ROBERT

LADLAM

napisao PATRIK LARKIN

Preveo
Vladimir D. Nikolić
Naziv originala:

Robert Ludlum’s
THE MOSCOW VECTOR
by Patrick Larkin
 14. FEBRUAR
MOSKVA

Sneg, zacrnjen izduvnim gasovima automobila i industrijskim zagađenjem,

ležao je nagomilan u smetovima duž pločnika ulice Tverske, širokog
bulevara koji je prolazio kroz srce najživljeg komercijalnog kvarta ruske
prestonice. Ispod bleštavih uličnih svetiljki, pešaci, umotani u debele kapute
kako bi se zaštitili od ledenog noćnog vazduha, gurkali su jedni druge duž
zaleđenog trotoara. Reka automobila, kamiona i autobusa tutnjila je drumom
u oba pravca. Debele zimske gume vozila krckale su po soli i pesku
razasutim po ogromnoj saobraćajnici s više saobraćajnih traka.
Doktor Nikolaj Kirjanov žustro je hodao desnom stranom ulice ka severu
i trudio se iz petnih žila da se, što bolje može, nenametljivo umeša u sveopštu
gungulu. No, svaki put kada bi se neki prolaznik, mlad ili star, muškarac ili
žena, očešao o njega u prolazu, Kirjanov bi se štrecnuo, suzbijajući nagon da
ustukne ili da podbrusi pete i nada se u iznenadni, panični trk. Uprkos ciči
zimi, znoj mu se slivao niz čelo ispod šubare.
Visoki, mršavi patolog čvršće stegnu kutiju umotanu u ukrasni papir, koju
je nosio ispod pazuha, i odupre se iskušenju da je skloni van pogleda, pod
kaput. Premda je Dan Svetog Valentina predstavljao relativno skorašnji
dodatak ruskom kalendaru, postajao je sve popularniji i mnogi muškarci oko
njega nosili su poklone, čokolade i slatkiše, umotane u ukrasni papir, za svoje
supruge ili devojke.
Smiri se, reče Kirjanov užurbano sam sebi. Bio je bezbedan. Niko ne zna
šta su uzeli. Njihovi planovi su i dalje bili tajni.
Zbog čega se onda štrecaš na svaku senku, zapita suvoparno slabašni
glasić u njegovoj glavi. Jesi li zaboravio neobične izraze lica i preplašene
poglede svojih saradnika? A šta je s onim jedva čujnim škljocanjem koje
neprestano čuješ dok razgovaraš telefonom?
 Kirjanov baci pogled preko ramena, napola očekujući da ugleda kako ga
prati i sustiže odred uniformisane ruske policije, milicije. Video je samo
druge Moskovljane, udubljene u svakodnevne misli i brige, željne da se što
pre sklone s temperature dobrano ispod nule. Osetivši trenutno olakšanje,
okrenu se i zamalo sudari čelom o čelo s niskom, postarijom ženom, čije su
ruke bile prepune zamotuljaka hrane.
Žena ga prostreli pogledom i promrmlja psovku sebi u bradu.
„Prostite, babuška“, promuca dok ju je zaobilazio. „Izvinite,bako.“ Žena
je kivno pljunula na njegova stopala i namrgođeno ga posmatrala kako odlazi.
Kirjanov pohita dalje dok mu je tutnjava pulsa odzvanjala u ušima.
Nedaleko napred, neonske reklame bleštale su u sumraku, u oštrom
kontrastu s masivnim sivim stambenim zgradama i hotelima iz staljinističke
epohe, koji su oivičavali Tversku ulicu. Kirjanov odahnu s olakšanjem.
Nalazio se blizu kafića u kojem je trebalo da se sretne sa svojim kontaktom,
simpatičnom zapadnom novinarkom po imenu Fiona Devin. Kad stigne tamo,
moći će da odgovori na njena pitanja, pruži joj potrebne informacije i pohita
natrag u svoj stančić, a da pri tome niko iz vlasti ne sazna za njihov susret.
Kirjanov pruži korak, željan da što pre završi s ovim opasnim tajnim
sastankom.
Neko nalete na njega otpozadi i gurnu ga na debelu ploču klizavog crnog
leda. Noge mu poleteše napred. Sumanuto mašući rukama, izgubi ravnotežu i
sruši se unazad. Potiljkom udari u zaleđeni pločnik, a talas usijane bele
agonije prostruja kroz njegovo telo, ugušivši sve svesne misli. Ošamućen,
dugo je ležao nepomično i stenjao, nesposoban da se pokrene.
Negde u uskovitlanom oblaku bola, oseti nečiju ruku na ramenu.
Trepćući, otvori oči i pogleda naviše.
Plavokosi muškarac u vunenom kaputu skupocenog izgleda kleknu pored
njega, usrdno se izvinjavajući. „Dragi moj gospodine, zaista mi je žao. Jeste
li dobro? Baš sam trapav. Užasno trapav.“ Ne skidajući rukavice, zgrabio je
Kirjanova za mišicu. „Evo, dozvolite mi da vam pomognem da ustanete."
Ruski patolog oseti kako mu se igla zabija duboko u meso. Otvori usta
da poviče, a potom užasnuto shvati kako ne može da diše. Pluća su mu bila
paralizovana. Uzalud je pokušao da udahne vazduh, koji mu je očajnički bio
potreban. Ruke i noge su mu se trzale i drhtale dok su mu mišići munjevitom
brzinom otkazivali. Prestrašeno pogleda u čoveka koji se naginjao nad njim.
 Slabašan osmeh prelete preko čovekovih usana, a potom iščeznu. „Do
svidanija, doktore Kirjanov“, promrmlja. „Trebalo je da poslušate naređenja i
držite jezik za zubima.“
Zatočen u telu koje više nije slušalo komande njegovog uma, Nikolaj
Kirjanov je ukočeno ležao i bezglasno vrištao dok je svet oko njega tonuo u
potpunu, beskrajnu tminu. Srce mu je beskorisno podrhtavalo još nekoliko
trenutaka, a zatim je prestalo da kuca.
Plavokosi muškarac je još koji trenutak zurio u leš sa otvorenim ustima.
Potom podiže pogled i osmotri krug radoznalih prolaznika privučenih
metežom, i navuče na lice izraz zabezeknute zabrinutosti. „Nije mu dobro“,
reče okupljenima. „Mislim da je imao nekakvu vrstu napada.“
„Možda je prejako udario glavom u trotoar kada je pao? Neko bi trebalo
da pozove doktora“, reče pomodno odevena mlada žena. „Ili miliciju.“
Plavokosi čovek žustro klimnu glavom. „Da, u pravu ste.“ Pažljivo je
skinuo rukavicu s desne šake i izvadio mobilni telefon iz džepa kaputa.
„Pozvaću Hitnu pomoć.“
Crveno-bela kola Hitne pomoći su se u roku od dva minuta parkirala uz
ivičnjak. Plavo rotaciono svetlo na krovu obasjavalo je maleni krug
posmatrača, dok su iskrzane i izobličene senke plesale po trotoaru i okolnim
zgradama. Dva snažna bolničara iskočiše iz stražnjeg dela vozila s nosilima u
rukama, a pratio ih je mladić umornog izgleda u izgužvanom belom mantilu s
tankom crvenom kravatom. U ruci je nosio tešku crnu lekarsku torbu.
Lekar Hitne pomoći na trenutak se nagnu nad Kirjanovim. Uperio je snop
svetlosti malene svetiljke u razrogačene i nepomične oči čoveka koji je ležao
na trotoaru i proverio mu puls. Potom uzdahnu i zavrte glavom. „Ovaj
nesrećnik je mrtav. Više ništa ne mogu da učinim za njega.“ Prelete pogledom
po licima prolaznika. „Dobro. Ko može da mi kaže šta se ovde dogodilo?“
Plavokosi muškarac teatralno slegnu ramenima. „Nesrećan slučaj.
Naleteli smo jedan na drugog, a on se okliznuo na ledu i srušio na trotoar.
Pokušao sam da mu pomognem da ustane... no, onda je naprosto, pa, prestao
da diše. To je zaista sve što znam.“
Lekar se namršti. „Shvatam, gospodine. Pa, plašim se da ćete morati da
pođete s nama u bolnicu. Moraćete da ispunite neke formulare. Takođe,
milicija će želeti da uzme od vas zvaničnu izjavu.“ Okrenu se prema ostatku
posmatrača. „Šta je s ostalima? Da li je neko drugo video bilo šta korisno?“
 Niko u gomili ne prozbori ni reč. Okupljeni ljudi polako su se razilazili s
pažljivo nameštenim bezizražajnim licima, a neki su se već udaljili niz ulicu.
Pošto su zadovoljili prvi nalet morbidne znatiželje, nisu želeli da protraće
veče odgovarajući na nezgodna pitanja u nekoj od turobnih moskovskih
policijskih stanica ili ambulanti prve pomoći.
Mladi lekar cinično frknu kroz nos i mahnu rukom dvojici bolničara s
nosilima. „Unesite ga u kola. Hajdemo. Nema svrhe da traćimo vreme
napolju na hladnoći.“
Bolničari su žustro smestili Kirjanovljevo telo na nosila i ubacili ga u
zadnji deo kola Hitne pomoći. Jedan bolničar, lekar u belom mantilu i
plavokosi muškarac smestiše se pored leša. Drugi bolničar zalupi vrata a
zatim sede na suvozačevo sedište. Dok su rotaciona svetla i dalje bleštala,
kola Hitne pomoći uključiše se u gust saobraćaj na Tverskoj ulici i zaputiše
ka severu.
Bezbedan od radoznalih očiju, lekar umešno pretrese džepove mrtvog
čoveka, a zatim pregleda ostatak njegove odeće, proverivši i potom odbacivši
u stranu novčanik i identifikacionu bolničku karticu doktora Nikolaja
Kirjanova. Namrgođeno pogleda u ostale. „Ništa. Nema ničega. Kučkin sin je
čist.“
„Pogledaj u ovo“, suvoparno mu predloži plavokosi muškarac i dobaci
paket koji je Kirjanov nosio.
Lekar ga uhvati u letu, pocepa omot i otvori kutiju sa slatkišima. Koverte
krcate dokumentima razasuše se preko leša. Čovek ih na brzinu pregleda i
zadovoljno klimnu glavom. „Ovo su fotokopije medicinskih izveštaja iz
bolnice“, potvrdi. „Svi do poslednjeg.“ Nasmeši se. „Možemo da prijavimo
uspeh.“
Plavokosi muškarac se namršti. „Ne. Mislim da ne možemo.“
„Kako to misliš?“
„Gde su uzorci krvi i tkiva koje je Kirjanov ukrao?“, oštro upita
plavokosi čovek i pogleda u lekara hladnim sivim očima.
Doktor se zagleda u praznu kutiju u svojim rukama. „Sranje.“ Zgranuto je
uzvratio pogled plavokosom muškarcu. „Mora da je Kirjanov imao pomoć.
Neko drugi poseduje uzorke.“
„Tako izgleda“, složi se ovaj. Ponovo izvadi mobilni telefon iz džepa
kaputa i pozva odranije memorisani broj. „Ovde Moskva Jedan. Smesta mi je
potrebna bezbedna veza sa Pragom Jedan. Imamo problem..."
 1

15. FEBRUAR
PRAG, ČEŠKA REPUBLIKA

Potpukovnik Džonatan Džon Smit, doktor medicinskih nauka, zastade

ispod senovitog luka prastarog gotskog tornja na istočnom delu Karlovog
mosta. Pet stotina metara dugačak most bio je sagrađen iznad reke Vltave pre
više od šest stoleća i povezivao je praško Stare Mesto, stari grad, sa Malom
Stranom, malom četvrti. Smit je dugo stajao i ćutke proučavao kameno
zdanje ispred sebe.
Namrgodio se. Više bi voleo da se sastanak održava na nekom drugom
mestu, na kojem bi bilo više ljudi i prirodnog zaklona. Motorna vozila i
električni tramvaji češke prestonice saobraćali su preko novijih i širih
mostova, ali pešaci su redovno prelazili preko Karlovog mosta. Na
sumornom svetlu kasnog popodneva, most je bio gotovo pust.
Zdanje je tokom najvećeg dela godine predstavljalo najvažniju gradsku
turističku atrakciju, građevinu čija su elegancija i lepota privlačili gomile
turista i uličnih prodavaca. No, Prag je sada ležao obavijen pokrovom guste
zimske magle, debelim oblakom hladnih i vlažnih isparenja pomešanih sa
smogom ogavnog mirisa, zarobljenim duž vijugave rečne doline. Siva
izmaglica skrivala je od pogleda graciozne obrise gradskih palata, crkava i
kuća iz doba renesanse i baroka.
Blago drhteći na prohladnom i vlažnom vazduhu, Smit zakopča kožnu
pilotsku jaknu i zakorači na most. On je bio visok, vitak čovek u ranim
četrdesetim godinama, ravne, tamne kose, prodornih plavih očiju i visokih
jagodica.
Isprva se bat njegovih koraka slabašno odbijao od parapeta koji mu je
dopirao do visine struka, ali su ubrzo zvuci iščileli, prigušeni maglom koja se
podizala s reke. Izmaglica je polagano lebdela preko mosta, postepeno
skrivajući oba kraja od pogleda. Drugi ljudi, uglavnom vladini službenici i
prodavci koji su žurili natrag domovima, pojavljivali su se iz guste magle,
mimoilazili se s njim i ne gledajući ga, a zatim nestajali u izmaglici
podjednako brzo kao što bi se pojavili.
Smit je hodao dalje. Trideset statua svetaca je oivičavalo Karlov most;
neme, nepokretne figure, koje su se s obe strane pojavljivale iz sve gušće
magle i nadnosile iznad prolaznika. Postavljene na naspramne parove
masivnih stubaca, koji su nosili dugački most, te statue su bile Smitovi
vodiči do mesta sastanka. Amerikanac je stigao do sredine mosta i stao, a
zatim podigao pogled ka smirenom licu svetog Jana Nepomuka, katoličkog
sveštenika kojeg su 1393. godine mučili do smrti, a zatim s ovog mosta bacili
njegovo skršeno telo u reku ispod. Jedan deo bronzanog reljefa pocrnelog od
vremena, koji je prikazivao mučeništvo ovog sveca, presijavao se, uglačan
nebrojenim dodirima prolaznika, koji su ga doticali za dobru sreću.
Pokrenut iznenadnim podsticajem, Smit se nagnu napred i pređe prstima
preko uzdignute šake statue.
„Nisam imao pojma da si sujeveran, Džonatane", reče tihi, umorni glas
iza njegovih leđa.
Smit se okrenu s posramljenim osmehom na licu. „Ko ne rizikuje, taj ne
profitira, Valentine.“
Doktor Valentin Petrenko zakorači ka njemu stežući čvrsto u jednoj šaci
ručku crne akten-tašne. Ruski doktor-specijalista bio je nekoliko centimetara
niži od Smita i znatno krupnije građe. Tužne braonkaste oči nervozno su
treptale iza naočara s debelim staklima, smeštenim na nosu. „Hvala ti što si
pristao da se nađeš sa mnom na ovom mestu. Izvan naučne konferencije, hoću
da kažem. Shvatam da ovo nije naročito zgodno za tebe.“
„Ne beri brigu“, reče mu Smit i nasmeši se samo jednim uglom usana.
„Veruj mi, ovo je sto puta bolje nego da provedem još nekoliko sati
prežvakavajući Kozlikov najnoviji naučni rad o epidemijama tifusa i
hepatitisa A u južnom Prokletosamizgubljenistanu.“
U Petrenkovim opreznim očima nakratko blesnu veselost. „Doktor Kozlik
nije baš najbriljantniji govornik na svetu“, složio se. „Ali su njegove teorije u
suštini postavljene na čvrstim temeljima."
Smit potvrdno klimnu glavom, strpljivo čekajući da mu sabesednik
objasni zbog čega je toliko insistirao na ovom krišom ugovorenom, potajnom
sastanku. Petrenko i on nalazili su se u Pragu povodom velike međunarodne
naučne konferencije o infektivnim bolestima koje su odskora počele da se
pojavljuju u istočnoj Evropi i Rusiji. Smrtonosne boleštine, za koje se dugo
mislilo da su stavljene pod kontrolu u razvijenim zemljama, širile su se poput
šumskog požara po delovima nekadašnjeg Sovjetskog Saveza,
razmnožavajući se u sistemu javnog zdravstva, upropašćenim decenijama
zapostavljanja i kolapsom starog komunističkog sistema.
Oba muškarca bila su duboko upletena u pokušaj rešavanja ove rastuće
zdravstvene krize. Džon Smit je, između ostalog, bio iskusni molekularni
biolog, zaposlen u Vojno-medicinskom institutu za istraživanje infektivnih
bolesti Sjedinjenih Američkih Država u Fort Detriku, u saveznoj državi
Merilend. Petrenko je bio izuzetno cenjeni stručnjak za retke bolesti, zaposlen
u Centralnoj poliklinici u Moskvi. Dva čoveka poznavala su se profesionalno
već nekoliko godina, i, vremenom, razvila su uzajamno poštovanje, pre svega
kvaliteta koje su obojica imali: sposobnosti i diskrecije. Stoga, kada ga je
ranije tog dana očito uznemireni Petrenko odvukao u stranu i zamolio da
porazgovaraju u četiri oka negde izvan konferencije, Smit je bez imalo
oklevanja pristao.
„Potrebna mi je tvoja pomoć, Džone“, reče mu konačno Rus. Progutao je
knedlu. „Posedujem važne informacije, koje pod hitno moraju stići do
nadležnih zdravstvenih ustanova na Zapadu.“
Smit ga pažljivo pogleda. „Informacije o čemu, Valentine?“
„O izbijanju bolesti u Moskvi. Nove bolesti... kakvu nisam video nikada
ranije“, kaza mu tiho Petrenko. „Plašim je se.“
Smit oseti kako mu hladni žmarci podilaze niz kičmu. „Nastavi.“
„Prvi slučaj bolesti video sam pre dva meseca“, reče mu Petrenko. „Dete,
dečak star svega sedam godina. Primljen je u bolnicu sa strašnim bolovima i
visokom temperaturom, koja nikako nije spadala. Lekari su u početku mislili
da je u pitanju najobičniji grip. Međutim, sasvim iznenada, njegovo stanje se
najednom pogoršalo. Kosa je počela da mu otpada. Po koži mu je izbio bolni
osip, a na telu su mu se otvorile užasne rane koje su krvarile. Postao je
ekstremno malokrvan. Na kraju, čitav njegov sistem - jetra, bubrezi i,
naposletku, njegovo srce - jednostavno je otkazao.“
„Isuse Hriste“, promrmlja Smit zamišljajući strahovite bolove koje je
proživeo bolesni dečak. Namrštio se. „Ti simptomi me užasno podsećaju na
akutno trovanje visokim dozama radijacije, Valentine.“
Petrenko klimnu glavom. „Da, to smo isprva i mi pomislili.“ Slegnuo je
ramenima. „Ali nismo uspeli da pronađemo nikakve dokaze o tome da je
dečko ikada bio izložen bilo kakvom radioaktivnom materijalu. Ne kod kuće.
Ne u školi. Niti na bilo kom drugom mestu.“
„Da li je klinac bio zarazan?“, upita Smit.
„Nije“, odgovori Rus i žustro odmahnu glavom kako bi naglasio svoje
reči. „Niko u njegovoj blizini nije se razboleo. Ni njegovi roditelji, ni
prijatelji, niti osobe koje su ga lečile.“ Napravio je grimasu. „Nijedan od
naših testova nije pokazao znake opasne virusne ili bakterijske infekcije, a
svaki toksikološki nalaz je bio negativan. Nismo mogli da utvrdimo prisustvo
ikakvih tragova otrova ili štetnih hemikalija, koji bi mogli da nanesu toliko
štete.“
Smit tiho zazvižda. „Gadno.“
„Bilo je užasno“, složi se Petrenko. Još uvek stežući aktovku u ruci, ruski
naučnik skinu naočare, nervozno obrisa stakla, a zatim ih stavi natrag na nos.
„Međutim, ubrzo su druge osobe počele da pristižu u bolnicu, pateći od
istovetnih užasnih simptoma. Najpre jedan starac, bivši visoki zvaničnik
Komunističke partije. Zatim jedna sredovečna žena. Konačno i jedan mladić -
snažni fizikalac, koji je čitavog života bio zdrav kao konj. Sve troje umrli su
u strašnim bolovima u roku od svega nekoliko dana.“
„Samo njih četvoro?“
Petrenko se turobno nasmeši. „Četvoro za koje ja znam“, reče tiho. „No,
vrlo je verovatno da ih je još bilo. Zvaničnici iz Ministarstva zdravlja jasno
su nam stavili do znanja da moje kolege i ja ne treba da postavljamo previše
pitanja, kako ne bismo rizikovali da ’izazovemo nepotrebnu paniku’ u narodu.
Ili da podstaknemo senzacionalističke reportaže u medijima.
„Dabome, borili smo se protiv te odluke sve do najviših nivoa. Međutim,
na kraju, svi naši zahtevi za proširenom istragom bili su odbijeni. Čak su nam
zabranili da diskutujemo o tim slučajevima s bilo kim izvan veoma uzanog
kruga drugih naučnika.“ Tuga u njegovim očima se pojača. „Zvaničnik iz
Kremlja mi je zapravo kazao da su te četiri neobjašnjene smrti trivijalne,
’puka statistička pozadinska buka’. Predložio je da, umesto na to,
usredsredimo svoje napore na istraživanje side i ostalih bolesti koje ubijaju
toliko mnogo ljudi u Majčici Rusiji. U međuvremenu, činjenice koje okružuju
te tajanstvene smrti su klasifikovane kao državna tajna i zakopane duboko u
birokratiji.“
„Idioti“, zareža Smit kroz stegnute zube. Tišina i tajnovitost predstavljaju
propast dobre nauke. Pokušaj zataškavanja pojave nove bolesti iz političkih
razloga samo će uvećati šanse za izbijanje epidemije katastrofalnih razmera.
„Možda“, reče Petrenko. Zatim slegnu ramenima. „Ali ja neću učestvovati
u tom zataškavanju. Zbog toga sam ti i doneo ovo.“ Rus nežno potapša bok
akten-tašne. „Unutra se nalaze sve relevantne medicinske informacije o četiri
poznate žrtve, kao i uzorci njihovih tkiva i krvi. Samo se nadam da ćete ti i
drugi naučnici na Zapadu uspeti da saznate nešto više o mehanizmu te nove
bolesti pre nego što bude prekasno.“
„U kakvoj tačno nevolji ćeš se naći ukoliko tvoja vlada sazna da si
prokrijumčario ove podatke?“, upita ga Smit.
„Ne znam“, priznao je Rus. „Zbog toga sam i želeo da ti predam ove
informacije u tajnosti.“ Uzdahnuo je. „Stanje u mojoj zemlji pogoršava se iz
dana u dan, Džone. Veoma se plašim da su naše vođe zaključile kako je
kudikamo lakše i bezbednije vladati pomoću prisile i straha negoli
ubeđivanjem i zdravim razumom.“
Smit klimnu glavom u znak razumevanja. Sa sve većom zabrinutošću
pratio je vesti koje su stizale iz Rusije. Predsednik Viktor Dudarev bio je
član starog KGB, sovjetskog Komiteta državne bezbednosti, nekada
stacioniran u istočnoj Nemačkoj. Posle pada Sovjetskog Saveza, Dudarev se
brzo povezao s političkim reformatorskim snagama. Brzo se uzdigao u novoj
Rusiji, najpre postavši šef FSB-a, nove Federalne službe bezbednosti, a zatim
i premijer, da bi, konačno, pobedio na predsedničkim izborima. Tokom
čitavog njegovog uspona, mnogi ljudi su želeli da poveruju da je iskreno
posvećen demokratskim tekovinama.
Dudarev ih je obmanuo sve do poslednjeg. Kada je stupio na
predsedničku dužnost, bivši oficir KGB je konačno zbacio masku s lica i
otkrio čoveka kudikamo zainteresovanijeg da zadovolji vlastite ambicije nego
da uspostavi istinsku demokratiju u Rusiji. Neobuzdano je prisvajao sve više
i više vlasti u svoje i ruke svojih ulizica. Novoosnovanim nezavisnim
medijskim kompanijama stavljena je brnjica, a zatim su vraćene pod državnu
kontrolu. Korporacije čiji su se vlasnici protivili Kremlju bile su slomljene
zvaničnim dekretima ili je njihova imovina bila konfiskovana u nizu
nameštenih poreskih slučajeva. Opozicioni političari bili su primorani na
ćutanje ili su ih državni mediji blaćenjem terali u zaborav.
Satiričari su Dudarevu nadenuli nadimak „car Viktor“. Međutim, pošalica
se odavno izanđala i činilo se da je na dobrom putu da postane stvarnost.
„Uradiću sve što mogu da izostavim tvoje ime iz cele priče“, obeća mu
Smit. „Ali neko iz ruske vlade svakako će povezati ove informacije s tvojim
imenom kad vesti o izbijanju te bolesti procure u javnost. A vesti će u nekom
trenutku neminovno procureti.“ Pogledao je sagovornika. „Možda bi trebalo
da izađeš u javnost s tim podacima. Bilo bi bezbednije.“
Petrenko upitno podiže obrvu. „Da zatražim politički azil, misliš?“
Smit klimnu glavom.
Ruski naučnik odmahnu glavom. „Ne, mislim da neću“, reče i slegnu
ramenima. „Uprkos svim mojim falinkama, ja sam Rus od glave do pete.
Neću napustiti otadžbinu iz straha.“ Tužno se nasmešio. „Osim toga, kako
ono filozofi kažu? Da bi zlo trijumfovalo, sve što je potrebno jeste da dobri
ljudi ne učine ništa? Verujem da je to istina. Stoga ću ostati u Moskvi i
uradiću sve što je u mojoj moći da se oduprem tami.“
„Prosim, mužete mi pomoci?“ Reči doplutaše do njih iz magle.
Smit i Petrenko se prepadnuto okrenuše.
Nešto mlađi čovek, grubog i ozbiljnog lica, stajao je svega nekoliko
koraka dalje ispružene leve ruke, kao da prosi. Ispod zamršene grive dugačke
i masne kestenjaste kose provirivala je majušna srebrna lobanja koja mu je
visila s desnog uveta. Desna ruka mu je bila skrivena u dugačkom crnom
kaputu. Još dva slično odevena muškarca stajala su tik iza njegovih leđa.
Takođe su imali minđuše u obliku malih ljudskih lobanja.
Reagujući instinktivno, Smit stade ispred onižeg ruskog naučnika.
„Prominte. Izvinite“, reče. „Nerozumim. Ne razumem. Mluvitje anglicki?
Govorite li engleski?"
Dugokosi muškarac polako spusti levu ruku. „Vi ste Amerikanac, da?“
Nešto u vezi s načinom na koji je čovek izgovorio te reči je nateralo
Smita da se naježi. „Tačno.“
„Odlično“, reče ravnodušno čovek. „Svi Amerikanci su bogati. A ja sam
siromah.“ Čovekove tamne oči na trenutak skrenuše na Petrenka, a potom se
vratiše na Smita. Ogolio je zube u brzom osmehu grabljivice. „Stoga ćete mi
dati vašu akten-tašnu. Kao poklon, važi?“
„Džone“, promrmlja žurno ruski naučnik iza njegovih leđa. „Ovi ljudi nisu
Česi.“
Dugokosi čovek ga je čuo. Bezbrižno je slegnuo ramenima. „Doktor
Petrenko je u pravu. Čestitam mu na oštroumnosti." Britva, dotad skrivena u
kaputu, pojavi mu se u šaci u jednom glatkom pokretu. Otvorio ju je. Sečivo
je izgledalo oštro kao žilet. „Ali ja i dalje želim tu akten-tašnu. Smesta.“
Prokletstvo, pomisli Smit hladno posmatrajući kako se trojica ljudi šire u
polukrug oko njega i Petrenka. Zakoračio je unazad i udario leđima o niski
parapet iza koga je proticala Vltava. Ovo ne miriše na dobro, reče sam sebi
sumorno. Uhvaćen nenaoružan i brojčano nadjačan na mostu zaodenutom u
maglu. Nimalo nije dobro.
Nada da će ovim ljudima jednostavno predati akten-tašnu i nepovređeni
odšetati odatle iščezla je još u trenutku kada je čuo kako dugokosi muškarac
tako opušteno i samopouzdano izgovara Petrenkovo ime. Ovo nije bilo
obično ulično džeparenje. Osim ako se nije grdno varao, ovi ljudi bili su
profesionalci; a profesionalci su obučeni da iza sebe ne ostavljaju žive
svedoke.
Smit natera samog sebe da se slabašno nasmeši. „Pa, svakako... hoću da
kažem, kako možemo da vas odbijemo kada to već tražite na takav način.
Nema potrebe da niko bude ozleđen, zar ne?“
„Nema ama baš nikakve potrebe za tim, prijatelju", uveri ga čovek s
nožem u šaci i dalje se svirepo smešeći. „A sada, kažite dobrom doktoru da
mi preda aktovku."
Smit duboko udahnu vazduh i oseti kako mu se puls ubrzava. Učini mu
se kao da se svet oko njega usporava dok mu je adrenalin kuljao u organizam
i ubrzavao njegove reflekse. Čučnuo je. Sad! „Policii! Policija!“, zaurla. I još
jednom, razbijajući maglom natopljenu tišinu. „ Policii/“
„Budalo“, zareža dugokosi čovek. Jurnuo je ka Amerikancu, u isto vreme
ubadajući odozdo sečivom noža.
Reagujući u trenu, Smit se izvi u stranu. Sečivo prolete tik pored
njegovog lica. Preblizu! Mahnito je udario po izloženoj unutrašnjosti
čovekovog zgloba, tražeći završetke nerava.
Njegov napadač zabrekta od bola. Nož mu izlete iz iznenada
paralizovanih prstiju i otkliza po vlažnom pločniku. I dalje se krećući
munjevito, Smit se okrenu i strahovitom silinom zabi lakat u uzano lice
dugokosog. Kosti zakrckaše, a krv šiknu kroz vazduh. Ječeći, čovek se
zatetura unazad i sruši na kolena, šakama pipajući grimiznu ruševinu
uništenog nosa.
Smrknutog lica, drugi napadač progura se pored svog palog vođe i
zamahnu svojim nožem. Smit se sagnu i izbegnu napad, a zatim ga udari
žestoko ispod rebara. Čovek se presamiti i zatetura unapred u iznenadnoj
agoniji. Pre nego što je mogao da se oporavi, Smit ga ščepa za zadnji deo
kaputa i zavitla u kameni parapet mosta. Ošamućen ili teško povređen, čovek
se bez zvuka stropošta na lice i ostade da nepokretno leži.
„Džone! Pazi!“
Smit se brzo okrenu začuvši Petrenkov uzvik, taman na vreme da ugleda
kako niži ruski naučnik tera trećeg napadača od sebe očajničkim,
nekontrolisano mašući akten-tašnom. Međutim, divlja radost u Petrenkovim
očima splasnu i u trenu se pretvori u užas kad ruski naučnik pogleda naniže i
vide da mu je u stomak zariven nož, i to do drške.
Iznenada se kroz vazduh prolomi pucanj, odzvanjajući preko mosta.
Mala, crvena rupa otvori se na Petrenkovom čelu. Komadići smrskane
kosti i mozga izleteše kroz njegovo teme, izbačeni silovitim udarcem metka
kalibra 9 milimetara, ispaljenim iz neposredne blizine. Oči mu zakolutaše
naviše. Potom se, još čvrsto stežući u rukama akten-tašnu, umirući Rus
zatetura unatrag, saplete preko niskog parapeta i sunovrati u reku.
Smit je krajičkom oka video kako se prvi napadač polako pridiže na
noge. Krv mu je liptala preko lica i kapala s neobrijane brade na pločnik.
Tamne oči behu mu ispunjene mržnjom, a u šaci je držao pištolj, stari
sovjetski „makarov“. Jedna prazna čaura lagano se zakotrlja preko neravnog
pločnika.
Amerikanac se napnu, znajući vrlo dobro da je već prekasno. Napadač se
nalazio predaleko - dobrano izvan njegovog domašaja. Smit se obrnu na peti i
skoči s mosta, bacivši se naglavačke u neprozirnu maglu. Iza njegovih leđa,
još pucnjeva je zaparalo vazduh. Jedan kuršum prozvižda pored njegove
glave, a drugi mu zapara jaknu poslavši talas usijanog belog bola kroz rame.
Udario je u površinu Vltave u belom kovitlacu kapljica i pene, a potom
uronio duboko u ledenu, kao mastilo crnu vodu. Tonuo je sve dublje i dublje
u ledenu prazninu apsolutne tišine i sveprožimajuće tame. Potom ga je brza
rečna struja uhvatila u svoj zagrljaj, cimajući njegovu poderanu jaknu, ruke i
noge, i tumbajući ga gore-dole dok ga je odnosila ka severu, dalje od
masivnih kamenih potpornih stubaca Karlovog mosta.
Pluća su mu gorela, tražeći vazduh. Smit se turobno odgurnu nagore,
koprcajući se kroz vrtloge ledene vode. Glava mu konačno izbi na površinu;
ostao je tako nekoliko trenutaka, dahćući i teškom mukom udišući kiseonik,
koji je njegovo telo zahtevalo.
Dok ga je rečna struja nosila dalje, okrenuo se unazad. Karlov most se
nije više video u gustoj magli, ali je čuo kako preko reke odzvanjaju povici i
uspaničeni glasovi. Činilo se da je pucnjava prenula žitelje Praga iz njihove
kasnopopodnevne obamrlosti. Smit ispljunu vodu iz usta i okrenu se.
Zaplivao je prema istočnoj obali sekući put kroz struju, koja ga je nosila
nizvodno. Morao je da pod hitno da izađe iz reke pre nego što mu ledena
hladnoća ne iscrpi i poslednje atome snage. Zubi su mu zacvokotali kada je
hladnoća prodrla kroz natopljenu odeću i duboko mu zagrizla telo.
Nekoliko dugih, očajnih trenutaka, činilo mu se da maglom obavijena
obala stalno izmiče njegovim sve umornijim pokušajima da je dosegne.
Svestan da mu vreme brzo ističe, Smit učini poslednji, očajnički napor.
Ponovo se zabatrgao, ali ovog puta njegove kao olovo teške ruke
konačno dodirnuše blatnjavu obalu i sitni šljunak na ivici vode. S mukom se
izvukao iz Vltave na neveliku površinu sparušene trave i uredno potkresanog
drveća, očigledno na deo omalenog javnog parkića.
Drtheći, dok ga je svaki mišić u telu boleo, prevrnu se na leđa i ostade da
leži zureći u bezlično sivo nebo. Prošlo je nekoliko minuta. Smit je ležao
odveć izmožden da bi ustao i nastavio dalje.
Začuo je preneraženi uzdah. Trepćući s naporom, okrenu glavu u stranu i
ugleda kako sitna, starija žena, odevena u bundu, zuri u njega s mešavinom
straha i čuđenja. Sićušno pseto gvirkalo je ka njemu između njenih nogu,
radoznalo njušeći vazduh. Delovalo je kao da vazduh oko njih iz sekunde u
sekundu postaje sve mračniji.
„Policii“, s mukom procedi kroz zube, koji su cvokotali od hladnoće.
Ženine oči se razrogačiše.
Prikupivši poslednje ostatke svog nevelikog poznavanja češkog jezika,
Smit prošapta: „Zavolejte policii. Pozovite policiju.“
Pre nego što je uspeo da prozbori išta više, tmina se zgusnula oko njega i
posve ga progutala.
 2

SEVERNI KOMANDNI GENERALŠTAB,

ČERNIGOV, UKRAJINA

Černigov već stotinama godina nosi naziv „kneževski grad“; služio je kao
utvrđena prestonica jedne od kneževina u samom srcu nekadašnje Kijevske
Rusije, labave konfederacije vikinga, koji su učinili sebe gospodarima
teritorije koja će docnije postati Rusija i Ukrajina. Nekoliko predivnih
gradskih katedrala, crkava i manastira poticalo je iz 11. i 12. stoleća, a
njihove pozlaćene kupole i tornjevi davali su tihu eleganciju gradskom
horizontu ocrtanom naspram neba. Reke turista dolazile su svake godine
autobusima iz obližnjeg Kijeva, nekih 140 kilometara južno, da bi zijale u
prastare građevine i umetnička dela Černigova.
Svega šačica tih turista je uopšte primećivala izolovani kompleks
betonskih i čeličnih građevina iz sovjetske epohe na periferiji grada. Tamo se,
iza ograde od bodljikave žice, koju su čuvali do zuba naoružani stražari,
nalazio administrativni centar jedne od tri glavne borbene organizacije
ukrajinske vojske - Severni komandni štab. Sunce je već odavno zašlo za
horizont, ali su svetla i dalje bila uključena širom kompleksa. Parkirališta
oko bleštavo obasjane trospratne upravne zgrade Centralnog štaba bila su
ispunjena vozilima osoblja, ukrašenim zastavicama svake jedinice.
Major Dmitrij Poljakov stajao je u uglu dupke pune sale za sastanke.
Brižljivo je odabrao položaj odakle je komotno mogao da posmatra svog
šefa, general-potpukovnika Aleksandra Marčuka, starešinu Severnog
komandnog štaba ukrajinske vojske. Visoki mladi major ponovo je proverio
fasciklu koju je držao pod rukom, uverivši se da se unutra nalaze svi
izveštaji i preliminarne zapovesti koji će možda zatrebati generalu na ovoj
hitnoj vojnoj konferenciji. Poljakov je bio potpuno svestan da je general
Marčuk savestan vojnik, profesionalac do srži, i da očekuje da njegov
ađutant za tili čas odgovori na bilo kakvo naređenje ili potrebu.
Marčuk, njegov pretpostavljeni oficir, sedeo je s ostalim brigadnim i
divizijskim zapovednicima Severnog komandnog štaba oko tri strane velikog
pravougaonog konferencijskog stola. Detaljna mapa njihove zone operacija
stajala je na nogarima postavljenim u čelu stola. Svaki oficir višeg čina imao
je spred sobom vlastitu fasciklu s instrukcijama, pepeljaru i šolju vrelog čaja.
Cigarete su sporo dogorevale u većini pepeljara.
„Nema nikakve sumnje da su Rusi i Belorusi dramatično pojačali
obezbeđenje duž naših granica", započeo je jedan pukovnik. Pokazivačem je
dodirnuo kartu na nekoliko mesta. „Zatvorili su svaku tačku prelaska, ma
koliko malu, od Dobrjanke ovde na severu pa sve do Harkova na istoku.
Saobraćaj je dozvoljen jedino na kontrolno-propusnim punktovima na
glavnim autoputevima - a i tamo samo posle detaljne pretrage. Štaviše, oficiri
mog ranga u zapadnim i južnim kontrolnim štabovima izvestili su me da su
slične mere preduzete i u njihovim oblastima.“
„To nije sve što čine Rusi“, reče sumorno jedan oficir za udaljenim
krajem konferencijskog stola. On je zapovedao brigadom Zaštitnih snaga,
novim jedinicama sastavljenim od nekoliko združenih rodova vojske -
oklopnih odreda, izviđačkih i borbenih helikoptera i pešadije naoružane
protivtenkovskim raketama. „Moje predstraže zabeležile su kretanje
izviđačkih četa i bataljona na nekoliko tačaka duž granice. Čini se kao da
pokušavaju da precizno odrede mesta dežurstva naših pograničnih
bezbednosnih vojnih jedinica.“
„Takođe, trebalo bi da imamo na umu glasine o premeštanju ruskih
odreda koje su nam preneli Amerikanci“, dodade drugi pukovnik. Ukrštene
trube na njegovim epoletama pokazivale su da je vezista, ali to je
predstavljalo običnu kamuflažu. On je, zapravo, bio starešina Vojne
obaveštajne službe Severnog kontrolnog štaba.
Glave zaklimaše svuda oko stola. Američki vojni ataše u Kijevu širio je
obaveštajne izveštaje u kojima se nagoveštavalo da su pojedine ruske elitne
vazdušne, tenkovske i pešadijske jedinice nestale iz svojih mirnodopskih
baza u okolini Moskve. Nijedan izveštaj nije mogao da bude potvrđen, ali su
svejedno bili uznemirujući.
„Pa, kakav je zvaničan izgovor Moskve za svu tu neobičnu aktivnost?“
upita korpulentni zapovednik tenkovske divizije, koji je sedeo pored
starešine vojne obaveštajne službe. Nagnuo se preko stola, a svetlost sijalica
na tavanici odbijala se od njegove ćelave glave.
„Kremlj tvrdi da su u pitanju najobičnije antiterorističke mere
predostrožnosti", odgovori sporo general-potpukovnik Marčuk gaseći
cigaretu u pepeljari. Glas mu je bio hrapav i promukao, a visoki okovratnik
uniforme natopljen znojem.
Major Poljakov potisnu instinktivnu potrebu da se zabrinuto namršti. Čak
i u pedesetoj godini general je vitalan, zdrav čovek, ali sada je bio bolestan -
prilično bolestan. Čitavog dana nije uspevao da zadrži ni mrvicu hrane u sebi.
Uprkos tome, insistirao je na tome da sazove večerašnju konferenciju. „To je
samo običan, vražji grip, Dmitrij", zastrugao je. „Preživeću već nekako.
Međutim, trenutna vojna situacija zahteva moju punu pažnju. Znaš moje
pravilo; dužnost je na prvom mestu.“
Kao svaki dobar vojnik kada dobije naređenje, Poljakov je klimnuo
glavom i poslušao. Šta je drugo mogao da uradi? No, sada, dok je posmatrao
svog zapovednika, pomislio je da je trebalo da bude uporniji u ubeđivanju
starijeg čoveka da potraži pomoć lekara.
„A da li verujemo našim dobrim ruskim prijateljima i komšijama,
Aleksandre“, upita suvoparno zapovednik tenkovske divizije, „u vezi s tim
takozvanim antiterorističkim merama?“
Marčuk slegnu ramenima. Činilo se kao da ga čak i taj neznatni pokret
košta poprilično snage. „Terorizam predstavlja ozbiljnu pretnju. Čečeni i
ostali će udariti na Moskvu i njene interese gde god i kad god im se ukaže
prilika. To svi znamo.“ Zakašljao se hrapavo, zastao na tren da povrati dah, a
zatim naterao samog sebe da nastavi da govori. „Međutim, još uvek nisam
video nijednu informaciju - bilo od naše vlade, bilo od samih Rusa - koja bi
opravdala vojne aktivnosti u tolikoj razmeri.“
„Šta bi, onda, trebalo da učinimo?“, promrmlja neko od okupljenih
oficira.
„Preduzećemo vlastite mere predostrožnosti“, odgovori turobno Marčuk,
„da bismo naterali cara Viktora i njegove dupeuvlakače u Moskvi da budu
iskreni, ako ništa drugo. Mala demonstracija vojne moći s naše strane trebalo
bi da odvrati bilo kakav idiotizam Kremlja.“ Osovio se na noge i okrenuo
prema mapi. Znoj mu se slivao niz čelo. Lice mu je bilo sivo. Zaljuljao se na
nogama.
Poljakov pohita napred, ali ga general pokretom ruke vrati nazad. „Dobro
sam, Dmitrij“, promrmlja. „Samo mi se malčice zavrtelo u glavi, to je sve.“
Njegovi potčinjeni oficiri razmeniše zabrinute poglede.
Marčuk se usiljeno i umorno nasmeši. „U čemu je problem, gospodo?
Nikada ranije niste videli nekoga bolesnog od gripa?“ Ponovo se nakašlja,
znatno duže i silovitije ovog puta; od siline kašljanja morao je da spusti glavu
i zasopće, gutajući vazduh. Podigao je pogled i slabašno se osmehnuo. „Ne
brinite. Obećavam da nijednom od vas neću kašljati u lice.“
Njegove reči izazvaše nervozan smeh među prisutnima.
Donekle se povrativši, general se nagnu unapred, oslanjajući se rukama
na sto. „Sad, slušajte me pažljivo“, reče im očigledno na jedvite jade cedeći
svaku reč. „Počev od večeras, želim da sve divizije i brigade interventnih
snaga budu u stanju povišene borbene pripravnosti. Sva planirana odsustva
vojnog osoblja moraju se otkazati do daljnjeg. Svi oficiri koji su iz bilo
kakvog razloga odsutni iz svojih vojnih jedinica smesta se moraju pozvati
natrag. Želim da do sutra ujutru svaki raspoloživi tenk, borbeno pešadijsko
vozilo i samohodna haubica u ovom štabu budu snabdeveni maksimalnom
količinom goriva i municije. Isto važi i za svaki transportni i borbeni
helikopter u voznom stanju. Kad to bude izvršeno, vaše jedinice krenuće
prema unapred određenim borbenim položajima kako bi sprovele specijalne
zimske manevre.“
„Dovođenje tolikog mnoštva jedinica u stanje borbene gotovosti koštaće
kao Svetog Petra kajgana“, tiho primeti njegov načelnik štaba. „Biće izuzetno
skupo. Parlament će početi da postavlja pitanja. Vojni buždet za ovu godinu
je veoma tanak.“
„Jebeš budžet“, odbrusi Marčuk, razdraženo se uspravivši. „I jebeš
političare u Kijevu! Naš posao je da branimo domovinu; a ne da brinemo o
budžetu.“ Lice mu naglo poprimi još sivlju boju i ponovo se zaljulja na
nogama. Vidno je zadrhtao, očito razdiran talasom strahovitog bola, a zatim
se lagano presamitio napred i srušio preko konferencijskog stola. Pepeljara je
tresnula na pod, a opušci i pepeo se rasuli po iskrzanom tepihu.
Zabezeknuti oficiri skočiše kao opareni i okupiše se oko svog
zapovednika. Poljakov se progura kroz gomilu, ne vodeći računa o višim
činovima. Nežno je dodirnuo Marčuka po ramenu a potom mu opipao čelo.
Trznuo je šaku unazad. Oči mu se razrogačiše od šoka. „Majko Božja“,
prošapta. „General gori od groznice.“
„Prevrni ga na leđa“, predloži mu neko iz gomile. „I olabavi mu kravatu i
okovratnik košulje. Dajmo mu prostora da diše.“
Poljakov i još jedan mlađi ađutant užurbano poslušaše savet, pocepavši
košulju i otkinuvši nekoliko dugmića u žurbi. Po dupke punoj prostoriji
prolomiše se preneraženi povici kada se ukazaše Marčukov vrat i grudi.
Činilo se kao da je bezmalo svaki kvadratni centimetar njegove kože
prekriven otvorenim ranama koje su krvarile.
Poljakov grčevito proguta knedlu, potiskujući nagon za povraćanjem.
Zaneo se u stranu. „Dovedite doktora“. povika, užasnut onim što je video.
„Za ime Boga, neka neko smesta dovede doktora ovamo!“

Nekoliko sati kasnije, major Dmitrij Poljakov sedeo je pognutih ramena

na klupi u hodniku odeljenja intenzivne nege u oblasnom kliničkom centru.
Pospan i depresivan, buljio je u naprsle podne pločice i ignorisao prigušeno,
nerazumljivo kreštanje razglasnog sistema, s kojeg su dozivali razno-razne
lekare i medicinske sestre u različite delove bolnice.
Par blistavo uglačanih čizama uđe u njegovo vidno polje. Uzdahnuvši,
major podiže pogled i ugleda kako ga sumorni oficir usukanog lica gleda s
vidnim neodobravanjem. Na trenutak se nakostreši, ali potom primeti na
čovekovim crveno-belim epoletama dve zlatne zvezde - oznaku čina general-
potpukovnika - i skoči na noge. Zabacio je ramena unazad i visoko podigao
bradu, stojeći u stavu mirno.
„Ti mora da si Poljakov, Marčukov stariji ađutant“, obrecnu se čovek. To
nije bilo pitanje.
Major ukočeno klimnu glavom i dalje u stavu mirno. „Da, gospodine.“
„Zovem se Timošenko", reče mu ledenim glasom oficir mršavog lica i
malog rasta, „general-potpukovnik Eduard Timošenko. Poslali su me iz
Kijeva da preuzmem komandu, po naređenju ministra odbrane i predsednika
lično.“
Poljakov se svim silama potrudi da prikrije zgranutost. Timošenko je u
vojnim krugovima bio poznat kao politički plaćenik, jedan u stotinama sličnih
oportunista zaostalih iz vremena pre nego što je Ukrajina povratila
nezavisnost od raspadajućeg Sovjetskog Saveza. Njegova reputacija
borbenog zapovednika bila je žalosna. Vojnici koji su izdržali njegovo
vođstvo ogorčeno su ga opisivali kao čoveka koji mnogo više vodi računa o
beslovesnom glancanju opreme nego o stvarnoj borbenoj spremnosti jedinica
pod svojom komandom. Timošenko je ovih dana provodio najveći deo
vremena na raznoraznim položajima u Ministarstvu odbrane, premeštajući
hartije s jednog kraja radnog stola na drugi, trudeći se istovremeno na sve
načine da uveri uticajne ukrajinske političare kako je neophodan i
neprocenljivo važan.
„Kakvo je trenutno zdravstveno stanje generala Marčuka?“, upita ga
Timošenko.
„General je još uvek u nesvesti, gospodine“, odgovori Poljakov s
oklevanjem. „A sudeći po lekarima, zdravstveno stanje mu se munjevito
pogoršava. Zasad ne reaguje ni na kakvu terapiju.“
„Shvatam.“ Timošenko šmrknu i okrenu glavu u stranu kako bi se
prezrivo zagledao u turobno okruženje. Posle nekoliko trenutaka, ponovo se
okrenu ka mlađem čoveku. „Zna li se uzrok njegove nesrećne bolesti? Čuo
sam nekakve budalaštine o trovanju radijacijom pre nego što sam krenuo
ovamo iz Kijeva.“
„Niko još uvek ništa ne zna“, odgovori mu Poljakov. „Doktori vrše čitav
niz različitih testova, ali rezultati neće biti gotovi još satima, a možda čak i
danima.“
Timošenko upitno podiže jednu sedu obrvu. „U tom slučaju, majore,
mogu li da posavetujem da više nema nikakve svrhe u tome da sedite u ovom
hodniku kao nekakvo izgubljeno štene? General Marčuk će preživeti - ili će
umreti. A prilično sam siguran da će mu bilo šta od toga poći za rukom i bez
vašeg prisustva.“ Nasmešio se mlako. „U međuvremenu, čini se da je meni
potreban pomoćnik, barem dok ne budem u mogućnosti da pronađem znatno
sposobnijeg i zaslužnijeg mladog oficira.“
Poljakov se iz sve snage potrudi da pređe preko uvrede. Samo je klimnuo
glavom bez ikakvog izraza na licu. „Da, gospodine. Daću sve od sebe.“
„Odlično.“ Timošenko pokaza glavom prema izlazu. „Moj službeni
automobil čeka napolju. Možeš se vratiti u generalštab sa mnom. Kad
stignemo, želim da mi urediš privremeno boravište. Nešto udobno, verujem.
Možeš da raščistiš Marčukovo prebivalište sutra rano ujutro.“
„Ali...“, zausti Poljakov.
 Sumorni niski general oštro pogleda u njega. „Da?“, obrecnu se. „U čemu
je problem, majore?“
„Šta ćemo s Rusima? I situacijom na granici?“, upita Poljakov ne trudeći
se da sakrije iznenađenje. „General Marčuk je nameravao da razmesti
jedinice komandnog štaba na njihove borbene položaje sutra zorom.“
Timošenko se namršti. „Da, shvatio sam toliko.“ Slegnuo je uzanim
ramenima. „Naravno, poništio sam njegova naređenja čim sam stigao.“
Podrugljivo je zavrteo glavom. „Sveobuhvatni vojni manevri usred zime? Sa
svim habanjem i uništavanjem skupocene opreme kakvo takva akcija
iziskuje? I sve to samo zbog šačice paranoičnih glasina o Rusima? Potpuno
ludilo. Zaista ne mogu da shvatim na šta je Marčuk mislio. Mora da mu je
groznica pomutila razum. Pobogu, pa samo računi za gorivo bili bi dovoljni
da se zabrani čitava akcija.“
S tim rečima, novi zapovednik Severnog komandnog generalštaba
ukrajinske armije obrnu se na peti i odšeta šepureći se, ostavivši iza sebe
majora Dmitrija Poljakova da sa sve većom nelagodom zuri u njegova leđa.

PENTAGON

Kaplar pentagonske policije Metju Dempsi tiho je zviždao sebi u bradu

dok je vršio noćni obilazak utihulog lavirinta hodnika masivne građevine.
Ovo je bila njegova omiljena smena. U Pentagonu posao nikada nije zaista
prestajao, i svetla su još uvek sijala ispod vrata pojedinih kancelarija, ali je
veliki deo dnevne gužve i halabuke čileo tačno oko ponoći.
Mali radio-prijemnik u njegovom uvetu iznenada zapišta. „Dempsi, ovde
Miliken."
Dempsi je progovorio u radio-aparat koji je držao u šaci. „Kažite,
naredniče."
„Dispečer je prijavio poziv u pomoć iz jedne kancelarije u direkciji Vojne
obaveštajne službe za informisanje Komiteta načelnika generalštabova. 1
Neko je odatle upravo pozvao 911, a zatim nije spustio slušalicu na mesto.
Dispečeru se čini kako može da čuje kako neko diše, ali nema odgovara na
njegove pozive. Želim da odeš tamo i pogledaš šta se dešava.“
 Dempsi se namrgodio. Nekoliko kancelarija Vojne obaveštajne službe
(DIA) u Pentagonu predstavljale su izuzetno osetljiva područja, u normalnim
okolnostima potpuno zabranjena svima bez propusnica najvišeg nivoa.
Dempsi je imao ovlašćenje da premosti te restrikcije ukoliko je neophodno,
ali takav postupak je rizičan koliko i uznemiravanje košnice stršljenova. Čak
i ukoliko je ovo samo lažna uzbuna, provešće nekoliko narednih časova
popunjavajući strogo poverljive formulare i odgovarajući na bezbrojna
pitanja u sobi za saslušanje.
Uzdahnuo je i potrčao niz hodnik. „Krenuo sam.“
Zastao je ispred zaključanih spoljašnjih vrata odeljenja s kancelarijama
Vojne obaveštajne službe. Svetlo na elektronskim bezbednosnim vratima bilo
je jarkocrveno. Svako ko bi pokušao da ih otvori na silu automatski bi
aktivirao alarme širom masivne građevine. Ponovo se namrštivši, Dempsi
izvadi iz džepa uniforme specijalno izdatu policijsku identifikacionu karticu i
provuče je kroz mašinu. Svetlo je promenilo boju u žutu, označavajući da mu
je dopušteno da uđe.
Prošao je kroz bezbednosna vrata i obreo se u drugom hodniku, koji je
vodio dublje u građevinu. Nekoliko zvučno izolovanih staklenih vrata
otvaralo se u ovaj hodnik. Policajac je tiho, ali žustro krenuo prema
kancelariji koju je njegov narednik identifikovao kao izvor prekinutog
telefonskog poziva, trudeći se svim silama da ne zagleda u sobe mimo kojih
je prolazio.
Natpis na vratima koja je tražio je glasio: DIREKCIJA OBAVEŠTAJNE
SLUŽBE - ODELJENJE ZA RUSIJU. Dempsi je znao dovoljno o različitim
odeljenjima obaveštajne službe da shvati da su ljudi koji ovde rade direktno
odgovorni za informisanje ministra odbrane i Komiteta načelnika
generalštabova o svim relevantnim vojnim i političkim dešavanjima u Ruskoj
Federaciji. To su bili vrhunski analitičari zaduženi da spajaju komadiće
informacija sakupljenih putem satelitskih fotografija i presretnutih radio,
telefonskih i računarskih prenosa podataka.
„Policija", pozvao je glasno dok je ulazio. „Ima li ikoga unutra?“
Obazrivo se osvrnuo oko sebe. Prostorija je bila zakrčena stolovima,
stolicama, ormanima za dokumenta i računarima. Orijentišući se prema jedva
čujnom glasu telefonskog dispečera, koji je i dalje pokušavao da dobije
odgovor, stigao je do stola u udaljenom uglu sobe.
 Na desetine fascikli s dokumentima i odštampanih satelitskih fotografija
ležalo je razasuto po stolu i tepihom zastrtom podu oko njega. Uprkos
iskrenom trudu, kaplar nije odoleo da ne pročita natpise na nekim
dokumentima: 4. GARDIJSKI MEHANIZOVANI KORPUS - KASARNA U
NARO-FOMINSKU, PRESRETNUTI SIGNALI - 45. BRIGADA
SPECNAZA, ANALIZA ŽELEZNIČKOG SAOBRAĆAJA - MOSKOVSKI
VOJNI OKRUG. Crvena upozorenja ispečatirana na zaglavljima označavala
su dokumenta kao STROGO POVERLJIVA.
Dempsi se štrecnu. Sad nije mogao natrag.
Računar na stolu tiho je zujao. Skrinsejver je skrivao sadržaj dokumenta
na kojem je vlasnik kompjutera radio, a policijski kaplar je brižljivo vodio
računa da ne dodirne bilo šta u blizini mašine. Pogledao je naniže.
Na podu, pored oborene stolice, ležao je sklupčan stariji muškarac. Koža
lica i vrata bila mu je čudnovato pegava. Tiho je ječao. Očni kapci mu
zadrhtaše, oči mu se napola otvoriše, a potom sklopiše kad je nakratko
povratio svest, a zatim je ponovo izgubio. U šaci je još stezao telefonsku
slušalicu. Pramenovi guste, prosede kose otpadali su mu, otkrivajući kožu
lobanje prekrivenu jarkocrvenim osipom.
Dempsi kleknu i pobliže pogleda bolesnog čoveka. Opipa mu puls. Pod
prstima oseti slabašno i nepravilno udaranje bolesnikovog srca. Glasno
opsova i zgrabi radio-aparat za pojasom. „Naredniče, ovde Dempsi! Potrebna
mi je lekarska služba, smesta!“

16. FEBRUAR
MOSKVA

Živopisni vrhovi i tornjevi kule stambenog bloka Kotelničeskaja uzdizali

su visoko iznad grada, nudeći nenadmašan pogled ka zapadu preko reke
Moskve prema zidovima od crvene opeke i pozlaćenim kupolama Kremlja.
Na desetine satelitskih, radio i mikrotalasnih antena štrčale su sa svakog
relativno otvorenog dela složene fasade građevine. Kula Kotelničeskaja bila
je jedna od Staljinovih masivnih „sedam sestara“ - sedam džinovskih
višespratnica sagrađenih uzduž i popreko Moskve tokom pedesetih godina
20. veka, da nadoknade ono što je sve luđi diktator, gladan moći, smatrao
ponižavajućim „nedostatkom solitera“ u odnosu na Sjedinjene Američke
Države.
Ogromna višespratnica nekada je bila dom visokih zvaničnika
Komunističke partije i šefova teške industrije, a sada su je naseljavali
uglavnom bogati stranci i članovi nove ruske političke i poslovne elite - ljudi
koji mogu da plate kirije za luksuzne stanove, koje su iznosile i po nekoliko
hiljada američkih dolara mesečno. Stanovi na najvišim spratovima, smešteni
tik ispod visoke središnje igle na čijem je vrhu bila džinovska, svetleća i
zlatna petokraka, dostizali su cene pristupačne samo najbogatijim i
najmoćnijim ljudima. Da bi se zaradilo još više novca, nekoliko apartmana na
samom vrhu preuređeno je u prestižne kancelarije korporacija.
Visoki muškarac snažne građe stajao je kraj prozora jedne od tih
renoviranih kancelarija u potkrovlju. U svetloplavoj kosi imao je sedih vlasi,
koje su se po boji slagale s njegovim ledenosivim očima. Namrštio se
gledajući zatamnjeni grad. Duga zimska noć još je stezala Moskvu u ledenom
zagrljaju, ali je nebo iznad grada poprimilo donekle svetliju boju.
Telefon na stolu pored njega iznenada zacvrkuta. Digitalni identifikator
prikačen na telefon zatrepta i ožive, pokazujući ko zove. Čovek se okrenu i
podiže slušalicu. „Ovde Moskva Jedan. Kaži.“
„Ovde Prag Jedan“, reče prigušeni, unjkavi glas. „Petrenko je mrtav."
Plavokosi čovek se nasmeši. „Odlično. Šta je s materijalima koje je ukrao iz
bolnice? Izveštajima o slučajevima i biološkim uzorcima?"
„Izgubljeni su“, sumorno izvesti Prag Jedan. „Nalazili su se u akten-tašni
koja je pala u reku sa Petrenkom.“
„Onda je slučaj zaključen."
„Ne baš“, izgovori polako čovek na drugom kraju veze. „Pre nego što
smo ga pronašli, Petrenko je ugovorio sastanak s drugim doktorom,
Amerikancem koji je prisustvovao istoj naučnoj konferenciji. Razgovarali su
u trenutku kada smo ih zaskočili.“
I?“
„Amerikanac se izmigoljio iz naše zasede", priznao je s oklevanjem Prag
Jedan. „Češka policija ga je stavila pod zaštitni nadzor.“
Oči plavokosog čoveka se suziše. „Koliko toga zna?“
Čovek sa šifrovanim imenom Prag Jedan proguta knedlu. „Nisam siguran.
Mislimo da je Petrenko uspeo da mu ispriča ponešto o smrtnim slučajevima
pre nego što smo stigli. Takođe, prilično smo sigurni da je Rus hteo da mu
preda medicinska dosijea i uzorke.“
Moskva Jedan čvršće stegnu slušalicu. „A ko je tačno taj Amerikanac što
se umešao?“
„Zove se Džonatan Smit“, reče drugi čovek. „Sudeći prema spisku
učesnika naučne konferencije, on je vojni lekar, potpukovnik, specijalista za
infektivne bolesti dodeljen jednom od njihovih instituta za medicinska
istraživanja.“
Smit? Plavokosi muškarac se namršti. Činilo mu se da je čuo to ime i
ranije, ali gde tačno? Kao da mu je u glavi zazvonilo na uzbunu. Nestrpljivo
protrese glavom. Sad je imao preče brige. „Šta češka policija sada radi?“
„Pročešljava reku.“
„U potrazi za akten-tašnom?“
„Ne“, odgovori Prag Jedan. „Imamo doušnika u policijskoj stanici. Rekao
nam je da trenutno samo tragaju za Petrenkovim telom. Amerikanac iz nekog
razloga drži jezik za zubima u vezi s onim što mu je Petrenko ispričao.“
Plavokosi čovek se zagleda kroz prozor. „Hoće li pronaći telo i aktovku?“
„Leš će se pojaviti pre ili kasnije“, reče čovek s druge strane žice.
„Međutim, siguran sam da je akten-tašna zanavek nestala. Vltava je široka, a
rečna struja veoma brza.“
„Za tvoje dobro, iskreno se nadam da si u pravu“, tiho reče plavokosi.
„Šta ćemo s tim Amerikancem, Smitom?“, upita Prag Jedan posle nekoliko
trenutaka nelagodne tišine. „Mogao bi da postane ozbiljan problem.“
Plavokosi muškarac se ponovo namrgodi. To je bila sušta istina.
Američki doktor možda još uvek nije rekao češkim vlastima šta je saznao, ali
će konačno prijaviti Petrenkove tvrdnje i vest o njegovom ubistvu
obaveštajnim službama svoje države. Ukoliko se to desi, Centralna
obaveštajna služba i ostale kontraobaveštajne službe počeće da obraćaju
previše pažnje na nove izveštaje o tajanstvenim bolestima. A on i njegovi
poslodavci nisu smeli to da rizikuju. Ne još, u svakom slučaju.
Čovek sa šifrovanim imenom Moskva Jedan klimnu glavom sam sebi.
Dobro, onda. Neka tako i bude. Otvoreno delovanje protiv tog Smita moglo
bi da bude opasno. Ukoliko nestane ili pogine, praška policija će svakako
početi da postavlja još nezgodnija pitanja o Petrenkovom ubistvu i preneće ta
pitanja na Vašington. Ali, ostaviti ga u životu može da bude još opasnije.
„Eliminišite Amerikanca po svaku cenu“, naredi hladnokrvno. „Ali, uradite to
pažljivo - i ovog puta ne ostavljajte žive svedoke.“
 3

PRAG

Majušna soba za saslušanja, nedaleko od zadnjeg dela praške policijske

stanice u Ulici Konviksta broj 14, bila je oskudno nameštena. Unutra su se
nalazile svega dve izubijane plastične stolice i stari drveni astal, prekriven
ulubljenjima, ogrebotinama i opekotinama od bezbrojnih cigareta, nemarno
ugašenih na njemu. Džon Smit je sedeo ukočeno na stolici, odeven u
pozajmljene široke pantalone i atletsku majicu. I najmanji pokret nelagodno
ga je podsećao na brojne bolne posekotine i modrice.
Namrštio se. Koliko će ga još dugo češka policija držati ovde? U tom
sopčetu nije bilo sata, a njegov ručni časovnik prestao je da radi posle
potapanja u ledenu vodu Vltave. Podigao je pogled. Slabašna svetlost koja se
probijala kroz sićušan prozor, postavljen visoko na zidu, pokazivala je da je
svanulo.
Smit potisnu poriv da zevne. Pošto su ga spasli s obale, češki policajci su
mu uzeli izjavu o opakom napadu na Valentina Petrenka i doveli lekara koji
mu je zakrpio ranu od metka u ramenu. Tokom ispitivanja, oduzeli su mu
stvari, uključujući novčanik, pasoš i ključ od hotelske sobe, pod izgovorom
„da ih uzimaju na čuvanje.“ Tada je već skoro bila ponoć; pošto su mu doneli
tanjir supe za večeru, „predložili“ su mu da prespava na ležaju u jednoj
praznoj zatvorskoj ćeliji. Suvo se nasmešio prisetivši se duge, hladne i
uglavnom neprospavane noći. Barem su ostavili otključana vrata ćelije,
stavivši mu jasno do znanja da nije pritvoren, nego da prosto „pomaže
organima reda u istrazi.“
Zvona zazvoniše negde u blizini, najverovatnije na crkvi Svete Ursule,
pozivajući vernike na jutarnju misu i decu na časove veronauke u obližnjoj
manastirskoj školi. U istom trenu vrata se otvoriše, a u sobu za saslušanje
uđe vitki, svetlooki policajac u besprekorno ispeglanoj uniformi. Na osnovu
svetlosivih širokih pantalona, plave košulje, pažljivo zavezane crne kravate i
tamnosivog sakoa moglo se zaključiti da je on pripadnik praške opštinske
policije - moćnijoj od dve suparničke kriminalističke službe koje postoje u
češkoj prestonici. Značka prikačena za rever sakoa identifikovala ga je kao
inspektora Tomasa Karaseka. S lakoćom je seo na stolicu naspram Smita.
„Dobro jutro, pukovniče“, reče mu policajac opušteno na jasnom,
razumljivom engleskom jeziku. Gurnuo je nekoliko foto-robota, koje su
skicali policijski crtači, preko površine stola. „Molim vas, kažite mi šta
mislite o ovim crtežima. Izrađeni su na osnovu izjave koju ste sinoć dali
mojim kolegama. Liče li ovi crteži na čoveka za kojeg tvrdite da je ubio
doktora Petrenka?“
Smit uze crteže i pažljivo ih pregleda. Prvi je prikazivao lice čoveka s
dugom, zamršenom kosom, tamnim i zamišljenim očima i malenom minđušom
u obliku lobanje u uvetu. Drugi crtež bio je skoro identičan prvom, izuzev što
je crtač dodao zavoj preko polomljenog nosa i skicirao masnice svuda oko
njega. Smit klimnu glavom. „To je on. Nema nikakve sumnje.“
„Onda je on jedan od Roma“, reče hladno Karasek. „Verujem da biste ga
u vašoj zemlji nazvali Ciganinom.“
Smit iznenađeno podiže pogled. „Već ste identifikovali ovog tipa?“
„Ne po imenu“, priznao je inspektor češke policije. „U našim
dokumentima nema nikoga ko odgovara tačnom opisu. Međutim, minđuša,
kosa, odeća... sve to mi govori da je on jedan od njih.“ Napravio je grimasu.
„Cigani su po svojoj prirodi kriminaki. Svoju decu, pa čak i one najmlađe, od
malih nogu uče da džepare, prosjače i kradu. Oni nisu ništa drugo nego
najobičnije štetočine, žgadija i šljam.“
Smit s mukom prikri da mu se gade ti izrazi nepromišljene zadrtosti. Baš
zbog svih svojih nespornih mana, Romi, siromašni narod bez korena,
uglavnom su bili žrtveni jarac u bogatijim, znatno sređenijim društvima po
kojima su lutali. Bila je to veoma stara igra, koja je isuviše često imala
smrtonosan ishod.
„Smrt doktora Petrenka i nije baš bila posledica običnog uličnog
džeparenja“, reče Smit obazrivo, obuzdavajući bes. „Pre je ličila na
hladnokrvno ubistvo. Ti tipovi su znali kako se on zove, shvatate li? To je
bio previše prokleto lični podatak za bandu običnih uličnih džeparoša."
 Karasek nehajno slegnu ramenima. „Možda su ga pratili od hotela do
Karlovog mosta. Ulične bande Cigana veoma često napadaju turiste, naročito
ukoliko nanjuše bogat ulov.“
Nešto u načinu na koji je inspektor to izrekao Smitu je zazvučalo
izveštačeno i lažno. Odmahnuo je glavom. „Ne verujete valjda zaista u svo to
sranje, zar ne?“
„Ne verujem? U šta bi, onda, trebalo da poverujem?“, upita ga tihim
glasom inspektor. Svetle oči češkog policajca suziše se dok je gledao preko
stola u Smita. „Pukovniče, imate li vi možda neku drugu teoriju koju biste
voleli da podelite sa mnom?“
Smit nije odgovorio. Bio je na tankom ledu. Postojale su granice onoga
što je mogao bezbedno da kaže ovom čoveku. Bio je uveren da su Petrenka
ubili kako bi ga sprečili da mu preda medicinske izveštaje i uzorke koje je
prokrijumčario iz Moskve, ali više nije bilo dokaza koji bi to potvrdili. Ruski
doktor i akten-tašna nestali su u Vltavi. U međuvremenu, insistiranje na tome
da je reč o političkom ubistvu najverovatnije bi ga uplelo u istragu, koja bi se
mogla razvući nedeljama, i rizikovalo otkrivanje veština i veza za koje se
zakleo da će ih zauvek čuvati u potaji.
„Veoma pažljivo sam pročitao vašu izjavu“, nastavi Karasek. „Da budem
iskren, izgleda mi čudnovato nepotpuna u u nekoliko važnih detalja.“
„Kako to?“
„Na primer, vaš sastanak sa doktorom Petrenkom na Karlovom mostu“,
reče mu inspektor češke policije. „Rekao bih da je posredi prilično neobično
mesto i vreme za susret američkog vojnog oficira i ruskog naučnika. Nadam
se da shvatate šta želim da kažem?“
„Moj posao za vojsku Sjedinjenih Država je čisto medicinske i naučne
prirode“, odlučno ga podseti Smit. „Ja sam lekar, a ne vojnik.“
„Jamačno.“ Slabašan osmeh nestao je s Karasekovih tankih usnica i pre
nego što je stigao do njegovih svetloplavih očiju. „Međutim, zavidim vam na
vašoj medicinskoj obuci, pukovniče. Mora da je bila izuzetno temeljita.
Jedva da sam upoznao kojeg lekara koji bi mogao da preživi borbu prsa u
prsa s trojicom naoružanih protivnika.“
„Imao sam sreće.“
„Sreće?“ Češki policajac ostavio je tu reč da visi nekoliko trenutaka
nelagodno u vazduhu pre nego što je nastavio. „U svakom slučaju, i dalje bih
želeo neko suvislije objašnjenje šta ste, zapravo, doktor Petrenko i vi radili
zajedno na Karlovom mostu.“
„To nije nikakva tajna“, reče mu Smit, žaleći što mora da laže. „Posle dva
dana predavanja i simpozijuma, bio mi je potreban kratak predah od
konferencije. Baš kao i Petrenku. Takođe, obojica smo želeli da razgledamo
Prag. Karlov most nam je naprosto delovao kao razumna početna tačka
obilaska grada.“
Karasek sumnjičavo podiže obrvu. „Išli ste u turistički obilazak Praga?
Po magli?“
Amerikanac mu ništa nije odgovorio.
Češki policajac ga je prodorno posmatrao nekoliko sekundi, a zatim
uzdahnu. „Dobro, onda. U tom slučaju, ne vidim nikakav razlog da vas duže
zadržavamo ovde.“ Ustao je lagano, prišao vratima i otvorio ih. Zatim se
iznenada okrenuo. „Još nešto, pukovniče. Trebalo bi da vas obavestim da
smo bili slobodni da uzmemo vaš prtljag iz hotela u kojem se održava
konferencija. Čeka vas u prizemlju na recepciji. Pretpostavljam da ćete želeti
da se obrijete i presvučete pre nego što krenete na aerodrom. Sledeći let za
Njujork preko Londona je za svega nekoliko sati.“
Smitove oči se stisnuše u proreze. „Oh?“
„Pod ovim nesrećnim okolnostima, siguran sam da ćete želeti da skratite
boravak u mojoj zemlji“, objasni Karasek. „To je za žaljenje, svakako, ali u
potpunosti razumljivo.“
„Je li to naređenje?“, upita Smit mirno.
„Zvanično naređenje? Naravno da nije“, odgovori inspektor. „Naše vlade
su bliske saveznice, zar ne?“ Slegnuo je ramenima. „Smatrajte to strogo
nezvaničnom sugestijom. Prag je miran grad, čiji prosperitet u mnogome
zavisi od turizma. Trudimo se da ne ohrabrujemo obračune u stilu Divljeg
zapada na našim živopisnim ulicama i istorijskim mostovima.“
„Dakle, vi ste šerif, a ja sam revolveraš kojeg proterujete iz grada pre
nego što izbiju veće nevolje“, reče Džon uz pokajnički osmeh.
Preko inspektorovog lica prvi put prelete izraz iskrene radosti. „Tako
nekako, pukovniče.“
„Moraću da kontaktiram sa svojim pretpostavljenima“, reče Smit oštro.
„Svakako.“ Karasek se okrenu ka hodniku i glasno pozva. „Antonine!
Molim te, vrati našem američkom prijatelju njegov mobilni telefon.“
 Ćutljivi narednik donese mobilni telefon koji je policija pronašla
bezbedno pričvršćen u vodonepropusnoj postavi Smitove kožne jakne.
Žustro klimnuvši glavom u znak zahvalnosti, Smit uze telefon, otvori ga i
uključi. Mali ekran u boji zatrepta i ožive. Sićušne ikonice pojaviše se na
minijaturnom ekranu dok je mašina vršila sopstvenu brzu dijagnostičku
proveru da bi ustanovila da li ima oštećenja i da li je neko prčkao po njenim
specijalnim potprogramima i šiframa.
„Veoma zanimljiv uređaj", dobaci Karasek hladno s vrata. „Naši
stručnjaci za elektroniku su bili i te kako zbunjeni nekim njegovim
naprednijim svojstvima.“
Smit se postarao da mu lice ostane bezizražajno. „Stvarno? To je prava
šteta. Ovi telefoni su najveći hit u Americi. Kad sledeći put dođem,
potrudiću se da se setim da sa sobom ponesem uputstvo za rukovanje.“
S laganim osmehom, Čeh slegnu ramenima, priznavši poraz. „Iskreno se
nadam da neće biti sledećeg puta, pukovniče Smit. Zasad, želim vam ugodan
let.“
Amerikanac je sačekao da se vrata zatvore za inspektorom, a zatim je
pozvao broj iz memorije. Prineo je telefon uvetu. Kratka pauza, a zatim je
zazvonio telefon na drugom kraju.
„Pričekajte koji trenutak, molim vas“, reče uljudno ženski glas. Pošto je
kratak muzički ton dvaput odzvonio potvrdivši da je poziv šifrovan,
sagovornica je kazala „Čisto je. Kažite.“
„Ovde potpukovnik Džonatan Smit“, reče Džon oprezno. „Javljam se iz
Praga. Slušajte, znam da je kod vas poprilično kasno, ali pod hitno moram da
razgovaram sageneralom Fergusonom. Važno je. Štaviše, veoma je hitno.“
Ma ko da je prisluškivao njegov razgovor bi mogao da potvrdi kako je
general-major Danijel Rajder Ferguson direktor američkog Vojno-
medicinskog instituta za istraživanje zaraznih bolesti. Međutim, broj koji je
Smit pozvao nije bio povezan ni sa jednom kancelarijom Vojno-medicinskog
instituta. Njegov poziv bio je preusmeren preko automatskog releja, koji je
bio opremljen uređajima za otkrivanje pokušaja presretanja signala pre nego
što signal stigne u štab Tajne Jedan u Vašington, distrikt Kolumbija.
Džon Smit je vodio dvostruki život. Najveći deo posla obavljao je
naočigled javnosti, kao naučnik i doktor zaposlen u američkom Vojno-
medicinskom institutu za istraživanje zaraznih bolesti (USAMRIID-u). No,
takođe je postojalo vreme kada je odlazio na specijalne misije za Tajnu
jedan, obaveštajnu službu koja je odgovarala direktno predsedniku SAD.
Čak ni u Kongresu niko nije znao da ona postoji, kao ni u širim krugovima
vojne i obaveštajne birokratije. Labavo organizovana oko male grupe
pripadnika glavnog štaba, Tajna Jedan se oslanjala na tajnu mrežu
obaveštajaca, profesionalaca u najraznovrsnijim oblastima, sa širokim
spektrom veština i stručnih znanja. Ni oni, poput Smita, nisu imali porodične
veze i druge lične obaveza koje su mogle da predstavljaju smetnju njihovom
tajnom poslu.
„General Ferguson je već otišao kući, gospodine“, reče bez trunke
oklevanja Megi Templton, žena koja je rukovodila komunikacijama u Tajni
jedan, pristajući na izmišljotinu koju je tkao Smit. Fraza koju je upotrebio -
veoma je hitno - bila je deo glasovne šifre, brz način da obaveštajac na terenu
prijavi da je u ozbiljnoj nevolji. „Ali mogu da prosledim vaš poziv
dežurnom.“
„Dežurnom?“, ponovi naglas Smit. Zatim klimnu glavom. „Da, to bi mi
sasvim odgovaralo.“
„Vrlo dobro. Sačekajte nekoliko trenutaka.“
Veza je utihnula na sekund-dva, a zatim mu poznati glas progovori u uvo.
„Dobro jutro, Džone.“
Smit se i nesvesno uspravi na stolici. „Dobro veče, gospodine.“
Šef službe Tajna Jedan Natanijel Frederik Klajn suvo se zakikota.
„Obično niste toliko zvanični, pukovniče. Pretpostavljam da zidovi oko
vas imaju uši. Megi mi je kazala da ste u nekakvoj nevolji.“
Smit sakri osmeh. Bio je poprilično siguran da barem jedan skriveni
mikrofon snima ovaj razgovor. Inspektor Karasek je očigledno sumnjao u
njega. „Zovem vas iz policijske stanice u Pragu“, reče jednostavno. „Trojica
muškaraca sinoć su pokušala da me ubiju. Uspeli su da ubiju mog kolegu,
ruskog naučnika Valentina Petrenka.“
Na drugom kraju veze nastupila je kratka tišina.
„Shvatam“, reče konačno Klajn. „Ispravno si postupio što si me pozvao.
Ovo je ozbiljno. I to veoma. Bolje me detaljno uputi u situaciju, Džone.“
Smit posluša i ispriča mu sve o napadu na mostu. Vodio je računa da
ostane u okviru priče koju je već ispričao češkoj policiji. Ukoliko su ga
zbilja prisluškivali, nije bilo pametno da im da još razloga da ga zadrže zbog
daljeg saslušavanja. A Fred Klajn je dovoljno pametan da sam popuni
očigledne rupe u priči.
„Ljudi koji su vas napali očigledno su bili profesionalci“, odreza Klajn
pošto je Smit završio. „Tim plaćenih ubica, obučenih za borbu prsa u prsa i
korišćenje ručnog naoružanja."
„U to nema nikakve sumnje", složio se Smit.
„Jesu li bili Rusi?“
Smit je razmišljao, prisećajući se glasa dugokosog napadača. Kad je
glavni napadač prestao da se pretvara da je prosjak i progovorio na
engleskom, osetio je slab naglasak, ali nije mogao tačno da odredi čiji.
Slegnuo je ramenima. „Možda. Ali ne bih mogao da se zakunem u to.“
Klajn je poćutao nekoliko trenutaka. „A gde je tačno doktor Petrenko
radio u Moskvi?“, upita.
„Bio je infektolog u Centralnoj poliklinici“, odgovori mu Smit. „Vrhunski
naučnik. Jedan od najboljih u svojoj branši.“
„Centralna poliklinika? To je zanimljivo“, promrmlja Klajn. „Veoma
zanimljivo, štaviše.“
Smit upitno podiže obrvu. Sa svog položaja u senci, Klajn je imao
neometan pristup neverovatnom broju informacija i analiza. Jesu li i druge
američke i zapadne obaveštajne službe već počele da guraju nos u epidemiju
bolesti u Moskvi?
„Sve u svemu, moram da primetim da si imao sreće koliko si težak“,
nastavi da govori stariji čovek. „Po svakoj logici, trebalo bi da ležiš mrtav na
tom mostu.“
„Da, gospodine“, složi se Smit. „Uzgred, ovdašnja policija deli vašu
procenu situacije."
Klajn frknu kroz nos. „Dakle, pretpostavljam da su ti češki organi reda
postavljali neprijatna i neugodna pitanja o tome kako si, dođavola, uspeo da
preživiš tu tarapanu?“
„Može se tako kazati“, odgovori suvoparno Smit. „Dodajte reči non grata
mojoj personi i dobićete prilično jasnu sliku o situaciji u kojoj se trenutno
nalazim. Šalju me prvim sledećim letom u London.“
„Što je sramotno, ali ne i kobno. Ni za tvoju karijeru, niti za tvoju
kamuflažu", prokomentarisa Klajn. „Da se vratimo na suštinu: preti li ti još
uvek opasnost od tih ljudi?“
 Smit pažljivo razmisli o pitanju. Bilo je to jedno od pitanja koje je
prežvakavao skoro celu prošlu noć. Dokle su agenti koji su ubili Petrenka
spremni da idu? Da li je likvidacija ruskog naučnika zadovoljila njihove
nalogodavce ili se od njih očekivalo da ućutkaju svaku osobu s kojom je
Petrenko kontaktirao? „Moguće“, priznao je. „Možda nije baš najverovatnije,
ali je moguće.“
„Razumem“, reč mirno Klajn. Veza ponovo utihnu. Klajn se opet oglasio
za nešto manje od minuta. „Srediću ti nekakvu podršku. To neće biti bog zna
šta, s obzirom na nedostatak vremena, ali ne želim da skitaš unaokolo sasvim
sam. Možeš li da se strpiš sat-dva?“
Smit klimnu glavom. „Nema problema.“
„Dobro. Pozovi me ponovo pre nego što napustiš tu policijsku stanicu.“
Klajn je nakratko oklevao. „I daj sve od sebe da zadržiš glavu na ramenima,
Džone. Ispunjavanje kamare papirologije u slučaju tvoje smrti za mene bi
bilo pravi pakao.“
Smit se naceri. „Imaću to na umu“, obeća.

Sredovečni čovek u debelom kaputu braon boje, rukavice, šubari i s

naočarama za sunce žurno izađe kroz glavni ulaz stanice policije Konviktska.
Ne osvrćući, užurbano ode dalje niz ulicu i zaputi se jugozapadno prema reci.
U uzanoj bočnoj uličici nedaleko odatle čekao ga je crni „mercedes“
sedan sa zatamnjenim staklima. Premda je automobil bio nepropisno parkiran,
diplomatske tablice držale su podalje preterano revnosnu prašku saobraćajnu
policiju. Uprkos oblačnom i tmurnom danu, na zadnjem prozoru automobila
bili su spušteni štitnici od sunca.
Užurbani čovek otvori vrata na vozačevoj strani i kliznu na sedište iza
volana. Skide šubaru i naočare za sunce i baci ih na kožno sedište pored
sebe. Rukom u rukavici nervozno popravi oštre čuperke sveže podšišane
smeđe kose.
„Dakle?“ upita ga sumorni glas sa zadnjeg sedišta. „Šta si saznao?“
„Gradska policija još drži Amerikanca“, odgovori vozač, Rumun po
imenu Dragomir Ilionesku, gledajući u retrovizor. Jedva je mogao da razazna
obris čoveka koji mu je sedeo iza leđa. „Ali neće još dugo. Baš kao što ste
predvideli, sredili su da napusti zemlju kasnije po podne. Najpre u London, a
zatim odatle u Njujork.“
„Uz kakve mere bezbednosti?“
„Nikakve, očigledno. Česi očekuju da sam stigne do aerodroma kako zna
i ume.“
„Koliko možemo da verujemo našem doušniku?“, upita glas sa zadnjeg
sedišta.
Ilionesku slegnu ramenima. „Oduvek je bio pouzdan. Nemam ama baš
nikakvih razloga da sumnjam u njega.“
„Izvrsno.“ Zubi blesnuše u zatamnjenoj unutrašnjosti automobila kad se
čovek na zadnjem sedištu hladno nasmeši. „Znači da ćemo moći da da
pružimo pukovniku Smitu izuzetno zanimljivo putovanje. Obavesti ostatak
jedinice. Želim da svi budu spremni da smesta krenu. Znaju šta im valja
činiti.“
Ilionesku se poslušno maši za telefon ugrađen u auto. Pritisnu prekidač
koji je aktivirao napravu za skremblovanje signala. Zatim je s oklevanjem
zastao. „Da li je zbilja neophodno toliko rizikovati?,“ upita. „Hoću da kažem,
Petrenko je mrtav, a materijal koji je ukrao zanavek je nestao, izgubljen u
reci. Izvršili smo svoju primarnu misiju. S obzirom na to, kakve veze ima
život jednog američkog doktora?“
Čovek na zadnjem sedištu nagnu se napred pomaljajući se iz senke.
Slabašna svetlost, koja je dopirala kroz zatamnjene prozore, odbijala se od
njegove obrijane glave. Nežno, veoma nežno, dodirnu debele zavoje koji su
mu prekrivali slomljeni nos. „Misliš li da je čovek koji mi je ovo uradio
zaista samo običan doktor?“, upita tiho. „Samo običan lekar?“
Ilionesku proguta knedlu.
„Dakle, šta misliš?“
Dok su mu graške znoja izbijale po čelu, Rumun zavrte glavom.
„Znači, poseduješ barem trunku zdravog razuma. Dobro. Dakle, šta god
da je zaista taj tip Smit, hajde da mu zapržimo čorbu“, reče drugi čovek.
Glas mu je sada bio opasno tih. „Osim toga, najnovija naređenja iz
Moskve bila su krajnje određena, zar ne? Bez svedoka. Nijednog. Sećaš se
koja je kazna za neuspeh, verujem?“
Mišić ispod Rumunovog levog oka zatitra pri sećanju na jezive fotografije
koje su mu pokazali. Žustro zaklima glavom. „Da, sećam se.“
„Onda izvrši moja uputstva.“ S tim rečima se čovek po imenu Georg Lis,
koji je nosio šifrovano ime Prag Jedan, zavali natrag u sedište i sakri uništeno
lice u tami.
 4

NEDALEKO OD GRADA BRIJANSKA, RUSIJA

Četiri lovca-bombardera „suhoj 34“ s dvostrukim vertikalnim

stabilizatorima projurila su nisko iznad zatalasanih, pošumljenih brdašaca
zapadno od Brijanska. Napredni radarski sistemi omogućili su borbenim
letelicama da prolete tik iznad vrhova najvišeg drveća i stubova dalekovoda
u području. Mlazevi usijane svetlosti, konstruisani da namame rakete zemlja-
vazduh, koje traže toplotu, zableštaše za njima spuštajući se lagano ka tlu
prekrivenom snegom.
Lovci-bombarderi iznenada suknuše naviše, nakratko dobijajući na visini,
dok su njihovi navigacijsko-nišanski sistemi pronalazili višestruke mete,
prenosili podatke naoružanju i izračunavali tačke izbacivanja. Nekoliko
sekundi kasnije, rojevi navođenih bombi i raketa iskočiše iz spremišta ispod
krila i obrušiše se ka udaljenoj šumi pod njima. Istog trena, četiri mlazna
aviona oštro skrenuše udesno i ponovo zaroniše da bi izbegli neprijateljske
radare dok su napuštali borbeno područje i nestajali ka severu.
Iza njih šume su eksplodirale, planuvši u ogromne stubove zaslepljujućeg
narandžastog i crvenog plamena. Uništeno drveće letelo je visoko u vazduh,
tumbajući se stotinama metara pre nego što se sručilo nazad na zemlju. Vetar
je raznosio talasaste oblake dima i lake krhotine.
Desetak visokih oficira ruske pešadije i ratnog vazduhoplovstva stajalo je
na krovu starog betonskog bunkera, ukopanog u padinu obližnjeg grebena, i
pomno posmatralo prizor kroz dvoglede. Preko stotinu do zuba naoružanih
vazdušno-desantnih vojnika u snežnobelim kamuflažnim odelima i pancirnim
prslucima bilo je raspoređeno duž grebena i čuvalo generale. Komandni
kombiji s elektronikom bili su postavljeni iza bunkera, skriveni među
drvećem ispod razapetih kamuflažnih mreža otpornih na infracrveno zračenje.
Nedavno položeni optički kablovi vijugali su kroz šumu i prenosili podatke
do bezbedne komunikacione mreže. Kako bi se očuvala potpuna operativna i
strategijska tajnovitost ovih specijalnih vojnih manevara, nazvanih ZIMSKA
KRUNA, sva radio, telefonska ili standardna kopnena komunikacija bila je
strogo ograničena.
Pukovnik, koji je slušao napregnuto preko slušalica na glavi, okrenu se
prema niskom, vitkom čoveku pored sebe. Među svim posmatračima
okupljenim na krovu bunkera, jedino je taj muškarac bio u civilu. Nosio je
topao, jednostavan kaput crne boje i šal. Vetar mu je mrsio retku smeđu
kosu. „Računari javljaju da su uništene sve simulirane neprijateljske
artiljerijske baterije i pokretni radarski sistemi, gospodine“, reče mu mirno
pukovnik.
Ruski predsednik Viktor Dudarev smireno klimnu glavom, i dalje
posmatrajući prizor kroz dvogled. „Vrlo dobro“, promrmlja.
Nov talas sjajnih lovaca-bombardera - ultramodernih „suhoj 39“ -prelete
nisko iznad najbližih brežuljaka dašaca dok su njihovi moćni turbomlazni
motori urlali. Munjevitom brzinom projuriše pored bunkera i spustiše se u
široku dolinu ispod grebena. Stotine nenavođenih raketa ispade iz spremišta
postavljenih ispod krila i pojuriše za tragovima vatre i dima. Čitava istočna
ivica šume nestade u nizu gromoglasnih eksplozija.
„Svi neprijateljski odredi za obaranje raketa zemlja-vazduh potisnuti su ili
u potpunosti uništeni“, izvesti ga pukovnik.
Ruski vođa ponovo klimnu glavom. Zatim zanese dvogled nalevo,
gledajući na istok, niz dolinu. Odatle je, praćena sve glasnijom tutnjavom
elisa, navirala bujica sivo-crno-belih vojnih transportnih helikoptera Mi-17,
pri čemu je svaki prevozio tim komandosa Specnaza (specijalnih snaga).
Leteći brzinom od preko dve stotine kilometara na čas, flota zimski
kamufliranih helikoptera prošišala je mimo bunkera i nestala u gustim
oblacima dima, koji su se uzdizali iznad šume uništene raketama i bombama.
Dudarev baci pogled ka pukovniku. „Dakle?“, zahtevao je izveštaj.
„Naše specijalne snage probile su prednje neprijateljske linije i na putu
su prema primarnim metama - generalštabovima, depoima goriva,
kompleksima dalekometnih projektila i ostalom“, odgovori njegov vojni
savetnik, pukovnik Pjotr Kiričenko, pošto je pažljivo saslušao izveštaje koji
su navirali kroz slušalice. Podigao je pogled. „Prvi ešaloni naših glavnih
udarnih kopnenih snaga upravo se razmeštaju."
„Odlično.“ Ruski predsednik uperi dvogled prema udaljenom ulazu u
dolinu. Tamo se pojaviše malene tačke, koje su se brzo kretale i širile preko
talasastog, otvorenog terena dok su se približavale. Bila su to oklopljena
izviđačka vozila BRM-1, topovi kalibra 73 mm, rakete i mitraljezi. Iza
izviđačkih jedinica nastupala je masa teških oklopnih vozila - tenkova T-90,
naoružanih topovima kalibra 125 milimetara. Tenkovi T-90, opremljeni
eksplozivno-reaktivnim oklopom, sistemom za ometanje infracrveno
navođenih raketa i antilaserskom aerosolnom odbranom kako bi se pobedili
neprijateljski protivtenkovski projektili, bili su značajno unapređene verzije
starih modela T-72. Konstruisani na osnovu lekcija naučenih tokom naizgled
beskrajnog rata u Čečeniji, predstavljali su najmodernije borbeno oklopno
vozilo ruske armije. Novi kompjuterizovani sistemi za kontrolu paljbe i
termički nišani davali su glavnom topu domet, preciznost i vatrenu moć
gotovo jednaku moći američkog tenka MlAl Abrams.
Dudarev se nasmeši sam sebi dok je posmatrao kako tenkovske
formacije jure kroz dolinu. Zapadne obaveštajne službe verovale su da se
najveći deo ruskih tenkova T-90 nalazi na Dalekom istoku, duž granice s
Narodnom Republikom Kinom. Međutim, na sva usta hvaljene zapadne
obaveštajne agencije su grešile.
Otkako je preuzeo vlast u Kremlju, bivši oficir KGB trudio se iz sve
snage da ponovo izgradi i reformiše oronule oružane snage svoje države. Na
hiljade i hiljade korumpiranih, lenjih ili politički nepouzdanih oficira
otpušteno je iz službe. Na desetine bedno opremljenih tenkovskih i
motorizovanih divizija nemilosrdno je rashodovano. Zadržane su samo
najbolje jedinice. A sve veće i veće količine novca iz ruskih naftnih prihoda
trošene su da bi te manje snage elitnih divizija bile bolje plaćene, bolje
opremljene i bolje obučene nego masovna vojska bivšeg Sovjetskog Saveza.
Dudarev baci pogled na ručni sat, a zatim blago potapša pukovnika po
ramenu. „Vreme je da krenemo, Pjotre“, promrmlja.
Kiričenko klimnu glavom. „Da, gospodine!"
Kada su se okrenuli da pođu, najbliži generali zauzeše stav mirno i
salutiraše.
Dudarev uperi prst u njih. „Voljno, gospodo“, reče. „Upamtite da nisu
potrebne nikakve formalnosti. Na kraju krajeva, ja nisam zaista ovde. Niti
sam ikada bio. Sudeći prema kremaljskoj Službi za odnose s javnošću,
trenutno sam na kratkom odmoru u svojoj dači 2 izvan Moskve.“ Osmeh bez
humora pojavi se na njegovim tankim usnama. Okrenu se i mahnu rukom
prema desetinama tenkova i pešadijskih borbenih vozila BMP-3, koji su se
valjali kroz dolinu ispod njih. „Niti se bilo šta od ovoga zbilja dešava. Sve
što vidite nije ništa drugo nego običan san. Operacija ZIMSKA KRUNA je
samo vojna vežba na papiru, puka vežba generalštaba. Jesam li u pravu?“
Okupljeni oficiri se servilno nasmejaše.
Prema odrednicama raznoraznih sporazuma o konvencionalnom
naoružanju koje je potpisala Rusija, svi vojni manevri širokih razmera ruske
armije morali su da budu najavljeni nedeljama, pa čak i mesecima, unapred.
Operacija ZIMSKA KRUNA predstavljala je grubo kršenje tih sporazuma.
Nijedan strani vojni ataše stacioniran u Moskvi nije bio obavešten o njenom
održavanju. A svaki element vežbe bio je pažljivo vremenski natempiran tako
da se manevri hiljada vojnika i stotina vozila bude preko polja i šuma
pokrivenih snegom odvijaju baš u vreme kada na nebu iznad nema nijednog
američkog špijunskog satelita.
Isto precizno planiranje vremena i složene mere bezbednosti ubrzo će biti
primenjeni u drugim vojnim vežbama velikih razmera duž periferije Ruske
Federacije, nedaleko od granica sa Gruzijom, Azerbejdžanom i
separatističkim republikama centralne Azije. Svako ko bude postavljao
nezgodna pitanja o tim intenzivnim probama bojnog polja biće obavešten da
Rusija jednostavno sprovodi specijalnu antiterorističku obuku brzih kopnenih
snaga. Kad obmana postane očigledna, već će biti kasno. Zapravo, biće
prekasno.
S pukovnikom Kiričenkom za petama, Dudarev se spusti niz stepenice
usečene u padinu brda u zadnjem delu bunkera. U podnožju stepeništa
strpljivo ga je čekao zdepasti, sedokosi muškarac. I on je, ko Dudarev, bio
obučen u jednostavan, tamni kaput i stajao je gologlav na ciči zimi.
Ruski predsednik okrenu se ka svom pomoćniku. „Idi i postaraj se da sve
bude spremno za naš odlazak, Pjotre. Dolazim za koji minut.“
Pukovnik poslušno klimnu glavom. Otišao je ne osvrnuvši se nijedanput
preko ramena. U njegove dužnosti spadalo je i da tačno zna kada treba da
ode i šta ne treba da čuje i vidi.
 Dudarev se okrenu prema sedokosom čoveku. „Dakle, Aleksej?“, upita
tiho. „Podnesi izveštaj.“
Aleksej Ivanov, njegov stari i pouzdani drug iz KGB, sada je bio šef malo
poznatog odeljenja FSB (ruske Federalne službe bezbednosti, naslednika
nekadašnjeg KGB). Na zvaničnim šemama struktura te organizacije, koje je
ruska vlada puštala u opticaj, Ivanovljevo odeljenje nosilo je prilično
dosadan naziv - Kancelarija za vezu sa specijalnim projektima. Međutim,
zaposleni u FSB nazivali su njegov vilajet „Trinaesta direkcija“ i na sve
načine su se trudili da mu ne stanu na put.
„Naši prijatelji dojavili su da je Hidra pokrenuta i da sve teče po planu“,
reče Aleksej Ivanov ruskom predsedniku. „Prve operativne varijante daju
rezultate.“
Dudarev klimnu glavom. „Odlično.“ Zatim pogleda naviše, pravo u oči
visokog čoveka. „Šta je s onim curenjima informacija koja su ti zadala toliko
muka?“
Ivanov se namrgodi. „Rupe su... zapušene. Ili se barem tako tvrdi.“
„Nisi sasvim siguran?“, upita ga Dudarev podižući obrvu.
Šef Trinaeste direkcije slegnu širokim ramenima. „Nemam nikakav razlog
da sumnjam u te izveštaje. Ali, priznajem da mi se ne sviđa ova igra na
daljinski upravljač. To je nesavršen proces.“ Namrštio se. „Možda čak i
opasan.“
Dudarev ga potapša razdragano po ramenu. „Razvedri se, Aleksej“, reče.
„Stari načini su mrtvi, a mi moramo da idemo u korak s vremenom.
Decentralizacija i podela moći su ovih dana u modi, zar ne?“ Oči mu
poprimiše ledeni izraz. „Osim toga, Hidra je oružje koje je najbolje upotrebiti
s bezbedne razdaljine i s mogućnošću potpunog poricanja. Je li tako?“
Ivanov zaklima glavom. „Tako je.“
„Onda ćeš nastaviti kao što je planirano“, reče mu Dudarev. „Upoznat si s
rasporedom. Pripazi na naše prijatelje ukoliko je potrebno. Ali nemoj se
direktno mešati osim ako ne budeš imao drugog izbora. Razumeš?“
„Razumem. Tvoja naređenja su jasna“, složi se nevoljno krupniji
muškarac. „Samo se nadam da je tvoja vera opravdana.“
Ruski predsednik veselo podiže obrvu. „Vera?“ Usne mu se zgrčiše u
kratkom, ledenom poluosmehu. „Dragi moj Aleksej, valjda me dobro znaš. Ja
nisam pravi vernik. Ne verujem ni u koga i ni u šta. Vera je za budale i
maloumnike. Mudar čovek zna da svetom zapravo vladaju samo činjenice i
gola sila.“

***

TBILISI, GRUZIJA

Prestonica Gruzije leži u prirodnom amfiteatru, okružena sa svih strana

visokim brdima, načičkanim prastarim tvrđavama, ruševnim manastirima i
gustim šumama. Kada bi vreme bilo vedro, kao danas, udaljeni vrhovi
Kavkaskih planina pokriveni snegom videli su se na severnom horizontu,
jasno ocrtani naspram svetloplavog neba.
Sara Ruse, dopisnica Njujork tajmsa, nasloni se na gvozdenu ogradu
balkona svoje sobe na najvišem spratu hotela Mariot s pet zvezdica u
Tbilisiju. Iako je imala svega nešto više od tridesetak godina, rano je počela
da sedi; nije htela da farba svoju prirodnu kestenjastu boju, pa joj je kosa
bila skoro sasvim seda. To što je izgledala starije nego što jeste kao da je
delovalo nekako umirujuće na više urednike i potencijalne izvore
informacija. Zažmurivši na jedno oko, koncentrisala se na vizir svog
digitalnog foto-aparata i počela da fotografiše mase ljudi koje su ispunjavale
široku aveniju s tri vozne trake u podnožju hotela.
Zumirala je sićušnu sedokosu ženu, koja je visoko iznad glave nosila
ružičasti barjak. S drvene drške vijorile su se crne trake, znak žalosti. Suze
su se slivale niz ženino izborano lice. Laganim dodirom prsta Ruseova je
zamrznula upečatljivu sliku i uskladištila je u memorijskoj kartici foto-
aparata. Ova fotka bi bez problema trebalo da dospe na naslovnu stranu,
pomisli. Tik pored glavnog članka, s njenim imenom ispod.
„Čudesno“, promrmlja i dalje fotografišući.
„Kako to mislite?“, upita je hladno visoki muškarac četvrtaste vilice, koji
je stajao pored nje. Bio je to američki ambasador u Gruziji.
„Svi ti ljudi“, objasni Ruseova pokazujući glavom na gomilu Gruzina
ispod njih. Ispod mora ružičastih zastava i plakata, tiha gomila lagano se
gibala na istok, prema zgradi parlamenta. „Mora da tamo dole, na ovoj
nepodnošljivoj hladnoći, ima više desetina hiljada ljudi. Možda čak i više. A
svi do poslednjeg su ujedinjeni u žalosti i bolu. I sve to zbog jednog bolesnog
čoveka." Zavrtela je glavom. „Biće to čudesna reportaža.“
„Pre bi se reklo užasna tragedija", reče strogo njen pratilac. „Za Gruziju
svakako, a možda čak i za čitav kavkaski region.“
Spustila je foto-aparat i pogledala ga iskosa ispod svojih dugačkih
trepavica. „Zaista? Imate li nešto protiv da mi objasnite zašto... na način koji
bi moji čitaoci mogli razumeti, hoću da kažem?“
„Bez spominjanja mog imena?“, mirno upita američki ambasador.
Rusetova klimnu glavom. „Nema problema.“ Nasmešila se diplomatski.
„Recimo da ćete u članku biti spomenuti kao ’zapadni ekspert upućen u
gruzijsku politiku’."
„Pošteno“, pristao je diplomata. Uzdahnuo je. „Gledajte, gospođice Ruse,
morate da shvatite da predsednik Jašvili ovim ljudima predstavlja nešto više
od običnog političara. On je postao simbol njihove demokratske ’ružičaste
revolucije’, simbol gruzijskog mira, prosperiteta, a možda čak i samog
opstanka države.“
Ambasador mahnu rukom prema udaljenim brdima i planinama. „Ova
oblast je vekovima menjala gospodare. O nju su se otimala suparnička
carstva - Persija, Vizantija, zatim Arapi, Turci, Mongoli i, konačno, Rusi. Čak
i pošto se Sovjetski Savez raspao, Gruzija je i dalje bila ruševina, opustošena
etničkim sukobima, korupcijom i političkim haosom. Kada ga je ’ružičasta
revolucija’ uvela u predsednički kabinet, Mihail Jašvili počeo je sve to da
menja. On je ovim ljudima omogućio da prvi put u poslednjih 800 godina
osete kompetentnu, demokratsku vlast.“
„A Jašvili sada umire“, izlanu se Ruseova. „Od raka?“
„Možda.“ Visoki američki diplomata sumorno slegnu ramenima. „Ali to
niko ne zna zasigurno. Moji izvori u gruzijskoj vladi kažu da lekari nisu
uspeli da dijagnostikuju bolest koja ga ubija. Znaju samo da mu vitalni
organi, jedan za drugim, munjevitom brzinom otkazuju.“
„I šta će se zatim dogoditi?“, zapita se naglas reporterka Njujork tajmsa.
„Pošto Javili umre?“
„Ništa dobro.“
Ruseova je insistirala. „Mogu li druge oblasti da proglase nezavisnost,
baš kao Južna Osetija i Abhazija?“ Rat u te dve samoproklamovane
„autonomne republike“ potrajao je godinama i odneo na stotine života.
 „Ili možda čak da se situacija zaoštri i pretvori u još jedan sveopšti
građanski rat?“, nastavila je. Posao ratnog izveštača bio je visokorizičan, ali
donosio je slavu i status zvezde novinarstva. A Sara Ruse odvajkada je bila
ambiciozna.
„Moguće“, priznao je visoki muškarac. „Jašvili nema jasno definisanog
naslednika, barem ne nekoga kom veruju različite političke frakcije,
nacionalnosti i etničke grupe u Gruziji.“
„Šta je sa Rusima?“, pitala je. „U Tbilisiju još živi podosta Rusa rođenih
u Gruziji, zar ne? Ako u gradu i okolini izbiju ozbiljne borbe, neće li Kremlj
intervenisati i poslati vojsku da ih zaustavi?“
Američki diplomata još jednom slegnu ramenima. „Što se toga tiče,
gospođice Ruse, oboje možemo samo da nagađamo.“
 5

BELA KUĆA, VAŠINGTON

Predsednik Samjuel Adams Kastilja povede svog gosta u zamračenu

Ovalnu sobu i upali svetlo. Jednom rukom olabavio je pažljivo
zavezanu leptir-mašnu, a drugom raskopčao smoking. „Izvoli sedi, Bile“, reče
mirno, pokazavši rukom prema foteljama ispred mermernog kamina. „Hoćeš
li da popiješ nešto?“
Direktor Nacionalne obaveštajne službe Vilijam Veksler brzo odmahnu
glavom. „Hvala vam, ali neću, gospodine predsedniče.“ Vitki, telegenični 3
bivši američki senator se nasmeši ulagivački, nadajući se da će tako ublažiti
svoje odbijanje. „Vaši konobari zaduženi za vino bili su veoma izdašne ruke
tokom večere. Mislim da bi još jedna čašica alkohola prevršila meru.“
Kastilja mirno klimnu glavom. Činilo se da neki članovi osoblja Bele
kuće gaje prećutno uverenje da gostima na zvaničnim večerama uvek
treba ponuditi dovoljno konopca da se obese - u ovom slučaju, dovoljno
alkohola da cela regimenta marinaca popada pod sto. Mudri gosti oduprli
su se iskušenju i na vreme odgurnuli vinske čaše od sebe. Ne tako
mudri gosti retko su bili pozivani ponovo, bez obzira na to koliko su
uticajni, popularni ili moćni.
Bacio je pogled na bogato ukrašen zidni sat iz 18. stoleća, koji je tiho
otkucavao na zaobljenom zidu kabineta. Ponoć je odavno bila prošla. Zatim
ponovo pokaza rukom Veksleru da sedne, pa se i sam spusti u fotelju
naspram njega. „Kao prvo, cenim tvoju spremnost da ostaneš ovoliko kasno
večeras.“
„Zaista nije nikakav problem, gospodine predsedniče“, reče Veksler
dubokim baritonom profesionalnog političara. Ponovo se nasmeši, ovog puta
otkrivši niz savršenih belih zuba. Mada je bio u ranim šezdesetim, na
njegovom osunčanom licu bilo je vrlo malo bora. „Na kraju
krajeva, gospodine, tu sam da služim na vaše zadovoljstvo.“
Kastiljine misli odlutaše za tom tvrdnjom. Uzdrman serijom štetnih i
veoma javnih grešaka, Kongres je nedavno izglasao zakon o prvoj
većoj reorganizaciji američkih obaveštajnih službi u poslednjih pedeset
godina. Donošenjem tog zakona, otvoreno je novo mesto u kabinetu - mesto
direktora Nacionalne obaveštajne službe. U teoriji, direktor Nacionalne
obaveštajne službe trebalo bi da koordinira radom širokog spektra često
međusobno suprotstavljenih obaveštajnih službi, odeljenja i biroa.
Međutim, u praksi su Centralna obaveštajna agencija (CIA), Federalni
istražni biro (FBI), Vojna obaveštajna služba (DIA), Agencija za nacionalnu
bezbednost (NSA) i drugee službe i dalje iza kulisa vodile žestoki birokratski
rat kako bi ograničile njegovu moć.
Savladavanje toliko snažnog institucionalog otpora zahtevalo je veoma
lukavog čoveka snažne volje, a Kastilja je počeo ozbiljno da sumnja da
Veksler ima potrebnu snagu volju i mentalne sposobnosti za to. Nije bila
nikakva tajnu da bivši senator nikada ne bi bio njegov prvi izbor za taj
položaj, ali se Kongres složno opirao i odbijao da odobri naimenovanje bilo
koga osim čoveka iz vlastitih redova. Pošto imaju nominalnu kontrolu nad
budžetom za sve obaveštajne službe od preko 40 milijardi dolara, Senat i
Predstavnički dom bili su veoma zainteresovani za to da položaj direktora
Nacionalne obaveštajne službe pripadne nekome koga poznaju i kome veruju.
Veksler je više od 20 godina služio kao senator jedne od manjih država
Nove Engleske. Za to vreme postigao je ozbiljan, iako relativno
nepoznat zakonodavni rekord, i izgradio reputaciju pristojnog i vrednog člana
raznih kongresnih komiteta koji nadgledaju oružane snage i
obaveštajne agencije. Tokom tih godina službe stekao je mnoštvo prijatelja i
vrlo malo ozbiljnih neprijatelja.
Dobra većina u Senatu verovala je da je on savršen izbor za šefa
američke obaveštajne zajednice. Kastilja je lično bio ubeđen da je Bil
Veksler jezivo uglađena i dobronamerna osoba koju je lako kontrolisati i još
lakše na nju uticati. Što je značilo da su reforme u cilju modernizacije i
jačanja rukovođenja američkim obaveštajnim operacijama u stvari samo
dodale još jedan sloj birokratije čitavom sistemu.
 „Šta tačno mogu da učinim za vas, gospodine predsedniče?“, upita
konačno direktor Nacionalne obaveštajne službe prekinuvši tišinu. Ukoliko je
bio zbunjen predsednikovom odlukom da ga odvuče u stranu za
vreme zvanične večere u Beloj kući kako bi ugovorio ovu neobičnu i krajnje
neregularnu noćnu konferenciju, on je to dobro skrivao.
„Želim da preusmeriš naše napore u sakupljanju i analiziranju
informacija“, reče mu predsednik direktno. Sviđalo mu se to ili ne, shvatio je
da mora da pokuša da dela kroz ovog čoveka - barem za sada.
Veksler upitno podiže obrvu. „U kom smislu?“
„Želim da se više pažnje obrati na politička i vojna zbivanja u Rusiji i na
događaje u manjim državama oko njenih granica“, reče mu Kastilja. „A to će
zahtevati opsežne izmene u preraspodeli satelitskog vremena, prioriteta
SIGINT-a 4 i zadataka analitičara.“
„Rusija?“ Veksler je bio zabezeknut.
„Tako je.“
„ Ali, Hladni rat je odavno završen“, protestovao je direktor Nacionalne
obaveštajne službe.
„Tako su mi kazali“, reče suvo Kastilja i nagnu se napred u fotelji.
„Gledaj, Bile, iz mnoštva geopolitičkih razloga mnogo toga smo progledali
kroz prste našem dobrom prijatelju Viktoru Dudarevu, zar ne? Čak i ako je
to značilo da okrenemo glavu na drugu stranu prema nekim gadnim potezima
koje je učinio protiv sopstvenog naroda?“
Veksler nevoljno klimnu glavom.
„Pa, nevolja je u tome što je Dudarev, dok su nama bile vezane ruke u
Avganistanu, Iraku, i desetak drugih vukojebina širom zemaljske kugle, imao
pune ruke posla gradeći novu autokratiju u Rusiji, sa sobom kao vrhovnim
vladarem. A to mi se ne sviđa. Nimalo mi se ne sviđa, dođavola.“
„Rusi su nam bili izuzetno korisni kao saveznici u borbi protiv Al kaide i
ostalih terorističkih grupa“, istaknu direktor Nacionalne obaveštajne službe.
„CIA i Pentagon kažu da smo pribavili pozamašnu količinu korisnih
informacija zahvaljujući njihovom ispitivanju zatvorenika u Čečeniji.“
Kastilja slegnu širokim ramenima. „Svakako.“ Zatim uputi drugom
čoveku sarkastični osmeh. „Međutim, dođavola, čak će ti i ulični
razbojnik pomoći da ubiješ zvečarku - sve dok ste obojica zaglavljeni na dnu
istog kanjona. To svakako ne znači da bi trebalo slepo da mu veruješ.“
„Gospodine predsedniče, želite li da kažete da Rusija ponovo postaje
aktivni neprijatelj Sjedinjenih Država?“, upita oprezno Veksler.
Kastilja s mukom obuzda vlastiti temperament. „Želim da kažem da mi se
ne sviđa da slepo verujem tipu kao što je Viktor Dudarev. A u ovom trenutku
obaveštajne analize koje dobijam od CIA i ostalih agencija u velikoj meri
podsećaju na isečke iz novina sakupljene na brzu ruku.“
Direktor Nacionalne obaveštajne službe se slabašno nasmeši. „Isto to
sam rekao svom osoblju“, priznade. „Čak sam i prosledio te žalbe do
raznih nadležnih komiteta za koordinaciju saradnje između službi.“
Kastilja se namršti. Nadležni komiteti za koordinaciju saradnje između
službi? Rukovođenje službama putem memoranduma i komiteta? A ovaj tip
je navodno trebalo da ošine korbačem po CIA i ostalim
obaveštajnim službama? Divota. Naprosto predivno. Kastilja zaškrguta
zubima. „I?“
„Očigledno, postoje... pa... izvesni problemi u pojedinim
analitičkim odeljcima“, odgovori Veksler s oklevanjem. „Još uvek nemam sve
potrebne detalje, ali su mi kazali da se nekolicina naših najboljih stručnjaka
za Rusiju ozbiljno razbolela u protekle dve sedmice.“
Kastilja ga prostreli pogledom. „Možda bi bilo najbolje da me detaljno
uputiš u situaciju, Bile“, reče mu turobno. „Od samog vrha, i to od
ovog trenutka.“

MOSKVA

Napolju se potpuno razdanilo. Samrtničko bledi zraci zubatog sunca

odbijali su se od zaleđene površine reke Moskve i vetrobrana automobila i
kamiona koji su mileli u oba pravca preko mostova što su se videli s prozora
kule Kotelničeskaje. Treštanje sirena čulo se čak i na dvadeset četvrtom
spratu. Jutarnji saobraćajni krkljanac u ruskoj prestonici bio je u punom jeku.
Plavokosi čovek sedeo je za radnim stolom i ponovo pregledao niz
šifrovanih imejl poruka prispelih u proteklih nekoliko sati. Uglavnom su bile
kratke, najčešće su sadržale samo ime i naslov, lokaciju i sažeti izveštaj o
zdravstvenom stanju u jednom redu:

MARČUK, A., GENERAL-POTPUKOVNIK, SEVERNI KOMANDNI

GENERALŠTAB, UKRAJINA - ZARAŽEN. STANJE: NA SAMRTI.
BRAJTMEN, H., SPECIJALISTA ZA SIGINT, GLAVNI
KOMUNIKACIONI ŠTAB VLADE VELIKE BRITANIJE, ČELTNEM -
ZARAŽEN. STANJE: MRTAV.
JAŠVILI, M., PREDSEDNIK, REPUBLIKA GRUZIJA - ZARAŽEN.
STANJE: NA SAMRTI.
SANDKVIST, P., STARIJI POLITIČKI ANALITIČAR, CIA, LENGLI,
SAD - ZARAŽEN. STANJE: MRTAV.
HAMILTON, DŽ., UPRAVNIK, A2 (RUSKA GRUPA), NSA, FORT
MID, SAD - ZARAŽEN. STANJE: NA SAMRTI.

