8.

Leon Batista Alberti - umetnik kao univerzalan

covek -
renesansa

Postoji nekoliko predrasuda u vezi sa renesansom. Prva je da je to

naglaseno umetnicka epoha, a njene dve najvece strasti su knjige i
arhitektura. Otkrivaju se mnogi tekstovi klasicnog antickog nasledja i
prevode se.
Druga predrasuda je da renesansa radja nesto sto je ranije postojalo.
To je epoha koja donosi otkrice stamparije, dalekih kontinenata, po
mnogo cemu samosvojna, gde su savremenici renesanse i pored
svog zanimanja za starinu naglaseno moderni.
Treca zabluda je da je to doba koje je ateisticno. Posebno umetnici
renesanse su veoma religiozni. Leonardo da Vinci pokusava da
legitimise slikara kao rodjaka Boga. Rodjak Boga je onaj koji se
vezuje za ideju kreacio kontinuo – ideja koja povezuje umetnicko i
bozije stvaranje. Umetnik u stvarima pronalazi njihovu pravu prirodu
koju je stvorio Bog. To je vise od pukog prikazivanja. U tom poslu je
renesansnim umetnicima posebno pomoglo otkrice perspektive.
Leon Batista Alberti je napisao dva cuvena traktata, rasprave o
slikarstvu. To je tipicno za renesansu, jer su umetnici istovremeno i
ideolozi. Umetnici su proucavali kako matematiku tako i filozofiju,
teologiju. Leonardo ce govoriti da nijedan satav nije vredan ak nije
potkrepljen matematicki. Direr ce doci u Italiju da upozna Luku
Pacolija koji je napisao “De divina proporcione”. Dolazi da se upozna
sa perspektivom, a ne sa delima velikih majstora proslosti. U tome je
renesansa savremena. Direr slika “Hrista na krstu” koji je prepoznat
kao autoportret, on daje zapravo, sliku renesansnog odusevljenja i
poverenja umetnika u samog sebe. Neki bi to smatrali bogohuljenjem,
ali moze da prodje u dobu u kojem je mnogo pre toga Alberti napravio
razliku izmedju faber i inventor. Razliku izmedju zanatlije i slikara.
Razlika je u tome sto umetnik mora da se razvija, obrazuje, mora da
studira. Artist studiosus – umetnik koji je studiozan u naucnom,
filozofskom, literarnom, socijalnom smislu. Alberti razlikuje dve grupe.
Umetnik koji naprosto slika, vaja, a ne bavi se studiranjem za njega je
schocchi tj. glupan. Pravi umetnik trazi mesto u zajednici koje mu do
tada nikada nije pripadalo – mesto stvaraoca. Ars moralis – ideja
moralne vestine, zivljenje zivota koji se u najvecoj meri mogao
nazvati ljudskim na umetnicki nacin je prvi put moguce u renesansi.
Ovo je naglaseno vizuelna epoha koja dosta daje na rehabilitaciji
vidljivog sveta. U tome se delimicno oslanja na perspektivu, ali i na
ideju homo mensura. Epohalno je otkrice perspektive, to otkrice da
svet, ljudi, dogadjaji bivaju sagledani iz naseg vlastitog stanovista. To
je ideja homo mensura da je covek taj koji odredjuje stvarima meru.
Renesansa je takodje doba soneta, koji su naglaseno
neoplatonisticki. Oslanjaju se na tradicionalnu, hriscansku,
neoplatonisticku svest u svetu perspektive zbog cega ih Leonardo
kritikuje. Poezija se do renesanse smatrala dominantnom umetnoscu,
Leonardo kaze da su poezija i slikarstvo u odnosu kao telo i senka,
slikarstvo je telo, a poezija senka.
Kasnije ce se u 19. veku raspravljati o univerzalnom coveku, homo
univerzale. Burhat ce Albertija nazvati prvim univerzalnim covekom,
prvim covekom koji je po svom zanimanju bio konzervator Rima.
Alberti je bio planer grada i svoj posao je obavljao na zavidnom
nivou, pokusao je da objedini pravila slikarstva i arhitekture. Napisao
je traktat o Bruneleskiju koji je isao gradom i trazio, ornamente,
holove napustenih zgrada, prozore koje vredi sacuvati, pravio crteze i
u tom smislu cuvao tu vrstu uzornosti gradnje. Imamo kod Albertija tri
osnovna elementa slikarstva:opis, kompozicija i svetlo. Za razliku od
Leonarda on je insistirao na kompoziciji. U svom traktatu koristi
termin pulchrum za lepotu, ornamentum i concinnitas.
Ono sto je takodje bitno je skretanje naglaska sa termina veneratio –
postovanje dela, na termin admiratiom – divljenje subjektivnosti koje
je delo stvorila.
Za Albertija je perspektiva naglaseno matematicka.
Astronomija je bila znacajna grana u to vreme, to je upravo jedan
uvid da svet nije konacan, da je beskonacna tvorevina. Djordano
Bruno je spaljen na lomaci zato sto je rekao da je svet beskonacan
iako je rekao da je to posledica beskonacne moci Boga. To je vreme
u kojem se covek oslanja na samog sebe, ima poverenje samo u svoj
rad kroz nesto sto se zvalo pargus mundus tj. mali svet neka vrsta
coveka kao mikrokosmosa koji radi na sebi da razvija sopstveni
pogled na svet, sopstvenu perspektivu. Covekovi produkti su uvek
konacni, nedovoljni i ograniceni, ali on moze da ih izrazi na
beskonacan nacin.
Alberti kaze da nereflektovano umetnicko stvaranje nije vredno
pomena, umetnost nije instinkt, nije izraz nekog mracnog talenta u
nama, umetnost je mocna samo onda kada je potkrepljena
unutrasnjim refleksijama autora, ako je kako kaze Leonardo sud
autora visi od samog dela. Leonardo kaze da moramo da sumnjamo
u ono sto radimo, moramo da poboljsamo, moramo da promisljamo,
mora biti bolje. Moramo da verujemo u vlastitu beskonacnost, vlastitu
neicrpnost da bi to sumnjanje i promisljanje imalo ikakvog smisla.