Ivan Viripajev

Jul
prvi deo dramske trilogije „Izbavljenje

Prevod: Novica Antić

Lica:
Izvoñač teksta ŽENA

Napomena
Na scenu izlazi ŽENA. Ona se pojavljuje samo zbog toga da bi izvela ovaj tekst.

Primedba
Prostor u kome se odvija izvodenje teksta, uslovno je podeljen na četiri sektora: A. B, C,
D. Toje, kao štoje već rečeno, vrlo uslovnapodela, koja može biti sprovedena na različite
načine vidljivo (linije, paravani, ili druga scenografska rešenja) ili nevidljivo oku
gledaoca (odnosno, samo uglavi izvodača). Podela na sektore je obavezujući uslov za
izvodenje ovog teksta. I drugačije se ne može.

Tekst koji se izvodi

Sektor A

Izgorela kuća, a u njoj dva psa. Jedan, crna kuja, avlijanerka, a drugi, ovčar, mužjak, pola
godine star. Oba sam držao u šupi, zatvorene, da mi ne pobegnu dok ne ogradim dvorište,
ostalo mi da razvučem još nekih pet metara žice i sve je gotovo, kad, eto ga požar, kuća
planula, izgorela ko šibica, za dvadeset minuta izgorela, i šupa i psi i sva imovina dugo
sticana, i dokumenti, i pare, i svi moji planovi za budućnost, sve se pretvorilo u sivkasti
pepeo, ništa nije ostalo, samo ja i mesec jul, u kom mi se i desila sva ta opasna
zapetljancija. Proklet da je prašnjavi jul, nek si proklet ŽANAvek, meseče jule! Zamolio
sam Nikolaja, mog komšiju: „Mogu li, Kolja, da dodem kod tebe na jedno dva meseca,
dok ne prikupim sve papire za smeštaj u ludnicu u Smolensku? Samo dva meseca, dok mi
ne izdaju ponovo sva moja uverenja i nalaze koji su izgoreli, a onda ću za stalno da se
smestim u smolensku ludaru, garantujem ti i Bogom se kunem, neće potrajati duže od dva
meseca, neću duže ostati." Ali Kolja, moj komšija, penzionergovnožder s velikim stažom,
tri puta me zapljunuo gomilom psovki, kroz svoju gustu tarabu, i čak me ni u dvorište
nije pripustio, tako da sam ostao da stojimposred druma, posran od glave do pete, mada
sam njemu licno, pre pola godine, učinio veliku uslugu: izmolio sam od predsednika
mesne zajednice čeličnu sajlu za Koljino kuče da je razapne preko dvorišta i veže kera za
nju, da trči ker po čitavom dvorištu, laje, čuva nikom potrebnu imovinu tog govnara. I
sve sam to odradio, nisam ni sumnjao da ću odraditi, a tom Koljki, tom govancetu, niko i
nikad ni ekser ne bi dao, a posebno predsednik našeg sela, kome proliv iz guzice grune
čim u domet njegovog pogleda, predsednikovog, ude Koljina persona. I onda sam, zbog
uvrede koju mi je naneo, zbog nepravde, i zbog psovki na moj račun od strane te pizdice,
onda sam preskočio njegovu natrulu kapiju, ušao sam, bez kucanja, u kuću, zatekao sam
tog govnojeda nasred kujne s praznim tanjirom u ruci, očigledno je krenuo ka šporetu na
kome je bio lonac s čorbom, i, dohvativši sa stola prvo što mi je palo pod ruku, zario sam
mu taj nož, tom govnaru, u ona njegova usta, raspolutio sam ga do samog grkljana, do
grla, da više, pizda, ne lupeta, da ne psuje kad ne treba, a onda sam ga još, pride,
dokrajčio nogom od šamlice, da ŽANAvek zapamti kako se vreda onaj koji mu je
pomagao, i vadio ga iz govana, i molio za njegovog kera, od predsednika sela, tu sajlu,
koja mi je već dojadila i na vrh glave mi se popela, i koja nikom, osim pokojnom
Nikolaju, što ne dočeka svoj zlatni jubilej, nije trebala, a sada, može se reći, i njemu više
baš neće trebati. Dva dana pošto sam sahranio Nikolaja koga sam ubio zakopao ga u
njegovom sopstvenom podrumu ker na mojoj čeličnoj sajli poče da zavija, iako sam ga
stalno hranio, iako sam mu kroz prozor bacao ukusne komade, očigledno je taj ker svojim
kerećim srcem osetio nešto i počeo da tuguje za gazdom, A pošto sam se ja, sve to vreme,
skrivao u Koljkinoj kući, i nisam davao ni znaka života, jasna stvar, zavijanje tog usranog
kera nije mi baš trebalo, ali pošto je ta ništarija stalno arlaukala i nije pokazivala nameru
da se smiri, morao sam u hranu da joj ubacim sitno tucano staklo i ona je već predveče
bljuvala krv u svojoj kućici, a ujutro je ležala u najzabitijem ćošku dvorišta bas kao
poručeno, jer niko nije mogao da je vidi s ulice ukočena, kao što je i red kad si mrtav. A
ja još nisam mogao da se odlučim: da li da odem iz Koljkine kuće i krenem u Smolensk,
da prikupljam papire za ludnicu, ili da još malo ostanem, dok se ovde sve ne primiri, i
dok se u mojoj glavi ne smiri kravlja medenica koja, ima već nedelju dana, zvoni li zvoni,
u predelu mog desnog uva, i zvonjavom probija čak do mog ćelavog potiljka? Tako da...
nek je proklet, taj moj mrski dušmanin, podlac, jul! Petog dana mog tajnog boravka u
kući pokojnog Nikolaja, ispod prozora, kraj tarabe, pojavila se komšijska deca, sto posto
ih poslali roditelji da provere da čikaKolja nije bolestan i zašto ga nema. I tu sam se, nije
šala, priznajem, izistinski usr'o, jer da je samo jedan klinac, samo jedan, provirio kroz
prozor i ušao u kuću pokojnog Kolje, ja bih ga, tiho, hop, u džak, i gotovo. Stavio bih
džak s mrtvim dečjim telašcem u podrum, na grudi pokojnog čikaKolje i uhvatio bih
večernji autobus za Smolensk, onaj u sedam, i dok bi tražili derište, vikali, kukali, ja bih
već mirno stigao do samog Smolenska, ali ovde je, kao za inat, tih malih davola bilo
šestoro i svi, što je još gore, raznog uzrasta i pola, što znači da nikako ne bih mogao s
njima da izañem na kraj i morao sam pod hitno da donesem odluku: ili uz mrtvo
Nikolajevo telo, u podrum, ili, odmah, na autobusku, pa u Smolensk, baš na onaj u
sedam.
Šta da radim? Tačno u sedam izašao sam na drum i autobus se pojavio tačno u minut,
tako da sam već u pola devet bio na odredištu, u Smolensku grad poveliki, a nemam kod
koga, nemam gde ni da prespavam. A tu je već na snazi zakon grada, ko je jači, taj je u
pravu. A ja sam u pravu, jer, primenivši svoju snagu, lukavost i veštinu, iako su mi već
šezdeset i dve, svejedno, zavrnuo sam šiju skitnici ispod mosta, otkinuo sam mu glavu,
od tela, naravno, jasna stvar, i sva ta govna pobacao u reku, šta će mi sve to, a onda sam
mesto tog skitnice, njegov dušek i kartonsku kutiju pod železničkim mostom, ja zauzeo,
privremeno, da prespavam, dok se ne snañem, dok se par dana ne osvrnem oko sebe, a
posle ću, kad skupim snagu, posle ću izmileti ispod mosta, u grad, i početi da tražim moju
rodenu ludnicu, jer sam odlučio da se direktno tamo prijavim, bez ikakvih papira i uputa,
onako, da banem, moliću za mesto kod njih, makar privremeno, a ako me prime, onda ću
ja već iskukati ,,za stalno", kao u staroj ruskoj poslovici: „Lija molila samo repić da
uvuče u kućicu, a posle je niko s peći ne otera". Danima i noćima nada mnom su prolazili
vozovi, a trećeg dana mog života pod tim mostom, kad sam već bio sasvim iznemogao od
gladi i tutnjave vozova, ni ruku nisam mogao da podignem, ni nogu da pomerim, trećeg
dana, pojavila se, baš kao u onoj poslovici, prišla mi je brzonoga, umiljata, odrpana lisica,
istina, nije to baš bila lisica, već kujica i, kao u bajci, prvo se repom privila uz mene,
prebacila ga preko mojih kolena, a onda se i čitava popela na peć, priljubila je uz moje
lice svoj ošugani bok, i krenula da dahće, kao da je naduvavaju pumpom za bicikl. Nisam
mogao dugo da trpim taj bezobrazluk, i, mada nisam imao snage, mada već tri dana
nisam ustajao, ni jeo, ni pio, samo sam malo srknuo kišnicu iz prazne konzerve, ipak,
pronašao sam nešto, tamo, u sebi, negde, tamo, u predelu srca i leda, nešto, onako, nešto
što me je opet obnovilo, nekakvu žeIju da još poživim, a to znači, i osećaj gladi, i to takve
gladi da sam, ležeći na leñima, ne ustajući, dograbio tu psinu i zadavio je, na svojim
grudima, i onda je, ne ustajući, počeo da žderem, kidao sam komade i pojeo je, skoro do
pola, počeo sam od glave, a završio sam na pola buta. A posle sam, skoro još pola dana,
ležao u lokvi pseće krvi, a sve to vreme, kao da je to namerno, mada, naravno, to je biIa
slučajnost, sve to vreme, dok sam jeo psa i posle, pola dana sam ležao u toploj barici
pseće krvi, za sve to vreme, kao da je to namerno, kao da je neko to smislio, nad mojom
glavom, železničkim mostom nije prošao ni jedan jedini voz, putnički, teretni, ni jedan
jedini odrpani šinobus, ništa. Tišina, tišina. Ja ne vidim nebo, nada mnom je most.
Tišina.
Nema nijednog voza. Tišina.
I u toj potpunoj tišini, koja je odzvanjala zvukom kravlje medenice, ja sam, naposletku,
ustao sa skitničinog dušeka, iskobeljao se iz okrvavljenog kartona, izašao ispod
železničkog mosta, osvrnuo se, pogledao oko sebe, i, opazivši crkvu na rubu grada
Smolenska, odlučio da krenem tamo, jer, po meni, upravo tamo, u crkvi Hristovoj, tamo
će biti Ijudi koji najbolje znaju gde se u njihovom gradu nalazi ludnica.
Približivši se vratima manastira, a već je pao mrak, pomislio sam: ,,Pa ovo nije obična,
prosta crkva, već čitav manastir, jebeš ga u usta ko će mene tu da pusti, ovako odrpanog i
u ovo doba", ali posle vidim, vrata im otvorena, udem na njihovu teritoriju nigde nikog,
vidim i vrata crkve otvorena, i tamo nikog nema. Uñem unutra, ni tamo nigde nikog.
Pomislih: ,,Pa, gotovo, ili je zaseda ili su oni izumrli, ili su ih sve pobili, ili, ko zna koji je
kurac?!" I s tim opreznim mislima krenem ka oltaru, vrata u glavni deo crkve isto širom
otvorena, prodem, udem u oltar direktno kroz carske dveri, tako mi bilo zgodnije. I
vidim, sto, na njemu čaršav, kao da je od zlata, ali nije zlato, vidi se da je imitacija, onda
začujem iza sebe ženski glas, čujem, neko viče na mene, nešto kao: „Ovde se ne sme", i
viče vrlo uplašeno, kao da ja ne stojim, samo tako, nego serem, tu, posred tog njihovog
praznog oltara, ali ja ne serem, nego stojim, onako „obično", eto u čemu je caka. I onda
se okrenem, vidim pazi bogati nasred crkve stoji žena, četrdesetih godina, a na njenom
licu nema nosa. To jest, nekada je tu bio, i tragovi njegovog nekadašnjeg prisustva na
njenom licu nisu sasvim nestali, kao da se maločas taj nos, ko zna zašto, razmazao po
čitavom ženinom licu, kao žuti parafin, i ulepio čitavo lice, pretvorivši ga u ravno dno
tanjira ubljuvano sluzavim voštanim govnom. Ženturača nadala dreku, pritrčala, ja se