Spisak bolesnih, umirućih i već mrtvih osoba nastavljao se dalje, s više

od trideset imena muškaraca i žena sveukupno. Pročitao ga je do kraja
s dubokim zadovoljstvom. Bile su potrebne godine mukotrpnog istraživanja
da se usavrši biološko oružje nazvano Hidra - vrhunski precizan tihi ubica.
Meseci pripreme utrošeni su na odabir meta za prve varijante Hidre, a zatim
na pronalaženje načina da se ona neprimetno isporuči izabranim žrtvama. Još
nekoliko meseci potrošeno je u potajnom sakupljanju materijala neophodnih
za izradu svake posebno prilagođene varijante oružja. Svo to složeno
planiranje i opasan posao sada su konačno urodili plodom.
U retrospektivi, pomisli on smireno, preliminarni testovi u Moskvi bili su
uglavnom nepotrebni i predstavljali su traćenje resursa i rizik po bezbednost
operacije, ali je tvorac Hidre insistirao na tome da se testiranje sprovede.
Kontrolisani eksperimenti u sterilnom okruženju laboratorije slaba su zamena
za probe na živim ljudima na terenu, rekao je. Jedino ako oslobodite Hidru
na nasumično odabrane mete može se pouzdano zaključiti da drugi lekari i
bolnice koji nisu upućeni u tajnu nisu kadri da otkriju izum niti da izleče
zaražene.
Čovek sa šifrovanim imenom Moskva Jedan zavrte glavom. Vulf Renke
je bio briljantan, bezobziran i, kao i uvek, čvrsto odlučan u nameri da
istera stvari po svome. Sponzori projekta Hidra su na kraju popustili pred
njegovom gvozdenom voljom, željni da se lično uvere odgovara li učinak
oružja Renkeovim razmetljivim tvrdnjama. Pa, odgovarao je, ali cena je bila
to što su se doktori Kirjanov i Petrenko uzbunili i odjurili da upozore Zapad.
Slegnuo je ramenima. Kakve to, uopšte, veze ima? Kirjanov i Petrenko su
mrtvi. A uskoro će im se pridružiti jedini zapadnjak s kojim su podelili svoje
strahove.
Uzeo je telefon i pozvao lokalni broj.
Ledeni i razgovetni glas javio se već posle prvog zvona. „Dakle?“
„Prva faza je najvećim delom završena", mirno reče plavokosi muškarac.
„Jesi li obavestio Ivanova?“
„Sinoć sam mu dao preliminarni izveštaj“, odgovori ovaj. „Pre nego što je
otišao da se pridruži Dudarevu na manevrima ZIMSKA KRUNA. Detaljnije
ću ga obavestiti pošto se vrati u Moskvu.“
„Pretpostavljam da je naš prijatelj iz Trinaeste direkcije bio zadovoljan?“,
upita glas s drugog kraja veze.
„Sumnjam da bi Aleksej Ivanov bio mnogo zadovoljniji da je na mom ili
tvom mestu“, zajedljivo reče čovek poznat kao Moskva Jedan.
,,Nesumnjivo“, odgovori glas. ,,Na svu sreću, njegov gazda je znatno
razumniji i predusretljiviji. A sad, koliko brzo možemo da
započnemo sledeću fazu? Naši prijatelji moraju da znaju kada mogu da
pojačaju svoje vojne pripreme.“
Plavokosi proveri poslednji izveštaj na ekranu monitora, koji mu je
poslao lično Vulf Renke. Bilo bi najbolje da se lično posavetuje s naučnikom
pre nego što po kuriru pošalje naredne varijante Hidre. „Biće mi
potreban avion s aerodroma Šeremetjevo 2 kasno večeras.“
„Srediću to.“
„Onda bi trebalo da budem u Hidrinoj laboratoriji već sutra zorom.“
 6

PRAG

S malom putnom torbom za najneophodnije stvari i torbom s laptopom,

prebačenom preko ramena, Smit se progura kroz gungulu pozornika i
saobraćajnih policajaca, koji su se vraćali na posao posle jutarnje pauze.
Prohladni vazduh pokulja kroz otvorena ulazna vrata policijske stanice
Konviktska, donoseći sa sobom odvratan smrad benzina i dizela, koji se
zadržao u lavirintu uzanih uličica Starog grada.
Džon zakorači na pločnik i smesta oseti kako ga obavija ledena praška
zima. Stao je i dunuo u šake u pokušaju da ih zagreje, žaleći zbog gubitka
kožne jakne, toliko iscepane i natopljene vodom da joj nije bilo spasa. Pre
nego što je izišao iz stanice, presvukao se u farmerke i crnu rolku, ali ga je
tanka siva vetrovka, koju je obukao preko rolke, slabo štitila od žestoke
hladnoće. Dok je duvao u šake, pogledom je pretraživao okolinu.
Tamo, pomisli.
Na suprotnoj strani ulice, tačno preko puta policijske stanice, krupni,
mišićavi i bradati muškarac opušteno se naslanjao na stranu parkiranog
taksija „škode“ sedan češke proizvodnje. Taksi je, ispod sloja skorelog blata
i prljavštine, bio toliko izgreban i ulubljen od mnogih saobraćajnih nesreća,
da je bilo teško reći gde se završava originalna boja vozila i započinje
zaštitni sloj farbe. Vozač je odmerio Smita od glave do pete, ishraknuo se,
pljunuo na trotoar, a zatim se uspravio do pune visine. „Hej, gospodine!“,
pozva ga na engleskom s teškim naglaskom. „Da li vam je potreban taksi?“
„Možda“, odgovori mu Smit oprezno prelazeći preko ulice. Da li je ovaj
ogromni medved od čoveka bio njegov obećani kontakt? „Koliko biste mi
naplatili vožnju do aerodroma?“
Bilo je to prirodno pitanje. Praški nezavisni taksisti bili su ozloglašeni po
tome što su nesmotrenim i naivnim turistima naplaćivali dvostruko, pa čak i
trostruko veće cene od uobičajenih. Čak je i kratka vožnja do jedinog
gradskog međunarodnog aerodroma Ruzinje neopreznog posetioca mogla da
košta pozamašnu svotu novca.
Gorostas se široko osmehnu, otkrivši zube požutele od duvana.
„Bogatom biznismenu vožnju bih naplatio hiljadu kruna.“ Spustio je glas.
„Ali učenjaku poput vas? Siromašnom profesoru? Ništa. Nećete mi platiti
ništa.“
Smit se donekle opusti. Učenjak je bila lozinka koju je Klajn odabrao za
ovaj susret. To je značilo da je ovaj neotesani i bučni taksista, uprkos
spoljašnjem izgledu, zapravo špijun u službi Tajne Jedan, aktiviran da
pomogne Smitu da u jednom komadu iziđe iz Češke Republike. Žustro
klimnu glavom. „Dobro. Dogovorili smo se. Hajdemo.“
Osvrnuvši se poslednji put oko sebe, Smit skliznu na zadnje sedište i
sačeka da vozač zasedne na sedište iza volana. „Škoda“ se zaljulja od
rmpalijine težine.
Pre nego što je ubacio u brzinu, taksista se osvrnu preko ramena kako bi
pogledao Amerikanca direktno u oči. „Rečeno mi je da želite da bezbedno i
diskretno stignete do aerodroma Ruzinje“, reče.
„Tako je.“
„I da možda postoje ljudi koji ne žele da se to dogodi? Tačno?“
Smit stisnu usne i ponovo klimnu glavom bez reči.
Ljudina se ponovo široko nasmeši. „Ne brinite, učenjače. Sve će biti u
redu. Možete da se oslonite na Vaclava Maseka.“ Otkopčao je drečavo-
crvenu skijašku jaknu taman toliko da Džon vidi dršku pištolja u futroli
smeštenoj u pregibu ramena i melodramatično namignu. „I na mog malog
prijatelja ovde, ukoliko dođe do bilo kakve nevolje."
Smit potisnu instinktivnu potrebu da se zabrinuto namršti. Šef Tajne
Jedan ga je upozorio da ne očekuje previše. „Mogu ti poslati samo jednog
čoveka, Džone“, rekao mu je Klajn. „On je običan kurir, a ne terenski
operativac, ali je uglavnom pouzdan.“
Smit načini mentalnu zabelešku da kaže Klajnu da ažurira dosije o
Maseku. Činilo se da je bradati džin isuviše razmetljiv i odveć željan da
mlatara unaokolo svojim skrivenim oružjem. Bila je to potencijalna nevolja.
Takvo ponašanje moglo je da znači samo dve stvari: da se češki taksista
žestoko plaši i pokušava bučnim hvalisanjem da sakrije napete živce ili da je
previše agresivan i da jedva čeka priliku da dokaže kako je spreman za
znatno zahtevnije zadatke.
Ostao je miran dok je taksista vozio kroz lavirint uličica Starog grada,
preko Vltave pa vijugavim putem istočno od Praškog zamka, masivnog
kompleksa crkava, manastira, tornjeva i vladinih zgrada, starog nekoliko
vekova. Taksista nije usta zatvarao tokom čitave vožnje, pokazajući i
komentarišući turističke atrakcije, psujući masno druge vozače i ponavljajući
da sasvim fino napreduju.
Definitivno su živci u pitanju, zaključi Smit. Uprkos masivnoj građi i
bučnom hvalisanju, Masek je iznutra, u stvari, bio mali, preplašeni čovek.
Češki taksista je možda bio odličan tajni kurir, ali Klajn nije trebalo da traži
od njega da iskorači iz bezbedne senke. Budi fer, Džone, podseti samog sebe.
Ovaj tip verovatno zna da je grupa ubica već jednom pokušala da te ubije, i
da će najverovatnije to pokušati ponovo.
Uzdahnuo je. Dođavola, i sam je bio poprilično nervozan. Zagleda se kroz
prozor, smirujući nerve posmatranjem uredno potkresanih vrtova s obe strane
druma. Krov građevine Belveder, divne kraljevske letnje kuće sagrađene u
periodu renesanse, uzdizao se iznad krošnji okolnog drveća, prekriven
zelenkasto-plavim bakarnim krovom.
Nekoliko minuta pošto se zaputila nizbrdo, severno od zamka, „škoda“ je
prešla trećinu puta, ušla u prometni kružni tok i izašla na široki bulevar
prema zapadu. Smit se uspravi u sedištu. Nalazili su se na bulevaru
Evropska, modernoj saobraćajnici, koja je vodila pravo ka aerodromu. S leve
strane video se kolaž prigradskih kuća, škola i nevelikih industrijskih
parkova. S desne strane pružao se lanac od tri brda, krunisana zimzelenim
drvećem, hrastovima i bukvama, i strmo se uzdizao nad nizvima razbacanih
kuća i prodavnica. Ti pošumljeni vrhovi protezali su se prema severu i
istoku, prema reci koja se nalazila iza njih.
Masek ubrza prelazeći čak i preko najveće dozvoljene brzine.
Saobraćajni znakovi, koji su proletali pored taksija, upozoravali su da je
aerodrom udaljen svega nekoliko kilometara.
Džon je uskoro kroz ogoljene krošnje drvoreda duž severne strane
bulevara Evropska nazreo uzano veštačko jezero. Teren s druge strane jezera
pretvarao se u iskrzani, izlomljeni pejzaž tamnih šuma i sivih litica od
peščara.
„To je Divoka Šarka, dolina Divlje Šarke, mesto legende i nasilja“,
objasni mu taksista važno, klimajući masivnom glavom ka senovitom
kanjonu, vidljivom s druge strane površine sivo-zelene vode. „Neki kažu da
su muškarci i žene nekada davno, u osvit istorije, vodili tamo okrutan i krvav
rat. Bio je to rat za apsolutnu vlast i nadmoć. Legenda kaže da je prelepa
mlada ratnica po imenu Šarka namamila glavnog vođu muškaraca u tu šumu.
Tamo je vodila ljubav s njim, omamila ga jakim pićem a zatim ga je umorila
dok je spavao.“
Smit se naceri. „Nije baš veselo mesto, pretpostavljam.“
Masek slegnu širokim ramenima. „Pa, zapravo, danas je to prirodni
rezervat. Mnogi Pražani tamo idu na plivanje i kampovanje tokom leta, kada
je toplo. Mi, Česi, možda jesmo romantici, ali smo i veoma praktični.“
Crvena štop-svetla iznenada se upališe na vozilu pred njima, koje je naglo
usporavalo. Niz narandžastih čunjeva prostirao se preko bulevara, zatvarajući
brze kolovozne trake ka zapadu. Prenosni semafor, postavljen pored puta,
treptao je i ponavljao svetleću poruku na češkom jeziku.
„Sranje“, promumla Masek. Skinuo je nogu s gasa i snažno nagazio
kočnicu „škode.“ Taksi naglo ukoči. Mršteći se i gunđajući sebi u bradu,
iznenada je skrenuo u zakrčenu desnu traku, na silu se udenuvši u sve uži
prostor između starog „volvoa“ i ganc novog „audija.“ Automobilska sirena
zatrešta iza njih u znak protesta.
Smit se nagnu napred. „Radovi na putu?“, upita mirno. „Ili saobraćajna
nesreća?“
„Ništa od toga“, odgovori mu gorostas nervozno grizući donju usnu. „Na
znaku je pisalo da je policija postavila specijalni saobraćajni kontrolni punkt
i da moramo biti spremni da stanemo.“
„Šta traže?“, upita ga Džon.
Masek ljutito zavrte glavom. „Nemam pojma. Pijane vozače? Drogu?
Ukradenu robu? Ili možda samo ćelave gume i neispravne farove.“ Zglavci
prstiju mu pobeleše od siline kojom je stezao volan. „Bilo šta od
gorenavedenog može da bude u pitanju. Češke vlasti veoma uživaju u tome
da nam naplaćuju saobraćajne kazne.“
Smit se zagleda napred kroz vetrobransko staklo dok je automobil mileo
dalje. Bili su otprilike stotinak metara udaljeni od izlaza sa bulevara po
imenu Divoka Šarka. Izlaz se otvarao ka znatno užem sporednom drumu, koji
je zavijao i nestajao u obližnjoj šumi. Usamljeni policajac, odeven u crnu
zimsku jaknu, šiljastu kapu i plave pantalone za sneg, kakve nose pripadnici
češke policije, stajao je tamo stajao i ritmično mahao jarkonarandžastom
palicom signalizirajući vozilima da nastave dalje. Povremeno bi iskoračio
uzdignute ruke i pokazao nekom automobilu ili kamionu koji su dolazili da
skrenu na izlaz pored njega, naglašavajući svoja naređenja kratkim i oštrim
trzajima palice.
Amerikanac ga je pomno posmatrao, tražeći obrazac u načinu na koji je
odabirao vozila. Namršti se jer nije uspeo da otkrije nijedan. Činilo se da
smoreni policajac dozvoljava većini automobila i kamiona da prođu pored
njega i da tek povremeno skreće po koje vozilo sa bulevara. To je značilo da
je ovo verovatno bila samo nasumična provera.
Verovatno.
„Sranje“, ponovo promumla Masek kada je policajac trznuo palicom
prema njima, izdvajajući ih iz kolone. Smrknuti taksista oštro okrenu nadesno
volan „škode.“ Skrenuli su na izlaz, prateći kratku kolonu drugih vozila i
kamiona, koje je policajac ranije odvojio s bulevara Evropska.
Smit se osvrnu i baci pogled kroz zadnji prozor automobila. Crni
„mercedes“ sa zatamnjenim prozorima skrenu na prilazni put tik iza njihove
„škode.“ Mršteći se, ponovo okrenu glavu napred.
Sada su se nalazili među drvećem. Zraci sunca probijali su se kroz
ogoljene grane iznad njihovih glava. Policijski kontrolno-propusni punkt
nalazio se tačno ispred njih. Smit ugleda još dva neobeležena automobila,
takođe „škode“ domaće proizvodnje, parkiranih blizu još jednog niza
narandžastih saobraćajnih čunjeva.
Dvojica uniformisanih policajaca stajala su tamo i očigledno postavljala
po nekoliko brzih pitanja vozačima svakog vozila pre nego što su ih puštali
da prođu.
Jedan policajac priđe taksiju. Izgledao je odveć matoro za svoj čin i imao
je mršavo, usukano lice. Ispod šiljate kape oči su mu bile bezizražajne.
Pognu se i odsečno pokuca na prozor s vozačeve strane.
Masek je brzo spustio staklo.
Policajac ispruži ruku. „Pokaži mi vozačku i dozvolu za taksi“, naredi
odsečno na češkom.
 Krupni čovek ga užurbano posluša, pružajući mu potrebna dokumenta.
Vidno nervozan, čekao je zabrinuto dok je policajac pregledao isprave.
Očigledno zadovoljan, policajac usukanog lica prezrivo baci dokumenta
natrag u Masekovo krilo. Zatim je pogledao ka zadnjem sedištu. Jedna tamna
obrva mu se upitno podiže. „Ko je ovaj tip? Stranac?“
Smit je držao jezik za zubima.
„Niko važan. Američki biznismen, čini mi se. Običan putnik kojeg vozim
na aerodrom“, promrmlja Masek u odgovor. Gorostas se sada već vidno
preznojavao. Sitne graške znoja orosiše mu čelo. Smit je mogao da oseti
kako strah narasta u taksisti, nagrizajući mu samopouzdanje i samokontrolu.
„Kaže da ima let iz zemlje ovog jutra.“
„Ne paniči“, reče mu nezainteresovano policajac i slegnu ramenima.
„Amerikanac će stići na aerodrom na vreme.“
„Znači, možemo da idemo?“, upita taksista s nadom u glasu.
„Ne još, prijatelju. Plašim se da danas nije tvoj srećan dan. Vlada je
usvojila još jedan zakon o bezbednosti motornih vozila, naročito taksija. To
znači potpunu inspekciju.“ Okrenu se i pozva kolegu. „Hej, Edvarde! Mi
ćemo pregledati ovog ovde.“
Smit je zažmirio. Nešto u profilu ovog čoveka podstaklo mu je nešto u
podsvesti i alarmiralo ga. Pogledavši pomnije, primetio je rupicu kao od
pirsinga na čovekovoj ušnoj resi. To je čudno, pomisli. Koliko sredovečnih
čeških pandura nosi minđuše van dužnosti?
Policajac ponovo pogleda Maseka. „Parkiraj se tamo“, reče mu i pokaza
rukom na prostor između dva neobeležena automobila parkiranih uz ivicu
puta. „A onda samo sedi i opusti se. Otići ćeš odavde čim završimo pregled.“
„Da. Da. Naravno.“ Taksista se drhtavo osmehnu i pokorno zaklima gore-
dole masivnom glavom. Potom odveze „škodu“ na travnati deo sa strane
puta, pažljivo se ugnezdi između dva parkirana automobila, a zatim se maši
rukom za kontakt-bravu kako bi isključio motor. Ruke su mu drhtale.
„Nemoj“, reče mu naglo Smit i dalje zagledan kroz prozor. „Ostavi motor
neka radi.“ Dvojica čeških policajaca sada su bila nagnuta nad spuštenim
prozorom crnog „mercedesa“ i razgovarala s vozačem. Iza „mercedesa“ nije
bilo drugih vozila koja su čekala da prođu kroz kontrolno-propusni punkt.
Pristupni put oivičen drvećem iza njih je bio skroz prazan.
Smit zavrte glavom, ljut na samog sebe. Šta je to prevideo? Ono zvonce
za uzbunu u njegovom umu postajalo je sve glasnije. Zaključio je da je
kucnuo čas za bezbednu igru. „Daj mi pištolj, Vaclave“, reče tiho vozaču.
„Smesta.“
„Moj pištolj?" Oči krupnog čoveka iskolačiše se od iznenađenja. Oprezno
je bacio pogled preko ramena. „Zašto?“
„Recimo samo da bih želeo da izbegnem bilo kakve nesrećne slučajeve“,
odgovori mu Džon, vodeći računa da govori tiho. Nije bilo svrhe da plaši
Maseka bez razloga - ne još, u svakom slučaju. Bar dok ne shvati zbog čega
njegovi ’bori se ili beži’ instinkti toliko snažno udaraju po vratima njegove
svesti Mozak mu je grozničavo radio. „Imaš li dozvolu za nošenje tog
oružja?“
Masek s oklevanjem odmahnu glavom.
„Divno. Baš divno.“ Smit se namršti. „Slušaj, ovi panduri već traže
nevolju. Biti kažnjen zbog nečeg ko što je pregoreli far je dovoljno loše,
prava gnjavaža. Ali da li stvarno želiš da te strpaju u mardelj zbog
nezakonitog posedovanja vatrenog oružja?“
Taksista preblede ispod zamršenog klupka brade. Progutao je knedlu.
„Ne, ne želim“, priznao je. „Kazne za takve prekršaje su veoma... rigorozne.“
„Onda ga daj meni“, reče mu Smit energično. „Pusti da se postaram za
ovo.“
Masek poslušno otkopča jaknu i izvadi pištolj iz futrole smeštene u
pregibu ramena. Velike šake sada su mu još jače drhtale.
Džon posegnu rukom preko sedišta i uze oružje pre nego što je Masek
uspeo da ga ispusti na pod. Bio je to automatski CZ-52 češke proizvodnje,
koji je koristio municiju kalibra 7.62 mm kao i sovjetski „tokarev“ iz Drugog
svetskog rata. Na hiljade komada nekadašnjeg standardnog naoružanja vojske
Varšavskog pakta prodato je privatnim licima kao ’vojni višak’ - i legalno i
ilegalno. Smit proveri da je oružje bezbedno zakočeno pre nego što je izvadio
okvir s municijom. U malom šaržeru bilo je osam metaka, standardna
količina municije za oružje ovog tipa. Vratio je okvir u pištolj i ponovo bacio
pogled kroz prozor.
Dvojica čeških policajaca uspravljala su se polako kraj crnog
„mercedesa“. Pošto su razmenili nekoliko prigušenih reči, složno se okrenuše
i pođoše prema parkiranom taksiju.
Smit se ukočio.
 Lica dvojice policajaca pretvorila su se u stroge i nečitljive maske,
potpuno lišene bilo kakvih emocija. Kao da je nekakva užasna sila zbrisala
sa njihovih lica sve tragove čovečnosti, ostavivši samo površinske crte lica,
ali uklonivši sve tragove života i ličnosti. Jedan od njih, stariji policajac koji
je malopre proverio Masekova dokumenta, opušteno je spustio desnu ruku i
izvadio pištolj iz futrole na boku.
I Džonu iznenada svanu gde je već video tog čoveka.
Na Karlovom mostu, shvatio je smrknuto. Kako odstupa unazad pred
izbezumljenim, očajničkim zamasima Valentina Petrenka odmah pošto je zario
nož duboko u stomak ruskog naučnika. Kao i njegova dvojica saučesnika,
čovek usukanog lica nosio je tada sićušnu srebrnu minđušu u obliku lobanje
u desnom uvetu.
Ovaj policijski kontrolno-propusni punkt bio je zamka, brižljivo
pripremljen poligon za ubijanje.
Na jedan dugačak, strašan trenutak činilo se da je vreme stalo, ali
Smitovi istrenirani refleksi odmah su proradili. Osećaj za kretanje i
sposobnosti da dela pokuljaše natrag u zamrznuti svet oko njega. „Vozi nas
odavde!“, dreknu na Maseka. „Ovo je zamka! Kreći! Kreći!“
Užasnuti gorostas ubaci menjač u brzinu, nagazi na papučicu za gas i,
gledajući unazad, pokuša da pronađe dovoljno prostora za manevrisanje kako
bi isterao auto na uzani kolovoz. Smit otkoči i repetira pištolj koji je uzeo od
Maseka, ubacivši pri tome metak iz magacina u cev.
Zatim bi odbačen napred kad se taksi zakuca u automobil parkiran pozadi
i stade. Staklo i pokidani metal zaškripaše. Uzdrman sudarom, motor „škode“
zadrhta i ugasi se.
Masek očajnički zapetlja oko kontakt-brave pokušavajući da oživi svoj
izlupani taksi.
Već je prekasno, pomisli Smit naglo, posmatrajući kako čovek usukanog
lica, kao u usporenom kadru na filmu, podiže ruski „makarov“ i nišani u
metu. Drugi lažni pandur takođe je izvadio pištolj. Dovraga.
Džon se već bacio postrance ka vratima s desne strane kada se staklo
prozora na levoj strani taksija rasprsnulo u paramparčad. Krhotine uleteše
unutra, nošene silinom nekoliko hitaca ispaljenih brzo i iz neposredne blizine.
Jedan metak pogodi Maseka tačno iznad levog uveta. Rmpalijina glava je
eksplodirala, razneta metkom s bakarnom košuljicom, koji se kretao brzinom
većom od 300 metara u sekundi. Krv i komadići kosti isprskaše prednje
sedište i kontrolnu tablu „škode.“
Drugi rafal zario se u sedište prekriveno platnom blizu Smita i pokidao
zamršeno klupko navoja i opruga. Hici rikošetiraše o šasiju taksija i poleteše
naviše, praćeni kišom varnica, oprljenih komada pokidane tkanine i opiljcima
od usijanog metala. Isuse! Smit zgrabi ručicu, otvori zadnja vrata i baci se na
tlo.
Brzo se otkotrlja udesno i pridiže u čučanj iza zadnje desne gume taksija.
Rizikovao je i bacio brz pogled preko desnog ramena. Nedaleko od njega
teren je padao, spuštajući se oštro sve dublje u okolnu šumu. Od drveća
uglavnom su tu bili prastari hrastovi i bukve, visoki i golih grana naspram
tmurnog, oblačnog neba. U blizini nije bilo maltene nikakvog šiblja, samo
šačica niskih mladica i sparušenog korova.
Nedovoljno zaklona, pomisli trezveno Džon. Samo ogoljena stabla. Ma
ko da krene za njim, neće morati da se pomuči da bi ga pogodio. Ako odluči
da potrči, moraće da sebi nekako obezbedi pristojnu početnu prednost.
Još pucnjeva se prolomi kroz vazduh, a „škoda“ se oštro zaljulja,
pogođena nekoliko puta. Još stakla se rasprsnu. Još metala se pokida. Meci
su se odbijali od motora i karoserije i zabijali se u okolna stabla, kidajući
grane i grančice.
Smit je udahnuo. Jedan. Dva. Tri. Sad.
Držeći pištolj obema rukama, pridiže se iza zadnjeg dela taksija.
Munjevitim pogledom prelete s leva nadesno, tražeći ljude koji su pokušavali
da ga ubiju. Tamo! Jedan lažni policajac, onaj stariji, stajao je svega nekoliko
metara dalje i postojano zasipao mecima iz svog oružja taksi od prednjeg do
zadnjeg dela.
Smit se munjevito okrenu prema njemu. Nišan pištolja češke proizvodnje
zaustavi se na grudima napadača. Pritisnuo je okidač, a pištolj se jednom
oglasi, pa cev polete naviše kad se povratna opruga povukla unazad,
ubacujući naredni metak u cev. Brzo je spustio nišan oružja natrag na metu i
ponovo opalio.
Krv šiknu kroz vazduh. Dvaput pogođen, revolveraš usukanog lica okrete
se prema Amerikancu, koji ga je upucao. Usta mu se razjapiše u
zabezeknutoj neverici. Potom je lagano pao na kolena i srušio se licem na
drum. Lokva crvene krvi raširi se po crnom asfaltu.
 Njegov kompanjon, mlađi i krupniji čovek, baci se potrbuške na zemlju.
Smrknutog lica, smesta je zapucao ka Smitu ne potrudivši se da pažljivo
nacilja. Očigledno je pucao nasumice u pokušaju da natera Amerikanca da se
povuče nazad u zaklon.
Metak iz ruskog „makarova“ prozvižda kroz vazduh tik pored Smitovog
uveta. Drugi metak se zari u vrh prtljažnika taksija, ostavivši užarenu
brazgotinu preko zarđalog metala i oljuštene boje.
Ignorisao ih je. Opisao je kratak luk svojim pištoljem, a onda ga uperio u
revolveraša opruženog na zemlji. Ispalio je još dva hica. Prvi je promašio za
dlaku, pa se razleteše odbijeni komadići asfalta i šljunka. Ali je drugi metak
kalibra 7.62 mm razneo vrh lobanje mlađeg revolveraša.
Jeziva tišina spusti se na maleni proplanak.
Smit polako odahnu, jedva verujući da je još živ. Mogao je da oseti kako
mu srce ludački tuče, postepeno usporavajući dok mu se puls smirivao. Šta
sad, zapita se.
Iznenada začu kako se vrata automobila otvaraju. Ljudi iz crnog
„mercedesa“ izlaze napolje, shvatio je. I dalje klečeći iza taksija izrešetanog
mecima, okrenuo se u stranu. Spazio je krajičkom oka kako se dvojica
muškaraca, odevena u debele braon kapute i šubare, spuštaju u zaklon iza
velike limuzine. Bili su teško naoružani. Svaki je u rukama držao automat
„hekler i koh MP5K.“
Smit napravi grimasu. Uzano lice jednog muškarca bilo je prekriveno
zavojima, koji su, nema sumnje, skrivali osakaćene ostatke nosa koji je Smit
slomio juče na Karlovom mostu. Dakle, sučeljavao se s dvojicom
neprijatelja, i nije bilo nikakve šanse da ih iznenadi.
Bacio je pogled na pištolj, koji je stezao obema šakama. U šaržeru su
ostala još svega četiri metka. Zavrteo je glavom. To ni izbliza nije bilo
dovoljno. Svakako ne protiv dva automatska oružja, koja su bez po muke
mogla da pretvore taksi iza kojeg se skrivao u hrpu zdrobljenog metala.
Ostajanje ovde značilo bi sigurnu smrt. Bilo je vreme da krene.
Čučnuo je iza uništene „škode.“ Potom je, nisko pognut, otrčao dalje,
kliznuvši preko ivice strme padine, koja je vodila naniže u Divoka Šarku,
senkama ispunjenu dolinu Divlje Šarke.
 7

Georg Lis se polako pridiže iza ,,mercedesa“, pažljivo osmatrajući niz

kratku cev automata MP5K. Prstom je stezao okidač.
Ništa se nije kretalo po uzanom delu druma ili iza taksija izrešetanog
mecima, nakrivljenog pod neobičnim uglom preko bankine. Lice mu se
smrknu. Dvojica njegovih najboljih agenata ležala su na zemlji. Obojica su
bili mrtvi, pokošeni mecima tog prokletog Amerikanca. Krajevi usana mu se
obesiše od muke. Najpre skoro potpuna katastrofa na Karlovom mostu, a
sada i ovaj fijasko. Zaseda koju je isplanirao trebalo je da bude savršena,
puko ubistvo nenaoružanog čoveka ko kad se vodi ovce na klanje. Umesto
toga, pretvorila se u pravi pravcati fijasko. Gde li je samo taj đavo Smit
nabavio vatreno oružje?
Još uvek intenzivno gledajući u uništeni taksi, Lis je nepokretno stajao i
čekao na nešto, bilo šta, u šta bi pucao. Iznenada začu zvuk krckanja lišća i
grančica negde u šumi s druge strane puta. Amerikanac je već bežao, krećući
se pravo u dolinu Šarka. Šta bi mu ljudi u Moskvi kazali ako mu Smit sada
izmakne iz šaka? Što je još važnije, pomisli, šta bi mu uradili?
„Dragomire!“, obrecnu se na svog šofera. „Pozovi Eugena i kaži mu da
dođe ovamo s glavnog puta.“ Pokaza glavom ka dvojici mrtvaca u
uniformama češke policije. „Ubacite ova tela u prtljažnik i pokupite
Amerikančev prtljag, pa se gubite odavde. Krenite ka aerodromu. Ako
spazite Amerikanca, ubijte ga ako možete. U suprotnom, krenite ka
bezbednoj kući. Kontaktiraću s vama tamo kasnije.“
„Šta da radimo sa našim drugim vozilima?“, upita ga Rumun.
„Ostavite ih“, zareža Lis kroz stegnute zube. „Čista su. Nema ničeg u
njima što bi ih moglo povezati s nama.“
„Razumem.“ Ilionesku klimnu glavom. Oklevao je nekoliko trenutaka.
„Ali šta ti nameravaš da uradiš?“
 Čovek sa šifrovanim imenom Prag Jedan prostreli ga gnevnim pogledom.
„Ja?“ Pokaza glavom ka automatu koji je držao u rukama. „Ja idem u lov.
Imam neka nedovršena posla sa nezgodnim doktorom Smitom.“

Džon Smit se suljao niz strmu, pošumljenu padinu, proklizavajući preko

rastresitog tla i vlažnog kamenja. Sada je trčao iz petnih žila, puštajući silu
gravitacije da radi u njegovu korist, za dlaku izmičući stablima i niskim
granama kad bi se iznenada pojavljivalu pred njim. Znao je da se se kreće
prebrzo, ali ga je opasnost koju je osećao negde iza leđa gonila da trči što
brže može.
Odjednom mu stopalo izgubi oslonac i okliznu se dok je trčao preko
gomilice opalog, suvog lišća. Srušio se na zemlju i počeo da klizi, sada bez
ikakve kontrole. Psujući tiho, Smit se kotrljao i prevrtao, mahnito grebući
rukama i zabadajući prste u zemlju u pokušaju da uspori spuštanje. Umesto
toga, ramenom je žestoko tresnuo u deblo starog čvornovatog hrasta. Bol mu
se rasplamsa u čitavoj levoj strani tela. Udarac mu istera sav vazduh iz
pluća.
Nekoliko beskrajnih sekundi ležao je nepomično tačno tamo gde je pao,
ošamućeno pokušavajući da razbistri zamagljene misli. Ustaj, naredi njegov
um konačno. Ustaj ako želiš da živiš.
I dalje zadihan, Smit se polako uspravi u sedeći položaj. Zadrhta kad su
mu se mišići, naterani dobrano preko prirodnih granica izdržljivosti, divlje
pobunili, poslavši oštre munje agonije duž njegovih nerava pravo u mozak.
Snagom volje ignorišući bol, osovio se na noge. Protegao je prljave,
posečene, izguljene i bolne prste, a zatim stao.
Njegov pištolj! Gde je?
Smit se osvrnu unaokolo, zureći u strmu padinu niz koju se upravo
sasuljao. Dok mu je srce tuklo kao ludo u grudima, počeo je da se penje
natrag, pažljivo pregledajući razrovanu zemlju i razbacane gomilice opalog
lišća.
Tamo! Spazio je oružje nedaleko od korena jednog drveta, visoke bukve
još uvek prošarane po kojim crvenim, narandžastim i smeđim listom. Sagnu
se, uze pištolj i na brzinu ga pregleda, a zatim obrisa grudvice skorelog blata
oko cevi i okidača.
Utom automat zaštekta, ispalivši kratki rafal odnekud sa vrha obronka
brda. Meci kalibra 9 mm prozujaše pored njega i zariše se u stablo drveta u
visini struka, zasipajući šumsko tlo komadićima otkinute kore. Reagujući u
trenu, Smit se baci na zemlju i otkotrlja u zaklon iza stabla.
Još jedan rafal zasu tlo tik desno od njega.
S pištoljem uperenim ispred sebe, Smit se zakotrlja ulevo i naslepo ispali
hitac ka vrhu obronka, a zatim nastavi da se kotrlja preko padine. Završio je
u čučnju iza drugog drveta. Automat ponovo zaštekta. Još metaka prolete
pored, kidajući šumu oko njega. Grane nižeg drveća padoše na zemlju. Drugi
hici odleteše dalje, odbijajući se o stene niže u kanjonu, praćeni pljuskom
komadića kamena.
Smit rizikova i nakratko proviri iza debla drveta. Spazio je kako se čovek
u braon kaputu i šubari oprezno spušta nizbrdo prema njegovom položaju.
Zavoji su obavijali čovekovo uzano lice.
Ponovo se zakloni iza drveta. Prokletstvo. Razdaljina je sada iznosila oko
stotinu metara. Predaleko za pištolj - pogotovo sa svega tri metka preostala u
magacinu. Moraće da nastavi da beži i pokuša da ostane izvan
revolveraševog pogleda dok ne pobegne ili ne pronađe nekakav bolji položaj
za borbu. Namršteno baci pogled preko ramena, užurbano razmatrajući svoje
opcije. Nijedna nije izgledala preterano dobro.
Teren ispod njega postajao je još strmiji, padajući pod oštrim nagibom od
četrdeset stepeni sve do udaljenog dna kanjona Šarka. Smit zavrte glavom.
Trčanje u tom pravcu značilo bi rizikovanje još jednog sumanutog i divljeg
kotrljanja. A to sebi nije smeo da priušti, pogotovo ne sa neprijateljem za
petama.
To mu je ostavljalo samo jednu stvarnu mogućnost.
Smit duboko udahnu, a zatim iskoči iza stabla drveta, koje je koristio kao
zaklon, i brzo potrča ulevo niz padinu. Pošto ga je ovaj Smitov iznenadni
potez uhvatio nespremnog, revolveraš, koji je napredovao nizbrdo, zastade
kao ukopan i glasno opsova. Potom uperi cev automata ka Amerikancu, koji
je protrčao ispred njega, i ispali niz brzih, kratkih rafala.
Smit vide kako se tlo ispred njegovih stopala kida, zasuto kišom metaka
kalibra 9 mm. Ponovo skrenu ulevo, izbegnu još jedno drvo, spotače se o
neveliki kamen dopola zakopan u zemlju i nastavi da trči.
Njegov progonitelj prestade da puca.
Džon je trčao kroz šumu, vijugajući ko podivljao između drveća i niskih
mladica da ne bi postao nepokretna i laka meta. Padina s njegove leve strane
postajala je sve strmija. Uskoro se obrušavala maltene skroz vertikalno ka
dnu kanjona, dubokom preko četrdeset metara. Ovde je bilo znatno manje
drveća, a tlo blizu ivice litice bilo je kamenitije, istačkano tu i tamo
napuklim, izlokanim pločama krečnjaka.
Smit nastavi da trči, boreći se da udahne dovoljno vazduha u pluća.
Jedanput se spotače i posrnu, pridiže s mukom i nastavi da trči. Mesto
između lopatica peklo ga je dok je iščekivao iznenadan udar metka kalibra 9
mm, ispaljenog iz neposredne blizine.
Odjednom je izbio na veliku čistinu, široku i otvorenu livadu prekrivenu
sasušenom smeđom travom i bokorima visokog korova. Na suprotnoj strani
livade nalazio se još jedan čestar drveća, koji je mogao da mu posluži kao
zaklon, ali je ta šuma bila udaljena dobrih tri stotine metara. S njegove desne
strane livada se prostirala sve do udaljenog gornjeg oboda doline. S leva
proplanak se naglo završavao vrletnom liticom od krečnjaka, koja je
strmoglavo ponirala ka dnu kanjona.
Smit napravi grimasu. Pokušaj da pređe preko tog brisanog prostora bio
bi smrtonosna grešku. Mnogo pre nego što bi uspeo da pronađe zaklon u
šumi sa druge strane, njegov progonitelj imao bi čistu, neometanu liniju vatre.
Utrčao je pravo u još jedan prokleti poligon za ubijanje. Svaka ti čast, Džone,
pomisli ironično. Uspeo je da izvede težak trik iskakanja iz tiganja pravo u
vatru.
Obrnuo se na peti i osmotrio put kojim je došao. Šuma, mešavina široko
razasutog zimzelenog drveća i niskih mladica s ogoljenim granama, bila je
isuviše retka da bi mogao da se sakrije. Ni komadi stene, koji su izbijali iz
tla, nisu bili dovoljno veliki da mu pruže pristojan zaklon.
Ostala mu je samo litica.
Dok mu je srce tuklo kao ludo, Smit se ponovo okrenu i zakorači na
proplanak. S pištoljem na gotovs, sledio je ivicu provalije pokušavajući da
uoči put - ili barem niz ispusta, koje bi mogao da upotrebi kao oslonac -
kojim bi mogao da se spusti niz liticu na pošumljeno dno kanjona. Nakrivio
je vrat i napeto se zagledao preko nazubljene kamene ivice. Video je kako
dole iz litice rastu grupice žbunova, pa čak i omanjeg drveća, nekako se
držeći uzanih pukotina i izbočina u iskošenim slojevima sivog krečnjaka. Na
drugim mestima iz naprslina su izbijali potočići vode i polako se slivali niz
kameni zid.
Stao je i ponovo razmotrio opcije. Njihov izbor se munjevito sužavao, od
prilično prokleto bednih na toj litici do nikakvih ovde na otvorenom.
Uzdahnuvši, Džon proveri da li je pištolj zakočen pre no što ga zadenu za
pojas pantalona. Nagnu se još dalje nad provaliju i duboko udahnu, mentalno
se pripremajući za samoubilačko spuštanje niz liticu. Drveće i stenje
prekriveno mahovinom na dnu kanjona izgledalo je sićušno, kao da je
udaljeno kilometrima. Usta mu se osušiše. Kreni već jednom, reče besno sam
sebi. Nema još mnogo vremena.
A zatim, sasvim iznenada, više nije ni bilo vremena.
Kroz vazduh se prolomi još jedan oštar, odsečan rafal, ispunivši zemlju i
vazduh svuda oko njega kišom olova.
S razdaljine od pedesetak metara, Georg Lis začu kako Amerikanac viče,
a zatim ga vide kako se okreće oko svoje ose i pada preko ivice litice.
Iskezio se pakosno i zadovoljno. Toliko o doktoru Smitu, pomisli hladno.
Polako, veoma polako, tamnooki muškarac spusti zadimljenu cev
automata MP5K i pridiže se iza niske stene krečnjaka, koju je koristio kao
zaklon. Oprezno krete napred, izbacujući bezmalo sasvim prazan šaržer iz
automata i ubacivši nov magacin. Potom ponovo podiže cev i pređe
automatom polako s leva nadesno, osmatrajući brisani prostor ispred sebe
dok mu je kažiprst spremno počivao na okidaču.
Čistinom je vladala mukla tišina - a zatim, još uvek negde u daljini, zvuk
sirena koje se približavaju.
Lis se namršti. Moraće uskoro da pobegne odavde, pre nego što stigne
češka policija i započne da pretražuje šumu. Mora da je Amerikanac mrtav,
pomisli. Niko ne može da preživi pad s tolike visine. Svejedno, bilo bi
najbolje uveriti se u to. Ako ništa drugo, Moskva Jedan će insistirati na
potvrdi ubistva.
I dalje se kezeći u okrutnoj satisfakciji, čovek sa šifrovanim imenom
Prag-jedan priđe bliže ponoru. Nagnu se preko ivice i zagleda pravo naniže
niz nazubljeni kameni zid, željan da ugleda izlomljeni Smitov leš u podnožju
litice.

Džon Smit je ležao ispružen na uzanom kamenom ispustu svega nekoliko

metara ispod ivice litice, leđima oslonjen o stablo nevelikog zimzelenog
drveta, koje je zaustavilo njegov munjeviti, gotovo nekontrolisani silazak.
Nišanio je, držeći pištolj obema rukama ispred sebe - i čekajući, prosto
čekajući.
Onda ugleda kako se glava i ramena tamnookog čoveka pojavljuju preko
ivice. S ovolike blizine, mogao je čak da vidi i sasušene mrlje krvi na
zavojima koji su prekrivali čovekov slomljeni nos.
Kaži zbogom, smrknuto pomisli Smit. Dvaput pritisnu okidač, čvrsto
stežući dršku pištolja, koji je žestoko trznuo posle svakog hica.
Prvi metak kalibra 7.62 milimetra pogodi njegovog progonitelja u grlo,
smrska mu kičmu i iziđe kroz potiljak. Drugi mu je napravio rupu u čelu
tačno između očiju.
Već mrtav, tamnooki muškarac pade na kolena a zatim se naglavačke
strovali s vrha litice. Njegovo mlitavo telo udari u kamenu izbočinu, odskoči
i surva se naniže, obrćući se u jezivoj tišini čitavom dužinom kamene litice.
Smit je još nekoliko sekundi mirno ležao i zurio u nebo pokriveno
oblacima. Svaki mišić i kost u telu su ga boleli, ali je barem još bio živ. Kad
je poslednji rafal iz automatskog oružja zaparao vazduh oko njega, preduzeo
je najveći rizik u svom životu; dopustio je sebi da padne unatraške prema
majušnom kamenom ispustu koji je primetio nekoliko trenutaka ranije i
označio kao početnu tačku relativno bezbednog silaska niz liticu. Njegovo
suludo kockanje se nekim čudom isplatilo, pri čemu je potrošilo svaku
mrvicu sreće koju bi mogao očekivati u bilo čijem životu.
Polako je spustio pištolj, zakočio ga i metnuo u unutrašnji džep vetrovke.
Ruke mu blago zadrhtaše kad je navala adrenalina, koji mu je tekao kroz
krvotok, lagano presahnula.
Malaksao i napetih nerava, Džon se okrenu i sede, a zatim pažljivo
zagleda naniže, preko ivice uzanog kamenog ispusta. Četrdeset metara ispod,
na velikoj steni u podnožju litice, ležalo je slomljeno telo čoveka kojeg je
upravo ubio. Krvave mrlje oko leša označavale su konačnu tačku udara.
Začuo je sirene u daljini, još uvek jedva čujne, ali sve glasnije. Krajnje je
vreme da se gubim odavde, pomisli umorno Smit. Saveznici NATO-a ili ne,
nije bilo nikakve šanse da češke vlasti budu blagonaklone prema američkom
vojnom oficiru umešanom u ubilački obračun u gangsterskom stilu u
predgrađu njihove prestonice. Potom ponovo baci pogled ka mrtvom čoveku
u podnožju litice.
 Namrštio se. Pre nego što nestane u senkama, morao je da pomnije
pregleda tog tipa i ono što je nosio, šta god to bilo. Džon trenutno nije pojma
imao šta se, kog đavola, dešava. Doduše, jedno mu je bilo kristalno jasno.
Neko je žarko želeo da ga vidi mrtvog.
Isprva polako, a zatim sve brže i samouverenije, spustio se niz hrapavu
krečnjačku liticu, prelazeći od izbočine do izbočine i od oslonca do oslonca.
Kada se našao na svega metardva iznad dna kanjona Šarka, skočio je na
zemlju i odlučno krenuo prema smrskanom lešu na obližnjem kamenu.
 8

BAGDAD, IRAK

Noć se spustila na Bagdad. U istočnoj polovini grada, ulična rasveta

blještala je duž širokih i modernih avenija, odbijala se o prozore
zabarikadiranih državnih ministarstava i osvetljavala još uvek otvorene ulične
bazare. Zapadno od reke Tigra, zakrčeni sokaci četvrti Adamije, kojom su
dominirali suniti, bili su osvetljeni isključivo mutnom svetlošću uljanih lampi,
koja je dopirala iz okolnih prodavnica i trošnih čajdžinica i kroz prozore s
ukrasnim rešetkama od kovanog gvožđa i kapija starijih kuća. Noćni vazduh
bio je prohladan i svež, s jedva osetnim čistim mirisom kiše, zaostalim posle
kratkotrajne oluje koja je zadesila grad ranije te večeri. Muškarci u
tradicionalnim arapskim kefijama, maramama koje se na poseban način
obmotavaju oko glave, zastajkivali su u malim grupama ispred čajdžinica,
pušeći cigarete i tihim glasovima razmenjujući dnevne novosti i abrove.
Abdel Kalifa al Dulaimi, bivši pukovnik iračke Obaveštajne službe
Mukabarat, koja je nekada ljudima uterivala strah u kosti, teturao je niz jedan
od uzanih sokaka. Sada je bio mnogo mršaviji nego u nekadašnjim danima
moći, a kosa i brkovi mu behu prošarani sedim vlasima. Ruke su mu drhtale.
„Ovo je ludilo“, prosikta na arapskom ženi koja ga je skrušeno pratila noseći
u rukama prepunu korpu. „Ovo mesto je još uvek uporište
mudžahedina.Ukoliko nas uhvate ovde, smrt će nam biti blagoslov, ali neće
biti ni brza ni laka.“
Vitka žena, odevena od glave do pete u bezobličnu crnu abaju,
tradicionalnu arapsku žensku dugu haljinu koja prekriva i cele ruke, priđe mu
korak bliže smanjivši razdaljinu između njih. „Onda je trik u tome da ne
dozvolimo da nas uhvate, zar ne, Abdele?“, reče mu mirnim glasom u uvo na
istom jeziku. „A sada umukni i usredsredi se na svoj posao. Pusti mene da
brinem o svemu ostalom."
„Nemam pojma zašto sam uopšte pristao na sve ovo“, progunđa
ozlojeđeno Kalifa.
„Oh, mislim da imaš“, podseti ga žena. Glas joj je bio leden. „Ili bi se
radije pred tribunal za ratne zločine? Da biraš između vešala, streljačkog
voda ili smrtonosne injekcije? Obični ljudi koje ste ti i tvoji razbojnici tolike
godine terorisali i nisu baš preterano voljni da praštaju, zar ne?“
Bivši oficir Mukabarata proguta knedlu i začuta.
Žena baci pogled niz ulicu preko njegovog ramena. Približavali su se
velikoj, dvospratnoj kući od ćerpiča, sagrađenoj oko unutrašnjeg dvorišta u
tradicionalnom iračkom stilu. Dvojica mladića ozbiljnih lica stajala su u
otvorenoj kapiji dvorišta i budno motrila na prolaznike. Svaki stražar je
ležerno držao jurišnu pušku „kalašnjikov“ na gotovs.
„Svi timovi, ovde Prepad Jedan“, promrmlja žena na arapskom u
mikrofon skriven ispod abaje. „Izvor Jedan i ja smo na položaju. Jeste li
spremni?"
U odgovor, žamor drugih glasova začu se u malenom radio-prijemniku
smeštenom u njenom desnom uvetu. „Snajperisti spremni. Mete na nišanu.
Jurišni timovi spremni. Timovi za izvlačenje spremni.“
„Primljeno“, reče tiho žena. Ona i Kalifa sada su bili svega nekoliko
metara udaljeni od kapije. „Budite u pripravnosti.“
Jedan od stražara naoružanih „kalašnjikovima“ zakorači na ulicu i
prepreči im put. Podozrivo zaškilji očima. „Ko je ova žena, pukovniče?“,
zareža. „General je pozvao vas na ovaj sastanak. Samo vas. Druge ne.“
Kalifa napravi grimasu. „Ona je rođaka moje žene“, promuca nelagodno.
„Plašila se da se sama vrati kući s pijace. Čula je da Amerikanci i njihova
šiitska pseta siluju žene koje zateknu usamljene na ulicama, bez pratnje
muškaraca koji bi ih štitili. Ali, pristao sam da je ispratim samo dovde.“
Žena skrušeno obori oči ka zemlji.
Stražar im priđe bliže i dalje se mršteći. „Ugrozili ste našu bezbednost“,
promrmlja. „General mora da čuje za ovo. Uvedite ženu unutra.“
„Prepad Jedan, ovde Snajper Jedan', žena začu bestelesni glas u desnom
uvetu. „Samo daj znak.“
Vitka žena podiže pogled s tananim osmehom na usnama. „Pucaj po želji,
Snajperu Jedan“, reče tiho. „Svi timovi krenite smesta. Sada!“
 Stražareve oči se uspaničeno razrogačiše kada ugleda izraz na njenom
licu. Počeo je da podiže cev „kalašnjikova“, istovremeno otkočivši selektor
paljbe.
Začuše se dva tupa, tiha udarca. Oba stražara stropoštaše se na zemlju u
izmaglici krvi, glava raznesenih visokokalibarskim snajperskim mecima,
ispaljenim s krova zgrade udaljene nekoliko stotina metara odatle. Pre nego
što su im tela dodirnula zemlju, grupa od šest muškaraca, koji su divanili
ispred obližnje čajdžinice, žustro skoči na noge i pojuri ka otvorenoj kapiji,
usput vadeći iz lepršavih jakni automatske puške „hekler i koh MP5SD6“ s
prigušivačima. Dvojica odvukoše leševe u dvorište i sakriše ih u dubokim
senkama ispod jednog zida. Potom se okrenuše i vratiše do kapije, gde
zauzeše mesta mrtvih stražara. Ma ko da baci pogled napolje iz kuće, neće
videti ništa neobično.
Žena izvadi svoje oružje, pištolj marke „bereta“ kalibra 9 mm, opremljen
prigušivačem, ispod hrane nagomilane u korpi. S Kalifom i četvoricom drugih
tiho ušeta u dvorište, držeći se senki u podnožju okolnih zidova. Brzo baci
pogled na ručni sat. Prošlo je manje od trideset sekundi od početka napada.
Jedva čujno zapevanje, jeziva tužbalica popularnog arapskog pevača,
emitovana preko sirijskog državnog radija, dopirala je kroz prozore sa
spuštenim kapcima.
Zadovoljna, žena pokaza rukom jurišnom timu ka ulaznim vratima kuće.
Četiri čoveka, podeljena u dva para, dotrčaše do stepenica. Dok su mu
ostali čuvali leđa, predvodnik nežno pritisnu kvaku na vratima od punog
drveta, uverivši se da nisu zaključana. Zatim klimnu glavom saborcima i
podiže tri prsta u vazduh da označi početak odbrojavanja od tri sekunde.
Napetost je rasla. Jedan. Dva. Tri.
Predvodnik najednom šutnu ulazna vrata i ulete u kuću, praćen trojicom
saboraca. Začu se nekoliko prigušenih povika, ali smesta ih uguši britko
štektanje automatskog oružja s prigušivačem.
Žena čučnu kraj otvorenih vrata, držeći pištolj na gotovs. Vidno drhteći
čitavim telom, Kalifa je čekao s njom. Bivši pukovnik Mukabarata mahnito je
mrmljao molitve sebi u bradu. Ne obazirući se na njega, žena je napregnuto
osluškivala sažete izveštaje koji su kuljali kroz radio-prijemnik u njenom
uvetu.
„Hodnik i prednje sobe bezbedne. Dva neprijateljska vojnika oborena.“
 „Zadnje sobe bezbedne.“
Iz kuće odjeknu još jedan rafal iz automatskog oružja.
„Stepenice bezbedne. Jedan neprijatelj oboren.“
Iz unutrašnjosti kuće začu se još vika, pa još nekoliko kratkih rafala iz
automatskog oružja.
„Gornji sprat bezbedan', prozbori smireni i samouvereni glas u ženino
uvo. „Još dvojica neprijatelja su oborena. Imamo jednog zarobljenika. Prepad
Jedan, ovde Napad Jedan. Kuća je čista. Nema gubitaka u ljudstvu."
Žena se pridiže na noge. „Primljeno“, reče tiho u mikrofon smešten na
vratu. „Izvor Jedan i ja ulazimo unutra.“ Pokazala je „beretom“ Kalifi da
krene ispred nje u kuću.
Unutra, tela su ležala razbacana po popločanom podu, okružena praznim
čaurama. Većina je bila ubijena dok su posezali za svojim oružjem -
mešavinom jurišnih pušaka i pištolja sovjetske izrade. Slabašan metalni
zadah krvi mešao se s drugim mirisima - oporim vonjem duvana, jeftinim
losionima za posle brijanja i kuvanom piletinom. Sa radio-aparata negde u
kući i dalje je dopirala muzika.
Sa Kalifom za petama, žena se pope uz stepenice na drugi sprat,
preskačući po dva stepenika odjednom, i uputi se prema skupoceno
nameštenoj sobi u zadnjem delu kuće. Pod je bio prekriven debelim ćilimima.
Od nameštaja u sobi su bili uvozni stolovi i stolice od tikovine i obaška
jedan sto na kojem je stajao još uvek uključen laptop. Činilo se da je mašina
neoštećena. Žena se nasmeši.
Muškarac odeven u dugačku halju i papuče ležao je potrbuške na ćilimu
s rukama uvezanim iza leđa snažnom plastičnom uzicom. Dvojica napadača
stajala su pored s puškama uperenim u zarobljenika.
Na njen znak, prevrnuli su ga na leđa.
Žena se pažljivo zagleda u njega, upoređujući bradato lice s orlovskim
nosem ispred sebe s fotografijama koje je proučila ranije. Krvlju podlivene
oči kivno uzvratiše pogled. Klimnula je glavom zadovoljno. Zarobili su
general-majora Husaina Aziza al Durija, nekadašnjeg zapovednika Osme
direkcije Mukabarata, jedinice direktno odgovorne za razvoj, testiranje i
proizvodnju biološkog oružja.
„Dobro veče, generale“, reče učtivo s jedva primetnim osmehom na
usnama.
 Iračanin je gnevno prostreli pogledom. „Ko si ti, dođavola?“
Žena zabaci kapuljaču abaje i otkri kratku plavu kosu, prav nos i snažnu
bradu. „Neko ko vas lovi već jako dugo“, odgovori mu opušteno Rendi
Rasel, agent američke CIA.

DREZDEN, NEMAČKA

Krupne pahuljice vlažnog snega padale su s tamnog, oblačnog neba.

Lelujajući se lenjo na mirnom, prohladnom vazduhu, meko su padale po trgu
koji je okruživao raskošno osvetljenu zgradu drezdenske Opere Semper.
Tanki beli pokrivač ublažavao je stroge obrise kipa konjanika koji je
prikazivao Johana, kralja Saksonije, postavljenog visoko iznad otvorenog
trga.
Ljudi umotani u kapute hitali su preko trga s visoko podignutim
kišobranima da bi se zaštitili od vlažnog snega. Prilazili su uzbuđenoj gomili
okupljenoj ispred ulaza u zgradu Opere. Plakati i transparenti, postavljeni po
celom gradu, najavljivali su večerašnju premijeru kao novu, ultraavangardnu
verziju Čarobnog strelca Karla Marije fon Vebera, prve prave nemačke
opere.
Džon Smit je stajao u senci nedaleko od statue odavno preminulog
nemačkog kralja i pažljivo osmatrao kako samoproklamovani drezdenski
ljubitelji visoke kulture prelaze preko trga. Nestrpljivo je otresao vlažne
pahuljice iz tamne kose. Uvukao je glavu u ramena, osećajući kako se
hladnoća probija kroz tanku vetrovku i crnu rolku.
Stigao je u predgrađe Drezdena pre otprilike sat vremena; čak iz Praga,
preko češko-nemačke granice pa sve dovde dovezao ga je kamiondžija, koji
je produžio za Hamburg. Dve stotine evra u gotovini bilo je više nego
dovoljno da zadovolji radoznalost šofera, koji je želeo da zna zašto je
američkom biznismenu toliko potreban prevoz. Dozvolio je Smitu da bude u
pregradi za spavanje u zadnjem delu kabine, gde je bio bezbedno skriven od
radoznalih očiju. Na svu sreću, prelazak preko granice prošao je bez ikakvih
problema. Budući da je Češka Republika sada deo Evropske unije, bilo je
znatno manje aktivnih kontrolnih punktova između dve države.
 Međutim, zalaženje u dubinu Nemačke i rezervisanje leta za SAD ili neko
drugo mesto zahtevaće mnogo više od obične sreće. Sačekuša na putu ka
praškom aerodromu koštala ga je laptopa i torbe s prtljagom. Evropski
hotelijeri i pripadnici obezbeđenja na aerodromima mrko su gledali na ljude
koji pristižu bez prtljaga. Što je bilo još važnije, bila su mu potrebna nova
dokumenta. Pre ili kasnije, češke vlasti počeće izokola da tragaju za
američkim vojnim lekarom koji je propustio let za London i tako tajanstveno
nestao. Možda će ga čak i povezati s mecima izrešetanim leševima,
pronađenim nedaleko od puta za aerodrom.
Spazio je niskog bradatog muškarca u svečanom odelu s jarkocrvenim
šalom, koji je hodao lagano prema statui konjanika. Nosio je naočare s
debelim staklima, o koja su se odbijala bleštava svetla sa zgrade Opere.
Pridošlica je pod rukom nosio živopisni program za Mocartovu operu Don
Đovani.
Džon iskorači iz senke i presrete ga. „Jeste li ovde zbog predstave?“,
upita ga mirno na nemačkom. „Priča se da je maestro u vrhunskoj formi.“
Nije mu promaklo da se oniži čovek blago opustio začuvši ga. Maestro je
bila lozinka, koju mu je Fred Klajn saopštio kad ga je Smit ranije tog dana
pozvao da mu sredi ovaj hitni tajni sastanak.
„Tako su i meni kazali“, odgovori mu niski, bradati muškarac. Po-tapša
program koji je nosio ispod pazuha. „No, ja lično mnogo više volim Mocarta
od Vebera.“
„Kakva slučajnost“, reče Smit odlučno. „Baš kao i ja.“
Niski muškarac se uzdržano nasmeši. Plave oči su mu blistale iza debelih
stakala naočara. „Ljubitelji najvećeg evropskog kompozitora moraju se držati
zajedno, prijatelju moj. Stoga uzmite ovo, kao moj poklon.“ Pružio je
visokom Amerikancu svoj program opere Don Đovani. Onda se, bez jedne
jedine reči, obrnu na peti i odšeta, nestavši u gomili ljudi koji su se tiskali
oko nadsvođenog ulaza u Operu Semper.
Smit udari na suprotnu stranu. Dok je hodao, otvorio je program i
pronašao debelu kovertu, zakačenu spajalicom za jednu stranicu. U koverti je
pronašao drugi američki pasoš, ovog puta na ime Džona Martina. U pasošu je
bila njegova fotografija, kao i pečat nemačke carine. U koverti su se takođe
nalazile kreditna i debitna kartica na ime izmišljenog Džona Martina, vozna
karta do Berlina i broj ormarića u prtljažnom odeljenju drezdenske železničke
stanice Nojštad.
Džon se osmehnu sam sebi, pošto mu je ovaj dokaz još jednom pokazao
da je Fred Klajn fantastično organizovan. Natrpa sva ova dokumenta u
džepove, baci program opere u kantu za đubre, a zatim se žustrim korakom
ustremi ka bleštavim svetlima obližnje tramvajske stanice.

Pola sata kasnije, Smit izađe na pločnik kroz zadnja vrata žutog
električnog tramvaja. Nalazio se tačno preko puta železničke stanice Nojštad.
Piramida od modernih čeličnih greda i stakla uzdizala se visoko iznad
originalne kamene fasade železničke stanice, sada oštećene suncem i vetrom i
zaprljane izduvnim gasovima. Izbegao je nekoliko taksija, koji su mileli
ulicom pokrivenom snegom u potrazi za mušterijama, i ušao u maltene
potpuno praznu stanicu.
Na šalteru za prtljag s leve strane noćni službenik kiselog izraza lica uze
broj ormarića od njega, pretraži zadnji deo prostorije i vrati se gunđajući u
bradu i noseći potpuno nov putni kofer i torbu s laptopom. Džon potpisa
formular i pomeri se u stranu da bi pregledao svoj novi posed. U koferu je
bio asortiman odeće njegove veličine i topao crni vuneni kaput.
Zahvalno je skinuo ofucanu vetrovku i obukao topliji kaput. U torbi za
laptop nalazio se i prenosivi skener.
Smit baci pogled na tablu s rasporedom dolazaka i odlazaka. Imao je da
ubije bezmalo sat vremena pre polaska narednog voza za Berlin. Creva mu
zakrčaše, podsećajući ga da je prošlo previše vremena od poslednjeg obroka,
ako se tako može nazvati ono nekoliko kriški suvog tosta namazanih džemom
u policijskog stanici u Pragu. Zatvorio je kofer i torbu, prebacio ih preko
ramena i prošao kroz stanicu do malog kafea, nedaleko od perona. Natpisi na
nemačkom, francuskom i engleskom jeziku pozivali su goste da upotrebe
bežičnu internet konekciju dok uživaju u kafi, toploj supi i sendvičima.
Imam na raspolaganju taman dovoljno vremena da ubijem dve muve
jednim udarcem, pomisli zahvalno Smit. Sede za prazan sto u ćošku i naruči
šolju crne kafe i tanjir kartoffelsuppe, krem-čorbe od krompira s komadićima
svinjskih kobasica, začinjene origanom.
Sačekao je da se konobarica udalji od njegovog stola i tek onda uključio
novi laptop i skener. Dok je pijuckao kafu, izvadio je identifikacionu karticu
koju je pronašao među stvarima čoveka sa slomljenim nosem u dolini Divoka
Šarka i pažljivo je proučio. Sumnjao je da je ime na identifikacionoj kartici
lažno, ali pravi čovek bi zahvaljujući fotografiji s nje mogao da pribavi
korisne informacije.
Otvorio je mobilni telefon i pozvao broj glavnog štaba službe Tajna Jedan
u Vašingtonu.
„Kažite, pukovniče“, reče mirno Fred Klajn.
„Sastanak je protekao bez ikakvih problema“, izvesti ga Smit. „Trenutno
se nalazim na železničkoj stanici i čekam voz za Berlin.“
„Odlično“, reče mirno šef Tajne Jedan. „U hotelu Askanišer hof na aveniji
Kurfirštendam čeka te iznajmljena soba, gde ćeš moći da se neprimetno
odmoriš dan-dva, dok razmislimo šta ćemo dalje.“
Smit klimnu glavom sam sebi. Avenija Kurfirštendam, nekadašnje srce
Zapadnog Berlina, i dalje je bila užurbano središte trgovine i turizma. Čak i
zimi trebalo bi da bude prilično jednostavno da se čovek diskretno stopi s
ostalim putnicima, koji će zakrčiti gradske ulice i restorane. „Ko sam i šta
sam kao Džon Martin?“, upita.
„Ti si, kobajagi, farmaceutski prodavac, koji je upravo učestvovao na
nekoj konferencije o prodaji, pa provodi nekoliko dana u Berlinu", reče mu
Klajn. „Misliš li da ćeš imati problema da se uživiš u tu ulogu?“
„Jok“, odgovori mu samouvereno Smit. „Trenutno imam samo još jedno
pitanje.“
„Reci.“
„Imam fotografiju koji želim da skeniram i pošaljem vam“, reče Smit. „To
je slika čoveka koji je ubio Valentina Petrenka, i koji je dvaput pokušao da
ubije mene. Mrtav je, ali možda bi vredelo provući njegovu sliku kroz razne
baze podataka.“
„Vrlo moguće, pukovniče“, reče suvo Klajn. „Dobro. Pošaljite je.
Čekaćemo da pristigne.“

NEDALEKO OD RUSKO-GRUZIJSKE GRANICE

Izolovani grad Alagir leži na severu doline reke Ardon, duboko među
neravnim brežuljcima planina Kavkaza. Otprilike 70 kilometara dalje ka jugu
nalazi se snegom zarpani, 2.700 metra visok planinski prevoj Roki, prelaz u
spornu gruzijsku teritoriju Južnu Osetiju. Same planine, masa šiljatog
kamenja, snega i leda, koji se presijavao pod svetlošću meseca, pružale su se
poput zida čitavom dužinom južnog horizonta.
Bleštava rasveta obasjavala je ranžirnu stanicu Alagira i pretvarala kao
mastilo crnu noć u jezivu mimikriju dana. Znojeći se uprkos ciči zimi, ruski
vojni inženjeri, obučeni u zimske kamuflažne uniforme, tiskali su se oko
dugačkog teretnog voza u dvorištu. Radili su u timovima, brzo odvezujući
ceradom prekrivene obrise tenkova T-72, samohodnih haubica kalibra 122
milimetra i borbenih pešadijskih vozila BTR-90 i BMP-2, postavljene na
ravne, otvorene teretne vagone prikačene za tri moćne lokomotive.
Drugi vojnici žustro su vozili istovarena oklopna vozila do rampi koje su
vodile u ogromne kamione, specijalne transportere, koji će prevesti tenkove
dalje u dolinu oivičenu strmim liticama. Vozila opremljena plugovima za
sneg, krcata peskom i solju, čekala su na čelu konvoja, spremna da povedu
teško opterećene kamione niz vijugave, ledom pokrivene drumove u planine.
U ogromnom kaputu, general-major Vasilij Sevalkin, zapovednik
Severnokavkaskog vojnog okruga Rusije, stajao je pored službenog
automobila i posmatrao operaciju s izrazom neprikrivenog zadovoljstva na
licu. Bacio je pogled na ručni sat a zatim podigao ruku u vazduh kako bi
skrenuo pažnju jednog od svojih potčinjenih, inženjerskog oficira.
Inženjer sa činom majora žurno priđe bliže, ukoči se u stavu mirno i
salutira.
„Dakle?“, upita Sevalkin.
„Završićemo za manje od sat vremena, gospodine", energično ga izvesti
major.
„Vrlo dobro", promrmlja Sevalkin, zadovoljan što je potvrđena njegova
procena trajanja operacije. Ovaj novi konvoj tenkova, samohodnih haubica i
pešadijskih borbenih vozila odavno će otići iz Alagira kad sledeći američki
satelit prođe nebom iznad grada. A sam teretni voz, sada krcat montažnim
lažnim vozilima, biće jasno uočljiv dok se bude kretao prema Beslanu -
naizgled samo još jedna rutinska pošiljka vojne opreme ruskim snagama koje
su se borile protiv čečenskih pobunjenika zapadno odavde.
Ruski general se ovlaš nasmeši. Uskoro će posedovati oružje, municiju i
ljudstvo dve kompletne motorizovane divizije, bezbedno skrivene nadomak
malene republike Gruzije. Premda su obe divizije bile uglavnom opremljene
starijim, drugorazrednim tenkovima i drugim vojnim vozilima, njihovo
naoružanje je i dalje bilo kudikamo superiornije u odnosu na bilo šta što su
mogle da sakupe bedno opremljene gruzijske oružane snage s druge strane
granice.
Sevalkin nehajnim odmahivanjem ruke otpusti inženjera i uđe u
automobil. „Odvezi me u generalštab u Vladikavkazu“, reče šoferu. Potom se
zavali u sedište razmišljajući o mogućem razvoju događaja u toku sledećih
nekoliko dana i nedelja. Prema naređenjima koja je iz Moskve dobio za ovo
strogo poverljivo razmeštanje vojske, radilo se o običnoj „vojnoj vežbi
mobilnosti i borbene spremnosti.“ General tiho zafrkta kroz nos. Samo bi
budala poverovala u to da Kremlj zaista namera da izvede toliko opsežno
razmeštanje vojnika i opreme - bezmalo 40.000 ljudi i više od hiljadu
oklopljenih borbenih vozila - kao običnu vojnu vežbu. Svakako ne usred po
zlu poznate opake zime kavkaskih planina, s urlajućim vetrovima,
temperaturama ispod nule i zaslepljujućim snežnim olujama.
Ne, pomisli Sevalkin, mora da Dudarev i ostali planiraju nešto izuzetno
smelo, nekakvu odlučnu akciju koja će zaprepastiti svet. Neka se to desi što
je brže moguće, zaključi smrknuto Sevalkin. Već predugo su on i drugi slični
njemu u depresivnoj tišini posmatrali kako snaga i uticaj Rusije opadaju,
smanjujući se sa svakom proteklom godinom. No, uskoro će se sve to
promeniti. Kada konačno budu izdata naređenja da se započne proces
vraćanja Rusije na mesto koje joj po pravu pripada na svetskoj pozornici,
Sevalkin i vojnici pod njegovom komandom biće spremni da izvrše svoju
dužnost.
 9

BELA KUĆA

Samjuel Kastilja sedeo je za velikim stolom od borovog drveta iz Novog

Meksika i živahno krčmio put kroz desetak obimnih analiza zakona i polisa
označenih natpisom hitno. I pored toga što je vrhunsko osoblje Bele kuće
služilo kao filter, količina papirologije koja je zahtevala njegovu pažnju bila
je zapanjujuće ogromna. Kastilja naškraba nekoliko sažetih komentara na
jedan memorandum, a zatim smesta usredsredi pažnju na sledeći. Oči, vrat i
ramena su ga boleli.
Suvoparno se nasmešio jednim krajičkom usana. Bio je to stari problem
predsedništva. Delegiraj previše moći i odgovornosti drugima i štampa će te
podrugljivo prozvati „glavnim šefom domara“, ili ćeš završiti upetljan u
nekakav budalasti skandal svojih preterano revnosnih potčinjenih. Pokušaj da
demonstriraš previše kontrole i zateći ćeš sebe kako se daviš u moru
besmislenih memoranduma, kojima bi se mnogo bolje pozabavio neki mlađi
službenik, ili kako traćiš dragoceno vreme praveći dnevni raspored
korišćenja teniskih terena Bele kuće, kao jadni Džimi Karter. Trik je bio u
tome da se pronađe prava ravnoteža. Problem je bio u tome što se pojam
prave ravnoteže neprestano menjao.
Kastilja začu tiho kucanje na otvorenim vratima Ovalne sobe. Skide
naočare za čitanje s titanijumskim okvirom, protrlja umorne oči i zatim
podiže pogled. „Da?“
Njegova sekretarica stajala je na vratima. „Skoro je šest sati, gospodine
predsedniče. Gospodin Klajn je stigao“, reče i ne trudeći se da sakrije izraz
neodobravanja na nabusitom licu. „Smestila sam ga u vašu privatnu radnu
sobu, baš kao što ste zahtevali.“
Kastilja potisnu osmeh. Gospođica Pajk, njegova lična asistentkinja s
dugogodišnjim stažom paćenice, ozbiljno je shvatala svoju ulogu zmaja koji
čuva njegov raspored - veoma ozbiljno. Nije se ni trudila da sakrije činjenicu
da misli da on radi predugo, vežba premalo i dozvoljava da njegovo
ograničeno slobodno vreme traće mnogobrojni politički prijatelji, koji su
zdravo za gotovo uzimali stara prijateljstva. Kao ni ostatak osoblja Bele
kuće, gospođica Pajk nije bila upoznata s postojanjem obaveštajne službe
Tajna Jedan. To je bilo isključivo njegovo breme. Stoga je, ne znajući kako
drugačije da klasifikuje Freda Klajna, gospođica Pajk strpala bledunjavog,
dugonosog šefa špijuna u isti koš s ostatkom rasipnika predsednikovog
dragocenog vremena.
„Hvala ti, Estel“, reče ozbiljno Kastilja.
„Prva dama vas očekuje na večeri tačno u sedam sati“, podseti ga oštro.
Kastilja klimnu glavom uz spor, lagan osmeh. „Ne beri brigu. Možeš da
kažeš Kesi da ću biti tamo pa makar padale sekire.“
Estel Pajk šmrknu nepoverljivo. „Iskreno se nadam da će tako biti,
gospodine.“
Kastilja sačeka da njegova sekretarica napusti Ovalnu sobu. Potom brzo
ustade iza velikog stola i krete prema susednoj radnoj sobi. Prostorija je bila
ispunjena udobnim nameštajem i policama prenatrpanim knjigama. Poput
njegove jazbine gore na spratu u porodičnom delu Bele kuće, ova omala
prostorija bila je jedna od retkih koje su u potpunosti odražavale njegov lični
ukus. Proćelav čovek osrednje visine u izgužvanom plavom odelu stajao je
kraj kamina, diveći se jednoj od nekoliko slika s tematikom Divljeg zapada,
koje su visile okačene na zidovima radne sobe. U jednoj ruci je držao
pohabanu kožnu akten-tašnu.
Začuvši otvaranje vrata, Natanijel Frederik Klajn prekinu razmatranje
originalnog platna Frederika Remingtona, pozamljeno iz Nacionalne galerije.
Slika je prikazivala poslednje uporište male, odrpane i iznurene konjičke
patrole vojske Sjedinjenih Država okupljene oko presušenog pustinjskog
pojilišta, kako očajnički pucaju iz karabina „springfild“, zaklonjeni iza
improvizovane barikade sačinjene od njihovih mrtvih konja.
„Izgleda nekako poznato, zar ne?“, upita ga tiho Kastilja. „Previše
neprijatelja i nedovoljno pomoći."
„Možda je zbilja tako, Seme“, odgovori mu šef službe Tajna Jedan.
Potom slegnu uzanim ramenima. „S druge strane, niko s trunkom zdravog
razuma nikada nije tvrdio da je mačji kašalj biti u koži jedine preostale
svetske supersile. A ni da će to biti naročito popularno.“
Predsednik napravi grimasu. „Istina. A svakako je bolje od alternative.
Pretpostavljam da bih ipak više voleo da sam pristojan iako nevoljeni gorila
od 250 kilograma nego čemerni slabić od pedesetak kilograma, kojeg svi
sažaljevaju." Klimnu glavom prema obližnjem crnom kožnom kauču. „Izvoli
sedi, Frede. Suočeni smo s vraški nezgodnom situacijom i potrebne su mi
tvoje informacije.“
Kastilja sačeka da Klajn sedne, a zatim se ukočeno spusti u tapaciranu
fotelju s druge strane niskog stočića za kafu. „Jesi li video spisak bolesnih
obaveštajnih i policijskih analitičara?“, upita.
Klajn smrknuto klimnu glavom. Tokom protekle dve nedelje, više od
desetak vrhunskih stručnjaka za Rusiju i vojne, političke i ekonomske
poslove nekadašnjeg Sovjetskog bloka, obolelo je od smrtonosne bolesti kod
kuće ili na poslu.
„Pa, čitav dan dobijam ažurirane podatke o njihovom zdravstvenom
stanju“, reče predsednik mrko. „Troje naših ljudi već je umrlo. Ostali se
nalaze na intenzivnoj nezi i kopne munjevitom brzinom. Već to je samo po
sebi dovoljno loše. Međutim, još je gore to što niko od doktora - ni u
bolnicama, centrima za infektivne bolesti, niti u Vojno-medicinskom institutu
za istraživanje zaraznih bolesti - nije uspeo da identifikuje tu bolest, a kamoli
da pronađe način da je izleči. Lekari su dosad pokušali sve kombinacije
tretmana koje mogu da smisle - antibiotike, antivirusne preparate,
protivotrove, hemoterapiju i zračenje - bez ikakvih pozitivnih rezultata.
Kakva god bolest da ubija naše ljude, potpuno je van našeg dosadašnjeg
medicinskog iskustva.“
„Zlo i naopako“, promrmlja Klajn. Oči iza naočara sa žičanim okvirom
bile su zabrinute. „Ali, ovo nije prvi put da se ta zajanstvena bolest pojavila,
Seme.“
Kastilja upitno podiže obrvu. „Oh?“
„Tokom proteklih četrdeset osam sati primili smo izveštaje o nekolicini
drugih osoba, koji su takođe pomrle od dosad nepoznate bolesti s identičnim
simptomima“, reče mu mirno Klajn. „U Moskvi. Pre više od dva meseca.
Nikakvi detalji nisu procureli na Zapad zato što je Kremlj zavrnuo poklopac
nepropustljive bezbednosti na bilo kakve vesti o izbijanju te boleštine.“
 „Nastavi“, procedi predsednik kroz stegnute zube.
„Sa dvoje mojih najboljih obaveštajaca, Fionom Devin i Džonom Smitom,
ali nezavisno jedno od drugog, kontaktirali su ruski doktori koji su bili
umešani u borbu protiv te bolesti. Nažalost, ti ljudi su ućutkani pre nego što
su uspeli da nam pruže kopije relevantnih medicinskih dosijea i ostale
dokaze. Prvi je umro na ulicama Mosve pre dve noći, navodno od srčanog
udara. Drugi ruski lekar juče je ubijen u Pragu.“
„Rusi?“
Klajn se namršti. „Možda.“ Zatim otvori aktovku i pruži Kastilji crno-belu
fotografiju čoveka uzanog lica i hladnih, mrtvih očiju. „Taj tip je bio na čelu
tima ubica u Pragu. Kada sam provukao njegovu sliku kroz računare, pojavio
se u desetak baza podataka obaveštajnih službi i agencija za sprovođenje
zakona, najčešće u pratnji natpisa ’Tražen - pristupiti hvatanju s najvećim
oprezom’."
Predsednik pročita ime odštampano u donjem delu fotografije. „Georg
Ditrih Lis? Nemac?“, upita iznenađeno.
„Istočni Nemac“, ispravi ga šef Tajne Jedan. „Kada je srušen Berlinski
zid, Lisov otac bio je oficir s visokim činom u Štaziju, odnosno Ministarstvu
za državnu bezbednost komunističke vlasti. Stariji Lis se trenutno nalazi na
izdržavanju duge zatvorske kazne zbog raznoraznih zločina protiv nemačkog
naroda.“
Kastilja klimnu glavom. Kucnu noktom fotografiju koju je držao u ruci.
„Šta je sa sinom?“
„Takođe član tajne policije", odgovori Klajn. „Služio je kao mlađi
službenik u regimenti Štazija koja se zvala Feliks Džeržinski, nekoj vrsti
elitne pretorijanske garde u službi vlade Istočne Nemačke. Takođe, kolaju
glasine kako je mlađi Lis bio deo tajnih odreda smrti, koje je režim koristio
za ubistva političkih disidenata, pa čak i stranih novinara čije bi izveštavanje
moglo da bude nezgodno."
„Divota“, zgađeno reče predsednik.
Klajn klimnu glavom. „Lis je bio vrlo gadan tip. Sudeći prema svim
izveštajima, bio je prvorazredni hladnokrvni sociopata. Berlin je izdao nalog
za njegovo hapšenje nedugo posle ujedinjenja dve Nemačke, ali je Lis
šmugnuo iz zemlje pre nego što je lokalna policija uspela da ga uhvati.“
„Dakle, ko je plaćao njegovu nadnicu proteklih petnaest godina?“, upita
Kastilja.
„Mislimo da je u poslednje vreme bio zaposlen u organizaciji koja se
zove Grupa Brant“, odgovori Klajn. „U pitanju je veoma tajanstvena
obaveštajna i bezbednosna agencija stacionirana u Moskvi.“
„Ponovo Moskva.“ Predsednikbaci fotografiju na stočić za kafu. „A ko
povlači konce u toj Grupi Brant?“
„Naši podaci su prilično šturi“, priznade Klajn. „Ne znamo mnogo toga o
organizaciji niti o načinima na koje se finansira, mada se čini da imaju
pozamašne resurse. Međutim, šuška se da agenti Grupe Brant ponekad na
ugovor rade za rusku vladu na poslovima nadzora, što se uvek može lako
demantovati, pa čak i likvidacije čečenskih izbeglica i druge problematične
osobe koje žive izvan direktnog domašaja Kremlja.“
„Dođavola“, zareža Kastilja.
„Ima još“, reče Klajn. Nagnuo se napred s ozbiljnim izrazom na licu.
„Malčice sam se raspitao unaokolo. Smrtonosna bolest koja veoma liči na
ovu od koje stradaju naši ljudi pogodila je i vrhunske stručnjake za Rusiju u
svakoj većoj obaveštajnoj službi zapadnoevropskih zemalja - Tajnoj
obaveštajnoj službi Velike Britanije, Saveznoj obaveštajnoj službi Nemačke,
Generalnoj direkciji za spoljnu bezbednost Francuske i ostalima."
„Bili smo slepi“, shvati najednom Kastilja. „Tom bolešću se služe kao
oružjem. Neko se nada da će nam otežati da shvatimo šta se dešava u Rusiji
ako poubija naše najbolje obaveštajne analitičare.“
„To je moguće, pa čak i vrlo verovatno“, složi se Klajn. Ponovo otvori
akten-tašnu i izvadi list papira ispunjen imenima i lokacijama. „Takođe,
započeli smo da skeniramo novinarske agencije i medicinske baze podataka
širom sveta u potrazi za drugim prijavljenim slučajevima izbijanja bolesti sa
sličnim simptomima. Bilo je potrebno veoma mnogo kopanja, ali evo šta smo
dosad pronašli.“
Predsednik uze novi spisak i pročita ga u tišini. Zatim tiho zazvižda.
„Ukrajina. Gruzija. Jermenija. Azerbejdžan. Kazahstan. Sve bivše sovjetske
republike koje se graniče s Rusijom.“
Klajn ponovo klimnu glavom. „A u svakom od tih slučajeva, žene i
muškarci koji su se razboleli predstavljaju glavne vojne i političke vođe u
tim državama. Koliko ja mogu da vidim, u najvećem broju slučajeva zamenili
su ljudi koji su mnogo manje kompetentni ili mnogo čvršće povezani s ruskim
interesima."
„Kučkin sin“, opsova glasno Kastilja, a potom se namršti. „Taj prepredeni
kučkin sin Viktor Dudarev. Rusi su već pokušali da utiču na poslednje
ukrajinske predsedničke izbore - i propali. Činjenica da su morali da se
povuku tako javno, zasigurno je izazvala žestoku reakciju. Dobro, možda
Kremlj opet igra istu igru, ali ovog puta mnogo većih razmera.“
„Obrazac je svakako indikativan“, reče polako Klajn.
Predsednik pogleda svog starog prijatelja. Tračak izobličenog osmeha
prelete mu preko širokog lica. „Što će reći, ne bi trebalo da reagujem
brzopleto zato što još uvek nemamo nikakvih konkretnih dokaza, zar ne?“
„Ovo je isključivo tvoja odluka, Seme“, istaknu Klajn, a zatim tiho
pročisti grlo. „Međutim, skrećem pažnju na to da u ovom trenutku imamo
veoma mnogo teorija i veoma malo pouzdanih činjenica. U sadašnjoj situaciji
na svetskoj političkoj sceni, nisam siguran kako bi bila primljena američka
sugestija da se Rusi bave prljavim poslom nepotkrepljena čvrstim dokazima.“
„Nemoj mi reći“, prozbori Kastilja. Široka ramena mu se oklembesiše,
kao da mu je neko na pleća stavio ogroman teret. „Opravdano ili ne, svetska
javnost smatra da smo isuviše puta u toku proteklih nekoliko godina vikali
’vuk’. Posledica je to što su naši stari prijatelji i NATO saveznici spremni da
poveruju da smo skloni tome da precenjujemo opasnosti - i podjednako
spremni da nam okrenu leđa na prvi nagoveštaj kontroverze. Uspeli smo da
vratimo nešto kredibiliteta posle Lazarove krize, ali još je to Sizifov posao.“
Predsednik se namršti. „Jedno je sigurno. Niko u Londonu, Parizu,
Berlinu ili Varšavi neće nam se zahvaliti zbog toga što rizikujemo novu rundu
Hladnog rata.“ Pogled mu pade na prastari globus u ćošku prostorije. „A s
našim vojnicima, brodovima i avionima angažovanim u mnogobrojne sukobe
po celom prokletoj planeti, svakako nismo u dobrom stanju za bilo kakav
otvoreni sukob s Rusima. Bar ne sami samcijati.“
Kastilja je sedeo ćutke još nekoliko trenutaka, razmatrajući situaciju.
Zatim oštro zavrte glavom. „Neka tako bude. Ne možemo ispraviti greške iz
prošlosti. Što znači da ćemo morati da, kako znamo i umemo, nađemo
potrebne dokaze da ubedimo naše saveznike da nas podrže ako to bude
potrebno.“ Uspravio se u stolici. „Čini mi se da prvi slučaj bolesti u Moskvi
predstavlja ključ za rešenje zagonetke.“
„Slažem se“, reče Klajn. Oči su mu bile hladne. „Neko je svakako
odlučan u nameri da eliminiše svakoga ko pokuša da nam nešto ispriča o
tome.“
„Još nešto je izvesno", nastavi da govori Kastilja. „Ne mogu da se
oslonim na to da će CIA preuzeti vođstvo nad ovim. Oni nisu spremni za
efikasne operacije u Moskvi - barem ne u tajnosti.“ Frknu kroz nos. „U
poslednje vreme smo bili toliko usredsređeni na pokušaj da igramo pošteno s
Rusima i da ih zadržimo kao saveznike u borbi protiv terorizma. U Lengliju
su utrošili silno vreme i energiju gradeći veze s njihovim službama
bezbednosti, umesto da regrutuju mreže tajnih agenata unutar Kremlja. Ako
zatražim od njihovog odeljenja u Moskvi da ubaci u rikverc za tako kratko
vreme, sva je prilika da će uprskati. A u tom slučaju nam ne gine takva javna
bruka i sramota da nam niko više neće poverovati ni u jednu jedinu reč.“
Oči mu zablistaše na tren. „Ostajete samo ti i tvoji ljudi, Frede. Na čelu i
u centru. Želim da služba Tajna Jedan sprovede istragu najvećeg prioriteta.
Ali, ona mora biti munjevita i tiha.“
Klajn klimnu glavom u znak razumevanja. „Već imam neveliki, ali
izvanredan tim agenata u Moskvi“, reče. Razmišljajući napregnuto, izvadio je
maramicu iz džepa kaputa, skinuo naočare i obrisao stakla. Potom je vratio
naočare natrag na nos i podigao pogled. „Takođe, u pripravnosti imam još
jednog vrhunskog obaveštajca. On je čvrst, snalažljiv i već je radio u Rusiji.
Što je najbolje od svega, ima medicinsko obrazovanje i naučno znanje, pa će
shvatiti svaku informaciju koju otkriju.“
„Koga tačno imaš na umu?“, upita radoznalo Kastilja.
„Potpukovnika Džonatana Smita“, odgovori mirno Klajn.

17. FEBRUAR
POLTAVA, UKRAJINA

Na pola puta između industrijskog grada Harkova i prestonice Kijeva,

grad Poltava prostire se na tri brežuljka usred ogromne i jednolične
ukrajinske stepe. Gradske ulice i avenije šire se radijalno od centralnog
kružnog trga. U samom središtu tog otvorenog prostora nalazi se spomenik
Gvozdeni stub slave, okružen malim topovima i krunisan zlatnim carskim
orlom. Podignut 1806. godine, taj visoki spomenik proslavlja uspomenu na
presudnu pobedu cara Petra Velikog nad Šveđanima i njihovim saveznicima
Kozacima, zadobijenu sto godina ranije, pobedu koja je osigurala trajnu
dominaciju Rusije u regionu.
Velike zgrade u neoklasičnom stilu sagrađene u devetnaestom stoleću
opasuju taj kružni park. Prozori na gornjim spratovima gledaju ka
Gvozdenom stubu slave.
Leonid Ahmetov, predsedavajući Regionalne grupe parlamentarnih
zamenika Poltave, stajao je i zurio napolje kroz prozor svoje kancelarije.
Krupni, sedokosi politički i poslovni oligarh natmureno je posmatrao zlatnog
orla, a zatim se naglo okrenuo od prozora. Spustio je roletne i promrmljao
psovku.
„Ne dopada vam se pogled?“, upita ga podrugljivo njegov posetilac, vitki
muškarac mršavog lica u žućkastosmeđem odelu. Sedeo je u stolici sa
suprotne strane Ahmetovljevog radnog stola.
Ahmetovse namršti. „Nekada sam izuzetno uživao u njemu“, zabrunda
mrzovoljno. „Međutim, taj stub danas predstavlja običan podsetnik na našu
sramotu, na naše prepuštanje malaksalom Zapadu.“
Oba muškarca govorila su na ruskom - maternjem jeziku gotovo polovine
ukrajinske populacije, pri čemu je ta polovina uglavnom bila koncentrisana u
istočnim industrijskim regionima zemlje. Pretposlednji i poslednji
predsednički izbori, pri čemu su prvi bili poništeni zbog optužbi da su
nameštani rezultati, pocepali su zemlju u dva suparnička tabora; jedan
izrazito autoritativan, koji se zalagao za obnavljanje veza s Moskvom, a drugi
znatno demokratskiji, orijentisan prema Evropi i Zapadu. Ahmetov i njegovi
bliski prijatelji bili su među lokalnim vođama proruske frakcije. Kontrolisali
su najveći deo industrije i biznisa u Poltavi.
„Majka Rusija nikada zaista ne napušta svoje verne sinove“, reče mu
mirno čovek mršavog lica. U očima mu se pojavi surov izraz. „Baš kao što
nikada ne oprašta onima koji je izdaju.“
Obrazi višeg, krupnijeg oligarha se zajapuriše. „Ja nisam izdajica“,
zareža. „Moji ljudi i ja smo bili spremni da krenemo protiv Kijeva mesecima
ranije, sve do trenutka kad je vaš predsednik Dudarev postigao svoj
‘sporazum’ s novim vlastima. Kada je Kremlj tako iznenada izvukao tepih
ispod naših nogu, kakav smo izbor imali osim da se pomirimo sa novim
poretkom?“
Njegov posetilac slegnu ramenima. „Sporazum koji spominjete
predstavljao je samo omanje taktičko povlačenje. Zaključili smo da još nije
kucnuo čas za otvoreni sukob s Amerikancima i Evropljanima.“
Ahmetov zaškilji. „A sada jeste?“
„Uskoro“, reče mu mirno sagovornik. „Veoma uskoro. A vi morate da
odradite svoj deo posla.“
„Šta moram da učinim?“
„Prvo? Želimo da organizujete javne demonstracije 23. februara, na Dan
branilaca otadžbine”, reče mu čovek mršavog lica. „To mora da bude
masovni skup, na kojem će se zahtevati potpuna autonomija od Kijeva i
prisnije veze s majkom Rusijom...“
Ukrajinski oligarh je pomno i sa sve većim uzbuđenjem slušao dok mu je
posetilac iz Moskve prenosio naređenja Kremlja.

Sat vremena kasnije, čovek iz Moskve napustio je upravnu zgradu

područja Poltave i smireno krenuo prema Gvozdenom stubu slave. Drugi
muškarac, viši, sa širokim, prijateljskim licem i foto-aparatom okačenim oko
vrata, odvojio se od male grupe školske dece koja su proučavala spomenik i
pridružio se svom kolegi iz Trinaeste direkcije FSB Rusije.
„Dakle?“, upita.
„Naš prijatelj Ahmetov je pristao. Za šest dana, on i njegove pristalice
okupiće se na ovom trgu, u podnožju stuba“, izvesti ga čovek mršavog lica.
„Koliko ljudi?“
„Najmanje 20.000. Možda čak i dvaput toliko, u zavisnosti od toga
koliko njegovih radnika i njihovih porodica posluša naređenje.“
„Vrlo dobro“, reče muškarac nasmejanog, širokog lica. „Onda im možemo
prirediti topao doček - i pokazati prestrašenom svetu tačno koliko je daleko
Kijev spreman da ide u suzbijanju mirnog protesta svojih građana ruske
nacionalnosti.“
„Imaš li sve informacije koje su ti potrebne?“
Krupniji čovek mirno klimnu glavom i potapša digitalni foto-aparat.
„Slike koje su mi potrebne za detaljno planiranje ovde su uskladištene.
Ostatak je tek stvar obične matematike."
 „Jesi li siguran?“, upita ga čovek mršavog lica. „Ivanov će insistirati na
apsolutnoj tačnosti i preciznosti. On želi masakr bez milosti, a ne patetični
fijasko.“
Drugi čovek mu se nasmeši. „Opusti se, Genadije Arkadijeviču. Dobiće
naši gospodari izgovor koji im je potreban. Daj mi dovoljno eksploziva -
pogotovo heksogena - i ja ću lansirati takozvani Gvozdeni stub slave na
rnesec."
 10

NEDALEKO OD ORVIJETA, ITALIJA

Prastari i prelepi grad italijanske pokrajine Umbrije naheren je visoko na

vulkanskom bregu iznad široke doline Palje, otprilike na pola puta
između Rima i Firence. Strme litice koje okružuju grad milenijumima su
služile kao prirodno utvrđenje.
Ispod tih litica, sporedni put odvaja se od glavnog autoputa, autostrade, i
zavija prema zapadu do niskog grebena okrenutog ka Orvijetu.
Nekoliko ultramodernih građevina od stakla i čelika, opasanih žičanom
ogradom krunisanom namotajima bodljikave žice, nalazi se na tom grebenu.
Natpisi na glavnoj kapiji identifikuju kompleks zgrada kao glavni štab
Evropskog centra za istraživanje stanovništva. Zvanično, Centar
proučava istoriju pokreta evropskih naroda i seobu genetskog koda. Naučnici
dodeljeni različitim laboratorijama unutar ograđenog prostora krstarili
su uzduž i popreko Evrope i Severne Amerike i uzimali uzorke DNK
raznih zajednica i etničkih grupa radi širokog niza istorijskih, genetskih i
medicinskih istraživačkih projekata.
U sivo i vlažno rano jutro crni ,,mercedes“ sedan prošao je kroz kapiju i
parkirao se nedaleko od velike građevine, donekle izdvojene od ostalih. Dva
čoveka u šubarama i tamnim kaputima izađoše iz vozila. Obojica su bili
visoki i plećati. Jedan od njih, plavooki čovek visokih jagodica, koje
su odavale njegovo slovensko poreklo, nestrpljivo je čekao pored
automobila, a drugi se zaputio prema zaključanom glavnom ulazu u zgradu.
,,Ime?“, upita glas s teškim italijanskim naglaskom iz interfona
postavljenog pored teških čeličnih vrata.
,,Brant“, reče razgovetno stameni muškarac. Zatim se okrenu ka
bezbednosnim kamerama postavljenim iznad ulaza dozvoljavajući im da ga
skeniraju najpre s anfasa, a zatim i iz profila.
Usledila je kratka pauza dok su fotografije upravo snimljene kamerama
upoređivane s onima u dosijeu u kompjuteru sistema bezbednosti. Interfon
iznenada ponovo ožive. „Imate dozvolu da uđete, sinjor Brante“, reče mu
glas. „Unesite vašu identifikacionu šifru, molim vas.“
Krupni muškarac ukuca na malenoj tastaturi pored vrata desetocifrenu
šifru i začu kako se mnogobrojne brave otključavaju jedna za drugom. Ušao
je i obreo se u blistavo osvetljenom hodniku. Dva ozbiljna muškaraca s
automatskim oružjem u rukama pažljivo su ga posmatrala iz obližnje
stražarske kućice. Jedan učtivo klimnu glavom ka čiviluku. „Možete tamo da
ostavite vaš kaput, šubaru i oružje, sinjor.“
Čovek se lagano nasmešio, zadovoljan što vidi da se rigorozne mere
bezbednosti, čije je sprovođenje lično naredio, odnose čak i na njega samog.
Bio je to kontrast koji ohrabruje u poređenju s lošim vestima koje je ranije
dobio iz Praga. Skinuo je kaput, a zatim otkopčao futrolu u pregibu ramena u
kojoj se nalazio pištolj marke ,,valter“. Okačio je kaput i oružje na kuku, a
zatim skinuo šubaru, otkrivši pri tome šumu svetloplave kose.
„Obavestili smo doktora Renkea o vašem dolasku", reče mu naoružani
stražar. „Čeka vas u glavnoj laboratoriji.“
Erik Brant, čovek sa šifrovanim imenom Moskva Jedan, mirno klimnu
glavom. „Odlično.“
Glavna laboratorija zauzimala je maltene polovinu zgrade. Kompjuteri,
uređaji za prikupljanje, arhiviranje i prečišćavanje uzoraka ljudske
DNK, hromatografi, mašine za elektroporaciju veličine mlinova za kafu i
zapečaćene epruvete reagensa, enzima i drugih hemikalija, stajali su na nizu
crnih klupa. Druga vrata vodila su u izolacione komore, u kojima se se
uzgajali potrebni virusni i bakteriološki materijali. Tehničari i naučnici u
sterilnim mantilima, rukavicama, hirurškim maskama i providnim plastičnim
zaštitnim naočarama, bili su pognuti nad opremom, pažljivo prolazeći
kroz strogo određene korake neophodne za proizvodnju svake varijante
Hidre.
Brant zastade nedaleko od vrata i zainteresovano osmatri komplikovani
proces, ali s veoma malo pravog razumevanja. Premda je Vulf Renke u
već nekoliko navrata pokušao da mu objasni složenosti proizvodnje
Hidre, Brant bi se svaki put pogubio u poplavi naučnog žargona.
 Visoki plavokosi muškarac slegnu ramenima. Zar je to uopšte bilo bitno?
On je posedovao veštine neophodne za hladnokrvno i precizno ubijanje, a
Hidra je bila oružje umnogome nalik na bilo koje drugo. Svedeni na
nenaučnu suštinu, mehanizmi proizvodnje i ubilačke moći Hidre bili su
okrutno jednostavni u teoriji, mada prilično komplikovani u praksi.
Najpre, trebalo je pribaviti uzorak žrtvine DNK - iz vlasi kose, komadića
kože, pljuvačke, pa čak i ulja sadržanog u otisku prstiju. Zatim je na red
dolazio mukotrpan proces razvrstavanja ključnih delova hromozoma i traženja
određenih genetskih sekvenci, jedinstvenih za svakog pojedinca, povezanih s
replikacijom ćelija. Pošto bi to bilo gotovo, pripremao se jedan lanac
takozvane kDNK - komplementarne DNK - stvarana je precizna kopija
genetskih sekvenci izabrane mete.
Sledeći korak zahtevao je izmenu relativno malog lanca DNK virusa
aktivnog u ljudima. Pomoću raznih hemijskih procesa bilo je moguće ogoliti
sve izuzev gena povezanih s njihovim zaštitnim proteinskim omotačem i onih
koji su dozvoljavali virusu da prodre u samo srce, jezgro ljudskih ćelija.
Zatim se dodaje pažljivo izrađena sekvenca kDNK, pribavljena iz žrtvinog
genoma, a izmenjeni virus se spaja u prsten, stvarajući plazmid koji se sam
razmnožava.
Posle toga, ti virusni plazmidi mogli su se ubaciti u dobroćudne bakterije
ešerihije koli, koja se nalazi u ljudskim crevima. Preostalo bi samo uzgajanje
i koncentrisanje tih modifikovanih ešerihija koli. Kad se sakupi dovoljno
velika količina materijala, specijalna varijanta Hidre bila je spremna da bude
isporučena izabranoj meti.
Te bakterije su nevidljive, bez mirisa i ukusa, i mogu se dati osobi
određenoj za likvidaciju u bilo kakvoj kombinaciji hrane ili pića. Jednom kad
se unesu u organizam, modifikovane bakterije se ugnezde u creva i započnu
da se razmnožavaju munjevitom brzinom. Za to vreme, neprestano izbacuju
genetski izmenjene virusne čestice, koje bi se kroz krvotok raznosile po
čitavom telu.
Brant je znao da su te virusne čestice bile ključna ubilačka komponentu
Hidre. Po svojoj prirodi, bile su napravljene tako da prodiru kroz
zidove ljudskih ćelija. Pošto bi se našle unutar ćelije, svaka virusna čestica
ispustila bi pripremljeni lanac kDNK u nukleus. Sve ovo ne bi nimalo uticalo
na bilo koju drugu osobu. Međutim, u odabranoj žrtvi počeo bi da se
odvija smrtonosan proces. Čim jezgra ćelija počnu da se razmnožavaju, ti
lanci kDNK bi se automatski prikačili na ranije izabrane delove
hromozomske DNK, blokirajući njihovo dalje razmnožavanje. Čitav složeni
proces podele i razmnožavanja ćelija - apsolutno neophodan za život -
doživeo bi zastoj; kao kad se u rajsferšlusu zaglavi deo odeće, pa ne može da
mrdne ni u kom pravcu.
Dok bi sve veći i veći broj ćelija bivao zaražen i prestajao da se
reprodukuje, žrtve Hidre trpele bi bolove, visoku temperaturu i patile od
osipa po koži. Zastoj u obnavljanju ćelija koje se najbrže razmnožavaju -
ćelija kose i koštane srži - izazivao je simptome nalik onima koji se viđaju
kod trovanja velikim dozama radijacije. Naravno, na kraju bi se
galopirajuće uništenje proširilo na čitav organizam, neumitno vodeći ka
sporoj i bolnoj smrti.
Nije bilo leka protiv Hidre. Bolest se mogla otkriti uobičajenim načinima
dijagnostikovanja. Lekarima, koji bi očajnički pokušavali da izoluju uzrok te
nepoznate bolesti, nikada ne bi palo na pamet da pogledaju obične, naizgled
bezopasne, bakterije ešerihije koli, skrivene u crevima svakog čoveka, pa i
žrtve.
Brant se zadovoljno nasmešio na tu pomisao. Neprimetna, nezaustavljiva
i neizlečiva, Hidra je bila savršeno oružje za ubijanje. Na sijaset načina,
pomisli podsmešljivo, Renke i njegov tim naučnika stvarali su mikroskopske
verzije precizno navođenih bombi i projektila kojima su Amerikanci toliko
voleli da se hvališu, s tim izuzetkom što Hidra nikada neće napraviti nikakvu
sramotnu kolateralnu štetu.
Vulf Renke, mnogo niži i mršaviji, okrete se od jedne mašine i priđe
Brantu. Skinu rukavice, naočare a zatim i hiruršku masku, otkrivši glavu s
kratko podšišanom sedom kosom i uredno potkresanom jarećom bradicom.
Naučnik je izdaleka izgledao dobroćudno, pa čak i ljubazno. Čovek bi tek
izbliza video surov fanatizam u Renkeovim tamnokestenjastim
očima. Naučnik je čitavo čovečanstvo delio na dva veoma nejednaka dela: na
one koji su sponzorisali njegovo istraživanje i na one na kojima je mogao
da testira svoje napredne biološke i hemijske užase.
Renke ispruži ruku s blagim osmehom na usnama. „Eriče! Dobrodošao!
Jesi li došao da lično prikupiš našu novu turu igračaka?" Pokaza glavom ka
izolovanom frižideru, dupke punom pažljivo obeleženih malih providnih
epruveta. Paketi suvog leda okruživali su frižider. Kako bi se smanjio rizik
da njihovim bakterijskim domaćinima ponestane hranljivih sastojaka i da
počnu da odumiru, varijante Hidre čuvane su u zamrznutom stanju što je
duže bilo moguće. „Eno ih tamo, uredno spakovane i spremne za transport.“
„Ovde sam da prikupim varijante druge faze, her profesore", odgovori
mirno Brant rukujući se s naučnikom. „Ali, moramo da porazgovaramo i o
nekim drugim stvarima, takođe. Privatnim stvarima“, reče značajno.
Renke upitno podiže jednu belu, tanku obrvu. ,,Oh?“ Baci pogled preko
ramena ka ostalim tehničarima i naučnicima zaposlenim u laboratoriji, pa se
okrenu i pogleda u višeg čoveka. „Onda bi možda trebalo da se preselimo u
moju kancelariju."
Brant ga je sledio do sobe bez prozora, koja se nalazila tačno ispod
centralnog hodnika. Police prenatrpane knjigama i drugim
referentnim materijalima prekrivali su čitav jedan zid. Plavokosi se nije
iznenadio kad je u jednom ćošku nevelike sobe, pored stola i kompjutera,
ugledao uzani ležaj i neurednu hrpu ćebadi. Renke je bio poznat po tome što
ga materijalna udobnost, toliko važna drugim ljudima, uopšte nije
interesovala. Živeo je isključivo za svoja istraživanja.
Pošto su se vrata zatvorila za njima, Renke se okrenu prema svom znatno
krupnijem kolegi. ,,Dakle?“, upita. „Osim uzimanja narednih varijanti Hidre,
šta te još dovodi ovamo iz Moskve toliko hitno?“
„Dve stvari“, reče mu Brant. „Kao prvo, suočavamo se s izuzetno
ozbiljnim probojem obezbeđenja.“
Renkeovo lice otvrdnu. ,,Gde?“
,,U Pragu, a trag vodi sve do Moskve“, reče bezizražajno krupniji
muškarac. Zatim sažeto prepriča sve što je saznao o uspešnom napadu na
Petrenka i o drugom, neuspešnom pokušaju ubistva američkog
doktora, potpukovnika Džonatana Smita. Izbezumljeni hitni signali, koje su
poslali šokirani preživeli članovi njegovog praškog tima, stigli su Brantu
prošle noći čim je doputovao u Rim.
Dok ga je Renke pažljivo slušao, usne mu zgrčiše u izrazu dubokog
nezadovoljstva. Zgađeno zavrte glavom. „Lis je bio aljkav“, reče. „Neo-
prostivo aljkav.“
„Istina. Bio je neprecizan i previše samopouzdan.“ Brantove sive oči
zasijaše ledenim sjajem. „To što ga je Amerikanac ubio barem mi je uštedelo
trud da ga eliminišem za primer Ilioneskuu i ostalima.“
„Da li se taj čovek po imenu Smit pojavio negde?“
„Još nije“, odgovori kratko Brant. Zatim slegnu širokim ramenima. „Ali,
propustio je zakazani let za London i sada ga češke vlasti takođe traže.
Ukoliko ga pronađu, imam druge izvore u Pragu, koji će me obavestiti o
tome.“
,,Od tada su prošla maltene puna dvadeset četiri sata“, naglasio je
naučnik. „Smit je dosad već bez po muke mogao da pređe preko češke
granice. Štaviše, mogao bi da bude maltene bilo gde u svetu.“
Brant smrknuto klimnu glavom. „Svestan sam toga.“
Renke se ponovo namršti i pogladi uredno potkresanu sedu bradicu. „Šta
tačno znaš o tom Amerikancu?“, upita konačno. „Mada su napravili užasne
greške, Lis i njegovi ljudi bili su profesionalci. Kako je običan lekar mogao
da ih se tako lako ratosilja?“
„Nemam pojma“, polako je priznao plavokosi. „Smit je očigledno nešto
više nego što se čini na prvi pogled.“
„Misliš, tajni agent? Neke američke vojne obaveštajne službe?“
Brant slegnu ramenima. ,,Možda.“ Zatim se namršti. „Moji Ijudi kopaju
po Smitovoj prošlosti, izveštajima o vojnoj službi i medicinskim akreditivima
još otkako je Lis prvi put izvestio o njegovom susretu s Petrenkom, ali to
sporo napreduje. Ukoliko je povezan s nekom američkom obaveštajnom
službom, ne želim da rizikujem i razotkrijem da se zanimamo za njega. To bi
moglo da nam veže ruke pre vremena.“
„Ako je Smit stvarno špijun, možda kasniš s tim svojim oprezom“, reče
mu mirno Renke. „Amerikanci možda već guraju nos u naše probe na terenu
u Moskvi.“
Brant oćuta, obuzdavajući ljutnju. Nije bilo nikakve svrhe da podseća
naučnika na to da je lično forsirao te prve eksperimente.
„Jesi li obavestio Alekseja Ivanova?“, upita ga Renke posle nekoliko
trenutaka. ,,Na kraju krajeva, možda Trinaesta direkcija ima dosije o Smitu.
Ako ništa drugo, trebalo bi da upozorimo naše prijatelje u FSB da
pojačaju stepen bezbednosti u Moskvi i oko nje.“
Brant odmahnu glavom. „Dosad nisam ništa rekao Ivanovu o
Amerikancu“, reče mirno. „Zna da su Petrenko i Kirjanov mrtvi, i ništa
drugo.“ Naučnik upitno podiže obrvu. „Držiš Ivanova u mraku? Da li je
to mudro, Eriče? Kao što si rekao, ovo je veoma ozbiljan proboj bezbednosti
čitave operacije. To je važnije od svakog pitanja profesionalne ljubomore ili
osramoćenosti.“
„Direktna naređenja našeg pokrovitelja važnija su od svih ostalih pitanja“,
podseti ga hladno Brant. „On očekuje da sami počistimo za sobom, a ne da
trčimo u Kremlj kao preplašeni pilići. U ovom slučaju sklon sam da ga
poslušam. Rusi su previše netaktični i neotesani. Njihova intervencija mogla
bi samo da pogorša situaciju. Kako trenutno stoje stvari, na raspolaganju
imam sasvim dovoljno ljudstva da ovladam situacijom u slučaju da
Amerikanci počnu da njuškaju i guraju nos u naša posla.“
Renke napući usne. „Šta ti je onda potebno od mene?“
„Kompletan spisak osoba u Moskvi čije bi znanje o prvom slučaju zaraze
Hidrom moglo da se pokaže opasnim za nas ili za projekat. Dok je Smit
na slobodi, ne smemo da uzmemo zdravo za gotovo da su Petrenko i
Kirjanov jedini bili voljni da prekrše naređenja Kremlja da drže jezik za
zubima.“ Renke lagano klimnu glavom. „Mogu da sačinim takav spisak.“
„Odlično. Pošalji mi imena što pre možeš.“ Brantovi savršeno beli
zubi blesnuše u hladnom, suzdržanom osmehu. „Moramo da budemo spremni
da uklonimo bilo kakve prepreke na putu, ukoliko se ukaže potreba za tim.“
,,Da, to je istina“, složio se Renke. Zatim pogleda sagovornika direktno u
oči. ,,A druga stvar o kojoj si želeo da porazgovaramo?“
Brant je oklevao nekoliko trenutaka. Polako se osvrnuo oko sebe,
sumnjičavo posmatrajući police s knjigama i jednostavan nameštaj. Zatim se
okrenuo naučniku. „Jesi li siguran da je ova kancelarija bezbedna?"
„Moje obezbeđenje je pregleda svakog dana“, reče mirno Renke. „Oni su
odani jedino meni i nikome drugom. Možeš slobodno da govoriš.“ Nasmeši
se izveštačeno. „Sudeći po tvojoj nelagodnosti, pretpostavljam da imaš vesti
u vezi s našim drugim poduhvatom? Onoj takozvanoj ’polisi osiguranja’ u
slučaju izdaje, koju su naši ruski prijatelji toliko zainteresovani da nabave?“
Brant klimnu glavom. „Tako je.“ Uprkos Renkeovom uveravanju da je
kancelarija bezbedna, tiše je govorio. ,,Iz Ciriha je stigla potvrda da je novac
uplaćen na naš račun. Ali, moram da dobijem specijalni materijal koji smo
obećali Ivanovu pre nego što on odobri drugi transfer novca.“ Renke slegnu
ramenima. ,,To ne predstavlja nikakav problem. Završio sam zahtevanu
varijantu još pre nekoliko nedelja." Prešao je preko prostorije i dodirnuo stub
jedne od polica s knjigama. Polica se nečujno povuče unazad, otkrivši sef
skriven u zidu. Renke ukuca šifru, a potom pritisnu desni palac na u vratanca
sefa ugrađen skener koji čita otiske prstiju. Ona se otvoriše i oseti se dašak
isparenja. Naučnik navuče rukavice, pa posegnu rukom unutra. Izvadi jednu
jedinu providnu epruvetu. „Evo je. Možeš da uzmeš prenosivi frižider i nešto
suvog leda dok budeš izlazio.“
Brant opazi stalak s nizom drugih epruveta u sefu. Zažmirio je
sumnjičavo ih gledajući.
Renke primeti njegov pogled i nasmeši se. ,,De, de, Eriče. Poznajemo se
već godinama. Dosad si svakako već shvatio da ja uvek preduzimam mere
predostrožnosti kako bih osigurao vlastitu bezbednost - bez obzira na to za
koga radim.“
 11

BERLIN

Džon Smit iskapi poslednji gutljaj kafe i spusti šoljicu natrag, na okrugli
stočić prekriven stolnjakom. Iz navike je diskretno proučavao ljude koji su
sedeli oko njega u tihoj, ukusno nameštenoj trpezariji hotela Askanišer hof.
Bila je ovo njegova prva prilika otkako je pristigao kasno prošle noći da
pobliže pogleda neke od gostiju hotela. Najveći deo prisutnih bili su
natmureni poslovni ljudi, zauzeti čitanjem jutarnjih novina ili zapisivanjem
beležaka za predstojeće sastanke dok su rasejano uzimali zalogaje tosta,
muslija ili mekanih slatkih rolnica. Dva postarija para sedela su zajedno za
stolom, turisti koji su koristili pogodnosti sezonskog zimskog sniženja cena u
nemačkoj prestonici. Njegov unutrašnji alarm za uzbunu nije proradio zbog
nekog od gostiju koji su doručkovali u elegantnoj trpezariji.
Na trenutak razuveren, ostavio je napojnicu od nekoliko evra na stolu,
ustao i krenuo prema vratima. Crno-bele uramljene fotografije čuvenih pisaca
i glumaca koji su odsedali u hotelu Askanišer hof tokom njegove duge
istorije - uključujući Artura Milera i Franca Kafku - zurile su u Smita sa zida
iza šanka, koji je bio toliko uglačan da se caklio.
U predvorju ga je presreo recepcionar. „Upravo je pristigao paket za vas,
her Martin', promrmlja učtivo. „Doneo ga je specijani kurir.“
Smit se potpisa u knjigu, uze dugačku kovertu i odnese je u sobu. Adresa
na poleđini pokazivala je da je kovertu iz Brisela poslala kompanija Valdman
investicije d.o.o., jedna od mnogobrojnih firmi koju je služba Tajna Jedan
koristila za slanje tajnih pošiljki širom sveta. Zazvižda tiho kad je pročitao
vreme na koverti. Premda je bila poslata dobrano pre zore, mora da se neko
žestoko potrudio da je donese već rano ujutro u Berlin.
Džon sede na udobnu plavu sofu, postavljenu pored prozora, otvori
pečate i raširi dokumenta iz koverte po površini stočića za kafu, ukrašenog u
stilu tridesetih godina 20. veka. Razgledao je kanadski pasoš, takođe na ime
Džona Martina, s njegovom fotografijom. Bio je pohaban i iskrzan, sa
zamrljanim ulaznim i izlaznim štambiljima, koji su svedočili da je vlasnik
pasoša u proteklih nekoliko godina posetio niz evropskih zemalja - Nemačku,
Francusku, Italiju, Poljsku, Bugarsku i Rumuniju. Svežanj vizit-karti
identifikovao ga je kao redovnog profesora u organizaciji po imenu Institut
Bernet, privatnom nezavisnom istraživačkom centru sa sedištem u
Vankuveru, u Britanskoj Kolumbiji. Na jednom jedinom listu papira, s
upozorenjem „spaliti posle čitanja“, bila je ispisana sažeta biografija
izmišljenog Džona Martina.
U koverti je bila i važeća ruska viza, iz koje se videlo da ga je u Mo-
skvu pozvala privatna firma zarad „konsultacija o komparativnim
nacionalnim sistemima zdravstvene i socijalne zaštite“, A zatvoreni plan puta
pokazivao je da ima zakazani let Lufthanzom za rusku prestonicu nešto
kasnije tog jutra.
Sedeo je nekoliko trenutaka i posmatrao falsifikovana putnička
dokumenta, raširena ispred sebe. Moskva? Slali su ga u Moskvu? E pa,
Danilo, 5 druže stari, pomisli ironično, kako ti se dopada prvi pogled na
lavlju jazbinu? Potom uze mobilni telefon i pozva broj.
Klajn mu se javio već posle prvog zvona. „Dobro jutro, Džone“, reče mu
šef službe Tajna Jedan. „Pretpostavljam da si dobio paket s tvojim novim
identitetom?“
„Dobra pretpostavka, šefe“, uzvrati suvo Džon. „Nego, imaš li nešto
protiv toga da mi kažeš šta se, kog đavola, događa?“
„Ni najmanje“, odgovori mu Klajn. Glas mu beše smrtno ozbiljan.
„Smatraj ovo kratkom instruktažom u vezi s misijom. Ali, pre nego što
počnemo, trebalo bi da znaš da tvoja naređenja dolaze pravo s najvišeg
nivoa.“
Što znači od samog predsednika, shvati Smit i nesvesno ispravi leđa.
„Kaži.“
Sa sve većom zabezeknutošću slušao je kako mu Klajn čita spisak mrtvih
i umirućih obaveštajaca, vojnih oficira i političara u SAD, njenim zapadnim
saveznicima i manjim zemljama koje su se graničile s Rusijom. „Gospode
bože", prošapta pošto je Klajn konačno završio s nabrajanjem. „Nije čudo što
je moj sastanak s Petrenkom uznemirio košnicu stršljenova.“
„Da“, reče Klajn. „To je i naša procena, takođe.“
„A sada želite da istražim prve slučajeve izbijanja te boleštine - one o
kojima mi je pričao Petrenko“, pretpostavi Smit.
„Tačno tako. Ukoliko je ikako moguće, potrebni su nam verodostojni
podaci o njenom poreklu, mehanizmima i načinima prenošenja“, reče mu
Klajn. „A potrebni su nam veoma brzo. Imam neprijatno osećanje da se
događaji trenutno odvijaju munjevitom brzinom."
„To je prilično teško naređenje, Frede“, reče mu mirno Smit.
„Svestan sam toga. Ali nećeš biti usamljen na ovoj misiji, pukovniče",
obeća mu Klajn. „Već imamo jedan tim tamo - i to veoma dobar. Čekaju te.“
„Kako da ostvarim kontakt s njima?“
„U hotelu Budimpešta, nedaleko od Baljšog teatra, čeka te rezervisana
soba“, reče mu šef Tajne Jedan. „Prijavi se u hotel i nacrtaj se u baru tačno u
sedam sati večeras, po lokalnom vremenu. Trebalo bi da kontaktiraju s
tobom do pola osam.“
„A kako da primetim svoju vezu?“, upita ga Smit.
„Nikako“, odgovori mu Klajn. „To će biti isključivo jednosmeran susret.
Ti samo sedi i čekaj. Tvoj kontakt će prepoznati tebe. Lozinka prepoznavanja
biće reč tangenta.“
Džon oseti kako mu se usta suše. Jednosmeran sastanak značio je da će
otputovati u Rusiju bez imena, pa čak i bez ličnog opisa agenata Tajne Jedan
stacioniranih u Moskvi. Klajn nije ništa rizikovao bez obzira na to što je Smit
koristo identitet Džona Martina, a ne svoje pravo ime. Tako je obezbeđivao
da Smit, ukoliko ga rusko obezbeđenje uhapsi na aerodromu, ne može ni pod
prisilom da otkrije ostale obaveštajce. U ovakvoj situaciji bila je ovo sasvim
razumna mera predostrožnosti, ali mu to nije pružalo bogzna kakvu utehu.
„Koliko je čvrst ovaj identitet Džona Martina?“, upita kratko.
„Prilično je čvrst, u datim okolnostima", odgovori mu Klajn. „Ukoliko
stvari krenu naopako, možda će izdržati pritisak otprilike dvadeset četiri
časa, uz malo sreće.“
„Dakle, pretpostavljam da je suština trika u tome da se momcima u
Moskvi ne pruži nikakav razlog da počnu da guraju nos u lažnu kanadsku
karijeru gospodina Martina?“
 „Tako bi bilo najbolje“, složio se odlučno Klajn. „Međutim, zapamti da
čemo biti u pripravnosti, spremni da ti pomognemo koliko možemo.“
Smit klimnu glavom. „Razumem.“
„Onda, neka ti je sa srećom, Džone“, reče mu šef. „Javi se iz Moskve što
pre bude moguće.“

KIJEV, UKRAJINA

Kapetan vojske SAD Karlos Parilja pažljivo je održavao bezizražajan

izraz na licu dok je napeto slušao zabrinuti glas s druge strane telefonske
veze. „Da, da, razumem, Vitalij", reče kada je pozivalac zaćutao. „Smesta ću
preneti svojim pretpostavljenima. Da, apsolutno si u pravu, to je strašan
razvoj događaja.“
Prekinuo je vezu i uzdahnuo. „Isuse Hriste!“
Njegov šef u kancelariji atašea za odbranu u američkoj ambasadi,
mornarički pukovnik, iznenađeno podiže pogled s monitora kompjutera.
Čistunac Parilja bio je poznat među osobljem ambasade SAD u Kijevu po
postojanom odbijanju da psuje ili bogohuli, čak i pod najstresnijim
okolnostima. „Šta je bilo, Karlose?“
„To je bio Vitalij Čečilo iz Ministarstva odbrane Ukrajine“, izvesti ga
smrknuto Parilja. „Kaže da je general Engler u bolnici u Černigovu - na
odeljenju intenzivne nege. Izgleda da je oboleo od istovetne nepoznate
boleštine od koje je juče umro general Marčuk.“
Pukovnikove oči se razrogačiše. Brigadni general Bernard Engler bio je
zapovednik specijalne vojne misije Sjedinjenih Država, odnosno grupe
američkih oficira poslatih da pomognu Ukrajini u modernizaciji i reformisanju
njenih odbrambenih oružanih snaga. I dalje zabrinut zbog sporadičnih
obaveštajnih izveštaja koje su dobijali o neobičnim manevrima ruske vojske
nedaleko od granice, Engler je juče otputovao u Černigovda pokušao da
nagovori Marčukovog beživotnog naslednika, general-potpukovnika Eduarda
Timošenka, da preduzme razumne mere predostrožnosti.
Pukovnik podiže slušalicu i ukuca broj. „Spojte me s ambasadorom.
Smesta.“ Šakom je zaklonio mikrofon i pogledao Parilju. „Pozovi bolnicu u
Černigovu i saznaj kakvo je generalovo zdravstveno stanje. Potom prosledi
informaciju dežurnom oficiru za vezu u Vašingtonu. Pod hitno će nam biti
potrebna zamena!“
Parilja klimnu glavom. Sa bolesnim komandantom, možda čak i smrtno
bolesnim, američka vojna misija u Ukrajini biće umnogome paralizovana.
Kao general s jednom zvezdicom, Engler je uživao veliku pažnju i poštovanje
članova vlade i vojske Ukrajine. Njegovi potčinjeni, uglavnom oficiri s nižim
činovima, nisu imali istu moć i uticaj kao njihovi ukrajinski partneri istog
ranga. S obzirom na nevolju u najavi, koja se kuvala duž rusko-ukrajinske
granice, bilo je od presudne važnosti da Pentagon što je pre moguće pošalje
nekog drugog da preuzme generalovo komandno mesto.
Kapetan Parilja se namršti, proveravajući vreme u Vašingtonu. Tamo je
još gluvo doba noći. Čak i u najboljim mogućim okolnostima, birokratama u
Pentagonu možda će biti potrebni dani da proseju potencijalne kandidate i
naimenuju zamenu za Bernarda Englera. Englerovom nasledniku istog čina i
veštine biće, opet, potrebni dani, a možda čak i nedelje, da shvati i usvoji sve
detalje komplikovanih vojnih i političkih poslova ove države. A sve dok
njegov naslednik ne stane na noge, posao koordinacije odbrambenih politika
Ukrajine i Amerike biće značajno teži.
 12

