LJUDI KOJI OŠTRO SUDE

“Ne sudite da ne budete suđeni! Jer sudom kojim sudite bit ćete
suđeni. I mjerom kojom mjerite mjerit će vam se” (Evanđelje po
Mateju, glava 7/1)

Zašto neki ljudi oštro sude drugima? Zašto se često

postavljaju kao pravednici koji nalaze i osuđuju u drugima razne
osobine i mane, a iste ne vide u sebi?

Ovo pitanje je, na više mesta, naglašeno i u svetom pismu.

“Ne sudite da ne budete osuđeni je Isusova izreka iz čuvene
besede na gori. Nakon što kaže da ne treba osuđivati druge, Isus
dodaje da im treba praštati pogreške. U Evanđeljima po Mateju i
po Luki, Isus nakon ove izreke izlaže priču o trunu i brvnu, koja
govori da ne treba tražiti tuđe mane kad imamo svoje („A zašto
vidiš trun u oku brata svog, a brvna u oku svom ne osećaš?” -
Besede na gori, Evanđelje po Mateju).

Šta je uzrok oštrog suđenja drugima, kakva je

psihodinamika takvog stava?

Psihodinamika oštrog suđenja

U ovim Isusovim rečima o suđenju ima puno razumevanja

psihodinamike suđenja, odbrambenih mehanizama koji ljudi
koriste kada oštro sude drugima. Koji su to odbrambeni
mehanizmi?

Potiskivanje ili odcepljivanje nekog neprihvtljivog dela

sebe: Kada čovek odcepi ili potisne u nesvesne neku svoju
neprihvatljivu potrebu, emociju, misao…često je projektuje
(izbacuje iz sebe i ubacuje u druge) u druge ljude i onda se odnosi
prema tome u drugima na isti način kako se odnosi prema toj
1
osobini u sebi (zbog čega je i “gurnuo pod tepih”, sakrio od sebe).
Karl Gustav Jung je tu “tamnu”, sakrivenu stranu naše ličnosti,
nazivao “Senka”. Često su ljudi koji nas najviše nerviraju, koje
preziremo, osuđujemo…zapravo, naša “Senka”, “brvno” u našem
oku koje ne vidimo i zbog kojeg oštro sudimo kada vidimo
“trunku” toga u oku druge osobe.

Često su ljudi koji nas najviše nerviraju, koje preziremo,

osuđujemo…zapravo, naša “Senka”, “brvno” u našem oku
koje ne vidimo i zbog kojeg oštro sudimo kada vidimo
“trunku” toga u oku druge osobe.

Da bi čovek tako oštro sudio o nekoj osobini druge osobe

potrebno je da tu osobinu on sam nema. Ako je i on ima, kako
može tako oštro da je osuđuje u drugima? Zašto je ne promeni kod
sebe ako može? Ako ne može, zašto bi sudio drugima zbog
nečega što se ne može promeniti? Jedno od osnovnih pravila u
psihoterapiji, takozvana “paradoksalna teorija promene”, kaže:
“ne možeš promeniti ono što prvo ne prihvatiš”. Prvo, ono što
ne prihvatiš kod sebe, to i ne vidiš. Sakrivaš ga od samog sebe. A
sakrivaš ga zato što oštro sudiš o tome u samome sebi, pa ga, da te
ne bi mučilo, izazivalo krivicu, stid ili strah, guraš u nesvesno.
Ono što je u nesvesnom se ne može promeniti jer je sakriveno u
podrumima naše svesti, ne bavimo se njime. Ali ga, zato,
nalazimo u drugima i onda njima sudimo kao što smo sudili
samima sebi, tom delu nas samih. U tome leži smisao izreke: “Jer
sudom kojim sudite bit ćete suđeni”. Zapravo, možemo reći
obrnuto: Sudom kojim ste sudili nekom delu sebe, pa ga zbog toga
odbacili, sakrili od sebe, sudićete i drugim ljudima pronalazeći te
odbačene aspekte svoje ličnosti u njima.”.

Sudom kojim ste sudili nekom delu sebe, pa ga zbog toga

odbacili, sakrili od sebe, sudićete i drugim ljudima pronalazeći
te odbačene aspekte svoje ličnosti u njima.”.

