Opsti principi suzbijanja biljnih

bolesti

• Iako nisu znali za prirodu biljnih bolesti, ljudi su još u starim

civilizacijama nastojali da iznañu mere kojima bi ublažili štete
od biljnih bolesti i osigurali što više proizvoda za svoju
ishranu. Veliki napredak u iznalaženju efikasnih mera
suzbijanja biljnih bolesti učinjcn jc tek 50 tih godina prošlog
veka.
• Savremcni koncept zaštite biljaka, meñutim, zasniva se na
primeni takozvanih integralnih mera borbc što podrazumeva
smanjenjc ili racionalnu primenu pesticida
 1. Biljni karantin
• Osnovni zadatak biljnog karantina je da spreči unošenje
i širenje štetnih ili potencijalno opasnih štetočina i
parazita.

• Naziv karantin potiče od latinske reči quarantum, što

znači četrdeset. Navedeni termin korišćen je u prošlosti
za period od 40 dana u kome su prispeli brodovi morali
biti u izolaciji u lukama. Za to vreme bi se slučajevi
simptoma kuge i kolere ispoljili posle čega bi vlasti
donosile odluku o mogućnosti iskrcavanja posade na
kopno. Prvi slučaj ovakvog karantina zabeležen je 1374.
godine u Veneciji.
 Biljni karantin
• Karantin se u zaštiti bilja počeo primenjivati krajem 19 i
početkom 20 veka posle velikih šteta koje su nastale od nckih
bolesti i štetočina u Evropi, kao što su plamenjača krompira
(1845) pepelnica vinove loze (1847) filoksera na vinovoj lozi
(1875) i u Americi rak kestena (1904), rak cilrusa (1912) i dr.
• Jedan od najranije donetih propisa o karantinu bila jc zabrana
uvoza biljaka i biljnih delova iz Amerike u Nemačku radi
sprečavanja unošenja krompirove zlatice. Prvi meñunarodni
sporazum u cilju sprečavanja širenja filoksere je potpisan
1881. godine.
• Veliki broj zemalja saraduje na biljnom karantinu na bazi
iniernacionalne konvencije o zaštiti bilja (International Plant
Protection Convention - IPPC)
• Vlada Srbije je 1898. godine donela zakon o uništavanju
štetnih životinja i biljaka po kome su doneti propisi o
suzbijanju biljnih bolesti i štetočina.
 Biljni karantin
• Karantinske mere moraju se zasnivati na:
1. biološkim principima,
2. na internacionalnoj saradnji radi praćenja kretanja opasnih
parazita i štetodina
3. i na izučavanju njihove biologije i epidemiologije.
Organizaciju i funkcionisanje karantinske službe svaka zemlja
reguliše zakonom, u kome se navodi i spisak opasnih biljnih
parazita i štetodina.
• Najvaznije mere koje se zakonom regulišu su:

1. embargo (zabrana uvoza zarazenog biljnog matcrijala)

2. postupak prilikom preglcda biljnog materijala na graničnim
prelazima zemlje uvoznika i izvoznika robe (sa eventualnom
primenom dezinfekcije ili dezinsekcije)
3. pregled useva tokom vegetacije i gajenja uvezenog materijala na
karantinskim poljima.
 2. Uticaj savremene agrotehnike
na pojavu i štetnost biljnih bolesti

• Pozitivno dejstvo raznih agrotehničkih mera na prinos i kvalitet

poljoprivrednih proizvoda odavno je poznat proizvoñačima.
• Savremcnom agrotehnikom se teži da se obezbede što povoljniji uslovi
za rast i razvoj gajenih biljaka, koji po pravilu predstavljaju nepovoljniju
sredinu za širenje biljnih parazita i njihovu štetnost.
I. BILJNI KARANTIN
II. AGROTEHNIČKE MERE
• Seme i sadni materijal
• Plodosmena
• Obrada zemljišta
• Mineralna ishrana
• Vreme setve i gustina useva
• Navodnjavanje
 III. Mehaničke i fizičke mere suzbijanja
biljnih bolesti
• Količina primarnog inokuluma može se u
velikoj meri smanjiti.
1. orezivanje suvih grana i grančica
2. skidanje mumificiranih plodova
3. prikupljanje i spaljivanje lišća
4. termoterapija (višednevno izlaganje
povećanim temperaturama) koristi za uni-
štavaje virusa koji se nalazi na površini
semena
 5. Dezinfekcija zemljišta solarnom
energijom
• ostvaruje povećanjem temperature na
zemljištu prekrivenom providnom
polietilenskom folijom u periodu kada je
najintenzivnija insolacija.
 IV Biološko suzbijanje fitopatogenih
parazita

• Pod ovim pojmom podrazumeva se smanjivanje inokuluma ili aktivnosti

parazita tokom patogeneze koji se postiže primenom jednog ili više
mikroorganizama.

