Naslov originala

Karl Ove Knausgård

MIN KAMP SJETTE BOK
Copyright ©2011, Forlaget Oktober as, Oslo
OSMI DEO
 Sredinom septembra 2009. vozio sam do Tomasove i
Marijine male vikendice između Hejanesa i Melea, trebalo je da
me Tomas slika za sledeće romane. Iznajmio sam kola, crn audi,
i tog prepodneva vozio auto-putem s četiri trake sa snažnim
osećanjem radosti u grudima. Nebo je bilo sasvim vedro i plavo,
sunce je gorelo kao da je leto. Nalevo se sjaktao Eresund,
nadesno su se prostirale livade i žuta polja s plastovima,
ispresecana ogradama, potocima duž kojih su rasli nizovi drveća
i iznenadnim obodima šuma. Imao sam utisak da taj dan zapravo
nije trebalo da dođe, predstavljao je nekakvu oazu leta usred
izbledelog krajolika jeseni, a to da ne bi trebalo da je tako, da
sunce ne bi trebalo da gori tako snažno a nebo da bude toliko
zasićeno svetlošću, probudilo je u meni izvestan nespokoj usred
te radosti, ali nisam se obazirao na njega u nadi da će otići sam
od sebe, umesto toga sam pevušio uz refren pesme „Cat People“,
koja se baš tada začula iz stereo-uređaja, i uživao u prizoru
grada koji se pojavio s leve strane: lučki kranovi, fabrički
dimnjaci, stovarišta. Prolazio sam pored oboda Landskrune, kao
što sam pre samo nekoliko minuta prošao Bašebek, s
karakterističnom i uvek pomalo zastrašujućom siluetom
nuklearne elektrane u daljini. Sledeći grad bio je Helsingborg;
vikendica u koju sam se zaputio nalazila se nekoliko milja od
njega.
Kasnio sam. Prvo sam dugo sedeo u velikom hladnom
automobilu na parkiralištu, nisam znao kako da ga pokrenem, a
nisam mogao da uđem u kancelariju firme za iznajmljivanje
automobila plašeći se da će mi oduzeti kola ako otkrijem toliku
neupućenost, pa sam čitao priručnik, prelistavao ga, ništa nije
pisalo o paljenju motora. Proučio sam kontrolnu tablu, a potom
ključ, koji i nije bio ključ nego crn komad plastike. Pritiskom na
njega otvorio sam kola, pa sam se sada zapitao da li neki sličan
sistem pokreće motor. Kraj baze volana svakako nije bilo otvora
za ključ. A šta je ovo? To je makar nekakva rupa?
Gurnuo sam plastiku u rupu i automobil se upalio. Sledećih
pola sata vozio sam po centru Malmea tražeći pravi put za
izlazak iz grada. Zbog svega toga sam na auto-put konačno
izašao sat kasnije nego što je trebalo.
Kada je Landskruna nestala iza brežuljka, napipao sam
telefon na susednom sedištu, uzeo ga i ukucao broj Gejra A. On
me je svojevremeno predstavio Tomasu, upoznali su se u
bokserskom klubu gde je Tomas radio na knjizi fotografija o
boksu, dok je Gejr pisao rad na istu temu. Nisu baš bili skladan
tandem, da se blago izrazim, ali gajili su veliko međusobno
poštovanje.
– Gde si, dečko – rekao je Gejr.
– Ćao – kazao sam. – Možeš li da mi učiniš uslugu?
– Naravno.
– Pozovi Tomasa i reci mu da ću zakasniti oko sat.
– Naravno. Voziš?
– Da.
– Super.
– Fantastično je, za promenu. Ali sad moram da zaobiđem
kamion.
– Pa?
– Ne mogu i da pričam na telefon.
– Jednog dana neko bi morao da prouči tvoju sposobnost za
multitasking. Ali okej. Čujemo se.
Prekinuo sam vezu, promenio brzinu i pretekao dugačak beo
kamion koji se blago njihao zbog otpora vazduha. Tog leta vozio
sam celu porodicu u Koster, na putu su nas dvaput zadesile
zamalo nesreće, prvi put kad su mi kola proklizala na vlažnom
putu, pri velikoj brzini, stvarno je moglo loše da se završi, druga
stvar nije bila toliko ozbiljna, ali ipak me je uzrujala; u koloni
nadomak Geteborga hteo sam da se prebacim u drugu traku,
nisam video kola koja su prilazila, i izbegao sam sudar samo
zato što sam brzo prikočio. Potonje ljutito sviranje žarilo mi se u
dušu. Posle toga mi vožnja više nije prijala, uvek je bilo male
bojazni, sigurno zdrave, ali ipak, i preticanje kamiona me je
zabrinjavalo, morao sam da se nateram na to, a posle takvog
putovanja strepnja bi me uvek držala nekoliko dana, kao da sam
pio. Duša nije marila što sam položio vožnju i imao dozvolu,
zaostajala je i još živela u vremenu jednog od mojih velikih i
ustaljenih košmara u kome sedam u kola i krećem da vozim iako
ne umem. Pun straha na zavojitim norveškim putevima, sa
opasnošću od iznenadnog dolaska policije koja mi je visila nad
glavom, ležao bih u krevetu s jastukom i gornjim delom jorgana
vlažnim od znoja.
Skrenuo sam sa auto-puta i izašao na sporedni put ka
Hejanesu. Toplota se prosto videla, u punoći svetlosti i kao
žarom prekrivenog neba, i u mekom svetlucanju kojim je sunce
sve zasipalo. Svet se otvorio, tako sam osećao, i treperio je.
Deset minuta kasnije skrenuo sam na plato ispred
supermarketa, parkirao se i izašao. Oh, bilo je čežnje u tom
vazduhu. Nosio je plavetnilo mora, ali nije bio topao kao leti,
bilo je daška svežine i spokoja u njemu. Dok sam prelazio asfalt
ka supermarketu, gde su zastave lenjo visile, taj osećaj koji mi je
vazduh pružio podsetio me je na nešto slično, kad sam jednog
vrelog dana u italijanskom gradu rukom prešao po mermernoj
površini, na njenu suptilnu koliko i iznenađujuću svežinu.
Kupio sam im korpu malina kao poklon, paklo cigareta i
žvake za sebe, stavio korpu na suvozačko sedište i pošao
poslednjom deonicom puta. Već stotinu metara posle
supermarketa put je počeo da se spušta ka moru, uzan i ovenčan
živicama mnogobrojnih malih belih letnjikovaca. Tomas i
Marije živeli su skroz na kraju, s morem na zapadu i velikom
zelenom livadom na istoku.
Kad sam zalupio vrata za sobom, Tomas mi je bos pošao u
susret po travi. Zagrlio me je, a jedan je od malobrojnih ljudi
koji mogu to da urade a da mi ne deluje nametljivo. Zašto, ne
znam. Možda samo zato što je petnaest godina stariji i što mi je,
iako se nismo dobro poznavali, uvek bio naklonjen.
– Ćao, Karl Uve – kazao je.
– Odavno se nismo videli – rekao sam. – Kakav fantastičan
dan!
Hodali smo po travi. Vazduh je mirovao, drveće je mirovalo,
sunce je visilo nad morem i slalo svoje ognjene zrake na
krajolik. A sve vreme ipak i osećaj svežine. Davno nisam osetio
takav spokoj.
– Hoćeš li kafu? – pitao je Tomas kada smo zastali iza kuće,
gde je prethodnog leta napravio drvenu platformu, poput
brodske palube, od kućnog zida do guste, potpuno neprohodne
živice, čija se nepomična senka protezala nekoliko metara dalje.
– Može – rekao sam.
– Sedi dok je ne skuvam – kazao je.
Seo sam, spustio naočare za sunce na oči i zabacio glavu da
upijena što više sunca dok sam palio cigaretu a Tomas punio
nekakav sud pod slavinom u maloj kuhinji.
Izašla je Marije. Naočare za sunce stajale su joj na čelu,
žmirila je ka nebu. Rekao sam da sam čitao o njoj u Dagens
niheteru tog jutra, bio je to izveštaj o kulturnoj debati u kojoj je
učestvovala. Nisam mogao da se setim šta je o njoj pisalo, iako
sam se trudio, ali na sreću nije pitala, samo je rekla da će
pogledati članak u biblioteci, u koju se ionako zaputila.
 – Da li ti je knjiga već izašla? – pitala je.
– Nije, ali sad će, u subotu.
– Divno! – rekla je.
– Da – kazao sam.
– Vidimo se kasnije – rekla je. – Ostaćeš na ručku?
– Voleo bih! – osmehnuo sam se. – Poneo sam i Lindin
rukopis. Možeš da ga pogledaš posle.
Marije je radila kao mentor u školi umetničkog pisanja na
Biskops-Arneu, i pristala je da pročita Lindine nedavno završene
pripovetke.
– Super – rekla je i vratila se unutra.
Ubrzo potom začuo se automobil s druge strane kuće. Tomas
je izašao s dve šolje kafe i poslužavnikom mafina. Seo je, malo
smo proćaskali, otišao je po aparat i slikao me dok smo
razgovarali o sasvim drugim stvarima. Kad sam prošlog puta bio
kod njih, čitao je Prusta, i još ga je čitao, kazao je, baš pre nego
što sam stigao sedeo je u bašti čitajući deo o bakinoj smrti. To je
jedan od najlepših delova, rekao sam. Jeste, složio se, i ustao da
me slika iz drugog ugla. Pomislio sam na to kako se malo čega
sećam o bakinoj smrti. Snašla ju je iz čista mira. U jednom
trenutku pela se na fijaker koji je trebalo da je poveze
Luksemburškim parkom, u sledećem je dobila moždani udar od
kojeg je nekoliko sati kasnije umrla. Ili beše nekoliko dana
kasnije? Kuća puna lekara, sveobuhvatna zabrinutost koja
prožima raspoloženje u prvoj fazi tuge, kad nespokoj nade još
narušava apatiju. Sve iz vedra neba, potres.
– Dobro je – rekao je Tomas. – Šta kažeš da premestiš stolicu
tamo do živice?
Uradio sam šta je predložio. Posle je ušao da pogleda slike u
senci. Otišao sam u kuhinju po kafu, i bacio pogled na slike koje
je pregledao na displeju kad sam prošao.
 – Dobro je ispalo – kazao je. – Ako nije problem što ti nos
izgleda malo duži.
Nasmešio sam se i izašao. Tomas se nije trudio da izgledam
što bolje, niti da uhvati određen izraz, već obrnuto, koliko sam
shvatio, hteo je da budem kakav jesam kad se sasvim opustim i
ni na koji način se ne naprežem.
Izašao je bez foto-aparata i seo na sunce.
– Završili smo?
– Jesmo – odgovorio je. – Dobro izgleda. Možda ću snimiti
celu figuru kasnije.
– Dobro – rekao sam.
Tihi glasovi čuli su se na drugoj strani živice. Prekrstio sam
noge i pogledao nebo. Nije bilo ni oblačka.
– Bio sam u bolnici da posetim jednog od mojih najboljih
drugova pre nego što smo došli – kazao je. – Slomio je vrat.
– Užas – rekao sam.
– Da. Našli su ga na Gulmašplanu. Niko ne zna šta mu se
desilo. Samo je ležao.
– Da li se osvestio?
– Jeste. Govori i sasvim je svestan. Ali uopšte se ne seća šta
se desilo. Nema pojma ni šta je tražio na Gulmašplanu.
– Da li je bilo alkohola?
– Nije. Nikako, bolest je. I ranije mu se slično dešavalo,
gubio je svest u stanu i budio se ne znajući šta se desilo. Ali
ovoga puta su posledice ozbiljnije. Bojim se da se možda neće
izvući.
Nisam znao šta da kažem, klimnuo sam glavom. Neko vreme
smo sedeli u tišini. Tomas me je pogledao.
– Hoćeš li da se prošetamo?
– Mogli bismo – odgovorio sam.
Tri minuta kasnije zaključao je kapiju za nama i pošli smo po
ispašom ogoljenim livadama koje su se blago spuštale do
kamenite obale i talasa koji su zapljuskivali kopno. Nekoliko
dugorogih krava stajalo je na brežuljku i zurilo u nas. Iako su
kuće bile samo pedesetak metara daleko, i iako je iza njih
prolazio prometan put, ipak mi se činilo da hodamo po pustom
vresištu. Možda zbog mora, možda zbog neobičnosti pašnjaka
koji se spušta sve do obale. To je u ovom kraju obično
najdragocenije zemljište, ne nešto što se životinjama stavlja na
raspolaganje.
– Gore su odbrambeni položaji iz rata – kazao je Tomas i
pokazao niske betonske konstrukcije malo dalje. – Znaš, Danska
nije daleko odavde.
– Bilo ih je i u mom rodnom kraju – kazao sam. – Ali te
položaje su držali Nemci.
– Stvarno? – kazao je, podigao foto-aparat i slikao me iz
profila naspram mora.
– Igrali smo se oko njih kad sam bio mali – rekao sam. –
Posebno su nas privlačili bunkeri u šumi. Samim tim što
postoje! Bilo je to krajem sedamdesetih. Tad je već bilo prošlo
preko trideset godina od rata.
Iako je jače duvalo tu na otvorenom, u obalu su udarali niski i
slabi talasi. Krave su ponovo počele da pasu. Svugde su
ostavljale balegu, negde je bila vlažna i meka, drugde suva i
skorena.
– Tamo imamo jednu retkost – kazao je Tomas i pokazao
baru u močvarnom predelu pokrivenom sitama i mahovinom,
uzvišenjem zaklonjenim od mora.
– Kakvu? – pitao sam.
– Vidiš li onu baru?
Klimnuo sam.
– Tu živi vrsta žabe koje nema nigde drugde u Švedskoj. Živi
samo baš tu. U toj maloj bari.
– Stvarno?
– Da. Izgleda da ih ima i u Finskoj. Zovu ih mukači. Ako
imamo sreće, čućemo ih. Zvuče kao zvonca. Jednom sam na
radiju slušao da su ih snimali i poredili s finskim žabama. Da
poslušamo?
Zastali smo tik pred barom. Ni zvuk se nije čuo, izuzev vetra
u ušima i blagog šuma mora.
– Ništa – kazao je. – Ne oglašavaju se uvek. A i sve ih je
manje. U starim danima, pa i ne toliko davno, bara je pokrivala
celu ovu oblast. Onda su kuće počele da se grade u blizini, pa je
vodostaj opadao.
– Kako je moguće da ih ima samo tu?
– Ne znam. Verovatno ih je bilo na više mesta, pa su izumrle,
osim ovde, gde im uslovi sigurno posebno pogoduju.
– Baš čudno.
– Da. Šteta što nisi mogao da ih čuješ! Zvuče zaista posebno.
Pošli smo dalje, do nekadašnjeg ribarskog seoceta koje je
sada postalo vikend-naselje. Sve stare kuće bile su renovirane,
sve bašte lepe na isti pedantan način, u dvorištima su se sjajili
novi automobili. Vratili smo se putem koji je vodio između njih
i ubrzo seli u bašticu iza kuće koju smo sat ranije napustili.
Tomas je pristavio još kafe, Marije je spremala hranu.
Uz obed, omlet, prženi krompir, hleb i pivo, razgovarali smo
o Junu Foseu. Marije je prevodila njegove drame na švedski, i
upravo je završila jednu koju će postaviti u Kraljevskom
pozorištu kasnije te jeseni. Fose je kao pisac prešao sa
opisivanja sveta kakav se ukazuje, sa socrealističkih košmara
malih neizbežnih stvari i odnosa iz prvih romana, punih neuroza
i panike, na opisivanje sveta kakav zaista jeste, mračan i
otvoren. Od sveta kakav može da bude u pojedincu, do sveta
kakav jeste između nas, to je razvojni put njegovog stvaralaštva.
Okretanje Bogu i božanskom posledica je toga. Svako ko se
svojim radom udubljuje u uslove postojanja, pre ili kasnije mora
raditi i s tim. Ljudsko ima i unutrašnju i spoljašnju granicu, a
između njih se nalazi kultura, u kojoj se ukazujemo sami sebi.
Kod Fosea je ona tiha i skoro neodređena, otvorena prema
spoljašnjim silama, vetru i tami, koji se prosto uzdižu i tonu u
ljudima koje opisuje. Zbog toga ima nečeg predmodernog u
njima, jer sve čime ispunjavamo vreme, sve novine, svi
televizijski programi, čitav vir politike, vesti, glasina i poznatih
ličnosti koji čini naš svet, moj makar, ne dotiče Foseovu narav.
Zbog jednostavnosti njegovih poznijih dela neki govore o
minimalizmu, a zbog njihove tame pominju Beketa, ali nema
nikakvog minimalizma kod Fosea, već je to esencijalizam, i
nema ničeg beketovskog, jer Beket je strog, ironičan, bez nade,
njegova tama je hladna i ispunjena smehom, dok je Foseova
topla, bremenita utehom, i nema smeha. Možda zato što je do
nje stigao polazeći od unutarnjeg, a ne obrnutim putem, kao
Beket?
Ništa od toga nisam mogao da kažem Tomasu i Marije, jer,
kao što je slučaj s većim delom književnosti koju pročitam i
umetnosti koju vidim, prema tome se nisam odnosio mislima.
Fose je takav i takav, Beket je takav i takav, znam to, ali na
tome se završava.
– Šta se dešava s tvojim stricem? – pitao je Tomas. – Da li je
još onoliko ljut? Rekao si da će te na kraju izvesti na sud?
– Ništa se novo nije desilo – rekao sam. – Knjiga se štampa,
pa ako i bude sudskog spora, biće ga kad izađe. Pretio je i da će
se obratiti novinama. U suštini se toga najviše plašim. Da će
štampa saznati za celu stvar.
– Ali ako neće da ljudi čitaju šta si napisao, to mu ne bi bilo
mnogo pametno – kazala je Marije i podigla viljušku ka ustima.
– Zar ne?
– Tako je, ali nema tu ničeg racionalnog.
Odgurnuo sam tanjir i zavalio se.
– Hvala – rekao sam. – Bilo je ukusno!
Pušilo mi se, ali čekao sam da završe.
Tomas je podigao glavu i pogledao me.
– Slobodno zapali, ako hoćeš – rekao je.
– Hvala – kazao sam i zapalio, pogledao tamnoplavu traku
mora nad zelenom živicom, svetlucao je horizont, gde je sunce
sve zbrisalo poput bombe, i gde se uzdizalo nebo, svetlije zbog
izmaglice.
Toliko je bio lep dan.
Počeli su da raspremaju sto, ostavio sam cigaretu u pepeljari i
pripomogao, stavio sam tanjire na pult pored Marije, koja je
počela da ih pere. Bližila se šezdesetoj, ali delovala je mnogo
mlađe, kao i mnogi koji se bave pisanjem; samo ponekad, načas,
starost bi joj se pokazala na licu. Utisak o licu i samo lice dve su
različite veličine, ispreplitane, kao slike koje predstavljaju jedno
kad se gledaju njeni tamniji delovi, a drugo kad se gledaju
svetliji, moglo bi se reći, osim što je lice beskrajno složenije. Ne
samo što se menja iz časa u čas, u zavisnosti od raspoloženja
koja struje iza i oko njega, već i iz godine u godinu, u zavisnosti
od našeg odnosa prema njemu. Lice moje majke, na primer,
menije najčešće isto, vidim „mamu“ kakva je oduvek bila, ali
onda malo okrene glavu, i iznenada, kao šok, vidim da je sada
stara osoba, žena koja se bliži sedamdesetoj i kojoj možda nije
ostalo više od deset godina života. Onda se opet okrene i nešto
kaže, i ja ponovo vidim samo „mamu“.
Seo sam napolju, cigareta je još gorela, stavio sam je u usta i
tako snažno povukao da se filter zagrejao, prvo pogledao nebo,
potom Tomasa, koji je izašao s korpom malina u rukama.
– Ranije smo mogli da čujemo slavuja – rekao je i seo na
drugi kraj stola. – Pre ne toliko mnogo godina.
– Šta se desilo? – pitao sam.
Slegnuo je ramenima.
– Jednostavno su nestali.

Dok sam sat kasnije vozio kući, kad se sunce nisko spustilo
nad danskim kopnom s druge strane moreuza, razmišljao sam o
nestalim slavujima. Bio je to savršen početak za roman koji ću
napisati kad završim Moju borbu. Stariji čovek, umoran od
života, šeta svojom baštom na Gotlandu, sedi u hladu i čita,
odlazi u duge šetnje po obližnjoj šumi ili duž beskrajne obale, i
svake večeri rano leže. Leto je, sunce preko dana peče,
vegetacija je suva i sparušena, sasvim je sam, nema žive duše u
blizini. On se priseća razgovora koji je jednom vodio, pre više
od trideset godina, na osunčanoj strani vikendice kraj obale
Eresunda, kada je njegov prijatelj Tomas, sada mrtav kao i
mnogi drugi prijatelji, počeo da govori o nestalim slavujima.
Tada je prvi put čuo za to. Ubrzo potom gledao je dokumentarac
na televiziji o pčelama koje su nestale u SAD. Samo su
iščezavale iz dana u dan, niko nije znao kuda su otišle, da li su
potražile neko drugo mesto ili naprosto izumrle. Jedne nedelje,
kada se šetao velikom bukovom šumom nadomak grada u kojem
je tada živeo, zajedno s porodicom, video je nekoliko stotina
mrtvih slepih miševa rasutih po zemlji. Novine su pisale o
sličnim slučajevima, o velikim jatima ptica koje su padale s
neba, ogromnim jatima riba koje su mrtve plutale po površini
mora. Nešto se dešavalo u svetu, niko nije znao šta. Ribe, da li
se radilo o ogromnoj podvodnoj erupciji vulkana, o gasovima
koji su se podigli i potamanili ih? Ilije to ljudsko maslo? Ptice,
da li se to nekakva bolest raširila među njima? Ali zašto bi onda
padale istovremeno? Da li je nekakav šok? Divlji losos je
nestajao, neki su smatrali da se to dešava zbog pitomog.
Nestajale su određene vrste leptira, da li se prirodna sredina
toliko brzo promenila da nisu stigli da se prilagode? A onda,
tokom nekoliko leta, neke od najvećih kolonija ptica prestale su
da se gnezde duž obala severa. Šta se to dešavalo, niko tada nije
mogao da kaže.
Svake večeri pre nego što će leći, ispiše nekoliko strana u
svesci, mahom sebe radi, dani su mu toliko jednoliki da bi se bez
tih beležaka glatko stopili. Zapisuje šta radi, kako se oseća, šta
vidi, a s vremena na vreme i događaje iz nekadašnjeg života,
koji se time nesistematično ukazuju.
To mi je bila ideja, razvijao sam je u mislima dok sam vozio
kući. Da bi mi celo popodne bilo slobodno, jutro sam posvetio
deci, dao sam im da jedu, obukao ih i odveo u vrtić, pa sam zato
pošao od Tomasa i Marije tada kada sam pošao, da bi mi ostalo
malo vremena koje sam mislio da provedem u jednom kafeu u
Helsingborgu. Skrenuo sam nalevo sa auto-puta, prošao kroz
nešto nalik na industrijsku oblast koja se prvo pretvorila u
naselje, potom u duge nizove spojenih kuća sa obe strane ulice,
niz strmu nizbrdicu, a onda se centar grada ukazao preda mnom,
s lukom koja se sjaktala na svetlosti niskog sunca.
Jednom sam tu već bio s Lindom i decom, bio je to naš prvi
izlet kad sam dobio vozačku dozvolu. Pošto mi je stigla
opomena za neplaćanje računa, pa nisam mogao ni da podižem
kredit ni da iznajmljujem kola u Švedskoj, Linda je rezervisala
automobil na svoje ime, izašli smo iz grada u ogromnom čudu
nalik na minibus s kojim se nije moglo izaći na kraj, srce mi je
lupalo, jedva sam uspevao da upravljam, a ujedno sam bio i
srećan, činjenica da sam vozim pružala mi je nečuven osećaj
slobode, kao da vožnja rešava sve moje probleme. Zato sam
sada znao za parkiralište na kraju velikog keja, i polako pošao
tamo.
Ogroman brod za krstarenje usidrio se malo dalje od
pristaništa. Izgledao je kao da može da primi nekoliko hiljada
putnika. Zaključao sam vrata i pošao. Na drugoj strani moreuza,
začuđujuće blizu, nalazilo se ono za šta sam pretpostavio da je
Helsingerski zamak. Na pomisao da gledam Hamletov dom1
prošli su me žmarci niz leđa. Pokušao sam da uklonim sve što se
od tog vremena pojavilo, od automobila, brodova i kuća, da
vidim samo zamak u krajoliku, da pomislim na ogromne
razdaljine koje su tada postojale i koliko su malo mesta ljudi
zauzimali u svetu, kolika su bila prostranstva između njih, i onda
pogledao zamak u kojem kraljev sin, skrhan očajanjem, jer otac
mu je mrtav, a verovatno ga je ubio njegov ujak, možda leži u
krevetu zureći u plafon, mučen ogromnim besmislom koji se
isprečio između njega i svih stvari. Njegovi prijatelji
Rozenkranc i Gildenstern sede na klupi unutar zidina, bacaju
duge senke po kaldrmi, opijeni svetlošću i dosadom.
Neko vreme sam gledao zamak pre nego što sam se okrenuo i
pošao duž keja. Ponegde su se turisti naslanjali na ogradu i zurili
u hladnoplavu vodu. Možda su dole plivale ribe, možda ih je
sama dubina privlačila.
Centar se nalazio u podnožju strmog brda; od svih gradova u
Skoneu koje sam video, samo je ovde bilo brda i uzvišenja. To
je pružalo sasvim drugačiji osećaj prostora. Ušao sam u pešačku
zonu, na njenom kraju nalazio se park; tamo, pod velikim
senovitim stablima stajao je paviljon, gde sam nekoliko minuta
kasnije seo i naručio kafu. Ljudi oko mene govorili su na
engleskom sa američkim naglaskom, sigurno su došli sa onog
ogromnog broda.
 Pogledao sam krošnje. Listovi nisu bili žuti, ali njihovo
zelenilo nije bilo snažno i bujno kao leti, sada je bilo suvlje,
bleđe. Oko mene su zvuci grada strujali vazduhom. Gume na
asfaltu, brujanje motora, bat koraka, glasovi, smeh.
Hamlet je napisan krajem šesnaestog veka. Najstarije
sačuvano izdanje je iz 1603. Pre nekoliko godina pomislio bih
da je to bilo davno. Više ne. Sedamnaesti vek samo je nekoliko
generacija iza nas. Gete je, na primer, sigurno sretao ljude
rođene u sedamnaestom veku. Za Hamsuna, Gete je bio neko ko
je umro jednu generaciju pre nego što se on rodio. A za mene je
Hamsun neko ko je umro jednu generaciju pre nego što sam se
ja rodio.
Ne, sedamnaesti vek nije bio davno.
Kelnerica s crnom keceljom prešla je ulicu s poslužavnikom
u ruci. Sam kafe se nalazio u zgradi preko puta. Brzo je preletela
dva stepenika paviljona, stala pred mene, spustila šolju kafe,
bokalčić mleka i papirnu rolnicu sa šećerom na sto. Dao sam joj
trideset kruna i rekao da je u redu. Nije me razumela, počela je
da traži kusur po džepu kecelje, podigao sam dlan ka njoj, rekao
ne, ne. Hvala, rekla je i okrenula se.
Kafa je bila prejaka, sigurno je stajala nekoliko sati. Nije se
pila na ovoj toploti.
Upalio sam cigaretu i pogledao krovove preko puta, limom
obložen dimnjak koji je odbijao sunčevu svetlost, ali tako da se
kretanje svetlosti nije videlo, pa se činilo da je lim odaje, iz
nekog neiscrpnog izvora. Tu i tamo bilo je sivocrnih ploča od
argilošista, požarna stepeništa nestajala su iza kuća na drugoj
strani.
U svačijem životu postoji horizont, horizont smrti, negde
između druge i treće generacije pre nas, i negde između druge i
treće generacije posle nas. Unutar te dve linije nalazimo se mi i
svi naši. Izvan toga su drugi, mrtvi i nerođeni. Tu zjapi život bez
nas. Zato je lik poput Hamleta mogao da postane tako značajan.
Fiktivan je, neko ga je izmislio, dao mu misli i dela, i prostor u
kojem može misliti i delati, ali stvar je u tome što fiktivnost više
ne važi kao razgraničenje, kao razlika, kada se izađe iz tog
horizonta smrti. Hamlet nije ništa manje ili više živ od
istorijskih ličnosti koje su nekad zauzimale prostor na ovom
svetu; u izvesnom smislu svi odande su fiktivni. Ili, pošto je
Hamlet bio sazdan od reči i pojmova, a oni od krvi i mesa,
možda je samo on i njegov oblik života mogao da nadvlada
vreme i prolaznost.
Ustaje li on u svojoj prohladnoj odaji? Penje li se uzanim
stepeništem, na krov, prilazi li grudobranu? I šta onda vidi?
Plavi moreuz, zelenu zemlju na drugoj strani, ravnicu koja se
proteže u daljinu. Šta pomišlja? Šekspir je to napisao. Zemlja
Hamletu liči na beživotnu pustinju. Vazduh, ta divna tavanica,
taj fantastični svod, taj kraljevski krov ukrašen zlatnim
plamenovima koji opisuje dvojici svojih prijatelja, Rozenkrancu
i Gildensternu, za njega je samo skupina odurnih i kužnih
isparenja. A čovek je samo sušta prašina. To je video sa zamka.
Engleska reč za isparenja koristila se i za pomračen duh, a
prostor koji se tu otvara, između pomračenja duha i sveta, nalik
je bezdanu.
Izvadio sam telefon iz džepa jakne i ukucao Lindin broj.
Odmah se javila.
– Kako si? – pitao sam.
– Dobro – odgovorila je. – U parku smo. Divno je vreme!
Hajdi prvo nije htela da pođe, ali situacija se rešila. Kad stižeš?
– Uskoro. U Helsingborgu sam. Valjda stižem za sat. Samo
da posle vratim kola i popnem se. Treba li da kupim nešto
usput?
 – Ne, mislim da imamo sve što nam treba.
– Okej – rekao sam. – Onda se vidimo. Ćao.
– Ćao – rekla je i prekinuli smo vezu.
Sedeo sam s telefonom u ruci i gledao uz ulicu. Dve žene u
suknjama i sandalama, s torbama od lakog materijala, prolazile
su trotoarom. Iza njih čovek na biciklu s detetom, koje ga čvrsto
drži za leđa, na dečjem sedištu. Nosili su kacige. Čovek i
naočare i odelo. Pomislio sam na Hajdi i nasmešio se. Uvek je
htela da je nosimo. Da je bilo po njenom, nikad ni metar ne bi
sama prešla, nego bismo je uvek nosili. Takva je bila od
početka. Mnogo sam vremena provodio s njom kad nam je
došla. Vanja je bila ljubomorna i zaposedala je Lindu koliko je
mogla, a ja sam nosio Hajdi. Sve dole nije napunila godinu i po,
kada je došao Jon. Tada se naša velika prisnost završila.
Ponekad bih se pomalo rastužio zbog toga. Ali tako je s decom,
sve ide u periodima, a periodi prolaze. Uskoro će odrasti, i sve
što su bili kao deca, sve što sam voleo, nestade. Da, kada bih ih
pogledao na slikama kad nisu imali više od godinu dana,
ponekad bi me rastužilo što više nema onoga što su bili. Ali
obično su toliko zaokupljali sadašnji trenutak i tako nam snažno
kovitlali dane da nije bilo mesta za takva osećanja. Sve je s
njima bilo ovde i sada.

Ne bez olakšanja ubacio sam ključeve kola u poštu

kancelarije Europkara sat kasnije; nije bilo izvesno da ćemo i ja
i kola ostati čitavi posle dugog dana na putu. Sunce je
obasjavalo visoki crni zvonik Crkve Svetog Petra nada mnom,
dok je ulica ispod, kojom sam ubrzo pošao, bila zasenjena i
hladna. Žurio sam koliko sam mogao, kao i uvek grizla me je
savest zbog toga što nisam s porodicom, tačnije zbog toga što je
Linda sama s decom. To mi je bilo u krvi. Hodao sam uz ulicu
pored galerije „Hansa“, pored prodavnice audio-opreme i
„Orvarovog“ kioska s viršlama, prešao ulicu, kroz parkić došao
do kanala, prošao pored prodavnica „Granit“ i „Desajntorge“, pa
preko mosta do pešačke zone, na čijem je kraju carevao žuto-
beli hotel „Hilton“. Ljudi su pohrlili na ulice, obe bašte kafea
bile su pune, mlade devojke su sedele dve po dve, ili tri po tri i
ogovarale, nekoliko pubertetlija je galamilo, a bilo je i nekoliko
muškaraca mojih godina, neupadljivijeg govora tela i odeće. Svi
su ispijali pehar tog neočekivanog letnjeg dana. Ja sam bio
istovremeno i spokojan i uzbuđen; bila su to lepa osećanja, ali
tik ispod vrebala je strepnja.
Naš stan se nalazio blizu trga, preko puta „Hiltona“.
Neprekidna struja ljudi je od ranog jutra do kasne večeri
prolazila pored ulaza naše zgrade, stešnjenog između prodavnice
„Sestrene Grene“ i restorana kineske brze hrane. Na samom trgu
stajala je fontana, čije smo žuborenje slušali cele noći, kao i
zvuke iz velikog osmougaonog kioska s hranom, gde su evergrin
melodije i hitove iz osamdesetih puštali mušterijama, mahom
ljudima iz drugih mesta koji su trpali viršle i hamburgere u usta,
sa ogromnim skupinama kesa iz kupovine oko nogu. Po
klupama malo dalje sedeli su beskućnici. Naš stan je bio na vrhu
zgrade, na šestom spratu, i imao je terasu duž cele prednje
strane. Jednom je Vanja bacila upaljač s nje, udario je u zemlju
tik pored jednog para i pukao. Prepali su se i pogledali naviše,
gde sam ja stajao pokušavajući pomirljivo da mašem, slučajno
se desilo, nemojte se ljutiti...
Pogledao sam ogradu terase. Izvadio sam iz džepa ključeve,
koji su nosili drugu uspomenu, jer na njima je bila slika Vanje i
mene, ubačena u komad plastike, stojimo na brodu i pošli smo
da gledamo delfine, na Kanarskim ostrvima, ima tri godine i drži
me za ruku, ima belu kapu na glavi i napet izraz lica. Povukao
sam narandžastu plastičnu pločicu preko senzora kraj vrata,
začulo se škljocanje, gurnuo sam vrata i ušao u hodnik, pozvao
lift, pogledao telefon dok sam čekao. Niko me nije zvao. Znao
sam da nije. Jedini kojima bi palo na pamet da me pozovu na
mobilni telefon bili su Ingve, mama, Ture, Espen i Gejr Angel.
A svaki od njih je imao svoj ritam, i trenutno nije bio red ni na
koga. Sa Ingveom i mamom pričao sam otprilike jednom
nedeljno, s mamom najčešće nedeljom uveče. Sa Espenom bih
se čuo otprilike svake druge nedelje, s Tureom možda jednom
mesečno. S Gejrom A. čuo bih se nekoliko puta dnevno. To je u
suštini bio čitav moj društveni život izvan porodice. Ali to mi je
bilo dovoljno, hteo sam da tako bude.
Lift je došao, ušao sam i pritisnuo gornje dugme, pogledao se
u ogledalu dok sam se polako uzdizao uzanim tamnim tunelom u
sredini zgrade. Kosa mi je porasla tog leta, i udesio sam nekakvu
bradu. Nije mi bila gusta, na obrazima mi skoro ništa nije raslo,
pa bih se, svaki put kad se pogledam u ogledalo, zapitao da li
glupo izgleda. Bilo mi je teško, u suštini i nemoguće da to
odredim, jer nije bilo kriterijuma od kojih bih pošao. Kada bih
pitao Lindu, naravno da je odgovarala da izgleda lepo. Da li je
stvarno tako mislila? Ah, ko zna. A svakako da nikom drugom
nisam mogao da postavim tako intimno i tašto pitanje. Zato sam
se pre nekoliko nedelja obrijao. Kada sam sutradan došao u
vrtić, Ola, moj jedini vršnjak među roditeljima, otac Benjamina,
trenutno Vanjinog najboljeg druga, dekan fakulteta Univerziteta
u Malmeu, pogledao me je i pitao da li je na meni nešto
drugačije. Zar nisam imao nešto na licu? Bio je ironičan, nije to
hteo da nazove bradom, i pomislio sam da sam dobro uradio što
sam je skinuo. Ali onda, tog petka, prisetio sam se slika koje
smo napravili tog leta. Sedeo sam s Vanjom, Hajdi i Jonom u
kafiću na Trgu Triangeln, gde smo odlazili svakog petka posle
vrtića, dobijali su sladoled a ja sam pio kafu; tog popodneva
pregledao sam i pokazivao im gomilu slika. Na jednoj sam
stajao na obali u Esterlenu s Jonom u naručju. Pomislio sam da
izgledam neobično dobro, brada i naočare za sunce davali su mi
nešto... pa, muževno. A još i s Jonom u naručju izgledao sam
kao... pa, bogami, kao otac.
Tada sam odlučio da ponovo pustim bradu. Ali sada, dok sam
se uzdizao kroz zgradu, opet nisam bio siguran. Sutradan je
trebalo da odem u Oslo, na intervjue u vezi s promovisanjem
prvog romana. To je nametalo misli o košuljama, sakoima,
pantalonama, cipelama, frizurama i, dakle, bradi. Poslednjih
godina sam sve to zanemarivao, nisam razmišljao šta nosim,
mahom sam izlazio samo kad je trebalo da odvedem decu u vrtić
ili ih pokupim, ili kad izađemo s njima vikendom, i to u grad u
kojem sam znao samo šačicu ljudi za čije mišljenje nisam
posebno mario. Bilo je slobode u tome, vucarao sam se naokolo
u starim dugim pantalonama i širokim iznošenim jaknama,
ružnim kapama i patikama, ali sada, kako je leto prošlo i
objavljivanje se bližilo, i kad sam ugovorio prve intervjue posle
pet godina, sve se promenilo.
Automatski sam se okrenuo kad je lift stigao na šesti sprat,
posle tri godine u toj zgradi znao sam tačno koliko mu treba da
se popne, izašao sam u hodnik, pun naših dečjih stvari – dvoja
kolica, skejtbord, Vanjin trotinet, Hajdin dečji bicikl – i otvorio
vrata stana.
Jakne i cipele po podu, rasute igračke, zvuci televizora iz
dnevne sobe.
Skinuo sam jaknu, izuo se i ušao. Hajdi i Vanja sedele su
priljubljene na stolici i zurile u televizor. Jon je u peleni stajao
na podu s malom prikolicom u rukama i pogledao me. Linda je
na sofi čitala novine.
 Tepih je bio urolan, plišane životinje razbacane po celoj sobi,
uz gomilu knjiga i plastičnih igračaka, flomastera i papira po
kojima su crtali.
– Kako je bilo? – pitala je.
– Dobro – odgovorio sam. – Zamalo da se sudarim kad je
trebalo da sipam benzin. Znaš, dole u onom uzanom podrumu.
Ali dobro je prošlo. Pozdravljaju te Tomas i Marije.
– Jesi li joj dao rukopis?
Klimnuo sam.
– Kako je, devojke? – pitao sam.
Nije bilo reakcije. Nepomično su sedele sa svojim plavim
glavama i gledale televiziju. Na istoj stolici: večeras su u
prijateljstvu.
Osmehnuo sam se, čak su se i držale za ruke.
– Tata podrum? – kazao je Jon.
– Ne – rekao sam. – Tata je danas vozio auto.
– Tata u podrum! – rekao je.
– Jesi li gladan? – pitala je Linda. – Ostalo je nešto od večere.
– Okej – rekao sam i otišao u kuhinju.
Tanjiri su im ostali na stolu, Vanjin i Hajdin puni hrane,
skoro ništa nisu jele za ručak, oduvek su bile takve. U početku
smo Linda i ja raspravljali o tome, ja sam bio za disciplinu što se
obeda tiče, da ostanu za stolom dok ne završe, dok je Linda
imala suprotno mišljenje, naime da sve u vezi s hranom treba da
bude što slobodnije i sa što manje nametanja. Pomislio sam da je
u pravu, a i zvučalo je strašno povezivati hranu s prinudom, pa
smo ih svih ovih godina puštali da rade šta hoće. Kada bismo se
vratili iz vrtića i kada bi zinule i povikale da su gladne, dobile bi
parče hleba, jabuku, nekoliko ćufti ili šta im padne na pamet, a
kada je hrana bila spremna i kada bi se našla na stolu, mogle su
da sede koliko god su dugo ili kratko htele. Obično bi ostale
nekoliko minuta, strpale ponešto u usta, a onda skliznule sa
stolice i nestale u dnevnu ili svoju sobu dok bismo Linda i ja
ostajali za stolom i jeli.
U tanjir sam sipao makarone i ćufte, švedsko nacionalno jelo,
iseckao paradajz, sipao malo kečapa i seo. Prve godine u
Malmeu razgovarao sam o tome s jednim ocem iz obdaništa. Šta
oni rade s ručkom? Rekao je da nemaju problema. Njihova ćerka
sedi za stolom i lepo jede. Kako im je to pošlo za rukom?, pitao
sam i potrudio se da ga sustignem na biciklu, išli smo na teren u
Limhamnu da igramo fudbal, kao i svake nedelje pre podne. Zna
da mora, kazao je. Kako zna?, pitao sam. Ne damo joj da radi šta
hoće, odgovorio je. Mora da sedi dok ne završi, koliko god
trajalo. Jednom je sedela do kasno uveče. Plakala je, vikala je,
svašta je radila, apsolutno nije htela da jede. Ali na kraju je
shvatila, sve je pojela, pa je mogla da napusti sto. Mislim da je
sedela tri sata! Posle toga skoro da nije bilo problema. Pogledao
me je i osmehnuo se. Shvata li šta govori o sebi?, pomislio sam,
ali ništa nisam rekao. Isto je kad dobije napad tvrdoglavosti,
nastavio je. Primetio sam da ponekad imaš problema s Vanjom.
Jeste, rekao sam, pa šta radiš tad? Uhvatim je, odgovorio je.
Ništa dramatično. Samo je čvrsto držim dok ne prođe, ma koliko
trajalo. Trebalo bi i ti to da radiš. Efikasno je. Da, rekao sam,
nešto u svakom slučaju moram da smislim.
Čudna stvar oko tog razgovora, pomislio sam sada dok sam
stavljao mlaku hranu u usta, bilo je to što sam njih – dakle to
dvoje roditelja – smatrao alternativnim, što će reći mekim. On je
mlađe dete nosio u marami, a u jednom kampu, u kojem smo bili
s vrtićem, čuo sam ga kako govori o prednosti marame nasuprot
uobičajenoj nosiljci. Više su nego obično brinuli da hrana bude
zdrava i bez aditiva, odeća njihove dece bila je od prirodnih
materijala koliko je to bilo moguće, i bili su među
najaktivnijima na sastancima u vrtiću. Zato me je iznenadilo da
baš kod njih naiđem na beskompromisne i devetnaestovekovne
vaspitne metode. Ili je možda to pak upotpunjavalo moje
poimanje, jer sam se oduvek pitao kako je njihova najstarija
ćerka, koja se često igrala s Vanjom, toliko poslušna. Nikad ni
sekundu nije sedela u kolicima, hodala je gde god su išli,
nasuprot Vanji, koja bi počela da moljaka da sedne u kolica iza
Hajdi na samo nekoliko metara od ulaza u vrtić.
Ponekad se dešavalo da odlučim da joj ne dam da istera
svoje, i naravno da mi je na kraju to polazilo za rukom, ali posle
sam se uvek osećao bedno. Zar je to ispravno? S druge strane je
bilo dobro za nju da jede sa nama, dobro za nju da hoda, dobro
da se sama oblači, dobro da pere zube i leže u pravo vreme.
Jednom je Vanja pošla kući s njihovom ćerkom, da prespava
kod njih, prvi put u životu. Došao sam po nju sledećeg jutra,
rekli su da je dobro prošlo, ali po Vanji, koja se privijala uz
mene koliko god je mogla, shvatio sam da nije bilo tako
jednostavno. Rekao je da je nastala epizoda, ali da su je rešili,
zar ne, Vanja? Šta se desilo?, pitao sam. Pa, tražila je još hrane,
a kada su joj dali, ipak je nije htela. Zato je morala da ostane za
stolom dok sve ne pojede.
Pogledao sam ga.
Da li je normalan?
Ali već je pošao da mi nađe njene čarape, i ništa nisam rekao,
iako sam se naljutio. Šta mu pada na pamet, da ima pravo da
prisiljava moje dete na nešto što je on umislio? Uzeo sam čarape
koje mi je dao, navukao ih na Vanjina stopala, pružila je prvo
jedno pa drugo, dao sam joj jaknu iskreno se nadajući da će je
sama navući, kako ne bih ja morao da je oblačim pred njegovim
kritičkim pogledom.
Linda se razbesnela kad sam joj to ispričao. Meni su došle
mirnije misli, rekao sam da nije toliko strašno, a da je verovatno
i dobro da vidi da drugi ljudi imaju druga pravila.
– Nije u tome stvar – odvratila je Linda. – To je i kritika, zar
ne? O, kako me nerviraju. To dvoje... Samo da je čuješ, kako je
umišljena. Nečuveno.
– Inače, pozvali su Vanju da učestvuje u trci u šumi – rekao
sam. – Sledećeg vikenda, u Pildamu.
Nama takva aktivnost nikad ne bi pala na pamet. Za Vanju je
to bila velika stvar. Mogla je da stane iza startne linije s brojem
na grudima, da trči u čoporu druge dece po šumskoj stazi i
dobije medalju i sladoled kad dođe na cilj.
Odveo sam je do starta s drugaricom iz vrtića i njenom
majkom, dok je Linda čuvala Hajdi kod cilja. Vanja se ponosila
brojem, a kada je sudija viknuo sad!, pojurila je koliko su je
nožice nosile. Ja sam trčkarao pored nje pod drvećem, usred
čopora dece i odraslih. Ali posle stotinak metara je usporila, a
ubrzo i stala. Umorna sam, rekla je. Drugarica i majka su
naravno već bile daleko ispred nas. Stale su, okrenule se i
čekale. Hajde, Vanja, rekao sam. Čekaju nas! Trčimo! I potrčali
smo dalje, ona na svoj otromboljen način, ja pogrbljen i poput
losa, sustigli smo ih i malo nastavili jedno pored drugog pre
nego što su se drugarica i majka ponovo odvojile, a mi se opet
našli daleko iza. Ta devojčica je trčala kao vetar. Vanja je teško
disala pored mene i zastala. Možemo li malo da hodamo, tata?,
pitala je. Naravno, odgovorio sam, možemo malo. Strpljivo su
nas čekale dok ih nismo ponovo stigli, a onda smo nastavili
stotinak metara dok se ponovo nije napravilo isto rastojanje.
Hajde, Vanja, rekao sam. Nema još mnogo. Možeš ti to! I Vanja
je stegla zube i potrčala dalje, možda su joj zastava na cilju i
sladoled za koji je znala da je čeka ulili novu snagu. Njena
drugarica je bila dvadesetak metara ispred nas, trčala je lako i
lepo: da nije nas, davno bi stigla na cilj. Okrenula se i mahnula
Vanji, ali onda, kad se ponovo okrenula, saplela se i pala.
Pružila se koliko je duga, i odmah se plačući uhvatila za koleno.
Majka se nagnula nad njom. Približavali smo im se. Kad smo im
sasvim prišli, izgledalo je da Vanja hoće da stane. Hajde,
Vanja!, rekao sam. Još malo, pa si na cilju! Trči iz sve snage! I
Vanja me je poslušala i iz sve snage potrčala pored drugarice
koja je raskrvarila koleno, i ja sam trčao pored nje, prestizala je
dete za detetom, kao vetar, i stigla na cilj!
Iza nas se drugarica podigla i počela da hramlje ka cilju.
Vanji su stavili medalju oko vrata i dali joj sladoled. Pobedila
sam, mama!, viknula je Lindi, koja je sa osmehom prišla
gurajući kolica, s Hajdi kraj sebe. Tek tada sam shvatio šta sam
uradio, i pocrveneo kao nikad dotad. Protrčali smo pored nje! Da
bismo prvi stigli na cilj! Dok je ona, to detence što je celog puta
zastajkivalo da nas čeka, krvarila na zemlji!
Iza nas je sad ona dobijala medalju i sladoled. Na sreću se
ponovo razvedrila. Njen otac nam je prišao.
– Izgleda da si baš hteo da pobediš! – kazao je i nasmejao se.
Ponovo sam pocrveneo, ali shvatio sam da nije razumeo da je
stvarno tako bilo. Ni u najluđim snovima ne bi pomislio da
odrasla osoba može tako da se ponaša. Pretvorio je to u šalu baš
zato što je bilo nezamislivo, da sam podbadao svoju ćerku da bi
pobedila njegovu, i to pomoću nesportskih metoda. Nisu imale
ni četiri godine.
I majka je prišla i rekla isto, da sam se baš nameračio da
pobedim. Oboje su uzeli zdravo za gotovo da je Vanja stajala iza
toga, a da ja nisam uspeo da je zaustavim. To su mogli da
razumeju, da četvorogodišnjakinja nema empatije prema
drugarici. Ali da je nema čovek od skoro četrdeset godina,
nalazilo se to izvan njihovog poimanja.
 Goreo sam od stida dok sam se ljubazno osmehivao.
Na povratku kući ispričao sam Lindi šta se desilo. Smejala se
kako mesecima nije.
– Svakako smo pobedili! – rekao sam.

Prošle su dve godine od tog događaja. Jon je imao samo

mesec dana, Hajdi skoro dve godine, Vanja tri i po. To toliko
dobro pamtim i zato što smo se tog dana mnogo slikali. Jon s
krupnom bebećom glavom i uzanim naboranim bebećim očima,
batrga se tankim golim nožicama i mlatara tankim golim
ručicama u kolicima, Hajdi sa svojim krupnim očima, zdepastim
telom i plavom kosom, Vanja sa svojim sitnim čistim crtama
lica i osobenom mešavinom osetljivosti i poleta svoje naravi.
Tada, kao ni sada, nisam mogao da ih povežem sa sobom, pre
sam ih video kao tri mala ljudska bića s kojima delim stan i
život.
Ono što su oni imali, a ja izgubio, bilo je veliko i sasvim
očigledno mesto u sopstvenom životu. Često sam pomišljao na
to kako se svakog jutra probude u sebi i u svom svetu, gde
provedu ceo dan, primajući šta dođe, nikad to ne dovodeći u
pitanje. Dok smo čekali Vanju, brinuo sam se da će se moja
turobnost nekako odraziti na nju, jednom sam to čak i pomenuo
Ingveu, koji je rekao da su deca u osnovi radosna, a ispostavilo
se da jeste tako, uvek su težili radosti, i ako ne nastanu
komplikacije, uvek su bili srećni i željni. Čak i kad im nije bilo
tako dobro, kad bi se iz nekog razloga rastužili, uzrujali ili
obeshrabrili, nikad nisu izlazili iz sebe, bilo je tako kako je, i to
su prihvatali. Jednom će pogledati unazad i postaviti ista ova
moja pitanja, zašto je bilo kako je bilo, zašto je sada kako je
sada, koji je uopšte smisao mog života?
Oh, deco moja, voljena deco moja, kada to nikada ne biste
pomislili! Kad biste uvek shvatali da ste sami po sebi sasvim
dovoljni!
Ali verovatno neće biti tako. Svaka generacija živi svoj život
kao da je prva, stiče svoja iskustva, prolazi kroz starosna doba, i
dok usput uvid raste, smisao opada, ili ako ne opada, u svakom
slučaju se više ne podrazumeva. Tako je. Pitanje je da li je
oduvek bilo tako. U Starom zavetu, gde je sve izraženo kroz
delanje, a priče su usko vezane za fizičku stvarnost, i u
starogrčkim epovima, gde se životi odigravaju na sličan
konkretan način, sumnja nikad ne dolazi iznutra, kao uslov
ličnog postojanja, već uvek spolja, preko nekog događaja, na
primer iznenadne smrti, dakle povezana sa uslovima spoljašnjeg
temporalnog sveta. Ali u Novom zavetu je drugačije. Kako inače
objasniti tamu u Isusovoj duši koja ga je na kraju navela da ode
u Jerusalim i zatvara vrata za vratima dok samo poslednja i
najprostija nisu ostala otvorena? Njegovi poslednji dani mogu se
protumačiti kao postupak kojim je eliminisao sve izbore, kako
sam ne bi imao odgovornost za ono što se desilo, sporu smrt na
krstu, već kako bi ga tamo odvela volja drugih. Isti pokret javlja
se i u Hamletu, i njegova duša se pomračuje, i on otvorenih očiju
ide ka svojoj propasti, i to tako da ona deluje sudbinska i
nezaobilazna. U slučaju kralja Edipa zaista je reč o sudbini, on
stvarno ne zna, ali kod Hamleta i Isusa u pitanju je svestan izbor
i put. Edip je slep, Hamlet i Isus otvorenih očiju gledaju u mrak.

Ustao sam, oprao tanjir i stavio ga u mašinu za sudove. Dao

nam ju je isti onaj par, preselili su se i nije im bila potrebna. Sve
u svemu, mnogo su nam pomogli. Šta smo učinili zauzvrat?
Ne mnogo. Ja sam strpljivo slušao i njega i nju, postavljao
pitanja i mnogo se trudio da izgledam kao da me zanima šta
pričaju. Uveo sam ga u nedeljni fudbal. I dao sam mu primerak
svog prošlog romana s posvetom. Ali dva dana kasnije rekao mi
je da je knjigu dao ujaku „koji voli knjige“. Bila je za tebe lično,
čoveče!, pomislio sam, ali ništa nisam rekao; ako to nije sam
shvatio, nisam mogao da mu objasnim.
Tako je to kad čovek ima decu, spaja se sa sebi duboko
stranim ljudima koje ponekad uopšte ne može da razume.
Jednom je rekao da on i njegova žena vole da razgovaraju uveče,
ali tako da mi je zvučalo kao da ima nečeg izuzetnog i skoro
spektakularnog u razgovaranju. Posle toga sam vrlo često
predlagao Lindi da razgovaramo. To nam je postala interna šala.
Verovatno su i oni imali slične šale o nama. Ipak smo nastavili
da se družimo s njima sve dok se nisu preselili, posebno ja;
nisam malo popodneva proveo na igralištu s njim, slušajući
njegove mnogobrojne predstave o ustrojstvu sveta i stvari u
njemu dok su nam se deca igrala.
Kad smo jednom tako sedeli, čitao je Volframovu knjigu.
Izgledalo je da se u njoj radi o određenim šablonima koji se
ponavljaju u svemu, od listova do rečnih delti i različitih
statističkih krivulja. Mene je to prvo podsetilo na Tomasa
Brauna i njegovu sedamnaestovekovnu tezu o kvinkunksu, dakle
šablonu od pet tačaka kao na kockici za igru, i njegovom
pojavljivanju u prirodi, a potom na nešto što sam nedavno
pročitao, u knjizi koju je Gejr Angel tad pisao, o tome kako se
svi složeni sistemi – društvo, tržišta akcija, meteorološke pojave
ili automobilski saobraćaj – pre ili kasnije raspadnu usled
nestabilnosti koje sam sistem stvara. Ovo poslednje je ostavilo
utisak na mene zato što su šabloni nastali usled takvih raspada
isti i u veštačkim i u prirodnim sistemima. Nebo je bilo plavo, i
otvoreno kakvo biva samo kraj mora, i mada je sunce nisko
visilo, vazduh je još bio topao. Igralište od peska, sa složenim
spravama za igru tipičnim za Švedsku, bilo je opasano poljem
dobro utabanog šljunka, sa širokom ali plitkom barom u sredini
u koju su deca neprekidno ubacivala gomilice lišća. Iza šljunka
se nalazio veliki travnjak, a iza njega ponovo zgrade. Zelena
trava sijala je na svetlosti sunca. Rekao sam da to sa suštinski
istim šablonima iz različitih oblasti deluje zanimljivo. Klimnuo
je glavom i počeo da govori o evoluciji. Rekao je da su složeni
organizmi i složeni sistemi koji nas okružuju zapravo
jednostavni, i da to treba shvatiti u svetlu ogromnog perioda u
kojem su se razvijali. Milion godina, rekao je, za nas je
nepojmljivo mnogo vremena. Pa zamisli šta znači dvadeset
miliona godina. Ili šezdeset miliona. Ali vreme je po sebi
jednostavno. Princip razvitka takođe je jednostavan. Reč je o
optimalizaciji, dakle kako nešto najbolje izvesti. Najefikasnije.
Sve u prirodi teži ka tome. Kad led puca, naprslina prati
najslabije tačke. Ista je stvar i kad se lomi staklo. Naprslina prati
najslabije tačke.
– Ali to se dešava bez učešća volje – rekao sam. – To je čista
mehanika. Prirodni zakon.
– Zakon? – rekao je. – Ne misli na zakone. To samo remeti
misao. Važno je da se to dešava. Staklo puca tamo gde najlakše
puca. Grana se lomi gde se najlakše lomi. Optimizacija je važna.
Lišću je potrebno sunce, pa traži optimalan način da ga dobije.
Ako grane moraju da ga podignu, grane ga dižu. Ako postaviš
prepreke koloni mrava, isprva nastaje pometnja, ali pometnja je
samo prividna, jer ako se vratiš posle izvesnog vremena, videćeš
da nova kolona ide najkraćim putem između prepreka.
Optimizuju. Nijedan mrav nije svestan da ide najkraćim putem,
kao što ni led nije svestan da puca duž najslabijih tačaka.
Nagnuo se, oslonio na kolena, malo pretresao glavom da mu
kosa padne kako je hteo. Njegova ćerka je čučala kod dvadeset
centimetara visoke drvene ogradice oko igrališta i redala
kamenčiće na nju. Sunce se presijavalo na njenim pantalonama
za kišu. Vanja se pela na crveno ofarban vozić. Na kolenima se
okrenula i pogledala me. Vetar joj je naneo kosu na lice, sklonila
ju je, vetar ju je ponovo naneo. Mahnuo sam joj i pogledom
potražio Hajdi. Sedela je na uzanoj klupici u voziću. Bila je u
potpuno istoj pozi kao on, nagnuta sa šakama na kolenima. To
malo ljudsko biće, pomislio sam, reči koje je Linda vrlo često
koristila kad je govorila o njoj. Onda je ustala i provirila kroz
prozor, pogledala decu koja su još prenosila lišće od drveta na
travnjaku do bare.
Zavalio sam se na klupi. Pod drvoredom koji se protezao
dužinom parka na pedesetak metara od nas, hodala je punačka
žena gurajući bicikl. Krošnje iznad nje blago su se njihale na
vetru, neprekidno ispunjavajući ulicu ispod novim prelazima
svetlosti i senke. Na balkonu na nekoliko metara visine u nizu
kuća iza drvoreda, ne većem od sanduka ili kaveza, stajali su
muškarac i žena sa po čašom u ruci i gledali u daljinu. Iz kapije
ispod njih izašla su dva muškarca noseći sto. Treći muškarac,
koji ih je čekao na trotoaru, bacio je cigaretu na zemlju, na
zadnja vrata ušao u parkirani kombi i ubrzo izašao sa sivim
tepihom u rukama. Na plavom nebu iznad njih avion se naglo
uzdizao, nerazlučiv od bele trake koju je ostavljao za sobom.
Svet je star, ali jednostavan, pomislio sam, i sve je u njemu
otvoreno.
Duša kao da mi je uzletela pri toj pomisli. Onda sam čuo
Hajdin vrisak i pogledao ka voziću. Ležala je pred njim na
stomaku, s licem u pesku. Pritrčao sam i podigao je, proverio
ima li krvi na licu, ali dobro je prošlo, izgleda da se jedva
udarila. Ali nezgodno je padala već tri puta poslednjeg meseca,
dva puta je jako udarila usta o ivicu odnosno površinu stola,
mnogo je krvarila, morali smo da je odvedemo prvo u hitnu
pomoć, pa na stomatološku kliniku. Dugo posle tih događaja
hvatala se za usta kad god se udari, gde god da je zaboli. Ali
sada je dobro prošlo. Čvrsto sam je zagrlio, oslonila je glavu na
moje grudi i plakala, ali onda ju je ubrzo podigla i počela da
gleda oko sebe, pa sam mogao ponovo da je spustim na zemlju.
Kada sam se vratio na klupu i seo pored oca koji se sada bio
udubio u knjigu, pokret pri vrhu vidnog polja naveo me je da
podignem glavu. Padao je list. U stvari, nije padao. Obrtao se
ukrug poput elise helikoptera, polako lebdeći kroz vazduh.

Pomisao na tu epizodu podsetila me je na nešto što sam

pročitao pre nekoliko meseci, na pasus u Prepisci između
Hajdegera i Jingera, u kojoj je potonji napisao nešto o šablonima
što je na mene u trenutku ostavilo dubok utisak, i što se tako
snažno i grozničavo priključilo drugim predstavama koje su me
tada zaokupljale da sam sve zabeležio na praznoj stranici knjige,
pod naslovom Treće carstvo, sa idejom da bi to mogao biti
osnov novog romana.
Više se nisam sećao šta je tamo pisalo, pa sam ušao u dnevnu
sobu da potražim knjigu. Linda je spustila novine kad sam ušao.
– Kad krećeš sutra? – pitala je.
– Avion poleće u sedam – rekao sam. – Tako da krećem oko
pet.
– Jesi li nervozan?
– Malo. Ali sutra će biti gore.
Pogledom sam preleteo po hrbatima na polici. Dole su sve
knjige bile ugurane unutra, poneke toliko duboko da su nestale.
Jon je to radio, a ja sam davno prestao da sređujem posle
njegovih vršljanja, ionako bi prošlo samo nekoliko sati dok ih
ponovo ne ugura. Da vidimo... H. H. H. Evo ga.
Jinger/Hajdeger, Prepiska.
 – Kupanje! – rekla je Vanja.
– Govori u celim rečenicama – rekao sam.
– Kupanje! – ponovila je i pogledala Lindu.
– „Može li...“ – rekao sam.
– Može li kupanje? – pitala je.
– Imaš li snage? – pitala me je Linda.
– Imam – odgovorio sam. – Ali ti ćeš ih onda smestiti u
krevet?
Klimnula je glavom.
– Za pet minuta – rekao sam Vanji i počeo da listam knjigu
koju sam držao u ruci. Citat nije bio u Jingerovom tekstu, kako
sam mislio, već je poticao iz dnevničkog zapisa, Andeš Ulson ga
je naveo u pogovoru.

Vraćajući se obalom naišli smo na mali nasip od morskih

školjkica. Nijedna od tih ljuštura koje je voda nanela nije bila
veća od zrna pasulja, mnoge su bile manje od zrna graška – ali
bio je to sam kosmos, sa svojim ovalima, krugovima i spiralama,
na jednoj stopi širine. Obelisci, gotički i romanički lukovi, šiljci,
koplja, klinovi, trnove krune, stabla maslina, krila ćurki, otisci
ujeda, rendeta, spiralna stepeništa, čašice kolena... I sve
oblikovano talasima.

– Kupanje odmah! – rekla je Vanja.

– Šta ti je večeras, jesi li mala beba? – rekao sam.
– Kupanje! – rekla je Hajdi.
– Kupanje! – rekao je Jon.
– Samo malo da pogledam knjigu, pa idemo – rekao sam. –
Pet minuta.
Prelistao sam do poslednjih, praznih strana i pročitao šta sam
zapisao.
 Lukrecije – O suštini stvari Atomi
prirodne
Nacizam
nauke
Afrika biologija
Atomska bomba vrste
Usamljen čovek na Gotlandu materijalizam

Naslov: Treće carstvo Telo, krv

Aristokrata biološko
jasno,
Masa
otvoreno
Helderlin sveto
Hajdeger mračno
Jinger
Šabloni u kosmosu, veliko i malo
Mišima
Faust
Životinje koje se mogu kontrolisati
Albert Seba
Amerika koja je otkrivena, ali onda
ostavljena

To je bilo sve.
Sećao sam se toga kao detaljnog zapisa konkretnih ideja,
kosmosa u kojem će se roman odigravati, a ispalo je da tu nema
ničeg drugog do moje uobičajene sklonosti ka izvesnim rečima i
predstavama koje one u meni bude. „Telo, krv“, „biologija“,
„atomska bomba“. I Lukrecije, O suštini stvari, to delo se
pojavljivalo u mojim beleškama još od sredine devedesetih.
 Ali to jeste bio roman. Jeste. Svet dočaran preko materijalnog
i mehaničkog, preko peska, kamena, školjki, atoma, planeta. Bez
psihologije, bez osećanja. Priča drugačija od naše, ali slična.
Trebalo je da bude distopija, roman o poslednjim danima,
pripovedač je usamljen čovek u kući, usred suvog i toplog
letnjeg krajolika. I imao sam spreman kraj, već sam ga ispričao
Lindi, koja se ozarila, bio je veličanstven i fantastičan. Bio je!
– Hoćemo li da se kupamo? – pitao sam i vratio knjigu na
policu.
Devojčice su skliznule sa stolice i potrčale ka kupatilu.
– Da! – rekao je Jon i zateturao se za njima.
Kad sam ušao, već su bile strgle odeću i gole stajale pred
kadom. Uzeo sam žutu bocu džifa s police pred ogledalom,
odvrnuo zeleni zatvarač i istisnuo sredstvo za čišćenje na dno
kade.
– Ajkula! – rekla je Hajdi, naginjući se preko ivice. Mislila je
na oblike koje su ocrtale linije sredstva za čišćenje.
– Misliš da liče na ajkulu? – rekao sam.
Klimnula je.
– Ako dođe ajkula, treba da je lupiš u nos – rekla je Vanja. –
Onda se uplaši.
Rukom je pokazala kako treba udariti ajkulu u nos. Navlažio
sam sunđer pod slavinom lavaboa i počeo da ribam kadu. Sprao
sam je tušem, gledao kako voda odnosi žuto sredstvo za čišćenje
koje se na nekoliko mesta rastvaralo u vidu oblačića, zatim
zapušio slivnik gumom obloženim metalnim čepom, podigao
ručicu na bateriji, rukom proverio da li je temperatura debelog
mlaza dobra, uspravio se.
– Okej – rekao sam. – Uskačite!
Dok su se Vanja i Hajdi pele u kadu, ja sam skidao Jona.
Podigao je ruku uvis, u drugoj je držao plastičnu patkicu. Kad
sam mu svukao rukav, prebacio je patkicu u drugu ruku.
– Odlično, Jone! – rekao sam, podigao mu duksericu preko
glave, bacio je ka korpi iz koje je prljav veš izvirivao poput
buketa cveća, otkopčao pantalonice, svukao ih, odlepio traku
pelene i podigao ga u kadu, gde je odmah sa obe ruke počeo da
pljuska.
– Danas sam na ulici videla vešticu, tata – rekla je Hajdi.
– To nije bila veštica – rekla je Vanja. – Nego stara žena.
– Šta ako jeste bila veštica – kazao sam i kleknuo pred njima.
– Veštice ne postoje – rekla je Vanja.
– Jesi li sigurna? – pitao sam.
Pogledala me je i osmehnula se.
– Da – rekla je. Video sam da je nešto u njoj htelo da kaže ne.
– Šta ako sam ja veštac? – upitao sam.
– Ti si samo običan tata! – rekla je Hajdi.
Nasmejao sam se i ustao. Voda im je sada dosezala do
stomaka. Sve troje su voleli da se kupaju, oduvek. Pitao sam se
zašto. Možda je imalo neke veze s promenom, što bi se iznenada
našli u drugom elementu? Hajdi se nogama oslonila na jednu
ivicu kade, rukama na drugu, napravila most, povikala vidi,
tata!, i pustila se da padne uz pljusak koji je poslao kaskadu kapi
ka meni.
– Nemoj to da radiš! – rekao sam glasno. – Možeš da se
povrediš! I vidi koliko si me isprskala!
Nasmejala se. I Jon se nasmejao. Vanja se spremila da uradi
isto.
– Ne može! – rekao sam.
– Samo jednom! – kazala je.
– Dobro, hajde – rekao sam i odstupio nekoliko koraka.
Pljusak je ovog puta bio još veći; pod oko kade bio je sav
mokar.
 Sve troje su se nasmejali. Kada je Jon pokušao, uhvatio sam
ga za ruku i zadržao. Ne, ne, rekao sam. Da, hoću, rekao je. Ne,
rekao sam. Da, rekao je. Da, rekao sam, ne rekao je, i time je
opasnost bila otklonjena.
– Sad da peremo kosu – rekao sam.
– Prvo Jon – rekla je Vanja.
– Dobro – kazao sam. – Jesi li čuo, Jone?
– Neću – odvratio je.
– Hajde, hajde – rekao sam, uhvatio ga za ramena i blago ga
pritisnuo da bi opet seo u vodu. Isprva se opirao, a pošto nisam
prestao da pritiskam, zaplakao je i počeo da mlatara. Pustio sam
ga.
– Tako – rekao sam.
Nastavio je da kmeči. Uzeo sam bočicu šampona sa slikom iz
Piksarovog filma Automobili, koju je on sam ranije izabrao,
sipao sam gustu crvenu tečnost na dlan. Kad smo oprali kosu,
naredio sam im da ustanu, uzeo tri krpe s gomile na polici,
nasapunjao ih i sve troje oprao između nogu. Svaki put kad to
radim, pomislio bih da deluje kao zlostavljanje. Šta bi bilo da
neko uđe i uhvati me da to radim, šta li bi pomislili, perverzni
otac s krpom između nogu svojih kćeri. Ta pomisao mogla je da
dođe samo muškarcu koji je osamdesetih doživeo histeriju oko
incesta, bio sam svestan toga, ali nije mi pomagalo, nisam
mogao da se oslobodim tog osećaja, a kad su ponovo seli u
vodu, a ja oprao krpe, iscedio ih i okačio na grejač, kao i uvek
laknulo mi je što ni ovoga puta niko nije ušao i video me.
– Hoćeš li da izvadiš čep, Vanja? – pitao sam.
– Još malo, tata! – rekla je.
Odmahnuo sam glavom.
– Već je davno prošlo vreme za leganje.
– Molim te, tata – rekla je Vanja.
 – Molim te, tata – rekao je Jon.
– Ne može – rekao sam. – Hajde. Ako ti nećeš, ja ću.
Vanja je uzdahnula i izvadila čep. Voda se pokrenula oko
njih. Kada je bila mala, Vanja se plašila malog vira koji je
nastajao oko slivnika, shvatio sam da misli da je živ, i čim bih
izvadio čep, izlazila je iz kade što je brže mogla, kao da je juri
velika opasnost. Ni Hajdi ni Jon nikad nisu obraćali pažnju na
taj vir.
Sada sam pružio Vanji ruku, uhvatila ju je i izašla, obrisao
sam je velikim peškirom i stavio joj ga na leđa pre nego što je
izašla. Isto sam uradio s Hajdi, uživao sam da ih tako trljam dok
mirno stoje čekajući da završim, otprilike kao kad se konj timari,
moglo bi se pomisliti. Jon je ostao da sedi u kadi igrajući se
čepom, neprekidno ga je ubacivao i izvlačio. Pobunio se kad
sam ga podigao, batrgao se kao nevoljna mačka, ali i on je
sasvim mirno stajao dok sam ga trljao.
Obrisao sam pod njegovim peškirom, okačio ga na šipku za
sušenje iznad kade, i pošao za njima u dnevnu sobu, gde je
Linda Vanji i Hajdi davala pidžame. Veliki peškiri ležali su na
dve gomile na podu.
– Izaći ću samo da proverim poštu – rekao sam. – Jel’ u redu?
Ranije tog leta prestala je da nam radi veza sa internetom,
možda zato što nismo platili, možda zbog tehničke greške. Rešio
sam problem tako što sam svu elektronsku korespondenciju
obavljao iz igraonice kraj trga.
– Jeste – rekla je. – Pitam se treba li nam nešto za doručak?
Da uzmeš nešto kad već izlaziš? Mleko, možda? I hleb?
– Nisam mislio da svraćam u prodavnicu – rekao sam.
– Dobro, dobro, ne moraš onda – kazala je.
– Ma hoću – rekao sam. – Nije problem. Mleko i hleb.
Vazduh je na trgu bio hladan i oštar, zakopčao sam rajsferšlus
na jakni pre nego što sam pošao ka internet-kafeu preko puta,
malo dalje niz ulicu. Svraćao sam najmanje dvaput dnevno,
trenutno se mnogo toga dešavalo, nekoliko rukopisa išlo je
tamo-amo između mene i izdavača, a rukopis sam poslao i
svima o kojima sam pisao, pa su mi slali odgovore u neredovnim
razmacima. Prvi roman bio je sasvim gotov, za dva dana izaći će
iz štamparije. Drugi je bio u završnoj fazi, sada je trebalo da
prođe lekturu i korekturu, pored toga što su ljudi o kojima sam
pisao morali da ga pročitaju. Pri toj pomisli kao da se plamen
razbuktao u meni. To su goreli očajanje, krivica i strepnja, a
mogao sam da ih držim podalje jedino mišlju da niko još ništa
ne zna, da se ništa još nije desilo, ali to mi je sve manje
pomagalo, jer uskoro će doći dan kada ću morati da dam rukopis
Lindi, i kada će početi da čita sve što sam napisao o našem
životu. Znala je samo da sam pisao o nama. Nije imala pojma šta
sam pisao i kako. Rekla je da se ne ustručavam, da ništa ne
krijem, najgore što je moglo da se desi bilo je da je predstavim
kao dosadnu, bezbojnu, slabu – kao krpu, što bi se reklo, a svaki
put kada bih joj kazao da strepim zbog toga što će pročitati,
uveravala me je da će sve biti u redu. Nemaš čega da se plašiš,
govorila je. Podneću sve, dokle god je istinito. Ali Linda je bila
romantik, prihvatala je sumnje i svađe svakodnevice dokle god
je imala predstavu o nečemu drugom, o našoj ljubavi i našoj
sreći. Za samo nekoliko minuta mogla je da pređe s toga da me
najstrašnije grdi do toga da kaže da nikog nikad nije toliko
volela, dok sam ja na sasvim drugačiji način deponovao i
nakupljao svađe, nezadovoljstva i frustracije, taložili su se poput
sedimenata u mojoj unutrašnjosti, u nekakvoj fosilizaciji
osećanja, sve više mi pomračujući dušu, dok na kraju ne bih
ostao tvrd kao kamen, neprijemčiv za pomirenje i ljubav. O
tome sam pisao, i nisam znao da li će to moći da mi oprosti. Jer
takvim je očima viđena u knjizi.
Zašto sam to napisao?
Toliko sam bio očajan. Kao da sam bio zaključan u sebi, sam
s frustracijom, s crnom zveri, ogromnom u jednom trenutku, iz
koje nije bilo izlaza. Dakle: sve manji i manji krug. Sve veći i
veći mrak.
Ne egzistencijalni mrak, ne pitanje života i smrti, neizdrživa
radost ili neizdrživa tuga, već mali mrak, senka na duši, lični
mali pakao malog čoveka, toliko mali da se zapravo ne može ni
pomenuti, dok je istovremeno ispunjavao sve.
Ako je trebalo da pišem o tome, morao sam da budem takav.
S tim se Linda slagala. Ali nije znala od čega se istina sastoji.
Jedna je stvar da pretpostavlja šta njen muž misli u crnom času,
a sasvim druga da to pročita u romanu. Jer radilo se o našem
životu. Njenom, Lindinom, i mom, životu Karla Uvea. O onome
što smo imali, u stvari o svemu što smo imali.
Oh, jebem ti, jebem ti, kakvo sranje. Da joj dam rukopis i
kažem evo ti, pročitaj, ovo izlazi za mesec dana.
Stao sam na prelazu i sačekao zeleno svetio. Veliki tržni
centar pored hotela upravo se zatvorio, a tada je uvek bilo manje
ljudi u kraju, osim ispred „Mekdonaldsa“ i „Burger kinga“, gde
je uvek bilo grupica mladih, mahom imigranata. Znao sam da su
u grad mnogi došli iz Irana, te da pripadaju narodu koji se
nazivao persijskim. Onom koji je pre skoro tačno 2.500 godina,
pod Kserksom, krenuo u pohod na Grke.
Pre samo nekoliko nedelja pročitao sam roman Ejvinda
Jonsona, Oblak nad Metapontom iz 1957. Bio je među
najčistijim modernističkim delima koje sam pročitao, makar što
se tiče modernizma koji se bavi antikom, na primer Pevanja
Ezre Paunda, Vergilijeva smrt Hermana Broha, Uliks Džejmsa
Džojsa, pa i Veslači sa Itake Pola Brekea. Kao i svi oni, Jonson
spaja prostor između prošlosti antičke književnosti i sadašnjosti
moderne, ali se možda više od ostalih bavi samim vremenom
između njih. Roman počinje u Južnoj Italiji posle rata, i
tamošnja dešavanja, koja se mahom sastoje od putovanja
švedskog pisca tragom francuskog arheologa kojeg je upoznao u
nemačkom koncentracionom logoru, mešaju se s događajima iz
istog krajolika, onako kako su se odigravala u četvrtom veku pre
naše ere. Imanje, zemljoposednik, njegovi robovi, od kojih jedan
pobegne i završi u velikom ratnom pohodu u dubini Azije, sve
opisano do najmanjeg detalja. Posebno su seobe ogromnog broja
ljudi sa obala Sredozemlja pa sve do Vavilona, kroz sve straniji
krajolik, jasno i uzbudljivo dočarane. Ali najneobičnija stvar u
vezi s tom knjigom za mene nije bio antički ratni pohod, niti
antički robovski odredi, toliko daleko u vremenu da se stalno
video piščev trud da ih oživi, već italijansko selo anno 1947.
Krajolik je pust i bez ikakvih dešavanja, događaji sitni i skoro
neprimetni, i dok sam znao da bi drugačija književnička narav,
na primer latinska, kao što je Markesova, Ljosina, Selaova ili,
zašto ne, Servantesova, isti taj krajolik predstavila s prirodnom
snagom, s ljudima ustreptalim od ljubavi ili čežnje, kako bismo
se u njemu našli u središtu sveta, upravo je Jonsonova distanca
prema onome što opisuje, udaljenost od ljudi i njihovih dela i
osećanja, ključna za ono što je možda hteo da dočara, naime
ponor vremena koji nas razdvaja od antike, i osećaj besmisla
koji iz njega proizlazi. Ništa se tu ne dešava, ljudi su samo gosti
u krajoliku, koji je dno u moru vremena. Ponekad se nešto
zgusne, kao na primer rat od pre dve godine, ali istina o njemu
nije ništa drugačija, što se ističe u delovima o antičkom pohodu,
u kojem nema ničeg velikog ili herojskog ili istorijski značajnog,
i koji se neprekidno ukazuje u svojim pojedinostima, kao što je
škripa točka od hrastovine, prašina koja se uzdiže oko konjskih
kopita, san pojedinca o bogatstvu, poniženje pojedinca zbog
gubitka i bega. Ali to je književnost, to je program. Opis
posleratne Italije pak nije program, jer u tolikoj meri sadrži
atmosferu koja je nama svima strana, ali s kojom je roman, za
razliku od antike, sasvim blizak i prisan. Dok sam ga čitao,
Italija iz 1947. činila mi se stranijom od Italije u vekovima pre
Hrista, verovatno zato što se potonja zasnivala na knjigama koje
sam čitao, dok se prva nije zasnivala ni na čemu osim na životu
kakav se onda odigravao, a kojeg je jedva igde bilo osim tu. Mi
smo sada beskrajno daleko od toga, iako su naši roditelji i
roditelji naših roditelja tada živeli. Nijedno vreme nije pretrpelo
tako radikalne promene kao naše, ništa slično mi ne pada na
pamet, druga polovina dvadesetog veka gotovo da nema ničeg
zajedničkog s prvom, kao da su u različitim svetovima.
Pogledao sam stepenište koje se spuštalo do internet-kafea.
Nov nalet strepnje projurio je kroz mene. Poslednjih mesec dana
stizali su mi najužasniji imejlovi zbog romana koji sam napisao,
i znao sam da će ih doći još, samo ne i s koje strane. Isto je bilo
s telefonom; smrzao bih se svaki put kad zazvoni. Tako je u
stvari bilo još od one večeri kad je neko pozvao i hteo da
razgovara sa silovateljem Karlom Uveom Knausgorom, ali to je
bilo pre sedam godina i taj strah je izbledeo sa sećanjem; ali
posle knjige se vratio s novom snagom, jer se u tome što sam
napisao radilo o drugima, to nisam mogao da kontrolišem, a ono
što sam otvarao u njima i oni su mogli da otvore u meni, znao
sam to; sve što sam ikada učinio moglo se upotrebiti protiv
mene. Dokle god je bilo privatno, dokle god se odigravalo
između mene i njih, mogao sam da izađem na kraj s tim. Jeste
bilo užasno, svaki put me je mučio strah, jedva bih se i
pomakao, paralisan bih sedeo na stolici ili ležao u krevetu po
nekoliko sati, ali znao sam da će proći, pre ili kasnije izborio bih
se s tim, i sagledao bih pravu srazmeru cele stvari. Ali ako bi
izašlo... Ako bi neko otišao u novine s tim... Nisam znao da li
bih to podneo.
Upalilo se zeleno svetio, prešao sam ulicu, vetar mi je naneo
kosu u oči, sklonio sam je, savio je iza uva gestom za koji sam
znao da je ženskast, ali koji mi je ipak bio potreban, požurio niz
ulicu, sišao tri stepenika do internet-kafea, otvorio vrata i ušao.
Bilo je skoro sasvim mračno unutra, izuzev svetlosti nizova
ekrana duž zidova, gde je mnoštvo mladih igralo igrice.
Dovikivali su se, verovatno ih je više igralo istu igru, a skoro
uvek se radilo o vojnicima na zadatku u ovakvom ili onakvom
neprijateljskom svetu, bilo u nekom gradu, fabričkoj oblasti,
pustinji ili šumi.
Tip za najbližom mašinom okrenuo je glavu.
– Ćao! – rekao je. – Pa gde si ti celog dana, pišče? Čekali
smo te.
– Zdravo – kazao sam. – Ima li slobodnog kompjutera?
– Uzmi broj devetnaest.
– Hvala – rekao sam, otišao do broja devetnaest, izvukao
stolicu i seo.
Otvorio sam pretraživač i uneo adresu sajta na kojem se
nalazila moja pošta. U dve-tri sekunde dok se strana nije učitala,
zadržao sam dah. Onda se ukazao niz imena, masnijim slovima
na neotvorenim pismima, i pogledao sam ih sve odjednom.
Ništa opasno.
Poziv TV emisije, knjižare iz tržnog centra na jugu Norveške,
knjižare u Oslu, i nekoliko škola u centralnom delu zemlje.
Zamolio sam Silje, koja mi je prenela pozive, da sve ljubazno
odbije. A pisala je i o promeni sutrašnje satnice intervjua,
Aftenposten se povukao, a BT je promenio novinara, pa je sad
ovako izgledalo:
9 – 9.45: NTB
Jite Johanesen
Kod izdavača

9.45 – 10.20: Bergens tidende

Fin Bjern Tender, intervju preko telefona
Kod izdavača

10.30 – 11.15: Fedrelandsvenen

Tune Sandberg
Etoal

11.15 – 12.15: Murenblade

Hokon Gundešen
Etoal

12.15 – 12.45 ručak

12.45 – 13.30: Dagsavisen

Gerd Elin Stava Sandve
Etoal

14.30 – 15.15: Sendagsavisen

Gri Vejbi
Snimanje u NRK

15.15 – 15.45: NRK Radiofront

Sis Vik
Snimanje u NRK
 Raspored je otprilike bio isti kao i kad sam objavio prošli
roman, Vreme za sve, pre pet godina. Ako sve obavim
odjednom, neću morati više dana da posvetim medijima.
Dagblade i Dagens neringsliv intervjuisali su me u Malmeu pre
nekoliko dana, Aftenposten se povukao, VG nije bio
zainteresovan, tako da je sve bilo pokriveno.
BT je prvo naveo Siri Ekland, i bilo mi je pomalo žao što
ipak nije mogla da dođe, zajedno smo studirali književnost u
Bergenu pre dvadeset godina, nismo se družili ali smo se javljali
jedno drugom, a već to što smo iz iste generacije ulivalo mi je
sigurnost. Ako sam nesiguran prilikom intervjua, skoro ništa ne
bih govorio, morali bi kleštima da mi vade reći, i uvek je loše
ispadalo. Pre nego što je prethodna knjiga izašla, Dagblade je
napravio intervju u Stokholmu. Ni sa kim nisam govorio o
knjizi, nisam bio sasvim siguran ni o čemu se zapravo radi ni
koliko je dobra, a još je i fotograf prisustvovao intervjuu, sedeli
smo u „Satumusu“, kazao je da dobro poznaje Turea Renberga,
gledao me je s poluosmehom koji me je potpuno izbacio iz takta,
sve što sam govorio slušao sam njegovim ušima, i bile su to
čiste gluposti, Nojeva barka i Kain i Avelj, anđeli i božansko, pa
sam se posle nekoliko minuta potpuno zatvorio i odgovarao sa
da i ne na novinarkina pitanja, a ako bih pokušao da iznesem
nekakvo razmišljanje, činio sam to porumenelih obraza. Sve
vreme sam razmišljao da bih morao da je zamolim da otpusti
fotografa kako bih mogao da govorim slobodnije, ali nisam se
usudio, pa je ispalo kako je ispalo.
U minutima pre intervjua čitao sam Gombrovičeve Dnevnike;
po peti put sam pokušao da uđem u njih, i po peti put pročitao
prvih deset strana, nisam mogao dalje, istog popodneva sam ih
batalio. Ali novinarka je primetila knjigu koju sam poneo i
napravila mali propratni tekst iz toga. „Knausgor čita
Gombroviča“ pisalo je u naslovu. To me je posle proganjalo
nekoliko godina. Više puta su me pozivali iz novina i časopisa
tražeći da napišem nešto o tom poljskom piscu. Mene, koji sam
pročitao samo prvih deset strana njegovih dnevnika, smatrali su,
dakle, stručnjakom za Gombroviča. Još gore je bilo nekoliko
puta kada sam se našao s Dagom Sulstadom, jer on je zaista
cenio Gombroviča, bio mu je među najvažnijim piscima, a pošto
nije shvatio da ga nisam čitao kada mi je prvi put govorio o
njemu, morao sam i dalje pred njim da se pretvaram da sam
poznavalac Gombroviča. Jednom mi je prišao i rekao da je bio
na seminaru o Gombroviču u Stokholmu, očekivao je da će me
videti. Oh, tada sam bio toliko zauzet, ali žao mi je što nisam
bio, zaista mi je žao. Da li je seminar bio zanimljiv? I tako dalje,
i tako dalje.
Zatvorio sam pretraživač, stavio deset kruna na pult, otvorio
vrata i popeo se uza stepenice, u sve tamnije veče kroz koje su
se niski tamni automobili probijali svetlima i prigušenim, skoro
šumnim motorima.

Sva deca su bila budna kad sam došao. Povikali su „tata, tata“
kad su čuli da se otvaraju vrata. Izuo sam se, okačio jaknu i stao
na vrata njihove sobe.
– Morate da spavate – rekao sam.
– Ali ne možemo da zaspimo – kazala je Vanja, njihov
portparol u ovakvim prilikama.
– I mnogo je dosadno! Zar ne možemo da ostanemo budni?
Samo još malo? Malo, malčice?
– Ne – odgovorio sam. – Davno je prošlo vreme za spavanje.
Hajdi, koja je ležala na gornjem krevetu, podigla se na
kolena.
– Zagrli me – rekla je.
 Prišao sam joj, zagrlila me je i iz sve snage priljubila obraz uz
moj.
– I mene! – rekao je Jon.
Poleđuške je ležao u svom krevecu s jastukom u rukama.
Svuda je vukao taj jastuk. Njega bi prvo zatražio kad se vrati
kući. Jastuk, hoću jastuk!
– Moraš da se podigneš ako hoćeš zagrljaj – rekao sam.
Podigao se. Poljubio sam ga u uvo, zakikotao se. Jedini je od
naše dece bio golicljiv.
– Vanja? – pitao sam.
– Samo ako možemo da ostanemo budni! – rekla je.
– Ali ja to ne radim zbog sebe! – odvratio sam. – Nego zbog
tebe!
– Dobro onda – rekla je i nagnula se. Zagrlio sam je,
pomilovao po uzanim leđima.
– Slatkišu moj mali – kazao sam. – Sad spavanje. Važi?
– Važi. Ali nemoj da zatvaraš vrata!
– Neću – rekao sam.
Malo se plašila mraka, ne mnogo, ali dovoljno da je htela
malo svetla kad legne. Kad smo jednom bili na selu kod Lindine
majke, Vanji je tada bilo oko godinu i po dana, loše je sanjala.
Rasplakala se, a kada ju je Linda pitala šta je sanjala, odgovorila
je šlauf. Zvučalo je čudno, ali nekoliko meseci kasnije dobili
smo objašnjenje. U zoološkom vrtu stali smo ispred terarijuma s
ogromnim varanom. Kad ga je Vanja ugledala, ustuknula je i
povikala: „Šlauf! Šlauf!“
Sada je ležala i zurila u mene.
– Laku noć – rekao sam.
– Laku noć – rekla je. – Tata?
– Da?
– Ko će sutra da me ušuška?
 – Ne misli na to sad. Spavaj.
Vanja je htela da Linda radi sve, a ja što manje. Za nju je
vrhunac sreće bio da je Linda dvaput zaredom smesti u krevet.
Tako je bilo, bio sam broj dva na njihovom spisku, i zauvek ću
tu ostati, osim ako neko ne uznapreduje i ne oduzme mi mesto.
Ali nije mi smetalo, bila im je bliža, toliko je bilo jednostavno.
Ušao sam u dnevnu sobu, gde se Linda, koja je gledala
televiziju, okrenula ka meni.
– Zaboravio sam da odem u kupovinu – rekao sam.
– Nema veze – kazala je. – Budni su?
– Da.
– Šta ćeš sada da radiš?
– Malo ću da se spakujem. I da odlučim šta ću da obučem
sutra. A ti?
– Ne znam. Malo sam umorna. Možda ću ranije leći. Možda
bi mi i bilo pametno pošto sutra nećeš biti tu.
– Pa da – rekao sam. – Ali neće me biti samo dva dana. A i
dolazi ti majka.
– Nisam tako mislila. Nije problem.
Otišao sam u spavaću sobu i uzeo dve košulje, dva džempera,
nekoliko majica, dva para pantalona i dva odela, sve odneo do
ogledala u hodniku i počeo da se presvlačim. Kikotali su se u
svojoj sobi, počelo je da me nervira, zakoračio sam unutra i
upalio plafonjerku. Sve troje su ležali na gomili u Vanjinom
krevetu. Uhvatio sam Jona za stopalo i ruku, brzo ga povukao k
sebi, podigao ga i odneo u krevet, vratio se, uradio isto s Hajdi,
sve bez reči, i pokretima odlučnim na granici bezobzirnog.
– Tako – rekao sam. – Sad da ste zaspali. Jasno?
– Da, tata – rekla je Vanja. – Ali oni su došli kod mene.
Nisam mogla da ih zaustavim.
– Razumem – kazao sam i ugasio svetio.
 – Glupi tata! – odbrusio je Jon.
Nisam odgovorio na to, pritvorio sam vrata i počeo da se
oblačim. Crne lindeberg farmerke, plava ted bejker košulja i sivi
ted bejker sako. Onda cipele, par fjorentina+bejker, kao i sva
ostala odeća kupljen u Edinburgu pre nekoliko nedelja. Bio sam
na književnom festivalu, Ingve, Asbjern i nekoliko njihovih
prijatelja došli su da me slušaju, ali kada je kucnuo čas, i kad je
trebalo da od hotela odem na scenu, zamolio sam ih da to ipak
ne urade. Verovatno im je bilo čudno, ipak je festival bio razlog
njihovog putovanja, ali su umesto toga otišli da jedu. Verovatno
su strepeli da ću ispasti glup koliko i ja. Ingve, koji se
identifikovao sa mnom, svakako. Na sceni su me intervjuisali
zajedno s jednim holandskim piscem od pedesetak godina, nosio
je ekscentrično karirano odelo, savršeno izgovarao engleske
reči, napisao je roman koji se zasnivao na Danteovoj
Božanstvenoj komediji. Zvao se Marsel Mering i brinuo se o
meni na sceni, verovatno je primetio koliku tremu imam i koliko
mi je neugodno, a posle, kada smo sedeli da potpisujemo knjige
sa po čašom vina pred sobom, i kada se pred njim napravio čitav
red ljudi koji su hvalili njegov savršen engleski i govorili da
njegova knjiga zvuči veoma zanimljivo, dok je moja strana bila
sasvim prazna, ljubazno mi je rekao da je i njemu tako bilo u
početku, da je nepisano pravilo da se u inostranstvu ništa ne
dešava, ali da to nije strašno, najvažnije je baš ovo, prilika da se
putuje po svetu i upoznaju ljudi. Dao mi je posetnicu i nestao u
mraku sa svojom mladom suprugom, dok sam se ja odvukao do
paba da se nađem sa ostalim Norvežanima. Sutradan je Ingve
pošao sa mnom u kupovinu, jer je za razliku od mene imao
siguran ukus što se odeće tiče. Ako bi klimnuo glavom, kupovao
sam, ako bi odmahnuo, vraćao sam na mesto.
S neugodnošću sam se okretao pred ogledalom, pantalone
nisu sasvim pristajale uz sako, a nije li užasan kliše to s piscima
i sakoima? Može li se zamisliti išta dosadnije?
Otvorio sam vrata plakara i pogledao šta još imam.
Nešto nalik na vindjaknu, lepo, ali možda ne baš za intervju
povodom objavljivanja knjige.
Nastala je pometnja u sobi, neko je plakao, neko je vikao.
Naglo sam otvorio vrata i upalio svetio.
– Sad je dosta bilo! U krevet!
Jon je plakao, Hajdi je vikala. Vanja je ležala u sredini
pokrivši uši. Izvadio sam Jona iz gomile, ovog puta posebno
čvrstim stiskom, stavio ga u krevet, gde je on, držeći se za
ogradu kreveca poput zatvorenika, nastavio da plače i grdi me.
Jon me je udario!, povikala je Hajdi, podigao sam je i vratio u
krevet.
– Jon je mali. I verovatno je imao razlog. Sad spavaj. I ti,
Jone – kazao sam okrenuvši se ka njemu.
– Glupi – zajecao je. Prišao sam mu i čučnuo.
– Nisam glup – rekao sam. – Ali moraš da spavaš. Nema
šetanja. Vidiš šta se dešava. Povrediš se. Hajde, lezi.
Začudo me je poslušao. Ugasio sam svetio, ponovo pritvorio
vrata, i počeo da probam ostalu odeću, komad po komad, u svim
mogućim kombinacijama. Znao sam da to Lindu ponekad
nervira, nije volela ništa što miriše na taštinu. Ponekad sam pred
nastup više vremena provodio u odlučivanju šta da obučem nego
u spremanju onoga što ću da kažem. Čim bih saznao da će me
neko gledati, to bi me opselo. Nije bilo važno da li je odeća
skupa ili jeftina, nova ili stara, već se radilo o samom činu,
navlači košulje, skidaj košulje, i večitom samoprocenjivanju,
dobro je, nije dobro, užasno, malo bolje, možda ovako?
Posle pola sata, sve vreme s Lindinim mišljenjem o tome što
radim u glavi, ušao sam kod nje.
 – Mogu li da idem ovakav?
– Apsolutno – odgovorila je. – Super izgledaš.
To je uvek govorila, ali ipak mi je trebalo da čujem.
Iz dečje sobe začulo se nekoliko snažnih udaraca u zid.
– Šta im je večeras? – pitala je Linda.
Ovoga puta bilo je dovoljno da otvorim vrata, Jon je
šmugnuo po podu, a Hajdi uz merdevine.
– Ovo je prevršilo svaku meru – rekao sam. – Još jednom i
stvarno ću se naljutiti.
Ležali su sasvim mirno i gledali me razrogačenih očiju.
Otišao sam u kupatilo, uzeo makazice s police pred ogledalom i
počeo da potkresujem bradu.
Začuli su se brzi koraci u hodniku. Verovatno Jon ili Hajdi.
– Na spavanje! – povikao sam.
– Ne spava mi se! – rekla je Hajdi, pojavivši se na vratima.
– Hajde – rekao sam, podigao je i odneo u sobu. Posle sam
nekoliko sekundi sačekao pred vratima, otvorio ih i video da
Hajdi silazi niz merdevine.
– Vraćaj se – rekao sam. – Vraćaj se u krevet.
– Ali ne spava mi se – odvratila je. – Ne mogu da spavam!
– Znam šta možemo – kazala je Vanja. – Uhvatićemo se za
ruke, zatvoriti oči i otputovati u zemlju kečapa!
– Dobro – rekao sam. – Dokle god zaspite.
Uradile su to, uhvatile su se za ruke, zatvorile oči i ležale
sasvim nepomično. Za zemlju kečapa su čule u vrtiću, kako mi
se činilo, i u suštini nisam hteo da znam za nju, ispunjavala me
je blagom jezom, kečap je crven, crvena je krv, krv je smrt. A
one leže zatvorenih očiju...
Vratio sam se u kupatilo i nastavio da potkresujem bradu.
Opet brzi koraci u hodniku, neko je pored kupatila protrčao u
spavaću sobu. Naglo sam otvorio vrata, a Hajdi, koja je stajala
na našem krevetu, okrenula se ka meni.
– Idi da legneš! – povikao sam. – Smesta! Toliko si već šansi
imala. Hajde. Marš u krevet! NE SMEŠ više da budeš budna.
RAZUMEŠ LI?
Pogledala me je i zaplakala.
O, Hajdi.
– Samo sam htela da uzmem knjigu! – zajecala je. – Odrasli
ne treba da se ljute na decu!
To me je toliko rastužilo da sam i sâm bio na ivici suza. Na
sreću, nije reagovala gnevom, bila je neutešna. Samo je plakala,
i podigao sam je, priljubio njeno malo telo uz svoje i odneo je u
njihovu sobu, upalio svetio i rekao da ću im pročitati još jednu
knjigu, svima zajedno. Hajdi mi se popela u krilo, Vanja se
uspravila i zakopčavala odelce jedne od svojih mnogih plišanih
kuca, slušajući nepažljivo, dok se Jon vrzmao po sobi igrajući se
sa svime na šta naleti. Pročitao sam im knjigu o malom Mumiju
koji se budi preko zime, roditelji su mu u zimskom snu, ne može
da ih probudi i izlazi sam. Hajdi se vrpoljila i zapitkivala čas
ovo čas ono – zašto mu se smeju?; nije lepo smejati se drugima
– šta kaže ovde, tata? – dok je Vanja prezrivo frktala na njena
detinjasta pitanja, a Jon bio zaokupljen svojim projektima na
podu, sad se bavio stvarčicom koja ispušta glasan zvuk nalik na
sirenu kad se pritisne.
Kad se priča završila, i kad sam ja ponovo ugasio svetio, bili
su mirniji. Ušao sam kod Linde, koja je gledala vesti, i rekao da
je čudo koliko su nemirni večeras. Rekla je da je Hajdi spavala
dva sata posle vrtića, i da je Jon takođe dugo spavao tog dana.
Seo sam, stavio noge na sto, i zapiljio se u televizor.

Legli smo sat kasnije. Poljubili smo se za laku noć, ugasili

svetio. Bio sam nervozan i primetio da dugo neću moći da
zaspim. Imao sam tremu zbog sutrašnjeg dana, silnih intervjua
koji su me čekali, ali ne iz starog razloga, kako je oduvek bilo,
straha što ću govoriti, zauzimati mesto i što će neko citirati sve
što kažem, straha da ću ispasti idiot; ovog puta sam se plašio
onoga što sam napisao. Roman koji će izaći za dva dana, koji je
dobio naslov Moja borba 1, napisao sam u samoći. Izuzev Gejra
Guliksena i Gejra Angela, niko ga nije čitao dok je nastajao.
Nekoliko drugih je znalo o čemu pišem, među njima i Ingve, ali
ne i šta stoji u knjizi. Posle takvih godinu dana, u kojima je
postojala samo moja perspektiva, rukopis je bio spreman za
objavljivanje. Četiristo pedeset strana, priča o mom životu, s
polazištem u dva događaja, prvi je razvod mojih roditelja, a
drugi očeva smrt. Tri prva dana nakon što su ga pronašli. Sve sa
autentičnim imenima, mestima i događajima. Tek kada je trebalo
da pošaljem rukopis ljudima o kojima sam pisao, počeo sam da
uviđam posledice svog čina. To sam uradio krajem juna. Trebalo
je da Ingve bude prvi. O njemu sam napisao stvari koje sam
mislio i osećao, ali nikada nisam izgovorio. Kad sam seo za
kompjuter i priložio dokument uz imejl, poželeo sam da
preskočim celu stvar. Da pozovem izdavača i kažem da ni ove
godine neće biti romana.
Pola sata sam sedeo pred ekranom. Onda sam kliknuo na
„send“, i bilo je učinjeno.
Sutradan smo otišli na plažu kod Ribesborga, bila je nedelja i
mnogo je ljudi izašlo, pronašli smo mesto blizu mola koji je
vodio do kupališta. Kupalište je bilo iz prve decenije
devetnaestog veka, sagrađeno na stubovima na stotinak metara
od obale. Jon je spavao u kolicima, Vanja i Hajdi su gacale po
plićaku i skupljale školjke, Linda i ja smo sedeli na plaži i
gledali more. Posle pola sata jon se probudio, pa smo ih odveli u
kafe kupališta, našli sto u bašti, uz ogradu kraj vode koja je
blistala i sjaktala se oko nas, jeli smo sladoled. Bilo je skoro kao
da smo na brodu. Most do Danske bio nam je s jedne strane,
zgrada „Terning torzo“ s druge, nuklearna elektrana u Bašebeku
nazirala se u izmaglici na severozapadu.
Gledao sam sve to: život na dugačkoj gradskoj plaži i duž
širokog šetališta iza nje, gde su prolazili ljudi na biciklima i
rolšuama, niz zgrada iz pedesetih ili možda šezdesetih koje su
činile poslednju odbranu grada od mora, te ogromne refleksivne
površine, nimalo dramatične ovde, u moreuzu ka Danskoj.
Parovi i porodice koji su sedeli oko nas, letnje obučeni i
preplanuli ljudi, nad nama visoko nebo, čijem plavetnilu nije
bilo kraja, sve do večeri, kada će posiveti i kada će se prve
zvezde probiti iz njegove dubine, otkrivajući njegova ogromna
prostranstva. Moja deca kratkih nožica, što sede na stolicama
baveći se svojim; sladoled se topi i sliva po papiru ambalaže.
Linda im povremeno briše usta salvetama, oči su joj skoro
sasvim sakrivene iza tame naočara za sunce. Gledao sam sve to,
ali kao na filmu, kao nešto u čemu ne učestvujem, jer su mi i
misli i osećanja bili na drugom mestu. Mislio sam na Ingvea, ali
ne svesno i s namerom, više kao da mi je neprekidno upadao u
misli. Bio mi je brat, odrasli smo zajedno, i oslanjao sam se na
njega skoro celog života. Toliko smo bili bliski da sam se s
njegovim slabostima ili manama poistovećivao, umesto da ih
prihvatam kao što sam prihvatao svoje, preuzimao sam
odgovornost za njih, ali indirektno, osećanjima koja bi me
preplavila kada bih video da radi ili govori nešto što ja ne bih
uradio ili rekao. Niko nije znao za to, ponajmanje on, jer kako
da kažem tako nešto? Dešava se da nisi dovoljno dobar u mojim
očima?
Šta ću dobiti time što ću reći kako stvari stoje? Dakle
otkrivanjem svojih osećanja prema njemu? A šta ću izgubiti?
Mogao bi da mi kaže jebi se, neću više da čujem za tebe.
Šta bih onda učinio? Izbacio taj deo? Ili ga zadržao, i izgubio
brata?
Zadržao bih i ga i izgubio brata.
Bez sumnje.
Zašto?
Jesam li lud?
I Vanja i Hajdi su odgrizle dno korneta pa su se silno mučile
da poližu sav sladoled koji se sada otopio i curio na dva mesta.
Jon je izabrao sladoled na štapiću, što je u suštini jednostavnije,
ali bio je toliko mali da mu je i to pričinjavalo problem. Prsti i
brada bili su mu crveni i ulepljeni sladoledom. Ali to ih je makar
zaokupilo.
– O čemu razmišljaš? – pitala je Linda.
– O Ingveu – odgovorio sam.
– Mislim da će biti sve dobro – rekla je.
– Lako je tebi to da kažeš.
Ono što sam napisao o Lindi bilo je mnogo gore. Ali morao
sam da idem korak po korak.
Preplavio me je novi talas straha i stida.

Kad smo se vratili kući, proveravao sam poštu nekoliko puta

na sat. Bila je nedelja, pa celog dana ništa nije stizalo. Ingve je
bio kod mame u Jelsteru, i bilo mi je drago zbog toga, mogao je
da porazgovara s njom, možda će to ublažiti reakciju, pomislio
sam. Smestili smo decu u krevet i neko vreme sedeli na terasi,
proverio sam poštu poslednji put pre nego što smo legli: ništa.
Sledećeg jutra stigao mi je njegov imejl.
Tvoja usrana borba glasio je naslov.
Ustao sam ne pročitavši ga, izašao na terasu i, ispunjen
hladnoćom i očajanjem, pušio gledajući grad.
 Ali morao sam da pročitam.
Šta god da je stajalo u pismu, stajalo je u pismu, pročitao gaja
ili ne.
Mogao sam to da odlažem ceo dan, ali to bi samo produžilo
patnju, a rezultat bi bio isti.
Ugasio sam cigaretu i ustao, otišao u dnevnu sobu, pored
kuhinje gde je Jon sedeo na svojoj stolici s kašikom u ruci a
Linda čitala novine, kursorom sam pokazao na tekst, dvostruki
klik, i eto ga.

Samo sam hteo da te malo uplašim, ali jesam proveo

nekoliko napetih dana, život mi je kao na reviji prolazio
pred očima unapred i unazad, što zbog tvog teksta, što
zbog kopanja po starim papirima i pismima, i mojim i
tvojim.

Nisam sasvim siguran da li da sad govorim o tvom tekstu

ili o našem životu i odnosu, jer je ovom poslednjem
apsolutno trebalo prići na drugačiji način nego dosad, ili
možda nije tako? Što se samog teksta tiče, bilo bi mi vrlo
mučno ako pojedini delovi izađu u štampu, iako razumem
zašto si ih ubacio.

Zbog dela o tebi, meni, Ingam i Hansu zaista mi je pao

mrak na oči. Naravno da sam primetio, i još uvek
primećujem, da te je ponekad sramota zbog mene u
određenim situacijama. A to je vrlo neprijatno, jer dodiruje
neke moje strane kojih sam bolno svestan – da ponekad
nisam prisutan u samom sebi; da pogrešno govorim o
stvarima o kojima zapravo nisam sam razmišljao; da mi je
 draža uloga čitaoca Adorna nego čitanje Adorna.
Prosečnost pomešana s manjkavom svešću o sebi i velikim
ambicijama daje loš rezultat. Ali kad sve ponovo pročitam,
malo se smirim... ipak se tu radi o tebi, a ne o meni. Pa
zato valjda nema mesta svim prilikama kad je mene bilo
sramota zbog tebe!

„Retko kad smo se gledali u oči“: Da li je stvarno toliko

loše koliko ovde izgleda? Da li se manje gledamo od
drugih?

I to da Ingve i Espen nisu podnosili jedan drugog? To

uopšte nije tačno što se mene tiče... Mislio sam da se Hire i
Espen ne vole?

Pročitaću ostale delove sledećih dana, možda da se

čujemo?

Ingve

Otišao sam u hodnik i pozvao ga. Ton je bio pomalo

nesiguran. Opet mi je ispričao kako je doživeo tekst, ali nije bio
ljut, više kao da je kritikovao sebe, što je celoj situaciji dalo
meni gotovo nepodnošljiv prizvuk, jer nije imao razloga za to.
Nismo mogli da govorimo o tome što se nikad ne gledamo u oči,
što se nikad ne rukujemo, ma što se uopšte ne dodirujemo, bilo
je sasvim nemoguće, ali kada nam je nekoliko nedelja posle tog
razgovora došao u goste u Malme sa svoje dvoje dece, livom i
Torje, susreo mi je pogled i pružio ruku kad sam otvorio vrata.
Nije bilo ironije niti ikakve suptilnosti, hteo je da izgladi stvar.
Oči su mi zasuzile i morao sam da oborim pogled.

Pošto je Ingve pročitao tekst, odlagao sam slanje ostalima o

kojima sam pisao. Strepeo sam celog leta, do početka avgusta,
samo mesec dana pred objavljivanje, kad sam najzad prikupio
hrabrost. Poslao sam imejl Janu Vidaru da ga pitam kako je,
odgovorio mi je već nekoliko sati kasnije, sve je bilo u redu s
njim i porodicom, sutra ide u ribolov s prijateljima, leti obično
otputuju u Finmark. Mnogo godina nisam bio u kontaktu s njim,
poslednji put sam ga video kad sam otišao u Kristijansand da
započnem rad na novom romanu posle Van sveta. Bilo je to pre
skoro deset godina. U romanu koji ću sada objaviti on je bio
među najvažnijim likovima. Bili smo najbolji prijatelji od
trinaeste do sedamnaeste godine, otprilike, a onda smo se
udaljili. Bile su to važne godine. Preselili smo se u Tvejt, trebalo
je da pođem u novu školu, nikog nisam poznavao, a onda se on
pojavio, sprijateljili smo se, skoro sve vreme smo provodili
zajedno, posebno u bendu koji smo kasnije osnovali. Kada sam
počeo da pišem o tom vremenu, pokazalo se da mi je daleko
bliže nego što sam bio svestan. Atmosfera u našoj kući, u šumi
iza, kraj reke ispod, sve što smo zajedno radili, što u suštini nije
bilo ništa, a ipak je bilo sve. Ko je zapravo bio Jan Vidar, prvi
put mi se ukazalo kad sam u Malmeu pisao o tome, više od
dvadeset godina kasnije.
Guglao sam ga, a izuzev rezultata poput imena u
ribolovačkim takmičenjima, naleteo sam i na bend u kojem je po
svemu sudeći svirao. Nekoliko pesama bilo je na internetu.
Pustio sam ih. Bluz bend, svirao je gitaru, svaki solo mu je bio
neverovatan. Šta se desilo? Kad smo mi svirali, sve je zvučalo
usrano. Otad ja uopšte nisam napredovao u sviranju, zvučao sam
isto kao i s petnaest godina. Ali on je, dakle, postao virtuoz.
Pošto ga toliko godina nisam video, to mi je bilo skoro
nepojmljivo. Za mene je još imao sedamnaest godina.
Poslao sam mu rukopis i nadao se najboljem.
Poslao sam ga još jednom starom drugu, Basenu, on se nije
mnogo pominjao, ali tada mi je bio važan, i dugo smo održavali
kontakt, još sam imao njegov broj telefona. Brzo ga je pročitao,
nije imao primedbi na upotrebu njegove naravi i imena, ali
razgovor s njim me je ipak uzrujao, rekao je da će biti buke, i da
ne bi trebalo da isključim sudski spor. Ta mogućnost mi ni u
jednom trenutku nije pala na pamet, i dugo smo razgovarali o
tome. Bio je kriminolog, radio u Centralnom birou za statistiku,
i znao o čemu priča. Mislio sam da preteruje, ali mi je nešto u
ozbiljnosti njegovog glasa govorilo suprotno. Optužnica?
Odšteta zbog nanete povrede? Zato što sam napisao priču o
svom životu? Ako neko bude reagovao, promeniću mu ime,
toliko je jednostavno.
Druga važna ličnost bila je Hane, predmet moje prve velike
zaljubljenosti, nekada moja svetlost i moje sve. Nikada nismo
bili u vezi, a izuzev kratkog susreta u Bergenu nismo se videli
otad. I ona je bila viđena mojim nezrelim očima, pride još
obojenim zaljubljenošću i umišljenošću.
Pokušao sam da nađem njenu adresu, ali nije je bilo na mreži,
a broja nije bilo u telefonskom imeniku. Ponovo sam pozvao
Basena, nas troje smo nekad išli u isto odeljenje, našao je broj
koji je verovatno pripadao njoj, pozvao sam, niko se nije javio.
Ponovo sam pozvao nekoliko puta, nikad nikog nije bilo kod
kuće.
Tonje, s kojom sam bio u braku, gotovo se nije ni pominjala
u romanu, samo malčice u delovima u vezi sa očevom smrću, ali
i njoj sam poslao rukopis, i objasnio da će uslediti još pet
romana, i da će u nekom od njih verovatno igrati veću ulogu
nego u ovom.
Na kraju sam poslao rukopis stricu, Gunaru. Bio je deset
godina mlađi od mog oca, što je značilo da je bio tek dečak kad
se njegov stariji brat oženio i dobio prvo dete. Iz mog detinjstva
sećam ga se kao mladića od dvadeset godina, sasvim drugačijeg
od tate. Gunar je imao dugu kosu, svirao je gitaru, i imao čamac
s merkjuri motorom od dvadeset konjskih snaga. Jednom je
Ingveu nabavio autogram Svejna Matijesena, fudbalera Starta,
bila je to velika stvar, i ne bi me začudilo da ga Ingve još ima.
Ingve i ja smo se divili Gunaru, uvek smo se nadali da će biti tu
kad je trebalo da odemo u posetu baki i dedi u Kristijansand, ili
da će doći kad je trebalo da oni posete nas. Kad sam ušao u
pubertet, on se oženio i osnovao porodicu, živeo je u kući i
provodio slobodne dane letnjeg perioda u vikendici koju su baka
i deda kupili pedesetih, i koju je s vremenom preuzeo. Bio je
duhovit, uvek sa spremnom igrom reči, u tom pogledu nalik
Ingveu, i bio je odgovoran, poslednjih deset godina bakinog i
dedinog života on i njegova žena su im se uvek nalazili i
pomagali u svemu što je trebalo. Kad je tata počeo da napušta i
mene i sve ostalo, Gunarova uloga u mom životu se promenila.
On je ostao isti, rekao bih, ali izmenio se moj odnos prema
njemu. Postao je neko ko posmatra šta se zbiva. U to vreme sam
počeo da pišem za lokalne novine, i istakao se na način koji mu
se nije dopao, kako sam primetio, dok sam istovremeno počeo
da radim loše stvari, da bežim iz škole, da mnogo pijem, čak i da
pušim hašiš, i iz nekog razloga sam umislio da Gunar zna za taj
nečuveni prestup, za razliku od svih ostalih oko mene, pa je moj
odnos s njim postao nategnut. U godinama nakon što sam se u
osamnaestoj iselio iz kuće nisam imao mnogo kontakta s njim,
ali kada sam ga nekoliko puta posetio, video sam da mu deca
potpuno veruju, kad su ga gledali, nije bilo ni traga straha u
njihovim očima, i zbog toga sam ga poštovao. Kad sam ušao u
dvadesete, dok je tata sve dublje tonuo u alkoholizam, Gunar je
postao predstavnik svega čestitog i ispravnog što sam želeo da
dostignem kao suprotnost mom ocu, pa sam zato Gunara delom
pretvorio u nekakvu očinsku figuru, delom u nekakav superego.
Ako je kuhinja bila puna pivskih i vinskih boca, pomislio bih:
šta bi Gunar rekao kad bi sad ušao i video to? Ako nekoliko
meseci nisam odlazio na predavanja, pomislio bih: šta bi Gunar
rekao na to? Svaki put kada bih načinio nekakav prestup, Gunar
mi se javljao u mislima. Nije to imalo veze s njegovom ličnošću,
već je bilo moja konstrukcija, no ipak ne sasvim neosnovana:
leta kada sam pisao ono što će postati moj debitantski roman
stanovao sam kod mame u Jelsteru, imao sam dvadeset osam
godina, i jednog popodneva kad sam otišao kod babine sestre
Borghild da porazgovaram s njom o životu na imanju u starim
danima, pošto sam mislio da to stavim u roman, Gunar je svratio
kod mame i ukorio je zbog toga što sam danguba i lezilebović
od kojeg nikad ništa neće postati. Otac ne može da preuzme
odgovornost za mene, pa majka mora, smatrao je, i svakako ne
treba da ohrabruje moju sanjarsku želju da pišem. Ali u tome
ima i nekakve brige, pomislio sam, i bio podeljen: s jedne strane
želeo sam da postanem pisac i bio spreman sve da žrtvujem za
to, pritom me je privlačilo prekoračenje granica, još od puberteta
sam mrzeo sve građansko i uspostavljeno; s druge strane,
prekoračenje me je ispunjavalo strahom, i težnja ka građanskom,
uspostavljenom i bezbednom bila je skoro jednako snažna; bila
je važan povod za moj brak, i to što sam uopšte upisao studije.
Moj otac nimalo nije mario za mene, pa sam u Gunarovoj osudi
mog života video i nešto dobro: makar ga je bilo briga šta radim.
A možda je i on bio podeljen. Kad je tata umro u bakinoj kući
i kad sam otišao u Kristijansand da sve sredim i pobrinem se za
sahranu, jednog dana me je pozvao u vikendicu, da napravim
pauzu, i tamo smo se prošetali, livadama i među drvećem, pričao
mi je ko je tata bio za njega, i osetio sam da mi se približava i da
hoće nešto da podeli sa mnom. Kasnije tog leta ponovo je
svratio kod mame, leta su provodili najednom mestu na nekoliko
sati od njene kuće, i tad je bio pun pohvala za Ingvea i mene,
govorio je koliko smo dobro podneli situaciju sa očevom smrću.
Samo nekoliko nedelja kasnije izašao je moj prvi roman, i tad se
sve vratilo na staro. Moj otac se pojavljivao u knjizi, kao i
njegova braća, ne otvoreno, ali dovoljno jasno da najbliži shvate
na kome sam zasnovao likove. Kad sam ga poslao Gunaru,
priložio sam i pismo u kojem sam malo govorio o svom odnosu
s tatom i mom poštovanju prema Gunaru kao ocu. Verovatno
sam to uradio zato što sam naslutio kako će doživeti celu stvar, u
pokušaju da ublažim njegovu reakciju. Pobesneo je zbog knjige,
ali umesto da me pozove ili mi napiše pismo, pozvao je moju
majku da bi me nagrdio. Ona je odbila da prihvati odgovornost
za moje pisanje ili postupke, rekla je da sam odrastao čovek i da
ona ne može da se meša u to. Pola godine kasnije ipak me je
pozvao, tada je roman dobio Nagradu kritike, noćio sam u hotelu
u Oslu pošto sam je primio, kad me je pozvao muškarac i
predstavio se meni nepoznatim imenom. Ali glas mi jeste bio
poznat, i nekoliko sekundi kasnije shvatio sam da je to Gunar,
predstavio se imenom koje sam nadenuo jednom od očeve braće
u romanu. Hteo je da mi čestita, a osim toga što me je pitao da li
bih da popijemo malo vina da proslavimo, razgovor je bio
prijatan. Posle toga smo se videli na bakinoj sahrani, pa na
potonjoj ostavinskoj raspravi, i jednog leta kad sam bio kod
mame s Lindom, Vanjom i Hajdi, iznenada je pozvonio na vrata,
samo je hteo da se javi, rekao je, hoćete li kafe, pitao sam, ne,
putujemo, odgovorio je, samo sam svratio, hoćete li da sednete
malo, pitao sam, ne, ni to, pa smo samo stajali u bašti i tri-četiri
minuta razmenjivali ljubazne fraze dok nije sišao do kola i
odvezao se svojim putem. Linda i deca su spavali gore u sobi,
pitao sam da li da ih probudim, pa da mi makar vide decu, ali ni
to nije hteo, nema potrebe da ih uznemiravam, a kad su otišli,
malo smo se nasmejali toj seansi, pošto je očigledno nastala iz
obaveze i ni iz čega drugog.
Tako su stvari stajale kada je trebalo da mu pošaljem novi
roman. Znao sam da mu se neće dopasti i strepeo sam od
pomisli na njegovo čitanje. Ali nije bilo druge. Zato sam
poslednjeg dana jula 2009, mesec i po pred izlazak romana, seo
pred kompjuter i napisao mu pismo.

Dragi Gunare,

Odavno se nismo čuli. Nadam se da ste ti i porodica dobro.

Proletos sam bio u Kristijansandu, na dramskom seminaru,
i mislio sam da svratim, ali onda sam morao da odletim na
sahranu u Olesundu – umrla je Siselina sestra Ingun – pa je
raspored bio suviše gust. I Siselin zet Magne, koji je bio u
braku s Ćelaug, umro je proletos, pa je ovo mami bila teška
godina. Ovde u Malmeu, međutim, sve je dobro, sada su
nam sve troje dece u vrtiću, a Vanja kreće u školu sledeće
jeseni, pa će uskoro najgore dečje godine proći.
Ali sada ti se ne javljam zbog toga. Stvar je u tome što sam
napisao šest autobiografskih romana – tri izlaze na jesen,
tri na proleće – bave se različitim delovima mog života, i
sva imena i događaji su autentični, tačnije to što se opisuje
stvarno se desilo, ako ne baš do poslednjeg detalja. Prvi
roman izlazi krajem septembra, i sastoji se iz dva dela –
jedan se odigrava na Tvejtu zime i proleća 1985, tačnije u
vremenu kada su se mama i tata razveli, i kad je tata
započeo nov život sa Uni, drugi se bavi danima u
Kristijansandu posle njegove smrti. Nakratko se
pojavljuješ u prvom, voziš mene i jednog druga na
novogodišnju žurku, i nakratko u drugom, kad ti i Tuve
dolazite u kuću da mi pomognete sa čišćenjem. Slika je po
sebi svakako blagonaklona, jer tebe tako vidim, ne leži tu
ono teško i bolno – već, naravno, u činjenici da otkrivam
privatni život naše porodice, što ni ti ni iko drugi u njoj
nije tražio. S druge strane, ovo je knjiga o meni i mom ocu,
o tome se radi, o mom pokušaju da razumem i njega i ono
što mu se desilo. Da bih to učinio, moram da zađem u srž,
u pakao koji je stvorio na kraju, kad nije uništavao samo
sebe i njihovu kuću već i bakine poslednje godine, pored
toga što je povređivao sve oko sebe. Zašto je to uradio? Šta
ga je dotle dovelo? Da li je to sve vreme bilo u njemu,
dakle dok smo odrastali? Ne znam da li si svestan toga, ali
mene je moj otac celog života držao u čeličnom stisku, pa i
kada je umro, a pošto hoću da ispričam svoju priču, moram
da uđem u sve to. Strahovito me muči što ta priča tu i tamo
dodiruje i druge, možda posebno tebe, ali nisam video
kako bi se to izbeglo. Svu dočaranu propast i užas tata je
stvorio, niko drugi nije kriv, ali ne mogu to da opišem bez
konteksta u kojem je to nastalo. Tako je. Ovih dana šaljem
rukopis svima koji igraju ulogu u njemu. Ingve ga je
pročitao, i mama. Sada ga, dakle, šaljem i tebi, u prilogu je
ovog imejla. Ako hoćeš da ti promenim ime i učinim
pojedinosti iz tvog života anonimnim, svakako ću to
uraditi. To nije teško, ali problem je u nečemu drugom:
nešto što želiš da se ostavi na miru i sakrije od svih sada se
iskopava i pokazuje. Opet, žao mi je zbog toga, ali bio je
 moj otac, pričam svoju priču, a ona nažalost tako izgleda.

Sve najbolje,
Karl Uve

Prvih dana proveravao sam poštu nekoliko puta na sat. Svaki

put kad bi telefon pozvonio, probadao me je strah. Ali ništa se
nije dešavalo. Protumačio sam to kao dobar znak, čitao je roman
i pažljivo razmišljao šta da kaže i kako da reaguje. Ili to, ili je
bio u vikendici.
Tek mi se petog dana javio. Kad sam video njegovo ime u
primljenoj pošti, ustao sam i izašao na terasu, seo, pušio i
skupljao hrabrost. Deca su bila u vrtiću, bilo je tiho u stanu, iz
grada se podizala uobičajena struja zvukova. Najgore što je
moglo da se desi, pomislio sam, bilo je da se naljuti na mene
zato što sam napisao to što sam napisao. Ali proći će. Samo je
trebalo suočiti se s tim, pa će proći.
Uradio sam šta sam uradio. Ne samo što sam odlučio da hoću
da tako bude nego sam i preko godinu dana radio u skladu s tom
odlukom. Volja jednog čoveka nije mogla to da izmeni.
Tako sam razmišljao. Ali nisam tako osećao. Osećao sam se
kao kada bih u detinjstvu nešto skrivio. Plašio sam se da će se
tata naljutiti na mene. Ništa nije bilo gore. I kad sam se odselio i
odrastao, strah me je neprekidno pratio, činio sam sve što sam
mogao da ne izbije. Tata više nije bio prisutan, pa se strah od
njegovog gneva preneo na sve druge: imao sam dvadeset godina
i smrtno se plašio da će se neko naljutiti na mene. I to nikada
nije prestalo. Kad sam raskinuo sa svime i preselio se u
Stokholm, s trideset tri godine, još sam taj strah nosio u sebi.
Linda, koju sam tada upoznao i s kojom sam dobio decu, bila je
temperamentna i često reagovala preteranim izlivima pred
kojima bih potpuno poklekao, jer čak i kad bi za mrvicu podigla
glas, ščepao bi me strah, tada sam samo hteo da se sve završi.
Čak i kao četrdesetogodišnjak, sedeći na terasi jednog
prepodneva u avgustu 2009, plašio sam se da će se neko naljutiti
na mene. Kada bih nekom dao povod za to, toliko sam strepeo i
očajavao i toliko me je ispunjavao bol da nisam znao kako ću
preživeti.
Strah da će se neko naljutiti na mene bio je strah deteta, nije
mu bilo mesto u svetu odraslih, gde je zapravo bio nečuven, ali
nešto u meni nikad nije načinilo taj skok, nikad nije sazrelo i
prekalilo se, pa je osećanje deteta živelo u duhu odraslog
čoveka. Taj odrasli čovek, dakle ja, bio je potpuno u milosti
detetovog osećanja, toliko me je nekad bolelo da nisam mogao
da izdržim, dok sam istovremeno bio svestan da sam odrastao i
da je to osećanje i sve u vezi s njim duboko nedostojno. Kako je
moglo da bude tako? Da sam imao snažnu i celovitu ličnost,
koja prosto počiva u sebi, mogao sam da kažem da radim to i to,
da stojim iza toga, i da me se ne tiče šta drugi misle. Ako hoće
sukob, dobiće ga. Ali nisam imao takvu snažnu i celovitu
ličnost, moja nije počivala u sebi, potpuno se zasnivala na
onome što bi drugi mogli reći ili pomisliti. Moje mišljenje bilo
je u drugom planu. Još sam živeo u svetu koji mi je tata stvorio,
gde se u suštini sve zasnivalo na tome da ne uradim ništa
pogrešno. Te prilike sam prebacio u zrelo doba, gde ih više nije
bilo, osim u meni samom. Ali tata je bio mrtav, i to već
jedanaest godina. Sve sam to znao, ali znanje nije pomagalo, to
je probijalo kroz znanje i činilo šta je htelo. Mogao sam samo da
se suočim s tim i izdržim.
Ustao sam i otišao u spavaću sobu, gde je stajao kompjuter s
internetom. Otvorio sam imejl. Bio je kratak i nimalo strašan.
 Zdravo, Karl Uve.

Zamolio bih te da mi pošalješ imejl-adresu tvog kontakta,

odnosno tvojih kontakata u izdavačkoj kući s kojom
sarađuješ.

Gunar.

Pročitao sam ga nekoliko puta i pokušao da protumačim to

što je u njemu stajalo. Nije napisao „dragi“, kao ja, ali da se
naljutio, valjda ne bi započeo sa „Zdravo, Karl Uve“? Tačka iza
mog imena pokazivala je da nema entuzijazma, jer tada bi stavio
uzvičnik – što po mom mišljenju ipak ne bi ličilo na njega i na
njegovu narav – ili zarez, ili ništa. Zarez ili ništa bilo bi
neutralno ili nelično, a tačka je znak, ne očekuj ništa iza ovih
vrata. Upotreba reči „zamolio bih te“ ukazivala je na isto.
„Zamolio bih te“ je pomalo formalno, u suštini formalnije nego
što bi se očekivalo od odnosa stric/bratanac, pa sam razumeo da
ne odobrava rukopis. Ali to takođe pripada ljubaznom
obraćanju, što ukazuje da nije sasvim pobesneo, pomislio sam,
jer onda bi valjda batalio ljubaznosti? To što ništa nije stavio
ispred svog imena, ni „pozdrav“ ni „sve najbolje“ ili neku sličnu
srdačnost, ukazivalo je na isto na šta i početak, da se na ekranu
preda mnom nalazi nekakvo trezveno-formalno obraćanje. Znao
sam da mu se nikada nisam dopadao, da me je video kao nekog
ko voli da se izdvaja, ko hoće da bude drugačiji samo da bi bio
drugačiji, ko misli da je više nego što jeste, a osim toga je i lišen
svakog osećanja odgovornosti i smisla za red, pa sam trezvenost
pisamceta više protumačio kao izraz toga nego kao izraz
njegovog mišljenja o romanu. To što je tražio adrese mojih
kontakata kod izdavača takođe je bila dobra stvar, jer je
ukazivala na to da hoće njima da se obrati sa svojim
primedbama, a ne meni. Više od svega sam se plašio direktnog
kontakta s njim. A ako njima hoće da piše, svakako ne misli da
ih grdi.
Napisao sam imejl-adresu i broj telefona direktora izdavačke
kuće, Gejra Berdala, i glavnog urednika, Gejra Guliksena, i
poslao mu ih. Onda sam otišao u radnu sobu. Količina posla
koja me je čekala bila je ogromna i nepregledna. U aprilu sam
poslao hiljadu dvesta strana izdavaču, sve vreme sa idejom da je
to jedan roman koji treba da izađe na jesen, ali onda se odužio,
procenio sam da će imati tristotinak strana više, pa se javilo
pitanje kako ga uobličiti. Razgovarao sam o tome s Gejrom
Guliksenom preko telefona. Da li je uopšte moguće objaviti
roman od hiljadu petsto strana? Sve je moguće, odgovorio je.
Takođe bi bilo moguće podeliti ga u dva toma, pa ih objaviti
istovremeno, ili s nekoliko meseci pauze. Iako je to bilo
racionalnije, i takođe podrazumevalo da ću dobiti dva honorara,
što uopšte nije igralo beznačajnu ulogu, jer nam je materijalno
stanje blago rečeno bilo klimavo poslednjih godina, ipak sam
hteo da izađe u jednom tomu. To bi bila poruka, nešto što se ne
da zanemariti, najduži norveški roman. Gejr je rekao da će
porazgovarati o tome s kolegama u izdavačkoj kući i pozvati
me. Učinio je to nekoliko sati kasnije. Rekao je da je predlog
koji će mi sad izneti, a kojeg se Gejr Berdal dosetio, verovatno
nerealan i da mi se možda neće dopasti, ali da ga u svakom
slučaju vredi razmotriti.
– Pa da čujem! – rekao sam.
– Objavićemo roman u dvanaest knjiga. Izlaziće po jedna
svakog meseca, godinu dana. Onda bismo mogli da napravimo
sistem da svako ko hoće može da se pretplati na njega. Šta
misliš?
– Fantastična ideja! – rekao sam. – Stvarno sjajna!
– Da, i meni se dopada. Ali to će mnogo zahtevati od nas.
Moramo to nekako da finansiramo. Poradiću na tome, pa ćemo
videti šta će ispasti.
– Biće kao s Dikensom ili Dostojevskim – rekao sam. –
Roman u feljtonima! I sviđa mi se ideja sa serijom. Wedding
Present su objavljivali singl svakog meseca, i onda sve sakupili
u album na kraju godine. Jeste štos, ali zašto da ne.
– Ovo je poseban roman. I pristaje mu da napravimo nešto
posebno sa objavljivanjem. Zamisli samo kako će to uticati na
recepciju. Kako napisati recenziju? Za svaku knjigu redom, ili
za celokupno delo krajem godine?
– Jebote, Gejre, genijalno je! Pozdravi Berdala i mnogo mu
zahvali.
– Dobra je ideja, i pokušaću da je realizujem koliko je
moguće. Trebaće mi malo vremena. Ali da kažemo da radim na
tome i da ćemo se čuti za dve nedelje?
Kad smo razvršili razgovor, otišao sam u radnu sobu i počeo
da delim roman na celine. Ako ima hiljadu petsto strana, svaki
deo mora da ima oko sto dvadeset pet. Tražio sam mesta gde bi
odgovaralo da se određeni deo prekine, i gde bi novi mogao da
počne. Tad sam prvi put tokom te godine koju sam celu posvetio
romanu osetio nešto nalik na radost i oduševljenje. Zamišljao
sam priheftan omot samo s naštampanim naslovom, kao što se
radilo u devetnaestom veku. Kupone za pretplatu u novinama i
časopisima koji se iseku i šalju izdavaču, kao što se radilo u
mom detinjstvu.
Prošlo je skoro tri nedelje dok me Gejr nije pozvao. Tada mi
je rekao da neće ići s dvanaest izdanja, iz čisto praktičnih
razloga, ispostavilo se da je nemoguće izdvojiti sredstva za to.
Umesto toga predlaže šest. Tri na jesen, tri na proleće sledeće
godine. Oklevao sam, nisam hteo da napustim ideju o dvanaest
mesečnih izdanja, gotovo sam ga preklinjao da ponovo sve
razmotri, rekao je da me razume, ali da se stvar pokazala
preteškom, praktično bi upropastila izdavačku kuću, koliko sam
shvatio. I šest izdanja bilo je problem, ali mu je za rukom pošlo
čudo da ih sve podvede pod uredbu o otkupu tiraža2, pa je
minimalizovao ekonomski rizik.
– Neverovatno – rekao sam. – Kako si to uspeo? Zar nije
jasno i nedvosmisleno pravilo da se godišnje otkupljuje samo
jedno delo beletristike određenog pisca?
– Jeste. Morao sam da iznesem jake argumente. Ali ovo je
poseban projekat. I bilo je nekog da me sasluša.
Kada smo to rešili, morao sam ponovo da podelim roman. U
suštini je samo trebalo da spojim po dva od dvanaest delova, pa
bi svaka knjiga na kraju imala dvesta pedeset strana. Ali to je
otprilike bio broj strana prosečnog norveškog romana, a pošto je
ideja s pretplatom i feljtonima otpala, bilo je malo neobično da
se radnja jednog romana tek tako prekine, da bi se nastavila u
sledećem. Šest nesamostalnih romana ne bi dobro izgledalo.
Morao sam da ih podelim drugačije, kako bi svaki bio nezavisan
i slobodan, dakle da napravim šest romana koji se mogu čitati i
kao jedna duga povezana priča. Kada sam to uradio, prvi roman
je imao četiristo strana, drugi petsto pedeset, a treći trista. Tako
sam iskoristio sav materijal. Ako bih to uradio, morao bih da
napišem tri nova romana za deset meseci. Ali bilo je izvodljivo,
poslednjih pola godine pisao sam desetak strana dnevno, što će
reći oko pedeset strana nedeljno, pošto mi je bilo zabranjeno da
radim vikendom. Ako oduzmem desetak strana zbog protivljenja
i smetnji, mogao bih da izvedem sto šezdeset strana mesečno.
Ako zaokružim to na sto pedeset, trebaće mi dva-tri meseca za
jedan roman, pa ću bez problema postići tri romana u tom
periodu, i da mi čak ostane mesec dana lufta.
Gotovo sam goreo od nestrpljenja i očekivanja dok sam sedeo
pred ekranom i skrolovao po rukopisu. Bilo je jasno da nisam
mogao samo da ga podelim pa da delovi sami po sebi budu
nezavisni, morao sam da napišem početke i krajeve, mostove i
prelaze, da premeštam i uklanjam pasuse, ali neće biti teško,
delovi su već po sebi bili različiti, jer sam se neprekidno trudio
da zađem u vreme u kojem se radnja odigrava, posebno time što
sam razmišljanja približavao uzrastu pripovedača koliko god
sam mogao. Desetogodišnjak je razmišljao o slatkišima,
dvadesetdevetogodišnjak o pop muzici, tridesetpetogodišnjak o
roditeljstvu. Oh, biće sjajno! Šest romana! Jebemti, oduvaću sve
ostale!
Tog avgustovskog prepodneva, kad sam seo da radim pošto
sam pročitao Gunarov kratki imejl, prvi roman bio je skoro
spreman za štampu; poslednje što sam uradio, nakon dva
konsultantska komentara, bilo je da isprva fragmentarnu i
skokovitu priču o godini koju sam kao šesnaestogodišnjak sam
proveo u kući s tatom pretvorim u povezano ispripovedanu
priču, pa je, koliko sam mogao da vidim, samo još preostalo da
izmenim pokoje ime, ako bi neko o kome sam pisao to hteo.
Drugi roman sam u glavnim crtama završio, preostalo je samo
nešto na kraju, pa je onda trebalo da ga Gejr Guliksen pročita još
jednom, a kada budem razmotrio njegove predloge i komentare,
i drugi će biti spreman za štampu. Na trećem romanu trebalo je
još mnogo da se radi. Nikako da se sastavi, bio je suviše
anegdotalan, potpuno su mu nedostajali epski zahvat i glavni tok
priče, pored hronologije nije imao nikakav jasan unutarnji sklop.
To je možda bila najveća teškoća autobiografskog pisanja, da
se odredi šta je relevantno u materijalu. U životu je sve
relevantno, i u osnovi jednako, jer sve se desilo, i to
istovremeno: veliki naftni tankeri privezani u Galtesundu
sedamdesetih, drvo šljive izvan mog prozora, mamin posao u
Kokeplasenu, tatino lice kada bi prošao u kolima a ja bio negde
napolju i video ga, jezerce po kojem smo se zimi klizali, mirisi u
kući naših suseda, majka Daga Lotara dana kad nam je napravila
milkšejk, misteriozni automobil koji se jedne večeri parkirao
kod Ubećilena, sva riba koju smo ručali, način na koji su se
borovi u susednom dvorištu njihali tamo-amo na najsnažnijim
jesenjim vetrovima, tatini izlivi gneva kada bih mu kolenom
gurnuo sedište u kolima, vafle koje smo pravili svakog četvrtka,
moja velika zaljubljenost u An Lisbet, fudbalske lopte koje su
nam mama i tata kupili kad su bili na odmoru u Nemačkoj, meni
zelenu sa crvenim šestouglovima, Ingveu žutu s crvenim, kako
smo ih jednom na igralištu iz sve snage šutirali uvis ne bi li, ako
je moguće, pogodili vojni helikopter koji je upravo tada prolazio
u niskom letu. Samo oko ovog poslednjeg sećanja nalazio se
krug drugih, jer dok su bili u Nemačkoj, ja sam živeo kod
tatinih, a Ingve kod maminih roditelja, jedne sedmice sećam se
neobično jasno i detaljno, posebno dana koje smo proveli u
vikendici. Tako, poput gustih venaca sećanja, jedan izvan
drugog, ukazivalo mi se celo detinjstvo. Pisati je istovremeno
značilo izvlačiti ih iz unutrašnjosti i stavljati ih na papir, i dokle
god se taj prenos odigravao između unutarnjeg i
poluspoljašnjeg, tačnije teksta kakvim sam ga doživljavao dok
pišem, nije bilo problema, ali oblik romana je zahtevao da se
sećanja izvuku još jedan korak dalje, do nepoznatog čitaoca.
Relevantnost je stvar komunikacije, stvaranja zajedničkog u
ličnom, a priča je forma relevantnog. Pesma je druga forma,
manje očigledna, jer nju deli manji broj ljudi. Kvalitet je
srazmeran ekskluzivnosti, i sve u vezi s visokom i niskom
književnošću, narodnim i elitističkim, polazi od toga. Što je širi
opseg priče, što je većem zajedništvu otvorena, to je i
razumljivija, i predstavlja manji izazov, u smislu da zahteva
manji trud i učešće čitaoca. U tome počiva i pojednostavljivanje.
Roman koji želi da iskaže nešto istinito o stvarnosti, ne sme biti
suviše jednostavan, mora sadržati element ekskluzivnosti u
komunikaciji, nešto što nije svima zajedničko i što ne dele svi,
drugim rečima nešto osobeno, i tu negde, između sasvim
osobenih i stoga sasvim neprenosivih sanjarija luđaka,
besmislenih svima osim luđaku samom, kojem su smrtno
relevantne, i ustaljenih formulacija i klišea žanrovske
književnosti, koji su i postali klišei zato što su svima poznati,
kreće se književnost. Najviši ideal za pisca jeste da napiše tekst
koji funkcioniše na svim nivoima istovremeno. Jedini koji su, po
mom znanju, uspeli u tome bili su pisci prve dve knjige
Mojsijeve, i Šekspir. Odiseja i Ilijada nekad su bile takve, ali
ono što je nekada bilo rašireno, stihovani ep, sada je strano, te se
njihova relevantnost radikalno smanjila. Ali nisam o tome
razmišljao dok sam se bavio svojim tekstom, tu je problem bio
konkretan i opipljiv: kako sva ta sećanja, gotovo neiscrpna,
pretvoriti u jedinstvenu priču? I kako to učiniti a da ostane verno
ličnom u sećanjima?
Pregledao sam tekst koji sam imao, ali nisam mogao da
saberem misli, nisam čak uspevao ni da pročitam šta je pisalo,
koncentracija nije postojala, mislio sam samo na Gunara i na
njegovu reakciju. Posle takvih petnaest minuta, ustao sam i
izašao iz radne sobe. U predsoblju sam čuo da se lift penje. To je
verovatno bila Linda; u to doba dana gotovo da nije bilo nikakve
aktivnosti u zgradi. Zastao sam i sačekao, čuo kako se vrata lifta
otvaraju, i sledećeg trena stupila je u predsoblje. Nosila je plavo-
belu mornarsku haljinu, na očima je imala senku i usne su joj
bile crvene. U rukama je nosila kese, a na leđima mali plavi
ranac. Okruživala ju je aura poleta i živosti; čim je spustila kese
na pod, nagnula se da me poljubi, i čim me je poljubila, kleknula
je da izuje crvene cipele, istovremeno govoreći šta je kupila.
– Bila sam u „Granitu“, imali su one, znaš, kutije za
arhiviranje, pričala sam ti da bismo mogli u njima da držimo
poštu, jedna tebi, jedna meni. Pa pisma i računi ne moraju da
nam leže na sve strane. Hoćeš da vidiš?
Klimnuo sam glavom i izvadila je dve kutije, koje su u stvari
bile nekakve fioke.
– Sviđaju ti se?
– Da – odgovorio sam. – A ova kesa?
– Haljina iz „Mirorne“, marama i suknja. Sve jeftino, skoro
džabe.
Izvadila je ta tri komada odeće i prislanjala ih uz telo, jedan
za drugim.
– Sviđa ti se? – ponovila je.
– Da – odgovorio sam.
– Skoro džabe – rekla je.
– Bilo bi u redu i da nije bilo skoro džabe – kazao sam. – Nije
to.
– Pa šta je?
– Nije ništa.
– Nešto je! Reci. Jesi li jeo?
Odmahnuo sam glavom.
– Imamo špagete u bolonjeze sosu od juče, je 1’ to okej?
– Jeste.
– Ali reci. Na šta si mislio? Nešto ti je zasmetalo?
– Nije ništa.
Otišla je do ogledala i ponovo priljubila haljinu uz telo.
– Jeste lepa – rekla je. – Samo da podgrejemo u
mikrotalasnoj?
– Mogu ja.
Ušao sam u kuhinju, izvadio konzervu sosa iz frižidera,
potom špagete, sipao sve na dva tanjira i počeo da podgrevam
prvi u mikrotalasnoj rerni dok sam gledao kroz prozor, sve
krovove u nijansama crvene, naizgled neverovatno blizu, i
svetloplavo nebo iznad njih. Pecnula me je griža savesti iz
detinjstva što sedim u kući kad je tako lep dan. To je bilo među
stvarima koje tata nije tolerisao. Ako je bilo lepo vreme, morao
sam da budem napolju, bez obzira na sve. I tako sam seja,
glupan, smucao po naselju nemajući s kim da budem niti šta da
radim, jer bio je odmor, mnogi su nekud otišli, čamcem ili
kolima preko dana, ili u neke veće avanture. Samo sam čeznuo
da se vratim svojim knjigama, i mogao sam i da zaplačem od
samosažaljenja.
– Šta ima kod tebe? – pitala je Linda, sela za sto i otvorila
sklopljene novine pred sobom.
– Stigao mi je imejl od Gunara – kazao sam.
– Aha? I šta kaže?
– Ništa. Samo me je zamolio da mu dam adresu izdavača. Ali
bilo je dovoljno da me spreči da radim.
– Ne treba toliko da brineš – rekla je.
Duboko sam uzdahnuo. Pogledala me je.
– Šta je?
– Mislio sam da ne voliš da ideš u kupovinu – rekao sam. –
Mislio sam da ti je to nešto najgore.
Blenula je u mene.
– Nekad si takva stipsa – rekla je.
– Stipsa?
– Možeš valjda toliko da mi dozvoliš? Jednostavno sam
srećna i pomislila sam da bih mogla nešto sebi da uzmem pre
puta, a o ovome s poštom sam razmišljala mesecima. Zar nije
dobro što sam to završila? Sad možemo da napravimo malo reda
u kući.
– Jeste.
– Dobro.
Nastavila je da čita.
Opet me je pogledala.
– Mislim, ti svu odeću kupuješ u „Špiritu“, daješ hiljadu
petsto kruna za pantalone. I nikad ti ništa ne kažem.
– Zato što je to moj novac.
– Koji smo mogli da upotrebimo i za nešto drugo. Odeća koju
ja kupujem ne košta ni trećinu onoga što ti kupuješ, možda ni
četvrtinu.
– Dobro, dobro. Nije u tome stvar. Zaboravi. Stvarno ne
želim da se svađamo.
– Ne želim ni ja.
Začulo se „ping“ iz mikrotalasne rerne. Izvadio sam tanjir,
stavio ga pred nju, uto je ustala i uključila radio.
– Dakle nema ljutnje? – kazao sam i ubacio drugi tanjir,
namestio tajmer na četiri minuta, zatvorio vratanca.
– Karl Uve, volim te. Naravno da nema ljutnje.
– Okej – rekao sam.
Nastavila je da čita novine. Na radiju su se čule vesti. Zujala
je mikrotalasna, u čijoj se unutrašnjosti zeleni tanjir s gomilicom
špageta polako okretao. Izvadio sam noževe i viljuške, dve čaše,
napunio bokal vodom.
– Hoćeš li ti po decu danas? – pitala je.
Sačekao sam sa odgovorom dok nije prestala da čita i
pogledala me u oči.
– Hoću – odgovorio sam, unoseći što više nevoljnosti u reči.
– Ako ti ne možeš.
 – Mogu, naravno. Ali moje je bilo jutro. Pa ti možeš da
uzmeš popodne.
Bez reči sam spustio pogled. Mikrotalasna se ponovo
oglasila, izvadio sam tanjir, stavio ga na sto i počeo da jedem.
Linda me je pogledala, spustila novine, i ona je počela da jede.
Završio sam za nekoliko minuta, hrana je bila mlaka, i ni u kom
drugom smislu nije pružala značajan otpor, pa je samo trebalo
trpati je u usta. Iako Linda nije završila, ustao sam i izašao na
balkon, gde sam seo podigavši noge na ogradu, sipao šolju kafe i
zapalio cigaretu. Osnovno pravilo naše veze bilo je da sve
delimo. Polazeći od toga bilo je ispravno i razumno da ja
pokupim decu ako ih je ona odvela. Stvar je samo bila u tome
što sam ja u međuvremenu radio, a ona nije. Tog dana sam ustao
u pola pet da bih stigao nešto da uradim pre nego što se deca
probude, pa sam joj pomagao da izabere odeću za decu i sredi ih
pre nego što krenu, posle sam ponovo radio, dok je ona za to
vreme sedela u kafeu, kupovala odeću i dve fioke za arhiviranje.
Ako je vreme s decom činilo pedeset procenata jednog dana, a
rad drugih pedeset, ja sam dakle obavljao sedamdeset pet
procenata ukupnog posla, a Linda dvadeset pet. To sam joj
govorio kad smo se svađali. Sad nisam hteo da se svađam, pa joj
nisam rekao.
Pogledao sam grad. Znak mercedesa ocrtavao se na zidu
ispod, gde su ga možda bacali zraci sunca koji su obasjavali
karoseriju parkiranog automobila, nisam znao, ali viđao sam ga i
ranije, što je ukazivalo na naviku čoveka koji uvek parkira na
istom mestu. Daleko, daleko, dizalica se uzdizala nad krovovima
kuća. Pošto su mi pred očima bili samo krovovi, svaka
neobičnost jasno se ukazivala; primetio bih ako čovek pođe po
krovu, čak i ako je nekoliko kilometara daleko, tamu tela gustu i
jasnu spram svetlosti neba.
 Ugasio sam cigaretu u naopako okrenutoj saksiji koju sam
koristio kao pepeljaru, iskapio kafu i ušao. Kad sam prošao
pored kuhinje, video sam da Linda telefonira. Zastao sam da
čujem s kim razgovara. Helena, zaključio sam posle samo
nekoliko sekundi. Pogledi su nam se ukrstili i podigla je ruku u
nekakvom pozdravu, blago sam se osmehnuo i nastavio u
dnevnu sobu da proverim imejl. Već je bilo dva i petnaest, kako
sam video na kompjuteru. Morao sam da krenem za pola sata.
Ništa nije stiglo.
Sa olakšanjem sam legao na krevet i pogledao u plafon.
Ionako je bilo prekasno da započinjem išta novo. Blag, pomalo
gadan miris hrane ispunio je sobu. Kad smo se uselili, mislio
sam da dolazi iz susednog stana, ali s vremenom mi je palo na
pamet da možda dopire iz ventilacije, dakle da potiče iz
restorana kineske brze hrane u prizemlju. Ustao sam i otvorio
vrata terase, ponovo legao. Zvuci grada pokuljali su u sobu. U
hodniku su se začuli koraci. Zastali su kod toaleta, gde su se
vrata otvorila i zatvorila. Stari saksofonista koji je obično sedeo
kraj stuba na nekoliko metara od ulaza u našu zgradu, gde je
prolazilo najviše ljudi na trgu, počeo je da svira. Uvek je svirao
istu stvar, oko minut dug fragment melodije, verovatno polazeći
od toga da su ljudi kojima svira uvek novi. Pojma nije imao da
šest spratova iznad postoji čovek koji sluša svaki ton, ne samo
svakoga dana već i mesec za mesecom.
Diii di daaa da dididi daaaa.
Diii di daaa da dididi daaaa.
Diii di daaa da dididi daaaa.
Zatvorio sam oči. Zašuštalo je u toaletu, vrata su se otvorila,
koraci su se zaustavili pred ogledalom u hodniku. Da li se
ogleda, ili pregleda gomilu pisama na stočiću kraj zida?
Ba daaaa!, začulo se, bio je to signal kad se telefon stavi na
punjač.
Zar je odnela telefon u toalet? Ili ga je samo u brzini ostavila
na klupici, pa ga sad vratila na mesto?
Pošla je ka meni.
Otvorio sam oči i video je na vratima.
– Mogu ja po decu – rekla je. – Sad ćeš nekoliko dana biti
sam.
– Ja ću – kazao sam. – Ionako ne mogu da radim. Pa ti možeš
da se pakuješ i tako to.
– Sigurno?
– Treba da ponavljam?
– Okej, okej. Ti ih pokupi, pa ću ih ja odvesti sutra ujutru pre
nego što pođem.
– Kad ti beše polazi voz?
– Oko pola deset – odgovorila je i sela za kompjuter.
Išla je kod Helene i njenog novog muža Fredrika, na malo
imanje negde u centralnoj Švedskoj, i biće odsutna do vikenda,
kada će nas posetiti Gejr i Kristina. Nisam upoznao Fredrika, ali
prema onome što sam čuo bio je sušta suprotnost Heleninom
bivšem dečku, šarmantnom kriminalcu Andešu. Fredrik je bio
vatrogasac i radio u Stokholmu kao šef spasilačke službe, kupio
je kuću u Dalarni, rastavio je, dopremio u Upsalu, i ponovo
podigao dasku po dasku, i to tako da se o tome pisalo u
časopisima o uređenju doma. Toliko sam znao. Pritom ga se
Hajdi, koja ga je jednom upoznala, pomalo plašila. Očešljala mu
je kosu kad su se upoznali, pa je Helena govorila da ga se onda
sigurno ne plaši toliko, ali Hajdi je odgovarala da ga se plašila i
dok ga je češljala. Helena bi se uvek nasmejala tome. Hajdi ju je
volela, uvek bi sela što bliže kako bi bila sigurna da će joj
privući pažnju, a onda bi pričala o svemu što se u poslednje
vreme dešavalo. Razgovarala je s njom i preko telefona, i često
je predstavljala na crtežima. Hajdi je privlačilo sve što sija i
svetluca, najviše od svega je volela da se udešava, pet
presvlačenja na dan nije bilo ništa neobično, a u Heleni je našla
svoj prvi istinski glamurozni uzor.
– Prijaće ti da malo budeš sama – kazao sam.
Klimnula je ne okrenuvši se.
– Ali nedostajaćete mi već posle nekoliko sati u vozu. Jesi li
siguran da nije bolje da pođete sa mnom?
– Ne, moram da radim. A osim toga mislim da će ti značiti da
uradiš nešto bez dece.
– Sigurno si u pravu. A Helena se uvek toliko dobro stara o
meni. – To je lepo – rekao sam i ustao. – Mislim da ću da
krenem polako.
– Hoćeš li ih odmah dovesti kući ili ćete otići na igralište?
Slegnuo sam ramenima.
– Hoćeš li me pozvati ako negde odete? Da i ja dođem?
– Naravno. Ćao.
– Ćao.

Otišli smo u park Magistrat, koji su deca nazivala „običnim

parkom“. Drugi parkovi u koje smo odlazili bili su „Park
paukova“ koji se nalazio u Pildamu, „Park ajkula“ blizu
Melevangena, „Mir“ nekoliko ulica iza zgrade. Pored tih bio je
još jedan u Pildamu, i još jedan u Dvorskom parku, koji smo
nazivali „Šumom trolova “, i još jedan blizu vatrogasne stanice,
u koji smo ređe išli, ali koji su voleli pošto je u njemu bilo
sasvim posebnih sprava. Skoro sav njihov život na otvorenom
odigravao se u tim parkovima. Ostatak vremena provodili su
unutra, u vrtiću ili kod kuće. To mi se nije dopadalo, nalazilo se
daleko od odrastanja koje sam hteo da im pružim. Ali nije bilo
druge, nismo imali novca za kuću, kredit nismo mogli da
podignemo zbog opomena. S druge strane činilo se da nimalo ne
pate zbog toga, posebno kad su im glave provirivale među
lišćem drveta koje su nazivale drvetom za penjanje. Sedeo sam
na jednoj od tri klupe na drugom kraju prelistavajući novine
kupljene za tu priliku, dok sam u redovnim razmacima
pogledom preletao po svoj prisutnoj deci, kako bih locirao
svoju. Vanja je bila sasvim pouzdana, i smatrao sam da ni Hajdi
više ne bi pobegla, ali Jon je još bio neuračunljiv, iznenada bi se
po travnjaku zaputio ka ulici duž parka, i ako ne bih pratio
dovoljno pomno, nego se udubio u štivo, dešavalo se da ga nema
među decom kad podignem pogled, i kada bih onda proširio
vidokrug, ponekad bih u daljini primetio pola metra visoku
priliku na putu pravo ka ulici.
Sad je, međutim, tresao ljuljašku dozivajući me iz sveg glasa.
Ustao sam i prišao mu, stavio ga na ljuljašku, povukao je unazad
i pogledao ga u oči. Spreman?, pitao sam. Da, odgovorio je
ozbiljno. Kad sam ga odgurnuo, nasmejao se. Deset puta, rekao
sam i počeo da brojim. Posle deset sam ga zaustavio, pobunio
se, a kad mu je sinulo da hoću da ga podignem, čvrsto se uhvatio
s panikom u očima. Ne, ne, ne! Spustio sam ga na zemlju, a on
je legao na stomak i pritisnuo glavu uz pesak, sve vreme vičući i
žaleći se. Kad sam ponovo seo na klupu, prešao je na plač.
Težak i srceparajući, kao da je siroče i da nedelju dana nije jeo, i
da ga je neko upravo udario. Locirao sam Hajdi i Vanju, upalio
cigaretu i vratio se novinama. Ali verovatno sam nesvesno
nazreo situaciju koja će upravo nastati, jer sam već nekoliko
sekundi kasnije spustio novine, otac se zaputio ka ljuljašci sa
sinom kojeg je prigrlio uz stomak, i stavio ga na nju. Veliko
ljudsko biće spušta malo, pomislio sam, kao što brod spušta
čamac. Ali Jon je još ležao pod ljuljaškom i nije mu padalo na
pamet da se pomeri. Ustao sam i prišao mu. Moraš da se
pomeriš, rekao sam mu. Neko drugi hoće na ljuljašku. Nije
odgovorio, samo je tako jecao da su mu se ramena tresla.
Podigao sam ga kao kornjaču, odneo nekoliko metara u stranu, i
spustio. Tako, rekao sam. Sad možeš da se igraš. Onda sam
otišao i ponovo seo. Grizla me je savest, trebalo je da ga malo
tešim dok plač ne prođe, ali, kao prvo, povod za razočaranje bio
je sasvim nesrazmeran reakciji, pa nisam hteo da nauči da je to
prigodan način da se odgovara na otpor, a kao drugo, strategija
mi je bila da se što manje mešam kad smo napolju, hteo sam da
se sami snalaze.
Ali nisu samo deca imala problem s proporcijama. Kada bih
se setio kako sam se ophodio prema Vanji, i na slikama iz tog
vremena video koliko je u stvari bila mala, kao da sam gubio tlo
pod nogama. Zar sam gnevno urlao na to majušno biće? Zar sam
je naglo izvadio iz kolica i snažno spustio na zemlju, pometen
frustracijom i besom, nju, godinu i po staru i potpuno nevinu u
svakom smislu? Bila je to najbolnija pomisao za koju sam znao.
Kako sam mogao da uradim tako nešto? Gde mi je bila glava?
Kako sam mogao da budem toliko zaslepljen? Nisam video
koliko je mala, pogled spolja uopšte nije postojao, i ona i Linda i
svi oko mene bili bi uvučeni u unutarnji vir gde je i
najnerazumnija stvar postajala razumna i opravdana. Niti sam
imao sa čime da uporedim svoje ponašanje, drugog nije bilo.
Jon je prestao da plače, ali još je ležao s glavom na pesku.
Video sam da se velika ljuljaška upravo oslobodila, spustio sam
novine i prišao mu.
– Da probamo veliku ljuljačku, šta kažeš?
– Da-a – otegao je.
– Hajde – rekao sam. Ustao je i pošao za mnom, obrisao suze
sa obraza šakom koja je za sobom ostavila taman trag. Velika
ljuljaška ličila je na korpu, bilo je mesta za više dece, moja su
svakako volela da legnu u nju i gledaju nebo dok se brzo njišu
napred-nazad. Kad sam podigao Jona na ljuljačku, Hajdi i Vanja
su potrčale ka nama preko igrališta.
– Hoćemo i mi! – rekle su.
– Ali sad je Jon sa vama, pa ne možemo mnogo visoko da se
ljuljamo – rekao sam. – Važi?
– Važi – rekla je Vanja.
– Važi – rekla je Hajdi.
Ubacio sam ih i povukao korpu unazad koliko sam mogao.
– Spremni?
– Da.
– Sigurno?
– Da, tata. Ljuljaj! – rekla je Vanja.
Zaljuljao sam ih.
Jon se glasno pobunio. – Neću!
Zaustavio sam ljuljašku, izvadio ga i spustio. Pružio je ruke
ka meni. Ignorisao sam ga, povukao korpu, povikao je.
– Dobro, tvrdoglavče – kazao sam i podigao ga, držao ga
jednom rukom, a drugom ljuljao devojčice. Telo mu je bilo toplo
i prijalo mi je. Naslonio je glavu na moje rame. Korpa je
doletela do mene, odgurnuo sam je. Devojčice su ležale
potrbuške, s glavom preko ivice, i zurile ka ulici. Haljine i kose
vijorile su im na vetru. Na sve strane deca su puzala, hodala,
trčala, i pela se, roditelji su štrcali među njima, neki s naočarima
za sunce i mobilnim telefonima, drugi zaokupljeni aktivnostima
svog poroda. Izvan igrališta protezao se travnjak gde je mirno,
suncem obasjano drveće darivalo prstenove hlada svima koji su
seli u park tog popodneva. Većinom su bili mladi, i skoro svi
beli. Mnogi su sami ležali na travi, pored bicikla. Način na koji
su savili nogavice i skinuli košulje ili majice pokazivao mi je da
je u pitanju improvizacija, nešto što im je palo na pamet na
povratku s posla. Drugi su sedeli u grupama, mahom
gimnazijalci ili mlađi studenti. Tu i tamo sedeli su parovi, prisno
ispreplitani i potpuno zaokupljeni sobom. U parku Pildam, s
druge strane starog fudbalskog stadiona, bilo je više imigranata,
čitavih porodica koje su ručale napolju i ostajale tu cele večeri,
ponekad bi se i bubnjevi potmulo oglasili na suncu, kao iz
dubine sna. Kad smo tu bili, pomišljao sam da ima nečeg snenog
i u senkama koje se protežu kako veče pada i u suncu koje se
spušta, ne u more ili šumu, već u grad. Svet se rastakao kad ga
ispuni sunce, tako sam osećao, međusoban odnos svih stvari je
nestajao, sve se nekako nalazilo u istoj ravni. Zadatak kulture je
da utvrdi te odnose, hijerarhijske veze, i raštrkano spoji u
određene šablone koji pružaju smisao. Zato imamo romane,
filmove, televizijske serije, pesme i dramu, ali i novine,
televizijske vesti i časopise. Podrazumeva se da će kultura
nastala u suncem sprženom krajoliku, pod ognjenim nebom, duž
plodne obale reke, povezivati svet na drugi način, i stvarati
drugačije smisaone šablone. Šta je činilo tu razliku, nisam imao
pojma, jer bila je toliko velika da mi je njihov govor zvučao kao
krkljanje i pljuvanje, a njihova slova mi više ličila na niz
pustinjskih grmova nego na pismo, ali pretpostavio sam da u
početku sve mora biti nedokučivo, pa se onda malo-pomalo
otvarati jezikom, ali i da njima sve ovo nikad neće biti prirodno
kao što je nama, te da za njih verovatno nikad neće biti moguće,
a samim tim ni poželjno, da to sasvim prigrle. Jer kultura igra
najveću ulogu u međuljudskim vezama, njeno tkanje sabijanja,
naglašavanja i odbacivanja tako je precizno podešeno i složeno
da su većini pripadnika jedne kulture bliske samo baš one
nijanse koje se tiču njihovog sloja, dok druge poznaju tek
površno. Ali sve ima svoje utvrđeno značenje, upravo je to
kultura. Materijal pantalona znači nešto, širina nogavice znači
nešto, dezen zavese pred prozorom znači nešto, iznenadno
spušten pogled znači nešto. Određeni način na koji se reč
izgovara znači nešto. Čovekovo znanje o ovome i onome takođe
znači nešto. Kultura ispunjava svet uspostavljajući razlike u
njemu, a te razlike, na kojima počivaju sve vrednosti, drugačije
su od kulture do kulture. Tužna je pomisao da ujednačenost raste
i da kulture postaju sve sličnije, makar meni, jer obožavam
razlike i privlači me nedokučivost. Fantastičnost Japana, koji je
toliko vekova bio izolovan i razvio za nas u svakom pogledu
osobenu kulturu, nama skoro sasvim zatvorenu, iako je vidimo.
Ako se ta kultura utopi u zapadnjačku i nestane, ako postane
samo njen ogranak, biće to jednako veliki gubitak kao i
izumiranje životinjske vrste. Ali zapadni svet toliko je snažan, i
toliko ekspanzivne prirode, da će uskoro potčiniti čitav svet, ne
nasiljem, kao u doba kolonijalizma, već obećanjima. U toj
perspektivi, u široj slici, bio sam protiv imigracije, protiv
multikulturalnosti, protiv skoro svakog oblika ideje o
ujednačavanju. U užoj slici, dakle onoj koja se tiče konkretne,
svakodnevne stvarnosti u kojoj sam živeo, u Malmeu, bilo je
teško ne shvatiti imigraciju kao veliku prednost, jer video sam
koliko je grad eksplozivno živ i pun energije u poređenju sa
Stokholmom, na primer, gde su svi imigranti živeli u
prigradskim naseljima, i gde su se u centru mahom videla samo
bela lica. Jeste Malme bio oronuo, jeste bilo previše siromaštva,
ali ujedno je treperio od svekolikih suprotnosti koje je trebalo
ujediniti, koje su se morale ujediniti, a za sve koji su u njemu
odrastali to je svakako bio dar, toliko drugačijih iskustava i
prošlosti postavljenih rame uz rame, zbog čega se sve što se
radilo dešavalo prvi put, noseći posebnu snagu i svežinu novog.
– Zavidim im – rekla je Linda ne tako davne večeri kad smo
jeli u jednom kutku tog ogromnog parka, pa se zaputili kući
noseći decu.
– Na čemu? – pitao sam.
– Što su izašli s celom porodicom. Roditelji, babe i dede,
deca i unuci i ujaci i sestre od tetke.
Klimnula je ka velikoj grupi ljudi okupljenih oko roštilja, bilo
ih je dvadesetak, stari su sedeli na stolicama, najmlađi trčali
naokolo i igrali se. Više takvih grupa bilo je raštrkano po travi.
Svugde je mirisalo na dim i pečeno meso.
– Tako je i ovde bilo nekad – rekao sam. – Pre tri generacije,
otprilike. Makar na selu. Moja baba je tako odrasla. Mislim, nisu
baš roštiljali u parku. Ali živeli su zajedno u velikim
porodicama.
– Izgleda toliko prijatno – rekla je. – A evo nas s našom
malom porodicom. Zamisli da nas je mnogo, zamisli koliko bi
drugačije bilo!
– Da. Ali nije nam valjda toliko strašno?
– Ne, ne, ne mislim tako. Samo...
– Ti si romantik. Vidiš auru koja ih okružuje i želiš je.
Odmahnula je glavom.
– Ne želim je. Samo deluju... pa, kao da ih okružuje više
života.
– Tvoja majka je živela kod nas. I mama je često dolazila. Ali
obično ti je drago kad odu.
– Da, upravo. Sve se vrti oko nas, mene, tebe i dece. Zamisli
kad bismo mogli da nestanemo u nečemu!
Sunce je iza nas bilo crvenkasto i visilo je poput kugle nad
krovovima, prisetio sam se sada, i pogledao Jona da vidim nije li
kojim čudom zaspao na mom ramenu, ali dočekale su me
njegove otvorene oči, i odstupio sam nekoliko koraka.
– Ne mogu više – rekao sam devojčicama.
– Ali, tata! – rekla je Vanja. – Tek smo počeli!
 – Još malo, molim te – rekla je Hajdi.
– Ne – kazao sam i spustio Jona da se vratim na klupu, kad
sam ugledao Lindu kako prelazi okrugli, zidićem opasani i
šljunkom posuti plato nasred parka.
– Eno mame – rekao sam. Devojčice su se iskobeljale iz
korpe da joj pođu u susret, Jon je potrčao ka njoj, a ona se široko
i radosno osmehnula i čučnula da ih dočeka. Nešto sasvim
drugačije od trenutaka kada se vratimo kući a ona leži u krevetu
i čak i ne čuje kad oni u stanu izviknu svoja uzbuđena i željna:
„Alo? Mama?“.
Otišao sam do klupe i presavio novine da ih ubacim u kolica,
kada me je obuzeo iznenadan nemir.
Odakle to?
Pogledao sam Lindu, približavala se okružena decom. Nije
to.
Roman.
Naravno. To je.
– Ćao – rekla je Linda.
– Ćao – rekao sam. – Da nisi možda ponela pare?
– Mislim da nisam. Šta si mislio?
– Da uzmemo sladoled u onom kiosku. Ali imam samo
dvadeset kruna. A valjda ne primaju kartice?
– Primaju. Počeli su.
– Hoćete li sladoled? – pitao sam i pogledao ih.
Kada smo se nekoliko sekundi kasnije pod drvećem zaputili
ka pešačkom prelazu, pokušao sam rezonovanjem da se
odbranim od nemira, govorio sam sebi da nisam napisao ništa
strašno o ljudima koji roman sada čitaju, da sam se plašio i
Ingveove reakcije, pa je sve prošlo najbolje što je moglo.
– Kako je danas bilo u vrtiću? – pitala je Linda.
– Dobro, čini mi se – odgovorio sam. – Nisam pitao. Ali
svakako su bili srećni kad sam došao.
Zastali smo na prelazu, Vanja i Hajdi su se borile koja će
prva da pritisne dugme na semaforu, Vanja je uspela da se
probije i pobedonosno ga je pritisla. Hajdi je zaplakala.
– Ti možeš da pritisneš sledeći put – rekao sam.
– Vanja me je gurnula – rekla je.
– Nije trebalo, Vanja – kazala je Linda. – Ali sad idemo da
kupimo sladoled.
Hajdi je ostala da stoji pognute glave kad smo pošli da
pređemo ulicu. Vratio sam se i podigao je, nosio je sve do
kioska.
– Zašto se Hajdi nosi a ja ne – pitala je Vanja.
– Zato što je plakala – odgovorio sam. – Ali mogu malo da te
nosim kad se budemo vraćali.
Provirio sam kroz prozorčić, a pošto nikog nisam video
unutra, pritisnuo sam malo sjajno zvonce na pultu.
Možda sam se najviše plašio reakcije Jana Vidara. Za mene je
bio i ostao petnaestogodišnjak, a svet koji smo imali nisam baš
predstavio kao nešto fantastično. Možda ga on pamti kao nešto
fantastično? Možda je pozlatio prošlost?
Žena, naizgled Rumunka, izašla je iz male stražnje prostorije
i stala ispred mene.
– Dobro – rekao sam i pogledao decu. – Sad izaberite koji
ćete. Brzo. Pogledao sam ženu. – Prvo dve kafe, svakako. Jednu
s mlekom.
– Ja ću... kalipo – rekla je Vanja.
– Kolu ili zeleni? – pitao sam.
– Zeleni – odgovorila je.
– I jedan voćni kalipo – rekao sam tamnokosoj ženi.
– Hoću i ja – rekla je Hajdi.
– Dva – rekao sam. – A ti, Jone? Pokaži.
 Pokazao je sendvič sladoled. Da li je znao šta radi, već je
drugo pitanje.
Ukucala je sve, podigao sam karticu, gurnula je mali čitač i
pritisla nekoliko dugmića. Provukao sam karticu, žena je nestala
iza zamrzivača. Na stazi iza malobrojnih stolica prošao je mlad
debeo čovek s malim psom. Video sam da ga Vanja prati
pogledom. Toliko je bio debeo da sam pomislio da sigurno
prima invalidsku penziju. Jeftin šorts, kaki boje, vojničko sivi
kačket, crna majica. Sav je podrhtavao dok je hodao, zglobovi
kao da su mu se kotrljali. Ukucao sam pin. Žena se uspravila.
– Koja je to vrsta, Vanja? – pitao sam i pritisnuo „ok“.
– Terijer, mislim – odgovorila je.
Hajdi je sedela u Lindinom naručju, u senci suncobrana, Jon
se popeo na stolicu i pokušavao da slamčicu, zgnječenu na
jednom kraju, provuče kroz pukotinu u stolu.
– Voćni kalipo nam je nažalost nestao – rekla je žena. – Može
li kola?
– Može, u redu je.
Mali čitač kartica iznenada je počeo da kucka i traka papira je
počela da izlazi, kao iz velike dubine. Žena mi je pružila tri
sladoleda, otcepila papir, napravio sam nekoliko koraka do dece
i podelio im sladolede, a kad sam se vratio, dala mi je dve
papirne šolje kafe i račun. Jednu šolju dao sam Lindi, koja je
otvarala sladolede, seo za sto i otpio iz druge.
Gunar se naljutio kada je Van sveta izašao. Ali tada sam prvi
put nešto objavio, bila je to velika novina, verovatno se šokirao
kad je prepoznao sebe u jednom od likova, ali otad je prošlo
deset godina, i činjenica da mi je prethodni roman bio
nominovan za Nagradu nordijskog saveta sigurno je mnogo toga
promenila; više nisam bio samo neko ko traći vreme na snove o
pisanju već pisac priznat na nacionalnom nivou, pa i
internacionalno, mada ne mnogo, ali to malo stoje u stranim
novinama stajalo o mojim knjigama sigurno se našlo u
Fedrelandsvenenu. Tekst iz Frankfurter algemajne, u kojem je
roman nazvan remek-delom, a možda i onaj iz Gardijana, iako
je bio nešto ambivalentniji. Sigurno mu se neće dopasti što sam
pisao o tati i baki, ali u onome što sam o njemu napisao svakako
neće biti problema, ukazuje se u dobrom svetlu, dočaran je s
poštovanjem.
– Mislim da me hvata nervoza zbog puta – rekla je Linda. –
Malo sam nemirna.
Stariji čovek prošao je na biciklu na kojem je nešto udaralo u
paoke a pedala češala blatobran.
– Zbog putovanja vozom, donde? – pitao sam.
– Pa da. Oduvek sam bila napeta kad treba da se putuje, još
od malih nogu.
– Šta si rekla, mama? – pitala je Vanja.
– Samo kažem da sam napeta zbog puta.
– Zašto? – pitala je Vanja.
– I ja se pitam – kazao sam. – Mada je i lepo da malo osetiš
leptiriće u stomaku.
– Zamisli da sam sama putovala u Hidru sa sedam godina –
rekla je. – Potpuno neverovatno.
– Stvarno – rekao sam.
– Šta? – pitala je Vanja.
– Sama sam otputovala na jedno ostrvo u Grčkoj kad sam bila
samo dve godine starija nego ti sad. U stvari, nisam bila sasvim
sama, putovala sam s jednom porodicom, ali ni mama ni tata
nisu bili sa mnom.
– Bile su sedamdesete – rekao sam. – O deci se drugačije
razmišljalo.
– Bilo je to ekstremno i za sedamdesete – odvratila je.
 – Jesam li ti pričao o mom prvom samostalnom putu? – pitao
sam.
Linda je odmahnula glavom.
– Isto je bilo sedamdesetih. Ali nisam bio tako žestok kao ti.
Bilo je to u prvom razredu. Zakasnio sam na školski autobus.
Dok sam plakao, prišao mi je domar. Imali smo fantastičnog
domara, ponekad smo ga posećivali u njegovoj radionici. U
svakom slučaju rekao mi je da sačekam sledeći autobus. Ide u
suprotnom smeru, ali na ostrvu smo, na kraju će proći pored
moje kuće. Ušao sam u autobus. Nikog živog nisam poznavao.
A kad smo skrenuli nalevo umesto nadesno, prestravio sam se.
U trenu sam zaboravio šta mi je domar rekao, ili mu možda više
nisam verovao ili tako nešto. U svakom slučaju na kraju sam se
toliko uplašio da sam dao signal za zaustavljanje. Autobus je
stao, i našao sam se nasred puta na kojem nikad nisam bio,
sigurno milju daleko od kuće.
– Šta si onda uradio? – pitala je Linda.
– Još jedan dečak je sišao. Rekao sam mu da sam se izgubio,
kazao je da mogu da pođem s njim kući. I pošao sam. Tamna
kuća blizu puta. Njegov otac je pozvao mog oca, pa je došao i
pokupio me.
Pogledao sam Vanju.
– Tvoj deda – rekao sam.
– I tvoj, i tvoj – rekla je Linda Hajdi i Jonu.
– Znam – rekla je Vanja. – Umro je.
Klimnuo sam.
– Umro je pre nego što sam se rodila – rekla je.
– I drugi deda je umro – rekla je Hajdi.
– Umro je na Novu godinu – rekla je Vanja.
– Jeste – kazao sam i pogledao Lindu. Osmehnula se.
– Ali njega si upoznala, Vanja – rekla je.
 Vanja je ozbiljno klimnula.
– Dvaput – kazala je. – U Stokholmu.
– Ja sam se rodila u Stokholmu – rekla je Hajdi.
– Jesi – kazala je Linda i čvrsto je zagrlila.

Sledećeg jutra ustao sam u pola pet i ugasio pištanje

budilnika, zgrabio gomilu odeće i obukao se u hodniku ispred
spavaće sobe da ne budim Lindu, uzeo dvoje novine koje su
ležale na podu pred ulaznim vratima, uključio aparat za kafu,
čitao kulturu i sport i jeo jabuku dok sam čekao da se kafa
skuva. Kad se skuvala, popio sam solju i popušio cigaretu na
terasi. Nebo je bilo maglovito, sivilo ranojutarnje tame još je
lebdelo među zgradama ispod mene, noseći dašak hladnoće, bila
je sredina avgusta, uskoro će jesen.
Zapalio sam još jednu cigaretu da bih što više otegao trenutak
pre početka rada, ali sam je napola popušenu ugasio i otišao u
radnu sobu, uključio kompjuter, seo, upalio lampu zakačenu za
policu štipaljkom, pregledao diskove naslagane na podu pored
stola, izabrao The Boo Radleys, album „Giant Steps“, koji me je
iz trenutka u trenutak bacao u raspoloženja iz tog vremena, iz
Bergena prvih godina devedesetih, pošto ga otad skoro nijednom
nisam pustio, baš iz tog razloga, nisam hteo da znam za ta
osećanja. Jedno vreme sam sedeo razmišljajući da li da
promenim muziku, dok sam istovremeno otvorio rukopis drugog
romana i pogledao ga. Ne, nije išlo. Umesto toga sam uzeo 1972
Džoša Rusa, mek i prijatan na granici muzike za lift, dobar za
početak dana.
Sat kasnije čuo sam otvaranje vrata. Ugasio sam muziku i
oslušnuo. Neko je vukao noge u hodniku. Sigurno Jon ili Hajdi.
Mada nije ni bilo važno; kad je jedno ustalo, i drugo će uskoro.
Otvorio sam vrata i ušao u kuhinju. Jon je stajao s jastukom u
ruci i gledao me. Bilo je dvadeset do šest.
– Noć je – rekao sam. – Idi da legneš.
– Nisam umoran – odvratio je sa izvesnom oštrinom u glasu,
kao da sam ga optužio za nešto.
– Hoćeš li onda doručak? – pitao sam.
Klimnuo je. Podigao sam ga na stoličicu, izvadio musli iz
kredenca, kiselo mleko sa ukusom borovnice iz frižidera, sipao
sve u tanjir i stavio ga na sto, pružio mu kašiku, koju je na sreću
uzeo.
Novi šuškavi koraci. Okrenuo sam se, Hajdi je stajala na
vratima.
– Dobro jutro, Hajdi – rekao sam.
Nije odgovorila, gledala me je skupljenih očiju i razbarušene
kose.
– Hoću i ja – rekla je.
– Naravno da ćeš dobiti – kazao sam.
– Zdravo, Joni – rekla je.
– Zdravo – rekao je.
Dao sam joj tanjir i kašiku.
– Možete li sami? – pitao sam.
Hajdi je klimnula i počela da jede. Vratio sam se u radnu
sobu, ostavio vrata odškrinuta da mogu da ih čujem, i pokušao
ponovo da se udubim. Bilo je teže bez muzike, ali počeo sam da
pišem samo nekoliko minuta kasnije, o tome kako smo Gejr
Angel i ja jednom otputovali u Segne, u danima posle sahrane
njegove majke, kad sam čitao i govorio pred publikom u jednoj
višoj školi. Zašto sam o tome pisao, pojma nisam imao, osim
zbog osećaja koji mi je baš taj prostor pružio, u tami pod
ledenim zimskim zvezdama.
– Tata? – rekla je Hajdi tik iza mene. Toliko sam se trgao da
sam mislio da će mi srce stati.
 – Joni hoće da siđe sa stolice.
Ustao sam, otišao u kuhinju, podigao ga i spustio na pod.
Pelena mu je bila toliko teška da je visila i njihala mu se oko
tela. Odlepio sam je sa strane, nabio je u kantu pod sudoperom,
rekao mu da stoji mirno, što je i učinio, otišao sam u toalet po
novu pelenu i stavio mu je, sve pod Hajdinim nadzorom.
– Hoćemo da se kupamo – rekla je Hajdi.
– Nema govora – kazao sam.
– Šta? – rekla je Hajdi.
– Ne može – kazao sam.
– Šta? – ponovila je. To joj je ušlo u naviku, na sve je
govorila „šta“, zbog čega je ponekad delovalo da je malo spora.
To mi se nije dopadalo.
– Ne – rekao sam. – Nema kupanja.
Složila je ljutit izraz. Onda se okrenula svom bratu, koji je
ležao na sve četiri i bavio se nečim na podu pored lajsne.
– Hajde, Jone! – rekla je. – Idemo u dnevnu sobu da se
igramo!
Bilo je šest i pet minuta. Autobusi su počeli da prolaze
napolju.
Njihovi tamni, teški zvuci ličili su na stenjanje. Ušao sam u
spavaću sobu da probudim Lindu. Vanja je spavala pored nje.
Uvek bi šmugnula iz dečje sobe tokom noći, ponekad bi se našla
u našem krevetu već kad smo hteli da legnemo. Tek smo je
naučili da spava u svom krevetu kad se Hajdi rodila, i Lindi je
toliko bilo žao što je sama da ju je puštala da leži kod nas, pa je
otad zahtevala da ležimo pored nje dok ne zaspi. Ali to nije bilo
dovoljno, jer ako bi se probudila sama, dolazila je kod nas.
– Sad je šest i deset – rekao sam. – Hajdi i Jon su se već
probudili. Da li bi mogla da ustaneš, da mogu malo da radim?
– Mm – odgovorila je.
 Uključio sam kompjuter na stolu u spavaćoj sobi, otvorio
imejl u slučaju da je nešto kojim čudom stiglo preko noći, ali je
na sreću u primljenoj pošti bio samo pregled dnevnih vesti
Agderpostena, kao i svakog jutra još otkad sam pokušao da
pristupim njihovoj arhivi da vidim ima li članaka o tati, pa je
nastala bila nekakva tehnička greška, nisam uspeo da uđem, ali
su dobili moju adresu, i s tog spiska nikad nisam uspeo da
izbrišem svoje ime. Ali bilo je i prijatno, svakog jutra te jedne
novosti iz unutrašnjosti. Obrisao sam imejl i guglao sebe, ništa,
malo sam surfovao, i onda se, a da se Linda nije ni pomerila,
vratio u radnu sobu, zatvorio vrata, uključio muziku i pokušao
da se ponovo udubim. Ali taj mali prekid bio je dovoljan da
otpor poraste. Kada bih počeo da radim ujutru, ništa još nije
stizalo da se utisne, prelaz između sna i teksta išao je glatko.
Kako je dan odmicao, trebalo mi je sve više snage da savladam
otpor, a po podne mi je samo ostajalo da zaspim kako bih ga
izbrisao i počeo iznova.
Prošlo je skoro sat pre nego što sam ponovo počeo. Ubrzo
potom Linda je pokucala na vrata i pitala da li znam gde ima
čistih čarapa, ili mislim da mogu da idu i bez njih, samo u
sandalama. Okrenuo sam se i uputio joj svoj najhladniji pogled.
Zalupila je vrata. Kipteo sam. U hodniku su se čuli glasovi,
Vanja i Hajdi su se dovikivale. Shvatio sam da joj je teško da ih
natera da sarađuju, pa me je savest dovoljno pecnula da izađem
da vidim mogu li da joj pomognem, ali ne i dovoljno da je
pogledam u oči. Stao sam iza Vanje, uhvatio joj stopalo i
navukao joj sandalu.
– Joj! – rekla je.
Nikad nisu govorile „jao“, stalno to švedsko „joj“.
Provukao sam kaišiće kroz otvor, savio ih i zalepio za čičak
traku, ili kako god da se zove to gde ih je trebalo pričvrstiti.
 – Jesi li ih namazala kremom za sunce? – pitao sam.
– Mislim da nije potrebno danas – odgovorila je Linda.
– Jesu li oprali zube?
– Jon jeste. Vanja i Hajdi nisu. Nismo dotle stigli.
Otvorio sam vrata kupatila, pokvasio dve četkice pod
slavinom lavaboa, stavio malo paste i izašao, dao jednu četkicu
Lindi, s drugom stao pred Hajdi.
– Otvaraj usta – rekao sam.
Stisnula je usne.
Ponekad je to radila zabave radi, ali ne i tog puta; pogled koji
mi je uputila bio je ljutit i buntovan.
– Misliš da sam se suviše naljutio? – pitao sam.
Klimnula je.
– Više nisam ljut – rekao sam. – Možeš li da otvoriš usta?
Jok.
– Nećeš valjda da to silom uradim? – pitao sam.
– Šta?
– Silom. Da ti operem zube iako nećeš.
– Šta?
– Gotova! – rekla je Vanja drsko se osmehnuvši sestri. Jon je
pokušavao da otvori ulazna vrata, stao je na prste i uspeo da
dohvati kvaku, ali ne i da je spusti.
– Hoću da mama – rekla je Hajdi.
– Dobro – kazao sam i pružio četkicu Lindi, pred kojom je
Hajdi odmah otvorila usta i otkrila zube.
– Zdravo – rekao sam.
Niko nije odgovorio.
– Možeš makar zdravo da mi kažeš – rekao sam i pogledao
Lindu.
– Zdravo – rekla je. – Ali vratiću se pre nego što otputujem.
– Okej – kazao sam i vratio se u radnu sobu. Nepomično sam
sedeo čekajući da ih čujem kako ulaze u lift i spuštaju se niz
zgradu pre nego što sam kliknuo na minimalizovani dokument
koji je sledećeg trena prekrio ekran.
Linda se vratila pola sata kasnije. Izašao sam da je dočekam,
predložila je da popijemo kafu na balkonu, gde smo deset
minuta sedeli i pušili skoro bez reci.
– Pa, nadam se da će vam biti lepo – rekla je kad se našla u
predsoblju s koferom pred sobom.
– Hoće, sigurno – rekao sam.
– Zvaću pre nego što budu legli večeras, važi?
– Naravno. Ali probaj da se malo odmoriš. I pozdravi Helenu
i...
– Fredrika. Hoću.
Poljubili smo se, zatvorila je vrata za sobom a ja sam otišao
da proverim imejl, jedan od play.com, inače ništa, pa sam seo u
radnu sobu da se vratim pisanju. Pola sata sam razgovarao s
Gejrom Angelom preko telefona, pojeo konzervu hladnih ribljih
medaljona za ručak, skuvao nov bokal kafe, a kad sam se posle
toga vratio s terase, stigao je imejl od Gunara.
Naslov je bio „Verbalno silovanje“.
Nije bilo šanse da ga otvorim.
Ustao sam i pošao kroz stan, usput zgrabio telefon, seo na
terasu i ponovo pozvao Gejra Angela.
– O, pa ko to opet zove – rekao je.
– Stigao mi je imejl – kazao sam.
– Od strica?
– Da.
– I ne voli te?
– Ne znam, nisam pročitao. Ne usuđujem se.
– Koliko strašno može da bude? Saberi se. Prekini da se
ponašaš kao noj.
 – Naslov je „Verbalno silovanje“.
– Opa!
– Nekad ću morati da ga pročitam – rekao sam. – Pa mogu i
odmah. Slušaj: poslaću ti ga, pročitaj ga i ti, pa ću te posle zvati.
Može?
– Naravno.
Prekinuli smo vezu, zapalio sam cigaretu i pogledao krovove.
Srce mi je još brzo kucalo, kao da je htelo da pobegne iz grudi.
Verbalno silovanje.
Otpio sam gutljaj kafe. Zapitao sam se da li da se prošetam
po gradu, da neko vreme batalim imejl, možda sednem u park,
ili svratim u nekoliko prodavnica. Ali znao sam da će me
pomisao na sadržaj imejla neprekidno mučiti, i da ni u čemu
neću naći mira.
Ustao sam i ušao u spavaću sobu, kliknuo na njegov imejl i
pre nego što sam seo, pročitao ga što sam brže mogao, kao da
grozota počiva u susretu očiju i teksta, a ne u onome što piše.
Mnogo toga sam očekivao, ali ne i ovo.
Kao da je urlao. Napisao je da moja majka stoji iza tog
romana. Ona mrzi porodicu Knausgor, napisao je, i oduvek je
mrzela porodicu Knausgor. Svih ovih godina ulivala je tu
mržnju u mene, izvitoperila mi je um dok potpuno nisam
izgubio dodir sa stvarnošću i napisao tu ponižavajuću,
nemoralnu i egocentričnu brljotinu da bih se osvetio porodici i
napunio džepove. A to je mnogo gore od onoga što tvrdim da mi
je otac radio u detinjstvu. Izvor svih mojih knjiga jeste moja
majka, sve ih prožima njena potreba za osvetom. Pune su
grešaka, pogrdnih opisa, i viđenja čoveka kojeg po njegovom
mišljenju nema u porodici. Trebalo bi da odem na lečenje.
Napisao je da direktora izdavačke kuće smatra lično
odgovornim i da će ih tužiti i tražiti odštetu ako se rukopis
objavi. Pismo nije bilo potpisano.
Pošto sam to pročitao, jedva sam uspeo da se podignem.
Nisam mogao da mislim jasno. Morao sam da porazgovaram s
nekim, to sam jedino znao, pa sam napisao adresu Gejra Angela
i prosledio imejl. Onda sam pošao kroz stan. Stao sam pored
prozora dnevne sobe i bacio pogled ka trgu, ušao u kuhinju i
bacio pogled na krovove, ušao u dečju sobu, pogledao oko sebe,
Vanjin i Hajdin krevet na sprat, Jonov krevetac, izašao i otišao u
kupatilo, pustio vodu na lavabou i oprao ruke, otišao u dnevnu
sobu, otvorio vrata terase, pojavilo se sunce i bilo je toplo,
prekrstio sam ruke na ogradi i nagnuo se da pogledam ljude koji
su prolazili duž pročelja ispod, pustio ogradu i vratio se unutra,
hodao levo-desno po sobi, i onda doneo odluku, imejl je imao
prilog, još jedno pismo, mogao sam i njega da pročitam,
svakako nije moglo biti gore.
Bilo je upućeno Sisel Nurun Hatlej, dakle mami. U njemu je
stajalo da je pročitao poslednji „piščev“ rukopis, dakle moj. I da
je takav da nema reči da opiše svoje misli o meni. Ali ipak ih je
opisao. Hrpa najgorih zamislivih odlika. Obožavam sebe,
beznadežan sam bednik i zao sam. Baš je zanimljivo, napisao je
Gunar, što napadam porodicu Knausgor, dok ona, dakle mama,
ostaje čistog obraza. Pisac nema nijednu lošu reč o njoj. Zašto?
On nju vidi sasvim drugačije, napisao je: kvarila je Ingvea i
mene tokom celog našeg odrastanja, samo se bavila sobom i
onim što je nazvao njenim kvazifilozofskim egom, koji sam ja
nasledio. Ni pomisao nemam za druge, samo za sebe. Nemam
saosećanja, nemam obzira, samo sebe gledam. Trebalo je da ona
izvede tatu na pravi put kada nam je bila najpotrebnija, ali nije.
Nazvao je to izneveravanjem najbližih. To je suština, to je ono
najvažnije. To ja nikad nisam razumeo, jer mi je potpuno
izvitoperila pamet. Verujem svemu što kaže, pa pošto ona mrzi
porodicu Knausgor, mrzim je i ja. Onda je opisao kako je po
njegovom sećanju bilo kad je došla u porodicu.
Bio je samo dečak, i izgleda da je mamino prisustvo ostavilo
snažan utisak na njega, pošto je upotrebio najsnažnije reči da
opiše njenu auru, tako hladnu i nepristupačnu da se činilo da
opisuje ledeni breg. Ni trunke topline u njoj nije bilo, i ničim
nije zračila, nije učestvovala u porodičnom životu, nego je sama
sedela u ćošku listajući časopis, povremeno ih prostreljujući
pogledom dok je pućkala cigaretu. Ni sa kim nije komunicirala,
a za prisutnu omladinu – tu je verovatno mislio na sebe – nikad
nije imala toplu reč. I to se nastavilo, jer ga nikad nije pozivala u
goste kad je odrastao, niti je ikada došla da mu vidi decu, a u
prisustvu njegove druželjubive i tople majke činilo se da joj nije
prijatno. Napisao je da mu je bilo žao starijeg brata koji je
morao da živi s njom, i pitao se kako je postala takva, odakle joj
takvo jezivo prisustvo, pa se setio jedne posete njoj i njenoj
porodici na zapadu kad je imao dvanaest godina. Njenu majku
opisao je kao autističnu, punu kompleksa i osećanja niže
vrednosti. Mesto na kojem su živeli okarakterisao je kao
siromašno, nazvao ga težačkim imanjem. Kad je tada, s dvanaest
godina, video moju babu, razumeo je kako je takva bolesna
potreba da se postane neko mogla da se javi u njenoj ćerki, i
zašto je njen sin, moj ujak Ćartan, na kraju počeo da piše pesme
o vranama, što je očigledno smatrao smešnim koliko i glupim i
nedoličnim. Moja majka u kući nije naučila šta je trebalo, tačnije
sposobnost za saosećanje, sposobnost da pruža negu, sposobnost
da stvori prijatno okruženje, i to je prenela na mene, koji patim
od istih nedostataka.
Piše joj da bi istakao da je još odgovorna za mene, njenog
„sina bez ijednog prijatelja“, kako me je nazvao, kad sam već
toliko zabludeo kao sad. Uporedio me je s tatom, kazao da sam
jednako nepouzdan kao on, i da imam istu takvu podeljenu
ličnost. Onda me je uporedio s mamom, napisao da sam jednako
ciničan i lišen empatije. Ali da li se to vidi u knjizi? Tu uopšte
nema perspektive koja je očigledno ispravna. Mamina krivica u
tatinoj propasti očigledna je svakom ko hoće da je vidi, smatra.
Tata od nje nikad nije dobijao ono što mu je trebalo, tačnije
ljubav, prisnost, prijateljstvo, toplinu. To je Gunar primetio i
razumeo još s dvanaest godina, ali njegov brat, tačnije tata,
prekasno je to shvatio.
Na kraju ju je zamolio da me natera da zaustavim projekat, a
onda mi nađe mesto u nekoj psihijatrijskoj klinici. Ukoliko se to
ne desi i knjiga ipak izađe, pokrenuće sudski spor. Zaustaviće taj
napad mrzitelja porodice Knausgor iza kojeg ona stoji, šta god
za to bilo potrebno.
Pismo nije potpisao imenom, već kao brat mog oca.

Legao sam na krevet i ostao sasvim nepomičan. Iznenada

više ništa drugo osim toga nije postojalo. Od čega se tačno
sastojalo i šta sam osećao, više ne mogu da prizovem, otad je
prošlo godinu i po dana, i više nisam u takvom eksplozivnom
strahu. Mogu da ga razumem, čak odlično, ali ne mogu ponovo
da ga proživim. Kada sad čitam ta pisma, obuzima me velika
neprijatnost, jer potvrđuju nešto što sam oduvek znao, oduvek
osećao, ali sada se to, u poređenju sa snagom kojom me je sve to
onda udarilo, pretvorilo u puku senku. Tada, tih avgustovskih
dana 2009, potpuno me je paralisalo. Da sam imao i najmanjeg
pojma da me takav gnev očekuje, spremio bih se i tako ublažio
efekat, ili, što je verovatnije, jednostavno batalio pisanje
romana. Ali tokom rada, nijednom, ni jednog jedinog trena,
nisam zamislio takvu reakciju.
U hodniku je zvonio telefon.
 Sigurno je Gunar.
Nisam mogao da govorim s njim. Bilo bi kao kada bih u
detinjstvu nešto skrivio i čuo kako tata otvara ulazna vrata. Evo
ga. Evo ga.
Ali to bi mogli da budu i Gejr Guliksen ili Gejr Berdal, jer i
njima je poslao pismo.
Ustao sam i požurio u hodnik. Kad sam stigao do telefona,
prestao je da zvoni. Podigao sam ga s punjača i pogledao
propuštene pozive.
Pisalo je „10“.
To je značilo da pozivalac ima sakriven broj. Gejr Angel je
oduvek imao tako nešto, verovatno je bio on. Obično sam se
šalio da samo policija i on zovu bez broja. Ali to nije bila samo
šala, jer sam negde duboko u sebi stalno očekivao poziv iz
policije.
Odneo sam telefon na terasu i pozvao Gejra.
– Halo, Gunar je na telefonu – rekao je. – Da li je to moj
izdajnički bratić bez ijednog prijatelja? Kako se usuđuješ da me
zoveš?
– Jesi li ti zvao malopre? – pitao sam.
– Aha – odgovorio je. – Jesi li neraspoložen?
– Mislim da je to preslaba reč. Jesi li pročitao imejl?
– Jesam. Baš se živim jezikom taj tvoj stric izražava, nema
šta!
– Da.
– Smejao sam se naglas.
– Ne sumnjam.
– Ma hajde. Naljutio se. Razumljivo je. Ali to je sve. Ništa
nisi zgrešio.
– Naravno da jesam. I sve će otići na sud. Ni sekund ne
sumnjam u to.
 – Pa fantastično je ako ode! Samo se nadaj i moli boga da će
napraviti takvu glupost! Bićeš bogat kao Krez. Svi će hteti da
kupe tvoju knjigu ako dođe do suđenja! Otići će pravo u istoriju
književnosti. A ti ćeš postati milioner. Ne može se zamisliti bolji
scenario.
– Da, može.
– Ma daj! Šta si uradio? Napisao si knjigu o svom životu,
kako ga ti vidiš. To je stvar slobode. Sloboda se uzima. Ako
čovek slobodu dobija, rob je. Hteo si da pišeš o svom životu
kakav jeste. To ima cenu. I sada je vidiš. Nisi imao obzira prema
stricu, dakle bio si bezobziran. To je cena. Dobro, naljutio se na
tebe. To mogu da razumem. Ima pravo da se ljuti na tebe,
polazeći od svog viđenja sveta. Ali ništa preko toga. Razumeš
li? Ništa loše nisi napisao o njemu. Pisao si o svom ocu. To je
tvoje pravo, to je tvoje prokleto nasleđe, to ti je ostavio. To ti
niko ne može poreći. Mogu da se ljute, mogu da besne, mogu da
maltretiraju i tebe i tvoju porodicu, ali na tome staje. Ništa loše
nisi uradio. Imaš moje puno oproštenje. Šteta, doduše, što nisam
katolički sveštenik.
– Da.
– Šta „da“? Tako je. Saberi se, čoveče. Obogatićeš se. Moraš
da se nasmeješ svemu ovome.
– Nema tu ničeg smešnog.
– Naravno da ima! A kad sam pročitao ovaj imejl, shvatio
sam odakle sve to dolazi. Nisi samo ti lud u tvojoj porodici. Svi
ste ludi. Tvoj otac, tvoj stric i ti.
Ništa nisam rekao. Njegov pokušaj da me oraspoloži nije
uspeo, naravno, ali ipak mi je bilo drago što je pokušao. Govorili
smo još sat, sve vreme o istom, o pismima i novoj situaciji koju
su stvorila. Gejr je smatrao da treba da je prihvatim. Moral nikad
nije stvorio ništa svoje, samo je odbacivao ono što se stvaralo. A
stvaranje je život. Zašto reći ne životu?
Gejr je skroz-naskroz bio ničeanac. On je sve to video spolja,
bila je to njegova snaga, ali je to takođe značilo da stoji izvan. Ja
sam se nalazio usred srede, i ako nešto nije moglo da me uteši,
bio je to vitalizam, jer on je isto što i prekoračenje, a ako se ovde
o ičemu radilo, suštinski gledano, bio je to strah od
prekoračenja.
Dok sam razgovarao s njim, u telefonu se čuo signal novog
poziva. Prvi put sam ga ignorisao, ali kad se drugi put začuo,
rekao sam Gejru da moram da prekinem i javim se.
Isprva je na displeju stajalo samo „nov poziv“. Nisam se
javio, mogao je da bude bilo ko. Ali onda se pojavio broj. Iz
Osla. Koliko sam znao, Gunar je mogao da bude u Oslu, ali
šansa je bila mala, i osim toga mi se učinilo da prepoznajem
poslednja tri broja, pripadala su izdavačkoj kući „Oktober“.
Pritisnuo sam zeleno dugme i podigao slušalicu do uva, dok
sam istovremeno otvorio vrata i ušao u dnevnu sobu.
– Halo? – rekao sam i pošao ka prozoru.
– Zdravo, ovde Gejr Berdal.
– Zdravo.
– Dobio sam imejl od tvog strica.
– Da – rekao sam.
Malo se nasmejao. Zastao sam pred prozorom i približio čelo
hladnom staklu.
– Jake reči.
– Da.
– Moramo pažljivo ovo da izvedemo.
– Da.
Prišao sam polici s knjigama i gledao naslove.
– Moramo izaći u susret tvom stricu koliko možemo. I
moramo da stvorimo prostor za manevrisanje. Nikako ne srne
ovo da odvuče na sud. Da li ti je problem da promeniš sva imena
povezana sa očevom stranom porodice?
– Nije – odgovorio sam i otišao do drugog zida, okrenuo se i
vratio. – Nije, nije. To sam mu i ponudio u pismu.
– Dobro. Onda ću mu reći da ćemo promeniti sva imena. I da
ćemo okruženje učiniti što anonimnijim.
– Da.
– Zvaću advokatsku firmu s kojom sarađujemo. Čisto da te
obavestim. Znaš, moramo biti sigurni da ne radimo ništa
protivzakonito.
– Da.
– A baš se naljutio!
– Da, može se reći.
Pošao sam ka kuhinji, zastao i pogledao niz elemenata iznad
sudopere, jedan je bio otvoren, polica na kojoj su stajale čaše bio
je skoro sasvim prazan. Mašina za sudove sigurno je bila puna
čaša.
– Možda samo hoće da te malo uplaši – rekao je.
– Uspeo je.
– Ali dobro, Karl Uve. Ti samo nastavi da radiš na romanima
najbolje što umeš. Pa ću te pozvati kad se čujem sa advokatima.
– Okej.
– Zdravo.
– Zdravo – rekao sam i prekinuli smo vezu.
Vratio sam se u dnevnu sobu, pa hodnikom otišao do
kupatila, gde sam pustio toplu vodu na slavini i oprao ruke.
Izašao sam na balkon, ali sam shvatio da ne mogu sam tu da
pušim, bilo je previše tiho i mirno, pa sam otišao po telefon koji
sam ostavio na kuhinjskom stolu i pozvao Lindu.
– Zdravo! – rekla je.
– Zvučiš raspoloženo – kazao sam i otišao u dnevnu sobu,
prišao prozorima. – Jesi li stigla?
– Ne, još sam u vozu. Malo sam spavala. Sad čitam. Kako si
ti?
– Pa nisam najbolje. Stigao mi je imejl od Gunara.
Neverovatno je ljut. Skoro je lud od besa.
– Au – rekla je. – Šta je napisao?
– Pročitaćeš kad se vratiš. Hoće da zaustavi objavljivanje, a
ako se to ne desi, kaže da će se obratiti sudu.
– Ozbiljno?
– Da. Skroz je užasno, kao što možeš da zamisliš.
– Da, čujem ti po glasu. Hoćeš li da se vratim? Mogu.
– Ne, ne. Ne. Apsolutno ne. Ne, nemoj ni da pomišljaš na to.
Zaslužuješ nekoliko dana za sebe. Ovde će sve biti u redu. Samo
je bio šok. Ali proći će. Govorio sam s Gejrom Berdalom iz
izdavačke kuće, zvaće advokate i pokušaće sve da srede najbolje
što umeju. U dobrim sam rukama. Biće dobro.
– Sigurno?
– Da.
– Okej.
– Samo sam hteo da ti kažem. Ali inače je dobro. Pozvaću
večeras, da malo više porazgovaramo, da li je to okej?
Bilo je okej. Linda nikad nije upoznala Gunara, ali je mnogo
slušala o njemu. I na nju je ostavilo utisak što se našao u
maminoj bašti a nije hteo da vidi ni našu decu ni nju. I što jedini
od svih pozvanih nije došao na Vanjino krštenje. Ni prvi ni drugi
događaj meni nije bio upečatljiv u trenutku; u bašti se žurio, na
krštenje nije imao priliku da dođe. Sada sam to video u drugom
svetlu, u svetlu mržnje s kojom je i pismo bilo napisano. Ta
mržnja se nije mogla roditi sada, iznenadno, kao izdvojena
posledica knjige koju sam napisao, morala je sve vreme da bude
tu, svih ovih godina. Primećivao sam je, sve vreme sam je
primećivao, ali sam uvek mislio da zapravo primećujem svoj
paranoični nemir. Ja sam uvek pretpostavljao da me ljudi ne
vole, ali nije moglo biti tako, ne zaista, ipak je otac mog brata,
zašto me ne bi voleo? Ako bih i uradio nešto što mu se ne
dopada, valjda ostaje dovoljno širine da to ne bude apsolutno
presudno? Tako sam razmišljao, boreći se sa onim za šta sam
sebi govorio da je umišljeno, ali sada, u tonu ovog pisma,
nestala je svaka takva predstava. Tako jeste, i to već dugo,
možda oduvek. Kada sam napisao ovu knjigu, u njegovim očima
se potvrdilo ono što je o meni oduvek mislio. Imao sam sitan, ali
u sopstvenim očima prenaduvan ego. Bio sam neuračunljiv i
lažljiv. Oduvek sam to naslućivao kod njih, da misle da sam
lažov. Kako je došlo do toga? Ako sam nešto mrzeo i nisam
želeo u životu, bila je to upravo laž. A oni su mene – a zbog toga
i ja sebe – ipak doživljavali baš kao lažova.
Zašto?
Odgovor je bio jednostavan. U meni je bilo nečega što sam
morao da krijem od njih. Nečega što nisam mogao da
pokazujem ili koristim kod njih. A to što sam po svaku cenu
morao nešto da izbegavam davalo je izvesnu pritvornost mom
ponašanju, a time i celom mom biću i mojoj naravi. Pokušavao
sam da budem kao oni kad sam kod njih, da govorim kao oni, da
budem po njihovom, ali on je prozreo da zapravo nisam takav,
kao oni, na njihovom. Tu je bio koren izdaje.
Jedno vreme stajao sam s telefonom u ruci i gledao kuće na
prozoru dnevne sobe. Nisam mogao da radim, nisam mogao da
čitam, nisam mogao da gledam film. Nisam mogao ni da izađem
da se nađem s nekim, jer nikog u Malmeu nisam dovoljno dobro
poznavao. Mogao sam samo s nekim da pričam telefonom. To
nije pomagalo, ali je trenutak činilo izdržljivim, značila mi je
već sama činjenica da neko stoji izvan toga i hoće da
porazgovara sa mnom. Zato sam dva sata, koliko je od dana
ostalo pre nego što je trebalo da pokupim decu u vrtiću, proveo
na telefonu. Govorio sam s Gejrom Guliksenom šta ćemo da
radimo, govorio sam s Espenom, koji je rekao da ništa ne smem
da menjam u rukopisu, da ne popuštam pod pritiskom, nego da
stegnem zube i izdržim, govorio sam s Threom, koji je znao šta
znači napisati nešto blisko stvarnoj biografiji i kako porodica
može da reaguje na to, i govorio sam sa Ingveom. To ga je
potpuno pomelo, jer je imao dobar odnos s Gunarom i nipošto
nije hteo da se nađe u škripcu između nas dvojice. Rekao sam da
je to moj roman, da sam ga ja napisao, da on nema nikakve veze
s tim i da će Gunar to razumeti. Koliko sam shvatao, Gunar je
oduvek voleo Ingvea, uvek se trudio da održava kontakt s njim.
Na kraju sam pozvao mamu, vraćala se s posla, nije pročitala
imejl, ali hoće čim stigne. Onda je došlo deset do tri. Obuo sam
bele patike, uzeo ključeve iz ormara, uzeo kesu s đubretom i
sišao u podrum, bacio je u jedan od velikih kontejnera koji su tu
stajali, izašao na zadnja vrata i sporednom uličicom se zaputio
ka vrtiću, što sam uvek činio kad sam bio neraspoložen i hteo da
izbegnem tuđe poglede. Prepoznao sam osećanje koje me je
obuzelo kada sam se našao pod toplim, zagasitoplavim
avgustovskim nebom i pošao duž Ulice Fereningsgatan, pune
izduvnih gasova, pored grupice ljudi koji su uvek pušili na uglu
kod semafora, pa prešao na drugu stranu, do kaldrmisane uličice
koja se pela do sledeće poprečne ulice s nizom mladog drveća,
tamnozelenog i u senci niza visokih zgrada, bio je to osećaj iz
dana nakon tatine smrti i dana posle telefonskog poziva u kojem
su me optužili za silovanje, naime osećaj da se okruženje nekako
briše, kao da se nalazim u zoni s toliko naboja da potiskuje sve
drugo u blizini. Sve sam video, video sam kola, video sam
„Lidl“ supermarket, video sam pešake i bicikliste, registrovao
sam šta nose, mahom šortseve i majice, košulje i haljine, ali i
pokoje finije pantalone i košulju, video sam Montesori školu
preko puta, afrički frizerski salon, poljsku bakalnicu, i niz malih
antikvarnica pored kojih sam prolazio, video sam kako vlasnik
jedne prodavnice sedi na stoličici na trotoaru, kao što je često
činio, sa zlatnim retriverom, večito bunovnim od starosti, koji se
odmarao pored njega, ali to ništa nije značilo, nije imalo težinu,
nikakvo prisustvo po sebi. I svoju decu sam tako video kad su
pošla ka meni u zadnjem dvorištu. Sagnuo sam se, zagrlio ih, jer
morao sam to da uradim, ali ni to nije imalo dovoljno težine da
se probije.
Dvoje zaposlenih ćaskalo je na klupi dok su deca trčala oko
njih i igrala se. Čitavo zadnje dvorište bilo je asfaltirano,
završavalo se oko pet spratova visokim zidom bez prozora koji
je pre svega ličio na zidine tvrđave i veći deo dana zaklanjao
sunce. Kraj zida se nalazio pesak, a pored peska tri metra visoka
kućica za igru. Ostava na drugom kraju bila je puna tricikala,
trotineta, kofa i lopatica, lopti i štapova za hokej na travi, pored
dva mala gola i mnoštva plastičnih igračaka koje su na kraju
dana bile razbacane na sve strane. Roditelji su radili u vrtiću po
nedelju dana svakih pola godine, osim što su se bavili
administrativnim poslovima i svaki dan prali sve prostorije.
Trudio sam se da izbegnem sve važnije položaje, nikad nisam
sedeo u upravi, na primer, nikad nisam bio odgovoran za
osoblje, zapošljavanje ili finansije, već sam insistirao na tome da
se bavim najpraktičnijim i najneprestižnijim poslom, naime da
budem u grupi za pranje. Bio je to čisto praktičan posao i značio
je da sam prao ceo vrtić pet ili šest vikenda svakih pola godine.
Pored toga sam prao i danima kad sam bio dežuran. Ali to mi je
odgovaralo, nije zahtevalo ništa više od sati potrebnih da se to
obavi, pa bih završio s tim. Jedini problem bio je što se u meni,
kad u nedelju uveče uđem da čistim, budila snažna potreba da
sve obavim savršeno, pa mi je trebalo mnogo više vremena nego
što je neophodno. Možda su me zato već u drugoj polovini
godine pitali da li bih preuzeo odgovornost za održavanje
čistoće. Pristao sam, pa sam morao da organizujem prolećno
spremanje, kao i da sastavljam radne spiskove i staram se da
uvek ima svih potrepština, i rado sam to činio, ali kada se godina
završila i kada je ponovo trebalo raspodeliti poslove na
godišnjoj skupštini, tražio sam da ponovo budem običan
spremač. Nije mi se dopadala vidljivost koju organizatorski
položaj donosi, pored toga što sam morao da prenosim
eventualne žalbe na čistoću zaposlenima i roditeljima koji su
zabušavali, što se desilo dvaput, i hteo sam u zemlju da
propadnem kada sam to morao da im kažem, jer odrasli su ljudi,
pa zar ja treba da im govorim da nisu dovoljno dobro uradili
svoj posao i da se to ne sme ponoviti? Jednom sam to uspeo da
uradim, pa i drugi put, ali onda je bilo dosta.
Zastao sam pred dvoje zaposlenih. Nadje, koja je odrasla u
Iraku i s decom sprovodila čeličnu disciplinu, i Karin, jednom
od naših stalnih zamena, ranije stalno zaposlena, koja je imala
posebno prisan odnos s mojom decom.
– Kako je bilo danas? – pitao sam.
– Dobro je bilo – odgovorila je Nadje. – Jon je dobio malu
ogrebotinu na obrazu, pa se rastužio, ali sada je dobro.
– Ko ga je ogrebao?
– Hajdi. Izvinila se – rekla je Karin. – Bilo joj je žao koliko i
Jonu.
– Okej – rekao sam. – Onda idemo.
Okrenuo sam se i pozvao ih. Jon je odmah došao, ali Hajdi,
koja je na biciklu jurišala po asfaltu, s Maluom u kolicima iza,
nije dala znaka da me je čula. Vanja je ležala s nogama u pesku,
Katinka ju je zatrpavala. Prišao sam im.
– Idemo – rekao sam.
– Još malo, tata, molim te – rekla je Vanja i nasmešila se.
– Pet minuta – kazao sam i seo na kamen preko puta klupe.
Telo me je bolelo, a nakon što su misli na nekoliko sekundi
pustile Gunara, vratile su se s novom snagom. Nadao sam se da
će prisustvo dece pomoći, pružiti mi drugačiju perspektivu, ali
desilo se suprotno, bilo mi ih je žao, na neki način, jer njihov
otac, čovek kog su videli i prema kom su se odnosili, nije bio
ono što ja zapravo jesam, što će polako uvideti kad dovoljno
sazre da mogu procenjivati ljude oko sebe na osnovu odlika i
karakternih crta, a ne neposrednog prisustva. Nisam ih bio
dostojan, ali nije to bilo tužno, nego što toga nisu bili svesni.
– Kako je Linda? – pitala je Karin.
– Dobro je – odgovorio sam. – Otišla je na mali odmor na
selu. Samo na nekoliko dana.
– Sila si što se o svoj deci brineš sam.
– Ne, ne, taman posla – rekao sam. – Stvarno nije problem.
Ne, ne.
Nisam imao problema s njima zato što sam bio strog, stroži
nego kad je Linda tu. Ni za šta nisam imao razumevanja, nisam
im ostavljao ni najmanje prostora. Brzo su to shvatili, i
prilagodili se, mada to nije bilo dobro. Osoblje vrtića to nije
primećivalo, videli su samo situacije u vezi s dovođenjem i
odvođenjem, a tada, s toliko očiju na sebi, ponašao sam se
shodno prilici.
Jebemti.
Kakvo prokleto sranje.
Kako sam, pobogu, mogao da dovedem sebe u ovakvu
situaciju? Čemu to služi? Zar nisam mogao sve loše da zadržim
za sebe, kao drugi ljudi? Oh ne, apsolutno sam morao svima to
da guram u lice, da i druge povučem u ambis.
Gunar ništa nije uradio, samo se trudio da živi život najbolje
što ume, i onda mu je ovo sletelo u krilo.
Mogao sam da podignem ruke i iz sveg glasa zaurlam ka
nebesima u tom dvorištu. Umesto toga sam sedeo gledajući
Hajdi, kako vozili vozi bicikl Jona, koji je seo pored Karin i
zurio u krov, i Vanju, čija će oba stopala uskoro biti zakopana, i
s krutim osmehom koji je trebalo da pokaže kako mislim da su
deca divna stvar.
Ustao sam i otišao do Vanje.
– Idemo – rekao sam. – Nema cile-mile.
– Ali nemam noge! – odgovorila je. – Vidi!
– Zar je ajkula u pesku? – pitao sam.
– Nije – odgovorila je. – Takva sam se rodila.
– Slušajte, gospođice...
– Da?
– Sad moramo da krenemo.
– Okej – rekla je i ustala, obrisala pesak koji nije otpao sam.
Otišao sam do Jona i podigao ga, smejao se sve dok nije shvatio
da smo se zaputili ka kolicima, ali pošto se prvo malo pobunio,
ubrzo je prihvatio situaciju. Ostala je još Hajdi. Nisam imao
snage za još tetošenja, pa sam povikao da smesta dođe. Pošto
nije reagovala, pritisnuo sam dugme na interfonu, odgurao
kolica za koja se Vanja držala do kapije i otvorio je. Odosmo mi,
Hajdi, povikao sam, pa je potrčala ka nama.
– Čekajte! – rekla je. – Čekajte!
– Pa hteli smo da te sačekamo – rekao sam. – Ali tebe nema!
Bez reči se uhvatila za kolica. Izraz joj je bio malčice
naduren.
Ponekad je samo trebalo da zurim u nju i trepnem, ili
napravim malu grimasu, ili je pogledam ko bajagi mrko pre
nego što se uvređeni izraz pretvori u osmeh, često obešenjački,
pa onda u ljutnju zbog toga što je dozvolila da je nasamarim, i
tada bi me udarila, ali sa sjajem u očima. Ali ponekad je
ozlojeđenost sezala dublje. Tako je bilo sad.
Išli smo trotoarom, ulicom punom biciklista na povratku s
posla. Vanja nije zatvarala usta. Slušao sam je s pola mozga, u
slučaju da me pogleda očekujući reakciju, i shvatio da raspreda
o prednostima i manama dve rase pasa koje je izdvojila prošle
nedelje. Hajdi je hodala s druge strane, mrka i šutljiva, dok je
Jon upao u svoju uobičajenu kolica-komu.
– Gde je Jon? Jesmo li ga zaboravili u vrtiću? – kazao sam,
jer sam pomislio da i njemu treba malo pažnje, kako ne bi
sasvim nestao.
– Tu! Tu sam, tata! – kazao je i okrenuo glavu ka meni.
– Eto našeg dečka Jona! – kazao sam i pogledao ka piceriji na
uglu, gde je mnogo ljudi jelo pod zelenim suncobranima. Kada
sam nekih popodneva prolazio tuda s decom, izgledalo je kao da
se unutra održavaju pravi mafijaški sastanci. Matori Italijani u
smeđim odelima, zdepastih debelih tela i zlih očiju.
Osvrnuo sam se. Iza nas je trčkarala žena u crnoj haljini, za
sobom skoro vukući dečaka od nekih devet godina, prošli su
pored nas, a kad su se udaljili desetak metara, gurnula ga je ka
zidu, gde je spustio pantalone i počeo da mokri, dok je ona
oprezno gledala po ulici. Nisam verovao sopstvenim očima.
Mokraća se slivala po trotoaru.
– Šta radi dečak – pitala je Vanja gledajući čas njega čas
mene.
– Pa, izgleda da piški – odgovorio sam.
Dečak je malo protresao rotkvicu, zakopčao šlic, a onda su
pohrlili preko ulice, i produžili s druge strane, dok smo mi
skrenuli levo kod prodavnice bicikala i pošli ka Ulici Sedra
Feštadsgatan. Zaustavili smo se kod prodavnice „Seven ileven“.
Hajdi je odbila da nastavi.
– Umorna sam – rekla je.
– Ali, Hajdi – rekao sam – zar ne možeš još malo, pa smo
kod kuće?
Odmahnula je glavom.
– Hoću u kolica – rekla je.
– Ali raspašće se ako dvoje bude sedelo u njima. Zar se ne
sećaš? Onda kad je otpao točak?
– Hoću voće – rekla je.
– Dobićeš. Ali ne ovde. Dobićeš bananu iz prodavnice.
– Hoću iz one tamo – rekla je i pokazala putem kojim smo
došli.
– Da se vraćamo? – pitao sam. – Celim tim dugim putem?
– Da.
Vanja, koja je stajala s druge strane držeći kolica, tada se
nasmejala.
– Vanja – kazao sam. – Nemoj da se mešaš.
– Smeje mi se – rekla je Hajdi. To je za nju bilo najgore, da
joj se smeju.
– Ne, ne – kazao sam. – Idemo sad dole do prodavnice, pa
ćeš tamo dobiti voće.
Hajdi me je pogledala. Onda se okrenula i potrčala niz trotoar
koliko su je noge nosile. Na pola puta je stala i pogledala me
izazivački.
– Ostani tu, Vanja – rekao sam. – Hoćeš li mi obećati?
Vanja je klimnula, pa sam potrčao za Hajdi. Kada je to
videla, nastavila je da trči. Sustizao sam je, zaustavila se pored
bandere i čvrsto je uhvatila sa obe ruke.
– Dosta glupiranja – rekao sam, otrgao je od bandere i poneo.
Vikala je iz sveg glasa. Ljudi su se zaustavljali i gledali nas. To
je i htela. Ali oni to nisu mogli da znaju. Mislili su da sam je
udario, ili tako nešto. I sam bih to pomislio kada bih video da se
majke ili očevi naginju nad svojom decom, njihov agresivni
govor tela uvek me je navodio da pomislim da su loši roditelji,
ljudi najgore sorte, iako sam znao kako ume da bude.
Spustio sam je.
Povikala je da neće da hoda!
– Da te nosim?
Odmahnula je glavom.
– Pa šta da radimo onda?
– Hoću voće! Iz one prodavnice! – povikala je.
Pao mi je mrak na oči. Snažno sam je uhvatio za ruku,
sagnuo se do njenog lica i prosiktao:
– Dostaje bilo! Nema više gluposti! Polazi! Čuješ li?
Suze su joj pošle niz obraze.
– Čuješ li?
– Neću! – povikala je. – Ti si glup! Ti si govno!
– Šta si rekla? – prosiktao sam, trudio sam se da govorim tiho
kako ništa ne bih dao onima koji su nas gledali.
– Ti si govno! – rekla je.
Vanja se nasmešila.
– Nije smešno! – rekao sam joj. Uozbiljila se, ali onda sam se
i ja iz nekog nepojmljivog razloga nasmešio, pa je počela da se
smeje.
– Smejete mi se! – povikala je Hajdi i ponovo potrčala. Ovog
puta sam je stigao posle nekoliko metara, zgrabio je i prebacio
preko ramena, brzo se vratio, držao je pred sobom.
– Hoćeš li da pođeš?
Odmahnula je glavom.
– Spusti me! – povikala je.
– Hoćeš da pitam jona da li hoće da hoda? Pa da ti sedneš u
kolica?
Klimnula je.
Jon, koji je shvatio šta se dešava, čvrsto se uhvatio za kolica.
Pomislio sam da će Hajdi možda sutra izaći masnica na ruci.
Onda sam se setio vesti iz Norveške koju sam pročitao, o dadilji
koja je detetu slomila ruku kad ga je bacila u kolica.
– Hajde, Jone – rekao sam. – Mogu da te nosim. Pa da Hajdi
sedne u kolica.
– Moja kolica – rekao je Jon.
– Mogu ja da ga nosim – rekla je Vanja.
Na to je pristao! Stavio sam ga na njena leđa, čvrsto se
uhvatio, dok je Hajdi sela u kolica, pa je čitava cirkuska parada
mogla da nastavi. Vanja je izdržala samo do „Seven ilevena“, ali
Jon tad već više nije bio u kolicima, pa mu nije bio problem da
mi sedi na ruci.
Hajdi je zaspala još pre nego što smo stigli do supermarketa.
To je dakle bio razlog, toliko se umorila. Kupio sam kobasicu,
kesicu praha za biftek stroganou, pakovanje pirinča, sastojke za
salatu, mleko i kiselo mleko, veliki pepsi maks. Ljutio sam se na
samog sebe što sam dozvolio da se moja frustracija odrazi na
decu. Ali to me nije sprečilo da budem strog s Vanjom dok smo
išli po prodavnici. Ne, govorio sam, nećemo to. Dolazi odmah.
Dolazi, kažem ti! Ne, ne, ne! Bilo je kao da postojim na više
nivoa i da su svi iznenada počeli da deluju istovremeno. Jedan
obuzet Gunarovim imejlom i skoro lud od očajanja. Jedan koji je
razmišljao šta ćemo za ručak i usmeravao kolica shodno tome.
Jedan neraspoložen zbog načina na koji se maločas poneo prema
Hajdi. Jedan iznerviran Vanjinim ponašanjem. Jedan kojem je
bilo žao kad je video koliko je poslušna, jer je to možda značilo
da je kinji. Jedan koji je bio zadovoljan što sluša šta joj se kaže.
Ruka kojom sam nosio Jona bolela me je od napora kad je
došao naš red na kasi. Spustio sam ga da bih stavio namirnice na
traku, otrčao je na kraj kase i pokušao da se popne, voleo je to
da radi, da kleči na kraju i gleda kako namirnice klize ka njemu.
Podigao sam ga, stavio poslednje stvari, gurnuo karticu u čitač,
ukucao pin, potvrdio kad se pojavio iznos, izvukao je i vratio u
džep.
Stavio sam namirnice u kesu, podigao Jona na ruku i pošao
poslednjim delom puta.
– S kim si se danas igrala u vrtiću? – pitao sam i pogledao
Vanju, mahom da proverim da li je moj strogi ton primila k srcu.
– S Benjaminom ili Katinkom? Ili Luvisom?
– Nisam s Luvisom – rekla je. – S Katinkom. I maaaalo s
Benjaminom.
Pred bankom, je sedeo najnapadniji prosjak. Klečao je
skrštenih ruku i klatio se napred-nazad streljajući prolaznike
svojim ognjenim pogledom. Pred njim je ležala kapa s nekoliko
kovanica.
– Zašto kleči tako? – pitala je Vanja.
– Prosi – odgovorio sam. – Hoće pare.
– Zašto nema para?
– Ne znam – odgovorio sam. – Valjda nema posao. Pa prosi
za hranu.
– Zašto mu nisi dao pare?
– Zato što ništa ne radi. Da je svirao instrument, na primer,
dao bih mu. To uvek radim. Ali nekad dajem prosjacima bez
obzira na to. Ponekad mi ih je žao. A i nije to mnogo para.
– Pa zašto mu onda nisi dao?
– Bože, bože, koliko zapitkuješ – rekao sam i osmehnuo se.
Uzvratila je osmeh.
– Verovatno dolazi iz Istočne Evrope. To su neke daleke
zemlje. Dođu ovde da sakupe pare. Oni su kao banda.
 – Lopovska banda? Jesu li lopovi?
– Ne, ne baš. Ali skoro da su to pretvorili u posao. Pa onda
nestaje čitav smisao prošenja. To baš ne treba da bude posao.
Nasmejao sam se svom rezonovanju, Vanja me je pogledala
sa osmehom. Požurio sam da stignemo na zeleno svetio. S druge
strane prelaza sedeo je stari saksofonista i svirao svoj delić
melodije. Sad sam bio prinuđen da mu nešto dam, tutnuo sam
ruku u džep i iskopao sadržaj, pregledao kovanice na dlanu, dao
jednog petaka Vanji.
– Hoćeš li da mu daš? – pitao sam.
Pogledala me je uplašeno. Onda je ozbiljno klimnula i lagano
prišla, gotovo se prikradajući, ubacila petaka u otvoren kofer
instrumenta. Saksofonista joj je namignuo i požurila je da se
vrati.
Morali smo da uzmemo i malo voća. Nisu primali kartice, pa
sam spustio Jona na zemlju i stao u red ispred bankomata,
pogledom preletevši po licima svih koji su stajali ili prolazili
pored dugačke lučne zgrade koja je činila kraj trga, a na čijem
smo gornjem spratu živeli. Tražio sam Gunara. Znao sam da su
šanse da se pojavi minimalne, ali razum u suštini nije imao
nikakve veze s tim, već samo osećanja, a njihova dubina je
neobjašnjiva.
Žena s kratkom, suvom, pesak-žutom kosom i naočarima,
skoro kupastog tela, zgrabila je račun i tutnula karticu u
novčanik, pritom mi uputivši kratak i sumnjičav pogled. Ubacio
sam karticu i ukucao pin, zatražio trista kruna i, dok sam čekao
da mašina sve obavi, pogledao Jona, koji se zaputio ka tezgi s
voćem, hodajući tik uz zgradu, mali kao panjić.
– Hoćeš li uzeti pare, Vanja? – pitao sam.
– Daješ mi ih?
– Ne, ali možeš da platiš voće.
 – Neću.
– Okej – rekao sam. – Daj ih meni pa ću ja da platim. Ali
pogledaj Jona. Šta misliš, da li je zaboravio da postojimo?
Nasmejala se, jer je sada odmakao čak do prodavnice cipela.
Odgurao sam kolica do tezge, potrčao i doneo ga, uzeo grozd
banana, stavio nekoliko jabuka i pomorandži u kese, jednu
napunio belim grožđem, pružio sve prodavcu, za kojeg sam
mislio da dolazi iz Turske, ili možda Makedonije ili Albanije,
izmerio je voće i stavio ga u veću belu kesu, platio sam, častio
me je osam kruna kad mi je vraćao kusur, zahvalio sam mu i
pošao po trgu s još usnulom Hajdi u kolicima, dao sam Vanji
narandžastu pločicu za interfon, povukla ju je po senzoru i
otvorila vrata. Ugurao sam kolica, okrenuo ih da ih povučem
preko poslednja dva stepenika. Hajdina glava se zaklatila
napred-nazad, ali nije se probudila. Jon je već stajao kod lifta i
pokušavao da se protegne do dugmeta.
– Premali si – kazao sam. – Probaj sledeće godine.
– Podigni me! – rekao je.
Podigao sam ga i zadržao u naručju da vidi kako lift pristiže
iza malog duguljastog prozorčića na vratima.
Kad smo se popeli, ugurao sam cela kolica u predsoblje, jer
ako bih Hajdi sada probudio, plakala bi i durila se najmanje sat
vremena, a nisam imao snage za to. Cena je bila to što neće
moći da zaspi uveče.
Pustio sam im crtani da bih na miru spremio ručak. Dao sam
im po jabuku, stavio namirnice na pult i sortirao ih, voće u činiju
u kredencu, mleko u frižider, povrće na pult, kobasicu na dasku
za sečenje. Mislio sam da skuvam pirinač, ali predomislio sam
se, ostalo nam je malo makarona, uzeo sam to. Uzeo sam telefon
u hodniku, pozvao Gejra Angela, izmerio vodu i mleko, sipao ih
u lonac, dodao prah i počeo da mešam kad se javio.
 – Šta radiš? – pitao sam. – Obično se odmah javiš.
– Kupao sam se, knjiga mi se pokvasila pa sam morao da je
feniram.
– Da je feniraš?
– Da?
Zasekao sam tamnocrvenu, gusto priljubljenu plastiku
kobasice, skinuo je, počeo da sečem kobasicu na komade.
– Kako je? – pitao je Gejr. – Isto?
– Jeste.
Napunio sam šerpu vodom i stavio je na ringlu.
– On ima moć nada mnom. To što se okrenuo protiv mene
najgore je što je moglo da mi se desi. To je jedno. Prestravljen
sam. Od njega. A tu je i sama stvar. Povredio sam ga. Ništa nije
skrivio, niti je ovo tražio. A pošto će sve otići u štampu, neće
imati ni kako da se odbrani. Mislim, to je njegova majka. I sve
su stvarni ljudi.
– Da li si se i u jednom trenutku pokolebao? – pitao je Gejr.
– Nisam, ali znaš kako je kad se piše.
– Svakako znam kako je to kad o meni pišu.
– Dva dana me nisi pozvao. Baš si se uvredio.
– Isprva jesam. Ali onda sam porazmislio. Mislim da je Ernst
Bilgren to dobro formulisao kad su ga pitali da prokomentariše
to što se pojavljuje u Najvišoj kasti. Kazao je da je svestan da u
toj knjizi postoji lik nazvan po njemu. Ja to ne mogu tako da
vidim u mom slučaju, ono što si napisao mi je preblizu, ali
poenta je da je istakao izlaz koji imaju svi književni likovi. U toj
knjizi postoji lik nazvan po meni.
– Ali ti si čovek književnosti. Ja kod Gunara nikad nisam
video knjige. Mislim da ne čita. Pa njemu izgleda drugačije.
– Pričaš o njemu kao da je potpuno bespomoćan! Pobogu,
čoveče, jesi li ti pročitao ono njegovo pismo? Predstavlja te kao
duševnog bolesnika! I to šalje izdavaču! Hoće da te uništi, Karl
Uve. Nije on bespomoćan. Ne možeš samo da sediš skrštenih
ruku. Kladim se da si se zapitao da li da uopšte objaviš knjige?
– Jesam, naravno.
– U tom slučaju dozvoljavaš nekom računovođi iz
Kristijansanda da odlučuje kako će izgledati norveška
književnost. To ne smeš da radiš, valjda ti je jasno.
– Objaviću ih.
Otišao sam do kredenca i uzeo kutiju makarona, sipao
odgovarajuću količinu u ključalu vodu, promešao viljuškom,
smanjio plamen.
– Pitanje je s kojim pravom. Pravom književnosti? Time
govorim da je književnost važnija od života pojedinca. I ne
samo to, govorim da je moja književnost važnija od njegovog
života.
– Ali to nije njegov život! Nego život tvog oca. On je brat, ti
si sin. Sin je bliži.
Nagnuo sam dasku za sečenje nad loncem i gurnuo u njega
komadiće kobasice, izvadio četiri tanjira iz kuhinjskog elementa
i stavio ih na sto, otvorio fioku i izvadio noževe i viljuške.
– A tu je i pravna stvar – rekao sam.
– Pravo ne može da sudi o književnosti.
– Naravno da može.
– Naravno da to čini, mislim da hoćeš da kažeš. Miklea3 su
osudili, ali njegova knjiga se još čita.
– Velika je razlika između povređivanja seksualnog morala
jedne epohe i povređivanja pojedinca. I tu je još jedna strana
Mikleovog suđenja. Ono ga je po svemu sudeći zdrobilo. Pisao
je o ljudima koji su se prepoznali. I to ne u bilo čemu. Sve žene
s kojima je spavao prepoznale su se u opisima. U tome je ležao
pravi skandal. Tarjej Vesos4 je rekao nešto o tome, koliko se
sećam, kada je to shvatio. „Nije mu to dobro“, ili tako nešto.
– Ha-ha-ha!
– Samo se ti smej. Ali Vesos je bio čestit čovek. Možda
najčestitiji Norvežanin koji je ikada živeo. Kad on kaže da nešto
nije dobro, onda bogami stvarno nije dobro.
– Zar mi nisi pričao da su, kad je umro, među njegovim
stvarima našli kovertu sa slikama Merilin Monro isečenim iz
časopisa?
– Da. I u grehu je bio čestit.
– Može se reći.
Izvadio sam četiri čaše iz kuhinjskog elementa, ugasio ringle,
sipao vodu u bokal.
– Ali sad moram da prekinem – kazao sam. – Treba da
jedemo.
– Hoćeš li biti dobro? – pitao je.
– Hoću, hoću. Samo treba pregrmeti celu stvar.
– Čega se u stvari plašiš?
– Pa, misliš li da novine neće pisati o tome? Da će sve proći
tiho? Biće haos. Provlačiće me po svim novinama u zemlji.
– Bolje se teši mišlju koliko ćeš se obogatiti.
Nisam odgovorio. Pošao sam ka dnevnoj sobi.
– Glavu gore. Biće zabavno!
– Čujemo se – rekao sam.
– U to ne sumnjam.
– Pa da, čujemo se.
Prekinuli smo vezu i stavio sam telefon na punjač.
– Hrana je spremna – povikao sam u dnevnu sobu. Nisam čuo
šta je Vanja odgovorila. Ušao sam kod njih.
– Jon spava – rekla je.
Ležao je kao jastuče u uglu sofe.
– Onda smo samo nas dvoje budni – kazao sam.
 – Mm – odgovorila je, udubljena u crtani film, Totoro.
– Hrana je spremna – rekao sam.
– Mogu li da jedem ispred televizora? Molim te?
– Dobro, pošto ćeš samo ti jesti – odgovorio sam. – I ako
obećaš da nećeš prljati.
Klimnula je. Otišao sam u kuhinju i sipao makarone u
cediljku, stavio dve kašike na tanjir, prelio ih s malo stroganov
kobasica, isekao paradajz i stavio ga sa strane ukrasa radi, sve
odneo u dnevnu sobu i stavio pred nju. Ja nisam imao volje da
jedem, izuzev paradajza, koji sam strpao u usta na putu do
spavaće sobe, gde sam hteo da proverim poštu. Ništa više nije
stiglo od Gunara, niti od drugih. Ali uplašio me je sam prizor
njegovog imena, i naslov imejla, „Verbalno silovanje“. Legao
sam na krevet i pogledao u plafon. Strah i očajanje vratili su mi
se punom snagom. Nisam mogao da se pomoću dece održavam
u pokretu; treba da sam ja tu zbog njih, a nikad, nikad oni zbog
mene.
Ustao sam i otišao u kupatilo. Uzeo sam plave ikea kese i
nekoliko minuta sortirao gomilu prljavog veša, pomislio sam da
ću sutra posle vrtića morati da siđem da vidim ima li termina u
vešernici; iznenada više nisam imao snage da nastavim, izašao
sam u hodnik, zastao na vratima i pogledao Vanju, nepomično je
držala viljušku s hranom tik kraj usta, omađijana nečim što je
gledala.
Totoro je zaurlao. Bio je to zastrašujući urlik, ali videlo se da
je zapravo dobar, i bilo je nečeg divnog u tome.
Pozvonio je telefon.
Pogledao sam displej.
Linda.
Javio sam se.
– Halo? – rekao sam.
 – Ćao, ja sam – rekla je. – Kako ide?
– Dobro – odgovorio sam.
– Jeste li lepo stigli kući?
– Jesmo. Sve je bilo u redu.
– Mogu li da ih čujem?
– Hajdi i Jon su zaspali. Ali videću s Vanjom.
Prislonio sam slušalicu uz grudi i ušao u dnevnu sobu.
– Hoćeš li da čuješ mamu? – pitao sam.
– Možeš li da pauziraš? – pitala je.
Kad sam klimnuo, pružila je ruku da uzme telefon.
– Ćao – rekla je i izašla iz dnevne sobe. Potražio sam
daljinski upravljač, našao ga na polici s knjigama, pritisnuo
pauzu i pošao za njom. Ušla je u njihovu sobu. Kad me je videla,
zatvorila je vrata.
Toliko je porasla da hoće da bude sama kad priča telefonom!
Pogledao sam Hajdi, koja je još spavala u kolicima. Proverio
sam Jona, i on je spavao. Otvorio sam vrata balkona, zapalio
cigaretu, povukao nekoliko puta, ugasio je i vratio se unutra.
Nisam imao gde da budem, kuda da odem.
Otišao sam u kuhinju i sipao vodu u čašu, iskapio je u jednom
dugom gutljaju. Stavio sam da se skuva nov bokal kafe, zvuk
aparata me je smirivao, celog života sam ga slušao i povezivao s
nečim dobrim.
Samo sam hteo da se privijem uz nekog ko bi me pomilovao
po kosi i kazao da nije strašno.
Od detinjstva nisam to poželeo.
Tada nije bilo nikoga da to uradi. Sada jeste, ako bih
dozvolio. Ali nisam dozvoljavao. Bilo je nečeg nedostojnog u
tome, skoro samoponištavajućeg.
Ali to sam hteo.
Izašao sam u hodnik, otvorio vrata dečje sobe. Vanja se
popela na sto i razgovarala stojeći na njemu.
– Možeš li da mi daš telefon kad završiš? – pitao sam.
– Završila sam – odgovorila je. – Ćao.
Pružila mi je telefon.
– Opet ja – kazao sam i pošao kroz hodnik. – Šta je rekla?
Linda se nasmejala.
– Samo mi je pričala šta je danas radila.
– A meni ni reč nije rekla – kazao sam. – I kad je razgovarala
s tobom, otišla je da bude sama, kao da nije htela da je čujem.
– Lepo smo pričale. Porasla je.
– Jeste.
– Kako si ti? – pitala je Linda.
– Nisam najbolje. Ali valjda će proći. Nedostaješ mi.
– I ti meni. Mogu li da te ponovo pozovem kasnije?
– Naravno – odgovorila je. – Mislim da ćemo praviti roštilj
večeras. Možda da pozoveš oko deset?
– Može. Čujemo se.
– Ćao.
Prekinuli smo vezu. Vanja je sama pustila film. Hranu skoro
nije ni takla.
– Možeš li još malo da pojedeš? – rekao sam. Uzdahnula je i
uzela još dva zalogaja, odložila tanjir.
– To je bilo sve?
– Nisam gladna.
– Ali uskoro ćeš početi da dosađuješ sa sendvičima. Bolje da
lepo ručaš.
– Kažem da nisam gladna.
Sad sam ja uzdahnuo. Odneo sam tanjir u kuhinju, spustio ga
na sto kako bi mogla da pojede kasnije, izašao na terasu,
pogledao trg, vratio se unutra, pogledao sat u kuhinji, bilo je
pola šest, otišao u spavaću sobu da proverim poštu. Ništa.
Pogledao sam stranice novina, Aftenpostena i Dagbladea, pa
stranicu NRK, pa nekoliko blogova o književnosti koje sam
delimično pratio, jedan me je zainteresovao kad su me pozvali
da pišem za njih, odbio sam ih, ali čitao sam šta su drugi pisali.
Mnoštvo pisaca koji su objavili samo jednu knjigu, i pokoji
malo poznatiji. Činilo se da su priloge komentarisali ljudi koji
pišu i hoće da objave knjigu, posebno ih je zanimao proces
pisanja i sve što ima veze sa izdavačima. Njihovo viđenje
književnosti i njihovi komentari o autorima mahom su bili
infantilni, uzbuđivali su se zbog svega živog, i sebe očigledno
doživljavali kao važne ljude sa značajnim stavovima.
Shvatio sam da mene Gunar baš tako vidi.
Skoro da sam ga citirao. Imam sitan, ali u svojim očima
prenaduvan ego, napisao je.
Dakle, da sam sitna duša, ali slep za to, da sebe, naprotiv,
smatram važnim, a ono što činim značajnim.
I bilo je to sasvim tačno, bio sam sitna duša. Nisam imao
visoko mišljenje o sebi, već o onome što sam radio, ili što bih
mogao da uradim. U dobrim trenucima pomišljao sam da bi to
jednog dana moglo biti nešto veliko. Ali može li sitna duša
stvoriti nešto veliko? Zar spoljašnja veličina ne bi morala da
bude ukorenjena u unutrašnjoj veličini?
Kako sam mogao komentatore na blogu da otpišem kao
nebitne? To znači da se uzdižem iznad njih i da sam samim tim
isti kao oni; važan u svojim očima.
U svojim očima bio sam bolji pisac od većine drugih. Nije
bilo mnogo romanopisaca čije bih knjige pročitao i pomislio:
ovo ja nikad ne bih mogao da izvedem. Nakon debitovanja
jesam to pomišljao, jer pisao sam o meni vrlo bliskim stvarima,
a to svako može, samo treba pisati. Ali kada je druga knjiga
izašla, pisao sam u trećem licu i ispričao priču toliko daleku od
mene i moje stvarnosti da se dalje nije moglo otići. To mi je
proširilo opseg. Ako sam smatrao da nešto ne mogu da
dostignem, bilo je to usko vezano za samu osobu koja je nešto
napisala. Tomas Bernhard, na primer, ono što je on učinio i
postigao bilo je sasvim izvan mog domašaja. Isto je s Junom
Foseom. Ali ne i s piscem poput Džonatana Frenzena. S njim
sam mogao da se merim, verovatno i da ga prevaziđem. Isto je
važilo za Kucija, i on je pisac čijoj je ličnosti nedostajalo nešto
osobeno zbog čega bi njegovo pisanje načinilo i onaj poslednji
korak; činilo mi se da to što on piše nije izvan mog domašaja, a
on je čak dobio Nobelovu nagradu. Pitanje je da li je vrhunsko
povezano s ličnim. Da li to jedinstveno čini jedinstvenim? I u
čemu je smisao da se dostigne nivo ispod vrhunskog, ono što je
dobro i možda čak priznato kao svetska književnost, dokle god
vrhunsko postoji? Pa u tome što je vrednost u radu, naravno, a
ne u proceni rada. Čime god se čovek bavio, u obavezi je da
pruži sve od sebe. Ako je stolar, važno je da radi što bolje i
preciznije. U tome je zadovoljstvo. Ako je neko običan stolar
koji pravi normalne stvari, bez pompe, koji svakog jutra odlazi
na posao i stara se o porodici po podne i uveče, treba li da se
uzbuđuje zbog toga što u Austriji živi majstor stolarskog zanata,
stolar nad stolarima, koji pravi najfantastičnije stvari, i zapita se
koji je smisao njegovog običnog i solidnog, ali nikad
spektakularnog rada? Treba li da okači čekić o klin zbog
austrijskog majstora?
Naravno da ne treba. Treba da nastavi da radi, prema svojim
sposobnostima. I možda da bude zadovoljan što je u svakom
slučaju bolji stolar od stolara o kojem su upravo pisali u
novinama, jer ga poznaje i zna da nije toliko dobar stolar kakvim
ga svi prave. Jeste, to izgleda dobro. Ali ako se bolje pogleda,
čisto je ošljarenje. Bogu hvala na solidnom radu.
 Sva vrednost počiva u samom radu, ne u njegovoj oceni.
Ali za Gunara sam ja ipak bio samo žutokljunac koji veruje
da je nešto, umišljeni bratanac spreman da gazi po leševima da
bi se uzdigao.
Za njega je moj rad bio sasvim bezvredan.
A moje pisanje je bilo tako krhko. Nije mi bilo teško da
pišem dobro, ali mi jeste bilo teško da navedem napisano da se
kreće, da u istom pokretu ujedno i otvori svet i sažme ga. Kad
mi to nije polazilo za rukom, a nikad nije, ne zaista, sedeo sam
za stolom kao umišljeni idiot, šta mi pada na pamet, ko sam ja
da nešto pišem drugima? Posedujem li tajnu koju niko drugi
nema? Jesu li moja iskustva posebno vredna? Moje misli o svetu
posebno značajne?
Gunar je upro prstom u mene. Rekao je: znam te. Misliš da si
nešto. Ali ti si obično govance. I guraš nos u ono što te se ne
tiče, i što čak i ne razumeš. Ako sprovedeš ovo, izvešću te na
sud. A tad ima da krvariš. Uništiću te. Govance od bratanca.
To je bila njegova poruka.
Isto upozorenje uputio mi je i kad sam sa sedamnaest godina
pogrdno pisao o Sisel Ćirkjebe u lokalnim novinama,
Fedrelandsvenenu. Ko ti misliš da si, rekao je, da sa sedamnaest
godina pišeš ponižavajuće o umetnici koja prodaje dvesta hiljada
ploča? Bilo ga je sramota zbog mene, verovatno i zato što
imamo isto prezime, pa su ga povezivali sa onim što sam radio.
Kristijansand je mali grad, i svi čitaju Fedrelandsvenen.
Ja sam mahom samo bio ponosan što mi se ime pojavilo u
novinama. Ali kada mi je to rekao, uzvrpoljio sam se na stolici i
pocrveneo, njegove reči su me opekle. Svet sam merio aršinom
indi muzike, prema njemu određivao vrednost svega u kulturi.
On baš ništa nije znao o tom svetu, njemu je to bila čista
glupost, pa sam tada osetio da on mene meri aršinom stvarnog
sveta. Aršinom zrelog, odgovornog sveta. Bio sam protiv tog
sveta, ali samo u samoći, jer šta sam radio kad bih se suočio s
njim? Pognuo bih glavu i stideo se duboko i iskreno.
Odgurnuo sam stolicu, zajapurenog lica, i otišao do Vanje.
– Hoćeš li da gledaš crtani ili Bulibompu? – pitao sam.
– Bulibompu – odgovorila je. – Sad počinje?
Klimnuo sam, daljinskim upravljačem ugasio DVD plejer i
upalio dečji kanal. Već je dugo sama sedela pred televizijskim
ekranom, što je nešto najgore, pa sam, iako uzrujan i nemiran,
seo pored nje. Pošto mi je retko sedala u krilo na sopstvenu
inicijativu, ali ni često volela kad je sam podignem, obgrlio sam
je i stavio u krilo. Odgurnula mi je ruke, ali je ostala da sedi.
Jon je nepomično ležao na drugom kraju, šištavog daha, kose
vlažne od znoja. Sunce je udaralo u prozore, ali su venecijaneri
skoro sasvim zaklanjali zrake, a ono što je prolazilo pretvarali u
beličast, lebdeći sjaj, osim na prozoru vrata terase,
nepokrivenom, gde su cilindri svetlosti prodirali u sobu, puni
trunčica prašine koje su se poput elektrona kovitlale tamo-amo.
– Gladna sam – rekla je Vanja. – Hoću sendvič.
Duboko sam uzdahnuo.
– Jao, dete – kazao sam. – Šta sam rekao! Uskoro ćeš hteti
sendvič. Treba ručkom da napuniš stomak. Ne sendvičima. To ti
je valjda jasno.
Nije odgovorila.
– Hoćeš da ti donesem tanjir?
– Ne. Mogu li onda da dobijem jabuku?
– Ako pojedeš još malo ručka.
– Neću to.
– Okej – rekao sam. – Dobićeš jabuku ako hoćeš. Ali možeš
makar sama da je uzmeš.
Skliznula je s mojih nogu, požurila u kuhinju, a kad se vratila
grickajući jabuku, sela je pored mene.
Ustao sam i otišao da nađem čistu pidžamu. U njihovoj sobi
bilo je zagušljivo i toplo, otvorio sam dva mala ventila iznad
prozora, i zvuci grada pokuljali su unutra.
Skoro da je čitav pod bio prekriven igračkama. Pomislio sam
da sutra treba da pospremim. Otvorio sam fioku komode,
izvadio spavaćicu. Hajdi je sad mogla da ostane u haljinici koju
je nosila, Jon u šortsu; ako imam sreće, neće se probuditi kad ih
odnesem u krevet.
– Obuci ovo – rekao sam i bacio joj spavaćicu u lice.
Uhvatila ju je i brzo mi se osmehnula, počela da se skida
gledajući ekran. Otišao sam po četkicu, i čim se presvukla,
oprao sam joj zube.
– Da čitamo ovde ili u krevetu?
– Ali nije prošla Bulibompa!
– Kraj je za dva minuta – odgovorio sam. – Krevet ili sofa?
– Krevet.
Ušao sam i pregledao njihovu policu s knjigama. Uzeo sam
tri knjige da bi imala izbor. Motovilka braće Grim; Jita i
ovcoglavci; jedna iz serijala o Petri, ona kad kreće u vrtić.
– A Jon i Hajdi? – kazala je kad sam ugasio televizor. – Oni
neće u krevet?
– Odneću ih kad ti pročitam.
– Hoću da i mene odneseš.
– Važi – rekao sam. – Hoćeš li da se praviš da spavaš?
– Ne. Samo me nosi.
Podigao sam je i odneo u krevet, seo pored nje i rekao joj da
izabere. Pokazala je Motovilku. Bilo mi je drago zbog toga, tako
je i meni moglo da bude zanimljivo. Ranije tog leta proveo sam
dva dana u Nemačkoj, čitao sam jedne večeri u zamku usred
oblasti u kojoj su braća Grim sakupila mnoge svoje bajke, kako
mi je bilo rečeno.
– Motovilka, Motovilka, spusti svoju zlatnu kosu! – kazao
sam Vanji dok je sedela pored mene na donjem krevetu
gledajući slike dok sam čitao. Pojma nisam imao zašto se vezala
za nju, mnoge druge bajke prolazile su nezapamćene, ali ne i
ova, dakle. Počinje tako što muškarac i žena moraju da daju
svoje dete veštici, a zajedno dete to je sigurno iskonski strah,
možda ju je to privlačilo, ili možda neobičnost žene koja spušta
kosu s kule i muškarca koji se uz nju penje da je oslobodi. Za
mene je ta bajka bila nekakva praslika književnosti, ili pre njena
iskonska snaga, jer na površini bajke sve se vrti oko
preobražavanja, pa i preobražavanja sveta u bajku, dok to
preobražavanje ujedno podrazumeva i oblik pojednostavljivanja,
sažimanja stvarnosti u nekoliko figura tako precizno i savršeno
izbrušenih nakon što su se dotakle toliko različitih oblikujućih
iskustava da njihova istina nadilazi svaki individualni doživljaj
životnih uslova, što važi za svakoga, a kada se te različite figure
stave u pokret, otvara se dubina u svakom slušaocu, i nema joj
dna. Mnogo godina sam razmišljao o romanu koji bi se
odigravao u tome, delom u šumama punim trolova i utvara,
straćara i kraljeva, medveda i lisica koje govore, a delom u
norveškoj stvarnosti devetnaestog veka kojom su se Asbjernsen i
Mu kretali kad su sakupljali bajke. Kristijanija, Telemark, doline
u unutrašnjosti istočne Norveške. Ali trebalo bi mi mnogo
godina da dođem do toga, a to vreme sad nisam imao. Ali svaki
put kad bih deci čitao bajke, setio bih se toga, eto ideje. Posebno
me je jedna bajka braće Grim nadahnjivala, o ženi koja upada u
bunar i izlazi u drugom svetu. Izdanje koje smo mi imali bilo je
nažalost očajno prevedeno, prava sramota. Ali Vanja nije bila
svesna toga, a njoj smo čitali.
– To je to – kazao sam kad sam pročitao poslednju stranu. –
Sad na spavanje.
– Možeš li da me golicaš i otpevaš pesmu za laku noć?
– Naravno – rekao sam. Legla je na stomak, podigao sam joj
spavaćicu i noktima prelazio po koži leđa. To je bilo
„golicanje“, i to smo morali da radimo svake večeri, uz pesmu.

Ko može da vesla bez vesala?

Ko može da jedri bez jedara?
Ko može bez teškoga žala
da se rastane od drugara?

Ja mogu da veslam bez vesala,

i mogu da jedrim bez jedara,
al’ ne mogu bez teškoga žala
da se rastanem od drugara.

Kad sam otpevao, pokrio sam je jorganom i skinuo joj

naočare, stavio ih na komodicu pored kreveta.
– Tata? – rekla je.
– Da?
– Mogu li nešto da te pitam?
– Da?
– Zašto njemu ne može da ne bude žao kad se rastane od
drugara?
– Zašto misliš da je u pitanju muško?
– Pa ti pevaš.
– U pravu si. Pa valjda voli svog drugara.
– Da – rekla je i spustila glavu na jastuk, očigledno
zadovoljna odgovorom. – Laku noć.
– Vratiću se – rekao sam. – Samo da odem po tvoju sestru i
brata.
– A da, zaboravila sam.
Prvo sam otišao po Jona i pažljivo ga spustio u krevetac,
potom Hajdi, s kojom je bilo više problema, morao sam da je
izvučem iz kolica, pokret ju je probudio, povikala je „ne! ne!“, i
pokušala da se iskobelja, prigrlio sam je uz sebe i pohitao u
sobu, brzo je stavio u krevet iznad Vanje u nadi da će mešanje
jave u san biti dovoljno kratko da ga ne poremeti sasvim, i na
sreću, nakon što me je klečeći gledala nekoliko sekundi, legla je
na bok, zatvorila oči i dah joj se ponovo usporio.
– Laku noć, lepa moja – kazao sam Vanji i ugasio
plafonjerku.
– Mogu li vrata da ostanu otvorena? – pitala je.
– Naravno – odgovorio sam. – Lepo spavaj.
– Lepo spavaj.
Otišao sam da proverim poštu. Ništa nije stiglo. To je s jedne
strane predstavljalo olakšanje, ali me je s druge i uznemirilo, jer
su Tonje i Jan Vidar davno dobili rukopis, pa je njihovo
neodgovaranje moglo da znači samo jedno.
Da bih ublažio njihovu reakciju, ili da bih stekao nekakvu
kontrolu, odlučio sam da im pošaljem nov imejl. Tonje sam
napisao:

Draga Tonje,

Pošto mi se nisi javila, pretpostavljam da si potresena i

šokirana zbog toga što si uvučena u jedan roman a da to
uopšte nisi tražila. Smatrao sam da te ni na koji način ne
kompromitujem, naprotiv, kako je Hire rekao kad je
pročitao: „Ma Tonje je čarobna, prosto ti je drago kad uđe
u priču“, ali istovremeno razumem da je samo
 pojavljivanje u romanu već kompromitujuće. Ako hoćeš, a
pretpostavljam da hoćeš, promeniću tvoje ime i imena svih
oko tebe, da niko ne bi mogao da te poveže s romanom
(osim preko toga što si nekad bila u braku s piscem, ali to
se ipak ne može izbeći).

Sve najbolje,
Karl Uve

Janu Vidaru sam napisao otprilike isto. Kad sam to uradio,

pogledao sam decu, sad su sve troje spavali, uzeo sam telefon,
otišao na balkon, seo, sipao šolju kafe, zapalio cigaretu i pozvao
mamu.
Odmah se javila.
– Halo, Sisel na telefonu – rekla je.
– Ćao, Karl Uve je – rekao sam. – Jesi li pročitala imejl?
– Jesam.
– Pa, šta kažeš?
– Da znaš da sam strašno ljuta – odgovorila je. – I potresena.
Već dugo razmišljam kako da mu odgovorim. Ali možda je
najbolje da malo sačekam.
– Nemoj ni slučajno da mu odgovaraš – rekao sam. – Tako
polaziš od njegovih premisa i spuštaš se na njegov nivo.
– Sigurno si u pravu – rekla je. – Tvoj deda je jednom kazao
da na gluposti ne treba odgovarati. Dobar je to savet. Ali toliko
sam ljuta da bih htela da mu objasnim nekoliko stvari. Potpisao
se kao brat tvog oca. Tvoj otac nikad ne bi uradio tako nešto, da
znaš.
– Ne znam više u šta da verujem – rekao sam i malo se
nasmejao. – Ti si mi ipak jedini izvor.
– Kako to misliš?
 – Pa to je napisao. Da mi je sve to od tebe.
– A, to. Da sam odgovorna za tebe mada si napunio
četrdesetu, malčice je čudno stanovište. Koliko je dugo neko
uopšte odgovoran za postupke svoje dece?
– Gledao me je kako odrastam. U njegovim očima još sam
pubertetlija, čini mi se.
– Možda si u pravu. Ali apsurdno je reći da ja mrzim
porodicu Knausgor na bilo koji način. Jesam bila povučena i
stidljiva kad sam s dvadeset godina ušla u porodicu, tu je u
pravu, i baka jeste bila topla i druželjubiva osoba, posebno
prema vama deri. Tako da ima zrnca istine u tome što je napisao.
Na neki načinje predstavio moju karikaturu. Razumem da neko
može tako da me doživi.
– Hladan vetar sa zapada?
– Da. Poseta našoj kući sigurno je ostavila snažan utisak na
njega. Težačko imanje, napisao je, čudno je ponovo videti tu reč,
ali u poređenju sa onim na šta se on bio navikao, mi jesmo bili
siromašni. I kultura je bila sasvim drugačija. Sve je to moglo da
ga uplaši. Baba je ćutala, nije bila pričljiva, i to mu je sigurno
bilo neobično.
Nekoliko trenutaka smo ćutali. Zapalio sam cigaretu i
podigao noge na ogradu gledajući sivoplavo letnje nebo puno
aviona na putu do ili od jednog od dva aerodroma, Kastrupa i
Sturupa.
– Jedna stvar koju je pomenuo dirnula me je u izvesnom
smislu – rekao sam posle nekog vremena. – To što nas je video
kad smo bili mali. Znaš, kad piše o „dečacima“. Da si nas
izneverila pošto nisi bila korektiv za tatu i reagovala kad nam je
to bilo najpotrebnije. Pojma nisam imao da je iko video da tata
možda nije baš najbolji za nas. Ali on jeste. Sigurno jeste, kad
tako piše. Izvlači sasvim drugačiji zaključak od mene, jer ja sam
bio tu i znam da si mi ti zaista bila spas, ali sama činjenica da je
neko to video, bio svestan toga, dirnula me je. Začudo.
– Stvar je u pažnji. Razumem zašto te je dirnulo. Posebno ako
je tačno to što si rekao, da si ga postavio na mesto svog oca.
– Da, ima tu nečeg. Osećam. Neke dubinske strukture.
– Ali i tvoj otac te je video, da znaš. Znao je ko si.
– U to već sumnjam.
– Da. Ali video te je.
Zaplakao sam kad je to rekla, ali tiho, i tako da mi nije uticalo
na glas, pa ništa nije primetila. Još smo pola sata govorili o
Gunaru i pismima, ne toliko o knjizi koja ih je pokrenula koliko
o porodici, i tatinoj i njenoj. Nastavila je da priča kako je
doživela ulazak u njegovu porodicu početkom šezdesetih, i o
njemu kakav je tada bio. Isto je radila kad je umro, tad sam je
pozivao nekoliko puta dnevno, a onda ga je uzdizala preda
mnom, iznova i iznova me podsećala da možda jeste bio
namučen, ali da je bio i izuzetan; inteligentan, lucidan, bogat
znanjem, radoznao, dalekovid. Znala je da mi je potrebna
drugačija slika oca, i dala mi čoveka kojeg je poznavala,
pokazala mi kako je izgledao u očima odraslih kad sam bio dete.
Isto je radila sad.
Sve dublje sam zalazio u nešto nepoznato. Gunarovo pismo
dočaralo mi je sasvim stranu sliku porodice u kojoj sam
odrastao, a i mamina slika tate bila mi je strana, nespojiva s
mojim doživljajem. Kao da je sve upiralo u moju unutrašnjost.
Čim smo mama i ja završili razgovor, pozvao sam Lindu.
– Ćao – rekla je.
– Jesi li sama? – pitao sam.
– Da, u sobi sam koju su mi dali. Stvarno je lepo ovde. A
Helena me mnogo mazi.
– Jeste li pravili roštilj?
 – Da. Bilo je super. Ali kako si ti? I kako je prošlo s decom?
Prepričao sam joj dan. Porazgovarali smo o Gunarovim
pismima, ali ipak nismo o tome hteli. Detaljnije mi je ispričala
šta je doživela, šta su radili, kako sve tamo izgleda. Dok je to
radila, setio sam se jednog našeg drugog razgovora, početkom
leta kad smo počeli da se viđamo. Otišla je do majke nadomak
Gneste, bio je to prvi put od početka naše veze da smo se
razdvojili. Toliko mi je nedostajala da mi je telo bridelo. I tada
sam zamišljao kako sve izgleda oko nje, u mislima sam stvorio
kuću, baštu i šumu. Kasnije, prvih nedelja jeseni, video sam sve
to svojim očima, bilo je sasvim drugačije, naravno, i mnogo
snažnije, pa je prva slika koju sam stvorio, gotovo nalik snu,
nestala bez traga, potisnuta težinom i čvrstinom stvarnosti.
Ispričala je da su se tog dana kupali, ležala je na molu s majkom
i pročitala joj tri moja teksta nedavno objavljena u knjizi koju
sam joj dao. Majka je smatrala da su fantastični i radosno se
smejala. Kasnije te večeri pričala im je o meni, rekla je, i već
sam im se dopao. Sedeo sam u svom stanu s njenim tamnim
glasom u uvu zamišljajući sobu u kojoj je sedela, ona, jedina
osoba koju sam voleo i želeo više od svega ostalog.
Na našim slikama iz tog doba izgledamo skoro zastrašujuće
mlado. Linda je imala dvadeset devet godina, ja trideset tri.
Linda je još izgledala mlado, a ja kao da sam sve dotad minule
godine proveo na ulici, izgled mi je poprimio neku namučenu
crtu, bore na čelu bile su mi skoro parodično duboke, nos mi se
produžio i zašiljio, a oči kao da su mi stalno zurile, koliko god
da sam se osećao spokojno.
Koliko sam je voleo. Samo mi je ona bila važna. Za sve
ostalo me je sasvim bolelo uvo. To nije moglo da potraje, tako
bih sagoreo, ali da li je zaista trebalo da stignemo dovde? Da li
je zbog ovoga naša veza počela?
 Ali nije bilo prekasno. Ništa se nije izgubilo. Sve je još bilo u
domašaju.
– Voleo bih da si sad sa mnom – rekao sam.
–Drago mi je, Karl Uve – kazala je.
– Ne kažem to bez veze.
– Čujem. I ti meni nedostaješ.
– To ti pričam. Odvajanje je dobra stvar.
– Ha-ha.
Poželeli smo jedno drugom laku noć, prekinuli vezu, i otišao
sam da proverim poštu. Ni reč ni od koga. Surfovao sam pola
sata, a onda se svukao i legao. Bilo je tek deset do devet, ali ako
je trebalo da pregrmim jutro bez frustracije, morao sam da
budem odmoran. A Hajdi je toliko rano zaspala da će verovatno
biti na nogama oko pet, ako ne i ranije.
Nakratko sam se probudio oko jedanaest, kad je Vanja ušla u
sobu noseći jorgan, ali odmah sam ponovo zaspao. Kad sam se
ponovo probudio, Jon je stajao pred krevetom sa omiljenim
jastukom u rukama i gledao me.
– Da li je jutro? – pitao je.
Bacio sam pogled na sat. Pet i petnaest.
– U nekom smislu. Hoćeš doručak?
Klimnuo je.
– Idi onda u kuhinju, doći ću.
Poslušao me je.
Ustao sam i setio se Gunarovih pisama. Pošao sam kroz stan,
uzeo novine sa otirača i otišao u kuhinju. Gledala je pravo na
istok, gde je sunce bojilo horizont crvenilom. Podigao sam Jona
na stolicu, stavio tanjir s muslijem i kiselim mlekom pred njega,
sipao vodu u aparat za kafu, ubacio filter u držač, sipao kafu i
uključio mašinu. Dok je kuckala i cvrčala, pregledao sam
kulturu i sport u novinama.
 – Zdravo, tata! – rekla je Hajdi, stajala je na vratima, sva
ozarena.
– Zdravo, Hajdičice – odgovorio sam. – Musli ili kornfleks?
– Kornfleks. Ali hoću ja da sipam mleko.
– Okej – rekao sam.
Nestala je, čuo sam je kako hodnikom dovlači stoličicu iz
spavaće sobe, služila joj je da se popne na nju kad bira odeću
nabacanu u pokretnom ikea garderoberu, koji smo držali na
kraju niza plakara. Ušla je nekoliko minuta kasnije, noseći
ružičastu potkošulju s dezenom jagoda i plavu helou kiti teksas
košulju. Ta potkošulja bila joj je apsolutni favorit; da je bilo po
njenom, nosila bi je po ceo dan.
– Baš si lepa.
Samo se osmehnula.
– I ja sam lep – rekao je Jon.
– Ali ti se još nisi obukao – kazao sam. – Hajdi jeste. Zato
sam rekao da je lepa. Pa ti nosiš odeću od juče!
– Da – rekao je.
Napunio sam zdelu kornfleksom i stavio je pred Hajdi uz
tetrapak mleka, doneo termos s balkona, napunio ga kafom,
izvadio šolju iz elementa, sipao ono što je ostalo u bokalu jer
nije stalo u termos, i odneo je na balkon. Vrata su imala bravu
samo sa unutrašnje strane, što je moglo biti opasno po život, jer
dešavalo se da deca priđu ručici da je spuste ili podignu, a ako bi
se to desilo, sve bi pošlo naopako, jer ostao bih zaključan
napolju. Bili su premali da bi umeli da otključaju. Vanja je
umela, ali ona je spavala. Zato sam na odškrinutim vratima
spustio ručicu u zaključan položaj pre nego što sam seo i zapalio
cigaretu.
Vazduh je bio hladan, ali nebo vedro, a crveno sunce pelo se
na horizontu. Trbušni mišići su me malo boleli, kao da sam juče
trenirao. Verovatno se silna napetost odrazila na mišiće.
Nazreo sam pokret iza prozora i nagonski poleteo ka vratima
da bih sprečio da se zaključaju pre nego što sam se prisetio da
opasnosti nema i da mogu da sednem.
Hajdi je gurnula vrata.
– Prosula sam, tata – rekla je.
– Nema veze – kazao sam.
– Možeš li da dođeš?
– Čim popijem kafu, odmah dolazim. Samo ti idi.
Nije me poslušala, više je otvorila vrata i zakoračila na
balkon.
– Hajdi – rekao sam. – Vrati se! Ne smeš da izlaziš ovamo.
– Samo sam htela da vidim – kazala je uvređeno.
– Vrati se, evo dolazim. Okej?
– Okej.
Zašto nije mogla da sačeka tri minuta kako bih na miru
proveo kratak trenutak s prvom jutarnjom cigaretom i kafom?
Pet neometanih minuta, to je sve što sam hteo.
Uvukao sam poslednji dim u pluća, popio kafu, i otišao do
njih. Nije se malo mleka razlilo po stolu, pocurilo preko ivice i
pokapalo po podu. Otcepio sam veliki komad papirnog ubrusa i
obrisao.
– Jesi li namerno to uradila? – pitao sam dok sam brisao i
podigao pogled ka stolici s koje je pratila šta radim.
Odmahnula je glavom.
– Dobro – rekao sam. – Ali možeš makar da pojedeš to što je
u zdeli!
– Da, ali skroz je puna – rekla je.
Ništa nisam rekao, odneo sam zdelu do sudopere, prosuo
malo mleka i kornfleksa, obrisao dno i ivicu zdele, i ponovo je
spustio pred nju.
 – Tako – rekao sam. – Sad možeš da jedeš.
– Ljut si – rekla je. U njenim ustima to je bila optužba.
– Nisam ljut, Hajdi, uopšte nisam. Samo neću da celo jutro
brišem. Ali nisi ti kriva. Sve je u redu.
– Da li je jutro? – pitao je Jon.
– Jeste, jeste – odgovorio sam. – Kad sunce izađe, jutro je.
Kad se spusti, veče je.
– Ne zimi – rekla je Hajdi.
– Ne, u pravu si. Ali leti je tako. A kome je rođendan leti?
– Meni! – rekao je Jon.
– Čak sledeće nedelje!
– Šta ću dobiti? – pitala je Hajdi.
– Ti? Pa nije tebi rođendan.
– Ali, tata... – rekla je.
– Ne znam šta ćeš dobiti – odgovorio sam. – Kesu mrkvi,
možda?
– Šta?
– Kesu šargarepa, možda – rekao sam.
– Šta?
– Zavitlavam se, Hajdi.
– Šta?
– Šalim se – kazao sam.
– Ne smeš da se šališ – rekla je.
– Mogu malo?
Odmahnula je glavom.
– Znači ne smem da se ljutim i ne smem da se šalim.
– Da.
Pognula je glavu i počela da srče mleko i kornfleks. Jon je
završio, sav je bio musav od kiselog mleka, a sto pred njim
lepljiv od mokrog muslija.
– Hoćeš li još, Jone? – pitao sam.
 Odmahnuo je glavom. Obišao sam sto i podigao ga, otcepio
papirni ubrus i obrisao mu usta, odlepio pelenu i s ubrusom je
bacio u kantu ispod sudopere.
– Gologuzi Jon! – rekla je Hajdi.
– NISAM! – odbrusio je Jon, iznenada ljut. Izmarširao je iz
kuhinje.
Hajdi se nasmejala svojim zvonkim smehom. Osmehnuo sam
joj se, uzeo pelenu u kupatilu i pošao za njim. Potrčao je kad me
je video.
– Stani! – rekao sam i potrčao za njim. Podigao sam ga,
nogatao se, ali ne u protestu, i ležao je sasvim mirno kad sam ga
položio na sofu i stavio mu pelenu.
– Tako – rekao sam i otišao u spavaću sobu da uključim
kompjuter i proverim imejl. Vanja je povukla jorgan preko
glave, samo je čuperak na jastuku otkrivao da nekog ima ispod.
Nisam je dirao, otvorio sam stranicu s poštom, ništa izuzev vesti
Agderpostena i poruke od „Amazona“. Pročitao sam naslove na
stranicama novina, prvo Klasekampen, potom Aftenposten,
Dagblade, Dagsavisen, VG, Njujork tajms, Gardijan, Ekspresen,
i na kraju Aftonbladet.

S Vanjom s leve strane kolica, Jonom na sedištu i Hajdi s

desne strane, izašao sam iz zgrade pola sata kasnije, otišli smo
do prelaza, prešli i popeli se Ulicom Sedra Feštadsgatan sve do
„Seven ilevena“, gde smo prvo skrenuli levo, pa desno, i deset
minuta kasnije našli se pred kapijom, gde je Vanja unela šifru a
Hajdi gurnula vrata. Ostali koji su stigli bili su u zadnjem
dvorištu, pa sam samo izvadio Jona iz kolica, ostavio ih kraj
zida, očima uspostavio kontakt s Nadje, kako bi znala da su deca
stigla, i pošao kući. Usput sam svratio u „Seven ileven“ i kupio
kutiju šibica i cigarete. Zastao sam ispred i zapalio jednu, dok je
ogroman zeleni đubretarski kamion lupao na ulici iza mene.
Zvuci su se odbijali od svih površina stvarajući malu kakofoniju.
Ali sad se valjda više ne kaže đubretarski kamion. Kako li ga
zovu, sanitarno vozilo?
Pošao sam niz ulicu pušeći. U tom jutarnjem času već je bilo
mnogo autobusa, zemlja je podrhtavala kad protutnje. Vazduh je
bio oštar i hladan u senci, topao i mek na suncu; imaćemo još
jedan lep dan. Mada to nije bilo važno. Trebalo je da odem kući
da odspavam, pa da radim.
Preda mnom se ukazala naša zgrada. Bacio sam cigaretu,
požurio poslednjim delom puta do ulaza, pored mnoštva bledih i
praznih lica na autobuskom stajalištu na koje je upravo pristigao
autobus, uz grebanje kao da se nešto povlači po trotoaru –
nastajalo je u susretu gvozdene rešetke duž ivičnjaka i velikih
točkova autobusa, što sam shvatio tek posle više od godinu dana
– a zatim prešao ulicu do ulaznih vrata i otključao ih povukavši
pločicu po senzoru. Popeo sam se uza stepenice, ostavio cigarete
na policu za šešire, izvukao kabl telefona iz zida, spustio
venecijanere i legao da spavam.
Sat i po kasnije probudio me je san. Majica mi je bila vlažna,
a jastuk na kojem mi je počivala glava smočen. Potreba za
nečim slatkim poterala me je u kuhinju, gde sam uzeo grožđe i
brzo ga pojeo da podignem nivo šećera u krvi. Onda sam se
vratio u spavaću sobu i proverio poštu.
Među primljenim porukama nalazilo se novo pismo od
Gunara.
Ustao sam i otvorio vrata terase, prešao mračne daske nalik
na brodsku palubu do dela obasjanog suncem, pogledao ka
„Hiltonu“, tri lifta koja su klizila u svojim staklenim cevima.
Morao sam da ga pročitam.
Morao sam da se suočim s tim, nisam mogao da se sakrijem.
 Dobro, ljut je. Dobro, uradio sam nešto užasno. Morao sam
da stanem iza toga. Da primim sve što dođe, samo da primim.
Ali prvo sam morao da popušim cigaretu.
Uzeo sam paklo s police i izašao na balkon s druge strane,
koji je već stigao da se pakleno zagreje na zracima sunca. Nisam
mogao da sedim, zapalio sam cigaretu i zgrabio metalnu ogradu,
pogledao bitumenskom trakom prevučen krov šest spratova niže,
ipak seo, povukao tri dima, ugasio cigaretu, otišao u spavaću
sobu, otvorio imejl i pročitao ga što sam brže mogao.
Započeo je s nekoliko formalnih napomena, da je preko
telefona izneo izdavaču svoje zamerke knjizi, ali da iz obzira
prema eventualnom sudskom sporu i datiranju njegovog protesta
mora da pošalje i ovaj imejl. Postavio je sledeće apsolutne
zahteve: on i njegova žena potpuno se moraju izbaciti iz knjige.
Opis njegove majke i njenog života pre i kasnije mora se izbaciti
iz knjige. Opis poslednje životne faze njegovog brata koja je
opteretila njegove najbliže potpuno se mora izbaciti iz knjige.
Opis braće njegovog oca i izmišljene i lažne priče o njihovim
odnosima potpuno se moraju izbaciti iz knjige. Nikad nije bilo
sukoba među njima, celog života su bili dobri prijatelji. Svaka
upotreba imena Knausgor mora se izbaciti iz knjige. Sva ostala
imena moraju se učiniti anonimnim. Svaka upotreba ili opis
prepoznatljivih mesta na kojim je njegova porodica živela mora
se izbaciti iz knjige. Sve činjenične dokumentarne greške
moraju se izbaciti. Takvih ima preko pedeset, napisao je, neke
su čiste laži a druge posledica manjkavog znanja. Sada ne traži
ispravljanje bilo čega u vezi s tim lažima, to će uslediti u
eventualnom sudskom sporu. Smatra da je upečatljivo odsustvo
dominantne uloge piščeve majke u tragediji njegovog oca, ali ne
zahteva da se to ubaci. Ima još mnogo šta da se kaže o tome,
okolnosti koje je pomenuo svakako nisu jedine i iskreno se nada
da kasnije neće morati da ih iznosi u javnost. Smatra da je
skandalozno što je poštovana izdavačka kuća kao što je
„Oktober“ uopšte i razmotrila objavljivanje takvog romana bez
kontaktiranja sa uključenim osobama. Činilo se da mu ne pada
na pamet da jesu kontaktirali s njim, i da je ovo njegovo pismo
odgovor na taj kontakt. Suviše je bio ljut. Moj rukopis je nazvao
dokumentarnim opisom, pa je valjda zato smatrao da je izdavač
morao da kontaktira s porodicom, kako bi mogli da im skrenu
pažnju na sve laži, izobličavanja i velike propuste. Kako je
moguće da poštovana izdavačka kuća nije proverila izvore i
njihovu verodostojnost? A to je posebno strašno zbog toga što je
rukopis očigledno napisan radi zgrtanja para. Zato sam
kompromitovao ljude iz svoje najbliže porodice, da bih se
obogatio. Objavljivanje takve knjige apsolutno je neprihvatljivo,
zato što je puna laži i zato što je povreda mira privatnog života.
Ako mu se hitno ne odgovori na ovo pismo, knjigu i imejlove
koje ima proslediće advokatu i medijima u najskorijoj
budućnosti. Pomenuo je VG i Dagblade. Ako treba da se objavi
ta knjiga koja izobličuje istinu i laže o stvarnosti, onda treba
ispričati i ostatak priče, i to jezikom tabloida. Sav novac koji su
pisac i izdavač mislili da zarade izgubiće plaćajući odštetu.

Hteo je, dakle, da se obrati novinama. I pokrene sudski spor.

Legao sam u krevet, sklupčao se i zagrlio jastuk. Sledećeg
trena sam ustao, izašao u hodnik, uzeo telefon i ukucao broj
Gejra Angela.
– Stigao mi je nov imejl – kazao sam čim se javio.
– Piše li nešto novo?
– Obratiće se novinama ako ne uradim šta hoće. I pokrenuće
parnicu za odštetu.
– Smiri se. Možeš li da mi ga proslediš?
 – Da. Evo, sad ću.
– Pozvaću te čim pročitam. Okej?
– Okej.
Prekinuli smo vezu, otišao sam u spavaću sobu i prosledio
pismo Gejru, pa otišao u kupatilo, još s telefonom u ruci.
Pogledao sam tri plave ikea kese, otišao u kuhinju, sipao vodu u
čašu i popio je. Spustio sam čašu na pult, otišao u dnevnu sobu,
otvorio vrata terase i zatvorio je sledećeg trena, ušao u spavaću
sobu, legao na krevet, uspravio se, zurio u displej telefona.
Ponovo sam ukucao broj Gejra Angela.
– Jesi li toliko poludeo? – pitao je.
– Da – odgovorio sam.
– Pri kraju sam. Samo se malo strpi.
Ustao sam i stao pored vrata terase, povukao uzicu kojom se
podižu venecijaneri, pričvrstio je, izašao iz spavaće sobe, pošao
hodnikom.
– Pa ništa novo ne piše, Karl Uve. Iznosi dve pretnje. Kaže da
će pokrenuti parnicu ako se roman objavi u trenutnom obliku, i
kaže da će se obratiti tabloidima da iznese svoju verziju priče.
Ali roman još nije objavljen. Neće moći da napisu ništa osim da
neki stric hoće da zaustavi roman o svojoj porodici. Niko ne
može da zauzme stav prema tome dok roman ne izađe. Ako to
učini, biće to fantastična reklama za knjigu. Svi će hteti da
pročitaju tako nešto. Smiri se. Samo je ljut. Nije opasno. Ništa
ne može.
– Može da se obrati novinama i može da pokrene sudski spor.
Valjda nije čudno što se plašim toga?
– Čudno nije. Ali nije ni potrebno. Sad se razmahao zato što
hoće da zaustavi roman. Pokušava da te uplaši da bi uradio to
što on hoće.
– I uspeva.
 – Ali ne znaš da li je spreman da pribegne sili.
– Kakav pakao.
– Opusti se. Biće dobro.
– Pakao. Ovo je pakao.
– Što se neko naljutio na tebe?
– Nije ova stvar tako mala kako je predstavljaš.
– Nisam rekao da je mala. Rekao sam da nije opasna.
Nisam odgovorio, pogledao sam kroz prozor dnevne sobe,
sunce je obasjavalo prozore „Hiltona“.
– Šta kažeš da malo svratim do tebe? – pitao je Gejr. –
Ionako treba da dođemo u petak, a ja sam sam s Njalom, pa
nema veze da li smo ovde ili onde. Šta kažeš?
– Možeš li?
– Naravno. Dok se Njal mota oko mene ionako da skoro ne
mogu da radim.
– Zar nema dadilju?
– Hoćeš li da dođem ili nećeš?
– Obično nikad to ne bih tražio od tebe. Znaš da ne bih. Osim
toga, sam si se ponudio.
– Da li je to pristanak?
– Tako zvuči.
– Odlično! Onda krećemo sutra ujutru, pa smo ti na vratima
za... pa, skoro tačno dvadeset četiri sata.
Razgovarali smo još pola sata. Kad smo završili, pozvao sam
Gejra Guliksena. Odmah se javio.
– Da li si dobio imejl? – pitao sam.
– Jesam – odgovorio je. – Stvarno je ljut taj tvoj stric.
– Plašim se da će se obratiti novinama. Naravno da će pisati o
tome ako im se ukaže prilika.
– Ne misliš da je to samo način da vrši pritisak?
– Mislim da je dovoljno lud da uradi bilo šta.
 – Napisao je da će im dati rukopis. To bi bilo protivzakonito.
Roman još nije izašao, a ti imaš autorsko pravo. Ali zamoliću
Gejra Berdala da mu se javi. Najvažnije je da nam ostane
dovoljno prostora da sve uradimo kako treba.
– Video si spisak zahteva?
– Ništa neočekivano. On u stvari hoće da knjiga uopšte ne
izađe.
– Da promenim imena svih u porodici, da i njih i mesta
učinim anonimnim, to je u redu. Ali ne mogu da izbacim oca i
baku. Ne bi ostalo ništa od romana. Ne mogu ni da izbacim
tatino ime. O njemu se radi u romanu. I moj je otac. Ne mogu to
da uradim.
– Pozabavićemo se time kasnije. Ali imena nisu presudna za
roman.
– Periferna nisu. Ali povlačim granicu kod tatinog imena. To
ne dam.
– Sad je najvažnije da se postaramo da ništa ne iznese u
javnost. Moramo mu što više izaći u susret.
Čim smo završili, pozvao sam Espena. Kad sam razgovarao s
njim, pozvao sam Turea. Pa Lindu. Pa opet Gejra Angela. Ceo
taj dan proveo sam telefonirajući, a kad nisam kružio sa
slušalicom na uvu, nepomično sam ležao na krevetu u spavaćoj
sobi sa spuštenim venecijanerima pokušavajući da se otrgnem
od toga. Dok sam tako ležao, telefon mi je sve vreme bio u ruci.
Znao sam da počinjem da iscrpljujem strpljenje na koje imam
pravo; ako bih, na primer, ponovo pozvao Espena ili Turea,
približio bih se granici onoga što mogu da očekujem da će mi
dati. Oni nisu tako razmišljali, bio sam ubeđen, ali jeste bilo
tako, morali su da rade, da se staraju o porodici, da žive život.
Linda je bila nešto drugo, ali bila je na odmoru, pa nisam mogao
sve to da sručim na nju. Što se mame tiče, nije bilo takve
granice, uvek je sebe stavljala u drugi plan u slučaju Ingveovih i
mojih problema i našeg života, ali preko dana je bila na poslu, a
tamo nisam mogao da joj se namećem. Ingveu sam mogao, ali
njegova umešanost je otežavala stvar, nije stajao izvan kao
ostali, našao se između dve vatre. To je ostavljalo samo još
Gejra Angela, nisam se plašio da njega maltretiram, od njega
sam mogao tražiti da sve drugo ostavi po strani da bi me
saslušao, ali čak je i to imalo granicu, tog dana sam se već triput
čuo s njim, pa valjda nisam mogao i četvrti?
Dok sam sasvim nepomično ležao zureći u sto pod prozorom,
samo pola sata od trenutka kad sam morao da pođem da
pokupim decu, zasvetlio je telefon. Broj je počinjao sa 0047.
Mobilni telefon. Ali moram da se javim ako Gunar hoće da
dopre do mene, stigao sam da pomislim, uz potonju struju
olakšanja kad je broj zamenilo Ingveovo ime u trenutku kad se
začula zvonjava.
– Halo? – rekao sam.
– Strašno je ovo s Gunarom – kazao je.
– Da – rekao sam. – Stvarno mi je žao. Ali makar tebe nije
uvukao u celu stvar.
– Govori i o mojoj majci, znaš.
– Da.
– Jesi li znao da on nju tako vidi?
– Ne. Pojma nisam imao.
– Ni ja. Samo da se nadamo da neće otići u novine. Šta kaže
izdavač?
– Hoće da mu izađu u susret koliko mogu. I dali su stvar
advokatima da pogledaju.
– Pa šta kažu?
– Ne znam. Sad rade.
Čuo sam da je neraspoložen. Zašto nisam mogao da ostavim
stvari na miru, zašto sam morao da uzburkavam sve to staro
sranje i tu staru mržnju?
Stavio sam telefon na punjač i otišao u kuhinju, pojeo dva
sendviča s paštetom i cveklom stojeći kraj pulta, jer ako mi
stomak ostane prazan, biće skoro nemoguće dovesti decu kući a
da se moja frustracija u jednom trenutku ne odrazi na njih. Zalio
sam sve čašom vode, zapitao se da li ću stići da popušim
cigaretu na balkonu pre nego što pođem, odlučio da umesto toga
pušim usput, izvadio kesu s đubretom iz kante pod sudoperom,
vezao je i stavio na otirač pred vratima dok se ne obujem. Onda
sam uzeo ključeve iz ormara, uzeo kesu i liftom se spustio u
podrum. Vrata do podrumskih ostava bila su otvorena, unutra je
čovek hodao ka meni, naš komšija preko puta hodnika, grdosija
od čoveka, bio je u šezdesetim godinama i povremeno sam ga
sretao, naravno, kad sam izlazio ili se vraćao, kratke neprijatne
pauze uvek je ispunjavao napomenama o vremenu, koje bi često
proširio pitanjem o vremenu u Norveškoj. Pozdravio sam ga,
rekao je da je sinoć bila provala i da treba da proverim naše
stvari u podrumu. Rekao sam da tu ne držimo ništa vredno i da
bi nam u stvari učinili uslugu da su nešto odneli. Opaska mu se
nije svidela, provala je ozbiljna stvar, ili možda nije razumeo šta
sam rekao. Verovatno ovo drugo, pomislio sam, prošao kroz
druga vrata i nastavio hodnikom.
Bacio sam kesu u veliki kontejner, sasvim prazan, pa se kroz
oronulu i prljavu prostoriju vratio u hodnik na čijim je ulaznim
vratima, na vrhu stepenica, prozor bio razbijen. To se često
dešavalo. Moj prvi bicikl u Malmeu nestao je posle tri dana, tad
sam bio dovoljno glup da ga zaključavam napolju. Sledeći bicikl
uvek sam ostavljao u podrumu, ali jednom sam zaboravio da ga
zaključam i, gle čuda, nestao je sledećeg jutra. Toliko su imali
vremena da su odšrafili dečje sedište i uredno ga ostavili na
podu pre nego što su pobegli s biciklom. Jedna naša komšinica,
starija žena na koju sam naišao kad se zaglavila u liftu između
dva sprata, dok je lupala i dozivala u pomoć uzdrhtalim glasom,
rekla nam je da je ovde pravi Čikago kad smo se uselili. Voleo
sam taj izraz, jer Čikago je pedesetih bio simbol kriminala i
nasilja, ali zadržao se i duboko u dvehiljaditim, makar u glavi
starijih. Ovde je pravi Čikago, kradu bicikle iz podruma i
provaljuju u ostave, kuda ide ovaj svet?
Svetlost je napolju bila oštra, stavio sam naočare za sunce.
Vazduh je bio topao, ali se kretao, vetar je lagano dunuo niz
ulicu i lišće drveta ispred mene je zašuštalo. Automobili su
stajali u redu ispred semafora. Pešaci su prelazili ulicu, kosa im
se vijorila na vetru. Ljudi na trotoaru prolazili su pored mene
kao senke, nisam ih video, samo njihove pokrete, prema kojima
sam automatski regulisao svoje. „Olens“, „Hemćep“, „Marija
Maruška“, ili kako god da se zove ta prodavnica u koju mama
uvek svrati kad nas poseti, „Mirorna“, „Seven ileven“, i onda, na
uglu Ulice Nura Skolgatan, prodavnica bicikala „Hujen“. Ta
ulica je bila u zavetrini, toplota je izbijala iz asfalta. Automobili
su se polako kretali između bicikala, koji su ovuda prolazili na
putu iz Melevangena ka centru. Vlasnik male imigrantske
prodavnice stajao je na vratima i gledao oko sebe. Zastao sam
pred kapijom vrtića i ukucao šifru. Igrali su se u zadnjem
dvorištu. Prskalica je stajala u sredini, okružena decom, od kojih
su neka bila gola. Vikala su i smejala se. Malo dalje stajao je
bicikl s prikolicom. Pripadao je paru roditelja koji su već bili tu
kad smo se priključili. Mnogi su otad otišli, već smo spadali u
roditelje-veterane. Problem je bio što sam o tim roditeljima
pisao u drugom romanu.
Ali zasad sam bio bezbedan. Niko u tom dvorištu preda
mnom nije znao šta sam uradio. Dvojka izlazi tek za dva
meseca, a krajnje je neverovatno da će ikad izaći na švedskom.
– Tata! – povikao je Jon i potrčao po asfaltu.
Podigao sam ga i bacio uvis.
Vanja je sedela na klackalici s Katinkom, videle su me i
povikale iz sveg glasa. Hajdino lice videlo se na otvorenom
prozoru kućice pored peska. Ugledala me je i istrčala. 1 nju sam
podigao. Onda sam otišao do zaposlenih da čujem kako je bilo
tog dana. Sve je lepo prošlo, sva deca su bila srećna i
zadovoljna.
Pola sata kasnije najzad sam uspeo da ih sakupim i
motivišem da pođu kući. Jon u kolicima, Vanja i Hajdi svaka sa
svoje strane rukohvata. Vanja je sve vreme pričala, Hajdi bi
povremeno nešto kazala, sasvim nevezano za sestru, Jon je
mirno sedeo i zurio u ono što se ukazivalo pred njim. Otprilike
na istom mestu kao juče Hajdi je odbila da nastavi, trebalo nam
je deset minuta da ponovo krenemo. Kod „Hemćepa“ je na
Vanju bio red, ni govora o odlasku u prodavnicu pre nego što
stignemo kući. Zar ne mogu da ih odvedem kući, pa onda odem
u prodavnicu? Pokušao sam da joj objasnim da ne može tako
dokle god mama nije tu, ali nije htela da čuje. Pet minuta
kasnije, kad sam rekao da mogu dobiti zemičke, prošli smo kroz
automatska vrata i ušli u bučan, hladan supermarket. Jon je
rekao da hoće da hoda, trudio sam se da ga što duže sprečavam
jer, blago rečeno, nije bio disciplinovan kao sestre: umeo je da
stane ispred nečeg što hoće i ne pomakne se dok se to ne nađe u
korpi, ili je mogao da pobegne, ali na kraju sam digao ruke i
izvadio ga iz kolica. Kod frižidera s mlečnim proizvodima je
nestao. Zamolio sam Vanju i Hajdi da ostanu gde su, i zašao
među rafove izviđajući na sve strane. Našao sam ga kod pseće
hrane, legao je na leđa i zurio u plafon. Nasmejao se kad me je
video. Uhvatio sam ga za kragnu majice i podigao, na ramenu ga
poneo do kolica kao džak, dugo je klicao i smejao se, dok nije
shvatio da se vraća u kolica, pa je sve prešlo u tvrdoglavost.
Kupio sam tetrapak jogurta, što ga je smirilo, i onda smo mimo
svih rafova otišli do kase, gde sam platio, spakovao stvari u kese
i ponovo izašao na sunce. Vanja i Hajdi su jele zemičke. Prešli
smo ulicu i ušli u tržni centar, ne da bismo nešto kupili, već zato
što je to bila prečica. Zadnji izlaz bio je blizu igrališta. Malo sam
nosio Hajdi da ubrzam stvar, sedela mi je na ruci dok sam
drugom držao namirnice i gurao kolica. Posle sam je spustio i
podigao Vanju, išta drugo bilo je nezamislivo, sve je moralo da
bude jednako. Kad smo stigli do igrališta, gde je sve vrvelo od
dece, seo sam na klupu i pušio dok su se oni lomatali među
spravama. Jon mi je prišao posle samo nekoliko minuta, telom
se naslonio na klupu i rekao da hoće kući. Pomilovao sam ga po
kosi i rekao da ćemo uskoro. Ne, sad, kazao je. Ne, uskoro,
kazao sam.
Onda je pozvonio telefon. Nije bilo razloga za brigu, samo su
ljudi kojima verujem imali moj broj mobilnog. Privatni broj,
stajalo je na displeju.
– Halo? – javio sam se.
– Halo? – kazao je Gejr. – Izašao si?
– Da. Na igralištu sam.
– Kako si?
– Još nisam skočio s terase. Umesto toga iskaljujem
frustraciju na deci.
– Samoubistvo nije za ljude poput tebe – kazao je. – Tvoja
metoda je pre da zabiješ glavu u pesak.
– U pravu si – odgovorio sam. – Ali nije to najfascinantnije
kod nojeva. Jednom sam gledao dokumentarac o nojevima.
Veliki su i neverovatno snažni, smrtonosni sa onim njihovim
kandžama, pa znaš šta uzgajivači rade kad treba da im priđu?
 – Prebace im džak preko glave?
– Da, posle. Tad se sasvim smire. Ali pre toga. Kad prilaze da
im stave džak?
– Ne?
– Podignu štap visoko iznad glave. Dršku metle, bilo šta. Kad
noj vidi nešto više od sebe, neće da napadne. Toliko ima
majušan mozak. Ha-ha-ha!
– Ha-ha-ha!
– Imaju tri životna pravila: pojavi li se drška od metle viša od
mene, ukipiću se. Ako me nešto ugrozi, žabici glavu u pesak.
Ako mi neko stavi džak na glavu, verovaću da je svet nestao i da
više ne postojim.
– Pa ti pričaš o svojim životnim pravilima.
– Da, zašto misliš da ovo pominjem? Ali i fascinantno je, zar
ne? Toliko su stara bića. Ne treba im veći mozak, oduvek su se
lepo snalazili.
– Svoje fascinacije zadrži za sebe.
– Isto je s krokodilima i ajkulama. Toliko su užasno drevni.
Ponašaju se sasvim mehanički, za njih nema improvizacije ili
izbora, ništa ne mogu da procene: ako nešto padne u vodu pored
njih, razjape čeljust i pokušaju to da pojedu, bila to plastična
lutka ili nagazna mina. Odmah u usta. Obožavam to, dakle
pomisao da je sve nekad bilo tako primitivno i prosto, nekakav
biološko-mehanički svet, i da nekoliko bića zaista potiče odatle i
postoji i sada.
– Čujem primitivno, jednostavno, biološko-mehaničko, i znaš
šta, krokodili i nojevi nisu prvo što mi padne na pamet.
– Ti si poslednji frojdovac.
– Svi su frojdovci. Samo to ne znaju. Eros i Tanatos, to ti je
sve. Ali što se tebe tiče, više nemaš mnogo vajde od svoje
nojevske taktike. Svi će te videti sad kad ti knjiga izađe. Bićeš
noj bez peska.
– Sačekaj malo. Dolazi mi inspiracija. Imam pesmu... Jovan
bez Zemlje brat je moj, jer ja sam bez peska noj, ludostima
mojim ne zna se broj.
– Oporavljaš se! Dobro je, Karl Uve! U jednom trenutku
čovek mora da se nasmeje svemu. Ništa drugo ne ostaje. Život je
komedija. Sve je glupo kad porazmisliš o tome.
– Sad nisi mene slušao. Nešto je govorilo kroz mene. Ja sam
samo oruđe. A lično sam deprimiran i utučen.
– Zato Servantesa postavljam iznad Šekspira. Komedija je
istinitija od tragedije. Samo se možemo smejati.
– To kažeš zato što si s Hiseje. Vi život ne shvatate ozbiljno.
Nihilisti ste i cinici. Ali ja sam s Trumeje. Otadžbine životne
ozbiljnosti i tragedije.
– Mislio sam da je to Atina?
– Pogrešio si. Mnogi mešaju Arendal i Atinu. Aristotel je iz
Frulanda, Platon iz Evjea, smatra se. Cinici potiču s Hiseje.
Aristofan je živeo u Kolbjernsviku. A Sofokle u Kongshavnu.
– Dobro, dobro, dobro. Dosta je bilo. Samo sam te pozvao da
pitam da li da ponesem posteljinu, jorgan ili tako nešto.
– Ne moraš. Imamo sve.
– Okej. Dogovoreno.
– Čujemo se.
– Bojim se da je tako.

Kad smo se vratili kući, Vanja, Hajdi i Jon su nestali u

različitim sobama dok sam ja stavio kese na sto i razmeštao
namirnice gde treba da stoje, isekao dva pakovanja ribljih
medaljona i ispržio ih dok sam istovremeno kuvao krompir i
kupus i rendao šargarepe. Ceo danje prošao otkako nisam
sređivao u kuhinji, nered je počeo da smeta i pokušao sam da
nešto uradim dok se hrana kuvala i pržila, ali stigao sam samo
da ispraznim mašinu za sudove pre nego što sam morao da
promenim Jonovu pelenu, ukakio se, za to mi je obično trebalo
nekoliko minuta, ali odužilo se jer više nismo imali vlažnih
maramica, pa sam morao da ga istuširam u kadi. Užasno se drao
kad sam ga ubacio, odmah je pokušao da izađe, čvrsto sam ga
držao za mišicu jednom rukom, a drugom ga tuširao dok je
urlao.
– Tako – kazao sam i ugasio. – Zar je bilo toliko strašno?
Nastavio je da plače. Izvadio sam ga iz kade i obrisao velikim
peškirom. Mogao sam da zaboravim na stavljanje nove pelene i
navlačenje šortsa, moraće da ostane go dok se hrana ne spremi.
U njihovoj sobi Vanja je glasno vikala dok je Hajdi plakala.
Ostavio sam Jona i ušao kod njih. Hajdi je zaplakala glasnije kad
me je videla.
– Šta se desilo? – pitao sam.
– Hajdi me je udarila! – rekla je Vanja.
– Vanja me je zezala! – rekla je Hajdi.
Vanja je zavitlavala Hajdi, kako je ponekad činila, a Hajdi,
koja nije bila rečita i dovitljiva kao njena godinu i po starija
sestra, udarila ju je u očajanju.
– Ne diraj Hajdi, Vanja – rekao sam.
– Nisam je dirala – odvratila je Vanja. – A ona me je udarila!
– Da, to nije bilo lepo. Ne smeš da udaraš, Hajdi.
Pogledao sam ih.
– Tako. Jesmo li se pomirili?
Obe su odmahnule glavom.
– Onda ne možete da ostanete zajedno. Hajdi, dođi sa mnom
u kuhinju.
– Neću – odgovorila je.
Iz hodnika je dotrčkarao Jon, bos i go.
 – A ti, Vanja?
– Hoću da budem ovde – odgovorila je.
– Možete li obe da budete ovde? – pitao sam. – Bez svađe?
Vanja je klimnula, Hajdi odmahnula.
– Okej – kazao sam. – Onda ostanite ovde. Ali koliko god se
budete svađale i plakale, neću doći da vas utešim. Moram da
spremim ručak.
Otišao sam u kuhinju, gde je Jon pokušavao da se popne na
svoju stolicu. Jedna od stvari koje nisam mogao da podnesem
bila je kad deca jedu gola. Otišao sam u kupatilo, uzeo pelenu i
našao stari sivi šorts koji su i Vanja i Hajdi nosile u svoje vreme,
pored zelene majice sa slikom plavog delfina, i sve mu to
navukao pre nego što sam ga podigao u stolicu. Riblji medaljoni
bili su skoro sasvim pocrneli s jedne strane, okrenuo sam ih,
smanjio vatru, žabo ono šilo za merenje ili kako se to već zove u
najveći krompir, još tvrd u sredini, stavio sam tanjire na sto,
sipao vodu u bokal, izvadio čaše i poređao ih, pa noževe i
viljuške, izvadio poslužavnike iz kredenca na drugoj strani, uzeo
jednog od Vanjinih plastičnih pasa i dao ga Jonu, ali ga je
prezrivo bacio na pod i rekao da je gladan ali da neće riblje
medaljone.
Izvadio sam poslednje stvari iz mašine, poređao ih u
kredenac i fioke. Hajdi je ponovo zaplakala u sobi. Ubrzo potom
ušla je u kuhinju i prvo se priljubila uz mene, a onda odstupila
jedan korak i između jecaja objasnila šta je Vanja uradila. Nisam
je sasvim razumeo, ali rekao sam da je hrana gotova i da može
da sedne. Trebalo je još vremena da se krompir do kraja skuva,
ali manji su možda bili spremni, i sada je trebalo naterati ih da
nešto pojedu.
Prosuo sam vodu iz lonca s krompirom, kašikom ih poređao
na poslužavnik, spatulom gurnuo medaljone pored njih, iseckao
kupus, smestio ga na ivicu, a rendanu šargarepu stavio u
posebnu staklenu zdelicu.
– Vanja! – povikao sam. – Hrana!
Stavio sam im po dva medaljona na tanjire i svakom oljuštio
po krompir, ustao i otišao do Vanje, nadurena je sedela na podu
kraj zida i nije htela ni da me pogleda kad sam čučnuo pored nje.
– Hrana je spremna, superdevojčice – kazao sam. – Dođi da
jedeš.
– Ti slušaš samo Hajdi – rekla je.
– Nije tačno. Da budem sasvim iskren, nisam čuo šta je rekla.
Ali dođi. Treba da napuniš stomak. Zato se toliko svađate.
– Zašto?
– Zato što niste jele.
– Ali nisam gladna.
– Okej, doći ćeš kad budeš htela.
Vratio sam se za kuhinjski sto, isekao im medaljone, stavio
im malo kupusa i šargarepe, iako ih neće ni taći. Stavio sam
hrpu povrća na svoj tanjir, i pet medaljona, koje sam pojeo samo
nekoliko minuta kasnije. Bilo je deset do šest. Ustao sam i počeo
da stavljam posuđe u mašinu. Hajdi je skliznula sa stolice.
– Sad počinje Bulibompa – kazao sam. – Da vam upalim?
Klimnula je. Iza mene je Jon povikao da i on hoće da gleda.
Spustio sam ga, uključio televizor daljinskim, otišao kod
Vanje i rekao da Bulibompa počinje, nastavio da punim mašinu
za sudove, Vanja je ušla i rukom uzela medaljon, iako je znala
da to ne volim, ništa nisam rekao, sipao sam prašak u udubljenje
s unutrašnje strane poklopca, zalupio ga i upalio mašinu. Tiganje
i šerpe sam brzo oprao u sudoperi, obrisao ih i vratio na mesto.
Hranu sam ostavio na stolu, valjda će jesti još ako ogladne, pa
sam otišao u spavaću sobu da proverim poštu. Potrudio sam se
da mi pogled ne padne na dva Gunarova pisma dok sam
pregledao nova, od kojih nijedno nije bilo posebno važno. Kad
sam to uradio, pozvao sam Lindu i pitao da li hoće da se čuje s
decom, ne toliko iz obzira prema njoj ili njima koliko da bi se
nešto dešavalo. Jon je rekao zdravo i neko vreme klimao glavom
na njene reći, a onda mi pružio telefon. Hajdi je prenosila šta
vidi na ekranu, ne objasnivši da gleda televiziju, pa je zvučalo
kao da se sama nalazi u zemlji cveća, dok je Vanja uradila isto
što i juče, pobegla je s telefonom da bude sama.
– Tako – rekao sam kada se pet minuta kasnije vratila i
pružila mi telefon. – Da li ti je lepo gore?
– Jeste. Samo mi je malo čudno što sam tu bez vas.
– Razume se – rekao sam. – Ali u tome je malčice i bila
poenta, zar ne?
– U svakom slučaju smo se kupali danas. Ceo dan smo se
samo odmarali. Sad ćemo ponovo da pravimo roštilj.
– Onda je baš dobro što je vatrogasac s vama – kazao sam,
otvorio vrata terase i izašao. Drveni pod je bio topao, metal
ograde na koju sam naslonio ruke užaren.
– On je šef spasilačke službe – rekla je.
– Još bolje.
– Moraš ga upoznati jednog dana. Severnjak. Sasvim opušten
i kul šta god da se dešava. Znaš, baš kao moja rodbina gore. Kao
svi severnjaci.
– Šta sad radiš?
– Čitam. Mislim da me je malo izmorilo sunce.
– Ja jedva da sam izašao iz stana – kazao sam.
– Šta si radio? Pisao?
– Ne, u stvari ništa nisam radio. Samo sam pričao telefonom.
Iza mene se Jon ušunjao kroz vrata. Pogledao me je tražeći
dozvolu, i pošto ništa nisam rekao, pretrčao je dvadesetak
metara do drugog kraja.
 – O pismima.
– Šteta što toliko energije trošiš na to.
– Pa nije baš da imam izbor.
– Razumem. Ali ipak je šteta.
– Tako je kako je. Ali slušaj, možda da ipak porazgovaramo
večeras? Uskoro treba da ih smestim u krevet. I možda malo
pospremim.
– Dobro. Hoćeš li ti zvati?
– Hoću. Zdravo dotad.
– Zdravo.
Na drugom kraju Jon se peo na stolicu. Pohitao sam ka
njemu. Na stolici je bio dovoljno visok da može da padne preko
ograde. Toga smo se mnogo plašili od dana kad smo se uselili.
Uhvatio sam ga oko struka i spustio u trenutku kad se nagnuo da
dobro osmotri ljude ispod.
– Bolje da trčiš – kazao sam. – Pa mogu da te jurim.
– Okej – rekao je i jurnuo. Ja sam se gegao za njim, okrenuo
se i povikao kad je video koliko sam blizu, pustio sam ga da trči
još malo, pa sam ga uhvatio i podigao.
– Ponovo! – rekao je.
– Ne, sad idemo unutra. Uskoro treba da legnete.
– Ne! – kazao je.
– Da! – kazao sam, i onda ga prevario, jer smo prešli na staru
da/ne rutinu, iznenada sam promenio iskaz, a on je zbunjeno
nekoliko puta ponovio isto što i ja pre nego što je to shvatio pa i
sam promenio, i onda sasvim zaboravio na terasu.
Uzeo sam njihove pidžame u spavaćoj sobi, navukli su ih
gledajući televiziju, žalili su se kad sam ugasio, hteli su da
gledaju sledeću emisiju, ali pošto nisu mogli, iznenada su
ogladneli. Nisu hteli ni da čuju za riblje medaljone.
– Ne – kazao sam i primetio da mi je strpljenje na izdisaju.
Ako im dam po sendvič, mirno će sedeti i slušati me dok im
čitam. Ako im ne dam, gnjaviće i žaliće se, i možda odvesti
situaciju u slepu ulicu, kada je sila jedini izlaz, što znači
plakanje i durenje do kasne večeri, ili će popustiti, što je isto što
i izgubiti obraz.
To što sam znao šta je najmudrije nije značilo da ću to i
učiniti. Naspram sve manjeg strpljenja rasla je želja za
kažnjavanjem.
– Ili medaljoni, ili ništa – kazao sam.
– Ali gladni smo – rekla je Vanja.
– Pa onda jedite medaljone – odvratio sam.
– Nećemo to.
Slegnuo sam ramenima.
– Onda ćete leći gladni.
– Ali, tata... – rekla je Vanja.
– Ne razgovaramo više o tome – kazao sam. – Hajde u sobu,
pa da vam čitam.
Našao sam U šetnji za Jona, i Tri mala praseta za Vanju i
Hajdi.
Vanja je skrštenih ruku sela uza zid ispod prozora.
– Neću da slušam – rekla je.
– Ni ja – kazala je Hajdi.
– Onda ću čitati Jonu – kazao sam i stavio ga u krilo.
Čitao sam U šetnji otkad je Vanja imala tri meseca, i ona i ja
smo je znali napamet. Sad sam što brže proleteo kroz nju, ne
obazirući se na to što je Jon hteo da pokaže da zna kako se sve
zove. Kad sam završio, odneo sam ga do kreveca i spustio
venecijanere.
– Laku noć – rekao sam i izašao, kroz dnevnu sobu izašao na
balkon, gde sam seo i zapalio cigaretu. Posle samo nekoliko
sekundi pojavila se Vanja.
 – Gladna sam – rekla je. – I treba da čitaš.
– Idi i lezi – kazao sam i pogledao krovove i zidove
crvenkaste od zraka sunca.
– Aaaaa! – povikala je.
– Šta radiš? Kasno je, treba da spavaš.
– Ti si glup! – povikala je.
– Možda – odgovorio sam. – Ali sam ti i otac. Ako kažeš da
ti je otac glup, šteta je za tebe, a ne za mene.
Ušla je, izgledalo je da joj se ramena malo tresu. Sipao sam
pola šolje kafe, bila je mlaka, iskapio sam je u nekoliko gutljaja.
Kad sam se vratio u stan, zvučalo je kao u zoološkom vrtu. I
Vanja i Hajdi su vikale i pravile haos.
– U čemu je problem? – kazao sam i pogledao ih s vrata.
– Ti si glup! – povikala je Vanja.
– Gladna sam – rekla je Hajdi.
Suze su im se slivale niz obraze.
– Hoću mamu – rekao je Jon iz svog kutka.
– Mama je na putu – odgovorio sam. – A ako ste gladni,
možete da uzmete medaljone od ručka. Ako nećete, ležite da
spavate.
Zatvorio sam vrata, nepomično stajao ispred. Otvorila su se
samo tren kasnije. Vanja.
– Smesta idi da legneš, čuješ li? – kazao sam. – Dosta je bilo
izmotavanja.
Zgrabio sam je za ruke i pritisnuo u krevet. Onda sam uhvatio
Hajdi oko struka i podigao je u njen krevet, zatvorio vrata i
otišao u dnevnu sobu, upalio televizor, vesti su već trajale, slike
strahovitih požara u nekoj zemlji, pretpostavio sam u Grčkoj.
Čulo se lupanje i treskanje o zid. Ustao sam i otvorio vrata
njihove sobe. Vanja je ležeći šutirala zid. Hajdi je plakala u
krevetu iznad.
 – Slušajte me – kazao sam. – Ne mogu da podnesem više
buke. Možete dobiti po jabuku. U redu?
– Da – rekla je Vanja i prestala da udara.
Otišao sam u kuhinju i doneo im tri jabuke, sipao vodu u dve
flašice s cuclom i u šolju s ćurkom i poklopcem, odneo im sve.
– Da čitamo? – pitao sam.
Klimnuli su. Podigao sam Jona, Hajdi se sama popela, i ubrzo
su sve troje hteli da budu određeno prase u priči, kao da se ništa
nije desilo. Svakom sam otpevao istu pesmu dok sam ih milovao
po leđima, a posle plakanja su bili blagi, meki i spremni za san.
– Možeš li da ostaviš otvorena vrata? – pitala je Vanja.
– Naravno – kazao sam, i otišao da skuvam bokal kafe u
kuhinji. Kad je bila gotova, izneo sam šolju na terasu i pozvao
mamu.
– Sisel na telefonu.
Zvučala je umorno.
– Ćao, Karl Uve je – rekao sam. – Da li sam te probudio?
Zvučiš pomalo umorno.
– Stvarno? Ne, nisi me probudio. Ali sinoć nisam mogla da
zaspim. Pa možda i jesam malo umorna, da.
– Razmišljala si o Gunarovim pismima?
– Da. Razmišljala sam šta da mu napišem.
– Još nisi odustala od toga?
– Jesam. Ali tad sam razmišljala. Znaš, bila sam mnogo ljuta.
– Jesi li pročitala pismo koje sam ti danas prosledio?
– Jesam.
– Šta misliš?
– Mislim da će ovo imati velike posledice za tebe. Ako se
obrati novinama ili sudu. Biće veoma žestoko. Dobićeš mnogo
negativne pažnje. Pritisak će biti ogroman. Dešava se da to ljude
slomi.
 – Plašiš se zbog mene?
– Da, plašim se.
– Nemoj. Uvek preživim.
– Ali imaš i porodicu.
– Govoriš da ne treba da objavim roman?
– To samo ti znaš. Samo kažem da sve treba pažljivo da
proceniš. Da li je vredno.
– Gunar baš to hoće.
Uzdahnula je.
– Da – rekla je. – Jeste. Razgovarala sam o tome s nekoliko
kolega danas. Neki su smatrali da je tvoja knjiga nečuvena, a ne
reakcija tvog strica. Tako će biti i u javnosti. Gunar će biti
običan čovek, pošten i čestit, dok si ti u opasnosti da te
predstave kao prestupnika. To je jedna stvar. Druga je što lako
mogu od tebe da naprave predstavnika nekakve elite, dok će
Gunar biti narod. Možeš misliti šta će VG pisati o tome.
– Pa šta? Pa ne mogu da dozvolim da mi tuđe mišljenje kroji
kapu?
– Samo mislim da će posledice možda biti velike. Ne smeš da
uništiš sebe, Karl Uve.
– Neću propasti zato što će neko loše pisati o meni u
novinama, mama.
– Mislim i ja da nećeš. Jak si, znam. Ali Miklea je to slomilo,
na primer. To nije neumesno poređenje, rekla bih. Pritisak
kojem su ga izložili. To ga je uništilo.
– Ne mogu da verujem da tražiš da povučem roman?
– Ne tražim. Samo te molim da pažljivo porazmisliš.
– Valjda ti je jasno da mi glava puca od razmišljanja. Ništa
drugo i ne radim. Ali povlačenje romana nije opcija. Nikad to
neću uraditi. Ne mogu da se predam pred prvim najmanjim
otporom.
 – Nije to mali otpor. Samo nemoj da ga potcenjuješ.
– Neću. Neću ga potcenjivati. Razumem kako razmišljaš i
drago mi je što si to rekla.

Ušao sam, stavio telefon na punjač, otvorio vrata dečje sobe,

sve troje su ležali i sporo disali. Otišao sam u dnevnu sobu,
svugde je bilo odeće, peškira i igračaka. Tepih je bio naguran na
gomilu, stolice su stajale tik kraj televizora, a bela ćebad kojom
smo ih pokrivali, pošto je mebl bio pun mrlja, bila su bačena na
pod. Isto se desilo s ćebetom koje je trebalo da pokriva sofu, još
umrljaniju ako je to uopšte moguće. Ostavio sam sve, otišao u
kuhinju i ubacio prljav veš u ikea kese; morao sam se setiti da ga
sutra operem, uskoro više neće imati šta da nose. Stavio sam
kese na korpe za prljav veš i otišao u spavaću sobu da proverim
poštu. Ni Tonje ni Jan Vidar nisu se oglasili. Ugasio sam
kompjuter i prošao kroz hodnik, usput uzeo telefon, s njim u ruci
isključio mašinu za sudove i otvorio vratanca; para je pokuljala
napolje. Otišao sam u radnu sobu, cedulja sa onim što bi mogao
biti Hanin broj telefona ležala je na pisaćem stolu, uzeo sam ga i
izašao na balkon. Broj je pripadao osobi s Haninim imenom, ali
prezime je bilo uobičajeno, pa nisam bio siguran da li je zaista
njen.
Stavio sam telefon na sto, seo, sipao kafu, zapalio cigaretu,
nepomično zurio u krovove.
Celog dana svetlost i toplota bili su ujedinjeni s nekakvom
težinom, nečim nepomičnim što se neprimetno pridružilo lakoći
junskih i julskih dana, jer leto se bližilo kraju, svet se povlačio u
senke, mrak je rastao. Čeznuo sam za tim. Hteo sam mrak. Hteo
sam da nestanem, sebi kao i drugima. Hteo sam da moja
osećanja potonu, kao sokovi u sve hladnijem drvetu, i da misli, u
skladu s tim, popadaju poput lišća s mnogih grana iz kojih su
izbile.
Skoro dvadeset godina nisam govorio s Hane. Pomišljao sam
na nju s vremena na vreme, ali sve ređe, sve dok nisam počeo da
pišem roman, kad je iznenada počela da obuzima veliki deo
mojih misli dok sam radio u sobi. Ako bih otvorio vrata i pošao
u stan, gde je možda bila Linda, te misli su nestajale jer su bile
vezane za jedno izgubljeno vreme, dok je vreme koje me je
okruživalo živelo i postojalo u svim stvarima, koje su svojom
konkretnošću i fizičkim prisustvom činile prošlost takvom kakva
je, avetinjskom i mutnom. Ipak me je grizla savest. Da bih je
umirio, ponekad sam pominjao šta pišem, pokušavajući tome da
umanjim značaj, a činilo se da Linda ne mari, sve dok mi jednog
prepodneva nije rekla šta joj je drugarica kazala kad joj je
ispričala o čemu pišem. „Piše o starim ljubavima?“, rekla je.
„Nije mi jasno kako možeš to da trpiš.“
Sad sam morao da napravim korak dalje. Nije bilo moguće
objaviti roman a da ga Hane prvo ne pročita i ne odobri.
Ukucao sam broj.
Nije bilo odgovora.
Nije ga bilo ni ostalih puta kad sam zvao, pa sam hteo da
prekinem, kad se javio glas.
– Halo, Hane je...
– Karl Uve na vezi – rekao sam. – Da li je to Hane s kojom
sam išao u gimnaziju?
Zaćutala je.
Onda se nasmejala svojim divnim, kao penušavim smehom
koji dvadeset godina nisam čuo.
– Karl Uve! – rekla je. – Onaj Karl Uve što mi je slao
ceduljice na času?
– Jeste – odgovorio sam. – Kako si?
Nasmejala se istim smehom. Uvek joj je bilo lako da se
nasmeje, uvek je bila blizu radosti, i nije to izgubila.
– Oduvek sam znala da ćeš me pozvati jednog dana – rekla
je. – Ili da ćemo se naći na nekom aerodromu ili tako nešto. Zar
to nije čudno? Oduvek sam bila sigurna da ćemo se ponovo
sresti. Kako si? Živiš u Malmeu, kako shvatam? Čitala sam o
tebi u novinama. Dobro je što nisi poslušao moj savet i postao
učitelj!
– Da – rekao sam. – Tu sam sa ženom i troje dece. Koliko ti
imaš dece, jer imaš ih, zar ne?
Jedno vreme smo razmenjivali informacije o svojim
životima. Živela je u okolini Mandala, sa istim muškarcem kao i
ranije, bila je upravnica vrtića, sad je radila u školi.
– Ali ne zovem te zbog starih dana – rekao sam posle
izvesnog vremena. – Imam konkretan razlog.
– Pretpostavila sam – rekla je.
– Stvar je u tome što sam napisao roman o svom životu –
kazao sam. – Deo se bavi vremenom kad sam imao šesnaest
godina. A pošto si mi tada bila toliko važna, pisao sam i o tebi.
Sva imena i mesta, sve je autentično. Razumem, naravno, da to
može da bude nezgodno. Zato bi u principu morala da ga
pročitaš pre nego što izađe.
Potpuna tišina.
– Ako ti nije okej, a razumeću ako nije, jer mnogo tražim,
promeniću tvoje ime, naravno, i učiniću te neprepoznatljivom.
– Stvarno? Pisao si o meni?
– Da.
– Ne znam šta da kažem.
Ponovo je zaćutala.
– Ali ne radi se toliko o tebi koliko o meni – rekao sam. – Bio
sam zaljubljen u tebe, da se otvoreno kaže. O tome sam pisao.
Ako nećeš da se pojaviš u knjizi na taj način, s pravim imenom,
mislim, promeniću. Nije problem. Jesi li se iznenadila?
– Jesam.
Nasmejala se.
– Sećaš li se ičega iz tog vremena? – pitala je.
– Pomalo – odgovorio sam. – Možda ne toliko šta se tačno
dešavalo, ali raspoloženja i takve stvari pamtim. Još su veoma
snažna.
– Ja se mnogo toga sećam. Ponekad mislim o tome. Oduvek
sam mislila da jednom treba da se nađemo i porazgovaramo. O
tom vremenu.
– Još nije kasno – rekao sam. – Samo ako nisam sve uništio
pisanjem o tome.
– Sumnjam da jesi – rekla je i nasmejala se.
– Ali mogu li onda da ti pošaljem rukopis, pa da me pozoveš
kad pročitaš i kažeš da li je okej ili nije?
– Možeš. Radujem se. Ali malo sam i uznemirena!
Tišina.
– Drago mi je što sam ti ponovo čula glas – rekla je.
– Takođe – odgovorio sam. – Smeješ se na sasvim isti način,
jesi li svesna?
– Ne – rekla je i nasmejala se.
– Onda smo se dogovorili? Šaljem ti rukopis, pa ćemo se
čuti?
– Važi.
– Zdravo.
– Zdravo.

Prekinuli smo vezu i zapalio sam cigaretu. Prošlo je bolje

nego što sam strahovao. Ali ipak me je uzbudilo. Zašao sam u
nešto što se uopšte ne da kontrolisati. Rekla je da se odlično seća
tog vremena. Ja ne mogu da kažem isto. Tačnije, nekoliko
epizoda sećam se savršeno dobro. A tu su bile i druge koje tek
mutno pamtim. Njih sam uobličio u pisanju. Izmišljao sam
dijaloge, na primer, koji su možda bili verovatni, ali ne i istiniti.
Kako će ih ona doživeti? Ipak je bila prisutna.
Ugasio sam cigaretu i ušao unutra, zastao u dečjoj sobi. Jon je
sklupčan ležao na stomaku i kolenima, bez pokrivača, po
običaju. Vanja je ležala na leđima raširenih nogu i s rukama
iznad glave, kao stilizovana, kao anđeo u snegu. Hajdi je ležala
na boku, glave naslonjene na mišicu. Bilo je nečeg tamnog na
njenom obrazu i ispod nosa. Upalio sam svetio.
Lice joj je bilo krvavo. Krv se razmrljala po celom donjem
delu lica, a jastuk ispod bio je duboko crven. Srce mi je zalupalo
kao da stojim na obodu litice. Požurio sam u kupatilo, navlažio
krpu toplom vodom, vratio se i protrljao joj lice. Otvorila je oči i
pogledala me.
– Krvarila si iz nosa – rekao sam tiho. – Nije opasno. Samo
lezi mirno, opraću te.
Kad sam to uradio, zamenio sam krvavi jastuk drugim koji
sam doneo iz naše sobe. Položila je glavu na njega i zatvorila
oči, i pomilovao sam je po leđima nekoliko puta, pre nego što
sam ugasio svetio i ponovo izašao, prvo u kupatilo, gde sam
isprao krpu, iscedio je i okačio na grejač, pa na balkon, gde sam
ukucao Lindin broj. Dugo je zvonilo, a kad se javila, glas joj je
bio pospan.
– Ćao, Karl Uve je – rekao sam. – Spavala si?
– Da, sigurno sam zaspala.
– Au, baš mi je žao. Nisam hteo da te budim.
– Nema veze. Kako ide kod vas?
– Dobro je. Spavaju, sve troje. Inače se nije desilo ništa
posebno. Bili smo u parku posle vrtića, pa su gledali dečju
televiziju, pa legli. Užasan je nered ovde, jedino to. Ali mislio
sam da pospremim sutra.
– Kako si vredan.
– Vredan možda nije prava reč – kazao sam. – Ali kako si ti?
– Dobro – zevnula je.
– Jeste li se kupali?
– Da. Bilo je divno.
– Gejr dolazi sutra – rekao sam.
– Već sutra? Mislila sam da će u petak?
– Sâm je s Njalom. Valjda je zaključio da je svejedno da li je
ovde ili tamo.
– Ti i Gejr sami s četvoro dece. Ko bi poverovao?
– Stvarno. Deluje kao znak skorog smaka sveta.
– Ali značiće ti.
– Hoće, sigurno. Mislio sam da spremimo račiće u petak, kad
dođe Kristina. Šta misliš o tome?
– Lepo zvuči – odgovorila je i ponovo zevnula.
– Spavaj sad – rekao sam. – Neću te više uznemiravati.
Mislim da ću i ja leći. Da bih mogao da izdržim Jona ako mu
padne na pamet da ustane u pola pet.
– Poljubi ih za mene. Nedostajete mi.
– I ti meni nedostaješ. Laku noć.
– Laku noć.
Ušao sam, stavio telefon na punjač, proverio Hajdi, nije
curilo još krvi, proverio sam imejl, ništa, malo sam surfovao pre
nego što sam poslao rukopis Hane, smutio čašu soka u kuhinji i
izneo ga na balkon, popušio poslednju cigaretu, oprao zube i
legao da spavam.

Bilo je pet i nekoliko minuta kad sam se probudio i video

Jona kako stoji pored kreveta sa svojim jastukom u ruci.
Uspravio sam se. I on je krvario iz nosa. Šta se to desilo? Imao
je dve tračice skorene krvi ispod nozdrva, a bilo je i malo krvi na
obrazu. Uznemiren, otišao sam u kupatilo i navlažio još jednu
krpu. Krvarenja iz nosa nisu bila opasna stvar, dešavala su se, ali
dvoje dece iste noći, to valjda ne može biti slučajnost?
Krvarenje je bilo dovoljno neprijatno po sebi, nije valjda još i
simptom nečeg drugog? Suv vazduh, možda, pomislio sam i
nekoliko puta povukao krpu po njegovom licu dok se opirao.
– Tako – kazao sam. – Hoćemo li da doručkujemo?
– Da – kazao je i pošao svojim potpuno opuštenim i
otromboljenim hodom. Obukao sam odeću od juče i pošao za
njim. Pelena mu je teško visila, skinuo sam je, uzeo novu, stavio
mu je dok je čekao, kao automobil u pit-stopu, palo mi je na
pamet. Onda sam ga stavio na stolicu, uzeo musli iz kredenca, i
hteo da izvadim kiselo mleko sa ukusom borovnice kad sam
primetio da je prazno.
– Nema više kiselog s borovnicom – kazao sam. – Hoćeš li
mleko umesto toga?
– Ne.
– Pa šta da radimo onda?
– Ne znam.
Vrata su se otvorila u hodniku, bila je to Hajdi, ušla je i sela
na svoje mesto.
– Ćao, Hajdi – rekao sam.
Nije odgovorila, ali sam po osmejku koji je pokušala da
sakrije pognuvši glavu shvatio da je ipak dosta dobro
raspoložena. Doručkovali smo, sunce je nadiralo u kuhinju,
probudio sam Vanju, očešljao ih i oprao im zube, obukao ih,
uzeo kesu s đubretom iz kuhinje, pa smo se sve četvoro spustili
liftom.

Kad sam se vratio kući, uključio sam mašinu za veš u

vešernici u podrumu, a onda pozvao Gejra Angela da vidim da li
su na putu, i bili su, računao je da stiže oko jedan.
Onda sam proverio poštu. Stigao je nov imejl od Gunara.
Poslao ga je izdavaču, s kopijom za mene. Naslov je bio „Pisac i
izdavač narušavaju čast i ugled“. Započeo je rekavši da je već
utvrdio da se epizode i opisi koje je hteo da se izbace iz rukopisa
sastoje iz laži, poluistina i grubih izobličavanja i izostavljanja,
uz to što su takve prirode da nesumnjivo potpadaju pod paragraf
23 kaznenog zakona o povredi časti i ugleda. Napisao je da je
spremio svedoke. Njegova supruga je vodila dnevnik, može se
izneti kao dokaz na sudu. I njihova deca mogu da svedoče. Osim
toga, postoji čitav niz ljudi koji su zbog svoje profesije bili u
bliskom kontaktu s njegovom majkom u periodu kojim se roman
bavi. Medicinska i kućna pomoć, susedi i prijatelji. Svi će moći
da posvedoče da je to što pišem u knjizi laž. Naveo je primer.
Napisao sam da je tata dve godine živeo kod bake pre nego što
je umro, i detaljno sam opisao koliko je taj odnos bio užasan. To
je čista laž. Tata nije živeo u Kristijansandu. Sve to vreme živeo
je u Mosu. Prema Gunarovom opisu, njegov život u Mosu bio je
sasvim normalan. Imao je stan, imao je kola, radio je u gimnaziji
i čak imao devojku. S majkom u Kristijansandu bio je samo
poslednja tri meseca tog proleća i leta. Tamo je umro od srčanog
udara, napisao je Gunar, i sve predstavio kao da se desilo pod
sasvim uobičajenim, normalnim okolnostima. Moja predstava je
stoga bila proračunato pogrešna. Predstavio sam sebe kao
heroja, nekog ko je popravio svu bedu koju je moj otac stvorio.
Ali nije bilo nikakve bede, prema Gunaru. Stigao je u kuću
ubrzo pošto je njegovog brata osoblje hitne pomoći odnelo iz
stolice u kojoj je umro. Celog tog dana i celog sledećeg bio je u
kući da pomaže majci i pravi joj društvo. Ta dva dana je on,
naravno, sređivao i prao gde je trebalo. To što sam ja napisao, da
je sve bilo prepuno flaša od ulaza naviše, čisto je lupetanje. To
jednostavno nije tačno. Kad smo Ingve i ja stigli u kuću
nekoliko dana kasnije, on je bio obavio skoro sve što je bilo
potrebno od pranja i sređivanja, samo je malo preostalo, teške
stvari koje nije mogao da obavi sam. Jedino mesto koje nije
sredio bila je soba našeg oca, gde se nalazila njegova odeća i
imovina, pa je smatrao prirodnim da to ne dira, ipak je bio naš
otac.
Sledećih dana smo Ingve i ja s bakom dolazili kod njih na
ručak, napomenuo je, što je bilo čudno jer toga uopšte nisam
mogao da se setim. Moj rad u kući sveo je na nulu. Njegova
žena je prala, zamenila zavese, istuširala baku. Da, taj pometeni
pisac samo se vrzmao naokolo s kofom, i uopšte nije bio u
stanju da pere, ta sposobnost mi je nedostajala, što mi je
zajedničko s majkom, ni ona ništa ne ume što se tiče održavanja
čistoće. Ingve jedva da je i bio u kući, i pobegao je već posle
jednog dana. Povrh svega nisam samo bio toliko bezobrazan da
predstavim stvar kao da sam ja svojeručno oprao kuću već sam i
predstavio sopstvenu baku, njegovu majku, kao pijanu,
natreskanu staricu. Ali Gunar je znao zašto: jednom, dok sam
išao u gimnaziju u Kristijansandu, uhvatila me je u podvali.
Dakle, krao sam novac od nje, ona je to otkrila, i otad sam je
mrzeo. Baka je takođe mami izrazila zabrinutost zbog mog
neurednog života, suviše sam trošio novac i uzimao drogu, tako
da ta briga nije bila neosnovana, ali kako je mama reagovala?
Gnevom. Zašto? Tata nas je ostavio.
Potom je prešao na nekoliko konkretnih grešaka u rukopisu.
Nikad nisam imao prabaku s očeve strane koja je prešla stotu i
umrla zbog pada niz stepenice, to je čista izmišljotina. Niti je
moj otac ikad imao sestričinu koja je osvojila nagradu na
takmičenju lepote. Napisao sam da smo koristili određeni lokal
za porodična okupljanja, naime „Elevine“, stoje čista besmislica,
to se nikad nije desilo. Što se tiče mog dede i njegove braće,
celog života su bili u prijateljstvu, i nisu, kako sam napisao,
prekinuli kontakt. Baka nikad nije ukrala novac od žene koja ju
je zaposlila, priča je sasvim drugačija, i duhovita. I sam Gunar je
bio izložen mojim lažima; nikad nije rekao da možemo da
uzmemo novac u koverti ispod kreveta a da o tome ne
obavestimo poresku službu, kako sam tvrdio.
Pri kraju tog dugog pregleda prešao je na negu koju su on i
supruga ukazivali njegovim roditeljima u jeseni života, što je
njima i omogućilo da žive u svom domu i imaju relativno visok
kvalitet života u poslednjim godinama. Ta situacija je potpuno
izokrenuta u mom romanu, jer ako se samo on čita, ispada da se
nisu brinuli o njegovoj majci, već samo pustili da sve ode
nizbrdo. Ništa ne može biti dalje od istine. Kad bi se znalo koliki
su rad uložili u tu kuću, i koliko je tamo bilo prijatno, moj opis
situacije bio bi neodrživ. Ali to je tipično za mene, koliko sam
razumeo, jer je u sledećoj rečenici upozorio izdavača na mene i
moju izdajničku narav, koja se vidi i u načinu na koji sedim,
naime pogrbljen, i načinu na koji držim lice, naime odvraćeno
od sagovornika, a s teškim, namrštenim pogledom punim krivice
i premišljanja. Ne smeju dozvoliti da ih prevarim. Ne zastupam
dobrotu i istinu, tako samo deluje, već predstavljam suprotno.
Notoran sam lažov i kvisling, prodajem oca i baku zbog krvavog
novca i želje za slavom, a da bih to postigao, nikakva sredstva
nisu dovoljno niska za mene. Ako izdavač ne zaustavi taj
projekat, pravno će ih goniti. Da se to ne bi desilo, ima predlog.
Baš sam lepo pisao o anđelima u svojoj prethodnoj knjizi. Moj
ujak Ćartan baš je lepo pisao o vranama. Izdavač bi trebalo da
predloži da napišem knjigu o đavolima. Oni su na meni bliskom
nivou. Tako bih mogao da upotrebim književni talenat koji sam
nasledio od tate.

U Gunarovim očima sve je izgledalo drugačije. Sa suprugom

i decom ispunjavao je smislom poslednje godine života svojih
roditelja. Pomagali su im u praktičnim stvarima, ali i u
društvenim, posećivali su ih jednom ili više puta nedeljno, šalili
se i smejali po običaju, Gunar i baka, odvodili su ih u vikendicu,
odvodili ih do dedinog brata, proslavljali Božić s njima. Sasvim
normalna, funkcionalna porodica, bez velikih tajni, bez hridi u
moru, bez mračnih oblaka na nebu. Osim jednog, da mu je brat
alkoholičar. Ali ne toliko da nije mogao da funkcioniše, radio je
u gimnaziji i imao devojku u Mosu, bio je sposoban i voljen
učitelj. Imao je problema u životu, možda najviše u prvom
braku, hladnom i bez ljubavi, kako je Gunar to video, a ta
hladnoća se usadila u njegovu decu, koja se posle toga, kad su
odrasla, nisu udaljila samo od oca nego i od cele očeve strane
porodice. Gori je bio mlađi, Karl Uve, ali i Ingve se povukao.
Živeli su u Bergenu, na zapadu zemlje, odakle potiče i gde još
živi porodica njihove majke. Ali u Kristijansandu je sve bilo
dobro dok se Gunarov brat nije uselio kod njihove majke. Ali to
je bio samo kratak period, osam nedelja, a onda je umro u
dnevnoj sobi, od slabog srca. Baki je dolazila medicinska i
kućna pomoć, Gunar i njegova supruga takođe su pomagali, a
tata jeste malo pio, ali ne toliko da ne odveze baku do svog
drugog brata na Valeru leta pre nego što je umro, a tada je i
prodao svoj stan u Mosu. Dobro je funkcionisao, i ona je dobro
funkcionisala, ali je naravno pretrpela šok kad joj je najstariji sin
umro. Bilo je malo neuredno, bilo je dosta flaša, ipak je bio
alkoholičar, ali nije bilo strašno ni u kom smislu, ništa što se nije
moglo pospremiti za jedno prepodne ili dva.
Gunar je jedini od sinova ostao u Kristijansandu, on se brinuo
o roditeljima, sređivao kućnu i medicinsku pomoć, i niko drugi.
Gunar nikad nikog nije povredio, ni mrlje nije bilo na njemu i
njegovom ponašanju, naprotiv, bio je vedar, spreman da
pomogne, stabilan, stub i u društvu i u porodici. Dobar sin,
dobar brat, dobar otac, dobar član društva.
Bratovi sinovi dolaze da sahrane oca. Prepušta im scenu.
Malo peru, organizuju sahranu, pa beže odatle. Prolazi deset
godina. Onda mu stiže roman koji je mlađi napisao. Ne veruje
rođenim očima. Sve lepo što se desilo pretvoreno je u pakao.
Piše da je otac tu proveo dve godine, da je izbacivao kućnu i
medicinsku pomoć, pristojnu građansku kuću pretvorio u nešto
nalik na narkomanski brlog, a njegovu majku u pijanu senilnu
ženu. Ništa od onog čemu je Gunar posvetio veliki deo svog
odraslog života nije predstavljeno, sve je beda. Kako će to
izgledati njegovim prijateljima i susedima? Kako je Gunar
mogao dopustiti da se sve to dogodi njegovoj majci i njegovom
bratu? Stvar je u tome što se to nije desilo. Pisac laže? Da,
očigledno. Nalazi se pred dva problema: zašto pisac laže, i kako
zaustaviti tu lažljivu knjigu? Pisac laže zato što mu je njegova
majka, ta ledeno hladna egoistična žena, poremetila pamet,
navela ga da sve u vezi sa očevom stranom porodice tumači
negativno, a i zato što ga je baka odbila kad se u mladosti
drogirao, to joj nikad nije zaboravio. Kad su otac i baka umrli,
napao je, i to svim snagama. Mrzi svoju baku, mrzi svog oca,
dok je ujedno dovoljno nadaren da mržnji da književni izraz i
zaradi na tome. Uz to je toliko bezobrazan da sebi daje ulogu
heroja, predstavlja sebe kao onog ko je sređivao za ocem, dok u
stvarnosti gotovo da nije bilo ničeg da se sređuje, a Gunar se
postarao za to malo što je bilo. Onda je naveo izdavača da
prihvati taj dugi niz laži, taj projekat pun mržnje. Mogli su da ga
prihvate samo zato što im istina nije bila poznata. Jednostavno
su poverovali piscu, odmah kupili njegov opis. Da bi se to
zaustavilo, izdavač mora biti obavešten o svemu. Zato im je
napisao pismo, kao i piščevoj majci i bratu, ali ne i samom
piscu, njegova izdaja je prevelika da bi imao ikakvog dodira s
njim, više nikad ne želi ni da ga vidi, jer je svesno i namerno
iskrivio istinu da bi uništio njegovu porodicu. Ali tu je još jedan
razlog, pisac je priložio pismo u kojem je objasnio zašto je
napisao to što je napisao, a u njemu se jasno vidi da u stvari ne
zna šta radi. A pošto ne zna, Gunar mora da se obrati onoj koja
zna, onoj koja je svih godina krivila piščev pogled na stvarnost, i
u tome toliko daleko otišla da on više ne zna šta je stvarno a šta
je nastalo u njegovoj glavi. On je Juda i Kvisling, ali tu ga je
dovela majka. Video je izvor njene hladnoće, jer je njena majka,
piščeva baba, bila skoro autistična leta kada ih je kao
dvanaestogodišnjak posetio, i puna kompleksa niže vrednosti na
tom siromašnom težačkom imanju pod planinama. Babin sin,
majčin brat, poludeo je, nekoliko puta su ga smeštali u ludnicu.
Piše pesme, u poslednjoj zbirci radi se o vranama. Ta
zapanjujuće bolesna i hladna stvarnost, puna ludila, autizma,
vrana i hladnoće, zadojila je pisca, prisvojio ju je, i polazeći od
nje pisao o ocu, u suštini dobrom čoveku, koji se, frustriran
životom u koji se prevario da uđe, s tom hladnom
zapadnjakinjom, možda nije uvek ophodio prema svojim
sinovima kako je trebalo, a kako se Gunar ophodio prema
svojim sinovima, ali nikad preterano, svakako ne na način koji
bi opravdao sliku oca koju je pisac dočarao. Gledao je očima
svoje majke, ali toga nije bio svestan.
Za Gunara, dakle, glavni problem romana nije bio što sam
napisao istinu o svom ocu i onome što mu se dešavalo
poslednjih godina života, već to što lažem o njemu i o tom
vremenu, i što ta laž u tuđim očima nabacuje krivicu na Gunara,
što je sasvim pogrešno, a posebno nezasluženo.
Nije bilo sumnje da zaista tako misli, da je tok događaja bio
veoma drugačiji u njegovim očima. To me je uplašilo. Ako sam
se nečega plašio u sebi, bila je to neuračunljivost. Napisao sam
da je tata živeo kod bake poslednje dve godine svog života, i
tamo ih oboje upropastio. Napisao sam da je izbacio medicinsku
i kućnu pomoć. Gunar je poricao i jedno i drugo, i tvrdio da ima
svedoke u oba slučaja.
Odakle mi to?
Kako sam znao da je bilo dve godine?
Nisam znao. Napisao sam to, pa je odnekud moralo da dođe,
ali odakle?
Bio sam u Kristijansandu kad sam počeo da pišem Van sveta,
januara 1996, kad je tata bio težak alkoholičar i živeo kod bake.
Tačno je da je još imao stan u Mosu, ali koliko sam shvatio,
veoma često je dolazio kod nje, i iz nekog razloga sam pomislio
da se tog leta uselio za stalno, dakle dve godine pred smrt. Ali
na koji način mi je ta informacija došla, nisam znao.
Da li sam to pretpostavio, pa pustio nepotvrđenu predstavu da
uđe u mene kao znanje o kojem ću deset godina kasnije pisati
kao o apsolutnoj istini? To nije samo bilo moguće već i
verovatno. Ako je Gunar napisao da je on samo tri meseca bio
kod bake i da ima svedoke za to, sigurno je to tačno. Dalje sam
napisao da je izbacio medicinsku i kućnu pomoć, odakle mi to?
Ni to nisam znao. Negde u pozadini svesti ležala je predstava da
mi je to od samog Gunara, da je to rekao Ingveu preko telefona,
da je tata izbacio kućnu pomoć i da se do njega ne može dopreti,
jer o tome se radilo u tom telefonskom razgovoru, zar ne? – da
se tata zabarikadirao kod bake, i da Gunar više ništa ne može da
uradi, pokušao je da se umeša i apeluje na tatin razum, ali
bezuspešno? U istom razgovoru saznao sam da je tata u kući
slomio nogu, i dugo ležao na podu kod bake pre nego što ga je
Gunar našao i odveo u bolnicu. Taj događaj se urezao u mene,
jer je značio da su stvari zaista loše, ali su okolnosti oko
događaja bili nejasni, nisam mogao da utvrdim ni vreme samog
događaja ni način na koji sam saznao za njega. Moguće je da je
informacija o izbačenoj kućnoj pomoći došla dok smo bili tamo,
posle tatine smrti, kada je Gunar opisivao kako je bilo. Nisam
znao. Možda je preterivao, možda je to bio način da kaže kako je
tata onemogućio da se iko umeša, da kućna pomoć možda nije
dolazila toliko često. Možda se samo radilo o kućnoj pomoći,
dakle o osobi koja joj je prala, a ne i o medicinskoj pomoći. Ali
valjda ništa nisam napisao o medicinskoj pomoći? Treća
mogućnost je da niko nije rekao ništa slično, da sam to samo
pretpostavio polazeći od groznog stanja u kući; tu sigurno dugo
niko nije sređivao, kućna pomoć je sigurno izbačena, i sigurno je
tata to uradio. To sam mogao da pomislim leta 1998, pa je ono
što je počelo kao mutna teorija postalo čvrsta istina deset godina
kasnije.
Nisam znao.
Ali bio sam siguran da Gunar zna, i ako je on napisao da je
bilo tako, s takvom nepokolebljivom sigurnošću, onda jeste bilo
tako.
To je značilo da jesam neuračunljiv. To me je samo po sebi
zdrobilo. Ali jesam li bio neuračunljiv u svemu? Da li je to što
tata nije živeo kod bake dve godine nego tri meseca, i što kućna
pomoć nije bila izbačena, već je nastavila sa uobičajenom
radnom rutinom, menjalo nešto u osnovnoj istini romana?
Da, jeste. Onda se radilo o nekoliko dana nesreće i užasa u
svetu mira i spokoja, ne o neprekidnoj višegodišnjoj katastrofi.
Znao sam samo da je užasan prizor dočekao Ingvea i mene kad
smo kročili u kuću. Gunar je napisao da nije bilo prepuno flaša
od ulaza naviše i da je on tokom dva dana uoči našeg dolaska
mahom sve sredio, da je ostala samo tatina soba i nekoliko
teških stvari.
Zar nije bilo flaša? Sećam se da su stepenice od dnevne sobe
do tavana bile pune flaša, i da su kese flaša ležale ispod klavira i
na njemu, i da je i kuhinja bila puna flaša. Ali na stepeništu do
dnevne sobe? Toga se ne sećam. Sigurno sam preterao. