УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ

ФАКУЛТЕТ БЕЗБЕДНОСТИ

ТЕМА

Обавештајни рад терористичких група

дипломски рад

МЕНТОР: КАНДИДАТ:
др Зоран Драгишић Аница Динић
редовни професор

Београд, 2020. године

 САДРЖАЈ

УВОД..............................................................................................................................................2

1. НАСТАНАК ТЕРОРИЗМА..............................................................................................5
1.1. Појам и дефиниција
тероризма..................................................................................6
1.2. Узроци настанка
тероризма......................................................................................10
1.2.1. Објективни узроци тероризма......................................................................11
1.2.2. Субјективни узроци тероризма....................................................................12
2. КАРАКТРИСТИКЕ ТЕРОРИЗМА.................................................................................13
3. САВРЕМЕНИ ТЕРОРИЗАМ..........................................................................................18
3.1. Карактристике савременог
тероризма.....................................................................19
3.2. Узроци и циљеви савременог
тероризма.................................................................20
3.3. Oднос савременог тероризма и организованог
криминала...................................22
4. ОБАВЕШТАЈНО-БЕЗБЕДНОСНА ДЕЛАТНОСТ ТЕРОРИСТИЧКИХ
ОРГАНИЗАЦИЈА............................................................................................................25

ЗАКЉУЧАК.................................................................................................................................29

ЛИТЕРАТУРА.............................................................................................................................31

2
 УВОД

Тероризам као један од облика насиља, представља глобални светски проблем и

као појавни облик у једној средини, никада не остаје изолован на једном простору.
Поједини аутори сматрају да тероризам карактерише све епохе људског друштва, други га
везују за Блиски исток и појаву верско политичких секти, док се већина аутора слаже да
тероризам полази од Француске буржоаске револуције. Највећи део терористичких група
које су постојале током прве половине двадесетог века, биле су мотивисане тежњом ка
слободи од колонијалног ропства, а од краја Другог светског рата тероризам постаје
фактор субверзивне делатности у многим новоформираним државама. Шездесетих година
доживљава наглу експанзију, када је примена насиља у политичке сврхе или за подизање
друштвене свести постала популарна стратегија. Због ескалације тероризма последњих
година, броја жртава, разарања и последица које изазива у међународним односима, као
појам све више постаје предмет интересовања стручњака који настоје да дефинишу овај
феномен.

Настојећи да што ефикасније остваре своје намере, и уз то вешто „избегну правду“,

терористичке и криминалне организације су у оквиру својих структура развиле
организационе компоненте које имају извесне атрибуте и обележја традиционалних
обавештајних служби, при чему њихове активности у великој мери подсећају на класичну
обавештајну делатност у ширем смислу. С тим у вези, дефинисање обавештајног
феномена је претходно питање у елаборацији предмета овог рада.

Централне категорије обавештајног феномена су обавештајна активност,

обавештајна служба и безбедносно-обавештајни систем.

Обавештајна активност (у ширем смислу) је најшири појам који обухвата укупну

делат- ност обавештајних институција обавештајне, субверзивне и безбедносне природе.
Сврха оба- вештајне активности обавештајне службе (у ужем смислу) је долажење до
специфичних повер- љивих информација, које су од значаја за очување постојећег поретка
власти или за његову заштиту, односно за реализацију осталих стратешких интереса
државе или другог одговарајућег ентитета (Милошевић, 2001: 6–8).

3
 Субверзивна делатност (лат. субверсио – разарање, рушење, преврат) је скуп
делатности којима се подрива (дестабилизује) држава и доводи до промене њеног
устројства, односно друштвено-политичког и уставног поретка, или бар владе.
Субверзивне делатности обавештајних служби се често ослањају на одане групе унутар
земље која се напада, помоћу којих се представљају као унутрашње, а не спољашње.
Субверзанти се искључиво равнају према интересима страног налогодавца, што су
неретко стране обавештајне службе (Мијалковић, 2009: 260–271). Пракса субверзивног
дејства обавештајних служби је веома развијена и разноврсна, од деструктивног
психолошко-пропагандног деловања, преко вршења отмица, атентата, диверзија,
терористичких аката и субверзивне шпијунаже, до изазивања и управљања кризама,
подршке политичкој опозицији у непријатељским земљама, свргавања непослушних
режима насилним превратима, изазивања војне интервенције и економског покоравања
читавих нација (Милашиновић, 1981; Милашиновић, 1984; Стајић, 2015: 57).

Најзад, безбедносна делатност је скуп активности и мера које су усмерене ка

спречавању и сузбијању: обавештајне и субверзивне делатности страних обавештајних
служби (контраобавештајна служба, посебно служба за контрашпијунажу); угрожавајуће
делатности чији су носиоци унутрашњи екстремисти и припадници екстремне политичке
емиграције (служба за заштиту уставног поретка); унутрашњег и међународног тероризма
(противтерористичка обавештајна служба); угрожавања носилаца највиших државних
функција (служба обезбеђе- ња личности и објеката) и најтежих облика привредног,
финансијског и организованог имо- винског криминалитета (финансијско-обавештајна
служба, служба за сузбијање организованог криминала, служба за сузбијање
високотехнолошког криминала, служба за сузбијање ратних злочина, служба за сузбијање
корупције итд.).

Обавештајна служба је специјализована организација државног апарата која,

специфич- ним методима и средствима, спроводи обавештајне, безбедносне, субверзивне
и друге активности, с циљем заштите унутрашње и спољне безбедности и реализације
стратешких циљева сопствене државе, као и заштите интереса саме службе. У ужем
смислу, реч је о информативној служби, надлежној за прикупљање обавештајних
информација и података. У ширем смислу, подразумева и службу безбедности, тј.

4
специјализовану институцију државне управе која спроводи поменуте видове безбедносне
делатности (Милошевић, 2001: 23).

Најзад, безбедносно-обавештајни систем је прописима дефинисан делокруг

надлежности и међусобних права свих обавештајних и безбедносних служби и других
установа државе које су ангажоване да прикупљају, процењују и дистрибуирају
обавештајне податке, као и да извршавају друге захтеве који им се ставе у надлежност
(Ђорђевић, 1987: 33).

У готово истом смислу, обавештајни феномен је приметан и код терористичких и

криминалних организација: њихови специјализовани огранци организовани су попут
обавештајних служби и спроводе обавештајне, безбедносне и субверзивне активности,
примењујући бројне методе обавештајних служби.

5
 1.НАСТАНАК ТЕРОРИЗМА

Тероризам као насиље које појединац користи у свом супротстављању држави,

јавља се још у средњевековном периоду. Такво насиље је било карактеристично и за време
апсолутних монархија, последње фазе феудализма.

Тероризам је нераскидиво везан уз политику па можемо рећи да је стар колико и

сама политика. Наравно, у свом се изворном облику разликује од оног каквог га имамо
данас, као и сваки политички поредак у којем га препознајемо.

Тероризмом као чином неправедне и недопуштене агресије служио се велик број

владара кроз историју како би дошли на власт или се на њој задржали. Велико ширење
тероризма догодило се већ у 19. веку кад су се тероризмом почели служити присталице
анархизма у западној Европи, Русији и Америци, настојећи атентатом уклонити особе на
водећим позицијама у управљању државом (Димитријевић, 1982: 56).

Новија историја је упознала и примере тероризма којем захвалност за своју

независност дугују Израел, Кипар, Кенија и Алжир, будући да су политички покрети тих
земаља примењивали тероризам против колонијалних власти.