• Bilo koji faktor koji pogoduje razvoju specijalizovanih grupa

mikroorganizama u odnosu na parazita predstavlja biološki način
suzbijanja.
• Blagi sojevi biljnih virusa mogu se svrstati u antagoniste u
slučajevima kada uneti u tkiva štite biljku od virulentnijih
sojeva istog virusa.
• Antagonizam je aktivan proces i u sebe uključuje:
1. Antibiozu (uništavanje jednog metabolitima drugog organizma)
2. Konkurenciju (za hranu)
3. Parazitizam
4. Predatorstvo
5. Lizis (razgradnju biološkog materijala i može nastati dejstvom
antibioze, konkurencije ili nekrotrofnog parazitizma)
1. Biološko suzbijanje može se postjći i raznim agrotehničkim merama
pomoću kojih se stvaraju povoljni uslovi za antagoniste gajenjem
otpornih sorti, ili takvih genotipova koji pogoduju aktivnosti
antagonista.

Opšta otpornost biljaka prema parazitima može se povećati raznim merama

kao što su:
2. ñubrenje
3. poboljšanje vodnog potencijala biljaka
4. navodnjavanje
5. bolja obrada zemljišta.
• Mnoge gljive iz rodova Trichoderma, Gliocladium,
Coniothyrium, Sporodesmium i dr. parazitiraju
sklerocije parazitnih gljiva koje se održavaju u zemljištu.

• Dejstvom solarne dezinfekcije propadaju organi za

konservaciju mnogih parazitnih gljiva koji se održavaju u
zemljištu (Verticillium, Rhizoctonia, Pythium, Thielavopsis i
dr.)
 Otpornost biljaka
prema parazitskim bolestima
• Def: svojstvo biljaka da se odupiru prodiranju i širenju
parazita u tkivima i na produkte metabolizma patogena.
• U zapadnoj literaturi ovo svojstvo se označava kao
rezistentnost a u ruskoj se koristi termin imunitet (imunitas -
osloboditi se nečega).
• Otpornost moze biti prirodna osobina biljaka ili stečeno
svojstvo tokom njihove ontogencze.
• Ova osobina se može prenositi u potomstvo i menjati se
pod uticajem spoljne sredine.
 1. Gajenje otpornijih sorata

