Želite da gajite bukovaču.

Međutim, ne znate odakle da počnete, kako da je pravilno gajite

i kako da dođete do dobre zarade. Nakon našeg detaljnog uputstva za uspešno gajenje ove
pečurke više nećete imati nikakvih nedoumica.
 

Da bismo uspeli da vam pružimo prave savete o načinu, uslovima i isplativosti gajenja
bukovače, posetili smo porodicu Petrović. Davne 1979. godine Branislav i Slobodanka Petrović
su na svom gazdinstvu započeli proizvodnju micelijuma bukovače, a micelijuma šitake 1992.
godine. Ovom timu se 2013. godine pridružio i naš sagovornik, Strahinja Maćić, čija je uloga da
organizuje ovu proizvodnju i da predstavi njenu ekonomsku isplativost.

Možda vas zanima

Trikovi iskusnih baštovana: Kako brzo da osušite origano i druge začinske biljke

Ukrasno i lekovito bilje

31/08/2020

Kako se GAJI VIRAK u bašti – najbolji PRIJATELJ ŽENA

Ukrasno i lekovito bilje

26/08/2020

Orlovi nokti: Brzorastuća puzavica za prekrivanje neuglednih zidova

Ukrasno i lekovito bilje

22/08/2020

Micelijum bukovače

Bukovača je izuzetno ukusna gljiva, visoke hranljive vrednosti, bogata proteinima, sadrži sve
esencijalne aminokiseline, minerale, među kojima je najvažnije istaći gvožđe, fosfor, kalijum,
mikroelemente i vitamine B grupe. Posebno je značajno napomenuti nizak sadržaj natrijuma,
usled čega je posebno preporučljiva osobama sa visokim krvnim pritiskom, dok se sušena
koristi kao začin u obrocima.

Ona ima i izvesna lekovita svojstva. Najzanačajnija biološki aktivna jedinjenja bukovače su:
pleuran koji stimuliše hemoralni i ćelijski imunitet, POPS-1 koji ispoljava antitumorsku
aktivnost prema ćelijama raka grlića materice, pleurostrin koji ima antifungalno dejstvo,
lovastatin koji ima antihiperholesterolno dejstvo, dok beta-glukani i drugi polisaharidi imaju
brojne biološke efekte, ali pre svega imunostimulatorni i antitumorski, zatim povećanje
izdržljivosti organizma, snižavanje nivoa šećera u krvi i tako dalje.
 
O tome kako su Petrovići došli na ideju da se bave ovom vrstom proizvodnje Strahinja kaže: „Na
ideju je došao zapravo Branislavljev brat kada je pročitao u nekom listu da se u Sloveniji može
nabaviti micelijum bukovače tada u svetu vodećeg proizvođača micelijuma – kompanije
‘Somycel’. Prepoznali su priliku, a tematika im je bliska, s obzirom na struku.

U to vreme su se radila i prva ispitivanja na Institutu za šumarstvo u Beogradu, gde je

Branislav stekao neka osnovna saznanja o fiziologiji micelijuma bukovače. Zatim počinje
višegodišnje osvajanje proizvodnje. Upornošću i inovativnošću, uz svesrdnu podršku supruge
Slobodanke, dolazi do željenog rezultata. Posao kreće da se razvija i ubrzo snabdeva
proizvođače iz čitave SFRJ sa kojima uspostavlja dugoročnu saradnju. Od raspada zemlje,
poslujemo samo na tržištu Srbije.”

Ovaj trio se bavi isključivo proizvodnjom i prodajom micelijuma bukovače, jer smatraju da bi
čovek u nečemu bio izuzetan, on svakog dana treba da se usavršava i da se trudi. Osim toga,
imaju manju proizvodnju gljiva u kontrolne svrhe i za svoje potrebe.
 
Jeftina i jednostavna proizvodnja bukovače

Naš sagovornik kaže da kupce micelijuma koji proizvodi može da svrsta u tri grupe. Prvu čine
ljudi koji žele da je uzgajaju za svoje potrebe, dakle – za sebe i svoju porodicu i eventualni
višak da prodaju. Takvi proizvođači sa 5-10 vreća supstrata u potpuno improvizovanim
uslovima izuzetno su brojni.

Upravo tu najviše dolaze do izražaja karakteristike bukovače koje su je učinile drugom

najuzgajanijom pečurkom na svetu – njena velika prilagodljivost različitim uslovima, kao i
jeftina i jednostavna proizvodnja. Zapravo najjeftinija i najjednostavnija u odnosu na sve
ostale uzgajane gljive. Drugu grupu kupaca micelijuma čine ljudi kojima je to dopunska
delatnost. I na kraju, tu su veliki proizvođači.
 
Ekonomsku isplativost gajenja bukovače Strahinja nam je predstavio na sledeći način:

„Za jednu vreću supstrata potrebno je pola bale slame, što iznosi  0-50 dinara (zavisno da li
koristite svoju slamu ili je kupujete) i najlonska vreća, te dobijate 20 dinara po komadu +
optimalna količina micelijuma 1 litar po džaku  od 140 dinara. Odatle proizilazi 160-210
dinara, uvećano za utrošak energenata prilikom termičke obrade supstrata. Prinos se kreće
između 20 i 30% od težine supstrata. Dakle, ako se koristi vreća od 50 litara u koju stane obično
oko 18 kilograma supstrata, može se ubrati 3,5-5,5 kilograma gljiva u tri ciklusa plodonošenja.
Maloprodajna cena bukovače je trenutno 350 din/kg u rinfuzu i 400-500 din/kg za pakovanu u
stiroporske tacne.“

Mali obim proizvodnje za početnike

On posebno savetuje da oni koji nemaju iskustva u uzgoju gljiva, a žele da se bave
proizvodnjom bukovače, treba da počnu sa malim brojem (npr. sa 5-10) vreća kako bi stekli
potrebno iskustvo. Proizvodnja malog obima nosi zanemarljivo male finansijske rizike, a
pruža veliko iskustvo sa druge strane. Onda je lako postupno povećavati obim proizvodnje do
željenog. Za proizvodnju manjeg obima nikakve mašine nisu potrebne. Kada je u pitanju veća
proizvodnja, onda je potrebna punilica. Seckalica za slamu nije neophodna, dok se za
sterilizaciju supstrata koristi kazan.
 