Те акције постигле су свој циљ. Цели свет обратио је пажњу на борбу тих група за
самосталност што је изазвало сажаљење и подршку моћних савезника, због чега је 1948.
завршена владавина Британије над Палестином и проглашено оснивање државе Израел.

Ови терористички акти постали су подстицај другим групама, лекција која ће се

поучавати и коју ће наследити многи будући терористи. Савремени Израел, настао на
темељима тероризма, није се престао њиме служити чак и с позиције државе (тероризмом
кроз одмазду, агресију и терор над државним непријатељима).

Конкретно, терористичке акције могу се поделити у три категорије (Мијалковски,

2012):

1. отмице авиона, атентати и постављање бомби;

6
 2. терор који спроводе вође над члановима своје организације ради постизања што
веће послушности и оданости;
3. акције везане уз финанцирање терористичког деловања као што су пљачке
банака, изнуђивање и илегална продаја оружја, а у последње време ту се убраја
и препродаја људи и компијутерски тероризам.

1.1.Појам и дефиниција тероризма

Тероризам је вишедимензионалан друштвени феномен и стога је је у одређивању

његовог појма потребан мултидисциплинаран приступ. Тако се тероризам може најуже
посматрати са аспеката криминологије, криминалистике, и кривичног права, односно
социологије и других друштвених наука које би омогућиле његово адекватно сагледавање
и могуће превазилажење.

Дефиниције тероризма представљају проблем око којег још увек није могуће
пронаћи концензус. Проблем се јавља у ситуацијама када појединац, којег један део
друштва назива терористом, постаје идол или симбол борца за слободу у другом делу тог
друштва, што оставља проблем отвореним. Из тог разлога потребно је дефинисати
поступке који су неприхватљиви и противзаконити у контексту кривичног законодавства
одређене земље, па и међународне заједнице у целини. То практично значи да је потребно
развити друштвену свест целог друштва о томе да је тероризам заправо злочин, без обзира
којој друштвеној групи, његови починиоци, припадају. Појам тероризма треба да добије
универзално понуђену и прихваћену дефиницију, као и међународни концензус како би
све нације могле разрадити кофезивну антитерористичку политику која подржава
билатералне и мултилатералне циљеве.

Тероризам (лат. террор - ужас) подразумева доктрину, метод и средство изазивања

страха и несигурности код грађана систематском применом насиља. Међутим овакве и
сличне уопштене дефиниције нису довољне за диференцирање тероризма од других
облика насилничког понашања (криминалитета). Наиме и ''обични'' криминалци користе
различите облике насиља у остваривању својих циљева, а ипак нису одређени као
терористи. У политичком смислу, тероризам је систематско и организовано насиље над

7
пасивним субјектом, са циљем да се он задржи у стању политичке покорности, да се у
јавности изазове неповерење у постојећи јавни поредак и власт, или да се од њих изнуде
политички уступци. Мотиви тероризма су најчешће политичке побуде, али могу бити и
криминалне природе (Станковић, 2014: 76).

Код класичне криминалне активности тероризам се јавља у стицају са

користољубивим деликтима: то су посебно разбојнички напади, узимања талаца, уцена,
или подметање експлозива, пријетње да ће неки објекат бити дигнут у ваздух, паљевине
предузећа, робних кућа, хотела итд.

Значајан број аутора сматра да за правилно схватање појма тероризма треба

усмерити пажњу на његове основне елементе (политички мотивисане намере,
организованост, последице терористичких аката, средства, безобзирна и изузетна
суровост, разноврсност циљева, мета и метода, економичност извођења и
комуникативност) чиме се избегава једностраност и површност у одређивању његове
суштине. Савремена наука улаже велике напоре да понуди опште прихватљиву
дефиницију тероризма.

Једну целовиту дефиницију тероризма дао је проф.др. Драган Симеуновић (2009).

По њему, "савремени тероризам, као вишедимензионални политички феномен може се
одредити као сложени облик организованог, индивидуалног и ређе
институционализованог политичког насиља, обележен застрашујућим брутално -
физичким и психолошким методама политичке борбе којима се обично у време
политичких и економских криза, а ређе у условима економске и политичке стабилности
једног друштва, систематски покушавају остварити "велики циљеви" на начин потпуно
непримерен датим условима".

Проф. др Милан Милошевић (2001) тероризам дефинише као плански акт насиља,
који предузимају одређене друштвене групе, с циљем очувања или освајања власти и да се
тероризмом с правом назива само онај терор који у свом бићу садржи социјално -
психолошку, односно политичку компоненту. Из овога конципиране дефиниције
тероризма произилази да терористичког акта нема без следећих елемената: употребе
физичког насиља, политичког карактера активности, изазивања страха и других

8
психичких реакција, очекиваних ефеката и циљаног, планираног и организованог
деловања. Проф. др Војин Димитријевић тероризам дефинише «као организовану и
системску примену насиља, са намером да се изазивањем страха и сличне несигурности
грађана, наруши ауторитет државе или остваре неки политички циљеви».

Проф. др Милан Мијаковски (2003) под тероризмом подразумева примену

смишљеног, организованог и систематског насиља несувереног (недржавног, невладиног)
субјекта (група, банди, организација, политичких странака и сл.) или сувереног
(државног) субјекта, односно државе, одлучног да и најгрубљом физичком силом над
унапред одабраном (персоналном) или насумичном жртвом, ради њеног убиства,
сакаћења, киднаповања или психичког злостављања, приоритетно изазове комплексе
страха или несигурности, зебње или апатије у средини из које је непосредна жртва напада,
да би се постигао пројектовани политички циљ.

Америчка научница Синди Комбс (1997) дефинише тероризама као "синтезу рата и
позоришта, драматизацију најзабрањенијих врста насиља, извршених на невине жртве и
пред очима јавности, у нади да ће оне изазвати расположење страха, за политичке сврхе."

Када анализирамо ове и многе друге дефиниције тероризма јасно уочавамо

елементе појма тероризма и то насиље, страх, циљ и мотив.Проучавајући токове
савременог тероризма лако се уочава испреплетеност карактеристика унутар
терористичких организација. Тероризам овог времена је глобалан, он је нов по
деструктивности и професионалном координирању, планирању и изводјењу напада.
Насиљем се демонстрира сила, чију деструкцију далеко надилазе психолошки ефекти.

Поред ових, постоје и такозване административне дефиниције, које су производ

одређених државних или међународних институција . Међутим њихова мањкавост је у
рефлектовању идеологизираних политичких ставова државног или неког другог
руководства, у пренормираности или општости, или пак у повођењу за једном конкретном
ситуацијом. Ове дефиниције се, махом доносе на плану спречавања, кривичног гоњења
или кажњавања тероризма. Уједињене нације немају јединствену дефиницију тероризма,
али у бројним резолуцијама, конвенцијама, декларацијама и протоколима одређени акти и
понашања група или појединаца означавају се као тероризам.

9
 Тако, под тероризмом УН подразумевају акте лишавања живота или рањавања, или
акте уништавања или оштећења имовине цивила или влада, без јасне дозволе одређене
владе, од стране појединца или група људи који самостално делују, или влада које делују
из властитих побуда или веровања, да би постигле неки политички циљ. Сходно томе, у
Резолуцији Савета безбедности бр. 1373, која је изгласана 28.9.2001. године, наводи се да
међународни тероризам представља изазов свим државама и укупном човечанству, јер се
тероризмом свуда угрожава достојанство и сигурност људи, подрива друштвени и
привредни развој свих држава и у светским размерама поткопава стабилност и
благостање. У новембру 2004. године УН су означиле тероризам као сваки акт: ''који
укључује убиства или повређивање цивила или не-бораца, у сврху застрашивања
популације, влада или међународних организација, са циљем да нешто учине или не
учине, што произилази из тог акта''.

