. U izlogu je bila gomila alatki, nakita,
pisaćih mašina, kofera i foto-aparata, kao i natpis: Najveće
cene za staro zlato. Znao sam da ga je ona pročitala, pa sam

129
čitao i čitao. Najveće cene za staro zlato. Najveće cene za sta-
ro zlato. Sada smo oboje to pročitali, ona i ja - Arturo Ban-
dini i njegova žena. Savršeno! A da se nije možda pažljivije
zagledala u unutrašnjost radnje? Onda će i Bandini, jer sve
što radi Bandinijeva žena, to radi i Bandini. U dubini radnje
gorelo je škiljavo svetlo, iznad zdepaste male kase. Prostori-
ja je bila prepuna polovne robe. U jednom uglu je bio kavez
iza koga se nalazio sto. Oči moje žene videle su sve ovo, i ja
to neću zaboraviti.
Okrenuo sam se da je dalje pratim. Na sledećem uglu
zakoračila je preko ulice baš kad se na semaforu upalilo ze-
leno svetlo i reč PREĐI. Požurio sam, nestrpljiv da i ja pre-
đem, ali svetlo je postalo crveno, uz reč STOP. Dođavola sa
crvenim svetlima. Ljubav ne zna za prepreke. Bandini mora
da pređe. Pravo do pobede! I prešao sam. Bila je samo dese-
tak metara od mene, preplavila me misterija njenih oblina.
Ubrzo ću naleteti na nju. To mi nije palo na pamet.
Dobro, Bandini, šta ćeš sad?
Bandini ne okleva. Bandini zna šta radi, zar ne, Ban-
dini? Naravno da znam! Reći ću joj slatke reči. Reći ću joj
zdravo, ljubavi moja! I predivna je noć; i nemate li ništa pro-
tiv da malo prošetam s vama? Znam lepu poeziju, kao što je
Pesma Solomonova, i onu dugačku od Ničea, o pohotljivosti
- koju biste radije? Jeste li znali da sam pisac? Nego šta!
Pišem za potomstvo. Hajde da prošetamo do ivice keja, da
vam pričam o mom radu, o prozi za potomstvo.
Međutim, kad sam je sustigao, desilo se nešto čudno.
Išli smo uporedo. Nakašljao sam se. Hteo sam da kažem:
Zdravo, dobra ženo. Ali nešto mi je zastalo u grlu. Ništa ni-
sam mogao da učinim. Nisam mogao čak ni da je pogledam,
jer moja glava nije htela da se okrene na vratu, Hrabrost me
napustila. Pomislio sam da ću da se onesvestim. Kolabiram,
rekao sam; ja sam u kolapsu. A onda se desila čudna stvar:
potrčao sam. Pružio sam noge, zabacio glavu i trčao kao lud.

130
Savijenih ruku u laktovima, dok su mi nozdrve udisale slani
vazduh, trčao sam kao na Olimpijadi, kao trkač na osamsto
metara koji šprinta poslednji krug ka pobedi.
Šta to sad radiš, Bandini? Zašto trčiš?
Trči mi se. Pa šta? Valjda mogu da trčim ako mi se trči?
Bat mojih koraka u trku odzvanjao je pustom ulicom.
Jurio sam sve brže. Vrata i prozori zapanjujuće su proletali
pored mene. Nisam ni znao da sam toliko brz. Skrenuo sam
u široku ulicu. Dugačka stovarišta bacala su cme senke na
put, a između njih se čuo ubrzani odjek mojih stopala. Sada
sam bio na dokovima, more je bilo na dmgoj strani ulice, iza
stovarišta.
Bio sam niko drugi nego Arturo Bandini, najveći trkač
na osamsto metara u analima američke atletike. Guč, veliki
holandski šampion, Silvester Guč, demon brzine iz zemlje ve-
trenjača i klompi, bio je desetak metara ispred mene, izazov
za trku života. Hoću li pobediti? To se pitalo na hiljade pos-
matrača na tribinama - posebno žene, jer sam među sport-
skim piskaralima bio poznat kao „ženski trkač“ , zbog moje
strahovite populamosti kod ženskog dela publike. Sa tribina
se čulo mahnito navijanje. Žene su me uzdignutim rukama
preklinjale da pobedim - za Ameriku. Napred, Bandini! Na-
pred! O Bandini, kako te volimo! Žene su bile zabrinute. Ali
nije bilo nikakvog razloga za to. Situacija je bila pod kon-
trolom, i ja sam to znao. Silvester Guč bio je sve umomiji -
nije mogao da izdrži tempo. A ja sam se čuvao za poslednjih
pedeset metara. Znao sam da mogu da ga pobedim. Ne stre-
pite, moje dame, vi koje me volite, ne strepite! Čast Ameri-
ke zavisi od moje pobede, svestan sam toga, i uvek sam tu,
spreman da dam čitavog sebe. Ponosnim dugim koracima ot-
vorio sam karte na pedeset metara pred ciljem. Gospode,
kako taj čovek trči! Krici radosti iz grla hiljade žena. Na tri
metra od cilja bacio sam se napred, prekinuvši traku na če-
tvrtinku sekunde ispred moćnog Holanđanina. Pandemoni-

131
jum na tribinama. Fotografi me opkoljavaju sa svih strana,
novinari mole za nekoliko reči. Molim vas, Bandini, molim
vas! Naslonjen na ogradu Američko-havajskih dokova teš-
ko dišem i s osmehom pristajem da momcima dam izjavu za
štampu.
„Hoću da pozdravim majku“, zadihano govorim. „Jesi li
tamo, majko? Zdravo! Vidite, gospodo, kad sam bio dečak i
živeo u Kalifomiji, raznosio sam novine posle škole. U to
vreme majka mi je bila u bolnici. Svake noći bila je nadomak
smrti. I tako sam naučio da trčim. Sa užasnom spoznajom da
ću možda izgubiti majku pre nego što raznesem Vilming-
tonski Vesnik. trčao sam kao sumanut, obilazio čitavu tum i
onda jurio osam kilometara do bolnice. To je bio moj tre-
ning. Hoću svima da vam zahvalim, i još jednom pozdravim
majku, tamo u Kalifomiji. Zdravo, mama! Kako su Bili i
Ted? Da li se kuče oporavilo?“
Smeh. Došaptavanja o mom urođenom milosrđu. Česti-
tanja.
Ali sve u svemu, nije me posebno usrećilo što sam po-
razio Guča, mada je to bila velika pobeda. Ostao sam potpu-
no bez daha, i već me zamaralo što sam olimpijski trkač.
Pitao sam se gde je sada žena u purpumom kaputu? Po-
hitao sam natrag na bulevar Avalon. Nigde je nisam video.
Osim stivadora na jednom uglu, i moljaca koji su kružili oko
uličnih svetiljki, bulevar je bio potpuno pust.
Budalo! Izgubio si je. Nestala je zauvek.
Počeo sam da lutam po kvartu, tražeći je. U daljini sam
čuo lajanje policijskog kera. To je bio Herman. Znao sam sve
o Hermanu. Bio je poštarev ker. Veoma odan ker; nije samo
lajao, već je i ujedao. Jednom me jurio niz tri ulice i iskidao
mi čarape oko članaka. Rešio sam da odustanem od traga-
nja. Ionako je već postalo kasno. Potražiću je neke druge
noći. Trebalo je da ustanem rano ujutra za posao. I tako sam
pošao kući, uz Avalon.

132
 Ponovo sam video natpis: Najveće cene za staro zlato.
To me uzbudilo jer ga je ona pročitala, žena u purpumom
kaputu. Videla je i osetila sve to - radnju, izlog, svu tu
starudiju. Prošla je istom ovom ulicom. Isti ovaj pločnik
osetio je čarobno breme njenog tela. Udisala je ovaj vazduh
koji miriše na more. Dim njene cigarete pomešao se s njim.
Ah, to je previše!
Kod banke sam dodimuo mesto gde je kresnula šibicu.
Tu - pod jagodicama mojih prstiju. Čudesno. Mala cma
pruga. O prugo, ime ti je Klaudija. O Klaudija, volim te. Po-
ljubiću te da dokažem svoju ljubav. Pogledao sam oko sebe.
Nigde nikog. Poljubio sam cmu prugu.
Volim te, Klaudija. Molim te, udaj se za mene. Ništa
drugo nije važno u životu. Čak ni moje pisanje, ti tomovi za
potomstvo, ništa mi ne znače bez tebe. Udaj se za mene ili
ću da odem dole na dokove i bacim se naglavačke u more.
Ponovo sam poljubio cmu pragu.
Najednom, užasnuo sam se kad sam primetio da je či-
tava fasada banke prekrivena tragovima i prugama hiljada i
hiljada šibica. Zgađen, pljunuo sam.
Njen trag morao je biti jedinstven; nešto nalik na nju,
jednostavno, pa ipak tajanstveno, trag od šibice kakav svet
nikad ranije nije video. Pronaći ću ga, makar zauvek tragao.
Čujete li me? Zauvek i zauvek. Sve dok ne postanem starac
stajaću tu, tragajući i tragajući za tajanstvenom pragom mo-
je ljubavi. Drugi me neće obeshrabriti. Sada počinjem da
tražim - Čitav život ili jedan minut, zar je to uopšte važno?
Nakon manje od dva minuta pronašao sam ga. Bio sam
siguran u njegovo poreklo. Mali trag, tako slabašan, gotovo
nevidljiv. Samo je ona mogla da ga ostavi. Čudesno. Majušni
trag s jedva vidljivim zavojem na kraju, umetnička crta, trag
nalik na zmiju koja se sprema za skok.
Ali neko se približavao. Čuo sam korake na pločniku.

133
 Bio je to veoma star čovek bele brade. Nosio je štap i
knjigu, i bio duboko zamišljen. Oslanjao se o štap, oči su mu
bile sitne i blistave. Sakrio sam se ispod arkada dok nije pro-
šao. Onda sam se vratio i mahnito počeo da ljubim trag. Po-
novo te zaklinjem da se udaš za mene. Niko još nije osetio
takvu ljubav. Vreme i plima nikog ne čekaju. Ko ne stvori
dom, kao da nije živeo. Udaj se za mene!
Iznenada, noć se zatresla od slabašnog kašlja. To je bio
onaj starac. Otišao je pedesetak metara niz ulicu, a onda se
okrenuo. Stajao je, oslonjen na štap, i netremice gledao u
mene.
Drhteći od stida, žumo sam se udaljio. Na prvom uglu
sam se osvmuo. Starac se sada vratio do zida. I on ga je pro-
učavao. Sada je on tražio moj trag. Protmuo sam na tu po-
misao. Na sledećem uglu ponovo sam se osvmuo. I dalje je
bio tamo, taj odvratni starac. Pretrčao sam ostatak puta do
kuće.

