Professional Documents
Culture Documents
Да Ли Се Налазимо у Материјалном Свету
Да Ли Се Налазимо у Материјалном Свету
У мору филозофа који су покушали дати свој одговор на ову Декартову мозгалицу постоји
ипак један који је успео да пронађе решење. То је сигурно највећи нововековни филозоф
из области теорије сазнања, ирски математичар, Џорџ Беркли(George Berkeley 1685-1753).
Беркли је закључио да је свет у којем бивствујемо само скуп духовних ентитета који су
умрежени у један систем који одржава Господ тако што у њих утискује организовано, на
савршен начин, чулне утиске. Сви предмети које видимо су, уствари, идеје настале
комбинацијом чулних утисака. Не постоје никакви докази нити је могуће уопште
замислити идеју чија перцепција поседује материјалну противредност. Материја није
ништа друго до термин који смо сами измислили, како би дали назив за све оно што
перцепирамо и што нам изгледа да нас окружује, а уствари налази се само у нашем уму.
Савремена наука дефинише материју као све оно што нас окружује и што може постојати
независно од било чије свести. Али Беркли је увидео да је тако нешто један од највећих
апсурда и нелогичности у које човечанство верује. Све идеје могу постојати само као део
нечије свести. На такав начин, савршено је логично објашњење и било каквог Божијег
чуда у наводном материјалном свету. Довољно је да Господ у одређеним тренуцима
изазове неуобичајену промену чулних утисака код нас и да сви видимо како се Мојсијев
штап претворио у змију, како се Црвено море раздвојило, како се хода по води… Наравно
да Берклијево учење може некоме изгледати неозбиљно, када се покуша образложити у
неколико реченица, стога свакоме препоручујем да прочита његову ”Расправу о
принципима људског сазнања”, где је кристално јасним логичким премисама доказао своје
тврдње.
Оно што је веома битно нагласити је да је Беркли писао у време успона буржоазије у
Европи. Наравно да тај слој људи није био расположен да протежира филозофа чији
закључци су ишли у прилог одбрани традиционалног ”хришћанског” веровања, јер је на
њему почивало и традиционално друштво које су они планирали да уздрмају новим
погледом на свет. Била им је потребна идеолошка платформа за успостављање своје
превласти у друштву и њу су нашли у идејама просветитељског рационализма. Зато
обичном човеку, који не познаје историјске околности може изгледати чудно зашто је
Беркли до данас остао на маргинама нововековне филозофије. То је управо из разлога што
данашња Европа, управо почива на вредностима просветитељског
рационализма.Нормално је да су од британских емпириста сви чули за Хјума, Хобса и
Лока зато што су својим рационализмом утрли пут француским просветитељима 18. века.
А за једног од највећих филозофа свих времена, Џорџа Берклија, нико није чуо само зато
што није идеолошки подобан данашњем систему ”вредности”. Да су његови докази и
закључци били тако упечатљиви, сведоче и реакције једног од најзначајнијих француских
енциклопедиста, Дидроа, који је у очајању, коментаришући Берклијеву филозофију,
изјавио:”И тај систем, на срамоту људског ума, на срамоту филозофије, најтеже је побити,
иако је он најапсурднији од свих система!” Берклијева открића су наставила да прогоне
материјалисте и много векова касније када је Лењин у ”Материјализму и
емпириокритицизму” насписао својим духовним следбеницима: ”Случајно не
размишљајте о овом питању, у супротном ћете изгубити материјализам и предат ћете се
вери. “…”Ако једном порекнеш материјалну реалност коју поимамо нашим чулима,
кренуо си ка агностицизму и субјективизму, изгубио си сва оружја која ћеш користити
против фидеизма (филозофија вере); а то управо и јесте оно чему стреми фидеизам.
Препустиш ли прст, прво ти оде рука , а потом и цео карактер. Ако поимате чула, не као
неку слику материјалног света, већ као неки посебан елемент, другим речима, ако
одступите од материјализма тада сте свој карактер предали фидеизму. Након тога ће чула
бити ничија чула, ум ничији ум, психа ничија психа, воља ничија воља. ”
Никола Тодоровић