Vreme za filozofiranje je isteklo

Intervju sa Ernstom Tugendhatom

Ernst Tugendhat je rođen u jevrejskoj porodici u Brnu

1930. godine. Studirao je klasičnu filologiju i filozofiju
u Frajburgu, kod Martina Hajdegera, čiju će filozofiju
kasnije kritikovati u svojim radovima. Bio je profesor
filozofije u Berlinu, Hajldelbergu i Tibingenu, saradnik
na Maks-Plankovom institutu i gostujući profesor na
mnogim univerzitetima u Evropi i Americi. Jedan je
od najeminentijih predstavnika analitičke filozofije u
Nemačkoj a poslednjih godina je skrenuo pažnju šire
javnosti svojim inovativnim esejima o smrti i antropo­
logiji (poslednja mu knjiga nosi naziv „Antropologija
umesto metafizike", 2007). Povodom njegove najave
potpunog povlačenja iz akademskog i filozofskog sveta,
razgovor s njim vodila Ulrike Herman.

Intervju je trebalo da oduzme svega dva popod­

nevna sata, ali se nastavio skoro do ponoći. Počeo je
čajem, a završio se viskijem. Ernst Tugendhat, sada u
svojoj 77 godini, imao je dilemu da li uopšte da ga obja­
vi. Konačno, javio se pismom iz Tibingena napisanim
zaobljenim slovima stare pisaće mašine: „Smatram da
je tekst, kakav je sada, u redu". Filozof očigledno ne voli
elektronsku poštu: njegove misli još uvek nam stižu u
jjoštansko sanduče.

Vaša se filozofija u poslednje vreme bavi stra-

[187]
 Rppendix

hom od smrti. Kada ste prvi put osetili taj

strah?

- Prvi rad o smrti napisao sam kada sam imao 64

godine. U to sam vreme boravio u Čileu potpuno sam
i osećao sam daje smrt jedino što me čeka. No, možda
sam već bio otvoren za tu temu, s obzirom da sam počeo
upravo kao Hajdegerov student, a smrt u njegovoj misli
igra važnu ulogu. Kada god pomislim da mi je preo­
stalo još samo malo vremena, ja se naježim. Ne zato
što želim da živim večno po svaku cenu, već zato što
osećam da sam protraćio svoje vreme i da je trebalo
živeti drugačije, veoma drugačije.

A kako?

- Nemam odgovor na to pitanje. Imam samo stre-

pnju da sam mogao da propustim ono najvažnije. U
međuvremenu sam ovaj osećaj potisnuo misticizmom.

Kako misticizam može da pomogne?

- Misticizam pomaže da shvatite kako vi niste pre­

više važni. To je u vezi sa čuđenjem pred onim što
Hajdeger naziva bićem ili, kako je to Vitgenštajn kazao,
pred činjenicom da ovaj svet uopšte postoji.

Ako smatrate sebe potpuno nebitnim, odakle

crpite volju za životom? Nije li obeshrabrujuće
verovati daje sve važno, sem nas samih?

- Ne, ja sam važan koliko i bilo šta drugo, ali upra­

vo to - ni više, ni manje. Pored toga, imam i filozofske
ambicije i srećan sam kada uspevam u onome čime se

[188]
bavim, ali tu vrstu sreće zapravo prezirem. Pokušavam
da sebe ne shvatam previše ozbiljno, ali u stvari samo
doživljavam koliko sebe uzimam za ozbiljno.

Nije li to razlog za preispitivanje vaše teo­

rije da ne bi trebalo sebe shvatati previše ozbi­
ljno, da bi sebe trebalo relativizovati?

- Ne. Misticizam i egocentrizam nisu alternative koje

se međusobno isključuju. Verujem da čovek nikad neće
moći da prevaziđe to, takođe kao mistik, da sebe uzima
za ozbiljno. Jer u praktikovanju misticizma, on je zain-
teresovana za činjenicu da ON praktikuje misticizam.
Postoji taj jaz između preteranog pridavanja značaja
sebi samom i smirene relativizacije samoga sebe.

Kada neko kaže da nije važan on takođe ka­

že da ni drugima nije važan. Da li može onda
postojati ljubav?

- Naravno, ljubav podrazumeva međusobno razu-

mevanje, da ljudi jedni druge vide kao važne. Jedino
verujem da u jednoj tački dolazi do osamostaljivanja
log momenta.