134
 19
Mona i majka su već bile u krevetu. Majka je tiho hrkala. U
dnevnoj sobi kauč je bio razvučen i moja postelja nameštena.
Svukao sam se i legao. Minuti su prolazili. Nisam mogao da
zaspim. Ležao sam na leđima, zatim na boku. Onda sam po-
kušao na stomaku. Minuti su prolazili. Čuo sam ih kako
otkucavaju sa budilnika u spavaćoj sobi. Prošlo je pola sata.
Bio sam potpuno budan. Prevrtao sam se i nešto je počelo da
me muči. Prošlo je sat vremena. Zahvatio me gnev što ne
mogu da zaspim i počeo sam da se znojim. Odgumuo sam
pokrivač i ostao da ležim, pokušavajući da mislim o nečemu.
Trebalo je rano da ustanem. Neću biti nizašta u fabrici ako se
pošteno ne ispavam. Ali oči su me pekle kad bih pokušao da
ih zatvorim.
Sve je to bilo zbog te žene. Njihanje njenih oblina niz
ulicu, odblesak njenog bolesno belog lica. Krevet je postao
nepodnošljiv. Uključio sam svetlo i pripalio cigaretu. Pržila
mi je grlo. Ugasio sam je i doneo Čvrstu odluku da zauvek
ostavim duvan.
Ponovo u krevetu. Prevrtao sam se. Ta žena! Kako sam
je voleo! Obline njenog tela, ta glad u progonjenim očima,
krzno na njenom vratu, izvučena nit na čarapama, osećaj u
mojim grudima, boja njenog kaputa, odblesak njenog lica,
tmci u mojim prstima, dim koji lebdi iza nje, studen svetlu-

135
cavih zvezda, glupavi srp toplog meseca koji se uzdiže, ukus
šibice, miris mora, tišina blage noći, stivadori, zvuk bilijar-
skih kugli, udaljeni tonovi muzike, obline njenog tela, njene
štikle na asfaltu, odlučnost njenog hoda, starac sa knjigom,
žena, žena, žena.
Sinula mi je ideja. Odbacio sam pokrivač i skočio iz kre-
veta. Kakva ideja! Javila mi se kao lavina, kao kuća koja se
ruši, kao razbijanje stakla. Goreo sam, zahvatilo me ludilo.
U fioci je bilo olovaka i papira. Pokupio sam ih i žumo pre-
šao u kuhinju. Tamo je bilo hladno. Uključio sam remu i
otvorio je. Sedeo sam go i počeo da pišem.

VEČNA LJUBAV
ili
VOLJENA ŽENA
ili
OMNIA VINCIT AMOR
napisao
Arturo Gabriel Bandini

Tri naslova.
Čudesno! Kakav početak! Tri naslova, kao od šale! Za-
panjujuće! Neverovatno! Genije! Pravi pravcati genije!
I to ime. Ah, veličanstveno je izgledalo.
Arturo Gabriel Bandini.
Ime koje će dugo ostati besmrtno - ime za bezbrojna
pokolenja. Arturo Gabriel Bandini. Ime koje čak bolje zvuči
od Dante Gabriel Roseti. I on je bio Italijan. Pripadao je
mom narodu.
Pisao sam: „Artur Baning, multimilionerski naftaš, tour
de force, prima facie, petit maitre, table d’ hote, veliki lju-
bitelj zanosnih, prelepih, egzotičnih, medenih i sazvežđima
sličnih žena iz svih delova sveta, u svakom ćošku planete,

136
žena iz Bombaja u Indiji, zemlji Tadž Mahala, Gandija i Bu-
de; žena iz Napulja, iz zemlje italijanske umetnosti i fanta-
zije; žena s Azume obale; žena sa švajcarskih Alpa; žena iz
losanđeleskog hotela Ambasador; žena iz čuvenog evrops-
kog Pons Azinoruma; isti taj Artur Baning, izdanak stare
virdžinijske porodice, zemlje Džordža Vašingtona i slavne
američke tradicije; taj Artur Baning, lep i visok, 190 u čara-
pama, otmen, bisemih zuba i određenih kvaliteta od kojih
sve žene gube glavu, isti taj Artur Baning stoji kraj ograde
svoje veličanstvene, u svetu čuvene američke jahte, Larč-
mont VIII, i posmatra svojim ubitačnim očima, muževnim,
krepkim, moćnim očima, karminskocrvene, prekrasne zrake
starog Sola, poznatijeg kao sunce, dok ono tone u fantazma-
gorične cme vode Mediteranskog okeana, negde na jugu Ev-
rope, godine Gospodnje hiljadu devetsto trideset i pete. I eto
njega, izdanka bogate, slavne, uticajne, pompezne porodice,
džentlmen kome je čitav svet pod nogama i ogromno, moć-
no, potresno bogatstvo Baninga na raspolaganju; dok on tako
stoji, nešto muči Artura Baninga, visokog, cmomanjastog,
lepog, preplanulog od zraka starog Sola - ono što ga muči,
iako je proputovao mnoge zemlje i mora, kao i reke, iako je
vodio ljubav i prošao kroz bume veze o kojima čitav svet zna
preko novina, tog nemilosrdnog medija, on, Artur Baning,
taj izdanak, nesrećan je, i pored toga što je bogat, slavan i
moćan, on je usamljen i gladan ljubavi. I dok tako upečatlji-
vo stoji na palubi svog Larčmonta VIII, najbolje, nalepše i
najmoćnije jahte koja je ikad stvorena, on se pita za devojku
iz svojih snova, da li će je uskoro sresti, da li će ona, devoj-
ka iz njegovih snova, bar donekle ličiti na devojku iz nje-
govih dečačkih maštanja, kada je, još kao dečak, sanjario na
obalama reke Potomak, na čuvenom po bogatstvu imanju svo-
ga oca, ili će biti siromašna?
Artur Baning je pripalio svoju prekrasnu skupocenu lulu
od ružinog drveta i pozvao jednog od svojih podređenih,
običnog drugog oficira, tražeći od njega šibicu. Taj ugledni,

137
slavni, poznati, stručnjak od karaktera u svetu brodova i plo-
vidbe, čovek od međunarodne reputacije u svetu brodova i
plovidbe, nije se usprotivio, već je smesta ponudio šibicu uz
duboki naklon u znak pokomosti, i mladi Baning, lep, visok,
uljudno mu je zahvalio, mada pomalo nespretno, da bi se vra-
tio svojim kihotskim sanjarenjima o srećnoj devojci koja će
jednog dana postati njegova nevesta i žena njegovih najstras-
nijih snova.
U tom trenutku, trenutku tišine, začuo se iznenadni, gla-
sni, jezoviti krik, iz jezovitog lavirinta slanog mora, krik koji
se mešao sa zapljuskivanjem ledenih talasa o pramac gor-
dog, skupocenog, čuvenog Larčmonta VIII, krik bola, ženski
krik! Krik žene! Zov upomoć gorke agonije i umiranja! Krik
za pomoć! Upomoć! Upomoć! Bacivši hitar pogled na uzbur-
kane vode, mladi Artur Baning prošao je kroz intenzivnu fo-
tosintezu kontrole, njegove izuzetno lepe, izražajne plave oči
gledale su u stranu dok je skidao svoj skupoceni smoking,
smoking koji je koštao hiljadu dolara, i zatim ostao u punom
sjaju svoje mladosti i lepote, njegovo mlado, krepko, atlet-
sko telo, koje je prošlo kroz mnoge okršaje na ragbi-me-
čevima u Jejlu, na fudbalskim mečevima u Oksfordu, i kao
grčki bog ocrtavao se pod crvenim zracima starog Sola, dok
je tonulo u vode plavog Mediterana. Upomoć! Upomoć! do-
pirao je samrtni krik bespomoćne žene, sirote žene, polugole,
neuhranjene, izmučene siromaštvom, u jeftinoj odeći, dok
oseća ledeni zahvat neumoljive, tragične smrti kako je sve
jače steže. Da li će umreti bez pomoći? Bilo je to iskušenje
i, bez ceremonija, defakto, lepi Artur Baning je zaronio.“

Napisao sam sve to u jednom dahu. Došlo mi je tako

brzo da nisam stigao ni da precrtam greške u pisanju. Vreme
je bilo da predahnem, a i prilika da pročitam šta sam napisao.
To sam i učinio.
Aha!

138
 Kakav stil! Izuzetno! Nikad u životu nisam pročitao ta-
ko nešto. Čudesno. Ustao sam, pljunuo u šake i protrljao ih.
Samo napred! Ko hoće da se bije sa mnom? Premlatiću
svaku budalu koja se prijavi. Mogu ceo svet da premlatim.
Nikad nisam doživeo ništa slično. Kakvo osećanje! Bio sam
duh. Lebdeo sam i kikotao se i lebdeo. Bilo je previše. Ko je
mogao da sanja o tome? Da ću ikad više biti sposoban da
ovako pišem. Moj bože! Čudesno!
Prišao sam prozoru i pogledao napolje. Magla se spu-
štala. Kakva prekrasna magla! Gledaj tu prekrasnu maglu!
Poslao sam joj poljupce. Mazio sam je rukama. Draga
Maglo, ti si devojka u beloj haljini, a ja sam kašika na simsu.
Bio je vruć dan, i sav sam vruć, zato molim te poljubi me,
draga Maglo. Poželeo sam da skačem, da živim, da umrem,
da spavam potpuno budan u snu bez snova. Kakve prekrasne
stvari. Kakva prekrasna bistrina. Bio sam onaj koji umire, i
mrtvac, i onaj koji večno živi. Bio sam nebo i nisam bio
nebo. Bilo je previše toga da se kaže, i nije bilo načina da se
to kaže.
Ah, vidi peć. Da ne veruješ! Peć. Zamisli. Kakva divna
peć. O peći, volim te. Od sada ću biti veran, neprestano ću te
obasipati ljubavlju. O peći, tresni me. Tresni me u oko. O
peći, prelepa je tvoja kosa. Pusti da pišam u nju, jer te tako
ludo volim, o najdraža, besmrtna peći. I moja ruka. Tu je.
Moja ruka. Ruka koja je pisala. Gospode, ruka. I to kakva
ruka. Ruka koja je pisala. Ja i ti i moja ruka i Kits. Džon Kits
i Arturo Bandini i moja ruka, ruka Džona Kitsa Bandinija.
Divno. O ruko kako jako tako lako ruko.
Da, ja sam to napisao.
Dame i gospodo iz komisije, iz cerekave komisije, me-
ketave komisije, ja sam to napisao, dame i gospodo, ja sam
to napisao. Baš tako. Ne poričem - slaba ponuda, da se tako
izrazim, jedno veliko ništa. Ali hvala vam na ljubaznim reči-
ma. Da, sve vas volim. Najiskrenije. Volim svakoga od vas,