Федерални истражни биро САД дефинише тероризам као: ''незакониту употребу

силе или насиља против имовине и лица са застрашивањем и приморавањем владе,
цивилне популације или неког њиховог сегмента са циљем остваривања политичких или
социјалних циљева''. Одел за унутрашње послове САД ( Стате Департмент ) дефинише
тероризам на мало другачији начин: ''Тероризам је унапред смишљено, политички
мотивисано насиље почињено против цивилних циљева од стране суб - националних
група или тајних агената, обично са покушајем да утичу на ширу јавност

«Међународни тероризам је тероризам који укључује грађане или територије више

од једне државе.» Америчко министарство одбране користи следеће дефиниције
тероризма: ''Прорачуната употреба насиља или застрашивања насиљем у циљу уливања
страха, покушај да се принуде или застраше владе или друштва у тежњи ка остваривању
општих политичких, верских или идеолошких циљева.” Из ове дефиниције уочава се да
Министарство одбране САД дефинише тероризам узимајући обе претходне дефиниције
(Федералног истражног бироа и Одела за унутрашње послове). Нови закон САД о
тероризму појачава рестрикције извоза одбрамбених материјала, издавања виза странцима
повезаним са тероризмом, права слетања страних ваздухоплова, контрола оснивања
фондова и других облика материјалне подршке терористичким групама. Дефиниције
тероризма које користи Америчка влада и њене агенције се могу применити у свим

10
облицима политичког насиља. Закључак је да тероризам има две компоненте: политичке
циљеве и страх од насиља.

На основу наведеног може се закључити да тероризам представља облик насилног

супростављања власти који је присутан у савременом друштву и то не само против
недемократске тоталитарне владавине, већ је могућ вид субверзивног деловања против
сваке, па чак врло демократске власти. Заправо тероризам представља један од
најбруталнијих начина за остваривање постављених циљева који врло често не одговарају
ни стварности ни реалном животу.

Сам појам, као што смо раније нагласили изведен је из појма терор. То је ''начин
борбе појединаца, политичких група и организација против постојећих друштвено-
политичких поредака и политичких система заснован на примени организираног насиља:
атентати, убијање представника држава и политичких система, владајућих класа, напади
на друштвена добра, саботаже и друго.''

У дословном смислу тероризам значи сејање страха међу политичким

противницима. Иако политички несврховит и морално неоправдан јер допушта сва
расположива средства, тероризам је у новије време постао врло популаран. Карактеришу
га различити корени и облици – од расне, верске, националне и класне несношљивости,
старог и новог анархизма, па све до сепаратистичких прогона и тенденција, а користе се
разни облици насиља: атентати, отмице, саботаже,… Но, треба рећи и како је о тероризму
као врло сложеној друштвеној појави, често тешко говорити.

1.2.Узроци настанка тероризма

Узроци савременог тероризма су врло нејасни што представља највећи проблем за

глобалну борбу против тероризма. Узроци тероризма се “хране” нагомиланим и веома
дубоким противуречностима (класним, верским, политичким…), неприхватљивим
условима живота као и неоствареним амбицијама одређених друштвених група. Генерална
скупштина ОУН-а 1979. године је разматрала овај проблем са аспекта безбедности. Тада је
посвећена пажња и спољним и унутрашњим узроцима тероризма.

11
 Тероризам могу подстаћи: економске и социјалне разлике унутар држава;
нацинална неизвесност односно екстремни национализам и шовинизам; колонијална и
неколонијална независност; нарешена етницка структура и границе државе; верска
застрањеност као и неостварене политичке амбиције.

Узроци тероризма могу бити и: крутост система, закона, прописа: осецај

угрожености; осецај кривице и мање вредности; осецај бескорисности итд.

Економски узроци тероризма су најмање подложни било каквим проценама. До

недавно је тероризам био најизраженији у сиромашним регионима, али то више није
правило. Економски узроци тероризма су разноврсни и сложени па их је веома тешко
контролисати (Димитријевић, 2017: 104).

Узроци угрожавања представљају појаве и процесе који својом комбинацијом

доводе до тероризма, као негативне друштвене појаве. Они подразумевају објективно
постојање оних друштвених стања и односа, која се могу утврдити, и кој и као такв и,
доводе до појаве тероризма. Истраживање узрока тероризма могуће је само на основу
свестраног испитивања стања у сваком друштву и датом времену, које мора бити
квалитативно упечатљиво, да би се тероризам могао тумачити као значајни друштвени
феномен, са дозом симптоматичне друштвене појаве. Међутим, с обзиром на то да
тренутно нема консензуса о појму тероризма, нема ни сагласности о узроцима који доводе
до појаве тероризма. Различити аутори утврђују различите узроке тероризма, у складу са
својим схватањима појаве тероризма, која су често дијаметрално различита.

1.2.1.Објективни узроци тероризма

Кад споменемо овај појам у првом реду мислимо се на функционисање, односно

нефункционисање друштвених/државних институција, недовољно образовање
становништва, сиромаштво, отуђеност, изолованост појединца и друштвених група,
постојање организованог криминалитета, итд. Многе државе данас нису способне да
самостално решавају унутрашње проблеме и супростављене интересе, што се негативно
одражава на безбедност друштва и представља погодно тло за настанак тероризма.

12
Унутрашње кризе, уколико су још резултат различитих облика притисака и утицаја из
окружења (политички, економски, технолошки, итд. ) , неминовно доводе до даље
производње и продубљивања негативних тенденција, са циљем дестабилизовања правног
поретка, а тиме и до нарушавања националне безбедности и стабилности политичког
система.

Из наведеног произилази да основни објективни узроци тероризма леже у дубоким

друштвеним променама (економским, етничким, верским, класним, социјалним,
политичким итд.), које су настале као последица процеса глобализације и успостављања
''новог светског поретка'' . Као неки објективни узроци тероризма могу се навести:
недемократско уставно уређење државе, нефункционисање државних институција,
економске и социјалне разлике унутар држава , екстремни национализам и фанатизам,
нерешени етнички проблеми , колонијална и неоколонијална зависност, нерешена питања
граница и државне, верска застрањеност - клерошовинизам и фундаментализам , жеља за
експанзијом и хегемонијом (национална, територијална, економска, социјална, верска и
културна доминација) итд.

1.2.2 Субјективни узроци тероризма

Субјективни узроци тероризма – под којима се подразумева процена терориста да

се неодрживо друштвено стање (објективни узроци тероризма) може променити само
насиљем, односно да је насиље најбржа, најцелисходнија, најефикаснија и, у датим
околностима, једина могућа варијанта деловања. Из наведеног произилази да субјективни
узроци тероризма настају због објективних узрока тероризма. Наиме, објективни узроци
тероризма имају за последицу стварање друштвене климе која се огледа у ерозији
ауторитета државне власти, у којој појединци (млади, образовани, способни људи) и
одређене друштвене групе (етничке, политичке, итд.) не могу да нађу своје место, што
води губљењу поверења у политички систем и друштвене вредности. У оваквим
случајевима издвајају се ''нови'' ауторитети, персонализовани у некој личности, који
помоћу одређених механизама идентификују појединце или друштвене групе које
индоктринирају одређеним садржајима, обуче у руковању различитим врстама ватреног

13
оружја и експлозивних средстава, материјално и финансијски обезбеде, а потом усмере на
пажљиво одабране мете напада. Ствара се дубоко укорењено веровање да је тероризам
једини исправан, прави пут. Поред ових, узроци тероризма су често и неостварене
амбиције одређених друштвених група, које се огледају у жељи за влашћу ( неостварене
политичке амбиције ), затим верска заслепљеност, жеља за осветом , авантуризам итд.

