Nacume Soseki

Dečak

prevod

Dušan Stojiljković
Natsume Sōseki: Botchan

Kokoro, 2013

bojana888
 I

Od ranog detinjstva sam bio pravo spadalo i večito sam doživljavao razne zgode i
nezgode. Jednom, još u osnovnoj školi, skočio sam sa drugog sprata školske zgrade i nedelju
dana posle toga nisam mogao da ispravim leđa. Možda ćete me pitati zašto sam izveo takvu
majstoriju? Posebnih razloga nije bilo. Ja sam jednostavno provirio kroz prozor na drugom
spratu, a jedan od mojih školskih drugova spazio me je i počeo namerno da začikava:

- E-e-e, praviš se važan, a da skočiš, ne smeš! Eh, ti kukavico!

A ja tras, pa skočim.

Kad sam stigao kući na leđima školskog poslužitelja, otac razrogači oči, i uzrujano
reče:

- Kakav to magarac skače sa drugog sprata! Ta, ti ćeš i vrat slomiti!

- Nije to ništa, drugi put ću bolje skočiti - odgovorih.

Jedan rođak poklonio mi je inostrani perorez. Taj sam nožić pokazivao drugovima,
okrećući njegovu prekrasnu oštricu na suncu. Odjednom neko od njih reče:

- Da blista - blista, ali sigurno ne seče!

- Kako to da ne seče? Šta god hoćeš seče! - tvrdio sam.

- A tako! Pa hajde onda, poseci svoj prst - predloži ovaj.

- Šta, prst?...

A ja ti onda, iskosa, zarezah po prstu desne ruke. Srećom, nož je bio malen a kost
čvrsta, inače bi ostao bez palca. Doduše, ožiljak je ostao za ceo život.

U našem dvorištu bila je omanja bašta, a usred nje, na dvadeset koraka od kuće, rastao
je kesten. To drvo mi je bilo draže od života. Kad sazru kesteni, ja bih se, čim otvorim oči,
iskrao iz kuće i otrčao da sakupim opale plodove, a zatim ih grickao u školi. Naša bašta se s
jedne strane graničila s dvorištem starinarnice Jamaširoja. Vlasnik te radnje imao js sina
Kantoroa, kome je bilo trinaest godina. Kantoro je, naravno, bio kukavica, ali je ipak imao
dovoljno smelosti da se provlači kroz plot od bambusa i bere kestenje. Jedne večeri sakrio
sam se iza ograde i uhvatio lopova. Uverivši se da nema kud pobeći, Kantoro se odvažno baci
na mene. Protivnik je za godinu ili dve bio stariji od mene. Bio je kukavica, ali jak. Izabravši
pogodan trenutak, Kantoro htede da me udari glavom u grudi, ali promaši, i njegova pljosnata
glava, skliznuvši, upade u rukav moga avasea.1

Nastojeći da se nje oslobodim, tresao sam rukom koliko sam mogao, a Kantorova
glava se po mom rukavu koprcala. Završilo se tako što je najzad izmučeni Kantoro zario zube
u moju ruku. To me je veoma zabolelo i, sateravši Kantoroa uz plot, podmetnuo sam mu
nogu. Zemljište Jamaširoje je bilo za metar i po niže od naše bašte i Kantoro je, slomivši plot,
glavačke poleteo dole i s promuklim krikom tresnuo u svoje dvorište. Padajući, otkide mi
rukav i ruka mi se smesta oslobodi.

Kad je moja mati otišla te večeri kod Jamaširoje da se izvinjava, usput je donela i moj
rukav.

Bilo je mnogo i drugih šeretluka. Jedanput sam sa sinom drvoseče Kanekoa, i

Kakuom - dečakom iz čajdžinice - izgazio zemljište zasejano šargarepom. Tamo gde
šargarepa nije iznikla, zemlja je odozgo bila prekrivena slamom, a odmah potom, pošto se
troje dece na toj slami jurcalo, pravilo rusvaj i rvalo pola dana, jasno je da od leje šargarepi
ništa nije ostalo. A sećam se još i šta me je snašlo kada sam zađubrio bunar na pirinčanom
polju Furukave. Bunar je bio tako sagrađen da je kroz odvod, napravljen od kolenca debelog
bambusa, izbijala voda iz dubine i razlivala se po polju. Ali, ja za taj uređaj tada nisam znao i
zato sam nabacao u bunar kamenje, štapove, iverje i, uverivši se da voda više ne teče, vratih
se kući i sedoh da ručam. Ali tada, glasno psujući, banu Furukava, crven od besa.

Izgleda da se stvar slegla naknadom štete.

Otac me uopšte nije voleo. Majka je gajila naklonost samo prema mom starijem bratu.
Brat je imao belo lice, i dopadalo mu se da igra ženske uloge, podražavajući glumce. Otac je
svaki put, kad bi me video, govorio: „Od tebe ni u kom slučaju ništa valjano neće ispasti”. Za
njim je ponavljala i majka: „Samo se mangupira i šegači. Zabrinjava me njegova budućnost”.
I u samoj stvari ništa valjano od mene nije ni ispalo. Zabrinutost za moju budućnost takođe
nije bila lišena osnove. Doduše, na robiju ipak nisam dospeo i zato sam i ostao živ.

Majka je bolovala, i na dva-tri dana pre njene smrti ja sam se u kuhinji prevrtao preko
glave i povredio rebro o ivicu peći; strašno me je bolelo. Majka se veoma razljutila: „Da te

1 Avase: postavljeni, zimski kimono.

moje oči više ne vide!” - rekla je. I šta ćeš, ja sam, obrni-osvrni, otišao rođacima. Ubrzo
potom su mi javili da mi je mati umrla. Ja uopšte nisam očekivao da će tako brzo umreti.
„Trebalo je da budem malo poslušniji, pošto je ona bila tako ozbiljno bolesna” - mislio sam,
vrativši se kući. A brat mi je rekao da je svemu uzrok moje nepoštovanje roditelja i da je zbog
mene mati tako brzo umrla. Od srdžbe sam klepio brata po njušci, i zbog toga sam izvukao
deblji kraj.

Posle materine smrti živeli smo utroje: otac, stariji brat i ja. Moj otac je bio čovek koji
sam ništa nije radio, ali samo što bi pogledao nekog, već bi rekao: „Eh, nisi ti nizašta, nisi
nizašta!” Takav mu je, valjda, bio način ophođenja. Zbog čega nizašta, zašto nizašta - ni dan-
danas ne shvatam. Čudan je bio moj otac.

Brat je izjavio da namerava da postane trgovački zastupnik i svesrdno je bubao

engleske reči. Bio je lukav, i karakter mu je bio kao u žene, zato sam se ja s njim rđavo
slagao. Svađali smo se makar jednom nedeljno. Jednom, kad smo igrali šah on je varao i
otvoreno me je začikivao što sam ja zapao u škripac. Ja planuh i bacih mu pravo među oči
topa koga sam držao u ruci. Iz ogrebotine na nosu probiše nekoliko kapi krvi. Brat me je
opanjkao kod oca. Otac je izjavio da me lišava nasledstva. Tu ništa ne možeš da uradiš, mora
se ostati bez nasledstva, zaključio sam, ali je naša služavka Kio, koja je služila kod nas već
deset godina, sa suzama u očima stala da moli oca za mene, i njegov se gnev postepeno
stišao. Pa, ipak se nisam prepao oca - pre mi je bilo žao naše služavke Kio. Pričali su da je
ona iz dobre porodice, ali joj je loza odavno počela da siromaši, dok na kraju nije došlo do
toga da je Kio morala da postane sluškinja. Mi smo je zvali tetkom. Ne znam zašto, ali ta
tetka me je veoma volela. Čudnovata stvar! Majci sam terao uz nos i kad je bila na umoru,
otac uopšte nije znao šta da radi sa mnom, u čitavoj okolini svi su se klonili mene kao
pokvarenog mališana i mangupa - a ona me je volela od sveg srca. Ja sam se već pomirio sa
tom mišlju da ne umem da se ophodim prema ljudima. „Zbog toga se prema meni ophode kao
prema klipanu” - mislio sam. I bio sam na to oguglao. I utoliko mi je više bilo neobično što se
Kio stalno brine o meni. Ponekad smo ostajali sami u kuhinji, i Kio bi počela da me hvali: „Ti
si čestit, iskren, imaš dobru dušu” - govorila je. Ali, ja nisam shvatao smisao njenih reči. Kad
bih imao dobru dušu, mislio sam, tada bi se ne samo Kio, no i svi drugi malo bolje ophodili
prema meni. I uvek sam joj odgovarao:

- Ne mogu da trpim kad mi se neko ulizuje!

- Eto zašto ja i govorim da imaš dobru dušu - nije se smirivala tetka, radosno
gledajući u mene.

Ona kao da se ponosila sa mnom kao delom svojih vlastitih ruku. To mi nije bilo baš
prijatno.

Posle materine smrti Kio mi je još jače bila privržena. Po koji put bi se u moje detinje
srce potkrala sumnja: zašto li me ona tako voli? „Tričarija je sve to! Bolje da me ostavi na
miru. Žali me, šta li?” - mislio sam. Ali me je Kio ipak stvarno volela. Često mi je za svoj
novac kupovala slatkiše i kolače. Tokom hladnih večeri ona je na prstima donosila i stavljala
kraj uzglavlja moje postelje vrelu čorbu od krišom sklonjenog heljdinog brašna. Događalo se
da mi je čak kupovala pržene rezance. Ali stvar se nije ograničavala samo na jelo. Dobijao
sam od nje cipele i čarape, olovke i sveske. I najzad, Kio mi je čak pozajmila tri jena. I ne
zato što sam joj tražio na zajam - ne. Ona je sama donela taj novac meni u sobu i rekla:
„Teško je, svakako, bez novca? Uzmi, da ti se nađe.” Ja sam, naravno, rekao: „Ne treba”. No,
ona je ostala pri svom, i ja sam se najzad rešio da ih uzmem na zajam. Pravo da vam kažem,
taj novac me je obradovao. Stavio sam ga u kesu i zavukao pod pazuh, a zatim, kada sam
otišao u nužnik, slučajno sam je ispustio u rupu. Šta da se radi! Spotičući se izišao sam iz
nužnika i iskreno - od prve do poslednje - ispričao sve Kio. Tetka smesta potraži bambusov
štap i reče: „Naći ću ih!” Ubrzo potom čuo se pljesak vode kraj bunara.

Izašao sam da pogledam - i video kako Kio ispira vodom kesu s novcem držeći je
nataknutu na kraju štapa. Zatim je otvorila kesu i izvukla iz nje novčanicu - novčanica je bila
izbledela, a slova se rasplinula. Kio je prosušila novac kraj hibaćija2 i pružila mi ga.

- Sada će, valjda, sve biti u redu.

- Čini mi se da malo zaudara - rekoh.

- Onda daj, idem da je zamenim.

Ne znam kako je ona to uradila - podmetnula, šta li - tek umesto novčanice donela mi
je tri jena u srebru. Zaboravio sam na šta sam potrošio ta tri jena. Obećao sam da ću joj vratiti
dug, ali ga nisam vratio. Sad bih hteo da joj dam desetostruko više, ali je kasno!

Kio mi je nešto darovala samo onda kada ni oca ni brata nije bilo. Ali, šta može biti
gadnije nego tajno dobijati poklone. Naravno, brat i ja se nismo slagali, ali nisam želeo da mi
Kio daje slatkiše i olovke kradom od njega.

- Zašto daješ samo meni, a ne i bratu? - upitah jednom Kio.

2 Hibaći: mangal u vidu okruglog ili četvrtastog suda.

 Kio suvo odgovori:

- Pa, zato što otac kupuje bratu.

To nije bilo pravedno. Naravno, otac je bio svojeglav, ali ipak nije bio tako
nepravičan. Međutim, u očima Kio sve je izgledalo drugačije - ona me je do ludila volela. Ali
šta se moglo uraditi sa nerazumnom starom ženom, iako je u prošlosti njena porodica imala
izvestan društveni položaj? Na tome se stvar nije završila. Pristrasne oči - strašna stvar! Kio
je čvrsto verovala da ću ja jednoga dana neizostavno uspeti u životu, napraviti blistavu
karijeru i živeti pevajući. Zato moj marljivi brat i ima samo belo lice, a u stvari nije nizašta.
Tako je ona presudila jednom za svagda. Bilo je beskorisno protivrečiti joj. Kio je bila
ubeđena da oni koje ona voli, neizostavno moraju postati slavni ljudi, a oni koje ne voli
obavezno će pretrpeti neuspeh. Meni ni na kraj pameti nije bilo da ja mogu postati nešto
naročito. Ali, Kio je stalno tvrdila: „Postaćeš, postaćeš”, i ja sam već nehotice počeo da
mislim: „Pa, možda će ipak nešto ispasti od mene?” A kad se sada setim - kakva glupost!
Jednom sam se usudio da upitam Kio šta ću ja to da budem. Ali, stvarno, ni ona sama nije
imala jasnu predstavu o tome. Samo je rekla: „Nema sumnje da ćeš ti sebi sagraditi kuću sa
raskošnim tremom i da ćeš se voziti u rikši”.3

Od tog doba Kio je bila na velikoj muci zbog toga da li ćemo nas dvoje živeti zajedno
kada ja budem zasnovao svoj dom i budem svoj čovek.

- Da li ćeš me ti ostaviti kod sebe? - pitala me je više puta.

I, kao da sam stvarno vlasnik kuće, ja sam odgovarao:

- Hm... ostaviti? Pa dobro, ostani.

Ali ta žena imala je bujnu maštu.

- Gde ti se više dopada, u Kođimaći-ku ili u Azabu-ku? 4 Napravi ljuljašku u vrtu. I

neka u kući bude jedna po evropskom nameštena soba. Dosta je jedna.

Tako je ona sama, bez mog učešća, zidala kule u vazduhu. Kakva kuća! Ništa od toga.
Uopšte mi nije bio potreban ni evropski ni japanski dom. I svaki put sam odgovarao Kio:

- Šta će mi to?

- Imaš čestitu dušu, zato i nisi gramziv - opet me je hvalila Kio.

I ma šta ja govorio, u odgovor sam dobijao samo pohvalu.

3 Rikša: prevozno sredstvo, kolica na dva točka koju vuče „vozač”.
4 Kođimaći-ku i Azabu-ku, kvartovi u Tokiju.
 Tako smo proživeli pet-šest godina posle materine smrti. Otac mi se podsmevao, s
bratom sam se svađao. Kio mi je donosila slatkiše i s vremena na vreme me hvalila. Naročitih
želja nisam imao. Smatrao sam - dovoljno je i ono što imam. „Druga deca, svakako, imaju to
isto” - mislio sam. I kada je Kio katkad iz bilo kog razloga govorila: „Jadni moj, nesrećniče!”
- ja bih se zamislio: zašto sam ja jadan i zašto sam nesrećnik? I ništa me više nije
uznemiravalo. Samo mi je bilo teško bez novca za džeparac, a otac mi ga nije davao.

Šest godina posle majčine smrti, u januaru, umre mi otac od kapi. Te iste godine u
aprilu završio sam privatnu srednju školu, a u junu je moj brat završio trgovačku školu.
Trebalo je da ode na Kjušu, gde su mu ponudili mesto u nekoj trgovačkoj firmi. Ja sam još
morao da učim u Tokiju. Brat izjavi:

- Prodaćemo kuću, otarasiću se imetka i potom otputovati.

- Radi kako ti je volja - odgovorih mu.

U svakom slučaju, nisam mislio da živim na njegovim plećima. Pri prvoj svađi bi mi
neizostavno to prebacio, i morao bih zbog nekakve milostinjice sve da gutam. „Neću -
odlučio sam - prehraniću se nekako i bez njega - pogodiću se makar morao mleko da
raznosim po kućama”.

Brat je pozvao starinara i u bescenje dao svu tu od predaka nasleđenu starudiju. Kuću
smo preko nekakvog posrednika prodali jednom bogatašu. Sve skupa je po svoj prilici donelo
veoma pristojnu svotu, ali koliku - tačno ne znam. Mesec dana pre toga prešao sam u četvrt
Kanda-ku, gde sam u ulici Ogavamaći iznajmio sobicu sa hranom i nameravao, dok ne
donesem konačnu odluku šta ću preduzeti, tamo da proživim. Kio je veoma tugovala što kuća
u kojoj je ona proživela toliko godina prelazi u tuđe ruke - ali kuća nije bila njena i ona ništa
nije mogla da uradi. „Da si ti bio samo malo stariji, mogao si sve to da dobiješ u nasledstvo” -
ubeđivala me je vatreno. Ali, da se moglo dobiti nasledstvo, da sam malo stariji, onda bi se,
znači, moglo dobiti i sada. Tetka se ni u šta nije razumela i zato je verovala da bih ja, samo da
sam malo stariji, dobio kuću.

Tako smo se brat i ja rastali. Ali šta da se radi sa Kio? Brat svakako nije mogao da je
uzme k sebi, nije bio u takvoj mogućnosti, a i Kio nije bila ni najmanje rada da se petlja s
njim negde na ostrvu Kjušu. Ja sam se tada smestio u malenom jeftinom sobičku; pa i taj
sobičak bih možda morao svakog časa da napustim - tako da nikako nisam mogao pomoći
Kio. Usudio sam se da pitam samu Kio šta namerava. Pitao sam je neće li poći negde da
služi. Ali, Kio je odgovorila:
 - Ništa se ne može učiniti, mislila sam, mislila i odlučila: dok ti ne stekneš svoju kuću
i dok se ne oženiš, živeću kod nećaka.

Nećak je bio pisar u sudu i, jednom rečju, nije živeo loše; on joj je i ranije više puta
predlagao: „Ako hoćeš, pređi kod mene”, ali ona tada nije pristajala: „Neka sam i sluga, ali
sam tamo gde sam navikla”, govorila je. Ali, sada je Kio očigledno odlučila: zašto da ide da
služi u neku nepoznatu kuću, bolje je da ode da živi kod nećaka. Ipak je jednako ponavljala:

- Stekni što pre svoj dom, oženi se, a tada ću se brinuti o tvom domaćinstvu.

Izgleda da je mene, tuđinca, više volela nego svog rođenog nećaka.

Dva dana pre svog odlaska na Kjušu brat dođe k meni, odbroja šesto jena i reče:

- Možeš taj novac upotrebiti kao početni kapital i otvoriti trgovinu ili ga utrošiti na
školarinu i učiti. Radi s njim šta hoćeš, ali šta će s tobom dalje biti, ne tiče me se.

Od moga brata je to bilo prosto neverovatno! Ja sam, doduše, mislio da sam nekako
mogao proći i bez tih njegovih šest stotina jena, ali tako lepa pažnja s njegove strane ipak me
js dirnula, i zahvalivši se bratu, primio sam novac. On je potom izvukao pedeset jena i rekao:

- Daj to Kio.

Uzeo sam ih bez reči.

Dva dana kasnije oprostio sam se s bratom na stanici Šimbaši i nikada ga više nisam
video.

U krevetu sam razmišljao o tome kako da upotrebim svojih šesto jena. Da otvorim
trgovinu - velika briga, a nisam ja za tako nešto; a sa šesto jena pravu trgovinu, svakako,
nećeš ni otvoriti. A ako otvoriš, ništa nećeš uraditi - ostaću takav kakav sam, i neću se moći
pohvaliti pred ljudima da sam, kako vele, obrazovan.

Pošto s tim kapitalom mogu učiniti šta hoću, najveća korist je da ga upotrebim za
školarinu. Šesto jena podeljeno na tri dela, to je dvesta jena godišnje: dakle, mogu tri godine
da učim. A ako tri godine zasednem, ispašće nešto. Tada sam počeo da razmišljam u koju
školu da stupim. Ali, meni se od rođenja nije sviđala ni jedna nauka. Naročito ne jezici ili
nekakva književnost - sačuvaj me bože od toga! Da uzmem makar i novu poeziju - pa ja od
dvadeset stihova ni jedan ne razumem! I na kraju krajeva, ako mi ništa nije drago, ma šta
izabrao - isto mi se hvata, odlučih. Srećom, prolazeći kraj škole prirodnih nauka primetio sam
objavu o prijemu učenika. Pa, znači sudbina! Uzeo sam program i na licu mesta ispunio sve
formalnosti potrebne oko upisa.

Kad se sada setim škole jasno mi je da je to bila greška, koja je proistekla iz one iste
nepromišljenosti koja mi je odmalena bila svojstvena.

Tri godine sam učio zajedno sa drugim učenicima, međutim, naročitih sposobnosti
nisam pokazivao i zato sam uvek bio među poslednjima. Ali, nekako su prošle tri godine i ja
sam završio školu. Meni samom se sve to činilo nekako zabavno, nisam imao ništa protiv
toga; i srećno sam završio školovanje.

Osmog dana posle završetka škole pozvali su me kod direktora. „Svakako, nekakav
posao” - pomislio sam i otišao. Ispostavilo se da je jednoj srednjoj školi na ostrvu Šikoku
potreban učitelj matematike. Plata - četrdeset jena mesečno. Predložili su mi, ako hoću. Učio
sam tri godine, ali pošteno govoreći, nisam imao nikakvu želju da postanem učitelj, a još
manje sam nameravao da odem u unutrašnjost. Uostalom, šta bih i mogao drugo da radim
osim da postanem učitelj? Zato sam smesta, ne razmišljajući, dao pristanak.

I ta odluka je bila plod one moje urođene nepromišljenosti.

Ali, predlog je bio prihvaćen i trebalo je krenuti na mesto službovanja. Za tri godine,
koliko sam proživeo u svom sobičku, niko me ni jednom nije izgrdio, kao što je to bilo
uobičajeno kod kuće, i ni sa kim se nisam svađao. Bogme, to je bilo najbezbrižnije doba mog
života. Sada sam morao da napustim svoj sobičak. Ja sam van grada odlazio samo jednom,
kad sam zajedno sa svojim školskim drugovima išao na ekskurziju u Kamakuru. Ali, sada
preda mnom nije bio put u Kamakuru. Dalek je bio put... Na mapi morske obale to mesto je
izgledalo sićušno kao glavica na čiodi. Da li ono stvarno postoji? Ko ti ga zna kakvo je to
mesto, kakvi su tamošnji ljudi? Ali, nije strašno. Zbog čega bih se uzbuđivao. Treba ići i
tačka. Doduše, nije loše uzeti se malo u pamet...

Otkako smo prodali našu kuću, ja sam nekoliko puta bio kod Kio. Pokazalo se da je
njen nećak izvanredan čovek. Kad god sam dolazio, on me je uvek svesrdno primao i gostio
me, trudeći se da na svaki način što duže kod njih ostanem. A Kio me je kovala u zvezde, na
sva usta isticala moje vrline. Jednom je čak izjavila da ću ja, čim završim školu, kupiti kuću u
četvrti Kođimaći i da ću postati činovnik. Sama je izmislila, sama je natrućala, a mene je
dovela u nezgodan položaj i primorala me da crvenim. I to se desilo ne jednom, ne dvaput.
Kio je pričala o meni sve do najmanje sitnice, pa čak i to da sam u ranom detinjstvu ponekad
noću pravio baru u postelji. Od takvih priča ja sam se zbunjivao i nisam znao šta da kažem.

Nepoznato je šta je mislio rođak dok je slušao njeno brbljanje. Ona je bila staromodna
žena i odnose između mene i nje shvatala je u duhu odnosa između gospodara i sluge
feudalnog doba. Ali, ako sam ja za nju bio gospodin, onda je ona, po svoj prilici,
pretpostavljala da sam ja svakako gospodin i za njenog nećaka. Šta je o tome mislio nećak!

Ja sam već dao reč da ću poći. Do odlaska je ostalo još tri dana i otišao sam da se
pozdravim s Kio. Kada sam došao ona je prehlađena ležala u omanjoj sobici čiji su prozori
bili okrenuti ka severu. Videvši me, Kio se pridigla i odmah me upitala: „Derane, kad ćeš
steći svoju kuću?...” Ona je mislila čim završim školu da će pare same poteći u moj džep.
Utoliko je gluplje bilo držati takvu „visoku ličnost” za rukav i još je nazivati deranom! Ja sam
joj jednostavno rekao da zasad, pošto nemam svoje kuće, idem u unutrašnjost. Kada sam joj
pomenuo unutrašnjost, ona je razočarana počela da brzo i nekako pometeno gladi svoju
raščupanu posedelu kosu. Bilo me je žao starice.

- Da ću otputovati - otputovaću, ali ću se ubrzo vratiti - tešio sam je. - Iduće godine
neizostavno ću doći za vreme letnjeg raspusta.

Ali, Kio je i dalje pometeno gledala u mene i tada sam joj rekao:

- Doneću ti darove. Reci, šta bi želela?

- Ećigoške karamele - smesta odgovori ona.

Ja čak nisam ni čuo za te ećigoške karamele. A uz to nisam ni išao u Ećigo, već

sasvim na drugu stranu.

- Tamo kuda idem, izgleda da nema tih karamela - primetih.

- Šta? A kuda ti to ideš?

Ja joj odgovorih da idem na zapad. Tada ona upita:

- Da li je to do Hakonea ili dalje?

Šta s njom da uradiš!

Na dan moga polaska Kio je došla kod mene ujutru i na svaki način nastojala da mi
pomogne. Stavila je u moj platneni koferčić prašak, četkicu za zube i peškir koji mi je kupila
u prodavnici.

- A šta će mi sve to? - rekoh joj, ali ona nije ni hajala za to.

Dvema rikšama stigli smo do stanice i izašli na peron. Kad sam seo u vagon, Kio,
gledajući me netremice, tiho reče:
 - Eto, izgleda, došao je čas rastanka... Pa, svako dobro na putu!... - Oči su joj bile
pune suza.

Ja nisam plakao. Ali, još malo pa bih se i ja rasplakao. Voz najednom ubrza.

I to je sve!... Provirio sam kroz prozor i obazreo se: Kio je još uvek stajala i izgledala
nekako sasvim malena...
 II

Parobrod je zapištao i zaustavio se; sa obale se otisnuo čamac i prišao uz bok

parobroda. Čamdžija je bio potpuno go, samo sa crvenom prečagom preko bedara. Kakvo
divljaštvo! Uostalom, po takvoj žezi kimono i ne možeš obući. Na vodi je jarko blistalo
sunce. Pogledaš li - oči zaslepljuje.

Obratih se brodskom službeniku, a on mi reče da ovde treba da siđem. Izgleda da sam

dospeo u veliko ribarsko selo koje je ličilo na Omori. 5 „Pa hajde, živi tu - pomislih - neće
svako izdržati”. Ali, sad je bilo kasno da se predomislim. Prvi sam bodro skočio u čamac. Za
mnom se ukrcalo još pet-šest ljudi. Zatim su sa broda istovarili četiri velika sanduka, i
čamdžija sa crvenom pregačom zavesla natrag.

Kad smo pristali uz obalu, ja sam pre svih iskočio iz čamca i, ščepavši slinavog
mališana koji je stajao na obali, upitah ga gde se ovde nalazi srednja škola. Mališan smušeno
promumla da ne zna. Seoski tikvan! Čitav grad u džep da smestiš, a on ne zna ima li tu
srednje škole! Priđe neki čovek u uskom kimonu čudnog kroja i reče mi: „Hajdemo ovamo”.
Pođoh za njim i on me odvede do gostionice koja se zvala Minatoja, ili tako nekako. Nekakve
žene su kao kokoške stale da zovu: „Svratite, svratite, izvolite samo”. Ali, meni se sve to nije
dopalo. Zaustavivši se kraj ulaza, zamolio sam da mi pokažu gde se ovde nalazi srednja
škola. Ispostavilo se da do škole treba putovati vozom osam kilometara. To mi se tek nije
dopalo. Uzeh od čoveka u uskom kimonu svoje kofere i produžih polako. A oni su i dalje
pometeno gledali za mnom.

Stanicu sam brzo našao. Lako sam kupio kartu. Seo sam u voz čiji su vagoni bili
poput kutija šibica. Voz je išao brekćući pet minuta i ja sam stigao. „Nije ni čudo što je karta
tako jeftina - pomislih. - Samo tri sena”. Uzeh rikšu i odvezoh se do škole, ali su predavanja
već bila završena i nikog nije bilo, a noćni dežurni, kako mi objasni školski poslužitelj,
skoknuo je časom nekim poslom. I to mi je dežurni!

Trebalo je naći direktora škole, ali sam bio veoma umoran i zato naredih vozaču rikše
da me odveze u gostionicu. Rikša brzo doskakuta do trema s natpisom Jamaširo. Gle! Isti

5 Omori; u to vreme selo pored Tokija, danas deo grada.

naziv kao i starinarnica Kantorovog oca.

Mene su zbog nečeg odveli u polutamnu prostoriju ispod stepeništa. Tamo je bilo
neizdržljivo toplo. Pokušavao sam da im stavim do znanja da mi se soba ne dopada, ali mi
pratilac odgovori da su, nažalost, sve zauzete, ostavi moje kofere i ode. Šta tu možeš!
Kupajući se u znoju, ušao sam u tu sobu i odlučio da se nekako pritrpim. Uskoro su me
pozvali da se okupam - ja se bućnuh u vodu i odmah izađoh. Vraćajući se u svoju sobu,
krišom sam zavirivao i uverio se da je bilo mnogo prohladnih slobodnih soba. Teškog li
podlaca! Kako me je prevario!

Došla je služavka i unela stočić s jelom. Soba je bila zagušljiva, ali je jelo bilo mnogo
ukusnije nego kod gazda kod kojih sam živeo u Tokiju. Služavka, koja je služila obrok, zapita
me odakle sam došao. Odgovorio sam da sam stigao iz Tokija.

- A zašto? Tokio je, svakako, lepo mesto?

- Razume se da je lepo! - uzviknuh.

Služavka raspremi sto, ode u kuhinju i otuda se razleže gromki smeh. „Tričarije” -
pomislih, i odmah legoh da spavam, ali nisam mogao da zaspim. Nije bilo samo toplo. Bilo je
i bučno. U svom domu u Tokiju osećao sam se mnogo mirnije. Zadremavši, video sam u snu
Kio. Mljackajući, ona je sisala karamele zajedno sa lišćem mladog bambusa. „Ta, to je štetno
po zdravlje, lišće bambusa! Baci, ne jedi!” - povikah ja, ali Kio odgovori: „Ne, to je korisno”,
i produži da sisa punim ustima. Sve je to bilo tako neobično da sam se gromko zakikotao i
probudio. Služavka je otvarala kapke na prozorima. Iz nebeskog prostranstva rađao se uvek
isti svetao dan.

Slušao sam da se od čoveka kad stigne odnekud, očekuje da da napojnicu. Slušao sam
još i to da ako ne daš napojnicu, onda ti neće ljudi izlaziti u susret. Možda su me i smestili u
tako tesnu mračnu sobu zato što nisam dao napojnicu. A možda je to stoga što sam tako loše
obučen i što sam držao platneni kofer i pamučni suncobran? A šta su mi pa oni? Čemer
provincijski, ne vredi ni prebijenog groša! A šta, ako ih iznenadim: tup i dam im napojnicu!

Posle svih izdataka za školovanje, ja sam iz Tokija ipak poneo trideset jena u džepu.
Ako se odbije vrednost vozne i parobrodske karte, i još drugi troškovi, ostalo mi je četrnaest
jena. Čak i sve da dam - nije strašno, dobiću platu. Ali ove seljačke džimrije, daj im makar
pet jena, hajde samo, od iznenađenja će razrogačiti oči. Dobro, videćete već ko sam! S
nadmenim držanjem pošao sam da se umijem a zatim sam se vratio u sobu i čekao. Ubrzo je
došla ona ista služavka i donela stočić; s poslužavnikom u rukama posluživala me je i sve
vreme se kliberila. Gle, guske! I kakva joj je samo odvratna njuška! „Dobro - pomislih - prvo
ću pojesti, a zatim ću dati napojnicu.” Ali, njeno me je prisustvo toliko nerviralo da sam, ne
završivši doručak, izvadio novčanicu od pet jena i pružio joj rekavši: „Podelićeš s ostalima”.
Služavka je očito bila zapanjena. Dovršivši jelo, odmah se uputih u školu ne očistivši ni
cipele.

Put do škole uglavnom sam znao: sinoć sam tuda prolazio na rikši, dva-tri puta sam
skrenuo na raskrsnicama i našao se pravo pred školskim vratima. Od vrata do trema sve je
bilo popločano granitom. Sinoć, kada sam se na rikši bučno tu dovezao, malo sam se čak i
prepao - odveć sam veliku buku podigao.

Putem su me sustizali mnogi đaci u školskoj uniformi od pamučne tkanine, svi su oni
ulazili na kapiju. Neki od njih bili su rastom viši od mene i naizgled vrlo zdravi. „Zar treba da
učim takve brđane?” - pomislih. I osetih hladnoću oko srca.

Dao sam podsetnicu i uveli su me u kabinet direktora škole. Direktor je bio čovek s
ćosavim brkovima, tamne boje lica, nalik na izbečenog jazavca. Držao se velelepno.

- Pa, nadam se da ćete predano raditi - reče on, važno mi predajući ukaz o
postavljenju sa velikim pečatom. (Kada sam se vraćao u Tokio, zgužvao sam taj ukaz i
zavitlao u more.)

Direktor je rekao da će me sada predstaviti čitavom kolegijumu i da svakom ponaosob

treba da pokažem ovo postavljenje. Kakve li samo izlišne gluposti! Čemu sve to natezanje,
kad je bolje jednostavno ostaviti taj ukaz da visi tri dana u zbornici.

Trebalo je da se predavači okupe u zbornici kada zatrubi truba posle prvog časa. Bilo
je još dosta vremena. Direktor izvuče sat, pogleda na njega i naumi da razveze natenane.
Počeo je time što me je zamolio da shvatim i primim ono što je bitno, posle čega održa
dugačku govoranciju na temu o pedagoškom duhu. Ja sam, naravno, slušao s brda s dola, ali
već oko polovine te propovedi pomislio sam da sam sam sebi zapržio čorbu. Ono o čemu je
direktor sada govorio, bilo je prosto nemoguće. I treba biti ideal za učenike... i da na tebe
gledaju s poštovanjem, kao na uzor za čitavu školu... i da pedagog može biti samo onaj koji i
mimo časova vrši lični moralni uticaj na učenike...

Ispada da takav vetropir kao što sam ja treba da bude stvoren za sve to!... Kakvi su to
besmisleni zahtevi! Kad bih ja bio takva značajna ličnost, zašto bih onda dolazio u tu
selendru, za četrdeset jena mesečno? Svi su ljudi isti, i svakako svaki čovek prasne kad je ljut
- a ovde, znači, ne smeš ni da kažeš suvišnu reč, ni da izađeš da se prošetaš! Ako su ovde tako
složene obaveze, onda, pre no što čovek stupi u službu, treba da mu na to skrenu pažnju.
Neću da grešim dušu, ali ja za ovo nisam kriv; nasukali su me. Razmislivši, odlučih da dam
ostavku, da dignem ruke od svega toga i da se vratim. U mojoj kesi ostalo je sve u svemu
devet jena - pet jena sam dao za napojnicu - a za deset jena u Tokio se nećeš vratiti. A šta mi
bi da dam napojnicu! Uzaludno sam to učinio. Pa šta! Neka su samo i devet jena, nekako ću
se snaći! „Novca neće biti dovoljno za put, to je jasno; pa ipak je bolje otputovati nego
dovoditi ljude u zabludu” - pomislih.

- Ne, ono što vi govorite, nemoguće je, a ovo postavljenje... Evo, uzmite ga natrag -
rekoh.

Direktor upre pogled u mene, trepćući svojim očima kao u jazavca, a zatim se
nasmeja:

- Nemate potrebe da se brinete. Ja sad govorim samo o tome šta je uopšte uzevši
poželjno, i vrlo dobro znam da vi tim zahtevima ne možete udovoljiti.

Ako on tako dobro sve to zna, zašto me je plašio od samog početka?

Utom se razleže zvuk trube. U razredima se namah ču graja.

- Nastavnici su se svakako već skupili - reče direktor i pođe u zbornicu; ja pođoh za

njim.

Učitelji su sedeli za stolovima poređanim duž zidova velike prostorije. Kada sam
ušao, svi odjednom, kao po dogovoru, upreše ljubopitljive poglede u mene. I našli su šta da
gledaju! Zatim sam ja, kao što mi je bilo rečeno, prilazio redom svakom od njih i, pružajući
mu ukaz o postavljenju, klanjao se. Neki su samo odgovarali na moj poklon pridigavši se sa
stolice, ali oni koji su bili ljubopitljiviji, uzimali su ukaz, letimično ga osmotrili, a zatim s
poštovanjem vraćali. To je bilo nalik na pozorišnu predstavu. Kada sam prilazio petnaestom
po redu - učitelju gimnastike, bio sam već pomalo razdražen neprestanim ponavljanjem
jednog te istog. Oni su imali da se poklone samo jednom i kvit! A ja sam činio to već
petnaesti put. Neka neko samo za trenutak pomisli da se stavi u moj položaj!

Među onima kojima sam se klanjao, bio je jedan stariji nastavnik. Rekli su da je
doktor književnosti. Pa, pošto je doktor književnosti, mislio sam, on je, dakle, završio fakultet
i svakako je značajna ličnost. Ispostavilo se da doktor ima nekakav piskav glas kao u žene, ali
ono što me najviše od svega začudilo, bilo je to što je po takvoj žezi nosio flanelsku košulju.
Ma koliko da je flanel bio tanak, bilo je očigledno da mu je toplo. Samo je doktor
književnosti imao takvu nepodesnu odeću. Uz to je košulja bila crvena, i veoma mu ružno
stajala. Kasnije su mi pričali da on preko cele godine nosi crvenu košulju. Kakva čudna
nastranost. On sam je objašnjavao da je crvena boja korisna za organizam i zato, iz
iskuljučivo higijenskih razloga, naručuje za sebe crvene košulje. Izlišnih li briga! Kad je tako,
uzgred budi rečeno, neka nosi i crveni kimono i crvenu hakamu.6

Naredni je bio nastavnik engleskog jezika - čovek izuzetno nezdrave boje lica, po
prezimenu, izgleda, Koga. Obično su ljudi sa zelenkastim licem mršavi, a ovaj je bio bled i
podbuo. Odavno, još u vreme kada sam išao u osnovnu školu, u mom razredu bio je dečak
koji se zvao Tami, po prezimenu Asai; njegov otac je imao isto tako zelenkasto lice. Asai je
bio seljak i ja sam jednako zapitkivao Kio da li on ima takvo lice zato što je seljak? Kio mi je
objasnila: ne, to je otud što se on hrani isključivo zelenom tikvom. Kad sam potom susretao
čoveka sa zelenkastim natečenim licem, uvek sam mislio da je ono takvo svakako zato što se
hrani tikvom. Učitelj engleskog jezika je nesumnjivo takođe jeo zelenu tikvu, zaključih.
Uostalom, šta je to tikva - nisam ni znao. Jednom sam upitao Kio o tome, ali se ona
nasmejala i ništa nije odgovorila. Očigledno i sama Kio to nije tačno znala.