2
Zakon spojenih sudova

Da bih olakšao razumevanje nekih osnovnih pravila

psihodinamike formulisao sam u svom psihoterapijskom pravcu
(OLI Integrativna Psihodinamska Psihoterapija) nekoliko zakona
koji podsećaju na neke poznate zakone fizike. Jedan od tih
“zakona” , “zakon spojenih sudova”, glasi:

«Sudovi o sebi spojeni su sa sudovima o drugima». Kako sudiš

o sebi, tako sudiš i o drugima. Ovaj zakon, međutim, ima dve
ravni ispoljavanja u kojima je, naizgled, kontradiktoran samom
sebi:

Površinski nivo: «Umanjujući sebe, čovek uzdiže druge.

Umanjujući druge, čovek uzdiže sebe.»
Dubinski nivo: «Umanjujući sebe, čovek umanjuje i druge.
Uzdižući sebe, čovek uzdiže i druge.»
Manifestni nivo zakona spojenih sudova je lako primetiti.
Osobe koje umanjuju sopstvenu vrednost i odriču se svojih moći,
veličaju vrednost i sposobnosti drugih. Ako se smatraju
nesposobnima, na primer, da vode računa o sopstvenom zdravlju,
veličaće sposobnosti, znanja i titule lekara. Ako se smatraju
nesposobnima da upravljaju sopstvenim životom tako da im on
pruža zadovoljstvo i ispunjenost, veličaće psihoterapeuta...ili neku
drugu osobu u koju izbacuju sopstvenepotencijale. Međutim, to je
lažna pozicija. Zašto bismo pred nekim koga smatramo stvarno
vrednim, razumevajućim, dobrim čovekom, umanjivali sebe, a
uzdizali njega? Pa, zato što mu, u suštini, ne verujemo, već mu se
udvaramo, podilazimo mu. Tako se štitimo. Samim tim što se
lažima štitimo od njega, mi pokazujemo da mu ne verujemo i da
ga ne smatramo baš tako «dobrim» kao što prikazujemo. Ne
možemo umanjivati sebe pred nekim, a da time ne umanjujemo i
tog drugoga.

3
 Lažna pozicija je i manifestno uzdizanje sebe unižavanjem
drugoga. Ako sam ja stvarno „veliki“, dobar čovek, osoba vredna
poštovanja, ako samog sebe stvarno poštujem, zašto bih ikoga
unižavao? Zašto bih tako oštro sudio drugim ljudima? To činim
samo ako, u dubini, ne poštujem sebe, ako od sebe krijem
osećanje niže vrednosti, neke neprihvatljive osobine. Često ljudi,
da bi još bolje prikrili nešto neprihvatljivo kod sebe, koriste
odbrambeni mehanizam koji zovemo „reaktivna formacija“,
okretanje u suprotno. Razavijaju ponašanje koje je suprotnost
onome što su potisnuli i sakrili od sebe. Postaju „moralni
čistunci“, „oličenja poštenja“...Preterane osobine, ono što je
prenaglašeno kod neke osobe, obično su „reaktivne formacije“ (ili
nadkompenzacije), ponašanja koja su suprotna onom delu nas koji
smo odbacili, osiguranje da on slučajno ne izađe na videlo.

Mogli bismo, dakle, zaključiti da je izvor oštrog suđenja

drugima, zapravo, oštro suđenje sebi, nekim delovima sebe
koje smo odbacili i sakrili od sebe samih. Osobe koje oštro sude
drugima ne vole i ne poštuju sebe, ali toga nisu svesne.
Osvešćivanjem u sebi onoga zbog čega sudimo drugima moglo bi
dovesti do boljeg samoprihvatanja, a time, po zakonu spojenih
sudova, do drugačijeg prihvatanja i suđenja drugim ljudima.

Osobe koje oštro sude drugima ne vole i ne poštuju

sebe, ali toga nisu svesne. Osvešćivanjem u sebi onoga zbog
čega sudimo drugima moglo bi dovesti do boljeg
samoprihvatanja, a time, po zakonu spojenih sudova, do
drugačijeg prihvatanja i suđenja drugim ljudima.

Autor teksta: Nebojša Jovanović

Psiholog, psihoterapeut
4
 O.L.I. Integrativne Psihodinamske Psihoterapije

www.olicentar.rs ,email. jnebojsa@ikomline.net tel. 063

1575082