2.КАРАКТЕРИСТИКЕ ТЕРОРИЗМА

Тероризам је политички и насилнички акт који се као такав одликује одређеним

карактеристикама. Најпре се мисли на чињеницу да је то у ствари акт којим се преноси
одређена порука која говори о циљевима деловања као и о намерама извршиоца
терористичког акта. Управо зато терористи након неке терористичке акције и преузимају
одговорност за извршено дело. Страх или изазивање страха је друга карактеристика и он
је ефекат према коме се тежи ради остваривања циља. Осим наведених карактеристика
наводе се још и политички мотивисана намера, организованост, насилност и бруталност,
разноврсност објеката и економичност. Такође једна од основних обележја савременог
тероризма су и изненађење, одлучност, дрскост, офанзивност, лукавство, покретљивост и
многе друге.

Изненађење ће бити потпуно како по месту и времену тако и по начину примене

насиља. Да би се постигло потпуно изненађење терористи ће пре акције проучавати
обичаје и психологију људи на ширем простору где планирају да изведу акцију.

Одлучност се код терориста примењује увек и до краја.

Дрскост се примењује у континуитету, а до изражаја долази на местима где се снаге

одбране најмање надају и где се осећају најбезбедније.

Офанзивност се постиже непрекидним насиљем на више објеката истовремено како

бе ицрпили снаге одбране.

14
 Лукавством терористи доводе жртву у заблуду, док покретљивост постижу
избором одговарајућих транспортних средстава, изузетном психофизицком снагом и
опремљеношћу.

Карактеристике тероризма везане су за његово манифестовање и то га чини

специфичним. Тероризам се манифестује у вршењу терористичких аката, који имају
одређене карактеристике. Носилац сваког облика тероризма, а самим тим и терористичког
акта, јесте човек и то као припадник неке терористичке организације. Тероризам је
условљен постојањем терористичке организације, као колективитета и човека, као
појединца, и непосредних актера тероризма. Надаље карактеристично за тероризам јесте
да су терористички акти, у већини случајева, усмерени против цивилног становништва, с
тежњом терорисања већег сегмента друштва од непосредних жртава, чиме покушавају
остварити пројектоване терористичке циљеве. Из напред наведеног проистичу све остале
карактеристике тероризма.

Као основне карактеристике тероризма сматрају се (Видојевић, 2003: 88-89):

1) акт насиља,
2) изазивање страха,
3) остваривање политичких (криминалних) циљева,
4) преношење одређене поруке,
5) организованост,
6) бруталност, неморалност и ирационалност терористичког акта,
7) избор жртве и објекта напада,
8) протвзаконитости терористичког акта и
9) осуда тероризма.

Акт насиља: Један од најбитнихих елемената тероризма је насиље. Свакти

терористички акта је, заправо, акт насиља. Насиље се најчешће огледа у грубој употреби
силе, путем различитих начина и средстава. Једна од карактеристика насиља је његова
несразмерност, ради остваривања одређеног циља. Такође насиље се третира и као облик
општења и комуникације између носилаца и жртава тероризма.

15
 Изазивање страха: Изазивање страха и других психичких реакција према жртви и
објекту напада је други битан елеменат тероризма. Изазивање стања анкциозности, као
последице терористичког напада, је жељени ефекат којем теже носиоци тероризма. Због
тога терористичким актом не жели се погодити само непосредна (успутна) жртва напада,
већ је циљ терористичког акта изазивање осећаја интензивног страха код шире групе , која
се поистовјећује са жртвом напада.

Остваривање политичких (криминалних) циљева: Опште је познато да се

терористичким актом желе остварити одређени политички циљеви. Лепеза политичких
циљева који се желе остварити тероризмом је широка, и захтева сагледавање свих
аспеката, који терористичком акту дају елеменат политичности. Најчешће се ради о
неусклађености политичких циљева и средстава за њихово остваривање, што значи да се
политички циљеви настоје остварити на недозвољен и друштвеним нормама
неприхватљив начин. Потребно је напоменути да се тероризмом могу остваривати и
одређени криминални циљеви. Међутим, чињеница је да се тероризму придаје много већи
значај, ако се утврди да он има политичке циљеве.

Преношење одређене поруке: Саставни елеменат тероризма је преношење одређене

поруке, којом носиоци тероризма указују на своје циљеве, намере, мотиве, сврху, итд.
Порука је усмерена како према жртви и објекту напада, тако и према својим
истомишљеницима. Управо из тога разлога присутан је феномен ''преузимања
одговорности'' за извршени терористички акт. Такође, преношењем одређене поруке
терористи желе да укажу на своју намеру и истрајност у предузимању аката тероризма
ради остваривања постављених терористичких циљева.

Организованост: Организованост је особина која подразумева постојање

терористичких организација , као непосредних носилаца тероризма, које се оснивају и
делују у илегали. Терористичке организације планирају, припремају и одговорне су за
извођење терористичких напада. Поред илегалних терористичких организација постоје и
оне терористичке организације које спонзорише одређена држава и које делују у интересу
исте. Разни су облици организовања терористичких организација, али је све присутнија
тенденција тзв ''мрежног'' организовања терористичких организација.

16
 Терористичке организације су професионалне организације, криминалне
организације, које користе средства насиља у остваривању заједничких циљева. Одликују
их строга правила унутрашње хијерархије и милитантне организованости, солидарност и
анонимност чланства. Њихова програмска платформа је претежно усмерена на
остваривање неког од политичких или идеолошких циљева у чему доминирају анархизам
и национал-сепаратизам. Присутни су и случајеви када терористичке организације имају
класични криминални циљ као што је остваривање имовинске користи. Као било која
организација, терористичке групе развијају организационе структуре које су
функционалне за окружење у коме делују. Како терористи морају по дефиницији деловати
у непријатељском окружењу сигурност групе је од примарног значаја. Као резултат тога,
организација терористичких група обично је сачињена од ћелија. Свака ћелија је
релативно изолована и обавља специфичне функције. Ове функције обухватају
обавештајне и контраобавештајне активности, логистичку подршку и криминалне
активности. Овај тип организације штити чланове групе. У случају неуспеха или хапшења,
ниједан члан групе не може идентификовати више од неколико чланова. Неке групе имају
вишефункционалне ћелије које комбинују више вештина у једној организационој целини,
док друге креирају ћелије које чине експерти који се састају само за операцију и то по ад
хоцк принципу (за дату прилику). Даљне процедуре су сличне организацији војних
формација.

За веће терористичке групе (100 или више чланова) је нормално да имају средишњи
командни и контролни елемент са једним или више елемената субординације који су
базирани по различитим географским регионима. Мање терористичке групе (50 или мање
чланова) могу имати јединствен командни елемент који непосредно контролише све
оперативне ћелије без обзира где су основане. Уопштено посматрано, терористичке групе
имају структуру сличну структури војних организација. Многе терористичке групе,
посебно оне које подржавају или воде стране владе, имају веома чврсту дисциплину.
Задаци се организују и извршавају са тачно одређеним функцијама и управљањем.
Терористичке групе у сваком погледу имају своје недостатке. Постојање више
терористичких група повећава могућност обмане приликом преузимања одговорности за
нападе.