Naredni, po prezimenu Hota, bio je, isto kao i ja, učitelj matematike. To je bio zdepast
čovek, obrijane glave poput monaha. I imao je takav izraz lica koje kao da je govorilo: evo
zloslutnog monaha! Kad sam mu ljubazno pružio ukaz o postavljenju, on me čak nije ni
pogledao.

- A, ti si novoimenovani? No, svrati katkad u posetu, ha-ha-ha! - reče on.

Čemu to „ha-ha-ha”? I ko će otići u posetu takvom grubijanu? Od tog trenutka ja sam

ga prozvao Bodljikavo prase.

Nastavnik klasične kineske književnosti bio je, kao što je trebalo očekivati, čovek
starih nazora. Taj prijatni starčić rekao je tečno i bez zastajkivanja:

- Sinoć ste izvoleli stići? Svakako ste se umorili i uprkos tome vi se već javljate na
dužnost, to je veoma revnosno s vaše strane.

Učitelj crtanja ponašao se upravo onako kao što dolikuje čoveku od umetnosti. Na
njemu je bio haori7 od tanke svilene tkanine. Hladeći se lepezom, reče:

- Iz kojih krajeva? Tokio? Prekrasno, pridružite se našoj kompaniji... Ja sam u neku

6 Hakama: široke dugačke pantalone.

7 Haori: gornji kratki kimono.
ruku Edoko.8

„Pa, ako je već tako da je on - Edoko, onda ne bi svako bio rad da se rodi u Edu!” -
pomislih u sebi.

Trebalo bi mnogo vremena da se opišu ostali, ali mislim da je i ovo dovoljno, o svima
ipak ne možeš ispričati.

Kad je ceremonija s mojim predstavljanjem bila završena, direktor mi reče:

- Danas možete ići kući. Što se tiče predavanja dogovorite se sa odgovornim iz

matematike i pristupite časovima prekosutra.

Ali kad sam upitao ko je ovde odgovoran za matematiku, ispostavilo se da je to baš

Bodljikavo prase. Bio sam očajan. Prokletstvo! Biti potčinjen takvom čoveku! Pa eto ti, na!

Bodljikavo prase mi se obrati:

- Gde si odseo? U Jamaširo? Dobro, svratiću, razgovaraćemo - dobaci on u prolazu i s

kredom u ruci uputi se u razred.

Ispada da će on sam doći k meni da razgovaramo o poslovima. Ništa, ponaša se

prostački, iako je odgovorni. U svakom slučaju, to je mnogo bolje nego da po pozivu idem k
njemu.

Izlazeći iz škole najpre sam hteo da smesta odem u gostionicu, ali sam zatim pomislio
da još ima vremena; odlučih da prošetam gradom i uputih se nasumce kud me noge nose.

Video sam zgradu prefekture. To je stara zgrada iz prošlog veka. Video sam kasarne.
Nisu bolje od kasarni u tokijskoj četvrti Azabu. Video sam glavnu ulicu. Sama ulica je
dvostruko uža od ulice Kagurazaka u Tokiju, i kuće duž nje su ružnije. Po svemu sudeći to je
bio gradić uz zamak iz nekakvog osiromašenog feudalnog doba.

Išao sam i razmišljao: „Jadni ljudi! Ponose se što je njihov grad, vidite li, uz zamak...”
Tako sam neopaženo došao do gostionice Jamaširo. Na prvi pogled izgleda da u ovom gradu
ima mnogo prostora, ali, u stvari, ovde je skučeno. Ja sam već sve razgledao. Sada treba poći
kući i ručati, i ušao sam na kapiju gostionice.

Gazdarica, koja je sedela za tezgom, videvši me užurbano mi pođe u susret i

poklonivši mi se do samoga poda, reče: „Dobro došli”. Kad sam skinuo cipele i ušao u
gostionicu, služavka me je obavestila da je slobodna najbolja soba, i odvela me na drugi

8 Edoko, osoba rođena u Tokiju koji se do 1867. godine nazivao Edo.

sprat.

Na drugom spratu bila je prostrana soba, s prozorima prema ulici i s velikom nišom u
zidu. Otkad sam se rodio, nisam boravio u tako raskošnoj sobi, i ne znam da li će se to još
nekad dogoditi. Skinuo sam evropsko odelo, preobukao se u lagani letnji kimono i prućio
koliko sam dug nasred sobe. Izvrsno sam se osećao.

Posle ručka sam, ne časeći časa, seo da napišem pismo Kie. Nisam majstor u pisanju,
a uz to i ideograme slabo znam, i zato ne podnosim da pišem pisma. Pa, obično i nisam imao
kome da pišem. Međutim, Kio se svakako brinula. Ona se, naravno, uznemiravala - mislila da
možda nisam poginuo u brodolomu, ili gdegod drugde. Morao sam da se potrudim da joj
napišem dugačko pismo. Evo ga:

„Sinoć sam stigao. Ništavno mesto. U gostionici sam dao pet jena napojnice.
Gazdarica se klanjala do zemlje. Noćas mi se nije spavalo. Video sam te u snu, kao da ti, Kio,
jedeš karamele zajedno sa bambusovim lišćem. Idućeg leta ću doći. Danas sam bio u školi,
svima sam nadenuo nadimke: direktoru - Jazavac, starijem nastavniku - Crvena košulja,
učitelju engleskog jezika - Tikva, učitelju matematike - Bodljikavo prase, učitelju crtanja -
Klovn. Uskoro ću ti o svemu potanko pisati. Doviđenja”.

Završivši pismo, osetio sam se sasvim dobro, a onda mi se pridremalo i prućih se

koliko sam dug nasred sobe. Ovoga puta zaspao sam čvrsto i nisam ništa sanjao. Probudio me
je gromki glas: - Ovde? Je li?

Otvorio sam oči. Uđe Bodljikavo prase.

- Zdravo! A što se tiče ovog što ti je stavljeno u zadatak... - poče smesta poslovni
razgovor.

Samo što sam uspeo da se podignem sa poda a već sam sasvim bio zbunjen. Ali pošto
sam saznao o svojim dužnostima, smesta sam se složio. Nisu mi se učinile naročito složene.
Kada se radi samo o tome, što bismo odugovlačili. Spreman sam da sutra stupim na dužnost.

Čim je pitanje o predavanjima bilo iscrpeno, Bodljikavo prase upita:

- Svakako ne nameravaš da zauvek ostaneš u ovoj gostionici? Čuj, ja ću te smestiti

kod dobrih domaćina. Hajde, preseli se tamo. Nepoznate tamo ne puštaju, ali ja ću
razgovarati, i primiće te odmah. Ukoliko pre - tim bolje. Danas dođi da vidiš. Sutra ćeš se
preseliti, a prekosutra ćeš poći u školu. Sve će biti dobro - zaključio je sam, ne pitajući me.

I zar ja zbilja mogu dugo živeti u ovakvoj sobi: mesečna plata jedva da bi dostigla
samo da platim gostionicu. Pomalo mi je žao. Tek što sam dao pet jena napojnice - i odmah
se selim. A na kraju krajeva, ako već treba da se selim, bolje je preseliti se i smestiti se kako
valja. Rešio sam da se u ovome sasvim oslonim na Bodljikavo prase.

- Pa onda - reče Bodljikavo prase - hajdemo zajedno da pogledamo. - I pošli smo.

Kuća se nalazila na kraju grada. Stajala je na obronku brega. Ovde je bilo vrlo tiho i
spokojno. Domaćin, po imenu Ikagin, bavio se kupoprodajom retkih znamenitosti. Žena mu
je bila četiri godine starija. Nekad sam, još u srednjoj školi, naučio englesku reč „witch” -
„veštica” - bila je kao pljunuta „witch”. Ali šta, veštica kao veštica! Kad ima muža, to nije
strašno. Na kraju krajeva bilo je odlučeno da sutra pređem kod njih.

Kad smo se vraćali nazad Bodljikavo prase me počasti čašom vode sa ledom. Onda, u
školi, učinilo mi se da je bez skrupula i grub, ali sada, videvši kako se brine o meni, pomislih:
„Nemoguće je da je Bodljikavo prase loš čovek. Sigurno je on isto tako prek i nagao kao što
sam i ja”. Kasnije sam saznao da uživa najveći autoritet među đacima.
 III

I eto, najzad sam stupio na dužnost. Kada sam prvi put ušao u razred i stao za katedru,
osećao sam se vrlo nelagodno. Držao sam nastavu, a u sebi sam mislio: „I ja sam ti neki
učitelj!...”

Učenici su galamili. S vremena na vreme neki od njih bi odveć glasno povikao:

„Učitelju!” Ja bih se odazvao. U školi prirodnih nauka ja sam se i sam svakodnevno na isti
način obraćao nastavnicima. Ali jedna je stvar nazvati nekog učiteljem, a sasvim druga kada
se tebi tako obraćaju - to ti je kao bog i šeširdžija! Najednom sam zaželeo da pobegnem iz
razreda, čak su me i tabani zasvrbeli. Ja nisam ni kukavica ni kavgadžija, ali, nažalost, nisam
imao petlju. Ono glasno „Učitelju!” svaki put bi me ošamutilo.

Nekako sam izgurao prvi čas. Dobro je što me niko nije priterao u kraj s nekakvim
teškim pitanjem. Vratio sam se u zbornicu, Bodljikavo prase se raspitivao:

- Pa, kako je?

Kratko sam odgovorio:

- U redu je.

I njemu kao da laknu.

Međutim, kada sam s parčetom krede krenuo iz zbornice na drugi čas, imao sam takav
osećaj kao da stupam na neprijateljsku teritoriju.

Sada sam imao daleko zrelije dečake nego na prvom času. Bio sam, kao i većina ljudi
iz Tokija, mršav i malog rasta, te i da sam stao za katedru, ne bih proizveo nikakav utisak. U
tuči bih se i pokazao, ali ovde, hajde da te vidim - samo jezikom da držiš u strahu četrdeset
tako odraslih brđana koji sede pred tobom! Ali, za tako nešto nisam bio sposoban. „Međutim
ako samo jednom pokažeš tim seljačinama da se plašiš, odmah će se osiliti” - pomislih i, što
sam mogao glasnije, odvažno otpočeh predavanje. U početku su moji učenici bili zbunjeni i
sedeli su pomalo pometeni. „Aha! - pomislih. - Videćete vi ko sam ja!” - i, likujući pre
vremena, zahuktah se punom parom. Ali iz sredine prvog reda iznenada se diže najveći
brđanin:
 - Učitelju!

„Znači, počelo je!” - pomislih. I upitah:

- Šta je?

- Vi odveć brzo govorite, ne razume se. Treba malo lakše! Izvinite!... - reče.

„Treba malo lakše! Izvinite...” - kakve uvredljive reči.

- Odveć brzo? Dobro, govoriću lakše. Samo ja sam iz Tokija i ne upotrebljavam iste
izraze kao i vi. Ne razumete? Pričekajte, vremenom ćete razumeti.

U tom smislu, ali bolje no što sam se nadao, prošao je drugi čas. I tek na kraju, kada
sam se spremao da napustim učionicu, obrati mi se jedan od njih pitanjem:

- Molim vas, objasnite ovo...

I on me pritera u tesnac tako složenim pitanjem iz geometrije, da me obli hladan znoj.

Šta se moglo uraditi?

- Videću već, sledeći put ću objasniti... - progunđah i žurno odstupih praćen

podrugljivim povicima učenika.

Među mnoštvom povika izdiže se jedan glas: „Ne zna, ne zna!” Bitange! Pa, ne mogu
da objasnim, iako sam učitelj! Ne znam, ne znam, i čega tu ima strašnog? Zar bi došao čovek
koji sve to zna, za četrdeset jena u ovakvu selendru?” - mislio sam, vraćajući se u zbornicu.

- Kako je bilo ovog puta? - ponovo upita Bodljikavo prase.

- Sve je u redu - promrmljah, ali se ne uzdržah i dodadoh: - U ovoj školi su đaci, po

svemu sudeći, nedokazani!

Na to Bodljikavo prase nekako čudno pogleda u mene.

I treći, i četvrti čas, i popodnevna predavanja prošla su na isti način. U svim

razredima, u kojima sam držao nastavu prvog dana moga učiteljovanja, doživljavao sam
neuspeh. „Nije tako lako biti učitelj kao što izgleda sa strane” - pomislih.

Bio sam gotov sa časovima, ali još nisam mogao otići kući i do tri sata sam sedeo
usamljen: u tri sata, rekli su, doći će razredni i dežurni da podnesu izveštaj o čišćenju, i moja
je dužnost bila da pregledam učionice; zatim sam bio dužan da proverim spisak prisutnih na
časovima i tek tada sam bio slobodan. Koliko god da se čovek prodao za mesečnu platu, po
kom zakonu ga vezuju za školu kao na uzici i primoravaju da igra žmurke sa stolom sve dotle
dok ne dođe vreme da može otići? ... „Međutim, svi se ostali pokorno potčinjavaju ovdašnjem
redu - razmišljao sam - samo ja jedini, novajlija, nisam zadovoljan. To ne valja”. I odlučio
sam da se prizovem pameti.

Vraćajući se iz škole požalio sam se Bodljikavom prasetu:

- Pomislite, kakva besmislica - primoravaju da se badava sedi u školi do četiri sata!

- Pa da? - nasmeja se Bodljikavo prase, ali potom dodade ozbiljno: - Čuj, ti odveć
mnogo grdiš školu! Pazi, ako već grdiš, grdi samo preda mnom, jer, znaš, ima svakakvih
ljudi... - reče on, kao da me upozorava.

Na uglu smo se rastali, a da podrobnije porazgovaramo o svemu, nije bilo vremena.

Kada sam stigao kući, pojavi se domaćin.

- Da zakuvam čaj! - reče.

„Kad kaže ’da zakuvam’ znači, hoće da me počasti” - pomislih. Ali domaćin bez
ustezanja zakuva moj čaj i poče sam da ga pije. Po svemu sudeći, on je i bez mene
uobičajavao „da zakuva čaj!”

Domaćin je, po njegovim vlastitim rečima, voleo knjige, slike i antikvarne stvari, i
tobož je zbog toga na kraju krajeva stao da krišom trguje njima.

- Vi, sudeći po vašem izgledu, verovatno imate istančan ukus - izjavi on jednom, a
zatim mi se obrati s potpuno besmislenim predlogom: - Ne biste li vi, radi zadovoljstva,
počeli time da se bavite? Šta mislite o tome, a?

Pre dve godine, kada sam zbog neke poruke otišao u hotel „Imperijal”, omaškom su
mislili da sam bravar - desilo se tako.

Kada sam, privezavši glavu maramom, posmatrao statuu Bude u Kamakuri, 9 neki me
je vozač rikše oslovio kao starešinu - bivalo je i toga. I ne jednom su se u prošlosti dešavali i
drugi slučajevi kada su me zamenjivali sa nekim, ali da neko kaže da ja imam veoma
istančani ukus - tako nešto se još nije desilo! Ta, to se smesta moglo proceniti po odelu i po
čitavom mom izgledu. Pogledajte samo slike: tamo ljudi sa istančanim ukusom imaju
obavezno kapuljaču na glavi ili svitak hartije za stihove. Samo prevejani lupež mogao je da
mi tako nešto kaže ozbiljno.

- A po mom mišljenju to je mrsko zanimanje - rekoh. - Kao kad čovek digne ruke od
9 U Kamakuri se nalazi velika statua Bude koja se posmatra ne samo spolja već i iznutra gde se nalaze
posebne merdevine.
svega i ode u penziju, kao kad besposliči.

- He-he-he! - nasmeja se domaćin. - Doduše, u početku se ono nikome ne dopada, ali

kad se jednom toga latiš, ne možeš toga da ga se okaneš - reče on i opet nali sebi čaj i poče da
pije nekako čudno pridržavajući šolju.

Istinu da kažem, ja sam ga juče uveče zamolio da kupi čaj, ali tako gorak kao ovaj
nije mi se dopadao. Ispiješ šolju i smuči ti se u stomaku. Upozorio sam domaćina da ubuduće
ne kupuje gorak čaj.

- U redu - odgovori domaćin i ponovo nasu sebi šolju: tuđ je i pij dok ne pukneš!

Najzad se on pokloni i ode, a ja, pripremivši se za sutrašnje časove, smesta legoh da

spavam.

I evo, počelo je: iz dana u dan išao sam u školu i držao časove po rasporedu, i iz dana
u dan, tek što bih se vratio kući, dolazio bi domaćin i govorio: „Da zakuvam čaj!” Posle
nedelju dana ja sam već znao šta se događa u školi, i prilično sam se upoznao sa domaćinima.

Počeo sam da obraćam pažnju i na ostale nastavnike. Pokazalo se da ih je od onog

vremena otkako su držali u rukama ukaz o mome postavljenju, tokom nedelja, pa i meseci,
veoma uznemiravalo kakvo sam mišljenje stekao o njima - bilo da je ono dobro ili loše. Mene
misli o mojoj reputaciji uopšte nisu uznemiravale. Događalo se da u razredu napravim
nekakav propust i u tom trenutku bi mi bilo neprijatno u duši, ali za pola sata sve bi prošlo i
taj osećaj bi zauvek iščezao. Takav sam čovek. Možda bih ja i hteo, ali ne mogu dugo da se
uzbuđujem. Kako učenici primaju moje greške, kako na to reaguju direktor i stariji nastavnik
- briga me za sve to. Ja nisam bio oduvek samouveren čovek, ali sam imao takav karakter da
bih drugom prilikom mogao istupiti vrlo energično. Odlučio sam, ako mi u ovoj školi ne pođe
od ruke, da smesta odem na neko drugo mesto, i zato se nimalo nisam plašio Jazavca, ni
Crvene košulje. Utoliko pre se nisam brinuo o tome da ugodim nekakvoj dečurliji u razredu
ili da joj podilazim.

U školi mi je bilo dobro, ali to se nije moglo reći i za stan. Da je domaćin dolazio
samo da pije čaj, to bi se još i moglo podneti, ali on je dovlačio sa sobom razne stvari. Ono
što mi je prvi put pokazao, po svoj prilici je bila pločica za pečat. 10 Poređao je preda mnom
desetinu komada i ponudio mi:

- Kupite. Tri jena za sve. Nije skupo.

10 Lični pečat je u Japanu široko rasprostranjen; koriste ga zanatlije, slikari, umetnici...

 - Šta sam ja, neki putujući slikar, šta li? - odvratih. - Te stvari mi uopšte nisu potrebne.

Sledećeg puta doneo je kakemono11 s cvećem i pticama, radove ne Kazana, no nekih

još pre njega. Sam je obesio sliku u tokonomi.12

- Izvrsno!... - reče. - Zar ne?

Ja napravih izraz lica kao da mi se dopada i ljubazno uzvratih:

- D-da... svakako...

Tada on rasprede priču.

- Vidite li, postoje dva Kazana; jedan od njih - to je Kazan, i drugi je - Kazan, a ova
slika je rad tog Kazana.

Izrekavši ovakvu besmislicu, domaćin stade da navaljuje na mene:

- Kupite! Vama ću učiniti cenu i daću vam je za petnaest jena!

- Nemam novca - odbih.

Ali, on se nije dao:

- Nemate novca? Daćete kad vam bude zgodno.

- I kad bih imao novca, ipak ne bih kupio! - najzad rekoh i tek tada mi pođe za rukom
da ga se otarasim.

Sledeći put on dovuče veliku ploču za razmazivanje tuša, veličine crepa.

- To je tankei13 - izjavi.

Domaćin je značajno dva-tri puta ponovio tu reč tako da sam ja šale radi upitao:

- A šta je to tankei?

On smesta stade da objašnjava.

- Tankeija - reče - ima iz gornjeg sloja, iz srednjeg, i iz nižeg sloja. Svi današnji - iz
gornjeg su sloja, ali ova ploča neosporno je iz srednjeg sloja. Pogledajte na mrlje: ima ih tri.
To je velika retkost. I tuš se na njoj dobro razmazuje. Probajte, izvolite! - tutnu mi pod nos
ogromnu ploču.

- A koliko ona košta? - pripitah ja.

11 Kakemono: viseći svitak na kome je često naslikana slika ili ispisana kaligrafija.
12 Tokonoma: niša.
13 Tankei; pločica za rastvaranje tuša iz dinastije Tang (7-10 v.n.e) koja je pravljena od kamena iz doline reke
Tankei. Danas se smatra za retkost i ceni se zbog izvrsnog kvaliteta.
 - Vidite, ovu stvar dovezli su iz Kine, i njen vlasnik kaže da neizostavno hoće da je
proda, zato vam je može dati skoro badava, za trideset jena.

„Ne, on je konačno sišao s uma! U školi se još nekako mogu uzdržati, ali izgleda mi
da ne mogu dugo da podnesem ovo mučenje antikvarnim stvarima!” - mislio sam.

Međutim i škola mi je dojadila. Jednom uveče, šetajući se ulicom Omaći, video sam
kraj same pošte natpis: „Rezanci od heljdinog brašna”. Ispod tog natpisa stajalo je „Tokio”. Ja
sam veoma voleo rezance od heljde. Dešavalo mi se još u Tokiju: prođeš pored čajdžinice,
udahneš miris začina - i zaželiš da pomoliš glavu iza bambusove zavese koja visi na ulazu.
Do tog dana, zbog matematike i antikvarnih stvari, nisam se setio rezanaca od heljde, ali sad,
kad sam video ovaj natpis, nisam mogao samo da prođem pored njega. „Kad je već takav
slučaj - pomislih - da svratim da pojedem jednu činiju rezanaca”. Ušao sam u čajdžinicu, koja
kada se malo pogleda, uopšte ne odgovara natpisu. Kad su već napisali „Tokio”, mogli su bar
malo da počiste. Ali, oni možda nisu ni videli Tokio, ili nisu imali novca, tek u čajdžinici je
bilo strašno prljavo - asure izbledele, a uz to se raspale, zidovi potpuno crni od čađi, tavanica
pocrnela od lampe, a pored toga i toliko niska da i nehotice uvlačiš glavu u ramena. Jedino
što je ovde bilo potpuno novo i čisto - to je natpis „Rezanci od heljdinog brašna” i ispod
njega jelovnik sa cenama. Mora biti da je gazda kupio staru kuću i da je pre dva-tri dana
otvorio ovu radnju.

U jelovniku je na prvom mestu pisalo tempura.14

- Hej, daj porciju tempure! - glasno povikah.

Tri čoveka, koja su sedela zajedno u uglu i nešto mljackajući jela, odjednom su se
okrenula prema meni. Unutra je bilo polutamno i u početku nisam na njih uopšte obratio
pažnju, ali sada, pogledavši njihova lica videh da su sva trojica bili učenici naše škole.
Poklonili su mi se; i ja sam im se takođe poklonio. Odavno nisam jeo rezance od heljde, i te
večeri učinili su mi se neobično ukusni, pa sam slistio četiri porcije tempure.

Kad sam drugog dana, ništa ne podozrevajući, ušao u učionicu, na školskoj tabli je
ideogramima, velikim gotovo kao sama tabla, pisalo: „Učitelj - tempura”. I svi učenici,
gledajući u mene, otvoreno su se smejali. To je bilo tako glupo da sam ih upitao:

- Zar je smešno jesti tempuru?

- Da, ali četiri porcije - to je preko svake mere! - viknu jedan od njih.

14 Tempura: pohovana riba, račići, morski plodovi i povrće.

 - Četiri porcije ili pet, šta se to koga tiče? Za svoje pare sam jeo! - rekoh i što je
moguće pre završih čas i odoh u zbornicu.

Posle deset minuta otišao sam u drugu učionicu i video da tamo na tabli piše: „Četiri
porcije tempure! Ali zabranjeno je smejati se!” U onom razredu ja se čak nisam ni naljutio,
ali ovde me je to dovelo do besa. To je već bio ispad koji je prelazio granice šale! Svejedno je
da li ćeš uzeti lepinje i izgoreti ih dok se ne ugljenišu umesto toga što ćeš pustiti da samo
porumene. Kome se to dopada? A ovi bukvani takve finese ne shvataju: oni po svoj prilici
misle: „Eh, trpaj kol’ko god može da stane, nije greh!” Žive u skučenom gradiću, za čas ga
prokrstariš - a da ne govorim o tome da nema nikakvih zabava, pa su, eto, spremni da i slučaj
s tempurom naduvaju do te mere kao da je to rusko-japanski rat. Jadna stvorenja! Odmalena
ih tako vaspitavaju. A zatim se dobija eto takva ništarija, poput zakržljalog klena odgajenog u
saksiji za cveće. Da su to činili iz prostodušnosti, mogao bih se još zajedno s njima nasmejati
- i sve u redu! Ali, šta je ovo? Deca, a već tako zla!

Ćutke sam izbrisao ono što je bilo napisano na tabli i rekao:

- Po vašem mišljenju, ovakav ispad je zabavan? To je podlo podsmevanje! Vi znate

šta znači podlost?

Tada jedan dečak odgovori:

- Podlost - to je kad čovek besni kad ga ismevaju za ono što je sam zamesio - upravo
to, zar ne?

Gle hulja! A ja sam naročito došao iz Tokija da ih učim! Na tu pomisao bi mi žao

samog sebe.

- Prestanite s brbljanjem i latite se posla! - podviknuh đacima i otpočeh čas.

U razredu, u koji sam posle toga otišao, pisalo je na tabli: „Pojedeš li tempuru - prohte
ti se da blebećeš”. Ali, kako s njima da izađeš na kraj! - Planuvši, viknuh:

- Takve seljačine neću da učim! - i brzo izađoh iz razreda, a moji učenici, vele, samo
su se, obradovali što su se ratosiljali časa.

Sada mi je izgledalo da je čak i domaćin s njegovim antikvarnim stvarima bolji od

škole.

Vratio sam se kući i preko noći je sva moja srdžba nestala. Kad sam ponovo došao u
školu, ispostavilo se da su tu i moji đaci. Ne možeš da ih uhvatiš ni za glavu, ni za rep. Dva-
tri dana posle toga sve je bilo mirno. Četvrtog dana uveče otišao sam u Sumidu i pogostio
sam se pogačicama od pirinča. Sumida - to je gradić s toplim mineralnim vrelima. Tamo se
stiže za deset minuta vozom, a peške se može stići za pola sata. Tu ti je i restorančić, i
kupatilo, ima i park, pa čak i četvrt javnih kuća.

Čajdžinica sa pogačicama od pirinča, u koju sam svratio, nalazila se pored javnih

kuća. Pričali su da u toj čajdžinici veoma ukusno pripremaju jela pa sam odlučio da svratim u
nju na povratku s kupanja i nešto prezalogajim. Ovog puta nisam sreo nikog od svojih
učenika i smatrao sam da o tome niko ništa neće saznati. Ali sledećeg dana, kada sam otišao u
školu i ušao u učionicu na svoj prvi čas, spazio sam na tabli: „Pogačice od pirinča, dve
porcije - sedam sena”. U stvari, ja sam pojeo dve porcije i platio sedam sena. Gle nevaljalaca,
nigde mira od njih! Ulazeći na drugi čas u učionicu stigao sam samo da pomislim: „Sigurno
će i tamo nešto biti” - i video sam na tabli natpis: „Eh, ukusni li su hlepčići od pirinča u
javnim kućama!” Da, groznih li hulja!

I kao da se na tome i završilo sa tim pogačicama od pirinča, ali sad su počeli da

brbljaju o crvenom ubrusu. U stvari, ceo taj događaj ne vredi ni po lule duvana. Došavši
jednom u Sumidu, pomislio sam da ću svakodnevno dolaziti na topla vrela. Sve ostalo nije ni
prineti onom što sam video u Tokiju, ali ovi mineralni izvori - to je nešto prekrasno.
„Svakodnevno ću dolaziti na kupanje” - odlučio sam i počeo da odlazim tamo pre večere, da
bih se malo razmrdao. Odlazeći u Sumidu obavezno sam vukao sa sobom ogroman evropski
ubrus. Taj ubrus, čim bi se pokvasio u vreloj vodi, dobijao je crvenu boju koja se još izdaleka
primećivala. Ubrus mi je obično bio prebačen preko ramena i kad sam odlazio na vrela i kad
sam se vraćao nazad, pa bilo da sam išao vozom ili peške. Zato su đaci stali da mi dobacuju:
„Crveni ubrus! Crveni ubrus!” Hajde, pa živi u tako skučenoj sredini - iskočićeš iz kože! Ali,
to još nije sve. Kupalište s velikim izvorima nalazilo se u novoj trospratnoj zgradi; u prvoj
klasi ne samo da su davali mantile za kupanje, već su i posluživali i zato su naplaćivali osam
sena. Sem toga, tamo je služavka donosila šolju čaja. Uvek sam išao u prvu klasu. Prebacili
su mi da je sa platom od četrdeset jena mesečno odveć izdašno da idem svakog dana u prvu
klasu. Zabadaju nos u tuđa posla. Ali, to još nije sve. Bazen je bio obložen granitom i
podeljen na odeljenja široka otprilike tri metra. Obično je tu bilo trinaest do četrnaest osoba,
ali se dešavalo da nema nikog. U bazenu je voda do grudi i bilo je prijatno, prosto sporta radi,
plivati malo u vreloj vodi. Birao sam vreme kad nikog nije bilo, i sa uživanjem sam plivao
duž čitavog bazena. I tako jednom, uživajući unapred u zadovoljstvu što ću plivati, čilo sam
sišao sa trećeg sprata i iznenada primetio na ulazu u bazen veliku objavu napisanu crnim
tušem: „Zabranjuje se plivanje u vreloj vodi”. Sem mene, time se ovde niko nije bavio tako
da je ova objava, po svemu sudeći, bila specijalno namenjena meni. I morao sam od tada da
se odreknem plivanja.

Od plivanja sam se nekako i odrekao, ali, došavši u školu, video sam da na školskoj
tabli kao i obično stoji natpis: „Zabranjeno plivanje u vreloj vodi”. Bio sam prosto poražen.
Ispada da se svi đaci bave time da uhode samo mene! Raspoloženje mi je bilo pokvareno.
Svakako, ja nisam od onih koji će odstupati od svoga - neka svako priča šta mu je drago. „Ali
zašto sam ja došao u ovaj gradić, gde je sve tako skučeno da se svi nosevima sudaraju” -
pomislih i ponovo se razbesneh. A kada sam došao kući, opet otpoče mučenje sa antikvarnim
stvarima.
 IV

U školi su bila zavedena noćna dežurstva i svi su nastavnici dežurali redom. Samo su
Jazavac i Crvena košulja bili toga pošteđeni. Potrudio sam se da saznam zašto su baš njih
dvojica oslobođena dužnosti koju svi treba da vrše. Rekli su mi da su oni po položaju ravni
državnim činovnicima srednje klase. Baš lepo! I platu imaju veću, i imaju manje časova, pa
su još i oslobođeni od noćnog dežurstva! Gde je tu pravičnost? Zaveli nekakva svoja pravila i
misle da to baš tako treba da bude. Ljudi nemaju savesti! Bio sam veoma nezadovoljan time,
ali mi je Bodljikavo prase rekao da treba da ćutim, jer sam i tako ništa ne mogu da učinim.
„Da li je jedan, ili su dvojica - ako je delo pravično, učiniće!” - mislio sam.

- Might is right - poučno primeti Bodljikavo prase navodeći englesku poslovicu. Ja

nisam odmah shvatio smisao i zamolih ga da mi prevede. Ispostavi se da to znači: „Sila
pobeđuje”. Šta to znači „sila pobeđuje” - odavno je poznato. To sam znao i bez Bodljikavog
praseta. Ali „sila pobeđuje” i noćno dežurstvo - ta, to su različite stvari. I otkud to da su
Jazavac i Crvena košulja „silni”? Ipak su sva ta umovanja ostala samo umovanja i na kraju
krajeva došao je red na mene da dežuram.

Opšte uzev, ja nikad nisam mogao da spavam ako bi se desilo da ne legnem u svoju
postelju. Odmalena nisam voleo da ostajem da noćim kod bilo koga druga, i isto koliko mi je
bilo neprijatno da noćim u kući nekog druga, toliko mi je neprijatnije bilo da dežuram noću u
školi. Tako ti je to, ali šta da radiš: to dežurstvo ulazi u platu od četrdeset jena mesečno.
Morao sam s tim da se pomirim.

I učitelji i đaci razišli su se kućama a ja sam ostao sam kao budala i zevao od dosade.
Soba dežurnog nalazila se iza učionica, u zapadnom krilu školskog internata. Otišao sam
tamo. Zraci sunca koje se klonilo zapadu nepodnošljivo su tukli pravo u lice. Svakako, to se
događa samo u provinciji: nastala je jesen a žega polako popušta.

Doneli su večeru iz školske kuhinje; bila je strašno neukusna. Ako čovek često jede
takvu gadost, on će samo zbog toga početi da besni. Jeo sam iz nekoliko pokušaja i u pola pet
hrabro izišao na kraj sa tom večerom.

Napolju još nije pao mrak, i nije mi se išlo na spavanje. Prohtelo mi se da makar malo
odem na vrele izvore. Nisam znao da li se sme ili ne sme napuštati škola za vreme dežurstva,
ali nisam imao strpljenja da sedim tu sam badava, kao u strogom zatvoru. Kad sam prvi put
došao u tu školu i zatražio da pozovu dežurnog, služitelj mi je rekao da je ovaj nekud izišao
poslom; tada sam se začudio, ali sam se sad i sam našao u sličnoj situaciji. U redu, idem!
Rekoh služitelju da idem na kraće vreme.

- Sigurno imate nekakva posla?

- Ništa naročito, prosto hoću da odem do vrelih izvora - odgovorih i žurno izađoh.
Nažalost, svoj crveni ubrus ostavio sam kod kuće, ali sam zaključio da to nije problem pošto
ga tamo mogu pozajmiti.

Dok sam otišao tamo, dok sam se okupao, pao je već mrak i zato sedoh na voz i
dovezoh se do stanice Furomaći. Odavde ima samo četiri ulice do škole. Rastojanje je bilo
kratko i ja krenuh pešice, kad najednom spazih da mi u susret ide Jazavac. On je verovatno
takođe računao da ode vozom na vrele izvore. Jazavac se žurio, ali kad dođe do mene pogleda
me i lako se nakloni, a zatim me suvo upita:

- Zar vi danas ne dežurate?

Naravno, Jazavac je znao da ja dežuram. Ta, on me je pre dva sata i sam ljubazno
podsetio na to: „Danas prvi put pada na vas red noćnog dežurstva. Izvinite za
uznemiravanje”. Direktor je imao neprijatan način opohođenja; nije se izražavao direktno,
već nekako uvijeno. Planuo sam.

- Da, ja sam dežurni. Zato ću se sad vratiti u školu i, naravno, ostaću tamo preko noći!
- dobacih i odoh dalje.

Došavši do ugla, natrapah na Bodljikovo prase. Ne možeš prosto da se okreneš! Ni

korak ne možeš da napraviš a da obavezno nekog ne sretneš.

- Čuj, zar ti nisi dežurni? - upita Bodljikavo prase.

- Pa da, dežurni sam.

- Pa zašto odlaziš iz škole i šetaš se ovuda? Nije to zgodno...

- A zašto nije zgodno? Da nisam otišao - to ne bi bilo zgodno! - odgovorih naročito

nemarno.

- Pazi, navući ćeš na sebe bedu s takvim nebrižljivim odnosom! Naletećeš na

direktora ili starijeg nastavnika - imaćeš muke potom!
 To nekako nije bilo nalik na Bodljikavo prase i da bih ga razdražio rekoh:

- Direktora samo što sam sreo i on me je čak pohvalio što sam izašao da se prošetam:
„Ako, veli, ne prošetaš, onda nećeš imati snage da dežuraš po takvoj žezi”.

Međutim, da ne bih navukao neprijatnosti, ipak požurih u školu.

Sunce ubrzo zađe. Kad se smračilo, pozvah kod sebe u sobu dežurnog služitelja i
ćeratali smo dva sata, ali je i to dosadilo; tada odlučih da se strpam u postelju, iako mi se nije
spavalo. Presvukoh se za noć, podigoh mrežu protiv komaraca, odbacih crveno vuneno ćebe
i, prućivši se na madrac, opružih se po zemlji. Od malena sam imao naviku: pre leganja sesti
iz sve snage na krevet a zatim se obrnuti na leđa. Student prava koji je u Tokiju živeo na
spratu ispod mene, smatrao je da je to loša navika i više puta je negodovao.

Studenti prava su uopšte bolešljiv narod, ali imaju dugačak jezik. Eto, i taj student je
nekako nadugačko i naširoko mleo nekakvu besmislicu, ali sam ga ja pustio da se izduva.

- Pa šta ako ja tako skačem u postelju, to ništa ne škodi mojoj zadnjici. A ako to kome
i smeta, to je kriva naša kuća, jer je kao od papira. Sve svoje prohteve izrazite kućevlasniku.

Soba dežurnog nije se nalazila na drugom spratu i mogao sam koliko god mi je bilo
volja da treskam u postelji, i nikom ništa! Ja sam tako bio naučio, i ako to baš nije na svom
mestu, ne činim namerno, to je kao san na javi.

- E-he! Kako je to dobro!

Ali, tek što sam se protegao od zadovoljstva, kad mi najednom nešto skoči na noge.
Nešto čupavo. Buve? Ne, ne buve... Ne shvatajući u čemu je stvar, dva puta sam odgurnuo
ćebe nogom. Tih čupavih stvorenja odjednom je bilo više, pet komada puzalo je po mojim
nogama, dva-tri su se popela još više, jedno sam, izgleda, prignječio zadnjicom, a drugo mi se
obrelo do samog pupka. Tada sam se prepao. Skočio sam na noge, smesta sam odbacio ćebe i
iz dušeka je poskakalo svakako pedeset ili šezdeset cvrčaka. Dok nisam znao šta je u stvari,
bilo mi je pomalo mučno, a kad sam video da su preda mnom samo cvrčci, razbesneo sam se.
Cvrčci, a kako su me samo prepali! Zapamtićete vi mene! I, ščepavši jastuk, stao sam njime
da ubijam insekte. Ali, moji protivnici su bili toliko mali da su moji ubitačni udarci retko
pogađali cilj. Šta sam mogao da radim? Opet sam seo na dušek i počeo da mlatim oko sebe
kud sam stigao, kako to čine za vreme spremanja, kad tresu prašinu iz asura. Cvrčci su
preplašeno skakali ali dok sam treskao jastukom, odbacivao sam ih gore i oni su mi skakali
na ramena, na glavu, pa čak su dospevali i na vrh nosa. One koji su mi se zapleli u kosu
jastukom nisam mogao da ubijem, zato sam ih hvatao rukama i gnječio svom snagom.

Naročito mi je bilo krivo to što je, ma koliko da sam se trudio, većina udaraca padala
po mreži za komarce, a ona se samo povijala - i od toga nikakve vajde, cvrčci su ostajali živi i
zdravi na mreži. Malo-pomalo, za nekih trideset minuta, potamanio sam cvrčke. Tada sam
doneo metlu, pokupio ih i izbacio napolje.