BAGDAD

Agent Centralne obaveštajne agencije Rendi Rasel sedela je iznureno za

čelom velikog stola u protoriji duboko unutar utvrđene američke ambasade u
Zelenoj zoni iračke prestonice. Suzbila je iznenadnu potrebu da protrlja
umorne oči. Nije bilo mudro da tokom video-konferencije s glavnim
šefovima u Lengliju, prenošene preko bezbedne satelitske veze, pokazuje
obične ljudske slabosti. Fil Andrisen, zapovednik odeljenja CIA u Bagdadu,
sedeo je pogrbljenih ramena u stolici pored nje. Oboje su bili licem okrenuti
prema video-bimu, na kojem se videla projekcija nekolicine ozbiljnih ljudi u
poslovnim odelima, uštirkanim košuljama i uredno svezanim kravatama, koji
su sedeli za sličnim stolom u sobi za konferencije u glavnom štabu CIA u
Lengliju, u američkoj saveznoj državi Virdžiniji.
Pogledajte jedno od čudesa moderne tehnologije, pomisli zajedljivo
Raselova. Šaljemo signale preko satelita, koji kruže u orbitama visoko iznad
Zemlje, brišući razdaljine od hiljadu kilometara i sate relativnog vremena s
izvanrednom lakoćom - i sve to samo zato kako bismo mogli da održimo još
jedan beskonačan, jalov sastanak.
Na drugom kraju video-signala, Nikolas Kej, direktor CIA, nagnu se
polako unapred. Kej, muškarac star preko šezdeset godina, bio glavat i
krupan. Nekoliko decenija ranije, služio je kratko u Agenciji pre no što se
povukao u mirnije vode akademije i na dobro plaćene položaje visoko
cenjene ustanove za teorijska istraživanja Beltvej bandits. 6 Postavljen
uglavnom kao privremena zamena za Dejvida Hansona, njegovog preterano
agresivnog i skandalima praćenog prethodnika, direktor Centralne
obaveštajne agencije ponekad je imao ozbiljan i nejasno definisan način
izražavanja kao što je bio i njegov proces donošenja odluka. „Koliko sam
razumeo, taj bivši oficir iračkog Mukabarata, general Husein al Duri, i dalje
odbija da sarađuje?“
Andrisen umorno klimnu glavom. „Tako je, gospodine. Zasad se prilično
uspešno odupire našem timu islednika.“
Jedan od okupljenih u Lengliju, zamenik direktora Sektora operacija,
ubaci se u razgovor. „Mislim da smo trenutno svi mi kudikamo više
zainteresovani za ta dokumenta Osme direkcije koje ste našli kod generala Al
Durija. Vaši preliminarni izveštaji nagoveštavaju da se u dokumentima nalaze
kritični podaci o strogo poverljivom programu za razvoj biološkog oružja. Je
li to i dalje vaša procena?“
„Da, gospodine, jeste“, odgovori Andrisen i pokaza rukom na Rendi.
„Gospođica Rasel vas može potpunije obavestiti o onome što smo saznali.
Budući da je upravo njen tim specijalnih jedinica zarobio Al Durija, ona je
bila zadužena da istraži informacije koje smo sakupili u njegovoj kući.“ Šef
bagdadskog odeljka se nagnu i prošapta joj upozorenje u uvo. „Sad budi
smirena, Rendi. Nemoj da naljutiš ove ljude, pogotovo ne sada kada juriš
dozvolu da kreneš u lov toliko izvan našeg područja operacija."
Raselova kruto klimnu glavom. „Ne beri brigu, File. Obećavam da ću biti
dobra devojčica."
Andrisen joj se osmehnu. „Jakako. A možda je Mesec stvarno napravljen
od zelenog sira.“ Zatim uključi njen mikrofon. „Izvoli.“
„Uspeli smo da dešifrujemo i pročitamo bezmalo svaki dokument koji
smo pronašli na hard-disku Al Durijevog kompjutera“, reče Rendi visokim
rukovodiocima Centralne obaveštajne agencije, koji su je posmatrali i slušali
s razdaljine od nekoliko hiljada kilometara. „Dabome, već smo prosledili
informacije o svakodnevnim operacijama iračkih pobunjenika Trećem
korpusu i iračkim Specijalnim jedinicama. I barem jedanput, naši prijatelji u
uniformama bili su nam zahvalni na tome.“
Njene reči izazvaše klimanje glave u znak razumevanja i osmehe
zadovoljstva. Al Duri je bio mnogo više od nekakvog odbeglog visokog
zvaničnika odanog Sadamu Huseinu. On je takođe zapovedao naročito
brutalnom i efikasnom sunitskom pobunjeničkom ćelijom koja je isplanirala i
izvršila nekoliko desetina bombaških napada, ubistava i atentata. Spisak
imena, telefonskih brojeva i tajnih skladišta oružja bi trebalo da omogući
američkoj armiji i njenim iračkim saveznicima da razbiju njegovu terorističku
organizaciju deo po deo.
„Dosijei za koje smo bili naročito zainteresovani bili su zakopani mnogo
dublje“, nastavi Rendi. „Takođe su bili šifrovani znatno prefinjenijim
sistemom, zasnovanom na KGB šiframa visokog nivoa s kraja osamdesetih
godina 20. veka.“
„Šiframa koje su Sovjeti ustupili svojim prijateljima u Mukabaratu“,
prokomentarisa direktor Sektora operacija.
Raselova klimnu glavom. „Da, gospodine.“
„I, šta ste dosad pronašli?"
„Reference za strogo poverljiv program proizvodnje biološkog oružja“,
glatko reče Rendi. „Program koji je očigledno toliko poverljiv, da je bio
postavljen izvan uobičajenih komandnih struktura Sadamovog režima.“
„Koliko izvan?“
„Maltene u potpunosti“, odgovori Rendi. Ispalila je sledeću senzaciju s
mirnim samopouzdanjem. „Postoje jasni nagoveštaji da je to istraživanje bilo
čuvano u tajnosti čak i od Sadama Huseina lično. General Al Duri postarao
se da svi izveštaji o programu prolaze isključivo kroz njegove ruke... i da
ostanu u njegovim rukama. Nikada nisu slani na više položaje u hijerarhiji
Mukabarata."
Njene reči izazvaše tihe zvižduke iznenađenja. Bivši irački diktator čvrsto
je verovao u apsolutnu vlast jednog čoveka, koji čvrsto drži sve dizgine moći
u svojim rukama. Tokom čitave Sadamove 30-godišnje vladavine, ljudi koji
su se protivili njegovoj volji, ili koji bi jednog dana mogli da predstavljaju
pretnju njegovoj bezbednosti, nonšalantno su ubijani.
Držeći program u tajnosti od svog gospodara, nekadašnji direktor Osme
direkcije igrao je veoma opasnu igru.
„Da li je taj program bio namenjen proizvodnji biološkog oružja
sposobnog da izazove masovne žrtve?“, upita jedan od visokih šefova Cen-
tralne obaveštajne agencije.
Raselova odmahnu glavom. „Očigledno nije. Osma direkcija osnovana je
da razvija biološka oružja upotrebljavana u manjem, premda ništa manje
smrtonosnom obimu. Njena osnovna namena bila je snabdevanje režima
nervnim agensima, specijalizovanim biotoksinima i ostalim otrovima za
eliminisanje protivnika kako ovde u Iraku tako i u ostatku sveta.“
 „O kolikom obimu tačno govorimo?“, upita isti čovek. „O maloj
laboratoriji i šačici istraživača? Ili o znatno večem poduhvatu?“
Rendi slegnu ramenima. „Pretpostavljam da je ovaj program bio
nevelikog obima - barem u terminima logistike i laboratorijskog prostora."
„Šta je s njegovim budžetom?“
„Bio je pozamašan“, odgovori koncizno Rendi. „Sudeći na osnovu onoga
što sada vidimo, negde desetak miliona dolara tokom jednogodišnjeg ili
dvogodišnjeg perioda."
Obrve se iznenađeno podigoše na licima okupljenim oko konferencijskog
stola u Virdžiniji. Čak i u režimu koji je plivao u zabranjenom novcu, to su
bile ozbiljne pare. „A izvori finansiranja?“, upita šef Operacija. „Preusmereni
iz fijaska programa ’Nafta za hranu’ Ujedinjenih nacija, pretpostavljam?“
„Ne, gospodine“, reče mu mirno Rendi. „Čini se da je novac za ovaj
program pristizao direktno s mnogobrojnih anonimnih bankarskih računa
širom sveta. Otprilike milion dolara završio je u džepu našeg prijatelja Al
Durija, ali čini se da je ostatak novca isplatio naučnu opremu, zalihe
materijala i plate naučnika.“
Nikolas Kej se namršti. „Teško da bilo šta od ovoga predstavlja
senzacionalne vesti“, zlovoljno progunđa glomazni šef CIA. „Kakav je pomak
to što smo razotkrili još jedan ilegalan irački naučni projekat?“
Rendi se umilno nasmeši. „U tome što, gospodine, izgleda da konkretno
ovaj projekat izrade tajnog biološkog oružja uopšte nije finansirala iračka
vlada.“
U Sali za sastanke na drugom kraju video-linka zavlada zabezeknuta
tišina.
„Objasni“, naredi joj konačno Kej.
„Al Durijeve zabeleške su fragmentarne i nepotpune", reče Rendi.
„Međutim, one nedvosmisleno nagoveštavaju da su svi umešani istraživači
bili, otvoreni navodnici, stranci, zatvoreni navodnici.“
„Gde se onda trenutno nalaze ti strani naučnici?“, upita je starešina CIA.
„Odavno su nestali“, odgovori mu Rendi. „Nekoliko unosa pokazuje da
su spakovali opremu i napustili Irak pre nego što je naša vojska stigla do
Bagdada. Najverovatnije su pobegli preko Sirije.“
„Dozvolite mi da proverim da li sam ispravno razumeo vašu teoriju,
gospođice Rasel“, reče joj pažljivo direktor Operacija. „Aludirate li na to da
je neko drugi koristio Irak kao kamuflažu za sopstvenu nelegalnu proizvodnju
biološkog oružja?“
Rendi klimnu glavom. „Da, gospodine, aludiram baš na to.“ Nasmešila se
umorno. „Na kraju krajeva, postoji li bolje mesto da se sakrije prljava igla od
plasta sena ionako već dupke punog prljavih igala koje ne pripadaju tebi?“
„Imate li neke osumnjičene?“
„Na osnovu materijala koje smo ponašli u Al Durijevom kompjuteru?“
Slegnu ramenima. „Ne baš. Ukoliko je Al Duri znao ko mu plaća da u okviru
svoje orgnizacije osnuje i opremi tu laboratoriju za proizvodnju biološkog
oružja, veoma pažljivo je vodio računa o tome da nigde ne zabeleži tu
činjenicu. Doduše, pretpostavljam da nije znao i da ga nije ni bilo briga.“
„Dakle, sve što nam ostaje jeste samo još jedna beskorisna fatamorgana“,
požali se Kaj.
„Ne baš, gospodine“, reče Rendi s isforsiranim strpljenjem. U Agenciji su
zdepastog direktora CIA njegovih leđa zvali „Doktor No“ zbog njegovog
pesimizma i maltene automatskog instinkta da odbija svaki predlog koji je
podrazumevao rizik ili se makar i mrvicu protivio zdravom razumu.
„Nastavite, gospođice Rasel“, reče joj nežno direktor Operacija s lakim
osmehom. „Iz nekog čudnog razloga čini mi se da imate skrivenog keca u
rukavu.“
Rendi se gotovo protiv svoje volje nasmešila ka videobimu. „Ne bih to
nazvala kecom, gospodine. Pre džokerom, zamenom.“ Podigla je list papira u
vazduh, odštampani dokument pronađen na hard-disku kompjutera njihovog
zarobljenika. „Posle prvog sastanka s naučnicima zaduženim za ovaj tajni
program, naš prijatelj Al Duri napravio je ovu prilično tajanstvenu zabelešku
u svom dnevniku: ’Ovaj čovek je pre nalik šakalu nego plemenitom
tevtonskom vuku, kakvim sebe smatra. I baš kao šakal, on se halapljivo gosti
mrcinama koje su za sobom ostavili njegovi nekadašnji gospodari’.“
Kej glasno frknu kroz nos. „Šta bi trebalo da naučimo iz takve vrste
arapskog pesničkog trabunjanja?“, upita je podsmešljivo.
„Nije to pesničko bulažnjenje, već samo nemaštovita igra reči“, odgovori
mu Rendi mirno. „Al Duri je nagoveštavao ime tog stranog naučnika.
Nemačkog naučnika. Nemačkog stručnjaka za biološka oružja čije ime znači
vuk.“
Sačekala je reakciju.
 „Isuse Hriste!“, uzviknu naglo jedan od okupljenih šefova CLA.
„Govorite o Vulfu Renkeu.“
Raselova klimnu glavom. „Da, govorim."
„To je nemoguće“, obrecnu se Kej. „Renke je već godinama mrtav.
Verovatno još otkako je nestao iz Berlina.“
„Tako tvrdi nemačka vlada. Međutim, niko nikada nije video njegov leš“,
rekla je ozbiljno. „A s obzirom na ono što smo upravo saznali iz ovih
dokumenata, mislim da bi trebalo da damo sve od sebe da otkrijemo istinu.“
Žamor slaganja začu se oko konferencijskog stola u gradu Lengliju u
saveznoj državi Virdžinija. Vulf Renke bio je na izuzetno visokom položaju u
hijerarhiji najtraženijih kriminalaca iz perioda Hladnog rata. Nekadašnji član
istočnonemačke naučne elite, Renke je bio čuven po svom briljantnom
istraživanju i ozloglašen zbog spremnosti da testira svoje smrtonosne
tvorevine na nevoljnim ljudskim subjektima, najčešće političkim disidentima
i običnim kriminalcima. Nedugo posle pada Berlinskog zida, Renke je
iščezao bez traga i glasa pre nego što je nemačka policija uspela da ga
uhapsi.
Zapadne obaveštajne službe su od tada pokušavale da mu uđu u trag,
jureći za glasinama koje su smeštale odbeglog naučnika u raznorazna žarišta
širom zemljine kugle, gde je, navodno, služio mnogobrojnim ozloglašenim
političkim režimima.
Govorkalo se da je radio za Severnu Koreju, Libiju, Srbiju, kao i za Al
kaidu i druge terorističke organizacije. No, nijedna od tih zastrašujućih
glasina nikada nije bila potvrđena. Sve veći broj svetskih vlada bio je
spreman da prihvati tvrdnju Berlina da je Renke mrtav - i da više ne
predstavlja nikakvu pretnju civilizovanom svetu.
Barem do sada.
„Šta predlažete da učinimo, gospođice Rasel?“, upita je ukočeno di-rektor
CLA.
„Pošaljite me u lov“, odgovori mu Rendi. Nasmejala se veselo otkrivši
oba niza zuba. „U lov na vuka.“
Kej uzdahnu. „A gde tačno mislite da započnete tu vašu poteru? U Siriji?
Duboko u Hindukušu? Ili negde u divljinama Timbuktua?“
„Ne, gospodine“, odgovori mu mirno. „Mislim da je kucnuo čas da se
vratimo na sam početak.“
 13

MOSKVA

Uprkos ciči zimi koja je vladala napolju, irski pab na drugom spratu
hotela Budimpešta bio je dupke pun. Ljudi su stajali u dva reda ispred šanka
od uglačanog trešnjinog drveta i pokazivali zaposlenom šankeru u belom
sakou da žele još jedno pivo, čašu vina ili viskija. Nasmejane konobarice
cirkulisale su ostatkom prostorije noseći u rukama poslužavnike s pićem.
Oko manjih stolova i u plišanim separeima odzvanjao je neprestani žagor
živahnih razgovora, izdašno protkanih naletima bučnog smeha svaki put kada
bi neko od gostiju ispričao naročito smešan vic.
Džon Smit je sedeo usamljen u ćošku i ćutke pijuckao flašu tamnog
„baltika“ piva. Dok je slušao bučne, vesele odlomke razgovora na ruskom,
engleskom, francuskom i nemačkom jeziku, osetio se čudnovato odvojen od
ostalih posetilaca bara, maltene kao da ih sluša s razdaljine od nekoliko
hiljada kilometara. Namestio je učtivi osmeh na lice, ali je taj izraz izgledao
nekako pogrešno, kao da će se svakog trenutka naglo razbiti na hiljadu
komadića. Mora da su mi živci, shvati iznenada Smit, rastegnuti do tačke
pucanja.
Do sada je na svakom koraku ovog putešestvija - za vreme leta iz
Berlina, prolaska kroz carinu na aerodromu Šeremetjevo 2, vožnje taksijem
do hotela, pa čak i prijavljivanja na recepciji - Smit očekivao da ugleda
opasno uzdignutu obrvu carinika ili da oseti tešku ruku nekog ruskog
policajca na ramenu. Međutim, nije se dogodilo ništa zlokobno. Umesto toga,
propustili su ga kroz aerodromsko obezbeđenje, a zatim ga odveli do njegove
sobe u hotelu Budimpešta s tihom, nezainteresovanom ljubaznošću. Činilo se
da na ulicama ima dakleko više uniformisanih policajaca nego što se sećao
prilikom svoje poslednje posete posthladnoratovskoj Moskvi, ali, osim toga,
nije bilo nikakvih drugih očiglednih znakova da se bilo kakva nevolja kuva u
prestonici Ruske Federacije.
Otpio je oprezno još jedan gutljaj tamnog piva i kradomice bacio pogled
na svoj novi ručni časovnik. Bilo je dobrano posle pola osam uveče, več
skoro osam sati. Njegov kontakt je kasnio. Da li je možda nešto krenulo
naopako? Klajn je bio uveren da njegov moskovski tim agenata još bezbedno
operiše ispod radara ruskih obaveštajnih službi, ali šta ukoliko je grešio u
vezi s tim? Smit na trenutak razmisli o odlasku. Možda bi trebalo da napusti
pab i pronađe bezbedno mesto odakle bi mogao da nazove Vašington i
obavesti Klajna o propalom sastanku.
Podigao je pogled s flaše piva i ponovo zapazio vitku, privlačnu ženu s
kovrdžavom tamnom kosom koja joj je padala do ramena i bleštavim očima,
koje su u pomrčini bara izgledale pre zelene nego plave. Primetio ju je i
ranije, dok je držala visoku čašu penušavog vina i živahno razgovarala s
krugom nasmejanih muških obožavatelja. Međutim, sada se sporo, ali
primetno, kretala u njegovom pravcu, zastajući usput da pozdravi druge
muškarce osmehom, ovlašnim poljupcem u obraz ili promrmljanom nežnošću.
Žena je nosila upadljivu tamnoplavu haljinu bez rukava, koja je izgledala kao
da je izlivena preko zanosnih oblina njenog tela. Preko jedne ruke je nosila
prebačen elegantan kaput obrubljen krznom.
Verovatno je u pitanju profesionalka, pomisli smireno Smit, namerno
skrenuvši pogled u stranu pre nego što je ona mogla da uspostavi kontakt
očima. Nije bilo nikakve svrhe u priviačenju neželjene pažnje. Najzgodnije
pripadnice ruskih elitnih agencija za poslovnu pratnju rojile su se po
barovima i restoranima koji su privlačili najveći broj bogatih stranih
biznismena. U toku večeri primetio je kako nekoliko drugih mladih žena, sve
do jedne izuzetno zgodne i privlačne, odlazi u sobe na gornjim spratovima
hotela u društvu debeljuškastih nemačkih, britanskih ili američkih direktora
na ranije ugovorene sastanke. Činilo se da irski pab hotela Budimpešta
predstavlja lovište moskovskih prostitutki visoke klase.
„Izgledate veoma usamljeno. I veoma tužno“, zaprede mazno prijatni glas
na ruskom jeziku. „Mogu li da vam se pridružim?“
Smit podiže pogled. Vitka tamnokosa žena stajala je pored stola i
izazovno mu se smeškala. „Ne, hvala vam“, odvrati. „Verujte mi, trenutno
zaista ne tražim nikakvo društvo. Štaviše, upravo sam krenuo."
 I dalje se smešeći, žena bez žurbe sede pored njega. Nanjušio je slabašan
miris njenog parfema, nešto delikatno, sveže i cvetno. Podigla je obrvu u
podsmešljivom iznenađenju. „Zaista? Odlazite tako rano? To je prava šteta, s
obzirom na to da je noć tek počela.“
Džon se blago namršti. „Slušajte, gospođice“, reče joj ukočeno. „Čini mi
se da je došlo do nekakvog nesporazuma...“
„Nesporazuma? Da, veoma moguće“, reče tamnokosa žena na engleskom
jeziku s jedva primetnim irskim naglaskom. Njene zelene oči zasvetlucaše,
blago vesele. „No, ukoliko je tako, verujem da ste vi taj koji je pogrešio,
gospodine Martin. Što se mene tiče, čini mi se da ste otišli ka sasvim
pogrešnoj tangenti.“
Tangenta? Isuse, pomisli naglo Džon. To je bila lozinka raspoznavanja za
ovaj sastanak. To, plus činjenica što je žena znala njegovo lažno ime a da joj
ga nijedanput nije rekao, značilo je da je ona njegov kontakt, vođa malog
Klajnovog tima obaveštajaca u ruskoj prestonici. „Dovraga“, promrmlja
posramljeno. „Sad sam u nevolji.“
„Vrlo moguće“, reče mirno tamnokosa. Potom je omekšala i pružila mu
desnu ruku. „Zovem se Fiona Devin. Radim kao slobodni novinar. Naš
zajednički prijatelj, gospodin Klajn, insistirao je na tome da vam poželim
dobrodošlicu u Moskvu.“
„Hvala vam“, reče joj Smit zahvalno i pročisti grlo. „Gledajte, gospođice
Devin, veoma mi je žao zbog zabune. Reč je samo o tome da sam već počeo
da se preznojavam. Pomislio sam kako je nešto krenulo po zlu.“ Devinova
klimnu glavom. „I stekla sam takav utisak.“ Slegnula je ramenima.
„Izvinjavam se zbog kašnjenja, ali mislila sam da je tako najbolje. Ovo mesto
je za mene poput domaćeg terena i želela sam da se uverim da za petama
nemate nikakve neželjene posetioce. Veoma dobro poznajem većinu redovnih
mušterija ovog bara, a uljezi na mom terenu skloni su da štrče i upadaju u
oči.“
„Agenti ili doušnici FSB, hoćete da kažete?“, reče Smit, upotrebivši
skraćenbicu za rusku Federalnu službu bezbednosti.
Fiona Devin ponovo klimnu glavom. „Tipovi ozbiljnih i surovih lica na
trgu Lubjanka još uvek nisu toliko aktivni i svemoćni kao u vreme kada su se
nazivali KGB, ali se svejedno i dalje muvaju unaokolo.“
„A sada se predsednik Dudarev trudi iz petnih žila da nanovo uspostavi
stari opaki poredak“, prokomentarisa Smit.
„Uistinu“, složi se trezveno Devinova. „Car Viktor se svakako okružio
prilično gadnom bulumentom bliskih prijatelja. Rusi ih zovu siloviki, moćnici.
Poput samog Dudareva, u pitanju su bivši članovi KGB željni apsolutne
kontrole, koji poseduju izuzetno umeće da uteraju strah od Staljina u kosti
svakoga ko je dovoljno budalast da im stane na put.“
„Bez šale“, reče smrknuto Smit prisetivši se Karlovog mosta u Pragu i
ubistva Valentina Petrenka. „Takođe, koriste posrednike poput takozvane
Grupe Brant da obavljaju deo njihovog prljavog posla.“
„Tako deluje, pukovniče“, reče mirno Devinova. „Ali imajte na umu da
Grupa Brant takođe radi i za onoga ko ponudi najviše novca, a ne isključivo
za Kremlj.“
„Zaista?“
U očima joj se pojavi hladan izraz. „Malčice sam istraživala takozvanu
Grupu Brant. Oh, priznajem da Grupa odista predstavlja prikladan par
Dudarevu i njegovim silovikima. Uglavnom je sastavljena od bivših agenata
Štazija, poput njihovog šefa, opake kreature po imenu Erik Brant, s nevelikim
brojem bivših pripadnika rumunske Sekuritatee i srpske tajne policije. Ali,
Grupa će prihvatiti svaki zadatak, bez obzira na to koliko je prljav, ukoliko
joj se ponudi dovoljno velika svota novca.“
Stisnula je usne u tanku liniju. „Šuška se da Grupa Brant obezbeđuje
neke od najvećih narkobosova i šefova mafije u Moskvi. Jedna skupina
parazita čuva drugu. Povezanost Grupe s Kremljem drži policiju prikladno
podalje od njih, bez obzira na to koliko nevinih ljudi strada od ruku
mafijaških šefova koje oni štite.“
Smit začu duboki gnev i bol u njenom glasu. „Uključujući i nekoga vama
bliskog?“, upita.
„Mog supruga", odgovori mu jednostavno Fiona. „Sergej je bio Rus.
Jedan od optimističnih preduzetnika, koji su verovali da ova zemlja može da
iznova oblikuje samu sebe u prosperitetnu demokratiju. Radio je mukotrpno,
izgradivši posao od nule - a zatim su pristigli žestoki momci i zahtevali svoj
deo kolača. Kada je Sergej odbio da im plati reket, kučkini sinovi iz mafije
su ga upucali nasred ulice.“
Fiona Devin naglo zaćuta, očigledno nevoljna da kaže išta više na tu
temu. Smit klimnu glavom s razumevanjem, prepoznavši granicu koju ne bi
trebalo da prelazi. Bar ne još. Kako bi ispunio novonastalu tišinu, zaustavi
obližnjeg konobara i naruči čašu slatkog penušavog vina iz Moldavije za
Fionu i još jedno pivo za sebe, a zatim se brzo okrenu natrag prema
reporterki. Oklevao je nekoliko sekundi, ne znajući baš najbolje kako da
nastavi. „Pretpostavljam da vam je Fred Klajn kazao zbog čega sam u
Moskvi, gospođice Devin“, izusti napokon, a zatim se štrecnu sebi, shvativši
odjednom koliko su njegove reči zvučale pompezno.
„Gospodin Klajn me je u potpunosti uputio u razloge vašeg dolaska
ovamo“, potvrdi Devinova s lakoćom, izabravši da pokaže milost
ignorisanjem Smitove druge nesmotrenosti ove večeri. „Osim toga, lično sam
imala blizak susret s vestima o tim tajanstvenim smrtima. Doktor Nikolaj
Kirjanov je pre tri noći bio na putu da se sretne sa mnom kada je nestao.
Sada podozrevam da je pokušao da mi prenese istu vrstu informacija koju je
vaš prijatelj Valentin Petrenko doneo sa sobom u Prag.“
„Koliko sam razumeo, Kirjanov se narednog jutra pojavio u mrtvač-
nici?“, upita je Smit.
Fiona se namršti. „Ne baš. Nikada nisam videla njegovo telo. Nesretnik
je već bio kremiran.“
Smit upitno podiže obrvu. „Toliko brzo?“
Devinova klimnu glavom. „Zvanično navedeni uzrok smrti je glasio srčani
udar’. Pretpostavljam da je kremacija predstavljala zgodan način da se
obezbedi da niko ne može to da proveri.“
„Šta se od tada desilo?“
„Njuškala sam unaokolo i postavljala pitanja gde god i kad god sam
mogla“, reče mu Fiona Devin.
„To mi zvuči veoma opasno - pod trenutnim okolnostima“,
prokomentarisa Smit.
Jedan kraj punih usana joj se izvi naviše u ironičnom osmehu.
„Ovdašnjim vlastima se to nije preterano mnogo dopalo“, reče. „Ali, ne
zaboravite kako je da je postavljanje nezgodnih pitanja upravo ono što se
očekuje od zapadnjačkog novinara kao što sam ja. Takođe, ti ljudi znaju da
mi je Kirjanov mogao kazati barem delić o tome šta se desilo tim nestrećnim
ljudima. Da sam jednostavno sedela ne čineći ama baš ništa posle dobijanja
sočne priče poput tih smrtnih slučajeva, oni bi samo postali još sumnjičaviji.“
„Jeste li imali sreče s vašom istragom?" upita je Džon.
 Fiona Devin zgađeno odmahnu glavom. „Ni najmanje. Tumarala sam
hodnicima Centralne poliklinike sve dok nisam počela da u snu osečam miris
sredstva za dezinfekciju koje upotrebljavaju, ali bez ikakvog uspeha.
Naletela sam pravo na čvrst zid opstrukcija i izvrdavanja. Dabome, osoblje
bolnice poriče da je ikada došlo do izbijanja ikakve tajanstvene bolesti.“
„Dabome“, reče suvo Smit. „Jeste li proverili njihova medicinska
dosijea?“
„To je strogo zabranjeno“, odgovori mu odrešito Fiona Devin. „Upravnik
bolnice insistira na tome da su svi medicinski dosijei sadašnjih ili bivših
pacijenata poliklinike strogo zabranjeni za javnost. Dobijanje neophodne
dozvole od Ministarstva zdravlja bi moglo da potraje nedeljama."
„Ili zauvek.“
Ona klimnu glavom. „Što je verovatnije. Jedno je prilično očigledno,
doduše: lekari i medicinske sestre zaposleni u Centralnoj poliklinici potpuno
su na ivici nerava. Možete da osetite kako im strah izbija iz pora ispod
nesnosnog mirisa sapuna od karbolne kiseline. Verujte mi, oni neće
razgovarati sa strancem ili bilo kim drugim o tome šta se desilo, bez obzira
na to kakav im podsticaj nude.“
Smit razmisli o njenim rečima. Ukoliko je Centralna poliklinika bila
ćorsokak, moraće da istraži druge puteve. Sudeći na osnovu onoga što mu je
rekao Petrenko, činilo se kao da su naređenja iz Kremlja, koja su zataškala
priču o tajanstvenim smrtima, pristigla znatno kasnije, pošto je mini-
epidemija protutnjala Moskvom. Pre toga, doktori zaposleni u bolnici
pokušali su sve što je bilo u njihovoj moći da postave dijagnozu i izleče
bolesne pacijente. Čak i ako Petrenko to nije izričito spomenuo, Smit je bio
voljan da se opkladi da su ruski lekari i njegove kolege saopštili podatke o
bolesti koje su sakupili drugim medicinskim profesionalcima. Barem sve dok
Kremlj nije hermetički zatvorio čitavu situaciju. Jedan od prvih principa
borbe protiv bilo koje nepoznate bolesti jeste širenje informacija u što je
moguće većoj razmeri, čime se dobijalo više stručne pomoći i laboratorijskog
vremena za rešavanje njenih smrtonosnih misterija.
Pa, Smit je poznavao ljude zaposlene u vodećim ruskim medicinskim i
naučnim institucijama - vrhunske naučnike s kojima su se Valentin Petrenko i
njegove kolege sigurno posavetovale u vezi s tom bolešću. Oni su svakako
takođe dobili istovetna naređenja da drže jezik za zubima, ali uz malo sreće
možda će mu poći za rukom da ubedi jednog ili više njih da mu dopuste da
pregleda njihove medicinske kartone ili rezultate laboratorijskih testova.
Fiona Devin polako klimnu glavom kad joj je Džon izloži tu ideju.
„Doduše, uspostavljanje kontakta s njima moglo bi da bude veoma rizično“,
naglasila je. „Ti se predstavljaš kao Džon Martin, bezazleni i nepoznati
kanadski sociolog. Ali nećeš moći da koristiš taj identitet u ophođenju s
ljudima koji te već poznaju po izgledu i reputaciji. Ukoliko se samo jedan od
njih uspaniči i podbrusi pete vrišteći da je s njim kontaktirao pukovnik
Džonatan Smit, američki vojni specijalista za zarazne bolesti, u Kremlju će
zazvoniti gromoglasan alarm za uzbunu.“
„To je istina", složi se mirno Smit. „Ali ja trenutno ne vidim mnogo drugih
opcija, gospođice Devin.“ Gurnu netaknutu flašu tamnog piva u stranu.
„Videli ste spisak osoba zaraženih tom bolešću. Na raspolaganju zaista
nemamo vremena za bilo šta suptilno ili indirektno. Nekako moram da
pronađem način da stupim u kontakt s ruskim stručnjacima, koji možda imaju
informacije koje su nam potrebne.“
„Onda, hajde da najpre barem brzo proverimo te vaše potencijalne izvore
informacija“, reče Fiona Devin. „Moj tim i ja poznajemo grad mnogo bolje od
vas. Možda možemo da odvojimo žito od kukolja, odnosno da prosejemo
naučnike koji su previše bliski s režimom Viktora Dudareva - ili odveć
zastrašeni - da bi vredelo kontaktirati s njima.“
„Koliko će vam vremena biti potrebno za to istraživanje?“, upita je Smit.
„Svega nekoliko sati, počev od trenutka kada mi date spisak imena i
institucija u kojima rade ljudi za koje ste zainteresovani“, odgovori mu
samouvereno Fiona.
Skeptično je podigao obrvu. „Tako brzo?“
Nasmejala mu se. „Ja zaista dobro obavljam svoj posao, pukovniče.
Takođe, posedujem neke pristojne izvore informacija, kako u vladi Rusije
tako i izvan nje.“
Smit zateče samog sebe kako joj, gotovo bez svoje volje, uzvraća osmeh.
Pošto ju je ranije tužno raspoloženje, puno potisnutog, napustilo, njeno
urođeno golemo samopouzdanje ponovo ispliva. I bilo je zarazno. „Dakle,
kako da ponovo stupim u vezu s vama?“
Fiona izvadi vizitkartu iz tašnice i brzo naškraba telefonski broj na
poleđini. „Možete me bezbedno pozvati na ovaj broj u bilo koje doba dana ili
noći.
Smit ubaci vizitku u džep košulje.
„U međuvremenu, ja ću nastaviti da vršim pritisak na birokratiju ruske
zdravstvene službe“, obeća mu. „Sutra ujutru imam zakazan intervju s
Konstantinom Malkovićem upravo u tu svrhu.“
Smit tiho zazvižda. „Čuvenim bankarem? Tipom koji je zaradio milijarde
dolara špekulisanjem na tržištu hartija od vrednosti i novčanih valuta?“
Fiona klimnu glavom. „Baš s njim.“
„On je Amerikanac, zar ne?“
„Naturalizovani Amerikanac“, ispravi ga Devinova. „Kao što sam i ja,
kad smo već kod toga. Ali Malković je po rođenju Srbin, a tokom poslednjih
nekoliko godina uložio je ogromne količine novca u rusku industriju. Takođe,
poklanja velike novčane priloge dobrotvornim organizacijama koje
pokušavaju da ponovo izgrade zastareli sistem zdravstvene zaštite u ovoj
državi. A toliko investiranje i davanje priloga obezbedilo mu je prisne veze s
novim momcima u Kremlju. Bez obzira na to koliko Viktor Dudarev i ostali
moćnici žude za tim da obnove stari poredak, oni ipak nisu potpune budale.
Hodaju na vrhovima prstiju u blizini čoveka koji poseduje toliko mnogo
novca za razbacivanje unaokolo.“
„A vi se nadate kako ćete uspeti da ubedite Malkovića da počne da
postavlja nezgodna pitanja o toj tajanstvenoj bolesti?“, pretpostavi Smit.
„Odista se nadam“, reče mu Fiona. „Priča se da Malković ima žestok
temperament i da je navikao da stvari uvek budu po njegovom.“ Vragolasti
zanos zaigra u njenim bleštavim plavo-zelenim očima. „Zato bi mi bilo veoma
mrsko da se nađem u koži prvog ruskog zvaničnika koji bude prisiljen da
odbije njegove zahteve.“
 14

NEDALEKO OD RUSKO-UKRAJINSICE GRANICE

Četiri rekvirirana putnička autobusa, dupke puna ruskih vojnika, milela

su uzanim izlokanim drumom, starim šumarskim putićem, koji je vijugao sve
dublje u šumu u mrklom mraku. Grane okolnog drveća strugale su po
bokovima i prozorima zamračenih vozila.
U prednjem delu autobusa koji je predvodio kolonu kapetan Andrej
Judenič čučao je iza vozača i pridržavao se za zadnji deo njegovog sedišta da
ne izgubi ravnotežu. Piljio je kroz naprslo i musavo vetrobransko staklo i
ponovo uzalud pokušavao da stekne bilo kakvu predstavu o tome kuda su
poslani on i posade njegove tenkovske čete. Namrštio se duboko uznemiren
nedavnim događajima.
Putovanje dugo dvadeset četiri časa iz njihovih mirnodopskih baraka u
okolini Moskve zasad je predstavljalo pravi pravcati košmar lutanja. Po
prvobitnim naređenjima bili su poslani najpre železnicom južno prema
Voronježu, tobože u prvu fazu premeštanja trupa u Čečeniju. Međutim, pošto
su tamo stigli bili su smešteni u drugi voz, koji je krenuo natrag ka Brijansku.
Judenič i njegove tenkovske posade natrpani su tu u ove stare autobuse i
poslani u šumu; sad se truckaju kroz zbunjujući lavirint sveže uzoranih
seoskih puteva.
Vojnik u snežnobelom kamuflažnom odelu iznenada se pojavi ispred
autobusa, osvetljen treperavim snopovima svetlosti prednjih farova. Stajao je
na smetu snega sa strane šumarskog putića. Jarkocrvena traka oko mišice i
bleštava palica u ruci identifikovali su ga kao člana specijalne vojne jedinice
koja je služila kao terensko obezbeđenje i kontrola saobraćaja.
Vojnik u snežnobelom odelu naglo zapovednički mahnu palicom udesno.
Vozač autobusa povinova se njegovom nemom naređenju, skrenu sa šumskog
putića i pođe niz još uzaniji drum, tek odskora prokrčen kroz šumu, sudeći po
sveže isečenim panjevima s obe strane puta. Namršteni Judenič još čvršće
zgrabi vozačevo sedište, ljuljajući se levo-desno dok je teško vozilo
poskakivalo po dubokim brazdama.
Nekoliko sekundi docnije, stigoše do čistine i stadoše.
Grupa vojnika terenskog obezbeđenja sa crvenim trakama oko ruku i
jurišnim puškama na gotovs pojavi se oko autobusa i zavika, „Napolje! Svi
napolje! Kreći! Kreći!“
Judenič je prvi izašao kroz otvorena vrata autobusa. Lako je doskočio na
kao kamen tvrdu, zamrznutu zemlju proplanka, a zatim salutirao najbližem
oficiru - vojniku s činom kapetana, kao i on sam. Njegove tenkovske posade
se u metežu istumbaše iz autobusa na proplanak, a zatim užurbano postrojiše
gonjeni pokličima svojih narednika i njegovih poručnika.
„Vaša naređenja?“, obrecnu se kapetan.
Judenič bez reči izvuče debeli svežanj papira iz džepa na grudima jakne.
Drugi kapetan otvori presavijene papire i pročita ih na svetlosti male
baterijske lampe koju je držao njegov posilni. „Vidim da ste deo 4. tenkovske
divizije“, prokomentarisa. Potom je vratio naređenja Judeniču i počeo da
proučava raspored na svojoj tabli sa štipaljkom. „Dobro. Vi i vaša četa ste
raspoređeni u šatorsko naselje broj 15, u šatore od rednog broja četiri do
broja osam.“
„Šatorsko naselje broj 15?“, upita ga Judenič ne trudeći se da sakrije
iznenađenje.
„Samo pravo kroz ono drveće“, reče mu umorno drugi kapetan i pokaza
glavom prema šumi s druge strane čistine. „Neko će vas odvesti.“
Judenič poslušno pogleda u naznačenom pravcu. Usta mu se
oklembesiše. Budući da su mu se oči dosad već privikle na tamu, video je da
stoje na obodu enormno velikog poljskog vojnog logora, podignutog tačno
usred guste šume. Ogromne kamuflažne mreže, sposobne da spreče detekciju
radarom ili infracrvenim zracima, bile su razapete visoko među krošnjama
drveća, a namotaji bodljikave žice protezali su se onoliko daleko koliko je
pogled mogao dopreti, očigledno okružujući čitav logor. Timovi do zuba
naoružanih stražara - jedinica Ministarstva unutrašnjih poslova, sudeći po
njihovim uniformama - i pasa, koji su režali, nervozno su patrolirali
perimetrom.
 „Šta se ovde dešava, kog đavola?“, upita mirno.
„Bićete upućeni u to kada kucne čas“, reče mu kapetan. Zatim slegnu
ramenima. „Do tada, komunicirajte isključivo kroz vlastiti komandni lanac.
Jasno?“
Judenič klimnu glavom.
„Odlično“, reče smrknuto drugi čovek. „Takođe, postarajte se da vaši
momci ne lutaju unaokolo. Svako ko bez ovlašćenja pređe granicu logora
dobiće metak u čelo i plitak grob iskopan u snegu i zamrznutom blatu. Bez
zvaničnog prekog vojnog suda. Bez mogućnosti ulaganja žalbe. Bez milosti.
Jeste li razumeli?“
Judenič ponovo klimnu glavom i najednom zadrhta ispod debele
kamuflažne jakne.

MOSKVA

Erik Brant siđe sa strmih pokretnih stepenica i ušeta u ogromnu,

akustičnu dvoranu stanice podzemne železnice Novokuznjeckaju. Reka
umornih radnika, koji su s posla išli kući, tekla je svuda oko njega. Čak i
ovako kasno noću, vozovi podzemne železnice gromoglasno su tutnjali kroz
tunele, dolazeći i odlazeći na svaka dva-tri minuta, praćeni naletima toplog
vazduha koji je zaudarao na naftu. Sistem moskovskog metroa bio je najbolji
na svetu i svakodnevno je prevozio bezmalo devet miliona putnika - više
nego podzemne železnice Londona i Njujorka zajedno. A u poređenju s
turobnim, utilitarističkim stanicama Zapada, mnoge stanice moskovskog
metroa su predstavljale prave pravcate dragulje umetnosti i arhitekture. Da bi
se demonstrirala sve veća moć i kultura odavno pokojnog Sovjetskog Saveza,
svaka stanica bila je obložena mermerom i ukrašena statuama, isklesanim
reljefima, mozaicima i ogromnim visećim lusterima.
Brant na trenutak zastade i osmotri bareljefe zemljane boje na okolnim
zidovima. Predstavljali su vojnike i vojskovođe, počev od krupnog maršala
Kutuzova, koji se borio protiv Napoleona u bitkama kod Austerlica i
Borodina, do prizora herojske sovjetske mornaričke pešadije koja iskače iz
desantnih čamaca na obalu da bi se priključila bici kod Staljingrada. Na
visokoj zakrivljenoj tavanici mozaici su prikazivali nasmešene fabričke
radnike i zemljoradnike, koji su uživali u svojim srećnim i idiličnim životima
slugu komunističke države.
Visoki, plavokosi muškarac prezrivo frknu kroz nos. Stanica
Novokuznjeckaja je sagrađena 1943. godine, na vrhuncu brutalne sovjetske
borbe protiv nacističke Nemačke. Njena umetnost slavila je sigurnu
predstojeću pobedu protiv Hitlera i njegovih fašističkih poslušnika. Aleksej
Ivanov izabrao je upravo ovu stanicu kao mesto sastanka sa svojim
nepoželjnim istočnonemačkim kolegom. Uprkos svojoj navodnoj
prefinjenosti, starešina Trinaeste direkcije imao je priprost, geački smisao za
humor.
Posle nekoliko trenutaka, Brant opazi prosedog šefa ruske obaveštajne
službe kako sedi mirno na mermernoj klupi i pođe pravo ka njemu. Bili su
približno iste visine.
„Her Brant“, pozdravi ga mirno Ivanov.
„Imam specijalnu varijantu Hidre koju ste zahtevali“, reče mu Brant.
„Pokažite mi je.“
Plavokosi otvori akten-tašnu otkrivši neveliki termos veličine limenke.
Ne skidajući debele kožne rukavice, Nemac otpečati metalni cilindar uz
šištanje pare, izvadi malu staklenu epruvetu, ispunjenu providnom
zamrznutom tečnošću, a zatim je predade Ivanovu.
Ivanov podiže epruvetu prema svetlosti. „Spora smrt tako bezazlenog
izgleda. Čudesno“, promrmlja. Potom baci pogled ka svom sabesedniku. „Ali
kako mogu da budem siguran da ova epruveta sadrži išta smrtonosnije od
obične česmovače?“
„Istini za volju, nikako. Ne ako je ne upotrebite na odabranoj meti.
Moraćete naprosto da mi verujete na reč.“
Starešina Trinaeste direkcije se sumorno nasmeši. „Poverenje nije nešto
što olako poklanjam bilo kome, her Brant. Pogotovo ne kada je u pitanju
suma od preko milion evra državnog novca.“
Bivši oficir Štazija uzvrati mu istim škrtim, hladnim osmehom. „To je
sasvim razumljivo, ali nažalost neizbežno. Zatražili ste sredstvo za
obezbeđivanje nastavka kooperacije mog poslodavca - ili za izvršenje osvete
nad njim, ako bude potrebno. Renke i ja smo uslišili vaš zahtev. Da li nam
verujete, samo je vaša stvar. U sadašnjim okolnostima, naša cena je u
potpunosti razumna.“
Ivanov zabrunda. „Vrlo dobro, dobićete svoj novac. Večeras ću dati
odobrenje za transfer druge polovine novca u Švajcarsku.“ Ponovo podiže
epruvetu ka svetlosti, a zatim pogleda začkilji ka Brantu. „Šta ako naši
naučnici iskoriste materijal koji sadrži ova epruveta da proanaliziraju
tehnologiju Hidre? Onda nam više ne biste bili potrebni ni vi, ni profesor
Renke, ni vaš poslodavac.“
„Pretpostavljam da biste mogli da to pokušate." Plavokosi slegnu širokim
ramenima. „Ali, Renke me uverio da će svaki sličan pokušaj neumitno
doživeti neuspeh. Vaši istraživači uspeće da pronađu samo nekoliko
izlomljenih fragmenata neupotrebljivog genetskog materijala koji pluta u
moru bakterija."
Starešina Trinaeste direkcije polako klimnu glavom. „Šteta.“ Zatim vrati
epruvetu natrag u termos, a termos stavi u džep kaputa.
Brant ne reče ništa.
„Još nešto, her Brant“, naglo mu reče Ivanov. „Želim da me lično uverite
da je obezbeđenje Hidre i dalje netaknuto. Budući da trenutno ulazimo u
završnu fazu vojnih priprema, apsolutna tajnost je od vitalnog značaja.
Amerikanci i njihovi saveznici ne smeju da otkriju šta će se uskoro dogoditi.“
„Kirjanov i Petrenko su mrtvi“, reče odlučno Brant sakrivši svoju
zabrinutost zbog nestalog američkog pukovnika Džona Smita. „Ne postoje
druge poznate pretnje projektu Hidra“, slaga.
„Odlično." Ivanov se ponovo nasmeši, ali su njegove tamnokestenjaste
oči bile lišene bilo kakve topline ili humora. „Vi, naravno, shvatate da ćemo
vas smatrati lično odgovornim za bilo kakav neuspeh?"
Brant uzdržano klimnu glavom, osetivši kako mu po čelu izbijaju graške
znoja. „Da.“
„Onda vam želim laku noć, prijatelju moj.“ Prosedi šef Trinaeste
direkcije s mukom se osovi na noge. „Zasad više nemamo o čemu drugom da
razgovaramo.“
 15

18. FEBRUAR

Toplo ušuškana u dugačak kaput optočen krznom, Fiona Devin iziđe iz

stanice podzemne železnice Borovickaje i krenu niz ulicu ka jugu. Pažljivo je
koračala po zaleđenom pločniku, graciozno zaobilazeći druge pešake, koji su
pre svitanja odlazili na svoje poslove. Iako je po časovniku bilo jutro, duga
zimska noć još je stezala grad u čvrstom zagrljaju. Dalje niz ulicu uzdizala se
velika kućerina, postavljena na masivni kameni temelj. Belu fasadu građevine
ukrašavali su stubovi i štuko-rezbarije, a krov je nadvisivala kupola
savršenih proporcija. Prema istoku, moskovske ulice i ostale zgrade nestajale
su s vidika, spuštajući se nizbrdo ka crvenim zidovima i tornjevima Kremlja.
Fiona Devin se nasmeši u sebi. Uopšte nije bila iznenađena time što je
Konstantin Malković uzeo poslovni prostor na jednom od najlepših i
najupadljivijih lokacija u ruskoj prestonici. Milijarder srpskog porekla bio je
poznat po veličanju vlastitog lika i dela i rasipničkom trošenju novca. Ova
građevina, nazvana Paškovljeva kuća, bila je sagrađena krajem 18. veka za
basnoslovno bogatog oficira ruske armije, kapetana Pjotra Paškova, čoveka
odlučnog u nameri da poseduje najgrandiozniji dom u čitavoj Moskvi,
naheren na obronku brda iznad samog Kremlja. Posle Oktobarske revolucije
1917. godine, građevina je pripojena obližnjoj Državnoj biblioteci, skladištu
otprilike četrdeset miliona dragocenih knjiga, časopisa i fotografija.
Ubrzo posle odluke da učini Moskvu jednim od centara svoje globalne
poslovne imperije, Malković je darovao više od dvadeset miliona dolara
kako bi pomogao u obnavljanju zastarelih ruskih arhiva. Jedan od uslova za
njegovu donaciju bila je dozvola ruskih vlasti da postavi niz kancelarija na
gornjem spratu Paškovljeve kuće. Protesti nekolicine arhitektonskih čistunaca
odbili su se o odnedavno bogate i gluve birokratske uši.
 Zvona s obližnje Crkve Hrista Iskupitelja, nedavno ponovo izgrađene
pošto ju je uništio Staljin, počeše da odzvanjaju preko okolnog krajolika.
Bilo je tačno devet sati. Njen zakazani intervju s milijarderom srpskog
porekla trebalo je da počne za deset minuta.
Hodajući brže, Fiona se pope uz široke kamene stepenice i uđe u glavno
predvorje. Tamo je službenik smorenog izgleda proverio njeno ime u spisku
posetilaca i uputio je ka glavnom unutrašnjem stepeništu. Dvojica pripadnika
obezbeđenja strogih lica na vrhu stepeništa proveriše joj isprave, pažljivo
pregledaše njen foto-aparat i magnetofon, a zatim joj pokazaše da prođe kroz
detektor za metal, proveravajući nosi li bilo kakvo oružje ili eksploziv.
Drugi par zaposlenih, dve lepe, mlade žene, povedoše je sa sobom.
Obraćajući joj se uljudno i tiho, brzo je sprovedoše kroz niz spoljašnih
kancelarija, krcatih stolovima, računarima i ljudima, koji su unosili podatke
ili izdavali naređenja o kupovini ili prodaji deonica širom Evrope. Jedna žena
uze njen kaput i nestade. Druga je uvede u nešto manju, besprekorno
ukrašenu sobu - ličnu kancelariju Konstantina Malkovića.
Tri visoka prozora na jednom zidu pružala su spektakularan pogled na
osvetljene zidove, tornjeve i pozlaćene kupole Kremlja. Ruske pravoslavne
ikone stare nekoliko stoleća, očigledno originali neprocenljive vrednosti,
stajale su u nišama sagrađenim u ostatku prostorije, pažljivo osvetljene
rasvetom smeštenom na visokoj, raskošno oslikanoj tavanici. Pod je bio
zastrt prelepim, debelim persijskim ćilimom. Malkovićev elegantni sto iz 18.
veka bio je okrenut od prozora. Činilo se da su kompjuter s ravnim
monitorom i niz malih, ultramodernih telefona na stolu jedini ustupak 21.
veku u ovoj prostoriji.
Milijarder ustade i obiđe oko stola ispružene ruke da bi je pozdravio.
„Dobrodošli, gospođice Devin! Dobrodošli!“, reče i široko se osmehnu,
otkrivši niz savršeno belih zuba. „Veliki sam obožavatelj vašeg rada. Vaš
poslednji članak u Ekonomistu - onaj o konkurentnim prednostima
proporcionalnog poreskog sistema Rusije - bio je naročito dobar.“
„Previše ste ljubazni, gospodine Malkoviću", reče mu smireno Fiona,
prihvativši ispruženu ruku i uzvrativši osmeh. Prepoznala je njegovu
srdačnost kao jednu od rutinskih taktika koje je upotrebljavao pri ophođenju
s osobama na koje je želeo da utiče. „Na kraju krajeva, ja sam samo napisala
nekoliko hiljada reči o njegovim mogućim posledicama. Međutim, kazali su
mi da ste vi lično uzeli učešće u stvaranju novog poreskog zakona?“
Malković slegnu ramenima. „Učešće? Ne, ništa toliko direktno.“ Oči mu
zasvetlucaše. „Oh, možda sam kazao pokoju reč ovde. I možda još koju malu
reč tamo. Ništa preterano, doduše. Kao običan poslovni čovek, nikada se ne
mešam preduboko u unutrašnju politiku bilo koje države.“ Fiona dopusti da
Malkovićeva uglađena izmišljotina prođe bez njene reakcije. Sudeći prema
njenim izvorima, ovaj čovek je mogao da se odupre mešanju u političke
poslove koliko je i izgladneli lav mogao mirno da prilegne pored finog,
debelog jagnjeta.
Malković je bio viši nego što je očekivala, s grivom guste sede kose,
dugačke na vrhu glave, ali kratko podšišane sa strane i na vratu. Visoke
jagodice i svetloplave oči svedočile su o njegovom slovenskom poreklu. Kad
je govorio engleski, skraćivao je izgovor samoglasnika - odraz godina
provedenih u Britaniji i Americi, najpre kao student na Oksfordu i Harvardu,
a docnije kao izuzetno uspešan poslovni čovek, investitor i špekulant
hartijama od vrednosti.
„Sedite, molim vas“, reče joj i pokaza rukom na jednu od dve fotelje
protkane ukrasnim vezom, postavljene pod uglom ispred njegovog radnog
stola.
Pošto je Fiona sela u jednu, Malković se ležerno spustio u drugu fotelju.
„Da li biste možda želeli šolju čaja?“, upita. „Napolju je još poprilično
hladno, ili su mi barem tako rekli. Ja sam jutros došao prilično rano - još pre
nekoliko sati, zapravo. Avaj, u naše doba svetska finansijska tržišta imaju
bezbožno radno vreme.“
„Da, hvala vam. Čaj bi mi veoma prijao“, odgovori Fiona, skrivajući da
je zabavlja njegovo jedva prikriveno hvalisanje kako mnogo radi.
Gotovo istog trena Malkovićeva sekretarica unese poslužavnik sa
skupocenim srebrnim samovarom, dve visoke staklene čaše i dve manje
kristalne činije; u jednoj su se nalazile sveže isečene kriške limuna, a u
drugoj gomilica pekmeza za zaslađivanje jakog čaja. Žena im je sipala čaj, a
zatim tiho i brzo izašla iz kancelarije.
„A sada da pređemo na posao, gospođice Devin“, reče joj Malković
ljubazno pošto su oprezno otpili po nekoliko gutljaja vrelog čaja. „Moje
osoblje mi kaže da ste naročito zainteresovani za ulogu mojih kompanija
ovde, u novoj Rusiji.“
 Fiona ponovo klimnu glavom. „Tako je, gospodine Malkoviću“, odgovori,
ubacujući se u dobro poznatu ulogu novinarke u potrazi za dobrom pričom.
To joj nije bilo teško. Tokom proteklih nekoliko godina izgradila je i te kako
zasluženu reputaciju talentovanog i beskompromisnog novinskog izveštača.
Specijalizovala se za praćenje i objašnjavanje često komplikovanog
uzajamnog dejstva ruske politike i privrede. Njeni članci redovno su bili
objavljivani u vodećim poslovnim novinama i časopisima širom zemljine
kugle. Intervjuisanje Malkovića, najvećeg i najuticajnijeg privatnog
investitora u ruskoj industriji, bilo je sasvim prirodno za nju sve i da joj
glavna namera nije bila da iskoristi milijardera srpskog porekla kao još jedno
sredstvo za otkrivanje tajni o ruskoj medicinskoj birokratiji za Tajnu Jedan.
A Malovića je, barem površno gledano, bilo sasvim lako intervjuisati.
Vazda šarmantan i očigledno savršeno opušten, spremno i bez očevidnog
vrdanja odgovarao je na pitanja o svojim planovima i poslovnim
poduhvatima, izbegavajući da komentariše svega nekoliko pitanja za koja je
čak i ona shvatila da su isuviše lična i nametljiva, ili da bi njegovim
konkurentima mogla da otkriju brižljivo skrivane informacije o vlasništvu.
Pri svemu tome, Fiona je osetila kako milijarder uvek u potpunosti
kontroliše vlastito ponašanje. Precizno je birao reči, očigledno odlučan u
nameri da utiče na način na koji ga ona vidi i način na koji će biti
predstavljen njenim čitaocima kad god ovaj intervju bude objavljen. Fiona u
sebi slegnu ramenima. Ovo je bila jedna velika igra, večiti ples za svakog
novinara - naročito za slobodnog strelca bez zaštite koju pružaju velike
novine, časopisi ili televizijske mreže. Postavi previše nezgodnih pitanja i
tvoji sagovornici će odbiti da ponovo razgovaraju s tobom. Postavi ih
premalo i završićeš pišući naduvane hvalospeve koje bi mogla da smućka
bilo koja drugorazredna kompanija za odnose sa javnošću.
Polako i oprezno je navodila razgovor na temu politike, delikatno se
usredsređujući na sve izraženiji totalitarizam režima Viktora Dudareva. „Vi
jamačno uviđate rizike koje despotska vlast predstavlja za svakog
biznismena, a pogotovo za stranog investitora?“, upita ga najzad. „Hoću da
kažem, videli ste šta se dogodilo vlasnicima naftnog kartela Jukos - neki su
završili u zatvoru, drugi su javno osramoćeni, a celokupan njihov imetak je
prodat. Svaki dolar ili evro koji uložite u Rusiju mogao bi da vam bude
oduzet za tren oka odlukom Kremlja. Ako zakoni i propisi mogu da budu
donošeni i ukidani ćefom nekolicine moćnika, kako možete da pravite bilo
kakve razumne planove za budućnost?“
Malković ekspresivno slegnu ramenima. „U svakom poslovnom
poduhvatu postoje izvesni rizici, gospođice Devin“, odgovori joj dobrodušno.
„Verujte mi, ja to vrlo dobro znam. Ali, ja sam čovek koji razmišlja
dugoročno, van svakodnevnih plitkih obrta sreće. Uprkos mnogobrojnim
manama, Rusija je i dalje zemlja velikih mogućnosti. Posle pada komunizma,
ova država prešla je u kapitalističku krajnost i zapala u vlastito Pozlaćeno 8
doba pohlepnih tajkuna i poslovnih oligarha. Stoga se danas, sasvim prirodno,
klatno zaljuljalo malčice unazad, prema nešto strožoj kontroli države nad
svakodnevnim životom i politikom. Ali, to isto klatno vratiće se, na kraju, ka
umerenoj sredini. A oni među nama koji su dovoljno mudri da ostanu uz
Rusiju u teškim vremenima, požnjeće enormno velike nagrade kada taj dan
napokon osvane.“
„Izgledate veoma ubeđeni u to“, reče mirno Fiona.
„Nego šta“, složi se milijarder. „Ne zaboravite da lično poznajem
predsednika Dudareva. Priznajem da on nije nikakav svetac, ali verujem da
je odlučan u nameri da podari ovoj državi zakon i red za kojima ona vapi. Da
obnovi osećanje discipline i pristojnosti. Da skrši moć mafije i učini
bezbednim ulice Moskve i ostalih gradova.“
Malković upitno podiže obrvu. „Mislio sam da ćete vi, gospođice Devin,
od svih ljudi, umeti da cenite vitalan značaj tih ciljeva. Prerana smrt vašeg
supruga bila je velika tragedija. Do nje ne bi došlo u društvu znatno
sposobnijem da čuva živote i vlasništvo svojih građana - vrsti društva,
verujem, kakvo nove vođe Rusije iskreno pokušavaju da sagrade ovde.“
Fiona je na trenutak ćutke zurila u Malkovića, svesna da se u njoj, iza
strogo kontrolisanog izraza lica, uzdižu talasi ledenog gneva. I posle dve
godine, sećanje na Sergejevo ubistvo i dalje je bilo živa rana na njenoj duši.
Začuvši kako ga Malković tako ležerno spominje u razgovoru, pogotovo kao
retoričku potporu sve veće tiranije Viktora Dudareva, izgledalo joj je kao
groteskno skrnavljenje.
„Lično sam pomogla u privođenju pravdi ubica mog muža“, izusti
konačno smirenim i bezizražajnim glasom, koji je skrivao njena prava
osećanja. Mesecima je lovila ljude koji su naredili ubistvo njenog supruga i
sakupljala dokaze o njihovim zločinima uz ogroman rizik po vlastiti život. Na
kraju je negodovanje javnosti, koje je podsticala svojim tekstovima,
primoralo vlasti da preduzmu akciju. Ljudi odgovorni za Sergejevu smrt
danas su bili na izdržavanju veoma dugih zatvorskih kazni.
„Zbilja, jeste“, složio se Malković. „Pratio sam vašem hrabri krstaškom
pohod protiv mafije s velikim divljenjem. Ali, čak i vi morate priznati da bi
vaš zadatak bio kudikamo lakši da je ruska policija mnogo manje
korumpirana i mnogo efikasnija i disciplinovanija.“
Osetila je poriv da se namršti, ali se obuzdala. Zbog čega joj je milijarder
iznenada trljao na nos ubistvo njenog supruga? Ovaj čovek nikada nije
govorio ništa bez određene svrhe, pa s kojom namerom je, onda, pokušavao
da je izbaci van koloseka? Da li je to bio njegov način da je upozori da se
okane nezgodne teme o postepenom pretvaranju Rusije u policijsku državu?
Da li je pokušavao da joj skrene pažnju da mu više ne postavljala nezgodna
pitanja o njegovim poslovnim vezama s režimom Viktora Dudareva?
Ukoliko je tako, moraće brzo da dela, pre nego što Malković odluči da
prekine ovaj intervju pod ovim ili onim izgovorom. „U Rusiji možda postoje i
gore stvari od korupcije ili nesposobnosti policije“, reče mu. „Taj sve
izraženiji kult zvanične tajnovitosti, na primer - tajnovitosti koju smatram
opsesivnom, bespotrebnom, pa čak i opasnom. Naročito kada se tiče
ozbiljnih stvari kao što su zdravlje i bezbednost javnosti."
Malković upitno diže obrvu. „Nisam siguran da vas sasvim razumem,
gospođice Devin. O kakvom to kultu tajnovitosti tačno govorite?“
Fiona slegnu ramenima. „Kako biste drugačije nazvali pokušaj da se vesti
o izbijanju nove smrtonosne bolesti sakriju ne samo od ruskog naroda, već i
od svetskih zdravstvenih organizacija?“
„Nova bolest?“ Malković se nagnu napred, iznenada sasvim koncentrisan.
U očima mu se pojavi izraz zabrinutosti. „Nastavite“, reče joj mirno.
Slušao je pažljivo dok mu je Fiona sažeto prepričavala sve ono što su
ona i Smit saznali od Kirjanova i Petrenka, mada je prećutala činjenicu da su
dva ruska doktora ubijena - kao i podatak da se ta tajanstvena bolest sada
proširila izvan granica Rusije. Pošto je završila, Malković zaprepašćeno
napući usne. „Imate li ikakve dokaze koji bi da potkrepe te glasine o čudnoj
novoj bolesti?“
„Dokaze? Još uvek nemam. Niko od ostalih umešanih doktora ne želi da
razgovara sa mnom, a svi bitni medicinski izveštaji stavljeni su pod ključ“,
reče ona odmahnuvši glavom. Potom se ponovo namršti. „Ali, nadam se da
uviđate opasnost. Na ovaj ili onaj način, glasine će svakako procureti.
Ukoliko Kremlj - ili samo zvaničnici ruskog Ministarstva zdravlja -
zataškavaju začetak nove epidemije u budalastom pokušaju da izbegnu javnu
paniku ili međunarodnu sramotu, posledice bi mogle da budu katastrofalne.“
Malković napravi grimasu. „Uistinu. Privredni i politički gubici mogli bi
da budu pogibeljni. Svetska zajednica i finansijska tržišta ne bi tako lako
oprostili državi uhvaćenoj u pokušaju zataškavanja nečega što bi se moglo
ispostaviti kao još jedna epidemija jednako strašna kao sida - ili još gora.“
„Ja sam više razmišljala o mogućim gubicima ljudskih života“, reče mirno
Fiona.
Hladan osmeh dotače njegove usne. „Pogodak, gospođice Devin“, reče.
„Primam vaš opravdan prekor.“ Zatim pogleda u nju s novim poštovanjem.
„Dakle, šta vi zaista želite od mene? Pretpostavljam da su sva vaša ranije
pitanja bila samo izlaganje robe u izlog, način da navedete naš razgovor na
temu tog očiglednog zataškavanja pojave nove bolesti?“
„Ne sasvim“, odgovori ona i blago porumene. „Ali da, nadala sam se da
ćete iskoristiti vaš uticaj u odgovarajućim ministarstvima kako bi se
rasvetlilarazvetlila ta tajanstvena bolest.“
„Znači, očekujete da vam pomognem u istraživanju te priče, vaše nove
senzacionalne reportaže?“, upita je suvo Malković. „Zbog moje urođene
dobrote?“ Fiona namerno suprotstavi osmeh milijarderovom ozbiljnom izrazu
lica. „Vi ste čuveni po vašoj filantropiji, gospodine Malkoviću“, reče. „Ali
čak i da niste, pretpostavljam da ste prilično umešni u shvatanju vrednosti
dobrog publiciteta.“
„Kao i cene lošeg publiciteta, takođe“, reče on kroz kratak i podrugljiv
smeh. Potom zavrte velikom glavom u oponašanju gesta predaje. „Vrlo
dobro, gospođice Devin, uradiću sve što mogu da vam otvorim nekoliko
zvaničnih vrata, pa čak i ako to činim samo zarad vlastitih interesa.“
„Hvala vam“, reče mu Fiona, zatvorivši beležnicu i ustavši iz fotelje. „To
je veoma ljubazno od vas. Vaše osoblje zna kako da stupi u kontakt sa
mnom.“
„Ne morate da mi se zahvaljujete“, reče Malković i uljudno ustade
zajedno s njom. Na licu mu se pojavi turoban izraz. „Ukoliko je ovo što ste
mi upravo ispričali zaista istina, možda ćemo oboje morati da reagujemo na
vreme da ispravimo užasnu, maltene neoprostivu grešku.“

Džon Smit je zalazio popločanom stazom dublje u tihi, drvećem oivičeni

trg po imenu Patrijarhovo jezerce. Pod cipelama mu je krckao zaleđen sneg,
koji je prekrivao putić. Čulo se malo drugih zvukova. Halabuka saobraćaja s
prometne ulice Sadovaje bila je prigušena i svedena na jedva čujno brujanje
ovako daleko među drvećem. U daljini, deca su se smejala i vikala, gradila
tvrđave od snega i gađala se grudvama među snegom pokrivenim obrisima
rekvizita na igralištu. Neobične skulpture, izobličene predstave popularnih
likova iz ruskih bajki iz 19. veka, zurile su u Smita kroz ogoljene i iskrivljene
grane drveća.
Stigao je do ivice prostranog i plitkog zaleđenog jezerceta u središtu trga
i zastao na tren s rukama u džepovima kako bi se donelde zaštitio od ciče
zime. Ovaj maleni, zaklonjeni park, bio je tokom leta omiljeno izletište žitelja
Moskve, prepun nasmejanih ljudi, sunca i pesme. No, ovog sivog, oblačnog
zimskog dana, trg je prikazivao svoje sumornije, utučenije lice.
„Znate li da se đavo jedanput pojavio ovde?“, upita ženski glas iza
njegovih leđa.
Smit se okrenu na peti.
Fiona Devin je stajala nedaleko od njega, između dva ogoljena drveta
limuna. Obrazi joj behu zajapureni od hladnoće, a šubara joj je prekrivala
tamnu kosu. Prišla mu je bliže.
„Đavo?“, upita Smit. „Bukvalno ili metaforički?“
Njene zeleno-plave oči mladalački zasvetlucaše. „Samo u književnosti.“
Pokaza glavom prema jezercetu. „Pisac Mihail Bulgakov je postavio prvu
scenu svog remek-dela Majstor i Margarita na ovom mestu. U toj knjizi,
Satana lično pristiže upravo ovde, spreman da poseje džumbus po ateističkoj
Moskvi staljinističke epohe.“
Smit iznenada zadrhta od hladnoće, koja je prolazila kroz postavu
njegovog crnog vunenog kaputa, ili se barem tako nadao. „Kakvo divno
mesto za sastanak, onda“, reče uz brz osmeh. „Zamrznuto, sumorno i ukleto.
Uboli smo savršen ruski triling. Sada nam samo nedostaju saonice i čopor
vukova koji nam zavijaju za petama.“
 Fiona se zakikota. „Duboki pesimizam udružen s crnim humorom,
pukovniče? Mnogo bolje ćete se uklopiti ovde nego što sam isprva mislila.“
Prišla mu je bliže i stala pored njega na ivicu snegom prekrivenog pločnika.
Vrh njene glave dosezao mu je do ramena. „Moji ljudi su završili
proveravanje imena doktora i naučnika sa spiska koji ste mi dali“, reče mu
naglo, snizivši glas. „Sada sam spremna da vas uputim.“
Smit iznenađeno zazvižda sebi u bradu. „I?“
„Najsigurnija i najpouzdanija osoba za kontakt jeste doktorka Elena
Vedenskaja", reče ubedljivo.
Lagano je klimnuo glavom. Vedenskaju je, baš kao i Valentina Petrenka,
susretao na različitim naučnim konferencijama proteklih nekoliko godina.
Nejasno se sećao prilično obične, uredne žene, otprilike u ranim pedesetim -
žene koju su veština, posvećenost i stručnost uzneli do samog vrha profesije
kojom tradicionalno dominiraju muškarci. Vedenskaja se sada nalazila na
čelu Odeljenja za citologiju, genetiku i molekularnu biologiju Centralnog
epidemiološkog istraživačkog instituta. Budući da je Institut predstavljao
jednu od vrhunskih ruskih naučnih ustanova za proučavanje zaraznih bolesti,
Vedenskaja je svakako bila umešana u pokušaj da se identifikuje tajanstvena
bolest čijem su poreklu Smit i Devinova sada pokušavali da uđe u trag.
„Postoji li neki određeni razlog zbog koga misliš da mogu da joj
verujem?“, upita on.
„Postoji“, odgovori mu Fiona. „Doktorka Vedenskaja je poznata kao
prijatelj demokratije i političkih reformi", reče ona brzo. „Njena demokratska
politička uverenja sežu do studentskih dana, kada su Brežnjev i ostali
komunistički šefovi vladali u Kremlju.“
Smit je oštro pogleda. „U tom slučaju, mora da KGB, odnosno FSB,
poseduje dosije o njoj, dugačak ko moja ruka. S obzirom na to da Kremlj drži
na oku sve sumnjive naučnike, ona će se nalaziti na samom vrhu njihovog
spiska za nadziranje.“
„Nalazila bi se“, reče Fiona i slegnu ramenima. „Na svu sreću, njen dosije
više ne odražava stvarnu situaciju. Koliko je FSB trenutno upućena, Elena
Vedenskaja je u potpunosti pouzdan i apolitičan državni službenik.“
Smit upitno podiže obrvu. „Neko je očistio njen dosije? Imaš li nešto
protiv da mi kažeš kako se odigralo to malo čudo?“
„Plašim se da je to strogo poverljivo, pukovniče“, reče mu mirno Fiona.
„A ti ne moraš da znaš. Iz prilično očiglednih razloga.“
Smit klimnu glavom, prihvativši njen blagi prekor. „Pošteno“, reče. „Kako
predlažeš da uspostavim kontakt s njom? Preko Instituta?“
„Ne, definitivno“, reče ona. „Veoma je verovatno da FSB prisluškuje sve
telefonske linije u moskovskim bolnicama i istraživačkim ustanovama.“
Dodade mu neveliko parče papira s desetocifrenim brojem, ispisanim
urednim ženskim rukopisom. „Na svu sreću, Vedenskaja ima mobilni telefon,
čiji broj nije dostupan javnosti.“
„Pozvaću je danas posle podne“, odluči on. „I pokušaću da ugovorim
večeru u nekom restoranu daleko od njene laboratorije. Čini mi se da je
najbezbedniji način da stupim u kontakt s njom pretvaranje da sastanak
izgleda kao obično druženje starih kolega.“
„To je razumno“, složi se Fiona. „Ali rezerviši sto za troje.“
„Planiraš da nam se pridružiš?“
„Aha“, reče. Jedan ugao njenih usana izvi se naviše u vragolastom
osmehu. „To jest, osim ako si nameravao da obrlatiš dobru doktorku svojim
muževnim šarmom.“
On pocrvene. „Ne baš.“
Osmeh joj se razli licem. „Veoma mudro, pukovniče.“

Stotinu metara dalje, dvojica muškaraca sedela su na prednjim sedištima

srebrnkastog „BMW-a“, parkiranog uz trotoar uzane uličice. Jedan muškarac,
Nemac po imenu Vegner, nagnu se napred fotografišući kroz zatamnjeno
vetrobransko staklo digitalnim foto-aparatom opremljenim tele-foto
objektivom. Drugi muškarac unese niz komandi u mali laptop, smešten u
njegovom krilu.
„Uspostavio sam internet vezu“, obznani drugi. Zvao se Černov i služio je
kao mlađi oficir u nekadašnjem KGB. „Mogu da pošaljem slike čim budeš
spreman.“
„Dobro“, zabrunda njegov drug. Zaškljoca još nekoliko puta foto-apa-
ratom, a zatim ga spusti. „To bi trebalo da bude sasvim dovoljno.“
„Imaš li pojma ko je uopšte taj tip?“
Čovek s foto-aparatom slegnu ramenima. „Ne. Ali, pustićemo nekog
drugog da to prokljuvi. U međuvremenu, držaćemo se naših naređenja:
pratimo Devinovu i izveštavamo o svakom kontaktu koji napravi.“
Černov sumorno klimnu glavom. „Znam, znam. Ali, ovo postaje previše
rizično. Mislio sam da si je jutros u metrou zauvek izgubio iz vida. Morao
sam da vozim kao sumanut da bih joj ponovo ušao u trag.“ Namršti se. „Ne
sviđa mi se ovo. Ona postavlja previše pitanja. Trebalo bi naprosto da je
likvidiramo.“
„Da ubijemo novinarku? Američku novinarku?“, upita ga hladno čovek s
foto-aparatom. „Her Brant će morati lično da donese tu odluku kad kucne
čas.“
Nedaleko odatle, visoki muškarac širokih grudi lagano se klatio napred-
nazad na petama stojeći u zaklonu vrata. Ruke je obmotao oko sebe stežući
čvršće pohabani kaput u pokušaju da se zaštiti od hladnoće. Pantalone su mu
bile izbledele i zakrpljene. Na prvi pogled, delovao je kao još jedan od
mnogobrojnih siromašnih penzionera, koji su često tumarali ulicama Moskve
u pijanoj ošamućenosti. Ali, ispod žbunastih, srebrnkastih obrva čovekov
pogled bio je bistar, čak i prodoran. Namršti se, pažljivo pamteći registarske
tablice „BMW“-a. Situacija se munjevito komplikuje i zaoštrava, pomisli
turobno.
 16

Gusti oblaci kotrljali su se ka zapadu preko sve tamnijeg neba iznad

višespratnice Kotelničeskaje. Nekoliko pahulja snega kovitlalo se kroz
vazduh i nežno dodirivalo prozore kancelarije Grupe Brant na vrhu zgrade.
Erik Brant stajao je kraj prozora i posmatrao prometne udaljene ulice kroz
sneg koji je padao.
Mogao je da oseti kako mu napetost raste u snažnom vratu i moćnim
ramenima. Oduvek je mrzeo ovakve periode nametnutog besposličarenja -
vreme provedeno u čekanju da potčinjeni podnesu izveštaje ili da
pretpostavljeni izdaju nova naređenja. Jedan deo njega žudeo je za fizičkim i
mentalnim olakšanjem koje donosi akcija, uživao u iznenadnom nasilju kao u
drogi. Međutim, godine provedene u praćenju neprijatelja, najpre za Štazi a
docnije zarad vlastitog zadovoljstva i profita, naučile su ga neophodnosti i
načinima kontrolisanja tih grubih instikata.
Okrenuo se kad je začuo zvuk kucanja na otvorenim vratima svoje
kancelarije. „Da!“, obrecnu se. „Šta je bilo?“
Jedan od njegovih potčinjenih, bivši oficir Štazija ko i Brant, uđe u
prostoriju noseći u ruci fasciklu s dokumentima. Mršavi čovek oštrih crta
lica delovao je zabrinuto. „Mislim da imamo nov proboj bezbednosti“, reče
suzdržano. „I to veoma ozbiljan.“
Brant se blago namršti. Gerhard Lange inače nije bio čovek sklon po-
kazivanju nervoze. „Na koji način?“
„Ovo nam je poslao tim agenata koji nadzire tu američku novinarku“, reče
mu Lange, otvorivši fasciklu i rasprostrvši niz crno-belih fotografija po
površini stola. Na fotografijama se videla Amerikanka kako razgovara s
vitkim, tamnokosim muškarcem. „Ove fotografije su snimljene otprilike pre
dva sata, za vreme naizgled tajnog sastanka kod Patrijarhovog jezerceta.“
„I?“
 „Pogledajte i sami.“ Lange postavi još jedan dokument na sto. „Ovo nam
je upravo poslao jedan od naših doušnika."
List hartije je predstavljao izveštaj o vojnoj službi potpukovnika
Džonatana Smita, doktora medicinskih nauka. Sadržao je blago zamućenu
fotografiju.
Brant se zagleda u fotografiju. Ćutke je uporedi s fotografijama koje im
je poslao njegov tim za nadziranje. Potom se namršti. Nije bilo nikakve
sumnje. U pitanju je bio isti čovek. Smit se nalazio u Moskvi - i bio je u
kontaktu s novinarkom čija su im uporna raspitivanja zadavala glavobolju.
Plavokosi čovek blago zadrhta. Uprkos svečanoj zakletvi Alekseju
Ivanovu, bezbednost Hidre nastavila je da se kruni po ivicama.
Podiže pogled s prokletih fotografija. „Gde je Smit odseo?“
Lange umorno zavrte glavom. „To je naš prvi problem. Ne znamo.
Proverili smo spiskove putnika svakog aerodroma i železničke stanice u
okolini Moskve. Njegovo ime se ne pojavljuje ni na jednom spisku.“
Brant sede iza stola. „Znači, Smit ima lažni identitet“, prokomentarisa. „I
upotrebljava tako dobro falsifikovana dokumenta da uspešno obmanjuju
ruske imigracione vlasti."
„To je maltene sigurno“, složi se Lange. „Što će reći da je špijun CIA ili
neke druge američke kontraobaveštajne službe.“
Plavokosi čovek smrknuto klimnu glavom. „Tako izgleda."
„Federalna služba bezbednosti mogla bi da nam pomogne“, predloži
nesigurno Lange. „Ukoliko bismo imali pristup registracionim obrascima
pasoša Ministarstva unutrašnjih poslova, mogli bismo da obavimo pretragu i
uporedimo Smitovu fotografiju sa...“
„I da na taj način našim ruskim prijateljima pružimo izgovor koji im je
potreban da preuzmu kontrolu nad projektom Hidra?“ Brant odmahnu
glavom. „Ne, Gerharde. Sami ćemo se postarati za ovo. Ne želim da
Federalna služba bezbednosti, a pogotovo ne Ivanovljeva Trinaesta direkcija,
budu umešani u ovo na bilo koji način. Ne još. Jasno?“
Lange nevoljno klimnu glavom. „Dovoljno jasno.“
„Odlično.“ Brant ponovo prelete pogledom po fotografijama koje je
snimio njegov tim za nadzor američke novinarke. Kucnu prstom po jednoj na
kojoj su se videli dvoje Amerikanaca zadubljenih u razgovor. „Ova
novinarka, gospođica Devin, je ključ za pronalaženje Smita. Jedanput je
kontaktirao s njom. Gotovo će sigurno to učiniti ponovo. Gde se ona trenutno
nalazi?“ Drugi muškarac turobno slegnu ramenima. „To je naš drugi problem.
Izgubili smo je.“
Brant se u neverici zabulji u njega. „Izgubili? Kako?“
„Posle sastanka sa Smitom, Devinova je naterala Vegnera i Černova da je
jure preko pola Moskve", izvesti ga Lange. „Najpre se nekoliko puta
provozala različitim linijama metroa, a naposletku je uletela u neki butik u
pasažu Petrovski. Oni misle da je tamo promenila šešir ili kaput kako bi se
zamaskirala, a zatim se neopaženo iskrala iz prodavnice i nestala u gužvi.“
Brant ukočeno klimnu glavom. U gradu veličine Moskve postojale su stotine
načina da osoba zametne trag svojim progoniteljima - ukoliko zna da je prate
i ukoliko zna šta radi.
„Krenuli su natrag ka njenom stanu u nadi da će ponovo uspostaviti
kontakt“, nastavi oprezno Lange. „Ali, može biti da je ona propala u zemlju.“
„Najverovatnije“, zareža Brant. „Pre dve godine, Devinova je uspela da
izbegne nekoliko timova ubica ruske mafije, sve vreme operišući sama. Ova
žena je možda običan amater, ali svakako nije budala. Verovatno je zapazila
da su joj Vegner i Černov za petama. Dosad je najverovatnije već odsela u
nekom hotelu ili kod prijatelja."
Lange uzdahnu. „Ukoliko je zbilja tako, onda više nemamo efikasnih
načina da uđemo u trag Smitu. Sviđalo se to vama ili ne, moraćemo da
zatražimo pomoć od Trinaeste direkcije.“
„Nemoj da budeš toliko siguran u to“, reče Brant napregnuto razmi-
šljajući. „Imamo alternativu.“
Drugi čovek je delovao zbunjeno.
„Smit je ovde s razlogom“, podseti ga Brant. „A mi znamo koja je svrha
njegovog dolaska u Moskvu, zar ne?“
Lange polako klimnu glavom. „On pokušava da sazna šta je Valentin
Petrenko želeo da mu saopšti u Pragu. Ili, još gore, pokušava da prikupi
dokaze koji bi potvrdili ono što mu Petrenko jeste rekao.“
„Tačno tako.“ Brant iskezi zube. „Reci mi, Gerharde, koji je najbolji način
lova na divlju zver, a naročito na opasnu grabljivicu?“
Njegov potčinjeni ne reče ništa.
„Voda je ključ. Sve životinje moraju da piju. Stoga pronađeš pojilište i
čekaš u zasedi s puškom na gotovs da se stvorenje pojavi.“
 Odgurnu u stranu fotografije i izveštaj o Smitovoj vojnoj službi, a zatim
prelista uredno složene hartije na radnom stolu u potrazi za najskorijom
porukom od Vulfa Renkea. Naučnik mu je poslao spisak koji je Brant tražio
prilikom njihovog poslednjeg susreta - imena ostalih doktora i naučnika u
Moskvi čije bi znanje o prvom izbijanju Hidre moglo da se pokaže kao
opasno.
S uzdržanim osmehom, Brant dodade spisak imena Langeu. „Neki lekar s
ovog spiska je Smitovo pojilište. Usredsredite se najpre na naučnike koji su
pohađali međunarodne naučne skupove na kojima su mogli da upoznaju
pukovnika Smita. Pre ili kasnije, moraće da kontaktira s nekim od ovih
muškaraca ili žena. A kada to učini, bićemo tamo pre njega i čekati u zasedi
da povučemo okidač.“

Smešten na granici rejona Novi Arbat i Tverska, kafe Karetnji dvor

nalazio se u šarmantnoj starijoj građevini, jednoj od retkih koje su preživele
opsesiju sivim betonom tokom urbanističkog razvoja iz sovjetske epohe.
Moskovski Zoološki vrt i još jedna od staljinovih mamutskih „sedam
sestara“, stambena višespratnica Kudrinskaja, nalazile su se nedaleko odatle,
tik s druge strane široke ulice Sadovaje. Tokom vrelih letnjih večeri,
posetioci restorana sedeli su napolju u senovitom unutrašnjem dvorištu, jeli
salate i pili vino, votku ili pivo. Po hladnijem vremenu, mušterije su uživale u
začinjenoj azerbejdžanskoj kuhinji u intimnim, toplim i živahnim trpezarijama,
ispunjenim sobnim biljkama, koje su visile po zidovima.
Iz separea u udaljenom ćošku glavne prostorije Smit je video kako Fiona
Devin prolazi kroz glavna ulazna vrata. Na tren je stajala tamo i otresala sneg
s kaputa graciozno okrećući glavu najpre u jednom pravcu, a zatim u drugom,
očigledno tražeći njega. Smit s olakšanjem ustade. Fiona opušteno klimnu
glavom, a zatim se zaputi u njegovom pravcu brzo jezdeći kroz dupke pun
restoran, ispunjen duvanskim dimom.
„Pretpostavljam da tvoja poznanica konačno stiže“, reče mu mirno Elena
Vedenskaja posmatrajući tamnim i bezizražajnim očima kako im se približava
ta privlačna i elegantno odevena žena. Zatim ugasi cigaretu u pepeljari i
ustade kako bi se pozdravila s Fionom kada im je ova prišla.
Po izgledu, ruska naučnica bila je jednako obična baš kao što se Smit
sećao. Njeno uzano i izborano lice, bleđa koža i proseda kosa stegnuta u
čvrstu punđu, činili su da izgleda barem deset godina starije. Žućkasto-smeđa
suknja i bluza očito su bile izabrane više zbog udobnosti nego zbog stila.
Ipak, njen um je i dalje bio oštar i britak kao što ga se Smit sećao, a u svom
rodnom gradu Vedenskaja je pokazivala znatno manje rezervisane stidljivosti,
koju je zapazio prilikom njihovog poslednjeg susreta na naučnoj konferenciji
molekularne biologije u Madridu.
„Gospođice Devin, ovo je doktorka Elena Borisovna Vedenskaja", reče
Smit zvanično predstavljajući jednu ženu drugoj.
Dve žene hladno ali učtivo klimnuše glavom jedna drugoj, a zatim sedoše
u suprotne krajeve polukružnog separea. Posle kratkotrajnog oklevanja, Smit
skliznu ka strani na kojoj je sedela Vedenskaja. Ona se bez protivljenja
pomeri ka sredini da bi mu napravila mesta.
„Izvini što kasnim, Džone“, reče tiho Fiona. „Naletela sam na nekoliko...
komplikacija. Negde usput pokupila sam par neželjenih gostiju - putujućih
trgovaca, čini mi se - koje sam želela da izbegnem.“
Smit upitno podiže obrvu. U glasovnim šiframa službe Tajna Jedan agenti
su upotrebljavali termin „putujući trgovac“ da saopšte da se nalaze pod
nadzorom neprijateljskih obaveštajaca. „Ti tipovi nisu prodavali ništa što bi
te interesovalo?“, upita je pažljivo birajući reči da ne bi preplašio rusku
doktorku, koja je sedela pored njega.
„Ne. Barem, rekla bih da nisu“, odgovori Fiona. Glas joj je odavao jedva
primetan tračak nesigurnosti. „Moguće je da su došli samo u rutinsku posetu.
Ovih dana u Moskvi ima tušta i tma nametljivih prodavaca.“
Smit klimnu glavom u znak razumevanja. Dok su Viktor Dudarev i njegov
blizak krug prijatelja pojačavali kontrolu nad Rusijom, novinari su, naročito
strani, u sve većoj meri postajali predmet nasumičnog i najčešće smešno
očiglednog nadziranja policije ili FSB. To je predstavljalo način da vlast
odvrati pažnju i zastraši medije, a da pri tome ne nameće očita ograničenja,
koja bi izazvala burne proteste iz inostranstva.
Sve troje zaćutaše kada im se približi par nasmešenih mladolikih
konobarica, koje su u rukama nosile poslužavnike s tanjirima i činijama
hrane. Konobarice postaviše jela na sto s izvežbanom efikasnošću i odoše.
Treća konobarica, starija od ostalih, pristiže odmah za svojim koleginicama
donoseći njihova pića: bocu blago penušave votke Moskovskaje i još jednu
flašu sa zaslađenim sokom od jabuka.
„Kako bismo uštedeli vreme, naručili smo pre nego što ste stigli“,
Vedenskaja reče Fioni. Sedokosa žena upitno podiže obrvu. „Nadam se da
nam ne zamerate?“
„Ni najmanje“, odgovori joj Fiona s osmehom. „Ne znam za vas dvoje, ali
ja sam gladna kao vuk.“
Božanstveni mirisi dolebdeše sa činija postavljenih pred njima. Njih troje,
žestoko gladni, počeše da se služe hranom birajući iz širokog asortimana
azerbejdžanskih specijaliteta. Na nekim ovalima bili su posluženi još vrući
komadi satsivija, pilećih grudi mariniranih u kremastom sosu od belog luka.
Drugi su bili prenatrpani paprikama punjenim mešavinom seckane jagnjetine,
nane, kopra i cimeta. Između su bile postavljene činije dovgre, guste, vrele
čorbe od jogurta, pirinča i spanaća. Dok su dovršavali predjela, konobarice
su donele još hrane, uglavnom raznoraznih šaslika, ražnjića od komadića
jagnjetine, teletine i piletine, mariniranih u mešavini crnog luka, sirćeta i soka
od nara, ispečenih na žaru i posluženih uz tanke kriške lavaša, neke vrste
beskvasnog hleba.
Pošto su zadovoljili prvu glad, Elena Vedenskaja podiže čašu votke u
vazduh. „Za vaše zdarovje! Uzdravlje!“, reče i iskapi prozirnu, hladnu tečnost
u jednom jedinom gutljaju, a odmah zatim i čašu soka od jabuke.
Smit i Fiona su sledili njen primer uživajući u kombinaciji ukusa koji su
međusobno bili u oštrom kontrastu, ali su savršeno dopunjavali izuzetno
začinjenu hranu koju su jeli.
„Dakle“, reče mirno ruska naučnica pošto spustiše prazne čaše na astal.
„Da pređemo na posao.“ Zaškiljila je i pogledala u Fionu. „Naš zajednički
prijatelj“, pokaza glavom prema Džonu, „kaže mi da ste vi novinar.“
„Jesam.“
„Onda, hajde da se razumemo, gospođice Devin“, reče joj odlučno
Vedenskaja. „Ne želim da se moje ime pojavi na naslovnim stranicama žute
štampe.“ Nasmeši se suzdržano. „Pa čak ni u nekim uglednim novinama.“
Fiona ovlaš klimnu glavom. „To je savršeno razumljivo.“
„Premda mi se ne dopada vlast koja mi daje platu, ja sam veoma dobra u
svom poslu“, nastavi da govori proseda žena. „A to je izuzetno važan posao.
Posao koji spasava ljudske živote. Zato nemam nikakvu želju da izgubim
svoj položaj bez preke potrebe.“
 Fiona pogleda rusku naučnicu preko stola. „Onda vam dajem reč da ću
izostaviti vaše ime iz priče koju budem napisala“, reče ozbiljno. „Ve-rujte mi,
doktorko Vedenskaja, daleko sam više zainteresovana da saznam istinu o toj
tajanstvenoj bolesti nego da prodam priču novinama ili nekom časopisu."
„Ako je zaista tako, onda imamo barem nešto zajedničko", reče joj suvo
Ruskinja. Potom se okrete prema Smitu. „Preko telefona si mi kazao da
veruješ da se ova bolest sada širi izvan Rusije.“
Smit ozbiljno klimnu glavom. „Ne mogu da budem apsolutno siguran u to
bez dodatnih podataka o prvom izbijanju bolesti ovde u Moskvi, ali simptomi
izgledaju potpuno identično. Ukoliko je posredi ista neidentifikovana bolest,
onda embargo na vesti, koji je nametnuo Kremlj, u suštini znači ubijanje
ljudi.“
„Budale! Glupaci!“, opsova kivno Vedenskaja. Zatim odgurnu tanjir s
napola pojedenom hranom u stranu i zapali još jednu cigaretu, očito kupujući
nekoliko trenutaka da povrati pređašnju staloženost. „To zataškavanje
predstavlja čin zločkog ludila. Upozorila sam vlast o opasnostima odluke da
se te neobične smrti zadrže u tajnosti. Baš kao i moje kolege.“
Namršti se. „Trebalo je da nam dozvole da se posavetujemo s ostalim
međunarodnim zdravstvenim organizacijama čim su bila prepoznata prva
četiri slučaja.“ Uzana ramena joj se opustiše. „I trebalo je da kažem nešto, ili
da učinim nešto, da prenesem upozorenje na sebe. Međutim, onda, kako su
nedelje prolazile a niko drugi se nije razboljevao, dopustila sam sebi da se
ponadam da su moja početna strahovanja o epidemiji širih razmera bila
preterana.“
„Nije bilo novih slučajeva bolesti ovde u Moskvi?“, upita je Fiona.
Ruska naučnica čvrsto odmahnu glavom. „Nijedan.“
„Jesi li sigurna?“, upita iznenađeno Smit.
„Veoma sigurna, Džonatane“, odgovori ona. „Istina, vlada nam je
zabranila da spoljašnjem svetu otkrivamo činjenice o izbijanju bolesti. Ali
smo dobili izričita naređenja da nastavimo s istraživanjem. Kremlj je i dalje
izuzetno zainteresovan da sazna nešto više o toj bolesti: šta je izaziva, kako
se prenosi, način na koji ubija svoje žrtve i da li postoji bilo kakav način da
se uspori ili preokrene njeno okrutno i neumoljivo napredovanje.“
„Ali Valentin Petrenko mi je kazao da su mu zapovedili da obustavi
istraživanje te prve četiri smrti“, reče Smit mršteći se.
 „Jeste, tako je“, složi se Vedenskaja. „Bolnički istraživački timovi su
rasformirani, verovatno zbog kontrole protoka informacija. Umesto da oni
proučavaju tu bolest, istraživački rad sada se sprovodi u drugim ustanovama
višeg nivoa, među kojima se nalazi i moje Odeljenje BIO-CGM na Institutu.“
„Uključujući i laboratorije Bioaparata?“, upita je mirno Smit, aludirajući
na grupu izuzetno dobro čuvanih naučnih kompleksa, za koje se pričalo da
predstavljaju centar strogo poverljivog izučavanja biološkog oružja Rusije.
Ukoliko su, kako što su Klajn i Kastilja sumnjali, Rusi zaista koristili tu
novu, neobičnu bolest kao oružje, naučnici i tehničari zaposleni u Bioaparatu
morali su da budu upleteni na neki način.
Sedokosa žena ozbiljno odmahnu glavom. „Ne znam šta se dešava iza
bodljikave žice u Jekaterinburgu, Kirovu ili Sergijev Posadu." Usne joj se
stegoše u tanku liniju. „Moje bezbednosne dozvole ne sežu toliko visoko.“
Smit klimnu glavom u znak razumevanja. Zatim se namršti, uzalud
pokušavajući da uklopi te nove komadiće informacija u postojeću slagalicu.
Ukoliko je ta nova bolest biološko oružje koje su napravili Rusi i već se
koristi protiv važnih ljudi na Zapadu i u drugim zemljama, zbog čega je onda
Kremlj toliko insistirao na tome da vrhunski ruski civilni naučnici nastave
svoje istraživanje?
Za stolom zavlada kratka, nelagodna tišina.
„Donela sam kopije svojih zabeležaka o slučajevima, baš kao što si
tražio“, reče Vedenskaja najzad Smitu i prodrmusa teški zimski kaput, smotan
na sedištu pored nje. „Unutra su, skriveni u paketu starih medicinskih
časopisa. Daću ti ih pošto odemo odavde. Ovo je previše javno mesto.“
„Hvala, Elena“, reče ozbiljno Smit s iskrenom zahvalnošću. Pogleda je
iskosa. „A šta je s uzorcima krvi i tkiva uzetim od žrtava? Postoji li bilo
kakav način da ih izneseš i proslediš nama?“
„To je trenutno nemoguće“, odgovori mu ona kratko i jasno. „Vaši
prijatelji Petrenko i Kirjanov su zaslužni za to. Svi biološki uzorci sada se
drže pod ključem. Niko ne može da ih uzme bez potpisa i potpisanih
formulara iz Ministarstva zdravlja kojima se odobravaju određeni
eksperimenti ili testovi.“
„Postoji li još išta što možete da nam kažete?“, upita konačno Fiona.
„Bilo šta?“
Vedenskaja je oklevala nekoliko sekundi, osvrnula se unaokolo kako bi
se uverila da je niko ne čuje, a zatim je odgovorila šapatom koji se jedva
mogao razaznati od glasnog čangrljanja sudova i žamora razgovora u ostatku
restorana. „Čula sam jednu glasinu koja me je veoma uznemirila...“ Dvoje
Amerikanaca je čutalo i čekalo da Ruskinja produži da priča. Ruskinja
uzdahnu. „Jedan od bolničkih pomoćnika, čovek koji je proveo mnogo godina
kao politički zatvorenik u radnim logorima, tvrdio je da je video onog ludaka
Vulfa Renkea kako pregleda jednog od umirućih pacijenata.“
Smit se iznenađeno uspravi u sedištu. „Renkea?“, promrmlja u neverici.
„Vulf Renke? Ko je on?“, upita Fiona.
„Istočnonemački naučnik. U suštini, stručnjak za biološka oružja s veoma
ružnom reputacijom zbog sklonosti da smišlja nove i veoma gadne načine za
ubijanje ljudi“, odgovori joj Smit. Zatim zavrte glavom. „Ali, to nije mogao
da bude Renke. Ne zaista. Taj kučkin sin je mrtav već godinama.“
„Tako se priča“, reče tiho Vedenskaja. „Ali taj pomoćnik je veoma dobro,
i veoma bolno, poznavao Nemca. Dok je bio zatočenik, bio je prisiljen da
prisustvuje nizu zlokobnih eksperimenata koje je Renke sprovodio nad
drugim zatvorenicima u njegovom radnom logoru.“
„Gde se taj čovek sada nalazi?“, upita je Fiona. „Možemo li da
razgovaramo s njim?“
„Samo ako možete da prizovete duhove preminulih“, odgovori joj kratko
sedokosa Ruskinja. „Nažalost, pao je pod točkove tramvaja ubrzo pošto je
počeo da priča o tome što je video u bolnici.“
„Pao je? Ili ga je neko gurnuo?“, zapita turobno Smit.
Vedenskaja slegnu ramenima. „Kažu da je bio pijan kad se to dogodilo.
Koliko je meni poznato, to je možda zaista istina. Maltene svi Rusi su pijani s
vremena na vreme.“ Nasmeši se ogorčeno kroz oblačić dima svoje cigarete, a
zatim kucnu po praznoj čaši za votku jednim prstom požutelim od nikotina.

Napolju su naleti snežnog vetra postajali sve jači, a sneg je počeo da

prekriva smetove starijeg, smogom uprljanog snega i leda. Sveže pahuljice
padale su na ulice i automobile, postojano se taložeći u sloj belog praha koji
je slabašno svetlucao pod svetiljkama ulične rasvete i treperavim farovima
vozila.
Zakopčavajući debelu zimsku jaknu, čovek mladolikog izgleda s
dugačkim, blago kukastim nosem, izađe iz restorana Karetnji dvor. Na
trenutak zastade, nepokretan, čekajući da se večernji saobraćaj proredi, a
zatim pređe ukoso preko ulice. Pošto se obreo na suprotnoj strani, brzim
korakom ustremio se ka istoku niz ulicu Povarskaju, probijajući se kroz
bulumentu pešaka, koji su hitali trotoarom skriveni ispod klimavih kišobrana.
Većina prolaznika nosila je kese s robom kupljenom u pomodarskim buticima
i umetničkim galerijama okruga Arbat. Čovek je opušteno nosio svoj
kišobran skupljen pod pazuhom.
Nekoliko stotina metara dalje niz ulicu zastade tik pored velike, crne
limuzine parkirane uz ivičnjak kako bi pripalio cigaretu.
Zadnji prozor automobila tiho se spusti, otkrivši delić zatamnjene
unutrašnjosti.
„Vedenskaja je još u restoranu", promrmlja mladić.
„Još uvek u društvu dvoje Amerikanaca?“, upita tihi glas iz unutraš-njosti
auta.
„Aha. Ostavio sam jednog od svojih ljudi unutra da ih drži na oku. Javiće
mi istog časa kada njih troje krenu iz restorana. Koliko mogu da procenim, to
će se uskoro desiti.“
„Tvoj tim je spreman?“
Mladić klimnu glavom, a zatim povuče dubok dim. Vrh cigarete zasija
jarkocrvenom svetlošću u tami. „Savršeno spreman.“
Erik Brant se blago nagnu napred, taman dovoljno da slabašni zrak
svetlosti s ulične svetiljke osvetli grube linije njegovog četvrtastog lica.
„Odlično." Ledene sive oči zasijaše mu nakratko. „Onda, nadajmo se da su
pukovnik Smit i njegove prijateljice uživali u obroku. Na kraju krajeva, to će
im biti poslednji u životu.“
 17

Džon pridrža vrata Fioni i Eleni, a zatim izađe za njima iz restorana

Karetnji dvor. Posle tople unutrašnjosti azerbejdžanskog restorana, ledeni
noćni vazduh grizao ga je kroz svaki sloj odeće. Stegnuo je zube u pokušaju
da ih spreči da cvokoću i uvukao glavu među ramena, zahvalan zbog debelog
vunenog kaputa.
Zajedno pređoše neveliku razdaljinu niz Povarskaju ulicu, a zatim
zastadoše na trotoaru kako bi se oprostili. Ostali pešaci prolazili su mimo
njih, žureći ka svojim kućama ili na posao. Povremeno bi automobili prošli
ulicom, tutnjeći u povorci jakih farova, pomešanih s povremenim treštanjem
sirena i jedva čujnom škripom guma po svežim nanosima snega.
„Ovo je za tebe, Džonatane", promrmlja Vedenskaja posegnuvši u kaput i
vadeći debelu plastičnu fasciklu. „Mudro upotrebi informacije koje se nalaze
unutra.“
Smit bez reči uze fasciklu i otvori je. Bila je nakrcana medicinskim
časopisima na engleskom, ruskom i nemačkom. Otvori korice mesecima
starog primerka Lancete. Unutra se nalazilo nekoliko uredno presavijenih
stranica ispisanih ćirilicom, očigledno izbor iz beležaka sedokose naučnice.
Podiže pogled uz brzo, zahvalno klimanje glavom, znajući koliko Vedenskaja
rizikuje dajući mu te izveštaje. „Hvala ti. Postaraću se da ovi podaci stignu u
prave ruke.“
„To je dobro. Uz malo sreće, mnogi životi mogu da budu spaseni.“ Zatim
oštro pogleda Fionu Devin. „Sećate se našeg dogovora?“
„Sećam se“, odgovori joj mirno Fiona. „Nikakva imena neće biti
navedena u člancima koje budem napisala, doktorko Vedenskaja. U to možete
biti sigurni.“
Druga žena uzvrati klimanjem glave, ovog puta s jednostavnim osmehom.
„U tom slučaju, želim vam...“
 Ruskinja se iznenada zanese unazad, skoro oborena s nogu u naletu
čoveka koji se otpozadi zabio pravo u nju. Čovek je hodao prebrzo, spuštene
glave i podignutog okovratnika kako bi se zaštitio od snega. Uspela je da se
održi na nogama zgrabivši Smitovu ruku. Gnevno je popustila stisak i obrnula
se za njim. „Ti tamo! Zašto malo ne paziš kuda ideš?“
Postiđen, čovek - mlad, s blago kukastim nosem - brzo zakorači unazad.
„Izvinite!“, promrmlja. Cereći se budalasto, podignu s trotoara kišobran koji
je ispustio prilikom sudara i odšeta dalje niz ulicu, sada hodajući s
preteranim oprezom.
Vedenskaja zgađeno šmrknu. „Pijan!“, reče. „I to u rano predvečerje! Pih.
Alkohol je kletva našeg naroda. Čak se i omladina truje.“
„Jesi li u redu?“, upita je Smit.
Još uvek kipteći od besa, Vedenskaja klimnu glavom. „Aha. Mada mi se
čini da o me je klipan ubo u nogu tim svojim glupim kišobranom“, reče
trljajući pozadinu leve butine. Potom slegnu ramenima. „Ali, nije ništa
ozbiljno.“
„Ipak, mislim da je krajnje vreme da svako krene svojim putem“, reče
zabrinuto Fiona škiljeći za mladim pijancem niz ulicu. „Imamo ono što nam je
potrebno. Nema mnogo smisla u tome da stojimo ovde na otvorenom i
rizikujemo da privučemo još neželjene pažnje.“
Smit klimnu glavom. „U pravu si.“ Okrenu se natrag ka Eleni i potapša
plastičnu fasciklu koju mu je maločas dala. „Obaveštavaću te imejlom o
onome što budemo saznali...“
Smit zastade usred rečenice. Ruskinja je zurila u njega s užasnutim
izrazom na licu. „Elena? Čta je bilo?“, upita je brzo. „Šta nije u redu?“
Vedenskaja još samo jednom, duboko i drhtavo, udahnu, a potom poče da
se guši. Džon je video kako joj se mišići vrata napinju dok je s mukom
pokušavala da progovori. Oči su joj bile razrogačene, groteskno iskolačene,
ali zenice su joj bile sužene, kao dva crna vrha igle. Kolena joj zaklecaše.
Šokiran, Smit posegnu rukom ka ruskoj naučnici.
Međutim, pre nego što je uspeo da je uhvati, besvesna Elena Vedenskaja
se stropošta na trotoar prekriven snegom kao krpena lutka. Ruke i noge su joj
se divlje trzale dok se previjala od bolova, očigledno potresana nizom jezivih
grčeva.
„Pozovi Hitnu pomoć! Smesta!“, doviknu Smit Fioni.
 „Važi.“ Devinova klimnu glavom, izvadi mobilni telefon i ukuca 03,
pozivni broj moskovske Hitne pomoći.
Džon se spusti na kolena pored onesvešćene žene. Divlji grčevi su
polako prolazili, ostavivši je da leži slomljena na leđima. Smit odloži
plastičnu fasciklu u stranu, skinu desnu rukavicu a zatim položi dva prsta na
njen vrat, opipavajući joj puls. Srce joj je kucalo veoma brzo i slabašno,
podrhtavajući poput ptice slomljenih krila. Ovo je bilo loše. Nagnuo se
napred, prinoseći uvo njenim ustima i nosu. Vedenskaja nije disala.
Isuse Hriste, pomisli mračno. Šta joj se dogodilo, kog đavola? Srčani
udar? To je bilo malo verovatno, sudeći prema onome što je video. Moždana
kap ili napad epilepsije? Možda. Još jedna, beskrajno strašnija mogućnost
nejasno zatreperi u podsvesti, ali on je odagna, znajući da nema ni vremena ni
informacije potrebne da se pozabavi njome. Postavljanje dijagnoze moraće da
pričeka. U međuvremenu, moraće da da sve od sebe kako bi je održao u
životu dok ne stignu kola Hitne pomoći.
„Jedna bolnica je poslala kola Hitne pomoći, pukovniče“, začu glas Fione
Devin koji je nadglasavao romor šokiranih posmatrača, koji su se
munjevitom brzinom okupljali oko njih. „Ali, biće im potrebno pet minuta ili
više da stignu ovamo.“
Smit klimnu glavom, mršteći se. Pet minuta. Za većinu medicinskih
situacija, to je predstavljalo dobro vreme - zapravo, veoma dobro. Ali u
sadašnjim okolnostima, pet minuta je predstavljalo čitavu večnost.
Smit brzo skinu svoj kaput, smota ga u zavežljaj i gurnu pod ramena
starije sedokose žene, zabacivši joj glavu unazad kako bi joj otvorio vazdušni
kanal. Potom jednim palcem povuče njenu vilicu napred, sklonivši joj jezik s
puta. Ponovo oslušnu. I dalje nije disala. Nežno joj okrenu glavu u stranu i
opipa joj grlo tražeći bilo kakvu prepreku, ugrušak sluzi ili komadić hrane,
koja je mogla da je guši. Nije pronašao ništa.
Ozbiljnog lica, Smit uze glavu Elene Vedenskaje u šake, prstima joj
zatvori nos i započe reanimaciju disanjem usta na usta, duvajući dovoljno
jako da vidi kako joj se grudi podižu. Na svakih nekoliko sekundi, zastajao
je i ponovo prinosio uvo njenim ustima i nosu, proveravajući da li je počela
samostalno da diše. Međutim, Vedenskaja je i dalje ležala paralizovana,
zureći u nebo očima koje više nisu treptale.
Smit nastavi s reanimacijom pumpajući vazduh u njena pluća. Diši,
pomisli. Hajde, Elena, diši. Dva-tri minuta proleteše u izbezumljenoj
aktivnosti. U daljini se začu zavijanje sirene, koje je postepeno postajalo sve
glasnije.
Pod njegovim prstima, Elenin puls oslabi, nastavi se u još nekoliko
neredovnih otkucaja srca, a zatim stade. Prokletstvo. Smit se prebaci na
kardiopulmonalnu reanimaciju, smenjujući disanje usta na usta s odsečnim,
snažnim pritiscima na njen grudni koš u sve mahnitijem pokušaju da je natera
da diše i obnovi joj rad srca. Ništa nije uspelo.
Fiona kleknu pored njega. „Jesi li uspeo?“, upita ga zabrinuto, pažljivo
govoreći na ruskom.
Smit razočarano odmahnu glavom. „Mislim da je mrtva."
Nekoliko posmatrača iz okupljenoj gomili začu šta pričaju i smesta se
prekrstiše zdesna nalevo, po ruskom pravoslavnom običaju. Jedno ili dvoje
skidoše šešire u znak poštovanja prema preminuloj ženi. Ostali počeše da se
razilaze. Drama je bila gotova.
„Ako je zaista mrtva, trebalo bi da odemo odavde, pukovniče“, predloži
mirno Fiona. „Stvarno ne smemo da dozvolimo sebi bilo kakve zvanične
komplikacije." Podiže plastičnu fasciklu sa beleškama ruske naučnice. „Ne
sad.“
Smit ponovo odmahnu glavom, i dalje nastavljajući sa
kardiopulmonalnom reanimacijom. Racionalno, znao je da je Devinova u
pravu. Ruskoj naučnici sada svakako niko nije mogao više da pomogne. A
uplitanje u policijslcu istragu njene smrti oboje bi ih izložilo riziku. Ako ništa
drugo, njegov lažni identitet Džona Martina nije osmišljen tako da izdrži
detaljno ispitivanje. Međutim, Džon Smit je bio lekar pre nego što je postao
tajni agent. Njegova moralna dužnost bila je da na sve načine pokuša da
pomo-gne ovoj ženi. Sve dok bude nastavio da pumpa kiseonik u njena pluća
i da joj masira srce ritmičnim pritiscima, Vedenskaja je još uvek imala šansu
da preživi, ma koliko mršavu.
A onda je odjednom bilo prekasno da odu.
Crveno-belo vozilo Hitne pomoći, čija je sirena i dalje zavijala, stalo je
pored trotoara. Dok je zavijanje sirene zamiralo, zadnja vrata vozila se
otvoriše, a mršavi čovek bolesnožućkastog lica u belom lekarskom mantilu
iskoči napolje stežući crnu torbu ispod ruke. Dva plećata bolničara izađoše
za njim.
 Doktor pokaza rukom Smitu da se pomeri u stranu i sagnu se nad telo
kako bi brzo, i maltene površno, pregledao telo.
Džon je umorno ustao i otresao sneg s kolena. Skrenuo je pogled s tela
ruske naučnice, potiskujući osećanje poraza i tuge. Pacijenti su umirali. To se
dešava. Ali nikada nije postajalo lakše. Poraz je uvek ostavljao gorak ukus u
ustima.
Ruski lekar usukanog lica opipa puls. Potom se osloni na pete i slegnu
ramenima. „Jadnica. Prekasno je. Više ništa ne mogu da učinim za nju.“
Pokretom glave pozva bolničarime, koji su stajali pored s nosilima koja su
izvukli iz kola Hitne pomoći. „Pa, samo napred, momci. Unesite je u vozilo.
Hajde da je barem sklonimo od pogleda morbidno radoznale gomile.“
Dvojica grmalja ćutke klimnuše glavama i nespretno se sagnuše kako bi
pripremili telo za transport.
I dalje odmahujući glavom, lekar u belom mantilu ustade. Polako se
osvrnu oko sebe, prezrivo osmatrajući sve manju gomilu okupljenih po-
smatrača. Zadržao je pogled na Amerikancima. „Ko od vas može da mi kaže
šta joj se dogodilo? Srčani udar, pretpostavljam?“
„Ne bih rekao“, reče odlučno Smit.
„Zašto ne?“
„Srušila se potpuno iznenada u konvulzijama i grčenju mišića - svega
sekund-dva posle nečega što je izgledalo kao potpuno otkazivanje
respiratornih organa“, odgovori žurno Smit, nabrajajući simptome koje je
primetio. „Njene zenice su takođe pokazivale znakove ekstremnog
skupljanja. Najpre sam pokušao s disanjem usta na usta, a kada joj je srce
prestalo s radom i s kardiopulmonalnom reanimacijom, ali, nažalost, nijedna
tehnika nije dala rezultat."
Ruski lekar upitno podiže obrvu. „Veoma ubedljivo sumirano.
Pretpostavljam da ste medicinski obrazovani, gospodine...?“
„Martin. Džon Martin“, ukočeno odgovori Smit besan na sebe zato što se
tako prirodno i nesvesno prebacio na medicinsku terminologiju, koja se nije
uklapala u njegov tajni identitet. Užasna smrt Elene Vedenskaje očigledno ga
je potresla više nego što je bio svestan. „Ne, nemam nikakvo medicinsko
obrazovanje. Ali, pohađao sam nekoliko kurseva prve pomoći.“
„Samo kurseve prve pomoći? Stvarno? Pokazujete izuzetnu obdarenost.“
Lekar se nasmeši u učtivoj neverici. „Bez obzira, sva sreća da ste ovde.“
 „Jel’? Kako to mislite?“, upita ga obazrivo Smit.
„Vaše znanje i zapažanja biće mi od velike pomoći u popunjavanju
izveštaja o ovom tragičnom slučaju, gospodine Martin“, reče smireno ruski
lekar. „Zbog toga moram da zamolim vas i vašu šarmantnu prijateljicu da
pođete sa mnom u bolnicu.“
Fiona se namršti.
„Ne brinite se, u pitanju je najobičniji rutinski postupak“, reče lekar,
podignuvši ruku u vazduh kako bi ugušio bilo kakve proteste. „Uveravam
vas da će bilo lkakve neugodnosti biti samo privremene.“
Dvojica bolničara završiše vezivanje mrtve žene na nosila, koja zatim
zajedno podigoše. „Pazi na levu nogu“, začu Smit kako je jedan bolničar
grubo promrmljao drugome. „Ne želiš da rukama dodirneš tu stvar.“ Stvar?
Džon oseti kako mu se krv ledi u žilama. Priseti se „pijanog“ mladića koji se
sudario s Elenom i „slučajno“ je ubo vrhom skupljenog kišobrana. Iznenada
se svi simptomi koje je maločas pobrojao poslagaše kako kockice:
otkazivanje respiratornih organa, grčevi, sužene zenice i, konačno, potpuno
otkazivanje rada srca.
Isuse, pomislio je besno. Mora da joj je mladić ubrizgao neku vrstu
smrtonosnog nervnog agensa munjevitog dejstva, najverovatnije varijantu
sarina ili VX. Dodir jedne jedine kapi bilo kog od ta dva toksina s ljudskom
kožom mogla je da izazove smrt. A ubrizgavanje ta dva otrova u krvotok bilo
još delotvornije. Brzo je podigao pogled i video da ga lekar usukanog lica
posmatra s hladnim, proračunatim izrazom lica.
Smit je ustuknuo.
Smeškajući se blago, čovek izvadi iz džepa svog belog mantila mali,
kompaktni pištolj „makarov PSM“, rusku kopiju „valtera PPK“. Držao je
ruku nisko uz bok, nišaneći pravo u Amerikančevo srce. Lagano odmahnu
glavom. „Nadam se da ćete se odupreti porivu da postupite nerazumno,
pukovniče Smit. U suprotnom, bićemo primorani da ubijemo i vas i
gospođicu Devin. A to bi bila prava šteta, zar ne?“
Ljut na samog sebe što je propustio da primeti znake koji su ga
upozoravali da upada u zasedu, Smit napravi grimasu. Drugi čovek mu je bio
izvan dometa. Krajičkom oka snimio je da je vozač ambulantnih kola,
stameni muškarac surovog izgleda kao i ostali, izišao iz kabine. Sada je
stajao pored Fione Devin, držeći pištolj uperen u njena leđa.
 Lice joj je prebledelo od gneva ili straha, ili mešavine oba osećanja.
Smit prisili sebe da bude veoma miran. Pažljivo ispruži i pokaza
otvorene, prazne šake. „Nisam naoružan“, procedi kroz stisnute zube.
„Razumna odluka, pukovniče“, reče s odobravanjem lažni lekar. „Niko ne
bi imao nikakve koristi od bespotrebnih herojskih ispada.“
Dvojica lažnih bolničara grubo uguraše telo Elene Vedenskaje, umotano u
ćebe, u zadnji deo ambulantnih kola. Potom se okrenuše čekajući dalja
naređenja.
„Uđite u vozilo, molim vas“, naredi im čovek bolesno žućkastog,
usukanog lica. „Prvo gospođica Devin.“
Fiona se apatično pope u vozilo. Nosila su zauzimala središnji deo
prostora, ostavljajući dve uzane klupe duž obe strane. Fiona sede na klupu s
leve strane i pomeri se skroz do kraja. Jedan krupni bolničar uđe za njom,
svom težinom sede na drugu stranu te klupe i izvadi pištolj da bi je držao pod
kontrolom.
„Sada je red na vas, pukovniče.“ Čovek u belom mantilu pokaza glavom
prema unutrašnjosti vozila. „Sedite pored gospođice Devin. Ali postarajte se
da vam ruke neprestano budu tamo gde možemo da ih vidimo. U suprotnom,
plašim se da bi Dmitrij mogao da se unervozi, a tada biste, nažalost, završili
mrtvi poput sirote doktorke.“
Još uvek kivan na samog sebe, Džon posluša naredbu. Skliznu na klupu
pored Fione. Tamnokosa žena pogleda ga s nepronicljivim izrazom u plavo-
zelenim očima. U rukama je i dalje držala plastičnu fasciklu s beleškama
Elene Vedenskaje.
„Bez priče“, zareža bolničar na engleskom s teškim naglaskom,
podvukavši svoje naređenje nedvosmislenim pokretom pištolja.
Fiona je blago slegnula ramenima i pogledala u stranu ne progovorivši ni
reč.
Smit se štrecnu u sebi. Našli su se u škipcu uglavnom njegovom
krivicom. Da se nije toliko zadržao uzaludno pokušavajući da spasi život
Elene Vedenskaje, možda su mogli da izbegnu ovu zamku pre nego što se
sklopila oko njih.
Mršavi čovek bledožućkastog lica takođe se pope u tesknu unutrašnjost i
sede preko puta Amerikanaca, stešnjen pored svog znatno krupnijeg
kompanjona. S blagim i ciničnim osmehom na licu uperi pištolj u Džonove
grudi.
Drugi bolničar i golemi vozač zalupiše vrata vozila, zatvorivši njih
četvoro unutra.
Nekoliko trenutaka kasnije, vozilo se pokrenu i odvoji od ivičnjaka.
Sirena i bleštavo plavo rotaciono svetlo ponovo se uključiše, raščišćavajući
put kroz redak večernji saobraćaj. Vozilo Hitne pomoći polako skrenu u
širokom polukrugu, očigledno se zaputivši natrag ka mnogo prometnijoj ulici
Sadovajoj.
Smit oseti kako mu se ledeni znoj sliva niz rebra. Morao je nekako da
iznađe način da ih oslobodi iz ovog pokretnog zatvora - i to uskoro. Nije
imao nikakvih iluzija o tome kakva ih sudbina čeka ukoliko u tome ne uspe.
Pošto pristignu tamo kuda su se zaputili, gde god to bilo, Fiona Devin i on su
praktično mrtvi.
 18

Nešto dalje niz ulicu Povarskaju, visoki prosedi muškarac, pogrbljen nad
upravljačem „lade nive“, sandučastog tamnoplavog terenskog vozila ruske
proizvodnje s pogonom na sva četiri točka, opsova tiho dok je posmatrao
kako lažni bolničari uteruju dvoje Amerikanaca u zadnji deo ambulantnih
kola.
Uzdahnuvši, čovek proveri da li je čvrsto vezao bezbednosni pojas, a
zatim ubaci ključ u kontakt bravu. Govore da sveci čuvaju budale i ludake.
Ako je tako, iskreno se ponadao se da će mu se neki od njih smilovati jer nije
imao dovoljno vremena da uradi nešto promišljeno ili razumno.
Moćni motor „lade nive“ zabrunda i ožive. Bez daljeg oklevanja, čovek
ubaci u brzinu, nagazi papučicu za gas i udalji se od trotoara, pohitavši pravo
prema prednjoj strani kola Hitne pomoći koja su upravo skretala na
Povarskaju.