17
 Бруталност, неморалност и ирационалност терористичког акта: Бруталност,
неморалности и ирационалност терористичког акта су карактеристике терористичког акта
које му дају посебну конотацију и сврставају у ред највећих злочина и опасности
данашњице. Ове карактеристике указују на смисао тероризма, као бруталног насиља, које
нема обзира ни према кавим моралним, обичајним, друштвеним и другим нормама, а све
ради остваривања каквих ирационалних циљева.

Избор жртве и објекта напада: Ово је једна од најзначајнијих карактеристика

тероризма. Подразумева велику разноликост жртава и објеката напада. Стиче се утисак да
нема жртве, нити објекта који не може бити мета терористичког напада. Тако мета
терористичког напада може бити све оно што има везе са одређеним правним поретком,
било да се ради о становништву, било о разним објектима (државним, репрезентативним,
симболичким итд).

Противзаконитост терористичког акта: Ово је општа карактеристика тероризма, јер

је сваки терористички акт, пре свега, правним нормама забрањен акт. Стога је вршење
терористичког акта, како међународним, тако и унутрашњим правним прописима
окарактерисано као кривично дело и као такво најстрожије забрањено.

Осуда тероризма: Ово би била једна атипична особина тероризма, која није у вези
са конкретним вршењем терористичког акта, али је де фацто увек пристутна када се
говори о тероризму. Нема терористичког чина који није осуђен као такав, било да је реч о
званичним осудама, било да се ради о гађењу на сам терористички чин.

18
 3.САВРЕМЕНИ ТЕРОРИЗАМ

Значајни геополитички догађаји и глобалне друштвене промене допринели су да

тероризам постане један од најопаснијих облика угрожавања безбедности држава, регија и
међународне заједнице. Наиме, процес глобализације и успостављање „новог светског
поретка“, чији су лидер Сједињене Америчке Државе, не представљају процесе једнаке за
све државе и као такви довели су до нестанка опасности од рата између водећих земаља
света и настанка многобројних унутрашњих оружаних сукоба. Управо овакви етнички и
идеолошко мотивисани сукоби јесу погодно тло за развој тероризма као савремене претње
безбедности. Савремени тероризам, драматично осликан кроз 11. септембар 2001. године
уједно и највећи терористички акт који се догодио у свету, данас представља кључни
изазов и проблем глобализованог друштва, чији акти доминирају над осталим облицима
угрожавања безбедности.

Савремени тероризам представља злочин мултикаузалне природе, јер га узрокују

бројни објективни и субјективни фактори. Одликује га употреба физичког насиља као и
разни облици менталне манипулације и индоктринације (према јавности и жртвама).
Жртве тероризма могу бити циљане-селективне тачније оне жртве које су уплетене у
политичко- идеолошки проблем и недужни грађани једне државе.
Савремени тероризам је променио своје карактеристике у односу на тероризам прошлог
века. То се пре свега односи на све већи број терористичких организација и терориста, на
све учесталије терористичке акте са смртним исходом, повећан број жртава (пре свега
цивилног становништва) и материјалних штета, јачање везе тероризма и организованог
криминала и њихову све већу жељу да се домогну нуклеарног оружја. Једна од највећих
разлика јесте чињеница да данашњи тероризам у неким државама представља легитимну
политичку организацију која се ослаља на подршку својих бирача и на тај начин се и
легитимно финансирају (Милашиновић и Мијалковић, 2011: 4-5).

19
3.1. Карактеристике савременог тероризма

Тероризам се манифестује у вршењу терористичких аката, који имају одређене

карактеристике. Носилац сваког облика тероризма је човек, који је члан неке терористичке
организације или врши напад самостално. У основне карактеристике тероризма спадају:
Шикман, 2006: 81-84):

1) Акт насиља – као најбитнији елемент тероризма којим се постиже циљ и који се
третира као облик комуникације између терориста и жртава.
2) Изазивање страха – изазивање стања анксиозности јесте жељени ефекат којим
терористи теже, због чега обично нису усмерени само ка појединцу, већ им је циљ
изазивање интезивног страха код шире групе људи.
3) Остваривање политичких циљева – широк спектар политичких циљева који се
настоје остварити на недозвољен и друштвено неприхватљив начин.
4) Преношење поруке – порука је усмерена према жртви и објекту напада и њоме се
указује на циљеве, намере и мотиве терориста и тиме они „преузимају
одговорност“ за извршени акт.
5) Организованост – подразумева постојање терористичких организација које чине
истомишљеници по идеолошким, политичким, религијским и другим основама
који делују у илегали. Разни су облици организовања, али поједини аутори истичу
да терористи данас највише теже мрежном систему организовања.
6) Бруталност, неморалност и ирационалност терористичких аката – ове
карактеристике осликавају смисао тероризма и сврставају га у ред највећих
злочина и опасности данашњице.
7) Избор жртве и објекта напада – због велике разноликости, стиче се утисак да нема
жртве и објекта који не могу бити мета напада терориста (представници власти,
обични грађани, грађевински објекти који су симболи државе итд.).
8) Противзаконитост – сваки терористички акт је међународним и унутрашњим
прописима окарактерисан као кривично дело и као такав најстрожије забрањен.
9) Осуда тероризма

20
3.2. Узроци и циљеви савременог тероризма

Тероризам у разним срединама и разним раздобљима говори о томе колико су

узроци сваког терористичког акта специфични за околину и ситуацију у којима су се
појављивали. Узроци савременог тероризма су различити и комплексни, па их је скоро
немогуће контролисати. Такође, нема ни сагласности о узроцима који до њега доводе, као
што нема ни међународног консензуса о дефиницији тероризма. У литератури се као
најчешћи узрок наводи социјална разлика у друштву, пре свега сиромаштво, глад и беда.
Верски тероризам се првенствено јавља у неразвијеним деловима света, односно у
маргинализованим културама чији су припадници наведени бедом и неправдом на насиље.
Државе са развијеном и стабилном економијом и праведном расподелом добара су мање
подложне политичким и социјалним немирима (Крстић, 2016: 90-91).

У стручној и научној литератури, најзаступљенија је подела узрока тероризма на

објективне и субјективне узроке. Објективни узроци подразумевају нефункционисање
државних институција, недовољно образовање становништва, низак животни стандард,
отуђеност и изолованост појединаца и друштвених група, постојање организованог
криминалитета, итд. Такође, могу се навести и недемократско уставно уређење државе,
економске и социјалне разлике друштва, екстремни национализам и фанатизам, нерешени
етнички проблеми, нерешена питања граница и држава, жеља за експанзијом и
хегемонијом. Неспособност једне државе да реши унутрашње проблеме негативно утиче
на безбедност и погодује настанку тероризма. Субјективни узроци тероризма
подразумевају процену терориста да се неодрживо друштвено стање може решити само
насиљем, као најефикаснијом и једином могућом варијантом деловања. објективни узроци
доводе до опадања ауторитета државне власти, при чему појединци и друштвене групе
губе поверење у политички систем и друштвене вредности. У таквој ситуацији,
неостварени појединци и незадовољне друштвене групе могу бити регрутоване од стране
есктремиста који их уче да је тероризам једини исправан пут у решавању проблема.
Узроци који покрећу државе да примењују тероризам су резултат неког нерешеног
питања, чије евентуално праведно решење може да угрози привилегије владајуће елите.
Оваква ситуација доводи до незадовољства код грађана и уколико се сам бунт не може
сузбити применом закона, посеже се за терором који даље производи страховладу или

21
геноцид. Када држава примењује тероризам против друге, основни узрок таквог деловаља
јесте њен покушај да сачува или прошири своје интересе изван сопствене територије.
(Кеча, 2012: 24-25).

Многи привидно унутрашњи узроци тероризма заправо представљају спољне

узроке као последице притисака из иностранства. Појачана међузависност између држава,
утицаји који иду из друштва у друштво и настојања држава да утичу на догађаје у другим
земљама, доприносе појави тероризма који долази из међународног система у једну
земљу.

Циљеви свих терористичких организација увек су по дефиницији политички и

подразумевају остваривање јасно дефинисаних интереса свим расположивим средствима,
најчешће применом насиља. Успех остваривања циљева зависи од друштвене, политичке,
економске и безбедносне ситуације на територији државе где се изводе терористичке
активности. Врло је важно правити разлику између крајњег и непосредног циља
тероризма. Крајњи циљ подразумева остваривање унапред постављеног и јавно
декларисаног циља, при чему је сам терористички акт основно средство. Када су циљеви
политичког карактера, основна жеља терориста није стицање или промена власти већ
присиљавање власти на одређене поступке и уступке које су у складу са политиком
терористичке организације. Уколико нису у питању политички циљеви, онда се ради о
верским, националним циљевима или пак чистој освети. Крајњи циљ је у ствари основни
разлог постојања једне терористичке групе и као такав је непроменљив. Непосредни циљ
терориста јесте изазивање и ширење страха. Они преузимају одговорност за своје нападе,
јер тиме јасно преносе поруку да не одустају од својих интереса, све док се не поступи по
њиховим захтевима. На тај начин се производи страх (психолошки ефекат) ширег круга
људи, а путем медија се скреће пажња на циљеве. (Ђорђевић, 2015: 95-98).

Пошто се циљеви терористичких организација покушавају остварити на

недозвољен и неприхватљив начин, узроци њиховог настајања никада не могу бити
оправдани нити такви циљеви могу бити прихватљиви.

22
3.3. Oднос савременог тероризма и организованог криминала

Тероризам и организовани криминал спадају у најозбиљније и најдеструктивније

транснационалне претње безбедности појединаца, група, држава и међународне заједнице
и обично се третирају као облици тешког насилничког, имовинског, политичког,
економско-финансијског, еколошког и високотехнолошког криминала. У последње време,
до изражаја долази веза између тероризма и организованог криминала, која се често
појављује као озбиљна претња безбедности настала услед њеног брзог развоја. Опасност
од ових претњи је реална, јер постоје бројне додирне тачке између ова два појма и велики
број активности у које истовремено могу бити укључене организовано криминалне и
тероростичке групе.. Интеракција тероризма и организованог криминала, посебно у сфери
финансирања и наоружања, представља повећан ниво деструктивности и угрожености
виталних друштвених, државних и међународних вредности и интереса. Наиме,
повезивањем организованог криминала и екстремистичке идеологије ствара се нова
претња, јер са једне стране, екстремисти добијају средства која их чине деструктивнијим и
којима лакше остварују своје циљеве, док са друге стране, криминалне групе користе
панику грађана и нестабилност владе како би развили своје незаконите послове и избегли
правду. Велики је број примера када су криминалне групе користиле терористичке
тактике како би оствариле своје циљеве, док са друге стране, овакве банде терористима
могу да понуде низ недозвољених услуга. Такође, за ова два појма је специфично да се
јављају у истим окружењима, тачније на просторима где влада неред, одсуство владавине
права и државна контрола. Овакве просторе карактерише висок ниво насиља, корупције и
нестабилности, које терористичке и криминалне групе користе као сигурне локације из
којих спроводе своје активности.

Један од озбиљнијих проблема у истраживању, превенцији и сузбијању тероризма

и организованог криминала, уједно и у идентификовању њихове везе, је тај што се у
теорији и пракси тероризам третира као облик организованог криминала. Сам приступ је
погрешан и може имати негативне последице по безбедност грађана и државе. Свакако,
ова два појма све више одликују заједничке карактеристике попут: високог степена
организованости, тајности у деловању, испланираног вршења злочина, насилности и
бруталности, прања новца и корупције јавних службеника као и носилаца власти, њихове

23
тежње за контролисањем економије (национални и међународни ниво), велике
финансијске моћи, злоупотребе високе технологије у криминалне сврхе, угрожавања
људских права и слобода, слабљења поверења грађана у државне институције,
продубљивања економске кризе, киднаповања, атентата и тако даље. Бројне су
криминалне активности које повезују тероризам и организовани криминал, а међу њима се
издвајају прање новца, илегални транфер оружја и војне опреме, могу се бавити
недозвољеним обавештајним радом па поседују извесне обавештајни-безбедносне
структуре, фалсификовања докумената, корупција, прикривања (украдених ствари,
возила), деструктивно психолошко- пропагандно деловање итд. (Амиџић и Лазић, 2011:
531).

Поред бројних сличности, између тероризма и организованог криминала постоје и

суштинске разлике. Кључна разлика се огледа у њиховим крајњим циљевима, јер
терористи теже остваривању политичких циљева, док циљеви криминалних група имају
економску димензију, што подразумева остваривање и увећавање профита, богаћење и
јачање економске моћи уз минималне ризике и каснију легализацију стеченог профита.
Организоване криминалне групе не показују јавно своје политичке амбиције, већ теже
корупцији службених лица, посебно политичара и на тај начин шире своје послове.
Корумпирана лица противзаконитим активностима наносе штету држави која се обично
касно открива, што доводи до увећања моћи и финансијске добити организованих
криминалних група, које потом досежу ниво боље организованости и функционалности од
власти. Терористе карактерише употреба физичког насиља у политичке сврхе, при чему
јавно саопштавају свој политички циљ за разлику од организованих криминалних група.
Уколико процене да на њихово насилно деловање позитивно утиче неки облик
организованог криминала, успостављају пословне односе са његовим носиоцима или га
сами спроводе. Организовани криминал је увек злочиначко деловање неког криминалног
удружења, док иза тероризма не мора да постоји група тј. више лица, већ може бити акт
политичког насиља појединца. Такође, органозовани криминал је појава која је у свету
знатно распрострањенија у односу на тероризам, јер скоро свака држава има проблема са
организованим криминалом, што се не може рећи и за тероризам (Амиџић и Лазић, 2011:
531).

24
 У доба све веће глобалне међузависности, државе су свесне да тероризам и
организовани криминал као претње, све више слабе њихов ауторитет и онемогућавају
развитак друштва генерално. Због тога морају прибећи међународној сарадњи како би им
се супроставиле, јер борба против тероризма данас често подразумева и борбу против
организованог криминала и обрнуто. Супростављање подразумева примену обавештајних
метода тзв. истражне технике, као и ангажовање обавештајних служби.

Извођење терористичких аката изискује и одређене изворе финансирања, због чега

терористичке организације прибегавају различитим облицима организованог криманала.
Најчешћи извори финансирања већине терористичких организација јесу илегална
трговина опојним дрогама и илегална трговина оружјем и муницијом, чиме се обезбеђују
огромна финансијка средства. Поред тога, финансирање се остварује и трговином људима
и организованом проституцијом. У последње време, терористи показују велику
заинтересованост према оружју за масовно уништење, па је присутна и илегална трговина
нуклеарним материјалима, хемијским и биолошким агенсима, радиоактивним отпадом и
другим опасним материјалима. Често прибегавају разним облицима финансијских превара
попут прања новца, сиве економије и другим финансијским малверзацијама, а поред тога
баве се и оружаним разбојништвима, киднаповањима, уценама, изнудама и рекетирањима.
Терпростичке организације користе разне методе пребацивања новца, а као два примарна
метода издвајају се физички транфер новца и коришћење финансијских институција попут
банака, невладиних организација, добротворних организација, казина итд. Тероризам и
организовани криминал данас све више постају неформални центри финансијке и
политичке моћи, а злоупотребом легалних политичких институција и корупцијом теже да
прерасту међународне центре моћи. Мијалковић, 2012: 529-532).

25
 3.ОБАВЕШТАЈНО-БЕЗБЕДНОСНА ДЕЛАТНОСТ
ТЕРОРИСТИЧКИХ ОРГАНИЗАЦИЈА

Иако нема атрибуте институционализованости, обавештајно-безбедносна

компонента терористичких организација примењује сличне методе као и обавештајна и
безбедносна служба. Разлози њеног постојања и деловања су пружање максималне
„информационе и акционе логистике“ специјализованим извршиоцима терористичких
аката, односно безбедносна заштита терористичке организације од „проваљивања“,
пресецања терористичких активности и од хапшења њених припадника.

Структура и обим развијености обавештајно-безбедносних компоненти зависе од

типа и структуре терористичких групација: код терористичких организација са војном
структуром израженије је војнообавештајно (штабно) организовање; код традиционалних
(мањих) терористичких група заступљенији је модел класичног обавештајног
организовања (тзв. одељење, биро и сл.); код група са амбицијама примене тзв. кибер-
тероризма или тероризма употребом оружја за масовно уништавање приметне су одлике
научно-технолошке обавештајне службе итд. У мањим групама, готово сви чланови (на
неки начин) врше обавештајно-безбедносну функцију; код већих група и организација
приметна је „специјализација“ за ове активности.

Обавештајно-безбедносне компоненте терористичких организација спроводе

обавештајне, безбедносне и субверзивне активности. С тим у вези, обавештајна
компонента терористичке организације има задатке: креирања и иновирања идеологије
терористичке организације, одржавања везе са званичним политичким крилом (легалним
политичким странкама) терористичке организације, идентификовања и одржавања везе са
(потенцијалним) финансијерима, контактирање са представницима држава-спонзора
тероризма, реализовања финансијских трансакција, регрутовања будућих припадника
терористичке организације, обавештајних продора у редове снага безбедности и
придобијања истомишљеника међу припадницима система безбедности и грађанима,
прибављања података о „атрактивним жртвама“ (у случају тзв. селективног тероризма – о
њиховом идентитету, члановима породица, месту становања и запослења, кретању итд.),
процена ефеката (прогнозе будућих и анализе извршених) терористичких аката у домаћој

26
и међународној јавности, давања саопштења за медије, планирања терористичких аката,
сарадње са другим сличним организацијама (терористичким или организованим
криминалним групама) итд.

У свом обавештајном раду, терористичке организације ослањају се на идеолошке

истомишљенике, пре свега из етничке и верске заједнице којима и сами припадају. То су
грађани, избеглице, азиланти, емигранти, успешни привредници, јавне личности,
службеници сектора безбедности, криминалне групе итд.

Прикупљене информације се обрађују кроз извесни обавештајни циклус који,

додуше, има знатно скромнију аналитичко-информациону логистику него код
обавештајних служби (Бајагић, 2004: 34–40).

Слично томе, безбедносне структуре терористичких организација спроводе

активности: заштите финансијских трансакција и финансијера терориста од
„проваљивања“, „прања новца“ намењеног терористичким групама, контраобавештајне
заштите активних припадника и „провере“ будућих активиста терористичке организације,
кријумчарења плаћеника и идеолошких истомишљеника из других држава, стицања
сазнања о планираним противтерористичким активностима националног система
безбедности, анализе медијских садржаја о тероризму, контраобавештајне заштите
комуникација (шифре, лозинке, јавке), посредовања при набављању оружја, минско-
експлозивних средстава и пратеће опреме, обезбеђивања фалсификованих докумената,
реализације операција кријумчарења терориста у друге земље или из других земаља,
откривање активних и потенцијалних „кртица“ у сопственим редовима, контактирање и
корумпирање доушника из редова полицијских и војних снага итд.

Најзад, обавештајно-безбедносне компоненте терористичких организација

примењују и низ субверзивних активности, како према држави-мети напада и
међународним организацијама, тако и према јавности. У том смислу, праксу
терористичких организација одликује и деструктивна пропаганда и психолошки рат
(злоупотреба историје, патриотизма, религије и политике), уцене, отмице, принуде,
изазивање опште опасности, атентати, убиства, паљевине, високотехнолошки криминал
итд. (Савић, 2007: 151–157).

27
 У својим активностима, безбедносно-обавештајне компоненте терористичких
организација користе готово све методе обавештајних служби, од непосредног
опсервирања и сарадничког (агентурног) метода, преко метода псеудоислеђивања
(испитивање отетих, заробљених и заточених лица уз физичко и психичко насиље) и
сарадње са сличним групама, до најсавременијих и најсуптилнијих метода (технички
метод: злоупотреба савремених научних и технолошких – хемијских, механичких,
информационих достигнућа).

Многе терористичке организације тесно сарађују са обавештајним службама

страних држава-спонзора терориста, који их издашно помажу, а неретко и оснивају. На
пример, Ал Каида, коју је својевремено основала америчка обавештајна заједница, има
изузетно развијену (глобалну) обавештајно-безбедносну структуру и агентурну мрежу.
Има подршку од појединаца и друштвених група широм света, нарочито у арапским и
исламским земљама, али и у земљама „глобалног капиталистичког запада“.

Оваква појава није непозната теорији обавештајног рада и теорији безбедносних

наука. Наиме, реч је о тзв. „тероризму под покровитељством државе“ (стате-спонсоред
террорисм) где држава или илегална организација учествују у извођењу терористичких
акција у корист државе. Овде је држава наручилац, али не и неопходан активни учесник у
терористичким ак- тима (Цомбс, 1997: 85–86). У том облику, тероризам је у функцији
сукоба ниског интензитета и представља вид „државне спољне или унутрашње политике“
(Мартин, 2006: 110–111). Значи, одређене државе подстичу и помажу терористе у
реализацији њихових намера, односно иницирају и наручују терористичке акте, те преко
припадника својих војних и тајних служби у њима непосредно учествују. Најчешће је реч
о „тзв. идеолошкој, финансијској, војној (обука и наоружавање) и оперативној
(обезбеђивање фалсификованих исправа и докумената, специјалног оружја, сигурних
уточишта) подршци, иницирању терористичких напада и директном учествовању у
терористичким акцијама“ (Мартин, 2006: 125).

Обавештајни елементи терористичких организација веома су слични или се

умногоме ослањају на обавештајне елементе политичких партија и покрета и
емигрантских организација. Из њих израстају и обавештајне структуре нових држава које
су настале тероризмом и сецесионизмом. На пример, албанске терористичке организације

28
на Косову и Метохији и на југу Србије су од свог оснивања имале обавештајне елементе.
Њих су континуирано подржавале поједине стране обавештајне службе, обавештајне
компоненте појединих албанских политичких партија и обавештајне компоненте албанске
непријатељске емиграције. Након потписивања Кумановског споразума, успостављања
међународног старатељства над Косметом, а нарочито након нелегалног
самопрокламовања Републике Косово, појединци из редова обавештајних компоненти
албанског терористичког покрета активирани су у тзв. Косовском заштитном корпусу
(КЗК), Косовској националној информативној служби (КШИК) познатијој као тајној
косовској обавештајној служби, Косовској полицијској служби (КПС), Мултиетничкој
полицији (МЕП) која делује на подручјима Општина Прешево, Бујановац и Медвеђа, а
касније и тзв. Косовским снагама безбедности (КСБ). То је Министарство унутрашњих
послова Републике Србије више пута доказало расветљавајући кривична дела у вези са
тероризмом (Мијалковић и Ђиновић, 2008).

29
 ЗАКЉУЧАК

Тероризам је велики (можда и највећи) проблем савременог друштва. Можда је

боље рећи да је тероризам препрека на путу развоја савременог света као глобалног
друштва. Он је постао појава, појам, мисао и термин који је ушао у свакодневни живот
савременог човека. Упоредо са развојем и напретком човечанства, у техничком,
материјалном и културном погледу, развија се и тероризам, само још бржим темпом.
Тероризам се стално мења по форми, садржини, типовима и облицима организовања,
начинима деловања, техничкој опремљености и слично.

Иако корене тероризма можемо наћи далеко у прошлости, тероризам је производ

модерног доба, посебно друге половине XX века. Његови узроци и мотиви су различити.
Циљ тероризма јесте скретање пажње јавности на стање, положај и проблеме неке
друштвене групе и њихово стављање у први план у односу на све друге проблеме у
држави, региону, па чак и свету, слање поруке (најчешће политичке) о тежњи и намерама
те групе. Ако се пажљивије посматра, види се да у основи сваког терористичког мотива
лежи стицање, очување и одбрана индивидуалног и/или колективног идентитета.
Тероризам угрожава све значајне ресурсе савременог друштва: економију, демократију,
слободу и људска права.

Тероризам као вид организованог криминала представља једну од најактуелнијих

дебата у савременој друштвеној науци. Он има две компоненте: политичке циљеве и страх
од насиља. Постојање више терористичких група повећава могућност обмане приликом
преузимања одговорности за нападе. Терористичке организације употребљавају различите
облике насиља да остваре публицитет, изазову страх и постигну политичке циљеве.
Пријетња нуклеарног, хемијског и биолошког тероризма све је више присутна.

Терористи често користе медије као мерило за ефикасност извршеног акта. Циљ
тих медијских екстраваганција је да се изврши притисак на владе, да се убеди свет и
јавност у оправданост њихових активности, а избегне тумачење да је узрок њихове
активности криминални акт. Поједине терористичке организације, као и други недржавни
субјекти који примењују самоубилачки тероризам приступају планирању и организовању
самоубилачких напада терориста са нарочитом озбиљношћу, развијајући посебну

30
самоубилачку тактику, при томе уврштавајући самоубилачки тероризам као посебан
облик борбе који има нарочит значај. Популатност овог облика тероризма је велика како
међу снажним тако и међу слабим терористичким организацијама. О томе сведочи и
чињеница да је за припаднике Тамилских тигрова и Курдистанске радничке партије
посебна привилегија бити бомбаш самоубица. Поред ових, и друге терористичке
организације са посебним уважавањем третирају терористе или бомбаше самоубице. Тако
бомбаш самоубица често постаје незамењив начин деловања терористичких организација.
Могућност примене силе, која се у овим случајевима, акумулира у рукама појединца
могло би се показати као релевантан фактор за остваривање постављених политичких и
других циљева терористичких организација. С једне стране сулудост, окрутног и
фанатизам бомбаша самоубица а са друге висока организованост, увежбаност и
софистицираност терористичке организације указују на ново лице тероризма,
самоубилачки тероризам .

31
 ЛИТЕРАТУРА

1. Combs, C. C. (1997). Terrorism in the Twenty-First Century. Upper Saddle River:

Prentice Hall, Inc.
2. Martin, G. (2006). Understanding Terrorism – Challenges, Perspectives, and Issues.
London– New Delhi: Sage Publications, Thousand Oaks.
3. Амиџић, Г., Лазић, А. (2011). Однос организованог криминала и тероризма,
Зборник радова супростављање тероризму: међународни стандарди и правна
регулатива, Бања Лука;
4. Бајагић, М. (2004). Обавештајна активност и спољна политика – студија случаја
САД. Београд: ВШУП.
5. Видојевић, М. (2003). Мафиа – кратка историја америчке и руске мафије. Београд:
самостално ауторско издање.
6. Димитријевић, В. (1982). Тероризам, Београд: Радничка штампа;
7. Димитријевић, В. (2017). Тероризам, Београд: Београдски центар за људска права:
Досије студио;
8. Ђорђевић, Б. (2015). Савремени тероризам, Службени гласник: Институт за
међународну политику и привреду, Београд;
9. Ђорђевић, О. (1987). Основи државне безбедности. Београд: ВШУП.
10. Кеча, Р. (2012). Тероризам: глобална безбедносна пријетња, Бања Лука;
11. Крстић, М. (2016). Изазов дефинисања савременог тероризма, Војно дело,
Министарство унутрашњих послова Републике Србије
12. Мијалковић, С. (2009): Организовани криминал као претња националној
безбедности. Безбедност, 1–2, Београд: Министарство унутрашњих послова
Републике Србије, стр. 119–132.
13. Мијалковић, С. (2012). Организовани криминал и тероризам, Београд:
Криминалистичко-полицијска академија;
14. Мијалковић, С. и Ђиновић, Р. (2008). Симбиоза организованог криминала,
тероризма и политике на Косову и Метохији као изазов и претња националној и
регионалној безбедности. Космет – Гордијев чвор (прир. Ћирић, Ј.). Београд:
Институт за упоредно право, стр. 167–192.

32
15. Мијалковски, М. (2003). Тероризам и противтерористичка борба, Београд: Војна
академија;
16. Мијалковски, М. (2012). Тероризам и организовани криминал, Пирот;
17. Мијалковски, М., Килибарда, З. (2006). Геополитика и тероризам, Београд: Научна
књига: Академија за дипломатију и безбедност;
18. Милашиновић, Р. (1981). Тајне паралеле – обавештајна служба у међународним
односима. Београд: 4. јул.
19. Милашиновић, Р. (1984). ЦИА, моћ и политика. Загреб: Биротехника.
20. Милашиновић, Р., Мијалковић, С. (2011). Тероризам као савремена безбедносна
претња, Зборник радова супростављање тероризму: међународни стандарди и
правна регулатива, Бања Лука;
21. Милошевић, М. (2001). Систем државне безбедности. Београд: Полицијска
академија. Милошевић, М. (2003). Организовани криминал. Београд: Службени
лист СЦГ. Милошевић, М. (2005). Одбрана од тероризма. Београд: Свет књиге.
22. Савић, А. (2007). Национална безбедност. Београд: Криминалистичко-полицијска
академија. Стајић, Љ. (2003). Основи безбедности. Београд: Полицијска академија.
23. Симеуновић, Д. (2009). Тероризам: општи део, Београд: Правни факултет;
24. Стајић, Љ. (2015). Основи система безбедности, Нови Сад: Правни факултет;
25. Станковић, Н. (2014). Тероризам и финансирање тероризма, Бања Лука: Европски
универзитет Брчко;
26. Шикман, М. (2006). Тероризам: актуелни и могући облици, Бања Лука:
Министарство унутрашњих послова Републике Српске;

33