139
puj, fuj, truj. Posebno volim dame, žene, ljude s matericom.
Neka se svuku i pristupe. Jedna po jedna, molim. Ti tamo, ti
čarobna plavokosa lutko. Tebe ću uzeti prvu. Požuri, molim
te, moje vreme je limitirano. Mnogo je posla preda mnom.
Tako je malo vremena. Ja sam pisac, znaš, moje knjige znaš,
besmrtnost znaš, slavu znaš, znaš za slavu, zar ne, slavo,
znaš za njega, zar ne. Slava i sve ostale gluposti, minoma
epizoda u životu muškarca. Samo sam seo za taj stočić. S
olovkom, da. Dar božji - to je nesumnjivo. Da, verujem u
Boga. Naravno. Bog. Moj dragi prijatelj Bog. O, hvala vam,
hvala. Sto? Naravno. Za muzej? Naravno. Ne, ne. Nema po-
trebe da se naplaćuje ulaz. Decu puštajte besplatno. Želim da
ga sva deca dodimu. O, hvala vam. Hvala vam. Da, prih-
vatam poklon. Hvala vam, svima vam hvala. Sada idem u
Evropu i Sovjetski Savez. Narodi Evrope me očekuju. Divan
svet, ti Evropljani, divan. I Rusi. Volim ih, moje prijatelje
Ruse. Zbogom, zbogom. Da. Sve vas volim. Moj rad, znate.
Toliko ga ima: moj opus, moje knjige, moji tomovi. Zbo-
gom, zbogom.
Seo sam i ponovo pisao. Olovka je gamizala po papim.
Papir se ispunio. Okrenuo sam ga. Olovka je krenula. Sle-
deći list. Jedna strana, zatim draga. Papiri su se gomilali.
Kroz prozor je ulazila magla, sveža i stidljiva. Ubrzo je is-
punila sobu. Pisao sam dalje. Stranica jedanaest. Stranica
dvanaest.
Pogledao sam napolje. Bio je dan. Magla je gušila pro-
storiju. Plina je nestalo. Šake su mi bile ukočene. Na prstu
koji je držao olovku pojavio se žulj. Oči su me pekle. Leđa
su me bolela. Jedva sam mogao da se pokrenem od zime. Ali
nikad se u životu nisam bolje osećao.

140
 20
Tog dana u fabrici nisam bio u formi. Prignječio sam prst na
sanduk s konzervama. Ali, zahvaljujem ti Bože, nije bilo ni-
kakve štete. Ruka koja piše ostala je netaknuta. Povređena je
druga ruka, leva; leva ruka ionako nije bitna, odsecite je ako
želite. U podne sam zaspao na doku. Kad sam se probudio,
plašio sam se da otvorim oči. Da li sam oslepeo? Da li me je
slepilo zadesilo već na početku karijere? Ali otvorio sam oči
i, hvala ti Bože, video sam. Popodne se kretalo kao lava. Ni-
kad kraja. Neko je ispustio kutiju koja me lupila u koleno.
Sasvim beznačajno. Bilo koji deo mene, gospodo, ali poš-
tedite mi oči i desnu ruku.
Čim se rad završio požurio sam kući. Seo sam u auto-
bus. To mi je bio poslednji novčić. U autobusu sam zaspao.
Bio je to pogrešan autobus. Morao sam da pešačim osam ki-
lometara. Tokom večere sam pisao. Jako loša večera: ham-
burger. U redu je, Mama. Nemoj ni slučajno da se uznemi-
ravaš zbog mene. Volim ja hamburger. Posle večere sam pi-
sao. Stranica dvadeset tri, stranica dvadeset četiri. Gomilale
su se. Do ponoći sam zaspao u kuhinji. Svalio sam se sa sto-
lice i tresnuo glavom u peć. Zaboravi, stara peći. Ruka mi je
dobro, kao i oči, ostalo nema značaja. Udri me opet, ako ti je
stalo, pravo u stomak. Majka mi je svukla odeću i smestila
me u krevet.

141
 Sledeće noći ponovo sam pisao do zore. Spavao sam
dva-tri sata. Tog dana sam poneo papir i olovku na posao. U
autobusu me pčela ujela za vrat. Kakav apsurd! Pčela ujeda
genija. Ti glupava pčelo! Idi svojim putem, molim te. Sram
te bilo. Šta da si me ujela u ruku? Smešno. Ponovo sam za-
spao u autobusu. Kad sam se probudio, autobus je bio na po-
slednjoj stanici, na drugoj strani losanđeleske luke, deset ki-
lometara od fabrike. Vratio sam se trajektom. Onda sam se
vozio drugim autobusom. Bilo je deset sati kad sam stigao
do fabrike.
Kratki Nejlor je stajao čačkajući zube šibicom.
,,Pa?“
„Majka mi je bolesna. Odneli su je u bolnicu.“
,,Šteta“, bilo je sve što je rekao.
Tog jutra sam se iskrao u toalet. Pisao sam unutra. Muve
se nisu mogle prebrojati. Zujale su nada mnom, gamizale po
mojim rukama i papiru. Vrlo inteligentne muve. Nesumnjivo
su čitale to što sam pisao. Pred kraj sam se potpuno ukočio,
tako da mimo mogu da gamižu po svesci i pomno prouče
svaku reč. Najljupkije muve koje sam ikad upoznao.
U podne sam pisao u kafeteriji. Bila je prepuna, bazdila
je na briljantin i masnu čorbu. Ništa nisam primećivao. Kad
je sirena zapištala, ugledao sam tanjir preda mnom. Nisam ga
ni pipnuo.
Popodne sam se ponovo iskrao u toalet. Pisao sam unu-
tra oko pola sata. Onda je ušao Manuel. Sakrio sam svesku i
olovku.
„Gazda traži tebe.“
Otišao sam do gazde.
„Gde si kog đavola nestao?“
„Moja majka. Sve je gore. Telefonirao sam, zvao sam
bolnicu.“
Protrljao je lice.

142
 ,,Šteta.“
„Prilično je ozbiljno.“
Coknuo je.
„Šteta. Hoće li se izvući?“
„Sumnjam. Kažu da su samo trenuci u pitanju.“
„Gospode. Baš mi je žao zbog toga.“
„Bila mi je dobra majka. Savršena. Ne znam šta ću ako
je umrla. Mislim da ću da se ubijem. Ona mi je jedini pri-
jatelj na svetu.“
„Šta joj se desilo?“
„Tromboza pluća.“
Zviznuo je.
„Gospode! To je strašno.“
„Ali to nije sve.“
„Nije sve!?“
„I arterioskleroza.“
„Svemogući Bože.“
Osetio sam kako mi suze naviru i ušmrknuo. Najednom
sam shvatio da je to što sam rekao da mi je majka jedini pri-
jatelj na svetu istina. I šmrcao sam, jer je čitava stvar bila
moguća, sa mnom, sirotim dečakom, dok robujem i proda-
jem svoj život u toj fabrici, a moja majka umire i ja, siroti
dečak bez nade i novca, beznadežno robujem dok mi majka
izdiše, s poslednjim mislima o meni, sirotom dečaku, koji
prodaje svoj život u fabrici konzervi. To je bila srceparajuća
misao. Počeo sam da cmizdrim.
„Bila je zaista divna“, rekao sam, jecajući. „Čitav njen
život bio je žrtvovan mom uspehu. To me užasno boli.“
„Teško je“ , rekao je Kratki. „Mislim da znam kako ti je.“
Glava mi je klonula. Počeo sam da se udaljavam, dok su
mi suze curile niz lice. Bio sam iznenađen da takva bezočna
laž može bukvalno da mi slomi srce.

143
 ,,Ne. Vi ne shvatate. Vi to niste u stanju! Niko ne shva-
ta ovo što ja osećam.“
Žumo je pošao za mnom.
,,Slušaj“, nasmešio se. „Zašto se ne urazumiš i uzmeš
slobodan dan? Idi u bolnicu! Ostani uz majku! Razvedri je!
Ako treba - ostani i nedelju dana! Sve će biti u redu ovde.
Ostaviću te na platnom spisku. Znam kako ti je. Dovraga,
valjda sam i ja nekad imao majku.“
Zaškrgutao sam zubima i odmahnuo glavom.
,,Ne. Ne mogu. Neću. Dužnost mi je da ostanem ovde, sa
ostalim momcima. Ne želim da me izdvajate. Majka bi se
složila sa mnom. Čak i kad bi se borila za poslednji dah,
znam da bi tako mislila.“
Dograbio me za ramena i prodrmao me.
,,Ne!“ rekao sam. „Neću to učiniti.“
„Gledaj ovamo! Ko je gazda? Sad uradi ono što ti govo-
rim. Izađi odavde, idi pravo u tu bolnicu, i sedi tamo dok ti
se majka ne oporavi!“
Najzad sam se predao i uhvatio ga za ruku.
„Bože, kako ste vi divan čovek! Hvala vam! Gospode, ni-
kad ovo neću zaboraviti.“
Tapšao me po ramenu.
„Zaboravi. Razumem ja te stvari. Valjda sam i ja nekad
imao majku.“
Iz novčanika je izvadio sliku.
„Vidi“ , nasmeŠio se.
Prineo sam izbledelu fotografiju mojim zamagljenim oči-
ma. Na njoj se videla zdepasta, stamena žena u venčanici
koja je padala kao čaršavi s neba, nagomilana oko njenih
nogu. Iza nje je bila veštačka pozadina, drveće i žbunje, ja-
buke u cvatu i rascvale ruže, naslikani pejzaž s vidljivim ru-
pama.