- Šta je to? - upita me služitelj koji je dotrčao čuvši buku.

- I sam se pitam šta je to. Ko je to još video: gajiti cvrčke u postelji? Tikvani? - grdio
sam.

Služitelj stade da se pravda.

- Ja ništa ne znam - reče on.

Misli, rekao je „ne znam”, i time je sve učinio? Ne! Metlu sam izbacio na verandu, i
preplašeni služitelj doneo ju je natrag.

Naredio sam da mi smesta pozove tri predstavnika đaka koji žive u internatu. Došlo ih
je šest. Pa neka ih je šest, neka ih je i pedeset, svejedno! Ja, onako u noćnoj odeći, zasukavši
rukave, otpočeh pregovore.

- Šta to treba da znači? Zašto ste mi u postelju natrpali cvrčke?

- Šta su to cvrčci? - upita mališan koji je stajao ispred svih.

Bili su neobično mirni. U ovoj školi, po svemu sudeći, ne samo direktor, već i ostali,
čak i đaci, izražavaju se nekako uvijeno.

- Ne znaš šta je cvrčak? Ne znaš? Onda ću ti ga pokazati! - rekoh, ali nažalost, lično
sam ih pre toga počistio i izneo iz sobe. Pozvah tada služitelja i naredih mu:

- Donesi one cvrčke!

- Ja sam ih već izbacio na đubre. Da odem da ih potražim? - upita.

- Dobro, trči brže i donesi.

Služitelj navrat-nanos izlete iz sobe i ubrzo donese na parčetu papira desetak komada.

- Oprostite, molim vas - reče - ali već je noć, mračno je i nisam našao više. Sutra, kad
svane, otiću da još potražim.

Ovde je čak i služitelj klipan! Pokazah jednog cvrčka deci i rekoh:

 - Eto, to je cvrčak! Takvi klipani, a ne znate za cvrčka! Što to treba da znači?

Tada bucmasti dečak, koji je stajao prvi sleva, drsko reče:

- To? To je skakavac.

- Glupane! Čak i cvrčka ne umeš da razlikuješ od skakavca! Da li je ovo skakavac ili

cvrčak - svejedno, ali zašto ste mi ih podmetnuli u postelju? Jesam li vas molio da pustite k
meni cvrčke?

- Niko ih nije ni puštao!

- A ako ih niko nije puštao, kako su se onda oni obreli u postelji?

- Znate, skakavac voli toplo, i potpuno je prirodno što je sam rešio da dođe k vama.

- Gluposti! Cvrčci sami rešili da dođu? A obično cvrčke pozivaju, šta li? No, znate šta,
zašto ste napravili ovakvu šalu? Odgovarajte!

- A šta da odgovaramo? Niko vam ih nije stavio u postelju.

Bezobrazni dečaci! Ako nemaju hrabrosti da priznaju ono što su zamesili, bolje bi bilo
da ništa ne zapodevaju. Stvarnih dokaza protiv njih nemam, ali da se prave ludi - za to imaju
drskosti! Ta, i sam sam mnogo puta pravio nestašluke dok sam išao u srednju školu. Ipak, kad
su pitali ko je to učinio - nikada nisam bio kukavica i nisam izvrdavao. Učinio sam to i
učinio; nisam učinio, znači nisam učinio i tačka. Ma koliko da sam vragolao, bilo kakve da
sam šeretluke zapodevao, uvek sam bio častan. A lagati i pokušavati izvući se od kazne - to
nije više šeretluk. Nestašluci i kazne su nerazdvojni. Znaš, postoji kazna, pa mirne duše pravi
nestašluke. Ali, ko je to video da takvi podlaci još uživaju ugled okoline? Da prave izgrede
uvek su spremni, a da kada treba da odgovaraju zbog njih - nigde ih nema! Od takvih i
postaju ti koji, na primer, uzimaju novac na zajam, a da vrate ni na kraj pameti! Zašto su
uopšte došli da uče? Bave se samo time da lažu, obmanjuju, da krišom, iza leđa drugih čine
razne sitne pakosti, i na kraju krajeva, ako završe školu, praviće se važni i vući ljude za nos -
molim vas, mi smo obrazovani! A u stvari tupaviji su od prostih vojnika!

Smučilo mi se da produžim razgovor sa tim zvekanima čije su glave ispunjene

svakojakim pakosnim mislima.

- Ako vi nećete ništa da kažete, onda nemamo šta da razgovaramo. Žao mi je što vi,
iako posećujete školu, ne možete da razlikujete zlo od dobrog - rekoh i isterah svu šestoricu. -

Po izrazima koje upotrebljavam, a naročito po načinu ophođenja, teško da ja mogu

poslužiti kao uzor „dobrog”, ali duša mi je, pretpostavljam, kudikamo bolja od njihove.

Sva šestorica se bezbrižno udaljiše. I po spoljašnjem izgledu držali su se mnogo bolje

od mene, svog učitelja. Najviše me je dovodilo do besa to što su bili potpuno mirni, a ja
nisam bio kadar za tako nešto.

Ponovo sam legao u postelju - i tek što sam legao pod mrežom se ponovo začu
šuštanje. To su se komešali preostali cvrčci. Upalio sam sveću ali da sagorevam jednog po
jednog cvrčka bilo je odveć pipavo. Otkačio sam mrežu sa njenog okvira i uhvativši je,
istresoh je najpre uzduž, a zatim popreko. Pri tome me rubovi tako zakačiše po rukama da
sam čak kriknuo!

Kad sam se po treći put domogao postelje, već sam se malo smirio, ali da zaspim ipak
nisam mogao. Pogledao sam na sat, bilo je pola jedanaest. Pomislite samo u kakvo sam
nemirno mesto dospeo! Ono, istinu govoreći, gde god da sam otišao da radim kao učitelj u
srednjoj školi, svuda bi me čekala gorka sudbina, ako moram imati posla sa takvim
učenicima. Učitelja ima koliko god hoćeš. Sigurno su zato svi oni trpeljivi magarci. A ja
nisam u stanju ni to da podnesem.

Razmišljajući o svemu tome, setio sam se Kio. Ta starica nema ni obrazovanja, ni neki
društveni položaj, a koliko je ona retko plemenit čovek! Do sada nekako nisam osećao
naročitu naklonost za njene brige o meni, i tek sad, usamljen u zabitom kraju, po prvi put sam
stvarno cenio njenu srdačnost. Ako ona želi ećigoške karamele, ja sam sad spreman da
specijalno zbog njih idem i u Ećigo. To vredi učiniti. Kio me je hvalila da sam nekoristoljubiv
i, da zato imam iskrenu, čestitu dušu, ali ona sama bila je čovek neuporedivo dostojnija od
mene, koga je ona tako uzdizala. Zaželeh odjednom da vidim Kio.

Ležao sam, prevrćući se s boka na bok, i mislio na Kio kad se najednom nad mojom
glavom razleže takav tresak kao da se rušio drugi sprat. Trideset-četrdeset ljudi su tamo gore
po svoj prilici trupkali po taktu na drvenom podu - top-top-top! Trupkanje su propraćali
bučnim ratničkim pokličima. Zaprepašćen, skočih iz postelje. Šta se tamo dešava? No, odmah
mi pade na pamet da tamo đaci prave rusvaj i da su podigli svu tu graju da mi se osvete zato
što sam im očitao za cvrčke. Jasno je to!

Pa dobro, kad sami ne priznaju da su rđavo postupili - nek im ne bude oprošteno. A da

je to ružno, pretpostavljam da sami treba i dobro da znaju. Na njihovom mestu najbolje bi
bilo da su, legavši da spavaju, razmislili o onom što su zamesili, i da sutra ujutru dođu da se
izvine. Dopustimo da im nedostaje smelost da mole za oproštaj, ali, ipak, mogli su da leže
tiho. A kad tamo, kakva buka i graja! Ta internat nisu sagradili zato da od njega naprave
svinjac! Oni tamo, naravno, ponašaju se kao sumanuti. Pokazaću vam ja ko sam! I onako u
noćnoj odeći, izleteh iz sobe dežurnog i u tri skoka popeh se uz stepenice na drugi sprat.
Zapanjujuće! Maločas su nad mojom glavom lupali i treskali, u to nema sumnje - i odjednom
se sve potpuno utišalo, ni glasova ni trupkanja - sve je prestalo. Čudo jedno! Lampa je već
ugašena. U mraku se ne može razabrati ima li tu koga ili nema. O tom se može samo
nagađati. U dugom hodniku, koji se protezao kroz celu zgradu, čak se ni miševi nisu imali
gde sakriti. Njegov udaljeni kraj osvetljavala je mesečina.

Ipak, sve je to vrlo čudno, ali ja sam u detinjstvu često skakao iz postelje, mrmljao
nekakve besmislice, i češće su mi se zbog toga smejali. Kad mi je bilo šesnaest godina usnuo
sam jednom da sam našao brilijant i, probudivši se ujutru, uporno sam zahtevao da mi brat,
koji je spavao pored mene kaže gde je nestao moj brilijant.

Posle toga su mi se tri dana smejali; zato sam se ja osećao vrlo nelagodno. A možda je
to što se maločas zbilo isto tako san?... Međutim, potpuno je jasno da se ovde stvarno radi o
izgredu. Dok sam razmišljao o svemu tome, na drugom kraju, usred hodnika osvetljenim
mesečinom, odjednom se razleže:

„Jedan... dva... tri! U-u-u!!!” Taj urlik je odjeknuo tako gromko da je izgledalo kao da
ga je u jednom dahu ispustilo trideset ili četrdeset grla. Posle urlika čulo se pređašnje
ritmičko trupkanje. Dakle, to više nije san, to je java!

- Tiše vi! Ta, noć je! - probah da nadjačam graju, povikah i poleteh napred. Pod
nogama se ništa nije videlo, samo tamo, u daljini, traka mesečine. Ne otrčah ni pet metara,
kad tresnuh kolenom o nešto veliko i tvrdo, i tako se gadno udarih da mi je čak u glavi
zazvonilo. S potmulim treskom izdužih se na pod. Ah, đavo ih odneo. Podigavši se, osetih da
ne mogu dalje da trčim. U mislima sam žurio napred, a noga nije dopuštala. U žestini bih
odskakutao na jednoj nozi ali trupkanje i glasovi su se utišali, zavladala je gluva tišina. Ima
bezobraznika, ali ovakve još nisam video! Prava stoka! Pa dobro, ovog puta neću odstupiti
dok ne izvučem sve te gadove koji su se sakrili i ne primoram ih da mole za oproštaj; odlučih
se, i probah da otvorim jednu spavaonicu - vrata se nisu otvarala. Zaključano, šta li?... Ili su
stolom iznutra poduprli?... Upreh na vrata jednom, upreh drugi put - ne popuštaju. Tada
pokušah da uđem u sobu preko puta. Isto - ne mogu da otvorim.

Dok sam trčkarao kraj vrata u nameri da dospem do mališana, na drugom kraju
hodnika ponovo se razlegoše borbeni uzvici i ču se ujednačeno trupkanje. Bilo mi je jasno da
su se ovi nevaljalci dogovorili da mi se narugaju i složno dejstvuju sa dveju strana.

Sasvim sam se zbunio. Trebalo je časno priznati: ma koliko da sam bio smeo, nisam
bio dovoljno snalažljiv. Tog trenutka uopšte nisam mogao da smislim šta da dalje
preduzmem. Nisam znao šta bih, ali ni u kom slučaju nisam nameravao da se predam. Da
ostavim da bude tako! Ne, to zadire u moju čast! Sramota je ako budu pričali da se Edoko
našao u nebranom grožđu. Reći će da su ga za vreme noćnog dežurstva izazvali slinavi dečaci
i da on nije bio u stanju da s njima izađe na kraj, te je od muke celu noć proplakao u postelji.
To je sramota za čitav život! Ta, moj je predak bio pripadnik reda hatamoto 15 i poticao je od
potomka Micunaka Tade. Na taj način sam se i po svom poreklu razlikovao od ovih
neotesanaka. Bilo mi je žao samo to što je, eto, u meni razuma bilo malo. Zapao sam u težak
položaj zato što nisam znao kako da najbolje postupim. Ali, zar je onaj ko se našao u teškom
položaju, pobeđen? Ja sam uporan čovek, zato i nisam znao šta da uradim. Sami rasudite: ako
čestitost ne doprinosi pobedi, šta onda drugo pobeđuje? Pa, lepo! Ako ne izvuku svoje noćas,
izvući će sutra ujutru. Ako ne sutra, onda prekosutra. A ako i prekosutra ništa ne ispadne,
poslaću kući za doručak i ostaću ovde dok ne pobedim!

Odlučivši se tako čvrsto, sedoh na pod. Nasred hodnika prekrstih noge i počeh da
čekam dok ne svane. Sa zujanjem su naletali komarci, ali ja na njih uopšte nisam obraćao
pažnju. Protrljao sam povređenu nogu i osetio nešto lepljivo. Mora biti, krv. Pa i neka, šta
mari!

Tada poče da me savladava umor, stadoh da kunjam i na kraju krajeva zaspah.

Razbudio me nekakav šum i, otvorivši oči, umalo ne skočih od iznenađenja. Ah, đavo
ih odneo! Vrata zdesna bila su poluodškrinuta i preda mnom su stajala dva dečaka. Osvestivši
se u istom času, uhvatio sam za nogu mališana koji mi je stajao pred samim nosom, iz sve
snage ga privukoh sebi i ovaj se smesta prući ničice. Tako mu i treba! Drugi se zbuni.
Iskoristivši zbrku, ja naleteh na njega i, ščepavši ga za ramena, dva-tri puta ga tako
prodrmusah da se on potpuno ošamuti i samo zatrepta očima.

- Hajdemo sad! - odvukoh ih sebi u sobu dežurnog; i ove kukavice bile su spremne da
se dovuku za mnom.

Napolju je već odavno svanulo.

Otpočeh da saslušavam ovu dvojicu koju sam sa sobom doveo, ali svinju makar ubio,
makar umlatio, svejedno je: svinja ostaje svinja; tako i oni, očigledno su odlučili da sve
15 Hatamoto: neposredni šogunov vazal.
poriču i ništa ne priznaju. Dok sam se s njima natezao, sa drugog sprata su jedan po jedan
počeli da silaze i drugi đaci, svi oni su dolazili ovamo u sobu dežurnog. Lica svih bila su
sanjiva, oči natekle. Slaba stvorenja! Jednu noć nisu spavali i, gle, kakve su im njuške! Zar su
mi to neki muškarci?

- Bilo bi dobro da se najpre umijete a zatim dođete da se prepirete - rekoh; ali niko od
njih ne ode da se umije.

Ja sam se već čitav sat prepirao sa svojim protivnicima kojih se nakupilo oko
petnaestak, kad se najednom potpuno neočekivano pojavi Jazavac. Kasnije sam saznao da je
služitelj specijalno otrčao direktoru da mu saopšti da su u školi neredi. Zar je vredelo zbog
takve sitnice pozivati direktora, ta to je malodušnost! Zato je on samo školski služitelj.

Direktor zatraži da mu ukratko ispričam o onom što se dogodilo, a zatim sasluša ono
što su govorili učenici.

- Do dalje naredbe - reče im on - idite na časove kao što ste i dosad išli. Brzo se
umijte i doručkujte da ne zakasnite. Požurite! - i on ih sve otpusti. Blage mere! Kad bih ja bio
direktor ja bih odmah, iz ovih stopa, isključio iz škole sve učenike koji su živeli u ovom
internatu. Ali, pored ovakve popustljivosti đaci će se i dalje šegačiti sa noćnim dežurnim.

Potom mi se direktor obrati:

- Vi ste se sigurno jako uznemirili i svakako ste umorni. Danas ste slobodni od
nastave.

- Ja se nimalo nisam uznemiravao! - odgovorih. - Kad bi mi se to isto događalo svake

noći, ja se ni tada ne bih uznemiravao. Držaću danas časove. Kad ne bih mogao da radim
zbog toga što jednu noć nisam spavao, trebalo bi da vratim školi deo plate koju ste mi dali.

Direktor se na to zamisli i neko vreme pažljivo me je posmatrao, a zatim primeti: -

Lice vam je natečeno.

Zar? I samom mi se činilo da mi je lice kao nateklo i da me svrbi. A, shvatio sam! To

su me izujedali komarci.

- Pa šta ako mi je lice nateklo, vladam jezikom. Dakle, ništa mi ne smeta da držim
predavanja - odgovorih češući se po obrazu.

Direktor me pohvali, smejući se:

- E, junačino!
Ali, istinu govoreći, to i nije bila pohvala, već pre podsmeh.
 V

- Hoćeš li u ribolov? - upita me jednom Crvena košulja.

Crvena košulja - to je baš onaj nastavnik s neprijatnim piskavim glasom. Nikako da

razabereš - da li je muškarac ili žena. Kod muškarca i glas treba da bude muški. Tim pre kod
univerzitetski obrazovanog čoveka. Ja imam itekakav glas, iako sam završio samo srednju
školu; doktoru književnosti uopšte ne priliči da pišti tako kao što on to čini.

- Pa, mogu... - nerado odgovorih.

Tad me on neučtivo upita:

- Da li si uopšte nekada išao u ribolov?

- Pa ne baš tako često, ali, sećam se: u detinjstvu sam jednom ulovio tri karaša u
cureboriju.16 Zatim još na trgu, u ulici Kagurazaka, za vreme praznika Bišamon. 17 Tamo sam
uhvatio šarana gotovo četvrt metra dugog, ali tek što sam pomislio: „Baš dobar komad”, kad
se otrže sa udice i nestade; i sad kad se setim - žao mi je!

Crvena košulja se zakikota, isturajući podbradak. Što je takav kakav je - nikom ništa,
samo kad ne bi bilo tog odvratnog smeha.

- Ti naravno, ne shvataš u čemu je lepota ribolova! Ako želiš, mogu te uvesti malo u
to - samozadovoljno predloži.

Kome je potrebno takvo „uvođenje”? U stvari, samo nemilosrdni ljudi mogu loviti
ribu i u tome uživati. Kakva je radost za čoveka koji ima srca da ubija živa bića? I ribe i ptice
žele da žive i ne žele da ih ubijaju. Ja shvatam kad nema drugih sredstava za život - to je
druga stvar, ali kad čovek ima svega dovoljno, a ne može da spava mirno zato što ne ubija -
to je već prosto suvišna obest. Tako sam mislio, ali ništa ne rekoh. Taj moj sabesednik je
doktor književnosti, a vele i doktor, zato odlučih da se ne sporim s njim bez potrebe. Otud
Crvena košulja uobrazi da me je ubedio.

- Ja ću te neizostavno naučiti! - reče. - Ako si slobodan, hajde onda da zajedno

16 Curebori: mali ribnjak u kome se naplaćuje ribolov.

17 Bišamon: budističko božanstvo čiji je simbol šaran.
pođemo danas. Nas je samo dvojica - ja i Jošikava, ali udvoje je dosadno; pođi s nama -
usrdno me je nagovarao.

Jošikava - to je bio učitelj crtanja, onaj isti koga sam prozvao „Klovn”. Taj Klovn
(tako ću ga zvati), ne znam iz kakvih razloga, provodio je i dan i noć kod Crvene košulje i
svud se za njim vukao. Međutim, oni uopšte nisu bili drugovi. U njihovim odnosima bilo je
nečeg nalik na odnos gospodara i sluge. Kad bi se Crvena košulja nekud uputio, Klovn bi
neizostavno pošao sa njim; nije nikakvo čudo što je tako bilo i ovoga puta. I neka idu udvoje,
i šta im je samo trebalo da takvog nespretnjaka, kakav sam ja, pozivaju u svoje društvo. Po
svoj prilici, Crvena košulja je zaželeo da se pohvali svojom veštinom u omiljenom zanimanju
- ribolovu; svakako me je zbog toga i mamio. Ali, ja uopšte nisam pogodan za to da se neko
preda mnom hvališe. Nek ulovi dve-tri tune, pa šta s tim? Ja sam isto tako čovek, iako nisam
vešt ribolovac, ali ako bacim udicu svakako ću nešto uloviti. Mora se ići! Pa to je Crvena
košulja! Obavezno će reći: ne ide zato što ne ume da lovi, a ne zato što je to meni ogavno.
Sve sam to imao na umu i odgovorio sam:

- Dobro, poći ćemo.

Iz škole sam skoknuo najpre do kuće, uzeo sve što mi je bilo potrebno da ponesem, a
zatim sam otišao na stanicu, sačekao tamo Crvenu košulju i Klovna, i pošli smo prema obali.

Tu je bio jedan čamdžija; čamac je bio uzan i dugačak - na morskoj obali u Tokiju
takve nisam video. Pogledavši na čamac nisam video tamo ni jedne udice, pa upitah Klovna:

- Kako vi mislite da lovite? Zar se može loviti bez štapa i udice? - na šta on, gladeći
podbrzdak, odgovori autoritativnim tonom znalca:

- Za lov u moru štapovi nisu potrebni, dovoljan je samo struk strune.

Pošto me je tako uspokojio više sam voleo da ćutim i da se ni za šta ne raspitujem.

Čamdžija je veslao natenane, ali vrlo vešto, i kad sam se obazreo mi smo se već toliko
otišli da se obala samo nazirala. Iznad šume je poput strele štrčala petospratna kula hrama
Tošođi. Pred nama iskrsnu ostrvo obraslo u zelenilo. Pričalo se da je pusto. Zagledavši se,
opazio sam da su tamo samo stene i borovi. Stvarno, ako sem stena i borova ničega nema,
kako bi se tamo i moglo živeti? Crvena košulja reče da je to prizor u kome se može beskrajno
uživati.

- Prekrasan pejzaž! - dodvoravajući se reče Klovn.

Nisam se razumevao u to da li je tamo prekrasan pejzaž ili ne, ali mi je u duši bilo
vrlo prijatno. Kakva blagodet kada te na otvorenom moru produva morski vetar! Samo sam
strašno bio gladan.

- Vidite kako je vitak onaj bor! A krošnja - kao otvoren suncobran, upravo kao na
Tarnerovoj slici, zar ne? - obrati se Crvena košulja Klovnu.

I ovaj, sa izgledom znalca, odmah reče:

- Pljunuti Tarner! Takvih preliva nećeš nigde naći! Baš pravi pravcati Tarner!

Nisam znao šta je to Tarner, zli sam zaključio da je bolje da ne pitam, pa sam ćutao.

Čamac je lako obišao ostrvo s leve strane. Talasa uopšte nije bilo. Da ne poveruješ da
je to more, tako je bilo glatko! Zahvaljujući Crvenoj košulji doživeo sam ovo zadovoljstvo.
„Lepo bi bilo iskrcati se na ostrvu, ispeti se na vrh i pogledati čega ima tamo” - pomislih i
upitah:

- A može li čamac da pristane uz ovu stenovitu obalu?...

Ali, Crvena košulja odgovori:

- Može da pristane, ali ribu sa obale nećeš uloviti.

Ućutah. Potom Klovn učini sasvim izlišan predlog:

- Čuj, profesore! - obrati se svom prijatelju. - Kako bi bilo da ovo ostrvo nazovemo
ostrvom Tarnera?

- Što da ne, nije loše - saglasi se Crvena košulja - odsada ćemo ga tako zvati.

Ako je u to „mi” ubrojio i mene, onda je to uzalud. Za mene bi bilo dovoljno

jednostavno reći „zeleno ostrvo”.

- A na onoj steni bi postavio Rafaelovu Madonu! Kakva bi to samo slika bila, a? - reče
Klovn.

Ali, Crvena košulja s ogavnim smeškom primeti:

- Bolje da ne govorimo o Madoni! Mada... - dodade on, pokazavši očima na mene -

ovde nikoga nema, i nije tako strašno! - i opet se zakikota, hotimice se okrenuvši u stranu.

Nije mi bilo prijatno. Madona ili kodana, 18 mene se to ne tiče, neka nataknu tamo
koga god im drago, ali oni su govorili o tome sa takvim izrazom lica, da je meni, pošto
ionako ne razumem, a i pet para na to ne dajem, sasvim svejedno i ako čujem njihov

18 Kodana - mladi gospodin.

razgovor. Gnusna igra! I taj Klovn još tvrdi da je isto tako Edoko! Pomislih da je Madona
najverovatnije nadimak neke geiše, s kojom je Crvena košulja prisan. Ako se oni spremaju da
uživaju u tome što će tu njihovu geišu staviti da sedi pod borom na pustom ostrvu, neka ih!
Neka je Klovn naslika makar uljanim bojama, a zatim neka pošalje tu sliku na izložbu, šta se
to mene tiče!

- Ovde svakako, kao i prošli put? - i čamdžija zaustavi čamac i baci kotvu.

- Koliko je tu duboko? - upita Crvena košulja.

- Do trinaest metara - odgovori čamdžija.

- Trinaest... Da, morska deverika je ćudljiva riba! - I s tim rečima Crvena košulja
zabaci struk strune u more. Izgledalo je da se sprema da ulovi kralja svih morskih deverika.
Da, grdne li junačine!

- Ništa, sa takvom veštinom, kakva je u našeg profesora, i morske deverike će biti

naše! A uz to, nema ni vetra - ulizivački se javi Klovn i isto tako odmota i zabaci struk. Na
kraju struka zbog nečega je visio samo komadić olova u vidu tega. A, gde je plovak? Loviti
bez plovka - isto je što i meriti temperaturu bez toplomera. Činilo mi se da je to potpuno
nemoguće. Ali, tada čuh:

- I ti takođe baci, tamo ima još strukova.

- Strukova ima koliko god hoćeš, ali plovaka nema, odgovorih.

- To samo diletanti ne umeju da love bez plovka. Gledaj: ovaj kraj će otići na dno, a ti
ćeš ovde, o boku čamca, pridržavati strunu kažiprstom i osetićeš i najmanji trzaj - samo što
riba zagrize, a ti ćeš odmah saznati. Eto, kao sad!... - I moj učitelj, žurno prebirajući rukama,
stade da vuče struk.

„Nešto je ulovio” - pomislih. Ali, on ništa nije ulovio, samo je mamac nestao. Tako
mu i treba!

- Prosto da pukneš! - reče Klovn obrativši se starijem nastavniku. - Mora da je to bila

velika riba! Ako se tebi otkinula, znači da danas treba da budemo na oprezu! A ako se i
otkinula pa šta... Na kraju krajeva i to je bolje nego sedeti kao budala koja pilji u plovak, kao
da se igra s njim „čik pogodi gde sam”. Bicikl bez kočnice nećeš uzjahati, te i ovo... - izvali
Klovn opšte poznatu glupost.

„Baciti, zašto ne?” - pomislih. - Ta, i ja sam isto tako čovek i nije samo stariji
nastavnik zakupio čitavo more. Gle, kako je prostrano! Zalepiće se za mene makar i jedna
skumbrija”. Zamahnuh i bacih strunu u vodu, a zatim ga obmotah oko prsta.

Ubrzo osetih da je počelo da trza. Stadoh da se domišljam. To je riba, svakako riba!

Da nije, ne bi tako trzalo! Baš dobro! Upecao! Počeh svom snagom da vučem sebi struk
skupljajući ga rukama.

- Eh, on kao da je nešto ulovio? Izgleda da mladić mnogo obećava! - pakosno primeti
Klovn.

U vodi je još ostalo samo metar i po struka, ne više. Iz čamca se videlo kako se
omanja prugasta ribica koprcala u vodi i, pokoravajući se pokretima moje ruke, isplivala na
površinu. Čudno! Na površini se ona zakoprca i zapljusnu mi lice morskom vodom. Najzad je
ščepah i htedoh da skinem sa udice, ali ona se nije dala. Ruka, kojom sam je držao, skliznu;
to je bilo vrlo neprijatno. Dojadilo mi je ovo natezanje. Razmahnuh strukom, tresnuh ribu o
bok čamca i ona smesta uginu. Plaknuh ruke u moru, zatim ih omirisah - još uvek su mirisale
na ribu. Meni je već dosta, neću više da dodirujem ribe čak i kad bih nešto upecao. I riba isto
tako ne želi da je dodiruju. Savio sam struk.

- Odlično za prvi put, ali to je goruki - opet pecnu Klovn.

- Ti kažeš: „goruki” - a ispada mu nekako kao ime ruskog pisca - izvede Crvena
košulja.

- Tačno! Baš kao prezime ruskog pisca - smesta se saglasi Klovn.

Crvena košulja je imao ružnu naviku: kad god bi mu kakvo ime padalo na pamet on

ga je odmah sravnjivao sa katakanom19 ispisanim imenom neke strane ličnosti. Svaki čovek je
u nečemu stručan. Za ovakvog kao što sam ja, učitelja matematike, da li su goruki ili maruki -
svejedno je! Otkud ti ja to znam!... Nemaju ti oni ni trunke savesti! Bolje bi bilo da spominju
imena koja su i meni poznata!

Crvena košulja je katkad donosio sa sobom u školu nekakav književni časopis u jarko
crvenom omotu, izgleda Teikoku bungaku, i čitao ga sa vidnim zadovoljstvom. Jednom sam
upitao Bodljikavo prase, i on mi reče da svu tu katakanu Crvena košulja nalazi u tom žurnalu.
Znači, i Teikoku bungaku snosi odgovornost za to!

Zatim su Crvena košulja i Klovn pomamno stali da pecaju ribu, i za jedan sat otprilike
obojica su ulovila petnaest komada sitne ribe. Zanimljivo, riba je padala i padala, i sve sami

19 Katakana: japansko pismo kojim se pišu strana imena i reči.

goruki! A morska deverika, ma koliko se starali ribolovci, nikako da zagrize.

- Danas trijumfuje ruska književnost - primeti Crvena košulja obraćajući se Klovnu.

- Zahvaljujući vašoj veštini... zato i kod mene ništa drugo da padne. To je samo po
sebi razumljivo! - odgovori Klovn.

Po rečima čamdžije ta sitna riba je neprijatnog ukusa i puna kostiju, zato uopšte nije
za jelo. „Dobra je samo za đubre” - rekao je. Dakle, Crvena košulja i Klovn upecali su samo
„đubre”! Neslavan uspeh!

Meni je bila dovoljna jedna riba koju sam uhvatio, i već odavno sam se izvalio na dnu
čamca i gledao u nebo. To je bilo mnogo prijatnije nego pecati.

U to vreme moji saputnici počeše nešto krišom da se došaptavaju. Nejasno sam čuo o
čemu tamo pričaju, a i nije mi se ni slušalo. Gledajući u nebo mislio sam o Kio. Eh, kad bih
imao novca, poveo bih Kio u šetnju ovako divnim mestom. Koliko bi se radovali! U društvu
ovakvih kao što je Klovn, ni najlepši deo prirode ne veseli. Kio je izborana starica, ali s njom
nije stid čoveka da se pojavi gde god bilo. Ali sa ovakvima, kao što je Klovn, nigde nije lepo.
Kad bih ja bio stariji nastavnik, a kad bi Crvena košulja bio na mom mestu, Klovn bi, razume
se, isto tako obletao oko mene i udvarao mi se, a podsmevao se njemu. Kažu da su sve Edoke
licemeri. U stvari, ako takvi ljudi, kao što je Klovn, živeći u provinciji uvek i svuda
ponavljaju: „Ja sam Edoko”, provincijalci će, naravno, smatrati da je licemerje svojstveno
Edoku i da su sve Edoke licemerni. Razmišljajući o tome odjednom sam čuo da su se moji
saputnici zacerekali. Smeh se preplitao s razgovorom, ali do mene su dopirale samo pojedine
reči, tako da suštinu nisam mogao da razaberem.

- Pa zar? Nije valjda?... - Apsolutno... ne znam, tako da... kazniti! - Teško da...
cvrčaka... časna reč!

Iako nisam prisluškivao tuđ razgovor, kada sam čuo reč „cvrčak”, koju je izgovorio
Klovn, i nehotice sam načuljio uši. Klovn je zbog nečeg naročito podvukao reč „cvrčci” kao
da je želeo da to razgovetno dopre do mog uha, a posle toga je hotimice pritajio glas. Nisam
se micao, produžio sam da osluškujem.

- Opet taj Hota... Da, bogme, jeste... - Tempura... ha-ha-ha... - podgovara... i pogačice
od pirinča, takođe?

To su sve bili odlomci rečenica, ali trebalo je samo povezati te reči, kao na primer,
„cvrčci”, „tempura”, „pogačice od pirinča”, i odmah je bilo jasno da spletkare o meni. Kad
govore treba tako da govore da se čuje. A ako se došaptavaju, nije trebalo da me nagovaraju
da pođem zajedno s njima! Odvratni ljudi! Pa, cvrčci, pa trupkali, ali zar sam ja tome kriv!
Kad je direktor rekao: „Ostavimo zasad da...” - ja sam se njega radi uzdržavao sve vreme. A
sad se Klovn našao da kritikuje. Bolje bi bilo da začepi! Što se tiče mojih stvari, pre ili
kasnije isteraću ih na kraj. To me nije uvredilo. Ali su me uznemirile ove reči koje sam čuo:
„Opet taj Hota...” i „podgovara”. Šta to znači? Nije mi išlo u glavu da li to znači da Hota
podgovara mene da prijavim skandal, ili da Hota podbada đake da me oni dovode do besa?

Dok sam posmatrao plavo nebo, svetli dan se postepeno smrkavao, i dunuo je hladan
vetrić. Oblaci, koji su ličili na tanku traku dima upaljenih sveća, polako su plovili po
prozračnom prostranstvu neba, zatim su se neprimetno rasplinuli u njemu i ostala je samo
laka izmaglica.

- Zar nije vreme da se vratimo kući? - reče Crvena košulja, kao da se iznenada doseti.

I Klovn se u trenu odazva:

- Da, baš je vreme! Ti večeras imaš sastanak s Madonom?

- Ne lupetaj - odbrusi mu Crvena košulja - biće još oko toga neprilike!... - i,

promenivši pozu, sede uspravno.

- Vrlo važno - nasmeja se Klovn - čak iako čuje!... - i on se okrete na moju stranu.

Netremice sam gledao u njega. Klovn se primetno zbuni i, uvukavši vrat, počeša se po
zatiljku: - Predajem se - veli. - Baš drzak tip!

Po glatkoj površini mora čamac se upravi obali.

- Tebi se, izgleda, nije baš dopalo pecanje? - upita me Crvena košulja.

- Pa, prijatnije je ležati i posmatrati nebo - odgovorih i bacih u more nepopušenu

cigaretu; cigareta zašišta, zanjiha se na talasu koji je podiglo veslo i otplovi.

- Svima je drago što si došao, čak i đacima, samo se ti trudi. - I on zapodenu razgovor
na temu koja nije imala nikakve veze sa ribolovom.

- Teško da im je drago...

- Ne, zaista; ne laskam ti. Neobično im je drago. Zar ne, Jošikava?

- Otkud im je drago! Kakav su samo lom napravili... - reče Klovn podrugljivo.

Čudno, svaka njegova reč išla mi je na živce.

 - Ali i ti si neoprezan, a to je opasno - dobaci Crvena košulja.

- Pa i neka je opasno! Kad se već dotle doteralo, spreman sam na sve.

U stvari, ja sam tako i mislio. Na kraju krajeva, ili mene neka otpuste iz službe, ili
neka sve đake, poimence, koji žive u internatu, primoraju da mi se izvine; ovo ili ono, nek
jednom reše.

- Uopšte ne vredi o tome ni govoriti, ali vidiš, ja kao stariji nastavnik, iskreno se
brinem za tvoje interese, zato i govorim. Bojim se samo da ti to pogrešno ne protumačiš...

- Stariji nastavnik iskreno ti je naklonjen! I ja takođe, utoliko pre što sam i sam
Edoko, i iz dubine duše želim da ti što duže radiš u školi. Nadam se da ćemo podržavati jedan
drugoga. I ako treba, založiću se svim silama... - stade da brblja Klovn.

Bolje da se udavim nego da spadnem na to da se Klovn brine o meni!

- Znaš, učenici su se od srca obradovali tvom dolasku u školu - produži Crvena

košulja - ali postoje neke okolnosti... Može biti da ćeš se ti čak i naljutiti, ali shvati da je
potrebno biti staložen i strpljiv. Ja ti ni u kom slučaju ne želim zlo.

- Kakve okolnosti?... Otkud sad te okolnosti?

- To je malo zamršeno, vremenom ćeš ipak shvatiti. Neću ti pričati o tome, ti ćeš i sam
postepeno da se snađeš. Zar ne, Jošikava?

- Da, to je vrlo, vrlo zamršena stvar. Odjednom se ovo ne može razmrsiti. Ali ćeš
vremenom shvatiti. Neću ti pričati, sam ćeš shvatiti. Klovn je naprosto ponavljao reči Crvene
košulje.

- Ako je to stvarno tako složeno, bolje je možda da ne pitam, ali kad ste vi sami
započeli, o tome onda ja želim da znam.

- U pravu si! Pošto smo mi započeli razgovor, prekinuti ga na tome bilo bi krajnje
neodgovorno. Evo šta ću ti reći: izvini me, ali ti tek što si završio školu, i ovaj rad je - tvoje
prvo nastavničko iskustvo. A u školama su veoma jake lične veze, i tako stvarno, da kažem
kao đaci, ne ide...

- Ako stvarno ne ide, kako će onda da krene?

- Eh, još imaš malo iskustva, a sve je to zbog toga što si tako iskren!

- Ne mogu ni da imam veliko iskustvo, i u ličnim podacima sam napisao da imam

dvadeset i tri godine i četiri meseca.

- Pa i dešava se da ljudi potpadaju pod nečiji rđav uticaj.

- Čestit čovek nema potrebe da strepi ni od čijeg uticaja.

- Svakako, nema potrebe... neosporno, nema potrebe, ali dešava se... U stvari, eto, na
primer, tvoj prethodnik - njemu se to desilo, zato ja to i govorim: treba biti oprezan!

Primetivši da se Klovn utišao, osvrnuh se: videh da se premestio na krmu i da je tamo

započeo s čamdžijom razgovor o ribolovu. Bilo mi je lakše da razgovaram bez Klovna.

- Moj prethodnik... Pod čiji je uticaj potpao?

- Okrnjiću ugled tog čoveka, ne mogu ga imenovati. A uz to i pouzdanih dokaza

nema; lako možeš da ogrešiš dušu. Ali, bilo kako bilo, ti si posebno doputovao ovamo, i ako
ovde pretrpiš neuspeh, to će i za tebe biti rđavo, a i nama neće biti dobro: zašto je trebalo da
te zovu? Sad šta je bilo - bilo je, ali u buduće budi oprezniji!

- Vi kažete: „Budi oprezniji!” Od opreznosti slaba vajda. Bolje je ne raditi ništa rđavo.