povukao dublje, ona se zaustavila, ne sme dalje. Viče, moli se, plaši me, ali ne sme da
ude u oltar, ili se plaši mene, ili tog svog Boga koji je tu ne pušta, a ja već seo na taj
njihov sto sa zlatnim čaršavom i čekam kad će da umukne, ta ženetina, a živci već poćeli
polako da mi rade, ali i dalje čekam. I davo bi ga znao kako bi se sve to završilo,
najverovatnije bih tu ženturaču, kao onog psa pod mostom, raščerečio i pojeo, ali se tad,
odnekud, pojavi pop u plavoj sportskoj jakni, onoj što je nose varošani, i u pantalonama,
takoñe gradskim, s lampasima, a na licu brada, po njoj sam i shvatio da je pop. „Pop Jul",
pomislio sam u trenu, „Pop Jul", tako sam pomislio, ali posle, mnogo kasnije, ispostavilo
se da se taj pop nije zvao Jul, nego Miša, ali to se tek kasnije razjasnilo, kada me je već
boleo kurac za imena i prezimena.
Roñen sam 1950. I bez obzira na to što sam već načeo sedmu deceniju, još uvek sam
strašno jak: i voljom, i mišićima, i pogledom. Kad smo pre trinaest godina slavili moj
pedeseti rodendan, pred okupljene sam izveo kravu i, hop, jednim udarcem medu oči, na
mestu je skenjao. To nije ništa novo! To nije ništa novo! To nije ništa novo! Ja to znam.
To nije ništa novo! Pa znam, ja to znam, zašto je trebalo vikati da to nije novost, i sam to
znam, da to nije novost, a vika se nadigla po čitavom selu, što je trebalo pogana usta
otvarati, zašto, pitam? I baš zbog toga što je moja žena tada viknula da to nije novost, to
što sam oborio kravu, samo zbog toga što je vikala. Ne zbog njenih reči da to nije novost
već zbog nje same, sveg tog uzvikivanja, ja sam je dohvatio, isto kao onu kravu, zgrabio
i, pesnicom... pesnicom u čelo, odvalio. Setio sam se toga zato što sada, posle trinaest
godina, mora da sam mnogo popustio, teško da bih oborio i neku metiljavu kravicu, ali
svejedno, nešto malo snage je ostalo, dovoljno za nekakvog popa s lampasima. Čim me je
uhvatio za kragnu od jakne, ščepao sam ga i slomio mu ruku, skoro da sam je otkinuo. A
onda sam ga i nogama po telu profircao, kao singericom, i onda sam taj tepih od Popa
Jula lepo položio pred dveri njihovog rajskog oltara. A, uostalom, dobro je što nisam
počeo da ga jedem, odrao bih grlo i ne bih, posle, ispunio svoj sveti dug prema ocu
Mihailu. Očigledno da ga je njegov Bog tada spasio, pa hvaia Bogu. Zato što posle, tek
posle, kada se on osvestio i kada smo zapodenuli priču, tek kada smo počeli da pričamo,
ja sam shvatio da preda mnom stoji umalo pa sveti čovek, frtalj do sveca, još jednom
hvala Bogu što je tada ostao živ i što se sve to završilo samo prelomom ruke.
Dok je pop ležao pred oltarom, ja sam sedeo mirno, pogled nisam mogao da odvojim od
žene bez nosa, koja nije, kao što bi u takvoj situaciji uradila svaka žena s nosom, otrčala u
panduraciju, već je, čim je videla da sam popa, u svojstvu tepiha rasprostro ispred oltara,
odmah pala na kolena, i krenula da se moli, tihim, tihim glasom, nije se obraćala nebu ili
ikonama, već nekom koji kao da je stajao baš na samoj granici izmeñu carskih dveri i nje,
baš tu posred, ali tamo nije bilo nikog, praznina i ništa drugo.
Pop je ustao, iskrivljen od bolova, ali nije pao u nesvest, ne, naprotiv, kao da su mu ti
bolovi u ruci dali snagu, naprotiv pop mi je prišao i seo baš pored mene, onako, kao
pokraj drugara koga poznaješ sto godina, a ne kao čoveka koji mu je maločas slomio ruku
i nogama mu, pride, nagnječio pluća. Prišao je tako, tako mirno, druželjubivo, i seo kraj
mene. A krnja žena se, videvši da je s nama sve u redu, odmah pridigla i otišla. I više
nikada na svom putu nisam sretao žene bez nosa.
Prošao je sat, ili dva, a Pop Jul i ja smo još uvek pričali, a on je zapravo bio Mihailo,
pričali smo, pričali, i nikako nismo mogli da prestanemo s pričom. I, nekako neprimetno,
počeo sam da mu pričam o svom životu, maltene od samog roñenja pa do kraja. I o
slučaju s kravom sam mu ispričao, i o ženi, kako je posle dve godine bila luda od mog
udarca po glavi, i kako se onda, odjednom, opametila, oprostila se sa svima i otišla, tako
da je do dana današnjeg nismo pronašli, kud se dela niko ne zna. I kako sam tri sina
izrodio, othranio, odnegovao, na noge postavio, sada su oni, sva trojica, u Arhangelsku,
rade kao čuvari i niko se na njih još nije požalio.
Pop Jul mi je, izmedu ostalog, ispričao zašto su im sva vrata bila širom otvorena kad sam
ušao. Ispada da su kod njih, u manastiru, trovali pacove. Izbila epidemija od zaraženih
pacova i nadležni im naredili da ih potruju ili da zauvek zatvore radnju, inače im nikakav
Gospod neće pomoći. I oni svuda našpricali otrov, sad provetravaju, da i sami ne
pocrkaju. Kažem Popu Julu: „Sada, Mihailo, valjda shvataš da ja nisam kriv što sam bez
pitanja ušao u vaš oltar? Koga sam mogao da pitam? Pacove? Pa njih ste sve potrovali,
dušmani, nemaš koga ni da pitaš." Jul je saslušao moje objašnjenje i složio se sa mnom.
A onda je krenuo i čuda da ćini. „Lezi", veli, ,,pod presto u oltaru, i sakrij se tamo". A ja
potpuno podlegao njegovim čarima, to je jedan prekrasan čovek, taj Jul otac Mihailo,
tako da sam pristao da uradim sve kako mi se kaže. I, naravno, podvukao sam se pod sto
u oltaru, i čim sam se smestio, u crkvu jurnulo obezbeñenje, došli da me odvedu, da me
streljaju, na Iicu mesta, ali, kurac! Otac Jul postao zaštitnik, rekao im da su, kao,
zakasnili, da je taj ludak, to jest ja, već utekao i, tražite ga kud god hoćete, ali hram
Gospodnji ostavite na miru! Eto kakav je čovek taj Jul, ispao. Jul mesec heroj!
Tri meseca sam tajno živeo kod popa Mihaila pod krevetom. Izlazio bih napolje iz
njegove kelije samo noću, a preko dana, dok otac Mihailo nije bio tu, ležao sam na
njegovom krevetu i čitao knjige koje mi je on preporučio, a noću, dok je otac Mihail
spavao, sedeo sam na doksatu njegove kelije i razmišljao. Tri meseca, svake noći sam
sedeo i razmišljao, mislio i, jednom, kad sam smislio, kad sam došao do onoga što sam
hteo, razbudio sam oca Mihaila i postavio mu pitanje koje sam pomno pripremao:
„Mihailo Valerjeviču", do tada sam ga već toliko uzvisio u svojim očima da sam mu se
obraćao punim imenom i prezimenom, (U originalu „отчество" patronim, srednje
prezime koje Rusi nose po imenu oca (prim. prev.) mada je otac Mihail bio mladi od
mene trideset i četiri godine, „Mihailo Valerjeviču, recite, da li nevino postradali, ubijeni
sveštenik odlazi u raj ili u pakao?" On mi je odgovorio da ide u raj, ali se ogradio samo u
slučaju ako je to svešteno lice doista nevino i ubijeno bez svake krivice s njegove strane.
Taj odgovor me je potpuno zadovoljio, i knjige, te knjige koje sam, po naredbi oca
Mihaila, na silu čitao, bile su na mojoj strani. Ja vas volim, Pope Jule. Vi ste svetac i
dostojni ste raja, kao niko drugi. I da bi sve to bilo zasigurno, još četiri sata sam ga
seckao na sitne komade, zadajući mu, očito, nevidene muke, ali radio sam to tako da otac
Mihailo ne izgubi svest, već da strada pri punoj svesti i pameti. Pred zoru je otac Mihailo
već sigurno bio u raju. Ubacio sam komade njegovog tela u plastičnu vreću za ñubre,
izašao iz kelije i uputio se ka hramu.
Bio je mesec jul, zima se već primicala proleću.
U tom trenutku u crkvi nije bilo nikog, osim punačkog oltarskog andela što večno tamo
stoji. Ušao sam u oltar na bočna vrata i, trudeći se da ne obraćam pažnju na anñela, počeo
da vadim delove tela oca Mihaila i da ih uredno slažem po stolu. Kad sam sve lepo
složio, pažljivo sam savio kesu za ñubre u mali smotuljak i krenuo ka izlazu. Ali, pre
nego što sam izašao iz oltara, osvrnuo sam se ka andelu, on je stajao nepomično, na
uobičajenom mestu, kao i uvek, strogo u centru, licem okrenut ka zatvorenim carskim
dverima. On tako uvek stoji. Za ova tri meseca više puta sam noću ulazio u crkvu i on je
uvek tako stajao, nepokretan, ali, pri tome, u njegovom stavu kao da nije bilo ni trunke
napora. Pogledao sam andela, otvorio dveri da izañem iz oltara, i odjednom sam začuo
nežan, detinji glas: ,,To nije ništa novo", rekao je andeo i to je bio prvi i poslednji put u
mom životu da sam začuo glas anñela. I to je, uopšte, bio poslednji glas koji sam čuo, i to
je bio poslednji zvuk koji su zaćule moje uši, jer, skoro u istom trenu, posle anñelovih
reči, odmah, čim se okrenuo od mene, dobio sam tako snažan udarac u potiljak da su svi
zvuci nestali. I onda, naravno, pored zvuka, ostao sam bez polovine, ako ne i više,
organa, jer su me tukli sve dok nisam postao parće okrvavljenog, izmrcvarenog mesa. Ali
sam sluh, njega sam izgubio još od prvog udarca. Prijatelj oca Mihaila, jeromonah otac
Grigorije je, ušavši u keliju, video svu onu krv, pratio je krvavi trag, upao u oltar i, u
istom trenutku, u rukama oca Grigorija našla se štangla kojom ujutro razbijaju led s
crkvenih stepenica; tupim krajem te štangle otac Grigorije je, bez razmišljanja, potegao
na moj potiljak, zauvek isključivši ton, a tek posle su krenuli drugi da me mlate, najpre
ljudi iz manastira, a posle i smolenski specijalci koji su izašli na lice mesta, toga se više
ne sećam, naravno, ne pamtim šta se sve tamo dogadalo. I sledeći put sam video samog
sebe posle nekoliko meseci, a skoro tri meseca sam bio u komi, u nehigijenskim
uslovima, jer se, naravno, niko nije bavio mojim telom, i ja sam trulio, kao prokisli
krompir u trapu, ali, bog zna zašto, ja sam se, odjednom, jednog lepog dana osvestio, a
onda još i počeo da se oporavljam, na sveopštu žalost, jer sada je, kakotako, neko morao
da pazi na mene: da mi na lice stavlja metalnu brnjicu, da me vodi u lancima, da čisti za
mnom govna i mokraću. Jednom rečju, eto jula, sredina leta, a ni jednog jedinog
sunčanog dana. I tako, sada nikako da raspoznam gde je moja krv, gde teče u mojoj glavi
i kola mojim venama, a gde tude misliinjekcije klize kroz crvenu, unutar ruku i nogu,
kroz crvenu unutarnju krv, u meni, a za to su krive injekcije, injekcije, koje, kao da su
neke tuñe pčele, ali bez meda, jer, ovde ne treba očekivati med, jer ovde nema meda. U
julu nema meda. Ne, ništa se tu ne može, nema meda, i gotovo. U julu nema meda.