144
 „Moja majka“, rekao je. ,,Ta slika je stara pedeset godi-
n a“
Pomislio sam da je to najružnija žena koju sam ikad vi-
deo u životu. Vilica joj je bila kockasta kao u policajca. Cve-
će u njenoj ruci, koje je držala kao tučak za meso, bilo je
uvelo. Njen veo je stajao nakrivo, visio je kao zavesa s po-
lomljene gamišne. Krajevi njenih usta bili su povijeni naviše
u neuobičajeno ciničan osmeh. Izgledala je kao da prezire
ideju što je tako uparađena da bi se udala za jednog od tih pro-
kletih Nejlora.
„Prelepa je - to se ne može rečima iskazati.“
„Ona jeste bila čudo.“
„Tako i izgleda. Ima nečeg nežnog u njoj - kao breg u
sutonu, kao oblak u daljini, nešto blago i uzvišeno; znate na
šta mislim - moje metafore su nedovoljne.“
„Aha. Umrla je od zapaljenja pluća.“
,,Bože“, rekao sam. ,,Da ne povemješ! Tako divna žena!
Limitiranost takozvane nauke! A sve je takođe počelo obič-
nom prehladom, zar ne?“
„Aha. Baš tako je i bilo.“
,,Mi modemi ljudi! Kakve smo buđale! Zaboravljamo ne-
zemaljsku lepotu starih stvari, dragocenih stvari - kao što je
ta slika. Bože, čudesna je.“
„Aha. Tako ti je to.“

145
 21
Tog popodneva pisao sam na klupi u parku. Sunce je klizilo
naniže i tama nadolazila s istoka. Pisao sam u polumraku.
Kada je vlažni vetar počeo da duva s mora, prekinuo sam i
otišao kući. Mona i majka ništa nisu znale, mislile su da sti-
žem iz fabrike.
Posle večere sam nastavio. To nije više bila kratka priča.
Izbrojao sam trideset tri hiljade pet stotina i šezdeset reči.
Roman, pravi pravcati roman. Bilo je dvesta dvadeset i četiri
pasusa, i tri hiljade petsto osamdeset rečenica. Jedna reče-
nica imala je četiristo trideset i osam reči, najduža rečenica
koju sam ikad video. Bio sam ponosan na nju i znao sam da
će zadiviti kritičare. Na kraju krajeva, ne može svako da ih
rastegne do takve dužine.
I pisao sam, kad god sam mogao, red-dva ujutru, po
čitav dan u parku, puna tri dana, i stranicu za stranicom no-
ću. Dani i noći prolazili su pod olovkom kao dečje noge u
trku. Tri fascikle bile su ispunjene, zatim i četvrta. Nedelju
dana kasnije bilo je dovršeno. Pet fascikli. 69.009 reči.
Bila je to priča o strasnim Ijubavima Artura Baninga. Plo-
vio je svojom jahtom od jedne zemlje do druge u potrazi za
ženom svojih snova. Vodio je ljubav sa ženama svih rasa i
zemalja sveta. Potražio sam u rečniku sve moguće zemlje, i

146
nijednu nisam propustio. Bilo ih je šezdeset, i u svakoj od
njih strasna ljubavna veza.
Ali Artur Baning nikad nije našao ženu svojih snova.
Tačno u 3 sata i 27 minuta u petak ujutro, 7. avgusta, za-
vršio sam roman. Poslednja reč na poslednjoj stranici bila je
baš ona koju sam želeo.
To je bila ‘Smrt’ .
Moj junak pucao je sebi u glavu iz pištolja.
Držao je pištolj na slepoočnici i govorio.
„Nisam uspeo da pronađem ženu mojih snova“ , rekao je.
„Sada sam spreman za Smrt. Ah, slatka misterijo Smrti.“
Nisam napisao da je baš potegao oroz. To je bilo samo
nagovešteno, što je dokazivalo moju sposobnost obuzdava-
nja u žestokom klimaksu.
I tako je bilo dovršeno.

147
 22
Kad sam sledeće večeri stigao kući, Mona je čitala rukopis.
Fascikle su bile naslagane na stolu, i ona je čitala završne reči
na poslednjoj stranici, njihov razomi klimaks. Izgledala je uz-
buđeno i veoma zainteresovano. Skinuo sam jaknu i protrljao
šake.
,,Ha!“ rekao sam. „Vidim da te zanelo. Blistavo, zar ne?“
Zgađeno me pogledala.
,,Budalaština“ , rekla je. „Čista budalaština. To što je tebi
blistavo, meni je bljakavo."
,,0 “ , rekao sam. „Tako znači!“
Prišao sam joj.
„Šta ti uopšte umišljaš o sebi?“
„Kakva budalaština. Da umreš od smeha. Preskočila sam
tri fascikle.“
Zapretio sam joj pesnicom ispred nosa.
,,A kako bi volela da ti razbijem njušku? Da spljeskam
tvoju glupu facu?“
„Samo nešto pametuješ. Razmećeš se frazama!“
Istrgnuo sam joj fasciklu.
„Neznalico katolička! Glupačo imbecilna!“

148
 Moja pljuvačka poprskala je njeno lice i kosu. Prevukla
je maramicom preko grla i odgumula me, smešeći se.
„Zašto se tvoj junak nije ubio na prvoj stranici umesto
na poslednjoj? Bila bi to mnogo bolja priča.“
Dočepao sam je za vrat.
„Pripazi šta govoriš, ti rimska bludnice. Opominjem te -
dobro pripazi na svoje reči.“
Otrgla se, ogrebavši mi ruku.
,,To je nešto najgore što sam ikad pročitala.“
Ponovo sam je pridavio. Skočila je sa stolice i divlje se
borila, grebući mi noktima lice. Ustuknuo sam, vičući na nju.
„Bogomoljko licemema! Ti bludna opatice! Imbecilna
babunko katolička!“
Na stolu je bila vaza. Prišla je stolu i uzela je. Poigravala
se njom, glađeći je, odmeravajući njenu težinu, i preteći se
smeškala. Onda ju je smestila na rame, spremajući se da mi
je baci u glavu.
,,Ha!“ rekao sam. ,,To sam čekao! Baci je !“
Rastvorio sam košulju, dugmići su se razleteli naokolo,
i isturio sam gola prsa. Bacio sam se na kolena pred nju i pe-
snicama se lupao po gmdima sve dok me nisu zabolela.
,,Udri!“ vikao sam. „Samo napred! Obnovi inkviziciju!
Ubij me! Počini bratoubistvo! Neka se ovaj pod zacrveni od
krvi genija koji se drznuo!“
„Budalo. Ti ne umeš da pišeš. Pojma nemaš o pisanju.“
„Droljo! Redovnička droljo iz rimskog kupleraja!“
Gorko se nasmešila.
„Nazovi me kako god ti drago. Samo drži ruke dalje od
mene.“
„Spusti tu vazu.“
Oklevala je za trenutak, slegnula ramenima i spustila je.
Uspravio sam se. Ignorisali smo jedno drugo. Bilo je kao da

149
se ništa nije desilo. Počela je da skuplja dugmiće moje ko-
šulje s tepiha. Sedeo sam neko vreme, samo sam seđeo i ra-
zmišljao o onom što mi je rekla. Otišla je u sobu. Čulo se šu-
štanje češlja koji prolazi kroz njenu kosu.
„Kakav je problem sa tom pričom?“ upitao sam.
„Glupa je. Ne sviđa mi se.“
„Zašto?“
„Zato što je glupa.“
„Dođavola s tim! Kritikuj! Ne govori da je glupa! Kri-
tikuj! Šta ti konkretno smeta? Zašto je glupa?“
Prišla je vratima.
„Zato što je glupa. To je sve što mogu da kažem o njoj.“
Pribio sam je uza zid. Pobesneo sam. Prikovao sam joj
ruke, Čvrsto je zarobio nogama i preteći je gledao u lice. Pot-
puno je zanemela od gneva. Zubi su joj nemoćno cvokotali,
lice joj je pobledelo i na njemu su izbile fleke. Ali sada kad
sam je savladao, plašio sam se da je pustim. Još nisam za-
boravio kasapski nož.
,,To je najidiotskija knjiga koju sam ikad pročitala!“ ci-
knula je. „Najodvratnija, najluđa, najglupavija, najidiotskija
knjiga na svetu! Toliko je loša da nisam mogla da je čitam.“
Rešio sam da ostanem ravnodušan. Pustio sam je i puc-
nuo joj prstima pod nosom.
„Fuj! Toliko od mene. Tvoje mišljenje ni najmanje me
ne uzrujava.“
Stao sam nasred sobe i obratio se zidovima oko sebe.
,,0ni nas ne mogu dotaći. Ne - ne mogu! Naterali smo
crkvu da ustukne. Dante, Kopemik, Galilej, i sada ja - Ar-
turo Bandini, sin skromnog tesara. Mi samo teramo dalje.
Iznad njih smo. Mi čak nadilazimo njihovo komično nebo.“
Protrljala je svoje pomodrele ruke. Prišao sam joj i uz-
digao ruku ka plafonu.

150
 „Mogu da nas obese, mogu da nas spale, ali mi teramo
dalje - oni što govore da; otpadnici; besmrtnici; oni što za-
uvek govore da.“
Pre nego što sam stigao da se sagnem, bacila je vazu. Iz
takve blizine bila je nepogrešiva. Vaza me tresnula baš kad
sam okrenuo glavu. Pogodila me iza uha i razbila se u pa-
ramparčad. Na trenutak sam pomislio na frakturu lobanje.
Ali to je bila mala, krhka vaza. Uzalud sam očekivao krv.
Polupala se, a nije me čak ni ogrebala. Parčići su se razleteli
po sobi. Ni tračka krvi, ni dlaka mi nije zafalila s glave.
Čudo!
Okrenuo sam se, spokojan i nepovređen. S prstom upe-
renim ka tavanici, kao jedan od apostola, progovorio sam.
„Čak je i Svemoćni bog na našoj strani. Kažemo amin,
jer čak i kad nam vaze razbijaju o glavu ne mogu nas pov-
rediti, niti naše glave pucaju.“
Bilo joj je drago što nisam povređen. Smejući se, otišla
je u spavaću sobu. Legla je na krevet i čuo sam je kako se
smeje i smeje. Stao sam kod vrata i gledao je kako s ushi-
ćenjem gnječi jastuk.
„Smej se“, rekao sam. „Samo napred. Jer amin ti govo-
rim, a onaj ko se poslednji smeje najslađe se smeje, i moraš
reći da i da i da, tako je govorio Zaratustra.“

151
 23
Majka je došla kući, s punim rukama paketa. Skočio sam sa
kauča i pošao za njom u kuhinju. Spustila je pakete i pogle-
dala me. Jedva je disala, lice joj je bilo crveno od navale kr-
vi, jer su je stepenice uvek ubijale.
„Jesi li pročitala priču?“
,,Da“, jedva je izgovorila. „Naravno da sam pročitala.“
Uhvatio sam je za ramena, čvrsto ih stegnuvši.
,,To je velika priča, zar ne? Odmah mi reci!“
Sklopila je ruke, zaljuljala se i zatvorila oči.
„Naravno da jeste!“
Nisam joj poverovao.
,,Ne laži, molim te. Ti savršeno dobro znaš da mrzim
svaki oblik pretvaranja. Ja nisam ovca. Uvek želim istinu.“
Mona je ustala, došla do vrata i zastala na pragu. Nag-
nula se s rukama iza leđa i smešila se osmehom Mona Lize.
„Reci to Moni“, kazao sam.
Majka se okrenula ka Moni.
„Pročitala sam - zar ne, Mona?“
Izraz na Moninom licu ostao je nepromenjen.
,,Vidiš!“ pobedonosno mi je rekla majka. „Mona zna da
sam pročitala!“

