Temu je vrv izabrao patron Doria koji je imao poseban odnos prema ćerci svoje žene, monahinji

Ursuli. Često prikazivana u umetnosti još od rane renesanse, srednjovekovna legenda govori o
princezi Ursuli Britanskoj koja je odbila da se uda za paganskog, hunskog princa, pa su je zato ubili
njegovi ljudi, zajedno sa jos 11.000 devica. Oltarski kip Ludovika Karacija iz 1600. godine moze se
uzeti kao dobar primer kao predmet Karavađovog dana – ispod neba se nalazi panorama koja otkriva
burni masakr koji se pozicionira oko Ursule – ona čeka smrt koju će izazvati strela vojnika, smeštenog
sa leve str, u pozadini. On je dogadjaj premestio iz epskog okruzenja na jedan lični brojčani sistem
koji ukljucuje samo 5 ljudi – Ursulu, vojnika, dva prolaznika i strelca. Kada je ovo platno bili otkriveno,
primecena je neobicna koncepcija teme, pa je sama tema oznacena kao alegorija. Bez istorijskog
okruzenja i transcendentalnih referenci, ova uzasna akcija na prvi pogled deluje kao krvavi obracun
na vrhuncu necije privatne, dramaticne osvete. Ursulino ubistvo je sokantno, jer je ono zabelezeno u
trenutku, iz neposredne blizine pred nasim ocima. Stavise, strela je pogodila samo svoj trag i na
trenutak vreme je zadrzano. Ubica je obucen u dekorativni oklop, nosi kapu sa perjem, sto znaci da ga
je slikar identifikovao kao ozaloscenog princa ove legende. Javljaju se svetlo tamni kontrasti, jasne
,siroke zone zasićene crvene boje, ograničene na prinčevu odeću i Ursulin ogrtac. Karavadjo je
napravio nespojivost pomoću oprecnosti – npr stari princ i mladi, klasicno obradjen lik svetiteljke, kao
i njeno glatko poprsje. Karavadjo vesto kontrolise emocije na sceni povecanjem prostora na kom se
princ nalazi, i ciji izraz registruje neocekivano zaprepascenje, koje opet ublazava Ursulin nepomican
pogled na ranu koju nezno dodiruje svojim rukama. Ova suptilnost je izgubljena na verziji Bernarda
Štrocija koji je original video u Djenovi. U drugom coveku, koji gleda preko Ursulinog ramena,
Karavadjo je predstavio samog sebe. 7 god kasnije, sebe je prikazao u skoro slicnoj poziciji u
kompoziciji Izdajstvo Judino – sebe je prikazao kao prolaznika u bar jos 2 religijske kompozicije:
sicilijansko uzdizanje Lazara, i jos ranije u kompoziciji mucenistvo svetog Mateja. U svakom slucaju,
sebe je naslikao ne samo kao svedoka dramatičnog dogadjaja, vec u situacijama koje su pune nasilja,
ili pitanjima zivota i smrti.

Slika 85 – Karavadjovo poslednje delo koje sadrzi njegov poslednji autoportret. Iza Ursuline spustene
glave, pojavljuje se umetnikovo lice. Izgleda kao da uzdise dok gleda ka gore.