Sektor B

- Ko me to odvezao od mog kreveta, ko je to, ko me je odvezao od mog kreveta, i nije se

uplašio, ko nam je to tako hrabar, a, ko je taj tako hrabar, je li?
- Ja.
- Nešto te ne vidim. Ko?
- Ja. Pogledaj gore i sve ćeš shvatiti.
Pogledao sam gde mije rečeno gore, a tamo samo beli čaršav i rupa, i nikog nema.
- Ko si ti? Odgovaraj, ko si? Ko si ti?
- A ti pogledaj uvis ponovo mi je rekao pogledaj uvis osam, ako ne i devet puta je
ponovio.
- Nema tamo nikoga. Ko si ti? Gledam uvis, ko si ti? Ja gledam. Ko si?
Јa sam gledao i gledao. Gledao, gledao. Gore. Gledao, i gledao i nikog. Ko to govori, ko?
Nikog nema.
- Ko to govori, ko?
- A ti pogledaj uvis, to sam ja.
- Оpet, isto, nagovori, uvek isti nagovori. I opet, nagovori, isti nagovori.
A i pre sam gledao, naravno, nisam video, eto u čemu je sav užas. Gledao sam i pre, a
video... to je strašno.
- Ko si ti, pauče zamalopavuneni, ko si ti, na mom plafonu, pa ko si ti?
- Ja.
- Šta, nisi me čuo, šta?
- Ja rekao je, tiše nego malopre, ali svejedno, čuo sam razgovetno svako slovce.
- Ko?
- To sam ja. Vidiš, ko? To sam ja rekao je još tiše, ali je to u mojoj kičmenoj moždini još
glasnije odzvonilo. ,,To sam ja", odzvanjalo je, ,,ja, to sam ja".
- Evo ti! bacio sam se i udario, jednom, dvaput sam ga udario, ili pet puta, udario sam ga
i kvit. Pet i tri, a i samo dva moja udarca su bila dovoljna, tom paukuja, da se strovali sa
svog oljuštenog plafona i, svom težinom, tresne na moj drveni patos i da mi, na kraju,
dopusti da se vratim u moje predašnje stanje i da gazim svojim nogama, gazim,
razmazujem po crnom podu tog nametljivog paukaja, da ga gazim i ne izgazim, japauka,
jer ja pauk i jesam. To sam ja, zamalopavuneni. I tu se svršava.