152
 Ponovo se okrenula ka Moni.
„Rekla sam da mi se dopalo, zar ne, Mona?“
Izraz na Moninom licu bio je i dalje isti.
„Vidiš! Mona zna da mi se dopalo - je V tako, Mona?“
Počeo sam da se lupam po grudima.
„Gospode bože!“ dreknuo sam. „Govori meni! Meni!
Meni! Meni! Ne Moni! Meni! Meni! Meni!“
Majčine ruke uzdigle su se u očajanju. Bila je pod odre-
đenom tenzijom. Nije bila potpuno prisebna.
„Ali već sam ti rekla kako mislim da je divno!“
,,Ne laži me. Nikakve smicalice nisu dozvoljene.“
Uzdahnula je i odlučno ponovila: „Divno je. Treći put ti
kažem da je divno. Divno je.“
„Prestani da lažeš.“
Prevmula je očima. Htela je da vrisne, da zaplače. Pri-
tismrla je slepoočnice i pokušavala da smisli neki drugi način
kako da se izrazi.
„Šta onda želiš da kažem?“
„Želim istinu, ako nemaš ništa protiv. Samo istinu.“
,,U redu onda. Istina je da je divno.“
„Prestani da lažeš. Najmanje što mogu da očekujem od
žene koja mi je dala život je bar neki privid istine.“
Stegla mi je ruku i približila lice mojem.
,,Arturo“ , preklinjala me, „kunem ti se da mi se dopada.
Kunem se.“
Tako je i mislila.
Nazad nešto. Postojala je žena koja me razume. Tu,
preda mnom, ta žena, moja majka. Ona me razumela. Krv
moje krvi, kost moje kosti, umela je da ceni moju prozu.
Mogla je da stane pred čitav svet i proglasi je divnom. Evo
žene za sva stoleća, žene koja je esteta i pored svoje neu-
kosti, intuitivni kritičar. Nešto je u meni smekšalo.

153
 ,,Majčice“, šapnuo sam. „Najdraža majčice. Draga slat-
ka mila majčice. Toliko te volim. Život ti je tako težak, naj-
draža moja majčice.14
Poljubio sam je, osetivši slani ukus njenog vrata. Izgle-
dala je tako umomo, tako iznureno. Gde je pravda na ovom
svetu, zašto je ta žena morala da pati bez mogućnosti za pri-
tužbu? Da li je na nebu postojao Bog koji sudi i vidi nju kao
svoju? Trebalo bi da postoji! Mora postojati!
„Majčice draga. Posvetiću ovu knjigu tebi. Tebi - mojoj
majci. Mojoj majci, sa zahvalnošću i poštovanjem. Njoj, bez
koje bi ovo veliko delo ne bi bilo moguće. Mojoj majci, s
poštovanjem i zahvalnošću sina koji neće z:aboraviti.“
Mona se zakikotala, okrenula se i vratila se u sobu.
„Smej se!“ uzviknuh. „Smej se! Glupačo!“
„Majčice draga“, rekao sam. „Majčice draga.“
„Smej se!“ uzviknuh. „Moronko moronska! Smej se!“
„Najdraža majčice. Za tebe, moju majku - poljubac!“
I poljubio sam je.
„Junak me podsetio na tebe“, nasmešila se.
„Majčice draga.“
Nakašljala se, oklevajući. Nešto ju je mučilo. Pokušava-
la je da mi kaže nešto.
„Ima jedna stvar. Mora li tvoj junak da vodi ljubav sa
tom cmkinjom? Sa tom ženom u Južnoj Aftici?“
Nasmejao sam se i zagrlio je. Zaista je bilo zabavno. Po-
ljubio sam je i potapšao po obrazu. Ho-ho, bila je kao malo
dete, kao sasvim mala beba.
„Majčice draga. Vidim da je pisanje ostavilo dubok uti-
sak na tebe. Potreslo te do same ivice tvoje čiste duše, maj-
čice moja draga. Ho-ho.“
„Nije mi se dopao ni onaj deo sa Kineskinjom.“
„Majčice draga. Bebice moja mala.“

154
 „Nije mi se dopalo ni ono sa Eskimkom. Pomislila sam
da je odvratno. Zgadilo mi se.“
Zapretio sam joj prstom.
,,No~no. Eliminišimo puritanizam. Samo bez lažne čed-
nosti. Pokušajmo da budemo logični i filozofski nastrojeni.“
Ugrizla se za usnu i namrštila se. Nešto drugo kuvalo se
u njenoj glavi. Razmišljala je malo, onda me jednostavno
pogledala u oči. Znao sam u čemu je problem - bojala se da
to kaže, šta god da je.
,,Dobro“ , rekao sam. „Govori. Kaži šta imaš.“
„Ono mesto kad spava s devojkama iz kabarea. Ni to mi
se nije dopalo. Dvađeset devojaka! Pomislila sam da je to
zaista grozno. Uopšte mi se nije dopalo.“
,,Zašto?“
,,Ne mislim da bi trebalo da spava sa toliko žena.“
,,Ne misliš? A zašto?“
„Jednostavno ne mislim - to je sve.“
„Ali zašto? Nemoj da vrdaš. Iskaži svoje mišljenje, ako
ga imaš. U suprotnom - ćuti. Vi žene!“
„Trebalo je da nađe lepu i poštenu mladu katolkinju i
oženi se njom.“
Tako znači! Istina se najzad pokazala. Dohvatio sam je
za ramena i okretao je dok mi se lice nije sasvim primaklo
njenom, dok mi se oči nisu našle u istoj ravni s njenim.
„Pogledaj me“, rekao sam. ,,Ti se izdaješ za moju majku.
Dobro, pogledaj me! Izgledam li ja tebi kao neko ko bi pro-
dao svoju dušu za pišljivi novac? Misliš li ti da ja dajem pet
para za mišljenje svetine? Odgovori!“
Ustuknula je.
Lupio sam se po grudima.
„Odgovori mi! Nemoj da stojiš tu kao žena, kao idiot,
malograđanski katolički lovac na lascivne šale. Zahtevam od-
govor!“

155
 Sada je postala drska.
„Junak je pokvaren. Vršio je preljubu gotovo na svakoj
stranici. Žene, žene, žene! Bio je nečist od samog početka.
Stomak mi se prevmuo.“
,,Ha!“ rekao sam. „Najzad smo tu! Najzad je ružna is-
tina izronila! Papizam se vratio! Proradio je katolički um!
Rimski papa maše svojim bludnim barjakom.“
Prešao sam u dnevnu sobu i obratio se vratima.
„Sve vam je tu. Zagonetka univerzuma. Precenjivanje
vrednosti koje su već precenjene. Romanizam. Papizam.
Rimska bludnica i njen drečavi horor! Vatikanizam. Doista
vam kažem, ukoliko ne postanete oni koji kažu da, postaćete
jedni od prokletih! Tako je govorio Zaratustra!“

156
 24
Posle večere sam doneo rukopis u kuhinju. Raširio sam fas-
cikle na stolu i pripalio cigaretu.
„Sada ćemo videti koliko je to glupo.“
Kad sam počeo da čitam, čuo sam Monu kako peva.
,,Tišina!“
Pročitao sam prvih deset redova. To je bilo dovoljno da
ispustim rukopis kao mrtvu zmiju i ustanem od stola. Šetao
sam po kuhinji. Nemoguće! To ne može biti istina!
„Nešto ovde nije u redu. Previše je vruće. Ne odgovara
mi. Treba mi prostora, svežeg vazduha.“
Otvorio sam prozor i pogledao napolje. Iza mene je
ležao rukopis. U redu, vrati se i čitaj ga, Bandini. Nemoj da
stojiš kraj prozora. Rukopis nije tu; tamo je, iza tebe, na
stolu. Vrati se i pročitaj ga.
Čvrsto stisnuvši usne seo sam i pročitao još pet redova.
Krv mi je jumula u lice. Srce mi je tuklo kao malj.
„Ovo je čudno; zaista je veoma čudno.“
Iz dnevne sobe dopro je Monin glas. Pevala je. Himnu.
Gospode, himnu u ovo doba. Otvorio sam vrata i proturio
glavu.
„Prekini s tim pevanjem da ti ne pokažem nešto zaista
glupo.“
„Pevaću ako mi se peva.“

157
 „Bez himni. Zabranjujem himne.“
„Pevaću i himne.“
„Pevaj himnu - i mrtva si. Pa ti vidi.“
„Ko je mrtav?“ rekla je majka.
,,Niko“, rekao sam. „Niko - za sad.“
Vratio sam se rukopisu. Još deset redova. Skočio sam i
počeo da grizem nokte. Odgrizao sam i zanokticu s palca.
Bol je sevnuo. Mala mrlja crvene krvi pojavila se ispod nok-
ta.
„Rrvari! Rrvari dok ne umreš!“
Odeća mi je smetala. Mrzeo sam tu kuhinju. S prozora
sam posmatrao saobraćaj koji se odvijao na bulevaru Ava-
lon. Nikada još nisam čuo takvu buku. Nikada još nisam
osetio takav bol kao u mom palcu. Bol i buka. Sve sirene
sveta bile su na toj ulici. Larma me izluđivala. Nisam mogao
da živim i pišem na takvom mestu. Odozdo je dopiralo zzzz-
zzzzzzzzz od slavine u kupatilu. Ko se to kupao u ove sate?
Kakav je to izrod? Možda su cevi bile neispravne. Jumuo
sam kroz stan do našeg kupatila i pustio vodu. Radila je - ali
bila je bučna, toliko bučna da sam se upitao kako da to nikad
ranije nisam primetio.
„Šta se đesilo?“ upitala je majka.
„Mnogo je bučno ovde. Ne mogu da stvaram u ovoj ga-
lami. Jednom rečju, već mi je dosta ove ludnice.“
„Čini mi se da je veoma mimo noćas.“
,,Ne oponiraj mi - ženo.“
Vratio sam se u kuhinju. To je bilo apsolutno nemoguće
mesto za pisanje. Nije ni čudo. Nije ni čudo - šta? Eto, nije
ni čudo što je to bilo nemoguće mesto za pisanje. Nije ni
čudo? O čemu ti govoriš? Nije ni čudo - šta ? Ova kuhinja
je bila škodljiva. Ovaj kraj je bio škodljiv. Ovaj grad je bio
škodljiv. Sisao sam ranu na palcu. Bol me razdirao na par-
čiće. Čuo sam kako se majka obraća Moni.