Crvena košulja se zacereka. Po mom mišljenju, nisam rekao ništa na šta bi se moglo
smejati, I dan-danas sam čvrsto ubeđen da sam u pravu. A kad pogledaš, ispada da većina
ljudi baš podstiče neprilične postupke. Po svemu sudeći, smatraju da pravim putem nećeš
uspeti u životu. I kada slučajno naiđu na čestitog, iskrenog čoveka, onda ga nazivaju
„deranom”, „žutokljuncem” i odnose se prema njemu prezrivo. Upravo zbog toga i u
osnovnoj i u srednjoj školi nastavnici bi morali da uče decu: „Ne lažite! Postupajte časno!”
Inače bi bolje bilo da ih smelo i otvoreno uče veštini laganja ili sposobnosti da ne veruju
ljudima, dovitljivosti da prevare druge - od toga bi u krajnjoj liniji bilo više koristi i za
društvo i za pojedinca.

Eto, i Crvena košulja se zacerekao - očigledno da ga je zabavljala moja iskrenost. Šta

da radiš u takvoj sredini gde otvorenost i iskrenost izazivaju smeh! Kio se u takvim
slučajevima nikad nije smejala. Ona se uvek oduševljavala time. Eh, koliko je Kio
plemenitija od Crvene košulje...

- Svakako, bolje je ne činiti ništa rđavo, ali ako čovek čak i sam ništa rđavo ne čini, a
rđave postupke drugih ne shvati, ipak će, ranije ili kasnije, zapasti u nepriliku. Vidiš, ima
takvih ljudi koji se prave iskreni i otvoreni, oni ti ljubazno nalaze stan, ali s njima treba biti
na oprezu... Brrr... sasvim je zahladnelo! Već je jesen. Pogledaj, u izmaglici obala izgleda
mrka. Kakav divan prizor! Ej, Jošikava! - podigavši glas, pozva Klovna. - Pogledaj, kako ti se
sviđa ova obala?

- Zaista, neverovatno lepo! Ako budem imao vremena, obavezno ću naslikati, prosto
je šteta ne učiniti to - stade Klovn da truća.

Kad se u prozoru drugoga sprata gostionice Minatoja upali svetlost i kroz večernju
tišinu zapišta lokomotiva, naš čamac se uz škripu zari u obalski pesak i zaustavi. Gazdarica
gostionice, koja je stajala pored vode, pozdravi Crvenu košulju.

- Dobro došli!

- Hop! - uzviknuh i iskočih iz čamca na obalu.

 VI

Nisam mogao da trpim Klovna. Trebalo je toj hulji privezati za vrat veliki kamen, koji
stavljaju kao teret u bure sa ukiseljenom rotkvom, i potopiti ga u more - to bi bilo bolje za
čitav Japan. A Crvena košulja je imao neprijatan glas. On se očigledno iz petnih žila upinjao
da njegov pištav glas poprimi prijatan zvuk. Uzalud je to činio, s takvom njuškom ništa nije
mogao postići! Ako se ko i zaljubi u njega, onda to može biti samo neko nalik na tu Madonu.

Stariji nastavnik govorio je zavijenije od Klovna. Vrativši se kući, u mislima sam

prevrtao ponaosob svaku reč koju sam čuo od njega, i učinile su mi se istinite. Ništa određeno
nije rekao, i teško je bilo dosetiti se u čemu je stvar, ali je jedno bilo jasno: Bodljikavo prase
je pokvaren čovek, i mene su, očigledno, upozoravali - „čuvaj se!” Tako je i trebalo otvoreno
mi reći, a oni postupaju kao žene! Da li je Bodljikavo prase loš učitelj? Neka ga onda što pre
otpuste iz službe, i sve je u redu. Taj stariji nastavnik je prosto-naprosto malodušan čovek,
iako je doktor književnosti. Spletkari iza leđa, a ime neće otvoreno da pomene. Kukavica je,
pa eto ti! A kukavice su uvek ljubazne, zato je, naravno, i Crvena košulja tako čisto ženski
ljubazan. Ipak ljubaznost je ljubaznost, a glas je glas, i čudno bi bilo izbegavati održavanje
dobrih veza s njim samo zato što mi se ne dopada njegov glas. Ipak, čudna je stvar život:
osoba, koja ti je neprijatna, odnosi se srdačno prema tebi, a prijatelj, koji ti je prirastao za
srce, odjednom ispada da je hulja i da se šegači s tobom. Očigledno, jedna je stvar Tokio, a
druga provincija - ovde je sve naopako. I ovo mi je neko mesto! Bogme, ispašće još da se
ovde i vatra smrzava i kamen u sir pretvara!

Ali, kakva besmislica - podgovarati učenike!... To ne liči na Bodljikavo prase! Tim

pre što, kako kažu, on uživa veliki autoritet kod dece. Ako on nešto poželi da uradi, pošlo bi
mu, naravno, lako to za rukom; ako on ne bi dejstvovao takvim zaobilaznim putevima, već
otvoreno započeo svađu sa mnom, bio bi pošteđen izlišnih natezanja. Kad sam mu ja smetnja,
ničeg prostijeg - nek kaže u oči: tako i tako, smetaš mi, i čisti se odavde! Sve se da urediti po
dogovoru. Ako Crvena košulja govori istinu, ja ću već sutra dati ostavku. Može se i na
drugom mestu zaraditi hleb. Otići ću i neću valjda skapati od gladi. A Bodljikavo prase je,
dakle, takav čovek da s njim ne treba ni govoriti!...
 Kad sam došao ovamo on me je prvi počastio vodom sa ledom. Ali od takvog
dvoličnjaka sramno je primiti čak i čašu hladne vode. Popio sam samo jednu čašu, znači to ga
je stajalo jedan sen i pet rina. Ali, osećati se dužnim takvoj bitangi makar i jedan sen, makar i
pet rina - znači mučiti sebe do kraja života. Sutra, kad odem u školu, vratiću mu taj novac.
Jednom sam uzeo od Kio tri jena. Od tada je prošlo pet godina, a ja joj ni dan danas nisam
vratio ta tri jena. Ne zato što joj nisam mogao dati, već, eto, tako - nisam dao. Kio, naravno,
nije ni očekivala da ću joj brzo vratiti dug, i ona nimalo nije računala na moju kesu. A ja se
uopšte nisam ni osećao kao dužnik, kao što bi to bio slučaj da sam pozajmio novac od
tuđinca. Uznemiravati se zbog tog duga bilo je isto što i sumnjati u duševne osobine Kio, u
njenu prekrasnu dušu. Ja nisam vratio taj novac, ali to uopšte ne znači da se ja odnosim
prema Kio s prezrenjem - ne, prosto je smatram svojim čovekom. Naravno, ne može se
upoređivati Kio i Bodljikavo prase, ali svejedno, kad ćutke primaš od drugoga nekakvu
uslugu, pa neka je to limunada ili voda sa ledom - znači, ti ga smatraš za čoveka na svom
mestu i prijateljski si raspoložen prema njemu. Jedna je stvar kad možeš da platiš ono što
duguješ, i na tome se sve završi, a druga - zahvalnost koju gajiš u duši - ona je skuplja, za
novac se ne može kupiti! Ja sam običan čovek, bez činova i zvanja, ali potpuno samostalan i
ni od koga ne zavisim. I ako nezavisan čovek priklanja pred kim glavu, onda ta blagodarnost
vredi više od miliona.

Primorao sam Bodljikavo prase da potroši na mene jedan sen i pet rina, pri tome sam
mu svojom zahvalnošću, koju gajim u duši, sve to uzvratio daleko skuplje no novcem.
Bodljikavo prase treba da mi bude zahvalan. A on krišom čini podlosti - prema tome, on je
najgora hulja. Sutra, pak, čim dođem, vratiću mu taj novac - i kvit smo! Tada možemo i svađu
zapodenuti.

Kada sam u mislima došao do ovog zaključka, prispavalo mi se i čvrsto sam zaspao.
Sutradan sam, zato što mi je bilo potrebno da još o koje čemu porazmislim i da sačekam tamo
Bodljikavo prase, otišao u školu ranije nego obično. Ali, njega nema, pa nema! Došao je
Tikva. Došao je i nastavnik klasične kineske književnosti. Došao je Klovn. Najzad je došao i
Crvena košulja, a Bodljikavo prase nikako da stigne. Mislio sam: „Čim uđem u zbornicu,
odmah ću mu dati” - zato sam, još izlazeći iz kuće, stegao u šaci (kao kad plaćam kupatilo)
jedan sen i pet rina, i tako ih do same škole držao. Oznojio mi se dlan, i kad sam raširio šaku
novac je bio vlažan. „Vratiš mu taj oznojen novac, a on, gle, još nešto kaže”, pomislih i
spustivši novac na sto dunuh na njega, a potom ga opet stegoh u šaci.

Uto priđe Crvena košulja.

 - Dobar dan - reče. - No, kako je? Verovatno si se umorio sinoć?

- Pa i ne, nisam se umorio, samo sam ogladneo.

Crvena košulja se nalakti na sto Bodljikavog praseta i približi sasvim svoju

fizionomiju mome licu tako da sam čak pomislio: „Šta hoće sad?...”

- Ono što sam ti govorio tamo, kad smo se vraćali čamcem, neka ostane u najvećoj
tajnosti! - reče Crvena košulja. - Valjda nisi nikome o tome govorio?

Čak je i njegov ženski glas odavao da je uznemiren. Svakako, nikome još nisam
govorio, ne samo što sam se rešio da o tom porazgovaram i novac spremio, u pesnici sam ga
držao, a njegova zabrana me je dovela u ćorsokak. Crvena košulja - to je Crvena košulja! Ime
Bodljikavog praseta on otvoreno nije pomenuo, ali po njegovim nagoveštajima lako sam se
mogao dosetiti koga je imao u vidu - a eto, sada se plaši da sam te njegove nagoveštaje
odgonetnuo. Toliku baš neodgovornost nisam mogao očekivati od starijeg nastavnika! Istinu
govoreći, kad bi otpočela moja bitka sa Bodljikavim prasetom trebalo bi da se on u najvećem
jeku boja umeša u spor i otvoreno stane na moju stranu.

Kada sam mu rekao da zasad još nisam ništa govorio, ali da se upravo spremam da
porazgovaram s Bodljikavim prasetom, stariji predavač u velikoj zabuni promrmlja:

- Ali, zašto bi činio takvu besmislicu?... Ne sećam se da sam na račun Hote rekao bilo
šta određeno... Ako ti napraviš skandal, to će mi biti strašno neprijatno. Zar si ti došao u školu
da uneseš pometnju?

To je bilo tako besmisleno pitanje i ja sam samo primetio:

- I platu da primam i pometnju da unosim - naravno, za školu je to neprijatno.

Ali, tada Crvena košulja, brišući znoj s lica, molećivo reče:

- Znaš, zadrži sinoćni razgovor samo za sebe i, pazi, nikom ne govori ni reči!

Kad me je već tako molio, obećao sam mu:

- Dobro, nije da sam to baš želeo, ali ako vas to dovodi u nezgodan položaj - u redu,
neću govoriti.

- Pa, ti se ne uznemiravaj, sve će biti u redu - uveravao me je.

Teško je čak i predstaviti sebi koliko je on u svemu bio nalik na ženu! Kad bi svi
doktori književnosti bili takvi kao što je on, ne bi vredeli ni prebijene pare. Potpuno mirno
obraćati se sa takvom besmislenom i nelogičnom molbom! A pored toga, on mi ne veruje. I
takav čovek misli da je muškarac!

U taj mah priđe neko od predavača i Crvena košulja se žurno vrati na svoje mesto.

Ni hod Crvene košulje nije bio kao kod ostalih ljudi, čak je i po sobi koračao nekako
bešumno, meko. Zapazio sam da se on naročito kočoperi svojim nečujnim hodom. No, teško
da se on sprema da se bavi lopovskim zanatom, zato bi bilo bolje da hoda kao ostali ljudi.

Zasvira truba koja je označavala početak časova. Bodljikavo prase ni da priviri. Nije
mi preostajalo ništa drugo do da stavim svoj novac na sto i odem u učionicu.

Malo sam se zadržao na prvom času i, kada sam se vratio u zbornicu, nastavnici su
već bili svi na okupu i razgovarali sedeći za svojim stolovima. Video sam da je i Bodljikavo
prase tu. Mislio sam da neće doći na časove, ali on je samo zakasnio. Videvši me, on mi
smesta reče:

- To sam ja zbog tebe zakasnio. Plati kaznu.

Uzeh jedan sen i pet rina koji su ležali na stolu.

- Evo ti, uzmi! To ti je za onu vodu sa ledom: sećaš se, ti si me častio jednom na ulici
- rekoh i položih novac pred Bodljikavo prase.

- Šta ti pada na pamet? - nasmeja se on ali, uprkos njegovom očekivanju, ja sam bio
ozbiljan.

Tada on reče:

- Ne ludiraj se! - i vrati novac na svoj sto.

Eto ti ga sad! Bodljikavo prase, a ovamo mi se gordi!

- Ne ludiram se, stvarno govorim! Nemam zašto da pijem tvoju vodu, pa kad je tako -
vraćam ti novac! Probaj da ne primiš!

- Bolje je uzeti kad te toliko uznemiravaju ti novci. Ali otkud ti je to sad palo na
pamet, zašto baš sad vraćaš novac?

- Sad ili drugi put - svejedno. Ne volim da me ko časti, zato i vraćam.

Bodljikavo prase me hladno pogleda i reče:

- Hm...

Da nije bilo Crvene košulje ovde bih razobličio svu podlost ovog čoveka i žestoko bih
se posvađao s njim, ali bio sam sputan time što sam obećao da ću da ćutim. Zašto je
Bodljikavo prase toliko pocrveneo - a rekao ja samo „hm”?... Sigurno nije tek onako?

- Novac za vodu sa ledom sam uzeo. A ti se seli iz stana.

- Dobio si jedan sen i pet rina? Pa lepo! A da li ću se ja seliti iz stana ili neću - to je
moja stvar.

- Ne, to nije tvoja stvar. Sinoć je tvoj gazda dolazio k meni i govorio da želi da te se
ratosilja; saslušao sam njegove razloge i sad shvatam da je u pravu. No ipak, želeći da
proverim njegove reči, jutros sam otišao kod tebe i tamo, na licu mesta, saslušao podrobno
priču o svemu.

Nisam mogao da shvatim o čemu govori Bodljikavo prase.

- Otkud ja znam šta je natrućao gazda? Može da kaže šta god hoće. Ti reci o čemu se
radi, pa od toga i počni. A ne od prve „Gazda je u pravu!” Kakva je to drskost!...

- Pa dobro, ispričaću ti kad je tako. Ti, izgleda, praviš skandale, i potpuno je

nemoguće trpeti te u kući. Treba da znaš: gazdarica - to nije tvoja služavka, a ti, gle, molim
te, pružaš noge da ti ih briše. Misliš da si bogzna šta!

- Ja?... A kad sam to primoravao gazdaricu da mi briše noge?

- Primoravao ili ne - ne znam, u svakom slučaju ti si im na teretu. I gazda je rekao da

mu daš deset jena za stan i petnaest za kakemono koji ti je prodao, i da smesta odeš.

- Hulja i drski lažov!... Zašto me je onda držao?

- Zašto te je držao? Pa ja ne znam zašto - pa držao te i držao, a sad mu je to dojadilo

pa zato i kaže: seli se iz stana! I ti se pokupi odande.

- Čudna mi čuda! I da me mole, neću ostati! Istinu govoreći, ti si mi sam preporučio

tu kuću a sad me, pak, lažno optužuješ. Baš dobro! Bezobrazniče!

- Ja bezobraznik? Ti očigledno ne umeš da se ponašaš, pa to ti je!

Bodljikavo prase je bio plahovitiji od mene i, ne želeći da mu ustupim, glasno dobacih

te reči. Čitavo društvo koje se nalazilo u zbornici zaključi da je nešto tresnulo, svi se
okrenuše na našu stranu i zanemeše, istegnuvši šije od iznenađenja. Nisam smatrao da sam
učinio nešto sramno, i, ustajući letimice ih ošinuh pogledom. Svi su bili zapanjeni tom
scenom, samo se Klovn smeškao, i to očigledno sa zadovoljstvom. Pogledao sam ga preteći, i
pod mojim upornim pogledom Klovn smesta nekako omekša, uozbilji se i na licu mu se
odrazi poštovanje. Učinilo mi se da se malo uplašio. Uto zasvira truba za čas i Bodljikavo
prase i ja odosmo u svoje učionice.

Posle podne trebalo je da se održi sednica. Na dnevnom redu bilo je razmatranje

postupaka učenika iz internata prema meni za vreme noćnog dežurstva. Prvi put u životu išao
sam na sednicu i uopšte nisam mogao da shvatim čemu sve to; mislio sam da je sednica kad
nastavnici iznose svoje mišljenje, a zatim direktor izvlači zaključak iz svih tih mišljenja.
Međutim, „zaključak se izvlači” u onim slučajevima kad je teško odlučiti ko je u pravu a ko
je kriv. U datom slučaju svima je jasno da zasedati zbog ovoga, znači uludo gubiti vreme. I,
ma šta tamo pričali, ništa drugo neće uraditi. Sve je jasno. I bolje bi bilo kad bi direktor na
licu mesta prekinuo s tim. On postupa kao mlakonja. Kažu - „direktor”, a sudeći po njegovim
delima on je prosto oličenje neodlučnosti.

Sednica se održavala odmah do direktorovog kabineta, u dugoj, uskoj odaji koja je

obično služila kao bife. Oko dugačkog stola stajalo je dvadesetak stolica presvučenih crnom
kožom, te je prostorija pomalo ličila na evropski restoran. Na jednom kraju tog stola sedeo je
direktor, odmah do njega nadžedžio se Crvena košulja, dalje su, vele, sedeli ko je gde hteo,
samo je učitelj gimnastike uvek skromno sedeo na samom kraju. Nisam znao koje mesto da
izaberem i seo sam između učitelja poznavanja prirode i učitelja kineske književnosti. Video
sam da su preko puta mene sedeli jedan do drugog Klovn i Bodljikavo prase. Baš je odvratna
fizionomija tog Klovna! I koliko je upečatljivije lice Bodljikavog praseta (iako sam se s njim
posvađao). Kad su sahranjivali mog oca, video sam u hramu Jogenđi kakemono sa likom koji
je veoma ličio na Bodljikavo prase. Monasi su mi govorili da je to čudovište Idaten. Danas je
Bodljikavo prase bio gnevan, sevao je očima i s vremena na vreme upirao pogledom na moju
stranu. I ja sam ga sa svoje strane takođe ljutito odmeravao - kao velim, nećeš me zastrašiti!
Moje oči nisu lepe, ali su krupne, retko ćeš u koga sresti takve. Kio mi je često govorila: „S
takvim očima ti sigurno možeš da postaneš glumac”.

- Pa, da li su se već svi okupili? - upita direktor.

Tada sekretar Kavamura prebroja sve prisutne. Jedan je nedostajao. Dakle, trebalo je
čekati: Tikva nije došao.

Ne znam, može biti da je između mene i Tikve bila nekakva, kako kažu, sudbinom
predodređena veza, ali od onog vremena otkad sam prvi put video njegovo lice, nikako nisam
mogao da ga zaboravim. Kad sam ulazio u zbornicu uvek bih najpre spazio Tikvu, kada bih
išao ulicom - svud mi se pričinjavao učitelj Tikva; kad bih odlazio na vrele izvore, i tamo, u
bazenu, katkad bih ugledao njegovo bledo, podbulo lice. Pozdravljujući se sa mnom on bi
uvek nekako zbunjeno obarao glavu, i bilo mi ga je žao. U čitavoj školi nije bilo krotkijeg
čoveka od njega. Retko se smejao. U vetar nije govorio. Iz knjiga sam znao za izraz
„blagorodan čovek”, i mislio sam da se to sreće samo u rečnicima a da takvih živih ljudi
nema - ali pošto sam se upoznao sa Tikvom te reči su dobile za mene živo ovaploćenje.

Zahvaljujući toj unutrašnjoj privlačnosti ja sam, čim sam ušao u salu za sednice,
odmah primetio da Tikve nije bilo. A, istinu govoreći, želeo sam da sednem pored njega.

- Sigurno će uskoro stići - primeti direktor i, odvezavši svitak ljubičaste svile koji je
ležao pred njim, poče da čita tabake odštampane na hektografu.

Crvena košulja poče da briše svilenom maramicom ćilibarsku lulu - to je bilo njegovo
omiljeno zanimanje, verovatno je ono pristajalo njegovoj crvenoj košulji. Ostali su tiho
razgovarali, i ne znajući čime bi se zanimali, šarali su svašta po stolu gumicama sa krajeva
svojih olovki. Klovn je s vremena na vreme govori nešto Bodljikavom prasetu, ali je ovaj, ne
podržavajući razgovor, izgovarao samo „hm” i „aha”, a po katkad bi strašnim pogledom
pogledao na moju stranu. Ja isto tako nisam odstupao i odgovarao sam mu ljutitim pogledom.

U to vreme pojavi se ojađena, izgleda dugo očekivana Tikva, i, učtivo se poklonivši

Jazavcu, izvinjavajući se:

- Bio sam zauzet i zakasnio sam...

- Dakle, otvaram sednicu - objavi Jazavac i predade sekretaru Kavamuri odštampane

tabake da ih razdeli prisutnima.

Kao prva tačka dnevnog reda bilo je pitanje discipline učenika, a zatim još dva-tri
druga pitanja. Sa njemu svojstvenom veličanstvenošću Jazavac, kao živo ovaplođenje
pedagogije, izloži supruginu stvari.

- I nastavnici i učenici naše škole dopuštaju sebi različite greške i propuste - poče. -
Sve to proističe iz moje nesmotrenosti. Zato svaki put kad se nešto desi ja se, kao direktor
škole, uvek u duši osećam strašno zbunjen. Na nesreću, u školi su se ponovo dogodili izgredi;
i moram reći da sam opet strašno kriv pred svima vama, gospodo! Međutim, ono što je
prošlo, prošlo je, ne može se ništa učiniti, ali je neophodno preduzeti izvesne mere. Što se
činjenica tiče, one su vam, gospodo, već poznate, zato vas molim da otvoreno ovde iznesete
svoje mišljenje u odnosu na mere koje treba preduzeti za poboljšanje stanja koje se stvorilo.

Slušao sam njegov govor i oduševljavao se: to ti je direktor, to ti je Jazavac! Ispada da

on uzima na sebe svu odgovornost, i izjavljuje da to nije samo njegova sopstvena krivica, već
rezultat njegove vlastite nemarnosti; pa kad je već tako, onda i nema zašto da se kažnjavaju
đaci. Bogme, on će početi s tim što će sam sebe otpustiti iz službe! Ali, zašto je onda bilo
potrebno sazivati ovu gnjavatorsku sednicu? Sve je i ovako jasno, ako se rukovodimo
zdravim razumom. Ja sam tiho i mirno dežurao. Deca su počela da izvode đavolije. Ni
direktor škole nije kriv, ni ja. Krivi su samo đaci. Ako ih je Bodljikavo prase podgovarao na
to, znači da treba isterati napolje i te đake i Bodljikavo prase, i sve će biti u redu. Svalio na
sebe tuđu krivicu i ponavlja: „Ja sam kriv, ja sam kriv”! Gde ćeš još naći takvog
prepredenjaka kao što je on? Ne, za ovakav trik, sem Jazavca, niko nije sposoban!

Izrekavši svoje toliko nelogično mišljenje, direktor s nekakvim samozadovoljstvom

obuhvati sve pogledom, ali niko ne otvori usta. Učitelj poznavanja prirode gledao je u vranu
koja je sedela na krovu iznad prve učionice. Učitelj kineske književnosti čas je sklapao, čas
rasklapao dnevni red. Bodljikavo prase me je kao i ranije odmeravalo neljubaznim pogledom.

Da sam znao da je sednica takva koještarija, uopšte na nju ne bih došao pa makar
preko dana spavao!

Razjaren, odlučio sam da kažem ovde ono što treba reći i već sam se podigao s mesta
kad Crvena košulja poče da govori o nečemu i ja se za neko vreme uzdržah.

Crvena košulja je odložio na stranu svoju lulu i govorio je brišući lice prugastom
svilenom maramicom. Svakako je izmamio tu maramicu od svoje Madone. Muškarci uvek
upotrebljavaju bele platnene maramice.

- Slušao sam o bezobraznim ispadima đaka iz internata i priznajem da sam ja, kao
stariji nastavnik, takođe kriv što nisam obratio veću pažnju i stid me je što nisam vršio
uporno moralno delovanje na omladinu - reče on. - Otuda je slučaj, o kome je ovde reč,
nastao zahvaljujući izvesnim propustima. Ako se posmatra taj incident sam za sebe, čudno -
ispada da su naši đaci veoma rđavi; ali, ako se prodre dublje, u samu suštinu stvari, videćemo
da je upravo suprotno - sva odgovornost za taj slučaj pada više na školu, a ne na učenike. I
meni se čini da bi smo primenjivanjem stroge kazne, ne ulazeći u samu suštinu stvari, teško
išta postigli. Uz to, sve je to neobuzdanost mladosti - kod omladine energija prosto kipti,
otuda nije isključeno da oni svoje nestašluke vrše upola nesvesno, ne razmišljajući o tome šta
je dobro, a šta rđavo. Svakako, nekakve mere treba primeniti - odlučuje direktor, i ja nisam
pozvan da se mešam u to, ali molim da se uzmu u obzir sve te okolnosti i prema učenicima
postupi što je moguće blaže.
 I stvarno. Jazavac - je Jazavac, ali i Crvena košulja - je Crvena košulja: glasno i jasno
je izjavio da, znači, ako učenici prave izgrede, nisu krivi učenici već učitelji. Jednom rečju,
ako ludak klepi čoveka po glavi - to znači da je taj koga su klepili - rđav, jer, eto, udario ga je
ludak. Hvala za takvo zadovoljstvo! Ako kod te dece kipti energija neka idu na sportski teren
i neka se rvu. A ko je dužan da trpi, kada njemu u krevet - „polunesvesno” - stavljaju cvrčke?
Dakle, ako ti oni u snu zavrnu šiju - i to će biti „polunesvesno”, treba ih ipak ostaviti na
miru?

Razmišljajući tako, pomislio sam da li i ja da govorim... Ali, ako čovek govori, treba
da održi govor da sve zapanji. A ja ako počnem da govorim, a pritom sam ljut, tu ću se
obavezno na drugoj ili trećoj reči spotaći - i kraj! Uzmimo bilo Jazavca ili Crvenu košulju:
svaki je od njih kao čovek gori od mene, ali da održe govor - za to su majstori! A počneš li,
pa se zapleteš - slaba vajda! „Hajde u opštim crtama napravi plan”, pomislih i latih se da u
sebi sastavljam fraze. Ali tada, na moje zaprepašćenje, neočekivano ustade Klovn, koji je
sedeo naspram mene. Klovn ili ne, ali on je stao da sipa kao iz rukava!

- Zaista, nedavni incident sa cvrčcima i ratničkim poklicima žalostan je događaj, i on

je u svima nama, nastavnicima, koji se brižno odnosimo prema školskom životu, izazvao
skrivene bojazni u vezi dalje budućnosti naše škole - po navici poče da melje Klovn. - Svi mi,
nastavnici, moramo se sada posebno pažljivo osvrnuti na same sebe, a isto tako strogim
merama učvršćivati disciplinu u čitavoj školi. Zato smatram da su predlozi direktora i starijeg
nastavnika, koje smo ovde čuli, sasvim na svom mestu i prodiru u samu suštinu stvari; ja se u
celini i u pojedinostima slažem sa njima i molim da preduzete mere budu što je moguće
blaže.

U Klovnovom govoru bile su samo reči, a smisla nije bilo; uz to zbog knjiških izraza
kojima je vrvio njegov govor, ništa se nije moglo razumeti. Jedino što sam uhvatio iz
njegovog govora - to je da je on „u celini i u pojedinostima saglasan”.

Šta je govorio Klovn, nisam razumeo, ali sam se zbog nečeg užasno razbesneo i ustao
ne sastavivši nikakav plan.

- Ja sam u celini i u pojedinostima protiv... - počeh ja, i najednom me preseče. Potom

sam još dodao: - Takve besmislene mere apsolutno mi se ne dopadaju!... - i tu su se svi
prisutni skupa zacerekali. - Đaci su svi listom krivi! Obavezno ih treba naterati da se izvine, u
protivnom će im to preći u naviku. Makar ih iz škole isključili, mare oni zato!... - Još sam
dodao: - Kakvo je to prostaštvo! Odlučili su, pošto je učitelj - novajlija... - I seo sam na svoje
mesto.

Tada je učitelj poznavanja prirode, koji je sedeo desno od mene, bojažljivo rekao:

- Da su učenici krivi - krivi su, ali odveć strogo ne treba ih kažnjavati. To će svakako
izazvati suprotno dejstvo. Ja se slažem s tim što je ovde izneo stariji nastavnik, podržavam
blage mere.

Nastavnik kineske književnosti koji je sedeo levo od mene tečnim izrazima reče da je
i on takođe za to. Učitelj istorije je isto tako izjavio da je istomišljenik sa starijim
nastavnikom. Gadovi! Skoro svi oni su na strani Crvene košulje. I ako takva ekipa bude
zavodila red u školi, onda treba od svega dići ruke. Odlučio sam da izaberem jedno ili drugo:
ili će učenici da mi se izvine, ili ću otići iz škole; a ako Crvena košulja prevlada, smesta ću
otići kući da spakujem stvari.

U svakom slučaju, nije mi pošlo za rukom da se suprotstavim toj mafiji svojom

krasnorečitošću!

Da molim da me prime u ekipu - to znači saviti vrat! A kada mene više ne bude u toj
školi, briga me šta se tu događa. Kaži šta bilo još - oni će se svakako opet zacerekati. Ne,
nećete to doživeti! I ja sam sedeo sa izrazom potpune ravnodušnosti prema svemu što se
dešava.

Tada Bodljikavo prase, koji je sve do tog časa ćuteći slušao, odlučno ustade s mesta.
Hulja! I on će izraziti svoju saglasnost s Crvenom košuljom! Ali, neka ga, nek priča koliko
mu je drago, s njim sam ja u svakom slučaju raskrstio.

Bodljikavo prase progovori glasom od koga su, reklo bi se, zadrhtala okna na
prozorima:

- Što se mene tiče, ja se uopšte ne slažem s mišljenjem starijeg nastavnika i

prethodnih govornika. Incident, o kojem je reč, ma sa kog stanovišta ga posmatrali, sastoji se
u tome da su se pedeset đaka iz internata šegačili sa novim učiteljem, želeći da im on posluži
za sprdnju: ništa se drugo ne može videti u njihovim postupcima. Stariji nastavnik, kako mi
se čini, uzrok ovoga želi da pripiše na račun ličnih osobina datog učitelja! Izvinite, ali ja po
svoj prilici mislim da se on prevario. Taj učitelj je bio određen na noćno dežurstvo ubrzo
posle svog dolaska, i od tog časa kada je on prvi put došao u dodir s đacima, prošlo je manje
od dvadeset dana. U toku tog kratkog dvadesetodnevnog roka učenici nisu imali mogućnosti
da se uvere u njegove kvalitete obrazovanog čoveka. Da je bilo stvarnih uzroka teranja
sprdnje sa učiteljem i da je učitelj odgovarao na to, tada bi se možda našli razlozi za što blaži
stav u kažnjavanju đaka, ali progledati kroz prste takvim lakomislenim đacima, koji
jednostavno teraju sprdnju sa novim učiteljem - znači, po mom mišljenju, podrivati autoritet
škole. Ja smatram da se pedagoško delovanje ne sastoji samo u tome da se učenici obučavaju
naukom, nego i u tome da se njima usađuju plemenite, časne dobre težnje, i u isto vreme
iskorenjuju loše sklonosti. I ako se i ovoga puta deluje polumerama, plašeći se suprotnog
dejstva i pojačanja izgreda, uopšte je neizvesno hoće li nam ikada poći za rukom da
ispravimo te štetne navike. A mi upravo radimo u školi zato da bismo iskorenili takve navike
kod naših učenika. Ako se ta okolnost ispusti iz vida, po meni, bolje je uopšte i ne baviti se
učiteljskim pozivom. Otuda smatram da sve đake iz internata treba strogo kazniti i naterati ih
da se javno izvine učitelju prema kome su se tako ružno poneli. Eto šta ja smatram da treba
uraditi! - tim rečima je on završio svoj govor i seo na svoje mesto.

Svi su ćutali. Crvena košulja poče ponovo da čisti svoju lulu. A ja sam se zbog nečeg
veoma obradovao. Desilo se tako da je sve ono što sam ja hteo da kažem, sve do tančina
rekao umesto mene Bodljikavo prase. Ja sam tako prostodušan čovek da sam odmah
zaboravio minulu svađu i sa iskreno zahvalnim licem se okrenuh prema Bodljikavom prasetu,
ali on se ponašao kao da ništa ne primećuje. Časak potom ponovo je ustao.

- Da, zaboravio sam da kažem. Te večeri je dežurni nastavnik napustio dežurstvo i

otišao, izgleda, na vrele izvore. To je nedopustivo. Kada se čovek tek što je primio na sebe
obavezu da vodi računa o školskoj zgradi, koristi time što nema nikog da mu prebaci i odlazi
da se kupa - to je ozbiljan propust. Đacima - đačko, a u vezi ovog slučaja, nadam se, direktor
će posebno skrenuti pažnju licu na kome je ležala odgovornost da vodi računa o školskoj
zgradi.

Čudan tip! Samo što me je, reklo bi se, pohvalio, a on odmah iznosi na videlo moj
propust! Naravno, ja sam pošao na vrela bez ikakvog prethodnog razmišljanja - znao sam
samo da su raniji dežurni odlazili i mislio sam da je to ovde uobičajena stvar. Ali sada, kada
su mi tako očitali bukvicu, shvatio sam da sam stvarno kriv. Nemam šta da kažem - dobio
sam ono što mi sleduje! I ja sam još jednom ustao i rekao:

- To je tačno, za vreme dežurstva otišao sam na vrele izvore. To nije lepo od mene.
Izvinite! - i ponovo sam seo.

Svi su se ponovo zacerekali. Ma šta rekao - oni će se svejedno smejati. I to su mi neki

ljudi! A da li biste vi sami mogli tako odlučno pred svima priznati svoju grešku? Ne, ne biste
mogli! Baš zato se svakako i smejete.

Zatim je direktor škole rekao:

- Po svemu sudeći, nema drugih mišljenja, ja ću o svemu dobro promisliti i preduzeti

mere.

Uzgred, reći ću vam i rezultate te sednice: đaci iz internata kažnjeni su sa nedelju

dana zabrane izlaska, i, sem toga, izvinili su mi se. Da se oni nisu izvinili, odmah bih dao
ostavku i vratio se u Tokio. Međutim, donesena je takva odluka, a i potom se na kraju krajeva
odigrao užasan događaj.

No, o tome kasnije. Direktor je nastavio sednicu rečima:

- Što se tiče naravi naših učenika, potrebno je oplemenjivati ih blagorodnim uticajem

učitelja. Od samog početka je poželjno da učitelji, po mogućnosti, ne posećuju restorane i
slične ustanove. Uostalom, može biti izuzetaka - eto, ako se priredi, recimo, oproštajna večera
u nečiju čast; ali ja molim da se ne odlazi pojedinačno u mesta koja nisu prvorazredna, na
primer u čajdžinice, gde prodaju rezance od heljde i pogačice od pirinča...

Jedva je on to izustio, svi su se opet zacerekali. Klovn, namignuvši Bodljikavom

prasetu, reče: „Tempura!” - ali Bodljikavo prase ne obrati na njega pažnju. Tako mu i treba!

S mojom glavom nije bilo baš sve u redu, i nisam ni naročito shvatao šta je govorio
Jazavac, ali kada je on rekao da učitelju srednje škole ne dolikuje da odlazi u čajdžinice gde
prodaju rezance od heljdinog brašna i njima slične, pomislio sam da je za sladokusca, kao što
sam ja, to prosto nepojmljivo. Kada je tako, što nisu od samog početka birali i primili u
službu učitelja koji ne bi voleo rezance od heljdinog brašna! A ne, ne rekavši ništa, prvo su
saopštili odluku o postavljanju, a zatim govore o tome da rezance ne treba jesti, a takođe ni
pogačice od pirinča. To je ozbiljan udar za takve kao što sam ja, koji nema drugih
zadovoljstava.

Tada ponovo progovori Crvena košulja:

- Učitelji srednje škole odavnina uzimaju odgovarajuće mesto u višim slojevima

društva: i zato oni ne smeju da teže samo čulnim nasladama. To u krajnjoj liniji rđavo deluje
na karakter. Međutim, čovek je čovek, i neobično je teško živeti u provinciji, u skučenom
gradiću, gde nema nikakvih razonoda. Treba, prema tome, neophodno naći za sebe kakvu
uzvišenu intelektualnu razonodu - na primer, ići u ribolov, ili čitati lepu književnost, ili pisati
stihove...
 Ćutao, ćutao - i najednom je probilo! Pa, znate, ako su: izvesti se na more u lov na
„đubrivo”, ponavljati: „Gorki - ruski pisac”, posađivati svoju dragu geišu pod bor i pisati
stihove o tome kako je „žaba skočila u stari ribnjak” 20 - ako su to uzvišene razonode, tada je
smazati tempuru i jesti pogačice od pirinča - takođe uzvišeno.

Umesto poučavati druge, bolje bi bilo prostreti svoju crvenu košulju! Nisam izdržao i
doviknuh mu:

- A sastanci s Madonom - šta je to? Takođe intelektualna razonoda?

Ali se ovoga puta niko ne zasmeja, samo se svi iznenađeno zagledaše, a Crvena
košulja savi glavu ojađena izgleda. Pokazaću im ja već! Zapamtiće oni mene!

Jedini sa kojim sam saosećao bio je Tikva. Kada sam pomenuo Madonu, njegovo
bledo lice još više preblede.

20 Stari ribnjak /uskoči žaba /zvuk vode. Čuvena pesma najpoznatijeg japanskog haiku pesnika Macuo Bašoa
(1644-1694).
 VII

Te večeri sam se iselio iz stana. Kada sam, vrativši se kući, počeo da pakujem svoje
stvari, gazdarica me upita:

- Zar vam ovde nije bilo sasvim udobno? Možda vam nešto nije po volji, recite - i sve
ćemo urediti!

Veoma sam se iznenadio. Zašto na svom životnom putu nailazim samo na takve
nerazumne ljude? Čas idi, a čas ostani - ne možeš da ih uhvatiš ni za glavu, ni za rep. Potpuno
su sišli s uma. Sa takvim se čak ne vredi ni prepirati, to je ispod časti Edokua. Pozvao sam
rikšu i smesta napustio tu kuću.

Iz stana sam se iselio, ali nisam znao kuda da se denem.

Vozač rikše me upita:

- Kuda da vozim?

- Ćuti i hajde za mnom, a ja ću dotle već smisliti - rekoh i brzo zakoračih napred.

