Sadržaj Paper No. T1-13, pp.

1-8

XV Skup TRENDOVI RAZVOJA: “ DOKTORSKE STUDIJE U SRBIJI, REGIONU i EU ”

Kopaonik, 2. – 5. 03. 2009.
___________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

TEMA 1: DOKTORSKE STUDIJE U SRBIJI, REGIONU I EU – 2. deo

ZNAČAJ I ULOGA METODOLOGIJE NAUČNOG RADA NA

DOKTORSKIM STUDIJAMA U GRADITELJSTVU
Radomir Folić1, Nadja Kurtović-Folić2
1,2
Fakultet tehničkih nauka, Novi Sad, Republika Srbija
1
folic@uns.ns.ac.yu, 2nfolic@uns.ns.ac.yu

1. UVOD

Živimo u epohi korenitih socijalnih, proizvodnih i opštih promena, koje nauka treba da
objasni i predvidi pravce razvoja u budućnosti. Nauka se preobrazila u složeni sistem koji utiče
na dalji razvoj teorije, prakse i progres u svim sferama delovanja. Da bi taj sistem funkcionisao
koristi se metodologija. U metodologiji se analiziraju metode i sredstva spoznaje koji se koriste
za empirijska i teorijska istraživanja svojstvena za posebne nauke. Zbog toga predmet
Metodologija naučno-istraživačkog (NI) rada ima izuzetan i širok značaj, ali u ovom radu
analizira se samo njena uloga u pripremi studenata za realizaciju doktorskih studija i izradu
pisanih radova i doktorske disertacije u graditeljstvu. Graditeljstvo obuhvata niz aktivnosti u
prostoru: planiranje, projektovanje: urbanističko, arhitektonsko i građevinsko, građenje i
održavanje objekata, tj. upravljanje objektima i dr. Poznato je da je stvaralaštvo u graditeljstvu
izrazito višeslojno, pa se u njemu, teže nego u drugim oblastima, prave razlike između stručnog
i naučnog rada i umetnosti. U ovoj oblasti je znatno kompleksnije i samo vrednovanje doprinosa
i dometa. Pored toga, izbor tema za doktorske disertacije (DD), njihova obrada i prezentacija, i
mogućnost publikovanja radova u vodećim međunarodnim časopisima je unekoliko teža nego u
drugim oblastima tehničko-tehnoloških nauka. To je osnovni motiv za pisanje ovog saopštenja.
Ipak, pored iznošenja pomenutih specifičnosti, smatrali smo nužnim da se istaknu i neka opšta
razmatranja o NI radu i pisanju.
Često neke probleme ne možemo rešiti samo na osnovu literature, već je nužno naučno
istraživanje da bi se otkrila svojstva i kvalitativni i kvantitivni pokazatelji, njihovi odnosi i procesi.
Rezultati zavise od subjekta (ko deluje), objekta koji se istražuje (na šta deluje) i od metoda i
sredstava koji se pri tome koriste. To znači da je neophodno korišćenje adekvatnog naučnog
metoda. Metod je način (put) istraživanja prirodnih pojava, tj. način planskog naučnog
ispitivanja, a metoda je način na koji se dugoročno obavlja neki posao. Značaj metodologije
ilustruje iskaz: "I slep čovek prestigne onog koji luta" (Selye Hans). Metod se konstituiše prema
prirodi predmeta i svrhe koju treba postići. Metodologija je osnova za konstituisanje adekvatnog
znanja, pa je potrebno njeno dobro poznavanje. Oblikovanje znanja je veoma kompleksno i
zahteva pre svega eksplanaciju (objašnjenje) i razumevanje.
Odlike nauke su: objektivnost, sistematičnost, opštost, preciznost i razvojnost. Zakonitosti i
uzročne povezanosti. Važna je suština pojave, a ne samo pojavne strane, jer se one često ne
poklapaju sa suštinom. Otkriti nužno u slučajnom, suštinsko u pojavnom i opšte u posebnom.
Svaka nauka razvija svoj metod da bi najadekvatnije objasnila predmete njenog interesovanja.
U početku je bila samo filozofija iz koje su se izlučile prirodne nauke (logika), humanitarne
nauke (etika) i umetnost (estetika).
Problem metoda naučnog saznanja Bekon je opisao kao svetionik koji osvetljava putniku put
u tami. Opšta metodologija se smatra delom filozofije. Suštinski uvod u metodologiju NI
formulisao je Hegel, a Materijalističku filozofiju i Dijalktički materijalistički filozofski pristup
(teorija promena i razvoja) Marks [2]. Metodologija se definiše na različite načine, npr. kao