158
 „Šta mu je sad?“
,,Šašavje“ , rekla je Mona.
Upao sam u sobu.
„Čuo sam te!“ dreknuo sam. ,,I opominjem te da umuk-
neš! Pokazaću ja tebi ko je ovde glup.“
„Nisam rekla da si ti glup“ , kazala je Mona. „Rekla sam
da ti je priča glupa. Ne ti.“ Smeškala se. ,,Za tebe sam rekla
da si šašav. Za tvoju knjigu sam rekla da je glupa.“
„Pripazi malo! Bog mi je svedok, opominjem te.“
„Šta je sad sa vama?“ upitala je majka.
,,0na zna“, rekao sam. „Pitaj nju.“
Hrabreći sebe za novo iskušenje, stisnuo sam zube i vra-
tio se rukopisu. Držao sam stranicu pred sobom, zatvorenih
očiju. Plašio sam se da čitam. Ništa se nije moglo pisati u
ovoj ludari. Nikakva umetnost nije mogla da se rodi iz ovog
haosa gluposti. Izuzetna proza zahteva tiho, mimo okruže-
nje. Možda čak i nežnu muziku. Nije ni čudo! Nije ni čudo!
Otvorio sam oči i pokušao da čitam. Uzalud. Nije išlo.
Nisam mogao da čitam. Pokušao sam naglas. Uzalud. Ta
knjiga je bila loša. Bila je nekako brbljiva; previše je bilo
reči u njoj. Bila je nekako nesvarljiva. Promašaj. Prilično
loša knjiga. Još gore od toga. Odvratna knjiga. Smrdljiva
knjiga. Najimbecilnija knjiga koju sam ikad video. Bila je
komična; bila je glupa; o, kako je glupa, glupa, glupa, glupa,
glupa. Sram te bilo, glupane glupi, što pišeš tako glupe
stvari. Mona je u pravu. Glupa je.
Za sve su krive žene. One su mi otrovale um. Lepo sam
mogao da osetim kako se razvija - čisto ludilo. Pisanje jed-
nog manijaka. Umobolija. Ha! Gledajte ga! Ludak! Gledajte
ga! Mahniti bezumnik. Postao je takav od previše tajnih že-
na, gospodo. Užasno mi ga je žao. Patetičan slučaj, gospodo.
Nekada je bio dobar katolički dečak. Išao je u crkvu i sve
ostalo. Bio je veoma pobožan, gospodo. Uzoran dečak. Vas-

159
pitavan kod opatica, bio je to vrlo pristojan momčić. Sada je
jadan i bedan slučaj. Veoma dirljivo. Iznenada se promenio.
Aha. Nešto mu se desilo. Stao je na pogrešnu nogu kada mu
je otac umro, i pogledajte šta se dogodilo.
Imao je ideje. Imao je toliko izmišijenih žena. Uvek je
bilo nečeg uvmutog u njemu, ali potrebne su bile te lažne
damice da bi se to konačno pokazalo. Viđao sam dečka u
kraju, kako luta sasvim sam. Živeo je s majkom i sestrom u
onoj staroj zgradi preko puta škole. Često je svraćao u Dži-
mov lokal. Pitajte Džima o njemu. On ga odlično poznaje.
Radio je u fabrici konzervi. Razne je poslove radio, ali nigde
se nije zadržao - previše je ekscentričan. Fali mu daska u
glavi. Lud je, kažem vam, potpuno je lud. Da - previše žena,
od pogrešne vrste. Trebalo je da čujete kako vergla. Kao na-
vijen. Najveći lažov u okrugu Los Anđelesa. Patio je od ha-
lucinacija. Od iluzija veličine. Opasan po okolinu. Pratio je
žene po ulicama. Besneo je na muve i jeo ih. Žene su to uči-
nile. Pobio je i puno kraba. Ubijao ih je čitavog jednog po-
podneva. Jednostavno je ćaknut. Najluđi lik u čitavom Los
Anđelesu. Drago mi je da su ga zatvorili. Kažete da su ga
našli kako luta dokovima u stuporu? To i liči na njega. Mo-
žda je tražio nove krabe, da ih pobije. Izuzetno je opasan,
verujte mi. Mesto mu je iza rešetaka. I to doživotno. Sigur-
nije je kad je umobolnik u ludnici, gde mu je i mesto. Sve u
svemu, žalostan slučaj. Teško njegovoj majci i sestri. Mole
se svake noći za njega. Možete li to da zamislite? Da! Možda
su i one lude.
Srušio sam se na sto i zaplakao. Hteo sam da se ponovo
molim. Više od svega na svetu hteo sam da govorim molitve.
Ha! Ludak hoće da se moli!
Ludak koji se moli! Možda zato što je vaspitan u religi-
oznom duhu. Možda je bio previše pobožan kao dete. Sme-
šno je sve to u vezi s njim. Jako smešno. Ujedao sam se za
zglobove prstiju. Grebao sam sto. Zubi su mi pronašli bolno

160
mesto na palcu. Glodao sam ga. Fascikle su ležale oko mene
na stolu. Kakav pisac! Knjiga o kalifomijskim fabrikama
konzervi! Knjiga o kalifomijskom riganju!
Smeh.
Čuo sam majku i Monu u dnevnoj sobi. Govorile su o
novcu. Majka se ogorčeno jadala. Govorila je da se nikad
nećemo izvući s mojom fabričkom platom. Govorila je da
ćemo se preseliti kod ujka Frenka. On će se brinuti o nama.
Znao sam poreklo takvih reči. Ujka Frenkove reči. Ponovo je
razgovarao s majkom. Znao sam. I znao sam da ona ne
ponavlja sve ono što joj je stvamo rekao: da sam nistarija i
da se ne mogu osloniti na mene, da uvek može da očekuje
sve najgore od mene. Majka je govorila, a Mona je samo
ćutala. Zašto joj Mona ni reč nije rekla? Zašto je morala da
bude tako primitivna? Tako bezosećajna?
Skočio sam i ušao u sobu.
„Odgovori majci kad ti se obraća!“
Mona se užasnula istog trenutka kad me ugledaia. Prvi
put u životu video sam taj izraz straha u njenim očima. Od-
mah sam stupio u akciju. To je bilo ono što sam oduvek že-
leo. Krenuo sam prema njoj.
„Pripazi malo!“ rekla je.
Zadržavala je dah, spremajući se da skoči sa stolice.
,,Arturo!“ rekla je majka.
Mona je ustala, ušla u spavaću sobu i tresnula vratima.
Rekla je majci da me drži dalje od nje. Naglo sam otvorio
vrata. Ustuknula je ka krevetu, pala je preko njega. Dahtala
je-
„Pripazi se!“
,,Opatice!“
,,Arturo!“ rekla je majka.
„Opatice! Glupo je, znači? Zasmejavalo te, a? Nešto naj-
gore što si ikad pročitala, a?“

161
 Zamahirao sam pesnicom. Tresmila je preko usta. Uhva-
tila se za usne i pala među jastuke. Majka je ušla, vrišteći.
Krv je curila kroz Monine prste.
„Smejala si se, a? Rugala si se! I to delu jednog genija.
Ti da se rugaš Arturu Bandiniju! Sada Bandini uzvraća. Uz-
vraća u ime slobode!“
Majka ju je prekrila rukama i telom. Pokušao sam da je
odvojim od Mone. Frknula je na mene kao mačka.
,,Napolje!“ rekla je.
Dograbio sam jaknu i izašao. Majka je nešto tepala u
sobi. Mona je ječala. Osećao sam da ih nikad više neću vide-
ti. I bilo mi je drago.

162
 25
Na ulici nisam znao kuda da odem. Grad je imao dva smera:
istočni i zapadni. Na istoku je bio Los Anđeles. Na zapadu je
bilo more. Pošao sam u pravcu mora. Bilo je užasno hladno
te letnje noći. Magla je rasla. Vetar ju je nanosio tamo-amo,
velike pramenove belog. Čuo sam sirene za maglu u kanalu,
kako muču kao pun vagon goveda. Zapalio sam cigaretu. Na
zglobovima mi je bila krv - Monina. Obrisao sam je o no-
gavicu. Nije se skinula. Uzdigao sam pesnicu i pustio da je
magla ovlaži hlađnim poljupcem. Ponovo sam je brisao. Ali
krv se nije skinula. Onda sam trljao zglobove o prljavi ivič-
njak sve dok krv nije iščezla, ali sam usput ogulio kožu sa
zglobova, i sada je moja krv potekla.
„Dobro. Krvari - ti. Krvari!“
Prešao sam preko školskog dvorišta i hodao niz Avalon,
žustro sam hodao. Kuda ideš, Arturo? Cigareta je bila ogav-
na, kao pima usta dlaka. Ispljunuo sam je ispred sebe, zatim
je pažljivo zgazio petom. Pogledao sam je preko ramena. Bio
sam zapanjen. I dalje je gorela, slabašni dim uzdizao se kroz
maglu. Hodao sam do sledećeg ugla, razmišljajući o toj ci-
gareti. I dalje je živela. Povredilo me što i dalje gori. Zašto
bi i dalje gorela? Zašto se nije ugasila? Loš znak, možda.
Zašto ometam ulazak te cigarete u svet duvanskih duhova?

163
Zašto dopuštam da gori i tako bedno pati? Zar sam dotle do-
šao? Zar sam postao takva užasna nakaza da čak negiram toj
cigareti pravo na spokojnu smrt?
Hitro sam se vratio.
Bila je tamo.
Zgazio sam je i razmazao po pločniku.
„Zbogom, draga cigareto. Srešćemo se ponovo u raju.“
Onda sam produžio. Magla me lizala mnogobrojnim hla-
dnim jezicima. Zakopčao sam moju kožnu jaknu, sve osim
poslednjeg dugmeta.
Zašto nisam zakopčao i poslednje?
To me nerviralo. Da ga zakopčam, ili ga ostavim neza-
kopčano, to ruglo u svetu dugmadi, to bezvredno dugme?
Ostaviću ga tako.
Ne, zakopčaću ga.
Da, otkopčaću ga.
Nisam učinio ni jedno ni drugo. Sinulo mi je gordijev-
sko rešenje. Otkinuo sam dugme s kragne i bacio ga na ulicu.
„Žao mi je, dugme. Dugo smo bili prijatelji. Često sam
te dodirivao mojim prstima, i ti si mi očuvalo toplotu u hlad-
nim noćima. Oprosti mi što sam ti ovo učinio. Mi ćemo se
takođe sresti u raju.“
Kod banke sam ugledao tragove šibica na zidu. Limb tra-
gova šibica, područje njihove golgote zato što nemaju dušu.
Samo jedan trag imao je dušu - samo jedan, trag koji je os-
tavila žena u purpumom kaputu. Da zastanem i posetim ga?
Ili da prođem?
Zastaću.
Ne, proći ću.
Da, hoću.
Ne, neću.
Da i ne.