Najjednostavnije je bilo da se zasad uputim u gostionicu Jamaširo, ali otuda bih se

ipak morao iseliti, tako da je ustvari to bilo samo izlišno odugovlačenje. Proći ću gradom,
možda ću na nekoj kući ugledati objavu „Pansion” ili nešto slično. Kuda sudbina odvede,
tamo ću iznajmiti sobu.

Lutajući po tihim, zaklonjenim četvrtima, na kraju sam dospeo u ulicu Kađimaći. U

toj ulici nalazile su se plemićke kuće, a gostionica i pansiona nije bilo. Već sam pomislio da
treba da se vratim negde u prometnije četvrti, kad mi najednom sinu srećna misao. Setih se da
u toj ulici živi mom srcu drag učitelj Tikva. On je bio meštanin, imao je svoju kuću,
nasleđenu od predaka, i svakako treba dobro da zna o svemu što se dešava u njegovom
susedstvu. Verovatno me može posavetovati gde da se uselim. Srećom, ja sam jednom
odlazio k njemu, tako da sam otprilike znao kuda treba da idem i nisam dugo tražio njegovu
kuću. „Izgleda da je ovde” - i, na sreću, prišavši vratima, upitah:

- Oprostite, molim vas! Da li je slobodno?...

 Iz kuće izađe postarija žena, pedesetih godina, držeći u ruci starinsku lampu. Nije da
prema mladim ženama osećam nesimpatiju, ali kada vidim starije, meni je nekako prijatno na
duši. Možda je to stoga što sam bio tako privržen Kio i što mi se činilo da se njena duša
preselila u sve starice. Ta žena, očešljana kao udovica, veoma je ličila na samog Tikvu i bilo
je očigledno da mu je majka.

- Ah, uđite, izvolite - reče ona.

- Hteo bih samo na trenutak da se vidim...

Ona pozva domaćina kuće i kad ovaj izađe, ja mu ispričah o čemu se radi i upitah ga:

- Da ne znate, možda, ima li ovde negde neki stan koji bi mi odgovarao?

- Da, da-a, vama, mora biti, nije lako... - primeti Tikva, pa promislivši, reče:

- Kod starih Hagino, ovde do mene u uličici, naći će se mesto za vas. Njih je svega
dvoje i oni su mi se čak jednom obratili s molbom: „Mi”, rekli su, „imamo slobodnu sobu, i
zašto da nam uzalud stoji prazna. Imate li da nam preporučite nekog pouzdanog čoveka?
Mogli bismo je izdati”. Ne znam, doduše, kako je sada, da li će izdati sobu ili neće... Ali,
najbolje je da zajedno odemo i upitamo! - i on pođe sa mnom.

Te večeri uselio sam se kod Haginoa, iznajmio sam kod njih stan i hranu. Ali,
najčudnije je ovo: tek što sam se iselio od Ikagina, a već sutradan se Klovn potpuno mirno
uselio u moju sobu. To me je čak zapanjilo. Izgleda, naokolo su sve sami nitkovi, i svaki je
spreman da prevari drugog. Kako je to gadno!

Pošto je svet tako napravljen, ako ne počnem da postupam kao i ostali, na kraju ću
propasti zbog svoje jednostranosti. Ispada da s lopovima i sam moraš biti lopov da ne bi
gladovao, a ako ne - gladovaćeš. Ali, ako časno ne proživiš, vredi li tada i živeti?... Eh, bolje
bi bilo da sam za onih šest stotina jena otvorio mlekaru, nego što sam stupio u školu i bubao
tamo matematiku i druge beskorisne stvari. Da sam otvorio radnju, tad se i Kio ne bi odvojila
od mene, i ne bih morao da živim u zabitom kraju i brinem šta je sa mojom tetkom! Dok smo
bili zajedno, ja to nisam primećivao, i tek kad sam došao u ovu selendru, shvatio sam koliko
je Kio dobar čovek. Ženu s tako dobrim karakterom retko ćeš sresti makar obišao čitav Japan!
Kad sam otputovao, tetka nije bila zdrava, i nisam znao šta je s njom sada. Ona se verovatno
obradovala kad je dobila pismo koje sam joj nedavno poslao! Međutim, bilo je vreme i da
odgovor stigne, i ja sam već dva-tri dana samo na to i mislio. To me je veoma uznemiravalo, i
često sam pitao svoju gazdaricu da nije za mene stiglo pismo iz Tokija. Ali, ona je svaki put
ožalošćenog izgleda odgovarala: „Ne, nije stiglo ništa”.

Ove gazde, za razliku od Ikagina i njegove žene, bili su plemićkog porekla - prema
tome, oboje su bili dobro vaspitani ljudi. Doduše, starac-domaćin uveče je nekim pomamnim
glasom pevajući čitao u tami tekstove iz starinskih klasičnih pozorišnih komada, i to je bilo
teško podnositi, ali zato nije dolazio k meni kad mu god padne na um i nije govorio: „Da
zakuvam čaj”, kao Ikagin - i to mi je bilo veoma drago. Starica-domaćica ponekad je dolazila
u moju sobu i razgovarala sa mnom o raznim stvarima.

- A zašto vi ne biste, jel’te, doveli ovamo svoju ženu i s njom se ovde nastanili -
raspitivala se.

- A zar vam ja ličim na oženjenog?... Ta, ja imam svega dvadeset četiri godine.

- Pa šta, u tim godinama je potpuno prirodno da imate ženu - razveza ona i nabroja
pola tuceta različitih primera: taj i taj se oženio u dvadesetoj godini, a taj i taj je u dvadeset
drugoj godini imao već dvoje dece, itd. Nisam znao šta da joj kažem.

- Znate šta - rekoh joj slažeći se s njom - i ja bih u svojih dvadeset četiri godine hteo
da se oženim... Hoćete li da mi budete provodadžija?

- Zaista? - prostodušno upita starica.

- Živa istina! Strašno želim da se oženim!...

- I treba. Treba dok ste mladi.

Zbunio sam se i nisam znao šta da joj odgovorim.

- A ja sam zaključila da vi, gospodine učitelju, već imate mladu ženu. Ja vas sve
vreme posmatram.

- Gle!... Kakve pronicljive oči! A zašto ste počeli da me posmatrate?

- Zašto? Zato što vi jednako pitate: „Ima li pisma iz Tokija? Ima li pisma?” - i svakog
dana s nestrpljenjem očekujete pismo. Zar nisam u pravu?

- Ja sam prosto zaprepašćen! Iznenađujuća pronicljivost!

- Tačno, je li? Pogodila sam?

- Tačno. Baš ste pogodili.

- Naravno, sadašnje žene nisu kao one u staro vreme... Treba dobro otvoriti oči. Ne
sme se biti neoprezan...
 - A zašto?... Vi mislite da će moja žena naći sebi ljubavnika u Tokiju?

- Ne, naravno. Vaša žena vam je verna, ali ipak...

- Pao mi je kamen sa srca! Ali, zašto onda da dobro otvorim oči?

- Vaša je verna, verna, verna, ali...

- Ali čija nije verna, jel’te?

- Pa gotovo u svih ovde! Vi, gospodine učitelju, poznajete kćer onoga Tojame?

- Ne, ne znam.

- Ah, još je ne poznajete? Pa, ona je ovde najveća lepotica. Ona je, može se reći,
isuviše lepa! I učitelji iz škole je zovu „Madona, Madona”... Zar još niste čuli?

- Hm... Madona? A ja sam mislio da je to nadimak geiše!

- Ne, šta to vi! Madona - to je strana reč, kod stranaca to, po svemu sudeći, označava
„lepoticu”.

- Ma nemojte... Izvanredno!

- Naravno, učitelj crtanja tako ju je prozvao.

- Ko? Klovn ju je prozvao?

- Ne, onaj učitelj, znate... Jošikava.

- Pa šta, ta žena, ona nije verna?

- Da, bogme...

- Očigledno ona unosi mnogo nemira. Još odavnina je poznato da kada ženi daju
nadimak to znači da se ne ponaša kako treba. Je li to tačno?

- Tačno, tačno! Bilo je takvih strašnih žena, kao što su veštice O-macu ili O-hjaku.

- I je li ta Madona takva?

- Ta Madona?... Znate šta, stvar je u tome, učitelj Koga, koji vas je ovde preporučio,
on je, znate, veren s njom...

- Gle čuda! Taj „Tikva”?... Nisam ni mislio da je on takav pokoritelj ženskih srdaca!
Svakako da ne treba suditi o čoveku po njegovoj spoljašnosti. Treba biti oprezniji.

- Prošle godine mu je umro otac. Do tog doba imali su i novca i akcije, zato im je sve
išlo dobro, ali potom, ne znam zašto, sve je pošlo naopako. Jednom rečju, Koga-san je isuviše
dobar čovek, zato su ga i prevarili. Svadbu su pod nekakvim izgovorom odložili, a onda se
najednom pojavi taj stariji nastavnik, i bilo mu je mnogo stalo, kako kažu, da mu preotme
nevestu.

- Kako? Taj - Crvena košulja? Ah, nevaljalac! Tako sam i mislio. Ne nosi on uzalud tu
košulju! Pa, čega ima još?

- Koga je poveo pregovore preko trećeg lica, ali je Tojama jednako odugovlačio: zato
što je mnogo čime obavezan Kogi i, ne znajući šta da odgovori, jednako kaže: „O, naravno...
dobro ću promisliti...” U međuvremenu, Crvena košulja se preko nekih upoznao sa Tojamom
i, već, kao poznanik, počeo da mu dolazi u kuću, i na kraju se, znate, sprijateljio s njegovom
ćerkom. Crvena košulja je - Crvena košulja, a devojka je - devojka - jednom rečju, svi o
njima rđavo govore. Najpre je ona dala pristanak da se uda za Koga, a onda se pojavio taj
doktor književnosti i ona već ostavlja Koga zbog njega! A sada, znate, to je već neoprostivo...
Kako je po vašem?

- Naravno, neoprostivo! Ni danas, ni sutra, ni prekosutra - i nikada se to ne može

oprostiti!

- Zato i žale Koga. Njegov drug, Hota, odlučio je da ode do starijeg nastavnika i
porazgovara s njim sasvim otvoreno; ali kad je došao, ovaj mu je izjavio: „Ne nameravam da
stajem između ljudi koje vezuje veridba. Ako se veridba raskine, onda bogme... a dotle ja
samo održavam poznanstvo sa kućom Tojama. Zbog čega sam ja kriv pred Kogom? Zbog
toga što se poznajem sa porodicom Tojama”. Eto šta je izjavio! I Hota je morao da se vrati
praznih ruku. Pronose se glasine da se oni od tog doba ne slažu.

- Kako vi sve to dobro znate! Otkud su vam poznate sve te pojedinosti? Ja sam upravo
ushićen!

- Pa ovde je tako skučeno, ovde se sve naokolo zna.

Nevolja je kada sve odveć dobro znaju! U tom slučaju ona verovatno zna i za moju
zgodu sa tempurom i pogačicama od pirinča. Nemirno je ovo mesto. Ipak, blagodareći njoj
saznao sam ko je ta Madona, saznao sam o međusobnim odnosima između Bodljikavog
praseta i Crvene košulje - i to mi je mnogo šta razjasnilo. Samo, eto šta je rđavo: nije mi
jasno ko je od njih dvojice hulja! Takav prostak kao što sam ja, dok mu ne objasne, sam ne
može da shvati šta je crno, a šta belo; ja i nisam znao koga od njih dvojice da se držim.
 - Recite, taj Bodljikavo prase i Crvena košulja, ko je od njih dvojice bolji?

- Kakav Bodljikavo prase?...

- Bodljikavo prase - to je Hota.

- Ah, tako... No, ako je reč o tome ko je od njih dvojice jači, Hota je očigledno jači;
ali, s druge strane, Crvena košulja - doktor je književnosti i sposoban čovek... Sada, ako se
razmatra ko je simpatičniji, takođe je simpatičniji Crvena košulja. A eto, đaci više vole
Hotu...

- Onda, na kraju krajeva, ko je od njih bolji?...

- Na kraju krajeva - ko veću platu prima, taj je svakako i bolji!

Pošto sam dobio takav odgovor, dalje nisam imao šta da pitam.

Posle dva-tri dana, kad sam došao iz škole, odjednom dođe gazdarica blistavog lica.

- Evo ono dugo očekivano! Najzad je stiglo! - To mi je ona donela pismo. - Pa čitajte,
sebi na zadovoljstvo - dodade i izađe.

Uzevši pismo, odmah sam video da je od Kio. Pogledavši nalepnicu na koverti

shvatio sam da su iz gostionice Jamaširo pismo poslali Ikaginu, a od Ikakina su ga uputili
Haginou. Uz to je u gostionici ležalo nedelju dana - jer žele da se pisma kod njih što duže
goste! Otvorio sam koverat i video da je pismo vrlo dugo.

„Ja sam, pošto sam dobila pismo od derana, mislila da ću mu odmah napisati odgovor,
ali, eto nevolje - prehladila sam se i nedelju dana ležala u postelji; tek sada sam smogla da
pišem, ti mi za to oprosti. A uz to, ja nisam kao današnje žene, da čitam i pišem ne umem
mnogo, čak i ovakve svračje noge pišem s velikom mukom. Htela sam da zamolim rođaka da
napiše, a zatim - ne, mislim, sama ću se potruditi, a i pred deranom će mi biti neugodno ako
mu ja sama ne napišem. Najpre sam napisala koncept, a zatim sam načisto prepisala.
Prepisala sam ga za dva dana, a nad pismom sam provela četiri dana. Možda će ti teško biti
da čitaš - nečitko je, ali trudila sam se koliko god sam mogla, i ti, molim te, pročitaj do
kraja”.

Ovaj uvod bio je tako napisan da je stvarno bilo veoma teško razumeti ga. Ne samo da
su ideogrami bili krivi, to još nije ništa - Kio je pisala više hiraganom, 21 i, mada joj je
interpunkcija bila odvojena, morao sam prilično dugo lupati glavu da bih razabrao gde se

21 Hiragana: jedno od dva japanska fonetska pisma, naziva se i ženskim pismom.

završava jedna reč, a gde počinje druga. Kako sam nagao po prirodi, da mi je neko dao pet
jena i zamolio me: „Pročitaj mi ovo dugačko nečitko pismo”, ja bih odbio, ali ovo sam
pročitao vrlo strpljivo od početka do kraja. Pročitao sam, to je tačno, ali sam utrošio toliko
napora na samo čitanje da nikako nisam mogao uhvatiti smisao i morao sam da ga pročitam
ponovo. U sobi se smračilo i jedva se videlo. Najzad sam izašao na verandu i, smestivši se
tamo, počeo pažljivo da iščitavam pismo. Dunuo je jesenji vetrić, pokrenuo lišće na drvetu
banane, produvao me i povukao za sobom pismo u vrt. Poslednji listić hartije zašušta u mojoj
ruci - učinilo mi se, ispustiću ga, i on će odleteti eto tamo, na plot. To me je nerviralo.

„Deran je po prirodi iskren, samo je odveć nagao, i to me brine - pisala je Kio -

nadenuo je razne nadimke. Pazi, podići ćeš ljude protiv sebe, ne treba to činiti. Ako već daješ
nadimke, o tome možeš pisati samo Kiji. Kažu, u provinciji su ljuci loši - budi oprezniji da ne
zapadneš u nevolju. Vreme je tamo takođe promenljivo, nije kao u Tokiju, pazi da se ne
prehladiš dok spavaš. Tvoje pismo, derane, odveć je kratko, ne shvatam kako ti je tamo i
sledeći put napiši mi duže. To što si u gostionici dao pet jena za napojnicu - to je lepo, ali zar
to nije odveć mnogo za tebe? Ta, u provinciji se čovek može osloniti samo na novac, zato se
postaraj da budeš štedljiviji. S novcem nećeš propasti. Sigurno nemaš dovoljno za džeparac,
zato ti i šaljem deset jena. A onih pedeset jena što si mi ih dao, ja mislim da će dobro doći
onda kad se deran vrati u Tokio i počne da kući svoju kuću, zato sam ih odnela u poštu na
štednju. Istina, morala sam otud uzeti ovih deset jena, ali četrdeset je još ostalo”.

Te žene su neobično promućuran narod.

Dok sam razmišljajući sedeo na verandi sa Kijinim pismom u rukama, starica Hagino
rasklopi fusumu22 i donese mi večeru.

- Još uvek čitate? Koliko dugačko pismo!

- Da-a... Vrlo važno pismo... Plašio sam se da mi ga vetar ne odnese - odgovorih

sasvim bez veze, sedajući za stočić da večeram.

Opet je skuvala sladak krompir! U ovoj kući odnosili su se prema meni srdačno i
učtivije su mi se obraćali nego kod Igakana, a i sami domaćini su bili čestitiji ljudi - žao mi je
samo što je ovde hrana bila neukusna. I juče je bio krompir, i preključe, i danas takođe!
Verovatno stoga što sam jednom rekao da veoma volim sladak krompir... Ali, na golom
krompiru nećeš dugo opstati! Ja sam se Tikvi smejao, a sada, mene samoga uskoro mogu
prozvati „Učitelj Krompirić”. Da je ovde Kio, ona bi mi već pripremila moje omiljeno jelo -

22 Fusuma: japanski paravan.

sašimi23 ili prženu ribu. Ali, šta da radim kad sam dospeo u kuću osiromašenih plemića koji
drhte nad svakim grošom? Ipak mi je rđavo bez Kije! Ako se tako dogodi da moram duže
vremena da ostanem u ovoj školi, obavezno ću pozvati Kio iz Tokija. A šta se ovde dobija?
Tempuru sa rezancima od heljde ne jedi, pogačice ne jedi, ispada gutaj samo taj žut sladak
krompir kojim te gazde hrane i samo žuti! Kako je gorko zanimanje učitelja. Čak se i zen
monah, verovatno, hrani raskošnije od mene!

Pojeo sam pun tanjir krompira, zatim sam izvadio iz fioke stola dva nekuvana jajeta,
razbio ih o ivicu šolje i pojeo, koliko samo da zavaram creva. Mogu li onda držati predavanja
u školi dvadeset i jedan čas nedeljno ako se prihranjujem nekuvanim jajima?

Tog dana sam zbog pisma Kije zakasnio na vrele izvore. Navikao sam da
svakodnevno tamo odlazim, i trebalo je samo jednom da ne pođem i već mi se kvarilo
raspoloženje. Poći ću vozom, odlučio sam, i, prebacivši preko ramena svoj crveni ubruščić,
uputio sam se na stanicu. Ali, ispostavi se da je voz dva-tri minuta pre toga otišao - trebalo je
čekati sledeći. Seo sam na klupu i pripalio cigaretu. Odjednom se na peronu pojavi Tikva.
Posle onoga što su mi skoro ispričali, počeo sam još više da ga žalim. On je stvarno uvek
izgledao tako jadno, kao da u ovom svetu živi na tuđ račun, na nečijim leđima, i želi samo da
ga niko ne dira. Međutim, ja sam te večeri najmanje mislio o nedaćama. Želeo sam da mu
udvostruče platu i da on sutra stupi u brak s Tojaminom ćerkom i otputuje sa njom na mesec
dana u Tokio.

- Idete na izvore? - upitah. - Sedite ovde, izvolite - i ja mu rado napravih mesta.

- Ne treba, ne uznemiravajte se... - i zbog stidljivosti, šta li, ostade da stoji.

- Mora se malo pričekati, umorićete se. Izvolite, sedite - predložih mu još jedanput;
tako mi ga je bilo žao i želeo sam da makar sedne do mene.

- A neću vam smetati?... - reče on, shvativši najzad moje reči.

Na svetu ima i drskih osoba, poput Klovna, koji stalno zabadaju svoj nos tamo gde ne
treba. Ima takvih, kao što je Bodljikavo prase, koji nose svoju glavu na ramenima sa takvim
izgledom kao da kažu: „Teško bi Japanu bilo bez mene”. Ima i tipova poput Crvene košulje
koji uobražavaju da su autoritet za kozmetiku i ljubavne smicalice. I takvih, kao što je
Jazavac koji samo što ne kaže: „Da bi postao ono što sam ja, treba biti vaspitan i nositi
strukiran kaput”. Jednom rečju, svaki se na svoj način nečim šepuri, a ja još nisam sretao tako
tihe ljude poput Tikve - toliko tihe da se ne čuje da li postoje ili ne. Doduše, lice mu je
23 Sašimi: japansko jelo od sirove ribe.
podbulo, ali odbaciti tako retko dobrog čoveka i zanositi se Crvenom košuljom - zamislite
samo! Po svemu sudeći, ta Madona je stvarno neka vrtirepka koja ništa ne shvata! Čak od
nekoliko tuceta Crvenih košulja ne može se dobiti jedan tako divan muž kao što je Koga.

- Da vi niste bolesni? Nekako umorno izgledate... - rekoh.

- Ne, ništa naročito, samo onako...

- No, onda dobro! A kad je zdravlje rđavo, onda čovek nije nizašta.

- A vi ste, izgleda, vrlo zdravi?

- Da, mada sam mršav, ali ne bolujem. I bolesti ne mogu da podnosim!

Tikva se blago nasmeja. Tog trenutka na ulazu u peron začu se veseo glas mlade žene.
Nehotice se osvrnuh. Gle te žene! Kraj prozorčića blagajne stajala je visoka lepotica belog
lica, očešljana po poslednjoj modi, i s njom dama četrdeset pet do četrdeset šest godina.
Nisam od onih koji umeju da opisuju žensku lepotu, zato ništa i ne mogu reći o spoljašnosti te
žene, ali, nesumnjivo, to je bila izvanredna lepotica! Imao sam takav osećaj kao da sam
stegao u šaci prekrasnu kristalnu lopticu. Starija žena bila je niža rastom, no licem su njih dve
veoma ličile: verovatno majka i kći. Potpuno sam zaboravio na Tikvu i stao da posmatram
samo tu mladu ženu. Uto se Tikva, koji je sedeo kraj mene, odjednom diže i tiho uputi ka
njoj. Ja se malo začudih. „Nije li to Madona!” - pomislih. Njih troje su pored blagajne
izmenjali lake naklone. To je bilo daleko od mene i nisam mogao da razaberem o čemu su
govorili.

Pogledao sam na stanični sat: kroz pet minuta stići će voz. Samo da stigne što pre,
nemam sada s kim da razgovaram i dosadno mi je čekanje. Ali, tada još jedan čovek žurno
dotrča na peron. To je bio Crvena košulja. Njegov lepršavi kimono bio je opasan pojasom od
krepdešina,24 a zlatan lančić od sata se, kao i obično, njihao. Taj lančić je bio od lažnog zlata.
On je svakako mislio da to niko ne zna, i stavljao ga je da ga svi vide, ali sam ja to baš znao.

Na peronu se Crvena košulja obazre na sve strane, učtivo se pokloni onima troma što
su razgovarali kraj blagajne, reče im reč-dve, a zatim se smesta okrenu na moju stranu i uputi
ka meni svojim mačjim hodom.

- A! I ti takođe ideš na izvore? Ja sam žurio, bojao sam se da ne zakasnim na voz, a

ono ima još četiri minuta vremena. Ovaj sat ovde je sigurno tačan? - i on izvadi svoj zlatan
sat. - Samo dva minuta razlike - sede pored mene ne okrećući se na onu stranu na kojoj su

24 Krep-de-šin (fr. crèpe de chine), kineski flor (tanka svilena tkanina od čvrsto upredenih žica).
bile žene. Oslonio se podbratkom na štap, i gledao samo ispred sebe.

Starija dama je s vremena na vreme gledala u njega, ali se mlada okrenula u stranu. To
je svakako bila ta Madona!

Uskoro se začu pisak lokomotive i voz uđe u stanicu. Putnici, gurajući jedan drugog,
pojuriše vagonima. Crvena košulja uđe u vagon prve klase. Nekog posebnog šika u tom nije
bilo: do Sumide je karta prve klase koštala pet sena, druge - tri sena, tako da je razlika bila
samo dva sena! Ja sam to znao i zato sam držao u rukama takođe belu kartu prve klase.
Uostalom, provincijalci su tvrdice, njima je svakako žao da potroše dva sena više i zato
uglavnom putuju drugom klasom. Odmah za Crvenom košuljom, u taj isti vagon, uđoše
Madona i njena mati. Tikva se vozio samo drugom klasom, to kao da mu je na licu bilo
napisano. On priđe vagonu, zatim zbog nečega zatapka u mestu, ali, pogledavši me letimice
odlučno uskoči u voz. Meni najednom bi veoma žao Tikve i ne dvoumeći se mnogo, uskočih
pravo za njim u taj isti vagon. A zar je ugodno sa kartom prve klase sesti u drugu?

Na izvorima sam se okupao, zatim u kupaćem mantilu spustio dole u bazen gde sam
se opet susreo s Tikvom. U kritičnim trenucima kao, na primer, na sednici, mene uvek stegne
nešto u grlu i ne mogu ni reč da progovorim, a inače razgovaram veoma živo. Tako i ovde, u
bazenu, nadugačko i naširoko stadoh da pričam Tikvi razne događaje. On je zbog nečega bio
veoma tužan. Želeo sam da utešim čoveka kad mu je teško na duši - to je dužnost Edoke.
Žalim što Tikva nije prihvatio taj veseli ton. On je govorio samo „Da”, „ne”... - pa i to „da” i
„ne” kao da mu je bilo teško da izgovori. Najzad sam ga ostavio na miru.

Gore, gde sam se kupao, nisam sreo Crvenu košulju. Uostalom, to je moglo biti stoga
što tamo ima mnogo kupatila. Ali, iako smo stigli istim vozom, nije obavezno da se u isto
vreme nađemo u bazenu. Zbog toga ništa posebno nisam video u tome.

Kada sam izašao, na nebu je sijao mesec. Ulica je sa obe strane bila zasađena vrbama
i po putu su se pružale njihove okrugle senke. Da krenem u šetnju?... Uputih se na sever i,
došavši do kraja gradića, spazih s leve strane velika vrata; skoro odmah do njih nalazio se
budistički hram, a levo i desno bile su javne kuće. Da li je neko čuo da se kraj samih vrata
budističkog hrama nalaze javne kuće? Htedoh da svratim, ali pomislih da će me opet Jazavac
izribati na sednici i produžih dalje. Uporedo s vratima stajala je jednospratna kućica sa
malenim rešetkastim prozorima i tamnom zavesom od bambusa na ulazu - eto, tu sam zapao
u onu nezgodu sa pogačicama od pirinča. Kraj ulaza su visili okrugli fenjeri od hartije sa
natpisima: „Supa od crvenog boba sa kolačićima od pirinča”. „Kolač od pirinča sa voćem”.
Svetlost fenjera osvetljavala je krošnju vrbe pored samog krova. „Baš mi se jede...” pomislih,
ali se uzdržah i pođoh dalje.

Kako je to svirepo što ne dozvoljavaju da čovek jede pogačice od pirinča, koje ti se

toliko jedu... Međutim, ako je tvoja nevesta poklonila srce drugom, to je još svirepije... „Pa i
šta su pogačice” - zaključih, setivši se Tikve. „Čak i kad dva-tri dana uopšte ništa ne bih jeo,
to ne bi bilo vredno jadikovanja.”

Tačno je da se ne sme verovati ljudima. Pogledaj joj lice - nikada ne bi pomislio da je

ona sposobna za tako nečovečan postupak. Međutim, kad se proveri, onda ispada da je čovek
s tako lepim licem bez srca, a ovaj Koga, koji liči na vodenu beličastu tikvu - da je dobar i
plemenit! Dakle, treba biti oprezniji. Bodljikavo prase, koga sam smatrao čestitim i iskrenim,
po rečima drugih ispada da huška đake na mene. Da li huška? Ali, primorao je direktora i da
ih kazni. Crvena košulja, koji izaziva u meni neprijatan osećaj nečeg ljigavog, neočekivano se
pokazao kao dobrodušan čovek, i prijateljski mi je stavio do znanja da treba da budem
oprezniji. Da li je dobrodušan čovek? No, on je prevario Madonu! Da li je prevario? Ali,
pričaju da se on neće oženiti Madonom, samo ako Koga sam ne raskine svoju veridbu sa
njom. Ikagi, uhvativši se nekakve sitnice, izbacio me je iz svoje kuće. Da li me je on izbacio?
Ali, Klovn se odmah i potpuno otvoreno preselio tamo na moje mesto. Jednom rečju, nikom
ne možeš verovati! Kad bih o tome pisao Kio, mnogo bi se začudila. Naravno, rekla bi: „Pa,
tamo mora biti da su se skupili sami vukodlaci!”

Po prirodi sam takav da se malo zbog čega uznemiravam. Šta god da se desi, ne
primam to k srcu. Do tog vremena sve je tako i bilo, ali za mesec dana, ili čak i manje -
jednom rečju, otkada sam došao ovde - odjednom sam sa nemirom počeo da razmišljam o
životu. Iako se nisam sukobio sa nečim naročito ozbiljnim, izgledalo mi je da sam sazreo za
nekih pet-šest godina. Najbolje bi bilo što je moguće pre dići ruke od svega i vratiti se u
Tokio.

Razmišljajući o svemu, prešao sam nekako neprimetno preko kamenog mosta i sišao
na nasip kraj reke Nozeri. Reka - to je odveć krupna reč; pravo govoreći to je bio prosto brzi
potok širok manje od dva metra; on je tekao duž nasipa otprilike oko kilometar, možda malo
više, a zatim se spuštao prema selu Aioi. U tom selu nalazio se maleni hram posvećen
Kvanon - boginji milosrđa.

Osvrnuvši se na gradić, spazio sam kako na mesečini svetlucaju crvene svetiljke. Čuli
su se zvuci doboša - naravno, negde u javnoj kući. Potok je bio mali, ali brz i njegova
nemirna voda je sve vreme treperila. Išao sam duž nasipa ne žureći i prošao sam, mislim,
trista metara, kad primetih pred sobom siluetu. Pri mesečini sam uočio da ih je dvoje.
Svakako, neki mladi ljudi išli su na izvore, a sad se vraćaju u selo. Ali, oni nisu pevali pesme,
već su išli neobično tiho.

Produžio sam dalje i, po svemu sudeći, išao sam brže od njih, jer su se senke postajale
sve veće. Jedna od njih kao da je bila senka žene. Kad sam im prišao na rastojanju od
dvadeset metara, muškarac se, čuvši bat mojih koraka, brzo okrenu. Mesec mi je osvetljavao
leđa. „Zar?...” - pomislih kad ga spazih. Muškarac i žena ponovo pođoše dalje. Ali, meni sinu
jedna misao u glavi i pođoh za njima. Ne sluteći ništa, oni su kao i ranije nastavili da se šetaju
bez žurbe. Sada su do mene razgovetno dopirali njihovi glasovi. Nasip je bio širok oko dva
metra tako da su troje teško mogli ići uporedo. Lako sam ih sustigao i, okrznuvši ovlaš rukav
muškarca, obišao sam ga u dva koraka. Potom, naglo se okrenuvši na potpeticama, pogledah
mu u lice. Mesečina je padala pravo na mene osvetljavajući čitavo moje lice, od kratko
podšišane kose do podbratka. Muškarac tiho reče „Ah”, ali se istog časa okrenu i stade da
požuruje svoju saputnicu: „Vreme je da idemo kući!” I oni se smesta vratiše nazad prema
gradiću.

Da li je Crvena košulja hteo da me obmane ili se, iz kukavičluka, nije odvažio da

progovori sa mnom?... U svakom slučaju, nisam samo ja bio u teškom položaju.
 VIII

Po nagovoru Crvene košulje, posle povratka iz ribolova počeo sam s nepoverenjem da

se odnosim prema Bodljikavom prasetu. Kada mi je Bodljikavo prase potpuno neosnovano
rekao: „Seli se iz stana”, konačno sam poverovao da je on običan podlac. Međutim, mimo
mojih očekivanja, Bodljikavo prase vatreno je istupio na sednici zahtevajući da se đaci strogo
kazne. Tada sam se zamislio - čudno, đavo nek’ ga nosi!... A kada sam od tetke Hagino
saznao da je on zbog Tikve išao da odvraća Crvenu košulju, ushićeno sam uzviknuo: „Baš
dobro!” - i čak sam zatapšao. Po svemu sudeći, Bodljikavo prase nije rđav... A Crvena košulja
je svakako nekarakteran čovek: zar on nije nastojao da nejasnim podozrenjima navuče ruho
istine i raznim nedorečenim nagoveštajima usadi ih u moju svest? Sasvim sam se upetljao u
razne sumnje. Tome je pripomogao i susret sa Crvenom košuljom kada se kraj reke šetao s
Madonom - tada sam bio siguran da je pravi nitkov! Da li je nitkov on ili neko drugi, ne
mogu odmah da shvatim - jasno je samo jedno - on je pokvaren tip, dvolično stvorenje.
Čovek je isto što i bambus: ako nije prav, nepouzdan je. S pravim čovekom prijatno je i
potući se. Ali sa ovakvim, kakav je Crvena košulja, sa njegovim ulagivanjem, njegovom
ljubaznošću, s njegovim „uzvišenim interesima” i ćilibarskom lulom, koju razmetljivo
pokazuje - s takvim treba uvek biti na oprezu, s njim se prosto ni potući ne možeš. A ako se i
potučeš, to ipak neće biti prava, časna borba. Bodljikavo prase, s kojim sam se, na
zaprepašćenje svih prisutnih u zbornici, prepirao, tutkajući jedan drugom jedan sen i pet rina,
bio je pored svega daleko bolji drug od Crvene košulje! „Kakva nepodnošljiva osoba!” -
mislio sam na sednici, susrećući njegov gnevan pogled. Ali potom, razmislivši, uvideo sam
da je i to ipak bolje nego nametljiv, ulagivački glas Crvene košulje. Iskreno govoreći, posle
sednice sam čak i pomislio: „Bilo bi dobro da se pomirim sa Bodljikavim prasetom... - i čak
sam pokušao da zapodenem razgovor sa njim, ali on, grubijan jedan, nije ni odgovorio, samo
je ponovo sevnuo na mene svojim ljutitim očima. E, tada sam se i ja takođe ražestio, i sve je
ostalo kako je i bilo.

Od tada Bodljikavo prase nije govorio sa mnom. Jedan sen i pet rina koje sam mu
stavio na sto, i dalje su na tom stolu ležali. Ležali su i na njih je padala prašina. Moja se ruka,
naravno, nije pružala da ponovo uzme novac. Bodljikavo prase ni za živu glavu nije hteo ni
da ih dotakne. Taj novac je stajao između nas kao barijera. Često sam nameravao da
progovorim sa Bodljikavim prasetom, ali nisam mogao, a on je uporno ćutao. Obojica smo
proklinjali taj sen i tih pet rina. Najzad je postalo mučno i videti ih po dolasku u školu.

S Bodljikavim prasetom sam potpuno bio raskrstio, ali sa Crvenom košuljom,

naprotiv, zadržao sam odnos koji smo imali i ranije. Sutradan posle našeg susreta kraj reke
Nozeri, on mi je prvi prišao i poveo razgovor:

- Pa, da li ti je dobro u novom stanu? Nećeš li poći s nama ponovo da zajedno lovimo
ruske pisce?

Mene to lako bocnu, i rekoh?

- A zar se vi i ja nismo sreli dva puta?... Juče uveče!

- Ah, da, na stanici... Šta, ti uvek ideš u to vreme? Nije li kasno? - primeti on.

Tada ja zadah udarac:

- Vi i ja smo se sreli kraj reke Nozeri!

- Ne, tamo nisam išao; okupao sam se, a potom odmah vratio kući - odgovori on.

Znači, on nije samo zakopčan. Pa, mi smo se stvarno sreli! On je, znači, i lažov!...
Kada takav, kao što je on može da bude stariji nastavnik u srednjoj školi, onda ja, s punim
pravom, mogu da budem rektor univerziteta! Od tog časa izgubio sam svaku veru u njega.
Ali, govorio sam sa Crvenom košuljom, kome nisam verovao, a sa Bodljikavim prasetom,
kome sam se divio, nisam govorio. Život - čudna je to stvar!

- Trebalo bi da s tobom o nečemu porazgovaram - obrati mi se jednom Crvena košulja

- skokni do mene kući.

„Grdne li neprijatnosti!” - pomislio sam, ali ipak nisam otišao na vrela i u četiri sata
popodne uputio sam se k njemu.

Crvena košulja se nije ženio, ali još odavno, odmah pošto je postao stariji nastavnik,
prestao je da živi kao samac i iznajmio je sebi kuću s prekrasnim tremom, a pričalo se da je
on plaća devet jena i pedeset sena mesečno. To je bio takav trem da sam pomislio: „Eh, kada
bih ja mogao da platim devet i po jena mesečno, uselio bih se u takvu kuću i odmah pozvao
Kio iz Tokija. Ala bi se ona obradovala!”...

Na kucanje je izašao mlađi brat Crvene košulje. Taj mlađi brat učio je kod mene
aritmetiku i algebru, bio je rđav đak a uz to je i lenstvovao tako da je bio gori đak od mnogih
dečaka-meštana.

Upitao sam Crvenu košulju zašto sam mu potreban. Puštajući dim iz svoje ćilibarske
lule, on otpoče ovako:

- Znaš, od kako si došao, daleko više se poboljšao uspeh učenika nego za vreme tvog
prethodnika; direktor je takođe veoma zadovoljan što je dobio tako dobrog učitelja. Jednom
rečju, škola ima poverenja u tebe, i bilo bi poželjno kada bi ti bio prilježniji.

- Gle, molim te? Prilježniji? Pa ja sam ionako prilježan, više se ne može...

- Uopšte uzev, ti i sad radiš dobro. Samo, znaš, eto onaj nedavni razgovor... Vodi
računa, ne zaboravljaj na njega.

- O onome koji se postarao da mi nađe sobu? Da je on nepouzdan čovek? Taj

razgovor?

- Ne, ne tako otvoreno, to je već previše, ali... E, dobro! Shvatio si me, samo... Kraće
rečeno, ako se ti budeš i dalje trudio, škola će to sa svoje strane znati da ceni, a ako okolnosti
dozvole, tebi će svakako i platu povećati.

- Ah, to! Što se tiče plate, zadovoljan sam i kolika je sada, ali bi, svakako, bilo bolje
ako bih dobio povišicu!

- Na tvoju sreću, jednog učitelja će baš premestiti... Istina, to još nije rešeno s
direktorom, i nikako ne mogu da garantujem, ali ćeš bogme nekakvu povišicu dobiti. Čim se
ukaže prva zgoda, postaraću se da o tome porazgovaram sa direktorom.

- Veliko hvala! A koga će premestiti?

- To se već zna, i mogu da kažem. To je - Koga.

- Koga-san? Ali zar on nije meštanin?

- Da, jeste, ali iz izvesnih razloga... Jednom rečju, to je donekle i njegova želja.

- Kuda odlazi?

- U Nobeoku, u provinciju Hjuga. Odlazi s povišicom, zato što je to, znaš, mesto...

- A ko će ga zameniti?

- Pitanje zamene je takođe u osnovi rešeno. U vezi toga će i biti moguće povišenje
tvoje plate.

- Tako, znači... Pa dobro! Uostalom, ako i ne povise, nije strašno.