Sektor A

I tako, posle tri meseca, a možda i četiri, a ako računam i pauka, pa još i injekcije, i celih
šest godina godina, naravno, godina, jer je odavno već reč o godinama, a ne o mesecima.
I tako, posle šest, zajedno s paukom, injekcijama, pa i sa mnom, i, eto, posle šest godina,
i plus, krv iz nosa više ne curi izjutra, eto, posle svega toga, ja sam se, odjednom, prenuo,
ustao, protegnuo se, zevajući, izašao, i eto, spazili su me, samo mene, eto tako. I više me
nisu videli, mada, možda je moje telo još uvek ležalo na onom krevetu, telo je možda i
ležalo, a ja sam otišao. Eto, tako.

Sektor C

Napomena:
Na sceni koja predstavlja obično klizalište, pojavljuje se ŽANA (iz mog detinjstva) M., to
je sigurno ona, jer ja umirem, umirem, a ona klizi, klizi po ledu, moja ŽANA M. Tok
drame se na tren zaustavlja i ponovo se nastavlja, posle sekunde. I mi: ŽANA M., ja i sve
ostalo, svi mi klizimo po Ledenoj dvorani, ukrug, a pod nogama led, debeli led, led, vrlo
čvrst led, i toje to. Mesto odvijanja radnje: klizalište, zimi, ili leti, kadaje umesto leda
beton, ili uopšte nema klizališta, ili veštački led u jesen, a oko nije tako, onda ima meda u
julu, povlačim svoju reč ujulu ima meda, ako ne moiete da krenete daIje, kao što ste išli
onda ujulu ima meda, madaje ranije sasvim suprotno (onima koji idu dalje) rečeno: ,,U
julu meda nema". ŽANA iz mog detinjstva M., čim je ušla kod mene, tamo gde sam
ležao u lancima, sputan ludačkom košuljom i kožnim kaiševima, čim je ušla u zagušljivu,
smrdljivu sobu, odmah mi je postavila prvo pitanje:
- Hoćeš da pišaš?
A ja ne čujem, gluv sam, ne čujem nema zvukova u mojoj glavi, a da čitam s usana još
nisam naučio, ne znam o čemu to ona. Vidim da se obraća meni ali o čemu se radi, ne
znam šta to ona priča, još ne mogu da shvatim, o čemu ona to, još ne shvatam, i kraj.
- Hoćeš?
- O čemu ti to? još se ne dosećam.
- Hoćeš li, ili nećeš da pišaš, lepo te pitam, odgovaraj?
- Šta ti to pričaš? još ne shvatam. Ali ne oglašavam se, kao da nisam samo gluv, već i
nem, mada je ona, sigurno, pročitala u mojoj bolesničkoj listi da mogu da govorim.
- Pa seri u gaće ako si moron, a ako si pametan kenjaj u nokšir, ko će ti ovde, osim mene,
ponuditi nokšir, iskoristi dok sam još uvek tu, inače ćeš biti sav u govnima, i spolja i
iznutra, svinjo!
A moje lice ona i ne vidi, jer sam navukao masku hokejaškog golmana (samo nikako da
dočekam gol, u ludnici nema golova) i telo moje ne vidi, jer je na meni nekada bela
košulja, sada skorela i potamnela od proliva i ubljuvaka, a rukavi vezani, kao mašna na
rodendanskom poklonu. I ona moje noge ne vidi... a ja njene vidim... I šta sam shvatio?
,,U pizdu materinu, kakve čudne noge! U pizdu materinu, pa to je ljubav, to je ona moja
ljubav, nije to nikakva medicinska sestra" eto, to mi je sinulo, čim sam spazio Žanu M.
Evo je, došla ljubav! s prvim pogledom na čudne noge Žane M. to sam shvatio.
- Znam ja da ti sve čuješ, nemoj tu da mi pizdiš, pizdi svojoj bolničarki ili doktoru, nisam
ti ja osoblje iz ove tvoje dilkarnice, ne uvaljuj mi tu priču, kao ,,ne čujem", sve ti čuješ. I
sve znaš. I znaš ko sam ja, i zašto sam tu. I, onda, hajde, lepo seri u nokšir i nemoj da se
praviš da si gluvi retard, to ludilo glumi dežurnoj sestri i bolničaru, glumi njima gluvog,
usranog manijaka, a meni nemoj. Kenjaj u nokšir, dok se nisam predomislila i otisla, a
onda ćeš još šest godina ovde ležati u svojim sopstvenim govnima, seri, životinjo, kad ti
već, ljudski, nude nokšir. Ja joj kažem: „Svuci me, molim te, svuci me, a? Ja te mnogo
molim, lepo te molim, svuci me!"

Sektor A

I to su bile moje prve reči za sve to vreme. Šest godina ni zvuk od sebe nisam pustio, ni
slovce prozborio, mada sam mogao, jer jezik mi je na svom mestu, u ustima. I moja
gluvoća nije smetnja zvucima i rečima (gluv sam nisam nem), ali ja ni zvuk, ni glas, ni
uzdah nisam pustio. Šest godina sam ležao privezan za krevet ili za metalnu šipku
pričvršćenu na zid moje sobe, šest godina proletelo, kao jedan dan, zažmurio sam u
utorak, a otvorio oci u sredu, i ni zvuka, tišina utorka prešla u tišinu srede. A ako je šta i
bilo, to se desilo bez moje volje, moje želje. I ako sam i ispuštao zvuke, izgovarao reči, ja
se toga ne sećam, a svesno usta nisam otvarao, a, i ako sam nešto pričao, ili stenjao, to se
sve dešavalo bez mene, jer šest, i malo preko toga, godina mene ovde nije bilo, nije bilo
mene u meni samom. Šest godina i jedan i po mesec mene nije bilo, što znači da ni mog
glasa nije bilo (a ako ga je i bilo, onda nije bio moj), a dah (isto tako ne moj), ako je i
izlazio iz mojih usta, ja s tim nisam imao nikakve veze, jer jeste telo ležalo tu, na krevetu,
u zatvorskoj ludnici, ali je moja duša, zato, bila na sasvim drugom mestu. Telo u
govnima, na ležaju, u pomijari za otpisane ludake, a duša, šest godina, nastupala u
ledenoj hali, na klizalištu, čas na veštačkom ledu, čas na pravom, klizala se na sličugama
proizvedenim u gradu Arhangelsku, u kome, kad smo kod toga, sva tri moja sina rade kao
čuvari i još se niko na njih nije požalio. Znači, dobro čuvaju, bez dilova sa strane i
mutljavina!
Naravno, Žana M. se zaprepastila, kao nevina devojka koju, u mračnom sokaku, siluju
petorica, začuvši prave pravcate reči kako se kobeljaju iz mojih usta. Kako i ne bi, takav
dogañaj šest godina manijak i ubica ćutao i srao u gaće, i, odjednom, evo ga progovorio.
E, to je dogadaj! I mada je Žani M. to bio, kako smo kasnije tokom razgovora razjasnili,
tek prvi dan rada u ovoj ludnici (siromaštvo će svakog naterati da čisti govna za
ludacima, pogotovo ako te kod kuće čeka dete predškolskog uzrasta, a muža nema, niti ga
je ikad bilo) i, naravno, tokom ovih šest godina me nije negovala (ona je, za to vreme,
radila u raznim prodavnicama kao kasirka i prodavačica, i sa svih poslova su je, zbog
različitih povoda, otpuštali, tako da je, kada se oslobodilo ovo mesto govnočistačice u
zatvorskoj ludnici, ona prosto ñipala od sreće samo da njen sin predškolskog uzrasta ne
svisne od kineske instant hrane, i šta, šta ako su ludaci, a govana se ona već odavno nije
plašila) i zato nije videla kako sam ovde spavao ne dolazeći svesti šest godina i jedan i po
mesec (naravno, ne ja, već moje telo, kao što je već rečeno, ja sam brazdao led svojim
astralnim sličugama, negde daleko, daleko, u najdaljem i najzabitijem delu mog mozga,
na veštačkom ledu klizališta) i, evo, iako je ta ŽANA M. prvi put tog dana kročila u moju
sobu smrada i vakuuma, koja se u ovoj ludnici naziva ,,bolnička soba", a zapravo je to
ćelija, dva sa dva, s ležajem oblepljenim mojim govnima, kao crkveno zvono glinom dok
ga izlivaju, nju su, odmah, upozorili ko sam ja i šta sam ja. Naravno, nikome, pa ni
dežurnom lekaru (za koga sam posle saznao da je umalo pa svetac, skitnicama i
narkomanima deli milostinju), nikome, ni na kraj pameti, nije padalo da ću ja, ovakav,
komad šestogodišnjeg poluraspadnutog govna, odjednom, početi da se orijentišem u
prostoru, pa čak i da govorim. Ali, odjednom sam se prenuo i progovorio.