164
 Da i ne.
Zastao sana.
Pronašao sam trag šibice koji je ona ostavila, ta žena u
purpumom kaputu. Kako je bio lep! Kakav umetnički potez!
Kakva izražajnost! Zapalio sam šibicu, ostavivši dug, debe-
li trag. Onda sam prineo razbuktali sumpomi vrh tragu koji
je ona ostavila. Šibica se prilepila za zid, štrčeći.
„Zavodim te. Volim te, i dajem ti javno svoju Ijubav.
Kakva sreća za tebe!“
Šibica je visila nad njenim umetničkim tragom. Onda je
pala, gomći sumpor se ohladio. Produžio sam, moćnim voj-
ničkim korakom, osvajač koji je obeščastio retku dušu traga
jedne šibice.
Ali zašto se moja šibica ohladila i pala? To me grizlo.
Zahvatila me panika. Zašto se to dogodilo? Šta sam učinio
da me to zadesi? Ja sam bio Bandini - pisac. Zašto me je
šibica izneverila?
Vratio sam se, besan. Našao sam šibicu na pločniku, le-
žala je tamo hladna i mrtva naočigled čitavog sveta. Podigao
sam je.
„Zašto si pala? Zašto me izdaješ u času mog trijumfa? Ja
sam Arturo Bandini, veliki pisac! Šta si mi to učinila?“
Nije bilo odgovora.
„Govori! Zahtevam objašnjenje!“
Nije bilo odgovora.
,,U redu. Nemam drugog izbora. Moram da te uništim.41
Prelomio sam je i bacio u slivnik. Pala je pored druge
šibice, jedne koja nije bila slomljena, veoma lepe šibice sa
ogrlicom plavog sumpora oko svoga vrata, otmene šibice
koja je videla sveta. A tu je ležala moja, ponižena, slomljene
kičme.
„Stidim te se. Sada ćeš stvamo patiti. Ostavljam te da ti
se čitavo carstvo šibica smeje. Neka te sve šibice vide i m-

165
gaju ti se. Neka tako bude. Bandini je rekao. Bandini, moć-
ni majstor pera.“
Ali nakon dvadesetak metara to mi se učinilo kao užasna
nepravda. Sirota šibica! Taj jadni i bedni momak! Sve je to
bilo tako nepotrebno. On je dao sve od sebe. Znao sam kako
se loše osećao. Vratio sam se i uzeo je. Stavio sam je u usta
i sažvakao.
Sada je nijedna ođ svih šibica na svetu neće prepoznati.
Ispljunuo sam je na dlan. Tu je ležala, slomljena i i pretvore-
na u kašu, već u stanju raspadanja. Odlično! Savršeno! Ka-
kvo čudo propadanja. Bandini, čestitam ti! Izveo si čudo.
Ubrzao si večne zakone i povratak izvoru. Svaka ti čast, Ban-
dini! Magično delo. Potentno. Pravi si bog, moćni natčovek;
gospodar života i pisane reči.
Prošao sam pored bilijarske sale Akme, približavajući se
zalagaonici. Te večeri je bila otvorena. Izlog je bio istovetan
kao i pre tri nedelje, kada se ona zagledala unutra, žena s pur-
purnimkaputom.Tujebio inatpis: Najveće cene za staro zlato.
Sve to iz jedne tako davne noći, kad sam porazio Guča
na osamsto metara i tako slavno pobedio za Ameriku. I gde
je sad bio Guč, Silvester Guč, taj moćni Holanđanin? Dragi
stari Guč! Neće on tako brzo zaboraviti Bandinija. Veliki je
bio trkač, gotovo jednak Bandiniju. Kakve priče za njegove
unuke! Kad se ponovo sretnemo u nekoj drugoj zemlji, pri-
čaćemo o starim vremenima, Guč i ja. Ali gde se on sad na-
lazio, ta holandska munja? Nesumnjivo natrag u Holandiji,
baveći se vetrenjačama, tulipanima i klompama, taj moćni
čovek, gotovo jednak Bandiniju, iščekujući smrt među slat-
kim uspomenama, čekajući Bandinija.
Ali gde je ona - moja žena iz te blistave noći? Ah,
maglo, povedi me njoj. Mnogo toga moram da zaboravim.
Učini me nalik sebi, lebdeća vodo, maglovita kao duša, i
ponesi me u ruke žene belog lica. Najveće cene za staro zlato.

166
 Te reči duboko su se urezale u njene oči, duboko u njene
neurone, duboko u pomrčinu njenog mozga, iza tog belog
lica. Duboko su je rasekle tamo, kao trag šibice u pamćenju,
proplamsaj koji će nositi do groba, neizbrisiv utisak. Pre-
krasno, prekrasno, Bandini, kako pronicljivo vidiš! Kako je
tajanstvena tvoja blizina božanskom. Kakve reči, dražesne
reči, lepota jezika, duboko u hramu njenog uma.
I vidim te sad, noćna ženo - vidim te u svetom okru-
ženju nekog prljavog lučkog pansiona, magla je napolju, a ti
ležiš, i noge su ti mlitave i hladne od njenih smrtonosnih po-
ljubaca, i kosa ti miriše na krv, slatko kao krv, tvoje izno-
šene i pocepane čarape vise sa trošne stolice pod hladnim
Žutim svetlom ogoljene sijalice, oseća se vonj prašine i mo-
kre kože, tvoje pohabane plave cipele žalosno leže bačene
pored kreveta, na tvom licu ocrtava se zamor i očaj iscrplju-
jućeg siromaštva, razbludne su tvoje usne, pa ipak me te me-
ke plave usne lepote pozivaju da dođem dođem dođem u tu
bednu sobu i nasladim se zanosnom uvelošću tvojih oblina,
da ti možda dam nastranu lepotu za bedu, moju lepotu za
tvoju, svetlost postaje cmilo dok vrištimo, naša bedna ljubav
i svetlucanje sive zore koja odbija da se stvamo rodi i nikad
se neće stvamo okončati.
Najveće cene 2 a staro zlato.
Ideja! Rešenje svih mojih problema. Bekstvo Artura Ban-
dinija.
Ušao sam.
,,Do koliko sati radite?“
Jevrejin iza žice samo je i dalje gledao u svoje račune.
„Još sat.“
„Vratiću se.“

Kad sam stigao kući, nikog nisam našao. Na stolu je bila

poruka. Majčin rukopis.

167
 Otišle smo da prenoćimo kod ujka Frenka. Dođi odmah.
Čaršav je bio strgnut sa kreveta, kao i jedna jastučnica.
U neredu su ležali na podu, umrljani krvlju. Na komodi su
bili zavoji i plava bočica sredstva za dezinfekciju. Lavor s
vodom obojenom krvlju bio je na stolici. Pored njega je le-
žao majčin prsten. Stavio sam ga u džep.
Ispod kreveta sam izvukao kovčeg. U njemu je bilo pu-
no stvari, uspomena iz našeg detinjstva koje je majka briž-
ljivo sačuvala. Vadio sam ih, jednu po jednu. Sentimentalno
zbogom, pogled u prošlost pre nego što Bandini konačno
odleti. Uvojak svetle kose u majušnom belom molitveniku -
bila je to moja kosa, kad sam bio dete; molitvenik je bio po-
klon na dan moje prve pričesti.
Isečci iz novina kad sam završio osnovnu školu; drugi
isečci kad sam izašao iz srednje škole. Isečci o Moni. No-
vinska fotografija Mone u haljini za prvu pričest. Njena i
moja fotografija na dan krizmanja. Naša fotografija na Bad-
nje veče. Naša fotografija kad smo oboje pevali u horu. Naša
zajednička fotografija sa proslave Bezgrešnog začeća. Lista
reči sa takmičenja u spelovanju iz osnovne škole; 100% iz-
nad mog imena.
Isečci o školskim predstavama. Sva moja sveđočanstva.
I sva Monina. Nisam bio bistar, ali sam uvek prolazio. Evo
jednog: aritmetika 70; istorija 80; geografija 70; spelovanje
80; religija 99; engleski 97. Nikad nije bilo problema s religi-
jom i engleskim za Artura Bandinija. Evo jednog od Mo-
ninih: aritmetika 96; istorija 95; geografija 97; spelovanje 94;
religija 90; engleski 90.
Mogla je da bude bolja od mene u drugim stvarima, ali
nikad u engleskom ili religiji. Ha! Jako zabavno, nema šta.
Značajna anegdota za biografe Artura Bandinija, Najgori Bo-
žji neprijatelj dobija bolje ocene iz religije od najboljeg Bo-
žjeg prijatelja, a još su oboje iz iste porodice. Užasna ironija.
Kakva bi to biografija bila! O Gospode, biti živ i čitati je!

168
 Na dnu kovčega našao sam šta sam tražio. Tu je bio
porodični nakit umotan u maramu. Dva zlatna prstena, zlat-
ni časovnik sa lancem, nekoliko zlatnih narukvica, zlatne
minđuše, zlatni broš, nekoliko zlatnih ukosnica, zlatna ka-
meja, zlatni lančić, razne sitnice od zlata koje je otac kupo-
vao tokom svog života.

,,Koliko?“ rekao sam.

Jevrejin je kiselo pogledao.
„Sve samo smeće. Kome to da prodam?“
„Svejedno, koliko? Šta je s tim natpisom: Najveće cene
za staro zlato ?“
„Možda sto dolara, ali šta da radim s tim? Nema tu pu-
no zlata. Sve sama pozlata.“
„Dajte mi dvesta i sve je vaše.“
Gorko se nasmešio, njegove cme oči skupile su se iz-
među žabljih kapaka.
„Nikada. Ni za milion godina.“
„Neka bude sto sedamdeset pet.“
Gumuo je nakit ka meni.
„Nosi to. Ne vredi ni pedeset dolara.“
„Neka bude sto sedamdeset pet.“
Našli smo se na sto deset. Dao mi je novčanice, jednu po
jednu. Nikad u životu nisam imao toliko novca. Samo što ni-
sam pao u nesvest. Ali nisam dozvolio da primeti.
,,To je grabež“, rekao sam. „Pljačkate me.“
„Misliš milosrđe. Ja ti bukvalno poklanjam pedeset do-
lara.“
,,Monstruozno“, rekao sam. ,,Nečuveno.“
Pet minuta kasnije bio sam pred Džimovim lokalom.
Glancao je čaše iza šanka. Njegov pozdrav je uvek bio isti.
„Zdravo! Kako je u fabrici?“

169
 Seo sam, izvadio svežanj novčanica i ponovo ih prebro-
jao.
„Lepu si paricu dobio“ , nasmešio se.
„Koliko ti dugujem?“
„Zašto? NiŠta.“
„Jesi li siguran?“
„Ali ni cent mi ne duguješ.“
„Odlazim iz grada“, rekao sam. „Vraćam se u štab. Mis-
lio sam da ti dugujem nešto. Isplaćujem sve svoje dugove.“
Nakezio se na novac.
„Voleo bih da mi duguješ bar polovinu tih para.“
„Nije sve moje. Nešto od toga pripada partiji. Novac za
putne troškove.“
,,A. Neka dobra partija, znači. I kad se ženiš?“
„Nije ta partija. Reč je o Komunističkoj partiji.“
„Misliš Rusi?“
„Nazovi je tako ako ti odgovara. Komesar Dimitrijef je
to poslao. Novac za troškove.“
Iskolačio je oči, zviznuo i spustio krpu.
,,Ti si komunist?“ izgovorio je s pogrešnim akcentom,
tako da se rimovalo s Tunis.
Ustao sam, prišao vratima i pažljivo osmotrio ulicu. Vra-
tivši se, klimnuo sam glavom u pravcu toaleta.
„Ima li tamo nekog?“ šapnuo sam.
Odmahnuo je glavom. Seo sam. Nemo smo zurili jedan
u drugoga. Ovlažio sam usne. On je pogledao ka ulici, zatim
ponovo u mene. Oči su mu šarale tamo i natrag. Nakašljao
sam se.
„Umeš li da čuvaš tajnu? Izgledaš mi kao čovek kome
mogu verovati. Umeš li?“
Progutao je knedlu i nagnuo se ka meni.