 - U svakom slučaju razgovaraću s direktorom. Uzgred budi rečeno, on izgleda da se
slaže sa mnom. Samo, imaj na umu da ubuduće moraš više da radiš; vodi računa o tome.

- Dodeliće mi više časova nego dosad?

- Ne, časova će bogme biti manje.

- Manje časova, a više rada? Divnog li čuda!

- Na prvi pogled zaista izgleda čudno, ali sada, shvataš, ne mogu da ti kažem... Vidiš,
na tebe će verovatno pasti veća odgovornost, eto o čemu se radi.

Ja apsolutno ništa nisam shvatio. Više odgovornosti nego do sada... Šta, da neću
možda da budem odgovorni za matematiku? Ali, odgovorni je Bodljikavo prase, a on, budite
uvereni, nema nameru da daje ostavku na službu, pa i đaci ga vole, a i njegova ostavka ili
premeštaj na novo mesto teško da bi bili korisni po školu.

Crvena košulja nije nikada dovodio razgovor do kraja. I sada takođe, ne dorekavši
sve, završi. Zatim je, eto tako, brbljao o raznim temama, pričao da će Tikvi biti priređena
oproštajna večera, i u vezi s tim se zainteresovao pijem li sake. 25 Rekao je da je učitelj Tikva
plemenit čovek i da zaslužuje ljubav i poštovanje. Najzad je, neočekivano, upitao?

- Umeš li da pišeš haiku?26

„Sačuvaj me bože!” - pomislih i rekoh:

- Ne, ne znam... Doviđenja!

Smesta se oprostih i odoh kući. Da pišem haiku? Ko sam ja, Bašo? I, zar je to za
učitelja matematike? Da lupa glavu o drvenoj kofi i ladoležu,27 ili štogod u tom smislu?

Vrativši se kući, zamislio sam se. Ta, ima takvih nerazumljivih ljudi! Njemu je, vidite,
dosadio rodni kraj, gde on na opšte dobro služi u srednjoj školi, da i ne govorimo o tome da
on ovde ima svoj dom, i sad najednom odlazi u nepoznat kraj da traži preko hleba pogaču. U
redu, kad bi to bio kakav veliki grad s tramvajem, tada bi se još moglo shvatiti, a šta mi je to
Nobeoka u provinciji Hjuga? Ja sam ipak došao u srazmerno bolje uređen gradić, gde postoji
čak i brodsko pristanište, i nisam sastavio ni mesec dana, a već želim da odem odavde. A ta
Nobeoka nalazi se među planinama, i okolo je sve sam krš. Crvena košulja kaže da tamo

25 Sake: rakija od pirinča.

26 Haiku: najkraća pesnička forma od 17 slogova, podeljenih u tri stiha (5-7-5).
27 Misli se na haiku najpoznatije japanske haiku pesnikinje Ćijo-ni (1703-1775): Ladolež! / Oko drvene kofe /
Od suseda ću potražiti vodu (kada je Ćijo-ni jednog jutra došla do bunara da zahvati vodu oko drvene kofe
se odmotao ladolež. Ne želeći da počupa cveće, odlučila je da zahvati vodu iz susedovog bunara).
treba najpre ići brodom, a potom, kada se iskrcaš, čitav dan jahati konja, i to samo do
Mijazakija, a od Mijazakija putovati duže od dana i noći. I mesto je divlje. Priča se da tamo
stanovništvo sačinjavaju jednim delom ljudi, a drugim delom majmuni. Čak i takav sveti
čovek kao što je Tikva neće hteti da se druži s majmunima. Čudnog li čoveka! Uto je i tetka
Hagino donela večeru.

- Šta, danas opet krompir? - taman izustih ja.

- Ne, danas ima mladi sir od soje.

Nije šija nego vrat.

- Znate, tetka, kažu da Koga odlazi u provinciju Hjuga.

- Tačno, da li vam ga je žao?

- Svakako da jeste, ali šta tu možeš kad on sam po svojoj volji odlazi.

- Koto?...

- Kako to - ko? Pa, on! Zar Koga ne odlazi po vlastitom zahtevu?

- Šta vam je?... Otkud vam to?...

- Pa, danas mi je o tome govorio Crvena košulja! Ako grešim, Crvena košulja je
lažov!

- Stariji nastavnik? On istinu govori, ali je istina i to da Koga ne želi da ide.

- Znači, istina je i jedno i drugo - kako to? Presudite i sami, tetka. I, kakve on to ima
posebne razloge?

- Jutros je dolazila Kogina majka i sa mnom u razgovoru, reč po reč, sve izložila.

- Šta vam je ona rekla?

- Stvar je, znate, ovako tekla: posle očeve smrti njihova porodica nije mogla više da
živi kao ranije. Tada je mati posavetovala Kogu da se obrati direktoru škole i zamoli ga: „Ja,
eto, već četiri godine predano radim, i zar se ne može sada meni malo povisiti plata.”

- Sasvim na svom mestu!

- Direktor je rekao: „A, da-a... razmislićemo, pogledaćemo.” Majka se time

zadovoljila, i s nestrpljenjem čekala da jednom donese odluku o povišici, ako ne u ovom
mesecu, onda u idućem. A tada je direktor pozvao sebi Koga. I kada je ovaj došao, rekao mu:
„Nažalost, škola ima malo sredstava i nije u mogućnosti da vam povisi platu. Ali, u Nobeoki
ima upražnjeno mesto i pošto je tamo plata za pet jena mesečno viša, odlučio sam, jer to
odgovara vašem zahtevu, da po ispunjenju svih formalnosti možete otići”. Eto šta mu je on
rekao.

- Oni su ga nasamarili, to nije na svom mestu! Znači, Koga uopšte ne želi da ide? Ja
sam baš i mislio da je to čudno. Zar je on budala, šta li, za prebijenih pet jena da ide u
planinsku selendru, da se tamo druži s majmunima!

- Zašto budala? On je učitelj.

- Po svemu sudeći, to je maslo Crvene košulje. Ne služi mu to na čast! Mučki, s leđa!

I zato daju meni povišicu? Pa, zar to nije podlo? Kaže: „Daćemo”, a ko će uzeti tu povišicu?

- Ah, vama povećavaju platu?

- Tako su mi rekli, ali sam odlučio da odbijem.

- Kako da odbijete?

- Obavezno ću odbiti. Znate, tetka, taj Crvena košulja je glupak, a uz to i podlac!

- Pa neka je i podlac, ali ako vam povećavaju platu, znači, treba se mirno složiti s tim.
Biće vam bolje. U mladosti su ljudi često tako plahoviti, a kad ostare, sete se toga - i zažale
što se u svoje vreme nisu obuzdali! I svakako potom jadikuju: „Ah, eto, kakav sam gubitak
pretrpeo zbog toga što sam planuo!” Poslušajte vi tetku, i ako vam Crvena košulja nudi
povišicu, recite hvala i uzmite!

- A vama bi, iako ste starija žena, bilo bolje da ne zabadate nos u tuđa posla!...
Povećavaju li mi ili smanjuju - šta se vas to tiče? Pa, to je moja plata!

Gazdarica je ćuteći izašla iz moje sobe. Starac-gazda bezbrižno je čitao pevajući neku
pesmicu.

Mislim da je naročito popevanje teksta na takvu melodiju - poseban način za

otežavanje njegovog razumevanja. Nisam mogao da shvatim tog starca koji je svake večeri
neumorno otezao svoje napeve. Meni uopšte nije bilo do pesme.

Rekli su mi da će mi povisiti platu. I šta, mada nisam neki osobiti ljubitelj novca,
pomislio sam da i ja nemam pare za bacanje. A ono ispada da čoveka prinudno premeštaju na
novo mesto, a njegovu platu će koristiti drugi. Zar je moguća takva okrutnost? A taj čovek?
Istina, on je kao i ranije, na rečima saglasan da ide, ali nekakvi lični razlozi prisiljavaju ga da
se otisne u takvu selendru kakva je ta Nobeoka! Ne, neću se umiriti dok ne odem Crvenoj
košulji i ne odbijem tu povišicu.

Navukao sam hakamu i ponovo otišao starijem nastavniku. Prišavši lepom tremu,
zakucao sam; na kucanje je ponovo izašao mlađi brat Crvene košulje. „Opet je došao?” -
pročitao sam u njegovom pogledu. Kada treba, ljudi dolaze i dvaput i triput! Dešava se da se
usred noći podignu iz postelje. Možda mu je sinulo da sam ja došao da pitam za zdravlje
starijeg nastavnika? Ni prineti tome, došao sam da saopštim da mi nije potrebna povišica
plate.

- On, trenutno ima goste - saopšti mlađi brat.

- Samo na časak da ga vidim - rekoh ja - nek’ izađe ovde.

I brat je otišao. Pogledavši dole, video sam ostavljene gete 28 sa pletenim đonom. Iz
sobe se čulo: „Banzai!” Gost je bio Klovn. Niko sem njega nije imao tako prodoran glas, i
niko, sem njega, nije nosio tako otmenu obuću.

Časak potom izišao je Crvena košulja s lampom u ruci.

- A, uđi, uđi - reče on - kod mene je Jošikava, naš čovek.

Lice mu je bilo crveno kao paradajz. Izgleda da su on i Klovn dobro potezali.

- Vi ste rekli da će mi povisiti platu, ali ja sam se predomislio i vratio da kažem da

odbijam povišicu.

Crvena košulja pruži napred lampu, uperi je u mene, ali nije znao šta da odgovori, pa
je stajao kao pometen. Da li mu je izgledalo sumnjivo otkuda je banuo takav momak koji
odbija povišicu, da li ga je prenerazilo zašto mi je bilo potrebno da se zbog toga sada vratim,
kad tek što sam odavde otišao, a možda ga je zapanjilo i jedno i drugo - ali on je stajao kao
ukopan, zinuvši od zaprepašćenja.

- Ja sam se onda složio jer ste vi rekli da je Koga premešten po sopstvenom zahtevu.

- Koga ide po sopstvenoj želji, ali... delimično i po ukazu.

- To nije istina! On želi da ostane ovde, makar na ranijoj plati, jer on želi da ostane u
rodnom kraju.

- Šta, ti si to čuo od Koge?

- Ne, ne od njega.

28 Geta: drvene klompe.

 - Od koga onda?

- Moja gazdarica je to čula od Kogine majke i maločas mi je to ispričala.

- Znači, tebi je stara gazdarica rekla?...

- Pa, da!

- Izvinite, ali ona verovatno unekoliko greši. I, sudeći po vašim rečima ispada da vi
svojoj gazdarici verujete, a starijem nastavniku - ne? Tako mu to sve dođe, znači, u tom
smislu i treba shvatiti vaše reči.

Ja sam se zamislio. Prepreden li je taj doktor književnosti! Ala grdno izvrće! Otac mi
je često govorio: „Ne treba sve raditi na prečac!” I zbilja, ja sam se, izgleda, malo zaleteo.
Stara samo što je rekla, i ja sam istog časa odjurio do Crvene košulje, a, pravo govoreći,
nisam ja ni Tikvu, ni njegovu majku video i ništa od njih čuo. I kada je Crvena košulja meni
odbrusio, bilo mi je teško da mu vratim milo za drago. Da mu vratim milo za drago nisam
mogao, to je tačno, ali u duši sam bio konačno ubeđen da je on prekršio obećanje. Stara
gazdarica je svakako tvrdica i lakoma, ali nije lažov i nije dvoličan čovek kao što je on. Šta
da se radi?

- Možda je to što vi kažete i tačno - odgovorih mu - no, bilo jedno ili drugo, izbavite
me od povišice!

- Pa to je sasvim smešno! Znači, ti si sad posebno zbog toga dojurio, i eto ispada tako,
kao da si u toj povišici otkrio nešto nečasno. Posle mog objašnjenja tebi je jasno da nisi u
pravu i ipak pored toga odbijaš povišicu. Nije sasvim jednostavno objasniti tvoje odbijanje.

- Neka i nije sasvim jednostavno, ali ja ipak odbijam!

- Pa, dobro? Kada ti se ne dopada, neću te siliti. Ali, imaj u vidu da ta iznenadna
promena odluke u roku od nekih dva-tri sata, i uz to bez valjanog razloga, podriva poverenje
u tebe.

- Nek’ podriva, briga me!

- Ne, ne treba tako. Neobično je važno imati poverenja u nekoga! Ako bi čak,
dozvolimo za časak, tvoj gazda...

- Ne gazda, već gazdarica.

- Pa, to je svejedno... Dozvolimo da je tvoja gazdarica rekla istinu, ali i tada se tvoja
povišica neće odraziti na Koginu službu. Koga odlazi u Nobeoku. Dolazi njegov zamenik.
Zamenik dolazi na nešto manju platu nego što je ima Koga; tu razliku želeo sam da daju tebi,
tako da ti nemaš potrebe nikoga da žališ. Koga će zauzimati u Nobeoki daleko viši položaj
nego ovde. A sa novopostavljenim učiteljem je od samog početka takav dogovor: on dolazi sa
znatno manjom platom. I ja smatram, ako tebi već daju povišicu, to je najpovoljnija prilika.
Ako nećeš - tvoja volja... Ali, možda ćeš ti još jednom kod kuće o svemu tome dobro
razmisliti?

Ja ne shvatam odveć brzo, i obično sam, ako moj protivnik ume vešto da govori, uvek
bio spreman da kažem da sam pogrešio, i smušeno sam se povlačio. Isto tako je bilo i ovog
puta. Od prvog dana mog dolaska ovde, meni se Crvena košulja nije dopao. Jedno vreme sam
promenio svoje mišljenje i smatrao da je on prosto veoma ljubazan čovek, nalik na ženu. Ali,
kakva je ta ljubaznost? Kao plod nekakve unutrašnje reakcije, osećao sam da ga ne podnosim.
Otuda me ni njegovi logični zaključci, ni njegova slatkorečivost nisu pogodili. Taj koji ume
vešto da se spori, ne mora obavezno da bude dobar čovek. A taj koga opovrgavaju, ne mora
obavezno da bude loš. Formalno, Crvena košulja je potpuno u pravu. No, ma kako bila
prekrasna formalna strana, zbog toga ne možeš sebe primorati da zavoliš dušu čoveka. Kad bi
novac, vlast i krasnorečivost mogli da privuku sebi ljudska srca, tada bi ljudi svakako najviše
voleli zelenaše, policajce i univerzitetske profesore.

Da li je Crvena košulja mogao da dirne moje srce svojom logikom?! Svi ljudi
postupaju saglasno svojim sklonostima, a ne po logici.

- Vi ste možda i u pravu, ali meni ta povišica ne leži na srcu, zato je i odbijam. I to je
sve. Hoću li razmišljati još ili ne, rekao sam šta sam imao. Doviđenja.

Izašao sam na ulicu. Traka Mlečnog puta protezala se nad mojom glavom.
 IX

Na dan ispraćaja Tikve, ujutru, tek što sam došao u školu, iznenada mi je prišao
Bodljikavo prase.

- Čuj - poče on - nedavno je Ikagin došao kod mene i žalio se da se ti očajno ponašaš i
da imaju muke s tobom; molio me je da ti na neki način stavim do znanja da odeš od njih. Ja
sam, shvataš, primio zdravo za gotovo i rekao ti: „Seli se iz stana!” A zatim, kada sam se
raspitao kod ljudi, ispostavilo se da je taj Ikagin bitanga, da on vešto krivotvori potpise i
pečate slikara i natura falsifikate kao originalna dela. I oko tebe je on tako obletao i probijao
ti glavu. Očigledno, hteo je da te opelješi, naturajući svoja kakemona i „retkosti”, a kada se ti
nisi dao upecati, bilo je jasno da nema nikakve koristi od tebe, te mi je napunio glavu
svakojakim lažima i doveo me u zabludu. A ja tada nisam znao kakav je on čovek, i uvredio
sam te... Ti mi, molim te, oprosti...

Bodljikavo prase se nadugačko izvinio.

Ćuteći, pokupio sam, s njegovog stola jedan sen i pet rina i stavio ih u kesu.

- Uzimaš to natrag?... - neodlučno me upita Bodljikavo prase.

- Svakako! - rekoh. - Bilo mi je neprijatno što si me častio i želeo sam da se obavezno

raskusuram s tobom, a potom sam promislio, promislio i odlučio da je ipak bolje da prihvatim
čast i uzimam natrag novac.

Bodljikavo prase se glasno zakikota.

- A što ih ranije nisi uzeo? - smejući se upita on.

- Istinu govoreći, spremao sam se da ih uzmem ali mi je bilo neugodno... pa je tako i

ostalo. A neki dan kad sam došao u školu, tako mi je bilo mučno da gledam taj sen i pet rina
da...

- Ali si ti od onih koji ne ustupaju odmah - primeti on.

- A i ti si prilično tvrdoglav! - rekoh.

Dalje se među nama vodio ovakav razgovor:

 - Zbilja, odakle si ti rodom?

- Ja sam Edoko.

- Ah, Edoko? Onda je savim jasno zašto ti nikada ne ustupaš.

- A odakle si ti?

- Ja sam iz Aizua.

- A, iz Aizua? Eh, onda je jasno zašto si ti tvrdoglav! Čuj, hoćeš li ići danas na
ispraćaj?

- Svakako. A ti?

- Neizostavno. Ja, znaš, hoću da odem da ga ispratim do mora.

- Zanimljiva je to stvar - oproštajna večera. Dođi da vidiš! Oh, još ću se danas i

napiti!...

- Pa i pij koliko ti j e drago! A ja ću da se prihvatim - i odmah kući. Glupaci su ti koji

piju sake!

- Ma ti ćeš i svađu sa nekim zapodenuti. Lakomisleni Edoko neizostavno mora da se

pokaže.

- Znaš šta, pre no što pođeš na banket, skokni na časak do mene, imam o koječemu da
porazgovaram sa tobom.

Kao što smo se i dogovorili, Bodljikavo prase je došao do mene kući. Poslednjih
dana, kada bih video Tikvu, bilo mi ga je žao. Tako je i danas, na dan njegovog ispraćaja, to
osećanje dostiglo toliki stepen da mi se činilo da bih, samo kad bi to bilo moguće, pošao
umesto njega. Neobično sam želeo da na toj večeri održim govor i poželim mu svako dobro,
ali, kod moje nesposobnosti da govorim, ništa od toga ne bi ispalo, otuda mi je i palo na
pamet da zamolim Bodljikavo prase da on svojim odrešitim glasom učini to umesto mene, i
da kako valja potpraši Crvenu košulju. Zato sam i pozvao Bodljikavo prase kod sebe.

Počeo sam od toga što sam mu ispričao ono o Madoni, ali je Bodljikavo prase, razume
se, znao o njoj više od mene. Pričajući mu o susretu kraj reke Nozeri, nazvao sam Crvenu
košulju glupakom, a Bodljikavo prase primeti:

- Za tebe su svi glupaci. Danas u školi izgleda da si i sebe tako nazvao? Ali, ako si ti
glupak, onda to Crvena košulja ne može da bude. Pa ti sam potvrđuješ da ste vi sasvim
različiti ljudi.

- U redu, tada je on, znači balvan!

- E, to je drugo! - saglasi se Bodljikavo prase.

Bodljikavo prase bio je izvanredan drug, to je istina, ali se u reči „glupak” i „balvan”
svakako teže razumevao od mene. Vidi se, oni iz Aizua su malo tvrđi.

Potom sam mu rekao o tome šta mi je Crvena košulja govorio povodom povišice plate
i o budućem značajnom napredovanju u službi.

- Hm! - frknu Bodljikavo prase. - To ispada da oni nameravaju da me razreše

dužnosti!...

- Recimo da oni žele da te razreše, a hoćeš li se ti sam saglasiti s tim? - upitah.

- Zašto? Ali, ako ja odem odavde, postaraću se da i Crvenu košulju razreše zajedno sa
mnom! - samouvereno izjavi Bodljikavo prase.

- A zašto bi se starao da vas zajedno razreše? - pripitah.

- Još ni sam jasno ne znam...

Bodljikavo prase je, istina, bio zdrav i jak, ali je, vidi se, imao malo pameti. Rekoh
mu da sam odbio tu povišicu.

- Momčino! - obradova se on. - Edoko tako i treba da uradi! Dobro si učinio! - pohvali
me.

- Ako je Tikvi sve to neprijatno, zašto ti onda nisi rekao koju reč da ga zadrže na
starom mestu?

- Vidiš, kad mi je on ispričao o tome, sve je već bilo rešeno. Ja sam pokušao da to
učinim, dva puta sam išao kod direktora, jednom kod Crvene košulje, ali se ništa više nije
moglo izmeniti. Nesreća je u tome što je Koga suviše pomirljiv čovek. Da je on odmah odbio
kada mu je Crvena košulja to saopštio, ili da je izbegao direktan odgovor - pa, razmisliću,
videću - onda bi bilo drugačije. Ali, ne - oni mu predložili i on se na licu mesta saglasio. A
kada je kasnije majka, plačući, molila i ja otišao da razgovaram, odgovor je bio jedan: „Iako
nam je žao, ništa se ne može uraditi”.

- To je maslo Crvene košulje! Sve je to on, mirne duše se može reći, zamesio da bi
uklonio Tikvu odavde i dočepao se Madone - zaključih ja.
 - Svakako! U to ne sumnjam. Pa, Crvena košulja je takav prepredenjak! On sa
umilnim licem radi gadosti, a ako neko nešto i kaže - on već ima gotov izgovor da se izvuče.
S takvim nitkovom se može samo na jedan način obračunati - pesnicama! - I on, zasukavši
rukave, pokaza svoje mišićave ruke.

Iskoristivši slučaj, upitah:

- Ruke su ti, kako izgleda, jake, a da li znaš đuđucu?

Tada on, kao atleta, napregnu mišiće obeju ruku i predloži:

- Pipni, pogledaj!

Ja probah krajevima prstiju da pritisnem njegove mišice - ne uspe mi, čvrste su kao
kamen! Bio sam oduševljen.

- Pa sa takvim rukama sigurno možeš smožditi pet-šest takvih kao što je Crvena
košulja! - uzviknuh.

- Naravno! Svakako da mogu! - samozadovoljno se saglasi on, čas savijajući, čas

ispravljajući ruke, pri čemu su mu mišići poigravali pod kožom. To je bilo muški!

Zatim Bodljikavo prase reče da će ako priveže mišice podvostručenim kanapom od

hartije i savije ruku, kanap pući.

- Ako je kanap od hartije, onda i ja to mogu.

- Možeš? Hajde probaj!

„A šta ako mi ne pođe za rukom? Biće zbrke!...” - pomislih i odustah od toga.

- Znaš šta? Što se ti večeras na banketu ne bi dobro napio i potom izudarao Crvenu
košulju i Klovna, a? - poluozbiljno ga posavetovah.

- Baš dobra ideja! - uskliknu Bodljikavo prase i zamisli se, a potom reče: - Večeras...
m-m... večeras ne ide...

- Zašto?

- Zato što mi je žao Koge... I uz to, ako već treba da dobiju batine, treba da ih
istučemo kad ih zateknemo na samom delu. Inače će se sve okrenuti protiv nas - razumno
primeti on.

Po svemu sudeći, Bodljikavo prase je bio daleko razboritiji od mene.

- Znaš šta? - odlučih ja - Treba što je moguće više da nahvalimo Kogu! Shvataš, ako
ja uzmem reč, ispašće odveć neumešno. Sem toga, čim dođem do nečeg ozbiljnog, uhvati me
gorušica, u grlu kao da mi zastane knedla - i gotovo, više ni reč ne mogu da izustim. Zato
ustupam tebi da govoriš.

- Strašno... Znači, ti u prisustvu publike ne možeš ništa reći? To je svakako veoma

teško? - upita on.

- Pa, ne toliko teško - odgovorih.

Dok smo brbljali došlo je vreme da krenemo.

Restoran, gde je trebalo da se održi banket, nosio je naziv „Prekrasno prolećno jutro” i
u selu su ga smatrali prvoklasnim. Još nijednom nisam kročio preko njegovog praga. Pričali
su da su tu kuću gazde kupile od bivšeg feudalca i da su bez ikakvih prepravki otvorili u njoj
restoran - to ti je isto kao kad od mundira napraviš potkošulju!

Kada smo stigli svi su gotovo već bili na okupu u grupama od po dvoje-troje, u
prostranoj sali sa pedeset asura. U toj velikoj sali i zidna niša bila je veoma velika. Ni prineti
njoj nije bila niša u gostionici Jamaširo, u sobi gde sam odseo. Svakako je bila šira od tri i po
metra. Desno u niši stajao je setomono 29 - porculanska vaza s crvenim ukrasom i u njoj velika
borova grana. Zašto su stavili baš borovu granu? Možda zato što ona može da stoji više
meseci a da se ne ospe, znači manje rashoda.

- Gde prave ovaj setomono? - upitah učitelja poznavanja prirode.

- To nije setomono, to je imari.30

- A zar imari nije setomono?

Učitelj se nasmeja. Zatim su mi rekli da je setomono porcelan koji se pravi u Setou,

otuda mu i taj naziv. A ja sam Edoko, otkud mogu to da znam? Smatrao sam da je sve što je
napravljeno od gline, porcelana ili fajensa31 - setomono.

Usred same niše visio je ogromni kakemono na kome je bilo ispisano dvadeset osam
velikih ideograma veličine moje glave. Beznačajna stvar je bila napisana. To su bile takve
svračije noge da ja upitah učitelja kineske književnosti:

- Zašto su tu tako žalosnu stvar obesili na najvidnijem mestu?

- To je napisao poznati kaligraf Kajoku - objasni mi on.

29 Porcelan nazvan po selu Seto, koje je još od 13. veka poznato po proizvodnji porculana.
30 Imari, porcelan iz provincije Hizen.
31 Fajens: po italijanskom gradu Faenci. Specijalna masa od gline, kaolina i dr. koja služi za izradu umetničkih
predmeta.
 Kajoku ili ne, i dalje mislim da je to odveć rđavo napisano!

Posle izvesnog vremena sekretar Kavamura pozva:

- Izvolite zauzeti mesta!

I ja zauzeh udobno mesto gde je moglo da se prisloni uz zid. Pravo prema kakemonu -
Kajokuovih ruku dela - seo je Jazavac, obučen u haori i hakamu, a s njegove leve strane
posadio se Crvena košulja, takođe u haoriju i hakami. Desno je seo, da tako kažem, vinovnik
svečanosti - učitelj Tikva, takođe u japanskoj odeći. A ja sam imao na sebi evropsko odelo.
Bilo mi je neugodno da sedim uspravno - osećao sam se kao na iglama, zato sam odmah seo
podavivši noge pod sobom. Moj sused, učitelj gimnastike, obukao je crne pantalone, ali je
sedeo savršeno pravo. Držanje mu je bilo izvrsno - nije on uzalud učitelj gimnastike!

Ubrzo su doneli stočiće za ručavanje! Prineli su porcelanske bokalčiće sa sakeom.

Sekretar je ustao i, otvarajući banket, održao kratak govor. Zatim se digao Jazavac, a posle
njega Crvena košulja. Svi oni, jedan za drugim, održali su oproštajne govore, i sve troje, kao
po dogovoru, uznosili su Tikvu kao dobrog pedagoga i prekrasnog čoveka; svaki je izražavao
duboko žaljenje zbog toga što će nas uskoro napustiti, i svaki je ustanovljavao da to pogađa
ne samo školu, već i njega, govornika. Ipak, pošto Tikva odlazi na svoj izričiti zahtev, tu se
ništa ne može učiniti, govorili su oni.

Takav je bio opšti smisao svih tih govora. Kako ih nije stid da otvaraju banket takvim
lažima! Posebno je Crvena košulja više od svih veličao Tikvu. On se toliko zaneo da je na
kraju uzviknuo:

- Lišiti se takvog dobrog druga - za mene je težak gubitak!

Pritom je način njegovog govora bio uistinu ubedljiv, govorio je svojim tankim
glasom, obojenim još mekše nego obično, te je sigurno doveo u zabludu sve koji su ga slušali
prvi put. Tako je on, po prilici, obrlatio i Madonu!

Baš kada je Crvena košulja pao u vatru, Bodljikavo prase, koji je sedeo preko puta
mene, pogleda me i lako namignu. Ja mu kao odgovor dadoh znak kažiprstom i napravih
grimasu.

S mukom sam sačekao da Crvena košulja sedne najzad na svoje mesto. I kada je
Bodljikavo prase potpuno neočekivano ustao, od radosti sam zatapšao. Jazavac, a za njim i
svi ostali, okrenuli su se prema meni, a ja sam se osetio nekako neugodno.

„Šta li će reći Bodljikavo prase?” - pomislih. A on već poče:

 - Ovde su direktor i osobito stariji nastavnik izražavali duboku žalost povodom
odlaska Koga-kuna na novo mesto službovanja, a ja naprotiv, želim Koga-kunu da što je
moguće pre napusti naš kraj. Nobeoka je mesto iza božjih leđa, i, u poređenju sa našim
gradom, tamo ima verovatno mnogo životnih nedaća. Ali, kako se priča, to je kraj u kome su
se održali veoma prosti i pošteni običaji, i priča se da tamo sve, i nastavnike i đake, krase
starinska iskrenost i čestitost. Ja sam ubeđen da se u Nobeoki neće naći nijedan bezočan
nikogović takve vrste koji će na sve strane rasipati lažne komplimente i umilne izraze i tako
obmanjivati blagorodne ljude! I ne sumnjam da će tamo simpatičnog i dobrog čoveka, kakav
je on, svakako dočekati raširenih ruku! Sa svoje strane, od srca čestitam Koga-kunu to
postavljenje. Na kraju, hoću da mu poželim da on, pošto dođe u novo mesto službovanja u
Nobeoki, izabere sebi među tamošnjim meštankama plemenitu ženu. Bilo bi dobro ako ona
bude iz imućne kuće, i, ne časeći časa, da zasnuje svoju porodicu, punu spokojstva i mira. A
ova neverna, prevrtljiva kaćiperka neka umre od stida! - i, glasno se nakašljavši, Bodljikavo
prase sede na svoje mesto.

Ja sam hteo da ponovo zatapšem, ali sam se ustručavao, jer bi svi ponovo pogledali u
mene.

Bodljikavo prase je seo i tada je ustao Tikva. On je učtivo obišao sve stočiće u sali,
smerno se klanjajući svakom od prisutnih, a zatim je rekao:

- Povodom mog skorašnjeg odlaska na Kjušu, koji je usledio zahvaljujući ličnim

okolnostima, vi ste mi, gospodo nastavnici, priredili ovaj svečani banket - to će ostaviti u
mojoj duši neizbrisiv trag... S posebno dubokom blagodarnošću zauvek ću sačuvati u svom
sećanju govore koje su održali direktor, stariji nastavnik i druge kolege. Ja odlazim u daleki
kraj, ali vas molim da, kao i ranije, sačuvate one iste naklonosti prema meni!

I on se nečujno vrati na svoje mesto.

To je prosto neverovatno koliko je Tikva dobar čovek! On se s poštovanjem zahvalio

direktoru i starijem nastavniku koji su ga nasamarili! Klanjajući se, kako to iziskuje red, a
takođe sudeći po čitavom njegovom izgledu i po tome kako je govorio, a i po izrazu njegovog
lica - on je izgleda uistinu od srca bio zahvalan.

Ako takav sveti čovek ozbiljno izražava svoju blagodarnost, njemu to mora pasti
odveć teško i mora ga biti stid. A za divno čudo, i Jazavac i Crvena košulja su ga potpuno
pažljivo slušali.

Kada su govori bili završeni, latili su se jela, i sa svih strana čulo se samo kako srču
čorbu. I ja sam probao čorbu, ali mi je bila neukusna.

Po stolovima je bila postavljena zakuska - riblje pihtije, ali ih nisu pripravili kako
valja; poslužen je i sašimi - u kriške izrezana sirova riba u sosu, samo su kriške bile odveć
debelo sečene i ispadalo je da prosto jedeš komade sirove tunjevine. Ali, i pored toga, moji
susedi su jeli i mljackali, kao da je to veoma ukusno. Jasno, nisu imali prilike da jedu jelo
spravljeno na tokijski način!

U isto vreme bokalići sa sakeom su sve češće prelazili iz ruke u ruku. U sali je postalo
bučno. Klovn je s poštovanjem prišao direktoru i prihvatio pruženu mu čašicu sa sakeom.
Mrskog li tipa! Tikva je pio sa svima kako to dolikuje i bilo je jasno, da je na taj način
nameravao da obiđe sve redom. Grdne li muke!

Prišavši meni i ispravivši naboranu hakamu, predloži:

- Da popijemo po čašicu!

Ja se takođe ispravih u svojim tesnim pantalonama i pružih mu sake.

- Vi odlazite... Kako mi je žao što ćemo se uskoro rastati - rekoh. - Kada polazite?
Neizostavno želim da pođem da vas ispratim do obale.

- Ne, zaboga - usprotivi se Tikva - ni u kom slučaju, nemojte se mučiti!

I pored njegovog protivljenja želeo sam da uzmem odsustvo i odem da ga ispratim.

Kroz jedan sat u sali je vladao potpuni haos. Dva-tri čoveka su se toliko napila da su
jedva micali jezikom. Čuli su se poklici:

- Dodaj čašicu!

- Ja kažem - popi, a ti...

Osećao sam se mučno. Pošao sam u nužnik i pri svetlosti zvezda zagledah se u vrt
podignut u starom stilu. Tada tu dođe Bodljikavo prase.

- Pa, šta veliš za moj govor?... Dopao ti se?

To je bilo rečeno s osećanjem trijumfa.

- Da, vrlo... samo mi se jedno mesto nije dopalo.

Čuvši da ja imam neke primedbe, upita:

- Šta ti se nije dopalo?

 - Evo šta: „u Nobeoki nema takvih bezočnih nikogovića koji umilna izraza obmanjuju
ljude... ” - tako si ti, izgleda, rekao?

- Pa šta?

- To je odveć malo reći samo „nikogović”!

- Kako da takvo stvorenje drugačije nazovem?

- Bezočan nikogović, hulja, protuva, vuk u ovčijoj koži, bitanga, gad, špijun, lajava
džukela! - eto kako ga je trebalo nazvati!

- Pa, znaš, ja sve nisam ni mogao da kažem! Ali, gle samo kako ti dobro govoriš! I
kako mnogo takvih reči znaš! Zašto ti sam nisi ustao?

- Znaš li šta, ja sam te reči želeo za vreme svađe da izručim i oprezno sam ih zadenuo
za pojas. A za govor nisu baš podesne.

- Gle, molim te! Ali da brbljaš ipak, znaš... Ajde, ponovi još jednom!

- Koliko ti god drago! Dopalo ti se? Pa čuj: hulja, protuva...

Samo što sam počeo, kad se na verandi začu graja i, povodeći se, izađoše dvojica.

- Gospodo! Zar je to red? Zašto ste pobegli? Ne puštam... E, hajde da popijemo!

„Protuva”... zanimljivo! „Protuva”... - to je čudno! Hajde da popijemo!... - I oni povukoše
mene i Bodljikavo prase.

Oni su sigurno pošli u nužnik, ali su bili toliko pijani da su svakako zaboravili da odu
tamo gde su imali potrebe da idu, pa su uzeli da nas vuku. Jasno, pijani se uvek prihvata onog
što mu padne u oči, i odmah zaboravlja radi čega je ranije pošao!

- Hej, gospodo! Dovukli smo probisvete!... Dajte im da popiju! Napijte kao majku tu
hulju! Nećeš mi umaći!...

I da ne bih mogao da umaknem, pritisnuli su me uza zid. Osvrćući se levo-desno,

primetih da ni na jednom stočiću nije bilo nenačete činije s jelom; i moj je deo bio slišćen.

Direktora nigde nije bilo, sigurno je neprimetno otišao kući.

U tom trenutku se ču:

- Ovde je banket? - i uđoše tri ili četiri geiše.

Ja se čak malo iznenadih, ali kako sam bio pritisnut uza zid, samo sam gledao, ne
mičući se.
 Crvena košulja, koji je sve dotad sedeo naslonjen na zid, i zadovoljna izgleda držao u
zubima svoju ćilibarsku lulu, odjednom ustade i uputi se ka izlazu. Jedna od geiši se, uz
osmeh, pokloni idući mu u susret. To je bila najmanja i najlepša od svih. Izdaleka se nije
moglo čuti šta je rekla, i ja sam uhvatio samo nešto poput „Ah, dobro veče”! Ali, Crvena
košulja je prošao praveći se da je ne poznaje, i više se nije pojavljivao. Očigledno da je i on
otišao kući, kao i direktor.

S pojavom geiši odmah je postalo veselije, sa svih strana čuli su se radosni povici.
Podigla se neverovatna graja. Počele su razne igre. Klicanja igrača bila su tako glasna kao da
se ovde u sali održavaju mačevalačka takmičenja. Neki su započeli igru ken. 32 Igrači su
uzvikivali: „Četiri!” „Osam!” - žustro izbacujući čas jednu, čas drugu ruku. To su činili
daleko bolje no u pozorištu lutaka. U dalekom uglu neko povika:

- Hej, dajte sake! - i, pokazujući prazan bokal, ponovi: - Sake! Sake!...

Okolo se razlegala užasna buka i graja. Usred čitavog tog darmara samo se jedan
čovek osećao neugodno - on je sedeo spuštenih očiju i utonuo u razmišljanje. Bio je to Tikva.
Oproštajni banket bio je priređen zbog njega. Ali, to uopšte nije značilo da su svi pogođeni
njegovim odlaskom - ne, svi su došli da bi popili i proveselili se. I samo je njemu jedinom
bilo teško i neugodno. Takve ispraćaje bolje je ne priređivati!

Zatim su počeli da pevaju niskim, grubim glasovima, svako za svoj račun. Jedna od
geiši mi priđe i upita:

- Zašto ne pevate? - u rukama je držala šamisen.33

- Ja ne umem da pevam - odgovorih - pevaj sama.

Ona otpeva jednu pesmu, a zatim uzviknu:

- Oh, umorna sam!...

- Umorna, pa hajde pevaj nešto lakše. Ali, tada se umeša Klovn koji je neprimetno
prišao i seo zajedno sa nama.

- Su-ćan, kada sam razmislio o tome da si se ti najzad srela s onim s kojim si želela da
se sretneš, a on odmah otišao, bilo me te je žao... - reče on praveći se naivan.

32 Ken: igra rukama; postoji više vrsta, a ovo je hon-ken: igra se desnom šakom, ima šest položaja: kada je
podignut samo palac to označava jedan, palac i kažiprst - dva, srednji, domali i mali - tri, svi sem palca -
četiri, svi prsti otvoreni - pet i pesnica - nula. U toku igre, jedan od jedanaest brojeva (od 0 do 10) unapred se
pozove od strane svakog igrača, a zatim se sabira broj prstiju koje oni izbacuju u isto vreme.
33 Šamisen: stari japanski trožičani instrument.
 - Ne razumem - uzdržano odgovori geiša.

Klovn ne obraćajući pažnju na njen ton, reče neprirodnim glasom, podražavajući

gidaju:34

- Slučajan susret... i susrevši...