Sektor C

- Svuci me, molim te, svuci me.

- Kome si ti to sada rekao, meni?
- Skini to s mene, ovako se više ne može.
- Znaš šta ja imam? govori mi ŽANA. Znaš šta imam za tebe? Ja imam nokšir. Nokšir za
tvoje govno, znaš šta je to govno?
- Ili, svuci se ti. Svuci mene ili sebe, kako hoćeš. Hoćeš mene ili sebe?
- Znaš ko si ti?
- Evo, druga polovina jula, a kiše nema, nikako je dočekati.
- A ko sam ja, znaš li, ili da pozovem dežurnog doktora? Znaš šta je to „dežurni doktor"?
Savetujem ti da se brzo prisetiš, inače će ti koknuti takvu injekciju da ćeš posle još šest
godina da truliš ovde u sopstvenoj mokraći i govnima, a možda se nikad i ne probudiš, ko
sam ja? Znaš li ko sam ja? Odgovaraj ili se više nikad nećeš probuditi, ko sam ja? Znaš li
ko sam? Odgovaraj, ovo ti je poslednja šansa da staneš na noge i pogledaš kroz prozor.
- Ti si Žana M.
- Tačno. A ti? Odgovaraj ili ću pozvati lekara i gotovo je s tvojim ozdravljenjem.
- Svuci me, molim te, ili se ti svuci.
- To, to. Vidiš da možeš, kad hoćeš. A ime ti je Petar. A, sećaš li se, Petre, koliko ti je
godina?
- Da, sećam se, šezdeset tri. Roden sam 1950, pre trinaest godina sam slavio pedesetu.
- Dobro. Pošto si bio dobar, i ja ću. Svući ću te.

Napomena:
I, evo, već NELA (jer, zapravo, toj ženije ime NELA, a ne Žana i ona nije iz detinjstva i
nije M„ ona je iz drugog, sasvim drugog iivota, Nela i prezime joj počinje na D, mada,
zar je to vazno, kako se ko u stvari zove, jer, možeš ti da budeš i triput Nela D. iz zrelog
života, ako misle da si Žana M. iz detinjstva tako i jeste u tom trenutku. Kako koga zovu,
taj to ijeste, i time se ovo pitanje iscrpljuje), prilazi ta NELA, koju zovu Žana M., dolazi
do PETRA koji leži u postelji nasred zamrznutog jezera (u bolničkoj sobi), skida brnjicu
s njegovog lica, odvezuje kaiševe kojima je pričvršćen za krevet i svlači sa njega svu
odeću. I, evo, PETAR je potpuno nag, onakav kakav je davno došao na ovaj svet. I, evo,
oni već više nisu na ledu, već na ravnoj betonskoj ploči. Beton i samo beton, kudgod da
pogledaš, levo ili desno, svuda sivi beton, i nista drugo. Goli PETAR i
tridesetpetogodišnja NELA s čudnim nogama, i beton. I naše sličuge mogu se sada,
slobodno, odložiti na proscenijum, jer tokom sledećih šest godina one nam više, sigurno,
neće biti potrebne. Nećemo se klizati na betonu, nama treba led.

Sektor A

O čemu sam razmišljao u času kad se sve to dogodilo? Pomislio sam na mnogo toga.
Samo tokom jedne jedine sekunde, sto pedeset hiljada misli projurilo je na specijalnim
rolšuama betonskom pločom u predelu mog potiljka (tamo mi je beton, a u predelu čela je
meki stiropor). Ogromna količina misli, ako ne baš sto pedeset, onda ih je, u krajnjem
slučaju, bilo tri:
Prva misao:
Pojesti tu moju Žanu M., totalno i skroz, jer je ionako svejedno, opet će me privezati za
krevet, a možda će me, štoje i najverovatnije, ukokati, neće se mnogo nećkati, ubiće me,
makar će ona biti u meni, cela, moja Žana M. i njene čudne noge i njene grudi koje su baš
po mom ukusu. Muškarac zbog toga i vredi, što uzima ženu, potpuno, uvlačije u sebe do
kraja, dok ne umru, on, ili ona. Ljubav se svodi na puku radnju, uzmeš i pojedeš, traje
nekih dva sata, dobro, u krajnjem slučaju tri.
Druga misao:
Otkinuti glavu onom starčiću koji me šestgodina posmatra iz levog ugla moje sobe, jer
sam tokom svih ovih šest godina koliko mene nije bilo u mojoj glavi mislio daje taj
starčić samo prividenje ili san, a kada se probudim, on će nestati, ali se to nije desilo;
prvo što mi je, posle čudnih nogu Žane M, upalo u oči, bio je onaj moj starac, blesnuo je
kao nekakav neprijatni oganj, nigde on nije nestao, i nije ostao s onu stranu mog
šestogodišnjeg, vazelinskog (eto, našao sam pravu reč, „vazelin", baš tu samproveo
šestgodina ijedan ipo mesec, u maloj zelenoj tegli s vazelinom, u centru te Ijigave
materije, tonući do kolena, kao u blatu, i celih šestgodina i četrdeset jedan dan, pored
mene je bio i potpuno svojim pogledom oćelavio moju ćelavu glavu, taj bradati starčić, s
detinjim licem i starim, prastarim očima, kao u Mona Lize, na slicislagalici koju sam, još
u braku, sa sinovima sastavljao) boravka, i taj starčić je, evo, opet ovde, u levom uglu
moje ma'jušne ćelije, samo stoji igleda me onim pogledom kojim lihvar odmerava
dužnika, i možda sada ustanem i konačno svršim s tom idejom, s tim starcem koji mi nije
dao mira šest dugih vazelinskih godina. Zavrnuti šiju toj ludačkoj ideji, da više ne dolazi
Ijudima kao što sam ja, čijije karakter i bez toga eksplozivan, i da me više ne smućuje, da
me ne laže, da me ne zavarava jeftinim obećanjima, čija je cena detinja suza ili
posrebreni krstić, svršiti s tim jednom zauvek, treba samo ustati, dovući se do levog
ćoška mog sobička, ščepati ga, a on, kad smo kod toga, tajpogani starčić, svih ovih
šestgodina tvrdi da se neće braniti ako ja, nekad, krenem da ga davim: „Udri me, ubijaj
me, ja se u tude stvari ne mešam, ako hoćeš da me ubiješ to je tvoja stvar, ti odlučuješo
tome", tako mi je govorio taj, izslagalice mogživota sastavljen, monalizinskom večnošću
i kartonom iz prodavnice, skroz naskroz provazelinisan Gospodtvoracsvevaseljene
starčić.
Treća misao:
Popričati s njom. A ako odjednom, čudo, koje mi se još nikada nije dogodilo (ja čuda
nisam video i ne verujem u njih), možda sada, ko zna, odjednom, sada u ovoj čudnoj
situaciji, grune, tresne me u lice, kao što onom gospodinu sa šeširom, u
smesnimfilmovima, odjednom padne na glavu krempita, odjednom, iznebuha?! Krenuću,
prošetaću ulicama iz smešnih filmova, iz komedija, proći ću nejednom već sto hiljada
puta, proći ću ispod prozora visokih kuća iz tih filmova, i, odjednom... odjednom, kao što
je i red u tim filmovima, odjednom, sjednog najneprimetnijeg prozora, napetom spratu,
odjednom će se s prozorskog simsa omaknuti krempita, spremljena za rodendan neke
male slavljenice, Rite ili Klare. Popričaću s njom. Jednom u životu tipadne torta naglavu,
možda se i čudo dogodi! Popričaću s njom. A, možda, odjednom, ispadne da je ona
jedina osoba na ovome svetu koja je sposobna da me shvati, odpočetka pa do samog
kraja. Ne ukazuje se svakog dana prilika da sretneš ženu Žanu M. s čudnim nogama i sa,
bašpo mom ukusu, jedrim prsima, možda, odjednom, shvati? Leti, leti krempita, sluša,
sluša me Žana. Proživeo sam šezdeset tri godine, a onako, da me zaista razume, još ni s
kim nisam porazgovarao.
Od tih triju misli koje su mi, u magnovenju, projurile kroz glavu, zaustavio sam se na
trećoj. Ali, imao sam ja tu i svoju računicu: ako odjednom, od razgovora ništa ne bude,
ako Žana iz mog detinjstva M., iz nekog razloga, ne bude htela da me sasluša, ili ispadne
da se čudo nije dogodilo, i krempita mi nije pala na šešir, onda ću je mirno, ako me niko
ne omete (a ko će mene da ometa, kada svi misle da ja i dalje spavam?), ja ću je onda,
mirno i sigurno, ne gubeći samokontrolu, i ne padajući u bes, ne, naprotiv, ja ću joj
optimistički i dostojanstveno, prvo otkinuti glavu idejom o životu posle smrti vazelinsko
gadnom starčiću, a posle ću, kroz dva, dobro, u krajnjem slučaju, posle tri sata, sažvakati
osnovne delove tela moje Žane M., a onda već posle, unutra, s njom unutra (ljubav to su
postupci), ja ću stati pred dežurnog lekara i pred bolničara, i onda, kako mi bude: „Udrite
me, ubijte, ja se u tude stvari ne mešam, ako hoćete da me ubijete vaša stvar, vi
odlučujete o tome"

Sektor C

Ne moraš da me pojedeš, slušam te, govori.