170
 „Nikome ne pričaj“ , rekao sam. „Da. Ja sam komimist.“
,,Rus?“
,,U principu - da. Daj mi čokoladni frape.“
Bilo je kao da si mu zario nož među rebra. Prepao se da
me ne izgubi iz vidnog polja. Čak i kad se okrenuo da natoči
piće u mikser gledao me preko ramena. Zagrcnuo sam se od
prigušenog smeha i pripalio cigaretu.
,,Mi smo totalno bezopasni“ , nasmejah se. „Ali totalno.“
Ni reč nije rekao.
Polako sam pio frape, grcao sam u sebi od smeha. Ra-
dostan i bezbrižan smeh peo mi se iz grla.
„Ali stvamo! Mi smo sasvim humani. Sasvim!“
Posmatrao me kao pljačkaša banaka.
Ponovo sam se nasmejao, veselim i zvonkim kikotom.
„Dimitrijef će saznati za ovo. Ispričaću mu u sledećem
izveštaju. Umreće od smeha, stari Dimitrijef, urlaće u svoju
cmu bradu. Kako će da urla, taj cmi raski vuk! Ali stvamo -
mi smo totalno bezopasni - totalno. Uveravam te, totalno.
Ali stvamo, Džime. Zar nisi znao? Stvamo smo. . . “
,,Ne, nisam.“
Ponovo sam se zakikotao.
„Ali naravno! Pa to si morao da znaš!“
Ustao sam i krajnje humano se nasmejao.
,,Da - stari Dimitrijef će saznati za ovo. Kako će da urla
u svoju cmu bradu, taj cmi raski vuk!“
Stao sam ispred rafa s revijama.
,,A šta buržoazija noćas čita?“
Ništa nije rekao. Njegova jetka odbojnost pružila se kao
zategnuta žica između nas. Besno je glancao čaše, jednu za
dragom.
„Dužan si mi za piće“ , rekao je.
Dao sam mu novčanicu od deset dolara.

171
 Kasa je zazvonila. Izvadio je kusur i tresnuo ga na šank.
„Evo ti! Još nešto?“
Uzeo sam sve osim dvadeset pet centi. Moja uobičajena
napojnica.
„Zaboravio si ovo“ , rekao je.
„O ne!“ nasmešio sam se. To je za tebe - napojnica.“
„Ne želim je. Zadrži svoj novac.“
Bez reči, samo uz saučesnički osmeh, stavio sam novčić
u džep.
„Stari Dimitrijef- kako će samo urlati, taj cmi vuk.“
„Želiš li još nešto?“
Uzeo sam svih pet brojeva Artista i modela iz rafa. U
trenutku kad sam ih dodimuo, znao sam zašto sam ušao u
Džimov lokal sa toliko novca u džepu.
„Ovo, uzeću ovo.“
Nagnuo se preko šanka.
„Koliko ih imaš?“
,,Pet“
„Mogu da ti prodam samo dva. Ostale sam obećao ne-
kom.“
Znao sam da laže.
„Neka onda budu dva, druže.“
Njegov pogled mi je svrdlao leđa dok sam izlazio na
ulicu. Prošao sam kroz školsko dvorište. Prozori na našem
stanu bili su neosvetljeni. Ah, opet žene. Evo Bandinija s
njegovim ženama. Morale su da provedu sa mnom poslednju
moju noć u ovom gradu. Odjednom sam osetio stam mržnju.
Ne. Bandini neće pokleknuti. Nikad više!
Zgužvao sam revije i odbacio ih. Pale su na trotoar, le-
pršajući u magli, tamne fotografije nalik na cmo cveće. Sa-
gnuo sam se da ih uzmem i zastao. Ne, Bandini! Natčovek ni-
kad ne podleže slabosti. Snažni čovek izlaže se iskušenjima

172
da bi im odoleo. Onda sam ponovo krenuo ka njima. Samo
hrabro, Bandini! Bori se do poslednjeg jarka! Stisnuvši zube,
odlučno sam pošao prema kući. Pred ulazom sam se okre-
nuo i pogledao natrag. Bile su nevidljive u magli.
Tužne noge pele su me škripavim stepeništem. Otvorio
sam vrata i upalio svetlo. Bio sam sam. Usamljenost je mi-
lovala, raspaljivala. Ne. Ne i ove poslednje noći. Noćas od-
lazim kao osvajač, kao pobednik.
Legao sam. Digao se. Legao. Digao se. Hodao sam nao-
kolo, tražeći. U kuhinji, u kupatilu. U plakaru. Piišao sam
vratima i nasmešio se. Prišao sam stolu, prozoru. Žene su
lepršale u magli. Tražio sam po sobi. Ovo je tvoja poslednja
bitka. Pobeđuješ. Bori se dalje.
Ali sada sam ponovo krenuo do vrata. I niz stepenice.
Gubiš - bori se kao natčovek! Zlovoljna magla smesta me
progutala. Ne noćas, Bandini. Ne budi glupo beslovesno go-
vedo. Budi heroj u okršaju!
Pa ipak sam se vratio, s revijama u ruci. Evo ga puzi -
taj slabić. Ponovo je pao.
Gledajte kako se šunja kroz maglu sa svojim beskrvnim
ženama. Večito će da se šunja kroz život s beskrvnim ženama
iz novina i knjiga. Kada se sve završi, one će ga naći, u toj
zemlji belih snova, napipaće njegovu maglu.
Tragedija, gospodo. Velika tragedija. Beskrvna fluidna
egzistencija, gospodo. I telo, gospodo. Našli smo ga na do-
kovima. Da, gospodo. Metak kroz srce, gospodo. Da, samo-
ubistvo. A šta da učinimo s telom? Za Nauku - vrlo dobra
ideja, gospodo. U Rokfelerov institut, ni manje ni više. On bi
to i želeo, gospodo. Njegova poslednja želja na Zemlji. Bio
je veliki ljubitelj Nauke, gospodo - nauke i beskrvnih žena.
Seo sam na kauč i okretao stranice. Ah, žene, žene.
Iznenada sam pucnuo prstima.
Ideja!

173
 Odbacio sam revije i kopao naokolo tražeći olovku. Ro-
man! Potpuno novi roman! Kakva ideja! Presveti Bože, ka-
kva ideja! Prvi je bio promašaj, naravno. Ali ne i ovaj. Imao
sam ideju! U toj novoj ideji Artur Baning neće biti basno-
slovno bogat; biće basnoslovno siromašan! Neće istraživati
svet na skupocenoj jahti, tragajući za ženom svojih snova.
Ne! Biće sasvim suprotno. Žena će tragati za njim! To! Ka-
kva ideja! Žena će predstavljati sreću; one će biti njen sim-
bol, dok će Artur Baning simbolizovati sve muškarce. Kakva
ideja!
Počeo sam da pišem. Ali zgadilo mi se već posle neko-
liko minuta. Presvukao sam se i spakovao stvari u kofer. Po-
trebna mi je bila promena okoline. Velikom piscu potrebne
su promene. Kada sam završio s pakovanjem, seo sam i na-
pisao oproštajnu poruku majci.

Draga ženo koja si mi dala život,

nemilosrdne šikane i perturbacije ove noći postepeno
su se pretočile u stanje koje strmoglavo navodi mene,
Artura Bandinija, na brobdingnagijansku i gargantuov-
sku odluku. Otvoreno te obaveštavam o tome. Ergo, ja
sad napuštam tebe i tvoju najšarmantniju kćer (moju vo-
ljenu sestru Monu), da bih potražio basnoslovni užitak
predstojeće karijere u dubokoj samoći. Dragim rečima,
večeras putujem ka istočnoj metropoli - našem Los An-
đelesu, gradu anđela. Poveravam te benignoj velikoduš-
nosti tvoga brata, Frenka Skarpija, koji je, što bi se reklo,
dobar porodični čovek (sic!). Bez novca sam, ali ti otvo-
reno savetujem da odustaneš od svoje cerebralne strepnje
za moju sudbinu, koja uistinu počiva na dlanu besmrtnih
bogova. Tokom godina došao sam do žalosnog otkrića da
je život sa tobom i Monom poguban po uzvišenu i veliko-
dušnu svrhu Umetnosti, i otvoreno ti ponavljam da sam
ja umetnik, stvaralac bez pardona. I, među nama, nez-
grapne erupcije moždane mase i intelekta slabo daju plo-
da u pokvarenoj, izopačenoj hegemoniji koju mi, bedni

174
 smrtnici, u nedostatku bolje i jezgrovitije terminologije,
nazivamo dom. Otvoreno ti dajem moju ljubav i blago-
slov, i kunem se svojom iskrenošću kada otvoreno kažem
da ti ne samo opraštam za žalosna zbivanja ove noći, već
i za sve druge noći. Ergo, otvoreno pretpostavljam da ćeš
uzvratiti u sličnom maniru. Mogu li da kažem u zaključ-
ku da sam ti zahvalan na mnogo čemu, o ženo koja si
udahnula dah života u mozak moje sudbine. Da, tako je,
tako je.

Arturo Gabriel Bandini

S koferom u ruci otpešačio sam do stanice. Ostalo je još

deset minuta čekanja na ponoćni voz za Los Anđeles. Seo
sam i počeo da razmišljam o novom romanu.