- Prestanite! - reče geiša i pljesnu šakom Klovna po kolenu; ovaj se zasmeja od

ushićenja.

To je bila upravo ona geiša koja je pozdravila Crvenu košulju. Klovn se smejao,
osećajući se gotovo na sedmom nebu od radosti što ga je geiša udarila po kolenu!

- Su-ćan! Svirajte mi - zamoli on - ja ću da igram.

Klovn je još bio spreman i da igra.

U drugom uglu je stari učitelj kineske književnosti, kriveći svoja bezuba usta, uspešno
otpevao prve dve strofe pesme.

- A kako ide dalje? - upita on geišu.

Slaba je pamet u tih staraca.

Jedna geiša je osvojila učitelja poznavanja prirode.

- Da vam sviram? - upita ona. - Ali pazite, ako ne budete pažljivo slušali... - i poče da
svira i peva.

- I am glad to see you - na kraju zapeva ona na engleskom, izgovarajući ga s mukom.

- Baš zanimljivo! - oduševi se učitelj. - Čak engleski!

Bodljikavo prase gromko povika:

- Hej, geišo! Igraću „igru s mačem”- i naredi: - Hajde, sviraj mi na šamisenu!

Geiša je bila zaprepašćena grubim povikom, te mu čak i ne odgovori. A Bodljikavo

prase, ne zbunjujući se, dohvati štapić, stade na sredinu sale i, prateći samog sebe pripevkom,
uze da pokazuje svoj talenat koji od njega niko nije očekivao.

Tada se Klovn, koji je u međuvremenu odigrao nekoliko igara, skide skoro potpuno
go i, ostavši samo sa uskom maramom preko bedara, uze metlu pod mišku, izađe na sredinu
sale i stade svečano da maršira uzvikujući:

34 Gidaju; glumac, konferansije klasične japanske drame.

 - Japansko-kineski pregovori prekinuti!...

Sasvim je, videlo se, poremetio pameću.

Mene je od samog početka duša bolela za Tikvom koji je sedeo izmučenog izgleda.
„Iako je ovo njegov ispraćaj, zašto on, odeven kako priliči, strpljivo gleda kako drugi igraju
gotovo goli golcati?” - pomislih i, prišavši mu, predložih:

- Koga-san, hajdemo kući!

- Šta je vama - reče Koga - pa mene danas ispraćaju, kako ja mogu pre svih da odem
kući? Bilo bi to neučtivo! A vi, molim vas, ne ustručavajte se... On se čak i ne pomače s
mesta.

- Šta vas je briga za njih? Ako je to ispraćaj, neka to njima bude, ali ovo... pogledajte -
pa to je nekakav skup ludaka! Ne, hajdemo odavde!

On nije hteo, ali sam ga ja skoro silom izvukao iz sale. U taj čas, odnekud se stvori
Klovn koji je sve vreme marširao vitlajući svojom metlom.

- Eh, domaćin se pre svih uputio kući! To nije lepo! Japansko-kineski pregovori!... Ne
dozvoljavam! - povika on i, pruživši ruku, zagradi nam metlom put.

Odavno sam bio razdražen, a sada ne izdržah i dreknuh:

- Japansko-kineski pregovori! A ti si sigurno Kinez! - i, razmahnuvši, udarih Klovna

pesnicom po glavi.

Klovn je najpre bio savršeno zapanjen, zatim je stao da uzmiče, besmisleno

mrmljajući:

- Oh, kakav užas!... Kako si smeo da me udariš! Zar se može dozvoliti da mene tako
biju... japansko-kineski pregovori...

Tada Bodljikavo prase, primetivši iz dna sale da se odigrava nešto što nije u redu,
prekide svoju „igru s mačem” i pritrča nam. Videvši čitav taj prizor, uhvati nas obojicu za
okovratnike i stade da razdvaja.

- Japansko-kineski... Oh, boli! Ala boli! Bezobrazluk!... - branio se Klovn.

Uto su nas i razdvojili; Klovn je tresnuo na pod, a ja sam otišao, i šta je bilo tamo
dalje - ne znam.

Putem sam se oprostio od Tikve, i kad sam stigao kući već je bila ponoć.
 X

Povodom praznika Dana pobede nije bilo predavanja u školi. Saopštili su da će se na

gradskom trgu održati svečana proslava i čitava škola, na čelu sa Jazavcem, treba da
prisustvuje. Ja sam, kao nastavnik, isto tako pošao sa ostalima.

Kada smo ušli u grad, odasvud su se šarenile nacionalne zastave. Đaka je bilo mnogo,
preko osam stotina; učitelj gimnastike ih je postrojio, razred iza razreda; u malenom razmaku
između razreda išao je po jedan ili po dva učitelja, da bi motrili na red. Zamišljeno je to vrlo
dobro, ali u stvari od toga niša nije ispalo. Učenici su isto što i deca, a uz to su i raspojasani -
oni, na primer, smatraju, da potčinjavanje disciplini znači sramotiti čast đaka. Od kakvog je
onda moglo biti značaja koliko tu ide učitelja?

Bez ikakve naredbe sami su zapevali ratničke pesme i, prestavši da pevaju, stali da
uzvikuju pobedničke poklike, mada za to nije bilo nikakvog razloga. Jednom rečju, sve je to
izgledalo tako kao da je ulicama grada marširala povorka protuva-ronina. 35 Ako nisu pevali i
nisu uzvikivali ratničke krike, onda su užasno galamili. Reklo bi se da je moguće ići mirno
ulicom bez priče, ali Japanci, to je poznata stvar, večito vole da se deru - zato, ma koliko
upozoravali đake, oni ih neće poslušati. Pritom, oni nisu jednostavno išli i brbljali između
sebe, već su dobacivali glasne povike na adresu svojih učitelja. Jednom rečju, ponašali su se
dozlaboga loše.

Ja sam postigao to da mi se momci izvine za šeretluke u vreme mog dežurstva, i

mislio sam: „Pa, sada će sve biti u redu!” Međutim, grdno sam se prevario. Njihova
izvinjenja nisu nikako bila izazvana iskrenim pokajanjem - to je bilo učinjeno čisto formalno,
i to samo zato što je direktor naredio. Isto kao što se trgovac klanja a ne prestaje da vara, tako
i naši đaci - mole oproštaj a uopšte ne misle da prestanu da prave probleme. Zamisliš li se nad
svim tim, počneš da shvataš da se čitav svet sastoji od ljudi nalik na naše đake. I ako
izvinjenja i molbe za oproštaj primiš zdravo za gotovo i zaista oprostiš, tada će te, na žalost,
smatrati glupakom zbog suvišne prostodušnosti. Kad se samo prividno izvinjavaju, znači
treba samo prividno i davati izvinjenje - tako će biti bolje. A ako želiš da ti čovek iskreno

35 Ronin: samuraj bez gospodara.

prizna svoju grešku, treba ga tući dotle dok on zaista ne počne da govori iskreno.

Ja sam išao na rastojanju između dva razreda i sve vreme slušao povike:
„Tempura!...”, „Pogačice od pirinča!...” Ali je đaka bilo mnogo i hajde - saznaj ko viče! A
recimo i da saznaš - reći će da „Tempura” uopšte nije o meni, a „pogačice” - isto tako nije o
meni. „Jednostavno, nervi gospodina učitelja nisu u redu, te mu se otuda i pričinjava!” Eto šta
će oni reći.

Takve podle duše - plod feudalne epohe - u ovim krajevima sreću se na svakom
koraku, i ma koliko im ulivao u glavu, ma koliko im objašnjavao, nećeš ih popraviti. Ako
ovde poživi godinu dana takav častan čovek kao što sam ja, i sam će, nema drugog izlaza,
postati kao oni...

Pronašli su mogućnost da mi zgodnom prilikom uzvrate, i nagarave me! Zar je to

poštena igra? Oni su ljudi, a šta sam ja? Zar ja nisam čovek? Neka su đaci, neka su deca, ali
su rastom viši od mene. I ja ću sam biti kriv ako im ne vratim milo za drago. Jer, ako pri
takvom „raspletu” budem postupio na uobičajeni način, oni će me za tren oka tući mojim
vlastitim oružjem. Probaj da kažeš takvom: „Ti si kriv!”, a on će se odmah opravdati. Takvi
stalno imaju spremljene izgovore. Natrabunjaće svakojake lagarije, sebe će predstaviti
naivcima, a potom će me navlačiti na tanak led. Ne, ako hoću sa njima da izađem na kraj,
treba od samog početka javno izneti sve njihove greške, inače mi neće vredeti ni prebijene
pare nikakva moja odbrana.

Ukratko - ako bi se potrudili, oni bi mogli čitav taj događaj koji se desio za vreme
noćnog dežurstva da predstave kao moje maslo. Veoma neugodan položaj!

Kada se prema njihovim postupcima odnosi kao prema šeretlucima dokonih dečaka,
oni se još gore ponašaju. Jednom rečju - da se stručno izrazim: oni su neprilični za društvo.

Ali, tu ne možeš ništa da uradiš! I dok me samog još nisu „ucmekali” (da se izrazim
njihovim jezikom) treba da im uzvratim tako da ne bi mogli da zabadaju trn u zdravu petu.
Ali, takav postupak ne priliči Edoku. Ne priliči? Ali, ako ti se izruguju čitavu godinu s tim se
nećeš pomiriti! I ja sam čovek.

Preostaje samo jedno: neizostavno, čim pre, vratiti se u Tokio i naći stan za sebe i Kio.
Život u provinciji vodi tome da se čovek predaje sredini. I bolje je u Tokiju i novine raznositi,
nego pretrpeti moralni pad.

Razmišljajući o svemu tome, nevoljno sam išao zajedno sa ostalima. Iznenada, na

čelu kolone nastade neka pometnja. U istom času povorka se odjednom zaustavi. nešto se
čudno dešavalo... Izašao sam iz stroja i video da je na raskrsnici ulica Otemaći i Jakušimaći
zakrčen prolaz, prednji su gurali zadnje, zadnji su pritiskivali prednje, i nastala je gužva.

- Šta se desilo? - doviknuh učitelju gimnastike, koji je promuklim glasom vikao:

„Tiše! Tiše!...”

- Naša škola se tu na uglu sudarila s pedagoškom školom - odgovori mi on.

Kažu da srednje i pedagoške škole u svim prefekturama odvajkada međusobno ratuju,

kao majmuni i psi. Ne zna se zbog čega, ali po svojim karakterima srednja i pedagoška škola
su se mnogo razlikovale jedna od druge. Malo-malo - i svađa. Verovatno se u tim
provincijskim gradićima veoma skučeno živelo, i možda su svađe bile prosto razonoda.

Ja sam i sâm voleo svađe, a i da se vide bilo je zanimljivo, te sam se skoro trčeći
uputio na lice mesta.

Prednji su protestovali: „Kakav bezobrazluk! Ne navaljujte”. A oni pozadi su se drali:

„Guraj! Guraj!”

Razdvajajući đake probio sam se do raskrsnice, kad se odjednom razleže gromka i

odlučna komanda: „Napred!” - i, likujući pedagoška škola nastavi dalje. Znači, rešena je
rasprava oko toga ko će ići napred, i naša škola je morala da povuče svoje redove. Kažu da je
pedagoška škola po rangu viša od srednje.

Svečana proslava Dana pobede bila je sasvim jednostavna. Najpre je komandir

brigade pročitao pozdravni govor, a potom je guverner pročitao pozdravni govor. I svi
prisutni su uzviknuli „Banzai”! Na tome se sve i završilo. Veselje je planirano da se održi
posle podne, pa sam odlučio da odem kući i odgovorim na pismo Kio zbog koga sam sve
vreme bio uznemiren.

Ona je molila: „Sledeći put napiši podrobnije”, tako da je bilo potrebno napisati joj
što je moguće opširnije. Uzeo sam list hartije za pisanje i pristupio poslu, ali, iako sam hteo
da pišem i imao o čemu, nisam mogao da budem načisto s tim od čega da počnem. Jedno mi
je izgledalo mučno, drugo - nezanimljivo. „Da mi je da nađem nešto o čemu bih bez po muke
mogao da pišem, a u isto vreme da bude i za Kio zanimljivo...” - razmišljao sam. Ali, tako
nešto baš nisam nalazio. Pripremio sam tuš, umočio četkicu i počeo da gledam u hartiju,
potom sam opet umočio četkicu, ponovo razblažio tuš i ponovo gledao u hartiju - ali, ma
koliko da sam ponavljao tu proceduru, ništa nisam mogao da sročim. Na kraju sam shvatio da
pismo neću ni da napišem. To je neverovatno dosadno - pisati pisma! Kad odem u Tokio
ispričaću joj prilikom susreta o svemu - to je mnogo jednostavnije. To nije zato što se nisam
uznemiravao zbog toga što Kio brine, ali, iskreno rečeno, bilo bi mi lakše da izdržim
tridesetsedmodnevni post nego da joj napišem opširno pismo kao što je ona molila!

Odgurnuo sam četkicu i hartiju u stranu, opružio se stavivši ruke pod glavu, i počeo
da gledam u vrt. Ali, pomisao na Kio nije me napuštala. Razmišljao sam: ako se ovde, daleko,
brinem o tome šta je sa njom, onda Kio neizostavno mora to da oseti. A ako oseti, čemu onda
pismo? Ako ništa ne napišem, ona će misliti da živim srećno. Pismo treba pisati kada neko
umre ili se razboli, ili kad se štogod desi.

Vrt domaćina zauzimao je oko trideset kvadratnih metara. Tu nije bilo lepog vrtnog
drveća, rasla je samo jedna mandarina, ali je bila viša od ograde pa je služila kao znak za
raspoznavanje našeg doma. Vraćajući se, uvek sam mu se radovao. Za mene, koji nikad
nisam napuštao Tokio, bilo je neobično da vidim kako rastu mandarine. „Kada sazru, jedite
koliko vam je volja” - rekla je gazdarica. I ja sam odlučio da ih svakodnevno pomalo jedem.
Za tri nedelje se čovek može potpuno zasititi. Teško da ću ja otići odavde u roku od tri
nedelje.

Razmišljao sam o mandarinama kada je došao Bodljikavo prase.

- Pošto je danas praznik, odlučio sam da ti i ja to obeležimo - reče on. - Zato sam i
kupio govedinu - i izvadivši iz rukava smotuljak, baci ga nasred sobe.

Gazdarica me je hranila samo slatkim krompirom i mladim sirom od soje, a posećivati

čajdžinice bilo je, kao što je poznato, zabranjeno. Rekoh samo: „Odlično”, pa ubrzo uzeh od
svoje starice šerpu i malo šećera i latismo se da prigotovimo meso.

- Čuj - reče Bodljikavo prase, motajući sa velikim apetitom - ti znaš da Crvena košulja
ima geišu s kojom je u bliskim odnosima?

- Svakako da znam. To je jedna od onih što su dolazile na banket kada smo ispraćali
Tikvu.

- Tačno. Ali sam tek sada to uočio, a ti kao pravi delija, odmah si se dosetio! -
odobravajući reče Bodljikavo prase. - I zar treba onda - nastavi on - da svaka treća reč bude o
„dostojanstvu čoveka” i o „duševnim radostima”, a sam, kako se ispostavlja, šurovati sa
geišama! Gad. Kada on drugima ne bi prebacivao da traže razonodu, onda bi se još i moglo
podneti, a sad, vidi - ako ti, na primer, svratiš na časak da pojedeš rezance od heljdinog
brašna ili pogačice od pirinča, on tada vrišti da to podriva poredak i disciplinu, i još i
direktora podbada! Zar ne?

- N-da... Po njegovom mišljenju, dati pare na geišu - to je svakako duhovna radost, a,

recimo, tempura ili rezanci - to je telesna naslada! Ali, ako su njegove naslade duhovne, zašto
ih skriva? A šta je ovo? Geiša sa kojom je blizak ulazi, a on odmah ustaje i beži! Uvek je
spreman da obmanjuje sve oko sebe. Kakva gadost! A ako mu nešto kažeš, on će odmah stati
da baca prašinu u oči: ili će se latiti da govori o ruskoj književnosti, ili će reći da su haiku i
šintaiši36 - pobratimi, ili nešto slično. To je mekušac, a ne muškarac. Čuj, da nije to meso
nedokuvano? Pojedeš, a potom i pantljičaru još zaradiš.

- Šta? E, dobro, upecaće se on! Znaš, slušao sam da Crvena košulja krišom odlazi u
gradić gde su izvori, i tamo se, u Kadoji, nalazi sa svojom geišom.

- U Kadoji? U onoj gostionici?

- Da-da! To je ona gostionica s restoranom. Hajde da ga uhvatimo na delu! Da mu

uđemo u trag kad on tamo dolazi s geišom i da ga priteramo uza zid, a?

- Da mu uđemo u trag? Onda treba noću dežurati?

- Ispred Kadoje se nalazi jedna gostionica, to je Masuja. Iznajmićemo tamo sobu što
gleda na ulicu i otuda motriti kroz okno na šođiju.37

- A hoće li on doći dok mi budemo motrili?

- Sigurno će doći. Mada nam za jedno veče, nažalost, neće poći za rukom. Treba biti
spreman na to da se tamo čeka bar dve nedelje!

- To će nas potpuno iscrpeti. Kada mi je otac umirao, negovao sam ga i nisam spavao
jednu nedelju. Posle toga sam išao kao kroz maglu, nisam imao ni trunke snage.

- Pa, možda ćemo malo i posustati, zar je to strašno! Ali, kada uhvatimo tog nitkova
na licu mesta, ja ću mu sam presuditi!

- Vrlo dobro! I ja ću pripomoći. Hajde da još večeras počnemo.

- Ne, večeras nećemo moći, treba urediti stvar u gostionici Masuja.

- A kada onda?

- U najskorije vreme. A ti, kada ti javim, dođi da pomogneš.

36 Šintaiši: japanska poezija u proizvoljnom metru.

37 Šođi: paravan od papira, klizna vrata.
 - Dobro, doći ću u svako doba. Da se nečeg dosetim, nisam majstor, ali da se tučem -
tu sam kod svoje kuće.

Dok smo Bodljikavo prase i ja živo krojili plan da obrukamo Crvenu košulju, ušla je
gazdarica.

- Došao je jedan đak, traži gospodina Hotu. Izađite napolje, molim vas. On samo što
je bio kod vaše kuće, pa je došao ovamo - reče ona, stojeći s poštovanjem kraj praga i
iščekujući odgovor Bodljikavog praseta.

- Gle? - reče Bodljikavo prase. On izađe na trem i brzo se vrati natrag.

- Čuj - reče on - taj đak me moli da pođem da vidim praznično veselje. On kaže da će
danas nastupiti igrači iz Koćija, došlo ih mnogo ovamo; sigurno će biti plesa koji se ne viđa
često. Hajde da pođemo zajedno - predloži mi Bodljikavo prase, kojem se, jasno, veoma rado
išlo.

Plesa sam se dovoljno i u Tokiju nagledao. Svake godine, za vreme praznika u čast
božanstva rata Haćimana, na ulice Tokija su dovozili pokretne podijume za ples, tako da sam
mnogo toga video. Nisam želeo da gledam nekakve glupave plesove, ali pošto je zvao
Bodljikavo prase, nešto me je i protiv volje vuklo da pođem, pa krenusmo zajedno.

„Ko je došao da zove Bodljikavo prase?”, pomislih. „Izgleda mlađi brat Crvene
košulje! Zanimljivo!...”

Na trgu gde je priređeno veselje, odasvud su se videle zastave poređane u nekoliko

redova, ali ne kao za vreme takmičenja u rvanju, ili kao za vreme budističkog praznika u
hramu Homonđi - sa svih strana se svetlucalo neobično slikovito nebo zastava svih zemalja
sveta, prebačenih s jednog užeta na drugo, s jedne nanizane vrpce na drugu. Na istočnom
kraju trga bio je preko noći podignut podijum - tu, kako su nam rekli, i treba da bude izveden
taj... kako ga zvahu... Koći ples. Desno, na pedeset metara od podijuma, iza bambusove
ograde, bilo je izloženo ukrasno rastinje u vazama. Svi su sa ushićenjem gledali u njih. A tu
ništa naročito da vidiš! Oduševljavati se time što su trave i bambuse tako neprirodno povili,
isto je što i hvaliti se, na primer, grbavim ljubavnikom ili ćopavim mužem.

Na drugom kraju trga, preko puta podijuma, neprestano su puštali balone. Između
raketa se uzdigao vazdušni balon na kome je bilo napisano: „Imperija - banzai!” Balon je
preleteo iznad borova i spustio se u dvorište kasarne. Zatim se razlegao tresak, i hrleći u
jesenje nebo, tamna kugla je s piskom poletela uvis, potom se iznad mene s treskom rasprsla,
a plavi dim se raširio poput kišobrana postepeno nestajući u vazduhu. Ponovo se podigao
vazdušni balon i ovog puta je na njemu bilo ispisano belom bojom na crvenoj podlozi:
„Armija i flota - banzai!” On se zaljuljao na vetru i poleteo prema selu Aioi. Po svoj prilici,
spustio se negde oko hrama boginje milosrđa.

Skupila se ogromna gomila; za vreme parade takve nije bilo. Čak da ne poveruješ da u
provinciji živi toliko sveta - prosto kulja. Istina, pametnih lica mnogo se nije moglo videti.

Uto je počeo taj čuveni Koći ples. Rekli su mi: ples, i ja sam pomislio da ću videti
nešto nalik na Fuđita ples, ali to je bila velika zabluda.

Muškarci s maramama na glavi, obučeni u čvrsto uštirkane hakame, postrojili su se na

podijumu u tri reda po deset ljudi. Tih trideset ljudi sa isukanim mačevima ostavili su na
mene potresan utisak. Razmak između redova bio je ne veći od pola metra. Rastojanje
između igrača u jednom redu bilo je verovatno još manje. Samo je jedan čovek stajao na
kraju podijuma, odvojeno od redova. On je isto tako bio u hakami, ali bez marame na glavi;
umesto isukanog mača imao je bubanj preko grudi. Ubrzo je taj igrač otežući uskliknuo: „Ija!
Hajaa!...” - i započeo nekakvu čudnu pesmu, prateći je po taktu na bubnju: „Boko-bon, boko-
bon!” Napev je bio neobičan. Reklo bi se da su u njemu sadržani i pesma uličnog žonglera i
budistička religiozna pesma. Melodija je bila rastegnuta, kao karamele u letnje dane, i nekako
prigušena, ali je za vreme pauze odjekivao bubanj: „Boko-bon... boko-bon...” - i to je davalo
napevu jednobraznu ritmičnost. Povinujući se tom ritmu, trideset isukanih mačeva su
svetlucajući promicali tako brzo da je samo od pogleda srce zamiralo. Živi ljudi, odvojeni
jedan od drugog sa strane i sleđa razmakom od pola metra, svi kao jedan razmahivali su
britkim mačevima, a ako bi neko ispao iz ritma, probo bi i ranio svog druga. Stojeći u mestu i
razmahujući samo mačem nazad i napred, gore i dole - to još i nije bilo opasno, ali ovde svih
trideset ljudi čas istovremeno stupaju napred i odstupaju u stranu, čas se okreću oko sebe, čas
prave čučnjeve. Ako bi neko od tih postrojenih žonglera makar i za sekundu napravio pokret
brže nego što je to potrebno, ili za sekundu zakasnio, lako bi mogao nekome da odrubi nos, a
susedu može u tren oka sleteti i glava s ramena. Pokreti blistavih mačeva su sasvim
proizvoljni, ali su oni prostorno ograničeni na manje od pola metra. Uz to se svaki mač mora
vratiti istom brzinom i u istom pravcu kao i mač zdesna, sleva, spreda i pozadi. Bio sam
zgranut. Tokijski plesovi nisu ni prineti ovima!

Kada sam počeo da se raspitujem, rekli su mi da čak i veoma iskusnim majstorima ne

polazi uvek lako za rukom da održe ritam. A posebno je teško bubnjaru koji daje ritam. I
kretnje nogu, i rad ruku, i čučnjevi trideset ljudi zavise samo od jednog „boko-bon!” I što je
najčudnije od svega, taj delija je - bar tako izgleda sa strane - savršeno bezbrižan i veselo
popeva svoje „Ijaa!... Haja!...”, a u stvari njemu je dodeljena veoma odgovorna i teška uloga.

Bodljikavo prase i ja smo netremice s ushićenjem gledali taj ples, kada se najednom
na drugoj strani, nedaleko od nas, razleže gromki bojni poklič; među publikom, koja je sve do
tog časa spokojno posmatrala igre na podijumu, namah zavlada uzbuđenje, a gomila je
nemirno počela de se komeša.

Odjeknuli su povici „Biju se! Biju se!...” I istoga časa, probijajući se laktovima,
pritrča k nama brat Crvene košulje.

- Gospodine učitelju! - povika on. - Opet bitka!... Škola je rešila da se osveti za

jutrošnji poraz i ponovo je zapodenula bitku s momcima iz pedagoške... Dođite brže!... -
Ispalivši sve to, on šmugnu u gomilu i nekud se izgubi.

- Na vrh glave mi se popela ta balavurdija - progunđa Bodljikavo prase - ponovo su

počeli! Svemu treba znati meru...

I on se sjuri, lavirajući među prolaznicima. Nije trebalo da samo vidimo šta se radi,
jasno da je on hteo da umiri razuzdane. Razume se da ja nisam ni pomislio da ostanem po
strani. Odmah za Bodljikavim prasetom stuštih se i ja na mesto boja.

Tuča je bila u punom jeku. „Pedagoških” momaka bilo je pedeset-šezdeset, a naših

đaka sigurno trostruko više. Učenici pedagoške škole bili su u uniformi, dok su naši đaci svi
posle parade obukli japansku odeću, tako da je vojujuće strane odmah bilo moguće
raspoznati. Ipak se u žestini borbe sve izmešalo, čas su naletali, čas se tukli, i bilo je čak
nemoguće shvatiti koga od koga razdvojiti.

Bodljikavo prase je neko vreme posmatrao taj metež s takvim izrazom kao da je želeo
reći: „Šta da se radi, dođavola!...”

I stvarno, šta je moglo da se radi? Doći će policija - pući će bruka!

- Hajde da ih razdvojimo! - doviknu on meni.

I ja se bez reči bacih u najžešću tuču.

- Prestanite! Prekinite!... - razdrah se ja. - Osramotićete školu svojim bezobrazlucima!

Hoćete li prestati već jednom?... - Još jednom povikah i stadoh da se probijam na graničnu
liniju protivnika, ali to nije bilo tako jednostavno Probio sam se dva-tri koraka i stao - ni
nazad, ni napred. Baš preda mnom se visok momak iz pedagoške škole tukao s đakom od
svojih petnaest-šesnaest godina.

- Stoj! - povikah i, uhvativši momka za ramena, htedoh makar silom da ih razdvojim,

ali istoga časa neko mi podmetnu nogu. Iznenađen, pustih momka i tresnuh na zemlju.
Nekakav mališan u teškim cokulama skoči mi na leđa. Oslanjajući se na obe ruke i kolena,
podigoh se prvo četvoronoške i zatim skočih na noge, a mališan polete s mojih leđa i pade.
Podigavši se, osvrnuh se, i na nekih pet-šest metara od sebe videh ogromnu pojavu
Bodljikavog praseta.

- Dosta!... Dosta! Prekinite tuču!... - vikao je, nastojeći s mukom da se izvuče iz

gužve.

- Hej! Pa, to je strašno!... - doviknuh mu; ali on ništa ne odgovori. Sigurno nije čuo.

Neočekivano kamen zviždući preseče vazduh i udari me u jagodicu, a istog časa, neko
me tresnu s leđa štapom po grbači. Razleže se glas:

- Kud si zapeo, a ovamo učitelj!

- Udri ga, udri!...

- Drugovi, svega ih je dvojica, učitelji! Jedan veliki, drugi mali!

- Kamenjem na njih!...

- Hej vi! Ne smete vređati! Seljačine, a ovamo mi se prave!... - povikah ja i ščepah za

kosu momka koji mi je bio pri ruci. Ponovo prozvižda kamen, ali me ovog puta samo lako
zakači po ošišanoj glavi i pade negde iza mene.

Šta se dešavalo sa Bodljikavim prasetom nisam mogao da vidim. Šta je preostajalo da

se radi? Najpre sam se umešao da bih prekinuo tuču, a sada da pobegnem, uplašen da me ne
bi pretukli i zasuli kamenjem? Za koga me oni drže? Možda sam rastom malen, ali na polju
bitke nisam novajlija!...

I razmislivši tako, stadoh na sve strane da delim i primam udarce.

Ali se tada razleže krik:

- Policija! Policija!... Bežite, bežite!...

Do toga časa bilo je tu isto tako teško mrdnuti se kao i plivati u ohlađenom lepku, a
sada, gle, odjednom toliko prostora - iznenadio sam se:
 Obe vojujuće strane su istog časa povukle svoje vojske! Fuj! Seljačine, a umeju da
odstupaju nimalo gore od generala Kuropatkina!

Osvrnuh se da pogledam šta je s Bodljikavim prasetom. Bodljikavo prase je stajao

malo dalje i brisao nos. Njegov laki haori bio je razderan u paramparčad. Jasno - razbili su
mu nos i snažno je tekla krv. Nos mu se rascvetao i postao crven; i bilo je teško gledati ga.
Moj avase, posut tačkastim šarama, mada je i bio u blatu, ipak je nastradao manje od haorija
Bodljikavog praseta. Ali je jagodica nesnosno žigala.

- Odveć je raskrvavljena, otuda i boli - objasni mi Bodljikavo prase.

Pojavi se petnaest policajaca, ali su se đaci sakrili tako da su uhvatili samo mene i
Bodljikavo prase.

Pošto smo rekli svoja imena i u opštim crtama objasnili kako je tekla stvar, rekli su
nam:

- Hajdemo u policiju, tamo ćemo se objasniti.

I mi krenusmo u kvart. Tamo smo sve do tančina izložili načelniku policije posle čega
su nas pustili.
 XI

Probudivši se ujutru osetio sam da me nepodnošljivo boli čitavo telo. Očigledno sam
osećao posledice jučerašnje tuče.

„Pa, nečim posebnim se nemaš pohvaliti...” - razmišljao sam ležeći u postelji.

Gazdarica je donela mesne novine „Šikoku šimbun” i položila ih uz moje uzglavlje.

Istinu govoreći, bilo mi je čak teško i da čitam, ali sam rekao sebi: „Zar može muškarac da
malaksa zbog takvih tričarija?” - i, s mukom se obrnuvši na stomak, otvorih novine na drugoj
strani. Pogledah - i jeknuh; tamo je baš pisalo o sinoćnoj tuči. Zaista, u tome nema ničeg
neobičnog što novine pišu o tuči, ali tamo je stajalo sledeće:

„Učitelj srednje škole, neki Hota, i neki zvrndov koji je nedavno došao ovamo iz
Tokija, nagovorili su dobroćudne i poslušne učenike da zapodenu tuču; uz to su obojica -
nalazeći se na mestu događaja - sami rukovodili svim tim i bez ikakvog razloga priredili
bezobrazan ispad protiv učenika pedagoške škole...”

Eto šta je tamo pisalo! Dalje je sledilo:

„...Srednja škola naše prefekture, blagodareći pitomosti i poslušnosti koje ovde cvatu,
odavno je svuda bila predmet ushićenja i zavisti, ali sada zbog ove dvojice lakomislenih
tipova preimućstvo, koje je stekla naša škola, izgubljeno je; i pošto sramota samim tim pada
na čitav naš grad, dužni smo da odlučno i neodložno zahtevamo da obojica budu pozvani na
odgovornost. Uvereni smo da će nadležni ne samo prema tim bezobraznicima primeniti
odgovarajući mere, već da će se postarati da njima ubuduće bude uskraćen pristup u
nastavničku sredinu”.

Svaka reč bila je odštampana kurzivom.

- Crkli dabogda! - ciknuh skačući iz postelje.

Neverovatna stvar: do tog časa osećao sam bol u svakom zglobu, no kad sam skočio
sve je prošlo kao rukom odnešeno!

Zgužvao sam novine i izbacio ih kroz prozor, a potom mi se i to učinilo malo, pa sam
ih uzeo, odneo u nužnik i tamo bacio.

Kako da novine štampaju tako gnusnu laž? Reci - ko najviše na svetu laže? Novine,
zar ne? A o meni su sve potpuno suprotno rekli! I, zatim, šta znači to: „Neki zvrndov koji je
nedavno došao iz Tokija”? Zar postoji kod nas u zemlji čovek kome je prezime „neki”? Ne,
recite i sami! Pa ja imam svoje vlastito prezime i svoje ime. A ako pogledamo moj rodoslov,
tamo možemo naći sve moje pretke redom, počev od Tade no Micunakea.

Dok sam se umivao, ponovo me je zabolela jagodica.

- Dajte mi na časak ogledalo - obratih se gazdarici.

- Jeste li videli jutrošnje novine? - upita ona.

- Pročitao sam i bacio u nužnik. Ako želite, možete ih odatle izvaditi!

Zaprepastivši se, ona izađe. Pogledah se u ogledalo i videh da je rana ostala ista
onakva kakva je bila juče. Ipak, važan je samo vid! A izmenjen mi je lični opis i usto me još
„nekim” nazvali... dobro bi bilo da je prosto „nekim”, a ono i - „nekim zvrndovom”.

Ako za mene kažu da nisam došao na predavanje zato što sam se uplašio od te beleške
u novinama, biće to sramota za čitav život, zato, čim sam doručkovao, krenuh u školu. Stigao
sam tamo pre svih.

Ko god je ušao, pogledao me je i počeo da se cereka. A šta je tu bilo smešno? Došao

je Klovn.

- Oho! - uskliknu on. - Pri jučerašnjim podvizima izvoleli ste dobiti počasnu ranu?

Klovn je to rekao podrugljivim tonom - sigurno mi vraća za ono kada sam ga izudarao
na banketu.

- Šta lupetaš bez veze! - povikah ja na njega. - Idi, ulaguj se!

- Ah, izvinite!... - reče on. - Sigurno odveć boli?

- Boli ili ne boli - šta te se tiče, moje je lice! I zašto zabadaš nos? - brecnuh se.

Tada on ode, sede na svoje mesto i, gledajući na moju stranu, kreveljio se, bekeljio,
šaptao o nečem sa svojim susedom, učiteljem istorije.

Zatim se pojavio Bodljikavo prase. Nos mu je bio plavičast i tako otekao kao da je
unutra imao čir koji je bio spreman svakog časa da se rasprsne. Možda je on nastradao zbog
svoje samouverenosti, ali bilo šta bilo, njegov nos je dobio mnogo više nego moje lice!
 Moj sto i sto Bodljikavog praseta stajali su jedan kraj drugoga i kao za inat, nalazili su
se odmah prema vratima. I dve takve njuške su se našle jedna do druge! Učitelji, čim bi im
postalo dosadno, odmah bi se osvrtali na našu stranu. Glasno su govorili: „Kakva nesreća,
kakva nesreća!”, a u sebi su, razume se, mislili: „O, kakvi idioti!” Što bi se inače došaptavali
i cerekali?

Kada sam ušao u učionicu, učenici su me dočekali aplauzom. Neko je čak povikao:
„Bravo, učitelju!”

Da li su moje akcije porasle u njihovim očima ili su mi se oni rugali - ne možeš da

shvatiš.

Bodljikavo prase i ja smo bili predmet opšte pažnje. Došao je Crvena košulja.

- Kakve užasne nesreće! Primite moje iskreno saučešće - reče on. - Što se tiče beleške
u novinama, direktor i ja smo je razmotrili i odlučili da preduzmemo sve što je potrebno da
bude objavljena ispravka, a vi se ne uznemiravajte. I kad pomislim da se sve dogodilo samo
zato što je moj brat došao da pozove Hotu! To svakako ne mogu sebi da oprostim... Spreman
sam da uložim maksimum napora da zataškam taj nemio slučaj, ali me vi ne shvatite
pogrešno!... - govorio je poluizvinjavajući se.

Posle trećeg časa izašao je direktor iz svog kabineta.

- Rđavo je što je to dospelo u novine - reče on. - Bilo bi bolje da nije toliko
zapetljano!...

Direktor je izgledao malo uzbuđen. A ja nisam pridavao tome ni pet para. Oni misle
da me otpuste, ali ja ću pre toga sam dati ostavku - i kraj! Ipak, ako ja, koji nisam nizašta
kriv, odem odavde, onda će ti novinarski lažovi tek dići glavu! Zato sam i odlučio da će biti
umesnije naterati ih da daju ispravku povodom te vesti, a da sam, makar iz samoljublja, ne
dam ostavku i ostanem na dužnosti.

„Navratiću pri povratku u redakciju i objasniću tu stvar” - pomislih, ali se tada setih
da je škola, kako su mi rekli, već preduzela potrebne korake da opovrgne tu belešku, pa nisam
otišao.

Bodljikavo prase i ja smo iskoristili priliku kada su direktor i Crvena košulja imali
prekid između časova, i sve im ispričali onako kako se zbilo.

- Tako dakle?... U novinama neko ima školu na zubu i namerno je objavio takvu
belešku! - zaključiše direktor i stariji nastavnik.
 Crvena košulja je obišao sve u zbornici objašnjavajući i opravdavajući naše držanje.
Posebno je podvlačio to da je njegov mlađi brat došao da pozove Bodljikavo prase i da je to
njegova vlastita nesmotrenost. Tada su svi rekli:

- Krivi su novinari! Neverovatno!... Dvojica učitelja su zbilja teško nastradala!

- Znaš, sumnjivo se ponaša Crvena košulja... Pazi, budi oprezan, inače se možeš loše
provesti! - upozori me Bodljikavo prase kad smo se vraćali kući.

- Svakako sumnjivo - saglasih se - ali ne pobuđuje sumnju njegovo ponašanje danas.

- Tebi još nije jasno? Pa, on je juče posebno poslao po nas i blagovremeno sračunao
da ćemo se mi neizostavno umešati u tuču - objasni mi Bodljikavo prase.

Toga se zbilja nisam dosetio. Bio sam ushićen!

Da, Bodljikavo prase je stvarno sirov na prvi pogled, ali je daleko promućurniji od
mene!

- A kada su nas uvukli u tuču, on je odmah kradom dostavio to u redakciju novina i

ubedio ih da štampaju takvu belešku. Nitkov u pravom smislu.

- Kako? I to u novinama je on zamesio? Zamisli, molim te!... Ali reci mi, zašto su mu
u redakciji tako lako poverovali?

- Nisu mu ni verovali. Zar on ne može imati tamo prijatelja?

- On tamo ima prijatelja?

- A što da ne? Nalagao mu je, ispričao to i to je bilo tako i tako, a taj je nadrljao.

- Pa to je strašno! Zamisli samo, ako je sve to maslo Crvene košulje, nas će zbog te
tuče po svoj prilici otpustiti iz službe.

- Da, u najgorem slučaju možda će nas i otpustiti.