Meni se ipak čini daprevazilaženje straha od

smrti kod Vas zahteva da budemo oslobođeni
svih strasti.

- Da.

Nije li to ipak previsoka cena?

- Gledajte, te suprotnosti su samo suprotnosti u okvi-

[189]
Appendix

ru napetog odnosa, tenzije. Uzmite, na primer, sujetu.

Ona je svima čudna jer predstavlja preuveličavanje sop-
stvenog značaja.

Da li ste vi sujetni?

- Svi smo mi egocentrični. Samo su neki toga više

svesni od drugih. A elite su toga posebno nesvesne.

Sme li neko da se raduje svom uspehu?

- Odlično pitanje. Rekao bih da sme, sve dok u tome

ne preteruje.

Kojim uspehom ste Vi bili najzadovoljniji?

- Kada sam održao svoje prvo predavanje kao profe­

sor u Hajdelbergu. Tada sam odahnuo. Godinama pre
toga, svih tih godina dok sam bio asistent u Tibingenu,
nisam verovao u sebe. Čitao sam oglase za posao u novi­
nama, ali nikada nisam našao ništa za šta sam se osećao
sposobnim. Nisam imao vere u sebe kao u filozofa. Imao
sam kompleks niže vrednosti - to važi za veliku većinu
ljudi - koji su s druge strane gordi. *

Bili ste gordi?

- U suštini uvek sam imao visoko mišljenje o sebi.

Postepeno sam sticao samopouzdanje, ali i dalje u izve-
snoj meri zavisim od toga kako drugi reaguju na moja
predavanja, što vidim kao preterano. To me deprimi­
ra. Moja predavanja su, međutim, uvek bila vrlo dobro
primljena u Nemačkoj, za razliku od anglosaksonskih
zemalja.

[190]
 U čemu je razlika?

- Na ovdašnjim univerzitetima ima puno zavarava­

nja, naduvavanja ako hoćete. U Engleskoj i SAD ljudi
imaju drugačiji pristup formulaciji pitanja, posebno sa
mnom, jer je moj stil mišljenja prilično anglosaksonski.
Mnogim nemačkim kolegama lakše je u SAD jer ljudi
tamo misle - oh, pa to je neka nemačka dubokomisle-
nost, toliko „duboka" da se ionako ne može shvatiti.

Danas se, dakle, filozofijom ozbiljno bave sa­

mo u Engleskoj i SAD?

- Ne. Verujem da su ljudi u Nemačkoj danas svesniji

šta zaista jesu krupna pitanja. S druge strane, međutim,
ne poklanjaju dovoljno pažnje metodologiji i još manje
disciplini diskusije. Nakon predavanja u Nemačkoj,
mnogi će ustati i početi da pričaju o ovome ili onome,
bez ikakve veze sa onim što je predavač upravo izneo.
Nemačka publika je sklona da sebe vidi kao učesnike
nekakve panel-diskusije.

Kakav je Vaš odnos sa Jirgenom Haberma-

som? Znate se veoma dugo.

- To je previše komplikovano pitanje.

Mogu li onda da ga preformulišem? Haber­

mas takođe otkriva religiju.

- Da, ali na drugačiji način. On sam nema potrebe za

religijom, on to otvoreno priznaje. Šta ga tačno u njoj in-
teresuje ja ne bih znao da vam kažem. U svakom slučaju
to nije ono što mene zanima. Ja svakako imam potrebu

[191]
za religijom. On je zainteresovan za moralne kompo­
nente religiozne tradicije, ne za religiju kao takvu.

Vaša nova knjiga čini se paradoksalnom. Sa

snažnim naglaskom na smrt, ona deluje kao
rastanak — ali i kao novi početak.

Kako to da imate utisak novog početka?

Jer pokušavate da date nove odgovore na

pitanje šta je filozofija. Kakav je Vaš metod?
Postoji li neko opšte pitanje koje može da pre-
vaziđe individualne filozofske discipline?

- U predgovoru kažem da mi se ono što sam do sada

rekao u vezi sa određenim problemima čini nedovolj­
nim. Već sam bio rekao u slučaju moje prethodne knjige
da je i moja poslednja. Nakon toga, napisao sam ove
članke, koji su objavljeni u martu. Ali ovog puta, ve­
rujem, to je zaista moja poslednja knjiga.

Zato što se zadovoljni sobom?

- Ne, već zato što osećam daje moje vreme za filozo­

firanje isteklo. Uskoro se selim u Brazil.

Ponećete i Vašu pisaću mašinu?

- Mogu da razmišljam samo kada sedim pored pisaće

mašine. Imam malo parče papira, veličine pola normal­
ne strane. Broj strane je desno, datum stoji levo. Slažem
ih hronološki.

Imate gomilu listova u rukopisu koja broji

[192]
 Fragmenta philosophica II

skoro 2000 strana. Kako pronalazite ponovo

svoje misli?

- To je ponekad teško. Sve sam bacio pre odlaska iz

Čilea 1999. godine i rasprodao sve što je još uvek imalo
vrednost. Ne vezujem se za stvari.

Čak ni za vlastite misli?

- Kada napišete članak možete dabacite beleške.

To je prilično nezgodno za potencijalnog bio­

grafa.

- Treba sve pobacati neposredno što umrete. Ne

želim da bilo ko dođe u iskušenje da bilo šta objavi.
Hajdegerova pisma njegovoj ženi upravo se štampaju.
Mislim da se on ne bi s tim složio. Ne mogu da shva­
tim zašto ljudi misle da ne duguju nikakvo poštovanje
preminulom i da mogu javno da prevrću po njegovom
privatnom životu.

Uprkos svemu, tražim još jedan „trag" za

potencijalnog biografa: kako ste provodili slo­
bodno vreme? Kažu daje Ludvig Vitgenštajn
čitao detektivske romane.

- Veći deo svog života nisam se bavio ničim drugim

do filozofijom. Možda sam pomalo slušao muziku, ili
sretao ljude. Mislim da sam bio radoholičar.

Da li ste imali uzore u tome?

- Svoje roditelje, možda. Moj otac bio je vrlo smiren,

[193]
vrlo strog, zračio je autoritetom.

Dvadeset pet godina preokupirala Vas je

etika, a sada, u poznim godinama, okrenuli
ste se antropologiji. Kako je došlo do te pro­
mené tema?

- Bavio sam se određenim problemima u vezi sa

Hajdegerom u članku koji sam napisao 1999. godine,
konkretno njegovom upotrebom pojma Man (neologi­
zam koji referira podjednako na Mann (čovek) i man
(neko), prim. prev.). Pokušao sam da pokažem da je
Hajdeger razvio pogrešnu antropologiju i da ne može
da objasni vlastite pojmove. Do toga je došlo relativno
slučajno, ali sam krenuo time i dalje da se bavim.

Može li se Vaš čitav filozofski život opisati

kao prevazilaženje Hajdegera?

- Da. Pročitao sam „Biće i vreme" kada mi je bilo

15 godina. U to vreme često sam proučavao filozofske
tekstove sa majkom, više iz ljubavi prema njoj. Bilo joj
je veoma važno da nešto radimo zajedno. U Nemačku
sam došao čim je to moglo, 1949. god. i sve vreme sam
studirao u Frajburgu.

Hajdeger je važio za veoma rezervisanog

čoveka.

- Znate, kao osoba on mi nikad nije previše značio.

Kada je rehabilitovan - bio sam tada, mislim, na drugoj
godini - radio sam tri vežbe koje je ponudio. Od tada
sam ga, s vremena na vreme, posećivao u Frajburgu i
išli bismo zajedno u šetnju. Uvek sam bio ukočen od

[194]
straha jer sam se osećao potpuno nespremnim. Onda
mi je poslao dopisnicu o tome kada da dođem i dodao:
„Nema potrebe da se pripremate".

A nakon toga?

- Imali smo jedan zaista dobar razgovor nakon što

sam kritikovao njegov pojam istine u mojoj habilita­
ciji. Bio je to početak kratkog perioda kada je bio obu­
zet mnome. Ali naš lični odnos meni je bio potpuno
nevažan. U to vreme nisam smatrao Hajdegerov naci­
zam dovoljno važnim, što je bilo pogrešno. Bilo je i nai­
vno. Kasnije sam sebi zamerao zbog toga. -

Jer ste se zbog njega vratili tako brzo iz emi­

gracije u zemlju zločinaca?

- Bio je to veoma problematičan potez. Moj gest po-

mirenja sada mi izgleda skandalozan prema žrtvama.
Jer ja nisam stradao od nacizma. Nisam emigraciju
doživeo ni kao lični gubitak. Plovidba do Venecuele bila
je za mene avantura jer sam imao 11 godina.

Ali morali ste da napustite jednu od najpoz­

natijih kuća u istoriji moderne umetnosti,
„Vilu Tugendhat", koju je za Vašeg oca izgra­
dio bauhaus arhitekta Mis van der Roe (Mies
ran der Rohe) u Brnu.

- Ta kuća nikad nije igrala važnu ulogu u mom životu,

a ako i jeste, odigrala je negativnu. Menije sasvim sveje-
dno gde živim. Možda je to posledica toga što je moja
porodica preko svake mere izdizala tu kuću.

[198]
 Zašto Vam je trebalo tako dugo da pomislite
da se Vaš povratak u Nemačku desio preuranje­
no?

- Odrastao sam u krugu Jevreja emigranata koji su

studirali kod Hajdegera. Svi su se oni ponašali kao da
mogu da odvoje njegovu ličnost od njegovog rada. To da
sam se ja kao Jevrej vratio u Nemačku isuviše rano - s
tim sam se suočio u svakom slučaju.

Niko drugi Vam nije to zamerao, samo Vi

sami sebi?

- Ne, nije bilo prebacivanja ili optužbi. Ali su ljudi

bili izenađeni.

A Vaša porodica?

- Moja porodica mi je tada zamerala. Ali imao sam

prijateljicu u Berlinu sa kojim sam se viđao u kafeu
„Ajnštajn" sredinom osamdesetih. Bila je poreklom En­
gleskinja, i pitala me je zašto sam se zapravo vratio u
Nemačku. I tada sam primetio da, govoreći sa distance,
ne mogu da dam dobar odgovor na to pitanje. To je bio
jedan od razloga zbog čega sam iz Nemačke otišao za
Južnu Ameriku 1992. godine.

Moguće je ispraviti postupak star 50 godi­

na?

- Bilo je to krajnje iracionalno. Verovatno je to bila

agresija protiv sebe samog koju sam ispoljio. Odjednom,
bio sam pun mržnje prema Nemačkoj i želeo sam daje
se oslobodim.

[196]
 Fragmenta philosophica II

Vratili ste se drugi put u Nemačku 1999' go­

dine. Kako se danas osećate? Normalno?

- Došao sam u Tübingen samo zbog biblioteka i one će

mi nedostajati kada ponovo odem u Južnu Ameriku.

Bili ste dekan u Hajdelbergu 1968. godine.

Kako Vam se tada činila Nemačka?

- Studentski pokret mije omogućio da se pomirim sa

Nemačkom. Tih prvih godina osećao sam se kao stra­
nac. Ali onda sam se u potpunosti poistovetio sa studen-
tskim protestima. Bio sam zastrašen čudnom reakcijom
većine svojih kolega. Nisu želeli da im se remeti mir.
To je ipak bilo za mene neverovatno iskustvo. Bio sam
tretiran kao normalno ljudsko biće! Mi profesori smo
se prosto međusobno svađali. Moje kolege nisu bile ni
antisemitski, ni prosemitski nastrojene. Do današnjeg
dana nisam to razumeo. Sve su to bili ljudi koji su isku­
sili period nacizma.

Kako je bilo nakon svega toga?

Ja lično nisam iskusio bilo kakav antisemitizam. Ali

lo nije objektivna tvrdnja, možda je to samo slučajnost.
Ono što sam svakako doživeo jeste filosemitizam, kada
mi, na primer, Nemci kažu da nemaju prava da kri­
likuju Izrael na način na koji jato činim, kada opisujem,
između ostalog, cionizam kao nacionalistički. Mnogi
Nemci ne bi smogli hrabrosti da urade ništa slično.

Vratimo se Hajdegeru. Kako ga sada vidi­

te?

11971
 - Izdavačka kuća C. H. Beck predložila mi je da
napišem knjigu o „Biću i vremenu". Ali to bi mu učinilo
preveliku čast. Nije samo njegovo ponašanje bilo užasno
u doba nacizma, već je i ono stoje izgovarao nakon 1945.
takođe bilo odvratno. Mislim da je bilo nečeg lažljivog,
nečasnog u vezi sa njim. U ljudskom i političkom smislu
svakako, ali i u filozofskom.