Smit je sedeo ukočeno u vozilu Hitne pomoći i pažljivo posmatrao pištolj

uperen u njegovom pravcu. Mozak mu je grozničavo radio, munjevitom
brzinom smišljajući i odmah zatim odbacujući niz očajničkih planova za
bekstvo. Nažalost, činilo se da će se svaki plan koji bude smislio pre ili
kasnije završiti njihovom pogibijom.
Vozač iznenada uspaničeno povika nešto. Džon oseti kako se Fiona
napeto ukrutila.
Motor je zaurlao nedaleko od njih, a halabuka je postajala sve jača.
Kočnice prodorno zaškripaše. Vozači okolnih automobila i kamiona polegali
su panično na sirene. A onda Smit oseti žestok udarac koji mu protrese sve
kosti u telu - neko vozilo zakucalo se u kola Hitne pomoći u punoj brzini.
Udarac ga odbaci s klupe. Pao je popreko preko tela Elene Vedenskaje. Oko
njega se prolomiše iznenađeni povici ostalih.
Udareni s boka, klizali su po ulici vrteći se nekontrolisano uz
gromoglasno kidanje metala i zveckanja razmrskanog stakla. Pribori za prvu
pomoć i ostala medicinska oprema poleteše iz pregrada. Oštar, rezak miris
prolivenog benzina i težak zadah pokidanih i zapaljenih guma ispuni skučenu
unutrašnjost.
I dalje se vrteći ukrug, ambulantno vozilo zakuca se u bok stare, zarđale
„volge“ sedan, parkirane pored ivičnjaka i konačno se zaustavi, nagnuto
ukoso pod neobičnim uglom, s izduvanim prednjim gumama, uzdignuto
visoko na trotoaru. Zaglušujuća buka je zamrla.
Smit pogleda oko sebe.
Prvi iznenadni udarac odbacio je unazad lažnog lekara, koji je snažno
glavom udario o metalnu unutrašnjost. Izgledao je ošamućeno. Mlaz krvi
slivao mu se niz obraz mršavog, bledunjavog lica. Ali još je stezao „makarov
PSM“ u šaci.
Munjevito reagujući, Džon se pridiže na kolena.
Lekar razrogači oči. Mumlajući, nanišanio je i počeo kažiprstom da
povlači okidač. Tada Smit suknu napred, zamahnu desnom rukom i odgurnu
bridom šake cev pištolja u stranu taman u trenutku kad je „makarov“ opalio.
U skučenom prostoru, zvuk pucnja zaglušujuće odjeknu. Praćen bleskom
plamena, metak malog kalibra probi rupu u podu, tupo udari u asfalt i
rikošetira u stranu.
U istom trenutku Džon zari levu pesnicu u lice čoveka u belom.
Od strahovite siline udarca glava lažnog lekara odlete unazad, ka zidu
vozila. Još krvi isprska metal. Čovek u belom mantilu zaječao je u agoniji.
Oči mu se obrnuše naviše, a on se otromboljeno presamiti napred, izgubivši
svest. Mali pištolj mu ispade iz šake na klupu pored njega.
Smit posegnu rukom ka pištolju a zatim se ukoči.
Nadlanicom ogromne šake, kršni bolničar je već oborio Fionu Devin na
pod. Ležala je sklupčana pod njegovim stopalima, a crvena masnica, koju je
ostavila čovekova ručerda, jasno se videla na njenom bledom obrazu. Čovek
je sada nišanio niz cev svog pištolja, „makarova“ kalibra 9 milimetara. I to
pravo u Smitovo lice.
Onda se tamnokosa žena pokrenu zapanjujućom brzinom.
Dok se pridizala na kolena, izvukla je tanku skakavac iz korica skrivenih
u sari elegantne čizme. Kako je pipnula dugmence na dršci, deset centimetara
duga oštrica od iskoči i zablista okrutno na svetlosti. S ledenom rešenošću
ubola je grmalja u vrat. Dugačko i usko sečivo zarilo se duboko, presekavši
mu dušnik i karotidnu arteriju u jednom jedinom moćnom potezu.
Ruski bolničar užasnuto ispusti pištolj i očajnički zagreba šakama po
strašnoj rani. Mlazevi jarkocrvene krvi prsnuše po unutrašnjosti kola Hitne
pomoći, isprva snažno šikljajući sa svakim otkucajem srca, a onda počeše da
jenjavaju - čovekova životna snaga je isticala. I dalje se očajnički držeći za
zjapeću ranu na vratu, umirući čovek se polagano sruši postrance. Kliznu na
pod pored beživotnog, u ćebe umotanog tela Elene Vedenskaje. Krv je
prestala da šiklja između njegovih zgrčenih prstiju. Zadrhtao je još jedanput,
a onda se zauvek umirio.
I sama bleda ko kreč, Fiona brzo obrisa oštricu noža o leđa čovekovog
kaputa. Ruke su joj blago drhtale dok je vraćala sečivo u dršku skakavca, a
zatim nož u čizmu.
„Nikada ranije nisi ubila čoveka?“, upita je mirno Smit.
Fiona odmahnu glavom. „Nisam.“ Iscedila je slabašan osmeh. „Ali
brinuću o tome kasnije... pod pretpostavkom, naravno, da preživimo narednih
nekoliko minuta.“
Smit klimnu glavom. Lekar i jedan bolničar bili su izbačeni iz igre, ali još
uvek su bili suočeni s najmanje dvojicom neprijatelja. „Umeš li da ru-kuješ
pištoljem?“
„Umem.“
Smit uze oba pištolja i pruži joj manji „makarov PSM“. Brzo proveri
oružje kalibra 9 mm, uverivši se da je otkočeno i da je metak u cevi. Fiona
učini isto sa svojim pištoljem.
Utom glasno lupanje odjeknu na zatvorenim vratima. „Fiona?“, začu se
duboki glas sa spoljašnje strane slupanog ambulantnog vozila. „Ovde Oleg.
Jeste li ti i doktor Smit neozleđeni?“
Džon se munjevito okrete s podignutim „makarovom“, spreman da otvori
paljbu. Međutim, tamnokosa žena nežno spusti šaku na njegov zglob, gurajući
oružje nadole. „Ne pucaj“, reče mu mirno. „On je prijateij.“ Potom se glasno
odazva: „Aha, dobro smo. I slobodni smo.“
„Šta je s ostalima? Mislim, ljudima koji su vas zarobili?"
„Oni su izvan upotrebe“, izveštavala je u kratkim crtama. „Jedan zauvek.
Drugi je još živ, ali već će imati paklenu glavobolju.“
„To je dobro!“ Vrata se otvoriše. Visoki muškarac širokih ramena sa
žbunom srebrnosede kose stajao je ispred. U jednoj ruci držao je pištolj
opremljen prigušivačem. Drugom rukom im pokaza da izađu. „Hajdete! Brzo!
Imamo vrlo malo vremena pre nego što stigne milicija."
Smit je zgranuto zurio u drugog čoveka. Njegovo ponosno lice s velikim
nosem, koji kao da je preslikan s novčića starog Rima, nije se moglo zameniti
ni sa jednim drugim. Ali, mirno reče: „Kirov. Majku mu, nek sam proklet.
General-major Oleg Kirov iz ruske Federalne službe bezbednosti.“
„Ne više, doktore“, slegnu Kirov moćnim ramenima. „Penzionisali su me,
Džone. Bacili su me u staro gvožđe, kako vi Amerikanci imate običaj da
kažete“, reče suvo. „Ljudi u Kremlju su zaključili da nisam dovoljno odan
njihovim snovima o ponovnom uspostavljanju starog poretka.“
Džon kratko klimnu glavom. Pre nekoliko godina tesno je sarađivao s
visokim, plećatim ofciirom Federalne službe bezbednosti, priključivši se
očajničkom lovu na kontejner prepun smrtonosnih klica malih boginja,
ukraden iz jedne ruske ustanove za razvoj biološkog oružja. Od tada se često
pitao kako Kirov, toliko blisko povezan s političkim reformatorima svoje
zemlje, podnosi tiransku vladavinu predsednika Dudareva i njegove klike.
Sada je saznao.
„Prijateljsko čavrljanje i razmenjivanje vesti o karijerama moraće da
sačeka", prekide ih Fiona. „Trebalo bi da krenemo.“ Mahnu rukom ka ulici.
„Kako izgleda, privlačimo popriličnu gomilu.“
„Istina“, složi se Kirov, bacivši pogled preko ramena. Automobili koji su
naglo zakočili da bi izbegli sudar koji je on izazvao, stajali su nasumično
razbacani po ulici. Nekoliko vozača izašlo je iz svojih vozila da bi procenili
štetu. Drugi, koji su čuli halabuku, izlazili su iz okolnih stambenih zgrada,
restorana i kafea. Nekoliko posmatrača uzbuđeno je pričalo u mobilne
telefone, verovatno pozivajući miliciju ili Hitnu pomoć.
Kirov ponovo pogleda dvoje Amerikanaca. „Imate li ono po šta ste došli?
Te beleške koje vam je donela doktorka Vedenskaja?“
„Ovde su“, reče Fiona, obazrivo izvlačeći plastičnu fascildu umrljanu
krvlju s mesta gde je podletela prilikom sudara.
Smit se oštro okrenuo prema ošamućenom čoveku u belom mantilu,
šćućurenom u ćošku ambulantnih kola. Tobožnji lekar tiho je ječao, lebdeći
na granici svesti. „Povedimo tog kučkinog sina sa sobom. Imam nekoliko
pitanja za njega. Na primer, kako je, dođavola, znao moje pravo ime i čin.“
Bivši oficir Federalne službe bezbednosti klimnu glavom. „Izvanredno
pitanje. Ako ništa drugo, biće korisno saznati ko mu je izdao naređenja i
kuda vas je vodio.“
Smit i Kirov zajedno izvukoše čoveka usukanog, bolesno žućkastog lica
iz kola Hitne pomoći na ulicu. Retka kosa na potiljku njihovog zarobljenika
bila je ulepljena sada već zgrušanom krvlju. Oči su mu bile poluzatvorene i
očito nije mogao da fokusira pogled. Podupirući povređenog čoveka između
sebe, Smit i Kirov ga napola preneše, a napola odvukoše oko kola Hitne
pomoći. Fiona je hodala pored njih, i dalje oprezno posmatrajući neveliku, ali
sve brojniju gomilu radoznalaca, privučenih stravičnom saobraćajnom
nesrećom.
Džon tiho zazvižda. Čitav prednji deo ambulantnog vozila bio je razlupan
u sudaru i pretvoren u zgužvanu masu iskrivljenog metala i polomljenog
stakla. Još uvek vezani bezbednosnim pojasevima, vozač i drugi bolničar,
koji su sedeli u kabini, visili su otromboljeno s prednjih sedišta. Obojica su
još držala oružje. I obojica su bila ustreljena namrtvo s male razdaljine.
Smit baci pogled na Kirova. „Tvojih ruku delo, pretpostavljam?“
Drugi čovek trezveno klimnu glavom. „Žalosno, ali neophodno. Nisam
imao dovoljno vremena za privremene mere.“ Pokaza rukom na tamno-plavu
„lada nivu“, preprečenu preko ulice pored smrskanog ambulantnog vozila.
„Hajdemo. Naša kočija čeka.“
Smit je pogledao malo terensko vozilo i zapazio da je rešetka pogona na
sva četiri točka smrvljena, hauba ulubljena i farovi polupani. Začuđeno je
podigao jednu obrvu. „Misliš li da je ova kršina još uvek u voznom stanju?“
„Nadajmo se, Džone“, reče mu Kirov uz slabašan osmeh. „U suprotnom,
čeka nas veoma duga šetnja po ciči zimi, naočigled pola Moskve.“ Rus
prisloni njihovog ošamućenog zatočenika uz bok „lade“ i otvori zadnja vrata.
„Ubacimo ga unutra. Gospođica Devin sedeće napred pored mene. Ti sedi na
zadnje sedište i drži pištolj našeg gosta na nišanu. Pobrini se da ostane na
podu, van pogleda.“
Smit klimnu glavom. Zatim se okrenu prema lažnom lekaru Hitne pomoći,
koji je gledao mutnim očima. „Ulazi unutra, druškane“, zareža i pištoljem
usmeri čoveka, koji se teturao, prema otvorenim vratima.
 Beng!
Glava njihovog zatvorenika je eksplodirala, prosvirana metkom velike
brzine, ispaljenim iz puške. Krv i komadići smrskane lobanje isprskaše
tapaciranu unutrašnjost „lade nive“. Beživotno telo skokalo se niz stranu
terenskog vozila.
„Lezite na zemlju! U zaklon!“, zaurla Smit. Bacio se na snegom pokriveni
asfalt tačno u trenutku kada je sledeći hitac smrskao prozor tik iznad njegove
glave. Krhotine slomljenog stakla popadaše mu po vratu i zasuše ulicu oko
njega.
Kirov i Fiona potrčaše u zaklon i baciše se ničice iza sandučastog
terenskog vozila ruske proizvodnje.
Uspaničeni iznenadnom puščanom paljbom, građani privučeni
saobraćajnom nesrećom razbežaše se u svim pravcima kao jato preplašenih
gusaka. Poneki se zakloniše iza vozila parkiranih duž ulice. Drugi se
oteturaše natrag u okolne građevine.
Uhvaćen na brisanom prostoru, na pogrešnoj strani terenskog vozila, Smit
se zakotrlja udesno prema skloništu koje su mu pružala uništena kola Hitne
pomoći. Treći metak kalibra 7.62 milimetra pogodi asfalt svega nekoliko
centimetara dalje od njega. Komadići otkinutog asfalta poleteše u vazduh i
prozviždaše pored Smitovog uveta, zujeći glasno kao razbesneli smrtonosni
stršljen.
Dahćući od straha i napora, Džon se baci u stranu i zakotrlja još brže.
Stigao je do razlupanog kombija Hitne pomoći i stao. Četvrti hitac je probio
iskrivljeni metal i odbio se o čeličnu karoseriju, zasipajući ga vodoskokom
varnica i majušnim, nazubljenim opiljcima maltene istopljenog čelika. Trgnuo
se i otresao vreli metal s kože.
Mozak mu je grozničavo radio, razmatrajući opcije koje imaju. Šta sad?
Sve dok su skriveni iza čvrstog zaklona, relativno su zaštićeni od nevidljivog
snajperiste. Međutim, tako su i priklještenim i nemoćni da se pokrenu ili da
efektivno uzvrate udarac, a Smit je sada čuo zavijanje sirena koje im se
približavalo iz nekoliko različitih pravaca.
Odmahnu glavom. Nije dolazilo u obzir da ostanu i padnu u ruke
moskovskoj miliciji, naročito ne u situaciji kad imaju beleške Elene
Vedenskaje u ruci i četiri mrtva neprijateljska agenta na ulici. Čvršće stegnu
„makarov“ kalibra 9 mm u šaci, psihički se pripremajući da pojuri nazad ka
mestu gde su čučali Oleg Kirov i Fiona Devin.

***

Stotinu pedeset metara dalje niz ulicu Povarskaju, Erik Brant kleknu
pored otvorenih vrata crnog „mercedesa“. Drugi čovek ležao je na putu pored
njega, piljeći napregnuto kroz teleskopski nišan snajperske puške „dragunov
SVD“.
„Sklonili su se u zaklon“, izvesti ga mirno snajperista. „Ali sam barem
uspeo da smaknem Sorokina.“
Brant se namršti. Lažni lekar hitne pomoći, bivši oficir KGB po imenu
Mihail Sorokin, bio je jedan od njegovih najpouzdanijih agenata, hladnokrvni
profesionalni ubica, koji nikada nije uprskao dodeljeni zadatak. To jest, sve
dosad. Onda slegnu ramenima, odbacivši trenutno osećanje žaljenja. Premda
ga je ljutilo što je morao da naredi da ubiju Sorokina, nije imao drugog
izbora. Nije smeo da rizikuje i ostavi nekog svog operativaca živog u
neprijateljskim rukama. „Možeš li da isteraš Amerikance na otvoreno?“
Drugi čovek blago odmahnu glavom. „Ne dovoljno brzo.“ Zatim slegnu
ramenima. „Ubiću ih ukoliko se pomole na ulici, ali ne mogu da pogodim ono
što ne mogu da vidim.“
Brant smrknuto klimnu glavom.
Snajperista odmaknu oko od teleskopskog nišana i pogleda u svog
pretpostavljenog. „Hoćemo li da sačekamo da ih milicija uhapsi? Prvi odred
stići će za svega nekoliko minuta.“
Brant razmisli o tome. Zahvaljujući Alekseju Ivanovu, imao je zvanične
akreditive koji bi prošli pregled lokalne policije. Ukoliko bi milicija uhva-tila
Amerikance, svakako bi imao način da ih zaplaši dovoljno da mu ih predaju
u ruke. Međutim, bez obzira na ishod konkretno ove situacije, neotesani i
sumnjičavi starešina Trinaeste direkcije shvatio bi da ga je Brant slagao i da
je najmanje jedan američki obaveštajac iskorišćavao proboj u bezbednosti
projekta Hidra.
Plavokosi se namršti. U tom slučaju, bilo bi bolje da stavi šefa ruskih
špijuna pred svršen čin - sa leševima Smita, Fione Devin i njihovog
nepoznatog saučesnika, ukoliko je neophodno, ili, ako je ikako moguće, sa
živim zarobljenicima koji odmah mogu na ispitivanje. Pogleda u snajperistu,
koji je čekao njegovo naređenje. „Preseći ćemo im glavnu odstupnicu“,
odluči. „Onesposobi njihovo vozilo.“
Čovek smireno klimnu glavom. „Prosto ko pasulj, her Brant.“
Zatim je ponovo prislonio desno oko na teleskopski nišan, ovlaš pomerio
cev puške u stranu i pritisnuo okidač. Snajperska puška „dragunov SVD“
opali, a njena dugačka, fino izbalansirana cev nežno se trznu unazad.

***

Smit se iskobelja i pretrča preko kratkog, brisanog prostora između kola

Hitne pomoći i Kirovljevog terenskog vozila s pogonom na sva četiri točka.
Kroz vazduh se prolomi još jedan pucanj. I dalje trčeći kao sumanut, Smit se
baci napred, zakotrlja i dočeka u čučnju iza ulubljenog prednjeg dela „lade
nive“. Obema šakama je stezao „makarov“, spreman da za tili čas zapuca na
bilo koju metu koja se pojavi na vidiku.
„Veoma akrobatski izvedeno, doktore“, uzviknu zlurado Kirov. Prosedi
Rus i Fiona Devin su ležali opruženi potrbuške na zemlji nekoliko metara
dalje. „Zavidim ti na mladalačkoj okretnosti.“
Smit mu na silu uzvrati osmeh, bolno svestan bubnjanja pulsa u ušima.
Snajperista koji ih je držao na nišanu bio je previše dobar. I previše blizu,
dovoljno da pogodi koju god hoće metu s apsolutnom preciznošću.
„Lada niva“ se najednom zaljulja, pogođena još jednim metkom kalibra
7.62 milimetra. Hitac prolete kroz karoseriju, udari u motor i odbi se naviše,
kroz zgužvanu haubu. U roku od svega nekoliko sekundi, snajperista promeni
metu i opali ponovo, ovog puta poslavši metak u rezervoar sa gorivom „lade
nive“. Kroz probušeni metal benzin poče da curi na ulicu sve jače. Naredni
metak pogodi kontrolnu tablu, razbijajući instrumente i kidajući žice.
Snajperista uništava „ladu nivu“, naglo shvati Smit, metodično pucajući u
svaki ključni sistem i komponentu vozila. „Pokušavaju da nas onemoguće da
pobegnemo“, reče ozbiljno ostalima. „Drže nas u šah-matu dok milicija ne
stigne.“
Fiona klimnu glavom i ugrize se za usnu. „Ima li neko neku ideju?“
„Odlazimo“, reče jednostavno Kirov. „Odmah.“
Fiona se zagleda u njega u neverici. „A kako tačno predlažeš da to
uradimo?“,upita. „Ova ulica će za koji minut vrveti od milicajaca. Nećemo
preći ni dva stambena bloka pešice. A najbliža stanica metroa udaljena je
barem kilometar."
„Uzećemo neki automobil“, odgovori Kirov samozadovoljno i pokaza
palcem preko ramena. „Pogledaj. Imamo tušta i tma opcija, možemo da
biramo.“
Smit i Fiona se okrenuše. Rus je bio u pravu. Po ulici je bilo raštrkano
najmanje desetak vozila, iz kojih su njihovi uspaničeni vlasnici pobegli kada
je započela pucnjava. Većina je bila napuštena u takvoj žurbi da su se
ključevi i dalje klatili u kontakt-bravama. Motori nekih automobila još su
radili.
Džon brzo klimnu glavom. „Dobra ideja.“ Pogleda u Kirova. „Ali
moraćemo da nekako odvučemo pažnju snajperiste. U suprotnom će nas po-
skidati jednog po jednog pre nego što pređemo deset metara.“
„Lada niva“ se ponovo zatrese, pogođena još jednim metkom velikog
kalibra. Slatkasti zadah benzina postade jači. Gorivo se izlivalo ispod auta i
polako pravilo krivudavi putić kroz štrokavi sneg, nagomilan oko točkova.
„Istina“, složi se Kirov. Zatim zavuče ruku u džep kaputa i mirno izvadi
kutiju šibica. Zubi mu bljesnuše kad se nasmeja brzo kao ptica grabljivica.
„Na svu sreću, sredstva za takvo odvlačenje pažnje nam se nalaze pri ruci.“
Kresnuo je jednu jedinu šibicu i vratio je u kutiju, koja je buknula u tren
oka. Onda, bez ikakvog upozorenja, bivši oficir FSB hitnu zapaljenu kutijicu
šibica pod „ladu nivu“, pravo u najveću baricu benzina, koja planu za tili čas.
Jarkobeli plamenovi suknuše visoko u vazduh i zahvatiše litre goriva, koje se
i dalje bućkalo u izrešetanom rezervoaru. U roku od svega nekoliko sekundi,
vatra je u potpunosti progutala čitav zadnji deo tamno-plavog terenskog
vozila.

S položaja nasred ulice Brant je video kako se plamenovi iznenada

pojavljuju ispod „lade nive“ i munjevito šire sve dok čitavo vozilo nije bilo
obavijeno vatrom. Crni dim lomače pokulja u vazduh. „Odlično odrađeno,
Fadejeve", reče svom snaiperisti.
Smit i ostali bili su uhvaćeni u klopku. Uz malo sreće, vatra će ih isterati
iz zaklona pravo na nišan spremnog snajperiste. Ako ne, Amerikanci su bar
ostali bez vozila i bilo kakve stvarne mogućnosti da pobegnu od milicije,
koja se munjevito približavala.
Medutim, kada je oblak dima počeo brzo da se širi ulicom, Brantov
osmeh izblede. Građevine i čitavi delovi ulice iza zapaljenog terenskog
vozila su bili skriveni od njegovog pogleda, zaklonjeni tmastim dimom.
Dimna zavesa očigledno je služila kao paravan, skrivajući begunce od
pogleda. „Imaš li mete na nišanu?", upita oštro.
„Negativno. Dim je isuviše gust", reče snajperista opružen na ulici.
Odvoji oko od teleskopskog nišana i pogleda u Branta. „Šta naređuješ?"
Brant oslušnu sve glasnije policijske sirene. Lice mu se smrači. Rusi će
stići ovamo za nekoliko trenutaka. „Ostavićemo ih ruskoj miliciji i
pokupićemo ih iz pritvora“, obrecnu se konačno. „Neće stići daleko pešice.“

***

Smit je ležao potrbuške iza plamteće „lade nive“ s pogonom na sva četiri
točka. Ovoliko blizu plamenu mogao je da oseti kako mu vrelina prlji lice.
Dim ga je štipao za oči. Udahnu plitko, pokušavajući da ne izbegne preveliku
koncentraciju reskih isparenja. Vidljivost oko njih smanjila se na svega
nekoliko metara dok se oblak dima valjao preko ulice. Baci pogled ka
Kirovu i Fioni.
Rus zadovoljno klimnu glavom. „Sada krećemo.“
Bez imalo oklevanja, oni se okrenuše i potrčaše. Kirov ih povede prema
malom automobilu s dvoje vrata, prljavobelom „moskviču“, koji je očevidno
dobio svoje sledovanje saobraćajnih nezgoda i oštrih ruskih zima. Istrošeni
motor veličine kosilice za travu je kašljucao i brektao, a vozač je ostavio
kola u leru i pobegao.
Džon klimnu glavom za sebe, odobravajući Kirovljev izbor. Od svih
automobila ostavljenih na ulici „moskvič“ je bio najjeftiniji, najneutralnije
boje i najneupadljiviji. Na ulicama Moskve bilo je više desetina hiljada baš
takvih vozila. Čak i ako ih neko primeti u omalenom automobilu, milicija će
imati mnoštvo problema da ih pronađe u moru ostalih.
Fiona se smesti na uzano zadnje sedište, Kirov na vozačko a Smit do
njega. Rus ubaci menjač u rikverc i brzo krete unazad, oštro motajući volan
udesno. „Moskvič“ napravi luk i završi okrenut prema pravcu iz kojeg je
došao.
 Kirov sporo krete prema istoku, namerno poštujući ograničenje brzine.
„Oleg“, upozori Fiona najednom, nagnuvši se preko širokog ramena Rusa.
Pokaza rukom napred prema štrokavoj šoferšajbni. Bleštava rotaciona plava
svetla pojaviše se na vidiku, jureći niz ulicu ka njima munjevitom brzinom.
„Imamo društvo.“
Prvi milicijski auto približavao se mestu prijavljene saobraćajne nesreće i
puškaranja.
Kirov smireno klimnu glavom. „Vidim ih.“ Ponovo smota upravljač
udesno i skrete u uzanu bočnu uličicu. Odveze se još nekoliko desetina
metara dalje a zatim stade uz trotoar, parkirajući se tačno ispred zgrade
mongolske ambasade. Elegantna građevina iz 19. veka, u kojoj je sada bila
smeštena ambasada Litvanije, nalazila se tik preko puta ulice. Bivši oficir
FSB posegnu rukom i isključi prednje farove „moskviča“. Ostavio je
uključen motor.
Smit se promeškolji na skučenom sedištu, iskrivivši vrat unazad kako bi
pogledao kroz neveliki zadnji prozor automobila.
Već sledeće sekunde, prvi milicijski automobil projuri pored bočne
uličice u punoj brzini i odjuri niz Povarskaju ulicu. I ostali projuriše jedan za
drugim dok su im sirene zavijale.
Sve troje odahnuše s olakšanjem. Kirov polako posegnu rukom za menjač
i ponovo ubaci u brzinu. Potom dade gas i pođe na jug, zalazeći dublje u
rejon Arbat.
„Šta nam je sledeći potez?“, mirno upita Smit.
Stariji muškarac slegnu ramenima. „Najpre ćemo potražiti mesto gde
ćemo moći da se ratosiljamo ovog automobila, diskretno ukoliko je ikako
moguće. A zatim ćemo pronaći bezbednu kuću za tebe i gospođicu Devin.“
„A posle?“
„Pokušaću da smislim neki način da vas prokrijumčarim iz Rusije što je
pre moguće“, odgovori bezizražajnim glasom Kirov. „Posle svega što se
večeras izdešavalo, Kremlj će mobilisati svaki element državne bezbednosti
kako bi vas pronašao.“
„Ne odlazimo iz Rusije, Oleg“, reče mu čvrsto Fiona. „Bar ne još uvek.“
„Fiona!“, usprotivi se Kirov. „Ne budi budala! Šta misliš da možeš da
postigneš ako ostaneš u Moskvi?“
„Još uvek nemam pojma“, reče tvrdoglavo ona. „Ali znam da još imamo
posao koji moramo da obavimo. A sve dok je tako, ne nameravam da
podvijem rep i pobegnem.“
Podigla je krvavu plastičnu fasciklu u vazduh. „Ta đubrad je ubila Elenu
Vedenskaju da je spreče da nam preda ove medicinske izveštaje. Istina?“
Obojica muškaraca sporo klimnuše glavama.
„E, onda, kako ja to vidim, pukovnik Smit i ja treba da damo sve od sebe
kako bismo otkrili tajne sadržane u ovim izveštajima“, odbrusi im tamnokosa
žena.
 19

BERLIN

Bundeskriminalamt (BKA) - Savezna kriminalistička policija Nemačke je

nemački ekvivalent američkom Federalnom istražnom birou. Kao njihove
kolege u FBI, nekoliko hiljada oficira i forenzičkih stručnjaka BKA pruža
podršku i koordinira saradnjom zasebnih policijskih snaga šesnaest nemačkih
saveznih država. I BKA je, baš kao FBI, odgovoran za istraživanje širokog
spektra zločina visokog nivoa; u njih spadaju i međunarodna trgovina oružjem
i narkoticima, pranje novca i terorizam.
Agencija se nalazila usred sveobuhvatne reorganizacije. Najveći deo
osoblja i odeljenja postepeno se premeštao u Berlin, pa se unapred znalo da
će doći do izvesne zbrke i meteža dok se jedinice BKA razmeštaju po
nepoznatim lokacijama širom grada.
Izuzetak nije bilo ni Odeljenje za državnu bezbednost, zaduženo za
istraživanje političkih zločina visokog nivoa koji su pretili saveznoj državi.
Njegovi oficiri i kancelarijski službenici sa sedištem u Berlinu sada su
zauzimali petospratnicu u Nikolajvirtelu, četvrti Svetog Nikole, lavirintu
prometnih avenija, ulica, restorana i malih muzeja postavljenih duž opekama
popločanih obala reke Špreje. Građevina je predstavljala modernu
rekonstrukciju nekoliko stoleća starog zdanja u kojem su nekada boravili
srednjovekovni trgovci i zanatlije.
U predvorju zgrade, Oto From je sedeo iza dugačkog šaltera na samom
početku duge i dosadne noćne smene. From zevnu, već smoren čitanjem žute
štampe, koju je doneo kako bi prekratio vreme. Posle završetka tehničke
škole, From se priključio Bundeskriminalamtu kao niži uniformisani
pripadnik obezbeđenja, maštareći o tome kako će jednog dana biti unapređen
u čin glavnog detektiva na osnovu vlastitih vrlina i zasluga. Dvadeset godina
kasnije i dalje je bio zarobljen na istom besperspektivnom poslu, premda je,
istini za volju, sada imao znatno veću platu i punih šest nedelja godišnjeg
odmora.
Ulazna vrata se otvoriše i ulete svež, prohladan vazduh.
From podiže pogled sa časopisa žute štampe. Visoka i dugonoga mlada
žena s modernom kratkom, maltene oštrom kosom kestenjaste boje, pravim
nosem, čvrstom bradom i veoma sjajnim, tamnoplavim očima, pođe preko
foajea pravo prema stolu za kojim je sedeo. Već je počela da otkopčava
dugačak zimski kaput, otkrivajući pritom vitko telo s malim, ali čvrstim
grudima, od kojih mu srce brže zakuca.
Fromove oči zasijaše pri pogledu na tako atraktivnu ženu, posebno zato
što nije nosila burmu na domalom prstu leve ruke. Bivša devojka izbacila ga
je iz svog stana pre nepunih šest meseci, a sada su ga svi ortaci nagovarali da
se „vrati u igru“. From se nesvesno uspravi u stolici i rukom zaliza neurednu,
sve ređu kosu. „Izvolite, fraulein?“, reče učtivo. „Mogu li nekako da vam
pomognem?“
Žena mu s blistavim osmehom pruži identifikacionu karticu
Bundeskriminalamta. „Sigurna sam da možete. Zovem se Petra Vogel. Radim
u Odeljenju za informacione tehnologije u Visbadenu.“ Potom spusti svoju
kožnu akten-tašnu na pult i otvori je; ukaza se niz cedeova ugneždenih u
odvojenim pregradama. „Došla sam da instaliram nove programske dopune u
vašu lokalnu kompjutersku mrežu.“
From pogleda u nju, nemoćan da sakrije zbunjenost. „Sada? Ali maltene
svi zaposleni su već otišli kući.“
„Upravo u tome i jeste poenta“, reče mu ljubazno mlada žena, i dalje se
smešeći. „Vidite, da bih instalirala programske dopune moguće je da ću
morati da na sat-dva isključim delove vašeg sistema. Ovako nikome neću
smetati, niti će bilo ko od zaposlenih gubiti dragoceno vremena, potrebno za
rad na kompjuteru.“
„Ali i dalje vam je potrebno službeno ovlašćenje da to uradite“,
promrmlja From, brzo preturajući po hartijama nagomilanim na stolu. Zatim
zbunjeno pogleda u nju. „Ali ja ovde ne vidim nikakvo odobrenje za
instaliranje tih programskih dopuna. Ovde nema ničega. Takođe, herr Zentner,
naš specijalista za informacione tehnologije, trenutno se nalazi na
tronedeljnom godišnjem odmoru. Negde na plažama Tajlanda,
pretpostavljam.“
„Blago njemu“, reče zavidljivo žena kestenjaste kose. „I ja bih želela da
mogu da odem i izležavam se na suncu i pesku, takođe.“ Zatim uzdahnu.
„Gledajte, nemam pojma zbog čega nemate odgovarajuću papirologiju. Mora
da je neko negde uprskao stvar. Trebalo je da vam juče pošalju svu potrebnu
papirologiju iz Visbadena.“
Preturala je nekoliko sekundi po unutrašnjim pregradama akten-tašne i
konačno izvadila presavijeni list papira. „Ovo je moj primerak. Vidite?“
Nervozno grickajući donju usnu, čuvar ustade iz stolice. Brzo pročita list
hartije koji mu je žena pružila. Na papiru sa zvaničnim zaglavljem i potpisom
direktora Odeljenja za informacione tehnologije bilo je odštampano naređenje
stručnjaku za kompjutere Petri Vogel da izvrši ažuriranje kompjuterskog
sistema u kancelarijama BKA u četvrti Svetog Nikole.
Fromove oči zablistaše kada je primetio nesaglasnost. „U ovome je
problem!“, reče pokazujući na broj telefona odštampan na vrhu dokumenta.
„Dokument je poslat na pogrešnu adresu. Broj našeg faksa se završava na 46-
46. Ali, vaša kancelarija u Visbadenu ga je umesto toga poslala na 46-47. To
je verovatno broj lokalne pekare ili cvećare ili nečeg sličnog.“
Mlada žena se nagnu napred da lično pogleda grešku, prinoseći lice
veoma blizu njegovom. From proguta knedlu, odjednom osetivši kako ga
okovratnik košulje i kravata stežu i guše. Svež, cvetni miris njenog parfema
ispuni mu nozdrve.
„Neverovatno“, promrmlja ona. „Zabrljali su stvar. A kancelarija u
Visbadenu je zatvorena sve do sutra ujutru.“ Uzdahnu duboko. „Pa, šta ja
sada da radim? Da se vratim u hotel i dignem sve četiri u vazduh dok čekam
da tupava sekretarica mog direktora razmrsi zbrku koju je on napravio?“
From bespomoćno slegnu ramenima. „Žao mi je“, reče. „Ali ne znam šta
drugo možete da uradite.“
Žena kestenjaste kose razočarano uzdahnu. „To je prava šteta.“ Blago
napućivši usne, poče da zatvara akten-tašnu. „Vidite, zaista sam želela da
večeras završim ovaj projekat, kako bih sutra mogla da uzmem slobodan dan
i prošetam se Berlinom.“
Fromu se učini da je u njenim rečima primetio tanani nagoveštaj. Pročisti
grlo i reče: „Imate li prijatelje ovde koje nameravate da posetite? Ili možda
porodicu?“
 „Zapravo, nemam.“ Pogleda ga značajno tamnoplavim očima ispod
dugačkih, poluspuštenih trepavica. „Nadala sam se da ću steći novog
prijatelja. Nekoga ko poznaje Berlin kao svoj džep. Nekoga ko bi mogao da
mi pokaže grad... a možda čak i da me izvede u najuzbudljivije nove
klubove.“ Potom žalostivo uzdahnu. „Ali izgleda da ću umesto toga morati da
provedem dan ovde, pokušavajući da završim posao pre nego što krene moj
voz za Visbaden...“
„Ne, ne, frojlan“, reče From s knedlom u grlu. „To neće biti neophodno."
Podiže njeno ovlašćenje u vazduh. „Gledajte, ovo je prilično jednostavno.
Napraviću kopiju ovog ovlašćenja za našu arhivu. Onda ćemo se naprosto
pretvarati da je stigla faksom, kao što je i trebalo. A vi zatim lepo završite
svoj posao večeras, baš kao što ste i planirali.“
„Učinili biste to za mene? Zaobišli biste pravila, hoću da kažem?“,upita
ga mlada žena.
„Nego šta“, odgovori izražajno From, isprsivši grudi. „Apsolutno. Ja sam
stariji oficir obezbeđenja na dužnosti. Tako da to nije problem. Ama baš
nikakav problem.“
„To bi zaista bilo divno“, reče žena očarano, smešeći se Fromu na način
od kojeg mu se usta osušiše.

Dvadeset minuta kasnije, žena koja se predstavila kao Petra Vogel stajala
je na odmorištu praznog desetog sprata građevine i posmatrala kako From
teško silazi natrag niz centralno stepenište, koje se spuštalo do prizemlja.
Pošto je čuvar nestao s vidika, agent američke Centralne obaveštajne
agencije Rendi Rasel zgađeno nabra nos. „Kakav idiot", promrmlja. „Srećom
po mene.“
Potom duboko udahnu, koncentrišući se za rizičan posao koji ju je čekao.
Pošto se koketno provukla kroz kapiju zamka, kucnuo je čas da na prepad
zauzme unutrašnje utvrđenje. Zavuče ruku u unutrašnjost kaputa i izvadi par
hirurških rukavica od lateksa.
Rendi navuče rukavice, a zatim se okrete i uđe u sobu čija vrata joj je
otključao vazda korisni Oto From. Nosila je niz kalauza koji bi odradili
posao, ali je bilo lepo što nije morala da ih upotrebi. Čak i najsofisticiraniji
kalauzi ostavljali su sićušne ogrebotine po unutrašnjosti brave, a one bi se
videle prilikom pažljivog istraživanja. Uspeh ove operacije zavisio je od toga
da li će Raselova ući i izaći iz zgrade u Nikolajvirtelu bez ostavljanja ijednog
dokaza na osnovu kojeg bi da povežu CIA sa čudnim i neobjašnjivim
postupcima lažne Petre Vogel.
Zatvorila je za sobom vrata, a zatim pažljivo pogledala raspored
prostorije. Tiho zujeći i škljocajući, različiti delovi elektronske opreme -
sofisticirani serveri, modularni koncentrator 9 i ruteri - prekrivali su zidove,
povezani lavirintom kablova. Ovo je predstavljalo srce lokalne kompjuterske
mreže Odeljenja za državnu bezbednost. Svaka računarska radna stanica,
štampač i kompjuter u zgradi bili su povezani hardverom stacioniranim u
ovoj prostoriji. Takođe, odavde su konekcije velike brzine i velike
bezbednosti povezivale svaku kancelariju s glavnim kompjuterskim
sistemom, bazama podataka i arhivama u glavnom štabu BKA u Visbadenu.
Raselova zadovoljno klimnu glavom. Upravo je ovde trebalo da bude.
Dok se Karl Zentner, stručnjak Odeljenja za informacione tehnologije, nalazio
na godišnjem odmoru na Tajlandu, bilo je malo verovatno da će bilo ko ovde
u Berlinu traćiti vreme prčkajući po računarskoj mreži za čije je održavanje
on bio odgovoran. U međuvremenu, zahvaljujući falsifikovanoj
identifikacionoj kartici, lažnom nalogu i Fromovom prenaduvanom
seksualnom egu, Rendi je imala slobodu da okuša sreću s dubinskim
kopanjem po kompjuterskom sistemu Bundeskriminalamta.
Bacila je pogled na ručni sat. U najboljem slučaju, imaće svega sat
vremena na raspolaganju pre nego što proćelavi čuvar BKA ne ode na svoju
sledeću pauzu za kafu i ne popne se da joj dosađuje. Brzo priđe
kompjuterskoj radnoj stanici, smeštenoj u ćošku prostorije. Gomile tehničkih
priručnika za softver i hardver, pohabanih od čitanja i dupke punih žutih
samolepljivih ceduljica, ukazivale su da je to mesto na kojem je Zentner
provodio najveći deo radnog vremena. Privuče najbližu kancelarijsku stolicu,
sede ispred mašine i otvori akten-tašnu.
Na tri od šest cedeova koje je nosila bile su legalne varijante poslovodnih
i pristupnih programa, iste kao one koje je koristila služba
Bundeskriminalamta. Dva cedea bila su prazna. Na šestom je bilo nešto
potpuno drugačije; visoko specijalizovan, izuzetno napredan softver, koji je
pripremilo Odeljenje za istraživanje i razvoj američke CIA.
 Pevušeći tiho u bradu, Rendi pritisnu dugme na tastaturi i povrati iz
hibernacije Zentnerov monitor s ravnim ekranom. Pojavila se početna stranica
s logom BKA - stilizovanim nemačkim heladičkim orlom ispruženih krila -
poželevši joj dobrodošlicu u lokalnu kompjutersku mrežu Odeljenja za
državnu bezbednost. Ubacila je specijalni ce-de u odgovarajući optički
uređaj. Kompjuter je tiho zazujao, munjevitom brzinom prebacujući
informacije s diska na glavni hard-disk. Slika na monitoru iščeznu.
Maltene čitav minut je zadržavala dah čekajući. Iznenada se malena
poruka pojavi na ekranu pred njenim očima: KOPIRANJE PODATAKA
ZAVRŠENO. SISTEM SPREMAN.
Mišići ramena joj se napeše. Zaškiljila je u monitor. Kucnuo je čas da
sazna jesu li programeri CIA, koji su napisali ovaj kompjuterski kod,
zasluživali bolje od svojih više nego skromnih državnih plata i penzija.
Ukoliko nisu, ono što se upravo spremala da uradi aktiviraće alarme
vrhunskih kompjuterskih sistema bezbednosti odavde do Visbadena.
Mršteći se dok se koncentrisala, Rendi se nagnu napred i pažljivo ukuca
komandu na tastaturi: AKTIVIRAJ JANUS.
Janus, nazvan po rimskom bogu kapija, vrata i početaka, bio je strogo
poverljiv program, koji su osmislili tehnički stručnjaci CIA, čiji je zadatak
bio da krišom zaobiđe odbrambene i alarmne sisteme određene računarske
mreže. Program je bio osmišljen da, kad se jednom nađe unutar tih sistema,
identifilcuje, kopira i dešifruje sve korisničke naloge i lozinke uskladištene u
sistemu. Dalje, onome ko upravlja njime, a sad je to bila Rendi, Janus je
dozvoljavao da se predstavi kao bilo koji član osoblja - od najnižeg
činovnika pa sve do samog glavnog šefa - i da pristupi svim dokumentima, i
onim uskladištenim u najtajnijim arhivama organizacije, u ovom slučaju
BKA.
Barem je tako trebalo da bude u teoriji.
Međutim, koliko je njoj bilo poznato, ovo je bila prva operativna proba
Janusa. Znala je da uskoro otkriti da li postoje bilo kakvi bagovi u
kompjuterskom kodu tog programa - i to na teži način.
Sekundi su se razvukli kao večnost; činilo se da mašina samo zuji, kucka
i tiho pišti sama za sebe. Janus je bio zauzet širenjem po čitavom
kompjuterskom sistemu Bundeskriminalamta i preturanjem najpre po
serverima i kompjuterskim radnim stanicama u ovoj zgradi; zatim je
napredovao ka sedištima u ostatku Berlina, Bonu i glavnom štabu u
Visbadenu, i nastavljao da se širi u njihovim sistemima.
Rendi je obuzdala potrebu da ustane i šetkanjem po prostoriji umiri
napetost u stomaku. Mada je shvatala da u ovom slučaju mora da se osloni
na sposobnost programera CIA, nije uživala u osećanju da zavisi od nekoga.
Odvajkada je mrzela osećanje da nema potpunu kontrolu nad vlastitom
sudbinom i to je predstavljalo crtu njenog karaktera koju nije mogla da
sakrije. U njenom dosijeu u Agenciji bilo je nekoliko memoranduma u kojima
se navodila, uz odgovarajuću birokratslcu zabrinutost, njena sklonost da se
ponaša kao vuk samotnjak i spremnost da krši pravila kad god smatra da je
neophodno.
Na ekranu se pojavila nova poruka: PROBOJ OBEZBEĐENJA
ZAVRŠEN. SVA DOKUMENTA PRISTUPAČNA. NISU PRIMEĆENI
NIKAKVI ALARMI.
Zavalila se u naslon stolice s uzdahom olakšanja, osetivši kako joj
popuštaju čvorovi napetosti u mišićima ramena i vrata. Uspešno je provalila
u sistem Bundeskriminalamta. Potom se ponovo nagnu napred, spremna za
neophodni naredni korak ove operacije. Prsti joj poleteše preko tastature,
šaljući sledeću komandu Janusu. Dala je programu komandu da iskopira
svaki izveštaj, dosije i prepisku u kojima se spominje ime Vulfa Renkea.
Ponovo je bila primorana da sedi i čeka da Janus obavi svoju crnu
mađiju, sparujući potrebne lozinke sa strogo poverljivim nivoima, a zatim
prosejavajući ko zna koliko stotina hiljada arhiviranih dokumenata; neki od
njih predstavljali su digitalizovane verzije izveštaja starih i po trideset
godina. Sažeti pregledi relevantnih dokumenata počeše da se pojavljuju na
ekranu, skrolujući naviše sve bržim tempom. Najvećim delom bili su iz
samog Bundeskriminalamta, ali neki fajlovi ličili su ovako na prvu loptu na
strogo poverljiva dokumenta Istočne Nemačke, nabavljena posle ponovnog
nemačkog ujedinjenja.
Rendi sačeka da se izlista enormno dugačak spisak, a zatim ukuca još
jednu naredbu: KOPIRAJ SVE NA CE-DE. Kompjuterski sistem
Bundeskriminalamta još jednom se povinovao komandi ubačenoj u Janus i
poslušno duplirao svaki dokument u kojem se spominjao Vulf Renke na dva
prazna cedea, koja je Rendi ubacila jedan za drugim u ce-de rezač. Pošto je
to bilo gotovo, zadala je poslednju komandu, koja je efikasno očistila sistem
od špijunskog programa CIA i svaki trag akcije koju je upravo obavila.
Čim se početna stranica BKA ponovo pojavila na monitoru Zentnerovog
kompjutera, Raselova ustade, vrati cedeove u akten-tašnu i pođe ka vratima.
Čim se bude udaljila od zgrade, moći će da se zaputi ka bezbednoj kući i
ratosilja ove maske. Lažni stručnjak za računare po imenu Petra Vogel zauvek
će nestati s lica sveta, na zaprepašćenje i žalost nesrećnog Ota Froma.
Rendi će zatim odneti diskove u odeljenje CIA u Berlinu, gde će
obaveštajni analitičari krenuti u lov na anomalije i druge tragove. I na bilo šta
što bi moglo da objasni misterioznu sposobnost Vulfa Renkea da izbegne
hapšenje od strane nemačkih vlasti.
Sat vremena docnije, mala podrutina, skrivena duboko u softveru, koja je
upravljala kompjuterskim sistemom Bundeskriminalamta, započela je
rutinsko dnevno skeniranje određenih dokumenata, tražeći bilo kakve tragove
prčkanja ili neovlašćenog pristupa sistemu. Pretraživač je gotovo istog časa
detektovao značajne anomalije i počeo da ih snima. Te informacije koje je
prikupio aktivirale su dotad neupotrebljavane sekcije u sakrivenoj podrutini i
alarm, koji je zatim elektronskom poštom prosleđen na personalni kompjuter
van zvanične kompjuterske mreže Bundeskriminalamta.
Šifrovana imejl poruka odatle je prosleđena ka istoku i preusmerena kroz
čitav niz internet servera, sve dok nije stigla do svog konačnog odredišta -
moskovskih kancelarija Grupe Brant.

Gerhard Lange u zabrinutoj tišini pročita autogenerisani izveštaj. Napući

tanke usne, razmišljajući o dubljem smislu vesti koja je stigla imejlom. Ovaj
najnoviji razvoj događaja je bio duboko uznemirujući s obzirom na večerašnji
potpuni neuspeh pokušaja da zarobe pukovnika Smita i Fionu Devin.
Mršavi bivši oficir Štazija uze telefon i okrenu broj mobilnog Erika
Branta.
„Da?“, obrecnu se Erik Brant javivši se već na prvo zvono. „Šta je sad
bilo?“
„Neko njuška po dokumentima o Renkeu“, upozori ga mirno Lange.
„Ko?“
Lange uzdahnu. „U tome i jeste problem. Sudeći po stražarskoj podrutini
koju smo postavili u računarski sistem Bundeskriminalamta, preko dvadeset
različitih korisnika upravo je pristupilo stotinama raznoraznih dokumenata o
her profesoru Renkeu, uključujući i samog direktora BKA, i sve to u roku od
svega desetak minuta. Štaviše, svi zahtevi za pristup poslati su s iste
kompjuterske radne stanice sistem-administratora lokalne kompjuterske
mreže u Berlinu.“
Na drugoj strani telefonske linije na trenutak se čula samo tišina. Potom
Brant zareža: „To je nemoguće.“
„I ja bih to rekao“, odvrati mirno Lange.
„Misliš da je posredi maslo Amerikanaca“, reče Brant.
„To mi izgleda kao najverovatniji odgovor“, složi se Lange. „Centralna
obaveštajna agencija i Agencija za nacionalnu bezbednost imaju potrebna
sredstva da provale u arhivu Bundeskriminalamta.“
„A Amerikanci imaju i motiv za tako nešto“, reče Brant polako i
nevoljno.
Lange klimnu glavom. „Da. To jest, ukoliko prihvatimo mogućnost da je
bezbednost projekta Hidra ugrožena u mnogo većem obimu nego što smo
isprva pretpostavili.“
„Tako izgleda", procedi Brant kroz stegnute zube. „Pa, onda, nadajmo se
da te najnovije vesti neće stići do Rusa.“
Lange veoma obazrivo izgovori naredne reči. „Ukoliko Amerikanci
stvarno njuškaju po Renkeovoj prošlosti, mogli bi da uđu u trag našim tajnim
izvorima u nemačkoj vladi...“
„Veoma sam svestan onoga što bi Amerikanci mogu da saznaju“, upade
mu u reč Brant. „Slušaj me pažljivo, Gerharde. Želim da okupiš tim plaćenika
i otputuješ za Berlin. Kreni već večeras, ukoliko je to ikako moguće.“
„A moja naređenja?“
„Ti i tvoj tim pronaći ćete i zatvoriti tu novu rupu u bezbednosti“, reče
mu ledeno Brant. „Po svaku cenu.“
 20

VAŠINGTON, DISTRIICT KOLUMBIJA

Smešten na trgu Lafajet preko puta Bele kuće, hotel Hej-Adams

predstavlja znamenitost Vašingtona. Njegove predivno ukrašene sobe za goste
i javni prostori već gotovo osamdeset godina privlače američke velike zverke
svih vrsta - uticajne političare, službenike saveznih ministarstava, vrhunske
savetnike Bele kuće, čuvene glumce i glumice, bogate izvršne direktore
korporacija i druge.
Ekskluzivni restoran hotela Soba Lafajet bio je čuven po nagrađivanoj
kuhinji i izvanrednoj vinskoj karti. Restoran je već skoro godinu dana
predstavljao omiljeno mesto okupljanja visokih zvaničnika komiteta
obaveštajnih i oružanih snaga Predstavničkog doma američkog Kongresa.
Jedanput nedeljno oni su se sastajali u Sobi Lafajet na radnom ručku s
analitičarima i savetnicima iz Pentagona, Centralne obaveštajne agencije i
Stejt departmenta. Ta redovna okupljanja predstavljala su mogućnost da se
razmene informacije, razreše političke nesuglasice i izglade povremeni lični
sukobi u znatno druželjubivijem okruženju, drugačije od uobičajenog
političkog spletkarenja na Kapitol hilu.
U besprekorno čistoj kuhinji, jedan od najnovijih kuvara Sobe Lafajet,
rumunski imigrant Dragoš Bratijanu, spretno i brzo je mešao mahune graška,
asparagus i svež zeleni pasulj s nekoliko supenih kašika sitno iseckanog
vlašca i estragona u velikoj, plitkoj posudi. Upravo je dovršavao specijalnu
salatu koju je naručio jedan od najcenjenijih stručnjaka Stejt departmenta za
rusku spoljnu politiku.
Bratijanu baci oprezan pogled preko ramena. Ostali muškarci i žene u
belim keceljama bili su zauzeti pripremanjem naručenih jela za gomilu koja je
došla na ručak u toku pauze. Niko nije obračao pažnju na njega. Ovo je bila
njegova šansa.
Suvih usta, niski i zdepasti Rumun zavuče desnu ruku u džep kecelje i
izvadi malu providnu staklenu epruvetu. Brzim i odlučnim pokretom kuvar
otpečati epruvetu i prosu providnu, bezbojnu tečnost iz nje u salatu koju je
upravo napravio. Kada je to bilo gotovo, preli sadržaj činije sveže isceđenim
orahovim uljem, izmeša sastojke kako bi pomešao ukuse, a zatim pozvoni.
Konobarica se pojavi na njegovo dozivanje. „Da, kuvaru?“
„Salade deprintemps za sto broj pet je gotova“, reče joj mirno Bratijanu.
Bez oklevanja, konobarica metnu činiju sa salatom na srebrni
poslužavnik, podiže ga i izađe kroz kuhinjska vrata u elegantnu trpezariju sa
druge strane. Kuvar rumunskog porekla odahnu s olakšanjem pošto je
kelnerica otišla. Upravo je zaradio još 20.000 američkih dolara - novac
oslobođen plaćanja poreza, koji će se pojaviti na njegovom privatnom računu
u panamskoj banci čim izvesti svog poslodavca o najnovijem uspehu. U
međuvremenu, još jedna smrtonosna varijanta Hidre kretala se prema svojoj
žrtvi.

MOSKVA

Vodoodvodni kanal zavijao je u širokom luku pre nego što se ponovo

ulivao u reku Moskvu kilometar južno od Kremlja. Kanal je takođe
označavao severnu granicu rejona Zamoskvorečje, prebivališta sve brojnije
populacije stranaca, uglavnom evropskih i američkih biznismena i njihovih
porodica. Red žućkastih trospratnica i četvorospratnica oivičavao je južnu
obalu zaleđenog kanala. Zamišljene kao luksuzne stambene kuće, zgrade su
odavno preuređene i podeljene u manje stanove.
Unutar dnevne sobe jednog od tih stanova, potpukovnik Džonatan Smit
odmače se od prozora. Bilo je veoma kasno, maltene ponoć, a mračne ulice
ispod bile su gotovo pustele. Plavo-beli milicijski automobil polako se
proveze pored zgrade, a zatim skrenu levo na most koji je vodio sve do
Kremlja. Bleštava crvena štop-svetla nestaše u gustoj zimskoj tmini. Smit
pusti da teške zavese padnu na mesto iza njegovih leđa i zagleda se u Kirova.
„Jesi li siguran da je ovo mesto bezbedno?“
 Rus slegnu ramenima. „Apsolutno bezbedno? Ne, ne mogu to da tvrdim.
Ali, ovaj stan je svakako najbezbednije sklonište koje sam mogao da
pronađem za tako kratko vreme.“ Zatim se nasmeši. „Vlasnik zgrade je moj
stari prijatelj, čovek koji mi duguje sijaset usluga - među njima i vlastiti život
i slobodu. Najbolje od svega, najveći deo njegovih stanara su izvršni
direktori raznih korporacija, koji se neprestano smenjuju u Moskvi na
kratkotrajnim zadacima, tako da barem ti i Fiona nećete upadati u oči kao
stranci.“
Smit klimnu glavom. Kirov je bio u pravu. U prenaseljenom gradu kao
što je to Moskva, komšije bi veoma lako postale sumnjičave zbog bilo čega
neobičnog i vrlo je verovatno da bi sumnjive strance prijavile vlastima.
Međutim, ukoliko su ostali stanari u ovoj stambenoj zgradi i sami pridošlice,
šansa da Fiona i on privuku neželjene pažnju bila je daleko manja. „Pa,
koliko dugo možemo da ostanemo ovde, a da ne izazovemo previše nevolja
ni tebi ni tvom prijatelju?"
„Svakako najmanje dva ili tri dana“, odgovori Kirov. „Možda čak i duže.
Posle toga, možda bi bilo mudro premestiti vas u neku drugu bezbednu kuću
- najbolje u neku izvan grada.“
„A šta je s tobom?“, upita ga mirno Fiona. Bledog i izmučenog iica posle
krvave borbe prsa u prsa u kolima Hitne pomoći, novinarka je sedela na sofi
i pomno posmatrala dvojicu muškaraca. Beleške Elene Vedenskaje bile su
raširene po površini stočića za kafu ispred nje, kao i gomila hartija na kojima
su Smit i ona beležili grubi prevod nerazumljivog medicinskog žargona i
terminologije iz beležaka. Njihov mukotrpni posao prekinuo je povratak
sedokosog Rusa, koji je ranije otišao u nabavku hrane i ostalih neophodnih
potrepština.
„Sa mnom?“ Kirov zavrte glavom. „Ja nisam ni u kakvoj stvarnoj
opasnosti. Prilično sam siguran da ljudi koji progone tebe i Džona nisu uspeli
da mi vide lice.“ U očima mu se pojavi nemilosrdan izraz. „Barem nijedan od
onih koji su još uvek u životu.“
„Ali šta je sa terenskim vozilom koje si ostavio na ulici? Mogu li nekako
da ga povežu s tobom?“
„Ne“, odgovori joj samouvereno Kirov. „Kupio sam ’nivu’ za keš, preko
nekoliko posrednika. Broj registarskih tablica nikoga neće odvesti do mene.“
„Ipak, i dalje postoji problem", ubaci se Smit u razgovor.
 Kirov upitno podiže obrvu. „Je li?“
„Ti i ja smo u prošlosti za vreme krize malih boginja Kasandra radili
zajedno i ovde u Moskvi i u Vašingtonu“, upozorio je Džon. „A ti ljudi, ma
ko da su, znaju kako se zovem i barem ponešto o mojoj prošlosti. Možda će
početi da postavljaju nezgodna pitanja o Olegu Kirovu, bivšem generalu
Federalne službe bezbednosti."
„To je gotovo neverovatno“, reče jednostavno Rus. Zubi mu blesnuše u
kratkom, suvom osmehu. „Vidiš, pre nego što sam napustio FSB pobrinuo
sam se da određena strogo poverljiva dokumenta budu... izbrisana.
Uveravam te da niko ko bude pretraživao arhive glavnog štaba FSB na trgu
Lubjanka neće pronaći nikakve informacije koje me povezuju s ozloglašenim
potpukovnikom Džonatanom Smitom.“ Ponovo slegnu širokim ramenima.
„Ukoliko se sećaš, čak i tada je detalje o našoj privremenoj saradnji znala
samo odabrana nekolicina.“
Smit klimnu glavom, prisećajući se.
Džona je odjednom stigao ogroman umor, pa pređe preko prostorije i
izmoždeno se spusti u pohabanu staru fotelju naspram Fione. Navala
adrenalina, koja ga je držala na nogama tokom bekstva, naglo je presahnula,
ostavivši ga slabašnog i iznurenog. Predstavljalo je pravo olakšanje sesti, pa
makar i na svega nekoliko kratkih trenutaka. Bacio je pogled ka drugom
čoveku. „U redu, zasad si izvan opasnosti. To je prilično veliko olakšanje.
Ali bih i dalje želeo da znam koja je tačno tvoja uloga u ovoj zbrci.“ Naceri
se umorno. „Pazi, nije da se žalim - ne pošto si nam sačuvao glave na
ramenima. Samo sam malčice ljubopitljiv kako si uspeo da se tek tako
iznebuha pojaviš u minut do dvanaest. I još naoružan i s prikladnim autom
kojem se ne može ući u trag.“
„Fiona me je zamolila da joj čuvam leđa za vreme vašeg sastanka sa
doktorkom Vedenskajom“, reče mu mirno Rus. „Bilo mi je zadovoljstvo da
joj uslišim želju.“
„Oleg ima privatnu firmu za savetovanje i zaštitu, uglavnom za strane
kompanije zainteresovane da posluju ovde u Moskvi“, objasni ona. Prvi put
od njihovog zarobljavanja i spasavanja, u njenim krupnim očima zasvetluca
tračak radosti. „Ali, on ima veoma širok spektar klijenata.“
„U koji spada i tvoj tajanstveni gospodin Klajn“, ubaci se mirno Kirov, a
zatim se široko nasmeši Džonu. „Tako da smo nas dvojica još jedanput
kolege.“ Smit polako klimnu glavom dok su se komadići slagalice ređali
svaki na svoje mesto. Ruski penzionisani oficir bio je jedan od moskovskih
agenata Fione Devin, član njenog pažljivo odabranog tima. Penzionisan ili ne,
bilo je više nego izvesno da Kirov i dalje ima pouzdane prijatelje i poverenja
vredne kolege na svakom nivou ruske vlade. Nije bilo nikakvo čudo što je
Fiona bila toliko samouverena da će za nekoliko sati moći da temeljno istraži
Smitov spisak potencijalnih izvora informacija. Takođe, nije bilo nikakvo
čudo što je bila toliko sigurna da je dosije Federalne službe bezbednosti o
Eleni Vedenskajoj bio temeljno očišćen od bilo kakvih opasnih informacija.
Koliko je drugih dosijea Kirov očistio pre nego što je dozvolio da ga
penzionišu prilikom čistke koju je sproveo režim Viktora Dudareva?
Džon je nekoliko trenutaka ćutke posmatrao višeg muškarca, pitajući se
kako se Rus prilagodio radu za američku obaveštajnu organizaciju kad je
celog života bio odani, visokorangirani oficir ruske armije i službe
bezbednosti. Slučajevi podeljene lojalnosti prečesto se loše završavaju.
Ljudi, pa čak i najbolji, pucaju pod pritiskom odlučivanja između apstraktnih
ideala i bliskih veza po krvi i nacionalnosti. Ne razmišljajući kako će to
zazvučati, reče glasno šta misli.
„Ja sam i dalje ruski patriota, doktore“, uzvrati mu Kirov. Mišići vilice
mu se stegnuše. „Ali, nisam slep ili lakomislen patriota. Dudarev i njegove
pristalice vode majku Rusiju natrag u tamu starim, dobro poznatim tiranskim
putem, koji nam neće doneti ništa sem propasti. Sve dok je to istina i dok
pravi interesi moje otadžbine nisu ugroženi, ne vidim ništa loše u tome da
vam pomognem kako god mogu u ovoj situaciji.“ Nekoliko sekundi je gledao
postojano u Amerikanca, a kada je ponovo progovorio u glasu mu se čula
jasna oštrica. „Nas dvojica smo se u prošlosti borili rame uz rame i zajedno
prolivali krv, Džone. A ja sada od tebe tražim da mi još jedanput ukažeš
poverenje. Da li očekujem previše posle svega što sam već rizikovao zarad
tebe i gospođice Devin?“
„Ne, nije“, priznao je Smit, najednom shvativši da je pregrub prema Rusu.
Ustade da bi mogao da pogleda Kirova pravo u oči. „Žao mi je, Oleg“, reče
mirno i pruži mu desnu ruku. „Bilo je pogrešno što sam posumnjao u tvoju
čast ili u tvoj integritet.“
„Da sam na tvom mestu, i ja bih takođe gajio slične sumnje“, razuveri ga
Rus. „Nepoverenje i podozrivost su stalne opasnosti u ovoj igri koju igramo -
igri špijuna.“
Očigledno posramljeni, dvojica muškaraca se rukovaše.
„Pošto ste ti i Oleg zaključili da ste obojica odani, plemeniti, pouzdani i
uopšte oličenje svih ljudskih vrlina, šta kažete na to da mi pomognete s
beleškama doktorke Vedenskaje?“, upita Fiona Smita, ne krijući osmeh.
Pokaza na papire razbacane po površini stočića za kafu. „Moje poznavanje
ruskog jezika je veoma dobro, ali moje znanje medicinske terminologije
gotovo da ne postoji. Stoga, ako mi ne objasniš šta znače sve ove fraze, neću
daleko dogurati u pretvaranju ovog materijala u razumljivi engleski jezik.“
Smit joj se pokajnički nasmeši, primajući k znanju opravdanost njene
pritužbe. Obraza još uvek blago rumenih od srama, ponovo je seo na fotelju i
uzeo sledeću stranicu s beleškama. „Možete početi kad god budete spremni,
gospođice Devin“, reče joj. „Moj mozak vam stoji na usluzi.“ Jedva
potiskujući kikotanje, Kirov ode u sićušnu kuhinju da ostavi zalihe koje je
pazario. Proturio je glavu natrag samo da upita da li bi neko od njih dvoje
želelo da im napravi čaj, koji bi im pomogao da ostanu budni. Oboje su
želeli. Pridružio im se kad je to završio, pa su zajedno krčili put kroz sitne,
zbijene redove ćirilice, trudeći se svim silama da pronađu nekakav smisao u
raznoraznim skraćenicama i medicinskim stenografskim zabeleškama koje su
upotrebljavali Elena Vedenskaja i ostali doktori u njenom timu.
Taj dosadni i mukotrpni posao potrajao je satima, sve do rane zore.
Premda teške za čitanje i pokatkad zagonetne, beleške Elene Vedenskaje bile
su izuzetno temeljne. Ruska doktorka nabrojala je svaku zamislivu pojedinost
prve četiri žrtve - njihova imena, godine, pol, socijalno-ekonomski status i
značajne fizičke i mentalne karakteristike. Uključila je detaljna zapažanja o
razvoju tajanstvene bolesti kod svakog bolesnika od prvog trenutka kada su
primljeni u bolnicu, pa sve do sekunde u kojoj su umrli. Svaki rezultat
testova i izveštaj o autopsiji bio je tu, uz sve relevantne podatke, zabeležene i
analizirane na desetine različitih načina.
Smit se konačno zavali na naslon fotelje s obeshrabrenim uzdahom.
Zakrvavljene oči pekle su ga kao da ih je protrljao šmirgl-papirom, a vrat i
ramena bili su mu toliko ukočeni i napeti da su ga boleli pri najmanjem
pokretu.
„Pa, šta misliš?“, upita ga mirno Fiona.
„Mislim da trenutno nismo ništa bliže razumevanju ove zagonetke nego
što smo bili na početku“, odgovori joj otvoreno. „Ove beleške u suštini
potvrđuju sve ono što mi je Petrenko kazao pre nego što su ga ubili. Žrtve se
nisu međusobno poznavale. Sve su živele na različitim krajevima Moskve ili
u predgrađima. Nisu imale nikakve zajedničke prijatelje ni poznanike.
Dođavola, čak izgleda da nisu imale ama baš ništa zajedničko. Ne mogu da
uočim apsolutno ništa što bi moglo da predstavlja prirodni vektor za ovu
bolest.“
„Vektor?“
„Vektor je bilo koja osoba, životinja ili mikroorganizam koji prenosi
određenu bolest“, objasni Smit.
Kirov ga pažljivo pogleda. „A to je važno?“
Smit potvrdno klimnu glavom. „Može da bude veoma važno jer
nepostojanje vektora veoma snažno ukazuje na to da ova bolest nije
prirodnog porekla. Što znači da je te ljude moglo da ubije nešto smućkano u
laboratoriji, bilo slučajno bilo namerno..."
Odjednom je zaćutao usred rečenice dok mu je mozak grozničavo radio.
Usne mu se stisnuše u tanku, turobnu liniju.
„Šta je bilo, pukovniče?“, upita ga Fiona.
„Pala mi je na pamet veoma ružna pomisao“, odgovori joj mirno Smit i
namršti se. „Gledajte, čini se da su ljudi oboleli od te bolesti bili međusobno
različiti onoliko koliko to mogu biti četiri ljudska bića, zar ne?“ Devinova i
Kirov zbunjeno klimnuše glavama.
„Izgleda kao da su ti ljudi maltene izabrani kao eksperimentalni subjekti,
ljudski zamorčići za isprobavanje nekog smrtonosnog organizma ili procesa
na osobama različite starosti, pola i metabolizma.“
„To uistinu jeste ružna pomisao“, složi se ozbiljno Fiona. Obrve joj se
upitno podigoše. „Razmišljaš o glasini koju je spomenula Vedenskaja, o tom
naučniku iz Istočne Nemačke, zar ne?“
„Da, razmišljam“, reče joj Smit. „Ukoliko je Vulf Renke odista još živ, to
prvo izbijanje bolesti predstavlja upravo onakvo testiranje biološkog oružja
kakvo bi taj kučkin sin voleo da sprovede." Ramena mu se oklembesiše.
„Međutim, čak nas ni razmatranje te mogućnosti ne vodi nikuda. I dalje ne
mogu da zapazim koristan obrazac u ovim beleškama. Čini se da se u njima
ne nalazi ništa što bi nam pružilo iole jasniju sliku o tome odakle potiče ta
bolest, kako ubija svoje žrtve, ili čak kako se prokletinja prenosi.“
 „Što nas suočava s uznemirujućim paradoksom“, naglasio je značajno
Kirov ledenog pogleda. „Ukoliko su ove beleške stvarno toliko beskorisne,
zbog čega je onda toliko ljudi ubijeno kako bi ti bio sprečen da ih
pregledaš?“
 21

19. FEBRUAR
BERLIN

Osamnaest kilometara južno od centra nemačke prestonice, međunarodni

aerodrom Brandenburg još je bio obavijen ranom jutarnjom maglom kada su
točkovi malog korporativnog mlaznjaka dodirnuli pistu 25-R. Mlazni motori
aviona urlali su dok je letelica lagano usporavala, rulajući duž nizova crvenih
i zelenih signalnih svetala, koja su oivičavala dugačku traku betona. Na pola
puta prema bleštavo osvetljenim zgradama glavnih terminala, mlaznjak skrenu
s piste, doveze se do džinovskog hangara za održavanje vazduhoplovne
kompanije Lufthanza, a zatim se zaustavi.
Crni „BMW sedan“ čekao je parkiran na sjajnom, vlažnom tarmaku.
Četvorica vitkih, pristalih muškaraca u debelim kaputima i s krznenim
šubarama izađoše iz letelice i užurbano pođoše prema parkiranom
automobilu. Svaki je u ruci nosio samo po laku putnu torbu. Pogledi njihovih
hladnih nemilosrdnih očiju neprestano su leteli naokolo, proveravajući
okruženje i tražeći znakove potencijalne opasnosti ili bilo kakve druge
nevolje.
Peti muškarac, niži, zdepastiji i donekle stariji od pridošlica, izađe iz au-
omobila kako bi ih dočekao. Gotovo neprimetno klimnu glavom njihovom
vođi. „Dobrodošli u Nemačku, mein herr. Kako je u Moskvi ovih dana?“
„Hladno i mračno“, odgovori sumorno Gerhard Lange. „Baš kao i ovde.“
Pogleda naniže u starijeg čoveka. „Jesu li odobrene naše dozvole za prolazak
kroz imigraciono odeljenje i carinu?“
„Sve je sređeno. Aerodromsko obezbeđenje neće vam praviti nikakve
probleme“, uveri ga drugi čovek.
„Izvrsno.“ Mršavi bivši oficir Štazija zadovoljno klimnu glavom. „A
specijalna oprema koja nam je potrebna? Imaš li je?“
„U gepeku", odgovori mu zdepasti.
„Pokaži mi.“
Stariji čovek povede Langea i tri člana njegovog tima okolo do zadnjeg
dela „BMW-a“. Potom teatralno otključa veliki prtljažnik i povuče se u
stranu, dozvolivši im da pregledaju sadržaj pet metalnih kutija nagomilanih
unutra.
Lange se nasmeši kada ugleda asortiman smrtonosnog oružja u četiri od
pet kutija: automate „hekler i koh“, pištolje marki „hekler i koh“ i „valter“,
rezervnu municiju, paketiće plastičnog eksploziva, detonatore i tajmere. U
petoj kutiji su se nalazili pancirni prsluci, oprema za komunikaciju, crna
odela i zelene beretke, slične onima kakve nose nemačke elitne
antiterorističke jedinice GSG-9. Brant očigledno ništa nije prepuštao slučaju.
Njegov tim plaćenih ubica biće opremljen za maltene svaki slučaj koji je
moguće zamisliti.
„Imate li metu?“, upita ga znatiželjno zdepasti čovek.
Langeove usne se stisnuše. „Ne još.“ Namršten, Nemac zatvori prtljažnik
i ustuknu korak. „Ali, očekujem da veoma brzo dobijemo sledeća naređenja
iz Moskve.“

NEDALEKO OD GRANICE RUSIJE I KAZAHSTANA

Niz niskih, golih brdašaca uzdizao se severno od reke Derkul. Nekoliko

raštrkanih šumaraka zakržljalog drveća raslo je na vrhovima brežuljaka, ali je
najveći deo blagih obronaka predstavljao brisan prostor, prekriven samo
visokom suvom travom. Teren s druge strane reke se ispravljao i širio južno i
istočno ka udaljenom horizontu. Ovde se nalazila severozapadna ivica
prostranih stepa, koje su sačinjavale ogroman deo Kazahstana.
Stariji poručnik Specnaza po imenu Jurij Timofejev ležao je skriven u
visokoj mrtvoj travi tik ispod vrha jednog niskog brdašceta. Prigušena
zeleno-braon boja njegovog kamuflažnog odela i kapuljače maltene se
savršeno uklapala u prirodan zaklon, čineći ga bezmalo nevidljivim za bilo
koju osobu udaljenu više od dvadeset metara. Poručnik je zurio kroz dvogled
i ponovo osmatrao autoput i železničku prugu koji su se pružali paralelno s
rekom ispod njih.
Posle minut-dva, Timofejev spusti dvogled i pogleda u čoveka pored
sebe. „Vreme: 7:00 sati. Vidim dva kamiona od deset tona, oba civilna, i
jedan autobus, uglavnom pun putnika. Tu je i crna ’volga’ sedan, verovatno
nekakvo zvanično vozilo. Svi se kreću istočno prema Uralsku brzinom od
otprilike osamdeset kilometara na sat. Trenutno nema saobraćaja iz pravca
zapada.“
Njegov sadrug, vodnik prve klase po imenu Pausin, poslušno zapisa
njegova zapažanja u malenu beležnicu, dodavši ih podužem spisku beležaka
o protoku saobraćaja na autoputu i železničkoj prugi, koji su pratili u
proteklih četrdeset osam sati. „Zapisao sam, gospodine“, promrmlja.
„Koliko još dugo moramo da sedimo zaludni u ovoj nedođiji i brojimo
proklete automobile i lokomotive?“, zareža treći vojnik Specnaza, skriven
nekoliko metara dalje od prve dvojice. U rukama je držao automat AKSU-74
sa skraćenom cevi, skraćenu varijantu standardne ruske jurišne puške.
„Onoliko dugo koliko ja kažem, Ivane“, odgovori mu grubo Timofejev.
Potom slegnu ramenima. „A ja kažem da ostajemo ovde sve dok mi iz
glavnog štaba ne pošalju drugačija naređenja preko ove mašine.“ Nežno
potapša prenosivi radio-prijemnik dugog dometa, postavljen pored njega u
sparušenoj travi.
Tri ruska komandosa, sva trojica prekaljeni veterani iz beskrajnog rata u
Čečeniji, bili su članovi specijalne dalekometne izviđačke grupe. Pre dve
noći su prešli granicu s Kazahstanom i uspostavili ovu skrivenu osmatračnicu
iznad raskrsnice dve velike saobraćajnice i jedinog dela železničke pruge duž
severozapadne granice Kazahstana. Imali su naređenja da nadgledaju sav
saobraćaj duž tih linija i da obrate naročitu pažnju na bilo kakve vojne ili
pogranične patrolne jedinice. Zasad su ih videli vrlo malo. Najveći deo
nevelike, bedno opremljene armije Kazahstana bio je stacioniran daleko na
istoku, duž granice sa Narodnom Republikom Kinom.
„Bez obzira, ovo i dalje predstavlja gubljenje vremena“, požali se treći
vojnik, narednik po imenu Beljukov, još uvek zvučeći nezadovoljno i
smoreno.
„Da li bi umesto toga radije jurio mudžahedine?“, upita ga Pausin uz
osmeh, misleći na žestoke čečenske gerilske borce.
 „Hriste, naravno da ne“, priznade Beljukov i strese se. Njihova poslednja
borbena tura u Čečeniji predstavljala je košmar bez kraja i konca, prepun
iznenadnih i žestokih zaseda i skupih udri-i-beži prepada obe zaraćene strane.
„Ali, jednostavno ne uviđam nikakav smisao ovog izviđanja. Ovo sranje ima
smisla jedino ako ćemo da izvršimo invaziju. A zbog čega bismo se tukli za
kontrolu nad ovom vukojebinom?" Mahnu rukom unaokolo, pokazujući pustu
i nenaseljenu stepu, koja se protezala u nedogled ka sivom, mutno
osvetljenom horizontu.
„Zbog toga što je Kazahstan nekad bio naš. Bezmalo polovina naroda koji
ovde živi su čistokrvni Rusi, naša vlastita krv i meso“, reče mu mirno
Timofejev. „I zato što se ovde nalaze ogromne zalihe nafte, prirodnog gasa,
boksita, zlata, rude hroma i uranijuma - svih onih dragocenih stvari od kojih
su sačinjeni snovi predsednika Dudareva...“
Timofejev prekinu priču u pola rečenice, iznenada začuvši rzanje konja
iza svojih leđa. Poručnik Specnaza i njegova dva pratioca iznenađeno se
okrenuše - i ugledaše dečaka koji ih je zapanjeno posmatrao s vrha brda.
Dečak, ne stariji od dvanaest ili trinaest godina, bio je obučen u dugačak
vuneni kaput, lepršavu belu košulju i vrećaste smeđe pantalone, vezane oko
struka, u stilu tipičnog kazahstanskog pastira. U rukama je držao dizgine
kosmatog stepskog ponija, koji je mirno brstio sparušenu travu. Prostirka za
spavanje, šator i zalihe hrane su stajale nagomilane iza sedla.
Timofejev i njegovi ljudi obazrivo poustajaše. „Šta ti radiš ovde?“,
obrecnu se Rus na dečaka. Ruka mu se polako, maltene neprimetno, spusti na
futrolu na boku. „Dakle?“
„Otac i ja izviđamo okolinu, pripremamo se za proleće“, odgovori brzo
dečak, i dalje razrogačenim očima buljeći u trojicu vojnika u maskirnim
uniformama. „Kada izvedemo naša stada iz zimskih torova u okolini Uraska,
moramo da znamo gde možemo da pronađemo najbolju ispašu i pojilišta."
„Tvoj otac je ovde s tobom?“, upita ga nežno Timofejev.
„Oh, ne.“ Dečak ponosno odmahnu glavom. „On jaše preko zemlje na
zapadu. Ovaj deo brdovitog terena je moja odgovornost.“
„Ti si dobar sin“, reče rasejano poručnik Specnaza. Zatim laganim
potezom izvuče pištolj - „makarov P6“ s prigušivačem - iz futrole, ubaci
metak u cev, nanišani i povuče okidač.
Pogođen visoko u grudi, dečak se zaljulja unazad u sedlu od siline
udarca. Oči mu se iskolačiše još više, sada u užasu, dok je zabezeknuto zurio
u krv koju mu se slivala niz pokidanu belu košulju. Potom se polako sruši na
kolena.
Timofejev ubaci još jedan metak u cev i ponovo opali, ovog puta nišaneći
u dečakovu glavu. Kazahstanski dečak pade u travu. Ležao je sklupčan među
visokim stabljikama mrtve trave.
Njegov konjić zanjišta uspaničeno. Uznemiren vrelim, otužnim zadahom
sveže krvi, maleni snažni poni prope se na zadnje noge, a zatim pobeže,
galopirajući natrag preko brda i izvan vidokruga. Narednik Specnaza
Beljukov zareža i potrča prema vrhu brda, a za njim posle sekund-dva
krenuše i njegova dva saborca.
Na vrhu brda, Beljukov pribi kundak puške AKSU-74 na rame i nacilja
niz cev, posmatrajući kroz mušicu nišana stepskog ponija, koji je trčao niz
suprotnu padinu. Prebaci selektor paljbe na pun rafal.
„Ne!“ Timofejev obori cev automata nadole pre nego što je narednik
uspeo da pritisne okidač. „Ubijanje životinje će napraviti previše buke. Pusti
je neka ide. Što dalje to konjče pobegne, tim bolje za nas. Ovako, kada
Kazahstanci krenu u potragu za dečakom, neće znati gde da počnu da traže.“
Beljukov natmureno klimnu glavom, prihvativši prekor.
„Ti i Pausin iskopajte jamu tamo“, nastavi da govori poručnik, pokazavši
palcem prema najbližem šumarku. „Dok zakopavate telo, ja ću javiti glavnom
štabu da prelazimo na alternativni položaj.“
„Zar ne bi trebalo da se vratimo natrag preko granice?“, upita ga
iznenađeno Beljukov. „Pre nego što Kazahstanci krenu u potragu za
dečakom?"
„Dobili smo jasna naređenja", podseti ga ledenim glasom Timofejev.
Potom slegnu ramenima. „Jedna žaljenja vredna smrt ne predstavlja nikakvu
razliku za našu misiju. Na kraju krajeva, kada balon konačno pukne, i drugi
nedužni civili će izginuti. Takva je priroda rata.“
 22

BERLIN

Rendi Rasel se pope uz stepenište na treći sprat američke ambasade

preskačući po dva-tri stepenika u jednom koraku. Zastade na tren na
odmorištu kako bi prikačila identifikacionu karticu Centralne obaveštajne
agencije za džep na grudima tamnoplavog blejzera. Potom otvori
protivpožarna vrata i skrenu levo, brzo marširajući niz široki hodnik.
Službenici ambasade izmučenog izgleda, koji su nosili pune ruke aplikacija
za vize i druge službene korespodencije iz jedne zaposlene kancelarije u
drugu, ugledaše je kako dolazi i žurno joj se ukloniše sa puta.
Visoki kaplar mornaričke pešadije četvrtaste vilice, na straži ispred
bezbedne sobe za konferencije, zakorači napred kako bi joj preprečio put. Sa
rukom spuštenom na dršku pištolja u futroli, stražar se pomno zagleda u
njenu identifikacionu karticu a onda klimnu glavom. „Slobodno
uđite, gospođice Rasel. Gospodin Benet vas očekuje."
Unutar sale za konferencije, Kurt Benet, šef tehničkog tima poslatog iz
glavnog štaba Centralne obaveštajne agencije u Lengliju, jedva podiže pogled
kada Raselova kroči u prostoriju. Očiju zakrvavljenih od umora, neobrijan i
razbarušene kose, Benet je sedeo pogrbljen iznad para umreženih personalnih
kompjutera postavljenih na jednom kraju dugačkog konferencijskog stola. On
i njegov tim proveli su čitavu prošlu noć i to jutro analizirajući materijal koji
je Rendi iskopirala iz arhiva Bundeskriminalamta. Šolje s ohlađenom kafom i
poluprazne limenke gaziranih sokova bile su razbacane po sobi, neke na
stolu, neke na podu a neke nesigurno naherene na stolicama. Čak je i vazduh
u prostoriji bio ustajao.
Rendi privuče stolicu i sede pored njega. „Primila sam tvoju poruku,
Kurte“, reče višem analitičaru - niskom, živčanom muškarcu retke kose i s
naočarima debelih stakala u žičanom okviru. „Šta imaš da mi saopštiš?“
,,Da je tvoje nagađanje pogodilo usred srede“, odgovori joj Benet uz
brz osmeh. „Neko unutar Bundeskriminalamta bio je veoma nevaljao -
barem kada je profesor Vulf Renke u pitanju.“
Rendi odahnu, osetivši se kao da joj je ogroman teret pao sa pleća. Što je
više proučavala Renkeovu prošlost, to je postajala sve više ubeđena da njega
štiti neko iz samog vrha nemačke policije. U suprotnom, kako je stručnjak za
biološko oružje mogao da tako lako izbegne hapšenje posle pada Berlinskog
zida? Takođe, kako je mogao da putuje, naizgled kako mu se prohte, u toliki
broj svetskih banditskih država - Irak, Severnu Koreju, Siriju i Libiju, među
ostalima?
Naravno, poverenje u šesto čulo bilo je jedna stvar. Rizikovanje karijere i
ugrožavanje dobrih odnosa Centralne obaveštajne agencije s
nemačkim saveznikom provaljivanjem u arhive Bundeskriminalamta bilo je
nešto sasvim drugačije. Saznanje da se njeno kockanje isplatilo donelo joj je
ogromno olakšanje. Ukoliko se ova operacija izjalovi, glavonje u Lengliju
još će moći da je bace vukovima, ali barem to više neće moći da urade
tvrdeći da je pogrešno protumačila činjenice.
Nagnula se napred. „Pokaži mi.“
„Najveći deo dokumenata koje je Janus pokupio sasvim je neškodljiv“,
reče joj Benet. Prsti mu poleteše preko tastature jednog umreženog računara
dok je govorio, munjevito izbacujući dokumenta na ekran monitora, a zatim ih
podjednakom brzinom vraćajući natrag u virtualni elektronski zaborav.
„Uobičajene stvari, zaista. Umnogome nalik onome što imamo o Renkeu u
našim bazama podataka - izveštaji o glasinama koje su čuli terenski agenti,
aluzije na moguća viđanja, koje nikada nisu potvrđene, rutinski zahtevi za
informacijama viših zvaničnika... sav taj džez.“
,,Pa, šta je onda drugačije?“, upita ona.
„Drugačije je to, Rendi“, objasni joj on Benet uzjoš jedan široki osmeh,
,,što je kompjuterski sistem Bundeskriminalamta prepun duhova.“
,,Duhova?“, upita ga staloženo Rendi.
„Izbrisanih dokumenata i imejl poruka“, objasni joj kompjuterski
stručnjak Centralne obaveštajne agencije. „Vidiš, većina programa za
rukovanje bazama podataka i procesiranjem reči poseduje jednu zajedničku
manu, barem sa tačke gledišta nekoga ko pokušava da obriše inkriminišuća
dokumenta ili izveštaje.“
,,A to je?“
Benet slegnu ramenima. „Možeš da lupiš po dugmetu za brisanje i da
posmatraš kako dokument iščezava. Ali, to ne znači da je nestao
zauvek, iscepkan na nečitljive komadiće. Dokument je zapravo samo
sklonjen u stranu, spreman da se preko njega piše kada sistemu zatreba
slobodan prostor. No, budući da imejl poruke i ostala dokumenta ne
zauzimaju toliko mnogo prostora na hard-disku - naročito u ogromnim,
umreženim sistemima - najčešće su i dalje tamo, čekajući da ih odgovarajući
program pronađe i učita.“
„Majke ti, Kurte, pusti me da pogodim“, reče mu suvo Raselova. ,,To je
nešto što ste ugradili u Janus.“
„Aha. Učinili smo upravo to.“
„Ali, zar ne postoji programi napravljeni tako da zanavek uklone obrisana
dokumenta?“, upita ga posle nekoliko trenutaka razmišljanja.
Benet klimnu glavom. „Svakako. Mnoštvo privatnih kompanija i vladinih
agencija ih ovih dana rutinski koristi. Ali se maltene niko ne trudi da
pročešlja svoje kompjuterske sisteme i ukloni stari, navodno
obrisani materijal, koji se vremenom akumulirao po raznoraznim ćoškovima i
zabačenim mestima."
„Poput tih avetinjskih dokumenata koje si pronašao“, shvati najednom
Rendi.
„Tačno tako“, potvrdi tehnički stručnjak CIA. „Tako smo primetili da
neko unutar Bundeskriminalamta štiti Vulfa Renkea. Pogledaj nešto
od njegovog ranijeg ručnog rada.“ Pritisnuvši brzo nekoliko komandi,
Benet otvori dokument na monitoru jednog računara.
Rendi je nekoliko trenutaka ćutke čitala otvoreni dokument, posmatrajući
kako Benet prelazi s jedne stranice na drugu. Bila je to digitalizovana verzija
zvaničnog dosijea vlade Istočne Nemačke o Vulfu Renkeu sa crno-belom
fotografijom naučnikovog lica, otiscima prstiju, detaljnim psihičkim opisom i
sažetim izveštajem o njegovom rođenju, obrazovanju i istraživanju. Na
fotografiji se video muškarac dežmekastog lica, talasaste tamne kose i gustih,
žbunastih obrva.
,,To je isti dokument koji Bundeskriminalamt sada ima u svojim
arhivama“, reče joj Benet. ,,U pitanju su podaci koje BKA šalje svaki put
kada se neka druga obaveštajna agencija - mi, na primer, ili Federalni
istražni biro, ili MI6 - zainteresuje da pokuša da uđe u trag Renkeu i zatraži
informacije od nemačke vlade.“
„Ali, postoji još jedna verzija dosijea?“, pretpostavi Rendi. „Ranija kopija
originala koji je neko obrisao?“
On potvrdno klimnu glavom. „Gledaj ovo.“ Njegovi prsti ponovo
zaplesaše po tastaturi. Još jedan niz digitalizovanih slika iz Renkeovog
dosijea pojavi se na monitoru drugog kompjutera.
Rendi prelete pogledom sa jednog na drugi ekran, upoređujući fotografije.
Obrve joj se zaprepašćeno podigoše. „Isuse Hriste“, promrmlja.
U originalnoj verziji dokumenta nalazila se fotografija čoveka sasvim
drugačijeg izgleda, znatno mršavijeg, kratke sede kose i uredno potkresane
jareće bradice. Navedeni lični opis odgovarao je fotografiji i bilo
je očevidno, čak i na osnovu letimičnog pogleda, da otisci prstiju u
ovom dosijeu nisu istovetni s onima dodatim u novom dokumentu.
„Nije nikakvo čudo što niko nikada nije uspeo da se dočepa Renkea“,
reče ogorčeno ona. „Zahvaljujući lažnom dosijeu sve vreme smo
tražili pogrešnog tipa, najverovatnije nekoga ko je mrtav još od 1989.
godine. U međuvremenu, pravi Vulf Renke mogao je da slobodno ulazi i
izlazi iz bilo koje države na svetu, siguran da njegovo lice i otisci prstiju neće
aktivirati nikakvu uzbunu.“
,,Aha“, složi se Benet. Nežno potapša bočnu stranu jednog računara. ,,A
što više kopamo po materijalu koji si pribavila, sve više nailazimo na dokaze
o tome da neko nastavlja da štiti herr professoras Renkea. Tokom proteklih
petnaest godina, taj isti izvor unutar Bundeskriminalamta rutinski je menjao
sve izveštaje o viđanjima Renkea. Mora da se svako ko je pokušao da prati
neki od tih falsifikovanih izveštaja našao na stranputici“
Na trenutak, Rendi se pažljivo zagleda u onižeg muškarca. Onda se
grohotom nasmeja. ,,U redu, Kurte. Znam da goriš od želje da me zapanjiš
svojim znanjem. Stoga, ispljuni već jednom to što imaš da mi kažeš. Ko je
izdajnik u redovima Bundeskriminalamta? Ko je svih ovih godina prikrivao
Renkeove tragove?“
„Čovek po imenu Ulrih Kesler“, reče jednostavno Benet. ,,U suštini,
elektronski otisci prstiju tog tipa - njegovo korisničko ime i lozinke -nalaze se
posvuda po tim izbrisanim dokumentima. Takođe, on je bio u savršenom
položaju da pomogne Renkeu da izbegne hapšenje posle pada Berlinskog
zida.“
,,Kako?“
„Kesler je bio visoki oficir Bundeskriminalamta zadužen za prvu istragu“,
reče joj on otvoreno. „Slučaj Renkea bio je skoro u potpunosti njegova
predstava, od samog obećavajućeg početka pa sve do neslavnog i
frustrirajućeg kraja.“
„Divno. Baš divno.“ Gledala je lažni dosije još nekoliko trenutaka, a
zatim zgađeno zavrtela glavom. „Gde se taj kučkin sin Kesler sada nalazi?“
„Ovde u Berlinu", odgovori joj Benet. „Međutim, u međuvremenu je
poprilično avanzovao.“ Zatim se cinično nasmeši. „Verovatno su ga nagradili
za njegov prvi veliki neuspeh, barem ukoliko Nemci rade na isti način kao i
mi.“
Rendi frknu kroz nos. „Nastavi. Saopšti mi loše vesti.“
„Ulrih Kesler danas je jedan od najviših zvaničnika Bundeskriminalamta“,
reče mirno Benet i slegnu ramenima. „Štaviše, on je, u suštini, jedan od
glavnih savetnika nemačkog Ministra unutrašnjih poslova.“
 23

KOMANDA UDARNE GRUPE,

164. GARDIJSKI PUK VAZDUHOPLOVNIH BOMBARDERA

Lovac-bombarder Su-34 leteo je nisko iznad blago zatalasanog krajolika

prema jugozapadu kroz kao mastilo crnu noć brzinom od skoro osam stotina
kilometara na čas. Letelica je sporadično drhtala i poskakivala, zanošena
turbulentnim strujama toplijeg i hladnijeg vazduha.
Dvočlana posada lovca-bombardera sedela je u prostranoj kabini, pilot s
leve a navigator s desne strane. Obojica muškaraca znojila su se u pilotskim
odelima, intenzivno usredsređeni na predstojeću misiju. Svetleći
multifunkcionalni video-prikazi omogućavali su svakom od njih da nadgleda
kritične sisteme pod njihovom kontrolom. Međutim, pilot „suhoja“, snažni,
sredovečni major ruskog vojnog vazduhoplovstva, provodio je bezmalo svaki
trenutak zureći napregnuto kroz infracrveni uređaj za prikazivanje osnovnih
podataka, ili HUD, brižljivo skenirajući nebo i teren ispred.
Kako bi izbegli neprijateljskom radaru, leteli su na visini manjoj od dve
stotine metara brzinom koja nije ostavljala prostor za pilotovu grešku ili
nepažnju. Malene tačke beličaste svetlosti, oznake za izolovana sela ili
usamljene farme, doletale su prema njima iz zeleno obojene tmine, a zatim
podjednako brzo nestajale iza repa aviona.
„Još dvadeset kilometara do primarne mete“, reče mirno navigator, mlađi
vojnik sa činom kapetana. Pritisnu dugme na jednom video-prikazu pored
desnog kolena. „Pripremi se.“
„Razumem“, promrmlja major, nestrpljivo pokušavajući da treptanjem
ukloni kap znoja koja mu se slila niz čelo i peckala desno oko. Mali
pravougaonik pojavi na njegovom HUD-u iznad i svega nekoliko stepeni levo
od njihovog trenutnog kursa. Pravougaonik je predstavljao navigacijsku
ispomoć kompjuterskog sistema aviona - vizuelni vodič ka njihovoj primarnoj
meti napada. Pilot povuče unazad kontrolnu palicu, naglo povećavši visinu na
dve hiljade metara i blago promenivši kurs leta sve dok se pravougaonik nije
našao u samom središtu njegovog HUD-a.
Bleštava gradska svetla pojaviše se daleko ispred njih, šireći se preko
obzorja horizonta dok su se približavali. Mreža drumova i železničkih šina
slivala se ka sve bleštavijem moru svetala, prelazeći pravo preko zamračenog
krajolika. Tamna traka široke reke Dnjepar pojavila se na vidiku na istoku.
Dani i nedelje intenzivnog proučavanja mapa isplatili su se - pilot je
prepoznao istočna predgrađa Kijeva, glavnog grada Ukrajine.
„Još petnaest kilometara“, izvesti navigator lovca-bombardera. Dodirnu
još jedan niz dugmića. „Sistemi za navođenje projektila aktivirani.
Koordinate učitane.“
Iznenada, u majorovim slušalicama se začu alarm upozorenja.
„Neprijateljski radar!“, viknu navigator izbezumljeno prelazeći pogledom
preko odbrambenih video-prikaza. „Upozorenje razotkrivanja! Desni zadnji
kvadrant!"
„Uključi ometanje“, zareža major. Detektovao ih je ukrajinski radarski
sistem, najverovatnije onaj u velikom vazduhoplovnom odbrambenom
kompleksu izvan grada Konotopa.“
Zgađeno frknu kroz nos. Sudeći prema uputstvima koje su dobili pre
početka misije, trebalo je da Specnaz timovi, tajno ubačeni na ukrajinsku
teritoriju, unište te radare još pre petnaest minuta. Toliko o arogantnim,
precenjenim komandosima ruske vojske, pomisli prezrivo major.
Potom slegnu ramenima. Čak i u ovom dobu visokotehnološkog
ratovanja, satelita i precizno navođenih projektila, i dalje je važila stara
izreka da nijedan ratni plan nikada u potpunosti ne preživi prvi kontakt s
neprijateljem. Rat je odvajkada predstavljao područje nasumičnog slučaja,
neizvesnosti, ljudskih grešaka i zatajivanja tehnike.
Navigator na sedištu pored njega bio je zauzet prčkajući po kontrolama
svoje kontrolne table, pokušavajući da blokira moćni ukrajinski radar
pomoću elektronskog sistema protivmera ugrađenog u „suhoj 34“ Biće pravo
čudo ukoliko mu to pođe za rukom, ali svaka dodatna sekunda koju ’kupi’ je
dragocena. Indikator razdaljine do mete na njegovom HUD-u sada je
pokazivao dvanaest kilometara. Pravougaonik je već bio crvene boje. Skoro
su se nalazili u dometu svoje primarne mete, generalštaba ukrajinskog
Odbrambenog saveta za vreme ratnog stanja.
Novi, prodorniji zvuk oglasi se u majorovim slušalicama.
„Primećeno lansiranje projektila zemlja-vazduh!“, upozori ga navigator.
„Dva projektila nadolaze. Obrazac leta ukazuje na to da su posredi rakete S-
300. Smesta započinjem aktivne i pasivne mere ometanja!“
„Sranje“, procedi major sebi u bradu. Rakete S-300 predstavljale su
najmodernije dalekometne projektile zemlja-vazduh ukrajinskog arsenala,
ekvivalent američkim projektilima „patriot“.
„Suhoj 34“nakratko zadrhta kada uređaji za ispaljivanje radarskih
mamaca opališe. Patrone mamaca iskočiše i rasprsnuše se uz pucanj iza repa
lovca-bombardera. U roku od svega jedne sekunde, oblaci nekoliko hiljada
sićušnih „majlar“ traka procvetaše u vazduhu. Svaka ultratanka vrpca-mamac
bila je precizno isečena tako da odgovara talasnoj dužini neprijatelj-skog
radara. Uz malo sreće, cvetovi traka-mamaca, koji su se munjevito širili po
nebu, odmamiće i skrenuti nadolazeće rakete zemlja-vazduh s njihovog traga.
„Hajde! Hajde!“, major začu kako sam sebi mrmlja u bradu, i dalje smrknuto
držeći letelicu na kursu uprkos iskušenju da smesta započne manevar
izbegavanja. Pravougaonik u središtu njegovog HUD-a pozelene. Meta je bila
u dometu.
„Ispaljujem bombe!“, zareža i pritisnu dugme na upravljačkoj palici. Su-
34 istog trena poskoči naviše, olakšan za nekoliko hiljada kilogama kada se
četiri precizno navođene bombe odvojiše ispod njegovih krila. Ne čekajući
više ni trenutka, major snažno trznu kontrolnu palicu ulevo, obrnu avion
naglavačke i stušti se ka tlu u teškom zaokretu od nekoliko G. 10
Izvuče se iz zaokreta jedva stotinak metara iznad površine tla - toliko
blizu zemlji da su se drveće, ambari, kuće i električni dalekovodi pojavili iz
tame i nestali maltene pre nego što ih je njegovo čulo vida uopšte
registrovalo kao čvrste predmete. Alarm upozorenja u njegovim slušalicama
utihnu.
„Radarsko detektovanje izbegnuto!“, potvrdi navigator i odahnu s
olakšanjem. „Nalazimo se ispod njihovog horizonta.“
Major trznu glavu u stranu i iskrivi vrat kako bi bacio pogled unazad kroz
providnu kupolu kabine. Blistavi beli bljesci eksplodirali su jedan za drugim
na horizontu, na trenutak pretvarajući kao mastilo crnu noć u dan.
„Kompjuter pokazuje da su sva oružja pogodila predviđenu metu“, reče
mirno navigator.
Iznenada se sve izvan kabine lovca-bombardera zacrne.
Nov glas odjeknu u njihovim slušalicama. „Simulacija napada završena.
Ostanite u pripravnosti.“
Uz prodorno hidraulično pištanje, vrh kabine se otvori i ukaza se hangar u
kojem je bilo još nekoliko sandučastih simulatora leta „suhoja 34.“ Druge
mašine i dalje su radile, munjevito se drmusajuči i cimajući, dok su
kompjuterski generisani video-prikazi pružali posadama realistične prikaze
neba i tla izvan njihovih letelica.
Major se namršti, razmišljajući o događajima od prethodnog sata.
„Kontroloru, resetuj misiju“, reče u mikrofon. „Ovog puta želim da
isprobam nešto drugačiji kurs leta i da vidim možemo li da izbegnemo
detekciju radara iz Konotopa kada povećamo visinu kako bismo izbacili
bombe.“
Njegov navigator ga pogleda iskosa uz umoran osmeh. „Ovo je naša peta
simulacija danas, Sergeju Nikolajeviču. Već tri dana uzastopno po dvanaest
sati dreždimo u ovim simulatorima leta. Isprobali smo svaku moguću
permutaciju i mogućnost. Zar ne možemo da napravimo mali predah, barem
da protegnemo noge?“
Major odmahnu glavom. „Još ne, Vladimire“, reče odlučno drugom
muškarcu i slegnu ramenima. „Video si naređenja iz Moskve. Imamo još
svega dva dana treninga pre nego što ceo puk bude premešten u Brijansk. A
ja ne verujem u to proseravanje kako je sve ovo samo još jedna takozvana
vežba borbene gotovosti.“
Vođa eskadrile lovaca-bombardera pogleda ozbiljno u svog potčinjenog
oficira. „Upamti, ako nas zaista očekuje vazdušni udar na Kijev, neće biti
nikakvog prostora za ozbiljne greške i pogrešne proračune. Neće biti
nikakvih drugih šansi ako zabrljamo za vreme prave misije. Bolje da budemo
prokleto spremni, inače ćemo izginuti.“
 24

KREMLJ

Lična kancelarija predsednika Rusije Viktora Dudareva bila je u

centralnom delu trougaone, žuto-bele zgrade ruskog Senata. U oštrom
kontrastu s neverovatno ukrašenim odajama za prijem, raštrkanim po ostalim
palatama u Kremlju, ova mala, pravougaona soba bila je opremljena
jednostavno i praktično, sa svega nekoliko dodira klasične elegancije.
Ukrašeni grb Ruske Federacije visio je na zidu iza Dudarevog radnog
stola s pločom od malahita. Sa svake strane stola stajala je zastava - s leve
ruska belo-plavo-crvena trobojka, a s desne nešto bogatiji i šareniji
predsednički barjak. Boje na zastavama bile su jedine žive boje u čitavoj
kancelariji optočenoj tamnim panelima od hrastovine nad kojima se uznosila
visoka tavanica oslikana bledožutom i belom bojom. Pod su ukrašavale
izbledele zelene, crvene i braonkaste geometrijske šare čilima iz Astrahana,
starog nekoliko vekova. Unutrašnji zidovi bili su prekriveni policama
ispunjenim retkim knjigama i savremenim delima. Između dva prozora stajao
je dugačak hrastov sto, okružen stolicama s ravnim naslonima.
Konstantin Malković sedeo je na jednoj od tih stolica. Malković pogleda
preko stola u Dudareva, a zatim brzo skrenu pogled na zdepastog prosedog
muškarca koji je sedeo pored ruskog predsednika. Milijarder srpskog porekla
potisnu poriv da se namršti. Uznemiravalo ga je neočekivano prisustvo
Alekseja Ivanova, strogog šefa Trinaeste direkcije ruske Federalne službe
bezbednosti, na ovom sastanku.
Osetio je da je nelagođno i čoveku koji mu je sedeo s desne strane -Eriku
Brantu. Pre nego što su stigli u Kremlj, bivši oficir Stazija obavestio ga je da
će im Ivanov najverovatnije praviti probleme zbog nesrećnih propusta u
bezbednosti programa Hidra. Dok je proučavao strogo i bezizražajno lice
šefa ruskih špijuna, Malković zaključi da je Brant najverovatnije bio u pravu.
Nešto u vezi s Ivanovljevim potuljenim izgledom podsećalo ga je na veliku
mačku, tigra ili leoparda, koja lenjo promatra potencijalni plen.
Ta slika ga je činila nervoznim.
Kada se prvi put upustio u pregovore s Rusima, Nemac ga je upozorio na
moguće opasnosti i podsetio da, „kada pokušaš da zajašeš tigra, on te
ponekad pojede“. Malković je tada nehajno odbacio Brantovu zabrinutost,
smatrajući je odveć pesimističnom. Međutim, sada, dok je sedeo naspram
ozbiljnog starešine Trinaeste direkcije, milijarder je najzad počeo da shvata
upozorenja svog potčinjenog.
Malković se s teškom mukom trudio da odagna te neželjene misli. Možda
su mu samo živci bili previše napeti. Ovo je bio trenutak bliskog trijumfa,
plata za godine rizičnog, skupog istraživanja i složenog planiranja. Ovo nije
bilo vreme za zlovolju. Ponovo usmeri pažnju na veliko kinematološko platno
razapeto u čelu stola. Pukovnik Pjotr Kiričenko, vojni savetnik predsednika
Dudareva, stajao je tamo i pomoću daljinskog upravljača menjao slajdove
različitih mapa i grafikona - sastavni deo ovog tajnog sastanka.
„Tenkovske, motorizovane, vazduhoplovne i jedinice Specnaza namenjene
operaciji ŽUKOV nastavljaju da se premeštaju iz svojih mirnodopskih vojnih
baza ka unapred određenim ratnim zonama“, reče Kiričenko koristeći
daljinski upravljač da istakne ključne tačke duž granice Rusije s Ukrajinom,
Gruzijom, Azerbejdžanom i Kazahstanom. „Za sada, nema nikakvih
nagoveštaja da su Sjedinjene Američke Države i njihovi saveznici primetili
obim tog premeštanja trupa i shvatili njihov pravi značaj.“
„Za neobaveštenost Zapada najzaslužnija je Hidra, specijalno oružje koje
sam vam ja obezbedio“, prekinu ga Malković. Šta god da je bila svrha
Ivanovljevog prisustva na današnjem sastanku, uvek je bilo najbolje podsetiti
ove Ruse koliko toga mu duguju. „Ubijanjem tolikog broja njihovih najboljih
obaveštajnih analitičara, moji agenti su skoro onemogućili Centralnoj
obaveštajnoj agenciji, MI6 i bilo kojoj drugoj kontraobaveštajnoj službi da
prozru kroz konvencionalni veo tajnovitosti koji ste navukli preko tih pokreta
vojske.“ Nasmeši se ljubazno. „Naravno, isto važi i za države koje ste
odredili za žrtve. Pošto Hidra obavi svoj posao, premalo njihovih važnih
vojnih zapovednika i političkih vođa ostaće u životu da bi organizovalo bilo
kakav uspešan otpor vašim operacijama.“
 „Da, sasvim je jasno da je to vaše virusno oružje pokazalo koliko vredi...
zasad“, složi se hladno Dudarev.
Ivanov samo slegnu ramenima. Njegovo široko lice nije odavalo nikakve
emocije.
Ruski predsednik klimnu glavom ka Kiričenku. „Nastavi, Pjotre.“
„Da, gospodine." Pukovnik ga posluša. „Pošto otpočne operacija
ŽUKOV, naši dalekometni vazduhoplovni pukovi će sprovesti simultane
napade na širok spektar meta - komandne i kontrolne ustanove, baze protiv-
vazdušne odbrane, aerodrome i kasarne neprijateljskih vojski.“ Dodirnuo je
dugme na daljinskom upravljaču. Na mapi se pojaviše desetine crvenih
tačkica, koje su označavale mete raštrkane posvuda po bivšim sovjetskim
republikama označenim za ponovno osvajanje.
„U isto vreme, naše tenkovske jedinice i odredi motorizovane pešadije
munjevito će krenuti napred da zauzmu unapred određene ciljeve“, nastavi
Kiričenko entuzijastično. Strelice sevnuše preko karte, zarivajući se
stotinama kilometara duboko u neprijateljsku teritoriju da bi zauzele važne
gradove, mostove, puteve, železničke pruge i vitalne industrijske oblasti.
Čitavi delovi mape pocrveneše, naznačavajući teritorije određene za
planiranu okupaciju i prisilno vraćanje pod rusku kontrolu - ceo Kazahstan,
Gruziju, Azerbejdžan i Jermeniju, i čitavu istočnu polovinu Ukrajine.
Malković klimnu glavom, obraćajući sve manje i manje pažnje na vojnog
savetnika Viktora Dudareva, koji je počeo da detaljno objašnjava
karakteristike angažovanih ruskih oružanih snaga, njihovu snagu, opremu i
specifična naređenja. Za Malkovića su to bile taktičke trice i kučine,
važnesamo generalima i ostalim vojnim zapovednicima. Milijarder je bio
kudikamo više zainteresovan za razmatranje šire slike - kako će ova
operacijaporemetiti ravnotežu moći širom zemljine kugle.
Plan ŽUKOV imao je savršen strateški, politički i privredni smisao. Za
Rusiju, to je značilo obezbeđivanje granica koje su se mogle znatno lakše
braniti, ponovno uspostavljanje kontrole nad ogromnim područjima bogatim
prirodnim resursima i teškom industrijom i vraćanje više desetina miliona
Rusa pod autoritet i zaštitu Kremlja. Dugoročno posmatrano, operacija je
označavala početak velikog napora da se Rusija ponovo vrati na položaj
jedne od najvećih svetskih sila, koji joj po pravu pripada, imperijalističke
države čija će moć jednog dana ponovo uspešno parirati Sjedinjenim
Državama. Kratkoročno, uništavanje najuspešnijih novih demokratskih režima
koji su trenutno okruživali Rusiju bilo je od presudnog značaja za politički
opstanak Viktora Dudareva. Ogromna većina ruskih građana zasad je
podržavala njegovu autoritativnu vladavinu, ali postojali su znaci rastućeg
nezadovoljstva - nezadovoljstva za koje je Dudarev krivio demokratske
primere koje su postavile nekadašnje države Sovjetskog Saveza.
Za samog Malkovića, operacija ŽUKOV predstavljala je povoljnu priliku
da postane jedan od najbogatijih i najmoćnijih ljudi u čitavoj ljudskoj istoriji.
Bio je to san koji je gajio od ranog detinjstva, koje je proveo potucajući se
po Evropi kao prezreni, siromašni izbeglica. Dok je odrastao i počinjao da
uviđa sopstvene talente i veštine - pogotovo svoju tajanstvenu sposobnost da
predvidi buduća kretanja na tržištu hartija od vrednosti - san se pretvorao u
goruću žudnju, pokretačku strast jaču od svih ostalih.
Sada basnoslovno bogat, Malković je imao pozamašan uticaj na nekoliko
vlada u Evropi, Africi i Aziji - kako kroz svoju sveukupnu ekonomsku silu
tako i kroz direktno podmićivanje podatnih političara i birokrata. Njegova
ogromna imovina mu je takođe dozvoljavala da suptilno manipuliše
funkcionisanjem banaka, mešetarskih kompanija, investitorskih firmi,
farmaceutskih laboratorija, naftnih kompanija, proivođačima oružja i nekim
industrijskim granama širom sveta. Kroz Grupu Brant baratao je timovima
unajmljenih ubica i uhoda, što mu je omogućavalo da u potaji i silom deluje
protiv svojih ličnih neprijatelja i poslovnih suparnika, ukoliko je topotrebno.
Međutim, Malković je u poslednje vreme otkrio da još postojegranice
njegove moći. Zaprepastio se kada je uvideo da ima političara kojenije
mogao da podmiti ili zaplaši, korporacija koje nije mogao da kupi i zakonskih
propisa koje još nije mogao da ukine ili da bezbedno ignoriše.
Stoga je počeo da spletkari ne bi li pronašao način da barem desetostruko
uveća svoje lično bogatstvo i moć. Odavno, neposredno posle završetka
Hladnog rata, obezbedio je usluge raznoraznih naučnika sovjetskog bloka -
među njima i Vulfa Renkea. U to vreme je samo zamišljao kako razvija
diskretan sporedni poslovni poduhvat za jednu od svojih naftnih kompanija,
poslić snabdevanja najbogatijih svetskih banditskih država
nekonvencionalnim naoružanjem, za koje bi dobijao ogromne svote potpuno
nelegalnog novca.
Međutim, kad mu je Renke došao s otkrićem najnovijeg precizno
navođenog oružja Hidre, milijarder srpskog porekla uvideo je njegov
potencijal u jednoj jedinoj sekundi. Kontrola nad tim neprimetnim,
nezaustavljivimi neizlečivim oružjem bi mu pružila moć koju je odavno
priželjkivao. Sa Hidrom u rukama, mogao bi da skrši države čiji su mu se
lideri protivili ida nagradi one koje bi mu postale saveznice.
Pod vođstvom Viktora Dudareva, Rusija je izabrala put mudrosti.
Kao nadoknadu za upotrebu Hidre za smekšavanje njihovih neprijatelja,
kako na Zapadu tako i u bivšim sovjetskim republikama, Dudarev i njegovi
saveznici u Kremlju potpisali su s Malkovićem svečane i tajnesporazume,
zapečativši dogovor od kojeg su obe strane imale koristi. Obogaljivanjem
zapadnih obaveštajnih službi, Hidra je omogućila Rusiji da isplanira,
organizuje i sprovede vojni pohod bez mešanja Amerike i njenih saveznika.
Evropljani i Amerikanci svakako će žestoko protestvovati kad pucnjava
konačno započne, ali ukoliko budu uhvaćeni na prepad, bilo jevrlo malo
verovatno da će svojom intervencijom rizikovati da izazovu ratširokog
obima. Kada im se predstavi čvrsta činjenica da je ruska vojska naterenu i da
ima punu kontrolu nad osvojenim teritorijama, Amerikanci ćesamo trepnuti i
nevoljno prihvatiti stvarnost.
Zauzvrat, kad Rusi osvoje sve što nameravaju, milijarder će dobiti
ogroman udeo u zaposednutim industrijama nafte i prirodnog gasa, rudarstvu,
proizvodnji oružja i ostalim industrijskim granama. Novi profiti će ga u
kratkom roku učiniti najbogatijim čovekom na svetu, čime bi zasenio
bogatstvo svakog mogućeg suparnika.
Malković je uživao u izgledima koji su mu se smešili. Budale tvrde da je
novac izvor sveg zla na svetu. Međutim, mudri ljudi znaju bolje; novac je
predstavljao samo polugu, oruđe koje se može upotrebiti kako bi se
svetponovo oblikovao po nečijoj želji.
„Kada ćete napasti?“, čuo je kako pita Brant.
Kiričenko pogleda u Dudareva, koji mu kratko klimnu glavom, a zatim
odgovori na pitanje. „Operacija ŽUKOV započeće za manje od pet dana“,
reče. „Prvi prepadi Specnaz jedinica i vazdušni napadi započeće nekoliko
minuta posle ponoći 24. februara. Naši tenkovi i ostale oklopne jedinice
preći će granicu ubrzo posle toga.“
„Bez prethodne provokacije?“, upita cinično Brant. „Oprostite mi,
pukovniče, ali to mi izgleda donekle... neprefinjeno.“
 Ivanov se nagnu napred u stolici sa slabašnim osmehom lišenim humora.
„Biće više nego dovoljno provokacija, herr Brant.“ Oči mu behu stroge i
hladne. „Na primer, specijalna obaveštajna služba snažno nagoveštava da će
se u Ukrajini možda uskoro dogoditi teroristički napad ukojem će živote
izgubiti mnogo Rusa.“
Brant hladnokrvno klimnu glavom. „Shvatam. To je svakako vrlo zgodno.
A taj teroristički napad će svakako zahtevati munjevit odgovorvaših oružanih
snaga.“
„Svakako“, složi se lakonski Ivanov. „Ukoliko vlada u Kijevu ne može da
zaštiti naš narod od sopstvenih ultranacionalista, onda mi to moramo da
učinimo umesto njih.“
Slušajući razgovor, Malković frknu kroz nos. Zatim se okrenu prema
Dudarevu. „A koji izgovor ćete upotrebiti da intervenišete u Gruziji i ostalim
zemljama?"
Predsednik Rusije slegnu ramenima. „U Gruziji i ostatku bivših
sovjetskih republika odavno postoje znaci rastuće političke nestabilnosti.“
Iskosi glavu prema milijarderu sa suvoparnim, ironičnim osmehom na
usnama. „Zahvaljujući, naravno, smrtima civilnog i vojnog rukovodstva, za
koje jezaslužna vaša Hidra.“
Malković klimnu glavom.
Ali, sada se Ivanov naglo ubaci u razgovor. „Nažalost, gospodine
Malkoviću, najveću pretnju našem uspehu trenutno predstavlja sama Hidra.“
Šef Trinaeste direkcije hladno pogleda preko stola u Erika Branta. „Herr
Brantov neuspeh da eliminiše doktora Petrenka pre nego što je ovaj
progovorio predstavlja ozbiljnu grešku. Međutim, njegovi ponovljeni
neuspesi da zarobi ili ubije pukovnika Smita i njegove saradnike,
predstavljaju potencijalnu katastrofu. Što duže Smit vršlja slobodan po
Moskvi, to je veća šansa da će saznati tajnu Hidre. Otvoreno rečeno, to je
nešto što nesmemo da rizikujemo.“
„Sušta istina, Aleksej“, složi se Dudarev. Predsednik Rusije pokaza na
platno na kojem su se videle oklopljene oružane snage zarivene duboko u
teritoriju Ukrajine, Gruzije i ostalih država. „Uspeh operacije ŽUKOV u
potpunosti zavisi od efekta potpunog iznenađenja. Međutim, ukoliko
Amerikanci saznaju za našu umešanost u smrti koje je izazvalo vaše virusno
oružje, biće dovedeno u opasnost sve čemu se nadamo i što želimo da
postignemo.“
„Šta tačno predlažete da uradimo?“, upita ga tiho Malković.
„Najpre, želim da moja direkcija preuzme potpunu kontrolu nad potragom
za Smitom i američkom novinarkom, gospođicom Devin“, reče mu Ivanov.
Zatim se okrenu prema Brantu. „Ali ovog puta želim potpunu saradnju s vaše
strane. Ništa ne sme da bude skriveno od mene. Ništa. Da li je to jasno?“
Bivši oficir Štazija na trenutak ne reče ništa. Vilica mu se stegnu dok se
trudio da obuzda gnev. Potom melodramatično slegnu ramenima, glumeći
potpunu ravnodušnost. „Kako god želite.“
Malković nije skidao pogled s Viktora Dudareva. Uprkos svojoj
nemilosrdnosti, Ivanov je, baš kao i Brant, bio tek običan sluga. Ruski
predsednik je bio osoba koja je povlačila sve konce. Upitno podiže obrvu.
„Pa, Viktore, je li to sve?“
Dudarev odmahnu glavom. „Ne baš, prijatelju moj.“ Prsti mu zadobovaše
tiho po površini stola. „Zabrinjava me ovaj pokušaj američke obaveštajne
službe. Uprkos svom stvarnom uspehu, barem za sada, čini se da Hidra još
uvek nije u dovoljnoj meri oslepela Vašington. Takođe, brinem se da će
predsednik Kastilja pokazati više tvrdoglavosti nego mudrosti. Ukoliko se, na
kraju, pokaže da je nevoljan da prihvati naša osvajanja, rizik od neželjenog
direktnog sukoba sa Sjedinjenim Američkim Državama eksponencijalno
raste. S obzirom na strateške prednosti koje ćemo imati u Ukrajini i
centralnoj Aziji trebalo bi da na kraju pobedimo, ali bi cena - u vojnicima,
opremi i novcu - mogla da bude prevelika.“
Drugi muškarci u prostoriji polako klimnuše glavama.
„Iz tog razloga“, nastavi da govori Dudarev, „odlučio sam da se postaram
da nam američki predsednik više ne bude pretnja.“ Zagledao se u Malkovića.
„Naložićete vašim ljudima da predaju odgovarajuću varijantu Hidre jednom
od Ivanovljevih kurira što je pre moguće.“
Malković se iznenađeno ukoči. „Ali rizici od ubijanja Kastilje su...“
„Sasvim prihvatljivi", reče mirno ruski predsednik i baci pogled ka
Ivanovu. „Tačno?“
Šef Trinaeste direkcije hladno klimnu glavom. „Imamo krticu u Beloj
kući“, reče. „Uspešna upotreba Hidre ne bi trebalo da predstavlja naročit
problem.“
Malkoviću krenuše ledeni žmarci niz kičmu. „Nastaće pravi pravcati
pakao ukoliko Amerikanci ikada posumnjaju u to šta smo učinili“,
rečestegnuto.
Dudarev slegnu ramenima. „Neka Amerikanci sumnjaju u šta god požele,
sve dok ništa ne mogu da dokažu.“ Nasmeši se škrto. „Što me dovodi do
sledećeg razloga moje zabrinutosti. Pod trenutnim okolnostima, dok jedan
američki obaveštajni agent njuška unaokolo, jeste li razmislili o mogućim
opasnostima po vašu laboratoriju u kojoj pravite Hidru?“
„Laboratorija je sasvim bezbedna“, odgovori mu Malković ravnim
glasom. „Amerikanci je nikada neće pronaći.“
Brant, koji je sedeo pored Malkovića, klimnu glavom u znak slaganja s
njegovim rečima.
Dudarev ih obojicu osmotri sa ciničnim osmehom na usnama. „To su
dobre vesti“, reče posle nekoliko trenutaka, odugovlačivši taman dovoljno da
im stavi do znanja kako im nimalo ne veruje. „Ipak, možda bi za sve nas bilo
bezbednije ukoliko bi doktor Renke i njegov tim naučnika bili prebačeni
ovamo - u jedan od naših specijalnih, visoko obezbeđenih, kompleksa
Bioaparata, na primer. Zar ne mislite tako?“
Malković napravi grimasu. Sada je shvatio igru ruskog predsednika.
Potpuna kontrola nad Hidrom i tajnom njenog stvaranja predstavljala je adut
u ovoj kockarskoj igri s visokim ulozima. Jedinstveno virusno oružje koje je
stvorio Vulf Renke učinilo je milijardera srpskog porekla nezamenljivim
saveznikom, čovekom s kojim Viktor Dudarev mora postupati kao sa sebi
ravnim. No, ukoliko bi Malković ikada izgubio monopol nad tom
smrtonosnom tehnologijom, ljudi u Kremlju bili bi slobodni da delajukako
god požele. Iz tog razloga, Malković je informaciju o Renkeovom mestu
boravka čuvao u najvećoj tajnosti, naročito od Rusa.
„Laboratorija je bezbedna“, ponovi ledenim glasom. „U to vam se
svečano zaklinjem.“
Dudarev polako klimnu glavom. „Dobro, voljan sam da prihvatim vašu
zakletvu.“ Potom, njegov blagi, gotovo razdragani izraz lica naglo otvrdnu.
„Ali, nešto vam mora biti apsolutno jasno, gospodine Malkoviću; budućida
nam ne dozvoljavate da sami zaštitimo tajnu vašeg oružja, smatraćemovas
lično odgovornim za bilo kakve buduće neuspehe. Do početka operacije
ŽUKOV preostalo je još svega pet dana. Pet kratkih dana. I sve dok naši
vojnici i borbene letelice na krenu u akciju, Amerikanci ne smeju da saznaju
za postojanje Hidre. U suprotnom, vaš život neće vredeti ni pišljivog boba.
Dobro upamtite tu činjenicu.“
Kasnije, za vreme kratke vožnje limuzinom natrag u kancelariju u
Paškovljevoj kući, Malković zlovoljno pretrese u mislima pretnju ruskog
predsednika. Dakle, tigar mi je konačno pokazao zube i kanžde, pomisli
neraspoloženo. Zatim se namršti. To je samo predstavljalo razlog više da se
pobrine da ga što je moguće čvršće drži za vrat.
Pogleda iskosa u Branta. Visoki plavokosi Nemac sedeo je na sedištu
preko puta i zurio kroz prozor.
„Hoće li Ivanov uspeti da zarobi ili ubije Amerikance?", upita ga mirno
Malković.
Brant prezrivo frknu kroz nos. „Sumnjam."
„Zašto?“
„Zato što su milicija i obaveštajne službe u osnovi nepouzdane“, objasni
mu polako Nemac kroz stegnute zube. „Uprkos svim nahvaljenim političkim
čistkama, u obe službe i dalje je previše oficira koji su korumpiraniili voljni
da prodaju informacije i zaštite begunce s dovoljnom količinom novca, a ima
ih i koji su zaraženi takozvanim reformatorskim idealima. Prevelike su šanse
da će Smit ili Devinova pronaći zvaničnike voljne da im pomognu, ili da
barem okrenu glavu u stranu i puste ih da pobegnu iz Rusije. Ukoliko Ivanov
misli suprotno, onda je najobičnija budala.“
Malković ćutke razmisli o ogorčenoj, ciničnoj proceni situacije svog
potčinjenog. Pošto je i njegova glava bila na panju, duboko ga je zabrinulo
Brantovo loše mišljenje o ruskoj miliciji i Federalnoj službi bezbednosti.
Milijarder naprečac donese odluku. „Onda ćeš nastaviti sopstveni lov na
Smita i Devinovu", reče Brantu. „Želim da budu pronađeni, i to brzo. Po
mogućstvu da ih pronađu tvoji ljudi, a ne Rusi.“
„Šta ćemo s Trinaestom direkcijom?“, upita ga Nemac. „Čuli ste Ivanova.
On želi svako parče informacije koje iskopamo. Biće dovoljno teško ući
Amerikancima u trag i bez saplitanja o agente FSB na svakom koraku.“
Malković klimnu glavom. „Razumem.“ Potom slegnu ramenima.
„Daj Rusima dovoljno podataka koje pribaviš o tom tipu Smitu da ih
održiš srećnim. U međuvremenu, nastavi vlastitu potragu što je brže i šire
moguće.“
„Zarobljavanje dvoje Amerikanaca pred Ivanovljevim nosem biće
izuzetno teško“, upozori ga Brant. „Ali obećavam da ćemo moji ljudi i ja
uspeti u tome.“
„Na plaćam te da pokušaš, herr Brant“, reče milijarder ledenim glasom.
„Plaćam te da uspeš. Predlažem ti da upamtiš razliku.“
„A ukoliko zarobim Smita i Devinovu žive?“, upita ga smireno Nemac,
ignorišući nagoveštenu pretnju. „A da Ivanov ne sazna za to, hoću da kažem.
Kakva su vaša naređenja u tom slučaju?“
„Iscedi ih kao limun“, reče mu brutalno Malković. „Saznaj za koga rade i
koliko su informacija o Hidri dosad preneli Sjedinjenim Državama...“
„A posle toga?“
„Pobij ih“, odbrusi Malković. „Brzo, ukoliko je tako neophodno. Ali, ako
je to ikako moguće, bolje polako. Pukovnik Smit i gospođica Devinsu mi
napravili mnogo nevolja i nespokoja. Želeo bih da veoma mnogo zažale zbog
toga.“
 25

MOSKVA

Džon Smit je za tili čas reagovao na zvuk tihog kucanja po ulaznim

vratima stana. Skočivši na noge s fotelje na kojoj je pokušao da donekle
nadoknadi izgubljen san, zgrabi „makarov“ kalibra 9 milimetara sa stočića za
kafu, a zatim otkoči i repetira pištolj kako bi ubacio metak u cev. Potom se
okrenu držeći oružje u obe šake, spreman da zapuca. Udahnu duboko,
smirujući i sebe i nišan. Prednji i zadnji nišan „makarova“ umiriše se na
središnjem delu ulaznih vrata i ostaše tamo.
Sa svojim pištoljem na gotovs, Fiona Devin uđe u prostoriju iz spa-vaće
sobe, hodajući bosa po pohabanom parketu tiho poput mačke. „Ko je?“,
viknu na ruskom jeziku, menjajući tonalitet da bi imitirala staračko
podrhtavanje glasa.
Odgovori joj muški glas, prigušen teškim drvenim vratima. „To sam ja,
Oleg."
Smit se donekle opusti. Prepoznao je Kirovljev glas. Još bitnije, time što
je izgovorio svoje ime, a ne prezime, Rus im je stavio do znanja da je
situacija bezbedna. Da se kojim slučajem predstavio punim imenom i
prezimenom, upozorio bi ih da je pod prinudom, da ga na nišanu drži
moskovska milicija ili bilo ko drugi ko ih možda progoni.
Smit polako spusti „makarov“ i zakoči ga. Fiona učini isto sa svojim
oružjem, a zatim pođe da otključa ulazna vrata stana.
Visoki Rus s grudima širokim poput bačve brzo uđe u stan, noseći u
rukama par teških putnih torbi. Njegove sede obrve upitno se digoše kada
ugleda pištolje u njihovim rukama. „Nervozni ste?“, upita. Zatim smrknuto
klimnu glavom. „I treba da budete.“
„Šta se dešava?“
 Kirov spusti putne torbe na pod, priđe najbližem prozoru i navuče zavese.
„Dođite i vidite i sami“, predloži pokazujući glavom na ulicu ispod.
Smit i Fiona mu se pridružiše kraj prozora.
Automobili i kamioni stajali su u dugačkoj koloni na mostu iznad
Vodoodvodnog kanala. Milicajci u sivim šinjelima i šiljatim kapama hodali
su u parovima od vozila do vozila, saginjući se kako bi pregledali isprave i
postavili po koje pitanje svakom vozaču. Odred vojnika, naoružanih jurišnim
puškama i odevenih u snežnobela kamuflažna odela, čuvao je stražu na
najbližoj raskrsnici.
„To su jedinice Ministarstva unutrašnjih poslova“, reče im hladno Kirov.
„Sudeći po onome što sam video, kontrolno-propusni punktovi su postavljeni
na svim ključnim raskrsnicama i oko svih iole važnijih stanica metroa.“
„Prokletstvo“, promrmlja Smit i baci pogled ka Rusu. „Šta su naveli kao
zvaničan razlog postavljanja blokada?"
Kirov slegnu ramenima. „Sudeći prema vestima, sve ovo je naprosto deo
rutinskih provera u potrazi za osumnjičenim čečenskim teroristima. No,
uspeo sam da se dovoljno približim jednom punktu i vidim šta koriste
prilikom pročešljavanja gomile.“ Pogleda značajno u dvoje Amerikanaca.
„Milicija ima kopije vaših fotografija iz pasoša.“
Fiona uzdahnu. „Bilo je to samo pitanje vremena, pretpostavljam."
„Da“, reče Kirov staloženo. „A sada moramo da se suočimo sa
činjenicama. Ne smemo više da odugovlačimo. Potrebna su vam nova
dokumenta - s novim imenima i novim licima."
Smit ga napeto pogleda, podstaknut nečim što je ovaj upravo kazao.
Slabašna ideja mu se uskomeša u glavi, više nejasan nagoveštaj nego
konkretna misao. Međutim, dok su mu se ostali komadići slagalice uklapali
kako treba, ideja poče da dobija sjajan oblik i sadržaj, kao kad vetar opet
razgori gotovo ugašen žar.
Oči mu se razrogačiše. „Imena“ reče naglo. „To je veza koju smo
prevideli. Pitali smo se zbog čega je toliko mnogo ljudi ubijeno kako bismo
bili sprečeni da se dočepamo tih beleški. Pa, možda nam je odgovor na to
pitanje sve vreme bio pred nosem.“
„O čemu to tačno govoriš, pukovniče?“, upita ga mirno Fiona. Na
Olegovom licu videlo se samo nerazumevanje.
Oduševljen svojom novom teorijom, Džon ih povede natrag do stočića za
kafu. „Imena“, reče ponovo, šireći po površini stočića listove iskucanog
papira i njihov naškrabani prevod. Zatim crvenom hemijskom olovkom hitro
zaokruži određene delove teksta na hartijama. „Uverite se i sami. To je ono
što sadrže beleške Elene Vedenskaje... imena žrtava nastradalih prilikom
prvog izbijanja bolesti. I njihovih porodica. I njihove adrese. Tačno?“ Drugo
dvoje polako klimnuše glavama, i dalje očigledno nesigurni na šta ih Smit
navodi.
„Gledajte“, objasni Smit. „Nekako negde mora da postoji nekakva veza
između onih koji su umrli i njihovih porodica. Veza koja bi nam pružila bolje
razumevanje o tome kako ta nova bolest radi i odakle potiče.“
Fiona se namršti. „Ne uviđam je, pukovniče.“ Zatim odmahnu glavom.
„Već si istakao da ne postoji nikakva očigledna veza između tih jadnika -
nikakva prijateljstva, nikakve porodične veze, ništa što bi objasnilo zbog
čega su se razboleli i umrli tako groznom smrću.“
Smit klimnu glavom. „To je istina. Elena Vedenskaja, Valentin Petrenko i
ostali ruski naučnici koji su proučavali prvo izbijanje bolesti nisu uspeli da
uspostave bilo kakvu vezu između te prve četiri žrtve.“ Zatim ponovo prstom
kucnu po beleškama. „Ali, šta ukoliko je veza između njih nešto beskrajno
suptilnije, možda zajednički genetski materijal ili neka druga biohemijska
karakteristika - nekakva slabost ili odranije postojeće zdravstveno stanje koje
ih je učinilo naročito ranjivim za tu novu bolest?“
„Veruješ li zaista da je moguće otkriti takvu zajedničku karakteristiku?“,
upita ga Kirov. „Čak i sada?“
Smit ponovo klimnu glavom. „Da, verujem.“ Pogleda u oči drugog
muškarca. „Ali, to neće biti nimalo lako. Najpre, moraćemo da smislimo
način kako da intervjuišemo porodice žrtava. Ukoliko nam pođe za rukom da
ih ubedimo da nam dozvole da uzmemo uzorke krvi, tkiva i DNK, nizom
laboratorijskih testova trebalo bi odrediti da li postoje poklapanja među
žrtvama.“
„ A ti nekako nameravaš sve to da uradiš dok se gospođica Devin i ti
nalazite na spisku najtraženijih osoba Kremlja?“, prokomentarisa suvo Kirov.
„Aha, to bi otprilike bilo to.“ Smit se usiljeno nasmejao. „Kako beše ona
stara izreka? Nešto kao ’ukoliko ne umeš da primiš šalu na vlastiti račun,
nije trebalo da ideš u vojsku’? E, svi smo se potpisali na isprekidanu liniju,
tako da pretpostavljam da je konačno kucnuo čas da počnemo da zarađujemo
svoje plate.“

BERLIN

Smešten oko šume i nekoliko malih, ali prelepih jezera, rejon Grinevald je
predstavljao jedno od najelitnijih i najskupljih predgrađa Berlina. Starije kuće
bile su postavljene prilično daleko jedna od druge, okružene besprekorno
uređenim dvorištima, visokim kamenim zidovima, živom ogradom i
šumarcima.
Neveliki kamionet crveno-bele boje nemačke telefonske kompanije Dojče
telekom stajao je parkiran na ulici Hagenštrase, jednoj od širih avenija rejona
Grinevald. Bilo je kasno popodne, a zubato zimsko sunce, već nisko na
obzorju horizonta, bacalo je dugačke crne senke po kolovozu. Temperatura
vazduha bila je veoma niska, a napolju jedva da se ko mogao videti.
Debeljuškasti džoger, sav ko da je umotan u ritam muzike koja je odjekivala
kroz slušalice na njegovoj glavi, dahtao je preko puta ulice ispred kamioneta
i nastavio da trči, tvrd u nameri da završi vežbanje koje mu je prepisao lekar.
Uskoro nestade s vidika u mrklom mraku među drvećem. Stariji bračni par u
kasnoj popodnevnoj šetnji prođe pored kamioneta vukući za sobom na
povocu nesrećnog, promrzlog terijera. Oni takođe skrenuše za ugao i nestaše
sa vidika.
U kabini kamioneta, Rendi Rasel je sedela pogrbljena za volanom. Nosila
je tanke kožne rukavice, običan crni bejzbol kačket da bi sakrila kratko
podšišanu plavu kosu i jednoličan, sivi radni kombinezon, koji je skrivao
njenu vitku figuru. Nestrpljivo baci pogled na ručni časovnik. Koliko će još
morati da čeka?
Jedan kraj punih usana izvi joj se naviše u suvoparnom osmehu kada
spusti pogled na kožne rukavice. Ukoliko bude morala još dugo da sedi ovde
zaludna, možda će pasti u iskušenje da grize kožu samo da bi se dokopala
noktiju.
„Posluga je krenula“, začu se iznenada mladi ženski glas u slušalicama na
njenoj glavi. „Izgleda da su konačno završili posao i krenuli kući.“
Rendi se uspravi u sedištu, posmatrajući kako stari i izubijani „audi“
polako izlazi s prilaznog puta nedaleko ispred nje. Par ilegalnih slovačkih
imigranata, kojima je Ulrih Kesler plaćao da mu čiste kuću, kuvaju i
održavaju dvorište, vraćao se u svoj buvama zagađeni stan na suprotnom
kraju Berlina. „Audi“ skrenu levo na ulicu Hagenštrase i proveze se mimo
kamioneta. Rendi pogledom isprati u retrovizoru štop-svetla automobila, sve
dok nisu nestala sa vidika.
„Šta je s našim čovekom, Keslerom?“, reče tiho u mikrofon prikačen na
okovratnik radnog odela.
„I dalje je u kancelariji", reče drugi glas, ovog puta muški i mnogo stariji.
Pripadao je oficiru Centralne obaveštajne agencije čiji je zadatak bio da
motri na zgradu Bundekriminalamta u kojoj je radio Kesler. „Ali se
definitivno nalazi na spisku pozvanih na veliku zabavu koju kancelar
priređuje večeras u Državnoj biblioteci. Sudeći prema našem dosijeu, Kesler
je pravi šampion u dupeuvlakaštvu. Neće propustiti priliku da se umeša
među najvažnije face nemačke političke scene, što znači da bi trebalo da
imaš slobodan ulaz u kuću.“
„Krenula sam“, reče mirno Rendi. Pošto je napokon imala slobodu da
dela, živci su joj bili kudikamo smireniji. „Sada idem ka posedu.“
Bez imalo oklevanja, Raselova ubaci menjač kamioneta u brzinu i skrenu
na prilazni put, koji je vijugao kroz visoko drveće oko Keslerove vile. Sama
građevina, podignuta početkom 20. veka, predstavljala je repliku engleske
seoske vile iz edvardijanskog doba, počev od blistavo belih zidova obraslih
bršljenom, pa sve do široke bele verande koja se prostirala čitavom dužinom
sprata.
Rendi priđe uz bočnu stranu kuće i parkira kamionet pored prostrane
garaže, koja mora da je nekada služila kao štala i garaža za kočije. Iziđe iz
kamioneta i nekoliko trenutaka ostade ukopana u mestu, pomno posmatrajući
i osluškujući. Ništa se nije mrdalo ni unutar kuće ni napolju među drvećem.
Rendi brzo navuče pancirni prsluk u bojama SAS preko sivog radnog
kombinezona. U džepovima i vrećicama prsluka s patent-zatvaračima nosila
je zbirku malih alatki i elektronske opreme umesto uobičajenog asortimana
oružja i rezervne municije. Kad je završila, obišla je kuću i zaputila se pravo
ka prednjim ulaznim vratima. Bio je to je jedini ulaz u kuću za koji je bila
sigurna da nije obezbeđen zasunom ili rezom.
Stala je i čučnula kako bi nakratko pregledala bravu, a zatim iz jednog
džepa izvadila odgovarajući niz kalauza. Uvuče jedan kalauz u sićušni otvor
brave i stade. „Pred vratima sam, Karla“, promrmlja u radio-predajnik,
obraćajući se svojoj podršci. „Kada ti dam signal, želim da čujem
odbrojavanje unazad od trideset sekundi. Jasno?“
„Jasno“, odgovori joj mlađa žena. „Štoperica od trideset sekundi je
spremna.“
„Jesi li tu, Majk?“, upita Rendi, ovog puta obrativši se stručnjaku za
elektroniku dodeljenom njenom timu.
„U pripravnosti sam, Rendi“, odgovori joj mirno tehničar.
„Dobro.“ Raselova se na brzinu osvrnu preko ramena. Sad da neko prođe
ulicom može komotno da je vidi - istina, samo ako pažljivo pogleda u njenom
pravcu. Što predstavlja razlog više da prestaneš da traćiš vreme, reče strogo
sama sebi. Zatim udahnu duboko, oseti kako joj svež, čist kiseonik puni
pluća a potom izdahnu. „Ajd sad.“
Koristeći obe ruke, nežno uvuče kalauz u mehanizam brave. Posle
nekoliko sekundi pažljivog prčkanja osetila je kako se mehanizam otvara.
Zadovoljno je odahnula, izvukla kalauz i vratila ga u džep prsluka, a zatim se
uspravila. „Dobro me slušajte, ljudi“, reče tiho. „Moj prisilni ulazak u kuću
počinje... sad!“
Bez daljeg oklevanja, otvorila je ulazna vrata, ušetala u Keslerov dom i
smesta zatvorila vrata za sobom. Nalazila se u širokom predvorju,
osvetljenom velikim lusterom, koji je visio s tavanice. Na obe strane
predvorja bila su bočna vrata, koja su vodila u ostale prostorije - sobu za
prijem s leve i najverovatnije dnevnu sobu s desne strane. Široko, zavojito
stepenište vodilo je na sprat.
„Trideset sekundi“, začu se glas mlade žene u njenim slušalicama i poče
da jasno i postojano izgovara brojeve koji su se pojavljivali na njenoj
digitalnoj štoperici.
Rendi žurno prelete pogledom preko hodnika, tražeći kontrolnu tablu
protivprovalnog alarmnog sistema. Eno je! Spazila je malu plastičnu kutiju
sive boje pričvršćenu na zid u visini očiju, desno od ulaznih vrata. Majušno
crveno svetlo je treperelo iznad tastature od deset brojeva, označavajući da
se alarm aktivirao čim je Rendi kročila kroz ulazna vrata. Zaškiljila je. U
najboljem slučaju, imala je trideset sekundi na raspolaganju - alarm je
omogućavao vlasniku kuće dovoljno vremena da na maloj tastaturi ukuca
bezbednosnu šifru. Posle tog perioda, alarm se aktivira i smesta uzbunjuje
najbližu jedinicu berlinske policije o provali u toku.
Rendi za tili čas otvori drugi džep s patent-zatvaračem i izvadi mali
električni šrafciger. Od brzog pritiska na dugme sa strane naprava zazuja i
ožive, vrteći se brzo u smeru suprotnom od kazaljke na satu, da bi odšrafila
prvi od dva zavrtnja koji su držali poklopac plastične kutije zatvorenim.
„Dvadeset pet sekundi."
Spremno je dočekala prvi šraf na dlan. Rendi zatim premesti šrafciger na
sledeći zavrtanj, koji se lako i brzo odvrnu. Potom skinu plastični poklopac i
zaškilji kroz klupka isprepletenih raznobojnih žica povezanih sa strujnim
kolom, pogledom tražeći sićušnu oznaku koja bi identifikovala tip
protivprovalnog sistema.
„Dvadeset sekundi.“
Rendi oseti kako joj se usta suše. Gde li je ta prokleta identifikaciona
pločica? Ponestajalo joj je vremena. Konačno opazi malenu pločicu s
tekstom nalepljenu na zadnjem zidu kontrolne kutije. „Majk! Sistem je
TURING 3000.“
„Primljeno, Rendi“, reče joj tehničar Centralne obaveštajne agencije.
„Upotrebi karticu broj pet. Otkači zeleni kabl i utakni ga u novu karticu na
položaju jedan. Onda učini isto sa crnim kablom na položaju dva. Jesi li me
razumela?“
„Razumela sam“, potvrdi Rendi, vadeći specijalnu, ranije konfigurisanu
sistemsku karticu iz džepa na prsluku.
„Deset sekundi.“
Rendi je munjevitom brzinom sledila tehničareva uputstva, prebacujući
kablove sa stare kontrolne ploče na novu, koju je donela sa sobom. Srce joj
je tuklo kao ludo, a puls joj je tutnjao u ušima. Prestravljeni glasić u njenoj
glavi poče da jadikuje kako ne radi dovoljno brzo, da će se alarm aktivirati
bez obzira na to šta bude uradila. Trudila se iz petnih žila da ga ignoriše,
usredsredivši se radije na zadatak pred sobom.
„Pet sekundi. Četiri. Tri...“
Drugi kabl ulete u karticu u njenoj šaci. Nove komande smesta potekoše
iz kartice u kontrolnu kutiju protivalarmnog sistema, oponašajući uputstva
koja bi poslala Keslerova bezbednosna kompanija da resetuje sistem posle
lažne uzbune. Crveno svetlo se istog trena promeni u zeleno.
 Rendi odahnu s olakšanjem. Pošto završi posao u kući, moći će da
jednostavno preokrene čitav proces, zameni tablu i izađe kroz ulazna vrata, a
da pri tome ne ostavi nikakav očigledan dokaz da je prčkano po protiv-
provalnim sistemu.
„Uspela sam“, izvesti tiho. „Započinjem pretragu kuće.“
Krećući se samouvereno, Rendi započe detaljnu pretragu Keslerovog
doma. Počela je od prostorija u prizemlju, a nastavila s pretraživanjem soba
na spratu. Jedna stvar joj je smesta zapala za oči. Ulrih Kesler je bio
sakupljač umetničkih dela, ozbiljan kolekcionar s nepogrešivim ukusom za
ekstremno skupocena originalna dela moderne umetnosti. Osim ukoliko se
nije varala, Kesler je posedovao originalne slike Dibenkorna, Kandinskog,
Klea, Poloka, Mondrijana, Pikasa i nekolicine drugih čuvenih slikara 20.
stoleća, okačene na istaknutim mestima po zidovima raznih prostorija.
Zastala je pored svake i fotografisala je digitalnim foto-aparatom. „Nije
loše za jednog državnog službenika, herr Kesler“, promrmlja Rendi
fotografišući sliku koja je umnogome ličila na originalno delo De Kuninga.
Premda je bilo teško precizno odrediti vrednost ovih platna. bila je voljna da
se opkladi da sve đuture vrede dobrano preko deset miliona dolara. Nije bilo
nikakvo čudo što je Ulrih Kesler bio nadaleko poznat po svojoj nevoljnosti
da poziva kući kolege sa posla.
Rendi zgađeno zavrte glavom. Po svemu sudeći, zvaničnik
Bundeskriminalamta je bio izuzetno dobro plaćen za svoju ulogu u zaštiti
profesora Vulfa Renkea. Pomno istraživanje fotografija koje je Rendi pravila
za stručnjake za umetnička dela Centralne obaveštajne agencije trebalo bi da
pruži jasniji uvid u finansije Ulriha Keslera. A zbog tih detalja, znala je,
Kesler će biti veoma, veoma nesrećan - kada budu izneti na videlo javnosti.
Vrativši foto-aparat natrag u džep prsluka, Rendi nastavi dalje, pretraživši
oprezno najpre Nemčevu spavaću sobu, a zatim je prošla kroz vrata koja su
vodila u prostoriju za koju se činilo da mu je radna soba. Bila je smeštena u
zadnjem delu kuće, prostrana, raskošno uređena prostorija s prozorima kroz
koje se pružao pogled preko krošnji okolnog drveća ka bleštavim svetlima
centra Berlina.
Još s vrata Rendi pogledom brzo pregleda sobu, primetivši računar i
telefon na izrezbarenom starinskom stolu, zidove prekrivene policama s
knjigama i još jednu skupocenu sliku - iza koje bi mogao da bude skriven
mali sef, podozrevala je. Oduprla se porivu da počne da pretura po fiokama
radnog stola ili da pokuša da obije sef.
Zvaničnik BKA jeste bio korumpiran, ali nije bio idiot. Teško da bi
pronašla bilo kakav skriveni dokument prigodno naslovljen „moj tajni život i
Vulf Renke.“ Takođe, bila je uverena u to da je Kesler postavio razne
skrivene uređaje i vrlo moguće dodatne elektronske alarme kako bi zaštitio
svoju najdragoceniju informaciju. Remećenje tih mera predostrožnosti bi ga
za tren oka podstakao na oprez.
Zato je počela da otvara raznorazne džepove i vrećice svog prsluka i da
vadi čitav asortiman minijaturnih uređaja za prisluškivanje. Nasmeši se
hladno. Sumnjičav ili ne, Kesler će ubrzo otkriti da postoje i drugi načini da
se saznaju njegove najskrivenije tajne.
 26

MOSKVA

Bio je večernji saobraćajni špic i stotine Moskovljana, izmoždenih posle

napornog radnog dana, tiskale su se na strmim pokretnim stepenicama koje su
vodile sa stanice podzemne železnice Smolenskaje. Troje ljudi, visoki
muškarac snažnog izgleda u poznim pedesetim i njegovi ostareli roditelji, bili
su u gomili. Čovek je preko ramena nosio tešku vreću od grubog sukna, a na
licu je imao napaćen izraz. Strpljivo je uz pokretne stepenice vodio staru
majku, koja se jedva držala na nogama, i takođe vremešnog oca.
„Skoro smo sišli, majčice“, reče joj nežno. „Ostalo nam je još samo
malo.“ Osvrnu se preko ramena prema ocu. „Hajde, tata. Nemoj da
zaostaješ.“
Na vrhu eskalatora, poveća gomila sve nezadovoljnijih putnika tiskala se
uz ograde koje su vodile na ulicu, nestrpljivo čekajući na priliku da provuku
svoje magnetne kartice kroz mašine i napuste stanicu. Međutim, najveći broj
čitača kartica bio je isključen, što je bulumentu putnika nateralo da se u
dugačkim redovima sliva kroz tri male rampe koje su još uvek bile u
funkciji. Ozlojeđeno i razdraženo mrmljanje se poput talasa proširilo kroz
gungulu kad su ljudi videli šta je razlog za ovo usporavanje. Odredi
milicajaca u sivim kaputima stajali su na svakom ulazu i izlazu i pažljivo
proveravali lica svih osoba koje su ulazile i izlazile sa stanice Smolenskaje.
S vremena na vreme, odvukli bi dvoje-troje ljudi u stranu zarad podrobnijeg
ispitivanja - često, ali ne uvek, mršave tamnokose muškarce ili vitke i
privlačne crnokose žene.
Pošto je lično nadgledao temeljno pregledanje isprava paru dovedenom
pred njega, poručnik policije Grigorij Pronin dobaci nazad tim dvoma
zabrinutim putncima magnetne kartice i mahnu im rukom da prođu. „U redu“,
zareža. „Sve je u redu. A sad se gubite odavde!“
Poručnik se namrštio. On i njegova jedinica su već satima učestvovali u
ovoj smešnoj potrazi, zaglavljeni na besmislenoj stražarskoj dužnosti po
naređenjima iz Kremlja. Nikakvi čečenski teroristi nikada nisu izgledali ko
ono dvoje na fotografijama što su mu pokazali. U međuvremenu, pomisli
ogorčeno Pronin, mora da se pravi kriminalci u Moskvi provode kao nikad u
životu - mogu da džepare, otimaju i kradu automobile koliko im crna srca
ištu.
Razdraženo se okrenuo kad se iznenada prolomi glasno proklinjanje i
psovanje s druge strane barijere. Ljudi su se laktali i gurkali jedni druge
nedaleko od mašine za čitanje magnetnih kartica. Pronin se namršti. Šta se
tamo dešava, kog đavola? Oficir milicije priđe bliže, gnevno spuštajući šaku
na futrolu sa oružjem.
Gomila s druge strane barijere vide ga kako dolazi i naglo se utiša.
Većina okupljenih ustuknu korak-dva, a troje ljudi ostadoše pored mašine -
visoki muškarac prosede kose, veoma stara bucmasta žena, koju je on nežno
pokušavao da sprovede kroz uzanu rampu, i starac s dugim zulufima i
prljavosedom kosom koji je, teško oslonjen o štap za hodanje i već s druge
strane ograde, slabašnim pokretima ruke pokazivao ženi kako da prođe. Dve
medalje na njegovom štrokavom kaputu pokazivale su da je veteran velikog
patriotskog rata protiv fašizma.
„U čemu je ovde problem?“, upita natmureno Pronin.
„Posredi je moja majka, gospodine“, izvinjavao se prosedi čovek. „Ima
problema sa svojom karticom. Ne može da je ubaci u mašinu na pravi način.“
Zatim se okrenu prema starici. „Vidiš li šta si uradila, majčice? Došla je
milicija da vidi u čemu je problem.“
„Pusti sad to“, reče osorno Pronin. Posegnu rukom preko barijere, ugrabi
magnetsku karticu iz drhtave ruke starice i lično je ubaci u mašinu. Rampa se
pomeri u stranu, dozvoljavajući joj da prođe. Sin ju je u stopu pratio. Gotovo
istog trena, nesnosan smrad zapahnu poručnikove nozdrve, rezak i kiselkast
zadah od koga je dobio poriv da se ispovraća.
Milicajac naglo ustuknu, zaprepašćen nesnosnim smradom. „Gospode
bože“, promrmlja šokirano. „Šta to bazdi?“
Sredovečni čovek tužno slegnu ramenima. „Plašim se da je to njena
bešika“, priznade. „Ovih dana nema baš mnogo kontrole nad njom.
Nagovaram je da češće menja pelene, ali ona je veoma tvrdoglava, znate -
kao da je malo dete, znate.“
Pronin zgađeno mahnu rukom trojki da prođe kroz kordon policajaca. Eto
ti šta je starost, pomisli turobno. Potom se okrenu i nastavi da pregleda
gomilu, već zaboravivši na depresivni incident.

***

Pošto su bezbedno izašli sa stanice metroa, starica se bolno odgega do

obližnje klupe i sede. Dvojica muškaraca su je sledila.
„Kunem ti se bogom, Oleg“, mrmljala je svadljivo Fiona Devin visokom
muškarcu koji je glumio njenog sina. „Izbljuvaću se po sebi ako se ne rešim
ove smrdljive odeće i prokletih uložaka... i to smesta!“
„Žao mi je“, reče pokajnički Kirov. „Ali, to je bilo neophodno." Jedna
žbunasta obrva mu se podiže - pomalo se i zabavljao. „S druge strane, draga,
moraš priznati da bi malčice povraćke bilo fin dodatak autentičnosti tvoje
maske.“
Pognut nad štapom za hodanje, Smit je jedva obuzdao napad smeha. Od
lepka koji mu je držao veštačke zulufe na licu i perike na glavi jezivo ga je
svrbelo, ali makar su mu iznošeni kaput i pantalone bili zaprljani samo
mašinskim uljem i običnom blatom. Fiona je bila uvijena u slojeve sunđera
da bi izgledala debelo, a zatim obučena u strahovito štrokavu odeću, i
proživljavala je paklene muke.
Smit opazi kako ih drugi prolaznici zaobilaze u širokom luku, prosto
bežeći od njih nabranih noseva i zgađenih pogleda. Čak i na otvorenom,
zadah koji se širio oko njih troje štipao je za oči. Klimnu glavom. Ove
maske, ma koliko neugodne i ponižavajuće bile, pokazale su se kao izuzetno
efikasne.
„Hajde, Fiona“, požuri je Kirov. „Skoro smo stigli. Ostalo nam je da
pređemo još samo stotinak metara, niz onu tamo sporednu uličicu."
I dalje gunđajući sebi u bradu, Fiona se natera da ustane na noge, mučno
utrpane u za broj manje čizme, i poče da vuče stopala u pravcu koji je Kirov
pokazao. Zajedno su šepali i hramali na istok ulicom Arbat, pa skrenuše u
jednu ulicu oivičenu malim radnjama, u kojima su se prodavale knjige, nova i
polovna odeća, parfemi i antikviteti.
 Rus ih strpljivo odvede do uzanih vrata na polovini uličice. U izlogu,
pored ulazih vrata, stajao je slabo osvetljen asortiman prastarih samovara,
lutaka babuški, lakiranih kutija i činija, kristala, porcelana iz sovjetske epohe
i starih lampi. Iznad izloga je izbledelim zlatnim slovima bilo napisano:
ANTIKVAR-AVIABARI.
Unutrašnjost minijaturne prodavnice bila je u još većem džumbusu,
prepuna predmeta nagomilanih na prašnjavim policama i šalterima bez
ikakvog očiglednog reda. Bilo je tu replika čuvenih ikona, kopči za opasače
Crvene armije, šlemova čije su postave bile prepune buva, pozlaćenih
svečnjaka, naprslih kompleta porcelanskih šoljica za čaj i uokvirenih i
izbledelih sovjetskih propagandnih postera.
Kada su ušli u prodavnicu, vlasnik, kabasti i nezgrapni muškarac s
vencem retke kovrdžave prosede kose oko ćelavog temena, podiže pogled s
delića polupane šoljice za čaj, koju je lepio. Tamne oči mu zablistaše kada
ugleda Kirova, a onda nezgrapno obiđe oko pulta da bi ih pozdravio.
„Oleg!“, zagrmeo je baritonom u kojem se nazirao tračak gruzijskog
naglaska. „Pretpostavljam da su ovo tvoji prijatelji o kojima si mi govorio
preko telefona?“
Kirov mirno klimnu glavom. „Jesu.“ Zatim se okrenu prema Fioni i Smitu.
„A ovaj predebeli zlikovac je Lado Jašvili, samoproklamovani uzrok propasti
moskovskih legalnih trgovaca antikvitetima.“
„To što general kaže je veoma istinito“, prizna Jašvili trpeljivo slegnuvši
ramenima. A onda se nasmeši celim licem, otkrivši dva niza zuba požutelih
od duvana. „Ali, i ja moram da zaradim za koricu hleba, baš kao i oni, zar
ne? I oni i ja prosperiramo, svako na svoj način.“
„Tako sam čuo“, složi se Kirov.
„Nego, hajde da pređemo na posao“, reče izražajno Jašvili. „Ne brini,
Oleg. Mislim da ćete ti i tvoji prijatelji biti veoma zadovoljni kvalitetom
moje usluge.“
„Hoćemo li?“, upita pažljivo Fiona, posmatrajući rusvaj oko njih s jedva
prikrivenim prezirom.
Jašvili se zakikota. „Ah, babuška, plašim se da si pogrešno razumela
prirodu mog poslovanja.“ Nemarno mahnu rukom pokazujući tričarije i
starudije raštrkane po prodavnici. „Ovi predmeti su ovde uglavnom zarad
zamazivanja očiju. Tu su samo iz hobija, da odvrate pažnju radoznalih
policajaca ili povremenih ljubopitljivih poreskih inspektora. Hodite!
Pokazaću vam moju istinsku strast!“
S tim rečima debeli Gruzijac se okrete za 180 stepeni i povede ih kroz
vrata u zadnjem delu prostorije. S druge strane nalazila se ostava zakrčena
istim gomilama mešavine pravih antikviteta i beskorisnog đubreta. Strmo
stepenište u udaljenom kraju prostorije vodilo je u podrum. A dole su bila
samo jedna zaključana metalna vrata.
Jašvili otključa vrata i otvori ih sprektakularnim, širokim potezom ruke.
„Uverite se i sami“, reče teatralno. „Pred sobom vidite moj studio, mali hram
moje umetnosti.“
Smit i Fiona se začuđeno zabuljiše u prizor pred sobom. Nalazili su se u
prostranoj, dobro osvetljenoj sobi ispunjenoj skupocenom fotografskom
opremom, kompjuterma, različitim vrstama laserskih štampača i fotokopir-
mašina, mašinama za graviranje i bezbrojnim policama na kojima su se
nalazile naizgled sve moguće vrste hartije, mastila i hemikalija za izradu
falsifikovanih dokumenata. Čitava jedna strana prostorije bila je opremljena
kao fotografski studio, sa sve različitim pozadinama, paravanom i
umivaonikom sa sapunom, šamponima i peškirima.
Uz nov širok osmehom, Gruzijac se pljesnu po prsima. „Govoreći sa
svom dužnom skromnošću, naravno, ja, Lado Jašvili, najbolji sam u svojoj
izabranoj profesiji - svakako u Moskvi, a možda čak i u vaskolikoj Rusiji.
General je svestan te činjenice, zbog čega vas je i doveo meni.“
„Ti si svakako nadaren falsifikator“, složio se Kirov, a zatim je dobacio
pogled Fioni i Smitu. „U stara vremena, KGB je držao monopol nad
Jašvilijevim prilično jedinstvenim uslugama. Ali, pošto je razgranao posao u
privatnom sektoru, Lado se pokazao kao veoma uspešan preduzimač.“
Gruzijac klimnu glavom bez mnogo uzbuđenja. „Zaista posedujem širok
spektar klijenata“, priznao je. „Ljudi koji bi želeli da ostave žalosnu prošlost
iza sebe iz bilo kojih razloga naučili su da se oslanjaju na mene kao
ispomoć.“
„Uključujući i članove mafije?“, upita Fiona. Lice joj je bilo bezizražajno,
ali Smit začu gnev u njenom glasu. Fiona nije gajila nimalo simpatija za
osobe koje pomagažu članovima moskovskog podzemlja.
Jašvili slegnu ramenima. „Ko zna? Možda je zbilja tako. Ali, ja nikada ne
postavljam nezgodna pitanja osobama koje me plaćaju." Nasmeši se suvo.
„Mislim da bi trebalo da budete zahvalni zbog toga, zar ne?“
Fiona pogleda u Kirova. „Koliko možemo da verujemo ovom čoveku?“,
upita ga otvoreno.
Rus se hladno nasmešio. „Poprilično, zapravo. Pre svega, zato što njegovi
prihodi za život u potpunosti zavise od apsolutne diskrecije. A zatim i zbog
toga što mu je veoma stalo do kože na leđima.“ Okrete se Jašviliju. „Znaš li
šta će se desiti ukoliko vesti o poslu koji ćeš odraditi za moje prijatelje
procure?“
Po prvi put, činilo se da je Gruzijac sklon bombastičnom izražavanju
ostao bez reči. Njegovo mesnato lice preblede. „Ubićeš me, Oleg.“
„I hoću, Lado“, reče mu mirno Kirov. „Ili, ukoliko ja ne mogu da te
ubijen, ima ko će to uraditi u moje ime. U svakom slučaju, tvoja smrt neće
biti brza. Razumeš li?“
Jašvili nervozno liznu usne, a potom žustro zaklima glavom. „Da,
razumem."
Zadovoljan odgovorom, Kirov spusti vreću od grubog sukna koju je nosio
o ramenu na obližnji astal i poče da vadi njen sadržaj. U roku od svega
nekoliko trenutaka, površina stola bila je prekrivena cipelama i čistom,
modernom odećom, čija je veličina odgovarala Amerikancima; zatim,
perikama različitih boja, lažnim brkovima i bradama, farbama za kosu i
svakojakom opremom koja će im pomoći da izmene lični opis na tušta i tma
načina.
„Još uvek želiš sva ona dokumenta o kojima smo razgovarali ranije?“,
upita Jašvili škiljeću u sve veću gomilu lepe odeće i opreme.
Kirov klimnu glavom. „Mojim prijateljima će biti potrebni novi strani
pasoši... švedski, rekao bih. Takođe, fotokopije odgovarajućih poslovnih viza
i imigracionih papira - oni izdati u Sankt Peterburgu bi verovatno bili najbolji.
Plus, biće im potrebna papirologija koja potvrđuje njihovo zaposlenje u
Svetskoj zdravstvenoj organizaciji. Takođe će želeti lokalne isprave kao
odstupnicu, dokumenta s dobrim, solidnim ruskim imenima na sebi. Hoće li ti
išta od toga predstavljati problem?“
Gruzijac užurbano odmahnu glavom, povrativši malopređašnje držanje.
„Nikakav“, obeća.
„Koliko će ti vremena biti potrebno?“
Jašvili slegnu ramenima. „Tri sata. Možda četiri.“
 „A cena?“, upita Kirov.
„Milion rubalja“, reče ravnodušno Gruzijac. „U kešu.“
Smit tiho zviznu kroz zube. Po sadašnjem kursu to je bilo više od 30.000
američkih dolara. Ipak, to je verovatno bila poštena cena za brze i prvoklasne
falsifikovane isprave, koje će im biti potrebne ukoliko ih milicija zaustavi na
nekom kontrolno-propusnom punktu.
Kirov slegnu ramenima. „Dobro. Polovinu svote dobijaš odmah.“ Izvadi
podebeli svežanj ruskih novčanica iz vreće od grubog sukna i pruži ih
Jašviliju. „A drugu polovinu kasnije, pošto završiš posao na zadovoljstvo
mojih prijatelja.“
Dok je najednom znatno bogatiji gruzijski falsifikator nosio novac gore
kako bi ga stavio u sef, Kirov se tiho obrati Fioni i Smitu. „Pridružite mi se
kad Jašvili završi posao. Ostatak novca je u vreći“, reče. „Čekaću vas u baru
hotela Beograd, s ove strane Borodinskog mosta.“ Zatim im se nasmejao.
„Uz malo sreće, naravno, neću vas prepoznati.“
„Ne ostaješ ovde s nama?“, upita ga iznenađeno Fiona.
Kirov sa žaljenjem odmahnu glavom. „Moram da stignem na zakazani
sastanak", objasni tiho. „Privatni sastanak s još jednim starim prijateljem. Taj
čovek možda zna neke odgovore koji su nam potrebni.“
„Starim prijateljem u uniformi?“, pretpostavi Smit.
„Možda s vremena na vreme, Džone“, reče mu Rus. „Mada visoki oficiri
Federalne službe bezbednosti više vole da u jednostavnim poslovnim odelima
idu na društvena okupljanja.“
 27

Bilo je dobrano prošlo deset sati uveče kada su Džon Smit i Fiona Devin
ušli u bar u hotelu Beograd, ali je mesto i dalje bilo dupke puno. Muškarci i
žene u poslovnim odelima, uglavnom Rusi, premda je izvestan broj stranaca
bio raštrkan u gomili, zauzimali su najveći deo separea i stolova ili su se
tiskali i stajali za šankom. U pozadini je svirao tihi džez, ali je žamor glasnih
razgovora gotovo skroz ugušio muziku. Mada je Beograd bio veliki hotel,
sav ko kutija, bez mnogo arhitektonskog šarma, zgodna lokacija, nedaleko od
metroa i Arbata, i pristojne cene bili su zaslužni za činjenicu da je hotel bio
pun gostiju čak i usred zime.
Oleg Kirov je sedeo usamljen u ćošku bučne prostorije i ćutke pušio
cigaretu. Na stolu ispred njega stajale su dve čašice i poluprazna flaša votke.
Na licu je imao zamišljen izraz.
Smit i Fion se zajedno probiše kroz gužvu. „Možemo li da vam se
pridružimo?“, upita ga Džon na ruskom jeziku s teškim naglaskom.
Kirov podiže pogled i klimnu glavom u znak dobrodošlice. „Naravno.
Biće mi zadovoljstvo." Ustade i privuče stolicu Fioni, a zatim dade signal
rukom konobarici da donese dve nove čaše. „Smem li da vas upitam kako se
zovete? Ili će se to smatrati neuljudnim posle ovako kratkog poznanstva?“
„Ni najmanje", odgovori blago Smit. Sede na stolicu i gurnu Kirovu preko
stola svoj novi švedski pasoš. Jašvili je opravdao samohvalu i odradio
izvanredan posao. Falsifikovani pasoš je izgledao kao da ga je Smit nosao
godinama. Bio je ispečatiran ulaznim i izlaznim štambiljima carina nekoliko
različitih zemalja. „Ja sam doktor Kale Stran, epidemiolog zaposlen u
Svetskoj zdravstvenoj organizaciji.“
„A ja se zovem Berit Linkvist", reče Fiona s vragolastim osmehom.
„Lična asistentkinja doktora Strana.“
Kirov upitno podiže obrvu. „S naglaskom na lična?“
 Fiona mu zapreti prstom. „Nisu svi Šveđani opsednuti seksom, gos-
podine Kirov. Moja veza sa doktorom Stranom je isključivo poslovne
prirode.“
„Izvinjavam se, gospođice Linkvist“, odgovori Rus s osmehom. Sedeo je
ćutke neko vreme i proučavao njihove izmenjene izglede. Potom zadovoljno
klimnu glavom. „Dobro odrađen posao. Trebalo bi da posluži svrsi.“
„Nadajmo se“, reče Smit. S mukom se suzdržavao da ne počeše obrve.
Perika plavih vlasi prekrivala mu je tamnu kosu, ali morao je da izbeli obrve
kako bi odgovarale boji perike - i sada su ga svrbele kao lude. Par umetaka u
obrazima mu je proširio lice, a postava oko njegovog struka naizgled je
dodala desetak kilograma njegovoj stvarnoj težini. Naočare s debelim crnim
okvirom i običnim staklima trebalo bi da odvuku pažnju sa njegovih plavih
očiju. Ništa od toga nije bilo preterano udobno ali, sve zajedno, niz promena
izmenio mu je izgled u dovoljnoj meri da mu omoguće pristojnu šansu da
prođe kroz kontrolne punktove, a da ga policija ne prepozna.
Fiona Devin je pretrpela sličan preobražaj. Kosu, koja joj je padala na
ramena, skratila je i ofarbala u tamnocrvenu boju. Potpetice su dodale dvatri
centimetra njenoj visini, dok je nov veš suptilno promenio njen stas, ali ipak
u dovoljno meri da izgleda kao potpuno druga žena.
Džon je ćutao dok je kelnerica stavljala upotrebljene čaše na poslužavnik
i zamenjivala ih novim. Potom upita: „Da li ti je tvoj prijatelj iz FSB preneo
ikakve informacije dovoljno vredne da ih podeliš s nama?“
„Jeste“, odgovori teško Kirov. U očima mu se videla zabrinutost. „Prvo,
potvrdio je da je lov na vas otvoren po naređenjima s najviših nivoa Kremlja.
Milicija i jedinice Ministarstva unutrašnjih poslova su dobili uputstva da
podnose izveštaje direktno Alekseju Ivanovu.“
„Ivanovu?“, ponovi Fiona mršteći se. „To nije dobro.“
Smit se nagnu napred. „Ko je tačno taj lik Ivanov?“
„Šef Trinaeste direkcije ruske Federalne službe bezbednosti“, reče mu
Kirov. „On prima naređenja lično od predsednika Dudareva i ni od koga
drugog. Iz kojekakvih praktičnih razloga, njegovo odeljenje operiše nezavisno
od regularne komandne strukture FSB. Priča se da njegovi ljudi potpuno
nekažnjeno krše zakon i naš ustav. A ja verujem u te glasine.“ Fiona klimnu
glavom. „Čovek je bezobziran i potpuno amoralan. Ali je takođe i ekstremno
sposoban.“ Lice joj se smrači. „Zbog toga me kopka kako smo uopšte uspeli
da preživimo drugu zasedu. Zašto su ubili Vedenskaju nasred ulice, a zatim
pokušali da nas kidnapuju kolima lažne Hitne pomoći? Zašto jednostavno
nisu pozvali miliciju da nas uhapsi?“
„Zato što to nije bila predstava Alekseja Ivanova“, reče mirno Kirov.
„Barem ne u potpunosti. Moj bivši kolega je uspeo da baci pogled na
preliminarne milicijske izveštaje o incidentu - pre nego što je iz Kremlja
stigla naredba da se prekine s daljim istraživanjem.“
„I?“, upita Smit.
„Milicija je uspela da identifikuje dvojicu mrtvih“, reče im Kirov.
„Obojica su bili bivši KGB agenti, uglavnom korišćeni za ’vlažan posao’
protiv političkih disidenata i osumnjičenih izdajnika.“
Smit mrko klimnu glavom. „Vlažan posao“ je bio izraz za ubistvo koje je
država sankcionisala. „Rekao si bivši agenti KGB?“
„Aha“, reče Kirov. „Proteklih nekoliko godina radili su za Grupu Brant.“
Potom slegnu ramenima. „U pitanju su isti ljudi koji su pokušali da te
likvidiraju u Pragu.“
„Ali, Brant i njegove ubice rade za osobu koja ponudi najviše novca, a ne
za svoj groš“, istaknu Fiona. „Dakle, ko im je platio da nas kidnapuju?
Kremlj, preko Ivanova? Ili neko drugi?“
„To još nije baš najjasnije“, priznao je Kirov. „Ali je moj kolega saznao
da su kola Hitne pomoći registrovana na bolnicu Sveti Ćirilo.“
Fiona opazi Smitov upitni pogled i objasni. „Ta bolnica predstavlja neku
vrstu zajedničke zapadno-ruske ustanove,. osnovane zarad unapređenja
standarda zdravstvene zaštite u ovoj zemlji.“ Onda se okrenu ka Kirovu. „Da
li su kola bila ukradena?“
„Ukoliko jesu“, reče Kirov, „čini se da krađa nikada nije bila prijavljena
miliciji.
„Zanimljivo“, reče suvo Smit. „A ko finansira tu bolnicu?“
„Posredi je državno-privatni konzorcijum“, odgovori mu Fiona. „Otprilike
trećina budžeta pristiže iz Ministarstva zdravlja. Međutim, ostatak novca
obezbeđuje mreža stranih dobrotvornih društava i fondacija...“ Naglo stade
usred rečenice, naizgled izgubljena duboko u mislima. Potom joj se mišići
vilice stegnuše. Zaprepašćeno ih pogleda. „Uključujući pozamašan postotak
iz fondacije pod kontrolom Konstantina Malkovića.“
„Zanimljivo i postaje sve zanimljivije“, reče Smit razmišljajući iz nove
perspektive o lancu događaja protekla dva dana. Ružna mogućnost sada je
pomolila glavu, mogućnost koju nisu smeli da ignorišu. Pokaza rukom na
Fionu. „Razmisli o ovome; ti ispričaš Malkoviću za izbijanje te bolesti i
zvaničnom zataškavanju ruskih vlasti. On kaže da je užasnut i obeća ti da će
učiniti sve što je u njegovoj moći kako bi ti pomogao da saznaš istinu. Ali
gle, u roku od svega nekoliko sati nađeš se pod prismotrom tima
profesionalnih ubica. Pratiš li me?“
Fiona klimnu glavom.
„Dobro“, nastavi Smit. „Nekako uspevaš da zametneš trag progoniteljima,
ali samo dok nas ne spaze zajedno kraj Patrijarhovog jezera. Mora da su
upravo tada raznorazni alarmi za uzbunu počeli da zvone na razno-raznim
mestima. Kasnije u toku iste noći, uleće Grupa Brant s namerom da nas oboje
kidnapuje. A sada se ispostavlja da ambulantna kola koja su koristili
slučajno pripadaju bolnici koja dobija tone novca od starog dobrog
Konstantina Malkovića.“
„Veruješ da je on s Viktorom Dudarevom upleten u ovu zaveru?“, upita
ga Kirov mršteći se.
„Van svake sumnje?“, odgovori Smit pitanjem i odmah odmahnu glavom.
„Ne. Možda je sve to puka slučajnost. Ali, čini se da se oko gospodina
Malkovića podiže đavolski mnogo dima, zar ne?“
„Odista“, složi se ogorčeno Fiona. „Dovoljno da pomislim kako ispod tog
dima gori prilično snažna vatra.“ Lice joj se zajapurilo od besa dok se
prisećala detalja svog intervjua s Malkovićem i razmišljala iz drugog ugla o
onome što joj je tada kazao. „No, trenutno nemamo mnogo šansi da mu bilo
šta prikačimo.“
„Tačno“, reče Kirov jednako ogorčeno. „Ukoliko je taj milijarder u istom
krevetu s Kremljom, preduzeće svaku zamislivu meru predostrožnosti sve
dok ste ti i pukovnik Smit i dalje u životu. Nikome nepoznatom neće biti
dozvoljeno da mu priđe blizu, a kamoli bilo kakvom inkriminišućem dokazu.
Direktno proganjanje Malkovića bi samo predstavljalo stavljanje glave na
panj.“
Smit klimnu u znak odobravanja. „U pravu si. I dalje ima kudikamo više
smisla da kontaktiramo s porodicama žrtava dok još uvek možemo.
Prikupljanje konkretnih podataka o toj novoj bolesti je naš prioritet. Ipak,
trebalo bi da obavestimo Freda Klajna o našim sumnjama pre nego što
povučemo sledeći potez.“
„Postoji još nešto što mislim da bi gospodin Klajn trebalo da zna“, reče
polako Kirov. „Sudeći prema rečima mog kolege iz službe bezbednosti,
postoje znaci mnogo veće opasnosti koja se kuva u ovoj zemlji, opasnosti
koja je veoma verovatno povezana na neki način s tom tajanstvenom bolešću,
ali je baca u senku po veličini i obimu.“
Smit i Fiona su ćutke sedeli i slušali sa sve većom zabrinutošću dok je
Kirov prepričavao glasine o intenzivnim vojnim pripremama, koje su počele
da kolaju kroz više nivoe u sedištu Federalne službe bezbednosti na trgu
Lubjanka. Šuškalo se o tajnim premeštajima vojske i opreme, vojnim
vežbama, prebacivanju ogromnih rezervi municije, hrane i goriva u
kamuflirane poljske logore na ruskim granicama i sve strožoj kontroli oko
Kremlja i zgrade Ministarstva odbrane. A činilo se da sve to ukazuje na
nezamislivo - ruski osvajački pohod na bivše sovjetske republike.
 28

BELA KUĆA

„Gospodin Klajn vas traži, gospodine“, reče mrzovoljno Estel Pajk,

uvodeći bledunjavog čoveka dugog nosa u Ovalnu sobu. „Insistira na tome
da vas vidi.“
Sa škrtim osmehom dobrodošlice, predsednik Kastilja podiže pogled s
kamare fascikli nagomilanih na njegovom radnom stolu od borovog drveta.
Ispod očiju je imao tamne kolutove, svedočanstvo o napornim radnim danima
i neprospavanim noćima. Kastilja pokaza glavom prema stolici postavljenoj
ispred radnog stola. „Sedi, Frede. Daj mi koji trenutak da završim s poslom.“
Klajn postupi kao što mu je rečeno, posmatrajući u tišini kako njegov
stari prijatelj na preskok čita jedan memorandum. Velika masna crvena slova
odštampana na zaglavlju značia su da se na listu papira nalaze strogo
poverljivi obaveštajni podaci pribavljeni pomoću špijunskih satelita
Sjedinjenih Država. Kastilja iščita izveštaj do kraja, zgađeno frknu kroz nos i
vrati dokument natrag u fasciklu.
„Još nevolja?“, upita ga pažljivo šef službe Tajna Jedan.
„Koliko ti srce ište.“ Kastilja prođe golemim šakama kroz kosu, a zatim
pokaza na fascikle nagomilane na stolu ispred sebe. „Izgleda da su naši
špijunski sateliti i stanice za presretanje signala primetili znakove
premeštanja ruske vojske i povećanu borbenu gotovost u nekoliko graničnih
područja - s Ukrajinom, Gruzijom, Azerbejdžanom i Kazahstanom. No,
podaci su prokleto šturi, a čini se da niko u Pentagonu i Centralnoj
obaveštajnoj agenciji nije voljan da nagađa šta se dešava.“
„Zbog problema s dobijanjem podataka?“, zapita se Klajn. „Ili zato što
imaju problema s analiziranjem činjenica koje već poseduju?“
„I jedno i drugo“, zareža Kastilja. Ispretura nekoliko fascikli, izvuče jednu
i gurnu je preko stola Klajnu. „Ovo je primer onoga što dobijam. Pogledaj i
sam.“
Bio je to izveštaj Vojne obaveštajne agencije o mogućem grupisanju
ruskih đivizija stacioniranih u Čečeniji i duž Kavkaskih planina. Oslanjajući
se ponajvećma na satelitske fotografije koje su prikazivale prevoženje velikih
količina vojne opreme železnicom u područja oko Groznog, pojedini
analitičari su spekulisali da Rusi okupljaju snage zarad još jedne sveopšte
ofanzive na muslimanske pobunjenike. Međutim, drugi su osporavali taj
zaključak i tvrdili da su pošiljke opreme železnicom samo deo normalne
rotacije vojske. Šačica analitičara tvrdila je da se tenkovske i motorizovane
divizije, koje se prividno prebacuju u Čečeniju, zapravo upućuju u druge
oblasti, premda niko nije mogao da kaže tačno kuda.
Klajn brzo prelista fasciklu, čitajući izveštaj sa sve većim
neodobravanjem. Po svojoj prirodi, analiza obaveštajnih podataka bila je
nesavršen i neprecizan posao. Međutim, ovaj izveštaj je bio mnogo nejasniji
od većine. Međusobno suprotstavljene teorije bile su izložene izuzetno
neobičnim terminima i opterećene tolikim mnoštvom kvalifikacija da im je
nedostajala ne samo uverljivost, nego i bilo kakav pokušaj klasifikacije
različitih tvrdnji makar po redosledu verovatnoće. Sa stanovišta osobe koja
kreira politiku neke države, a naročito osobe na predsedničkom položaju, ova
analiza je u suštini bila sasvim beskorisna.
Klajn zaprepašćeno podiže pogled. „Ovo je drugorazredni materijal,
Seme.“
„Pre će biti trećerazredni“, reče sumorno Kastilja. „Naši najbolji
analitičari ruskih prilika su mrtvi ili prestrašeni da su sledeći na udaru te
smrtonosne bolesti. Njihove zamene naprosto nemaju isti nivo iskustva... a to
se i te kako vidi.“
Klajn potvrdno klimnu glavom. Odvajanje žita od kukolja prilikom
analize savremenih obaveštajnih podataka - probranih fragmenata presretnutih
komunikacija, satelitskih fotografija koje je teško rastumačiti, zalutalih
glasina koje su prenosili terenski agenti i osoblje ambasada, i svega ostalog -
bilo je veština koja je mogla da se razvije samo posle višegodišnje obuke i
vežbi.
I dalje namršten, predsednik Sjedinjenih Država skinu naočare za čitanje i
baci ih na sto. Zatim pogleda u Klajna. „Što nas dovodi do misije Tajne
Jedan, otkrivanja uzroka ove bolesti. Šta si dosad saznao?“
„Mnogo manje nego što bih želeo“ priznao je gost. „No, upravo sam
primio hitnu poruku od pukovnika Smita i gospođice Devin.“
„I?“
„Njih dvoje su definitivno naleteli na nešto veoma gadno u Moskvi“, reče
mirno Klajn. Potom se namršti odupirući se iskušenju da se poigra s lulom od
ružinog drveta koja mu je stajala u unutrašnjem džepu sakoa. „Neke njihove
vesti su povezane s ovim izveštajima koje si mi upravo pokazao. Nažalost,
još uvek nije mi potpuno jasno šta to sve tačno znači.“ Kastilja je pomno
slušao dok mu je Klajn sažeto prepričavao izveštaj svog tima, uključujući
sumnje o mogućoj upletenosti Konstantina Malkovića i glasine o predstojećoj
vojnoj akciji koje im je preneo kontakt Olega Kirova, zaposlen u ruskoj
službi bezbednosti.
Bore zabrinutosti na predsednikovom licu se produbiše. „Ne sviđa mi se
kako to zvuči, Frede. Uopšte mi se ne sviđa.“ Zavalio se na naslon stolice.
„Dakle, nema sumnje da je ono što je pre dva meseca ubilo te ljude u
Moskvi ista bolest s kojom se trenutno suočavamo?“
„Nema nikakve sumnje", odgovori sumorno Klajn. „Smit je potvrdio da
simptomi i rezultati testova koje je video savršeno odgovaraju onima koje je
prijavio Centar za kontrolu i prevenciju bolesti i ostali istraživači. Ali...“
Glas mu utihnu.
„Ali šta?“
„Bez čvrstih dokaza o ruskoj upletenosti u širenje te tajanstvene bolesti
kao biološkog oružja ne možemo da očekujemo da iko drugi - bilo u NATO
ili u drugim državama oko Rusije - pristane na preduzimanje bilo kakvih
ozbiljnih protivmera“, nastavi i pokajnički slegnu uzanim ramenima.
„Nastojanja Kremlja da zataška epidemiju se mogu smatrati kriminalno
glupima, ali naši evropski saveznici to neće videti kao opravdanje za moguće
ekonomske sankcije ili za podizanje nivoa pripravnosti NATO.“
„Ma nemoj mi reći“, reče suvo Kastilja. „Tačno mogu da zamislim
kuknjavu koja bi se začula iz Pariza, Berlina ili Kijeva ukoliko bih zatražio
da na osnovu beležaka jedne mrtve doktorke zauzmu čvrst stav protiv
Dudareva i njegovog režima. A svakako ih neće ubediti nekoliko sumnjivih
satelitskih snimaka ili glasina iz druge ruke o mogućoj vojnoj mobilizaciji
ruske vojske.“
 Kastilja duboko uzdahnu. „Dovraga, Frede! Potrebne su nam činjenice.
Trenutno samo ratujemo s vetrenjačama.“
Klajn ćutke klimnu glavom.
„Sazvaću hitan sastanak Saveta za nacionalnu bezbednost čim završimo
razgovor“, odluči konačno predsednik. „Moramo da pooštrimo našu
prismotru ruskih oružanih snaga. Najmanje što možemo da uradimo jeste da
preusmerimo orbite naših satelita i sprovedemo još izviđačkih misija duž
pograničnih oblasti.“
Nemoćan da sedi mirno ijednog trenutka duže, Kastilja odgurnu stolicu
od stola, ustade i odšeta do visokog prozora kroz, koji se video travnjak s
južne strane Bele kuće. Večernji špic u prestonici bio je u punom zamahu.
Dok se mrak spuštao, automobili koji su mileli duž udaljene Avenije
ustavnosti izgledali su kao male, puzeće kuglice bleštavo obojene svetlosti.
Kastilja baci pogled preko ramena. „Jesi li ikada upoznao Konstantina
Malkovića?"
„Ne, nisam“, odgovori Klajn. Zatim se polako nasmeši. „Plata koju mi
država daje mi ne omogućava da se družim sa milijarderima, gospodine
predsedniče.“
„Ja jesam“, reče mirno Kastilja. „Malković je uticajan čovek. Moćan.
Ambiciozan.“
„Koliko ambiciozan?“
Kastilja se škrto nasmeši. „Ambiciozan toliko da bi umesto mene sedeo
za ovim stolom da je kojim slučajem rođen u Sjedinjenim Državama umesto
u Srbiji.“
Klajn trezveno klimnu glavom. „Počećemo da iskopavamo podatke o
Malkoviću i njegovom poslovnom carstvu. Ukoliko u potaji sarađuje s
Rusima, možda ćemo moći da pronađemo veze između njih koje će nam
pružiti bar nekakvu ideju o tome šta planiraju."
„Učini to, Frede“, složi se predsednik. Potom zavrte glavom. „Ali, nisam
siguran koliko ćeš daleko dogurati. Poreska služba je pokušala da krene na
njega pre nekoliko godina na osnovu neke sumnje o neplaćanju poreza,
koliko se sećam. Naleteli su na zid i morali su da odstupe. Malković je
očigledno uredio svoje finansije kao neverovatan lavirint ofsor holding
kompanija i privatnih fondacija. U ministarstvima finansija i trgovine
sumnjaju kako on takođe kontroliše pozamašan broj drugih tajnih poslova,
krišom koristeći posrednike da bi izbegao bilo kakve upadljive veze koje bi
mogle da se pokažu sramotnim ili ilegalnim. Problem je u tome što niko nije
u stanju ništa da dokaže.“
Klajn se namršti. „To mi zvuči kao savršena postavka za sprovođenje
tajnih operacija koje se veoma lako mogu poricati.“
„Nego šta nego zvuči“, složi se kiselo Kastilja. Okrenu se od prozora
kako bi pogledao svog starog prijatelja direktno u oči. „Hajde da
razgovaramo o tvom timu u Moskvi.“
„Da, gospodine.“
„Pa, budući da su njihovi tajni identiteti sada otkriveni, pretpostavljam da
si naložio pukovniku Smitu i gospođici Devin da napuste Rusiju?“ Klajn
brižljivo odabra svoje naredne reči. „Snažno sam im sugerisao da odu što je
pre moguće.“
Kastilja iznenađeno podiže obrvu. „Sugerisao? Dođavola, Frede, sudeći
prema onome što si mi ispričao, svaki policajac u Moskvi ih juri. Za ime
sveta, šta misle da mogu da postignu pod tim okolnostima?“
Šef službe Tajna Jedan mu uputi ironičan osmeh. „Upoznao si Džona
Smita, Seme. Još nisi upoznao Fionu Devin. Ali mogu da te uverim da su
oboje izuzetno tvrdoglavi.“ Polako zavrte glavom. „Zapravo, pokatkad su
tvrdoglavi skoro kao ti. A trenutno nijedno od njih dvoje neće da prizna
poraz.“
„Divim se njihovoj hrabrosti i upornosti“, reče mirno Kastilja. „Međutim,
shvataju li Smit i gospođica Devin da ćemo ih baciti vukovima ukoliko ih
Rusi uhvate?“, Lice mu je bilo smrtno ozbiljno. „Da ćemo poricati da znamo
bilo šta o njima i da ćemo oprati ruke od bilo kakve odgovornosti za njihove
akcije?“
„Znaju, gospodine predsedniče“, odgovori mu trezveno Klajn. „To je
sastavni deo rada za Tajnu Jedan i oboje su znali šta rizikuju kada su
potpisali. Ukoliko se to pokaže kao neophodno, ubeđen sam da će platiti bilo
koju cenu koja im se ispostavi.“
 29

20. FEBRUAR
BERLIN

Nasilno otrgnut iz mutnih dubina nemirnog sna, Ulrih Kesler najpre

pokuša da ignoriše zvonjavu telefona na noćnom stočiću pored kreveta.
Potom na jedvite jade otvori jedno oko. Svetleći brojevi na časovniku
saopštiše ju da je tek prošlo šest sati ujutru. Kesler zgroženo zaječa, prevrnu
se na stranu i pokuša da navlačenjem jastuka preko glave priguši izluđujuću,
piskavu dreku telefona. Neka prokleta telefonska sekretarica snimi poruku,
reče sam sebi bunovno. Biće dovoljno vremena u neko normalnije doba dana
za rešavanje bilo kakve krize koja je zahtevala njegovu pažnju.
Kriza. Oči mu se ponovo otvoriše. Čak i sama pomisao na tu reč bila je
dovoljna da ga osvesti. Njegov položaj u najvišim krugovima Ministarstva
unutrašnjih poslova zavisio je od toga da li ga njegovi šefovi vide kao
vrednog, vazda pouzdanog i nezamenljivog čoveka - visokog zvaničnika
Bundeskriminalamta kojem mogu poveriti rešavanje bilo kakve neprilike.
Ponovo zaječavši s mukom, seo je u krevetu. Lecnuo se kad ga probode
oštar bol u slepoočnicama i kad oseti odvratan ukus u ustima. Sinoć je
previše popio na kancelarovom prijemu, a zatim je samo pogoršao situaciju
nalivajući se šoljama jake turske kafe u uzaludnom pokušaju da se otrezni
pre no što krene kući. Mora da je odavno prošlo tri sata posle ponoći kad se
njegov nadraženi, napaćeni želudac najzad smirio.
Slepo napipa telefonsku slušalicu. „Ja? Kesler hier.“
„Dobro jutro, her Kesler“, reče mu žena na razgovetnom nemačkom
jeziku, zvučeći maltene opsceno veselo s obzirom na to koliko je bilo sati.
„Zovem se Izabela Stan. Radim kao specijalna tužiteljka u Ministarstvu
pravde, u Odeljenju za suzbijanje korupcije kod državnih službenika, i zovem
vas da zahtevam hitan sastanak s vama kako bismo porazgovarali o
specijalnom slučaju..."
Keslerova glavobolja se za tili čas pojača. Budi ga pre svitanja neka
preterano revnosna niža službenica iz Ministarstva pravde? Razdraženo stisnu
slušalicu još čvršće. „Slušajte, šta ste, dođavola, mislili kada me ovako rano
zovete na kuću? Znate uobičajene procedure. Ukoliko vaše ministarstvo želi
pomoć BKA u nekom slučaju, najpre morate da podnesete pisani zahtev
preko propisanih kanala! Pošaljite faksom kakvu god papirologiju da imate u
našu kancelariju, a odgovarajući službenik će vam se javiti u dogledno
vreme.“
„Pogrešno ste me razumeli, her Kesler“, reče žena skoro razdragano.
„Vidite, vi ste specijalan slučaj korupcije zbog kojeg sam vas pozvala.“
„Šta?“, prasnu Kesler, odjednom potpuno razbuđen.
„Iznete su neke veoma nezgodne optužbe na račun vašeg ponašanja, her
Kesler“, nastavi ona. „Optužbe u vezi s bekstvom profesora Vulfa Renkea
pre šesnaest godina...“
„To su čiste budalaštine!“, odbrusio je kivno Kesler.
„Jesu li?“, upita ga žena. Glas joj postade hladniji i poprimi prezriv ton.
„Onda jedva čekam da čujem vaše objašnjenje o kupovinama umetničkih
dela - i to isključivo za gotovinu, reklo bi se - koje smo, uz izvesne
poteškoće, povezali s vama. Najpre ste 1990. kupili sliku Vasilija
Kandinskog iz galerije u Antverpenu za sumu od dve stotine pedeset hiljada
evra, po današnjem kursu. Zatim, 1991. Matisov kolaž...“
Keslera probi hladan znoj dok je sa sve većim užasom slušao kako žena
neumorno nabraja spisak njemu toliko dragih slika, koje je pazario novcem
dobijenim zbog toga što je čuvao Renkea tolike godine. Proguta knedlu,
trudeći se svim silama da ne povrati. Kako je ta istražiteljka iz Ministarstva
pravde saznala sve ovo? Bio je toliko oprezan, uvek je kupovao preko
različitih agenata i svaki put koristio drugo ime i adresu. Trebalo bi da je
nemoguće da bilo ko sledi trag od galerija i trgovaca umetničkim delima do
njega.
Mozak mu je grozničavo radio. Može li da pritisne nekoga kako bi
prekinuo ovu istragu? Njegov šef, ministar unutrašnjih poslova, dugovao mu
je mnogo usluga. Kesler u tren oka odbaci tu pomisao. Ministar nikada ne bi
kompromitovao samog sebe uplićući se u zataškavanje skandala ove
veličine.
Ne, shvati Kesler očajnički, moraću da pobegnem iz Nemačke i napustim
dragocenu imovinu zbog koje sam založio vlastiti integritet i čast. Ali, da bi
to uradio na bezbedan način, biće potrebna pomoć iz drugog izvora.

U tamnozelenom kombiju marke „ford“, parkiranom nekoliko stambenih

blokova dalje od Keslerovog doma, Rendi Rasel završi razgovor i prekinu
vezu. „To bi trebalo da izazove više nego zaslužene žmarce niz kičmu tog
skota“, reče sa zadovoljnim osmehom. „Kladim se u deset dolara da će
smesta zavrištati u pomoć.“
Jedan od dvojice tehničara za audio-operacije Centralne obaveštajne
agencije koji su sedeli pored nje u skučenoj unutrašnjosti vozila, ispunjenoj
opremom, odmahnu glavom. „Nema šanse da prihvatim tu opkladu.“ Klimnu
glavom prema displeju koji je pokazivao nivo stresa u Keslerovom glasu
tokom razgovora. „Taj tip je bio na ivici totalne panike čim si počela da
govoriš o njegovim slikama.“
„Budite u pripravnosti“, reče najednom drugi tehničar i podiže ruku u
vazduh zahtevajući tišinu, dok je napregnuto osluškivao zvuke koji su
dopirali kroz njegove slušalice. Pritisnu niz prekidača na kontrolnoj tabli
ispred sebe, zastavši samo da nakratko oslušne signale iz prisluškivača koje
je Rendi prethodnog dana postavila u Keslerovu kuću. Potom podiže pogled.
„Subjekat je krenuo. Napustio je spavaću sobu. Mislim da je pošao prema
radnoj sobi.“
„Upotrebiće telefon u toj prostoriji“, predvidela je Rendi. „Aparat u
spavaćoj sobi je bežičan, a Kesler neće želeti da rizikuje da neko prisluškuje
šta god da ima da kaže.“
Dvojica tehničara klimnuše glavama. Svi bežični telefoni bili su pravi
mali radio-predajnici; bilo je lako presresti svaki razgovor obavljen putem
njih. Niko pri zdravoj pameti nikada nije koristio bežičan telefon da bi
diskutovao o nečemu poverljivom.
Prvi tehničar Centralne obaveštajne agencije ukuca niz komandi na
tastaturi ispred sebe. „Povezan sam sa mrežom Dojče telekoma“, reče
smireno. „Spreman sam da započnem ulaženje u trag telefonskom pozivu."

I dalje se preznojavajući, Kesler lagano sede za prelepi antikni sto u

svojoj radnoj sobi. Posmatrao je telefon u tišini nekoliko trenutaka. Usuđuje
li se da uspostavi kontakt? Broj telefona koji su mu dali služio je samo za
slučaj krajnje nužde. Potom se hrapavo nasmeja. Za slučaj krajnje nužde,
pomisli sumorno. Pa, šta je ovo sada bilo?
Drhtavom rukom podigao je slušalicu i polako i pažljivo ukucao dugačak
međunarodni pozivni broj. Mada je bilo rano jutro, s druge strane su mu
odgovorili već posle trećeg zvona.
„Da?“, reče naprasito grubi muški glas. Od tog glasa Kesler je u
poslednje skoro dve decenije povremeno dobijao naređenja.
Zvaničnik Bundeskriminalamta proguta knedlu pre nego što je pro-
govorio. „Ovde Kesler.“
„Vrlo dobro znam ko me zove, Ulriče“, obrecnu se profesor Vulf Renke.
„Nemoj traćiti moje vreme na uljudnosti. Šta želiš?“
„Potrebno mi je hitno izvlačenje i nov identitet."
„Objasni.“
Trudeći se na sve načine da zvuči smireno, Kesler brzo prepriča suštinu
telefonskog razgovora koji je malopre obavio. „Dakle, kao što vidite, moram
da pobegnem iz Nemačke što je pre moguće“, reče. „Kupio sam nekoliko sati
tako što sam pristao da se sastanem s tužiteljkom iz Ministarstva pravde
kasnije u toku dana, ali ona već zna isuviše o mojim finansijama. Ne smem
da rizikujem susret s njom.“
„Veruješ li da ta žena, Izabela Stan, odista postoji?“, upita ga ledenim
glasom Renke.
Kesler je bio zabezeknut. „Kako to mislite?“
„Ti si budala, Ulriče“, reče ravnodušno drugi muškarac. „Jesi li se uopšte
potrudio da potvrdiš njenu priču pre nego što si me panično pozvao?“
„Kakve to veze ima?“, upita Kesler. „Ko god da je ona, zna previše. Ovde
više nisam bezbedan.“ Osetio je kako ga obuzima ozlojeđenost. „Toliko mi
dugujete, her profesore.“
„Ne dugujem ti ja ništa“, reče hladno Renke. „Već smo te velikodušno
nagradili za tvoje usluge. Činjenica da su drugi saznali za tvoja nedela je za
žaljenje, ali ti ne daje nikakvo pravo da bilo šta zahtevaš od mene.“
„Znači, nećete ništa učiniti da mi pomognete?“, upita zgroženo Kesler.
„Nisam to rekao“, uzvrati Renke. „Ispoštovaću tvoj zahtev iz sopstvenih
razloga. A sad, slušaj me pažljivo i sledi moja uputstva do tančina. Ostani
gde si. Nemoj nikoga više da zoveš telefonom - iz bilo kog razloga. Kada
pripreme za tvoje bekstvo budu gotove, pozvaću te s daljim uputstvima.
Jasno?“
Kesler užurbano zaklima glavom. „Da, da, jasno mi je.“
„Odlično. Jesi li sam?“
„Za sada“, Kesler baci pogled na časovnik na stolu. „Ali moj domar i
kuvarica stižu za sat-dva.“
„Otkaži im“, reče mu Renke. „Kaži da si bolestan. Ne sme biti svedoka
tvog nestanka.“
„Uradiću tako, profesore“, reče brzo Kesler.
„Veoma mi je drago što to čujem, Ulriče“, reče Renke zvučeći odistinski
zadovoljno. „To će umnogome pojednostaviti stvari na kraju.“

U kombiju za prismotru Centralne obaveštajne agencije prvi tehničar se

okrenu prema Rendi snuždenog lica. Skinu slušalice s glave i pruži ih
Raselovoj. „Ovo smo pokupili prilikom prisluškivanja telefonske veze za
vreme Keslerovog razgovora.“
Rendi metnu slušalice na glavu i pažljivo oslušnu dok je tehničar ponovo
puštao signale koje su presretnuli. Čula je samo visoko, prodorno pištanje
isprekidano tu i tamo smetnjama. Jedna obrva joj se upitno podiže.
„Šifrovano?“
„Veoma šifrovano“, reče joj tehničar. „Na prvi pogled, rekao bih da je
softver koji ovi tipovi koriste daleko prefinjeniji od bilo čega što sam imao
prilike da čujem dosad - možda je samo naš softver izuzetak.“
„Zanimljivo“, prokomentarisa Rendi.
Tehničar se naceri. „Aha, veoma zanimljivo, zar ne? Pretpostavljam da bi
stručnjaci Agencije za nacionalnu bezbednost mogli da očiste šum, ali bi to
moglo da potraje nedeljama.“
„Jesi li barem uspeo da uđeš u trag broju telefona koji je Kesler po-
zvao?“, upita ona.
Tehničar odmahnu glavom. „Ne, plašim se da nisam. Ko god da je
postavio telekomunikacionu mrežu koju je Kesler pozvao i te kako dobro zna
da igra ovu igru. Svaki put kada bismo počeli da mu se približavamo, signal
bi se prebacio na novi broj, automatski poništavajući naš trag.“
Rendi se namršti. „Da li bi ti mogao da postaviš takav sistem?“
 „Ja?“ Tehničar polako klimnu glavom. „Svakako." Potom slegnu
ramenima. „Ali bi mi trebalo nekoliko nedelja, gomila novca i maltene
neograničen pristup softveru za prebacivanje poziva u privatnom vlasništvu
više različitih telefonskih kompanija.“
„Što znači da profesor Renke ima i druge uticajne prijatelje koji mu
čuvaju leđa“, reče polako Rendi.
Drugi tehničar Centralne obaveštajne agencije pogleda je iskosa sa
ciničnim osmehom. „Pretpostavljam da si znala šta radiš kada si postavila
ostale uređaje za prisluškivanje u Keslerovu radnu sobu.“
Klimnula je glavom. „Recimo da sam imala predosećanje da bi moglo biti
korisno imati odstupnicu u ophođenju s ovim ljudima - ko god oni bili.“
„Pa, uređaji za presretanje signala su divno odradili posao“, reče joj drugi
tehničar. „Imam snimak čitavog razgovora. Kad očistimo šum i poboljšamo
zvuk, moći ćemo da čujemo i sve što je rekao njegov sabesednik."
„Možeš li da izoluješ i ponovo pustiš zvuke koje si pokupio kada je
Kesler ukucao prvi tbroj?“, upita ga kolega.
„Bez problema."
„Izvrsno.“ Prvi tehničar se okrenu prema Rendi. „Onda smo na konju.
Vidiš, svaki put kada je Kesler pritisnuo neki broj na telefonu, generisan je
jedinstven ton. Kada poređamo sve te tonove jedan za drugim u pravilnom
redosledu, saznaćemo prvi broj koji je pozvao.“
Rendi klimnu glavom u znak razumevanja.
„A to nam daje kratak komad konopca koji možemo da pratimo kroz
lavirint telekomunikacione mreže koju su ovi tipovi napravili", nastavi
ozbiljno prvi tehničar. „Potrajaće, ali pomoću tog prvog broja moći ćemo da
uđemo u taj lavirint i da na kraju stignemo do pravog telefonskog broja,
skrivenog u njegovom središtu.“
„Koji mora da pripada telefonskoj liniji direktno povezanoj sa Vulfom
Renkeom“, reče hladno Rendi. U očima joj se pojavi nemilosrdan izraz. „A
onda ćemo profesor Renke i ja malčice da pročaskamo o njegovim moćnim
zaštitnicima pre nego što ga strpamo iza rešetaka do kraja njegovog čemernog
života.“
„Šta ćemo s Keslerom?“, upita drugi tehničar Centralne obaveštajne
agencije.
Rendi se lagano nasmešila. „Pustićemo her Keslera da još neko vreme
sedi i kuva se u vlastitom sosu. Ionako je već izgubio glavu. Sada ćemo da
sačekamo i vidimo ko će se pojaviti na njegovom kućnom pragu da ga
pokupi.“

MOSIKVA

Erik Brant je nestrpljivo šetkao tamo-amo po kancelariji. Razgovarao je

preko sigurne telefonske veze s Berlinom. „Dobio si naređenja, Lange“,
obrecnuo se. „Sada ih izvrši.“
„Uz dužno poštovanje, gospodine“, reče mirno muškarac na drugom kraju
veze, „moji ljudi i ja nismo došli ovamo da izvršimo samoubistvo.“
„Nastavi.“
„Amerikanci svakako osmatraju Keslerovu kuću“, objasni mu Lange. „A
čim povučemo naredni potez, obrušiće se na nas.“
„Jesi li siguran da je u pitanju operacija Centralne obaveštajne
agencije?“, upita ga Brant gutajući bes.
„Jesam“, odgovori mu Lange. „Čim sam primio vaše upozorenje počeo
sam da proveravam s našim drugim izvorima unutar nemačke vlade.“
„I?“
„Stvarno postoji specijalna tužiteljka u Ministarstvu pravde po imenu
Izabela Stan“, reče Lange. „Ali frau Stan je na porodiljskom odsustvu i neće
se još neko vreme vraćati na posao. Takođe, ne postoji nikakav izveštaj o
unutrašnjoj istrazi uperenoj protiv Keslera.“
„Dakle, ti misliš da su ga Amerikanci obmanuli da zatraži našu pomoć“,
reče turobno Brant.
„Da“, odgovori Lange. „A sada će svakako pokušati da uđu u trag
Keslerovom telefonskom pozivu.“
Brant je stao u mestu. Ako Amerikaci pronađu Renkea, takođe će pronaći
i laboratoriju Hidre. A ukoliko se to dogodi, ostatak Brantovog života će se u
najboljem slučaju meriti minutima. „Hoće li uspeti u tome?“
„Nemam pojma“, odgovori mu sporo Renke. Brant je maltene mogao da
čuje kako njegov potčinjeni sleže ramenima. „Ali ulaženje u trag telefonskom
pozivu spada u tehničke obaveštajne zadatke u kojima stručnjaci američke
Agencije za nacionalnu bezbednost i Centralne obaveštajne agencije
briljiraju.“
Brant preko volje klimnu glavom, znajući da je Langeova procena tačna.
Amerikanci su po pravilu bili nikakvi obaveštajci na terenu, ali skoro da nisu
imali premca u veštini s mašinama i elektronikom. U njegovim sivim očima
pojavi se nemilosrdan izraz. „Onda moraš da uništiš tu jedinicu za prismotru
Centralne obaveštajne službe pre nego što postane prekasno."
„Ne možemo da uništimo ono što ne možemo da pronađemo“, reče mu
otvoreno Lange. „Amerikanci možda rade iz vozila ili zgrade koja se nalazi
bilo gde u krugu od kilometar-dva od Keslerove kuće. Moj tim i ja nemamo
dovoljno vremena da se besciljno vozikamo unaokolo po rejonu Grinevald u
nadi da ćemo slučajno nabasati na njih. Kako bismo se usredsredili na
validnu metu, moramo imati više informacija o operacijama Centralne
obaveštajne službe ovde u Berlinu, i moramo ih imati što pre.“
Brant klimnu glavom. Lange je ponovo bio u pravu. „Dobro“, reče mu
hladnim glasom. „Smesta ću kontaktirati s Malkovićem. Naš pokrovitelj ima
specijalnu vezu u Kelnu, čoveka koji bi trebalo da se pokaže veoma korisnim
u ovakvoj situaciji.“
 30

Ogromne državne stambene zgrade protezale su se duž moskovskog

autoputa, okružujući grad redovima jednoličnih sivih blokova - bezdušnim
košnicama, koje su sagradile komunističke birokrate kao smeštaj za bezlične
mase privučene trbuhom za kruhom u prestonicu Sovjetskog Saveza. Skoro
dve decenije posle odumiranja sistema koji ih je stvorio, te državne stambene
zgrade i dalje su bile dom stotinama hiljada najsiromašnijih žitelja Moskve.
Džon Smit i Fiona Devin pažljivo se popeše uz unutrašnje stepenište
jedne od tih stambenih zgrada. Nekoliko golih sijalica visilo je s plafona i
bacalo nevelike, neredovno postavljene krugove treperave svetlosti u tmini.
Betonske stepenice bile su napukle, okrunjene i strahovito prljave.
Na nekoliko mesta duž stepeništa nedostajali su čitavi delovi zarđalog
gvozdenog gelendera.
Vazduh je bio prezasićen neprijatnim mirisima - zadahom jeftinog sredstva
za čišćenje, koji je štipao za oči, smradom kuvanog kupusa iz obližnjih
kuhinja i vonjem mokraće i prljavih pelena, koji je dopirao iz zamračenih
ćoškova u kojima su stajale gomile nebačenog đubreta. Preko svega lebdeo
je kiselkasti smrad od prevelikog broja tela ljudi prisiljenih da žive stisnuti
kao sardine u konzervi, bez dovoljno tople vode da redovno održavaju
telesnu higijenu.
Majušni dvosobni stan koji su tražili nalazio se na četvrtom spratu u
udaljenom kraju zgrade, na samom kraju niza prljavih i oronulih vrata istog
izgleda. Smit i Fiona su došli ovamo da posete roditelje Mihaila Voronova,
sedmogodišnjeg dečaka koji je prvi oboleo od užasne bolesti koju su
istraživali.
Na prvi pogled, Smitu je bilo teško da poveruje da je tiha i povučena
žena koja im je otvorila vrata zaista dečakova majka. Izgledala mu je
prestara, više kao baba umesto kao relativno mlada žena, kakva je morala da
bude. Kosa joj je bila prošarana sedim vlasima, a njeno lice, verovatno i
ranije mršavo, sada je bilo užasno usukano i zborano. Međutim, Smit onda
opazi njene oči, prepune duboke neprolazne tuge, zakrvavljene i podbule od
neprestanog plača. Bile su to oči oduvek siromašne žene kojoj je sada bilo
oduzeto jedino pravo blago - njeno jedino dete. Dva meseca posle smrti
mališana još je bila u crnini.
„Da?“, upita, očigledno iznenađena što joj je na vrata došao par fino
odevenih stranaca. „Kako mogu da vam pomognem?“
„Molim vas, prihvatite naše najdublje saučešće zbog vašeg tragičnog
gubitka, gospođo Voronova. Takođe, molim vas da prihvatite naše
najiskrenije izvinjenje zbog toga što vas uznemiravamo u ovako teškom
času“, reče joj Smit mirno. „Da nije zaista neophodno, ne bi nam palo na
pamet da vam smetamo na ovakav način.“
Pokaza joj svoju identifikacionu karticu Ujedinjenih nacija. „Zovem se
Stran, doktor Kale Stran. Radim u Svetskoj zdravstvenoj organizaciji. A ovo
je gospođica Linkvist.“ Pokaza rukom na Fionu. „Moja asistentkinja.“
„Ne razumem“, reče žena i dalje zbunjena. „Zašto ste ovde?“
„Istražujemo bolest koja vam je ubila sina“, objasni joj nežno Fiona.
„Pokušavamo da otkrijemo šta se tačno desilo Mihailu da bi drugi ljudi
možda mogli da budu spaseni."
Preko ženinog lica opustošenog bolom razlilo se razumevanje. „Oh! Pa,
naravno. Uđite! Uđite! Molim vas, uđite u moj skromni dom.“ Zakorači u
stranu i pokaza im rukom da uđu unutra.
Napolju je bilo vedro zimsko jutro, ali je prostorija u koju ih je žena
uvela bila zamračena, osvetljena jedino usamljenom sijalicom s tavanice.
Debele zavese bile su navučene na usamljeni prozor. Električni šporet s
jednom ringlom i lavabo stajali su u jednom ćošku sićušne sobe, dok su
najveći deo preostalog prostora zauzimali ofucani divan, nekoliko izguljenih
drvenih stolica i nizak astal.
„Sedite, molim vas“, reče im žena pokazavši na divan. „Dovešću svog
supruga, Jurija.“ Obrazi joj se zacrveneše. „Pokušava da zaspi. Morate mu
oprostiti. Nije sasvim svoj otkako je naš sinčić...“
Očevidno nesposobna da kaže išta više od suza koje su je gušile, žena se
okrenu i ode u drugu prostoriju sićušnog stana.
Fiona ćutke gurnu laktom Smita i pokaza mu uramljenu fotografiju malog,
nasmejanog dečaka na niskom stočiću. Na okviru je bila crna traka. S obe
strane fotografije stajala je po jedna mala sveća.
Smit suzdržano klimnu glavom, zažalivši zbog potrebe da na bilo koji
način slažu ove jadne, nesrećne ljude - pa makar i s dobrim namerama. Na
osnovu onoga što im je sinoć rekao Fred Klajn, bilo je hitnije nego ikada
pribaviti konkretne dokaze o poreklu te okrutne bolesti. Analitičari zapadnih
obaveštajnih službi umirali su jedan za drugim kao muve u vreme kada je
bilo potrebno da na poslu daju sve od sebe. Takođe, novoformirane zemlje
oko Rusije, bivše članice Sovjetskog Saveza, bile su jedna za drugom
politički i vojno obezglavljene - umirale su im najbolje vođe.
Majka dečaka se vrati u dnevnu sobu u pratnji supruga. Jurij Voronov je,
baš kao i žena mu, više ličio na oronulu senku opustošenu bolom negoli na
živo biće. Zakrvavljene oči bile su mu duboko upale, a ruke se neprestano
tresle. Odeća mu je bazdila na ustajali znoj i alkohol i šljampavo visila s
njegovog mršavog tela, koje je naizgled brzo kopnelo.
Videvši Smita i Fionu, Voronov se polako uspravi. S posramljenim
osmehom, provuče rukom kroz retku, oštru kosu, i bolno učtivo požele
dobrodošlicu u svoj dom dvoma strancima, ponudivši ih čajem umesto nekim
jačim pićem. Dok je njegova supruga pristavljala čajnik na maleni štednjak,
Voronov sede na stolicu naspram njih.
„Tatjana mi je rekla da ste vi naučnici“, reče polako Voronov. „U
Ujedinjenim nacijama? I da proučavate bolest koja je odnela našeg sina?“
Smit klimnu glavom. „Tako je, gospodine Voronov. Ukoliko nemate ništa
protiv, veoma bismo voleli da vama i vašoj supruzi postavimo neka pitanja o
životu i zdravstvenom stanju vašeg sina. Vaši odgovori nam mogu pomoći da
naučimo kako da se borimo protiv te bolesti pre nego što pobije drugu decu u
ostalim delovima sveta.“
„Da“, reče jednostavno čovek. „Učinićemo sve što možemo.“ Zatrepta
nekoliko puta da bi rasterao suze, a zatim nastavi. „Niko ne bi trebalo da pati
kao što je patio naš Miška.“
„Hvala vam“, reče mirno Smit.
Dok je Fiona hvatala beleške, Džon poče savesno da postavlja pitanja o
istorijatu bolesti njihovog sina i njihovom zdravstvenom stanju, pokušavajući
da otkrije nešto što su Petrenko, Venedskaja i ostali ruski naučnici možda
propustili. Dečakovi roditelji su odgovarali strpljivo, čak i kada se
ispostavilo da im je Smit uglavnom postavljao pitanja na koja su odgovarali
već sijaset puta ranije.
Da, Mihail je bolovao od dečjih bolesti uobičajenih u Rusiji - od boginja,
zaušaka i povremeno od običnog gripa. Međutim, uglavnom je bio zdravo i
relativno srećno dete. Nijedno od roditelja nikada nije koristilo nikakve
droge, premda je otac sramežljivo priznao da popije koju čašicu više „s
vremena na vreme“. Ne, niko u bližoj ili daljoj porodici Voronov nema
istorijat ozbiljnijih hroničnih oboljenja - nikakvih neobičnih tumora, defekata
pri rođenju ili invaliditeta. Jedan Mihailov deda umro je relativno mlad u
nesreći na traktoru u kolhozu. Ali drugi deda i obe bake lepo su poživeli i
zašli duboko u sedamdesete pre nego što su konačno podlegli bolestima koje
starost obično nosi - jedno je umrlo od srčanog udara, drugo od moždane kapi
a treće od teške upale pluća.
Naposletku, Smit se isfrustrirano zavalio na naslon divana. Do sada nije
mogao da uvidi ništa što bi objasnilo zašto je i kako mali Mihail Voronov
oboleo i umro. Šta je povezivalo tog dečaka s ostalim žrtvama, takođe u
Moskvi?
Džon se namrštio. Bio je duboko uveren da je odgovor, ukoliko uopšte
postoji, negde u genetskom kodu ili biohemiji žrtava. Proveravanje njegove
teorije zahtevalo je pribavljanje uzoraka DNK, krvi i tkiva od živih rođaka
žrtava. Takođe je zahtevalo nesmetan pristup najmodernijim naučnim
laboratorijama, opremljenim za ovakve analize. Oleg Kirov bio je ubeđen da
može bezbedno da prokrijumčari u SAD sve što Smit i Fiona sakupe, ali to
zahteva vreme. Analize traže još vremena, a oni ga nisu imali.
Smit uzdahnu. Kada ti je ostao samo još jedan metak, reče sam sebi,
bolje opali dok još možeš i nadaj se najboljem.
Na njegovo olakšanje, Mihailovi roditelji rado su mu dali krv i sve ostale
uzorke koje je tražio. Smit je iz nekog razloga očekivao više otpora od
bračnog para Voronov kada im je saopštio da će ih bosti iglama.
„A šta drugo ovi nesrećni ljudi sada mogu da rade, u čemu da nađu
smisao života?“, prošaputala je Fiona dok mu je pomagala da razvrsta igle,
štapiće za bris i ostali medicinski pribor, koju im je na crnoj berzi nabavio
jedan Kirovljev poznanik. Zatim pogleda Smita ozbiljno. „Ovim ljudima
nudiš još jednu priliku da se bore protiv bolesti koja im je ubila dete. Većina
roditelja koje poznajem prošla bi u takvoj situaciji i kroz vatru kad bi mogla.
Zar ti ne bi?“
Smit polako klimnu glavom. Ponizno se okrenu natrag ka Voronovima.
„Hajde da započnemo s uzimanjem uzoraka vaše DNK.“ Pružio je oboma po
jedan dugačak štapić za uzimanje brisa. „Sad, ono što želim da uradite...“
Na Smitovo iznenađenje, pre nego što je uspeo da im do kraja izda
uputstva, dvoje Rusa tutnuše štapiće za bris u unutrašnjost usta i počeše da
skupljaju ćelije mekog tkiva koje su bile najpodesnije za analizu DNK. Džon
ih zapanjeno pogleda. „Jeste li ovo već radili ranije?“, upita ih mirno.
Dečakovi roditelji klimnuše glavama.
„O, da“, odgovori mu Mihailov otac i slegnu ramenima. „Za veliku
naučnu studiju.“
„Baš kao i mali Miška", priseti se tiho njegova supruga. Suze joj udariše.
„Bio je tako ponosan tog dana.“ Pogleda iskosa svog muža. „Sećaš li se,
Jurij? Kako je bio ponosan?“
„Sećam se.“ Voronov obrisa oči. „Naš sinčić je bio hrabar mali čovek tog
dana.“
„Oprostite?“, reče pažljivo Fiona. „Ali o kojoj tačno naučnoj studiji
govorite?“
„Pokazaću vam.“ Jurij Voronov se osovi na noge i ode u spavaću sobu.
Nekoliko trenutaka su slušali kako pretura po nekakvim hartijama, a
zatim se vratio u sobu držeći u ruci veliku, lepo ispisanu i ukrašenu
zahvalnicu. Pruži je Smitu.
Dok je Fiona čitala tekst preko njegovog ramena, Smit prelete pogle-dom
preko krasnopisa. U suštini, povelja je zahvaljivala porodici Voronov na
njihovom „važnom učešću u naučnoj studiji o poreklu Slovena, koju je
sproveo Evropski centar za istraživanje stanovništva." Na dnu dokumenta bio
je prošlogodišnji datum.
Smit razmeni začuđeni pogled s Fionom. Ona polako klimnu glavom,
shvatajući. Dakle, neko je uzeo uzorke DNK od ove porodice svega nekoliko
meseci pre nego što je njihov sedmogodišnji sin oboleo od nepoznate,
smrtonosne bolesti koja je uništavala sisteme i organe u celom telu žrtve.
Smit je nekoliko narednih trenutaka nepomično sedeo i zurio u zahvalnicu
u svojim rulcama. Zaškiljio je razmišljajući. Sada je, najzad, znao za čime da
tragaju.
 AERODROM U CIRIHU

Nikolaj Nimerovski zastade nakratko pred vratima bara Alpenblik i

pogledom potraži svoju vezu. Pogled mu prelete preko putnika, koji su sedeli
uglavnom sami, i zaustavi se na bledom, prosedom muškarcu s primerkom
jučerašnjeg Herald tribjuna upadljivo otvorenim na stolu ispred sebe.
Nikolaj priđe bliže, zapazivši čovekovu crnu kožnu akten-tašnu - bukvalno
identičnu onoj koju je nosio u ruci - i malu značku u obliku dvostruke spirale
u reveru njegovog jednostavnog plavog sportskog sakoa.
Rus priđe još bliže, svestan da mu se puls ubrzava. Godine koje je
proveo kao tajni agent u Trinaestoj direkciji Alekseja Ivanova naučile su ga
oprezu. Zaustavi se ispred prosedog čoveka i pokaza rukom na praznu
stolicu. „Mogu li da sednem?“, upita na engleskom s američkim naglaskom.
Drugi muškarac podiže pogled s novina i procenjivački ga pogleda.
„Naravno“, odgovori sporo. „Ionako za koji minut imam let. Ovde sam samo
u tranzitu.“
Šifra, pomisli Nimerovski zapažajući da je čovek blago naglasio
poslednju reč. Zatim sede i postavi svoju akten-tašnu pored potpuno iste
čovekove tašne. „I ja sam. Moj avion pravi kratku pauzu ovde u Cirihu. Svet
postaje sve povezaniji, zar ne?“
Lozinka.
Kad je začu, prosedi muškarac se lagano nasmeši. „Uistinu, prijatelju.“
Zatim presavi novine, ustade, uze jednu akten-tašnu i odšeta dalje uz uljudno,
nezainteresovano klimanje glavom.
Nimerovski je sačekao još nekoliko trenutaka pre nego što je uzeo akten-
tašnu koju je ostavio drugi muškarac i brzo je otvorio. Unutra je ugledao
svežanj hartija, nekoliko poslovnih časopisa i malu sivu plastičnu kutiju
obeleženu slovima SC-1. U toj postavljenoj kutiji, znao je, nalazi se sićušna
staklena epruveta. Zatvorio je akten-tašnu.
„Dame i gospodo", reče učtivo ženski glas preko razglasa najpre na
nemačkom, a potom i na francuskom, italijanskom i engleskom jeziku.
„Kompanija Svis er lajns vas obaveštava da je let 3000 za međunarodni
aerodrom Džon F. Kenedi u Njujorku sada spreman za ukrcavanje putnika.“
Rus ustade i napusti bar, ponevši sa sobom posebnu varijantu Hidre
namenjenu predsedniku SAD Samjuelu Adamsu Kastilji.
 31

KELN, NEMAČKA

Bila je sredina jutra. Ledena kiša je pljuštala po visokim tornjevima

blizancima na pročelju masivne gotske katedrale u Kelnu i skrivala ih od
pogleda ljudi, koji su žurno hodali popločanim ulicama. U katedrali je
nekoliko srčanih turista milelo po ogromnom glavnom brodu i zurilo sa
strahopoštovanjem u mnoštvo dragocenog blaga - prelepe vitraže, fino
izvajane kamene i mermerne statue i prastaro raspeće izrezbareno od drveta -
Gerov krst, star više od hiljadu godina. Tu i tamo, usamljeni vernici su
klečali u nemoj molitvi ili zastajali nakratko da upale sveće i zatim se vraćali
svakodnevnim brigama spoljašnjeg sveta. Ogroman, senkama ispunjen
prostor inače je bio skoro potpuno prazan, naizgled zamrznut u eteričnoj,
večnoj tišini.
Bernhard Hajhler, u sivom kišnom mantilu i lica posivelog od straha,
kleknuo je pred visokim oltarom. Zatim se prekrstio, ušao u jednu od
obližnjih klupa i s naporom se spustio na kolena. Pognuo je glavu kao da je
izgubljen duboko u meditaciji.
Bat koraka odjeknu preko kamenog poda, prilazeći mu sve bliže. Hajhler
sklopi oči, osećajući kako mu srce kao ludo tuče u grudima od straha. Molim
te, Gospode, pomisli očajno, neka me mimoiđe ova čaša. Potom se ugrize za
usnu, najednom prestrašen od grotesknog bogohuljenja vlastitih misli. Od
svih ljudi okupljenih na ovom svetom mestu, on nije imao nikakvog prava da
ponavlja Hristovu molitvu u Getsimanskom vrtu. On je bio Juda, izdajnik.
A Bernhard Hajhler je znao da ima mnogo toga da izda. Bio je viši oficir
u Bundesamt fir ferfasunšucu, nemačkoj Saveznoj kancelariji za zaštitu
ustava. BfV je bila najvažnija nemačka kontraobaveštajna služba, ekvivalent
britanskom MI5. Zahvaljujući ovlašćenjima, imao je potpuni pristup nekim
najvećim tajnama nemačke vlade.
Neko skliznu na klupu iza njegovih leđa.
Hajhler podiže glavu.
„Ne okrećite se, her Hajhler“, reče tiho muški glas. „Tačni ste. Čestitam.“
„„Nisam imao drugog izbora“, odgovori mu ukočeno Bernhard Hajhler.
„Tačno“, složi se drugi muškarac. „Postali ste naš čovek onog trenutka
kada ste uzeli naš novac. Ostaćete naš čovek dok ne sklopite oči zauvek.“
Hajhler se štrecnu. Šest dugih godina čekao je da njegovi dobrotvori dođu
da naplate dug. Šest dugih godina nadao se da taj dan nikada neće doći.
Ali, danas jeste.
„Šta tačno želite od mene?“, promumla Hajhler.
„Poklon“, odvrati glas. Zvučao je veselo. „Sarkofag Sveta tri mudraca je
tik iza tog oltara, zar ne?“
Zvaničnik BfV nelagodno klimnu glavom. Pričalo se da su u sakralnom
predmetu, zlatnom sarkofagu ukrašenom draguljima, mošti tri mudraca koja
su došla s istoka i donela poklone za novorođenog Hrista. Doneta iz Milana u
dvanaestom veku, relikvija je najveće blago katedrale u Kelnu, razlog zbog
kojeg je uopšte i bila sagrađena.
„Ne uzbuđujte se“, reče mu mirno čovek. „Ne morate da nam donesete ni
zlato ni tamjan niti mirtu - već samo ono što je već pod vašom komandom.
Informacije, her Hajhler. Želimo informacije.“
Misal 11 teško tresnu na klupu pored Hajhlera i prepade ga.
„Otvorite knjigu.“
Hajhler drhtavim rukama učini kao što mu je naloženo. U molitveniku se
nalazio jedan jedini list papira s dvanaestocifarenim telefonskim brojem.
„Poslaćete faksom tražene informacije na taj broj. I učinićete to u naredna
dva sata. Jasno?“
Hajhler klimnu glavom. Nevoljno izvadi list hartije i metnu ga u unu-
trašnji džep kišnog mantila. „Ali, kakve su vam informacije potrebne?“
„Brojevi registarskih tablica svih vozila koja se trenutno nalaze u vla-
sništvu berlinskog odeljka američke Centralne obaveštajne službe.“
Hajhler oseti kako mu sva krv ističe iz lica. „Ali, to je nemoguće!“
promuca.
„Naprotiv“, reče hladno čovek iza njegovih leđa. „To je savršeno moguće
za tako visokog zvaničnika Sekcije V. Za nekoga poput vas, her Hajhler.“
Čovek nastavi s neumoljivom preciznošću. „Sekcija V nadgleda strane
obaveštajne službe koje operišu na nemačkom tlu, uključujući i agencije
savezničkih zemalja poput Sjedinjenih Država. Oficiri za vezu iz tih
organizacija redovno šalju vašem osoblju ažurirane podatke o opremi koju
koriste, imenima svojih obaveštajaca na terenu i drugim aspektima tajnog
posla koji obavljaju unutar naših granica. Nije li tako?“
Zvaničnik BfV polako klimnu glavom.
„Onda možete da nabavite podatke koji su nam potrebni i uradićete kako
vam kažemo.“
„Rizik je preveliki", zacvile Hajhler. Bio je posramljen što čuje paniku u
sopstvenom glasu i očajnički je pokušao da povrati malo samokontrole. „Ako
tako brzo pristupim informacijama koje su vam potrebne, neminovno ću
ostaviti tragove, koji bi mogli da me inkriminišu. A ako Amerikanci ikada
otkriju šta sam učinio...“
„Morate da odlučite koga se više plašite“, reče mu grubo čovek.
„Amerikanaca ili nas. Razuman čovek bi veoma pažljivo odmerio rizike.“
Hajhler se zgrči od užasnog saznanja da nema pravog izbora. Moraće da se
povinuje tim naređenjima ili da plati strašnu cenu zbog svojih ranijih zločina i
izdajstava. Ramena mu se oklembesiše, a zatim sumorno klimnu glavom.
„Dobro. Učiniću sve što mogu.“
„Mudro ste odabrali“, pohvali ga podsmešljivo drugi muškarac.
„Upamtite, na raspolaganju imate svega dva sata. Nećemo tolerisati
neuspeh.“

NEDALEKO OD ORVIJETA, ITALIJA

Profesor Vulf Renke polako pređe lupom preko odštampanih rezultata

poslednjeg sekvenciranja DNK. Pažljivo je proučavao složene uzorke, tražeći
jedinstvene nizove genetičkog koda - retke polimorfizme od jednog
nukleotida - potrebne za nastavak rada na sledećoj varijanti Hidre. U tom
trenutku njegov ručni sat postojano zapišta, podsećajući ga da će uskoro
inspekcija sledeće količine balterije ešerihije koli. Imao je još svega nekoliko
minuta na raspolaganju da dovrši analizu za koju bi mu inače bilo potrebno
najmanje sat vremena.
Nemački stručnjak za biološka oružja se namršti, iznerviran što ga isuviše
požurkuju. Neprestani zahtevi iz Moskve da proizvodi brže i više terali su ga
da vratolomnom brzinom rukovodi laboratorijom, osobljem i opremom.
Svaka varijanta Hidre bila je malo umetničko remek-delo čija dizajniranje i
izrada zahtevaju mnogo vremena i profinjene preciznosti. Umesto toga,
Malković i Viktor Dudarev su od njega očekivali da smućka nove
smrtonosne varijante kao na pokretnoj fabričkoj traci, kao da je ova
laboratorija obična staromodna fabrika oružja koja masovno proizvodi
artiljerijske granate.
Renke pomisli da bi bilo mudrije da su malo duže sačekali na puštanje
njegove tvorevine u svet. Uz još nekoliko dodatnih meseci pripreme, sva ova
strka i panika bi bile potpuno nepotrebne. Mogao je da natenane nagomila
sve potrebne varijante Hidre, koje bi bile sada spremne za upotrebu.
Nažalost, njegovi poslodavci su bili plahoviti i gnevni ljudi. Da sve bude još
gore, s Renkeove tačke gledišta, ljudi u Moskvi su se još uvek kao pijani
plota držali zastarelog verovanja u silu masovnih oklopnih jedinica, pešadije i
bombardera. Rezultat je to što je vreme početka operacije ŽUKOV u
potpunosti zavisilo od vremenskih uslova, ruske sposobnosti da železnicom i
drumovima transportuje oružane snage i predviđanja koliko će vremena biti
potrebno ruskoj vojsci da osvoji svoje ciljeve kad počne pucnjava.
Prezrivo je uzdahnuo. Ni Malković ni ruski predsednik nisu uistinu cenili
suptilniju i dugotrajniju moć koju daje kontrola nad oružjem kao što je
Hidra. Njegovim tvorevinama mogli su da zastraše buduće neprijatelje i
nateraju ih da urade ono što se od njih očekuje bez ikakve potrebe za
razornim nasiljem širokog obima. Nažalost, njegovi poslodavci smatrali su da
je Hidra samo još jedno sredstvo za ubijanje. Tipični Sloveni, pomisli
podsmešljivo Renke. Razumeli su jezik sile samo u njegovom najbrutalnijem
i najočiglednijem obliku.
Slegnuo je ramenima. Greška za greškom. Ludost hrani ludost. Bila je to
stara priča u njegovoj karijeri - bilo u Istočnoj Nemačkoj, Sovjetskom Savezu
ili Iraku. Od laika se nije ni moglo očekivati da razmišljaju i delaju jasno i
razborito. Njihova pohlepa i elementarno neznanje uvek su prepreka
racionalnom donošenju odluka. Na svu sreću, Renke je bio imun na takve
slabosti.
„Profesore?“, pozva ga jedan asistent, držeći u ruci telefonsku slušalicu.
„Zove vas sinjor Brant.“
Nestrpljivo je strgao hiruršku masku s lica i rukavice. Zavrljači ih u
kantu za đubre, a potom uze slušalicu. „Da?“, obrecnu se sedokosi naučnik.
„Šta je bilo, Eriče?“
„Ažuriranje podataka o naša dva najozbiljnija bezbednosna problema“,
reče mu napeto Brant. „Ona koja imamo u Berlinu i ovde, u Moskvi.“ Renke
klimnu glavom. U ovom slučaju dobro što ga je Brant preki-uo. „Kaži.“
Napregnuto slušao dok ga je Brant obaveštavao o nedavnom razvoju
događaja. Vesti iz Berlina su ga umirile. Činilo se da je njihov uspeh, kad
Lange i njegov udarni tim budu dobili potrebne informacije, samo pitanje
vremena. Ali, vesti iz Moskve su ga uznemirile. „Još uvek ni traga ni glasa
od Amerikanaca?“, upita u neverici.
„Nikakvog“, odgovori mu Brant. „Nijedan od toliko hvaljenih kontrolno-
propusnih policijskih punktova Alekseja Ivanova nije prijavio ni najmanji
nagoveštaj o tome gde se Amerikanci trenutno nalaze. Ivanov veruje da su se
Smit i Devinova sklonili u bezbednu kuću izvan grada - ili da su već pobegli
iz Rusije.“
„A šta ti misliš?“
„Mislim da je Ivanov preveliki optimista“, odgovori mu Brant. „Možda je
gospođica Devin špijun amater, ali je pukovnik Smit prekaljeni profesionalac.
On neće tako lako napustiti svoju misiju.“
Renke razmisli. Činilo se da je procena bivšeg oficira Štazija tačna. „Pa?
Šta je tvoj naredni potez, onda?“, upita hladno.
Brant je oklevao nekoliko trenutaka. „Nisam siguran.“
Naučnik podiže obrvu u neverici. „De, de, Eriče“, obrecnuo se. „Smit i
Devinova nisu budale. Valjda ti je jasno šta će naći u beleškama Elene
Vedenskaje?“
„Her profesore“, procedi drugi muškarac kroz zube. „Zaboravljaš da ja
nisam naučnik. Stručnjak sam u drugim oblastima.“
„Imena“, reče razdraženo Renke. „Amerikanci će saznati imena ljudi koji
su nam bili prvi subjekti za testiranje Hidre. Šta god da je pukovnik Smit
inače, on je i naučnik, medicinski istraživač. Kad naiđe na neobičnu bolest,
tražiće njen vektor. Sve što treba da uradite je da postavite prikladnu zamku i
da sačekate da Amerikanci ušetaju pravo u nju.“
 32

BERLIN

Duboko u unutrašnjosti višespratne javne garaže, udaljene nekoliko

kilometara od rejona Grinevald, Gerhard Lange je preko radio-aparata slušao
kreštanje glasa nabijenog statičkim elektricitetom. Zbog tehničkih smetnji i
čovekove očigledne uzbuđenosti bilo je nemoguće razabrati šta je govorio.
Namršten, Lange se polako uspravi i gurnu sićušni prijemnik dublje u uvo.
„Šta si rekao, Mileru?“, zapita oštro. „Kaži ponovo.“
Miler, kršni muškarac koji je juče sačekao njegov tim na aerodromu,
ovog puta progovori sporije i znatno razgovetnije. „Pronašao sam vaše mete“,
reče. „Ponavljam: pronašao sam vaše mete.“
Lange odahnu s olakšanjem. Igra čekanja je najzad završena. Nagnu se
kroz otvoreni prozor na vozačevoj strani njihovog crnog „BMW-a“ i uze
spisak koji su dobili pre dva sata. „Pročitaj mi ih.“
Dok mu je Miler deklamovao brojeve registarskih tablica i vrste vozila
koje je spazio za vreme izviđanja, bivši oficir Stazija ih je upoređivao sa
spiskom automobila i kamioneta koji su bili registrovani na ogranak CIA u
Berlinu. Savršeno su se poklapali. Zatim presavi list hartije i stavi ga u
unutrašnji džep kaputa. Onda razmota detaljnu kartu lokalnih ulica. „Odlično
si obavio posao. A sad, gde su tačno ti Amerikanci?“
Lange je pažljivo slušao i crvenom hemijskom olovkom zaokruživao
položaje koje mu je izdiktirao sagovornik. Nakratko ih prouči, opažajući
relativne distance, različite pristupe i pravce bekstva. Plan napada poče da se
oblikuje u njegovom umu. Brzo i prljavo, pomisli hladno Lange. A što brže,
tim bolje.
Okrenu se svojim pratiocima. „Pripremite se. Imamo metu!“ zagrmeo je
na srpskom jeziku.
 Na njegovu zapovest trojica muškaraca strogih lica, veterani srpske
službe Državne bezbednosti i brutalnog etničkog čišćenja u Bosni i na
Kosovu, ugasiše cigarete i poustajaše. Lange otvori prtljažnik automobila i
brzo im razdeli oružje i municiju. Kada je to bilo gotovo, bivši oficir Štazija i
njegov pažljivo odabrani tim ubica počeše da navlače opremu i proveravaju
oružje.

***

Mrak se brzo spuštao iako je po podne bilo tek na sredini. Čvrsta masa
olovnosivih oblaka nagomilala se na nebu. Šibani snažnim istočnim vetrom,
povremeni kovitlaci svežeg snega su plesali po maltene pustim ulicama i
trotoarima rejona Grinevald. Vetar je urlao kroz obližnju šumu i skidao
nanose snega sa strmih krovova kuća ugneždenih među drvećem.
Da bi se zagrejala, Rendi Rasel je brzim hodom išla niz ulicu Klejale ka
jugu. Ova široka avenija, koja se prostirala duž istočne granice sačuvane
urbane šume, dobila je ime po američkom generalu Lusijusu Kleju, koji je
naredio da se uspostavi berlinski vazdušni most i tako spasio grad od
gladovanja na početku Hladnog rata. Obučena u modernu skijašku jaknu, crni
džemper i farmerice, Rendi se, posle opreznog šunjanja po tihom komšiluku
oko kuće Ulriha Keslera, vraćala u kombi za prismotru Centralne obaveštajne
agencije.
Zasad se ništa naročito nije događalo. Njena busija van Keslerove kuće
prijavila je samo redovan saobraćaj u oblasti. Zvaničnik Bundeskriminalamta
je i dalje bio u kući. Kako mu se Vulf Renke još nije javljao, Kesler je
postajao sve nervozniji. Uređaji za prisluškivanje, koje je Rendi prethodnog
dana postavila u njegovom domu, prenosili su zvuke neprestanog šetkanja,
sporadičnog psovanja i učestalog zveckanja flaša i čaša u blizini Keslerovog
dobro snabdevenog kredenca s alkoholom.
Rendi ponovo pomisli da je neobično što Renke ćuti. Da li je otpadnički
stručnjak za biološko oružje odlučio da sreže gubitke i prepusti Keslera
njegovoj sudbini? Što je duže vremena prolazilo bez ikakvog znaka kretanja u
kući i oko nje, ta je mogućnost delovala je sve verovatnije. Renke je, pre
svega, znao kako da opstane. Nikada nije pokazao stvarnu odanost bilo kojoj
osobi, državi ili ideologiji. Keslera bi spasao samo ukoliko bi u tome imao
ličnu korist. Mora da je dosad već posumnjao da je njegov dugogodišnji
zaštitnik u BKA pod prismotrom. Da li se onda isplati da ona lično zarobi
Keslera, pitala se Rendi. Da li može da iscedi iz njega korisne informacije
pre nego što se glavonje u Lengliju unervoze i narede joj da im ga preda?
Nasmejala se zamišljajući lica birokrata CIA, nesklonih bilo kakvom
riziku, kad čuju da je njihov obaveštajac na terenu kidnapovao zvaničnika
nemačke savezne kriminalističke policije. Ne, zaključi Raselova, to ne dolazi
u obzir. Sada je najbolja opcija privremeno povlačenje. Kasnije bi mogla da
nađe diskretan način da obavesti pretpostavljene o Keslerovom zločinačkom
ponašanju. Naravno, morala bi to da učini tako da ne otkrije da je upala u
računarsku mrežu Bundeskriminalamta.
U međuvremenu, njeni tehničari za audio-operacije pokušavali su da uđu
u trag prvom telefonskom broju koji je Kesler pozvao. Za sada su uspeli da
ga povežu s mobilnim telefonom lociranim u Švajcarskoj. Kuda je trag vodio
odatle, niko nije mogao ni da pretpostavi.
Veliki žuti autobus berlinskog gradskog saobračajnog preduzeća projuri
pored nje sa svega nekoliko putnika. Rendi osmotri okolinu. S njene desne
strane, ka zapadu, ležala je tiha šuma prekrivena snegom. S leve, preko puta
ulice, bili su redovi kuća i malih prodavnica mešovite robe. Ulica je na ovom
delu bila nešto prometnija - nekoliko privatnih automobila i šačica kamioneta
za dostavu uprkos sve lošijem vremenu. Stambeni blok dalje, videla je kombi
tima za nadziranje, parkiran između starog „audija“ i novog „opel“ karavana.
Pritisnula je dugme na srebrnastom uređaju, koji je izgledao kao ajpod,
zakačenom za pojas pantalona. Taj ’ajpod’ je bio osmišljen za tajne operacije
i imao je sofisticirani radio-predajnik s nekoliko sigurnih kanala. „Bazo, ovde
Vođa. Vraćam se ka kombiju."
„Primljeno, Vođo“, odgovori joj jedan tehničar iz kombija. Glas mu
iznenada postade oštriji. „Čekaj malo, Rendi. Primamo telefonski poziv
upućen Kesleru. Neko mu govori da bude spreman za odlazak, da je tim za
izvlačenje na putu!“
Da! Rendi oduševljeno udari pesnicom u otvoreni dlan leve šake. Bilo je
krajnje vreme. „U redu, Bazo. Spremite se za polazak. Kada ti tipovi dođu i
povedu Keslera, krenućemo za njima da vidimo kuda će ga odvesti.“
„Primljeno“, reče tehničar Centralne obaveštajne agencije. Rendi je preko
radio-veze mogla da ga čuje kako se trapavo premešta iz zadnjeg dela
kombija i na vozačevo sedište.
I dalje hodajući prema parkiranom kombiju, Rendi promeni frekven-ciju
da bi se direktno čula s mladom operativkom berlinskog odeljenja, koja je
džedžala malo dalje od Keslerove kuće niz ulicu. „Osmatraču, ovde Vođa.
Jesi li čula?“
Tisina.
Namrštila se. „Karla, ovde Rendi. Javi se.“
Nije bilo odgovora. Samo jedva čujno krčanje statičkog šuma iznad
mrtvih radio-talasa. Rendi se zbunjeno okrenu, osetivši ledene žmarke duž
kičme. Nešto je krenulo naopako. Veoma naopako. Otkopča rajsferšlus
skijaške jakne tek da izvadi „beretu“ kalibra 9 milimetara iz futrole opasane
oko ramena, a da pritom na zakači oružje za odeću - za slučaj da joj hitno
zatreba oružje.
U tom trenutku ugleda kako se crni „BMW“ sedan munjevito približava
niz aveniju Klejale. Moćni motor je urlao dok je automobil zaobilazio sporija
vozila. Mahinalno se mašila za pištolj. No, crni „BMW“ projuri pored
kombija za prismotru. Rendi odahnu s olakšanjem.
Iznenada, automobil je zakočio uz škripu kočnica. Zaneo se u zaokretu od
180 i zaustavio samo nekoliko metara dalje od parkiranog kombija.
Troja od četvoro vrata crnog sedana otvoriše se naglo uz tresak, a trojica
vitkih muškaraca hladnog pogleda iskočiše na ulicu. Munjevito su se razvili
u polukrug oko kombija Centralne obaveštajne agencije. Svaki je držao
automat, „hekler i koh“ s ugrađenim prigušivačem, spreman da puca. Rendi je
iskolačila oči kad je prepoznala crna odela i tamnozelene beretke s
kokardama u obliku orla, kakve su nosili pripadnici nemačkih elitnih
protivterorističkih jedinica GSG-9, odnosno Grenzchutzgruppe-9.
„O, sranje“, promrmlja. Mora da je neko od komšija ili vlasnika okolnih
prodavnica primetio njen tim za prismotru, postao sumnjičav, a zatim pozvao
i upozorio vlasti. Posle terorističkog napada na Ameriku 11. septembra 2001.
i užasnog krvoprolića u madridskom putničkom vozu, Nemačka, Francuska,
Španija i ostale evropske zemlje držale su pojedine elemente svojih jedinica
za borbu protiv terorizma u stanju neprestane borbene pripravnosti. Rendi
žurno spusti šaku s drške „berete.“ Nije bilo nikakvog razloga da provocira
do zuba naoružane komandose. Ako su krenuli na teroriste, živci i refleksi će
im svakako napeti do tačke pucanja.
 Pažljivo je zavukla ruku u jaknu da izvuče identifikacionu karticu CIA i
pohitala prema specijalcima nemačke GSG-9. Možda bi mogla da interveniše
pre nego što preterano revnosni nemački vojnici upropaste čitavu tajnu
operaciju. Ako izvuku njene ljude iz kombija naočigled svakog radoznalog
prolaznika, više neće biti šanse da se priča drži dalje od novina i televizije. A
lokalni mediji će s uživanjem izveštavati o suludim američkim
obaveštajcima, koji uhode mirne nemačke građane.
„Vođo, ovde Baza“, reče preko radio-aparata jedan od dvojice tehničara
unutar kombija, zvučeći uzdrmano. „Šta da radimo?“
Rendi se prebaci na primarni kanal. „Samo sedite mirno, momci.
Dolazim. Pustite da se pobrinem za ovo.“
Još uvek je bila udaljena najmanje pedeset metara od kombija kada su
trojica u crno odevenih komandosa otvorila vatru, zapucavši bez ikakvog
prethodnog upozorenja ili provokacije.
Njihovi automati zaštektaše podešeni na punu automatsku paljbu,
zasipajući mecima kombi iz neposredne blizine. Pljusak varnica polete
visoko u vazduh kada na desetine metaka kalibra 9 mm prosviraše vozilo
probijajući metal, uništavajući krhku elektronsku opremu i kidajući ljudsko
meso. Većina metaka prolete pravo kroz kombi i iziđe sa druge strane skoro
brzinom zvuka. Ali, metu je pogodilo dovoljno hitaca i pretvorilo
unutrašnjost vozila u klanicu natopljenu krvlju. Rendi kroz slušalice začu
bolne krike njenih tehničara, ali smrt im je milostivo prekratila agoniju dok su
rafali nemilosrdno kosili po kombiju.
Ovo su Renkeovi ljudi, shvati užasnuto Rendi. Nisu došli da spasu
Keslera. Došli su da pobiju one koji su Nemca držali pod prismotrom.
Besno je izvukla „beretu“, naciljala munjevito u najbližeg napadača i
ispalila dva hica. Jedan metak promaši, drugi ga pogodi visoko u grudi. Ali
umesto da padne na zemlju, čovek se samo zatetura nekoliko koraka unazad,
progunđa presamitivši se na sekund-dva, a potom se ponovo uspravi. Mogla
je da vidi rupu koju je metak probio u njegovoj odeći, ali nije bilo kapi krvi.
Hriste, pomisli iznenada, ti skotovi nose pancirne prsluke. Njeni instinkti
za samoočuvanje se uključiše i Rendi se baci postrance u zaklon iza „volvoa“
parkiranog uz ivičnjak avenije Klejale.
Čovek se brzo okrete u njenom pravcu sa sve automatom. Opali dug
rafal, zasipajući mecima „volvo“.
 Ležeći potrbuške iza parkiranog automobila, Rendi zari glavu dublje u
šake dok je „volvo“ drhtao i ljuljao se iznad nje, šiban mecima iznova i
iznova s nevelike razdaljine. Krhotine iskidanog metala, stakla i plastike
zapljuštaše preko ulice. Odbijeni meci i promašaji proleteše tik iznad njene
glave. Neki su se zarili u okolna parkirana vozila, drugi su se odbijali o
kolovoz, odbacujući komadiće odlomljenog asfalta u svim pravcima. Alarmi
vozila, od kojih su pucale bubne opne, oglasiše se uzduž i popreko ulice,
aktivirani iznenadnom baražnom vatrom.
Pucnjava iznenada prestade.
Žestoko zadihana, Rendi se iskobelja natrag na trotoar s „beretom“u
ispruženoj ruci, spremna da zapuca. Videla je kako dvojica u crno odevenih
revolveraša jure natrag ka „BMW-u“. Treći je okačio automat preko ramena i
stajao pogrbljen, petljajući oko nečega što je ličilo na malu zelenu vreću od
platna.
Rendi ovog puta pažljivo nacilja držeći pištolj obema rukama. Sačeka da
se mušica nišana skrasi na trećem napadaču a zatim pritisnu okidač. „Bereta“
zalaja jedanput, trznuvši se u njenom čvrstom stisku. Ništa. Promašaj.
Zaškiljila je i usredsredila se na metu. Ponovo umiri pištolj i opali još
jednom.
Metak kalibra 9 mm zari se u napadačevu butinu, razmrska butnu kost i
izlete s druge strane praćen mlazom krvi i komadića kostiju. Čovek iznenada
sede na ulicu, buljeći u neverici u svoju samlevenu nogu. Platnena vreća mu
ispade iz ruku i pade na ulicu.
Izraz očajanja prelete preko lica ranjenika. Zamahnuo je levom nogom i
šutnuo vreću što dalje od sebe. Vreća se zakotrljala preko ulice i završila
ispod izrešetanog kombija za nadzor Centralne obaveštajne agencije.
Rendi začu kako obogaljeni revolveraš uzvikuje panično upozorenje na
nekom grlenom slovenskom jeziku. Jedan od njegovih kompanjona izlete
iziđe iz crnog sedana, zgrabi ga pod miške i uvuče u automobil, ostavljajući
trag jarkocrvene krvi razmazan po ulici.
Bez imalo oklevanja, vozač automobila nagazi papučicu za gas i okrenu
natrag putem kojim su došli. S pištoljem u šaci, Rendi se uskobelja na noge.
Zanese „beretu“ u divljem, širokom luku, nišanom prateći crni „BMW“ dok je
prolazio pored nje brzinom od skoro osamdeset kilometara na sat. Povuče
okidač nekoliko puta, pokušavajući da ispali što više metaka u metu koja se
kretala munjevitom brzinom.
Jedno zrno razbi zadnji prozor automobila. Drugo probuši rupu u
prtljažniku. Ali ostali promašiše. Psujući sebi u bradu, prestala je da puca ne
želeći da rizikuje i greškom pogodi nevine prolaznike.
„BMW“ nastavi dalje, jureći ka severu sve dok konačno nije nestao s
vidika u sve gušćem sumraku.
Rendi je još nekoliko trenutaka stajala i zurila niz aveniju u čistoj
neverici. Bila je zabezeknuta ovim direktnim krvavim napadom na njen tim.
Kako se ovo dogodilo, za ime božje, zapita se ogorčeno. Kako su ubice Vulfa
Renkea uspele da ih pronađu s takvom nepogrešivom preciznošću?
Polako je spustila cev „berete“ i naterala sebe da zakoči oružje. Nije joj
bilo lako. Ruke počeše da joj drhte dok je divlje uzbuđenje borbe prsa u prsa
polako čilelo, ostavljajući za sobom samo tugu i gnev. Bacila je pogled preko
ramena prema izrešetanom kombiju.
Mala platnena vreća jedva se videla. Ležala je postrance pored jednog od
zadnjih točkova vozila.
Vreća, reče njen razum. Misao ga ispravi delić sekunde uoči eksplozije.
Ne, pomislila je hladno. To je bomba, dinamit.
Beži, reče sama sebi. Beži odavde! Mozak joj je radio trista na sat, a telo
se okrenulo i potrčalo dalje od kombija što je brže moglo. S pištoljem u šaci,
projurila je mimo parkiranih automobila čiji su vozači i dalje šokirano zurili u
uništeni kombi.
„Izlazite! Svi napolje!“, povika na nemačkom mašući „beretom.“
„Bomba!“
U tom trenutku odjeknula je eksplozija.
Nagli blesak zaslepljujuće bele svetlosti pokida pomrčinu iza njenih leđa.
Još u punom trku, bacila se na zemlju i sklupčala kako bi se zaštitila tačno u
momentu kad je udarni talas, valjajući se iz samog centra snažne eksplozije,
preleteo preko nje. Masivni zid vrelog vazduha podiže je s pločnika i odbaci
nekoliko metara dalje. Istovremeno, činilo se kako joj ogromna šaka -
strahovito veliki pritisak izazvan eksplozijom - istiskuje svaki atom kiseonika
iz pluća.
Bleštava bela svetlost polako izblede. Okolinu proguta mrkli mrak. Svet
oko nje iščeznu dok je gubila svest.
Osvestila se svega nekoliko sekundi kasnije. Ležala je sklupčana uz
automobil izvrnut na bok od siline udarca. Polugluva, dok joj je u ušima i
dalje zvonilo, Rendi je s polako sela, a zatim ustala, štrecajući se protiv svoje
volje od bola u izmučenim mišićima i odranim delovima tela.
Svuda na ulici, ostali ošamućeni i povređeni ljudi izvlačili su se iz
automobila oštećenih udarnim talasom ili letećim krhotinama. Umazani
krvlju, neki šepajući zbog slomljenih udova, teturali su se slepo iz svojih
kuća ili prodavnica oštećenih prilikom eksplozije. Silovita detonacija
poskidala je krovove, srušila dimnjake i razbila svaki prozor okrenut prema
ulici, a krhotine razbijenog stakla letele su kroz dnevne sobe, kuhinje,
spavaće sobe domova i izloge prodavnica.
Rendi se polako okrete i zagleda ka mestu na kojem se donedavno
nalazio kombi za prismotru.
„Ford“ je nestao, a na njegovom mestu pušila se ružna, izgorena olupina
iskrivljenog metala. Svi ostali automobili parkirani u prečniku od pedeset
metara od uništenog kombija sada su ležali razbacani po aveniji Klejale -
izgužvani, smrskani i obavijeni narandžastim plamenom. Gusti crni dim
kotrljao se preko avenije.
Rendi zatrepta da rastera suze. Nije vreme za tugovanje, zaključi hladno.
Doći će i to, ukoliko poživi dovoljno dugo.
Nateravši sebe da se fokusira, brzo je pregledala svoju opremu. Njen
radio-aparat je bio mrtav, najverovatnije uništen bez mogućnosti popravke
kada ju je udarni talas eksplozije odbacio preko pločnika. Pa, to i nije toliko
bitno, pomisli sumorno. Na kraju krajeva, više nije imala s kim da kontaktira.
Spazila je svoju „beretu“ nekoliko metara dalje na trotoaru i trapavo
došepala do oružja kako bi ga pokupila.
Mršteći se dok se koncentrisala, pažljivo je pregleda pištolj. Premda su
drška i cev bili izgrebani, činilo se da su udarna igla, povratna opruga, udarač
i navlaka bili neoštećeni. Krajičak usana joj se iskrivi u ironičnom osmehu na
svoj sopstveni račun. Sudeći po izgledu, oružje kalibra 9 mm bilo je u boljem
stanju od nje.
Pritisnula je dugme pričvršćivača okvira, izvadila poluprazan magacin i
spremila ga u unutrašnji džep jakne. Potom je ubacila nov okvir s petnaest
metaka, otkočila i repetirala. Bila je spremna.
Vratila je „beretu“ u futrolu u pregibu ramena i bacila poslednji turoban
pogled ka zadimljenoj olupini kombija razbacanoj po aveniji Klejale. Čula je
sve glasnije zavijanje sirena vatrogasnih, policijskih i vozila Hitne pomoći.
Nadležne nemačke službe reagovale su na vesti o nesreći.
Kucnuo je čas da ode odavde.
Rendi se okrenula i počela da hramlje ka zapadu, zalazeći sve dublje
među drveće šume rejona Grinevald dok nije sasvim nestala s vidika. U šumi
je skrenula na sever i natera sebe u bolan trk, sve brže i brže kroz senke i
nemo, u belo zaodeveno drveće.
 33

GLAVNI SVEMIRSICI KOMANDNI CENTAR,

NEDALEKO OD MOSKVE

General-pukovnik Leonid Averkovič Nesterenko, visoki i kočoperni

vrhovni zapovednik svemirskih oružanih snaga Ruske Federacije, brzo je
marširao niz hodnik koji je povezivao njegovu kancelariju s kontrolnim
Operativnim centrom. Zbog bleštave fluorescentne rasvete iznad glave i
neprestanog strujanja svežeg, prohladnog vazduha iz ventilacionih otvora bilo
je teško držati na umu da je ova masivna instalacija zakopana nekoliko
stotina metara ispod zemlje i zaštićena od napada masivnim pločama betona
ojačanog čelikom. Strogo čuvani ulaz u komandni centar i izlazni tuneli bili
su skriveni u gustoj brezovoj šumi severno od Moskve.
Dva naoružana stražara ispred Operativnog centra ukočiše se u stavu
mirno kada se general-pukovnik približi. Ignorisao ih je. Inače je držao do
uljudnog zvaničnog vojnog ophođenja, ali trenutno je bio u škripcu s
vremenom.
Nesterenko brzo prođe kroz vrata i pohita u prostranu prostoriju s druge
strane. Kada mu se oči privikoše na prigušeno osvetljenje, ugleda nizove
kontrolnih pultova. Oficiri koji su sedeli ispred svakog kontrolnog punkta bili
su zauzeti nadziranjem satelita i radarskih sistema za rano upozorenje ili su
se tiho savetovali putem sigurnih komunikacionih linija sa svojim kolegama
na mestima za lansiranje, postajama na terenu i lokalnim komandnim centrima
širom Rusije.
Na udaljenom kraju Operativnog centra bio je ogroman ekran koji je
prekrivao čitav zid. Na njemu je bio prikaz zemljine kugle s ključnim
svemirskim letelicama i satelitima koji su orbitirali oko nje. Drečavožute
linije prikazivale su predviđenu orbitu svakog tela, dok su manje zelene
strelice označavale njihov trenutni položaj.
Oficir na dužnosti, znatno niži muškarac četvrtaste vilice, po imenu
Baranov, pohita u susret Nesterenku. „Amerikanci menjaju orbitalnu putanju
jednog od svojih izviđačkih satelita tipa ’lakros’, gospodine", izvestio je
generala.
Nesterenko se namršti. „Pokaži mi.“
Niži muškarac se okrenu i inaredi jednom od svojih potčinjenih oficira za
najbližim kontrolnim punktom: „Prikaži podatke o „lakrosu-5’“.
Jedna u moru treperavih strelica na ogromnom ekranu promeni boju iz
zelene u crvenu. U isto vreme, nova jarkožuta linija poče da polako skreće s
prethodno zabeležene orbitalne putanje satelita.
„Detektovali smo skretanje s kursa pre otprilike pet minuta“, reče mu
Baranov.
Nesterenko klimnu glavom, mršteći se dok je proučavao novi predviđeni
kurs „lakrosa-5“. „Šta li su to naumili naši američki prijatelji?“, promrmlja.
Zatim se okrenu prema Baranovu. „Pokaži mi uvećanu sliku mesta na kojem
će projektovana putanja satelita preći našu granicu. I označi lokacije s kojih
će Amerikanci steći značajno bolju mogućnost izviđanja s te nove orbitalne
putanje.“
Slika je zatreperila na ekranu, a zatim se munjevito uvećala, zumirajući
mnogo manju oblast - Ukrajinu, Belorusiju i zapadni deo Rusije. Sjajni
pravougaonici su označavali velike delove teritorije duž dijagonalne linije
koja se pružala od Kijeva severoistočno ka Moskvi i dalje. A područja
predviđena za okupljanje tenkovskih i motorizovanih divizija koje je trebalo
da izvrše invaziju na Ukrajinu nalazila su se tačno u sredini jednog od tih
pravougaonika.
„Prokletstvo“, promrmlja Nesterenko. Satelit tipa „lakros' bio je
opremljen moćnim radarom sa sintetičkom aperturom, koji je mogao da „vidi“
kroz oblake, prašinu i tminu. Područja za okupljanje jedinica namenjenih
operaciji ŽUKOV bila su skrivena ispod slojeva kamuflažnih mreža otpornih
na detekciju radarom, ali niko nije mogao da bude potpuno siguran da će taj
eksperimentalni materijal uspešno skrenuti tako detaljno ispitivanje.
„’Pauk’ je na položaju“, podseti ga mirno Baranov, pokazujući drugu
treperavu strelicu na video-ekranu. „Naši računari za nišanjenje predviđaju
da će meta efektivno biti u dometu još svega tridesetak minuta.“
 Nesterenko suzdržano klimnu glavom. „Pauk“ je bio jedan od ruskih
najtajnijih sistema svemirskog oružja. Svaki „pauk“ bio je prerušen u običan
civilni satelit za telekomunikaciju, klimu i navigaciju; takođe je bio
opremljen antisatelitskim oružjem namenjenim upotrebi protiv neprijateljskih
svemirskih platformi u niskoj zemljinoj orbiti. U teoriji, takav napad mogao
je da bude izvršen u tajnosti. Ali u praksi? Ukoliko bi bio primećen, svaki
ruski pokušaj da se uništi američki špijunski satelit bi se lako mogao
protumačiti kao objava rata.
Nesterenko potom slegnu ramenima. Donošenje ovakve odluke
umnogome je nadmašivalo njegova ovlašćenja. Otišao je do najbližeg
kontrolnog punkta i podgao slušalicu crvenog telefona. „Ovde general-
pukovnik Nesterenko. Spojte me s Kremljom", reče smrknuto operateru na
drugom kraju veze. „Moram pod hitno da razgovaram s predsednikom.
Obavestite ga da je reč o komunikaciji ratnog prioriteta."

U ORBITI

Četiri stotine kilometara iznad okeana planete Zemlje i ogromnih

braonkastih, zelenih i belih kopnenih površina obasjanih suncem, ruski
meteorološki satelit, zvanično registrovan kao KOSMOS-8B, leteo je svojom
uobičajenom eliptičnom orbitom brzinom od 27.000 kilometara na sat. U
stvarnosti, to je bio lažni satelit, nosač oružja po imenu „pauk-12“. Sada, dok
je svemirska letelica bila visoko iznad obale Afrike, njena visokofrekventna
antena za prenos podataka počela je da prima šifrovane poruke koje su
sadržale novo programiranje njenog kompjuterskog sistema.
U roku od šezdeset sekundi od prijema poslednje poruke „pauk-12“ se
aktivirao.
Male rakete za podešavanje visine se uključiše, bljujući oblačiće
isparenja u svemir. Satelit u obliku dugačkog cilindra polako se obrnu u
širokom luku, sve dok njegov tupi nos nije bio uperen u tačku u prostoru
iznad dalekog zemljinog zakrivljenog horizonta. Kada je „pauk-12“ postigao
željeni ugao, rakete se ponovo uključiše i zaustaviše njegovu rotaciju. Antena
se zatvori, a u podnožju nosa otvoriše se vratanca.
 Šest manjih svemirskih letelica - antisatelitske bojeve glave kupastog
oblika - izleteše iz otvora i blago usporiše, zakočene grozdovima sićušnih
potiskivača, koji se uključiše u ranije programiranoj sekvenci. Dok su
usporavale, bojeve glave počeše da padaju prema Zemlji u širokom luku,
koji će ih dovesti u domet te udaljene, precizno proračunate tačke.
Kada se šest bojevih glava udaljilo nekoliko kilometara, „pauk-12“ je
izvršio svoj poslednji programirani čin. Eksplozivna punjenja za
samouništenje, postavljena na ključnim mestima po čitavom satelitu teškom
deset tona, eksplodiraše u brzim, oštrim, zaslepljujućim bleskovima, dovoljno
jakim da ih detektuju američki i ruski senzori za rano upozoravanje u orbiti
visoko iznad zemljine kugle. Detonacije razneše „pauk-12“ na komadiće,
koseći antene i solarne panele i bušeći rezervoare s gorivom. Bljujući vodenu
paru i gorivo, uništena olupina poče da se tumba kroz svemir, odbacujući od
sebe manje fragmente dok je polako padala ka gornjim slojevima zemljine
atmosfere.
Šest antisatelitskih bojevih glava, prikrivenih bleštavim eksplozijama iza
njih, takođe eksplodiraše. Svaka otposla na hiljade malih, kao brijač oštrih
komadića titanijuma u svemir. Zajedno, komadići titanijuma načiniše
gigantski oblak šrapnela, smrtonosni oblak koji je leteo napred brzinom
većom od sedam kilometara na sat.
Četrdeset pet sekundi kasnije i 300 kilometara dalje, oblak šrapnela
presrete orbitalnu putanju satelita „lakros-5“, jednog od dva američka
špijunska satelita opremljena radarom sa sintetičkom aperturom koji su
kružili oko Zemlje.

GLAVNI SVEMIRSKI KOMANDNI CENTAR

„Naš radar potvrđuje višestruke udare šrapnela u „lakros-5’“, reče

likujući Baranov, koji je pomno slušao uzveštaj jednog od svojih oficira.
Zatim okrenu glavu prema Nesterenku. „Preliminarna procena štete pokazuje
da je američki špijunski satelit potpuno uništen.“.
General-pukovnik smireno klimnu glavom, a zatim ponovo podiže
slušalicu crvenog telefona. „Ovde Nesterenko“, reče mirno. „Spojte me sa
Svemirskom komandom Sjedinjenih Američkih Država.“
S osmehom pogleda u Baraonova dok je čekao da proslede njegov poziv.
„Moraću da Amerikancima izrazim najiskrenije žaljenje i najdublja izvinjenja
zbog užasne štete koju je slučajno izazvala ova katastrofalna eksplozija
jednog od naših klimatskih satelita klase KOSMOS.“
„Mislite li da će vam poverovati?“
Nesterenko slegnu ramenima. „Možda hoće, a možda i neće. Ali,
najvažnije od svega jeste to što neće moći da na vreme lansiraju zamenu za
uništeni špijunski satelit. Uskoro, veoma uskoro, više nećemo morati toliko
da brinemo o tome u šta Amerikanci veruju. Ili šta mogu da urade.“

BELA KUĆA

Još uvek je bilo rano jutro kad je uniformisani agent Tajne službe uveo
Freda Klajna u predsednikovu radnu sobu na spratu istočnog krila Bele kuće.
Soba, prepuna starih knjiga, slika Fredrika Remingtona i Džordžije O’Kif, i
fotografija razuđenog krajolika savezne države Novi Meksiko, pripadala je
samo Samjuelu Kastilji - njegovo privatno utočište od svakodnevnog ludila
javnih prostorija Bele kuće.
Predsednik Sjedinjenih Država sedeo je u jednoj od dve velike fotelje u
sobi i neraspoloženo prelistavao jutarnje obaveštajne izveštaje. Na obližnjem
poslužavniku hladio se netaknuti doručak. Pokazao je rukom na drugu
fotelju. „Sedi, Frede.“
Klajn ga posluša.
Kastilja umorno odgurnu hrpu papira u stranu i okrenu se prema svom
starom prijatelju. „Ima li ikakvih novih vesti o Smitu ili ostalima u Moskvi?“
„Još uvek nema“, reče mu Klajn. „Ali, očekujem da sledeći izveštaj
stigne u roku od najviše sat vremena."
Predsednik mrko klimnu glavom. „Dobro. Zato što će mi biti potrebne
sve informacije koje mogu da dobijem - i biće mi potrebne veoma uskoro.
Svakako u roku od četrdeset osam sati.“
Klajn upitno podiže obrvu.
„Sve sam ubeđeniji da šta god da Rusi planiraju nailazi veoma brzo“,
objasni mu Kastilja. „Što znači da imamo sve manje vremena na raspolaganju
da ih odvratimo od toga.“
„Da, gospodine", složi se šef službe Tajna Jedan. Ako su glasine o sve
bržem tempu ruskih vojnih priprema, koje su Smit i Fiona Devin pokupili,
istinite, Sjedinjene Države i njihovi saveznici trebalo bi da već reaguju ako
ne misle da zakasne.“
„Sazvao sam tajni sastanak s visokim predstavnicima naših najbližih
saveznika“, reče mu Kastilja. „Sa predstavnicima zemalja koje još uvek
mogu da zadaju prilično žestok vojni udarac - Velikom Britanijom,
Francuskom, Nemačkom i Japanom, za početak. Želim da dogovorimo
zajednički odgovor Kremlju, niz konkretnih mera koje će naterati Dudareva
da se povuče pre nego što pritisne okidač operacije koju planira, kakva god
ona bila.“
„Kada?“, upita mirno Klajn.
„Ujutro 22. februara“, reče predsednik. „Mislim da ne možemo priuštiti
sebi luksuz da čekamo duže od tog datuma.“
Klajn se namršti. „To je veoma kratak vremenski rok“, reče konačno. „Ne
znam mogu li da obećam konkretne rezultate do tada.“
Kastilja klimnu glavom. „Razumem. Ali samo nam je toliko vremena
ostalo, Frede. Veruj mi, svima ostalima postavljam podjednako nemoguće
zahteve. Na sastanku Saveta za nacionalnu bezbednost prošle noći zapovedio
sam preusmeravanje svake komponente naše nacionalne obaveštajne moći -
špijunskih satelita, stanica za presretanje signala i mreža agenata koje su nam
preostale - na istu misiju. Kada se naši saveznici pojave u Ovalnom kabinetu,
biće mi potrebni nepobitni i ubedljivi dokazi o agresorskim namerama
Rusije.“
„A ukoliko ne budemo mogli da ih obezbedimo na vreme?“
Predsednik uzdahnu. „Onda ću ipak održati sastanak, ali se neću
zavaravati. Bez nečega što je više od mojih ličnih strahovanja i pregršti
neodređenih nagoveštaja nevolje, veoma su male šanse da će bilo ko od naših
saveznika biti voljan da s nama uđe u klinč s Moskvom."
Klajn suzdržano klimnu glavom. „Obavestiću pukovnika Smita o zadatom
vremenskom rok što pre.“
„Uradi to“, reče Kastilja blago. „Ne dopada mi se što moram da zatražim
od tebe da izlažeš svoje ljude još većoj opasnosti, ali zaista ne vidim nikakvu
alternativu.“ Predsednika je usred rečenice prekinula zvonjava telefona. Brzo
je podigao slušalicu. „Da?“
Dok ga je Klajn posmatrao, predsednikovo široko izborano lice se
smračilo. Najednom je izgledao godinama stariji.
„Kada?“, pitao je stežući slušalicu tako jako da su mu zglavci prstiju
pobeleli. Sasluša odgovor, a zatim čvrsto klimnu glavom. „Razumem,
admirale“, reče mirno.
Predsednik Sjedinjenih Država prekinu vezu, a potom ukuca međunarodni
broj Bele kuće. „Čarli, ovde Sem Kastilja", reče svom šefu kabineta. „Smesta
sazovi sednicu Saveta za nacionalnu bezbednost. Imamo kriznu situaciju.“
Pošto je završio razgovor, Kastilja se okrenu Klajnu. „To je bio general
Bros“, reče. Pogled mu je bio umoran i obeshrabren. „Upravo je primio hitnu
poruku iz generalštaba Svemirske komande u Koloradu. Dogodila se
eksplozija u svemiru, a mi smo izgubili jedan od naših najboljih špijunskih
satelita - ’lakros-5’.“
 34

SEVERNO OD MOSKVE

Napolju je vladao mrkli mrak kada su Smit i Fiona Devin stigli do svog
sledećeg odredišta, velike dače koja se nekada nalazila u vlasništvu starca
Aleksandra Zakarova, druge žrtve izbijanja bolesti koju su istraživali. Pre
nego što se penzionisao, Zakarov je bio uticajan pripadnik vladajuće
Komunističke partije i direktor kompleksa teške industrije. Tokom prvih,
divljih godina razvoja kapitalizma posle pada Sovjetskog Saveza, Zakarov se
obogatio prodajući „deonice“ fabrika pod svojom kontrolom.
Luksuzna dača, koju je pazario delom tog nepošteno stečenog novca, bila
je na teško pristupačnom mestu, na sat vremena vožnje severno od Moskve.
Dok su mileli uzanim seoskim drumovima zakrčenim snegom, kroz mračne
šume i pored malih sela i napuštenih crkava, Smit se pitao zbog čega je, za
ime sveta, Aleksandrova bogata udovica izabrala da živi tako daleko od
Moskve - naročito tokom dugih, hladnih i mračnih zimskih meseci. Za najveći
deo moskovske bogate elite dače su uglavnom bile rustična letnja utočišta,
mesta na koja su bežali da se opuste i razonode tokom sparnih dana u julu i
avgustu. Malo bogataša trudilo se da napusti udobnost prestonice pošto bi
pao prvi sneg, izuzev možda o retkim vikendima i praznicima, kada su uživali
u nordijskom skijanju i ostalim zimskim sportovima.
Nepunih pet minuta pošto su bili uvedeni u u elegantno opremljenu sobu
za prijem, Džon i Fiona se više nisu pitali zašto je udovica bivšeg partijskog
funkcionera živela u ruralnoj izolaciji. Njihova odbojna domaćica bila je od
sorte koja niti je želela društvo drugih ljudi niti je uživala u njemu. Volela je
da živi u samoći, okružena šačicom plaćenih slugu neophodnih da kuvaju,
čiste i na svaki drugi način zadovoljavaju njene sitničave i ekscentrične
hirove.
 Madam Irina Zakarova bila je sićušna žena oštrog, orlovskog nosa i
malih, tamnih očima grabljivice, koje su uvek bile u pokretu - osmatrajući,
procenjujući, a zatim odbacujući s prezirom. Na njenom uzanom i duboko
izboranom licu nalazio se kiseli, mrgodni izraz osobe koja od bližnjih veoma
malo očekuje, i koju ljudi skoro nikad ne razočaraju u takvom stavu.
Udovica zavidljivo pregleda Smitove falsifikovane akreditive Svetske
zdravstvene organizacije, a zatim mu vrati dokumenta flegmatično slegnuvši
ramenima. „Dobro. Možete da mi postavite svoja pitanja, doktore Stran",
reče. „Ne mogu da vam obećam da ćete od mene dobiti mnogo korisnih
odgovora. Da budem iskrena, čitava zapetljancija oko bolesti mog supruga
bila mi je smrtno dosadna." Usta joj se još više iskriviše nadole. „Svi ti
smešni lekari i medicinske sestre i zvaničnici Ministarstva zdravlja, koji su
postavljali istovetna dosadna pitanja: šta je poslednje jeo? Da li je ikada bio
izložen radijaciji? Koje lekove je uzimao? Pitanja bez kraja i konca,
beskrajno ispitivanje. Bilo je tako apsurdno."
„Zašto apsurdno?“, upita je oprezno Smit.
„Iz jednostavnog razloga što je Aleksandar bio hodajući katalog lošeg
zdravlja i loših navika“, odgovori hladno madam Zakarova. „Čitavog života
je previše pušio, pio i ždrao. Mogao je umreti od bilo čega - srčanog udara,
moždane kapi, neke vrste raka... bilo čega. Stoga, činjenica da je njegovo telo
na kraju popustilo teško da predstavlja ikakvo iznenađenje. Zaista ne
shvatam svu tu zbrku koju su lekari podigli u vezi s njegovom smrću.“
„Ista neobična bolest pokosila je još nekoliko ljudi“, reče kratko i jasno
Fiona. „Među njima i nevinog dečaka, koji nije imao štetne navike kao vaš
suprug.“
„Zaista?“ upita nehajno udovica. „Inače potpuno zdravo dete?“
Smit klimnu glavom, trudeći se da prikrije odbojnost koju je osećao
prema ovoj hladnoj i neverovatno sebičnoj ženi.
„Kako je to čudno“, reče madam Zakarova uz još jedno nemarno sleganje
ramenima, a zatim slabašno uzdahnu. „Pa, dobro, onda pretpostavljam da
moram dati sve od sebe kako bih vam pomogla, bez obzira na sve
neprijatnosti koje će mi to izazvati.“
Strpljivo, mnogo strpljivije nego što je mislio da je moguće, Smit joj je
postavio niz istih pitanja u vezi sa zdravstvenim stanjem njenog supruga koja
je ranije postavio Voronovima. Fiona je još jednom pažljivo zapisivala
odgovore, ali ovi što ih je udovica davala bili su izluđujuće nepotpuni.
Konačno, kada je starica počela da pokazuje nedvosmislene znake da se
njeno ograničeno strpljenje bliži kraju, Džon odluči da pređe na glavno
područje njihovog interesovanja - Evropski centar za istraživanje stanovništva
i uzimanje uzoraka DNK u okolini Moskve.
„Hvala vam na vremenu, madam Zakarova. Bili ste nam od izuzetne
pomoći“, slagao je Smit, a zatim se zavalio u stolicu i počeo da skuplja svoje
hartije. Odjednom se naglo zaustavi i ponovo pažljivo nagnuo ka njoj. „Oh,
postoji još samo jedna sitnica o kojoj bih da vas priupitam.“
„Da?“
„Naši izveštaji pokazuju da ste vi i vaš suprug prošle godine učestvovali
u velikom uzimanju DNK uzoraka", reče ležerno Smit i zamisli da igra neku
vrstu mentalnog šaha. „Da li je to tačno?“
„Velika studija o genetici?“, šmrknu tiho starica. „Oh, da. U ime nauke
gurali smo štapiće u usta na zahtev potpunih stranaca. Odvratan ritual, ako
želite moje mišljenje. Međutim, Aleksandar je bio veoma uzbuđen u vezi sa
čitavim grotesknim procesom.“ Prezrivo odmahnu glavom. „Moj suprug je
bio budala. On je zaista verovao kako će taj takozvani projekat o poreklu
Slovena dokazati jednu od njegovih suludih teorija - naime, da smo mi Rusi
vrhunac evropske rasne i etničke evolucije.“
Džon natera samog sebe da se neodređeno nasmeši, skrivajući
oduševljenje. Mat. Sada je bio siguran da su otkrili važan deo o nastanku ove
smrtonosne bolesti.
Jer to jutro su Fiona i on već sklopili neke kockice. Naime, kad su
završili razgovor s bračnim parom Voronov, otišli su natrag u bezbednu kuću
u Zamorskvorečju. Dok je Smit ponovo pregledao svoje beleške i obavljao
telefonske razgovore neophodne za ugovaranje upravo završenog razgovora s
udovicom Zakarov, Fiona je nekoliko sati surfovala na internetu, tražeći svaki
podatak o Evropskom centru za istraživanje stanovništva i projektu o
istraživanju porekla Slovena. Bilo je previše opasno da Fiona kontaktira sa
svojim uobičajenim izvorima, a na internetu je bilo veoma teško doći do
detaljnih informacija, koje su im bile potrebne. Bez obzira na to, uklopila su
se dva važna komadića slagalice.
Prvi se ticao projekta o poreklu Slovena. Bio je to ogroman, skup i
ambicizan naučni poduhvat, pa ipak su istraživači uzeli uzorke DNK od
svega hiljadu ljudi s područja Moskve; u odnosu na nekih devet miliona duša
koje tu žive, bio je to mali broj. Dobro, možda je za potrebe procene
istorijskih premeštanja slovenskog naroda ta količina uzoraka bila sasvim
dovoljna, pogotovo kad se uzme u obzir da je više hiljada drugih uzoraka
uzetih u ostalim državama istočne Evrope i širom bivših sovjetskih republika.
Međutim, to je takođe značilo da veza između sedmogodišnjeg Mihaila
Voronova i sedamdesetpetogodišnjeg Aleksandra Zakarova nije samo puka
slučajnost. Šanse protiv takve koincidencije su bile negde oko osamdeset
jedan milion prema jedan.
Drugo, ponovo se pojavilo ime Konstantina Malkovića. Korporacije i
fondacije koje je milijarder kontrolisao davale su pozamašne količine novca
Evropskom centru za istraživanje stanovništva. Javnosti je bila dostupna
svega nekolicina stavki budžeta Centra, ali Fiona gotovo da je mogla da se
opkladi da je milijarderovim novcem direktno finansiran projekat istraživanja
porekla Slovena.
Smit se namršti. Jedna potencijalna veza s Konstantinom Malkovićem -
kola Hitne pomoći iz bolnice Sveti Ćirilo - mogla se odbaciti kao puka
slučajnost. Dve nisu. Malković je bio upleten u ovu zaveru sa svojim
ortakom u Kremlju, Viktorom Dudarevom.

U šumi koja je okruživala daču Oleg Kirov je ležao na panju napola

zakopanom u sneg i pažljivo osmatrao duboko izbrazdanu stazu, koja je
vodila od najbližeg seoskog druma. Oprema za noćno osmatranje, prodata
kao vojni višak, pretvarala je okolnu tminu u zeleno obojeni monohromatski
dan. Dvadesetak metara iza njegovih leđa, prekrivena granama da bi se
sakrila njena kockasta silueta, stajala je zdepasta masa njegovog „UAZ
hantera", terenskog vozila koje je bilo grubi ekvivalent američkog džipa
„vrangler“.
Kirov se dovezao do Zakarovljeve dače pre Smita i Devinove. Prvi
zadatak bio mu je da brzo izvidi područje u potrazi za mogućim opasnostima.
Drugi - da uspostavi ovu skrivenu osmatračnicu na mestu odakle je
mogao da drži na oku najverovatniji prilaz dači dok su Džon i Fiona
postavljali svoja pitanja. Usta mu saviše u polumesec. Nadao se da će ubrzo
završiti ispitivanje.
 Rus širokih ramena zadrhta, smrznut do kostiju uprkos zaštiti koju su mu
pružale debela zimska jakna, šubara i rukavice. Temperatura je i tokom dana
bila poprilično ispod nule, a munjevito je opadala dok je noć prolazila.
Razumeo je potrebu svojih prijatelja da potvrde informacije koje su im
dali Voronovi, ali je prilično strahovao od dolaska ovako daleko van
Moskve. Na ovom surovom i neprijatnom terenu svi su bili strahovito lake
mete. Nije bilo mnoštva ljudi među koje bi mogli da se umešaju. Nije bilo
stanica metroa i dupke punih prodavnica u kojima su mogli da nestanu u
masi. Unaokolo su bili samo drveće, sneg i šačica krivudavih drumova,
potpuno opustelih posle zalaska sunca.
Rus je uzdahnuo i fokusirao pogled na automobil parkiran ispred ulaznih
vrata dače. Madam Zakarova je držala svoj „mercedes“ parkiran u zagrejanoj
garaži pripojenoj kući. Retki posetioci morali su da ostavljaju svoja vozila na
nevelikom parčetu zamrznutog šljunka. Činilo se da se ništa ne miče pored
tamnoplave „volge sedan“, koju je nabavio za dvoje Amerikanaca.
Iznenada se ukočio. Začuo je brundanje snažnih motora među drvećem.
Zvuci su još uvek bili poprilično udaljeni, ali su se nepogrešivo približavali.
Podiže se kako bi imao bolji pogled, a zatim se munjevito baci na zemlju
istovremeno zavlačeći žurno ruku u džep jakne.
 35

Smitov mobilni telefon odjednom zazvoni.

„Izvinite“, reče udovici i pritisnu zelenu slušalicu na tastaturi. „Da?“
Bio je to Kirov. „Morate da odete, Džone. Smesta!“, reče užurbano Rus.
„Dva automobila bez registarskih tablica upravo su skrenula s glavnog puta i
kreću se pravo prema dači. Izlazite! Na zadnja vrata!“
„Krećemo", reče smrknuto Smit. Potom prekinu vezu i ustade, zgrabivši
zimsku jaknu u istom pokretu. Oseti izbočinu u džepu jakne - skriveni pištolj
marke „makarov“ kalibra 9 mm. Na trenutak je bio u iskušenju da zauzme
uporište ovde u kući i bori se iz zaklona umesto da pobegne napolje na brisan
prostor. Ali je odmah odbacio tu pomisao. S udovicom i njenom poslugom u
kući, nije smeo da rizikuje puškaranje. Ukoliko bi meci počeli da lete
unaokolo, previše nevinih moglo bi da nastrada.
„Nevolja?“, upita ga Fiona na engleskom. Ustala je u isto vreme kad i on
i već je pokupila svoju jaknu i rukavice.
„Imamo društvo“, promrmlja Smit na istom jeziku. „Ostavićemo auto-
mobil i izaći na zadnja vrata. Oleg će nas čekati napolju.“
Ubledela i napeta, Fiona klimnu glavom u znak razumevanja.
Stara Ruskinja ih pogleda zbunjeno. „Završili ste sa pitanjima? Odlazite?“
Smit klimnu glavom. „Da, madam Zakarova, odlazimo. Odmah.“
Ignorišući zbunjene proteste udovice, Džon izvede Fionu iz sobe za prijem u
široki centralni hodnik dače. Tamo naleteše na debelu, sredovečnu služavku,
koja je u rukama nosila poslužavnik sa čajem i kolačićima kojima je njena
gazdarica ponudila Smita i Fionu još kada su stigli. „Gde su zadnja vrata
kuće?“, upita je Smit.
Prepadnuta, služavka pokaza glavom ka hodniku s njihove leve strane, niz
put kojim je upravo pristigla. „Tamo“, odgovori očevidno zgranuta pitanjem.
„Kroz kuhinju.“
 Dvoje Amerikanaca je zaobiđoše i munjevito krenuše niz hodnik. Iza
njihovih leđa, neko poče da gromoglasno lupa po ulaznim vratima dače.
„Milicija!“ odjeknu duboki glas. „Otvarajte!“
Džon i Fiona potrčaše.
Kuhinja je bila prilično prostrana i moderno opremljena štednjakom na
gas, frižiderom, zamrzivačem, mikrotalasnom pećnicom i svim ostalim
aparatima. U vazduhu su lebdeli mirisi od kojih im je potekla vodica na usta.
U jednom ćošku prostorije, poslužitelj madam Zakarove, mladi muškarac
snažne građe, sedeo je i završavao večeru, činiju > pelmenija - valjušaka od
mesa prelivenih kiselom pavlakom i puterom. Sluga zapanjeno podiže pogled
kada stranci protrčaše pored njega. „Hej, kuda ste...?“
Smit mu pokaza rukom da ne ustaje sa stolice. „Ova dama se ne oseća
dobro“, objasni. „Potrebno joj je da udahne malo svežeg vazduha.“
Bez oklevanja je otvorio teška drvena vrata. Svetlost i toplota izliše se u
ledenu tamu, osvetljavajući uzanu traku dubokog, belog snega. Dača je bila
na malenom proplanku, a šuma je počinjala već nekoliko metara od kuće.
Mala utabana prtina vodila je kroz sneg prema kantama za đubre,
postavljenim uz zadnji deo kuće.
„Brzo“, prošaptao je Fioni. „Čim zađemo među drveće, trči kao
sumanuta. Kreni ulevo. Nemoj da staneš ni zbog čega i ni zbog koga sve dok
ne stignemo do Kirova. Razumeš?“
Fiona smrknuto klimnu glavom.
Dvoje Amerikanaca zajedno pohitaše ka šumi, upadajući do listova u
duboki sneg. Smit duboko udahnu i oseti kako mu čisti, ledeni vazduh peče
pluća. Samo još nekoliko sekundi, pomisli. Samo toliko nam je potrebno da
se izvučemo.
Najednom trojica naoružanih muškaraca izađoše iza drveća. Sva trojica
su bila odevena u snežnobela kamuflažna odela i nosila su automate AKSU
ruske proizvodnje. Dvojica su bili niži od Smita, ali snažno građeni; kretali su
se s tihim samopouzdanjem obučenih vojnika. Treći čovek bio je dva-tri
centimetra viši od Smita, a oči su mu bile sive boje, poput škriljca. U
njegovoj svetloplavoj kosi su se videle sede vlasi, čija je boja odgovarala
boji njegovih očiju.
Smit i Fiona se ukipiše u mestu.
„Dignite ruke u vazduh, molim vas“, naredio je mirno visoki muškarac na
engleskom jeziku. „U protivnom, bićemo primorani da vas ubijemo na licu
mesta. A to bi, nažalost, bilo veoma nezgodno, zar ne?“
Smit polako podiže ruke iznad glave, držeći otvorene dlanove okrenute
prema napadačima kako bi pokazao da nije naoružan. Krajičkom oka opazi
da Fiona čini isto to. Lice joj je bilo bledo kao kreč.
„Razumna odluka“, reče plavokosi i hladno se nasmeši. „Ja sam Erik
Brant. A vi ste ozloglašeni pukovnik Džonatan Smit i dražesna, mada
podjednako ozloglašena, gospođica Devin.“
„Smit? Devin? Ne znam o čemu govorite“, reče ukočeno Džon. „Zovem
se Stran, doktor Kale Stran. A ovo je gospođica Linkvist. Mi smo naučnici i
radimo za Ujedinjene nacije.“ Znao da je to uzaludan pokušaj, ali nije
nameravao da prizna sve tako lako. Barem ne još. „Ko ste vi tačno?
Kriminalci? Lopovi? Kidnaperi?“
I dalje se smešeći, Brant zavrte glavom. „De, de, pukovniče. Nemojte
igrati tako detinjaste igre. Vi ste Šveđanin isto kao što sam i ja“, reče i
zakorači prema njima. „Ali, dozvolite da vam čestitam. Veoma malom broju
osoba je pošlo za rukom da mi toliko dugo izmiče.“
Smit ne reče ništa, s mukom pokušavajući da suzbije gnev koji je osećao
zbog toga što je tako lako upao u ovu zamku. Automobili koji su došli s
glavnog puta prema dači bili su varka, shvatio je ogorčeno - način da ih
poteraju ovamo na otvoreno.
Brant slegnu ramenima. „Stoicizam je takođe još jedna osobina kojoj se
divim. Ali, samo do izvesne granice.“ Trznu cev svog automatskog oružja
prema dači. „Ulazite unutra.“
Smit i Fiona polako krenuše nazad.
U kući su se sada nalazila još trojica naoružanih muškaraca. Držali su
madam Zakarovu i njenu tročlanu posadu - služavku, mladića iz kuhinje i
postarijeg čoveka s nekoliko pramenova retke kose prebačenih preko ćelave
glave - kao zarobljenike u sobi za prijem.
Još uvek sedeći poput kraljice u stolici sa visokim naslonom, starica
prostreli pogledom Branta. „Kakva je ovo budalaština?“, upita kivno. „Kako
se usuđujete da upadnete u moj dom!“
Bivši pripadnik istočnonemačke tajne policije slegnu ramenima. „Žaljenja
vredna neophodnost, madam“, reče uglađeno. „Nažalost, ovi ljudi su špijuni“,
reče pokazujući na Smita i Devinovu. „Oni su neprijatelji države.“
 „Koješta“, podsmehnu se Zakarova.
Brant se ponovo nasmeši. „Mislite?“ Zatim se okrenu prema svojim
ljudima. „Vežite im ruke. A potom ih pretražite. Budite veoma temeljni.“
Svestan da je nekoliko automata upereno pravo u njega, Smit je mirno stajao
i nevoljno dopustio da mu grubo svežu ruke iza leđa plastičnom uzicom -
istom vrstom kojom su američki vojnici vezivali pobunjenike i teroriste
zarobljene u Iraku. Čuo je kako Fiona bolno stenje kroz stegnute zube kada
su i nju onesposobili.
Pošto su ih vezali, Brantovi ljudi stručno pretresoše strane zarobljenike,
proveravajući svako mesto u potrazi za oružjem ili nekim drugim komadima
korisne opreme. Smit se nakostrešio, sve bešnji i na njih i na sebe jer je
potraga postajala sve agresivnija. Skinuli su mu plavu periku, ispod koje se
pokazala njegova tamna kosa, i naterali ga da ispljune umetke koji su
izmenili oblik njegovih obraza. Znao je da je sve to kudikamo više
ponižavajuće za Fionu nego za njega samog.
Brant je stajao sa strane i bez ikakve reakcije posmatrao kako njegovi
ljudi najpre pronalaze Džonov pištolj kalibra 9 milimetara, a zatim Fionin
„makarov PSM“ kalibra 5.45 milimetara, elemente njihovih maski,
falsifikovane pasoše i druge isprave i, naposletku, njihove visokotehnološke
službene mobilne telefone. Stavili su oružje i ostalu opremu na stočić za kafu
ispred njega. Plavokosi čovek je pokazao znak interesovanja tek kada je
jedan od njegovih ljudi izvadio skriveni skakavac iz Fionine desne čizme.
Brant uze nož, pritisnu dugme na vitkoj crnoj dršci i isprati pogledom
dugačko, smrtonosno sečivo koje je munjevito iskočilo. Jedna svetla obrva
mu se iznenađeno podiže. Okrenu se prema Fioni sa suvim osmehom. „Video
sam jezivu ranu koju je ova vaša mala igračka nanela jednom od mojih ljudi,
gospođice Devin. A Dmitrij je bio obučeni ubica. Vi ste očigledno više od
obične novinarke.“
Fiona prkosno slegnu ramenima. „Mislite šta god želite, her Brant. Ja
nisam odgovorna za vašu bujnu maštu.“
Brant se zakikota. „Hrabre reči, gospođice Devin. Ali prazne, rekao bih.“
Potom se okrenu madam Zakarovoj, koja je sedela i žestoko se mršteći
posmatrala postupak. „Vidite li?“, upita je ne skidajući osmeh. „Oružja.
Maske. Lažni pasoši. Kažite mi, madam, je li to uobičajena oprema koju sa
sobom nose švedski medicinski istražitelji - ili su to naprave koje bolje
odgovaraju stranim uhodama?"
„Uhodama“, priznade tiho prebledela starica.
„Tačno tako“, reče mirno Brant. Zavuče ruku u unutrašnji džep
kamuflažne jakne, izvadi par tankih rukavica od lasteksa i polako i
metodično ih navuče na šake. Svi u prostoriji su ga posmatrali u tišini,
nemoćni da skenu pogled. „Vaš pokojni suprug je bio visoki zvaničnik
komunističke partije u starim danima, madam. Vi niste obična pripadnica
neobrazovanih masa. Kažite mi, šta je bila kazna za špijunažu i izdaju?“
„Smrt“, prošapta madam Zakarova. „Bila je to smrt.“
„Upravo tako“, reče joj Nemac. Završi sa navlačenjem rukavica a zatim
pogleda ka preplašenim slugama, koji su sedeli zbijeni na jednom divanu -
antikvitetu iz devetnaestog stoleća s tankim nogarima, presvučenim bogatom
zlatno-plavom tkaninom. „Ko je od vas troje Pjotr Klimuk?“ Stariji, proćelavi
čovek oklevajući podiže ruku u vazduh. „Ja sam, gospodine“, promumla.
Brant se suvo nasmeši. „Vi ste nas pozvali kad ste čuli da će se vaša
gazdarica sastati s ovim ljudima?“
Klimuk klimnu glavom, nešto brže ovog puta. „Tako je“, reče. „Baš kao
što ste zatražili da uradim. Obećali ste da ću dobiti nagradu ukoliko vam
prijavim da neko njuška unaokolo i postavlja pitanja o njenom suprugu."
„Zbilja jesam“, reče hladno Brant. „I dobićete je.“
Potom, bez trunke oklevanja, plavokosi čovek podiže Smitov „makarov“
sa stočića za kafu ispred sebe, otkoči ga, nanišani i ispali metak Klimuku u
čelo iz neposredne blizine. Krv isprska naslon divana i bogato obojenu
tkaninu natopi ružnom crvenom.
Dok su ostali poslužitelji užasnuto buljili u svog mrtvog kolegu, Brant
blago pomeri cev pištolja u stranu i ispali još dva metka. Služavka i mladić
se otromboljiše na divanu, pogođeni po jednim metkom u glavu.
Bivši oficir Stazija se okrenu u stranu. Lice mu je bilo potpuno
bezizražajno.
Madam Zakarova je nepokretno sedela u stolici s visokim naslonom i
bleda kao kreč gledala u svoju pobijenu poslugu. „Zašto?“, izusti kivno.
„Zašto ste ih ubili? Oni nisu bili špijuni. Istina, Klimuk i ostalo dvoje bili su
neuki i budalasti, ali nisu učinili ništa da zasluže smrt.“
Brant slegnu ramenima. „Veoma mali broj ljudi ikada učini bilo šta da
zasluži smrt.“ Zatim podiže cev „makarova“ i opali još jednom.
 Pogođena u srce, starica se izvali na naslon stolice. Oči su joj zurile u
tavanicu, zauvek iskolačene s izrazom besa, prezira i užasnutog shvatanja da
je i ona određena da umre.
Brant pažljivo spusti pištolj na pod, a zatim ga šutnu ispod divana. Baci
pogled ka Smitu. „Kada milicija stigne, biće im veoma zanimljivi otisci
prstiju na tom oružju, slažete se? Vaši otisci, naravno.“ Zatim zavrte glavom u
zluradom zadovoljstvu. „Vi, Amerikanci, toliko ste nasilni, toliko laki na
obaraču. Nije nikakvo čudo što vas toliko mrze širom zemljine kugle.“
„Ti si obično zlo kopile i ubica!“, ožeže Fiona kroz stegnute zube.
„Da, pretpostavljam da jesam“, uzvrati joj mirno Brant. Potom se zagleda
u nju ledenim sivim očima. „A sada ste moji zarobljenici, gospođice Devin.
Razmislite malo o tome.“
Okrenuo se svojim ljudima. „Povedite ih“, obrecnu se. „Krećemo."
Dok su ih trojica naoružanih ljudi terala otpozadi a još trojica oprezno
posmatrala spreda, Džon i Fiona izađoše kroz vrata. Ugurali su ih na zadnje
sedište jednog od tri vozila parkiranih ispred dače - terensko vozilo „ford
eksplorer“ s pogonom na sva četiri točka. Brant i jedan njegov čovek sedoše
napred. Jedan od plaćenika uđe u „volgu“ kojom su se dovezli Amerikanci, a
ostala četvorica u treće vozilo, takođe „ford“ sa pogonom na sva četiri točka.
Tri vozila u koloni, sa „fordom“ u kojem su se vozili Brant i zarobljeni
Amerikanci na čelu, siđoše sa pošljunčane staze i udaljiše se od dače,
truckajući se po izbrazdanom drumu koji je vodio na glavni put. Kada su
izbili na glavnu saobraćajnicu, kolona skrenu desno umesto levo i ubrza.
Ne obazirući se na bol u izguljenim zglobovima, Smit se uspravi u
sedištu. Kretali su se ka zapadu kroz mrkli mrak. Drveće, visoki smetovi i
skretanja na stare šumarske stazice nakratko su se pojavljivali, obasjani
dugim svetlima vozila, a zatim nestajali za njima u noći.
Smit baci pogled ka Fioni proveravajući da li je i ona to primetila. Blago
je klimnula glavom. Brant i njegovi ljudi nisu ih vraćali u Moskvu.
Zašto ne, pitao se Smit. Ako je bivši oficir Štazija radio za Konstantina
Malkovića, a milijarder sarađivao s Kremljom, zašto ih jednostavno ne
predaju Rusima? Jesu li Brant i njegov bogati poslodavac igrali nekakvu
dvostruku igru?
 Vladik Fadejev je ležao potpuno nepokretan među brezama koje su
oivičavale drum. Zahvaljujući njegovoj snežnobeloj zimskoj jakni i
kamuflažnoj mreži prošaranoj lišćem i grančicama, položaj mršavog
snajperiste usukanog lica izgledao je kao obična humka snega, jedna među
stotinama, čak i sa razdaljine od svega nekoliko metara.
Fadejev se smrzavao, ali je bio zadovoljan. Kao mladić je proveo dve
godine boreći se u razuđenim planinama i dolinama Avganistana, ubijajući
mudžahedine s velike razdaljine svojom vernom snajperskom puškom
„dragunov SVD“. Iskustvo ga je naučilo da uživa u teškoj i opasnoj igri lova
na druge ljude. Pošto je Crvena armija odustala od dugačkog rata s
Avganistancima, mir se pokazao kao strahovito razočarenje. Sve u svemu,
pomisli snajperista, imao sam sreće što sam pronašao zaposlenje kod čoveka
kao što je Erik Brant, koji je cenio njegove specijalne veštine i iznalazio
sijaset različitih načina da ih upotrebi.
Jedno za drugim, štop-svetla tri vozila nestaše iza krivine. Brundanje
njihovih motora iščeznu u noći.
Fadejev je nastavio da čeka, nepokretan.
Njegovo strpljenje je na kraju bilo nagrađeno.
Veliki kabasti „UAZ hanter“ pojavi se iz šume ispred njega. Dok su mu
zupčanici za prenos brzina bučno brujali, terensko vozilo ruske proizvodnje
oštro je skrenulo na uzani put i ubrzalo. Sneg i polomljene grane skliznuše sa
njegovog krova i haube, kotrljajući se po drumu za njegovim točkovima.
Snajperista se nasmešio i mirno progovorio u radio-aparat. „Ovde
Fadejev. Bio si u pravu. Amerikanci imaju društvo. A sada vas prate.“

Smit se trudio da drži pod kontrolom izraz lica kada je čuo izveštaj preko
taktičkog radio-aparata nalcačenog na kontrolnu tablu „forda eksplorera“.
Čuo je kako Fiona tiho usisava vazduh kroz zube. Oboje su znali da je
Kirov primećen. A njih dvoje nisu mogli da ga upozore da je u opasnosti.
Brant se nagnu napred i uze mikrofon. „Primljeno, Fadejeve. Mi ćemo se
postarati za situaciju. Gotovo.“ Potom baci pogled preko ramena na
zarobljenike. „To je vaš kolega, pretpostavljam.“
Ovi i ne trepnuše.
Brant se nasmeši kada ugleda pažljivo nameštene ravnodušne izraze na
licima zarobljenika. „Ja nisam budala“, reče im mirno. „Profesionalci ste.
Znao sam da ne biste otišli u zonu opasnosti bez odgovarajuće podrške.“
Kako bi sakrio očaj koji ga je iznenada preplavio, Smit se zagleda kroz
prozor. U mrklom mraku bilo je teško videti bilo šta konkretno, ali mu se
učini kako se kreću uz blagu uzvišicu, putem koji je krivudao uz obronak
niskog, gusto pošumljenog brdašceta. S leve strane, pošumljena padina se
blago spuštala, ispresecana tu i tamo klisurama zagušenim kamenjem,
žbunjem i šikarom.
Smit začu kako Brant na sedištu ispred njega ponovo govori u mikrofon
radio-aparata. „Sva vozila, stoj“, reče flegmatično. „Pripremite se za akciju s
leđa.“
Veliko terensko vozilo u kojem su bili istog časa uspori i stade uz ivicu
puta, tik iza slepe krivine. „Volga“ i drugi „ford eksplorer“ postupiše isto i
stadoše iza njih. Vrata se uz tresak otvoriše, a Brantovi ljudi iskočiše na
uzani drum i munjevito se skloniše iza okolnog drveća s automatskim
oružjem na gotovs.
Zavladala je gluva tišina. A onda Džon i Fiona začuše buku motora vozila
koje je nailazilo putem iza njih. Na jedvite jade, okrenuše se da bi pogledali
kroz zadnji prozor.
Smit oseti kako mu se mišići vilice stežu. Šta može da uradi? Smrknuto
je razmatrao opcije. Ali s rukama vezanim iza leđa nije mogao ništa.
Naravno, možda bi mogao da se baci preko sedišta na Branta i vozača, ali da
li bi to izazvalo dovoljnu pometnju da Kirov dobije priliku za borbu? Slegnu
ramenima u sebi. Premda je ta akcija delovala uzaludno, bila je jedina
moguća. Krišom pokrenu ruke i noge, pokušavajući da razmrda ukočene
mišiće pre nego što povuče naredni potez.
„Budite mirni, pukovniče“, reče mu ledenim glasom Brant. „Ili ću vam
prosvirati glavu.“
Smit oprezno baci pogled preko ramena.
Muškarac sivih očiju je zurio je pravo u njega. Pištolj je držao uperen
direktno u njegovo čelo.
Iznenada, ranije nego što je iko očekivao, terensko vozilo ruske
proizvodnje pojavilo se iza krivine. Munjevito je jurilo u blesku svetlosti
farova.
Brantovi ljudi istog trena otvoriše paljbu. Gromoglasno štektanje
automatskog oružja razbi zamrznutu tišinu zimske noći. Meci zasuše terensko
vozilo, bušeći ogromne rupe u šasiji i odbijajući komadiće pokidanog metala
u vazduh. Vetrobransko staklo rasprsnulo se na hiljade komadića pod mecima
kalibra 9 mm, ispaljenim iz neposredne blizine.
Načisto izrešetan, Kirovljev „UAZ hanter“ je u punoj brzini skrenuo s
druma i survao se niz pošumljenu padinu. Poskakivao je nizbrdo, zatim se
zakucao u veliku brezu uz gromoglasni tresak, a onda se prevrnuo na stranu i
survao preko ivice klisure. Dok se okretao, svetlost njegovih farova još
jednom je nakratko osvetlila drveće i žbunje na padini a zatim je nestala.
Obronak je ponovo utonuo u potpuni mrak.
Kada je svetlost nestala, Džon i Fiona razmeniše užasnute poglede.
Nijedno od njih dvoje nije gajilo nikakvu nadu da je Kirov preživeo ubilačku
sačekušu i sudar, kojima su upravo prisustvovali.
Brant sačeka da Amerikanci odvrate poglede prepune tuge. I dalje držeći
pištolj uperen u Smitovu glavu, drugom rukom uze mikrofon radio-aparata.
„Fadejev? Ovde Brant. Završili smo. Slušaj, vrati se u svoj automobil i kreni
uzbrdo prema nama. Želim da pregledaš olupinu tog terenskog vozila i
pronađeš dokumenta vozača. Pogledaj možeš li da saznaš ime čoveka kojeg
smo upravo ubili. Razumeš?“
Ravnodušan, bezizražajan glas zakrča preko zvučnika radio-aparata.
„Razumem.“
Brant klimnu glavom. „Odlično. Kad završiš, podnesi izveštaj glavnom
štabu Grupe u Moskvi. Mi nastavljamo prema manastiru."
Brant sasluša kako se Fadejev odjavljuje, a zatim prekinu vezu.
Zatim je pogledao preko naslona sedišta u zarobljenike i slegnuo
ramenima. „Toliko o vašem prijatelju“, reče i hladno se nasmeši. „A uskoro
ćemo moći da započnemo bolan proces ispitivanja na temu za koga radite i
koliko toga ste im već ispričali...“
 36

BAKU, AZERBEJDŽAN

Široki bulevari i uzane uličice Bakua, najvećeg i najlepšeg grada u

kavkaskom regionu, protezali su se kilometrima duž obale Kaspijskog jezera.
Kad su milijarde evra i dolara počele da se slivaju za nove poduhvate
eksploatacije nafte i prirodnog gasa, Baku je iznenada postao grad oštrih
kontrasta. Bio je to napredan grad dvadeset prvog veka u razvoju, prepun
blistavih nebodera od stakla i čelika, ali i drevni metropolis džamija,
kraljevskih palata i bazara, smeštenih usred lavirinta senovitih kaldrmisanih
sokaka.
Na brdu koje se uzdizalo kraj zidina starog dela grada nalazila se ružna
betonska građevina, sedište predsednika Azerbejdžana i njegovog osoblja.
Namršteni azerbejdžanski vojnici patrolirali su okolnim ulicama i vodili
računa da se predstavnici stranih naftnih kompanija i radoznali turisti u
potrazi za obližnjom filharmonijom i Državnim umetničkim muzejem ne
zadržavaju predugo u blizini građevine.
Duboko u zgradi predsedničke administracije, jedan član osoblja iziđe iz
centralnog lifta. Gurao je teška kolica natrpana činijama s jelima. Uznemiren
pretećim nagomilavanjem ruskih oružanih snaga u susednom Dagestanu,
državni Savet odbrane okupio se na hitnoj sednici. Dok se noć polako vukla,
generali i ministri naložili su da im se pošalje hrana iz kuhinje.
Dvojica muškaraca u tamnim odelima i strogih pogleda zakoračiše
napred. „Obezbeđenje“, reče jedan pokazujući identifikacionu karticu. „Mi
ćemo to preuzeti. Samo je ovlašćenom osoblju dozvoljeno da ide dalje.“
Konobar oprezno slegnu ramenima. „Samo se pobrinite da svako dobije
ono što je naručio“, reče i pruži im spisak. Uz ime svakog člana Saveta
odbrane bilo je napisano šta je naručio. Zevnuvši, okrete se i pođe natrag ka
liftu.
Pošto su se vrata lifta zatvorila za njim, jedan bezbednjak poče da diže
poklopce upoređujući jela sa spiskom koji je držao u ruci. Zaustavio se kada
je pronašao činiju pitija, gulaša od ovčijeg mesa, rogačice, masti i šafrana.
Okrenu se prema svom kolegi. „Ovaj“, reče mirno.
„Izgleda bajno“, dodao je drugi uz brz i ciničan osmeh.
„Nego šta“, složio se onaj. Zatim žurno baci pogled niz hodnik da bi se
uverio da nikoga nema u blizini. Zadovoljan, izvadi staklenu epruvetu iz
džepa i prosu tečnost iz nje u gulaš. Dok je vraćao epruvetu u džep, njegov
kolega polako je gurao kolica niz hodnik. Još jedna verzija Hidre kretala se
prema meti.

BELA KUĆA

Ljudi koji sede oko dupke punog konferencijskog stola u sobi za krizne
situacije u Beloj kući izgledaju turobno svi odreda, shvatio je predsednik
Sem Kastilja gledajući namrgođena i stroga lica članova Saveta za nacionalnu
bezbednost. Većina okupljenih bila je bila duboko zabrinuta da će SAD
uskoro ući u ozbiljan sukob s Rusijom, ali niko nije bio ubeđen da su
informacije koje su imali dovoljno pouzdane da bi na osnovu njih mogao da
ponudi neki konkretan predlog kako da se nose sa zastrašujućom
diplomatskom i vojnom krizom u koju su srljali.
Predsednik je znao da su, u suštini, svi bili umorni od tapkanja u mraku.
Imali su puke fragmente - sve brži talas tajanstvenih smrti u zemlji i
inostranstvu, glasine o sve intenzivnijim ruskim vojnim pripremama i
postojano dobovanje ruske propagande o „opasnoj političkoj nestabilnosti“ u
susednim državama. Nažalost, nisu baratali konkretnim dokazima i
analizamama potrebnim da se ti fragmenti povežu u jasan obrazac, u nešto što
bi ubedljivo razotkrilo šta zaista planiraju Dudarev i njegovi generali. Bez
jasnog nacrta, niko u Evropi ili drugde na svetu neće biti voljan da se
suprotstavi Moskvi.
Kastilja se okrenu prema Vilijamu Veksleru, direktoru Nacionalne
obaveštajne službe. „Možemo li da promenimo orbitu preživelog satelita
„lakros“ kako bismo stekli pravi uvid u stanje u tim ruskim graničnim
područjima koja nas najviše zabrinjavaju?“
„Plašim se da ne možemo, gospodine predsedniče“, odgovori s
oklevanjem mršavi, zgodni bivši senator. „Uništeni ’lakros-5’ bio je noviji od
dva satelita. Drugi, ’lakros-4’, predugo je u orbiti. Prosto nema dovoljno
goriva da postigne željenu orbitu.“
„Pa, koliko vremena je potrebno da se lansira zamena za ’lakros-5’?“,
upita Kastilja.
„Predugo, gospodine“, ubaci se u razgovor Emili Pauel-Hil, njegova
savetnica za nacionalnu bezbednost. „Centralna obaveštajna agencija kaže
minimum šest nedelja. Međutim, ako bismo se ozbiljno kladili ja bih tipovala
na tri do pet meseci kao mnogo realniji vremenski okvir.“
„Gospode Bože“, promrmlja predsednik. Dotad bi Rusi mogli da prevezu
vojsku i tenkove, kojima su pokušavali da uđu u trag, sve do Sibira i ponovo
natrag. Pogleda preko stola u admirala Stivena Brosa, predsedavajućeg
Komiteta načelnika generalštabova. „Šta vi mislite o uništenju našeg satelita,
admirale? Da li je to bio nesrećan slučaj - ili promišljen napad sračunat na to
da nas oslepi?“
„Ne znam, gospodine“, reče oprezno stameni, snažno građeni oficir
mornarice. „Svemirska komanda je bila u stanju da obavi samo preliminarne
analize podataka koje su zabeležili naši sateliti za rano upozoravanje.
Međutim, general Kolins i njegovo osoblje izveštavaju da su eksplozije koje
su primetili na ruskom satelitu KOSMOS-8B bile izuzetno snažne.“
„Dovoljno snažne da unište još jedan satelit udaljen stotinama
kilometara?“
„Iskreno sumnjam u to, gospodine predsedniče. S obzirom na njihove
različite orbite, šanse da toliki broj krhotina ruskog satelita KOSMOS-8B
pogodi ’lakros-5’ su... pa, astronomske", odgovori suvo Bros. Potom slegnu
ramenima. „Ali, to su samo pretpostavke. U ovom trenutku nemamo potrebne
podatke da dokažemo bilo šta, na ovaj ili onaj način.“
Kastilja smrknuto klimnu glavom, kipeći od besa u sebi. Bez pouzdanih
dokaza da su Rusi namerno dejstvovali, Sjedinjene Države nisu imale drugog
izbora nego da otpišu sumnjivi gubitak špijunskog satelita vrednog nekoliko
milijardi dolara. Usta mu se stisnuše u tanku, gnevnu liniju. „Šta je s našim
satelitima za fotografsko izviđanje tipa KH?“, upita.
 „Već obavljamo pozamašan broj orbitalnih preletanja iznad datih
područja“, odgovori Emili Pauel-Hil. „Međutim, oblaci nam predstavljaju
veliki problem. Trenutno, vreme iznad najvećeg dela Ukrajine i Kavkaza je
neverovatno loše. Čak i s našim termalnim senzorima, nismo u mogućnosti da
prikupimo mnogo detalja kroz guste mase oblaka koje prekrivaju region.“
Kastilja sumorno shvati da je u čitavom razgovoru ostavljena neizrečena
jednostavna činjenica da čak i najkvalitetnije satelitske fotografije zahtevaju
vešto tumačenje i analizu kako bi se pronašli korisni podaci, a da je previše
najboljih američkih tumača fotografija trenutno na samrti ili već mrtvo.
Čarls Jurej, šef osoblja Bele kuće, oglasio se sa svog mesta. „Zašto u tom
slučaju ne probamo s vazdušnim izviđanjem? Imamo letelice opremljene
radarima. Zar ne možemo da ih pošaljemo u blizinu ruske granice?“
„Fizički, da“, reče nenadano državni sekretar Padžet. „Diplomatski, ne.
Pošto im je toliko političkih i vojnih vođa mrtvo ili na samrti, vlade Ukrajine,
Gruzije, Azerbejdžana i ostalih bivših sovjetskih republika su izuzetno krhke.
U sadašnjoj situaciji nijedna od tih vlada neće rizikovati da isprovocira
Kremlj tako što će nama dozvoliti da koristimo njihov vazdušni prostor za
izviđačke letove. Svaki zahtev, koji smo prosledili kroz sve moguće
diplomatske kanale, do sada je odbijen.“
Kastilja ponovo klimnu glavom. Izgledalo je kao da se najcrnji scenario,
koji je mučio njega i Freda Klajna poslednjih nekoliko dana, sve više bliži
ostvarenju. Rusi su tu novu bolest, ukoliko je ona zaista njihovo maslo, a to
se činilo sve izvesnijim, na efikasan način koristili da izazovu konfuziju i
haos. Veliko je pitanje dokle je Viktor Dudarev spreman da ide kako bi
iskoristio trenutnu prednost? Hoće li se zadovoljiti slabljenjem
novouspostavljenih demokratija u okolini Rusije ili ima mnogo veći apetit?
Vrata sobe za krizne situacije se otvoriše, a u prostoriju uđe mlada žena
ozbiljnog lica s naočarima rožnatog okvira i žurno pohita ka mestu na kojem
je Vilijam Veksler sedeo i hvatao beleške. Žena se nagnu napred i prošapta
nešto u uvo direktora Nacionalne obaveštajne službe. Njegovo preplanulo
lice u trenu preblede.
„Postoji li nešto za šta treba da znam, Bile?“, upita ga oštro Kastilja.
Veksler pročisti grlo, izgledajući nelagodno. „Vrlo moguće, gospodine
predsedniče“, priznao je. „Plašim se da je Centralna obaveštajna agencija
upravo izgubila jedan od svojih tajnih operativnih timova, grupu obaveštajaca
na zadatku u Berlinu. Preliminarni izveštaji su nepotpuni, ali čini se da su
napadači, naoružani automatskim oružjem i eksplozivom, napali iz zasede
naše agente nasred ulice. Šef berlinskog ogranka Centralne obaveštajne
agencije trenutno putuje ka mestu napada, ali situacija izgleda loše. Veoma
loše. Čini se da nema preživelih.“
„Isuse Hriste“, prošapta Čarls Jurej.
„Amin, Čarli“, reče Kastilja oprezno. Ramena su mu se blago pognula,
kao da je sva težina novih pogibija i novih zlatnih zvezdica za memorijalni zid
u glavnom štabu CLA legla na njegova pleća. Potom se namrštio.
Najpre satelit „lakros“, a sada i ovaj krvavi masakr američkih
obaveštajaca. Da li su ta dva slučaja nekako povezana? Okrenuo se natrag
Veksleru. „U kakvoj je misiji bio taj tajni operativni tim?“
Direktor Nacionalne obaveštajne službe je izgledao zbunjeno. „Njihova
misija, gospodine predsedniče?“, ponovio je nesigurno. Zatim poče da
prelistava papire pred sobomom, očigledno pokušavajuči da kupi vreme.
Prostorijom zavlada nelagodna tišina. Niko od okupljenih za
konferencijskim stolom u sobi za krizne situacije nije gajio previše
poštovanja prema bivšem senatoru. U najboljem slučaju, smatrali su ga
bezvrednjakovićem. U najgorem, doživljavali su ga samo kao još jednu
birokratsku prepreku koju već okovana zajednica obaveštajnih službi SAD
mora da savlada.
„Nisam siguran da posedujem detalje o njihovom zadatku“, priznade
konačno Veksler, pocrvenevši od sramote. Okrenu se prema svojoj po-
moćnici, mladoj ženi koja mu je maločas saopštila loše vesti. „Jesu li nam iz
Lenglija uopšte preneli te informacije, Kerolajn?"
„Naši agenti u Berlinu pratili su trag stručnjaka za biološko oružje iz
bivše Istočne Nemačke, gospodine“, reče žena mirno. „Čoveka koji se zove
Vulf Renke.“
Kastilja se zavali u fotelju, osećajući se kao da ga je neko upravo udario
maljem u glavu. Renke! Gospode, pomisli zaprepašćeno. Renke je bio
odbegli zlotvor koga je moskovska jedinica Tajne Jedan Freda Klajna
sumnjičila za stvaranje neobične bolesti koju su istraživali.
Predsednik se brzo izvinio, postavio svog šefa osoblja da rukovodi
sastankom i napustio sobu za krizne situacije. Čim su se vrata zatvorila za
njegovim leđima, začuo je kako u prostoriji izbija žestoka svađa. Namrštio
se, ali je nastavio da korača. Njegov Savet za nacionalnu bezbednost je,
generalno govoreći, izvanredno kompetentan, ali njihove naravi definitivno su
počele da se sukobljavaju pošto su bili pod pritiskom da donose odluke
naslepo, bez odgovarajućih obaveštajnih informacija. Ali, Kastilja trenutno
nije mogao da se luksuzira i traći vreme na budno motrenje na njih.
Kako je ušao u Ovalnu sobu na spratu uhvatio se za telefon na radnom
stolu i pozvao specijalni broj, za koji je samo on znao.
„Klajn ovde“, reče smrknuto šef službe Tajna Jedan, javivši se na telefon
već posle prvog zvona.
„Jesi li čuo vesti iz Berlina?“
„Jesam“, odgovori turobno Klajn. „Upravo čitam izveštaje o incidentu
Centralne obaveštajne agencije i lokalne policije.“
„Veza s Vulfom Renkeom je izuzetno značajna“, reče polako Klajn. „Kao i
ekstremno nasilna reakcija u odgovor na istragu Centralne obaveštajne
agencije.“
„Što znači da se Rusi plaše onoga što možemo saznati o njima?“, upita ga
Kastilja.
„Ili samog Renkea“, naglasio je Klajn. „Da Nemac radi bezbedno
zaključan u nekom njihovom kompleksu Bioaparata, imali bi daleko manje
razloga da strahuju od toga da ćemo saznati da je još živ i slobodan.“
„Misliš da Renke rukovodi vlastitom operacijom iz neke tajne
laboratorije van Rusije?“
„Recimo samo da to smatram veoma mogućim“, odgovori Klajn.
„Proučavao sam naš dosije o Renkeu. On mi se čini kao čovek koji nikad ne
bi sebe doveo u položaj da drugi imaju preveliku moć nad njim. Ako je
stvarno on taj koji pravi biološko oružje za Ruse, verujem da to radi s
bezbedne razdaljine.“
„Jesi li preneo svoju teoriju pukovniku Smitu?“, upita ga Kastilja.
„Nisam“, odgovori mirno Klajn. „Žao mi je što moram da ti kažem da i ja
imam neke veoma loše vesti. Negde u toku proteklog sata potpuno smo
izgubili kontakt s našim timom u Moskvi. Uprkos svim našim pokušajima da
stupimo u vezu s njima, Džon Smit, Fiona Devin i Oleg Kirov kao su propali
u zemlju.“
 37

BERLIN

Ulica ispred kuće Ulriha Keslera bila je prazna. Podešene tako da se

uključe u tačno određenim vremenskim intervalima, svetiljke od kovanog
gvožđa bacale su krugove meke svetlosti na pločnike prekrivene snegom i
osvetljavale šačicu automobila parkiranih duž utihle ulice. U tami s obe
strane ulice Hagenštrase, među okolnim borovima, hrastovima i brezama
blistala su svetla s prozora kuća udaljenih od ulice.
Otprilike stotinu metara dalje niz ulicu, od prilaznog puta koji je vodio ka
Keslerovoj kući, agent Centralne obaveštajne agencije Rendi Rasel
nepomično je stajala u dubokoj senci između dva hrasta. Udahnula je vazduh
sporo i duboko, dopuštajući da joj se rad srca umiri posle dugačkog i bolnog
trka kroz šumu rejona Grinevald. Oči su joj se prilagođavale na pomrčinu, a
zenice se širile dok je oprezno posmatrala okruženje i tražila bilo kakav znak
koji bi ukazivao na to da u blizini ima čuvara postavljenih da nadziru oblast.
Ništa se nije micalo. Ništa se nije čulo. Nije bilo nikakvih sumnjivih silueta
ili obrisa koji vrebaju između parkiranih automobila ili među drvećem i
žbunjem koje je dosezalo do ulice.
Dovoljno dobro, pomisli hladno. Ponekad čak i loši momci greše.
Rendi vrati ,,beretu“ natrag u futrolu u pregibu ramena. Ovog puta nije ni
zakopčala skijašku jaknu. Izašla je iz senki i pohitala niz ulicu nimalo se ne
trudeći da prikrije svoje kretanje. Uz malo sreće, ko god je bude video
pomisliće da se devojka iz komšiluka vraća kući posle posla, kupovine ili
kasne šetnje.
Ubrzo je naišla na srebrnkasti ,,audi“. Bio je parkiran uz ivičnjak na
mestu odakle se pružao odličan pogled na ulaz u Keslerovo dvorište.
Izdaleka, vozilo je izgledalo netaknuto. Tek kada se približila opazila je malu
rupu u zadnjem prozoru. Dok je prolazila mimo automobila, krajičkom oka
osmotrila je unutrašnjost. Unutra je nepokretno sedela smeđokosa mlada
žena, presavijena preko volana. Kontrolna tabla i unutrašnjost vetrobranskog
stakla bili su zamazani tamnim mrljama sasušene krvi.
Oprezno je odvratila pogled, potiskujući tugu i žalost. Mrtva devojka bila
je njena koleginica koja joj je čuvala leđa, bistra i vesela pripravnica
Centralne obaveštajne agencije Karla Vos. Sudeći po stanju stvari, mora da je
mlada žena umrla i ne spazivši svog ubicu.
Kosa joj se digla na glavi u iščekivanju udara metka. Zaigrao joj je mišić
ispod desnog oka. Smiri se, reče sama sebi strogo, i na silu produži da hoda
kao da nije videla ama baš ništa čudno. Ako neko od Ijudi koji su pobili njen
tim osmatra ulicu, odmah će uočiti sumnjivu reakciju.
Na četrdeset metara od kapije Keslerovog dvorišta okrenula se postrance
i zavukla ruku u džep pantalona kao da traži ključeve. Potom je otvorila malu
kapiju u visokom kamenom zidu i ušla u prostrano dvorište susedne kuće.
Široka pošljunčena staza krivudala je između cvetnih leja, sada prekrivenim
snegom. Iznad ulaznih vrata gorelo je svetlo, ali je ostatak kuće, koja je
podsećala na italijansku renesansnu palatu, bio u mrklom mraku. Imala je
sreće. Vlasnici nisu bili kod kuće.
Pošto se sklonila od radoznalih očiju, kucnuo je čas da požuri. Potr-čala
je preko dvorišta držeći se van šljunkovite staze da ne bi pravila buku. Išla je
na zid koji je razdvajao ovo dvorište od Keslerovog. Usporivši samo mrvicu,
skočila je uvis, uhvatila se za ivicu kamenog zida a zatim cimnula rukama
naviše. Ostala je da miruje priljubljena uz grubu površinu kamenja spojenog
malterom. Bila je svesna bubnjanja pulsa u ušima, ali ga je ignorisala i
usredsredila se na osluškivanje zvukova koji su dopirali iz susednog
dvorišta.
Isprva je čula samo hučanje vetra kroz ogoljene grane drveća iznad svoje
glave. A onda je počela da opaža različite zvuke - najpre tiho krckanje
šljunka pod nečijim stopalima, pa jedva čujne korake po betonu, a onda i
prigušeno krčanje statičkog šuma tokom nečijeg razgovora radio-aparata.
Pretpostavljala je da zvuci dopiru s udaljenosti od otprilike 20-30 metara.
Rendi se polako spustila na zemlju s druge strane kamenog zida. Tiho je
doskočila, okrenula se u pravcu iz kojeg je maločas začula zvuke i čučnula,
izvlačeći istovremeno pištolj iz futrole s brzom, veštom i smrtonosnom
gracioznošću.
Zaškiljila je. Visoko drveće i procvetalo grmlje zasađeno oko Keslerove
vile, sagrađene u edvardijanskom stilu, pružalo joj je dobar zaklon. Mada je
nekoliko prozora na spratu bilo osvetljeno, bacajući izdužene pravouga-onike
slabog svetla preko travnjaka, ovaj uzani šumarak bio je maltene u mrklom
mraku. Nisko pognuta, Rendi oprezno krenu udesno, zaobilazeći široka stabla
i žbunje prekriveno snegom i oprezno posmatrajući gde ide da ne bi nagazila
neku otpalu grančicu.
Iznenada se ukipila i pognula još niže, stapajući se s okolnim senkama.
Nedaleko ispred, ne dalje od nekoliko metara, spazila je kretanje, a onda i
mračnu siluetu, jasno ocrtanu naspram svetlosti koja je dopirala iz
unutrašnjosti Keslerovog doma.
Zagledala se intenzivno kroz zamršeno klupko rastinja i niskih grana
drveća. A gledala je u niskog i zdepastog muškarca u debelom vunenom
kaputu preko odela. Šetkao je napred-nazad po prilaznom putu. U jednoj
golemoj šaci držao je mali taktički radio-aparat. U drugoj je stezao pištolj s
prigušivačem. Delovao je nervozno. Uprkos ciči zimi, čelo mu je bilo
orošeno znojem.
Rendi pogleda mimo čoveka. Na betoniranom delu dvorišta između kuće
i garaže bila su parkirana dva automobila: tamnocrveni ,,mercedes“ sedan i
crni ,,BMW“ koji je lično pogodila za vreme kratkotrajne i brutalne akcije na
aveniji Klejale. Drugi muškarac u crnoj odeći i pancirnom prsluku sedeo je
mlitavo leđima naslonjen na bok ,,BMW-a“. Ispružena desna noga bila mu je
obmotana zavojima natopljenim krvlju. Bio je u nesvesti ili mrtav.
Klimnula je glavom, najzad sigurna u svoju pretpostavku. Mora da su se
Renkeove ubice dovezle pravo ovamo pošto su istrebile njene ljude. Ostali
napadači u crnom najverovatnije su u kući i sređuju Ulriha Keslera.
Nabijeni stražar ponovo se okrenu i pođe natrag prema automobilima.
Bacio je pogled na ručni sat, opsovao zabrinuto i prineo radio-aparat ustima.
„Lange, ovde Miler“, reče napeto. „Još koliko dugo?“
Hrapavi glas zakrča preko radija. „Pet minuta. A sada čekaj i budi na
oprezu. Gotovo.“
Slušajući kratak razgovor, Rendi je odlučila šta joj valja činiti. Moraće da
krene za ovom bagrom. Nije imala dovoljno vremena da pozove podršku, a
nije dolazilo u obzir da tu, u dvorištu, postavi Renkeovim ljudima sačekušu.
Ako bi je sreća poslužila, možda bi sredila jednog ili dvojicu pre nego što je
ubiju, ali im je automatsko oružje s prigušivačima davalo preveliku vatrenu
moć i prednost u direktnom okršaju na otvorenom prostoru. U kući, u borbi u
skučenom, zatvorenom prostoru, zapravo bi imala malčice veće šanse da
preživi.
Brz osmeh prelete joj preko mršavog, napetog lica. U ovom slučaju
,,malčice“ je verovatno značilo razliku između „nikakve šanse“ i „jedne šanse
u hiljadu“. Zatim se uozbiljila. Kakva-takva šansa mnogo je više od onog što
su dobili ostali članovi njenog tima.
Napregnuto je proučavala niskog, debeljuškastog Milera dok je nervozno
špartao napred-nazad po prilaznoj stazi. Da pokuša da ga zarobi? Ne,
odlučila je hladno. To je bilo previše rizično. Ukoliko bi mu pošlo za rukom
da poviče ili da preko radio-aparata upozori svoje do zuba naoružane
prijatelje u Keslerovoj kući, njena smrtna presuda bila bi potpisana.
I dalje posmatrajući Milera kako sve nervoznije korača napred-nazad,
Rendi zavuče šaku u džep i izvadi prigušivač, a zatim ga zašrafi na cev
,,berete“.
Spremna, pažljivo je naciljala, mirno gledajući niz cev. Puć. Puć. Pištolj
dvaput kašljucnu. Činilo se da metalna buka poluge za zapinjanje lebdi
zauvek u spokojnom večernjem vazduhu. U stvarnosti, znala je, zvuci su bili
gotovo nečujni bilo kome udaljenom više od deset metara.
Jedan hitac pogodio je Milera u grudi. Drugi mu je pokidao grlo. De-
beljuškasti stražar stropoštao se i ostao da leži, trzajući se i grgoćući, dok mu
je život isticao iz tela. Umro je u roku od svega nekoliko sekundi.
Rendi se munjevito okrete u stranu, zanoseći cev „berete“ da bi
dokrajčila čoveka kojeg je još tog jutra ranila. Prst joj pronađe okidač,
spreman da opali, ali se zatim postepeno opusti. Čovek se nije pomakao.
Rendi žurno istrča iz zaklona i pojuri pognuta preko otvorenog prilaznog puta,
vodeći računa o tome da između nje i kuće uvek budu automobili. Stigla je
do ,,BMW-a“ i spustila se na koleno pored nemog, nepokretnog čoveka.
Sedeo kao i ranije, leđima naslonjen na stranu crnog automobila, s
ispruženom uništenom nogom.
Dok je desnom rukom držala pištolj uperen u njegovu glavu, levom mu
opipa puls. Ništa. Već je bio hladan. Zatim na betonu pored njega ugleda
prazan špric. Usta joj se zgađeno stisnuše. Unutra je nesumnjivo bila
prekomerna doza morfijuma ili nekog drugog narkotika. Mora da su Renkeovi
ljudi imali naređenje da za sobom ne ostavljaju žive ranjenike, čak ni svoje
sopstvene.
Pažnju joj privuče nešto drugo - crna uglasta stvar spuštena pored
mrtvaca. Njegovo automatsko oružje. Mora da su njegove kolege ostavile
automat pored njega dok su čekali da počne da deluje smrtonosna doza koju
su mu ubrizgali.
Jedva se usuđujući da poveruje u vlastitu sreću, Rendi odšrafi prigušivač
s ,,berete“ i vrati pištolj u futrolu. Potom posegnu rukom preko leša i zgrabi
ostavljeno oružje. Brzo i spretno je pregledala automat „hekler i koh
MP5SD“, otkrila da je magacin, kapaciteta trideset metaka, maltene pun,
povukla unazad polugu za napinjanje kako bi u cev ubacila metak kalibra 9
milimetara i podesila selektor paljbe na kratke rafale od po tri metka.
Zadovoljna, potapša oružje. Sada je lošim momcima parirala makar u
vatrenoj moći. Naravno, i dalje sam brojčano nadjačana u odnosu tri prema
jedan, podseti sama sebe hladno - a ti tipovi su obučene ubice. Obučene
ubice koje nose pancirne prsluke.
Potom slegnu ramenima. Odugovlačenje neće ovo učiniti ništa
jednostavnijim. Još jedanput duboko udahnu vazduh, odbrojavajući unazad u
svojoj glavi. Tri. Dva. Jedan. Sad!
Skočila je na noge i pohitala ka boku Keslerove kuće, napola očeku-jući
iznenadan rafal s jednog od osvetljenih prozora na spratu. Međutim, u
dvorištu je vladala mukla tišina. Stigla je do kuće i priljubila se leđima uza
zid, pomno osluškujući ne bi li začula iznenađene povike, siguran pokazatelj
da su je napadači opazili.
Još ništa.
S kundakom automata MP5SD čvrsto prislonjenim na rame, ponovo je
kliznula napred i polako izvirivala iza ćoška sve dok nije mogla da vidi
ulazna vrata. Nastavila je da hoda, obuzeta navalom adrenalina usled koje je
intenzivno osećala svaki nervni završetak u telu, pa čak i najmanji pokreta
oko sebe. Kao da je svaki osećaj pojačan. Činilo joj se da je nestao sav bol
od posekotina, ogrebotina i modrica koje je pretrpela tog jutra. Mogla je da
čuje čak i najnečujnije zvuke - škripanje đonova svojih čizama po snegu,
slabašno kuckanje motora automobila dok se polako hladio na ledenom
vazduhu i udaljeno zavijanje sirena vatrogasnih, policijskih i kola Hitne
pomoći koja su ubrzavala prema mestu pokolja na avenije Klejale.
Stigla je do ulaza u kuću.
U tom trenutku prednja ulazna vrata počeše da se otvaraju. Bleštava
svetlost poče da se izliva kroz sve širi otvor. Na delić sekunde činilo se da
vreme stoji u mestu. Šta da radi? Potom, podjednako naprasno, svet se
ponovo pokrenuo. Imala je vremena samo da dela, ne i da razmišlja.
Pomamno se bacila napred i desnim ramenom udarila teška vrata, koja se
potpuno otvoriše od siline udarca i zakucaše u nekog s druge strane. Začu se
glasno i iznenađeno brektanje kada je silovit udarac odbacio čoveka koji je
izlazio natrag u široko predvorje kuće. Nakratko nije osećala rame, a onda je
usledila eksplozijaekspozija usijanog talasa bola. Krećući se prebrzo da bi se
tek tako zaustavila, Rendi otkliza preko poda prekrivenog keramičkim
pločicama, odbi se od zida preko puta i okrenu kako bi pokrila hodnik.
Jedan od Renkeovih ljudi - mršavi, tamnooki muškarac tamnoplave kose -
ležao je opružen na podu svega nekoliko metara dalje. Još uvek ošamućen od
neočekivanog udarca, nesigurno se pridigao na kolena. Automatsko oružje
ležalo mu je na podu pored njega. Čovek bunovno podiže pogled i ugleda
kako Rendi zuri u njega. Usta mu se zabezeknuto otvoriše a zatim posegnu za
automatom, pokušavajući izbezumljeno da uperi cev u njenom pravcu.
Rendi ga prva upuca, ispalivši kratak rafal iz neposredne blizine.
Dva kuršuma se zariše u čovekov torzo. Nemoćni da probiju pancirni
prsluk, meci u bakarnim košuljicama odbaciše čoveka na najbliži zid
ogromnom silinom, koja je drobila unutrašnje organe. Treći hitac pogodi ga
pravo u lice i rascopa mu glavu ko lubenicu.
,,Kariću?“, začu se iznenađeni povik sa sprata.
Uhvaćena van ravnoteže, Rendi se okrenula i pogledala uz ogromne
zavojite stepenice. Drugi u crno obučeni revolveraš pojavi se na spratu i
zagleda se preko ograde u prizemlje. Zatim munjevito podiže oružje, ni-
šaneći u nju.
Bacila se unazad taman u trenutku kada je automatsko oružje zaštektalo.
Meci zaparaše vazduh oko nje, bušeći ogromne kratere u podu.
Komadići polomljenih keramičkih pločica poleteše na sve strane.
Rikošetirani meci pravili su ršum po hodniku.
Očajnički se zakotrljala preko predvorja, pokušavajući da se skloni sa
linije vatre pre nego što bude pogođena. Krhotina podne pločice oštrih ivica
posekla ju je po obrazu i raskrvarila je. Drugi rafal se stepeništa uništi dve
starinske stolice, pažljivo postavljene s obe strane ogledala u zlatnom okviru,
pretvorivši ih u hrpe izlomljenog drveta i pokidane tkanine. Ogledalo je
eksplodiralo, a staklo se razlete unaokolo. Novi meci oboriše na pod jedno
od Keslerovih umetničkih remekdela, Dibekornovu sliku. Pocepano platno
letelo je preko poda predvorja. Od slike je ostalo nekoliko iskidanih dronjaka
obojenog platna, koji su visili s drvenog okvira izrešetanog mecima.
,,Bestraga“, promrmlja ozbiljno Rendi. Dok je napadač sa stepeništa
nastavljao da puca, ovaj široki ulaz u Keslerov dom brzo se pretvarao u
smrtonosnu zamku. Morala je nešto da uradi kako bi promenila situaciju, i to
pod hitno.
Naglo je prestala da se kotrlja. Ignorišući hice koji su zasipali hodnik oko
nje, nacilja automatskim oružjem pravo u ogromni luster koji je visio visoko
iznad predsoblja. Koncentrisala se namršteno i povukla okidač. MP5SD se
trznu unazad u njeno rame.
Luster je eksplodirao, a rafal iz njenog automata pretvori ga u hiljadu
blistavih krhotina. Komadići razbijenog stakla i kristala poleteše kroz vazduh
i sručiše se na pločice u prizemlju. Svetla je smesta nestalo, a predvorje
utonu u mrkli mrak.
Napadač na vrhu stepeništa je istog trena prestao da puca da ne bi odao
svoj položaj.
Rendi napravi grimasu. Ovaj tip je zaista dobar. Ponadala se da će moći
da odredi njegov položaj u mraku na osnovu odblesaka iz cevi njegovog
oružja. Međutim, činilo se da je napadač savršeno zadovoljan da ćutke stoji u
mestu i čeka da ona napravi kobnu grešku tako što će pokušati da pojuri uz
stepenice.
Pat pozicija, pomisli hladno Rendi. Nije mogla uz te stepenice a da
pritom ne pogine, a Renkeove plaćene ubice nisu mogle dole a da ne dožive
istovetnu sudbinu. Pa, možda je mogla da ih zadrži priklještene u kući taman
dovoljno dugo da pristigne nemačka policija.
Zavrtela je glavom, ljuta na samu sebe zbog preteranog samopouzdanja.
Najmanje dvojica napadača su još bila u životu. Dok je jedan drži prikovanu
u predsoblju, drugi može da joj se prikrade iza leđa. Na kraju krajeva, ovo
golemo stepenište nije bilo jedini put do prizemlja.
Oprezno je sela na pod razmišljajući o tome.
 Kada je prethodnog dana provalila u Keslerovu kuću, provela je više od
jednog sata pročešljavajući zdanje od vrha do dna, istražujući svaku
prostoriju u potrazi za inkriminišućim dokazima protiv korumpiranog
zvaničnika Bundeskriminalamta i postavljala mnogobrojne uređaje za
prisluškivanje. Slučajno je tako nabasala na još jedno stepenište u zadnjem
delu kuće, mnogo manje i neupečatljivije konstrukcije.
To stepenište, skriveno s druge strane neupadljivih vrata nedaleko od
kuhinje, bilo je sagrađeno za poslugu, koju je početkom dvadesetog veka
imala svaka dobrostojeća porodice iz više srednje klase. U to doba, od
posluge se očekivalo da neprimetno obavlja svoje svakodnevne dužnosti i da
se, kad god je to moguće, drži podalje od dela kuće rezervisanog za gazde i
njihove goste.
Odjednom se nasmejala u mrklom mraku. Sva je prilika da Renkeovi
ljudi još nisu pronašli to sporedno stepenište. Sva njihova pažnja biće
usmerena ovamo, ka prednjem ulazu u Keslerovu kuću.
Zakoči je automatsko oružje i okačila ga na leđa. Potom se spustila na
stomak i poče tiho da puzi niz hodnik koji je vodio prema zadnjem delu kuće.
Usput je pažljivo uklanjala s puta prazne čaure i krhotine keramičkih pločica.
Da bi uspešno izvela plan, nije smela da napravi nikakvu buku, koja bi odala
njeno kretanje nevidljivom napadaču koji je vrebao na vrhu stepenica.
 38

U radnoj sobi Ulriha Keslera na spratu Gerhard Lange se namrštio.

„Mileru“, prosikta u radio-aparat. „Javi se!“
Međutim, iz malog radio-prijemnika u njegovom uvetu čulo se samo
krčanje statičkog šuma. „Mileru“, pozva napeto bivši oficir Štazija,
ponavljajući pokušaj da uspostavi kontakt sa čovekom kojeg je ostavio da
čuva stražu ispred kuće. „Odgovori mi!“
Ponovo nije bilo nikakvog odgovora.
Lange se srdito manuo ćoravog posla. Miler je bio ili mrtav, zarobljen ili
je već bežao odavde onoliko brzo koliko su ga njegove debele noge mogle
nositi. U svakom slučaju, Stepanović i on su bili prepušteni sami sebi.
Bacio je pogled preko prostorije ka mestu na kojem je Keslerovo telo
ležalo iskrivljeno na ćilimu ispod bogato ukrašenog i izrezbarenog stola.
Usne mu se izviše u prezriv osmeh. Uprkos svakoj zdravoj logici, ova
slabašna i kukavička budala je mislila da su oni, zapravo, došli da ga spasu.
Međutim, šta sad uraditi? Lange sumorno razmotri svoje opcije. Brantova
naređenja bila su izričita. Uništi tim Centralne obaveštajne agencije koji
špijunira Keslera. Ubij Keslera i spali mu kuću. Uništi sve dokaze koji mogu
da povežu mrtvog čoveka s Vulfom Renkeom, naredio je Brant, i ostavi samo
pepeo koji će da prosejava nemačka policija. Činilo se da se sve odvija po
planu dok se taj manijak nije probio kroz ulazna vrata i uleteo u predvorje,
ubio Karića, a zatim nekako uspeo da preživi Stepanovićevu uzvratnu paljbu.
Bivši oficir Štazija tiho opsova. Mora da je Miler propustio da uoči
jednog od američkih agenata koji su osmatrali perimetar Keslerovog imanja.
Sada ih taj nepoznati Amerikanac drži u zamci ovde gore, zatočene u sobi s
lešom i hrpom inkriminišućih dokaza. Ali, krotko čekanje da policija stigne i
uhapsi ih nije predstavljalo prihvatljivu opciju. Ruka Erika Branta dosezala je
daleko, a svaki čovek koji bi ga toliko bedno izneverio ne bi poživeo
dovoljno dugo da zbog toga zažali, čak i u navodnoj bezbednosti berlinskih
zatvorskih ćelija.
Ne, odluči hladno Lange, Stepanović i on će morati da se probiju pored
tog usamljenog američkog agenta, verujući da će im njihovo oružje i pancirni
prsluci pomoći da prežive strmoglav juriš niz te stepenice. Ali najpre će
izvršiti Brantova naređenja što potpunije može. Ako ništa drugo, podmetanje
požara u kući trebalo bi da odvuče pažnju s njih dvojice kad se daju u
bekstvo. Slegnuvši ramenima, Lange ponovo podiže težak kanister s
benzinom i nastavi da zaliva njime ćilim, zavese i sto dok se povlačio unatrag
kroz otvorena vrata u hodnik na spratu. Već je prethodno natopio Keslerov
leš benzinom. Jedna jedina šibica pretvoriće čitavu prostoriju u pravi
pravcati pakao.

Klizeći kroz mrkli mrak nečujno poput mačke, Rendi Rasel stiže do vrha
stepeništa za poslugu. Nagnu se preko ograde omalenog odmorišta i zagleda
naniže niz nišan automatskog oružja, spremna da otvori vatru. Vrata koja su
vodila ka spratu nalazila su se tačno ispred nje. Bila su zatvorena, ali je
svetlost slabašno dopirala kroz prorez na dnu.
Randi se namršti. Svetla u nekim odajama na spratu i dalje su bila
uključena. To je bilo loše. To je značilo da će se, čim prođe kroz vrata, nači
na otvorenom i osvetljenom postoru bez ikakvog pravog zaklona - laka meta
za svakoga ko slučajno pogleda u njenom pravcu.
Jedva primetan miris dopirao je ispod vrata i postajao sve jači. Nos joj se
nabra na poznat, zasićen vonj. Isparenja benzina? U Keslerovoj kući? Oči joj
se razrogačiše kad joj je sinulo. Mora da Renkeovi ljudi planiraju da spale
Keslerovu kuću do temelja kako bi prikrili tragove!
Mršteći se, Rendi skoči na noge. Šta god da je nameravala da učini,
moraće to da uradi što pre. Njena jedina šansa bila je u tome da se kreće
brzo, bez zastajanja. I dalje desnom rukom stežući dršku MP5SD, levom se
mašila kvake na vratima. Brava škljocnu, a vrata počeše polako da se
otvaraju uz škripu šarki, koje predugo nisu bile podmazane.
Kreni! Rendi duboko udahnu, šutnu vrata da ih raskrili do kraja i istog
trena se baci u hodnik. Dočeka se na rame, otkotrlja od otvorenih vrata i
podiže na jedno koleno, zureći niz dugački hodnik prema vrhu stepeništa.
 Tamo, na slabašnom svetlu koje se prosipalo u hodnik iz nekoliko
susednih prostorija, opazila je kretanje - nizak taman obris, nejasno ocrtan u
mrklom mraku predvorja. Bio je to kršni tamnokosi muškarac u pancirnom
prsluku, i već se okretao da se suoči s njom. Imao je oružje u rukama.
Prekasno, đubre jedno, pomisli ledeno Rendi. Povuče okidač automat-
skog oružja ispalivši nekoliko kratkih rafala od po tri metka. MP5SD za-
štekta, trzajući se snažno u njenom čvrstom stisku dok je bljuvao metke
kalibra 9 mm prema napadaču.
Nekoliko promašaja pokida u paramparčad ogradu iza čovekovih leđa,
poslavši bleštave varnice u vazduh dok su meci prolazili kroz mesing i
uništeni mermer. Drugi hici pogodiše viseće ostatke upropašćenog lustera.
Još stakla i kristala zapljušta po podu predvorja.
Pogođen u prsluk od kevlara silinom koja drobi kosti, tamnokosi
muškarac se zatetura unazad, presamićen od bola. Tresnu leđima u oslabljeni
deo gelendera, a onda zavrišta u iznenadnom užasu kada ograda popusti pod
njegovom težinom.
Rendi nastavi da puca, smrknuto držeći cev automata uperenu u metu dok
se trzala naviše sa svakim ispaljenim rafalom.
Rukama pomamno mašući u uzaludnom pokušaju da povrati ravnotežu,
pogođeni čovek se sruši kroz pukotinu u ogradi, odbačen unatrag nizom novih
pogodaka u pancirni prsluk. I dalje prodorno vrišteći, nestade u tami ispod.
Njegov užasnuti, jezivi lelek zamuknu posle tupog, mesnatog udara.
Izdahnuvši vazduh, Rendi ukloni prst s okidača. Automatsko oružje
zaćuta.
„ Šajze!“, zareža muški glas iza njenih leđa.
E, da ga...
Rendi se obrnu ka njemu, trudeći se iz petnih žila da i cev oružja uperi u
mršavog muškarca tankih usana kojeg je ugledala na vratima Keslerove radne
sobe. I on je bio odeven u crno odelo i prsluk od kevlara. Automatska puška
bila mu je okačena preko ramena da bi mu bile slobodne ruke u kojima je
držao veliki pravougaoni kanister benzina. Bili su manje od deset metara
udaljeni jedno od drugog.
Čovek je zarežao i ispustio kanister iz ruku. Benzin se prosu po njegovim
nogavicama i poče da natapa tepih hodnika. Istrgnuo je poluauto-matski
pištolj marke „valter“ iz futrole na boku.
 Iz tolike blizine pištolj je delovao ogromno. Beli plamen suknu iz cevi
kada je opalio.
Osetila je kako joj metak proleće pored glave, toliko blizu da su je
usijani gasovi koji su ga pratili žestoko ošinuli po licu. U ušima joj zazvoni.
Slankasti ukus sveže krvi ispuni joj usta. Očajno je uzvratila vatru bez
nišanjenja, prosto pokušavajući da ispali dovoljno metaka u pravcu novog
neprijatelja kako bi ga naterala da se povuče u zaklon.
Jedan hitac pogodio je kanister s benzinom, koji se zaljulja od siline
udarca, a zatim sruši nauznak. Gorivo je pokuljalo uvis ko iz gejzira. S
pokidanog metala poskočila je varnica.
Za tren oka, benzin se zapali. Plamenovi suknuše na sve strane, hraneći se
svakom kapi prosutog benzina i paleći sve pred sobom. Muškarac tankih
usana užasnuto pogleda u benzinom natopljene nogavice koje se zapališe.
Lice mu se izobliči u panici kada je ispustio „valter“ kako bi dlanovima
pokušao da ugasi vatru. No, utom mu se suludi, neljudski krik ote iz grla -
plamenovi su mu zahvatili šake mokre od benzina i liznuli uz ruke,
naposletku stigavši do lica. Za manje od jedne sekunde, čovek se pretvorio u
živu buktinju, obavijen vatrom od glave do pete. Vrišteći u agoniji, umirući
čovek se slepo zateturao ka njoj. Vatra ga je živog proždirala.
Zgađena, Rendi je pažljivo naciljala i prosvirala mu glavu. Zapaljeni
čovek se stropoštao na pod i ostao da nepomično leži. Plamenovi suknuše,
šireći se po zidovima i tepihu. Gusti, zagušljivi dim pokulja naviše.
Rendi je kroz otvorena vrata videla da je vatra već potpuno progutala
Keslerovu radnu sobu. U kovitlacu dima i plamena ugledala je još jedan leš
obavijen plamenom - ovaj je ležao iskrivljeno kraj velikog starinskog stola.
Nema nikakve sumnje da je to Kesler lično, pomisli mračno, potiskujući
nagon za povraćanjem. A s njegovom smrću iščezli su poslednji slabašni
tragovi za koje se nadala da će možda odvesti do novog legla profesora Vulfa
Renkea.
Rendi naprasno baci automat u stranu i uskobelja se na noge. Morala je
da pažljivije osmotri čoveka kojeg je upravo ubila. Okrenula se i potrčala
natrag niz hodnik. Bez usporavanja, uletela je u jednu gostinsku sobu,
strgnula teško vuneno ćebe s kreveta i pojurila natrag putem kojim je došla.
Vatra i dim su sada bili još gušći.
I dalje trčeći, Rendi je prebacila ćebe preko glave, zatvorila oči i skočila
pravo u vatrenu zavesu. Na delić sekunde osetila je kako joj talas vreline
prlji kožu. Potom je teško doskočila na pod i čučnula pored leša. Ostala je
nisko pognuta da bi izbegla gusti dim koji je pržio pluća. Skinula je ćebe s
glave i brzo ugasila plamenove koji su proždirali odeću i meso mrtvog
čoveka.
Žmirkajući od bola, Rendi je prešla rukama preko leša koji se još pušio,
pretresajući mu džepove očajničkom brzinom. Pronašla je nešto što je ličilo
na mobilni telefon, čudnovato izobličen i pocrneo od vatre, i gurnula ga u
svoj džep. Potom je učinila isto sa nizom nagorelih papira, pasošem i
novčanikom.
Vatra zagrme kroz hodnik. Velike pahuljice zapaljene farbe počele su da
se odvajaju s tavanice i zalebdeše oko nje, prevrćući se zbrda-zdola nošene
strujanjem vrelog vazduha. Tepih, zidovi i tavanica pretvorili su se u čist
oganj.
Bilo je krajnje vreme da ode odavde.
Užurbano je obmotala nagorelo ćebe oko glave, ramena i ruku. Sop-ćući
dok joj je kiselkasti dim nagrizao pluća, uspravila se i uronila nazad u
plamenove, trčeći brzo ka glavnom stepeništu.
Ponovo je osetila talas nesnosne vreline. Ovog puta je namirisala
zapaljenu vunu. A onda se iznenada obrela s druge strane vatrenog zida.
Mah-nito je odbacila u stranu ćebe koje se pušilo i bacila se na pod,
kotrljajući se hodnikom i istovremeno udarajući dlanovima po manjim
plamnovima koji su zahvatili njene farmerice i zimsku jaknu.
Pošto ih je ugasila, ustala je i nastavila da trči, a zatim se punom brzinom
sjurila niz stepenice, preskačući po nekoliko odjednom. Iza njenih leđa vatra
se munjevito širila, postajući sve snažnija i vrelija; hranila se skupocenim
stilskim nameštajem Ulriha Keslera, njegovim dragocenim knjigama i ostalim
neprocenljivim umetničkim remek-delima.
Kašljući kao da izbacuje pluća, Rendi je stigla do prizemlja, pronašla
ulazna vrata i isteturala se napolje na beskrajno potreban hladan i svež
vazduh. Iscrpljeno se okrete i pogleda natrag. Čitav sprat kuće je sada bio u
plamenu. Narandžasti, crveni i beli vatreni jezici su divlje sukljali i plesali,
eksplodirajući kroz uništene prozore i ližući ka nebesima kroz rupe u strmom
krovu prekrivenim crepovima.
Osećajući se čudnovato apatično, Rendi je još nekoliko trenutaka zurila u
ognjeni pakao. Zadrhtala je i počela da se trese od šokantne spoznaje da je za
dlaku izbegla smrt u plamenu. Bila sam previše blizu smrti u toj kući,
shvatila je iznenada. Desna ruka joj polako stisnu mobilni telefon i papir koje
je uzela od mrtvog čoveka. Čisto je sumnjala da se u tim nagorelim predmeti
može naći bilo kakva informacije vredna opasnosti kroz koju je upravo
prošla. Ili života troje dobrih ljudi, članova njenog pobijenog tima za
prismotru.
Uzdahnu duboko. Ako ništa drugo, dugovala im je da ih pregleda.
Polako i bolno, Rendi se okrenula od zapaljene kuće i odšepesala u mrak.
 39

NEDALEKO OD MOSKVE

Vladik Fadejev je pratio drum sve do vrha niskog brda i zaustavio se uz

ivicu kolovoza. Isključio je prednja svetla i motor svoje male „lade“, pažljivo
osluškujući kako motor kašljuca i prestaje s radom. Tokom godina
provedenih radeći za Grupu Brant zaradio je dovoljno novca da priušti sebi
bolji automobil, ali je vitki snajperista usukanih obraza voleo svoju zarđalu,
često lupanu „ladu“, uprkos njenim mnogobrojnim falinkama. Novija vozila
su se isticala i upadala u oči, naročito skupi zapadni automobili, a Fadejev je
voleo da se neprimetno stopi s okruženjem.
Izvukao je dugačku, tešku baterijsku lampu iz pretinca za rukavice,
otvorio vrata i zatim lako zakoračio na tvrdu, smrznutu zemlju. Čitav minut je
stajao u mestu i obasjavao snopom svetlosti put i šumu s obe strane druma.
Njegovom izvežbanom oku je bilo lako da uvidi šta se ovde dogodilo.
Tragovi guma na kolovozu su označavali mesto na kojem su se Brantova
golema vozila naglo zaustavila. Prazne čaure metaka su svetlucale pod
bleštavim svetlom baterijske lampe, napola zakopane u utabanom snegu
ispod drveća, odakle su Brantovi ljudi otvorili vatru iz zasede.
Fadejev zgađeno frknu. Bilo je aljkavo tako ostaviti čaure da ih neko
pronađe. Pravi profesionalci su se ponosili time što mogu da izvrše ubistvo i
krenu dalje ne ostavljajući za sobom tragove koji bi mogli da ih na bilo koji
način povežu s obavljenim poslom. Međutim, pretpostavljao je da su Brant i
ostali previše žurili da bi pročešljali područje kako treba.
Snajperista polako zavrte glavom. Nije mnogo mario za taj novi ugovor
koji je Brant prihvatio. Podstican od strane njihovog tajanstvenog poslodavca,
plećati i sivooki Nemac je neprestano žurio, rizikujući živote svojih ljudi
kako bi postigao brze rezuitate. Fadejev se namrgodi. Ta neprestana žurba
nije bila bezbedna. Nije bila sigurna. Više je voleo stare dane, kada je Grupa
Brant obavljala najveći deo svog izuzetno dobro plaćenog posla diskretno i
bez mnogo halabuke, ovde eliminišući političke disidente, onde kidnapujući i
ubijajući poslovne suparnike.
Okrenuo se u drugom pravcu i primetio duboke brazde u snegu i zemlji,
koje su vodile pravo niz padinu. To je bilo mesto na kojem se terensko vozilo
UAZ survalo u propast. Polomljene grane i komadići pokidanog metala i
smrskanog stakla razbacani po padini oslikavali su trag uništenja koji se
završavao samom rubu strmog jarka.
Fadejev posegnu rukom u automobil i zgrabi pištolj sa sedišta, teški stari
„tokarev“ kalibra 7.62 milimetra. Premda je više voleo ubijanje s distance,
pištolj je predstavljao bolji izbor za nošenje niz tu padinu. Bio je mnogo
zgodniji za upotrebu iz blizine od njegove puške „dragunov SVD“ i znatno
podesniji za dokusurivanje ranjenika - što je bilo najviše što će učiniti pod
ovim okolnostima. Gurnuo je „tokarev“ u džep snežnobele kamuflažne jakne.
Isprva polako, a zatim sa sve većim samopouzdanjem, Fadejev je počeo
da se spušta niz padinu, birajući put između drveća sve dok se nije približio
ivici jaruge. Tu nakratko zastade, izvuče „tokarev“ iz džepa jakne i krenu
napred s baterijskom lampom u jednoj i pištoljem na gotovs u drugoj šaci.
Oprezno se zagleda nadole u jarugu.
Olupina terenskog vozila ležala je na boku otprilike desetak metara niže,
nagnuta pod neobičnim uglom i okružena gomilom krupnog kamenja.
Izlomljene mladice i zdrobljeno žbunje pokazivali su kuda je vozilo srljalo
niz jarugu pre nego što se konačno zakucalo u te stene oštrih ivica. Snop
svetlosti baterijske lampe obasja više od desetak rupa od metaka u pokidanoj
i izlupanoj šasiji vozila. Nekoliko krhotina stakla još je stajalo u okvirima
prozora, ali su inače oni bili tek mračni otvori u uništenu unutrašnjost.
Snajperista uzdahnu.
Spuštanje u ovu jarugu po mraku nije predstavljao posao kojem se
radovao. Imalo je više smisla sačekati osvit zore. Na kraju krajeva, mrtvac u
tom vozilu ionako neće nigde otići, baš kao ni isprave i ostala dokumenta
koja je možda nosio sa sobom. Ali naređenja su naređenja, a Brant ovih dana
nije bio preterano strpljiv niti sklon opraštanju. Ne, bolje da ovaj poslić
obavim što pre, pomisli Fadejev. Tada će, barem, moći da se okrene i vrati u
udobnost svog stana u Moskvi.
 Bilo mu je potrebno nekoliko minuta da stigne do dna.
Obasjavajući baterijskom lampom strmi teren ispred sebe, snajperista je
samouvereno prišao prevrnutom džipu. Popeo se preko stena, spustio u malo
udubljenje a zatim oprezno nagnuo preko strane vozila, iskrivivši vrat kako bi
gvirnuo unutra.
Oči mu se razrogačiše.
Unutra nije bilo nikoga. Sigurnosni pojas je landarao na vozačevom
sedištu. Što je značilo...
Ukipio se kad je osetio da mu se ledena cev pištolja zabi u donji deo
leđa.
„Baci oružje“, zapovedi mu strogi glas.
Snajperista ga posluša. „Tokarev“ zazveketa po kamenju.
„Odlično“, reče hladno glas. „A sad, ratosiljaj se baterijske lampe.“
Fadejev ponovo učini kako mu je naređeno, i dalje potpuno zabezeknut
svojim neuspehom. Nijedan neprijatelj nikada nije uspeo da ga iznenadi. On
je oduvek bio lovac, nikada lovina. Baterijska lampa pade na zemlju kraj
njegovih stopala i otkotrlja se u stranu. Zatim se zaustavi, osvetljavajući
zbrku kamenja i rastinja ispred njega. Fadejev proguta knedlu. Usta mu se
sasvim osušiše.
„Odlično“, reče glas s prizvukom suvoparnog humora. „Možda ćeš ipak
doživeti sutrašnji dan, na kraju krajeva.“
„Šta želiš od mene?“, zapita Fadejev.
„Mnogo toga“, reče mu ravnodušno muškarac iza njegovih leđa.
„Započećemo s nekoliko osnovnih pitanja na koja nije teško odgovoriti.
Međutim, upamti da je ovo igra s dva veoma prosta pravila. Pravilo broj
jedan: ukoliko mi kažeš istinu, neću te ubiti. Pravilo broj dva: slaži me i
oduvaću ti kičmu pravo kroz grlo. Da li je to jasno?“
Fadejev nervozno klimnu glavom. „Da, vrlo jasno“, zamuca. „Odlično“,
reče mu čovek. Cev pištolja mu se zabi još jače u potiljak. „Onda, hajde da
počnemo...“

GENERALŠTAB PROTIVVAZDUŠNE ODBRANE, KIJEV

 Duboko u komandnom bunkeru ispod zgrade Ministarstva odbrane, oficiri
s višim činovima zaduženi za odbranu Ukrajine od vazdušnih i raketnih
napada sedeli su oko stola u obliku potkovice i pomno slušali dok ih je
sredovečni pukovnik izveštavao o najnovijim događajima. Oni su zajedno
zapovedali nizom divizija lovačkih aviona MiG-29 i SU-27, baterijama
dalekometnih projektila zemlja-vazduh i radarima za rano upozoravanje.
„Imamo dokaze o povećanoj aktivnosti u bazama lovačkih aviona u
blizini naših granica", reče ozbiljno govornik. „Presreli smo komunikaciju
letelica i odgovore kontrolora leta na zemlji, koji pokazuju da se nove
vazduhoplovne regimente razmeštaju po aerodromima u okolini Brijanska,
Kurska, Rostova i ostalih većih gradova.“
Jedan od prisutnih oficira naže se napred. „Ali ta komunikacija ne
upućuje nužno na bilo kakve zaključke?“, upita oštro.
„Ne, gospodine“, priznao je govornik. „Ali u nekoliko slučajeva
prisluškivali smo i čuli da se piloti novih vazduhoplovnih jedinica
identifikuju i traže dozvole za sletanje u tim vojnim bazama. Kontrolori leta
su ih svaki put strogo opominjali da obustave radio-komunikciju i da slede
vizualna uputstva koja su dobili ranije, pre napuštanja mirnodopskih baza.“
„To svakako mnogo govori“, reče sumorno drugi general-major
protivvazdušne odbrane. Zapovedao je regimentom aviona MiG-29,
stacioniranom nedaleko od Kijeva. „Nijedan komandant s trunkom zdravog
razuma ne bi zatražio od svojih pilota da lete u novu bazu sa zabranom radio-
komunikacije samo radi vežbanja. Svakako ne zimi! Osim ako neće da izgubi
letelice i pilote u nesrećama koje bi se lako mogle izbeći. Zbog čega bi Rusi
radili tako nešto osim ako ne žele da sakriju svoje kretanje od nas?“
Pukovnik koji je podnosio izveštaj klimnu glavom. „Da, gospodine. U stvari,
sva ruska radio-komunikacija drastično je opala u poslednja dvadeset četiri
časa, i to ne samo vazduhoplovnih jedinica... već i kopnenih i raketnih
oružanih snaga.“
Okupljeni oficiri se namrštiše. Zabrana radio-komunikacije bila je mera
bezbednosti koja se ponekad primenjivala da se sakrije grupisanje vojske
koja se priprema za napad. U mirnodopskim uslovima, bilo je brže, lakše i
bezbednije da vazduhoplovne, tenkovske, artiljerijske i pešadijske jedinice
komuniciraju međusobno i sa svojim generalštabovima korišćenjem radio-
signala.
 „Postoje li bilo kakvi drugi znaci mogućeg predstojećeg napada?“, upita
mirno zapovednik jednog od raketnih postrojenja.
„U blizini naših granica ima znatno više ruskih izviđačkih letelica nego
ranije“, odgovori pukovnik. „U nekoliko navrata ‘slučajno’ su ušli u naš
vazdušni prostor - ponekad i po čitavih 20-30 kilometara."
„Iskušavaju nas“, reče otvoreno jedan general bikovskog vrata. Taj
pedesetogodišnjak je zapovedao glavnim radarskim postrojenjem, smeštenim
nedaleko od grada Konotopa u istočnoj Ukrajini. „Isprobavaju našu odbranu
kako bi procenili našu sposobnost detekcije i brzinu s kojom možemo da
odreagujemo na prelazak neprijateljskih letelica na našu teritoriju. Po svemu
sudeći, elektronske izviđačke letelice lete u blizini tokom tih ‘slučajnih’
prodora u naš vazdušni prostor, nadzirući naše radarske frekvencije,
komunikacije i obrasce presretanja.“
Zatim se okrete prema čelu stola, gde je sedeo sedokosi glavni
komandant protivvazdušne odbrane, general-pukovnik Rustern Lisenko.
General je spuštene glave pažljivo proučavao beleške koje je pripremilo
njegovo osoblje i očigledno slušao njihovu raspravu. „Šta vi mislite,
generale?"
Lisenko ne reče ništa.
„Generale?“
Oficir koji je sedeo blizu Lisenka posegnu rukom i nežno dodirnu ga po
ramenu. Glava sedokosog čoveka srušila se na beleške. Pramenovi kose su
mu ispadali otkrivajući crveni osip na koži glave. General poče snažno da
drhti, očevidno potresan jakom groznicom.
Prostorijom se prolomiše preneraženi uzvici.
Pukovnik koji je dotakao Lisenka užasnuto se zagleda u svoju šaku.
Potom zgrabi slušalicu najbližeg telefona. „Spojite me sa kliničkim centrom!
Hitno je!“

Sat vremena kasnije, niski i neugledni kapetan protivvazdušne odbrane

stajao je kraj prozora svoje kancelarije. Pogledao je ka unutrašnjem dvorištu
ministarstva, posmatrajući uspaničenu aktivnost ispod sebe s izrazom čistog
zadovoljstva. Lekari i medicinski tehničari u zaštitnim odelima bili su zauzeti
uvođenjem u kola Hitne pomoći dugačke kolone zabrinutih generala. Toliko
vojskovođa i političara se razbolelo tokom protekle nedelje da niko u Kijevu
nije želeo da rizikuje. Svi oficiri koji su bili na vojnoj konferenciji sprovedeni
su u strog karantin.
Kapetan se nasmeši. Pre tri dana sasuo je sadržaj staklene epruvete u
Lisenkov svakodnevni doručak, činiju slatke kaše. Rezultat tog jednostavnog
čina prevazišao je njegova očekivanja. Ukrajinska protivvazdušna odbrana
upravo je obezglavljena, lišena najviših i najiskusnijih oficira u najgorem
mogućem trenutku.
Kapetan, Ukrajinac po državljanstvu ali Rus po narodnosti i odanosti,
okrete se od prozora i podiže slušalicu telefona. Ukuca tajni broj koji je
dobio nedeljama ranije.
„Da?“, reče miran glas.
„Ovde Ribakov“, reče opušteno kapetan. „Imam dobre vesti.“

KREMLJ

Ruski predsednik Viktor Dudarev zagleda se preko stola u zdepastog

sedokosog muškarca koji je stajao pred njim. Namršti se. „Kastilja
organizuje sastanak zemalja saveznica Sjedinjenih Američkih Država kako bi
prodiskutovali o načinima da nam se suprotstave? Tajni sastanak? Jesi li
siguran u to?“
Aleksej Ivanov mirno klimnu glavom. „Izveštaj naše krtice u Beloj kući je
veoma detaljan. A pouzdani izvori u vladama pozvanih država potvrdili su
njen izveštaj.“
„Kada?“
„Za manje od dva dana“, odgovori šef Trinaeste direkcije.
Dudarev odgurnu stolicu od stola i ustade, a zatim priđe prozoru svoje
kancelarije. Na trenutak je samo stajao i piljio u osvetljeno dvorište. Potom
se okrete prema Ivanovu. „Koliko znaju Amerikanci?“
„Nedovoljno", uveri ga Ivanov. „Trenutno imaju samo glasine i
spekulacije.“ Slegnu ramenima. „Međutim, znamo da kopaju još očajnije
nego ranije u potrazi za odgovorima koji im nedostaju.“
Ruski predsednik klimnu glavom. Na licu mu se pojavi natmuren izraz.
„Tvoj kurir s odgovarajućom verzijom Hidre je pristigao u Sjedinjene
Države?“
„Jeste“, potvrdi Ivanov. „Trenutno se nalazi u Njujorku, na putu ka
Vašingtonu.“
„Izvrsno.“ Dudarev se ponovo okrenu prozoru. Njegov izvitopereni odraz
na staklu mu uzvrati pogled. Namršti se još više. „Kontaktiraj s našom
krticom. Želim da Kastilja bude uklonjen što je pre moguće. Želim da bude
mrtav ili na samrti pre nego što mu pođe za rukom da održi taj tajni sastanak
s američkim saveznicima.“ Okrenu se Ivanovu. „Da li je to jasno?“
„Jeste“, uveri ga mirno ovaj. „Biće učinjeno.“
 40

21. FEBRUAR
AMBASADA SJEDINJENIH AMERIČKIH DRŽAVA, BERLIN

Rendi Rasel se odjednom ukočila dok joj je talas bola strujao telom.
Nekoliko strašnih sekundi bol je bio tako jak da joj se činilo da se soba za
konferencije na trećem spratu okreće oko nje. Čelo joj je istovremeno bilo
vrelo i ledeno. Polako je izdahnula kroz stegnute zube i na silu se opustila.
Bol se polako povuče.
„Pecka malčice, zar ne?“, reče razdragano lekar ambasade, pažljivo
pregledajući posekotinu koju je upravo zašio.
„Ako pod tim ’malčice’ misliš ’pakleno’, onda - da, stvarno pecka“,
odreza mu Rendi.
Doktor slegnu ramenima i okrenu se kako bi spakovao svoju medicinsku
opremu. „Da je po mome, gospođice Rasel, ovaj razgovor bismo vodili na
odeljenju prve pomoći u bolnici“, reče joj mirno. „Imate dovoljno posekotina,
ogrebotina i omanjih opekotina za tri muškarca, a kamoli za jednu mladu
ženu.“
Rendi zaškilji u njega. „Jesu li povrede ozbiljne?“, upita direktno.
„Same po sebi? Nisu“, priznao je lekar oklevajući, a zatim ponovo
slegnuo ramenima. „Međutim, ako usporite dovoljno dugo da vaše telo shvati
koliko je gadno povređeno, poželećete da mirno ležite u finom, mekanom
bolničkom krevetu, prikačeni na infuziju s najboljim analgeticima koji se
mogu pronaći na tržištu.“
„Znači, fora je u tome da ne usporavam“, reče Rendi i nasmeši se
vragolasto. „E pa, doktore, mislim da mi to neće predstavljati problem. Nikad
nisam volela da sedim i dangubim."
Doktor frknu kroz nos. Potom zavrte glavom, prihvatajući poraz. Stavio je
neveliku bočicu na sto ispred nje. „Slušajte, gospođice Rasel, ukoliko bol
ikada pređe taj vaš poprilično visok prag tolerancije, obećajte mi da ćete
uzeti dve ove pilule. Pomoći će vam da ga lakše podnesete.“
Rendi pogleda u bočicu, a potom u doktora. „Kakve su nuspojave?“
„Minimalne“, odgovori on uz kratak osmeh. „Ništa osim blage
pospanosti.“ Na kraju se našalio: „Ali bi trebalo da pripazite kada rukujete
teškom mašinerijom i atomskim oružjem, hvatate loše momke i do temelja
spaljujete skupocene kuće.“
„Imaću to na umu“, reče mu mirno Rendi.
Pošto je doktor otišao, zavrljačila je bočicu analgetika u najbližu kantu za
đubre. Potom su pridiže sa stolice i othrama do mesta na kojem je Kurt
Benet, šef specijalnog tima tehničara poslatih iz Lenglija, pokušavao da zarije
nos dublje u bezbednu komunikacionu mrežu Vulfa Renkea. Niski, nervozni
muškarac koristio je kombinaciju prvog broja telefona koji je iskopao još
njen tim za prismotru - broj registrovan u Švajcarskoj - i ostalih brojeva
preuzetih iz memorije sprženog i pocrnelog mobilnog telefona, koji je Rendi
uzela iz Keslerove kuće nekoliko sati ranije.
Rendi se nagnu preko Benetovog ramena. Monitor računara pred
njegovim licem bio je ispunjen nečim što je njenom nestručnom oku ličilo na
papazjaniju nasumičnih brojeva i simbola. Pojedini brojevi i simboli bili su
povezani punim linijama, a drugi nizom tačkica. Neki su usamljeno stajali sa
strane. „Kako ti ide?“, upita ga mirno.
Analitičar Centralne obaveštajne agencije pogleda je preko ramena. Oči
mu behu zakrvavljene, ali su i dalje svetlucale iza debelih stakala naočara sa
žičanim okvirom. „Ima napretka“, reče. „Ali, ko god da je napravio ovu
mrežu odista je veoma dobar. U pitanju je izvanredno komplikovana mreža
različitih telefonskih brojeva, s mnoštvom ugrađenih ćorsokaka. Ipak,
počinjem da uviđam određene obrasce."
„I?“
„Za sada sam uspeo da identifikujem brojeve koji pripadaju računima
registrovanim u nekoliko različitih država“, reče joj Benet. „Švajcarskoj,
Rusiji, Nemačkoj i Italiji - za početak."
Rendi se namrgodi. „Možeš li da povežeš bilo koji od njih s Renkeom?“
„Još uvek ne“, odgovori joj stručnjak Centralne obaveštajne službe.
„Većina tih računa mi izgleda lažno. U suštini, podozrevam da su ti računi
neka vrsta elektronskog ekvivalenta poštanskih fahova, koji se mogu
iznajmiti korišćenjem lažnog imena i falsifikovanih dokumenata.“
„Dođavola.“
„Ali, nije sve izgubljeno“, razuveri je Benet. Podiže jednu obrvu.
„Recimo da pronađeš jedan stvarni poštanski fah. Šta bi uradila?“
„Stavila bih pod prismotru svaku osobu koja dođe da pokupi poštu iz
njega“, odgovori Rendi. „I nadzirala bih svaku poštu prosleđenu iz njega.“
„Tačno tako“, nasmeši se široko tehničar Centralne obaveštajne agencije.
„E, isto to možemo da učinimo elektronskim putem. Kada pozivi budu
prosleđeni s tih različitih telefonskih brojeva, moći ćemo da im uđemo u trag
i pratimo ih sve do sledećeg niza brojeva, i tako dalje.“
„Koliko će ti vremena biti potrebno da stigneš do važnih brojeva?“, upita
ga mirno Rendi. „Onih povezanih s pravim telefonima?“
„To je teško proceniti“, odgovori on i slegnu ramenima. „Možda još svega
nekoliko časova. Možda čak i nekoliko dana. To umnogome zavisi od
količine saobraćaja kroz ovu bezbednosnu mrežu. Pošto smo sada u njenom
spoljašnjem sloju, što više poziva loši momci obave koristeći svoj sistem, to
ćemo više informacija prikupiti.“
Rendi klimnu glavom. „Onda nastavi, Kurte“, reče mu turobno. „Moram
da saznam gde se Renke krije što je pre moguće.“
Potom se okrenu, ugledavši kako druga službenica Centralne obaveštajne
agencije žurno ulazi u sobu za sastanke. „Da?“
„Iz Lenglija nam javljaju da misle da znaju ko je poslednji čovek kojeg si
ubila u Keslerovoj kući“, reče joj užurbano druga žena. „Onaj sprženi pasoš
koji si uzela je definitivno lažan, ali su uspeli da uporede ono što je ostalo od
fotografije s jednom koju smo imali u arhivama.“ „Pokaži mi“, viknu Rendi.
Uze poruku sa oznakom STROGO POVERLJIVO, poslatu iz glavnog štaba
Centralne obaveštajne agencije u Lengliju. Na vrhu stranice bila je skenirana
stara crno-bela fotografija na kojoj se video tamnokosi muškarac mršavog
lica. Bio je obučen u vojničku uniformu, oficirsku jaknu Istočne Nemačke sa
četiri dijamanta - oznakom kapetanskog čina - na epoletama. Uporedila je tu
fotografiju s likom u crno obučenog napadača, koji je pokušao da je ubije pre
svega nekoliko časova. Zatim kruto klimnu glavom. Bio je to isti čovek.
Pogledala je tekst poruke. „Gerhard Lange“, pročita naglas. „Bivši
kapetan u istočnonemačkom Ministarstvu državne bezbednosti. Posle pada
Nemačke Demokratske Republike, vlada u Bonu ga je pritvorila zbog
povezanosti s nekoliko političkih ubistava u Lajpcigu, Drezdenu i istočnom
Berlinu. Ubrzo posle hapšenja oslobođen je zbog nedostatka dokaza. Veruje
se da je mesec dana kasnije emigrirao u Srbiju. Govorka se da je radio kao
savetnik za unutrašnju bezbednost režima Slobodana Miloševiča u periodu
1990-1994, pre nego što je ponovo emigrirao, ovog puta u Rusiju. U dosijeu
nema dodatnih informacija.“
„Gle, gle, gle“, promrmlja Rendi. „Izgleda da naš dobri doktor Renke voli
da sarađuje sa svojim zemljacima. Pitam se koliko je drugih bivših gorila
Štazija spremno da dotrči na njegov mig.“

KELN

Bernhard Hajhler sedeo je tupo za svojim radnim stolom u sedištu

nemačke Savezne kancelariji za zaštitu ustava, skraćeno BfV. Zurio je u hitne
izveštaje iz Berlina koji su lako mogli da dovedu do njegove propasti. Zaječa
glasno a zatim naprasno zaćuta, bojeći se koliko bi daleko zvuk mogao da
dopre u ovoj neobično utihnuloj zgradi.
U tri sata izjutra, kancelarije BfV bile su skoro sasvim napuštene, izuzev
malobrojne noćne smene kontraobaveštajnih oficira i kancelarijskih
službenika. Njegovo prisustvo u ovo doba nesumnjivo će izazvati čuđenje i
zlobne komentare, pogotovo njegovih potčinjenih u Sekciji V. Hajhler je bio
naširoko poznat kao čovek koji obožava rutinu i prezire velike predstave radi
sticanja poena. Zato će njegova odluka da ostane prekovremeno u kancelariji
da bi nadgledao razvoj situacije u vezi s jučerašnjim masakrom u Berlinu
mnogim kolegama izgledati kao dokaz da on želi unapređenje.
Niko neće ni sanjati zašto Hajhler želi da ostane i pročita poverljive
izveštaje policije pre svih ostalih u nemačkoj kontraobaveštajnoj službi.
Ponovo ih iščita, i dalje u neverici. Ekipe policijskih forenzičara uspele
su da oružje upotrebljeno prilikom ubistva agenata Centralne obaveštajne
službe povežu s onim pronađenim u spaljenoj kući visokog zvaničnika
Bundeskriminalamta i oko nje, uz šest leševa. Hajhler proguta knedlu,
potiskujući gorak ukus žuči u ustima. U kakvu se to đavolsku zaveru
upetljao?
Njegov službeni telefon iznenada zacvrkuta, zastrašujuće glasno u
neprirodnoj tišini kancelarije. Prepadnut, Hajhler podiže slušalicu. „Da? Šta
je bilo?“
„Poziv za vas iz Amerike, her Hajhler“, reče mu operater. „Od her
Endrjua Koutsa, višeg pomoćnika direktora Centralne obaveštajne agencije.
Želi da razgovara sa visokim oficirom Sekcije V.“
„Poveži ga“, odbrusi Hajhler, dok su mu ruke drhtale. „Halo?“
„Bernharde?“, reče mu poznati glas u uvo. Kouts je bio oficir za vezu
između Centralne obaveštajne agencije i niza nemačkih obaveštajnih službi.
On i Hajhler su se relativno često sastajali da bi razmenjivali informacije.
„Čoveče, ala mi je drago što si još tu! Slušaj, želeo sam da te obavestim o
tome kako napreduje naša istraga i da ti kažem da imamo neke dobre vesti.
Naša operativka je preživela tu prokletu zasedu u Berlinu. I ne samo to, već
smo poprilično sigurni u to da je uspela da se dočepa kojekakvih ključnih
dokaza koji će nas odvesti pravo do gadova koji su naredili napad...“ Hajhler
je sa rastućim užasom slušao kako mu kolega iz Centralne obaveštajne
službe razbija u paramparčad sve nade koji je gajio da će lako uspeti da
izbegne omču izdaje koja mu je bila čvrsto stegnuta oko vrata. Nekako mu je
pošlo za rukom da dovrši dugotrajan razgovor, a da nijedanput ne zavrišti.
Pošto je Amerikanac napokon prekinuo vezu, Hajhler je nekoliko minuta
sedeo i buljio u prazno.
Potom, polako i nevoljno, Hajhler još jedanput podiže telefonsku
slušalicu dok su mu ruke drhtale jače no ikad. Ukoliko Amerikanci zarobe
odgovorne za pokolj njihovih agenata u Berlinu, nema sumnje da će ih dokazi
uputiti pravo na BfV - na njega. Još jednom, pomisli očajno, nemam izbora.
Apsolutno nikakvog izbora.
 41

MOSKVA

Konstantin Malković je mirno sedeo za trpezarijskim stolom u svom

luksuznom apartmanu, smeštenom na najvišem spratu građevine koja je
nadvisivala finansijsku četvrt Kitaj gorod. Ispijao je poslednje gutljaje
jutarnjeg čaja dok je pregledao izveštaje o kupovinama i prodajama koje su
tokom noći obavili njegovi berzanski mešetari u Sjedinjenim Državama i
Aziji. Prvi put u proteklih nekoliko dana milijarder srpskog porekla mogao je
da se posveti rutinskim poslovima svog ogromnog poslovnog carstva. Brant
je čvrsto držao dvoje Amerikanaca - Smita i Devinovu - a vesti koje su
kasno sinoć pristigle iz Berlina takođe su bile izuzetno zadovoljavajuće.
Hidra je ponovo bila potpuno bezbedna.
Jedan od njegovih poslužitelja se nečujno pojavi, noseći telefon u ruci.
„Gospodin Titov vas traži, gospodine.“
Malković donekle iznervirano podiže pogled. Zadužio je Titova da
upravlja kancelarijom u Moskvi u njegovom odsustvu. Šta je bilo toliko
važno da nije moglo da sačeka njegov skori povratak u Paškovljevu kuću?
Malković uze telefon od poslužitelja. „Dakle, Kirile?“, upita. „U čemu je
problem?“
„Primili smo imejl poruku naslovljenu na vas lično, gospodine“, reče mu
Titov. „Označena je kao hitna. Pomislio sam da bi trebalo da znate za to.“
Malković s teškom mukom potisnu razdraženost. Poput mnogobrojnih Rusa
stasalih pod starim sovjetskim sistemom, Titov je imao određenih poteškoća
da dela na vlastitu inicijativu, bez izričitih naređenja od svojih nadređenih.
„Dobro“, uzdahnu Malković. „Pročitaj mi tu imejl poruku.“
„Nažalost, ne mogu, gospodine“, reče mu oprezno Titov. „Čini se da je
šifrovana pomoću programa za enkripciju SUVEREN.“
 Malković se namršti. Sistem za šifrovanje SUVEREN bio je rezervisan
samo za najpipaviju komunikaciju, uključujući njegove najtajnije i
najilegalnije poslovne poduhvate. Samo su Malković i šačica njegovih
najpoverljivijih saradnika umeli da dešifruju te poruke. „Shvatam“, reče
posle kratke pauze. „Ispravno si postupio što si mi skrenuo pažnju na tu
poruku. Lično ću se pobrinuti za to.“
Pošto je prekinuo vezu, milijarder ustade od stola i vrati se u radnu sobu.
Otkuca nešto po tastaturi računara i provuče imejl poruku kroz program za
dešifrovanje. Bio je to izbezumljen izveštaj od jednog od vrhunskih
operativaca u Nemačkoj, čoveka koji je kontrolisao Malkovićeve lutke i
špijune u nekoliko najvažnijih ministarstava te države.
Malković pročita poruku sa sve većom panikom. Ekipa unajmljenih ubica
koju je Brant poslao u Berlin bila je uništena. Da sve bude još gore, taj tip po
imenu Lange i njegovi ljudi nisu uspeli da izvrše svoju glavnu misiju.
Amerikanci su i dalje bili na Renkeovom tragu, i to još bliže nego ranije.
Hidra je sada bila u daleko većoj opasnosti nego ikada pre.
Milijarder hladno razmisli o mogućoj reakciji ruskog predsednika na ove
vesti. Namršti se. Pretnje Viktora Dudareva su bile sasvim jasne. Mogu li se
detalji neuspeha sakriti od njega? Vođa Ruske Federacije imao je sopstvene
izvore informacija, a na ovaj ili onaj način uskoro će saznati za ovu
katastrofu. Kada se to desi, za Malkovića bi bilo glupo da se pouzda u
sposobnost obuzdavanja Viktora Dudareva. Njegova vojska marširala je
prema blaženo nesvesnim neprijateljima i previše toga bilo je na kocki da bi
tek tako oprostio neuspeh.
I dalje se mršteći, Malković obrisa prokletu poruku i isključi kompjuter.
Još izvesno vreme je sedeo i neraspoloženo buljio u crni ekran, muljajući po
glavi šta mu valja činiti. Hidra se još može spasti, znao je to, ali posao bi
bilo najbolje odraditi lično - i to što dalje od domašaja Viktora Dudareva.
Pošto je konačno doneo odluku, Malković naprasno odgurnu stolicu od
stola i priđe sefu u zidu, skrivenom iza vekovima stare ikone Svetog
arhanđela Mihajla. Otključana dodirom prstiju po digitalnom skeneru, teška
metalna vratašca se otvoriše i otkriše asortiman cedeova, fascikli s
fotografijama i omalenu kutiju prepunu audio-traka s krišom snimljenim
razgovorima. Ti materijali dokumentovali su Malkovićevo tajno poslovanje s
Kremljom. Takođe, sadržali su detaljan opis svega što je znao o ruskim
vojnim planovima.
Milijarder hitro poče da prebacuje sadržaj sefa u akten-tašnu. Kad bude
bezbedan, van Rusije, moći će da upotrebi te informacije da obnovi
sporazume s Viktorom Dudarevim i iznudi čvrste garancije za svoju ličnu
bezbednost u zamenu za dovršavanje projekta Hidra. Malković se ovlaš
nasmeši, zamišljajući gnev ruskog predsednika kada ga bude ucenio
dojučerašnji saveznik. Potom nehajno slegnu ramenima. Na svu sreću,
Dudarev je, poput njega samog, u suštini bio hladni realista. Njihovo
savezništvo se nikada nije u potpunosti oslanjalo na međusobno poverenje.

NEDALEKO OD MOSKVE

Džon Smit se davio, tonući sve dublje u vodu beskrajnog crnog jezera.
Pluća su mu gorela, napinjući se pod sve jačim pritiskom dok se tumbao sve
niže u mračne dubine. Migoljio se u očajničkom pokušaju da se iskobelja
natrag na površinu. Potom užasnuto shvati da su mu ruke i noge zamrznute,
potpuno nepokretne. Priklješten i bespomoćan, padao je sve brže naglavačke
u ništavilo. Nije bilo bekstva.
„Budi se, pukovniče!“, začu iznenada hrapavi glas.
Smit zadrhta i usisa vazduh kroz zube, povrativši svest kada ga još jedna
kofa puna ledene vode pljusnu pravo u lice. Zakašlja se žestoko, a zatim
presamiti od bola. Svaki nervni završetak u telu je urlao od bola. Oprezno,
natera sebe da otvori oči.
Ležao je na boku u lokvi ledene vode. Ruke vezane iza leđa uopšte nije
osećao. Kao ni stopala; noge su mu bile svezane oko članaka. Grubi, izlizani
kameni pod se protezao i nestajao u sveprožimajućoj tmini. Ništa što je video
nije imalo nikakvog smisla. Gde je? Šta mu se dogodilo, dođavola? U blizini
je začuo nešto što je zvučalo kao tiho žensko ječanje. Polako, štrecajući se
nekontrolisano od bola koji mu je zadavao svaki pokret, Džon okrenu glavu
kako bi pogledao naviše.
Visoki plavokosi muškarac stajao je i gledao ga s odobravajućim izrazom
u sivim očima. Nekoliko trenutaka ga je proučavao u tišini, a onda kimnu
glavom s okrutnim zadovoljstvom. „Budući da ste se osvestili, pukovniče,
možemo da počnemo sve ispočetka.“
Neželjena sećanja pohrliše natrag, pokuljavši u Smitov um zamagljen
bolom poput nabujale reke koja pred sobom ruši oslabljenu branu. Sivooki
muškarac se zvao Erik Brant. Fiona Devin i on su bili njegovi zarobljenici.
Dovukli su ih u ovaj memljivi podrum nedugo posle zasede u kojoj je ubijen
Oleg Kirov.
Podrum se nalazio ispod razvalina crkve ruskog pravoslavnog manastira,
koji su boljševici zatvorili posle Oktobarske revolucije 1917. godine. Džon
se priseti da je video na stotine rupa od metaka u zidovima i čuo kako visoki
Nemac objašnjava, sa crnim humorom u glasu, kako je ovu prostoriju
koristila Staljinova tajna policija, NKVD, kao mesto pogubljenja političkih
zatvorenika tokom jedne od brutalnih čistki suludog ruskog diktatora. Danas
su imanje manastira i njegove građevine, odnosno ono što je ostalo od njih,
bili potpuno napušteni, a okolna šuma ih je polako gutala.
Otkako su ih ovde doveli, stravični sati prolazili su u beskrajnom nizu
mučenja dok su ih Brant i dvojica njegovih pomagača surovih lica na smenu
ispitivali. Svako pitanje koje su im postavili bilo je propraćeno bolom
nanešenim kratkim, oštrim udarcem u rebra, glavu, po licu i elektrošokovima.
U kratkim razmacima između ispitivanja, Džona i Fionu su potapali u ledenu
vodu, bombardovali vrtoglavim nizovima prodornih zvukova od kojih su
pucale bubne opne i zaslepljivali bleštavim svetlima - sve da bi ih
dezorijentisali i skršili njihov otpor.
Brant ga je pomno posmatrao, svirepo se nasmešio i klimnu glavom
ljudima skrivenim iza Džonovih leđa. „Naš američki prijatelj je spreman.
Pomozite mu da sedne.“
Dva para grubih, žuljevitih ruku zgrabio ga je ispod pazuha, izvukao iz
ledene vode i uspravio. Potom ga staviše natrag na stolicu i ponovo mu
obmotaše kožnu traku preko grudi, vezavši ga za drveni okvir oštrih ivica.
Traka se nemilosrdno stegnu.
Džon stisnu zube i baci pogled ulevo.
Fiona Devin je sedela na stolici pored. Ruke i noge su joj takođe bile
vezane. Glava joj se slabašno klatila na grudima. Krv joj je iz usta curkala
niz bradu.
„Poput vas, i gospođica Devin je bila... nevoljna da sarađuje“, reče Brant.
Osmeh bez trunke humora mu se pojavi na licu a zatim smesta iščeznu ne
ostavivši nikakav trag na njegovim usnama ili u očima. „Ali, ja sam čovek
sklon praštanju, pa ću vam pružiti još jednu šansu da poštedite sebe daljeg
bespotrebnog bola.“
Zatim oštro preko ramena izdade naređenje jednom od svojih ljudi.
„Gospođica Devin izgleda žedno, Jurij. Daj joj nešto da popije!"
Njegov saradnik, mišićavi tip obrijane glave, poslušno pljusnu kofu punu
ledene vode Fioni u lice. Ona se zagrcnu i zakašlja, nagnuvši se unazad u
jalovom pokušaju da izbegne poplavu ledene vode. Posle nekoliko sekundi,
polako je otvorila oči. Primetivši da je Smit posmatra s očiglednom
zabrinutošću, prisili sebe da se suvo, bolno osmehne. „Ovde je usluga zaista
poprilično grozna. Sledeći put ću izabrati neki drugi smeštaj."
Brant frknu kroz nos. „Veoma duhovito, gospođice Devin." Zatim se
ponovo okrete ka Smitu. „A sada, pukovniče, biću razuman s vama poslednji
put.“ Glas mu postade neumoljiv. „Za koga radite? Za Centralnu obaveštajnu
agenciju? Vojnu obaveštajnu agenciju? Ili neku drugu organizaciju?"
Džon se pripremi za udarac za koji je znao da dolazi. Podiže glavu i
pogleda bivšeg oficira Štazija pravo u oči. „Već sam vam kazao ranije“, reče
iznemoglo, iznenađen koliko nerazgovetno zvuči. „Zovem se potpukovnik
Džon Smit, doktor sam medicinskih nauka, radim na Vojno-medicinskom
institutu za istraživanje infektivnih...“
Ali umesto da ga udari, Brant se okrete i žestoko ošamari Fionu. Glava
joj odskoči unazad. Krv iz nove posekotine u njenim ustima polete u tamu.
Zvuk šamara odjeknu poput pucnja u vlažnoj tišini podruma.
„Ti si mrtav čovek“, zareža Smit kroz stegnute zube, šokiran onim što je
upravo video. Uzaludno pokuša da pokida široku kožnu traku koja ga je
držala vezanog za stolicu.
Brant se krenu natrag prema njemu s prepredenim, zadovoljnim osmehom
na licu. „Oh, pa zar vam to već nisam kazao, pukovniče? Pravila igre su se
promenila. Od ovog trenutka pa nadalje, gospođica Devin će patiti zbog vaših
laži, a ne vi.“ Nemarno slegnu ramenima. „Bol koji bude trpela ide na vašu, a
ne na moju dušu.“
Isuse Hriste, pomisli turobno Smit, dok mu se u glavi vrtelo. Ovaj krupni,
sivooki kurvin sin me je pročitao kao otvorenu knjigu. Smita su i ranije
mučili i vrlo dobro je znao granice sopstvene izdržljivosti. Ali, koliko dugo
će moći da sedi i bespomoćno posmatra kako neka druga osoba pati kako bi
se zadovoljio njegov tvrdoglavi ponos?
„Ne obraćaj pažnju na mene, Džone“, reče mu mirno Fiona pljujući krv.
„Ovo đubre ubiće nas oboje bez obzira na to šta mu kažemo ili ne kažemo...“
Još jedan udarac Brantove nadlanice joj zanese glavu u stanu. „Začepite
gubicu, gospođice Devin!“, odbrusi on ledeno. „Razgovaram s pukovnikom, a
ne s vama. Vi ste imali svoju priliku da mi kažete ono što želim da znam.
Sada je red na njega.“
Smit je pobesneo zbog nemoći da prekine ovu đavolsku igru. Kad bih
samo mogao da se oslobodim, makar i na tren, pomisli očajnički... Ali je
veoma dobro znao da nema nikakve šanse. Takođe, vrlo dobro je znao da je
Fiona u pravu. Oboje će umreti u ovom mračnom, memljivom podrumu, na
mestu koje su već pohodili duhovi stotina drugih ljudi, koje su pobili ljudi
poput Branta i njegovih ubica. Pravo pitanje bilo je da li će uspeti da
zadobiju barem jednu malu poslednju pobedu tako što neće odati zlikovcu
informacije koje je želeo da zna.
Smit nakratko sklopi oči, skupljajući hrabrost da izdrži dugačke, krvave i
bolom ispunjene sate koji su predstojali. Potom otvori oči i pogleda Branta
direktno u oči. „Zovem se potpukovnik Džon Smit, i doktor sam medicinskih
nauka“, ponovi jačim glasom nego što je mislio da može da izvuče.
„Zaposlen sam na Vojno-medicinskom institutu za istraživanje infektivnih
bolesti Sjedinjenih Država...“

Brant se zagleda u vitkog, tamnokosog Amerikanca. Bio je siguran da je

pred slomom. Osetio je to. Međutim, sada je video kako Smitova odlučnost
jača. U međuvremenu, vreme je letelo. Pre ili kasnije, patrola milicije otkriće
pokolj u dači porodice Zakarov. Pronaći će i olupinu izrešetanog UAZ
terenskog vozila u jarugi pored puta. A onda će Aleksej Ivanov početi da
postavlja veoma neugodna pitanja.
Počešao se po vilici. Barem se Fadejev konačno javio u štab Grupe i
izvestio da je vozač definitivno mrtav i da je uzeo njegove isprave. Ako ništa
drugo, pomisli Brant, Ivanovu će to barem malčice otežati da poveže dve
nesreće. Ali samo malčice.
Njegov mobilni odjednom se oglasi.
Mršteći se, Brant izvadi napravu iz džepa pantalona. „Da?“, obrecnu se
razdraženo i krenu prema stepeništu koje je vodilo iz podruma, dalje iz
slušnog polja dvoje zarobljenika. „Šta je bilo?“
„Tvoj čovek Lange je zabrljao“, reče mu ogorčeno Malković. „A mora da
je Centralna obaveštajna agencija dosad već duboko prodrla u našu
komunikacionu mrežu.“
Brant je zapanjeno slušao dok mu je gazda prepričavao šta je saznao o
katastrofi u Berlinu. Lange je mrtav? Ceo tim je pobijen? To jedva da je
izgledalo moguće.
„Sad više nemamo izbora“, reče mu jasno Malković. „Moramo da
premestimo ključne elemente laboratorije za proizvodnju Hidre na novu
lokaciju - bez ikakvog oklevanja. Nameravam da lično nadgledam posao, a
želim da i ti budeš tamo. Ne samo iz bezbednosnih razloga, već i zato da bi
tvoje prisustvo ubedilo profesora Renkea da shvati potrebu za trenutnom
akcijom."
Brant klimnu glavom, razumevši šta Malković zapravo želi - ličnu zaštitu
od bilo kakve opasnosti. Milijarder je bio nasmrt preplašen od onoga što bi
Rusi mogli da mu učine kad saznaju da sva njegova obećanja o operativnoj
bezbednosti Hidre nisu vredela pišljiva boba.
Stegao je vilicu. Malković je bio u pravu što ih se plašio. „Kada
polazimo?“, upita grubo.
„Moj privatni mlaznjak treba da poleti za manje od tri sata“, odgovori mu
Malković. „ Ali najpre želim da obustaviš sve operacije u Moskvi. Pobrini se
da se tvoji ključni ljudi sastanu negde van Rusije. Ratosiljaj se sistema za
komunikaciju. I uništi sva svoja dokumenta, do poslednjeg. Razumeš?“
„Da.“ Brant razmisli šta sve treba da obavi da bi izvršio naređenja i
ponovo klimnu glavom. „To se da uraditi."
„Postaraj se da tako i bude“, reče mu ledeno gazda. „Više neću tolerisati
bilo kakve greške.“ Veza se prekinu.
Brant se okrenu. „Jurij!“, viknu. „Dolazi ovamo!“
Otvoreno radoznao, mišićavi čovek obijane glave priđe bliže. „Da?“
„Imamo nova naređenja“, reče mu odsečno Brant. „Ja se smesta vraćam u
Moskvu. Zatvori radnju ovde, počisti i kreni za mnom čim budeš mogao.“
„Šta da radim s Amerikancima?"
Brant slegnu ramenima. „Beskorisni su. Dokusuri ih.“
 42

Ruku i dalje svezanih iza leđa, Džona i Fionu su sproveli uz stepenice i

izvan podruma. Izbili su među ruševine crkve, četvrtaste kamene građevine
na čijem vrhu su bile razvaline centralne kupole polukružnog oblika. Sivkasta
svetlost sa tmurnog neba prolazila je kroz polomljene prozore i pukotine u
kupoli. Od jarkih fresaka svetaca i scena iz Novog i Starog zaveta, koje su
nekada ukrašavale unutrašnjost, preostale su samo male površine izbledele i
oljuštene boje. Sve ostalo od bilo kakve vrednosti - mermerni oltar, zlatni
baldahin, lusteri i svečnjaci - bilo je odavno opljačkano i odneto.
Brant se okrete na glavnim ulaznim vratima crkve i ironično im salutira.
„Ovde se naši putevi zauvek rastaju, pukovniče. Zbogom. I vama, gospođice
Devin.“ Beli zubi mu blesnuše u polumraku. „Nikada se više nećemo videti."
Džon ne reče ništa. S ravnodušnim izrazom zurio je u plavokosog Nemca.
Nemoj pokazivati strah, reče samom sebi. Nemoj da pružiš tom gadu ni
trunku zadovoljstva. Opazio je da i Fionino povređeno lice izgleda kao da se
dosađuje. Nezainteresovano je okrznula pogledom Branta, kao da on nije
ništa više od obične mušice koja zuji okolo.
Vidno iznerviran njihovim nedostatkom reakcije, sivooki muškarac se
obrnu na peti i ode. Nedugo zatim, začuli su kako motor njegovog „forda
eksplorera" oživljava i kako debele gume vozila škripe po snegu i ledu.
,,Hajde!“, dreknu jedan od dvojice naoružanih ljudi koji su ih još čuvali.
Zatim mahnu svojim pištoljem marke ,,makarov“ prema manjem, lučno
zasvođenom prolazu sa strane crkve. ,,Prolazite!“
Smit ga pogleda, ne trudeći se da sakrije prezir koji je osećao. ,,A ako
odbijemo?“
Revolveraš, muškarac obrijane glave kojeg je Brant nazvao Jurij, nehajno
slegnu ramenima. „Onda ću vas ubiti ovde. Meni je svejedno.“
„Uradi kao što ti čovek kaže“, promrmlja Fiona. „Ako ništa drugo,
kupićemo još malčice vremena. I barem ćemo dobiti priliku da udahnemo
malo svežeg vazduha.“
Džon lagano klimnu glavom. Na kraju krajeva, pružanje otpora na ovom
mestu neće nimalo izmeniti njihovu sudbinu, a možda bi bilo bolje umreti
napolju - pod otvorenim nebom - nego ovde u memljivim kamenim
razvalinama.
Naravno, bilo bi još bolje da ne umremo, pomisli ironično. Džon oprezno
pokuša još jednom da olabavi veze koje su ga sputavale, napinjući i
opuštajući zglobove da bi rastegnuo i olabavio plastičnu uzicu kojom su bili
svezani. Uzdahnu duboko. Bila je to tehnika koja je mogla da upali, ali samo
kada bi na raspolaganju imao deset ili dvanaest sati da rasteže plastičnu
uzicu. Nažalost, vreme koje im je preostalo merilo se minutama u najboljem
slučaju.
,,Polazite!“, viknu ponovo revolveraš. Njegov kolega, niži čovek oštre i
ćubaste smeđe kose, podbode ih otpozadi cevkom svoje automatske puške.
Njih dvoje se isteturaše kroz omalena vrata, spustiše niz nekoliko
naprslih kamenih stepenika i krenuše preko jalove zemlje prekrivene snegom.
Teren je najvećma bio obrastao korovom, vukodražicom i omalenim
mladicama drveća. Nekoliko stazica je zavijalo i nestajalo među starim,
čvornovatim drvećem, vodeći prema tamnijim gomilama izlomljenog kamena
- svemu što beše ostalo od nevelike bolnice, škole, zajedničke trpezarije,
monaških ćelija i drugih manastirskih kuća. S druge strane tih razvalina videli
su se ostaci masivnog kamenog zida.
Brantovi ljudi ih poteraše niz putić koji je zavijao ulevo kroz otvorenu
kapiju u manastirskom zidu ka malom, podjednako zapostavljenom i u korov
obraslom groblju. Mnogi nadgrobni spomenici bili su srušeni i ležali su
napola u snegu. Drugi su bili izrešetani mecima, najverovatnije iz vremena
kada su se eksadroni smrti NKVD-a ovde zabavljali u slobodno vreme. Sve
nadgrobne ploče bile su zarasle u bokore visoke mrtve trave i korova.
Na suprotnoj strani groblja, Džon ugleda plitku jamu koju su monasi
nekada verovatno upotrebljavali za spaljivanje đubreta. Na obodu jame bili
su postavljeni kanisteri s benzinom i hrpa prljavih krpa natopljenih uljem.
Smit naprasno stade i ukopa se u mestu. Njihova sudbina bila je izvesna.
Nateraće ih da uđu u jamu, ubiti ih i njihova tela politi benzinom i zapaliti.
Negde iza njegovih leđa dopiralo je mrmljanje dvojice revolveraša.
Sudeći po jačini zvuka, zaostali su nekoliko metara iza svojih zatočenika.
Smit napravi grimasu. Ponestajalo im je vremena i opcija. A pošto će
ionako poginuti, bolje da poginu boreći se. Utom je začuo kako Fiona
usisava vazduh kroz zube i shvatio da i ona gleda jamu i kanistere sa
benzinom.
Džon je pogleda postranice. „Jesi li sa mnom?“, upita je šapatom, blago
trznuvši glavu prema Brantovim ubicama koje su im prilazile.
U očima su joj blistale suze. Međutim, podignula je bradu i hrabro
klimnula glavom. ,,Do samog kraja, pukovniče.“ Onda joj je nekako pošlo za
rukom da se nasmeši.
Smit joj uzvrati osmeh. ,,To je pravi duh. Hajde da vidimo možemo li da
ih namamimo da nam priđu. Ti preuzmi tipa s leve strane. Ja ću se pobrinuti
za onog sa desne“, promrmlja šapatom. „Sapleti svoga ako ikako možeš. Ako
ne možeš, onda ga udari iz sve snage i nastavi da udaraš. Važi?“
Fiona ponovo klimnu glavom.
„Bez priče!“, prasnu ćelavac. „Nastavite da hodate!“
Smit odbi da se pokrene. Stajao je u mestu leđima okrenut dvojici
revolveraša, čekajući. Podišli su ga žmarci dok je iščekivao iznenadni udar
metka. Samo priđite malčice bliže, pomisli smrknuto. Samo malčice.
Začuo je škripanje đonova po snegu, korake koji se približavaju. Napeo
je mišiće, spremajući se da reaguje. Senka mu je pala preko ramena.
Sad!
Džon se munjevito okrete oko svoje ose i zamahnu desnom nogom u
udarcu brzom poput munje. Krajičkom oka je video da Fiona radi isto to.
U prazno.
Mora da su Brantovi ljudi očekivali njihov poslednji očajnički pokušaj
bekstva. S prezrivom lakoćom izbegoše udarce upućene u njihovom pravcu.
Obojica hitro ustuknuše van njihovog domašaja, svirepo se kezeći.
Izbačen iz ravnoteže naglim pokretom, Smit se spotaknu. Ruku vezanih za
leđa, nije mogao da povrati ravnotežu i srušio se na kolena. Dahćući, Fiona
pade u sneg pored njega.
Ćelavac im podrugljivo zapreti kažiprstom. ,,To je bilo baš glupo.“ Potom
slegnu ramenima. „Ali, pretpostavljam da nema nikakve veze, na kraju
krajeva.“ Dao je znak svom kolegi. „Ubij ih ovde, Kostja.“
Hladno klimnuvši glavom, smeđi čovek zakorači napred i podiže cev.
Iznenađen vlastitom smirenošću, Smit se prisili da gleda pravo u škiljave
oči njihovog ubice. Dobro se borio. Šta je drugo mogao da uradi osim da
prihvati sudbinu što hrabrije može? Čuo je kako Fiona tiho mrmlja u bradu,
najverovatnije nekakvu molitvu.
Čovekov prst se polako steže oko okidača automata. Nalet vetra mu
pomrsi ćubu smeđe kose.
Krak.
Nasilnikove grudi eksplodiraše u vodoskoku krvi i kostiju, probura-žene
iz anfasa. Automatska puška mu ispade iz beživotnih ruku. Telo mu se
zanjiha, a potom stropošta postrance u šikaru između dva nadgrobna
spomenika.
U deiiću sekunde sve se umirilo.
Drugi muškarac je zabezeknuto buljio u samleveni leš svog kolege.
Najednom se povratio u život i bacio na zemlju.
Krak.
Drugi hitac velike brzine razmrska snegom pokriven krst tačno iza mesta
na kojem je Brantov ćelavi pomagač stajao. Sneg i krhotine mermera poleteše
u vazduh.
Smit se zakotrlja ulevo, u zaklon iza nadgrobne ploče koja je izgledala
kao da će se svaki čas srušiti, ali je ipak nekako uspevala da ostane u
uspravnom položaju. Vajar je na površini kamena uklesao prizor usnulih
majke i deteta. Fiona krenu za njim. Zajedno su klečali, nisko pognuti,
pažljivo vodeći računa da drže glave ispod vrha spomenika.
„Šta se dešava, kog đavola?“, prošapta Fiona. Oči su joj bile iskolačene a
lice bledo kao kreč. Crveni otisci šaka, posekotine i masnice koje je ostavila
Brantova okrutnost bili su jasno uočljivi na njenoj glatkoj koži.
„Ubij me ako znam“, odvali mirno Smit u njeno uvo.
Jeziva tišina pade na groblje zagušeno korovom. Smit oprezno okrenu
glavu u stranu, pomnije proučavajući okolinu. Groblje se nalazilo na dnu
male udoline, okruženo blagim padinama, koje su se uzdizale sa svih strana.
Ruševine manastira stajale su na niskom brdašcetu. Šumarci breza i borova
prekrivali su ostala okolna uzvišenja.
Smit začu iznenadno krckanje suvih grančica u blizini, zvuk nečijeg
puzanja kroz mrtvu travu i korov. Brantov preživeli pomagač ide ka nama,
shvati hladno Džon, mileći pažljivo od zaklona do zaklona kako bi izbegao
paljbu strelca, koji je vrebao negde među drvećem. Sudeći po zvucima,
Brantov čovek se nalazio negde s njihove leve strane i puzao je kroz zbrku
krstova i nadgrobnih spomenika, koji su ih još uvek razdvajali od njega.
Smit se nagnu ka Fioni. ,,Ti kreni u tom pravcu“, promrmlja i pokaza
bradom desno, dalje od zlokobnih zvukova i pucketanja koji su se postojano
približavali. „Udalji se nekoliko metara. Čim se nađeš iza druge velike
nadgrobne ploče, nadigni dževu. Napravi što više buke možeš. Razumeš?“
Fiona ćutke klimnu glavom. Bez imalo oklevanja, zakotrlja se brzo preko
zamrznute zemlje prekrivene snegom.
Džon se takođe pokrenu i pođe ulevo što je tiše mogao. Pređe preko male
rupe i stiže do sledećeg para nadgrobnih spomenika; jedan se pijano
naslanjao na drugi. Zaustavi se iza najvećeg, debele ploče tamnog kamena, i
napregnuto oslušnu. Korov je opet zašuštao. Ćelavi revolveraš se
približavao, gmižući polako kroz sneg i visoku travu.
Smit brzo legnu na leđa i privuče noge na grudi, zapet kao opruga i
spreman da udari. Uz malo sreće, ukazaće mu se jedna prilika, znao je. Ali
samo jedna. Ukoliko zabrlja, ostaće bez glave.
Začuo je oštar udarac s desne strane, zatim još dva, i konačno nešto što je
zvučalo kao da neko očajno rida. Fiona dobro igra svoju ulogu, shvati Smit,
oponašajući zvukove panike kakve bi ispuštala preplašena žena koja panično
i očajnički pokušava da otpuzi s groblja.
Džon zadrža dah, čekajući.
Brantov čovek ispuza na stomaku iza trošne ivice visoke nadgrobne
ploče, krećući se nešto brže budući da je pomislio kako je sada tačno
odredio položaj dvoje Amerikanaca. U desnoj ruci držao je pištolj „makarov“
kalibra 9 mm. Zatim oštro okrete glavu ka mestu odakle ga je Smit
posmatrao.
Džon vide kako se čovekove oči šire u potpunom zaprepašćenju. U istom
trenutku, opružio je obe noge udarajući što jače može pravo u re-volveraševo
lice. Osetio je pucanje kostiju, od kojeg mu se prevrte želudac, i vide kako
se čovekova glava trza unazad od siline udarca. Kapljice krvi mu isprskaše
čizme.
Smit se ponovo ritnu.
 Čovek obrijane glave izmigolji se unazad, dalje od drugog napada. Oči su
mu sevale, a lice se pretvorilo u grozomornu, krvavu masku smrskanih
kostiju i polupanih zuba. Razjaren i u agoniji, čovek skoči na noge i nacilja
pištoljem u Smitovu glavu.
U tom trenutku odjeknu i treći hitac iz puške, odzvanjajući gromoglasno
preko malenog groblja.
Pogođen u leđa, čovek vrisnu jedanput, zagreba očajnički prstima po
ogromnoj rupi u stomaku, a zatim se presamiti unapred i sruši mlitavo preko
visoke kamene nadgrobne ploče. Glava i ruke mu nestaše s vidika, zaklonjeni
korovom. Krv se slivala niz nadgrobni spomenik u baricu na tlu, obojivši u
ružičasto sneg prekriven poledicom.
Polako i bolno, Džon je seo. Odmaknuo se od leša i umorno naslonio
glavu na ledeni kamen drugog nadgrobnog spomenika, čekajući da mu se
živci primire.
,,Pukovniče?“, pozva ga tihi glas. Bila je to Fiona. „Jesi li i dalje u
jednom komadu?“
„Čini mi se da jesam“, odazva se Smit ne trudeći se da sakrije olakšanje
u glasu. Krajičkom oka ugleda nejasno kretanje među drvećem na padini
iznad njih i uspravi se. Kretanje se ubrzo uobličilo u figuru visokog, prosedog
muškarca koji je hodao nizbrdo prema njima držeći ležerno snajpersku pušku
„dragunov SVD“ u rukama i smejući se od uva do uva.
Džon se zabulji u priliku u potpunoj neverici. Gledao je u čoveka koji bi
trebalo da je mrtav. U Olega Kirova.
„Kako, dođavola...?“, upita kada im se drugi muškarac sasvim približio.
Umesto odgovora, Rus raširi svoj iscepani zimski kaput. Ispod se video
kabasti crni prsluk, istačkan i uprljan nečim što je ličilo na istopljen bakar. S
ljubalju ga potapša. „Pancirni prsluk britanske izrade, Džone“, odgovori
zadovoljno Kirov. „Jedan od najboljih na čitavom svetu.“
,,A ti si sinoć tek tako odlučio da ga obučeš?"
Kirov slegnu ramenima. „Pre nego što sam postao špijun, bio sam vojnik.
A koji bi vojnik pri zdravoj pameti otišao na stražu bez odgovarajuće
opreme?“ Ponovo se iscerio. „Stare navike teško umiru, prijatelju moj, a stari
vojnici još teže.“
 43

RURALNI DEO MERILENDA

Deset minuta posle isključivanja sa autoputa Beltvej, koji je opasivao

Vašington, Nikolaj Nimerovski baci pogled na uređaj za merenje prevaljenog
puta svog iznajmljenog automobila, običnog belog „forda taurus“,
proveravajući koliko je prešao. Osam kilometara. Bližio se svom odredištu.
Zatim podiže pogled ka uzanom seoskom drumu koji se protezao ispred
njega. Farovi automobila su osvetljavali guste šumarke zagušene šipražjem s
obe strane puta i nestajali u tami koja je uvek najgušća pre svitanja. Mali
saobraćajni znak pojavi se iz mraka s desne strane, označavajući skretanje za
koje je njegova karta pokazivala da vodi dublje u ovaj državni park pre nego
što će opet izbiti nekoliko kilometara dalje u novom naseljenom području.
Nimerovski stade uz ivicu asfalta i izađe iz automobila, držeći u ruci
akten-tašnu koju je uzeo u Cirihu. Sledeći uputstva koja su mu dali u
Moskvi, sasvim lako je pronašao naznačeno mesto isporuke. Bilo je šuplje
drvo svega nekoliko metara udaljeno od saobraćajnog znaka. Brzo je ugurao
aktovku u šupljinu stabla, uverio se da je nemoguće videti je s puta, a zatim
se bez žurbe vratio do automobila.
Dok je hodao, pozvao je s mobilnog lokalni telefonski broj. Zazvonilo je
tri puta pre nego što se neko javio.
„Da?“, obrecnu se muški glas, zvučeći iznervirano zbog toga što ga bude
tako rano izjutra.
„Da li je to kuća porodice Miler, broj 555-8705?“
„Ne“, reče kiselo osoba na drugom kraju linije. „Dobili ste pogrešan
broj.“
„Izvinjavam se“, reče Nimerovski. „Veoma mi je žao.“
Začu se škljocanje kada čovek kojeg je pozvao spusti slušalicu. Smešeći
se, agent Trinaeste direkcije uđe u iznajmljeni automobil i odveze se.
Njegova misija je bila završena. Varijanta Hidre uspešno je isporučena.

BERLIN

Kurt Benet iznenadna masno opsova, a zatim se nagnu napred i još

intenzivnije zaškilji u ekran računara dok su mu prsti leteli preko tastature
položene u krilu.
Rendi podiže pogled s mesta na kojem je sedela za dugačkim
konferencijskim stolom. Obrve joj se iznenađeno podigoše. Tehnički
analitičar Centralne obaveštajne agencije inače nije bio sklon skarednom
izražavanju. „Problemi?“, upita ga.
„Ogromni problemi“, procedi kroz stegnute zube Benet. „Mreža koju smo
pretraživali odumire.“
Rendi mu užurbano priđe. „Odumire u kom smislu?“
„U svakom smislu“, odgovori joj Benet i pokaza glavom ka ekranu.
Najveći deo telefonskih brojeva, čijim je vlasnicima pokušavao da uđe u
trag, sada je bio crvene boje, što je značilo da više ne pripadaju aktivnim
računima. Dok je Rendi posmatrala, pocrveneše i ostali brojevi.
„Profesor Renke i njegovi prijatelji uništavaju mrežu“, shvatila je.
„Ne samo to“, reče joj Benet. Pritisnu dugme na tastaturi, a slika na
monitoru se promeni. Sada su se videli dugački stupci informacija - datumi,
vremena i lokacije - raspoređeni po različitim telefonskim brojevima. Jedan
za drugim nestajali su netragom. „Takođe iz baze podataka čiste izveštaje o
svakom pozivu koji je obavljen s tih brojeva.“
Rendi tiho zviznu. „Mislila sam da je to praktično nemoguće.“ Analitičar
Centalne obaveštajne agencije klimnu glavom. „I nije.“ Gurnu spale naočare
natrag uz nos i namršti se. „Osim ako, naravno, kojim slučajem imaš pristup
odgovarajućem softveru i bezbednosnim šiframa koje koriste sve telefonske
kompanije preko kojih su prosleđeni ti pozivi.“
„Pa, ko bi mogao da poseduje takvu vrstu pristupa?“
Benet zavrte glavom. „Pre nego što sam ovo video, rekao bih - niko.“
Posmatrao je kako se ostatak ekrana zacrnjuje, a potom zgađeno okrenuo
glavu u stranu. „Većina tih kompanija su žestoki suparnici. Ne dele među
sobom takvu vrstu podataka.“
„Znači, u pitanju je neko sa strane“, pretpostavljala je Rendi. „Neko
izvana ko može da se probije kroz njihove zaštitne mere.“
„Možda“, priznade on. Izgledao je zabrinuto. „Ali svako ko može da
toliko brzo i lako provali u računarske sisteme tih telefonskih kompanija
takođe bi mogao da im uradi maltene šta god poželi.“
„Kao na primer?“
„Da opljačka njihove korporativne bankovne račune. Da ukrade
informacije o privatnim računima desetina miliona klijenata. Da tako gadno
poremeti podrutine prebacivanja poziva, da prođe nekoliko nedelja pre nego
što bilo ko u pogođenim područjima ponovo bude u stanju da obavi
telefonski poziv.“ Analitičar slegnu ramenima. „Bilo šta.“
Polako je klimnula glavom dok joj je mozak radio punom parom. „Pa
ipak“, naglasila je, „čak i pored toliko neverovatne moći u svojim rukama,
čini se da su ti tipovi uspeli jedino da prikače vlastitu bezbednu
komunikacionu mrežu na te sisteme.“
„Bez šale“, reče Benet. Izgledao je frustrirano. „Ništa od ovoga nema
nikakvog smisla. Zbog čega se toliko mučiti kako bi se zaštitio samo jedan
čovek, pa makar on bio i vrhunski stručnjak za biološko oružje?“
„Počinjem da verujem kako gledamo u nešto krupnije od toga“, reče mu
ona turobno. „Mnogo krupnije.“ Pokaza glavom na ekran kompjutera.
„Koliko si daleko odmakao pre nego što su Renkeovi prijatelji izveli trik
nestajanja?“
„Nedovoljno“, priznade Benet. „Mislim da sam otkrio pojedine značajne
obrasce u podacima, ali ne mogu da budem siguran tačno koliko sam se
približio jezgru.“
„Pokaži mi“, naredi mu Rendi.
Stručnjak Centralne obaveštajne agencije žurno prizva rezultate svog
truda, izlažući ih grafički na ekranu kao nizove odvojenih krugova - grupe
očigledno povezanih telefonskih brojeva - s debljim ili tanjim linijama, koje
su pokazivale učestalost poziva obavljenih među njima. Svaki krug je na sebi
imao natpis koji je identifikovao približan geografski položaj dodeljen
svakom nizu brojeva.
 Rendi pažljivo prouči dispoziciju, uviđajući obrasce koje je Benet
pronašao. Činilo se da najveći deo telefonskih poziva, obavljenih pomoću
ove tajne mreže, potiče s dva mesta. Prvo je bila Moskva. Sama je sebi
klimnula glavom, jer to nije bilo nikakvo senzacionalno otkriće s obzirom na
poznate nekadašnje veze Vulfa Renkea s ruskom prestonicom. Nego je druga
koncentracija brojeva imala mnogo manje smisla. Pokazivala je tušta i tma
poziva obavljenih iz Italije, a naročito grupu brojeva registrovanih u Umbriji,
regiji severno od Rima.
Umbrija, pomisli zbunjeno. Bila je to regija prastarih gradića na brdima,
maslinjaka i vinograda. Sta je Renkeu i njegovim zaštitnicima moglo biti
toliko važno u Umbriji?
„Gospođice Rasel?"
Rendi podiže pogled s monitora. Mlađi agent Centralne obaveštajne
agencije, dodeljen berlinskom ogranku, stajao je na vratima. I on je, poput
Karle Vos, bio jedan od izuzetno inteligentnih, ali žalosno neiskusnih
novajlija, koji su na brzinu završili obuku u logoru Piri posle terorističkog
napada 11. septembra, dok je CIA žurila da ponovo izgradi svoje ljudske
resurse. Rendi je pretraživala sopstvenu umornu memoriju u potrazi za
mladićevim imenom - i pronađe ga. Flores. Džef Flores. „Šta je bilo, Džefe?“
„Naložili ste mi da se pozabavim nagorelim papirom koji ste pronašli kod
Langea“, reče joj tiho mladić.
Rendi klimnu glavom. Osim Langeovog pasoša, novčanika i mobilnog
telefona, taj pocepani i izgoreli papir predstavljao je jedini čvrsti dokaza koji
je uspela da spasi iz haosa u Keslerovoj kući. Nažalost, činilo se da je
potpuno beskoristan kao mogući izvor informacija. Na prvi pogled, bio je
odveć izgoreo da bi bio čitljiv. „Jesi li uspeo da bilo šta pročitaš?“,
Flores je izgledao zabrinuto. „Bilo bi mnogo jednostavnije da vam
pokažem šta sam pronašao.“ Mladić oprezno pogleda u Beneta. „U mojoj
kancelariji, hoću da kažem.“
S mukom obuzdavajući nestrpljenje, Rendi pođe za njim niz hodnik na
trećem spratu ambasade do malog ograđenog odeljka bez prozora. Floresov
radni sto i zaključani orman za poverljiva dokumenta zauzimali su najveći
deo prostora. Rendi se osvrnu unaokolo sa šturim osmehom na licu. „Lepo
radno mesto, Džefe. Vazda je zadovoljstvo videti da naša država prikladno
nagrađuje patriotizam i samopožrtvovanje.“
Džef joj uzvrati osmeh, ali su mu oči i dalje bile zabrinute. „Moji
instruktori na Farmi su mi uvek govorili da posle dvadeset godina bavljenja
špijunskim zanatom imaš izbor: predsednička Medalja slobode 12 ili sto s
pogledom.“
„Žao mi je što ja moram da ti saopštim loše vesti“, reče mu ona, „ali su te
zajebavali. Potrebno je barem trideset godina službe da bi se dobio barem
prozor.“ Zatim se uozbiljila. „A sada mi kaži nešto o tom dokumentu koji te
je toliko prestravio.“
„Da, gospođo“, reče Flores. „Skenirao sam taj papir, ili barem ono što je
od njega ostalo, i ubacio ga u naš računarski sistem. Pošto se našao u
digitalnom obliku, pošlo mi je za rukom da elektronski odradim prilično
dobar posao uklanjanja nagorelih delova i zatim pojačam ono što je ostalo.
Povratio sam otprilike četrdeset posto originalnog teksta.“
„I?“
Flores unese kombinaciju u elektronsku bravu ormana za dokumenta i
izvadi jedan jedini list hartije. „Odštampao sam deo teksta koji može da se
pročita.“
U tišini je proučavala papir. Činilo se da je u pitanju dugačak spisak
registarskih tablica i raznoraznih modela automobila i kamiona. Zaškiljila je.
Nekoliko registarskih tablica bilo joj je poznato. Potom joj pogled pade na
stavku „srebrni audi A4’ sedan, registracija: B AM 2506“ Sinoć je prošla
pored tog vozila s rupom od metka u zadnjem prozoru i telom jadne Karle
Vos opruženom preko volana. Šokirano je podigla pogled.
„Sva ta vozila su naša“, potvrdi Flores. „Svako vozilo s tog spiska je
iznajmljeno ili u vlasništvu Agencije i dodeljeno je berlinskom ogranku.“
„Isuse FIriste“, promrmlja Rendi. „Nije ni čudo što su nas Renkeove
plaćene ubice tako lako spazile." Mišići vilice joj se stegnuše dok se trudila
da obuzda sve veći gnev. „Ko je mogao da sastavi ovakav spisak?“
Flores proguta knedlu. Izgledao je kao da je upravo pojeo nešto
pokvareno. „To bi morao da bude neko odavde, iz ogranka u Berlinu, hoću da
kažem. Ili neko iz Lenglija. Ili iz BfV.“
„BfV?“
„Nemačka je naša saveznica i država domaćin“, istaknu mladić. „Sasvim
je uobičajeno da obaveštavamo njihove kontraobaveštajne službe o većini
naših aktivnosti.“
„Divota“, reče kiselo Rendi. „Ko još zna za ovo?“
„Niko.“
Rendi klimnu glavom. „Odlično. Neka tako i ostane.“ Zatim uze
odštampani list hartije. „Ja ću uzeti ovaj primerak, Džefe. A želim i original,
takođe. Pobrini se da obrišeš sve ostalo što si uradio sa svog računara. Ako
te bilo ko drugi išta priupita, samo se pravi glup. Kaži im da nisi postigao
nikakav napredak, a da sam te onda skinula sa zadatka. Da li je to jasno?“
„Jeste, gospođo“, odgovori ozbiljno Flores.
Rendi se zagleda u prokleti spisak u svojoj šaci. Još jedan obrazac,
veoma ružan obrazac izdajstva i prevare, postajao je uznemirujuće očigledan.
Neko ko je imao pristup rezultatima njihovog lova na Vulfa Renkea radio je
za neprijatelja.

BELA KUĆA

Predsednik Sjedinjenih Država Sem Kastilja je sve zabrinutije slušao

admirala Stivensa Brosa, predsedavajućeg Komiteta načelnika
generalštabova. Pripremajući se za sutrašnju tajnu konferenciju s američkim
saveznicima, Kastilja je zatražio od admirala da ga upozna s poslednjim
znacima upozorenja koje je vojska Sjedinjenih Država počela da opaža u
okolini Ruske Federacije. Predsednik je sutra morao da bude izuzetno
ubedljiv, a ništa što je čuo nije mu bilo od neke naročito pomoći u tome. Ali
ništa nije bilo ni preterano razuveravajuće. Premda niko u Pentagonu nije bio
preterano zadovoljan sveukupnim kvalitetom dostupnih obaveštajnih
podataka, sada je bilo jasno kao dan da je ogroman broj ruskih
najopremljenih i najobučenijih kopnenih i vazdušnih jedinica naprosto iščezao
s taktičkih mapa Ministarstva odbrane SAD.
„Šta to tačno znači?“, upita Kastilja.
„Najprostije rečeno, gospodine predsedniče, to znači da nemamo ni
najblažu predstavu o tome gde se trenutno nalaze te ruske divizije i ostale
borbene jedinice, kuda su se zaputile ili šta planiraju."
 „O koliko broju vojnika tačno govorimo?“
„O najmanje stotinu pedeset hiljada pešadinaca, hiljadama oklopnih
vozila i samohodnih haubica i stotinama lovaca i bombardera“, reče mu
turobno Bros.
„Sasvim dovoljno da se započne đavolski veliki rat“, reče polako
predsednik.
„Možda čak i nekoliko ratova“, priznade Bros. „Barem s obzirom na
trenutnu borbenu spremnost ostalih država u okolini Rusije. Od svih bivših
sovjetskih republika, jedino Ukrajina ima relativno snažnu i dobro opremljenu
vojsku i ratno vazduhoplovstvo.“
„Odnosno, imala bi da nije jednostavne činjenice da su njihovi najbolji
komandanti poumirali od one proklete bolesti“, shvati Kastilja.
Bros tromo klimnu svojom golemom glavom. „Da, gospodine, to je istina.
U ovom trenutku, sudeći prema konfuziji u kojoj su, u šta sam se osvedočio,
Ukrajinci bi se u slučaju eventualnog rata proveli kao bosi po trnju. A što se
tiče ostalih?“ Slegnu ramenima. „Čak i u idealnim uslovima, Kazahstanci,
Gruzijci, Azerbejdžanci i ostali na bojno polje ne mogu da izvedu ništa osim
lakih oklopnih jedinica. Ukoliko Rusi odista nameravaju da ih napadnu, te
jedinice neće imati nikakvu šansu protiv ruskih modernih oklopnih jurišnih
trupa.“
„Rusi su isto tako mislili za Grozni“, naglasio je Kastilja aludirajući na
prvu veliku bitku beskonačnog rata u Čečeniji. Preterano samopouzdanu
rusku vojsku, koja je jurišala na čečensku prestonicu, gerilci su poklali u
koordiniranim zasedama. Zauzimanje grada je naposletku zahtevalo masivan
vojni pohod, koji je na kraju rezultirao desetinama hiljada mrtvih civila i
ostavio grad u ruševinama.
„Grozni se desio pre punih deset godina“, reče mirno predsedavajući
Komiteta načelnika generalštabova. „Ruska vojska i ratno vazduhoplovstvo
od tada su mnogo naučili kako iz sopstvenog iskustva, tako i iz posmatranja
naših oružanih snaga u Iraku. Ukoliko zaista polaze u rat s namerom da
povrate stare teritorije, neće napraviti istu grešku.“
„Bestraga.“ Kastilja pogleda preko radnog stola od borovog drveta pravo
u Brosove oči. „U redu, admirale, kakva je vaša procena o tome kada će
tikva najzad pući - pod pretpostavkom da su naša najgora strahovanja
opravdana?“
 „Raspolažem isključivo pretpostavkama, gospodine predsedniče“, upozori
ga Bros.
„U nedostatku opipljivih činjenica, zadovoljiću se bilo čime što mogu da
dobijem“, reče mu suvoparno Kastilja.
Bros klimnu glavom. „Da, gospodine. Razumem to.“ Obrve mu se spojiše
u napregnutom razmišljanju. Posle nekoliko trenutaka, pogleda mrko
predsednika. „Po mom mišljenju, gospodine predsedniče, Rusi će biti spremni
da napadnu u bilo kom trenutku u narednih dvadeset četiri do devedeset šest
sati.“
Kastilja se lecnu. Vreme je očigledno isticalo brže nego što je mislio.
Jedan od bezbednih telefona na njegovom radnom stolu zazvoni. Kastilja
podiže slušalicu. „Da?“
Bio je to Fred Klajn. „Pukovnik Smit i Fiona Devin su živi i javili su se“,
izvesti ga likujući šef službe Tajna Jedan. „Štaviše, verujem da su otkrili
veoma bitan deo slagalice.“
„Ali, imaju li čvrste dokaze koji su nam potrebni?“, upita oprezno
predsednik Sjedinjenih Država, svestan da admiral Bros sasvim jasno i glasno
čuje razgovor.
„Još uvek nemaju, Seme“, priznade mu Klajn. „Ali ubeđeni su da znaju
gde mogu da ih pribave. Doduše, najpre moramo da ih bezbedno izvedemo iz
Rusije.“
Kastilja upitno podiže obrvu. Poslednje što je čuo bilo je da su Klajnovi
agenti na spisku najtraženijih osoba Kremlja. Pripadnici obezbeđenja na
svakom ruskom aerodromu, železničkoj stanici, luci i pograničnom prelazu
već su bili na najvišem mogućem stupnju uzbune. „Bogamu. To neće biti
nimalo lako, zar ne?“
„Ne, gospodine“, reče mu suzdržano Klajn. „Neće.“

NEDALEKO OD RUSKO-UKRAJINSKE GRANICE

Sneg je padao po pustim poljima i pošumljenim brdima, kovitlajući se

dok su naleti vetra duvali jače sa istoka. Popodnevno sunce se nije videlo od
guste mase oblaka koji su prekrivali nebo. Bezbedno skrivena od opažaja
američkih izviđačkih satelita, dugačka kolona tenkova T-90 i T-72, borbenih
vozila BMP-3 i teških samohodnih haubica kretala se uzanim stazama i
bogazama koje su vodile južno kroz šumu ka granici.
Više stotina vozila, odranije prekriveno debelim snežnim pokrivačem,
nepomično je stajalo. Više hiljada ljudi čekalo je pored njih, u stavu mirno,
znak za pokret.
Bela signalna raketa, ispaljena odnekud s juga, iznenada polete uvis i
eksplodira tik ispod oblačnog neba. Pištaljke zapištaše duž redova vojnika
koji su čekali. U tren oka se raziđoše čvrste formacije s posadama tenkova,
pešadijskim odredima i artiljerijskim jedinicama. Svi su jurili ka svojim
vozilima.
Kapetan Andrej Judenič pope se na nisku, kružnu kupolu svog tenka T-
90, a zatim uskoči kroz otvor. S lakoćom stečenom neprestanim vežbanjem,
navuče slušalice s mikrofonom na glavu i uključi ih u radio-aparat. Spustivši
pogled, pregleda podešavanja kako bi se uverio da je njegov mikrofon
podešen na internu komunikaciju. Poput ostalih jedinica okupljenih na ovom
mestu, 4. gardijska tenkovska divizija je i dalje imala strogu zabranu
upotrebe radio-komunikacije.
Za Judeniča i njegove ljude poslednja dvadeset četiri časa proletela su za
tren oka u izbezumljenom obavljanju poslova neophodnih da se njihovi
tenkovi i ostala borbena vozila pripreme za moguću borbu - točenju goriva,
utovar municije i hrane i proverama glavnih sistema u pet do dvanaest,
naravno. Niko još nije znao zbog čega se zapravo nalaze ovde, ali su se
glasine o predstojećem ratu sve češće i uverljivije pronosile kroz ogromne
kamuflirane poljske logore. A tvrdnje viših oficira da je sve ovo samo obična
vežba borbene gotovosti zvučale su sve neubedljivije.
Kapetan podiže pogled i ugleda kako još jedna signalna raketa leti preko
neba. Ova je bila crvene boje. Potom uključi mikrofon. „Budite u
pripravnosti. Vozaču, uključi motor!“
Moćni dizel-motor tenka T-90 istog trena zagrme i ožive, propraćen
grmljavinom ostalih oklopnih vozila u koloni. Oblaci gustog crnog dima
zalebdeše preko belih polja i tamnih šuma.
A zatim treća signalna raketa zelene boje pojuri put neba.
Judenič je pažljivo posmatrao i čekao da se tenkovi ispred pokrenu pre
nego što je naredio vozaču pokret. Jedno za drugim, počev sa čelom kolone,
dok su im gusenice čangrljale i škripale, masivna oklopna vozila kretoše na
jug, prema novom području okupljanja, nedaleko od granice sa Ukrajinom.
Odbrojavanje do početka rata je započelo.
 44

RIM

Aerodrom Čampino nalazi se na obodu Rima, svega petnaest kilometara

udaljen od centra večnog grada. Uzorane njive, livade, predgrađa, niske
stambene zgrade i oblasti lake industrije okružuju mali aerodrom sa samo
jednom pistom. U senci znatno većeg aerodroma Fjumićino, Čampino danas
prvenstveno koriste međunarodne lou kost avio-kompanije i manje privatne,
vladine i korporativne letelice.
Ubrzo posle 15 časova po lokalnom vremenu, korporativni mlaznjak s
duplim motorima se probio kroz tanki sloj oblaka, leteći paralelno sa
saobraćajnicom Apija nova i postepeno se spuštajući ka aerodromu, da bi
ubrzo zatim započeo da se prizemljuje. Dodirnuo je pistu svega nekoliko
metara posle graničnika, naglo zakočio i projezdio pored malog terminala,
koji su koristili čarter letovi u dolasku i povratku.
Na kraju piste, mlaznjak zaokrenu levo i zaustavi se na betonskom delu,
koji su inače upotrebljavali teretni avioni. Dva „mercedes“ sedana bila su
tamo parkirana, čekajući.
Osam muškaraca, obučenih u zimsku odeću, izađe iz letelice. Šestorica
okružiše sedmog, starijeg sedokosog čoveka, koji je istog trena hotimice
krenuo prema parkiranim automobilima. Osmi i najviši, plavokosi muškarac,
krenu napred da presretne italijanskog carinika koji im se približavao.
„Vaše isprave, sinjor?“, zamoli učtivo carinik.
Plavokosi zavuče ruku u unutrašnjost kaputa i izvadi pasoš i ostala
dokumenta.
Uljudno se smešeći, Italijan letimično pregleda papire. Zatim upitno
podiže obrvu. „Ah, vidim da radite za Evropski centar za istraživanje
stanovništva. Ovde na Čampinu viđamo mnogo vašeg osoblja. Recite mi, šta
je tačno vaš posao u Centru?“
Erik Brant se neveselo nasmeši. „Revizija knjiga i kontrola kvaliteta.“
„A šta je s ostalom gospodom?“, upita carinik pokazavši glavom prema
Konstantinu Malkoviću i njegovim telohraniteljima, koji su ulazili u parkirane
„mercedese“. „Rade li i oni za Centar?“
Brant potvrdno klimnu glavom. „Rade.“ Ponovo posegnu rukom u
unutrašnjost kaputa i ovog puta izvuče belu kovertu veličine poštanske
razglednice. „Ovde su njihove isprave. Mislim da ćete uvideti da je s njima
sve u redu.“
Italijanski carinik otvori kovertu taman dovoljno da ugleda debeli svežanj
novčanica, težak nekoliko hiljada evra. Potom se nasmeši pohlepno. „U pravu
ste, kao i uvek.“ Zatim ubaci kovertu u unutrašnji džep kaputa. „Još jednom,
pravo je zadovoljstvo poslovati s vama, sinjor Brant. Radujem se vašoj
narednoj poseti.“
U roku od svega nekoliko minuta, Brant, Malković i njihovih šest do zuba
naoružanih telohranitelja jezdili su drumom Apija nova, otpočevši sledeću
etapu putovanja do Orvijeta.

MEĐUNARODNI AERODROM ŠEREMETJEVO-2, IZVAN MOSKVE

Noć se već spustila na šumu breza i borova, koja je okruživala

Šeremetjevo-2. Dobro osvetljeni jarkim belim svetlima, prilazni putevi do
aerodroma su presecali tminu s oštrom preciznošću. Dugačke kolone
automobila, kamiona i autobusa naizmenično su se kotrljale i stajale na tim
drumovima, čekajući da prođu specijalne milicijske kontrolno-propusne
punktove, postavljene ispred terminala za pojedinačne putnike, ružne
gromade betona i čelika. Podalje od terminala, oklopna izviđačka vozila
kojima su upravljali elitni komandosi Ministarstva unutrašnjih poslova
patrolirala su duž zaštitne žičane ograde aerodroma.
Naređenja iz Kremlja su bila izričita. Američkim beguncima se ni po koju
cenu ne sme dozvoliti da napuste Rusiju. Radi lova na njih, bezbednost oko
aerodroma je pojačana do nivoa koji nije viđen još od vrhunca Hladnog rata.
Teretni avion 747-400 vazduhoplovne kompanije Transatlantik ekspres
stajao je na tarmakadamu na drugom kraju aerodroma. Paketi, kutije, vreće
sa poštom i ostali teret istovarao se iz velikog broja različitih kamiona,
vezivao na drvene palete, a zatim tovario u kargo na glavnoj palubi aviona.
Odredi milicije u sivim uniformama patrolirali su područjem za utovar i
podozrivo posmatrali aktivnosti koje su se odvijale oko njih. Njihovi
zapovednici su imali naređenja da uhapse svakoga ko pokuša da se krišom
ukrca na neki od teretnih aviona koji su uzletali s aerodroma Šeremetjevo-2.
Stariji poručnik Anatolij Sergunjin držao je ruke na leđima i posmatrao
kako viljuškari podižu teške palete sa betona i unose ih u ogromnu letelicu
Transatlantik ekspresa. Radnici na utovaru unosili su palete kroz otvore
aviona, postavljali ih na propisani položaj, a zatim pričvršćivali za palubu.
Sergunjin je prvih nekoliko sati smene fascinirano posmatrao čitav postupak.
Sada mu je bilo samo dosadno i hladno i bio je umoran.
„Obezbeđenje na kapiji javlja da je još jedno vozilo na putu, gospodine“,
raportira mu njegov narednik, koji je slušao radio-aparat.
Sergunjin iznenađeno pogleda na ručni sat. Ova letelica je trebalo da
poleti za manje od sat vremena. Sav teret je dosad već trebalo da pristigne.
Sortiranje i vezivanje paketa različitih veličina na palete bio je komplikovan
postupak koji je iziskivao podosta vremena i kojim je upravljala apsolutna
potreba da se bezbedno izbalansira teret aviona. Okrenu se i zagleda kroz
tamu preko širokog pojasa tarmakadama. Ugledao je par bleštavih farova
koji su im se munjevito približavali.
Baci pogled ka naredniku. „Kakvu vrstu tereta prevozi to novo vozilo?“
„Dva mrtvačka sanduka, gospodine.“
„Mrtvačka sanduka?“, ponovi zapanjeno Sergunjin.
„Da, gospodine", reče strpljivo narednik. „U pitanju su mrtvačka kola.“
Nekoliko minuta docnije, Sergunjin je stajao uz mrtvačka kola koje je došlo
iz jedne moskovske mrtvačnice i pažljivo posmatrao utovar. Vozač u belom
radnom odelu je izvadio dva teška kovčega iz zadnjeg dela vozila i stavio ih
na kolica. Sanduci su bili zapečaćeni trakom koja je dokazivala da su prošli
rendgen i carinu.
Sergunjinove sumnjičavo zaškilji. Carinici su bili potkupljivi. A da li je
postojao bolji način da se dvoje odbeglih špijuna prokrijumčare iz Rusije
negoli u paru mrtvačkih kovčega? Naročito avionom koji je najpre leteo za
Frankfurt, pa za Kanadu i, naposletku, u Sjedinjene Države? Spustio je šaku
na dršku pištolja na boku. Ogromne nagrade su obećane su za hvatanje dvoje
Amerikanaca i surove kazne za svakoga ko ih pusti da pobegnu. U takvim
okolnostima bio je opravdan i preteran oprez.
Poručnik sačeka da pogrebni radnik završi svoj neprijatan zadatak. Potom
priđe visokom, sedokosom muškarcu. „Jeste li vi zaduženi za ovaj
materijal?“
Krupni muškarac, brišući znoj sa čela crvenom maramicom, klimnu
glavom. „Tako je, poručniče“, reče ljubazno. „Već dvadeset godina se bavim
ovim poslom i nijedna mušterija mi se nije požalila.“
„Poštedi me pošalica i pokaži mi otpremna dokumenta za te... leševe“,
obrecnu se Sergunjin.
„Vazda mi je zadovoljstvo da se povinujem naređenjima organima reda i
mira“, reče čovek i slegnu ramenima. Dodao mu je tablu sa štipaljkom. „Kao
što vidite i sami, sve je u redu.“
Sergunjin sumnjičavo pročita dokumenta. Sudeći prema papirologiji, u
kovčezima su se nalazila tela muža i žene, prilično matorih ljudi, koji su
nastradali u saobraćajnoj nesreći. Premda su pokojnici bili ruski građani,
njihova deca, emigranti koji žive u Torontu, platili su da tela budu prebačena
u Kanadu kako bi ih tamo sahranili.
Milicijski poručnik se namršti. Priča nije pila vodu. Pogleda u sedokosog
vozača mrtvačkih kola i dobaci mu natrag tablu sa štipaljkom. „Želim da
otvoriš te kovčege zarad inspekcije“, naredi mu.
„Da ih otvorim?“, upita ga iznenađeno stameni muškarac.
„Čuo si me“, reče mu ledenim glasom Sergunjin. Zatim izvadi pištolj iz
futrole i otkoči ga. Levom rukom dade znak naredniku i ostatku odreda da se
postroje oko mrtvačkih kola. „Otvori ih“, reče. „Smesta.“
„Polako, naredniče“, reče žurno muškarac. „Ako želite da pregledate
unutrašnjost kovčega, nemam ništa protiv.“ Ponovo slegnu ramenima. „Ali
trebalo bi da vas upozorim da nijedan leš ne predstavlja naročito lep prizor.
Zapravo, oba su u poprilično lošem stanju. Autobus je direktno udario
automobil u kojem su bili. Naše devojke u mrtvačnici nisu mogle da urade
bogzna šta kako bi ih ulepšale.“
Sergunjin ga je ignorisao. Zakoračio je napred i službenim pištoljem
zakuckao po poklopcu jednog sanduka. „Prvo ovaj. Požuri!“
Uz uzdah, vozač mrtvačkih kola posluša. Najpre je džepnim nožićem
presekao traku. Potom je, jednu za drugom, otvorio reze koje su držale
poklopac zatvorenim. Pre nego što je napokon podigao poklopac, bacio je
pogled preko ramena ka poručniku. „Jeste li sigurni da želite ovo da vidite?“
Sergunjin frknu kroz nos, sa pištoljem na gotovs. „Učini to.“ Muškarac
poslednji put upadljivo slegnu ramenima i podiže poklopac. Sergunjin se na
trenutak zagleda u kovčeg. Lice mu mrtvački preblede. Gledao je u leš toliko
užasno unakažen i ispečen da nije bilo moguće odrediti pripada li muškarcu
ili ženi. Prazne očne duplje i zubi su mu se cerili sa lobanje tek delimično
pokrivene komadima pocrnelog mesa. Sparušene ruke, koje je vrelina
iskrivila u kandže, bile su postavljene ispred tela u poslednjoj, grotesknoj
molbi u pomoć.
Poručnik okrenu glavu u stranu i ispovraća se po čizmama i tarmaku.
Njegov narednik i ostali milicajci zgađeno ustuknuše.
Krupni muškarac spusti poklopac mrtvačkog sanduka. „Prilikom sudara
je eksplodirao rezervoar sa gorivom“, promrmlja izvinjavajući se. „Možda je
trebalo to da vam ranije spomenem.“ Priđe drugom kovčegu i izvadi džepni
nožić.
„Stoj“, prodahta Sergunjin, brišući usta nadlanicom. Očajnički mahnu
rukom vozaču da se udalji od drugog sanduka. „Požuri i utovari te proklete
užase na avion. A zatim se gubi odavde!“
Poručnik se na jedvite jade uspravi i otetura dalje, tražeći skriveno me-
sto na kojem će očistiti ponižavajuću bljuvotinu sa čizama. Podjednako
zgađeni, njegov narednik i ostali milicajci u sivim uniformama odoše u
inspekciju drugog tereta. Stoga, kada su se mrtvačka kola odvezla u tamu
desetak minuta docnije, ni Sergunjin ni njegovi podređeni nisu primetili da je
čovek koji je sada sedeo za volanom smeđokos i mnogo niži.

Sat vremena kasnije, dok je teretni 474-400 leteo na zapad više od deset
hiljada metara iznad kao mastilo crnog ruskog krajolika, Oleg Kirov strgnu
mrežu kojom su bila pričvršćena dva mrtvačka sanduka. Nosio je uniformu
posade Transatlantik ekspresa. Pošto je skinuo zaštitnu mrežu, Kirov kleknu
pored jednog kovčega i poče brzo da odšrafljuje niz šrafova s daske na dnu,
pričvršćene celom dužinom. Kad mu je poslednji šraf pao u otvoreni dlan,
skinuo je dasku, koja sa sa zveketom pade na paletu. Ukazao se skriveni
odeljak otprilike dva metra dugačak, šezdeset centimetara širok i jedva
trideset centimetara visok.
Polako i mukotrpno, Fiona Devin se iskobelja kroz uzani otvor i kliznu na
palubu letelice. Na licu je nosila masku za kiseonik prikačenu na mali
metalni cilindar.
Kirov joj nežno pomognu da sedne i skide joj masku. „Jesi li dobro?“
Fiona malaksalo klimnu glavom. „Preživeću već nekako, Oleg.“ Na-smeši
se slabašno. „ Ali ako nisam bila klaustrofobična ranije, svakako ću biti
ubuduće."
„Ti si veoma hrabra žena, Fiona“, reče joj ozbiljno Kirov. „Da se čovek
postidi od tebe.“ Poljubi je ovlaš u čelo, a zatim se okrenu da otvori skrivenu
pregradu u drugom sanduku.
Džon Smit ispuza kroz uzani otvor i pade na palubu. Njegovi mišići,
ionako otečeni i s podlivima od batina koje je dobio od Branta i njegovih
bandita, kao da su goreli. Žmirkajući od bola, Smit je strgnuo masku s
kiseonikom i žudno udahnuo vazduh. Potom zapazi da ga Fiona i Kirov
zabrinuto posmatraju i natera usne da se razvuku u osmeh. „Nikad više“, reče
strastveno. „Nikada, ikada više. Ušteda jednostavno nije vredna ovoga.“
Oboje ga belo pogledaše. „Pardon, pukovniče?“, reče zbunjeno Fiona.
Smit se uspravi u sedeći položaj i pokaza rukom na skučeni odeljak
skriven u sanduku. „Nikada više u životu neću leteti super ekonomskom
klasom. Sledeći put ću platiti punu cenu karte“, objasni im Smit.
Kirov se zakikota. „Pobrinuću se da prenesem tvoje žalbe rukovodstvu,
Džone.“ Zatim se uozbilji. „A možeš i lično da to uradiš, čim budeš bio
spreman.“
„Imamo li bezbednu vezu s Tajnom Jedan?“, upita Smit.
„Imamo“, odgovori mu Kirov i pokaza glavom prema zatamnjenom delu
teretne palube u pravcu kokpita. „Povezao sam se kroz sistem TransEksa,
koristeći jedan od naših uređaja za skremblovanje signala. Gospodin Klajn je
na vezi.“
Ignorišući bolove, Smit se osovi na noge. Fiona učini isto. Dok ih je
Kirov pridržavao otpozadi, Amerikanci pođoše hramljući napred, osećajući
kako im se ukočeni mišići lagano opuštaju. Kada su konačno stigli do
pilotske kabine, Džon je mogao da hoda bez pomoći.
Pilot i kopilot sedeli su na svojim mestima, očigledno usredsređeni na
kontrole aviona. Činilo se da nijedan ne primećuje neočekivane goste.
 „Čto se njih tiče, mi ne postojimo“, objasni mu tiho Kirov. „Tako je
bezbednije za njih.“
Smit klimnu glavom u znak razumevanja. Fred Klajn je još jedanput
pokazao izvanrednu sposobnost da povlači konce sa svog položaja u senci.
Uze slušalice s mikrofonom, koje mu je pružio Kirov. „Ovde Smit.“
„Drago mi je što te ponovo čujem, pukovniče", začu poznati Klajnov glas.
Čak i s udaljenosti od nekoliko hiljada kilometara, olakšanje u njegovom
glasu je bilo primetno. „Već sam počeo da se brinem."
„I ja, takođe“, priznade Džon. „Pomisao da ćete morati da se bakćete sa
silnom gomilom papirologije u slučaju moje smrti mi je naterala suze na oči.“
„Dirnut sam“, reče suvo Klajn. „A sad, šta možeš da mi kažeš o toj
bolesti?"
„Pre svega, da to uopšte nije bolest - barem ne u klasičnom smislu, u
svakom slučaju“, reče ozbiljno Smit. „Moja pretpostavka je da smo suočeni s
veoma sofisticiranim biološkim oružjem, napravljenim da napada isključivo
individualne genetske kodove. Sudeći na osnovu simptoma, kladim se da
Renke za svaku metu pravi posebnu varijantu bolesti, koja deluje tako što
neki način ometa reprodukciju ćelija.“ Duboko uzdahnu. „Ne znam kako su
žrtve zaražene, možda veoma jednostavno, ubacivanjem prenosioca bolesti u
njihovu hranu ili piće, na primer. Jednom kad se oružje nađe u organizmu
odabrane mete, sumnjam da postoji bilo kakav način da se proces zaustavi ili
preokrene. Naravno, oružje bi bilo potpuno neškodljivo u organizmu bilo
koje osobe, jer je dizajnirano posebno za odabranu žrtvu.“
„Što objašnjava zbog čega bolesne osobe nisu zarazile nikoga u svojoj
blizini“, shvati Klajn.
„Tačno“, reče Džon i namršti se.
„U suštini, Renke je izmislio savršeno precizno oružje.
„Pod pretpostavkom da može da se dokopa uzoraka DNK odabranih
žrtava“, prokometarisa Klajn.
„Aha. A tu u čitavu priču uskače ova studija o nastanku Slovena", reče
mu Smit. „Istraživači u Evropskom centru za istraživanje stanovništva već
godinama uzimaju uzorke DNK u Ukrajini, Gruziji, Jermeniji i ostalim bivšim
sovjetskim republikama. Ukoliko bismo kopali dovoljno duboko, prilično
sam siguran da bismo otkrili kako je većina pomrlih osoba takođe
učestvovala u jednom ili više projekata Evropskog centra za istraživanje
stanovništva.“
„Šta je s onima koji nisu bili deo tih istraživačkih studija?“, zapita se
Klajn. „Kako se ta bolest štancuje za upotrebu protiv tolikog broja naših
obaveštajnih analitičara i oficira? I ne samo naših, nego britanskih,
francuskih, nemačkih i ostalih?"
Džon slegnu ramenima. „Ako dotle dođe, Frede, lako bih već izolovao
tvoju DNK s otisaka prstiju na čaši iz koje si pio ili iz odsečene kose, koju bi
mi dao, recimo, tvoj frizer. To nije lako ni jeftino, ali je i te kako izvodljivo.“
„Ne sugerišeš valjda ozbiljno da su Renke ili Malković ili Rusi podmitili
svakog frizera i barmena u Vašingtonu, Londonu, Parizu i Berlinu da
sakupljaju uzorke za njih, zar ne?“, upita zlobno Klajn.
Smit odmahnu glavom. „Ne, gospodine. Ne en masse.“
„Onda, kako?“
Džon se najednom ukoči kada mu strašna pomisao pade na pamet.
„Proverite svaku osobu koja ima neograničen pristup medicinskoj bazi
podataka OMEGA.“
S drugog kraja veze dugo se čula samo tišina dok je Klajn razmatrao
njegovu sugestiju. OMEGA je bio strogo poverljiv program. dizajniran tako
da omogući neprekinuto funkcionisanje vlade Sjedinjenih Država u slučaju
terorističkog napada katastrofalnih razmera na Vašington i njegova predgrađa.
Medicinska baza podataka tog programa predstavljala je samo jedan delić tog
mnogo obimnijeg projekta. Kako bi pomogla u identifikovanju većeg obima
žrtava terorističkog napada, OMEGA je sadržala na desetine hiljada uzoraka
tkiva pripadnika vladinog i vojnog osoblja.
„Gospode bože“, izusti napokon šef službe Tajna Jedan. „Ako si u pravu,
ova zemlja je u mnogo goroj opasnosti nego što sam mislio.“ Duboko
uzdahnu. „Takođe, čini se da nam ponestaje vremena brže nego što sam
pretpostavio.“
„U kom smislu?“, upita Džon.
„U smislu da ovde nije reč samo o pretnji biološkim oružjem, Džone“,
reče Klajn mirno. „Te glasine koje je Kirov čuo od svog poznanika iz ruske
Federalne službe bezbednosti pokazale su se kao osnovane. Sada se čini da
je gotovo sigurno da su Dudarev i njegovi saveznici u Kremlju spremni da
pokrenu ogroman vojni pohod, osmišljen tako da iskoristi konfuziju izazvanu
tim novim oružjem.“
 Smit je pažljivo slušao dok ga je Klajn brifovao o najnovijim vojnim i
političkim dešavanjima duž ruske granice. Ako ništa drugo, vremenska
procena Pentagona mu se činila isuviše optimističnom. Ruski tenkovi i vojno
vazduhoplovstvo su svakog časa mogli da krenu u napad. Krv mu se zaledi u
žilama na pomisao o pokolju koji bi izazvao rat tolikog obima. „Kakve smo
protivmere preduzeli?“
„Predsednik ima zakazan sastanak s predstavnicima najvažnijih saveznika
za manje od dvadeset četiri sata“, reče mu Klajn. „Cilj mu je da ih ubedi da
moramo da delamo i odvratimo Rusiju od napada pre nego što postane
prekasno, pre nego što bombe počnu da padaju.“
„Hoće li ga čuti?“
Šef službe Tajna Jedan ponovo uzdahnu duboko. „Sumnjam u to.“
„Zašto ne?“
„Potrebni su nam dokazi, pukovniče“, reče direktno Klajn. „Problem je
potpuno isti kao i kada sam te poslao u Moskvu. Bez obzira na to koliko bile
ubedljive, potrebno nam je nešto više od pukih teorija. Bez konkretnih
dokaza da Rusi stoje iza ove bolesti ne možemo ubediti naše saveznike da
delaju - niti možemo naterati Kremlj da odustane od svojih planova.“
„Slušaj, Frede, prebaci nas u Italiju s odgovarajućom opremom i daćemo
sve od sebe da pronađemo te dokaze“, obeća Smit.
„Znam da hoćete, Džone“, reče mu sumorno Klajn. „Predsednik i ja
računamo na vas troje.“
 45

VAŠINGTON, DISTRIKT KOLUMBIJA

Natanijel Frederik Klajn podiže pogled sa svog radnog stola na veliki

monitor na zidu kancelarije. Na ekranu se nalazila računarski generisana
karta Evrope. Mala ikonica je žmirkala na mapi i pokazivala položaj letelice
koja je prevozila njegova tri agenta. Nekoliko trenutaka je pratio njeno
napredovanje, posmatrajući kako sporo zaokreće prema jugozapadu kroz
mađarski vazdušni prostor, na putu ka američkoj vojnoj bazi u gradu Avijanu
na severoistoku Italije. Druga ikonica je označavala pojačani status uzbune
eskadrile lovačkih aviona Sjedinjenih Država stacionirane tamo.
Klajn pritisnu dugme na tastaturi i ugleda kako se niz sličnih ikonica
pojavljuje na karti, pojedine u Nemačkoj, ostale u Velikoj Britaniji. Poput
ikonice u Avijanu, one su prikazivale položaje taktičkih eskadrila lovačkih
aviona, bombardera i avio-cisterni koje je Sem Kastilja uzbunio u stanje
pripravnosti zbog mogućeg slanja u Ukrajinu, Gruziju i druge republike oko
Rusije kojima je pretila opasnost.
Klajn skinu naočare i umorno protrlja koren golemog nosa. U ovom
trenutku, nijedna američka borbena letelica nije išla nikuda. Lovci F-16 i F-
15 i avio-cisterne za dopunu goriva u toku leta jednostavno su stajali pored
pisti ili u ojačanim hangarima i čekali. Obavešteni u potaji, NATO saveznici
su pokazivali veliku rezervisanost u pogledu davanja dozvole korišćenja
svog vazdušnog prostora u cilju prebacivanja lovačkih letelica Sjedinjenih
Država na istok. Ironično, konferencija koju je predsednik sazvao za sutra
ujutru sada je radila protiv njega zato što je pružala izgovor Francuzima,
Nemcima i ostalima da odugovlače s bilo kakvom odlukom sve dok im se ne
jave njihovi predstavnici. Ono što je možda bilo još važnije, nijedna država
kojoj je pretila opasnost od Rusije nije bila voljna da pozove američke
oružane snage na svoju teritoriju.
Renkeovo oružje, zasnovano na DNK, dobro je odradilo svoj posao,
zaključi kiselo Klajn. Preveliki broj najboljih i najhrabrijih vojnih i političkih
vođa u Ukrajini i ostalim manjim državama bio je mrtav. Oni koji su još bili u
životu bili su previše uplašeni da stanu na žulj Moskvi. Bili su paralizovani,
plašeći se udarca koji će možda pasti svakog trenutka - ali nevoljni ili
nemoćni da preduzmu korake koji bi odvratili ruski napad.
Ukoliko bi Sjedinjene Države mogle da dokažu kako je ono što se priča o
akcijama Viktora Dudareva istinito, te zemlje bi možda pronašle hrabrost da
prelome. U suprotnom ne bi, preferirajući neizvesnost nedelanja naspram
opasnosti delovanja.
Klajn vrati naočare na nos. Uhvatio je sebe kako, maltene protiv svoje
volje, ponovo zuri u tačkicu koja je predstavljala teretni avion u kojem su
leteli Džon Smit, Fiona Devin i Oleg Kirov, kao da nekako može čistom
snagom volje da natera 747 da brže leti.
„Natanijele?“
Klajn podiže pogled. Njegova dugogodišnja asistentkinja Megi Templton
stajala je u vratima koja su razdvajala njihove kancelarije. „Da, Megi?“
„Završila sam proveravanje koje si mi kazao da obavim“, reče mu mirno i
sasvim uđe u prostoriju. „Uporedila sam svaki dokument koji posedujemo o
projektu OMEGA s bazama podataka Federalnog istražnog biroa, Centralne
obaveštajne agencije i drugima.“
„I?“
„Pronašla sam jedan ozbiljan uzajamni odnos“, reče mu Megi. „Pogledaj u
svoj inboks.“
Klajn posluša i pregleda dokumenta koja je Megi skinula s interneta i
poslala na njegov računar. Prvi dokument je bio lokalna reportaža iz arhiva
Vašington posta, stara otprilike šest meseci. Drugi je bio kopija ažuriranog
policijskog izveštaja o istom incidentu. Poslednji beše dosije osoblja iz
Mornaričkog instituta zdravlja u Betezdi. Klajn ih na brzinu uporedi. Jedna
obrva mu se podiže. Podiže pogled ka asistentkinji. „Veoma dobro si uradila
posao, Megi“, reče. „Kao i uvek.“
Pre nego što je asistentkinja napustila njegovu kancelariju, Klajn je već
pritisnuo dugme za uspostavljanje privatne telefonske linije s predsednikom
Kastiljom.
 Predsednik se javio već posle drugog zvona. „Da?“
„Nažalost, pukovnik Smit je u pravu“, reče mu Klajn bez okolišanja.
„Ubeđen sam da je OMEGA kompromitovana.“
„Kako?“
„Vašingtonska policija je pre šest meseci pronašla telo koje je plutalo u
jednom od kanala u blizini Džordžtauna“, reče mu Klajn, čitajući relevantne
činjenice iz članka u Vašington postu. „Naposletku, identifikovali su mrtvaca
kao doktora po imenu Konrad Horn. Sudeći prema policiji, doktor Horn je
bio žrtva ulične pljačke koja je pošla po zlu. Međutim, niko nikada nije bio
uhapšen zbog njegovog ubistva, a istraga je obustavljena.“
„Nastavi“, reče mu Kastilja.
„Ispostavilo se da je Horn bio viši istraživač na Mornaričkom institutu
zdravlja u Betezdi", reče mu šef službe Tajna Jedan.
„I da je imao dozvoljen pristup medicinskoj bazi podataka programa
OMEGA“, pretpostavi turobno Kastilja.
„Tačno tako“, reče Klajn. Zatim pročita ključne detalje iz policijskog
izveštaja. „Horn je bio razveden, a sud mu je naredio da plaća ogromnu svotu
novca za alimentaciju i izdržavanje deteta. Račun u banci mu je uvek bio
maltene na nuli. Kolege su ga često slušale kako se žali zbog bednih plata
koje primaju naučnici zaposleni u državnoj službi. Uprkos tome, detektivi
koji su pretražili njegov stan posle ubistva pronašli su nekoliko hiljada dolara
u gotovom novcu, kao i potpuno nov nameštaj i elektronske uređaje vredne
nekoliko hiljada dolara. Takođe su postojali nagoveštaji da je Horn
nameravao da kupi nov automobil, najverovatnije ’jaguar’."
„A ti misliš da je Horn prodavao pristup uzorcima tkiva u bazi
podataka?“, prekinu ga Kastilja.
Klajn značajno klimnu glavom. „Da, mislim. Staviše, mislim da je postao
pohlepan - ili da je jednostavno bio odveć indiskretan - i da su ga ubili kako
bi mu zapušili usta.“
Kastilja uzdahnu. „Dakle, hoćeš da mi kažeš da profesor Renke i njegovi
pokrovitelji možda već poseduju uzorak DNK svakog ključnog igrača u našoj
vladi?“
„Da, gospodine“, odgovori mu smrknuto Klajn. „Uključujući i vaš.“
 VAZDUHOPLOVNA BAZA U AVIJANU

Vazduhoplovna baza Sjedinjenih Država u Avijanu nalazi se u regiji

Frijuli Venecija Đulija, otprilike pedeset kilometara severno od Venecije,
tačno u podnožju italijanskih Alpa. S linije leta u području F, planina Kavalo
dominira severnim horizontom, uzdižući se bezmalo dve hiljade tri stotine
metara iznad okolnih brda. Bledi zraci mladog meseca odbijali su se o
ogromne površine snega i leda, koje su pokrivale nazubljene padine planine.
Motori zaurlaše kada je pilot teretnog aviona TransEksa uključio
potisnike, a 747 se zakotrlja niz dugačku glavnu pistu aerodroma u Avijanu,
kočeći dok je prolazio mimo redova ojačanih hangara. Vrata svakog hangara
bila su otvorena, otkrivajući bleštavo osvetljenu unutrašnjosti, u kojima su
posade tehničara pripremale avione F-16 31. taktičkog borbenog korpusa za
dugačak let na istok u mogući rat.
Na kraju piste masivna teretna letelica zaokrenu na široki deo betona i
zaustavi se. Kamion opremljen mobilnim merdevinama pojavi se i priđe
prednjim vratima. Čim su merdevine bile na mestu, Smit siđe niz njih praćen
Fionom Devin i Olegom Kirovom.
Mladi kapetan vojnog vazduhoplovstva u zelenoj pilotskoj jakni čekao ih
je u podnožju merdevina. Na glavi je nosio šlem na čijem je vizoru stajala
prikačena oprema za noćno posmatranje. „Pukovnik Džonatan Smit?“, upita
kapetan, prilično sumnjičavo posmatrajući troje očiglednih civila, koji su svi
odreda izgledali poprilično izmoždeno.
Džon klimnu glavom. „Tako je.“ Nasmejao se zabrinutom izrazu lica
mladog oficira. „Ne brinite, kapetane. Potrudićemo se da ne iskrvarimo po
vašoj lepoj, sjajnoj novoj letelici.“
Oficir vojnog vazduhoplovstva je izgledao posramljeno. „Oprostite,
gospodine.“
„Nema problema“, reče mu Smit. „Jeste li spremni za nas?“
„Jesmo, gospodine. Vaše prevozno sredstvo vas čeka“, reče kapetan i
pokaza rukom na veliki crni helikopter koji je stajao usamljen na betonu.
Smit prepozna MF1-53J, jednu od najnaprednijih letelica na svetu namenjenih
specijalnim misijama. Teško oklopljeni, načičkani oružjem i dupke puni
sofsticiranih navigacionih sistema i elektronskih protivmera, helikop-teri tipa
MH-53J mogli su da prevezu komandose duboko u neprijateljsku teritoriju,
leteći svega 30-40 metara iznad površine tla da bi izbegli detekciju
neprijateljskih radara i projektile zemlja-vazduh.
„Šta je s našom opremom?“, upita Smit kapetana.
„Vaša odeća, oružje i ostala oprema već je ukrcana u pticu, pukovniče“,
uveri ga mladić. „Dobili smo naređenja da vas i vaše pratioce ukrcamo i
krenemo što je pre moguće.“
Pet minuta docnije, Smit, Fiona i Kirov su se vezivali sigurnosnim
pojasevima na sedištima u sivo obojenog zadnjeg dela MH-53J, teškog
dvadeset jednu tonu. Jedan od šest članova posade helikoptera razdelio im je
kacige i umetke za uši. „Biće vam i te kako potrebni kada nagarimo ovu
bebicu", reče veselo dok ih je kačio na sistem interkoma. „U suprotnom,
buka će vam samleti mozak u ovsenu kašu.“
Ogromne elise iznad njihovih glava počeše da se okreću sve brže i brže
dok su dva turbomlazna motora urlala. Kada su motori dostigli punu snagu,
halabuka je postala zaglušujuća. Letelica se zatrese i zadrma, vibrirajući i
ljuljajući se levo-desno.
Smit je kroz interkom čuo kako mehaničar leta, narednik s otegnutim
teksaškim izgovorom, proverava s pilotom i kopilotom kontrolnu listu.
„Spremni smo za vožnju“, saopšti konačno narednik.
Helikopter poče da mili po pisti.
Trojica članova posade, smeštena u zadnjem delu helikoptera sa Smitom i
ostalima, nagnuše se kroz otvorena vratašca i zadnju rampu, pažljivo
gledajući okolinu kroz opremu za noćno posmatranje. Njihov posao tokom
leta sastojao se u tome da upozore pilote na eventualne prepreke koje su
mogle da ugroze helikopter - uglavnom drveće i stubove dalekovoda.
MH-53J se lagano podiže sa piste. Strujanje vazduha izazvano udarcima
elisa zavrišta kroz odeljak za posadu. Smit zategnu čvršće sigurnosni pojas.
Primetio je kako Kirov pomaže Fioni s njenim pojasom i sakrio osmeh.
Ogromni crni helikopter je još nekoliko minuta lebdeo u mestu dok je
posada dovršavala provere navigacionog sistema. Onda, praćen urlanjem
motora, MH-53J skrenu desno i polete na jug brzinom od bezmalo stotinu
dvadeset čvorova, prelazeći nisko preko italijanskog krajolika s isključenim
svetlima.
 NEDALEKO OD ORVIJETA

Erik Brant je s teškom mukom obuzdavao sve veće nestrpljenje. U

glavnoj laboratoriji Hidre vrvelo je kao u košnici dok je Renke požurivao
svoje asistente i terao ih da brže pakuju baze podatke DNK i specijalizovanu
opremu u kutije. Posao je nužno bio složen, ali kad konačno bude gotov,
nemački naučnik i njegov tim moći će da nestanu bez traga i glasa, a zatim da
iznova započnu proizvodnju Hidre na novom, bezbednijem mestu. Ono što je
bilo maltene podjednako važno, koji god američki agent bude njuškao po
Evropskom centru za istraživanje stanovništva pronaći će samo običnu
laboratoriju posvećenu rutinskim analizama genetskog materijala.
Brant se okrenu ka Renkeu. „Koliko će ovo još potrajati?"
Naučnik slegnu ramenima. „Još nekoliko sati. Mogli bismo značajno da
skratimo to vreme, ali po cenu da ostavimo dragocenu opremu.“
Zureći u Branta, Konstantin Malković se namršti. „Koliko bi to usporilo
ponovno otvaranje vaše laboratorije?“
„Otprilike nekoliko nedelja", odgovori mu Renke.
Milijarder srpskog porekla zavrte glavom. „Obećao sam Rusima da će
Hidra ponovo početi da se proizvodi do vremena kada njihova vojska stupi u
akciju. Iako je Kastilja već predodređen za likvidaciju, naši ruski saveznici
žele da budu sposobni da direktno delaju protiv vlade u Vašingtonu ako novi
predsednik takođe bude tvrdoglav i odbije da se pomiri sa svršenim činom.“
„Dudarev će i dalje poslovati s vama?“, upita znatiželjno Renke.
Sada je bio red na Malkovića da slegne ramenima. „Kakvog izbora ima?
Tajne Hidre su moje, nisu njegove. Osim toga, obećao sam mu da su naši
problemi s obezbeđenjem blizu razrešenja. Pošto se vaša oprema i naučnici
nađu izvan Italije, kakav dokaz će Vašington moći da pronađe na vreme -
naročito kad se zna da su njihovi agenti u Moskvi već mrtvi? U svakom
slučaju, pošto pucnjava konačno započne, biće prekasno da Amerikanci
intervenišu.“
Malkovićev bezbedni mobilni telefon iznenada zazvoni. Izvadio ga je iz
džepa i javio se. „Ovde Malković. Kaži.“ Baci pogled ka Brantu. „Titov se
javlja iz Moskve.“
 Brant ldimnu glavom. Malković je ostavio ruskog menadžera da nadgleda
razvoj situacije u ruskoj prestonici.
Malković napregnuto sasluša raport svog saradnika. Lice mu polako
očvrsnu u strogu, bezizražajnu masku. „Dobro“, reče konačno. „Nastavi da
me obaveštavaš.“
Potom sklopi telefon i okrenu se prema Brantu. „Izgleda da je ruska
milicija pronašla dva leša nedaleko od tog starog, razrušenog manastira koji
koristiš za obavljanje svog prljavog posla.“
„Avaj za jadnog pukovnika Smita i gospođicu Devin“, podrugnu se bivši
oficir Štazija veselo.
„Sačuvaj svoje saučešće za neki drugi put“, obrecnu se ledenim glasom
Malković. „Smit i Devinova su još živi. Mrtvi su tvoji ljudi.“
Brant se šokirano zagleda u svog šefa. Smit i Devinova su pobegli? Kako
je to moguće? Na trenutak, oseti kako mu žmarci sujevernog užasa klize niz
kičmu. Ko su ti Amerikanci?
 46

NEDALEKO OD ORVIJETA

Dok su elise sekle vazduh, helikopter MH-53J prolete nisko iznad strmog,
pošumljenog grebena i strmoglavi se u široku udolinu s druge strane. Letelica
je proletela samo nekoliko metara iznad vrhova drveća. Okupana mesečinom,
uzana reka Palja vijugala je južno, prateći široku autostradu i železničku
prugu. Vinogradi, čvornovati maslinjaci i redovi visokih čempresa širili su se
preko blago zatalasanog krajolika. Četvrtaste crne senke označavale su
položaje starih kamenih seoskih kućica. Naspram svetlosti koja je lebdela na
nebu, pred njima su se ocrtavali obrisi tornjeva i kula Orvijeta, smeštenog
visoko na vulkanskoj visoravni. Svetla su blistala i na niskom grebenu
zapadno od grada.
„Evropski centar za istraživanje stanovništva je na vidiku“,
prokomentarisa jedan od pilota. „Dva minuta od tačke infiltracije.“
MH-53J poče da postepeno smanjuje brzinu, usporavajući dok se
približavao naznačenoj zoni prizemljenja. Nos helikoptera se povremeno
podizao dok su se piloti oštro peli nagore kako bi izbegli sudar s višim
drvećem ili stubovima dalekovoda u dolini reke Palje.
Džon Smit je čvrsto stezao remen koji je visio sa tavanice. Želudac mu se
prevrtao.
„Pakleno zabavna vožnja, zar ne, pukovniče?“, prokomentarisa jedan član
posade uputivši Džonu kratak smeh preko ramena. „Zabavnija od vožnje na
najboljem vozu smrti na čitavoj zemaljskoj kugli!“
Smit se prisili da mu uzvrati osmeh. „Lično sam oduvek više voleo
automobile na sudaranje.“
„To je siguran znak da ste rođeni da budete prašinar, gospodine“, reče mu
isti momak kroz smeh, a zatim ponovo isturi glavu kroz otvorena vratašca
kako bi motrio na putanju njihovog leta. „Ne zamerite mi, naravno."
„U pravu ste, naredniče“, reče Smit smešeći se nešto iskrenije. Uvuče
glavu u ramena u šaljivom gestu predaje.
Fiona Devin, koja je sedela baš preko puta Džona, saosećajno slegnu
ramenima. Činilo se da je Oleg Kirov, koji je sedeo pored nje, spavao snom
pravednika glave naslonjene na naslon sedišta i zatvorenih očiju.
Helikopter dodatno uspori i skrenu na zapad leteći preko grebena severno
od Evropskog centra za istraživanje stanovništva. Zatim kliznu niže i prolete
iznad šume koja se širila padinom. Grane se zanjihaše iza velikog
helikoptera, ustalasane snažnim naletima vazduha koji su podizale elise.
„Zona sletanja je pravo pred nama. Trideset metara, pedeset čvorova“,
izusti otegnutim glasom teksaški mehaničar leta.
Smit pusti remen i uspravi se u sedištu. Desnim stopalom je gurnuo vreću
uglavljenu ispod sedišta, uverivši se da mu je nadohvat ruke. Unutra se
nalazio asortiman odeće, oružja i ostale opreme koju je dobio iz rezervi
Komande specijalnih operacija Sjedinjenih Država u Avijanu. Podiže pogled i
vide kako se Kirov i Fiona takođe spremaju za prizemljenje. Prosedi Rus mu
pokaza palčeve okrenute nagore.
Navođen neprestanim brbljanjem posade, pilot helikoptera MH-53J krenu
polako napred i bezbedno približi letelicu zoni sletanja, širokom proplanku u
šumi. Greben koji je vodio južno prema kompleksu Evropskog centra za
istraživanje stanovništva uzdizao se s njihove leve strane, tamna masa ocrtana
naspram bledog neba osvetljenog mesečinom. Točkovi dodirnuše tlo. Buka
motora istog trena poče da jenjava, munjevito se pretvarajući iz prodornog,
zavijajućeg urlikanja u duboko zujanje, a potom u mrtvu tišinu. Elise
usporiše i zaustaviše se.
Posada helikoptera je imala naređenja da čeka na ovom mestu dok im se
Smit ili neko od ostalih ne javi. No, šest vazduhoplovnih oficira u velikom
MH-53J takođe su imali stroga naređenja da se ne miču odatle i da ne rade
ništa drugo. Pošto im stopala dotaknu zemlju, članovi improvizovanog tima
službe Tajna Kedan biće u potpunosti prepušteni sami sebi. Ukoliko dožive
katastrofu prilikom provale u laboratoriju Evropskog centra za istraživanje
stanovništva, vlada Sjedinjenih Država moći će da u potpunosti poriče ovu
misiju.
Smit otkopča sigurnosni pojas s osećanjem ogromnog olakšanja. Nije
posredi to što mi smeta rizično letenje izuzetno nisko iznad površine tla, reče
sam sebi, već to što više volim da držim vlastitu sudbinu čvrsto u svojim
rukama. Sagnuo se dole i izvukao tešku platnenu vreću na metalnu palubu.
Fiona Devin i Oleg Kirov učiniše isto. Svi zajedno okačiše vreće preko
ramena, strčaše niz rampu i pođoše ka istoku, zaputivši se pravo preko
proplanka u dublju tminu među drvećem.
Džon je predvodio put, hodajući brzim korakom uz blagu padinu sve dok
se nisu dobrano udaljili od helikoptera. Nedaleko od vrha grebena izbili su na
drugi proplanak, znatno manji od prethodnog. Gomilica grubo isklesanog
kamenja, uglavnom prekrivenog mahovinom i paprati, ležala je u središtu
čistine. Da li je to kamenje sve što je ostalo od nekog prastarog svetilišta,
zapita se Džon. Italija je bila stara, stara zemlja oko koje su se hiljadama
godina borili Umbrijci, Etrurci, Rimljani, Goti, Langobardi i drugi narodi.
Krajolik je bio načičkan njihovim ruševinama i grobovima; na pojedinim
mestima bili su zakopanim ispod novih gradova i naseobina, a na drugim su
ih progutale šume i drugo rastinje. Obasjana mesečinom, nevelika čistina se
jezivo sjajila.
„Ovo mesto će poslužiti“, prošapta Smit ostalima. „Ovde ćemo se
presvući pre nego što krenemo ka Centru.“ Spustio je platnenu vreću na
zemlju i kleknuo da otvori rajsferšlus. Užurbano je počeo da vadi komade
odeće i opreme iz vreće i da ih deli svojim saputnicima.
Drhteći na prohladnom noćnom vazduhu, trojka je žurno skinula
svakodnevnu odeću i cipele i obukla tamne džempere i farmerice.
Kamuflažnim štapićima su zacrnili lica i čela. Udobne čizme i debele kožne
rukavice već su bile podesnija zaštita za njihove noge i ruke. Oprema za
noćno posmatranje im je omogućavala da vide po mraku ako mesec zađe. U
postavljenim kutijama bila je zbirka visokotehnoloških digitalnih foto-
aparata, laganih taktičkih radio-aparata, opreme za lasersku prismotru, klešta
za sečenje žice i druge opreme.
„Nemamo pancirne prsluke?“, upita Kirov, vadeći jurišni prsluk s
mnoštvom džepova iz svoje vreće. Provukao je ruke kroz otvore i zakopčao
rajsferšlus, a zatim proverio kako mu paše.
Smit odmahnu glavom. „Jok. Pancirni prsluci su previše glomazni i
preteški za ono što bi trebalo da uradimo. Ukoliko je ikako moguće, želimo
da se neopaženo ušunjamo u Centar, otkrijemo šta se tamo kog đavola
dešava i zatim da šmugnemo, a da nas pri tome niko ne primeti. Ali ako
budemo morali da bežimo, želećemo da bežimo veoma brzo.“
„A šta ako neko pripuca na nas?“, upita ga suvo Kirov. „Šta ćemo onda?“
„Trudićemo se iz petnih žila da nas ne pogode“, posavetova ga Džonu uz
kratak osmeh. Dodao mu je ruski „makarov“ kalibra 9 milimetara i tri
rezervna magacina, a za sebe uzeo „SIG sauer“ i nekoliko rezervnih okvira
municije. Oba muškarca na leđa okačiše automate „hekler i koh MP5“.
Rezervni okviri s po trideset metaka završiše u džepovima na njihovim
prslucima.
Fiona Devin zadenu laki pištolj „glok 19“ u futrolu za pojasom a onda
zakorači unazad, posmatrajući kako dvojica muškaraca dovršavaju proveru
svog oružja. „Bogami, to je i te kakav arsenal koji ste izvoljevali od Freda
Klajna, pukovniče“, reče uz vragolast osmeh. „Nisi li upravo rekao Olegu da
smo ovde isključivo kako bismo krišom ušli i izašli iz Centra?“ Smit klimnu
glavom. „Jašta.“ Potapša pištolj u futroli na boku. „Ali, da budem iskren,
malčice mi je dozlogrdilo da neprestano budem bedno naoružan. Ako neko
ovog puta zapuca na nas, želim da imamo dovoljno vatrene moći da brzo i
žestoko uzvratimo.“

Velike površine pod čvornovatim, iskrivljenim maslinama i prastari

vinogradi okruživali su Evropski centar za istraživanje stanovništva, dolazeći
do same ivice pedeset metara širokog brisanog prostora koji se pružao
čitavom dužinom žičane ograde perimetra. Najveći broj modernih građevina
od čelika i stakla Centra je bio u mrklom mraku u ovo gluvo doba noći.
Jedini izuzetak bila je velika laboratorija, izdvojena od drugih zgrada. Svetla
su sijala iza navučenih roletni na svakom prozoru. Bleštavi reflektori i video-
kamere, postavljene na ravan krov laboratorije, pokrivali su svaki kvadratni
centimetar prilaza građevini. S obzirom na bezbednosne kamere i potpuno
odsustvo bilo kakvog zaklona, niko se nije mogao nadati da će neprimećeno
preći ogradu i približiti se zgradi.
Nekih stotinjak metara od laboratorije, vitka žena u crnom ležala je
potrbuške u plitkom jarku za odvođenje vode, koji je oivičavao jedan stari
vinograd. Kamuflažna mreža okićena lišćem i grančicama skrivala je od
pogleda njenu siluetu i dvogled kroz koji je posmatrala građevinu. Čak je i na
srebrnastoj mesečini bila skoro nevidljiva s udaljenosti veće od nekoliko
metara. Pošto mesec zađe za horizont, jedini način da je iko primeti bio je da
prođe tik pored njenog kamufliranog skrovišta.
Žena u crnom iznenada se ukoči, uzbunjena tihim krckanjem koje se
začulo odnekud iza njenih leđa. Okrenula se izuzetno oprezno, da bi izbegla
da i sama napravi bilo kakvu larmu, i postavila dvogled na ivicu jarka,
pažljivo osmatrajući vinograd ispunjen senkama i tražeći bilo kakav znak
kretanja. Zadržala je dah i čekala.
Tamo. Jedna od senki promeni oblik, pa uze obličje muškarca koji je
čučao pored reda ogoljene i sive vinove loze, potkresane kako bi bezbedno
prezimila. Nekoliko sekundi kasnije, drugi muškarac proleprša kroz vinograd
i prildjuči se prvom. Zatim se pojavi i treća figura. Ženska.
Žena u crnom usredsredi dvogled najpre na lice jednog, a zatim i drugog
muškarca. Jednu obrvu podiže u potpunoj neverici. „Gle, gle, gle... vidi koga
je mačka dovukla“, promrmlja sebi u bradu Rendi Rasel.
Uzdahnuvši, Raselova spusti dvogled i polako i oprezno se osovi na noge,
izlazeći iz skloništa. Držala je ruke dalje od bokova, sa otvorenim i upolje
ispruženim dlanovima. Isprepadana njenom iznenadnom pojavom, trojka koja
je čučala u vinovoj lozi naglo se okrenu u njenom pravcu. Dvojica
muškaraca brzinom munje potegoše pištolje.
„Molim te, pokušaj da me ne ubiješ, Džone“, reče tiho Rendi. „Kako
stvari stoje, ovih dana ionako nemaš prijatelja za bacanje.“
Preneražen, Smit skinu prst sa okidača. „Rendi?“, upita zaprepašćeno.
„Šta ti radiš ovde, kog đavola?“
Vitka pripadnica Centralne obaveštajne službe priđe bliže, pomaljajući se
iz mrklog mraka. Potom čučnu pored njih radosnog lica. „Pošto sam prva
stigla ovamo, čini mi se da ja tebe treba to da pitam, a ne ti mene.“
Maltene protiv svoje volje, Džon joj uzvrati osmeh. Bila je u pravu.
Slegnu ramenima. „Pošteno.“
Mozak mu je grozničavo radio dok je pokušavao da smisli uverljivu priču
u koji bi Rendi mogla da poveruje. Ona je bila sestra njegove preminule
verenice i stara prijateljica, koja mu je u nekoliko navrata sačuvala kožu na
leđima, ali je takođe radila za Centralnu obaveštajnu agenciju - što je značilo
da nije upoznata s postojanjem službe Tajna Jedan. Sve dok se to ne promeni,
Smit je bio prisiljen da smišlja sve maštovitije načine da izbegne njena
nezgodna pitanja.
„Neki ljudi u Pentagonu su me zamolili da istražim poreklo te tajan-
stvene bolesti koja ubija naše obaveštajne analitičare i najbolje vođe u
bivšim sovjetskim republikama“, reče najzad Džon. „Sada smo sigurni da
bolest nije prirodnog porekla, već da predstavlja neku vrstu genetički
usmerenog oružja namenjenog atentatima.“
„Ali zbog čega su izabrali baš tebe?“, zahtevala je da zna Rendi.
„Zato što je prvo meni prišao ruski naučnik, moj kolega, za vreme
medicinske konferencije u Pragu“, reče joj Smit. U kratkim crtama joj
prepriča tvrdnje Valentina Petrenka i ubilački napad u kojem je ućutkan.
„Kada sam javio Vašingtonu za to, poslali su me u Moskvu da proverim
njegovu priču, zaključivši da imam kontakte i stručnost potrebne za
utvrđivanje činjenica.“
Rendi s oklevanjem klimnu glavom. „To skoro da ima smisla, Džone“,
priznade. Zatim pogleda skeptično u Kirova, kojeg je upoznala nekoliko
godina ranije dok je radila kao obaveštajac na terenu u Moskvi.
„Pretpostavljam da na ovom mestu general-major Kirov iz ruske
Federalne službe bezbednosti uskače u tvoju priču?“
Krupni, prosedi Rus odmahnu glavom uz osmeh. „Ovih dana sam samo
obični Oleg Kirov, gospođice Rasel. Penzionisao sam se.“
Rendi frknu kroz nos. „Aha, kladim se da jesi.“ Zatim mahnu rukom
prema automatu na njegovim leđima. „Penzioneri obično ne cunjaju po
italijanskom pejzažu u gluvo doba noći naoružani do zuba.“
„Oleg sarađuje sa mnom kao neka vrsta privatnog savetnika," objasni
Smit.
„ A ko je ovo?“, upita Rendi pokazavši glavom ka Fioni. „Tvoja
sekretarica?“ Džon se lecnu, osetivši kako se Fiona gnevno ukočila.
„Gospođica Devin radi kao slobodni novinar u Moskvi“, reče brzo.
„Istraživala je prvi slučaj bolesti kada sam ja stigao u grad.“
„Novinar?“, upita Rendi u neverici i zavrte glavom. „Jesam li ja dobro
shvatila, Džone - ti si zapravo poveo novinarku sa sobom na tajnu misiju? Ne
misliš li da je to ipak malčice isuviše bukvalno sprovođenje tog novog
programa Pentagona za veće uključivanje medija u aktivnosti službe?“
„Nisam ovde u svojstvu novinara“, reče ledeno Fiona, progovorivši prvi
put. Irski naglasak u njenom glasu sad je bio znatno primetniji. „Ne više.“
 „Što znači tačno - šta?“, upita Rendi.
Smit joj u glavnim crtama ispriča kako je Erik Brant, po nalogu
Konstantina Malkovića, pokušavao da ih ubije. Završio je pripovedanje
rekavši joj da je Kremlj izdao naređenje za njihovo hapšenje. „U takvoj
situaciji, Oleg i ja smo zaključili da bi bilo najbolje da je povedemo sa
sobom“, završi neubedljivo, shvatajući koliko sve to neuverljivo zvuči.
Usledi nelagodna tišina.
Rendi konačno podiže ruke u vazduh. „Zar zaista misliš da ću pove-rovati
u tu tvoju neverovatno glupu priču?“
„Ma koliko da sumanuto zvuči, to je sušta istina“, reče Džon smelo, živ
srećan što mrak skriva njegovo zajapureno lice. Pa, barem je delimično istina,
odbrusi svojoj savesti koja ga je ugrizla.
„Dakle, vas troje ste tek tako išetali iz Moskve ispred noseva polovine
moskovskih milicajaca i pripadnika Federalne službe bezbednosti?“, upita
zajedljivo Rendi.
„Imam prijatelje u avio-transportu“, odgovori joj mirno Kirov.
„Aha“, reče suvo pripadnica Centralne obaveštajne službe. Zatim ih
odmeri sve troje od glave do pete, sa sve oružjem i ostalomosalom opre-
mom. „A ti tvoji prijatelji... u avio-transportu... baš su slučajno mogli da vam
nabave tu zgodnu gvožđuriju?“
Smit joj se nasmeja. „Ne baš. To je moja zasluga. Ne zaboravi da imam
prijatelje u vojnom vazduhoplovstvu.“
„Naravno“, uzdahnu Rendi naizgled prihvatajući poraz, bar privre-meno.
„U redu, Džone. Vas troje ste samo obični, slučajni heroji, baš kao što
tvrdite.“
„Onda je možda red na vas da nam ispričate šta radite ovde u mraku,
gospođice Rasel“, predloži mirno Fiona.
Rendi se na trenutak nakostrešila, a onda se, iznenađena, nasmejala. „Joj,
što su vam veliki zubi, gospođice Devin“, reče i slegnu ramenima. „Veoma je
jednostavno, zapravo. Vi lovite izvor tog genetički usmerenog biološkog
oružja. E, ja lovim čoveka koji je nesumnjivo stvorio to oružje.“
„Vulfa Renkea“, reče Smit mirno.
„Aha, baš njega“, složi se Rendi. U kratkim crtama im opisa dug i krvav
trag koji ju je odveo iz Bagdada u Berlin, pa ovamo u Orvijeto. „Na kraju
sam morala da nagađam“, priznala je. „Telefonska mreža koju smo istraživali
je umrla pre nego što su moji tehničari uspeli da tačno odrede bilo koju
konkretnu lokaciju. Ali, pošto sam lično malčice istraživala, ovo mesto u
Umbriji iskrsnulo je kao najprikladnije za Renkea. U okolini postoje i druge
ustanove za medicinsko istraživanje, ali se Evropski centar za istraživanje
stanovništva nekako nametnuo kao prirodan izbor - mnogo novca, mnogo
naučnika iz svih delova Evrope koji rade zajedno, i svakojaka vrhunska
oprema koju bi Renkeovo zlo srce moglo da poželi.“
„Znači, doletela si avionom ovamo?“
„Stigla sam avionom do Rima, a odatle automobilom“, potvrdi oba-
veštajka Centralne obaveštajne službe. „Na položaju sam od ranog
popodneva.“
Smit opazi napetost u njenom glasu, koju je već jednom zapazio.
„Neprestano govoriš u jednini“, prokomentarisao je. „Gde je ostatak tvog
tima?“
„Nema nikakvog tima“, odgovori turobno Rendi. „Samo ja. Niko u
Lengliju ne zna gde se trenutno nalazim. Barem se nadam da ne znaju.“
Sada je došao red na Smita da obesi vilicu. „Radiš bez podrške
Agencije? Zašto, pobogu?“
Rendi se namršti. „Zbog toga što Renke, ili možda to đubre po imenu
Malković, kojeg si malopre spomenuo, ima krticu negde u višim nivoima
Agencije, nekoga ko mu prenosi sve što saznam.“ Usta joj se stisnuše u
tanku, kivnu liniju. „Igranje po pravilima već je odnelo živote troje dobrih
ljudi. Stoga sam odlučila da više ništa ne rizikujem.“
Smit, Fiona i Kirov polako zaklimaše glavama, razumeći i njeno
rezonovanje i njen gnev. Izdajstvo u vlastitim redovima je najveći košmar za
svakog obaveštajnog agenta.
„Trebalo bi da udružimo snage, gospođice Rasel“, reče joj mirno Kirov.
„To nije uobičajeno, priznajem, ali kada već imamo tako opasnog zajedničkog
neprijatelja najmudrije je da sarađujemo. A i ponestaje nam vremena. Ne
smemo da protraćimo ni sekundu više svađajući se međusobno."
Džon i Fiona klimnuše glavama u znak odobravanja.
Rendi ih je posmatrala nekoliko dugih trenutaka. Potom lagano klimnu
glavom. „U redu, dogovorili smo se.“ Usne joj se izviše u ciničan osmeh. „Na
kraju krajeva, ovo nije prvi put da Džon i ja nabasamo jedno na drugo na
terenu.“
 „Ne, nije“, reče mirno Smit.
„Možda vam je suđeno da budete zajedno“, konstatovala je Fiona
nestašno.
Rendi tiho frknu kroz nos. „Ma, svakako. Džon i ja smo pravi pravcati
dinamični duet - Bim i Bum sveta špijunaže.“
Smit mudro odluči da oćuti. Ovo je bio jedan od onih čudesnih trenutaka
kad sve što kažeš može da te potopi. Možda čak i u ključalu vodu, pomisli
oprezno, posmatrajući izraz na licu Rendi Rasel.
Ipak, već u sledećem trenutku Rendi zatrese glavom i vrati se u
sadašnjost. „Bolje da dođete i vidite s čime smo suočeni. Zato što, verujte
mi, šta god da ste vi heroji naumili da uradite, neće biti nimalo lako.“
 47

KOMANDNI BUNKER RUSKOG

GENERALŠTABA, IZVAN MOSKVE

Velika mapa Rusije i susednih država je zauzimala čitav betonski zid

složenog komandnog centra zakopanog duboko ispod površine zemlje.
Simboli razasuti po karti su prikazivali trenutne položaje i borbenu spremnost
glavnih vojnih jedinica namenjenih operaciji ŽUKOV. Prostorija je bila
ispunjena nizovima kontrolnih pultova, opremljenih najnovijim bezbednim
komunikacijama, koje su osoblju omogućavale da održava neprestanu vezu s
vojnim zapovednicima na terenu.
Ruski predsednik Viktor Dudarev stajao je u pozadini prostorije i
posmatrao kako niz generala, pukovnika i majora bez žurbe radi na
ostvarivanju njegovih planova. Jedan od poslednjih žutih simbola - koji je
označavao dve divizije okupljene u potaji na snegom prekrivenim Kavkaskim
planinama - poprimi zelenu boju.
„General-pukovnik Sevalkin izveštava da je njegova jedinica na
položaju“, promrmlja major Pjotr Kiričenko, njegov vojni savetnik. „Sve
kopnene trupe koje učestvuju u operaciji ŽUKOV razmeštene su po svojim
predratnim poljskim logorima. Viši zapovednici će početi da izđaju naređenja
vođama pukova i bataljona u roku od dvanaest sati.“
Dudarev zadovoljno klimnu glavom. Odluka da se izdavanje naređenja
zadrži sve do praktično poslednjeg trenutka bila je njegova, a namera mu je
bila da spreči moguća curenja informacija, koja bi mogla da ugroze uspeh
operacije ŽUKOV. Dudarev baci pogled ka Kiričenku. „Ima li ikakvih
znakova reakcije među našim metama?“
Mlađi čovek odmahnu glavom. „Ne, gospodine. Obaveštajne službe
potvrđuju da se armije Ukrajine i ostalih zemalja još uvek nalaze u svojim
mirnodopskim vojnim bazama, i da nema apsolutno nikakvih znakova
uzbune.“
„Šta je s Amerikancima ili NATO-om?“
Kiričenko se blago namršti. „Pokupili smo delimične znakove da je
američkim vazduhoplovnim eskadrilama u vojnim bazama u Nemačkoj, Italiji
i Velikoj Britaniji možda naređeno da budu u stanju povišene pripravnosti, ali
ne postoji nikakav nagoveštaj kretanja tih aviona prema našim granicama."
Dudarev se okrenu prema zdepastom, prosedom muškarcu koji je stajao
pored njega. „Pa, Aleksej?“
„Amerikancima su zasad uskraćene dozvole da premeste svoje letelice ka
istoku“, potvrdi Ivanov. „Vlade evropskih država zabile su glavu duboko u
pesak. Svaka vlada čeka da vidi šta Kastilja može da dokaže, ako išta uopšte
može da dokaže, o našim namerama."
„ A biće mu veoma teško da dokaže bilo šta s odeljenja intenzivne nege“,
reče predsednik Rusije sa hladnim osmehom. „U međuvremenu, nadajmo se
da će Evropljani nastaviti da mudro biraju tokom naredna dvadeset četiri
sata. Jer, kada konačno izvuku glave iz peska i vide da je uspostavljena nova
ravnoteža moći na ovom kontinentu, biće prekasno.“

NEDALEKO OD ORVIJETA

„Uviđaš li u čemu je problem, Džone?“, promrmlja Rendi. Ležali su jedno

pored drugog u njenom kamufliranom skloništu i osmatrali jarko osvetljenu
građevinu Evropskog centra za istraživanje stanovništva, za koju je Rendi
tvrdila da je laboratorija Vulfa Renkea.
Smit polako spusti moćni dvogled koji mu je pozajmila i vrati joj ga uz
zabrinuto klimanje glavom. „Aha, nego šta. To prokleto mesto je zaštićeno
poput tvrđave.“
„Tačno tako“, složi se Rendi nabrajajući na prste odbrambene mere koje
je uočila. „Reflektori, bezbednosne kamere na daljinsko upravljanje, senzori
pokreta, prozori otporni na metke, čelična glavna vrata, brave kvalitetne ko
one na trezorima - plus možda desetak do zuba naoružanih stražara unutra.“
Smit ponovo klimnu glavom, ovog puta turobno. „Mislim da je došlo
vreme da održimo ratno savetovanje.“
Džon i Rendi oprezno ispuzaše iz plitkog jarka za odvod vode i krenuše
natrag ka vinogradu. Kirov i Fiona postavili su deo njihove opreme na mestu
gde im je mala uzvišica nudila zaklon od reflektora i kamera postavljenih na
zgradi laboratorije. Dok su im se glave maltene dodirivale, proučavali su
desetak digitalnih fotografija koje je pripadnica Centralne obaveštajne
agencije načinila za vreme svog dugog popodnevnog i večernjeg bdenja.
Kirov podiže pogled sa fotografija kada im se Smit i Rendi približiše.
„Definitivno smo došli na pravo mesto“, reče mu zabrinuto. „Pogledaj i sam.“
Dok je Džon gledao, Rus prelista nekoliko fotografija u boji, snimljenih
pomoću telefoto objektiva. Prva je prikazivala kako dva crna sedana pristižu
pred zgradu laboratorije. Na sledećoj se videlo kako poveća grupa
muškaraca izlazi iz vozila i kreće ka laboratoriji. Kirov zumira dvojicu.
Smit tiho zazvižda zureći u poznata lica Erika Branta i Konstantina
Malkovića. Naježio se od pogleda na hladne sive oči bivšeg oficira i stegnuo
zube. Dok su njega i Fionu mučili, Smit se zakleo da će ubiti tog arogantnog
skota. Bilo je to obećanje koje je nameravao da ispuni. Skrenu pogled, s
teškom mukom obuzdavajući bes. Sada je bilo vreme za hladno, racionalno
razmišljanje, a ne za osvetničku krvožednost. „Jesu li Brant i Malković još
uvek unutra?“, upita.
„Jesu“, reče Fiona. Zvučala je iznenađujuće smireno. „Hvale vredan niz
fotografija gospođice Rasel pokazuje da niko drugi nije ušao niti izašao iz
kompleksa.“
„Barem malo dobrih vesti, u svakom slučaju", reče Smit i čučnu. Ostali
se grupisaše oko njega. „Loše vesti su da na naš prvobitni plan - da krišom
upadnemo i na brzinu pronjuškamo po kompleksu u potrazi za dokazima -
komotno možemo da zaboravimo. Obezbeđenje im je isuviše čvrsto.
Primetiće nas iste sekunde kada zakoračimo prema ogradi perimetra.“
Kirov slegnu ramenima. „Budući da znamo gde se nalazi Renkeova
laboratorija, predlažem da smesta udarimo ne vodeći mnogo računa o
tajnovitosti. Naši neprijatelji su nam učinili uslugu time što su se okupili na
jednom mestu“, reče mirno. „Trebalo bi da iskoristimo njihovu grešku.“
„I ja bih voleo da uletimo i razvalimo vrata“, složi se Smit i nasmeši
suzdržano. „Ali samo kada bismo kao podršku imali četu pešadije i nekoliko
tenkova ’MIAI abrams’. Pa čak i tada bismo stavljali glavu na panj.“
 „Građevina je toliko dobro čuvana?“, upita Rus.
Džon klimnu glavom. „Da.“
„U Avijanu postoji eskadrila lovačkih aviona F-16“, mirno reče Rendi.
„Mogli bi da stignu ovamo za sat vremena. Možda čak i manje.“
„Želiš da izazoveš vazdušni udar?“, upita Smit.
„Zašto da ne?“ U očima operativke Centralne obaveštajne agencije zasija
nemilosrdan izraz. „Jedna laserski navođena bomba rešila bi veliko mnoštvo
problema."
Džon je razumeo kako se Rendi oseća. Đavolskim biološkim oružjem
koje su stvorili ljudi u toj laboratoriji, Renke, Brant i Malković, već je na
svirepo bolan način pobijeno više desetina ljudi širom sveta. Ideja o
bombardovanju iz vazduha zgrade u kojoj su sva trojica u isto vreme, dok
njih četvoro posmatraju kako zločince masivna eksplozija obavija plamenom,
bila je neverovatno primamljiva. Međutim, bilo je previše argumenata protiv
vazdušnog udara, kako praktičnih tako i političkih.
Duboko uzdahnuvši, Smit sa žaljenjem zavrte glavom. „Rendi, predsednik
nikad ne bi odobrio napad F-16, a isključivo on može da donese takvu
odluku. Najveći deo posla koji se obavlja u Centru jeste sasvim legitimno
naučno istraživanje, i kolateralna šteta mogla bi da bude velika. Možeš li da
zamisliš kako bi Ujedinjene nacije reagovale ako bismo bombardovali
prijateljsku teritoriju, naročito bez njihovog dopuštenja pa čak i prethodnog
savetovanja?“ Namrgodio se. „Naša savezništva su i bez toga previše krhka.“
„Osim toga, uništavanje te laboratorije bi takođe zbrisalo i dokaze koji su
nam potrebni - da su Rusi bili umešani u stvaranje i upotrebu tog novog
oružja“, naglasila je tiho Fiona. „Kao i ubijanje tih ljudi, ili barem svih njih.
Možda će nam biti potrebno njihovo svedočenje kada budemo izneli optužbe
protiv Kremlja.“
Kirov klimnu glavom. „Gospođica Devin je u pravu. Šta god da ura-
dimo, moramo pokušati da barem jednog od tih ljudi, pogotovo Renkea ili
Malkovića, zarobimo živog.“
„Divota“, reče Rendi i zavrte glavom. „Ovo postaje sve bolje i bolje.“
Zatim se okrenu prema Smitu. „U redu, Džone, ti tvrdiš da imaš prijatelje u
Pentagonu. Zašto ih ne pozoveš da nam pošalju odred komandosa? Delta
jedinice ili mornaričke ’foke’?" Pokaza palcem preko ramena ka kompleksu
Evropskog centra za istraživanje stanovništva. „Oni su obučeni za
razvaljivanje vrata, zar ne?“
„Veruj mi da ništa više ne bih voleo od toga“, reče joj on nežno. „ Ali u
neposrednoj blizini nema ni Delte ni ’foka’. Eno ih u Sjedinjenih Državama
na treningu ili u ratnim operacijama u Iraku i Avganistanu.“ Jedan ugao usana
mu se izvio u ironičnom osmehu. „Plašim se da gledaš u trenutno jedini
raspoloživi tim specijalnih jedinica... a to smo nas četvoro.“
„Šta je s Italijanima?“, ubaci se u razgovor Fiona. pokazala je glavom ka
mračnom krajoliku oko njih. „Ovo je njihova zemlja. Zar nemaju specijalne
policijske ili vojne jedinice sposobne da izvrše prepad na tu laboratoriju?“
Smit razmisli o njenim rečima. Italijani su posedovali dve izuzetno
cenjene protivterorističke jedinice, GIS (Gruppo di intervento speciale) i
NOCS (Nucleo operativo centrale de sicurezza). A ovo je bilo u njihovoj
nadležnosti. Zašto ne bi zatražili od Freda Klajna i predsednika da prebace
odgovornost na italijansku vladu u Rimu? No, koliko bi daleko italijanska
vlada bila voljna da ide bez ičega konkretnijeg od nejasnih i posrednih
dokaza?
Potom mu još jedna mnogo neprijatnija misao pade na pamet. Pogleda
ostale. „Zahvaljujući Rendi, znamo da Malkovića obaveštava neko u
Nemačkoj, a možda čak i u Lengliju. Ali, šta ako Malković poseduje i krticu
u italijanskoj obaveštajnoj službi?“
„To je vrlo verovatno“, progunđao je Kirov. „Taj bogataš se pokazao kao
čovek s maltene beskrajnim za korupciju u Rusiji, Nemačkoj i mnogim
drugim zemljama. Čisto sumnjam da bi rizikovao da ovde u Italiji bude bez
takve podrške.“
Fiona se namršti. „To su čiste spekulacije, Oleg.“
„Jesu“, složio se Smit. „Ali sve i da Malković nema tajni izvor
informacija u Rimu, uvođenje Italijana u ovu operaciju bi zahtevalo mnogo
veštog diplomatskog manevrisanja...“
„Za koje jednostavno nema dovoljno vremena“, žestoko reče Kirov.
Ostali ga iznenađeno pogledaše.
„Mora da naši neprijatelji znaju da im je operacija ovde u Italiji ugrožena,
a možda čak i na ivici raspada“, objasnio je. Zubi mu bljesnuše u brzom
osmehu. „Razmislite, prijatelji. Šta mislite, iz kog drugog razloga bi neko kao
Malković prevalio toliki put, pogotovo sada kada se događaji u mojoj zemlji
munjevitom brzinom kreću prema ratu?“
 „Renke i njegovi drugari spremaju se da izvedu još jedan trik nestajanja“,
shvati najednom Smit.
„Mogu li tako nešto da urade?“, upita radoznalo Rendi.
„Svakako“, reče Smit. Zatim protrlja bradu, razmišljajući naglas. „Sve što
je Renkeu zaista potrebno da negde u svetu ponovo napravi svoju
laboratoriju jesu uzorci DNK, specijalna oprema koju koristi i nekoliko
školovanih tehničara. A najveći deo opreme i drugih materijala najverovatnije
bi stao u omanji kamion ili nekoliko kombija.“
„U tom slučaju, znamo šta nam je činiti“, reče ledenim glasom Rendi.
„Sačekaćemo da se izvezu iz kompleksa, a onda ćemo ih zaskočiti.“
„Pogledajte pažljivije svoje fotografije, gospođice Rasel“, posavetova je
Kirov. „Vidite li bilo kakve kamione ili kombije ispred laboratorije?“
Odmahnula je glavom s oklevanjem. „Ne.“
„Ali vidite ovu poprilično dugačku traku od golog betona, zar ne?“ Džon
je razumeo na šta Rus cilja. „Dođavola“, promrmlja. „Malković i Renke će
vazdušnim putem izneti opremu odavde.“
Kirov klimnu glavom. „Najverovatnije helikopterom do mlaznog aviona
koji čeka u Rimu, Firenci, ili nekom drugom ne mnogo udaljenom
aerodromu.“ Turobno slegnu svojim širokim ramenima. „Malkovićeva rodna
Srbija nije daleko od Italije, ne više od sat vremena leta preko Jadranskog
mora. Libija i Sirija takođe su nadohvat ruke. Baš kao i sijaset drugih
autoratskih režima voljnih da ponude utočište tako bogatom čoveku.“
Mršteći se, Smit je sažeto sumirao situaciju. „Šta znači da će, ukoliko
budemo čekali predugo, Renke ponovo nestati sa svim stvarima koje su mu
potrebne da ponovo počne s proizvodnjom Malkovićevog genetičkog oružja.“
„Dobro, ne možemo da upadnemo unutra. I ne možemo da sačekamo da
oni izađu. Da li bi mi rekao koje opcije pa imamo na raspolaganju, Džone?“,
upita oštro Rendi, s teškom mukom obuzdavajući bes.
Smit stegnu zube, osećajući istu frustraciju. „Nemam pojma.“ Sumorno
odmahnu glavom. „Ali, moramo da pronađemo način da izbacimo ove tipove
iz njihove igre, da ih nekako nateramo da, za promenu, oni reaguju na naše
poteze.“
Nesposoban da sedi mirno na mestu, Smit ustade i poče da šetka oko
njihovog malenog logora. Mora da postoji nešto što mogu da urade kako bi
izmamili Malkovića i njegove ljude iz te utvrđene laboratorije pre nego što
bude prekasno.
Naprasno se ukopao u mestu i nepomično stajao dok mu se u glavi
uobličavala neodređena suluda ideja. Možda im je Rendi već dala potreban
mamac. Oči mu zablistaše. Obrnu se ka Kirovu. „Daj mi tvoj tvoj telefon,
Oleg!“, viknuo je. „Smesta!“
Rus klimnu glavom i dobaci mu poslednji od sigurnih telefona Tajne
Jedan koji su imali. „Upotrebi ga mudro", predložio je suvo.
Smit mu se isceri. „Mudro postupanje mi trenutno nije ni na kraj pameti.“
Odmaknuo se da ga ne čuju i ukucao broj glavnog štaba službe Tajna
Jedan.
Fred Klajn je pažljivo slušao kako mu Smit sažeto objašnjava situaciju u
kojoj se nalaze. „Teška dilema, pukovniče", prokomentarisao je mirno. „Imaš
li neki plan?“
„Imam. Ali, biće nam potrebna pomoć iz Vašingtona da bi upalio, i to što
je pre moguće.“
„Šta želiš da uradim?“, upita ga Klajn.
Smit mu reče.
S drugog kraja veze je nekoliko trenutaka dopirala samo tišina. Klajn
konačno zabrinuto progovori. „Tražiš od mene da hodam po vrlo tankom
ledu, Džone.“
„Znam.“
Klajn uzdahnu. „Predsednik i ja verovatno možemo da sakrijemo
postojanje Tajne Jedan od ljudi upletenih ovde u Vašingtonu, ali me brine
gospođica Rasel. Ona već zna o našim aktivnostima više nego što treba. Ono
što predlažeš može joj pružiti dovoljno informacija da ugrozi bezbednost naše
agencije, Džone.“
„Ionako je već sumnjičava kao sam đavo, Frede.“
„Postoji provalija između sumnjičavosti i sigurnosti u nešto, pukovniče“,
reče kiselo Klajn. „A ja bih voleo da zadržim Rendi Rasel na drugoj strani tog
jaza.“
Smit slegnu ramenima. „Imamo li drugog izbora?“
„Ne“, priznao je konačno šef službe Tajna Jedan. „U redu, Džone.
Ostanite gde ste. Obavestiću vas kada budemo spremni da započnemo stvari
ovde.“
„Čekamo“ reče Smit.
 Veza se prekinu.

22. FEBRUAR
ZAJEDNIČKA VIDEO-KONFERENCIJA AMERIČKIH
I NEMAČKIH OBAVEŠTAJNIH SLUŽBI

Veliki televizijski monitori u Vašingtonu, Lengliju, Berlinu, Bonu i Kelnu

istovremeno zatreptaše i oživeše, povezujući grupe muškaraca i žena koji su
sedeli za konferencijskim stolovima; delile su ih hiljade kilometara i nekoliko
vremenskih zona. Ljudi u Nemačkoj delovali su umorno i nervozno. Kod njih
je ponoć odavno bila prošla kad su ih pozvali natrag u kancelarije, zbog
veoma hitnog sastanka, koji je sazvao novi direktor Nacionalne obaveštajne
službe Vilijam Veksler.
Veksler je delovao staloženo i pribrano. Govor njegovog tela otkrivao je
apsolutno samopouzdanje i ubeđenje u ono što će upravo kazati. Dok je
govorio, gledao je pravo u kameru, održavajući iluziju da uspostavlja kontakt
očima sa svakom osobom na bezbednom videolinku.
Nijedna osoba koja je prisustvovala toj video-konferenciji, prenošenoj
preko satelita, nije znala da se signal emituje i u Beloj kući. A Fred Klajn je,
posmatrajući prenos s predsednikom Kastiljom u Ovalnoj sobi, cinično
pomislio da je Veksler, bivši senator, tako opušten samo zato što je navikao
da pred kamerama drži govore koje ne razume ili u koje ne veruje.
Posle nekoliko uvodnih formalnosti, Veksler pređe pravo na stvar.
Govorio je jasno i koncizno. „Obaveštajne agencije Sjedinjenih Država
definitivno su identifikovale mesto proizvodnje biološkog oružja koje se
upotrebljava protiv nas, naših NATO saveznika i država koje se graniče s
Ruskom Federacijom.“
Ljudi koji su slušali i gledali uspravili su se u stolicama.
Ekran se podelio; na drugoj polovini pojavila se satelitska fotografija
snimljena pre nekoliko meseci. Fotografija je prikazivala veliki kompleks
raširen preko niskog grebena i opkoljen žičanom ogradom. Jedna zgrada bila
je zaokružena. „To oružje se tajno proizvodi u laboratoriji nedaleko od grada
Orvijeta u Italiji“, reče samouvereno Veksler. „Laboratorija je deo Evropskog
centra za istraživanje stanovništva.“
Šokirani žamor začu se iz pozadine.
Veksler je neumoljivo nastavii. „Obaveštajni podaci koji to potvrđuju su
nedvosmisleni i neosporni. U skladu s tim, predsednik Sjedinjenih Država je
naredio sveobuhvatni vojni napad na tu tajnu ustanovu za proizvodnju
biološkog oružja.“
Američki i nemački obaveštajni zvaničnici zamuknuše ko po komandi,
očevidno zabezeknuti onim što čuju.
Satelitska fotografija iščeznu s ekrana, a zameni je karta Apeninskog
poluostrva i mora oko njega. Još jedan krug se pojavi na mapi, a unutar njega
grafički prikaz brodova smeštenih u Sredozemnom moru, podalje od zapadne
obale Italije. „Snage za brze intervencije američkih mornaričkih korpusa
upravo se ukrcavaju na brodove Šeste flote“, govorio je Veksler. „Te udarne
jedinice će u roku od dva sata izvesti napad. Nekoliko ekipa naših
specijalnih jedinica već se nalazi na licu mesta, nekoliko kilometara severno i
južno od Orvijeta, i pripremaju se da postave blokade na glavnom autoputu.“
Jedan Nemac progovori. Natpis u dnu ekrana identifikovao ga je kao
Bernharda Hajhlera, visokog zvaničnika nemačke Savezne kancelariji za
zaštitu ustava. „Šta Italijani misle o tom vašem rizičnom planu?“, upita
ukočeno.
„Kako bismo osigurali potpuno iznenađenje, ovaj napad se izvodi bez
znanja i pristanka italijanske vlade“, odgovori hladno Veksler.
Hajhlerova usta se oklembesiše, a veliki broj njegovih kolega
odreagovalo je na isti način. „Zbog čega nam onda govorite sve ovo?“
S blagim osmehom na licu, Veksler baci svoju sledeću bombu.
„Zbog toga što je čovek odgovoran za stvaranje tog biološkog oružja
profesor Vulf Renke“, reče im. „Jedan od vaših zemljaka, opasan kriminalac
za kojim već jako dugo tragate.“ Zatim u kratkim crtama, samouvereno i
energično, opisa šta obaveštajne službe Sjedinjenih Država trenutno znaju o
Renkeu, uključujući i njegovo bekstvo od nemačkog pravosuđa uz pomoć
Ulriha Keslera.
„Želeli bismo da oformite ekipu stručnjaka koja bi nam pomogla u
analiziranju i iskorišćavanju svakog delića obaveštajnih podataka kojih se
dokopaju naši marinci“, reče pažljivo Veksler. „Njihova misija će biti da
pronađu sve kritične informacije iz dokumenata i računara iz laboratorije i da
ispitaju zarobljenike.“ Nasmešio se slavodobitno. „Ima li bilo kakvih
pitanja?“
Istog trena se začu zbunjeno romorenje glasova, jer su svi učesnici video-
konferencije progovorili u isti mah.
Kastilja pritisnu dugme za utišavanje na daljinskom upravljaču.
Usplahireni glasovi utihnuše. Potom se okrenu prema Klajnu sa škrtim
osmehom na širokom, otvorenom licu. „Čini mi se da je ovaj tvoj mali trik
upravo ubacio vuka usred stada veoma nervoznih ovaca.“
„Da, gospodine“, složio se Klajn.
„Misliš li da će ovo stvarno upaliti onako kako se nada pukovnik Smit?“,
upita ga mirno Kastilja.
„Nadam se da hoće“, odgovori mu Klajn s istim mirom. „Ako ne upali,
Džon i ostali verovatno neće preživeti narednih nekoliko časova.“ Bacio je
pogled na ručni sat. Bore na visokom čelu mu se produbiše. „Na ovaj ili onaj
način, znaćemo to veoma uskoro.“
 48

Estel Pajk je sedela ukočeno za svojim radnim stolom u pretsoblju

Ovalne sobe i prekucavala jedan od rukom ispisanih memoranduma
predsednika Kastilje, upućenih Savetu za nacionalnu bezbednost. Oči joj
munjevito preleteše s monitora ispred nje na naškrabane beleške na njenom
stolu, a zatim po ostatku prostorije. Drugi stolovi i radne stanice u prostoriji
bili su prazni. Ovlaš se nasmeši. Razaslala je sve svoje asistentkinje na
zadatke širom kompleksa Bele kuće.
Poslužitelj s belim rukavicama uđe u prostoriju, noseći u rukama
pokriveni poslužavnik.
Estel prestade da kuca i namršteno podiže pogled. „Da? Šta je bilo?“
„Predsednikov obrok, gospođo“, reče joj učtivo poslužitelj.
Pokazala je glavom na prazan ćošak svog radnog stola. „Ostavi tu. Ja ću
mu odneti za koji trenutak.“
Jedna poslužiteljeva obrva se zapanjeno podiže. Predsednikova
sekretarica bila je naširoko poznata i prilično neomiljena među osobljem Bele
kuće zbog svog strogog insistiranja na protokolu i rangu. Veoma retko se
prihvatala dužnosti koje je smatrala ispod svog nivoa.
„Predsednik je veoma zauzet, Ansone“, objasni ledenim glasom.
„Trenutno ne želi da ga bilo ko uznemirava.“
Poslužitelj pogleda u zatvorena vrata iza njenih leđa i slegnu ramenima.
„Da, gospođo. Međutim, nemojte čekati predugo, molim vas. U suprotnom će
salata početi da vene.“
Estel Pajk sačeka da se vrata za poslužiteljem zatvore, a zatim se sagnu i
otvori svoju tašnicu. Unutra je, umotanu u papirnu maramicu, pronašla malu
zapečaćenu staklenu epruvetu, koju je ranije tog dana pokupila u ruralnom
delu Merilenda. Onda je, smireno i precizno, otvorila epruvetu, podigla
srebrni poklopac sa salate namenjene Samjuelu Kastilji i sasula tečni sadržaj
preko listova zelene salate, salse, kisele pavlake, sira i komadića pržene
piletine. Zatim je vratila epruvetu natrag u tašnicu, ustala i uzela poslužavnik.
„To neće biti neophodno, gospođice Pajk“, reče neko mirno iza njenih
leđa.
Prepadnuta, sekretarica se ukipi a potom polako okrenu prema vratima
Ovalne sobe. U njima je stajao Natanijel Frederik Klajn. Njegovo uzano lice
s krupnim nosem bilo je bezizražajno. Dvojica uniformisanih pripadnika
Tajne službe stajala su kraj njega, obojica sa oružjem na gotovs.
„Šta ovo znači, gospodine Klajn?“, upitala je ledenim glasom Estel Pajk,
pokušavajući da se izvuče na bezobrazluk.
„Ovo znači, gospođice Pajk, da ste uhapšeni“, odgovori joj otvoreno
Klajn.
„Pod kojom optužbom?“
„Pokušaj atentata na predsednika Samjuela Adamsa Kastilju će sasvim
fino poslužiti za početak“, odgovori Klajn s nemilosrdnim izrazom u očima.
„Nema sumnje da će se i druge optužnice pojaviti kad podrobnije istražimo
vaše ponašanje i prošlost.“

Kasnije, dok je sedeo preko puta vidno šokiranog Kastilje, Klajn gurnu
staklenu epruvetu preko površine velikog radnog stola od borovine.
„Analiziraćemo ostatak tečnosti iz epruvete, ali ako su Smitove sumnje tačne,
sumnjam da ćemo saznati išta korisno.“
Kastilja turobno klimnu glavom. Uglovi usana mu se obesiše. Odmahivao
je glavom u neverici. „Estel Pajk! Ona je već godinama sa mnom, još otkako
sam prvi put stigao u Belu kuću.“ Pogledao je šefa službe Tajna Jedan.
„Zbog čega si posumnjao u nju, Frede?“
Klajn slegnu uskim ramenima. „Sumnja je prejaka reč, Seme. Pošto smo
saznali da je veoma lako dati to biološko oružje žrtvama, popričao sam sa
šefom Tajne službe. Od tada su nadzirali svaki aspekt pripremanja hrane u
Beloj kući. Domen gospođice Pajk bio je jedina moguća pukotina u našoj
bezbednosti, pa sam je pažljivo posmatrao. Kada je počela da iznalazi
razloge da pošalje svoje pomoćnice iz kancelarije baš pošto si ti naručio
salatu, palo mi je na pamet da bi bila dobra ideja videti šta namerava da
uradi.“
 Kastilja nežno kucnu prstom staklenu epruvetu. I dalje je izgledao
zabrinuto. „ Ali zašto? Zbog čega bi uradila ovako nešto?“
„Nešto mi govori da čemo ubrzo otkriti kako gospođica Pajk poseduje
veoma skrivene dubine“, reče odlučno Klajn. „Ponekada sam se pitao u vezi
s njom. Zahvaljujuči položaju u Beloj kući imala je pristup ogromnoj lepezi
tajnih informacija. A njena prošlost - mlada udovica bez porodice i pravih
prijatelja - pa, sve to naprosto izgleda previše podesno, isuviše savršeno.
Ako bih ja želeo da napravim paravan, lažni identitet za svoju krticu, baš
takvu priču bih želeo da stvorim.“
„Misliš da je ona ruski špijun?“, upita ga predsednik.
Klajn ponovo klimnu glavom. „Gotovo sigurno.“ Zatim ustade. „Ali,
otkrićemo to zasigurno. Računaj na to.“
„Računam, Frede“, reče Kastilja uz osmeh zahvalnosti. „Uvek to činim.“
Potom njegov osmeh lagano izblede. „Baš kao što računam na pukovnika
Smita i ostale.“

NEDALEKO OD ORVIJETA

Konstantin Malković je zaprepašćeno zurio u dešifrovanu poruku na

ekranu svog laptopa. „Nemoguće“, promrmljao je i okrenuo se Brantu, koji
mu stajao pored ramena. „Kako je ovo moguće?“
„Amerikanci su nam bliže nego što mislimo“, uzviknu Brant čitajući hitno
upozorenje koje je poslao Malkovićev agent u Nemačkoj. „To je sve.“
„Ali, šta možemo da uradimo?“, upita milijarder. Njegov glas, inače
duboki bariton, sada je zvučao kreštavo.
Brant zgađeno pogleda u svog poslodavca. Malković se raspadao po
šavovima pred njegovim očima. Sve bogataševo bučno hvalisanje i čuveno
samopouzdanje je najobičnije besmisleno pretvaranje, shvatio je mirno
sivooki čovek. Oh, milijarder srpskog porekla bio je dovoljno hrabar kada je
pobeđivao, ili kada je spekulisao apstrakcijama - valutama, naftom,
prirodnim gasom i ljudskim životima - ali je realno bio kukavica i povlačio
se kad je njegov vlastiti život bio u opasnosti. Kao i mnogi pohlepni ljudi,
uvek gladnih još više moći ili novca, on je u suštini bio prazan iznutra.
„Smesta moramo da se evakuišemo“, reče zabrinuto Brant. „Baze
podataka DNK profesora Renkea i njegovi nacrti spremni su za transport.
Uzećemo njih i Renkea, i odmah otići odavde.“
Malković se zbunjeno zagleda u njega. „Ali njegova oprema...“
„Može se otpisati“, reče okrutno Brant.
„Šta je s Renkeovim asistentima? Njegovim laboratorijskim timom?“,
promuca milijarder. „Helikopteri će stići prekasno, a u automobilima nemamo
dovoljno mesta za sve njih.“
„Nemamo“, složi se hladno Brant, gledajući u glavnu laboratoriju, gde su
naučnici i dalje užurbano pripremali svoje skupocene mašine za transport
kojeg nikad neće biti. Zatim slegnu snažnim ramenima. „Moraćemo da ih
ostavimo. Sa sve italijanskim obezbeđenjem.“
Malkovićev preblede. „Šta? Jesi li sišao s uma? Marinci će na prepad
zauzeti ovu zgradu, zarobiće te ljude, a oni će progovoriti."
„Ne, neće“, reče otvoreno Brant. Izvadio je pištolj marke „valter“ iz
futrole u pregibu ramena i brzo pregledao oružje. Na kraju je proveri da li je
magacin kapaciteta petnaest metaka pun, a zatim vratio okvir natrag.
Milijarder je izgledao bolesno pod bleštavim fluorescentnim svetlima
laboratorije. Sedeo je pogrbljenih ramena i zurio u sterilni pod prekriven
keramičkim pločicama između svojih stopala.
Ovlaš se okrenuvši u stranu, Brant pozva jednog telohranitelja da priđe.
„Da, gospodine Brant?“, reče čovek zvučeći kao da mu je dosadno. „Šta je
bilo?“
„Naredi osoblju da se okupi u sobi za odmor, Sepe. Svi do poslednjeg,
bez izuzetka.“ Bivši oficir Štazija zatim je dodao tišim glasom: „A onda reci
Karlu i ostalima da nas čeka malčice neophodnog ubijanja. I kaži Fjodoru da
donese svoje kutije iz prtljažnika automobila. Ipak će nam biti potreban
njegov eksploziv, na kraju krajeva.“
Telohraniteljeve beživotne oči prvi put zasvetlucaše i oživeše. „Biće mi
zadovoljstvo.“
Brant hladno klimnu glavom. „Znam. Zbog toga ste mi ti i tvoje kolege
toliko korisni.“ Nekoliko sekundi posmatrao je kako se čovek udaljava i
počinje da izvodi umorne naučnike i tehničare iz glavne laboratorije.
Renke mu priđe. Jedva primetno skupljena usta odavala su naučnikovu
razdraženost što njegovi asistenti odlaze i ostavljaju posao nedovršen. „Šta to
radiš, Eriče?“, zahtevao je da zna.
 „Pročitaj ovo“, reče mu kratko i jasno Brant, pokazavši glavom prema
poruci koja se i dalje videla na ekranu Malkovićevog laptopa.
Naučnik prelete pogledom preko upozorenja o predstojećem američkom
napadu. Jedna tanka, bela obrva izdigla se u blagom iznenađenju.
„Nezgodno“, promrmlja. Potom baci pogled preko ramena ka Brantu.
„Odlazimo?“
„Tačno.“
„Kada?“
„Za nekoliko minuta“, odgovori sivooki čovek. „Pokupi iz svoje
kancelarije sve što ti je potrebno i to što brže možeš.“ Hladno klimnu glavom
prema Malkoviću, koji je još sedeo pogrbljen. „Povedi ga sa sobom. I drži ga
na oku, her profesore. Njegovi izvori i veze nam još mogu zatrebati.“
S tim rečima Brant se okrenu i s pištoljem na gotovs ustremi ka prostoriji
za odmor.
Renke odgleda za njim, a zatim pogleda potresenog milijardera. „Hodite,
gospodine Malkoviću“, viknuo je. „Ovuda.“
Sedi čovek se umrtvljeno osovi na noge, uze svoju aktentašnu i laptop, i
pođe poslušno za naučnikom niz centralni hodnik.
U svojoj kancelariji bez prozora Renke je brzo prišao policama za knjige
iza kojih su bili skriveni sef u zidu i zamrzivač. Pošto je uneo šifru, pritisnu
palac na ugrađeni skener otisaka prstiju. Hladna isparenja pokuljaše napolje
kada se vratašca sefa otvoriše.
Odjeknu pucnjava, prigušena debelim, zvučno izolovanim zidovima.
Začuše se piskavi, prodorni krici i vapaji. Kada je brzi plotun zamuknuo,
samo je šačica očajnih jecaja prekinula iznenadnu, jezivu tišinu, a čuo se i
nečiji užasnuti plača. Pištolj zalaja još tri puta. Tišinu više ništa nije remetilo.
„Gospode bože!“, zavapi Malković. „Mornarica je već stigla!“ Pribio se
uz najbliži zid privijajući na grudi akten-tašnu, u kojoj su se nalazile
informacije o vojnim planovima Viktora Dudareva i umešanosti ruskog
predsednika u projekat Hidra - kao da će ga to zaštititi od američkih metaka.
Renke prezrivo frknu. „Smirite se. To samo Brant ubija moje nesrećne
asistente.“ Zatim navuče teške rukavice, izvuče postolje s epruvetama iz
zamrzivača i pažljivo ga spusti u prenosivi frižider.
Nasmeši se zadovoljno dok je gledao niz specijalno napravljenih varijanti
Hidre. Na svakoj providnoj staklenoj epruveti bilo je ispisano neko ime;
mnoga su bila ruska. Za manje od četrdeset osam sati, materijal iz
Malkovićeve akten-tašne postaće beskoristan kao sredstvo ucenjivanja
Viktora Dudareva. Pošto ruske trupe i tenkovi pređu granicu, ruski
predsednik više neće strahovati od curenja svojih planova. Biće slobodan da
dela protiv prestrašenog milijardera kako god mu se prohte.
I dalje se smešeći za svoj groš, nemački naučnik zatvori i zapečati
prenosivi frižider. Malković je bio osuđen na propast shvatao on to ili ne. Ali
skrivenim i neizlečivim oružjem u ovim epruvetama Vulfu Renkeu će držati
čvrsto u šakama Dudareva i njegove prijatelje dok god su živi.

Potpukovnik Džonatan Smit čučao je iza prednjeg dela automobila koji je

iznajmila Rendi Rasel, tamnozelenog „volva“ sa četvorma vratima. Vozilo je
bilo isprečeno preko saobraćajnice s dve trake, blokirajući glavni put koji je
vodio oko podnožja neravne vulkanske visoravni Orvijeta. Put broj 71 račvao
se na tom mestu; jedan krak vodio je ka železničkoj stanici, donjem delu
grada a zatim istočno ka podnožju udaljenog planinskog venca Apenina.
Drugi krak se postepeno peo uz padinu masivnog grebena i ulazio u grad
Orvijeto, smešten na vrhu visoravni.
Smit pogleda levo. Visoravan se tamo nadvijala, džinovska crna senka
ocrtana naspram neba obasjanog zvezdama. Tik posle raskršća, teren se
strmo uzdizao ka travnatoj padini načičkanoj šumarcima niskog drveća i
sparušenog žbunja. Naprasno se završavao okomitim zidom naprsle sige,
vrste krečnjaka, i bazalta.
Potom baci pogled na desno. Kirov je bio udaljen nekoliko metara, čučeći
iza „volvoa“ i obema rukama čvrsto stežući automat „hekler i koh MP5“. Rus
je opazio da ga Smit posmatra i smireno klimnuo glavom kako bi mu stavio
do znanja da je spreman. S druge strane druma teren se nežno spuštao,
prekriven jalovim voćkama i vinovom lozom. Dolina je mestimično bila
osvetljena prigušenim svetlima udaljenih seoskih kuća.
„Dolaze“, prošapta Rendi Rasel preko radio-aparata. Operativka
Centralne obaveštajne agencije bila je u zaklonu malo dalje niz put, na niskoj
uzvišici s koje se pružao dobar pogled na jarko osvetljeni kompleks
Evropskog centra za istraživanje stanovništva, udaljen otprilike kilometar.
Rendi im je bila isturena osmatračnica. „Vidim dva automobila. Oba su crni
’mercedesi‘ i jure prilično brzo.“ Oklevala je nekoliko trenutaka, a zatim
ponovo progovorila. „Izgleda da si bio u pravu, Džone. Možda polako
postaješ sve bolji u ovim vojničkim stvarima.“
„Primljeno“, odgovori tiho on.
Iako je znao da će ubrzo biti u krvavoj akciji, jedan deo njega se donekle
opusti. Rendi se žučno zalagala da postave zasedu bliže Centru. Želela je da
bude sigurna da im se Malković, Renke i njihovi saradnici neće provući kroz
prste tako što će krenuti nekim od sporednih seoskih puteva koji su presecali
dolinu. Međutim, Džon nije odobrio tu ideju, naglašavajući da će napad
toliko blizu utvrđenoj zgradi laboratorije samo omogućiti neprijatelju da se
povuče natrag u njenu neprobojnu sigurnost. A onda će Malković i ostali,
pošto shvate da je napad američkih marinaca na koji su ih upozorili samo
jedna gigantska varka, biti slobodni da nastave sa svojim prvobitnim planom i
helikopterom odlete u bezbednost.
Umesto toga, Smit je mogao da se opkladi da će Brant svog poslodavca
evakuisati u ovom pravcu, budući da je ovaj drum bio najkraći izlaz iz
Evropskog centra za istraživanje stanovništva. A pošto bi nedaleko od
železničke stanice Orvijeta prošli autostradu, koja se prostirala sa severa na
jug, begunci bi prešli preko Apenina malo upotrebljavanim zabačenim
putevima i zaputili se ka jadranskoj obali Italije.
Smit se ukoči, začuvši sve glasniju halabuku moćnih automobilskih
motora. Nategnu unazad polugu za napinjanje automata, ubacivši metak
kalibra 9 milimetara u cev. Zatim proveri da je selektor paljbe podešen na
kratke rafale od po tri metka. Čučnu još niže, sklanjajući se od pogleda iza
teškog „volvoa.“
Tutnjava motora je postajala sve glasnija.
Prednja svetla najednom obasjaše „volvo“, bacajući njegovu čudnovato
izobličenu senku dalje niz padinu. Gume oštro zaškripaše kada je „mercedes“
na čelu kolone naglo zakočio da ne bi udario u njihovu improvizovanu
blokadu. Delić sekunde kasnije, točkovi ponovo prodorno zaškripaše kada
drugi crni sedan zaokrenu udesno i zaustavi se nasred puta da se ne bi
zakucao u „mercedes“.
Smit i Kirov istog trena poskakaše iz zaklona i uperiše cevi automata ka
automobilu na čelu, udaljenom svega petnaestak metara od isprečenog
„volvoa“. Primetili su komešanje gore uz obronak. Fiona je iskočila iz svog
skrovišta, napola zakopane krečnjačke stene, koja mora da se odvalila i
survala niz liticu stolećima ranije. Škiljeći usredsređeno niz prednji i zadnji
nišan poluautomatskog „gloka“, Fiona nacilja drugi automobil.
„Izlazite iz kola!“, povika Smit žmirkajućižirkajući od zaslepljujućih
farova. „Smesta! Ruku podignutih u vazduh!“
Puls mu je tutnjao u ušima. Ovo je bio preloman trenutak. Potreba da
uhvate barem jednog živog zarobljenika bila je važnija od svega, pa i od
vlastite bezbednosti.
Dva „mercedes“ sedana su naprosto stajala tamo, nakrivo parkirana
nasred druma. Kroz zatamnjene prozore nije mogao da vidi nikakvo kretanje.
„Ovo je poslednje upozorenje!“, zaurlao je Džon. „Izlazite iz prokletih
automobila! Smesta!“ Prst mu jače stisnu okidač automatskog oružja.
Zadnja vrata prvog „mercedesa“ naglo se otvoriše uz tresak. Polako,
jedan od Malkovičevih telohranitelja se iskobelja napolje i okrenu prema
njima. Ruke je držao podignute u visini ramena, otvorenih dlanova okrenutih
ka barikadi. „Nisam naoružan“, reče na engleskom jeziku sa stranim
naglaskom. „Šta želite? Radite li s policijom?“
„Bez pitanja!“, zareža Kirov. „Kaži Malkoviću i ostalima da izađu
napolje! Imaju deset sekundi na raspolaganju pre nego što otvorimo vatru!“
„Razumem“, reče brzo telohranitelj. „Kazaću im.“
Čovek se napola okrenu, kao da će se nagnuti kroz otvorena vrata i
obratiti se onima u automobilu. Ali iznenada se brzinom munje ponovo
okrenu prema Smitu i Kirovu. Istovremeno, zavuče desnu ruku u debeli
vuneni kaput i izvadi automatski minijaturni „uzi“, veličine običnog pištolja.
Smit i Kirov zapucaše u istom trenutku.
Direktno pogođen više puta, telohranitelj se skljokao nauznak. Bio je
mrtav pre nego što je dodirnuo tlo.
Međutim, u istom trenutku vozač prvog „mercedesa" nagazi papučicu za
gas. Crni sedan pojuri napred, hitajući pravo prema prednjem delu „volvoa“.
Drugi „mercedes“ krenu za prvim i takođe ubrza.
Smit prekasno uvide svoju grešku. Ti skotovi su žrtvovali čoveka kako bi
ga naterali da napusti položaj. Zanese cev automata u kratkom luku i ponovo
opali, ovog puta ciljajući u motor prvog automobila. Meci izbušiše ogromne
rupe u haubi. Varnice i komadići otkinutog metala poskočiše u vazduh.
Stojeći pored njega, Kirov takođe zapuca, nišaneći u gume. Gore uz brdo,
Smit je video kako plamen suklja iz cevi Fioninog „gloka“ dok je gađala
drugi „mercedes“ sedan, pritiskajući okidač što brže može. Kao i Rus, ciljala
je točkove i pokušavala da onesposobi njihove neprijatelje da ne bi probili
blokadu i odjurili u noć.
Džon je stajao iza parkiranog „volvoa“ kad je iz tmine pred njim izleteo
crni „mercedes“ i jurnuo na njega poput razjarenog slona. Ispalio je još jedan
kratak rafal od tri metka. Još iskidanog metala sa haube crnog sedana polete
u vazduh.
A onda je bilo vreme da beži.
Bacio se u stranu, što dalje od parkiranog „volvoa“, i teško pao na tvrdi
asfalt uz udarac koji mu zatrese sve zube u vilici, a zatim se panično
zakotrlja u travu pored druma. Iza njegovih leđa, „mercedes“ se s
gromoglasnim treskom zakuca u prednji deo „volvoa“. Zalepljena na trenutak
od siline udarca, dva automobila klizila su po asfaltu po srči, komadićima
fiberglasa i opiljcima. „Volvo“ je od udarca polako skrenuo udesno na
raskrsnici u obliku račve.
Uz ciku metala, prvi „mercedes“ se progura i zaklopara uzbrdo prema
Orvijetu. Za njim se zakotrljaše komadići tri probušene gume, koji su se
prevrtali i tumbali preko asfalta kao u usporenom filmu. Varnice su prštale po
pošljunčenoj i asfaltnoj podlozi. A onda drugi crni sedan, vozeći na metalnim
felnama, takođe projuri mimo uništenog „volvoa“ i pođe za prvim
automobilom.
Smit se pridiže na koleno i ponovo pripuca na vozila koja su se
udaljavala. Kirov je stajao nedaleko od njega i smireno pucao, i dalje
nišaneći nisko. Fiona se spuštala niz padinu prema njima, usput ubacujući
nov okvir u svoj pištolj. Na licu joj se videlo da se užasno nervira.
„Pobeći će nam“, povika.
Kirov ispali još jedan rafal, držeći automat čvrsto uperen u metu; oružje
je ravnomerno bljuvalo metke u bakarnim čaurama. Potom zavrte glavom.
„Neće“, reče joj. „Gledaj.“
Uz konačni, gromoglasni urlik umirućeg motora, prvi „mercedes“ zasopta
i stade otprilike dve stotine metara dalje niz put. Četvorica muškaraca se
iskobeljaše napolje i potrčaše uzbrdo, i dalje bežeći u pravcu Orvijeta.
Jednom je vijorila griva guste sede kose i trčao je nezgrapno, obema rukama
grčevito stežući aktentašnu. Svetloplava kosa drugog muškarca, višeg od
ostalih, blistala je na mesečevoj svetlosti. „Malković i Brant“, shvati Smit.
Skoči na noge. „Hajdemo!“
Ispred njih, drugi sedan siđe sa puta u pokušaju da zaobiđe prvi
automobil, ali točkovi mu se zaglaviše u mekanom tlu. Vozilo pređe još
nekoliko metara, a onda stade. Iz njega iskočiše još četvorica muškaraca.
Dvojica su zalegla na put s oružjem u rukama, očigledno u nameri da brane
odstupnicu ostalima, koji su se povlačili. Poslednja dvojica su nakratko
oklevala, gledajući dug, otvoren drum koji je vodio ka Orvijetu; jedan je bio
vitki muškarac sede brade s kovčegom u rukama. Ipak su se okrenuli, sišli s
puta i nestali među drvećem i šipražjem, koje je raslo u podnožju grebena.
Džon začu topot koraka iza leđa i okrete se, istovremeno podižući cev
automata.
Rendi Rasel se pojavila iz mraka s pištoljem u ruci.
„To je bio Renke!“, gunđala je pokazujući ka mestu na kojem su dvojica
muškaraca nestali među drvećem. „Ti, Kirov i Devinova krenite za ostalima.
Ja ću za Renkeom!“
Smit brzo klimnu glavom. „Sa srećom.“
Rendi ga potapša po ramenu kad je protrčala pored njega. „I tebi,
takođe!“ Potom se okrete i pojuri uz padinu.
Džon izvadi ispražnjeni okvir iz automata i ubaci nov. Zatim se okrenu
prema Kirovu i Fioni. „Spremni?“
Njih dvoje klimnuše glavama, dok su im se oči caklile - sve ih je uhvatilo
čudno veselje zbog predstojećeg okršaja.
„Dobro, onda“, reče Smit zadovoljno i pođe uz drum. „Hajde za završimo
s ovim jednom za svagda!“
 49

Smit je trčao levom stranom druma dok su se Kirov i Fiona kretali

desnom. Sada je daleko ispred, pod sjajnom mesečinom, mogao da vidi
Malkovića, Branta i njihovu dvojicu telohranitelja. Naprezali su se da stignu
do vrha visoravni da im progonitelji ne bi došli u domet. Renke je s
telohraniteljem iščezao uz padinu s njihove desne strane, nestavši s vidika u
nevelikim voćnjacima jabuka i bresaka i vinogradima zasađenim u samom
podnožju litice. Mali žuti znaci pored puta pokazivali su u tom pravcu i
obelodanjivali da je to Tomba del Kroćifiso del Tufo, prastara etrurska
nekropola, grad mrtvih.
Džona su trenutno najviše brinula dvojica živih koja su ih čekala malo
dalje uz put. Dvojica Brantovih telohranitelja ostala su da čuvaju odstupnicu
i verovatno im je bilo naređeno da ubiju ili barem zadrže Amerikance koji su
ih progonili. Jedan se spustio u zaklon među šiprag i drveće na nizbrdici.
Drugi se skrivao negde zdesna, među stenama i rastinjem na uzvišici.
Smit se namršti. Jurcanje direktno ka tim tipovima preko brisanog
prostora bio je zaista dobar način da se izgubi glava. Hrabrost u borbi je
jedno, a samoubilačko ludilo je nešto sasvim drugo.
Usporio je i pokleknuo, pažljivo osmatrajući preko nišana automata
zamršeno rastinje duž obe strane puta. Kirov i Fiona se baciše ničice na
zemlju s njegove desne strane, škiljeći ispred sebe s oružjem na gotovs.
„Vidite li išta?“, prosikta Smit.
Kirov odmahnu glavom. „Ne.“ Baci pogled prema Amerikancu. „Ali
moramo da nastavimo da se krećemo, prijatelju moj, uprkos rizicima. Silna
pucnjava će ubrzo privući italijansku policiju.“
Smit mu se nasmeja. „Misliš da nam karabinjeri neće poverovati da smo
obični turisti koji su izašli u noćnu šetnju?“
Kirov uzdahnu. Zatim demonstrativno podiže automatsko oružje i pokaza
prstom na svoje lice, umazano tamnom kamuflažnom bojom. „Iz nekog
razloga, Džone, prilično sumnjam u to“, reče suvo.
„Onda je najbolje da prekinemo ćeretanje i da krenemo“, reče Fiona ne
znajući da li da se ljuti ili smeje. Uskobelja se na noge i ponovo zagleda niz
drum, držeći se ivice. „Ja ću navući na sebe njihovu paljbu. Onda ih vas
dvojica pobijte.“
Kirov se iznenađeno okrenu i podiže ruku da je zaustavi. „Ne, Fiona.
Pusti da se Džon i ja pobrinemo za ovo. Prošli smo kroz vojničku obuku. Ti
nisi. Isuviše je rizično.“
„Oleg je u pravu“, složi se Smit.
Fiona nestrpljivo odmahnu glavom. „Ne, nije, pukovniče. A nisi ni ti.“
Fiona im pokaza pištolj u svojoj ruci. „Ne mogu da pogodim ništa s
razdaljine veće od tridesetak metara. A vaše automatske puške imaju veći
domet. Daj da to iskoristimo.“
Džon se namršti. Nevoljno slegnu ramenima. „U pravu je.“
Rus namršteno klimnu glavom. „Jeste. I to prilično često.“ Spustio je
ruku, ali je morao da kaže: „Ali, molim te, Fiona, nemoj da pogineš. Ako
umreš, ja...“
U grlu mu zastade knedla i on ućuta.
Smešeći se, Fiona nežno pomilova Kirova po kosi. „Znam. Paziću koliko
god mogu.“ Potom krenu napred blago povijena.
Dvojica muškaraca sačekaše nekoliko sekundi, a zatim krenuše za njom,
nisko pognuti, hodajući oprezno kroz travu kraj ivice puta i držeći se senki
kad god je to bilo moguće.

Jedan od Brantovih telohranitelja, Sep Nedel, ležao je skriven iza

gomilice trošnog kamenja obraslog šibljem. Škiljio je preko nišana svog
„uzija“ prema drumu, tražeći bilo kakve znake kretanja. Naslonio je kundak
čvrsto na rame i mirno čekao. Ubijanje Renkeovih nenaoružanih naučnika
bilo je prijatna razonoda, ali mu se ovaj dvoboj sa naoružanim protivnicima
više dopadao.
Žbunje preko puta druma se blago ustalasa. Nedel se podrugljivo
osmehnu. To je bilo tipično za Fjodora Baženova, nervoznog i štrecavog kao i
uvek kada je držao vatreno oružje u rukama. Nekadašnji agent KGB bio je
više nego sposoban sa eksplozivima. Ali je na terenu predstavljao opasnost i
za sebe i za ostale.
Nešto je zatreperilo na periferiji njegovog vidnog polja. Neko se
približavao putem. Nemac čvršće stegnu „uzi“ i blago pomeri nišan u stranu.
Sada je video da mu se približava figura odevena u crno, koja se s vremena
na vreme spuštala u čučanj kako bi zastala da osmotri i oslušne. Izviđač,
pomislio je. Bilo je jasno šta mu valja činiti. Pustiti ovog da prođe i pobiti
one što idu za njim.
Izviđač je prilazio.
Nedel nije pucao. Kopkalo ga je nešto u vezi s oblikom figure koja se
kretala. Onda mu je sinulo. Američki izviđač je žena! Iskezio se u tami,
predosećajući zadovoljstvo koje ga čeka s njom kad likvidira njene
kompanjone.
Iznenada drugi „uzi“ zaštekta, bljujući metke niz drum. Komadići asfalta,
trave i zemlje eksplodiraše posvuda oko žene odevene u crno. Ona pade
napred i ostade da nepomično leži.
Nedel tiho opsova. Baženov se uspaničio.
Potom vide kako Rus istura glavu iznad žbunja, pokušavajući da stekne
bolji pregled. Stručnjak za eksplozive podiže svoje automatsko oružje,
nišaneći u nepokretnu figuru sklupčanu pored puta.
A u tom trenu opali neko drugi, sa veće udaljenosti tamo niz brdo.
Pogođen u lice, Baženov jedanput prodorno vrisnu, pa se stropošta
postranice, ispade iz zaklona i prući se na zemlju. Drugi rafal ga pokida na
komade.
Za tren oka, čovek u crnom, koji ga je ubio, skoči na noge i potrča prema
ženi. Kleknu pored nje i poče da pretura po džepovima prsluka u potrazi za
priborom za prvu pomoć.
Nedel ovlaš klimnu glavom. To je već bila meta vredna vremena i truda.
Polako i izuzetno pažljivo se pridigao iza gomilice kamenja. Zagleda se niz
cev „uzija“, zadrža dah i sačeka da se mušica nišana smiri na čoveku koji je
klečao. Prst mu se obavijao oko okidača...

***

Ležeći potrbuške na zemlji nekih stotinjak metara dalje, Smit opali. MP5
gromoglasno zaštekta, trzajući se unazad. Tri prazne čaure odleteše u travu.
Pogođen dva puta, jednom u vrat i jednom u rame, Brantov revolveraš se
stropošta i pade licem na zemlju. Crna na slaboj mesečini, krv je nakratko
potekla preko kamenja a zatim prestala da curi.
Smrknut, Džon skoči na noge i dotrča ka mestu na kojem je Kirov klečao
pored Fione.
Kada im je pritrčao, Fiona je već sedela. „Dobro sam“, reče sva bleda i
očigledno potresena, ali s osmehom olakšanja bez obzira na sve. „Promašili
su me.“
„Promašili, kažeš?“, gunđao je Kirov. Posegnuo je rukom i dodirnuo
dugačku poderotinu na levom rukavu njene tamne odeće. Tanak mlaz krvi
slivao se niz ruku okrznutu metkom. „ A šta je onda ovo?“
„To?“, reče Fiona i nasmeši se. „Najobičnija ogrebotina.“
„Imala si sreće“, reče joj prekorno Smit. Srce mu je i dalje kao ludo tuklo
u grudima. I on je, baš kao i Kirov, bio ubeđen da je Fiona ubijena ili teško
ranjena.
Mirno je klimnula glavom. „Zaista jesam, pukovniče.“ Zatim žalostivo
pogleda radio-aparat prikačen za njen prsluk. Uređaj je bio uništen, sad da li
ga je pogodio metak ili zdrobio kamen na koji je pala kad se bacila u zaklon -
svejedno. Skinula je sada beskorisne slušalice s mikrofonom s glave. „Hm,
čini se da ću morati da se oslanjam na vas dvojicu da obavljate moje pozive
umesto mene.“
Odjednom, zaslepljujuća bela svetlost obasjala je noć iza njih, bacajući
njihove izdužene senke niz padinu. Sve troje se okrenuše taman na vreme da
ugledaju kako se ogromna vatrena lopta uzdiže na zapadu. Krhotine
iskrivljenog čelika i smrskanog betona poleteše iz centra eksplozije stotinama
metara visoko u nebo pre nego što se sunovratiše natrag na zemlju. Zvuk
eksplozije pristiže do njih u istom trenutku, gromoglasan urlik nalik teretnom
vozu koji je polako zamro, ostavljajući za sobom muklu tišinu.
„Ode Renkeova laboratorija", reče gorko Smit, zureći u vatreni stub koji
se još uzdizao iz kompleksa Evropskog centra za istraživanje stanovništva.
„Zajedno s većinom dokaza koji su nam potrebni."
Kirov sumorno klimnu glavom. „Što predstavlja samo još jedan razlog
više da zarobimo Malkovića i Branta žive.“ Slegnu ramenima. „Ali barem
više ne moramo da brinemo da će nas zaustaviti policija.“
 „Bez šale“, reče odsutno Džon i dalje gledajući u vatru koja je proždirala
ruševine Renkeove laboratorije za proizvodnju biološkog oružja. „Svaki
odred opštinske policije i karabinjera u Orvijetu će vršljati po tom
kompleksu za deset minuta ili manje.“ Sagnu se i pomože Fioni da ustane.
„Hajde da ne protraćimo priliku.“
Troje agenata službe Tajna Jedan se zajedno okrenuše i potrčaše istočno
niz drum prema vrhu visoravni.

Provlačeći se oprezno kroz zamršeno klupko vinove loze, Rendi Rasel

ugleda iznenadan bljesak koji je obasjalo padinu oko nje, bacajući blistavu
svetlost preko krajolika visoke trave, ogoljenog drveća, železnih ograda i
erodiranih zaravni prekrivenih šipražjem. Bacila se na zemlju čekajući da
svetlost umne i da noć ponovo obavije obronak brda.
U iznenadnoj tišini koja je usledila posle eksplozije začula je žamor
uzbuđenih glasova, koji je dopirao odnekud ispred nje i malo ulevo. Oprezno
je ustala i ponovo krenula u pravcu glasova, koji naglo utihnuše.
Stigla je do železne ograde i čučnula. Na slabašnoj mesečevoj svetlosti
teren ispred je izgledao kudikamo otvoreniji. Međutim, bilo je teško razaznati
pojedinačne detalje. Videla je niz nečega što je nalikovalo na travnate humke
sa sivim kamenjem postavljenim na vrhu, ali je prostor između tih humki bio
obavijen neprobojnim senkama. Vreme je da bolje osmotrim šta se nalazi
ispred, pomisli Rendi i podiže dvogled sa optičkim uvećanjem slike. Podešen
tako da hvata i povećava čak i najmanju količinu okolne svetlosti, bilo od
zvezda bilo od Meseca, optički uređaj pretvori noć u dan.
Krajolik za tren oka posta jasniji.
Posmatrala je pravougaonu mrežu ulica. Male kuće sagrađene od goemih
blokova sedre, vrste sivog krečnjaka, oivičavale su te uzane uličice usečene
u obronak brda. Pojedini krovovi su bili kupasti, drugi ravni, ali su maltene
svi bili pokriveni travom i nabijenom zemljom. Niski, mračni, trapezoidni
otvori zjapili su u središtu svake građevine. Na svakom velikom kamenom
nadvratniku, postavljenom iznad praznih vrata, bili su uklesani natpisi na
nekom arhaičnom pismu. S druge strane građevina videla je put s ogradom
koji je vodio uz niske stepenice do praznog parkirališta.
Ovo je stari etrurski grad mrtvih, shvatila je prisetivši se šta je pročitala o
ovom području tokom jučerašnjeg leta iz Nemačke. Pojedine grobnice bile su
stare skoro tri hiljade godina. Iskopavanje je započelo sredinom devetnaestog
veka, a vaze, čaše, oružje i oklopi pronađeni u grobovima sada su bili
izloženi u muzeju nedaleko od katedrale u Orvijetu.
Namrštila se. Mora da se Renke i njegov telohranitelj kriju negde u
nekropoli, verovatno s namerom da se vrate natrag niz brdo pošto pucnjava
zamre. To nije loš plan, pomisli hladno Rendi. Ko god da pokuša da ih juri po
ovim uzanim uličicama bio bi izložen, laka meta za strelca koji čeka u zasedi
u nekoj od ovih grobnica.
Stavila dvogled u džep prsluka i polako se provukla ispod metalne
ograde, vodeči računa o tome da ne zakači i ne pocepa odeću i opremu.
Potom krenu kroz visoku travu ka grobnicama, nečujno klizeći od jedne do
druge senke.
S vremena na vreme je zastajkivala i osluškivala, pokušavajući da uhvati
najmanji zvuk koji bi joj otkrio gde se skrivaju njeni neprijatelji. Ali nije čula
ama baš ništa osim udaljenog zavijanja sirena policijskih i vatrogasnih vozila,
koja su žurila ka uništenom kompleksu Evropskog centra za istraživanje
stanovništva.
Napokon je stigla do cilja, nevelikog šumarka zakržljalog drveća koje je
raslo na obronku brda iznad nekropole. Odatle je mogla da vidi najveći broj
ulica, a naročito putiće koji su vodili natrag prema drumu za Orvijeto.
Rendi ponovo izvadi dvogled iz džepa. Metodično je osmotrila prastaro
groblje, najpre se usredsredivši na ulaze u grobnice za koje je mislila da
pružaju najbolji vidik. Osim ukoliko nije grešila, Renke i njegov telohranitelj
su izabrali skrovište iz kojeg su mogli da spaze svakoga ko ulazi u kompleks
grobova iz pravca glavnog druma ili parkirališta.
Pogled joj pređe preko otvora u grobnici koja se nalazila otprilike na
sredini glavne ulice, zastade, a zatim se vrati natrag. Da li je taj bledi obris u
mraku samo komad otpalog kamena ili trik mesečeve svetlosti?
Rendi zadrža dah, strpljivo čekajući. Obris se ovlaš pomeri, poprimivši
oblik i konturu. Gledala je u glavu i ramena glatko obrijanog muškarca, koji
je čučao unutar niskog otvora i piljio niz ulicu prema ulazu u grad mrtvih.
Čovek se ponovo pomeri, a ona sada ugleda i oružje u njegovim rukama.
Pomerila se nije. Da li se Renke nalazio u grobnici s tim čovekom? Ili je
stručnjak za biološko oružje odabrao neku drugu jazbinu?
 Telohranitelj se osvrnu i pogleda preko ramena na tren, očigledno
slušajući kako mu neko šapuće nešto u uvo, a zatim klimnu glavom i vrati se
osmatranju ulice.
Lagano se nasmešila. Vulf Renke je bio tamo, čučeći strpljivo u mraku i
čekajući šansu da se iskrade i ponovo nestane, baš kao što je to učinio toliko
puta ranije. To je bio odgovor kojem se nadala. Vratila je dvogled natrag u
džep prsluka i pođe nizbrdo niz padinu, puzeći nisko pognuta i udaljavajući
se od ulice u kojoj su bili skriveni Renke i njegov telohranitelj.
Bešumno kroči u uzanu uličicu koja je označavala severnu granicu
nekropole i brzo je pređe, kliznuvši u zaklon jedne od malih četvrtastih
humki. Potom vrati „beretu“ natrag u futrolu na boku, zakopča je, pa se
pomoću obe ruke uspentra na travom pokriveni krov odaje za sahranjivanje.
Tako je prelazila s krova na krov, preskačući preko uzanih razmaka
između građevina, sve dok nije stigla do grobnice s ravnim krovom, koja se
nalazila severno od Renkeovog skrovišta. Izvadi pištolj kalibra 9 milimetara
iz futrole, otpuza do ugla i zagleda se naniže preko ivice krova.
Samo nekoliko metara od nje bila su niska otvorena vrata grobnice u
kojoj je spazila Renkeovog telohranitelja. Rendi nacilja „beretom“, čekajući
da joj se oči priviknu na mrak. Mrkli mrak je postepeno poprimio različite
oblike i nijanse, ponovo otkrivši ramena i glavu stražara koji je čučao sa
automatom na gotovs. Prst joj nežno stisnu okidač pištolja, a zatim se opusti.
Odlučila je da pruži ovom tipu šansu da bude pametan.
„Baci oružje!“, dobacila mu je tiho.
Uhvaćen na prepad, telohranitelj je reagovao mahinalno. Glava mu se
trznu naviše dok se okretao u stranu, pokušavajući da uperi cev „uzija“ u
nevidljivu metu.
Rendi ga upuca u glavu.
Pre nego što je pucanj iz „berete“ prestao da odzvanja od okolnih
kamenih zidova, već je bila u pokretu. Skočila je s krova, dočekala se na
noge i podignula pištolj, nišaneći u otvor kripte.
Iznutra se ništa nije čulo ni videlo.
„Vulfe Renke!“, pozva tiho Rendi na savršenom nemačkom jeziku,
povisivši glas taman toliko da se čuje unutar grobnice. „Igra je gotova. Više
nemaš gde da bežiš. Smesta izađi napolje s rukama podignutim u vazduh, i
živećeš. U suprotnom, ubiću te.“
 Rendi na trenutak pomisli da će nemački naučnik ćutati, odbijajući da
progovori. Međutim, onda joj je Renke odgovorio. „Znači, imam samo ta dva
izbora?“, reče mirno. „Da ti se krotko predam i odem u zatvor ili da umrem
od tvoje ruke?“
„Tačno.“
Renke frknu kroz nos. „Grešis“, reče sumorno. „Zaboravljaš da uvek
postoji i treća opcija. A to je put koji biram.“
Rendi iznenada začu tiho krc iz unutrašnjosti grobnice, praćeno oštrim
usisavanjem vazduha kroz zube a potom i dugačkim uzdahom koji se završio
muklom tišinom. „E, dovraga“, promrmlja i krenu ka ulazu u grobnicu.
Bilo je prekasno.
Vulf Renke je sedeo na kamenoj klupi na koje su Etrurci polagali svoje
mrtve. Njegove otvorene i staklaste oči su beživotno zurile u nju. Pena je
curila iz njegovih mlitavih usta i slivala mu se niz uredno potkresanu bradicu.
Krhotine polomljene staklene ampule ležale su na tlu pored Renkeovih nogu,
nedaleko od prenosivog frižidera. Vazduh u pogrebnoj odaji slabašno je
mirisao na badem.
Stručnjak za biološko oružje izvršio je samoubistvo, najverovatnije
pomoću cijanida, pomisli turobno Rendi. Zatim se sagnu i uđe u grobnicu.
Pošto brza pretraga Renkeovih džepova nije urodila ni sa čim vrednim
spomena, uzeia je frižider i izašla na ulicu osvetljenu mesečinom.
U frižideru je pronašla nizove staklenih epruveta okruženih suvim ledom.
A kada je pročitala natpise na nalepnicama svake epruvete, oči joj se
razrogačiše u apsolutnom užasu i zapanjenosti. Rendi zaključi da gleda u
različite varijante smrtonosne bolesti precizno podešene za genetski kod
Viktora Dudareva, njegovih ključnih ministara i mnoštva najviših vojnih
zapovednika Rusije. Brzo je spustila poklopac, zgrabi ručku prenosivog
frižidera i hitro potrčala kroz skučene ulice grada mrtvih.
 50

Smit je nečujno klizio kroz senke drvoreda visokih borova. Izašao je kraj
ivice malog javnog parka, kojim su dominirali temelji etrurskog hrama - ne
mnogo više od šačice kamenih stepenica, uzvišene platforme obrasle travom i
kružnih osnova nečega što su nekada morali biti visoki stubovi. Glavni put je
oštro skretao dok su peo i ulazio u Orvijeto, a Smit je sada bio licem okrenut
prema jugu.
Spustio se na jedno koleno i dao rukom znak Kirovu i Fioni da mu priđu
bliže. Oni se provukoše kroz drveće i pridružiše mu se.
Masivni srednjovekovni grad pomaljao se s njihove desne strane, lavirint
uzanih, krivudavih uličica i niskih kuća nepravilnog oblika, starih između 800
i 900 godina. Ulice su na mnogobrojnim mestima bile nadvišene lukovima,
koji su spajali prastare kuće i pretvarali uzane sokake u naizmenična polja
bledunjave srebrnkaste svetlosti i mrkle tame.
Istočni deo visoravni nalazio se s njihove leve strane, strmo padajući
prema svetlima donjeg grada, nazvanog Orvijeto Skalo. Široka zaravan
pružala se duž ove ivice, sve do visokih, kružnih bastiona i masivnih
spoljašnjih kamenih zidina Fortece del Albornoz, papske tvrđave sagrađene u
četrnaestom i petnaestom veku.
„Kojim putem bi krenuli Malković i Brant?“, promrmlja Džon. „Zapadno
ka starom gradu?“
„Ne u stari grad“, reče Fiona. „U tom slučaju bi se našli u ćorsokaku.
Jedini put odatle vodi pravo natrag u centar, a taj put će uskoro vrveti od
italijanske policije i kola Hitne pomoći.“
„Napred“, reče bespogovorno Kirov. Pokaza rukom ka malom
saobraćajnom znaku sa strelicom koji je pokazivao ka jugu duž drvećem
oivičene avenije koja je vodila ka trgu Kahen i Stacione Funikalore, stanici
uspinjače 13 koja povezuje Orvijeto s donjim gradom. „Njihova jedina nada
da pobegnu leži u tome da izmole, kupe ili ukradu neko šinsko vozilo, a
jedino mesto na kojem to mogu da urade jeste tamo dole, nedaleko od glavne
stanice. Uspinjača je najverovatnije zatvorena tokom noći, ali mora da
postoje drugi putevi naniže s ove strane grada.“
Smit klimnu glavom. „To zvuči razumno.“ Zatim se ustade. „U redu, ja
preuzimam levu stranu puta. Oleg, ti preuzmi desnu.“
„A ja ću kao svaka dobra devojčica ići bezbedna u sredini“, reče Fiona
uz osmeh da bi donekle ublažila žaoku.
Rašireni u liniji i spremni za čarku, njih troje pređoše preko malog parka i
mimo uzdignute platforme ruševnog hrama, a zatim nastaviše ka jugu, držeći
se blizu leve ivice širokog druma, koji je vodio na otvoreni trg po imenu
Pjaca Kaen.

„Ali, gde je profesor Renke?“, izusti Konstantin Malković između

zadihanih dahtaja, i dalje privijajući akten-tašnu na grudi. Sedeo je leđima
naslonjen na zaključana vrata stanice uspinjače. Gusta griva sede kose mu je
bila mokra od znoja koji se slivao niz njegovo prestrašeno lice.
„Mrtav ili zarobljen“, odbrusio je Brant. „Nije trebalo da se rastaje od
nas.“ Kivan na samog sebe i na svog uspaničenog poslodavca, Brant je
razmišljao šta mu je činiti. Opcije su mu bile veoma ograničene. S obzirom
na to da je Renke nestao i da je laboratorija Hidre uništena, Brant bi Rusima
bio koristan samo dok Amerikanci ne saznaju za ruske planove za invaziju na
Ukrajinu i ostale bivše republike Sovjetskog Saveza. Sivooki čovek pogleda
iskosa u Malkovićevu akten-tašnu. Unutra su se nalazile informacije koje
nisu smele da padnu u ruke Amerikancima. A milijarder srpskog porekla je
postajao smetnja munjevitom brzinom.
Brant je bio uveren da je trenutno jedini način da sačuva glavu na
ramenima od nemilosrdnih ljudi iz Kremlja da eliminiše Malkovića, a zatim
im preda aktovku i sav njen sadržaj. Podiže pištolj marke „valter“, a zatim se
zaustavi. Ne ovde, odluči. Trg je bio previše otvoren, a pucanj će
gromoglasno odjeknuti gradom. Ne, ubiću ga kasnije, pomisli sumorno Brant,
pošto se bezbedno izvučemo iz ovog prokletog srednjovekovnog lavirinta.
Kada se nađu visoko na Apeninima, biće veoma jednostavno sakriti leš
izrešetan mecima negde gde ga niko nikada neće pronaći.
 Sagnu se i grubo cimnu Malkovića, podižući ga na noge. „Hajde!“, zareža.
„Postoji još jedan put nadole, odmah iza ugla te tvrđave.“
Drhteći od straha koliko i od umora, stariji muškarac ga krotko posluša.
Utom, jedan od dvojice preostalih telohranitelja čučnu i prosikta, „Her Brant!
Amerikanci su ovde!“ Podiže automatsko oružje i kratkom crnom cevi „uzija“
pokaza ka ulazu na trg.
Iznenađen, Brant se okrenu oko svoje ose s pištoljem na gotovs. Na
mutnoj svetlosti razaznao je kako tri nejasne crne figure stupaju na trg. Bile
su udaljene manje od stotinu metara. „Pobijte ih!“, viknuo je.

Smit je video iznenadno kretanje nedaleko od stanice uspinjače, male,

moderne građevine na istočnom kraju trga. Tamo su stajala četiri čoveka.
Dvojica su bila u zaklonu iza niza velikih saksija od terakote, s oružjem na
gotovs. Brant, viši od ostalih, čučao je iza njih. Četvrti čovek, Konstantin
Malković, naglo se okrenu i poče izbezumljeno da beži dalje od stanice.
Nestao je u mraku, zaputivši se prema visokoj nadsvođenoj kapiji koja je
vodila u papsko utvrđenje.
„Dole!“ zaurla Džon, pokušavajući da upozori Kirova i Fionu i bacajući
se na pločnik. „Lezite dole!“
A onda Brantovi ljudi zapucaše punim rafalima.
Kuršumi prozujaše kroz vazduh svuda oko Džona, proletevši mu nisko
iznad glave. Ostali se odbiše od pločnika, a zatim razleteše u svim pravcima.
Komadići betona i pokidane trake asfalta se rasprštaše svuda po trgu.
Smit se zakotrlja u stranu, mahnito pokušavajući da se skloni s nišana
napadača.
Nekoliko metara dalje, Fiona iznenada jeknu i pade na beton. Ležala je
sklupčana, zuba stegnutih u grimasi bola, držeći se za desnu butinu. Krv joj je
liptala između zgrčenih prstiju. Lica izobličenog od brige, Kirov se baci
prema njoj, ignorišući metke kalibra 9 milimetara koji su pištali oko njega.
Dva „uzija“ naprečac utihnuše. Oba napadača su ispraznila magacine
kapaciteta dvadeset metaka za svega nekoliko sekundi. Čučnuli su u zaklon,
očajnički ubacujući pune okvire u automatsko oružje.
Smit prestade da se kotrlja. Morali su da uzvrate vatru ili će izginuti.
Zaškiljio je nišaneći brzo u red visokih saksija od pečene zemlje. Povuče
okidač i poče da kosi sve pred sobom s jednog kraja stanice do drugog. MP5
je gromoglasno štektao, bljujući metke ka Brantu i njegovim ljudima.
Pogođena rafalom, jedna saksija eksplodira, a krhotine grnčarije, zemlje i
komadići iskidane kore i lišća poleteše u vazduh.
Napadač koji je čučao iza te saksije pade nauznak i ostade nepomično da
leži. Njegov „uzi“ zaklepeta po pločniku.
Jedan manje, pomisli sumorno Smit. Zatim pomeri cev automata prema
drugom Brantovom telohranitelju. Brant je s poluautomatskim pištoljem u
šaci klečao pored svog revolveraša.
Tri čoveka otvoriše vatru u isto vreme.
Meci ponovo zasuše pločnik i vazduh oko Džona. Jedan hitac mu okrznu
desno rame. Drugi promašaj za dlaku mu pokida džep prsluka, poslavši
komadiće izlomljene plastike i krhotine stakla preko trga - bedne ostatke
ručnog uređaja za lasersku prismotru. Treći metak se odbi od pločnika i zari
mu se u desni bok sa silinom dovoljnom da mu polomi jedno rebro.
Smit se svesno odupre instinktima pomućenim strahom da se sagne ili
baci u zaklon od nadolazećih metaka. Umesto toga, iznova i iznova je
pritiskao okidač automata. Cev MP5 skakala je i trzala se u njegovim
rukama. Stegnuo je zube potiskujući bol izazvan slomljenim rebrom i
nastavio da puca, vrativši nišan automata na svoje mete.
Nekoliko metaka kalibra 9 milimetara pogodi stanicu uspinjače,
razbijajući staklo, probijajući zaključana vrata i kopajući ogromne kratere u
braonkastim zidovima od bazalta. Ostatak saksija se razlete u vazduh. Brant i
njegov telohranitelj padoše na zemlju, jedan povrh drugog.
Poluga za zapinjanje automata udari nagore kada Smit ispali posled-nji od
trideset metaka iz magacina. Munjevito izbaci stari okvir iz oružja, izvadi
novi iz džepa prsluka i ubaci ga u MP5. Potom povuče unazad polugu za
zapinjanje, ubacujući metak u cev.
Prelete pogledom preko stanice ne skidajući prst s obarača, pomno
tražeći bilo kakav znak pokreta tri tela koja su ležala na izrešetanom
pločniku. Ništa se nije micalo. U vazduhu je visila iznenadna neobična tišina
- potpuno odsustvo zvukova posle zaglušujućeg štektanja puščane paljbe.
„Džone!“, pozva ga Kirov. Čučao iznad Fione i izbezumljeno pokušavao
da zaustavi krvarenje iz rane na njenom bedru. „Potrebna mi je tvoja pomoć“,
reče užurbano.
 Smit je nekako ustao i blago zateturao kad mu novi talas bola prostruja
kroz telo, a zatim pohitao ka ranjenoj ženi. Fiona je bila pri svesti. Bila je
bleda i drhtala je, očito zapadajući u šok.
Smit baci pogled na Kirova. Rus je takođe bio bled kao kreč. „Kreni za
Malkovićem, Oleg. Pobegao je u tvrđavu preko puta“, reče mu tiho Džon. „Ja
ću se pobrinuti za nju.“
Kirov gnevno odmahnu glavom. „Ne, ja...“
„Ja sam lekar, sećaš se?“, reče užurbano Smit. „Pusti me da radim svoj
posao. A ti sada otidi i odradi svoj. Ako Malković pobegne, sve što smo
dosad učinili je bilo uzalud. Kreći!“
Kirov je zurio u njega još nekoliko trenutaka. Lice mu se smračilo, ali je
onda konačno klimnuo glavom. Bez ijedne jedine reči, sagnuo se i nežno
dodirnuo Fionino čelo. Zatim je zgrabio svoj automat, skočio na noge i
pojurio prema kapiji papskog utvrđenja.
Smit kleknu pored Fione i poče da pregleda ozledu, pažljivo kidajući
pocepanu tkaninu njenih farmerica da bi bolje osmotrio ulaznu i izlaznu ranu.
Opipao joj je nogu, pritiskajući čvrsto pojedina mesta da bi proverio ima li
komadića polomljene kosti. Fiona oštro prosikta kroz stisnute zube.
„Izvini“, reče Džon mirno. Otvorio je pribor za prvu pomoć i istresao
kompresivni zavoj. Zatim poče da ga čvrsto obmotava oko njene ranjene
noge. Opet se štrecnula. Smit je zatim skinuo svoj prsluk, smotao ga u
zamotuljak i podmetnuo joj ga pod nogu, da bi je izdigao.
„Koliko je gadno?“, upita ga tiho Fiona.
„Imala si sreće“, odgovori joj Smit.
Ona se usiljeno osmehnula. „To mi kažeš već drugi put večeras,
pukovniče. Ovog puta se ne osećam baš toliko srećno.“
Džon joj uzvrati osmeh. „Sreća je relativna, gospođice Devin.“ Zatim se
uozbiljio. „Metak koji te je pogodio nekim čudom je promašio sve veće
krvne sudove i samu kost. Butni mišić ti je iskidan u froncle, ali bi trebalo da
se sasvim lepo zaceli - pošto te smestimo u pristojnu bolnicu.“
Pošto je završio s ukazivanjem prve pomoći Fioni, Džon izvadi još jedan
zavoj, zadiže svoj džemper a zatim upotrebi komade lepljive trake da fiksira
naprslo rebro. Onda je od zavoja napravio udlagu za svoju levu ruku i okačio
je oko vrata.
Uzbuđeni glas Rendi Rasel odjednom se začu kroz slušalice s
mikrofonom. „Džone“, brzala je. „Renke je mrtav, ali sam se dokopala
njegovog materijala. Trenutno se krećem ka gradu. Kakva je situacija kod
vas?“ Smit uključi mikrofon. „Brant je takođe mrtav. Međutim, Malković je
pobegao, a gospođica Devin je ranjena.“ U kratkim crtama joj je opisao
ostatak situacije, uključujući i to da se nalaze na trgu Kaen. „Koliko brzo
možeš da stigneš ovamo?“
„Daj mi pet minuta“, odgovori Rendi.
„Primljeno“, reče Smit. „Dođi što brže možeš. I pozovi helikopter pomoću
šifara koje sam ti dao. Kaži im da budu u pripravnosti da nas izvuku
odavde.“
„Gde ćeš ti biti?“, upita ga Rendi.
„Ja idem za Malkovićem. Obaveštavaću te. Gotovo.“ Džon uze svoje
oružje, osovi se na noge i pogleda naniže u Fionu. „Rendi će uskoro stići.
Hoćeš li biti dobro do tada?“
I dalje bleda, Fiona klimnu glavom. „Aha. A sada idi i pomozi Olegu u
hvatanju tog đubreta.“
„A ti se odmaraj. Ne pokušavaj da hodaš i da se oslanjaš na tu ranjenu
nogu“, reče joj strogo Smit. „To je naređenje.“
Potom se okrenu i potrča preko trga.

Erik Brant je tonuo u tamu, boreći se protiv bola koji je pretio da mu

udavi sva čula. Oči mu se otvoriše kada je povratio svest. Ležao je na
pločniku dok mu je nešto teško pritiskalo noge. Vreli, metalni zadah sveže
krvi mu ispuni nozdrve. Okrenu je glavu blago u stranu, štrecajući se od
naleta bola koji je taj pokret izazvao. Još krvi poteče na trg.
Jedan od njegovih ljudi ležao je preko njega, očigledno mrtav - upucan sa
nekoliko metaka.
Brant pažljivo podiže ruku i obazrivo opipa čelo. Ogrebotina od metka
pekla je poput vatre. Napipao je slomljenu kost ispod labavog komada kože.
Pred očima mu zaigraše svetlaci i on užurbano povuče unazad okrvavljene
prste. Bilo je najbolje ne razmišljati previše o tome šta ova rana na glavi
može značiti.
Začuo je topot koraka koji su se približavali u njegovom pravcu i sklopio
oči, ali ne sasvim. Plitko dišući, posmatrao je kako vitki tamnokosi
muškarac, jedne ruke u improvizovanoj udlazi i automatskim oružjem u
drugoj ruci, protrčava mimo njega.
To je Smit, shvatio je zapanjeno. Amerikanac je nekako pobegao iz
Rusije, a sada je ovde u Orvijetu, Malkoviću za petama. Ova spoznaja ga
podstaknu na akciju. Polako se izmigoljio ispod leša. Pronašao je svoj pištolj
i otpuzao u stranu, držeći se nisko iznad pločnika sve dok nije stigao u zaklon
- među drveće i žbunje koje je raslo nedaleko od visoke nadsvođene kapije
koja je vodila u Forteca del Albornoz. Pošto je stigao do zaklona, sivooki
muškarac se osovi na noge i zatetura za Smitom.

Odupirući se obema rukama, Fiona se pridiže u sedeći položaj, vodeći

računa o tome da drži ranjenu nogu ispruženu i podignutu. Od napora joj se
zavrte u glavi. Sačekala je nekoliko trenutaka da vrtoglavica prođe a zatim je
podigla pogled i zagledala se preko trga obasjanog mesečinom. Preplašeni
glasovi su dozivali jedni druge u gradu iza njenih leđa, dok su meštani
Orvijeta pokušavali da shvate smisao eksplozija i pucnjave koji su odjekivali
kroz njihov prastari grad.
Fiona se namršti. Bacila je pogled na ručni časovnik i zapitala se gde li je
agent Raselova. Ukoliko lokalna policija dođe pre nego što ona stigne da joj
pomogne, biće u nevolji do guše. Ni Klajn ni predsednik Kastilja nisu mogli
da ugroze tajnom obavijeno postojanje službe Tajna Jedan da bi objasnili
njene postupke, a nešto joj je govorilo da italijanska policija neće previše
blagonaklono gledati na navodnu novinarku slobodnjaka-frilenserku koja luta
po njihovoj zemlji naoružana do zuba.
Osmotrila je stanicu uspinjače izrešetanu mecima i primetila dva leša
ispružena na trgu ispred uništenih prozora zdanja. Dva leša? Trebalo bi da ih
ima tri.
Na trenutak je sedela ukočeno, osetivši kako joj ledeni žmarci podilaze
niz kičmu. Jedan od Brantovih ljudi, a možda i Brant lično, bio je još uvek
živ... A bez radio-aparata nije imala načina da upozori ostale. S teškom
mukom je ustala i polako zašepala prema tvrđavi.

***
 Smit je pronašao Kirova i Konstantina Malkovića na gornjim
grudobranima tvrđave. Litica se oštro spuštala ispod zidova, padajući
maltene skroz vertikalno kroz zamršeno klupko zakržljalog drveća i žbunja
sve do svetala Orvijeta Skalo i autostrade ispod. Milijarder je držao ruke
visoko podignute iznad glave. Otvorena aktovka mu je ležala pod nogama.
Rus je držao automat opušteno uperen u starijeg, sedokosog muškarca.
Bacio je pogled preko ramena ka Džonu. „Gospodin Malković je pristao da
sarađuje s nama“, reče suvo. „Čini se da gorko žali zbog svoje budalaste
odluke da pomogne predsedniku Dudarevu u njegovim raznoraznim
zaverama.“
„Ne sumnjam u to“, reče Smit podjednako suvo. „Šta je u aktovci?“
„Značajne informacije za našu vladu“, odgovori predusretljivo Malković.
„Sve što sam uspeo da saznam o ruskim vojnim planovima.“
Prvi put u poslednjih nekoliko dana, Džon oseti kako mu težak kamen
pada sa srca. Sa živim i na saradnju spremnim Malkovićem i s dokazima o
planu Viktora Dudreva da izvrši invaziju na manje države u komšiluku,
Sjedinjene Države su možda ipak imale kakvu-takvu šansu da izbegnu
otvoreno neprijateljstvo s Rusijom.
„Bacite oružje“, reče iznenada hrapavi glas pun bola iza njihovih leđa.
„Smesta. Ili ću pucati.“
Smit se ukipi. Poznavao je taj glas. Ali, Brant je bio mrtav. Lično ga je
ubio.
Samleven nenadanim preokretom sudbine, Smit ispusti svoju automatsku
pušku, koja zazveča po parapetu. Pored njega, Kirov učini isto, ali pažljivo
spuštajući svoj MP5 na zemlju.
„Odlično“, reče Nemac. „A sada se okrenite... polako. I držite ruke tamo
gde mogu da ih vidirn."
Smit i Kirov uradiše kao što im je naređeno.
Brant je stajao tamo, udaljen svega nekoliko metara od grudobrana. Lice
mu je bilo užasna maska sasušene krvi. Kost se belo presijavala kroz široku
posekotinu na njegovom čelu. U desnoj šaci je stezao pištolj, neprestano
pomerajući cev oružja levo-desno kako bi ih obojicu držao na nišanu.
„Eriče!“, reče razdragano Malković i zakorači napred. „Hvala milom
Bogu!“ Nasmeši se široko. „Znao sam da ćeš me spasti od ovih ljudi.“
„Vraćaj se natrag“, zareža Brant i uperi pištolj u milijardera.
 Osmeh iščile sa Malkovićevog lica. „Ali, Eriče, ja...“
„Mislio si da ćeš preživeti ovu noć?“, naruga mu se bivši oficir Štazija.
„E, plašim se da si ovog puta pogrešio u svojim spekulacijama. Moglo bi se
čak reći i da si načinio kobnu pogrešku.“ Zatim slegnu ramenima, i dalje
držeći pištolj uperen u trojicu muškaraca. „Dudarev me možda neće nagraditi
za vaše ubistvo, ali će me vaše smrti barem zaštititi od njegovog najvećeg
besa.“
„Nameravaš da nas sve pobiješ?" upita ga otvoreno Kirov.
Brant klimnu glavom. „Naravno.“ Zakoračio je nekoliko puta unazad,
povećavajući udaljenost između sebe i njih i na taj način onemogućivši bilo
kakav pokušaj da pojure ka njemu i zaskoče ga pre nego što ih sve pobije.
„Jedino pitanje jeste ko umire prvi.“
Cev pištolja marke „valter“ prelazila je s jednog na drugog čoveka.
Najzad se skrasila na Džonu. „Vi, pukovniče“, reče ledenim glasom Brant.
„Vi ste prvi.“
A onda Smit ugleda kako se gipka prilika bledog lica pomalja iz tmine iza
Brantovih leđa. Zatim zavrte glavom. „Mislim da nisam. Sećaš se da sam ti
jedanput obećao da si mrtav čovek?“
Brant se ledeno nasmeši. „Uistinu jeste, pukovniče.“ Zatim pažljivo
nacilja u Džonovu glavu. „Ali ste pogrešili u vezi s tim, kao i u vezi s toliko
mnogo toga drugog.“
Pucanj odjeknu kroz vazduh, zaglušujući iz neposredne blizine.
Brantov osmeh se zamrznu. Lagano, veoma lagano, telo mu se iskrivi a
zatim pade postrance i skljoka preko ivice grudobrana. Usledi kratka tišina, a
potom se ču tup, težak udarac.
Smit podiže svoje oružje sa zemlje, priđe ivici grudobrana i zagleda se
dole. Otprilike dvadesetak metara niže ugleda Brantov leš ispružen na
pošljunčenoj stazi u podnožju tvrđave. Slegnu ramenima. „Nisam ti obećao
da ću te lično ubiti“, promrmljao je mrtvom čoveku.
Potom se osvrnuo preko ramena.
Tamo je stajala Fiona Devin, polako spuštajući svoj „glok“. Zavoj
obmotan oko njene noge bio je tamnocrven, natopljen svežom krvlju.
„Zar ti nisam rekao da se ne pomeraš?“, upita je blago Smit.
Fiona mu se nasmeši, dok su joj oči radosno zasvetlucale. „Stvarno jesi,
pukovniče. Ali, ja sam civil. Osim toga, nikada nisam bila preterano dobra u
izvršavanju naređenja.“
„Na svu sreću po nas“, reče tobože nabusito Kirov i zakorači napred da
je zagrli. „Hvala ti, draga moja Fiona“, rekao je jednostavno i sagnuo se da je
poljubi.
Smešeći se, Smit okrenu glavu u stranu kako bi držao na oku drhtavog
milijardera. U daljini, čuo je potmulu tutnjavu elisa helikoptera, koja je
polako postajala sve glasnija. Stizao je njihov prevoz do kuće.
 23. FEBRUAR
PREDSEDNIČKI AVION

Navigaciona svetla su postojano treperela dok je letelica 747-200B, koja

je služila kao predsednički avion, postojano letela ka istoku preko noćnog
neba iznad Evrope. Oblaci ispod aviona bili su gusti i neprekinuti, ali je na
ovoj nadmorskoj visini nebo bilo obasjano zvezdama. Eskadrile lovačkih
aviona F-15 i F-16 letele su nedaleko odatle, pružajući neprekidnu zaštitu.
Još svetala žmirkalo je na nebu iza repa predsedničkog aviona. Tamo su se
nalazile dve mamutske avio-cisterne KC-10, starajući se da pratnja lovačkih
aviona bude uvek snabdevena gorivom i spremna za trenutnu akciju.
„Predviđeno vreme prispeća je jedan sat, gospodine predsedniče", reče
poslužitelj stojeći u otvorenim vratima potpuno opremljene kabine, koja je
služila kao predsednikova kancelarija.
Predsednik Sem Kastilja podiže pogled s radnog stola. „Hvala ti,
Džejmse.“ Pošto se vrata za poslužiteljem zatvoriše, Kastilja se okrenu Fredu
Klajnu, koji je strpljivo sedeo na malom kauču. „Jesi li spreman za veliku
predstavu?“
Šef službe Tajna Jedan klimnu glavom. „Jesam.“ Zatim se nasmeši.
„Nadajmo se da će Rusi umeti da cene tvoju izvedbu.“
Kastilja se nasmeja. „Oh, mislim da hoće - premda najverovatnije ne na
prijateljski način.“ Podiže slušalicu telefona na radnom stolu. „Generale
Volas? Ovde predsednik. Možete započeti poziv u Moskvu o kojem smo
ranije razgovarali.“
Klajn i predsednik sačekaše nekoliko minuta dok je osoblje zaduženo za
komunikaciju na predsedničkom avionu uspostavljalo kontakt s Kremljom.
Konačno, glas na engleskom jeziku progovori preko zvučnika u Kastiljinoj
kancelariji. „Predsednik Dudarev je na vezi, gospodine.“
„Dobro jutro, gospodine predsedniče“, reče razdragano Kastilja.
„Izvinjavam se što vas uznemiravam ovako rano, ali želeo bih da
porazgovaramo o nečemu veoma hitnom.“
Mirni, blagi glas Viktora Dudareva začu se razgovetno s razglasa. „Doba
dana mi ne predstavlja nikakav problem, gospodine predsedniče“, reče
ljubazno predsednik Rusije. „Ovih dana radim do veoma kasno... što je
žalosna sudbina koju obojica delimo, siguran sam.“
Kastilja tiho frknu. Lukavo, veoma lukavo, pomisli. Ali, sada je kucnuo
čas da lupi čekićem. „Da, siguran sam da ste trenutno veoma zauzeti,
Viktore“, reče ledenim glasom, namerno odlučivši da ruskog predsednika
oslovi po imenu. Otvorenost je mogla da bude političko oružje kao i
suptilnost i diskrecija. „Kovanje urota i planiranje ničim izazvanog rata protiv
manjih i slabijih komšija naprosto oduzima toliko mnogo vremena, zar ne?“
Usledio je trenutak mukle tišine pre nego što je Rus napokon odgovorio.
„Zaista ne razumem o čemu to govorite, gospodine predsedniče."
„Hajde da prekinemo sa proseravanjem, hoćemo li?“, reče energično
Kastilja i namignu Klajnu. „Dođavola, video sam vaše rasporede
mobilizacije, operativne planove i spisak meta. Čak sam i preslušao audio-
trake na kojima se čuje kako diskutujete o tim planovima. A odredi
ukrajinske policije i jedinice za demontiranje bombi već su pronašli
eksplozive koje su vaši agenti postavili u Poltavi, eksploziv namenjen tvojoj
maloj predstavi lažnog ’antiruskog terorizma’.“
„Nemam pojma ko je mogao da vam ispriča sve te monstruozne
izmišljotine“, reče ukočeno Dudarev.
Kastilja se nagnu napred u stolici. „Tvoj blizak prijatelj, Konstantin
Malković. Eto ko.“
„Malković je kapitalista i špekulant koji posluje u mojoj državi“,
uzdahnuo je Dudarev. „Osim toga, ne znam ništa drugo o njemu.“
Kastilja slegnu ramenima. „To nije laž koja pije vodu, Viktore. Savetujem
vam da smislite neku drugu priču, i to veoma brzo.“ Zatim baci pogled kroz
prozor i na trenutak ugleda treperava crvena i zelena navigaciona svetla
pratnje lovačkih aviona. „Umesto o tome, hajde da porazgovaramo o činjenici
da ćeš narediti svojoj armiji od 300.000 vojnika, nagomilanih blizu granice s
Ukrajinom, Gruzijom, Kazahstanom, Jermenijom i Azerbejdžanom, da se vrati
natrag u svoje mirnodopske barake... i to smesta.“
„Mogu li da budem iskren s vama, gospodine predsedniče?“, upita
ozbiljno Dudarev.
 „Svakako“, odgovori mu Kastilja, cereći se Klajnu preko skučene kabine.
„Uvek uživam u iskrenosti. Naročito s obzirom na to da je toliko retko čujem
od vas.“
„Da sam zaista nagomilao toliko tenkova, vojnika i letelica, zbog čega bih
tek tako odustao od planova za rat? Mislite li da je vaš glas toliko
zastrašujući?“
„Ni najmanje, Viktore“, reče neusiljeno Kastilja. „Međutim, smatram da
jednostavno niste spremni za opšti rat sa Sjedinjenim Američkim Državama -
a i sa NATO-om. Razmišljali ste u terminima munjevitog vojnog pohoda
protiv slabašnih i neorganizovanih lokalnih oružanih snaga, a ne o rovovskoj
borbi protiv najmoćnijeg savezništva u istoriji čovečanstva.“
„Ali Amerika nema potpisane sporazume o odbrani s Ukrajinom,
Gruzijom, i ostalim državama“, odvratio je oštro Dudarev. „Kao ni bilo kakvu
vojsku stacioniranu na njihovim teritorijama. A iz nekog razloga ne verujem
da će nam se vaša zemlja - niti vaši saveznici - ozbiljno suprotstaviti. Niko u
Londonu, Berlinu, Parizu ili Njujorku neće podržati rat protiv Rusije zarad
šačice gologuzih Azerbejdžanaca i njima sličnih!“
„Možda neće zarad njih“, složio se Kastilja i uspravio u stolici. „Ali hoće
ukoliko vaši napadi ugroze živote Amerikanaca, a naročito prilično poznatih i
poštovanih političkih vođa.“ Zatim napravi skromnu pauzu. „Kao što sam ja,
na primer.“
„Šta?“, upita ruski predsednik. „O čemu to govorite?“
Kastilja pogleda na sat. Napolju, brundanje četiri ogromna motora 747
promeni tonalitet kada je mlazni avion započeo da postepeno ponire. „Mislim
da bi trebalo da znaš da ću se za manje od četrdeset pet minuta prizemljiti u
Kijevu. I da ne očekujem da ću napuštati Ukrajinu u nekoliko narednih dana.
Njihove nove vođe i ja imamo da obavimo mnogo posla, pogotovo u vezi s
potpisivanjem sporazuma o uzajamnoj odbrani.“
„Nemoguće.“
„Ni najmanje“, reče pažljivo Kastilja. Glas mu postade oštar. „Ukrajina je
sada nezavisna država. Pretpostavljam da ste smetnuli s uma tu malu
činjenicu, Viktore.“
Dudarev ne reče ništa.
„Baš kao i ostale bivše sovjetske republike", nastavi Kastilja. „Što
predstavlja razlog zbog čega će grupa zvaničnika Sjedinjenih Država, NATO-
a i Japana, uključujući moje ministre spoljnih poslova i odbrane, biti u poseti
tim zemljama tokom nekoliko narednih dana. A ukoliko makar i jedan jedini
ruski bombarder, tenk ili pešadinac pređe preko granica tih država,
garantujem vam da ćete uvući svoju zemlju u rat koji ona sebi ne može da
priušti - rat koji ćete sasvim sigurno izgubiti."
„Vređate me“, obrecnu se predsednik Rusije.
„Naprotiv“, reče ledenim glasom Kastilja. „Izuzetno sam strpljiv s vama.
Ali, dopustite mi da vas uverim da ni ja niti moja država nećemo nikad
zaboraviti, a ni oprostiti, vašu odluku da upotrebite oružje Hidru na nama.“
„Hidru?“, upita Dudarev tobože nevešto, ali se u njegovom glasu prvi
put pojavila primetna nota nesigurnosti, možda čak i straha. „Nemam blage
veze o čemu to govorite.“
Predsednik Sjedinjenih Država ga je ignorisao. „Postoji veoma stara
izreka koja kaže da čovek dobije buve kad legne s psetom, Viktore. E pa,
profesor Vulf Renke je bio vražji, prljavi pas, a vi sada imate pun krevet
buva. Kada smo uhvatili Renkea, pronašli smo nešto veoma interesantno u
malom frižideru koju je nosio - čitav niz staklenih epruveta ispunjenih
nekakvom tečnošću.“
Dudarev oćuta.
„Sad, ono što je zanimljivo u vezi sa tim epruvetama jeste što su mnoge
od njih na sebi imale ruska imena - a jedno među njima je vaše, Viktore.“
Čak i na razdaljini od nekoliko hiljada kilometara, Kastilja je mogao da
čuje kako ruski predsednik guta knedlu.
„No, ja sam civilizovan čovek, za razliku od vas“, nastavi dalje da govori
američki predsednik, ne trudeći se da sakrije prezir u svom glasu prema
lideru Rusije. „Stoga sam odlučio da ne proveravam kako vam se sviđa ukus
vlastitog oružja kada se vrati da vas ujede za stražnjicu. Umesto toga.. pa,
naprosto ćemo do daljnjeg zadržati te takozvane varijante Hidre kao neku
vrstu osiguranja od bilo kakvog budućeg lošeg ponašanja s vaše strane ili sa
strane vaših drugara u Kremlju.“
„Ovo je ucena“, zagrmeo je Dudarev.
„Ucena je tako ružna reč, Viktore“, reče mirno Kastilja. Zatim slegnu
širokim ramenima. „Javiću vam se kada smislim neku bolju. Do svidanija!“
Kastilja pritisnu dugme na telefonu i prekinu vezu. Potom pogleda u svog
starog prijatelja. „Dakle?“
 „Rekao bih da si prilično uživao u tome, Seme“, reče Klajn, pokvareno se
cereći. „Međutim, za jednog političara, ti nikada i nisi bio oličenje
diplomatije.“
„Ne, nisam“, složi se zadovoljno Kastilja. „Ali zaista ću uživati dok
budem posmatrao kako presto cara Viktora počinje da se klima. Dođavola,
možda ću čak i odlučiti da ga nekoliko puta i sam drmnem nogom. Uz malo
sreće, Rusi će dobiti priliku za nov početak jednog od ovih dana, u ne previše
dalekoj budućnosti.“
„Misliš da će se režim Viktora Dudareva naći u ozbiljnoj nevolji?“, upita
ga Klajn, podigavši obrvu.
„Da.“ Predsednik Sjedinjenih Država ozbiljno klimnu glavom. „Pošto
procure vesti o onome šta su Dudarev i njegovi ortaci bili naumili, u Rusiji
će nastati prava zbrka. Neki veoma uticajni ljudi pobesneće zato što ih je
zamalo uvukao u rat, a drugi će misliti da je slabić jer se povukao u
poslednji čas. Ovaj fijasko će biti prva naprslina u njegovom oklopu.“
Slegnuo je ramenima. „Kad nesuđeni diktator izgubi taj svoj osećaj
nepovredivosti, nastupiće i početak njegovog kraja. To se neće desiti preko
noći, i pretpostavljam da će Dudarev izazvati još prilično problema pre nego
što konačno padne, ali bih rekao da je upravo dao svojim političkim
neprijateljima veliki namotaj konopca pomoću kojeg će ga obesiti."

15. MART
POMORSKA BAZA SJEDINJENIH DRŽAVA,
ZALIV GVANTANAMO, KUBA

Logor broj pet, jedan od nekoliko zatvora s maksimalnom bezbednošću u

zalivu Gvantanamo, bio je rezervisan za terorističke zarobljenike visokog
nivoa, najčešće članove Al kaide i drugih opasnih terorističkih grupa. Takođe
je upotrebljavan, mada znatno ređe, kao smeštaj za „zarobljenike duhove“ -
ljude čija su imena iz bezbednosnih i obaveštajnih razloga izostavljana iz
zvaničnih izveštaja.
Narednik vojske Sjedinjenih Država Henri Farmer učtivo pokuca na vrata
od žičane mreže ćelije u kojoj je boravio zatvorenik broj šest. „Vreme je za
vaš ručak, gospodine", reče gurajući poslužavnik kroz prorez na dnu vrata.
 Broj šest, visoki sedokosi muškarac visokih jagodica i svetloplavih očiju,
umorno ustade s ležaja i priđe vratima da uzme poslužavnik. „Hvala ti,
naredniče“, reče i pokuša da se nasmeši. „Nadam se da je glavni kuvar
pohađao kratak edukativni kurs o kulinarstvu od jučerašnje propasti."
„Možda i jeste“, reče Farmer i nezainteresovano slegnu ramenima. „Čisto
da znate, vaš sledeći razgovor s onim tipovima iz Lenglija zakazan za malčice
kasnije po podne.“
Zatvorenik neraspoloženo klimnu glavom. Njegovi razgovori sa
islednicima Centralne obaveštajne agencije nikada nisu bili odveć prijatni.
Odneo je poslužavnik natrag do ležaja, seo i počeo da jede.
Farmer ga je ćutke posmatrao još nekoliko trenutaka, a zatim se okrenuo i
nastavio sa svojim svakodnevnim dužnostima.

Nešto kasnije, narednik je pronašao vremena da se prošeta po plaži.

Tamo ga je čekao zdepasti prosedi muškarac u neupadljivom poslovnom
odelu, u čijem je pasošu pisalo da se zove Klaus Vitmer, predstavnika
međunarodnog Crvenog krsta.
„Jesi li imao ikakvih problema?“, upita prosedi čovek.
Farmer odmahnu glavom. „Ama baš nikakvih.“ Zatim dobaci nešto
Vitmeru koji to uhvati jednom rukom i zadrža u stisnutoj pesnici. „A ostatak
mog novca?“
„Biće uplaćen na račun baš kao što smo se dogovorili“, uveri ga mirno
prosedi čovek.
Pošto je američki podoficir krenuo natrag niz plažu, Aleksej Ivanov, šef
Trinaeste direkcije, otvori stisnutu šaku. Na dlanu mu je blistala prazna
staklena epruveta o koju su se odbijali zraci toplog karipskog sunca. Ivanov
je nekoliko sekundi namršteno zurio u epruvetu. Uzaludan gest, pomisli
turobno, ali šta nam je drugo sada preostalo da učinimo?
Šef ruskih špijuna naglo se okrenu i zavrljači epruvetu u zaliv, daleko u
talase koji su nežno zapljuskivali obalu. Potom se i on, takođe, okrenu i
odšeta niz plažu.
Poslednja varijanta Hidre bila je isporučena.
 22. MART
ALEKSANDRIJA, SAVEZNA DRŽAVA VIRDŽINIJA

Mali vijetnamski restoran na ulici King, s druge strane reke Potomak u

Vašingtonu, predstavljao je omiljeno stecište svih koji su cenili dobru klopu,
pristojne cene i tihu, nenametljivu uslugu. Drugim rečima, pomisli ironično
Džon Smit dok je proučavao jelovnik, restoran nije bio moderan - samo
popularan.
„Mogu li da sednem?“, upita ga poznati glas.
Smit podiže pogled s osmehom dobrodošlice. Vitka, privlačna žena kratke
kose zlataste boje stajala je pored njegovog stola. Uzvratila mu je osmeh, ali
Džon pomisli da ima neki oprezan izraz u očima. „Zdravo, Rendi“, reče i
ustade da je pozdravi. „Plašio sam se da su tipovi u Lengliju ipak odlučili da
te strpaju iza rešetaka, na kraju krajeva.“
Rendi Rasel slegnu ramenima. „Izgleda da mastiljare na sedmom spratu
ne mogu da se odluče“, reče mirno. „Polovina njih, uključujući i direktora
Centralne obaveštajne agencije, misli da sam vuk samotnjak i pretnja za
Agenciju kojoj bi trebalo dati nogu pre nego što izazove golemi skandal.
Druga polovina, u koju spada moj šef u Operativnom odeljenju, smatra da je
to što sam sredila Renkea dovoljno da mi progledaju kroz prste.“
Smit sačeka da Rendi graciozno sedne, a zatim se spusti na svoju stolicu.
„Pa, šta misliš, koja polovina će odneti pobedu?“
„Oh, Agencija će me zadržati na platnom spisku“, odgovori mu
samouvereno. Smešak joj se pojavi na usnama. „Tipovi iz samog vrha
napraviće kompromis, baš kao što to uvek urade. Što znači da ću verovatno
završiti s još nekoliko stranica pogrdnih komentara u svom dosijeu - a možda
i dodatnih nedelju dana odsustva koje nikada neću stići da iskoristim.“
Smit se nasmeja. „Postaješ cinična.“
„Rodila sam se cinična, Džone“, reče ona. „Zbog toga se i toliko dobro
uklapam u Centralnu obaveštajnu agenciju.“ Podigla je jelovnik ispred sebe a
zatim ga spustila natrag na sto. „Jesi li čuo da su Nemci konačno otkrili
identitet njihove krtice?“
„Hajhler, zar ne?“, reče Smit. „Tip koji se ubio dan pošto smo uhvatili
Malkovića?“
 Rendi klimnu glavom. „Bilo im je potrebno mnogo kopanja, ali su uspeli
da uđu u trag čitavom nizu novčanih uplata na njegov tajni račun koje je
izvršila jedna od Malkovićevih fiktivnih kompanija.“
„Čuo sam i za Malkovića, takođe“, reče joj mirno. „Izgleda da zatvor u
zalivu Gvantanamo nije baš toliko bezbedan kao što svi pretpostavljaju da
jeste.“
Rendi upitno podiže obrvu. „Novosti se brzo šire u tim ekskluzivnim
krugovima u kojima se krećeš - koji god oni bili. Posle tolike javne bruke i
sramote zbog toga što smo dozvolili da Rusi srede Malkovića pre nego što
smo iscedili iz njega sve raspoložive informacije, mislila sam da su detalji o
njegovoj smrti strogo poverljiva tajna.“
„Možda imam dva-tri prijatelja koji mi govore stvari koje ne bi smeli“,
priznade Smit.
Rendi je uzdahnula. „Poštedi me.“ Zatim ponovo uze jelovnik. „Čujem da
je gospođica Devin izašla iz bolnice“, reče nemarno.
„Aha“, potvrdi brižno Smit.
„Pretpostavljam da neće biti naročito dobrodošla u Moskvi.“
Džon se nasmeja. „Ne baš.“ Pogleda preko stola u Rendi. „Međutim, čini
se da je Fiona jedna od onih osoba koje se uvek dočekaju na noge. Izgleda da
je već dobila posao u nekom prestižnom nezavisnom istraživačkom centru sa
sedištem u Njujorku.“
Smit je, zapravo, znao da je Fred Klajn sredio Fioni taj posao, budući da
joj to radno mesto pruža odlično pokriće za druge misije Tajne Jedan.
„Njujork nije toliko daleko odavde“, prokomentarisa mirno Rendi.
„Ne, pretpostavljam da nije“, složio se. A onda je dodao s vragolastim
žaljenjem: „Ali je strahovito daleko od Moskve, a avionske karte nisu nimalo
jeftine. Stoga imam čudno predosećanje da će klijenti Olega Kirova uskoro
početi da dobijaju znatno veće račune nego ranije.“
Rendi zaškilji u njega. „Kirov?“
Džon klimnu glavom. Pošto se Klajn uverio da Kremlj ne zna ništa o ulozi
koju je Kirov odigrao u nedavnim događajima, dozvolio je Rusu da se vrati
kući. Na taj način je bivši oficir Federalne službe bezbednosti još uvek bio u
igri kao agent službe Tajna-jedan.
„Oleg Kirov?“, upita ga ponovo Rendi, i dalje skeptična. „I gospođica
Devin?“
 Smit se svečano zakleo. „Časna reč. Bez šale.“
„Hej, pa to je baš lepo“, reče nevino Rendi. Zatim se, smešeći se za svoj
groš, udobno smestila u stolici i počela da zainteresovano proučava jelovnik.
„Dakle, šta mi preporučuješ?“

Sken: JANJA
obrada: BABAC
 1 Komiiet načelnika generalštabova, grupa vojnih zapovednika
Sjedinjenih Američkih Država koji imaju isključivo savetodavnu ulogu; ovo
telo sastoii se od oticira s najvišim činovima iz svake grane američkih
oružanih snaga. (Prim. prev.)

2 Dača, ruska seoska kuća. (Prim. prev.)

3 Telegeničan, koji na televiziji izgleda bolje nego u prirodi (Prim. prev.)

4 SIGINT (engl. Signals iniclligence) Mreža za prikupljanje obavešlajnih

informacija putenm elektronskog nadgledanja i analiziranja radio-transmisija
raznih pojedinaca i organizacija, Interneta, telefonskog saobraćaja i ostalih
presretnutih vidova komunikacije. (Prim. prev.)

5 Asocijacija na starozavetnog proroka Danila, kojeg je car Darije bacio

lavovima u jamu, Knjiga proroka Danila, šesta glava. (Prim. lekt.)

6 Beltvej batiditi (Beltway Bandits), naziv za privatne kompanije locirane

u ili oko Vašingtona, čiji je glavni posao pružanje savetodavnih usluga vladi
Sjedinjenih Država. Naziv potiče od

8 U američkoj istoriji, Pozlaćeno doba bio je period munjevitog

ekonomskog rasta Sjedinjenih Država posle Građanskog rata s kraja 19.
stoleća. (Prim. prev.)

9 Mrežni uređaj koji spaja komunikacione linije u jednoj centralnoj

lokaciji. (Prim. prev.)

10 G. ubrzanje zemljlne sile leže ili ii 9,81 m/s2. (Prim. prev.)

11 Misal, knjiga koja sadrži molitve i pesme koje se čitaju prilikom

katoličkog bogosluženja, molitvenik. (Prim. prev.)

12 Medalja slobode, najviše civilno priznanje u Sjedinjenim Državama.

(Prim. prev.)
 13 Uspinjača, vrsta žičare kod koje se vozila vuku pomoću jednog ili
više užeta po posebno uređenoj trasi na uzbrdici. (Prim. prev.)