70
1
XV Skup TRENDOVI RAZVOJA: “ DOKTORSKE STUDIJE U SRBIJI, REGIONU i EU ”
Kopaonik, 2. – 5. 03. 2009.
___________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

filozofsko učenje o sistemu metoda naučnog znanja...učenje o zakonima dijalektike i nauke u

procesu saznanja i prakse u cilju stvaranja novih znanja na optimalan način. Ona usmerava
primenu sredstava i postupaka u procesu saznanja u praksi, uopštava rezultate spoznaje i
različite forme znanja i konstituiše opšte principe naučnog istraživanja.
Metodologija obuhvata:
1. Naučni sistem (sistematizacija naučnih znanja uz njihovo povezivanje i proveru).
2. Sredstva istraživanja svake konkretne (odnosne ) nauke.
3. Način razvoja i krizu odnosne nauke kao naučne discipline.
Metodologija obrađuje: logičke, tehničke i strategijske probleme. U prvoj grupu formiraju se
naučni pojmovi, razmatraju hipoteze naučnih uopštavanja, zakona i teorije i izgrađuju pravila
naučnih istraživanja. Za uspešnost nauke osobiti značaj ima razvijena metodologija, a njenom
usavršavanju doprinose i sama istraživanja. Valjanost metodologije se ocenjuje i kriterijumima
njene pouzdanosti.
Nauka se deli prema predmetu proučavanja i cilju na: teorijske, primenjene i razvojne. Po
stepenu opštosti na pojedinačne i posebne. Metodologija, kao logička disciplina, razvija
postupke istraživanja kojima se dolazi do novih saznanja. Ona ispituje mogućnosti, načine i
granice naučnog saznanja i povezuje ih sa praksom. Metodologija omogućuje postavljanje
adekvatnih ciljeva i njihovu plansku realizaciju. Metod obuhvata: opšti pristup, metodološki
postupak i tehničke metode. Opšta metodologija je način mišljenja, postupak istraživanja i
naučnog tumačenja. Polazi se od definisanja problema preko načela do logike naučnog
objašnjenja. Postupak istraživanja i tehnike naučnog rada su praktična uputstva za izradu
naučnih radova i doktorskih teza (izbor teme, izrada plana, radna dokumentacija, istraživanje,
literarno oformljenje rada, izlaganje radova i odbrana).

2. PROGRAM-SADRŽAJ PREDMETA I NJEGOVA REALIZACIJA

Poznato je da je u NI radu jedan od važnih koraka je izbor i primena odgovarajućih metoda

rada u zavisnosti od identifikacije problema, prikupljanja građe, njene obrade do objavljivanja i/ili
usmene prezentacije. Sadržaj predmeta je usmeren na opšte i posebne aspekte bitne za
ovladavanje metodologijom istraživanja i tehnikama i metodama rada da bi se olakšala njihova
primena u praksi. Dominanti deo ispita je obrada i odbrana seminarskog rada.
Sažeto se izlaže sadržaj predmeta kao okvir za pripremu doktoranata da ovladaju
osnovnim pojmovima Metodologije kao dela filozofije i metodama i tehnikama naučnog rada.
Time se doktoranti osposobljavaju za izbor i primenu odgovarajućih metoda istraživanja
prikladnih za discipline kojima se bave ili će se njima baviti. Sadržaj predmeta je:
- Istorijski razvoj i podele nauke. Osnovna, primenjena i razvojna istraživanja. Osobine
naučnog radnika. Individualni i timski rad. Odnos i razlike nauke i umetnosti. Pojam
naučnog metoda i njegove odlike (objektivnost, sistematičnost, pouzdanost i opštost).
Delokrug i funkcije metodologije. Opšta metodologija i opšte metode mišljenja. Istorijska
metoda i genetička metoda.
- Osnovne opšte metode saznanja: eksperimentalna, aksiomatska, metoda modelovanja,
istorijska i statisticka. Posebne metode saznanja: analiza i sinteza, apstrakcija i
konkretizacija, definisanje i klasifikacije, tipološke skale, indukcija i dedukcija,
generalizacija i specijalizacija, dokazivanje i opovrgavanje. Studija slučaja. Sistemski
pristup. Kibernetska metoda. Zloupotrebe i promašaji, izvori grešaka i njihove ocene.
- Saznajni proces i razvitak saznanja: struktura procesa, naučni problem, traganje u nauci,
utvrđivanje i sređivanje činjenica, hipoteze, zakon, teorije, naučni sistem, proveravanje i
vrednovanje saznanja, otkriće i naučno predviđanje. Upravljanje i razvojni projekti.
- Klasifikacija pisanih radova. Naučni i stručni radovi i njihove odlike. Metodologija
prikupljanja, odabiranja, proučavanja i obrade građe. Metoda anketiranja. Intervju i
metode njegovog vođenja. Planiranje istraživanja i izrada studijskih nacrta. Korišćenje
informacionih sistema i računarske tehnike u istraživanjima.
- Izbor teme za naučni rad (aktuelnost, stepen istraženosti, informaciona baza i plan
istraživanja). Metodologija prikupljanja građe i njene obrade za doktorsku disertaciju.
71
2
XV Skup TRENDOVI RAZVOJA: “ DOKTORSKE STUDIJE U SRBIJI, REGIONU i EU ”
Kopaonik, 2. – 5. 03. 2009.
___________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