- Onda ću ja sutra podneti ostavku i odmah se vraćam u Tokio. Grozno je služiti u

tako gnusnom mestu. Neću ostati ovde čak i da me mole!

- Recimo, daćeš ostavku - i šta? Crvenoj košulji je svejedno!

- I to je tačno!... A šta da uradimo da mu ne bude svejedno?

- Shvataš, ta hulja sve radi tako da ne ostavlja dokaz, a ako nemaš dokaza - probaj da
ga raskrinkaš!
 - Nije lako. Ali, mene i tebe su nepravedno okrivili! Divnog li posla! Zar nema božje
kazne?

- Da sačekamo još dva-tri dana? Da vidimo kako će se stvari razvijati. Ako se sve
obrne na gore, uhvatićemo ga u Sumidi, ništa drugo ne možeš uraditi!

- A šta ćemo s tučom? Da ostane na čemu je?

- Nema druge. Moramo uhvatiti protivnika na njegovim slabostima.

- Dobro, neka bude tako! Ja nisam vičan u dovitljivosti, i u svemu se uzdam u tebe.
Ali, kad dođe pravi čas radiću sve što treba.

Tako smo se rastali. Ako je on u pravu i ako je sve to maslo Crvene košulje, kako je
on onda gnusan čovek! U svakom slučaju, ne mogu mu doskočiti! Nema druge nego latiti se
fizičke sile, inače ništa neću uraditi. Istinu govoreći, to je povod da i ratovi u svetu ne
prestaju. Tako i među ljudima ponaosob u konačnom obračunu sve rešava sila.

Drugog dana sam jedva čekao da donesu novine, otvorio ih, pogledao - ali ne samo da
nije bilo ispravke redakcije, nego nije bilo ni demanta.

Došavši u školu stao sam da opsedam Jazavca, ali on reče:

- Sigurno će objaviti sutra.

A prekosutra se u novinama pojavio kratak demant odštampan sitnim slovima. Ali,

redakcija nije objavila nikakvu ispravku. Kada sam ponovo otišao direktoru škole na
razgovor, objasnio je:

- Ništa se drugo nije moglo uraditi.

A još mi je i direktor! I izgled mu je kao u jazavca, a ovamo ispada da nema nikakvog

uticaja. Ne može da natera obične seljačke novine da se izvine zbog laži koje su objavile! Bio
sam besan.

- U tom slučaju, ići ću sam - izjavih - i sam ću razgovarati sa odgovornim urednikom!

Ali, on primeti:

- To ne ide. Shvati, ako ti počneš da se svađaš, oni će ponovo napisati nešto

kompromitujuće. Jednom rečju, ma šta novinari da pišu, bila to laž, bila to istina, uopšte ne
možeš ispraviti. Bolje je dići ruke, ništa ne možeš pametnije uraditi! - zaključi on.

Ali, ako su novine takve, onda treba što je moguće pre uništiti redakcije do temelja,
biće bolje za nas! Ispada, ako novine nešto štampaju, možeš ti posle i na glavi da dubiš, isto ti
se hvata. Nema tu pomoz’ bože! O tome sam tek sada saznao iz objašnjenja Jazavca.

Prošlo je još tri dana. Kad iznenada, posle podne, dotrča izbezumljen Bodljikavo
prase.

- Nastupio je kritičan trenutak - saopšti mi - hoću sada da sprovedem u delo naš plan.

- Imaš moju punu podršku! Ali, kako?

Međutim, Bodljikavo prase, spustivši glavu, reče:

- Čuj, možda je bolje da se ti ne uplićeš?

- Zašto? - začudih se.

- Jesu li te zvali kod direktora? Rekli ti: „Daj ostavku?” - upita on.

- Ne! A tebi jesu? - upitah ja sa svoje strane.

- Da, danas su mi u direktorovom kabinetu rekli: „To je veoma neprijatno, ali

okolnosti to iziskuju, morate podneti ostavku”.

- Ali, znaš, sigurno je Jazavac, prepavši se, izgubio svaku razboritost! Ti i ja smo
zajedno išli na paradu, zajedno gledali „ples s mačem”, zatim, da bi prekinuli tuču, zajedno se
umešali u nju - nije li tako?

I ako kažu: „Podnesite ostavku”, to bi bilo na svom mestu. Izgleda da u ovim

seljačkim školama uopšte ne shvataju šta znači to postupati razumno?

- Sve je to učinjeno uz podsticaj Crvene košulje. Stvar je u tome da takvi ljudi kao što
sam ja i Crvena košulja nikako ne mogu da rade u istoj školi. A po njegovom mišljenju, ti si, i
ako ostaneš, bezopasan.

- Znači ja sam takav da se mogu prilagoditi Crvenoj košulji? I on smatra da sam ja za

njega bezopasan?... Bezobrazluk!

- Shvataš, ti si previše prostodušan čovek, te on misli da, ako ti i ostaneš, može uvek,
na ovaj ili onaj način, da izađe s tobom na kraj.

- Utoliko gore! Ko može s njim zajedno da radi?

- Sem toga, čuj: Koga je nedavno otišao, a sa zamenikom se nešto zbilo, i on sigurno
uopšte neće ni doći. Ako nas sada obojicu istovremeno udalje, neće imati ko da drži
predavanja i to će poremetiti nastavu.
 - I ja treba da služim za popunjavanje rupa u praznim mestima? To li je?... Skotovi!
Ko im je samo dozvolio?

Došavši sutradan u školu, otišao sam u direktorov kabinet.

- Zašto mi niste predložili da podnesem ostavku? - počeh.

- Šta to treba da znači? - zaprepasti se Jazavac.

- Hoti ste rekli: „Podnesi”, a ja da ne podnesem? Zar je to časno?

- Nastale su takve okolnosti da...

- Okolnosti?... Svakako! Ako ja mogu da ostanem, onda i Hota nema potrebe da

odlazi.

- Nemam nameru da sve to objašnjavam, ali stvar stoji tako da Hota mora da ide
odavde, to je neizbežno. Vi nemate potrebe da dajete ostavku, zato što...

Baš je pravi Jazavac! Uvek govori tako da ga ne možeš uhvatiti ni za glavu ni za rep, i
pritom je savršeno miran.

Nije preostajalo ništa drugo nego da mu kažem:

- U tom slučaju i ja odlazim! Vi otpustite samo Hotu i svakako smatrate da ću ja ostati

po strani, sedeti skrštenih ruku. Ali, smatram da je takva neosetljivost nedopustiva!

- Šta onda?... Ako i Hota i vi odete tada kod nas u školi neće uopšte biti predavanja iz
matematike...

- Neka i ne bude! Šta me se tiče?

- Ali treba malo razmisliti i o potrebama škole! Uz to, od tvog dolaska nije prošlo ni
mesec dana, a ti već govoriš: „Dajem ostavku”; pa to će se odraziti i na tvom službenom listu,
bolje je da dobro razmisliš.

- Kakav još to službeni list? Zar je to tako važno? Dužnost je za mene preča!

- Ti si potpuno u pravu! Imaš pravo za sve što si rekao. Ali, ipak razmisli i o tome što
ja kažem!... Pa, dobro, ako ti neizostavno hoćeš da daš ostavku - u redu, daj. No, dok ne dođe
zamena ipak drži predavanja... I u svakom slučaju razmisli kod kuće još jednom o svemu,
molim te.

Moji su razlozi bili potpuno jasni i nisam imao potrebe da o ičemu ponovo
razmišljam, ali Jazavac je čas bledeo, čas crveneo i najzad izgledao tako žalosno da sam,
odlazeći, rekao da ću malo razmisliti.

Crvenoj košulji nisam ni reč rekao. Ako si se na nešto već odlučio, budi istrajan!

U opštim crtama sam izneo Bodljikavom prasetu svoj razgovor s Jazavcem.

- Pa tako sam i pretpostavljao - reče on. - A što se tiče tvoje ostavke, ne moraš je
podnositi sve do odlučujućeg trenutka?

Učinio sam onako kako me je savetovao Bodljikavo prase.

Bodljikavo prase je podneo ostavku, oprostio se sa svim nastavnicima i čak se tobož

preselio u gostionicu „Minatoja”, ali se potom neprimetno vratio u Sumidu. Iznajmio je u
gostionici Masuja sobu na drugom spratu, s pogledom na ulicu, i stao da vreba gledajući kroz
šođi. To sam znao samo ja.

Ako Crvena košulja odlazi tamo krišom - jasno, dolazi noću. Uveče bi ga mogli videti
đaci ili neko nepoželjan. Zbog toga smo i zaključili da ne može doći pre deset sati. Prve dve
večeri sam takođe motrio do jedanaest, ali Crvena košulja nije došao. Trećeg dana smo
posmatrali od devet do pola jedanaest. Ima li šta gluplje od toga da se vraćam kući usred noći
uludo protraćivši vreme!

Četvrtog-petog dana moja gazdarica se malo uzbunila:

- Vi imate ženu, a po noći se provodite! Bolje je da prekinete s tim... - posavetova me

ona..

No, moje pozne skitnje nisu bile nimalo nalik na provod. Ja sam hteo sam, umesto
božje kazne, da dam Crvenoj košulji po zasluzi - eto radi čega su svi ti moji „provodi”. Već
čitavu nedelju sam redovno išao da ga vrebam, i sve uzaludno. Već mi je bilo dojadilo. Moj je
karakter prek, i kada se vatreno za nešto založim, mogu i čitavu noć probdeti, ali ako treba da
potraje duže - to nije za mene. Čak i ako je to potrebno da bih bio u ulozi pravednog sudije,
pre ili kasnije ipak dodija. Već šestog dana meni je sve izašlo navrh nosa, a sedmog dana sam
pomislio: „Mogli bismo da prekinemo?...” Ali se Bodljikavo prase nije davao. Od devet pa
sve dok ponoć nije minula, nije skidao oka sa šođija, motrio je na sve koji su prolazili ispod
gasnog fenjera u Kadoju. A kada sam dolazio, poražavao me je svojim statističkim podacima:
koliko je bilo posetilaca, koliko je došlo meštana, koliko žena.

- Izgleda li ti da neće doći? - upitah ja.

- Hm... obavezno mora doći - odgovori on, prekrstivši ruke na grudi i povremeno
uzdišući.

Jadnik! Ako Crvena košulja ne dođe ovamo, čitavog života Bodljikavo prase neće
uspeti da mu dodeli božju kaznu!

Osmog dana sam otišao u sedam sati od kuće. Najpre sam natenane pošao da se
okupam, a potom kupio osam komada jaja. To je bila nužna mera, jer me je gazdarica sasvim
izmučila svojim slatkim krompirom. Jaja sam stavio u rukav - četiri u desni i četiri u levi i,
stavivši ruke iza leđa, prebačena peškira preko ramena, krenuo sam u gostionicu Masuja.
Tamo sam se popeo uz stepenište, razgrnuo pregradu i ušao u sobu Bodljikavog praseta.

- Čuješ, ima nade, ima nade!... - dočeka me Bodljikavo prase, i lice mu najednom
zasja. Sve dosad bio je nekako turoban, te sam se i ja rastužio kad bih ga video, ali kada sam
ga pogledao, odmah sam se razveselio i uzviknuo: „Ura-a!”, ne znajući još o čemu se radi.

- Danas je oko pola osam ušla tamo ona geiša Su-ćan.

- Sa Crvenom košuljom?

- Ne.

- Pa šta onda!

- Došle su dve geiše, ali po svoj prilici ima nade!...

- Kako?

- Kako? Pa tako što takvi kao što je on uvek delaju prepredeno: takav najpre pošalje
ispred sebe geišu, a zatim i sam krišom dođe.

- Možda je i tako ... Sigurno je već devet?

- Devet i dvanaest minuta - odgovori Bodljikavo prase pogledavši na svoj niklovani

sat koji izvadi iz pojasa. - Hajde, ugasi lampu, jer će izgledati čudno ako se na šođiju vide
senke dveju kratko podšišanih glava. Lukava lisica i zeca se plaši!

Ugasio sam lampu koja je stajala na lakiranom stočiću. Sada su samo zvezde pomalo
osvetljavale šođi. Mesec još nije izašao. Priljubili smo se uz šođi i smirili dah. Zidni sat je
pokazivao pola deset.

- Čuj, hoće li on doći danas? Ako on noćas ne dođe, ja više ne mogu da podnesem! -
rekoh.

- Ja ću tu bdeti dokle kod budem imao novca.

 - A koliko ti imaš novca?

- Plaćam svake večeri da bih mogao da odem odavde u svako doba. Do danas, to
znači za osam dana, platio sam šest jena i šezdeset sena.

- Ti si, kako vidim, sve predvideo unapred. A ovima ovde nije ništa neobično?

- Ovde je sasvim mirno, rđavo je samo što uvek moraš biti na oprezu.

- A preko dana svakako odspavaš?

- Danju spavam. Ali je strašno neugodno, čak ni na ulicu ne smeš izaći.

- Ali božja kazna, bratac, nije laka stvar! Ali, ako se sada on izmigolji pravosuđu,
đavo će ga znati na šta će to biti nalik!

- Noćas on obavezno mora doći! Oh, gledaj!... Gledaj!... - najednom prošapta

Bodljikavo prase.

Ja nehotice zanemeh. Muškarac sa crnom kapom zaustavi se pod fenjerom Kadoje,

pogleda gore, zatim produži dalje niz tamnu ulicu.

„Prevarili se! Baš šteta!” - pomislih. Uto sat ravnodušno izbi deset. I danas, jasno,
potpuno uzaludno!

Okolo se sve primirilo. Iz javnih kuća razgovetno su dopirali zvuci bubnja. Iza
planina se iznenada pomoli mesec. Ulice obasja svetlost. I toga časa ispod nas se začu glas.
Proviriti se nije smelo, bilo je teško utvrditi ko je ko, ali po svoj prilici neko je išao ovuda.
Čulo se šuškanje geta sa debelim đonovima, a zatim krajičkom oka ulovih obrise dveju
pojava, koje su se približavale.

- Sada je već sve u redu! Smetnja je otklonjena...

Van svake sumnje, bio je to glas Klovna.

- Samo se kočoperio, a mere nikakve nije preduzimao. Eto, i dobio je što je tražio,
neka ga, nek’ lupa glavu!

To je bio Crvena košulja!

- A vidi se da onaj momak nema mozga! Zar ne? Kada je taj magarac došao ovamo,
prvo mi se dopao. Ipak, veoma zloban deran!

- Povišicu ne želi, podneo je ostavku. Jasno, sigurno je nenormalan!

„Otvorio bih prozor, skočio s drugog sprata i izudarao ih kako valja, i laknulo bi mi na
srcu!...” - pomislih i jedva se uzdržah od toga.

Ono dvoje dole prasnuše u smeh i, prošavši ispod fenjera, uđoše u Kadoju

- Aha! - uskliknu Bodljikavo prase.

- Aha! - odazvah se ja.

- Došao!

- Baš došao!

- Pao mi je kamen sa srca!...

- Klovn, skotina, nazvao me je „zlim deranom”!

- A mene? Mene su nazvali „preprekom”! Prostaci!

Mi smo se spremili da ih sačekamo i napadnemo kad se budu vraćali. Ali, kada će

izaći odatle? Ko ih zna!...

Bodljikavo prase siđe u prijavnicu i upozori:

- Možda ću noćas izaći poslom. Recite da me puste - zamoli on.

Dobro je da su na prijavnici bili upozoreni, inače bi mogli da pomisle da smo lopovi.

Bilo je veoma mučno čekati dok Crvena košulja dođe, ali sedeti nepomično i čekati
kada će izaći, bilo je još teže. Bilo je nemoguće zaspati, a vrebati ga sve vreme kroz prozor
bilo je nesnosno, i ja se nikako nisam mogao primiriti. Nikada još nisam imao prilike da
preživljavam takve muke!

- Hajde, bolje da banemo tamo i uhvatimo ih na delu! - ne izdržah ja.

Ali, Bodljikavo prase odmah odbaci moj predlog.

- Ako mi sada banemo, reći će da smo mangupi i zadržaće nas na pola puta. Ako im
kažemo šta želimo, i budemo zahtevali da ih vidimo, odgovoriće nam da nisu tu, a oni će ili
pobeći ili preći u drugu sobu. Čak i da upadnemo gore, tamo može biti desetak soba. Otkud
ćemo znati u kojoj su oni? Ne bratac, ništa drugo ne možeš uraditi nego da se strpiš ovde dok
oni ne izađu.

Moralo se makar i silom, ali strpljivo čekati do pet sati ujutru.

Tek što smo primetili dve pojave da su izašle iz Kadoje mi smo se istog časa dali u
poteru za njima. Bilo je rano, još ni prvi voz nije išao, tako da su oni morali ići peške do
grada. Od periferije Sumide pružala se aleja kriptomerija,38 levo i desno od nje prostirala su
se pirinčana polja. Ponegde su se nazirali slamnati krovovi; dalje je počinjao nasip koji je
prolazio pravo preko sredine pirinčanog polja i protezao se do našeg gradića sagrađenog uz
zamak. Treba samo izaći izvan područja Sumide, a onda nije važno gde ćemo ih sustići -
mada je ipak bolje ako nam uspe da ih sustignemo u aleji, gde nikog nema. Išli smo za njima
držeći se izvesnog rastojanja, ali kada smo izašli na periferiju, odmah smo potrčali i s leđa
naleteli na njih.

- Šta je to? - obrnuvši se, izbezumi se Crvena košulja, ali Bodljikavo prase povika:

- Stojte! - i uhvati ga za rame.

Klovn se, videlo se, prepade i izgleda da je bio spreman da pobegne. Zato prođoh
napred i preprečih mu put.

- Zašto stariji nastavnik odlazi da noćiva u Kadoji? - poče odmah Bodljikavo prase.

- A zašto? Zar postoje pravila koja propisuju da stariji nastavnik ne sme da noćiva u
Kadoji? - primeti Crvena košulja, birajući, kao i uvek, uljudne izraze. Ipak je lako prebledeo.

- Kako takav čuvar morala, koji stavlja do znanja da je neprilično čak svratiti u
čajdžinicu i pojesti rezance, najednom sam ide sa geišom?

Klovn, iskoristivši priliku, htede da pobegne, ali ja u tren oka stadoh ispred njega.

- Deran bez mozga, kažeš?... Šta to znači? - dreknuh ja na njega.

- Ta, nisam ja to za tebe rekao, uopšte ne za tebe! - bez stida stade da poriče Klovn.

Najednom mi sinu da obema rukama držim krajeve svojih rukava. Kada sam počeo da
trčim za njima, jaja u rukavima su počela da se tresu i smetala su mi, zato sam ih trčeći
pridržavao rukama. Zavukoh ruku u rukav, izvadih otuda dva jajeta i, kriknuvši: „Evo ti, na!”
- zamahnuh jajima i oba zalepih pravo u lice Klovnu.

Jaja se s treskom razbiše, i žumance se razli po njegovom nosu. Sasvim se ošamutivši,

Klovn ciknu „Aj!” i, čučnuvši od iznenađenja, zavapi:

- U pomoć!...

Ja sam kupio jaja da bi ih pojeo, i u rukav ih uopšte nisam stavio radi toga da bih
nekoga gađao. Samo u nastupu besa, nesvestan onog što činim, bacio sam ih na Klovna. Ali,
videvši kako je Klovn od straha seo na zemlju, shvatih neminovnost uzvikujući: „Ah, ti

38 Kriptomerija: zimzeleno ukrasno drveće koje raste u Japanu i Kini; dostiže visinu do 60 m.
skotino, skotino!...”, razbih o njegovu glavu i ostalih šest komada, tako da mu je lice bilo
sasvim žuto.

Dok sam lupao jaja o Klovnovu njušku, Bodljikavo prase i Crvena košulja nalazili su
se još u jeku pregovora.

- A ti imaš dokaze koji mogu da potvrde da sam doveo geišu i s njom noćio u
gostionici?

- Lično sam video kad je tvoja geiša predveče prošla tamo. Probaj da pobiješ!

- Nemam potrebe da pobijam. Ja i Jošikava smo noćili zajedno. A da li su tamo

predveče dolazile geiše ili ne, otkud ja znam!

- Umukni!... - dreknu tada Bodljikavo prase i tresnu ga pesnicom.

Crvena košulja se povede.

- To je razbojništvo!... To je bezobrazluk! - zavapi on. - Bez ikakvog prava pribegavati

fizičkoj sili - to je bezakonje!...

- Protivzakonito, ali dobro! - I Bodljikavo prase ga ponovo snažno udari. - Takav

nitkov kao ti ne može se otrezniti dok ga ne izudaraš!... - govorio je on, nastavljajući da
zasipa svoga protivnika udarcima; u međuvremenu sam i ja žestoko izmlatio Klovna.

Na kraju su se obojica previjala ispod stabla kriptomerija. Nemoćni da se mrdnu, i ne

pokušavajući da beže, samo su treptali očima.

- Pa, da li ti je dosta? - upita Bodljikavo prase. - Ako je malo, mlatiću još!

Ali, Crvena košulja zavapi:

- Dosta!...

- A tebi? Takođe dosta? - upitah Klovna.

- Svakako da je dosta!... - odgovori on.

- Obojica ste vi nitkovi, zato vas je i sustigla božja kazna! - saopšti im Bodljikavo
prase. - Posle ovakve lekcije uzmite se ubuduće u pamet! Ma koliko da se pravdate, pravda će
biti zadovoljena.

Obojica su ćutala. I stvarno je bilo beskorisno bilo šta reći.

- Ja nemam nameru ni da bežim, ni da se krijem - nastavi Bodljikavo prase - danas do

pet sati uveče biću u gostionici „Minatoja”. Ako želite, možete poslati policiju ili kog vam
drago.

I ja rekoh:

- Ni ja neću bežati, niti ću se kriti. Biću zajedno sa Hotom. Možete se do mile volje
žaliti policiji.

I nas dvojica žurno odosmo.

Kada sam se vratio kući, bilo je već oko sedam. Odmah sam počeo da pakujem stvari.

- Šta to radite? - iznenađeno me upita gazdarica.

- Odlazim u Tokio, tetka, i vratiću se otuda sa ženom - odgovorih, platih joj i odmah
otputovah vozom.

Kada sam stigao do morske obale i došao u gostionicu „Minatoja”, Bodljikavo prase
je spavao u svojoj sobi na drugom spratu. „Bez odlaganja ću napisati ostavku” - odlučih, ali
nisam znao kako se to radi i napisao sam ovako: „Iz ličnih razloga napuštam školu i vraćam
se u Tokio. Molim za to vašu saglasnost”. Pismo sam adresirao na direktora i poslao poštom.

Parobrod je polazio u šest sati uveče. I Bodljikavo prase i ja smo bili veoma umorni i
zato smo čvrsto spavali, a kada smo se probudili bilo je već dva sata.

- Iz policije nisu dolazili? - upitah služavku.

- Ne, nisu dolazili - odgovori ona.

Znači ni Crvena košulja ni Klovn nisu išli da se žale! I nas dvojica prasnusmo u smeh.

Uveče smo se Bodljikavo prase i ja oprostili od tog gnusnog gradića.

Kako se brod udaljavao od obale, tako je meni bilo lakše na duši. Od Kobea do Tokija
bila je direktna veza, i kada sam stigao na stanicu Šimbaši, učinilo mi se da sam najzad izašao
iz tamnice na slobodu.

Tu smo se Bodljikavo prase i ja rastali i otada nismo više nikada imali priliku da se
sretnemo.

Ostaje da ispričam o Kio.

Stigavši u Tokio, nisam otišao da tražim sobu već sam, onako s koferom, otišao do
Kio:

- Kio! To sam ja!

 - Oh, derane! Kako je dobro što si se već vratio!... - I iz njenih očiju potekoše suze.

Ja sam se takođe strašno obradovao.

- Više neću ići u provinciju - rekoh - ostaću ovde u Tokiju, i Kio i ja ćemo zasnovati
svoj dom.

Ubrzo sam se po preporuci jedne osobe zaposlio kao čuvar pruge gradske železničke
mreže. Plata mi je bila dvadeset pet jena mesečno, a stan sam plaćao šest jena. I mada naša
kuća nije imala raskošan trem, Kio je bila veoma zadovoljna. Ali, na nesreću, u februaru te
godine dobila je zapaljenje pluća i umrla. Dan pre smrti pozvala me je i rekla:

- Derane, najlepše te molim, kada umrem, sahrani me u svom porodičnom hramu.

Tada ću ja u grobu mirno i radosno očekivati kada će doći moj deran...

Eto zašto se njen grob nalazi u Kobinati, u hramu Jogenđi.

 O AUTORU

Japanski pisac Nacume Kinosuke, kome je Soseki književni pseudonim, rođen je

1867. godine. Iako je on bio veliki pisac i datum njegovog rođenja važan u istoriji japanske
književnosti, ta godina je od presudnog značaja u nacionalnoj istoriji Japana, a samim tim i
književnosti ponaosob.

Po predanju, Japan kao carevina sa carem na čelu postoji već od nekoliko vekova pre
naše ere, ali se početkom 10. veka u Japanu učvršćuju feudalni društveni odnosi i jačaju
feudalni gospodari (daimjoi) i vojni stalež samuraja. Već tokom 12. veka, feudalcima polazi
za rukom da ograniče vlast cara i da je prigrabe za svog predstavnika - šoguna. Sistem
šogunata održavao se sve do kraja 1867. godine. Otud je ta godina za Japan godina buržoaske
revolucije.

Mnogobrojni seljački ustanci uspeli su da podriju feudalni društveni sistem tokom 50-
ih i 60-ih godina 19. veka, a kapitalistička pomorska najezda da ga nagna na kapitulaciju. Sve
je to omogućilo mladom caru Meiđiju da, oslanjajući se na buržoaziju, jedan deo plemstva i
strance, preuzme vlast i zbaci poslednjeg šoguna.

U to vreme, koje Japanci nazivaju period Meiđi, rastao je i formirao se Nacume

Soseki. Nova prestonica, Tokio, postaje središte celokupnog društvenog života. Povlastice
feudalnim gospodarima su ukinute, vojska je modernizovana, školstvo reformisano - otvorena
su vrata evropskom načinu života i društvenog upravljanja, u onom istom Japanu koji je samo
nekoliko vekova ranije proterao sve strance iz svoje zemlje i zatvorio granice. Mladi Japanci
su počeli da odlaze na školovanje u Evropu i SAD i da stiču evropsko obrazovanje
prihvatajući dostignuća evropske civilizacije.

Na kulturnom planu reforme su dovele do prave revolucije. Dela velikana svetske

književnosti se velikom brzinom prevode, pa japanskom čitaocu postaju dostupne knjige
Bokača, Dantea, Šekspira, Šilera, Getea, Gogolja, Tolstoja, Turgenjeva, Dostojevskog, Rusoa,
Igoa, Mopasana, Balzaka...

Izvanredan doprinos na tom području literarne delatnosti daće i budući romansijer,

tada samo profesor i pesnik, Nacume Soseki. Njegovi prevodi, koje japanska kritika smatra
briljantnim - tačnije rečeno, prepevi Volt Vitmena, Vordsvorta, Bajrona, Šelija, Kitsa,
Brauninga, Rosetija, Hajnea i Getea - otkriće čitav jedan nepoznati svet. Misaoni svet i pisaca
i čitalaca će se proširiti, razdaljine između ljudi i naroda će se skratiti. Na tom istom
upoznavanju i zbližavanju naroda svoj doprinos daće i Nacume Soseki - prvo kao prevodilac,
a nešto kasnije i kao pisac kada će omogućiti zapadnom čitaocu da upozna neznanog čoveka i
u produhovljenoj analizi njegove duše nađe sebe i svoju misao.

Po završenoj srednjoj školi Nacume Soseki upisuje tokijski Carski univerzitet gde
diplomira 1893. godine na odseku za englesku književnost. Službovao je prvo kao nastavnik
u učiteljskoj školi, a zatim kao predavač na univerzitetu Vaseda u Tokiju. Potom, na svoj
zahtev, odlazi na ostrvo Šikoku gde se zapošljava kao profesor u srednjoj školi. I iz te male,
učmale, skučene sredine i potuljene provincijske atmosfere poneće mladi Nacume mnogo
gorku uspomenu. Iskusiće mnogo nedaća i gorčine koje će, ujedno, prenositi i na svoja dela
koja, što sam autor nikada nije osporavao, jednim delom imaju autobiografski karakter.

Njegov boravak u provinciji je bio prekinut odlukom prosvetnih vlasti. Nacume

Soseki je upućen u Englesku gde na specijalizaciji provodi tri godine. Po povratku preuzima
katedru na onom istom Carskom univerzitetu na kome se školovao.

Međutim, sjajan predavač i izvrstan poznavalac svetske književnosti, Nacume Soseki

nije dugo bio veran svom pozivu. Upoznavši literaturu i pomno održavajući kontakt sa delima
engleskih, francuskih, nemačkih i ruskih pisaca, Nacume Soseki nije mogao da se zadovolji
time da ostane samo aktivan tumač i prenosilac tog stvaralaštva. U njemu je, iako naizgled
kasno, sazrela odluka da se ogleda na literarnom području.

U to vreme pisac cenjenih haiku pesama, koje nisu ni doprinele, ali ni ma šta oduzele
njegovoj kasnijoj književnoj slavi, postaje saradnik „Tokio Asaki Šimbuna”, a nešto kasnije
urednik kulturne strane tog uticajnog lista. Tu objavljuje novele, kao i poletne kritike, koje
utiču na razvoj misli svoga vremena.

Neosporno je da je taj njegov rad bio značajan za to doba, ali Nacume Soseki postaje
ono šta je i dan-danas u Japanu (ne samo najveći pisac svog vremena i jedna od
najznačajnijih pojava japanske književnosti, već i najomiljeniji pisac široke čitalačke publike,
što svakako ne ide uvek zajedno) tek objavljivanjem svog drugog proznog dela „Vagahai va
nekodearu” („Ja sam mačka”) tokom 1905/6 godine u književnom časopisu „Hotogisu”.

Čitava povest, što će se kasnije odraziti kao jedna od osnovnih odlika Nacume
Sosekija kao stvaraoca, služi samo kao povod da se pisac oštrom kritikom ustremi na
socijalne nepravde svog vremena, na licemernost, obmanu sudbine...

I pojavom tog velikog satiričnog romana, donedavni profesor i pisac haikua, postaje
odjednom slavan. Romanu „Ja sam mačka” prethodio je roman „Kule Londona”, a zatim
slede dva „Boććan” (,,Dečak”) i „Kokoro” (,,Srce”) koji predstavljaju dva vrhunska dometa
jednog istog pisca, ali potpuno suprotnih smerova. „Boććan” ima za cilj da osvetljavajući
čovekovu dušu, ipak pruži sliku čoveka ne pribegavajući naturalističkim sredstvima, ali
vezujući se za potpuno izrađenu i sažeto komponovanu fabulu kojoj je psihološka strana, uz
podrobnu sliku ambijenta - sredstvo, ali satira i ironija uglavnom cilj. U „Kokoru” je,
međutim, suprotno - sve je tu podređeno jednom cilju, jednoj svrsi: dubokoj analizi
podvrgnuti čovečiji duh, njegovu psihu, i osvetljenu, seciranu, ako se tako može reći,
prikazati je tom istom čoveku. Izvanredan je umetnik Nacume Soseki i na jednom i na
drugom području. Evropska kritika kao da je ostala zbunjena pred njegovim umetničkim
delom.

U romanima iz prvog perioda svog stvaralaštva: „Jastuk na travi”, „Nesrećni dan” i

„Jesenja bura” Nacume Soseki nastavlja da podvrgava kritici društvo u kome živi, razvijajući
i dalje onu liniju koju je ispoljio u romanima „Ja sam mačka” i „Boććan”. Težnju ka
realističkom Nacume Soseki nije nikada napuštao, ali je ona u tim delima bila istaknuta u prvi
plan njegove umetničke delatnosti i ta mu dela spadaju u najbolja prozna ostvarenja japanske
književnosti te vrste.

Drugi period njegovog stvaralaštva odlikuje se psihološkim poniranjem, stilom i

prefinjenošću. U triologiji „Sanširo”, „Zatim”, „Vrata” to je već vidljivo, a u „Kokoru” dolazi
do punog izražaja, da bi ta vrednost bila potvrđena i u „Travi po putu” i u njegovom
poslednjem delu „Svetlost i tama”.

„Boććan” se pojavio pred čitaocima 1907. godine. Kritika ga je jednoglasno

pozdravila, a čitalačka publika sve do današnjih dana toplo prigrlila. Ličnosti koje je pisac
naslikao toliko su plastične, tako realne da čitaoci nisu mogli da sumnjaju u njihovo stvarno
postojanje. Više puta su se obraćali piscu interesujući se za njihovu dalju sudbinu. I stvarno, u
toj naizgled nedovršenosti ili prepuštenosti životu njegovih junaka, još više je dočarana
realna svakodnevica.

Deran, budući učitelj „Tempura”, odrastao je i školovao se u Tokiju. Njegov stariji

brat je, po japanskom zakonu, nasledio imovinu, koju je prodao. Deran je dobio izvesnu
svoticu, pedeset jena je bilo namenjeno Kio - privrženoj sluškinji u njihovom domu. Braća su
se rastala. Nemo, kao što su bratovala, da više nikada ne čuju jedan za drugog. Isto tako će se
rastati na kraju knjige naš učitelj „Tempura” i „Bodljikavo prase”, i u tom naizgled hladnom,
jednostavnom rastanku počiva prikrivena bitišuća nit ne samo u psihologiji derana, već je to
temelj na kome je Nacume Soseki zasnovao svoju glavnu ličnost, a istovremeno i karika stare
kineske filosofije koju je njen privrženik prihvatio. I na toj gotovo iskonskoj filosofiji postoji
ljubav i prijateljstvo ne u drugovanju, ne u uzajamnom dodiru, već u trajanju: ono što je
dobro, valjano, drago, blisko - trajno je. Tu i takvu ljubav će ispoljiti i Kio, koja u svojoj
osećajnoj bolećivosti neće moći da se uzdrži od ispoljavanja ljubavi i naklonosti prema
deranu, poneće je sa sobom u grob i u tom smeru produžiti njeno trajanje. Ako bismo se
otisnuli u daleku prošlost i tražili poreklo tom nastavljanju humanizma našli bismo ga bez
sumnje u budizmu, ali je on ovde iznad svoje moguće religijske osnove, on je humanizam
čoveka i umetnika Nacume Sosekija, i više - humanizam jedne filosofske koncepcije. U svetu
postoje ljudi kao što je deran, „Bodljikavo prase”, Kio! Njih pisac iskreno voli, nasuprot
„Crvenoj košulji”, „Klovnu” i „Jazavcu”, prema kojima se ne usteže da izrazi svoj prezir,
nekada kroz suptilnu ironiju, a nekad i kroz otvoreno gnušanje.

Glavni junak odrasta u kući roditelja koji nisu imali razumevanja za njegov naprasit,
zadrt karakter, ili tačnije - za taj veo ispod koga je plemenita Kio, ne odižući ga, videla svu
prostodušnost i veličinu njegove duše. I gledajući je, shvatila je u svojoj mudroj prostoti da
pred sobom ima pravog čoveka. Predviđala mu je blistavu karijeru, jer kako bi inače moglo
biti drugačije!

Deran nije uspeo da zasnuje svoj dom nakon školovanja. On je učitelj. Ali, Kio nema
mogućnost da se stara o njegovom domu. Njeni planovi su neostvarivi, kao što su bili od
prvog časa. Deran se morao otisnuti u daleku provinciju „trbuhom za kruhom”, ostavljajući
Kio da veruje u svoje neostvarive snove u koje ni ona sama svakako nije verovala, ali je
želela da veruje. Da nije bilo toga, čemu sve onda! Da nije bilo derana, zar bi vredelo živeti?

Provincija je razdirala deranovu dušu, počev od one prve napojnice koju je morao
dati, pa sve do podlih intriga u školi i onog rugla od štampe, na koju se nekadašnji novinar
tako jetko ustremio, a pre svega ona tri predstavnika jada od japanske inteligencije: „Jazavac”
- administrativno-birokratski „primereni službenik”, „Crvena košulja” - osvedečeni nitkov i
Klovn - podlac i ulizica.

Za razliku od njih, učitelj „Tikva” je smeran, sputavajući u svom srcu ljubav prema
nevernoj Madoni koja ga je ostavila zaneta lažnom učenošću „Crvene košulje” (kako misli
deran), ili pridobijena njegovom većom platom (kako smatra deranova gazdarica), jer se
plemenitost i dobrota srca ne cene ni po čemu drugom no po novcu. On nalazi pomirenje u
svojoj rezignaciji. Svetinja ljubavi i zadata reč su pogaženi, ona treba da bude i smrvljena.
Licemernost će likovati! Neverna Madona je povod i za piščevu pripovedačku intrigu i za
objektivnu realnu intrigu kojoj će pribeći „Crvena košulja” i „Klovn”. U „plemenitoj nameri”
da ispune molbu „Tikvine” majke i da vrednom učitelju engleskog jezika omoguće povišicu,
premeštaju ga u seosku zabit. Odvajaju ga od Madone. I ko to čini! Ljudi čiji visoki moralni
principi ne smeju nijednog časa da budu zaboravljeni. Deran i „Bodljikavo prase” su po
svojoj nameni pozvani da se sa njima razračunaju.

Za sve gadosti i niskosti, podlosti i intrige usledio je fizički obračun. U postupcima

derana i „Bodljikavog praseta” ne treba tražiti krik očaja. Nije to pribegavanje poslednjem
sredstvu pred nemogućnošću suprotstavljanja objektivno postojećem zlu. „...Ako želiš da ti
čovek iskreno prizna svoju grešku treba ga tući dok on zaista ne počne da govori iskreno”,
upozoriće nas deran blagovremeno. Da li je to filosofija ili iskustvo, tek drevna kineska
mudrost nije u završnom činu moralisala, ali je likovala iako je objektivno pobeđena. Dobro
je uvek na strani istine, ali pravda nije uvek u njenim rukama!

Bogato je i raznovrsno stvaralaštvo Nacume Sosekija, punih dvadeset tomova, koliko

iznosi njegovo celokupno desetogodišnje književno delo. Književnik je stupio kasno u
literaturu, u četrdesetoj godini, a umro rano, u pedesetoj, ali se može reći da je njegovo
stvaralaštvo ipak dovršeno. On nije bio samo izvrstan romansijer, cenjeni pesnik i
pripovedač, uvaženi esteta i književni kritičar, prevodilac, pisac koji se ostvario u svim
literarnim rodovima. Ne, on je bio buktinja japanske književnosti. Družeći se sa gorostasima
japanske umetničke misli (Kan Kihući, Masao Kume, Điro Abe) stremio je svojim putem,
izvan grupa i grupica, kao usamljeni putnik koji je svesrdno pružao ruke da izmiri naturaliste
i njihove protivnike, ali ostajući veran svojim osećanjima, prirodnosti, odmerenosti i odanosti
onom blagu jezičke izražajnosti koja je tako suptilno izražena u njegovom delu.

D. Stojiljković