Sektor A

... a ja već sedam godina ne čujem ni notu, ni zvona, ni signal, čak i onda, dok sam
spavao u tegli s vazelinom, nisam čuo ni jedan jedini zvuk, i zato se onaj starčić nije
obraćao mojim ušima, jer je znao da sam gluv, već je svoje propovedi, kao ledeni ubod,
zarivao pravo u moju kičmu, tako da sam posle tih njegovih propovedi, dva, tri, čak i
više, pet, šest, sedam sati, hodao kao da su mi gaće mokre, kao da sam se usrao, ili sam
ležao (pa ja nisam ustajao iz kreveta), ležao sam posle, potpuno mokar, a bolničari i
dežurni lekar (još malo pa svetac), naravno, ništa drugo i nisu mogli da misle, nego da je
ta tečnost u mojim gaćama zapravo mokraća. A to i jeste bila (mokraća), samo ne iz mog
kurca, ona je tekla iz propovedi tog starčića, spuštala se niz kičmu i napunila mi gaće, baš
kao što kišnica posle pljuska prepuni kacu u bašti. A šta možeš da pronadeš u baštenskoj
kaci posle kiše, na samom dnu te kace, najdublje, šta možeš da nañeš, šta? Jul i više ničeg
drugog nema na dnu baštenske kace. Jul, i ništa više. Jul, i ništa.

Sektor C
Napomena:
I upravo na tom mestu: „Jul, i ništa", završava se prvi deo toga što se ovde odvijalo i
upravo počinje drugi deo onoga što će se odvijati. Led i beton jednom zasvagda nestaju,
smenjuje ih lepljivi avgustovski med, naravno avgustovski, a ne julski, jer, kao što je
ovde više puta ponovljeno ujulu nema meda.
- Dobro, i zašto ti sve ovo radiš, zašto me odvezuješ i puštaš na slobodu, zbog čega?
- To ne mogu da ti objasnim, ja činim ono što meni treba, i to je za sada sve.
- Ali, to što ti radiš, to je već rizično po tvoj život, da li to shvataš? Ili zaista tebi baš nije
sasvim do kraja jasno do čega sve može dovesti to što radiš?
- Ja ne znam. Radim ono što treba, i to je, za sada, sve.

Napomena:
NELA leže na površinu i ostaje da leži. Ostaje da leii. Sta ona radi? Ostaje da leži. Da leii
na ploči ogromnog stola, jer se ta površina na kojo) su se njih dvoje nalazili, pre nekoliko
minuta pretvorila u ploču ogromnog stola, ogromnog astala, čiji kraj niko ne može
dosegnuti. Krajevi tog stola se ne vide, ne vidi se ni ono što je ispod stola, jerjepred nama
samo ogromna ploča, ogromna tabla, koja se že do ruba horizonta. Sto. NELA ostaje da
leži na tom stolu, kao servirana večera, leži jelo na stolu, i to nikog ne čudi. Jelo i treba
da je na stolu, nema tu ničeg čudnog, sto i postoji zbog toga da bi na njemu lezala hrana.
NELA leži na površini, spremna na sve. Ona lezi napovršini tako daje na prvi pogled
jasno žena koja leiipred nama spremnaje na sve, apsolutno na sve, u smislu da nepostoji
ništa na ovom svetu na šta ona nije spremna spremna je na sve.

Sektor A

Ona je to rekla i legla je na sam patos, kraj mojih nogu, legla je, kao lija što se sklupča
pod šamlicom, da bi posle, kad se svi naviknu, kad zaborave na nju i prestanu da obraćaju
pažnju, na tu lukavu lijicu, hop, skočila na klupicu, pa na policu, pa na peć, i dalje,
zauzme čitavu kuću, onda istera gazdu na ulicu. On je pustio da leži pod šamlicom, a ona,
hop, jen', dva, tri, on nije uspeo ni da se pribere, kad, pametna lisica već sve zauzela,
čitavu kuću, i niko ne zna gde će sad domaćin, gde glavu da skloni znamo mi te
smicalice, niko nas ne može tako preveslati. Najčudnije je to što ja mogu, zaista mogu, da
ustanem i, jednostavno, da odem. Ili, ako se baci na mene, mogu da vrisnem, i, bukvalno,
za deset sekundi, dotrčaće bolničari, i sve te misli o julskom ledu, zajedno s njim samim
će se pretvoriti u komad okrvavljenog govna. Najčudnije je to što sam mogla da odem još
pre dvadesetak minuta, nisam, zapravo, ni morala da pričam s njim, a najnajčudnije je to
što uopšte i nisam morala da radim ovde, jer ovde plaćaju malo za to koliko se živaca
troši. Ali, iz nekog razloga, ja ležim na podu, u kavezu sa opasnim, ludim zločincem, s
manijakom, koga već šest godina drže vezanog, s brnjicom na ustima. A ja ležim tik kraj
njegovih nogu, izlažem se smrtnoj opasnosti, iako me kod kuće čeka moj sinčić kome
sam potrebna i koji bez mene ne bi preživeo. Ja ležim tu, evo, ovako, kao parče kobasice,
koju će odmah pojesti, i nemam čak ni s kim da popričam, jer je moj jedini sagovornik,
pored toga što je neuračunljiv, još i gluv. Mada, i da nije gluv, svejedno, ne bi shvatio to
što govorim, a ja, zapravo, ništa i ne govorim, ja, zapravo, i nemam šta da kažem. Ja
ležim i ne shvatam šta se dogaña, zašto se dogada, i dogada li se uopšte, ili se već
dogodilo, ili će tek početi da se dogaña, ne znam, ništa ne znam. Jedino što znam jeste da
ležim. I samo želim, iz meni potpuno nepoznatih i neobjašnjivih razloga, želim da još
ležim tu, i da ne odem, i, uopšte, da budem ovde, ne znam zašto, zašto, nema odgovora, a
osećam se kao da sam u starom bakinom sanduku dugo, dugo tražila njenu staru
venčanicu, tražila je, tražila, mnogo, mnogo dana i noći, i godina, i odjednom je pronašla.
A šta će mi, ne umem da objasnim. Ali mi treba. Mnogo mi treba. Dugo godina sam je
tražila i pronašla sam je. Pa, hoćeš li nešto da mi kažeš ili će se na ovome sve završiti?
Šta ćemo dalje, mislim, kakvi su nam planovi, hoćemo li razgovarati ili ćemo odmah
doneti odluku da je sve gotovo?

Sektor B

Vidim, vidim ja, kako me motriš iz udaljenog kutka moje svesti, vidim kako me gledaš i
podsmevaš mi se, vazelinski starčiću. Nema veze što sam trenutno zauzet drugim
stvarima, Žanom iz mog detinjstva M., bez obzira na to, ni na tren te nisam ispuštao iz
vida. I video sam kako mi se smeješ i kako mi se izruguješ. I ja ću, veruj mi na reč, a
možeš i da mi ne veruješ, sada mi to nije važno, veruješ li mi ili ne, ja ću, čim rešim ovo
sa čistačicom Žanom M., čim rešim pitanje njene sudbine, a to će se dogoditi ubrzo, jer
nema tu šta više da se oteže, znači, čim rešim njen problem, odmah ću, bez odlaganja,
rešiti i tvoje pitanje. A rešiću ga, veruj mi, a možeš i da ne veruješ, rešiću ga ne
privremeno, već ŽANAvek. Jer, ako si ti, vazelinskosmrdljivi starčiću, Gospod stvoritelj
sveg postojećeg, onda ja rado, vrlo rado, verujem da ti i jesi Bog. I, s ogromnim
zadovoljstvom, ja ću te koknuti, svršiću s tobom, i izbaviću se od tebe i od tvog
vazelinskog zadaha, i udahnuću punim plućima i nastupiće moj praznik velikog
„Izbavljenja", ali će taj praznik doći nešto kasnije, malo kasnije, a za sada sedi tamo gde
si, prenemaži se i odbrojavaj svoje poslednje minute, još malo si bog, lepo to iskoristi,
jer, uskoro, vrlo brzo, neće biti ni vremena, ni boga, samo ja i svet oko mene.
Napomena:
On je legao preko nje, ona je nestala pod njegovlm telom. Površina bolničkog poda se tog
trena preobrazila u tamnu vodu.