Takođe, ocenjuje da je proizvodnja gljiva vrlo perspektivna s obzirom na to da postoji obilje
sirovina – nusproizvoda poljoprivrede u vidu najčešće korišćene slame, ali i soje, kukuruznih
oklasaka, suncokretovih ljuspica, kao i drvnog materijala i otpadaka drvne industrije u našim
brdsko-planinskim predelima.

Kvalitetan micelijum preduslov za uspešnu proizvodnju

„Najvažniji uslov jeste kvalitetna priprema supstrata, jer ako se to ne uradi kako treba, učinjene
greške se više ne mogu ispraviti. Greške se sastoje u upotrebi plesnivog materijala, nedovoljne
termičke obrade i nedovoljne vlažnosti supstrata. U prva dva slučaja dolazi do kontaminacije
konkurentskim plesnima i umanjenja roda, dok drugi ciklus plodonošenja izostaje kad supstrat
nije dovoljno vlažan“, objašnjava Strahinja.

On dodaje da što se prostora za uzgoj tiče, gajenje najčešće zauzima ona mesta koja inače stoje
neiskorišćena nakon što su izgubila svoju prvobitnu svrhu. Ako je adaptacija uopšte
potrebna, ulaganje u uređenje i opremanje prostora je jednokratno. Često su to podrumske
prostorije, ali se uzgoj odvija i u namenski građenim objektima poput toplotno izolovanih
plastenika.

 
Dok oni koji proizvode za svoje potrebe, zasejane vreće stavljaju odmah u prostor u kome će
one kasnije plodonositi, proizvođači za tržište, zbog kontinuiteta proizvodnje, treba da imaju i
jednu manju prostoriju za inkubaciju u kojoj će micelijum prorastati hranljivu podlogu –
supstrat na konstantnoj temperaturi 20-24˚C. Prema Strahinjinim rečima, važnije je da
temperatura bude konstantna, nego da bude idealna. Kad džakovi potpuno pobele, prebacuju
se u gljivarnik, gde će uskoro početi da plodonose.

Tehnologija proizvodnje se sastoji u tome da se u gljivarniku vreće postavljaju na police

odignute 30 cm od poda na međusobnom minimalnom rastojanju od 30 cm i na rastojanju
između redova od 80 cm. Međutim, vreće se mogu ređati i jedna uz drugu tako da se formiraju
zidovi od njih, ali tada treba povećati broj otvora na slobodnoj površini.

Optimalna temperatura, svetlost i vlažnost

„U dubokim podrumima je temperatura u optimalnom opsegu 16˚-18˚C. Bukovača može da

plodonosi i na nižim i na višim temperaturama od navedenih. Imajući to u vidu, regulacija
temperature je neophodna prevashodno tokom zime i eventualno tokom velikih letnjih vrućina.
Kako proizvodnja manjeg obima ne opravdava ulaganje u klimatizaciju, ona ima sezonski
karakter kod malih proizvođača. Veći proizvođači regulaciju temperature vrše na najrazličitije
načine, već prema konkretnim prilikama i mogućnostima. Najčešće je reč o dogrevanju
gljivarnika u toku zimskog perioda, u čemu bih kao posebno efikasne izdvojio izmenjivače
toplote, ali ima i brojnih drugih rešenja.“

Prema Strahinjinim rečima, potrebna vlažnost vazduha se obezbeđuje prskanjem poda ili
upotrebom ovlaživača. Osvetljenje treba da je ravnomerno raspoređeno po gljivarniku,
neonsko ili prirodno u trajanju 8-12h, uz redovne izmene perioda svetla i tame, intenziteta oko
500 luksa tj. takvo da se s lakoćom mogu čitati novine u gljivarniku.
 

Za provetravanje u manjoj proizvodnji je dovoljno da je stalno odškrinut lufter, a kod veće

izvode se dve cevi – jedna perforirana sredinom gljivarnika, okačena na plafon kroz koju se u
određenim vremenskim intervalima upumpava svež vazduh i jedna postavljena u visini
poda, kroz koju drugi ventilator usisava akumulirani ugljen-dioksid. Ovi ventilatori nikad ne
treba da rade istovremeno, već naizmenično.

Strahinja objašnjava kako se kultura konzumiranja bukovače razlikuje od regiona do regiona.

Gljive su dosta zastupljene u ishrani u istočnoj Srbiji i Vojvodini, dok su manje zastupljene u
drugim krajevima. Međutim, i to se menja u poslednje vreme, što je odraz zahteva potrošača
za zdravim, visokokvalitetnim namirnicama proizvedenim u skladu sa principima biološke i
organske proizvodnje, njihove edukovanosti u pogledu hranljivih i lekovitih svojstava
bukovače i, naravno, načina pripreme.

Ovaj tim u budućem periodu želi da nastavi da bude pouzdan partner uzgajivačima bukovače,
da isprati sve njihove potrebe i to prevashodno u pogledu obezbeđivanja potrebnih količina
micelijuma visokog i ujednačenog kvaliteta. Posebna pažnja se poklanja edukaciji ljudi koji
žele da uzgajaju bukovače, kao i popularizaciji bukovače u ishrani.