Često Vas citiraju kako govorite da je pro­

blem sa Hajdegerom nedostatak koncepta nei­
stinitosti.

- On je razvio svoj koncept istine, pojam „neskrive-

nosti" (Unverborgenheit), kome suprotnost pogrešivosti
više nije suštinski pripadala. To je relativno kompliko-
vano kod njega. Uvek je imao načina da se verbalno
„izvuče". Ali je, u principu, kritička dimenzija bila kod
njega izgubljena.

Pa ipak, i Vi ste ostali fascinirani Hajdege­

rom čitavog života.

- Ne čitavog života. Prekretnica se dogodila kada sam

dobio pozivnicu da odem u An Arbor u Mičigenu, ne­
posredno pred završetak habilitacije o Huserlu i Hajde-
geru. Tada mi je bilo 35 godina. Tamo sam uvideo da
se uz pomoć analitičke filozofije mogu lakše objasniti
stvari, za koje je Huserl izmišljao imena kao što je ,,ka-
tegorijalni pogled" {kategoriale Anschauung). Bio je to
za mene ključni metodološki proboj. Nastavio sam da se
posvećujem pitanjima koja je Hajdeger postavio, ali ni­
sam ga više nalazio fascinantnim. Hajdeger je pokušao
da primeni svoje metafizičke koncepte na Aristotela. Ja

[198]
sam, s druge strane, hteo da pokažem da se Aristotel već
kretao ka filozofiji zasnovanoj na analizi jezika.

Vaš okret ka antropologiji 1999. godine -

istovremeno i odvajanje od Hajdegera - ipak
pokazuje koliko je velik uticaj on imao na Vas.

- Toga sam svestan. Na predavanju ovde, u Tibinge-

nu, nedavno sam pokušao da raspletem sta je to što je
održivo u Hajdegerovoj filozofiji. I stalno sam morao lju­
dima da naglašavam da se tako ne može postupati. Zbog
toga ne mogu da napišem knjigu o „Biću i vremenu".

Zato što bi to bilo previše destruktivno?

Da. Da biste pisali komentare na knjigu, vaš odnos

prema knjizi mora biti primarno pozitivan.

Stoga ne možete da napišete da, na kraju

krajeva, sve što Hajdeger ima da ponudi jeste
„omu, mantra indijskih mistika, kao što ste to
učinili u svojoj poslednjoj knjizi. Neki ljudi Vas
optužuju da upravo polemički nastupate kada
kritikujete.

Nalazim da mi je lakše da kritikujem, nego da

odajem počast. Habermas mi je jednom rekao: „Ti ne
krilikuješ, ti pokušavaš da ubiješ"!

Mnogi od Vaših studenata i asistenata pate

od „tugendhatske traume". Vaša primedba„To
ne razumem" kada bi neko imao izlaganje po-
stalaje legendarna.

[199]
 To je prosto bilo tako, nije postojala nikakva strateška
namera iza toga.

Upravo je zato bila i smrtonosna.

- Možda sam je nasledio od majke. Ona je bila isto

tako naivna kao ja.

Imali ste puno studenata koji su sada i sami

profesori. Imate li osećaj da ste iza sebe osta­
vili neku vrstu škole?

- Ne. Mnogo godina video sam svoju ulogu nemačkog

profesora kao onu koja bi trebalo da obezbedi jasnoću
spram nemačke dubokomislenosti. Ukoliko sam išta po­
stigao, verujem da je to razvijanje metodološke svesti.
Ali skoro da i nema ljudi koji se bave sličnom proble­
matikom.

Da li ste želeli da osnujete školu?

- Ne, to mi nikad nije palo na pamet.

Zato što odbijate izvesnosti?

- Ja odbijam izvesnosti?!

Nazivate ih „opovrgljivostima" (Retraktio­

nen). Stalno kritikujete svoje stare publikacije
u novijim člancima.

- Da, to mi često dešavalo u etici. Ona me preoku­

pira.

[200]
 Čitaocu se može učiniti da Vam je prvo
potrebno da objavite članak da biste bili u
mogućnosti da ga dalje razvijete i na kraju
odbacite.

- Ne! Tako se ne razmišlja. Samo ponekad sam obja­

vio nešto za šta sam unapred znao da nije sasvim u redu,
ali svejedno je. Neka se drugi „znoje" nad tim.

To bi onda bila nekakva podela rada?

- Ali niko se u stvari time i ne bavi. Nemam osećaj

da je puno mojih ideja prihvaćeno.

Da li ste imali utisak da se možda bavite

pogrešnom temom?

- Ne, nikad nisam imao takav utisak. Mislim da su

neke leme važne, a za druge mislim da o njima mogu tek
nešto da kažem, s obzirom na to kakva sam osoba.

Kakva ste osoba?

U izvesnom smislu, ja sam veoma kratkovid čo-

vek. Nisam neko ko ima sposobnost širokog pregle­
da društvenih odnosa. Mogu samo da istrajavam na
svojim malim problemima. S druge strane, imam
prednost koju drugi nemaju, jer radim veoma preciz­
no. Striktno govoreći, ne mogu ništa da kažem u vezi
sa temama koju su značajne za društvo jer su one za
mene previše složene. Govorim isključivo o stvarima
koje su deo ličnog identiteta. Dugo vremena sam patio
od nemogućnosti da radim empirijski. Onda sam napu-

[201]
Appendix

stio univezitet, Hajdelberg, da bih to naučio.

Šta podrazumevate pod empirijskim radom?

Hteli ste da se bavite sociologijom?

- Sociologijom i istorijom. Ali to je bila apsurdna ide­

ja. Imao sam tada tu sreću da mije Habermas ponudio
posao na ovom institutu u Štarnbergu. Da sam stvar­
no radio bez mreže saradnika, bilo bi mi loše. Ali želeo
sam da naučim da radim empirijski. U međuvremenu
sam od toga odustao. Sada radim stvari koje znam da
mogu da radim i jednostavno izbegavam da radim one
koje ne mogu.

Pa ipak ste komentarisali Prvi zalivski rat,

na primer.

- Bila su to verovatno pitanja koja je relativno lako

precizirati. Takođe, govorio sam o opasnosti od nuke-
larnog rata. Ali, bio sam uplašen i tresao sam se kada
sam prvi put govorio o tome.

U to vreme čak i Vaši protivnici su Vampriz-

navali da imate najbolje argumente, iako niste
uvek na pravoj strani.

- Pa ipak sam se tokom 8o-ih rasplinuo. Održao sam

dva ili tri predavanja u Berlinu koja su imala smisla - ali
ne više od toga.

Kakva je uopšte uloga filozofije danas? Po­

staje li ona suvišna uzimajući u obzir razvoj
bihejvioralnih nauka, istraživanja mozga i evo-

[202 ]
lucione biologije?

- Bio bih veoma oprezan u vezi s tim. Što se tiče

bihejvioralnih nauka, mislim da se prebrzo traže ana­
logije, na primer između ljudskog morala i životinjske
požrtvovanosti, altruizma. To je ono što je, između
ostalih, radio i Konrad Lorenc. Kada su u pitanju
istraživanja mozga, mislim da je ono što se danas zbiva
sasvim blesavo.

Zašto?

- Može samo da se utvrdi kakva se vrsta procesa

odvija u pojedinim delovima mozga. Ali onda dolaze
li profesori moždane fiziologije i iznose teorije o nepo­
stojanju ljudske slobode. Takve teorije temelje samo na
osnovu toga što oni govore da su naučnici i što veruju
u determinizam. Uopšte ne uzimaju u obzir filozofsku
literaturu iz protekle decenije, koja pokušava da ne po­
smatra determinizam i slobodnu volju kao suprotnosti.
To smatram za potpuno neodržive spekulacije.

Ali istraživanje mozga je i dalje na svom

početku.

- Istraživanje mozga će možda postati zanimljivo fi­

lozofiji za stotinak godina, ali do sada to nije bio slučaj.
Priznajem da sam naturalista; posmatram ljudska bića
kao deo biološkog razvoja. Ali ono što biološke nauke
govore u vezi sa ljudima teško da ima smisla.

Ako istraživanje mozga toliko malo nudipo-

stoji li onda izvesno filozofsko znanje?

[203]
 - Ne, i nije nam ni potrebno. Želja da budemo na
čvrstoj zemlji zaostatak je autoritarnog načina mišljenja.
To je relikt vremena u kome su ljudi verovali da će sve
suštinske spoznaje dobiti posredstvom božanskih otkro-
venja.

Prevod sa nemačkog: Dejan Aničić

NIN, 4.10. 2007. (Die Tageszeitung, 28. 07. 2007.)

[2041