• u velikoj meri smanjuje upotrebu hemijskih sredstava

• zagadivanje prirodne sredine
• troškove zaštite useva od parazitskih oboljenja.
 Znacaj gajenja otpornijih sorata
u opstem sistemu mera suzbijanja biljnih
bolesti
• Učinjen je veliki napredak u stvaranju otpornijih sorata šecerne repe
prema pegavosti lišca (Cercospora beticola). U vreme gajenja visokopri-
nosnih vrlo osctljivih sorata, bilo je neophodno izvesti 4-5 prskanja da bi
se uspešno zaštitio usev od ove bolesti. Kod nekih otpornijih sorata koje
se danas gaje, isti efekat zaštite može se postići sa dva do tri tretiranja.
• Postoje otpornije sorte prema fuzarioznom uvenuću paradajza (Fusarium
oxysporum f.fycopersici), antraknozi (Colletotrichum lagenarium) i
fuzarioznom uvenucu lubenica (Fusarium oxysporum f.niveum),
krompira prema raku (Synchitrium endobioticum) i plamenjači
(Phytophlhora infestans) i dr.
 Priroda otpornosti
• Pod prirodnim imunitetom podrazumeva se svojstvo biljaka da se
odupire napadu parazita, da sc ova osobina prenosi naslcdno u
potomstvo i da se u manjoj ili vecoj meri menja pod uticajem spoljnih
faktora i prilagodavajucih osobina parazita.
• Stečeni imunitet nastaje tokom ontogeneze biljaka kao rezultat
unakrsne inokulacije sojevima jednog istog parazita, ili pod dejstvom
nekih hemijskih materija (indukovane mutacije). Ovaj tip otpomosti je
od daleko manjeg značaja kod biljaka nego što je to slučaj kod ljudi i
zivotinja.
• U praktičnoj selekciji koristi se uglavnom prirodna otpomost.
1. Prirodna otpomost moze biti
• Pasivna (postoji u biljkama bez obzira da li dolazi do infekcije od strane
parazita)
• Aktivna (nastaje u biljnom organizmu posle ostvarene zaraze i
predstavlja aktivnu reakciju biljke na prodiranje i širenje patogena u
tkivima)
• sorte biljaka poseduju različitu genetsku konstituciju s obzirom na
otpornost prema patogenu, a populacija parazita, takoñe, sadrži različitu
genetsku osnovu koja mu omogućava ispoljavanje manje, ili veće
agresivnosti.
• Diferencijalni sortimenti često se menjaju i
dopunjuju čime se omogućava otkrivanje novih
rasa parazita, kao i novih gena za otpornost kod
biljaka.
• Rase parazita se odreñuju na bazi tipova reakcije
diferencijalnog test sortimenta pšenice.
• Ovakvim ispitivanjima je do sada identifikovano
mnogo fizioloških rasa kod raznih parazita biljaka.
• U okviru populacije Puccinia graminis tritici
utvrñeno preko 300, kod Puccinia recondita tritrici,
preko 180, kod Erysiphe graminis triticipreko 90
rasa parazita. Rase parazita se označavaju araps
kirm brojevima ili slovima.
• Za analizu varijabilnosti populacije kod nekih parazita
poslednjih godina se umesto diferencijalnih sorti koriste
izogene linije biljaka kod kojih su identifikovani geni za
otpornost prema odredenim rasama.
• Tako se, na primer, za ideniifikaciju rasa Puccinia recondita
tritici upotrcbljavaju izogene linije sa Lr genima (Leaf rust)

• Genetsko objašnjenje uzajamnih odnosa biljke i parazita dao

jc Flor, svojom teorijom „gen za gen" otpornosti domaćina,
odnosno, virulentnosti parazita. Rase koje ne poseduju gen
virulentnosti ne napadaju sorte biljaka koje prema njima
imaju gene za otpornost i obrnuto:rase koje izazivaju jake
zaraze imaju gene za virulentnost na sortama koje ne
poseduju gene za otpornost, zbog cega su one osetljive.
• Sastav populacije parazita veoma je nejednak u vremenu i
prostoru, što zavisi od raznih agroekoloških faktora.
•U selekcionom radu se nastoji da se stvore sorte biljaka koje bi
bile otporne prema svim rasama u populaciji parazita.
•Ovakav tip rezistentnosti označava se po Van der Planku
(opšti, nespecifični, horizontalni)
Meñutim, u praktičnoj selekciji ovaj tip otpomosti veoma je teško
ostvariti.
Zbog toga se prilikom stvaranja mnogih sorata išlo na unošenje
takozvane vertikalne ili specifične otpornosti prema jednoj
ili nekoliko dominantnih rasa parazita. Ovaj tip otpornosti je,
meñutim, znatno nestabilniji i kratkotrajniji u odnosu na
horizontalnu rezistentnost.
 Pseudorezistentnost

• Pod ovim pojmom podrazumeva se osobina osetljivih sorata

biljaka,prema nekim parazitima da pod odreñenim uslovima
daju zadovoljavajući prinos i kvalitet proizvoda.

• U ovaj fenom ubrajamo:

1. tolerantnost i
2. fenomen izbegavanja zaraze.
 Tolerantnost
• Tolerantnost je svojstvo osetljivih sorata
biljaka da i u uslovima jakih zaraza od nekih
paraziia daju visoke prinose.
• smatra se one predstavljaju značajan
izvor inokuluma i opasnost za druge
genotipove koji se nalaze u proizvodnji
 Izbegavanje zaraze
• Ovaj fenomen zapazio je još Teofrast (370 - 280 godine pre naše ere)
kada je pisao da biljke na uzvišenijim terenima sa boljm
provetravanjem manje pate od bolesti
• S obzirom na razvoj bolesti zavisi od prisustva osetljivog
domaćina, agresivnog parazita i povoljnih ekoloških uslova.
izbegavanje zaraze se dogada u odsustvu nekog od ova tri
faktora.
1. Različita osetljivost prema parazitima u pojedinim fazama
ontogenetskog razvića ( mladi organi osetljiviji na Phythium,
pepelnice, većini bakterija, viruse, stariji prema Alternaria i
Botrytis)
2. Ranija, ili kasnija setva (slabiji napad kasnija setva Cercospora
beticola)
3. Vreme i trajanje cvetanja (jači napad monilioza kod višanja koje
cvetaju u prohladnim i vlažnim uslovima)
4. Gustina useva (puni sklop, manje vašiju, manje žutice)
5. Periodičnost u otvaranju stoma (sorte pšenice sa zatvorenijim
stomamama slabijin napad Puccinia graminis)
6. Temperatura i vlažnost vazduha
 Preimunitet ili unakrsna inokulacija
kao faktor otpomosti
• Odavno je utvrñeno da biljke zaražene jednim sojem
virusa postaju otporne prema drugom soju. Ovaj
fenomen je u literaturi označavan kao preimunitet ili
„unakrsna zaštita".
• On se ispoljava u vidu:
1. smanjenja broja lokalnih nekroza
2. smanjenoj veličini lokalnih pega
3. smanjenoj koncentraciji virusa u zaraženim ćelijama
4. gubljenju ili kasnijoj pojavi simptoma oboljenja.

• Identičan fenomen je utvrñen i kod nekih fitopatogenih

bakterija i kod mnogih fitopatogenih gljiva.
 Predispozicija
• Predispozicija je stanje biljaka u kojem se pod
uticajem spoljnih uslova pre ostvarenja infekcije
povećava njihova osetljivost prema parazitima.
• Faktori koji dovode do predispozicije:
1. Temperatura
2. zemljišna i atmosferska vlainost
3. Stresni uslovi usled nedostatka vlage u zemljištu
4. Svetlost (veći broj biljnih vrsta postaje osetljiviji prema
nekim virusima ukoliko se one drže kraći period u tami pre
inokulacije.
5. Smatra se da izbalansirana ishrana doprinosi povećanju
otpornosti
 Nasledivanje otpomosti
• Osobina otpomosti se prenosi u potomstvo kako pri
ukrštanju izmeñu raznih genotipova unutar vrste tako
i pri hibridizaciji izmedu pojedinih vrsta biljaka.
• Od posebnog je značaja ukrštanje gajenih i divljih
formi biljaka radi dobijanja otpornih sorata.
Čestogajene biljke dugogodišnjom i jednostranom
selekcijom gube gene otpomosti prema mnogim
parazitima.
• Postoje brojni primeri uspesnog prenosenja
otpomosti u nove genotipove.
• Nasledivanje otpomosti može biti:
• monogeno ili poligeno
• dominanto, intermedijarno i recesivno.
 Nasleñivanje otpomosti
1. Otpornost biljaka koju uslovljava jedan gen (monogeni) ili nekoliko
gena (oligogeni) sa jakim efektom (takozvani major geni) prema Van
der Planku, spadaju u vertikalnu ili specifičnu rezistentnost.

2. Meñutim kod otpornosti koja je uslovljena većim brojem gena

(poligeni), koji pojedinačno imaju mali (takozvani minor geni), ali u
celini sa kumulativnim efektom radi se o horizontalnoj ili opštoj
otpomosti.

Postoje sorte koje poseduju samo jedan dok neke imaju oba tipa otpomosti.

• Suština strategije korišćenja gena za otpomost svodi se na:

ugrañivanje pojedinačnih jakih gena sa širokim spektrom dejstva,
• unošenjem više gena u jednu te istu sortu
• korišćenje multilinijskih ili složenih sorti sastavljenih od morfološki
sličnih linija
• gajenje više sorti u istom području od kojih svaka - nosi različite major
gene
• kombinaciju više tipova otpomosti.
 Metode ocenjivanja intenziteta zaraze
1. Metode ocenjivanja intenziteta zaraze moraju obuhvatiti odreñeni broj
obolelih biljaka i stepen njihove zarazenosti.
2. Kod nekih biljnih bolesti (glavnice i gari žita, trulež plodova i dr.
intenzitet napada utvrñuje se brojanjem obolelih biljaka. Time se
istovremeno dolazi i do podataka o njihovoj štetnosti. Ako se radi o
jakom napadu nekog oboljenja, jednostavniji postupak je brojanje
zdravih biljaka
3. U slučajevima kada je intenzitet napada oboljenja nejednak na
biljkama, zaraza se mora ocenjivati na svakoj pojedinačnoj biljci.
Pri tome se mogu primeniti različiti postupci grupisanje biljaka po
stepenu zaraze (zdrave, slabo, srednje, jako obolele). To se može
izraziti procentualnom zarazenošću biljaka ili biljnih organa. Iz ovih
podataka moze se pomodu McKinney-eve formule dobiti index
zaraze.
 Metode ocenjivanja intenziteta zaraze

• Indeks oboljenja po Mc Kjnney-u izračunava se po

formuli:
I = (n x k) x 100
NxK
I = indeks oboljenja,
n = broj biljaka po kategorijama,
k = broj pojedine kategorije
N = broj svih ispitanih biljaka
K = broj usvojenih kategorija (na pr. kod ocenjivanja od
0-9, ima 10 kategorija).
• Navedene metode daju dosta objektivne podatke o
intenzitetu napada pojedinih bolesti.
 Metode ocenjivanja intenziteta zaraze

• Subjektivne ocene, skale i dijagrami za

ocenjivanje intenziteta napada.
• Najčešće se primenjuju ocene od
• 0-4 ili
• 0-9
• Kod pojedinih oboljenja izrañeni su crteži simptoma
sa različitim stepenom napada (0-100%).
• I u ovom slučaju može se odreñivati index oboljenja.
 Metode utvrdivanja štetnosti biljnih bolesti
Metode utvrdivanja štetnosti biljnih bolesti su veoma različite.

• Najjednostavniji postupak se moze primeniti kod oboljenja koja

izazivaju uginjavanje ili sterilnost biljaka. Utvrdivanjem procenta
ovakvih biljaka moze se dodi do podataka o nastalom gubitku od
biljne bolesti.
• Merenjem prinosa i utvrdivanjem kvaliteta zdravih i obolelih
biljaka.
• Na bazi korelacije izmedu intenziteta zaraze i prinosa
• Podaci sa tretiranih i netretiranih površina
5. Primenom veštačke inokulacije biljaka i tretiranjem useva raznim
fungicidima ( razlika u prinosu izmeñu kontrolnih i štićenih biljaka daju
podatak o gubicima od neke biljne bolesti.
6. Kod mešanih infekcija u prirodnim uslovima zaražavanja( ovi
problemi se mogu prevazilaziti korišćenjem odgovarajudih fungicida,
izborom mesta za oglcde i dr.
• Precizniji podaci o Stetnosti pojedinih biljnih bolesti dobijaju se u mi-
krooglcdima u prirodnim uslovima zarazavanja ili Izvesna slika o
Stetnosti pojedinih biljnih bolesti moze se dobiti upore¬divanjem prinosa
izmedu osetljivih i otpornijih sorata sa slidnim potcocijalom rodnosti.
• Biljka • Parazit

• Vrsta - Species: Identicna

• Vrsta - Species: To je populacija
individua meñu kojima nema
značajnijih morfoloških razlika.
Izmeñu vrsta su velike morfološke i
fiziološke raziike.
• Varijetet: Populacija individua.
• Meñu varijetetima postoje manje
morfološke raziike.
• Sorta (kultivar): Predstavlja grupu
biotipova sa malim morfološkim ali
značajnim razlikama u fiziološkim
osobinama.
• Biotip: Predstavlja čistu genetičku
liniju. Meñu njima postoje fiziološke
raziike.
karakteristika kao kod biljaka
• Varijetet i forma speciales Manje
morfološke razlike izmeñu
varijeteta. Izmedu f.sp.nema
morfoloških razlika. Parazitiraju na
biljkama iz raznih rodova.
• Fiziološke rase: Predstavlja grupu
biotipova, bez morfoloških razlika.
Postoje razlike u patogenosti na
sortama jedne vrste biljaka.
• Biotip: Predstavlja čistu genetičku
liniju. Meñu njima postoje fiziološke
razlike koje se manifestuju u ste-
penu virulentnosti.

Vrste kod biljaka i kod parazita oznacavaju se po poznatom Lineovom sistemu.

Kod parazita koji imaju varijetete i forme specialis, uz njegovo latinsko ime dodaje
se var. ili f.sp.
Fiziološke rase i biotipovi parazita označavaju se slovima ili brojevima, onim
redom kojim su u literaturi opisivani.
Hemijske mere suzbijanja