- O pisanju i stilu naučnih radova (Izveštaja). Dokumentaciona osnova. Jezičko -stilska

obrada rukopisa. Tehnička obrada. Način sastavljanja i citiranja bibliografije. Priprema
za štampanje. Elementi pisanih dela. Prikazi i recenzije. Uputstva za pisanje članaka,
saopštenja i doktorske disertacije. Usmeno izlaganje radova.
Seminarski rad sastoji se iz dva dela sa zahtevima da se:
1. prouči opšta metodologija naučno-istraživačkog rada kao primenjena logika, predmet
metodologije i osnovne opšte metode mišljenja. Zasnovano na ovim stavovima u pisanom
obliku treba izložititi karakteristike i odlike jedne Osnovne metode savremene nauke, i dve
Posebne metoda saznanja.
2. po sopstvenom izboru i u dogovoru sa predmetnim nastavnikom pročita, analizira, prouči
i napiše kritički prikaz sledećih radova:
a) jedan naučni rad iz oblasti arhitekture, urbanizma ili primenjene umetnosti objavljen u
časopisu ili zborniku radova koji, pored uvoda i zaključka sadrži:
ƒ prikaz metodologije primenjene u istraživanju,
ƒ prikaz sopstvenih analiza i drugih rezultata istraživanja rada, da bi se proverila polazišta i
formulisali odgovarajući zaključci.
b) jednu doktorsku disertaciju iz oblasti arhitekture, urbanizma, ili građevinarstva.
Zadatak ima dvostruki cilj: da kandidate usmeri na proučavanje literature iz metodologije, ali
isto tako i iz disciline kojom se bave, kako bi ih pri obradi rada povezali u celinu. Obrada jedne
osnovne opšte metode i dve posebne metode saznaja podstiču kandidate da nabave i prouče
literaturu iz opšte metodologije. Povezivanjem ovih metoda sa strukom kojom se bave ili
nameravaju da se njome bave u budućnosti, doktoranti će lakše prihvatiti metode i sagledati
njihov značaj za uspešan naučni rad u struci. Time se studenti doktorskih studija, na samom
početku, usmeravaju na povezivanje teorijskih metoda sa praksom i na ovladavanje primenama
metoda u svakodnevnom radu. Primer za to je primena statističke metode kod provere kvaliteta
materijala, eksperimentalne metode u istraživanju ponašanja elemenata i konstrukcija pod
različitim vrstama dejstava i nivoima opterećenja. Metoda modelovanja se u mnoštvu slučajeva
povezuje sa modelima arhitektonskog i urbanističkog projektovanja. Istorijska metoda se
povezuje sa njenom primenom u istoriji umetnosti, te istoriji arhitekture i naseljavanja [2] i [4].
Proučavanje jednog naučnog rada i doktorske disertacije iz struke i njihovo vrednovanje-kritički
prikaz, uvodi studente praktično u metode svojstvene za disciplinu kojom će se baviti.
Pri vrednovanju naučnog rada koriste se semantički (nauka o značenju) i sintaktički (vrste i
raspored znakova ili odnos reči u iskazu) kriterijumi - logički kriterijumi za ocenu naučnosti
informacija. Semantički kriterijumi odnose se na izdiferenciranost pojmova, homogenost
informacija i mogućnost empirijske interpretacije pojmova informacije. Procenjuje se veza reči u
rečenici, značenje i grupisanja reči, kao i jasno formulisanje pojmova iskazima. Ostali kriterijumi
su nezavisnost aksioma i stavova, unutrašnja konzistencija i potpunost informacija, sklad
deduktivnih nalaza i logike, uverljivost odlučnost i drugo.
Kriterijum saznajne vrednosti (gnoseološki) su spoljna konzistencija i mogućnost empirijske
provere (verifikacije) istinitosti saznanja. U tehničke probleme spadaju postupci prikupljanja
podataka (građe), njihove obrade radi njihove kasnije upotrebe. Tu spadaju i pravila za
organizaciju raznih oblika istraživanja i postupaka kojima se dolazi do naučnih saznanja.

3. NAUČNO-ISTRAŽIVAČKI, STRUČNI RAD I UMETNOST

Obično se smatra da što više znanja i faktografskih činjenica poseduje, to je u pitanju veći
stručnjak i naučnik, jer se školovanje u nas, često, svodi samo na reprodukciju znanja. To stanje
opisuje Momirski: "Uče nas pretežno šta, a manje kako da mislimo, uče nas da pamtimo zakone
prirode i da u njih ne sumnjamo, uče nas kako da sve otkriveno samo treba proučiti...i naravno,
ne sumnjati u nauku.“ Malo se istražuje. Za israživanja je važno obezbediti izvor informacija i
poznavati metode i tehnike naučnog rada, i izgraditi sopstveni sistem koji nam najviše odgovara
i s kojim postižemo najbolje rezultate. Treba krenuti od pitanja koje sadržaje i kako ih proučiti,
koliko vremena na njih utrošiti i koji redosled primeniti? Zbog toga se, na početku pravi okvirni
program istraživanja. Prvi elemenat naučnog metoda je filozofski i naučni stav, drugi način
72
3
XV Skup TRENDOVI RAZVOJA: “ DOKTORSKE STUDIJE U SRBIJI, REGIONU i EU ”
Kopaonik, 2. – 5. 03. 2009.
___________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

izražavanja (jezik, znaci i simboli), zatim logika, proces istraživanja i kriterijumi naučnosti. Koristi
se poseban jezik za iskazivanje stavova, sudova i zaključka, jer stvaralaštvo obuhvata
materijalno, društveno, duhovno, proizvodno, tj. nauku, tehniku i umetnost.
U nijednoj knjizi ne nalazimo sve ono što nas zanima ili što nam je potrebno u našem radu.
Naučni i stručni rad su dve različite stvaralačke aktivnosti i često se prepliću. Naučnim radom se
otkrivaju nova znanja, a stručni rad se zasniva na otkrivenim znanjima. Naučnim radom se
obuhvata celokupna stvarnost. Na osnovu rezultata primenjenih istraživanja razvijaju se nove
tehnologije i proizvodi. Naučni rad karakteriše generalizacija, a stručni konkretizacija.
Nauka je sistematsko traganje za činjenicama iz kojih se mogu izvući zaključci i zakonitosti,
tj. skup rezultata do kojih se dolazi putem istraživanja. Ona ima funkciju sistematizovanog
otkrivanja istine. „Naukom nazivamo sređeno, sistematizovano i provereno saznanje o nečemu,
postignuto metodičnim, pažljivim i savjesnim istraživanjem i razmatranjem (M. Šamić)” ili “Nauka
je objektivna logička, precizna, proverljiva i sistematična metoda prikupljanja, opisivanja,
klasifikovanja, definisanja, merenja, eksperimentisanja, uopštavanja, objašnjavanja,
predviđanja, kontrolisanja i vrednovanja iskustvenih činjenica ”(Đ. Šušnjić).
Svojstvo nauke je jedinstvenost svih naučnih oblasti i područja, jer je i svet koji ona tumači
jedinstven - prema teoriji sistema (jedinstvo teorije i prakse). Za nauku je svojstven ubrzani
razvoj i umnožavanje rezultata i informacija, koji doprinose razvoju i zadovoljenju ljudskih
potreba, diferencijacija i integracija kao komplementarni procesi i njen razvoj prema posebnim
disciplinama, oblastima i područjima, ali i njihovo objedinjavanje. Predmet nauke nisu stvari i
procesi kao takvi, već problemi koji su u vezi sa njima i formuliše? se na osnovu prethodnog
znanja. Ona se usmerava ka utvrđivanju naučne istine, opisivanju i objašnjavanju pojava i
otkrivanju zakona, koji u prirodi i društvu vladaju, i činioca koji ih izazivaju. Počinje se od
opisivanja, klasifikovanja, objašnjavanja naučnog tumačenja izvesnog područja stvarnosti.
Zakonitosti povezuju niz uzroka i posledica, tj. pojava koje uslovljavaju određeni događaj i
nužnost. Zakon je pravilnost pojava kod istih uslova i istih uzroka. Utvrđuju se veze i odnosi i šta
je trajno u njima. Saznajna delatnost se formuliše izražajnim sredstvima za objašnjavanje
postojećih i predviđanje budućih pojava i zakonitosti i provera njihovog slaganja sa iskustvom.
Razmatraju se samo bitne, nužne i relativno stalne karakteristike uz zanemarivanje nebitnih,
promenljivih i slučajnih veza (apstrakcija). Statistički zakon je zakon verovatnoće, važi za
određenu vrstu pojava ali ne i za pojedinačne pojave i utvrđuje se samo u masi slučajeva.
Nauka u sebi sadrži neke od sledećih elemenata: jezik, tj. sistem simbola kojima se jedna
nauka služi da bi označila kako objekte proučavanja tako, i same operacije istraživanja;
iskustvene činjenice jednog područja, tj. iskaze dobijene višestrukim posmatranjem,
eksperimentisanjem i merenjem pojedinačnih objektivnih pojava. Ona utvrđuje izvesne opšte
strukture i odnose (naučne zakone, formule, idealne sheme i tipove). Specifična metodološka
pravila regulišu i usmeravaju proces istraživanja, dokazivanja, proveravanja, i daju konkretna
tehnička uputstva, kao norme praktične delatnosti na jednom određenom području.
Polazi se od stavova:
- da svako znanje treba da bude uokvireno u odgovarajući metod rada,
- da se istraživanjem dolazi do pluralizma odnosa postavljenog zadatka i njegovog rešenja,
- da se naučno istraživanje zasniva ne samo na sopstvenom radu, već i na saznanju o
idejama i radu drugih autora.
Koraci u rešavanju problema su:
- formulisanje i razvoj istraživačkog problema i pregled dosadašnjih istraživanja u literaturi,
- izbor i primena prikladnih metoda za prikupljanje podataka sa njihovom analizom i
interpretacijom,
- pisanje izveštaja/saopštavanje, i
- primena rezultata.
Između nauke i umetnosti postoje određene veze, ali i razlike, tj. one su u nekim elementima
samostalne i autentične, a u nekima se međusobno prožimaju. M. Ilić [3] ističe da je izražena
načelna objektivnost nauke i subjektivnost umetnosti. Prema B. Raselu "Naučno znanje teži da
bude potpuno bezlično i da iskaže ono što je otkrio kolektivni razum čovečanstva." Takođe se
ističe da nauka nije vezana isključivo za realni svet, a umetnost isključivo za imaginarni, nego
73
4
XV Skup TRENDOVI RAZVOJA: “ DOKTORSKE STUDIJE U SRBIJI, REGIONU i EU ”
Kopaonik, 2. – 5. 03. 2009.
___________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

da postoje i njihovi prodori u onaj drugi. Načelni stavovi prema Iliću su:
− naučno i umetničko saznanje se dalje diferenciraju, s obzirom na saznajni aparat kojim se
služe: nauka to čini pretežno pomoću pojmova, sudova i zaključaka, a umetnost pomoću
slika (verbalnih, vizuelnih, auditivnih, dodirnih i dr.).
− Nauka insistira na istinitosti, a umetnost na (estetskoj) doživljajnosti. Postoji primetna razlika
između naučne istine i onoga što se zove umetnička istina. Umetnički iskazi su elastičniji
nego naučni iskazi. Ipak, istoričari umetnosti ističu da se i u umetničkim ostvarenjima mogu
saopštiti velike istine čak, pomoću iluzija, pa i halucinacija. Jedna od najbitnijih odlika
umetničke istine je evokativnost, odnosno aluzivnost.
− Nauka ima pretenziju da izrazito smanjuje neizvesnost, dok umetnost često sebi stavlja u
zadatak namerno povećanje neizvesnosti, dvosmislenosti odnosno višesmislenosti.
Forsirajući višeznačnost, umetnost se ne zadovoljava preciznijim određivanjem predmeta na
koji se odnosi, već postiže svoje ambicije do nivoa uočavanja i svih drugih mogućih
alternativa donoseći čitav spektar mogućih značenja. Još od Aristotela se smatra da
umetnost u većoj meri operiše verovatnoćama nego istinama u bukvalnom smislu reči [4].
Opšte karakteristike stručnog i naučno-istraživačkog rada su specijalizacija i podela rada,
multidisciplinarnost i timski rad. Pored izrade plana i prikupljanja podataka, potrebno je obaviti
prethodna ispitivanja ili studije, zatim prikupljanje podataka da bi se pristupilo njihovom
sređivanju i obradi. Najvažnija faza je analiza prikupljenih podataka uz objašnjenje dosadašnjih
kretanja veza, odnosa i uticaja u okviru pojava koje se istražuju, kao i između nje i drugih
pojava, a poželjno je da se daju i osnove za njeno prognoziranje. U analizi se koriste apsolutni
relativni brojevi, srednje vrednosti, ocene homogenosti, trendovi, korelacije, ocene statističke
značajnosti i druge tehnike. Bitna faza je i prezentacija istraživanja, kao i njihova ocena tj.
vrednovanje. Pri tome se vodi računa da li rad deluje kao celina, koliko je koncizan i skladan i
da li je obim primeren sprovedenim istraživanjima.
Bez obzira na autorstvo, naučni rezultati su svojima celog čovečanstva. Kod nas u nauci
postoji niz slabosti, od kojih je najozbiljnija slaba pokretljivost kadra, posebno na relaciji nauka -
obrazovanje - privreda. Radeći poslove za privredu, naučni radnik dobija nove ideje i utvrđuje
potrebe u stručnoj i naučnoj oblasti kojom se bavi. Progres nauke obično poništava ili bar u
određenoj meri dezavuiše prethodne naučne rezultate i tekovine, što nije slučaj u istoj meri sa
ranijim umetničkim tvorevinama. Proces zastarevanja naučnih ostvarenja (istina) je mnogo češći
nego u umetničkim tokovima.

4. IZBOR TEME DD I ISTRAŽIVANJE, PRIPREMA RADA ZA PUBLIKOVANJE

Saznajni proces i razvitak saznanja šire je opisan u [2], počev od postavljanja hipoteza,
naučnog problema do formulisanja zakona i teorija. Metodološki postupak NI rada obuhvata:
1. izbor problema istraživanja, 2. formulaciju problema, 3. cilj istraživanjam, 4. razradu sistema
hipoteza, 5. određivanje i definisanje predmeta istraživanja, 6. određivanje metoda istraživanja,
7. dinamiku-periodizaciu istraživačkog procesa i finansijsku kalkulaciju
Izbor teme za DD i njenom oblikovanju šire je razmatran u [7], a u [8] je razmatrana kao deo
širih istraživačkih projekata, kada je DD njihov segment, što je svojstveno za zapadne zemlje.
Kada se odabere tema i dovoljno prouči literatura i ostala građa, i dobiju početni rezultati, ona
se prijavljuje. Od značaja je priprema obrazloženja teme, koja sadrži: predmet rada, naučni cilj
istraživanja, osnovne hipoteze od kojih se polazi u istraživanju, metode istraživanja, očekivane
rezultati istraživanja, sadržaj i strukturu rada, preliminarni spisak literature i dostupnih izvora.
Predlog naslova doktorske teze mora biti jasno iskazan u prijavi i predložen mentor.
Obrazloženje teze sadrži: opis naučnog problema, pregled stanja u oblasti istraživanja i
obrazloženje potrebe za istraživanjima i predlog za mentora istraživanja (uz kontakt sa njim), cilj
istraživanja sa naglaskom na rezultate koji se očekuju, program istraživanja - faze istraživanja i
metode koje će biti primenjene, i ostale relevantne podatke - područje istraživanja, mesto i
način eksperimentalne provere rezultata istraživanja ako je takva provera planirana, vezu sa
širim istraživačkim zahvatima i naučnoistraživačke projekte, ukoliko su istraživanja njihov deo i

74
5
XV Skup TRENDOVI RAZVOJA: “ DOKTORSKE STUDIJE U SRBIJI, REGIONU i EU ”
Kopaonik, 2. – 5. 03. 2009.
___________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

druge podatke od značaja za procenu potencijala teme i kandidata. Važno je mišljenje mentora.
Jadna od posebnih vrednosti arhitekture je što se o njoj može razmišljati na različite načine.
Studenti arhitekture pretežno uče projektovanje preko crtanja i ostalih vizuelnih prezentacija.
Arhitektura je tekstualna kao što je vizuelna i prostorna. Rečima se objašnjavaju i crteži, zamisli,
modeli, nove ideje i forme, jer bez reči nema ni arhitektue [1]. Tako se i doktorati sastoje od
reči, crteža, slika i dr. što doprinosi objašnjavanju i zamisli, a reči predstavljaju i odnos projekta i
arhitektonske kulture. Rečima kazujemo šta mislimo o arhitekturi i objašnjavamo aspiracije. Za
početak najvažniji je izbor i procena potencijala predmeta teme i izbor mentora. Predmet NI
treba dovesti u vezu sa mogućnostima publikovanja rezultata u vodećim časopisma. Nešto bolja
situacija je kada je u pitanju građevinarstvo [6] i urbanizam, kao i izbor tema iz graničnih oblasti
(osvetljenje u arhitekturu, racionalna potrošnja energije, fizika zgrada, ekološki aspekti npr.).
Pri obrazlaganju predmeta istraživanja treba sažeto istaći polazišta, glavne teoretičare i
istorijske ličnosti u toj oblasti, objasniti šta se želi raditi, kao i tehnike i metode rada, gde će se
istraživati i koji su izvori informacija (biblioteke, arhivi, internet). Kako od čistog papira doći do
nacrta teme? Organizacija i struktura, od uvoda, metoda rad, ilustracija, referenci, bibliografije
do zaključaka. Kako izbeći plagijat i dr.? Tu je ključna uloga mentora i zbog toga je važno
odabrati pravu ličnost. Važno je da se u temi bavi arhitekturom i da kandidat zna šta diskutuje
sa mentorom (pripremiti se za diskusiju i pitanja), jer DD je pretežno individualni rad. Mentor
treba da nadgleda rad kandidata. Njemu treba izneti sve ideje bez ustezanja i tražite savet.
Iznosi se više ideja i analizira im smisao i korist svake od njih.
Važno je identifikovati sopstveni interes, npr. način kako se objekti ponašaju tokom
vremena, različiti korisnici i načini korišćenja arhitekture i/ili građevinarstva. U raspravi sa
mentorom, rasvetliti misli, šta nedostaje i šta treba izmeniti u predlogu teme. Voditi računa o
vezi "projektnog zadatka" i predmeta teme. To je, po pravilu, dublje proučavanje, specifično i
nezavisno od projektovanja. Treba preispitati sebe u smislu šta ste istraživali pre, a šta ne. Šta
su vaše preokupacije, šta ste pokrili i šta se može izvući ? Tema treba da bude nova i aktuelna,
a obrada izvodljiva u raspoloživom vremenu. Potrebno je da bude realna po obimu; ni suviše
uska ni preširoka. Uža tema pruža mogućnost iscrpnije - dublje obrade, lakše se obuhvataju
izvori jer ih je manje. Šira tema zahteva više vremena i sredstava, ali se može rasčlaniti na više
podtema (užih područja) iz kojih se mogu publikovati zaokruženi radovi.
Analiza i interpretacija se povezuju i/ili tretiraju u okviru njihovih funkcionalnih odnosa
prema određenoj metodologiji (istorijskoj, metodi deskriptivnog snimanja, eksperimentalnoj,
metodi slučaja i genetičkoj metodi). Istraživanje nije okončano samim završetkom rada, nego
tek njegovim objavljivanjem. “Naučni napis je prirodni završetak svakog istraživanja, on je
suštinski deo nauke i bez njega nema nauke, zapravo naučni napis predstavlja naučno delo”
(Jovan Savić).

5. OBLIKOVANJE DISERTACIJE I PRIPREMA RADA ZA PUBLIKOVANJE

Doktorska disertacija treba da potvrdi sposobnost istraživača da samostalno istražuje i da

se u budućnosti od njega mogu očekivati veći dometi. U DD kandidat dokazuje da ume da
postavi predmet istraživanja (naučni problem), odabere adekvatne metode za rešenje problema
i da je sposoban da postignute rezultate uklopi u opšti sistem znanja odgovarajuće discipline i
da im da odgovarajuće naučno objašnjenje-tumačenje. Ozbiljan prilaz predmetu istraživanja
uslovljen je poznavanjem teorije u kojoj se istražuje. Otkrivanje novog i nepoznatog je jedan od
osnovnih pokretača istraživanja. Svaki rezultat pravih istraživača predstavlja radost i
zadovoljstvo, a istovremeno ga i afirmiše i doprinosi njegovom napredovanju.
O načinu pisanja članaka i izveštaja o rezultatima NI rada, kao i DD od koristi su uputstva
data u [5]. Oblikovanje DD je slično kao i kod naučnih monografija. Pored abstrakta (sažetka)
na engleskom i srpskom, rukopis se strukturira, najčešće u tri dela sa sledećim sadržajima:
i.Preliminiranje: 1. naslovna strana sa naslovom disertacije kao glavnim elementom, 2.
predgovor, 3. sadržaj, 4. spisak tabela, 5. spisak ilustracija;
B) Osnovni tekst: 1. uvod, 2. naslovi poglavlja, 3. tekst koji je organizovan po poglavljima, 4.
rezultati i njihova analiza (diskusija), 5. zaključci i ostale završne napomene;
75
6
XV Skup TRENDOVI RAZVOJA: “ DOKTORSKE STUDIJE U SRBIJI, REGIONU i EU ”
Kopaonik, 2. – 5. 03. 2009.
___________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

C) Delovi koji daju obaveštenja: 1. bibliografski spisak, 2. registar po predmetu ili registar po
autoru, 3. dodatak radu.
Naslov mora da odražava suštinu ideja predstavljenih u radu i osnovnog doprinosa koji se
sagledava bez čitanja rada, kao i da podstakne čitaoca da razmišlja o dopinosu koji je opisan u
radu. Većina metodologa savetuje da naslov bude jezgrovit – jasan i da sadrži 8 do 11 reči.
Abstrakt je sažet prikaz članka/dela, razumljiv i bez čitanja ostalog teksta. To je jezgrovit
prikaz celog dela, a ne samo zaključka. Omogućuje da čitalac brzo dobije celovit uvod i otkrije
bitne elemente sadržaja da bi doneo odluku da li čitati ceo ili ne. Ovaj deo, uz naslov, je ključni
deo rada i koristi se za prenošenje informacija. U njemu je potrebno:
- formulisati problem i predmet istraživanja,
- naznačiti pobudu i cilj istraživanja,
- opisati (kratko) primenjenu metodologiju istraživanja,
- izneti bitne rezultate, i
- izneti bitne zaključke.
Uvod treba da omogući čitaocu da razume i proceni autorove zamisli. Zašto autor istražuje
baš taj problem? Za istorijski pregled rešenja problema uz navođenje najznačajnijih autora,
koristiti neki pregledni članak ili bitnu monografiju iz predmeta istraživanja. Rezultate sopstvenih
istraživanja ponekad treba povezati sa rezultatima drugih istraživanja. Opisati svrhu i predmet
istraživanja, da budu jasna autorova polazišta i sled misli. Potrebno je opisati, rastumačiti i
obrazložiti plan i metode istraživanja. Obično ima tri dela: u prvom delu opisuju se opšta
područja istraživanja; u drugom delu podaci drugih autora/izvora; u trećem se navode pitanja na
koja članak treba da odgovori, a mogu se opisati načala, nove metode, a i neki zaključci.
Poglavlja obično u naučnim člancima i DD naslovljeni su kao građa i metode. U njima
autor opisuje kako je radio i navodi sva sredstva i postupke, tako da rezultati budu proverljivi, tj.
ponovljivi. Naglasiti zašto je korišćena baš određena metoda, a opis dati logičkim sledom, tj.
onako kako su tekla istraživanja. Standardne metode samo pomenuti, a nestandardne
obrazložiti. Metodološki postupak može biti opisan i u odeljku o rezultatima. Kod
eksperimentalnih istraživanja treba opisati modele, materijal od koga su napravljeni, kao i njihov
oblik i dimenzije, čemu su izlagani. Opisati i uslove eksperimenta, npr. temperatura, vlažnost i
drugo. Izostaviti rutinsko računanje i opširno opisivanje rutinskih postupaka.
U poglavlju Rezultati treba prikazati samo glavne i reprezentativne rezultate. Oni treba da
budu potkrepljeni ilustracijama i statističkim ili drugim analizama. Potrebno je opisati i svrhu
eksperimenta, a ponekad polazne postavke a ne samo krajnje rezultate. Brojne pokazatelje je
bolje svrstati u tabele i grafikone. Tabela treba da ima što manje kolona, a u zaglavlju se
navode dokazi i zaključci za deo glavnog teksta. Ove informacije treba da potkrepe dobijene
rezultate ogleda i izvedene zaključke. Ponekad se ovi rezultati upoređuju sa rezultatima
poznatih autora.
Diskusija rezultata je jedan od najvažnijih delova rada i treba da bude prožeta osvrtom na
druge radove sa opštim zaključcima. Potrebno je pomenuti razlike i slaganja sa rezultatima
drugih istraživača, tj. proceniti njihovu vrednost i značaj. Prikazati načela i odnose koji proizilaze
iz rezultata, iznošenje teorijskih i praktičnih posledica rezultata, tj. njihovu primenljivost, a kratki
zaključci treba da budu propraćeni argumentacijom. Rezultate objektivno proceniti i proveriti ih
upoređenjem sa pitanjem postavljenim u uvodu članka.
Zaključuje se na kraju rada, na pr. "Iz svega napred iznetog mogu se formulisati sledeći
zaključci: ...". Mogu biti istaknuti sa crticama ili sa brojevima. U njima se potvrđuje ispravnost
upotrebljenih metoda, potvrda ili obaranje hipoteza, i ističe važnost dobijenih rezultata.
Naglašava se i mogućnost daljih istraživanja i naznačavaju njihovi pravci.
Bibliografski podaci se prikazuju na dva načina: prvi je prema redosledu pominjanja u
članku i upotrebljava se kada se radi o manjem broju podataka; drugi način je prema azbučnom
redu prezimena autora i, najčšće treba da ima sopstvenu numeraciju tako da svaki rad, makar i
istog autora, ima svoj broj. Poznati su Harvardski i Oksfordski način navođenja. Navodi se
prezime i početno slovo imena pisca, puni naslov knjige, podnaslov, ime izdavača, mesto i
datum izdanja. Ovi podaci odvajaju se zarezom. Skorašnje preporuke su da: godina (u malim
zagradama) bude iza imena autora, pre naslova. Pri navođenju članka, posle imena autora,
76
7
XV Skup TRENDOVI RAZVOJA: “ DOKTORSKE STUDIJE U SRBIJI, REGIONU i EU ”
Kopaonik, 2. – 5. 03. 2009.
___________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

naslov članka se stavlja u navodnike, a ako se radi o poglavlju u knjizi navodi se naslov
poglavlja, a zatim citira u knjizi ... uz navođenje imena i prezimena editora, a ostali podaci kako
je gore navedeno. Kod časopisa se navodi broj sveske, mesec i godina izdanja.
Način citiranja je veoma važan i naziva se „naučni aparat“. Njime pokazujemo svoju etičnost
i dajemo „potporu“ sopstvenim istraživanjima, jer su ona samo deo spoznaja u okviru predmetne
oblasati. Njime se izbegava „zamka“ sumnje u plagijat. Često se koriste napomene, najčešće
podnožne - grupišu se pri dnu strane (foot notes), ređe na kraju (end notes) objašnjavaju od
koga su pozajmljeni navodi. Njima se daju objašnjenja teksta, tj. komentari koji se unekoliko
udaljavaju od neposrednog toka izlaganja, a doprinose rasvetljavanju problema koji se tretira.
Pri citiranju literature, ako se pojavljuju tri autora, onda se navode svi, a u slučaju većeg
broja samo prvi uz naznaku "i dr.". Za članke se ponekad (zahtev redakcije) insistira da budu
navedene i stranice, npr. "str. 115-118", a na engleskom "pp. 115-118".
Harvardski sistem citiranja uvodi u tekst prezime autora odvojeno zarezom i godinu
izdanja dela ili članka (Ilić, 1993). U konstrukterstvu češće se koristi navođenje u srednjim
zagradama broja koji upućuje na spisak literature na kraju rada, npr.: [8]. Kod navođenja
časopisa naznačava se "Vol.", što znači godinu od izdavanja časopisa, zatim broj sveske, itd.
Kada se neki podaci ne uzimaju direktno već su citirani na drugom mestu, uz citat dodati
"citirano prema...", tkzv. sekundarno citiranje. Neobjavljeni članci, kao na pr. usmeno
saopštenje, citiraju se uz odobrenje autora. Svaki citat u tekstu mora se naći u popisu citirane
literature, a isto tako potrebno je da svaki podatak iz popisa bude citiran u tekstu.
Pri sastavljanju rukopisa preporučuje se da se prvo sastavi koncept, a zatim preliminarni
sadržaj ili, što je bolje, sinopsis koji je vodilja za pisanje rada. Radi konsistentnosti rukopisa
nužno je odabrati optimalan obim i redosled izlaganja građe. Uvažavati međusobne odnose i
ujednačenost.
Prezentacija rezultata NI rada mora biti osmišljeno pripremljena, o čemu su pisali u knjizi
B. Mihailović iz Klinike ...S. Kamenica i V. Milutinović u članku publikovanom u INFO 1/97.

6. ZAKLJUČAK

Često se naglašava da nauka objašnjava prošlost, poboljšava sadašnjost, ubrzava i

usmerava dalji privredni i sveukupni društveni razvoj. Predmet metodologija NI rad i njegova
realizacija se razlikuju od ostalih predmeta po pristupu i načinu realizacije. Naime, nesporno je
iskustvo da se metodski pristup menja tokom rada i zavisno od prirode probelema i predmeta
istraživanja, postavljenih ciljeva ali i iskustva. Ovaj predmet je shvaćen kao uvod u opštu
metodologiju i metode i tehnike rada, značajne za uključivanje u NI rad i početne korake u
njemu, koji će se kasnije usavršavati sve do formiranja sopstvene metodologije i stila.

7. LITERATURA

[1] Borden, J., Ray, V. R. (2005): The Disertation, An Architecture Students Handbook, Architect. Press.
[2] Folić, R. (2008): Metodologija naučno-istraživačkog (NI) rada-Predavanja na doktorskim studijama,
FTN, N. Sad i GAF Niš
[3] Ilić, M.(1994): Naučno istraživanje- Opšta metodologija, Filološki fakultet, Beograd, str. 170.
[4] Kurtović-Folić, N. (2007): Metodologija NI rada teorije, istorije i kritike arhitekture&Teorijski diskurs u
arhtekturi, AF, Beograd
[5] Michaelson, H.B. (1986): How to Write and Publish Engineering Papers and Reports, ISI Press,
Philadelphia, p. 182.
[6] Naoum, S.G.( 2002): Disertation research and writing for Construction students, BH Oxford. p. 201
[7] Phillips, E.M., Pugh, D. S., How to get a PhD-A handbook for students and their superviosr, OUP-MK,
Philadelphia, p. 158.
[8] Research Methods-Guidance for Postgraduates, (Ed. T. Greenfeld), 1996. p. 306.

77
8