Sektor C

- I posle tih reči, on je legao na mene, strovalio je svoje bolesno, naduveno telo. Legao je
i ostao da leži. Ja na podu, on na meni, ne čuje se nijedan voz. Tišina.
- Čuješ li me, Žana? Hoću da ti kažem nešto vrlo, vrlo važno.
- Govori.
- Ugledao sam te kraj tarabe, mislim da je to bila tvoja taraba, tada si imala tačno trinaest
godina i četiri dana. Kako znam za ta četiri dana? Ti si mi rekla. Prišao sam ti, odmerio
tvoje noge, pažljivo, čudne su, rekao sam da su čudne, a ti si odgovorila, ko zna zašto, da
tog dana imaš tačno četiri dana i trinaest godina. Sećaš se?
Ne.
- A kako to, Žana? Ja se sećam, a ti se ne sećaš, zašto to?
- Zato što ja nisam Žana. Drugačije se zovem. Ja sam potpuno druga, nisam Žana M. iz
tvog detinjstva, ja sam iz tvog sadašnjeg života, zovem se Nela i moje prezime je na
slovo D.
- Ja ti verujem, Žana, verujem svakoj tvojoj reči. Verujem da si Nela D., verujem da ti
nisi ti, ja verujem, ali hoću da čujem odgovor na moje pitanje. Zašto se ničeg ne sećaš,
Žana, šta se to dogodilo?
- Sećam se svega, osim onog što ne znam. Ništa nisam zaboravila, jednostavno, o tome
još ništa ne znam. Ispričaj mi i ja ću znati, zapamtiću, zauvek.
- Sve je to vrlo jednostavno, Žana. Vrlo jednostavna priča. Za tebe jednostavna, a meni
vrlo dugačka, dugačka pedeset godina. Upitao sam te tada, nije li prerano? Nije li
prerano, makar i u tih tvojih trinaest godina, hajde, čak i da dodamo ta četiri dana, nije li
prerano da staneš pred tako zaljubljivog momka kao što sam ja i da pokazuješ svoje
čudne noge, mislio sam, malčice je prerano, mogla bi cura da pričeka do osamnaeste, pa
da počne sa izlascima.
- Dobro, dalje ne treba. Nisam ja tebi nikakva Žana. Čini sa mnom šta hoćeš, ali, molim
te, stop.
- Ne, ne stop, nego dalje. Nisi mi odgovorila tome i služe devojačka kolena, da blesnu i
zaslepe momačko oko. Ali ne u trinaestoj godini, šmizlo, ne u trinaestoj da bleskaš preda
mnom svojim čudnim nogama, makar da si pričekala još dve godine, pa tek onda...
- Ne zavisi od mene, već od mojih nogu, kada će da blesnu. Neću valjda sada da sebi
odsečem noge zato što su one, pre vremena, blesnule i otele se ispod suknje baš pred
tvojim očima?
- Ne, ne treba ih seći. Ali, šta je na meni da činim u takvoj prilici? Ja bih odmah tvoje
noge odveo pred oltar, ali njima je, baš kao i tebi, trinaest i četiri, ne mogu da se oženim s
njima, nije po propisu, ne sme se.
- Pa, i da je moguće venčati se, svejedno, ja ne bih dala svoje noge tebi za ženu, ni sada,
ni u šesnaestoj, ni u šezdeset petoj godini.
- Ali, zašto? Zar se nisam dopao tvojim nogama, pa ja sam lep muškarac, snažan, i umem
silno, silno da volim.
- Znam. Znam da možeš da voliš, odmah sam to shvatila, čim sam ušla u tvoju bolničku
sobu. I mada si ležao sav u govnima, privezan kaiševima za krevet, ja sam odmah
shvatila da ti možeš strašno jako da voliš.
- Mogu. Ja mogu da volim, snažno i duboko. Ja mogu da volim tako da se nebesa rastave
i zemlja ti izmakne pod nogama. Doñi, Žana, ne boj se, sve je ovo tvoje, zahvati Ijubav
onoliko koliko možeš da poneseš.
Napomena:
Ne previše duga pauza prekida njihov dijalog.

Sektor D

Tako se mnogo vode nakupilo u mojoj glavi, za sve ove godine, dok sam tragala.
Ogromne, duboke bare u mom mozgu. Gacala sam po njima u gumenim čizmama, ali, se
voda, ipak, prelivala i noge su mi, ipak, bile mokre. A proleće nadire i nadire, postaje sve
toplije i toplije, sneg se topi i topi, i vode u barama je sve više i više. I ja sam, ne do
kolena, već do grla u vodi. I sva vrata zaključana, sve kapije zamandaljene, i sva ljubav je
tamo, s one strane vrata i kapija, a ovde sam ja do grla u prolećnoj bari, a ključeva, da
izañem, nema. I, evo, sada si tu ti. Cudovišni čovek mi pruža ruku, nešto krijući na dlanu.
Šta mu je to, u pesnici? Čovekčudovište opušta pesnicu, na njegovom dlanu ključevi.
- Gotovo je, Žana, stigla si, udi.
- Bezumlje izjeda laž. Krv satire nepravdu. Dveri se otvaraju. Na smenu proleću dolazi
leto, za martom sledi jul, bare hlape, voda nestaje, vrata i kapije se otvaraju, i ja mogu da
udem. I ja ulazim, i sva ta ljubav je sada moja. Evo tog jula! Evo jula i evo mene. Toplo,
ali podnošljivo, strašno, ali lepo. I nisu mi više potrebne gumene čizme, svršeno je s
barama, ja sam stigla.
- Udi, Žana, raskomoti se, sada ću ja s tobom raditi sve što smatram da je neophodno.
- Gotovo, došla sam. Sad će mi biti ponuñeno sve ono što je najneophodnije. Spremna
sam na sve, osim na med, jer ja znam u julu meda nema. Sagorelo, ispepelilo se moje
srce, a u njemu dva psa. Jedan mali, garavi, koji me se uvek plašio, a drugi ogromna kuja
koje sam se celoga života ja plašila.. Sve je izgorelo u plavkastom ognju, ništa u mojim
grudima nije ostalo, tako da sam čitav sat, i nešto više, živela s ledenom prazninom u
grudima, živela sam s rupom umesto srca, duvao je vetar, sveto mestu u mojim grudima
je bilo prazno, ali takvo mesto ne može ostati dugo prazno i, evo, već se u mojim grudima
našlo nešto novo, možda je to novo srce, a možda i novi zidni časovnik s klatnom. Njiše,
njiše se klatno. Vrti, vrti mi se u glavi. Ljubav se iz blatnjave prolećne bare pretvorila u
letnji mesec jul. Voda u glavi isparila, strahovi i loše misli prošli. Postala sam ljubav, i
sva sam Ijubav. Evo me ljubav sam i ležim na stolu. A ljubav, to je hrana. Ljubav to je
jelo na prazničnoj trpezi. Evo me, ja sam blago nedopečena ljubav, ležim na stolu kao
komad bečke šnicle, čekajući da nastupi moj čas. Ležim, Ietnja, julska Ijubav, na
postavljenom stolu i čekam svoj čas. Čekam kada će se sa mnom nahraniti oni koje vole
takvu vrstu kuhinje. Ležim, kao hleb i vino na trpezi, i čekam da me progutaju. Na sve
sam spremna. Na mestu gde se nalazilo moje sagorelo srce su sveti darovi. Učinite sa
mnom sve što je neophodno. Ja sam spremna na sve, ja sam došla.
- Čuješ? Muzika, čuješ li muziku? To ja sviram na svojoj maloj harmonici. To su moji
zvuci. To znači da se približavam, to znači da sam sasvim, sasvim blizu, ja sam tu, pored,
ja sam tu negde. Ja sam došao, već sam ovde, to je moja muzika, zvuci moje male
harmonike. Gotovo je, stigli smo. Svršeno je s našim kretanjem. Spremni smo da
nestanemo. Jesi li spremna da nestaneš, Žana iz mog detinjstva M.?
- Ime mi je Nela, spremna sam da nestanem, na sve sam spremna. Stigli smo.
Napomena: Pauza.

Sektor B

I tada sam se bacio ka gornjem uglu moje sobe, bacio sam se na plafon, tamo gde se
pritajio moj stari drug, vazelinski bog, bacio sam se na njega, i jednim zamahom mu
otkinuo njegovu vaseljensku glavu. I nema više starčićasvedržitelja, stropoštalo se na
patos njegovo telašce, ja sam odozgo kidisao na njega svojom unutarnjom viljuškom i
unutarnjim nožem u rukama. Kidisao sam na njega odozgo, kao što proždrljivi debeljko
kidiše na kijevski kotlet, navalio sam i pojeo sve, do poslednje mrvice. Pojeo sam sve, do
poslednje mrvice. Najeo sam se hleba i napio vina, ispunio svoj želudac božanskom
hranom, ispunio se božanstvom, i sam sam postao božanstvo. Božanstvo iznutra,
božanstvo spolja. I sada je, eto, došao i tvoj čas, Žana, čas kada ćemo se sjediniti.
Nastupio je i tvoj čas, Žana, da se iz delića, iz čestice, pretvoriš u celinu. U jedinstvenu
celinu, Žana, u jedinstvenu celinu, u meni. Kao u staroj ruskoj poslovici: „Došao suri vuk
i sve, sve pojeo". I tako ispade ovaj jul, niko nije sejao, a rodilo toliko, ne možeš da
požnješ.
Sektor B

Napomena:
I sve što se dalje dogada kao da dolazi iz nekakvog najlepšegsna. Ali to nije san, već čista
java. Ono retko, skoro nemoguće stanje kada u zbilji sve postaje toliko lepo tako da
deluje prosto neverovatno daje tojava. Ali, to jeste java. Mi čujemo MUŠKI GLAS. Kao
da dolazi s radija ili iz nekakvog zvučnika. Govori nepoznati muškarac. Mi ga ne
poznajemo, ali ga onaj kome se obraća prepoznaje. To je GLAS STARIJEG SINA.
GLAS GLEBA: Zdravo, oče. To smo mi, tvoji sinovi, čuvari iz Arhangelska. Na kraju
smo nekako uspeli da te pronañemo. Mnogo godina smo protraćili dok smo pokušavali da
razjasnimo kako si nestao i gde se nalaziš. I evo nas, dolazimo kod tebe, sutra krećemo
putovaćemo dva dana. Nažalost, avion je skup, plata čuvara u Arhangelsku i nije baš
neka, zato idemo kušetom. Danas je dvadeset deveti, tridesetog čitav dan putujemo, a
prvog jula smo kod tebe. Kakva radost. Ti, sigurno, da si nekoga od nas sreo na ulici ne
bi ga prepoznao. Pa mi odavno nismo deca, već odrasli ljudi. Saši je dvadeset četiri,
Olegu trideset, a meni, Glebu već trideset peta. Odrasla ti deca, tajo, pa i ti si već zagazio
u sedmu deceniju, vreme leti kao strela. Znamo, tata, znamo. Znamo za sve tvoje nevolje
i stradanja, nije ti život ispao lak, takav kakav je, što bi se kod nas reklo, ni dušmaninu da
ne poželiš. Ali, hvala Bogu, sve je to prošlost, uskoro ćemo započeti zajednički, srećan
život.. Povešćemo te sa sobom, u Arhangelsk, tamo ćemo, kao i pre da dežuramo, a tebi
će svaki dan biti kao da si na odmoru.
- A jeste li oženjeni, sinovi moji mili, nije valjda da nijedan od vas nije uspeo da osnuje
porodicu?
GLAS GLEBA: Ne, oče, nijedan nije oženjen. Nismo imali vremena da se udvaramo
ženskom polu po čitav dan smo na dežurstvu. Posao nam crpi svu snagu i oduzima sve
naše slobodno vreme. Ali, zato čuvamo bez mane, možeš da se ponosiš svojim sinovima,
boljih čuvara ne samo da nema u Arhangelsku, boljih nećeš naći ni u svim gradovima
naše otadžbine, a možda ni u inostranstvu.. Sve, sve, ali da dežuramo, to baš umemo, u
tome smo majstori.
- Otkud vam taj talenat, nešto se ne sećam da je u našem rodu bilo nekog, makar i
osrednjeg čuvara, ni moj otac, ni deda, ni pradeda, nikad u životu nisu dežurali, na koga
ste to ispali, nije valjda na majku?
GLAS GLEBA: Ne znamo, oče, možda i na majku, kako bismo to proverili, majku ne
možemo pitati, ona je onda, kad si joj ti iz glave izbio razum, otišla od kuće i do dana
današnjeg nije se vratila. Možda smo i na majku.

Sektor A

I posle tih reči on je stegao svoje ruke oko mog vrata, tako da čak nisam uspela ni da
kriknem, nisam stigla ni da se uplašim, onda je dalje nastavio da steže, još i još, sve jače i
jače, tako da su sve boje zgasle u mojim očima, i postalo je mračno, kao u noći bez
zvezda, onda je još jednom stegnuo, snažno, iz sve snage, i sve što se dešavalo čitavog
mog života, hop, proletelo, i raspuklo se. Živela jednom na svetu žena s čudnim nogama,
Nela, koja je ličila na Zanu iz tudeg detinjstva M., živela ta žena, i prestala da živi. Još
pre jedne sekunde je bila, a već sledeće je nema.
Sektor B

GLAS GLEBA: I to je, oče, za sada, sve. O ostalom ćemo kad se vidimo. Prvog jula smo
kod tebe, spremaj se za promenu boravišta, pakuj stvari, spremaj se za novi život.
Ljubimo te. Tvoji sinovi, Sanja, Oleg i Gleb.

Sektor A

I odmah posle nestanka one žene, još je samo njeno telo ležalo na podu, kao odbačena
krpena lutka, s onim čudnim nogama a gde je sada duša, ne zna se, nju lično ne možeš da
pitaš odmah posle toga, bez žurbe i otezanja, rasparana je koža baš ispod leve dojke,
razgrnuto je meso i rastavljeni mišići, i izvadeno je ono što svaki zaljubljeni muškarac
traži od svoje voljene, a onda su odvojene šake od ostatka ruku, tu je trebalo malčice
uposliti zube, i tako je i drugi ženski deo pripao voljenom. I to se dogodilo!

Sektor C

- Molim vašu ruku i vaše srce kaže muškarac.

- Pristajem odgovara žena i, evo, njeno srce i ruku sa srebrnim prstenom na umrljanom
prstiću, muškarac već steže u pesnici.
- I sada je kucnuo čas da se pozovu bolničari i sveti dežurni lekar, zbog daljeg razvoja
svih neodložnih dogadaja. A evo i njih, tek što smo ih se prisetili, a oni grunuli u sobu,
videli šta se dogodilo, i prihvatili se posla, odnosno mene, jer ja i jesam njihov omiljeni
posao, zavrtelo se sve, plafon došao na mesto poda, ali meni to nije novost, za mene
nema novosti, kao ni meda u julu, a on je, uostalom, došao, taj dugo očekivani mesec,
došla mi moja tri voljena sina, prvog jula, skupili sve stvari, vreme je za Arhangelsk, ne
treba otezati, inače će moja trojka zakasniti na svoje dežurstvo, pod, plafon i zidovi, kuc,
kuc, kuc.
Napomena:
Pod, plafon i zidovi, u trenu, rašire krila i odlete.

Sektor A

Ne čujem šta vi to govorite, ja sam gluv, ja ništa ne čujem, a vikati je sasvim beskorisno,
već je šest godina otkako se skršio zvuk u mojim ušima, a sada je i svetlo u mojim očima
ispalo iz stroja, prekrilo ga tamno nebo i nema nijedne zvezde, tama od samog početka i
do samog kraja, večni i vo vjeki vjekov, neokončan jul.
Napomena:
Pokreti prestaju, priroda zamire, čekamo. Jesen, zima, proleće, a onda i leto. Sredina leta
jul. Sve se promenilo, ali nije počelo iz početka, već se nastavilo. „Gotovo", krenulo
dalje. I mi krenuli za njim.

Sektor B

NEPOZNAT MUŠKI GLAS: Šta ste mu vi, rodaci?

GLAS GLEBA: Mi smo njegovi sinovi.
NEPOZNAT MUŠKI GLAS: Šta, sva trojica?
GLAS GLEBA: Sva trojica. Možemo li da ga nosimo, ili da još čekamo?
NEPOZNAT MUŠKI GLAS: Šta tu ima da se čeka, nosite.
GLAS GLEBA: Pa, braćo, hoćemo li?
NEPOZNAT MUŠKI GLAS: Gde ćete s njim, mislim, da ga sahranite, jeste li odredili
mesto?
GLAS GLEBA: A šta ima da odredujemo. U Arhangelsku, naravno. Naš taja je čitavog
života maštao da dospe u Arhangelsk, eto, ostvarili mu se snovi. Tamo gde je hteo, i
dospeo je. Pa, hoćemo li? Eto, oco, sad ćemo s tobom u naš Arhangelsk, i što pre, to
bolje. Nemamo vremena na pretek, prekosutra dežuramo. Sanjka, Oleg, držite ga za noge,
a ja ću trup. I jen', dva, tri, hop! Nosimo.
Napomena:
ŽENA koja izvodi tekst odlazi sa scene.

ZAVESA

Moskva, februar-oktobar 2006.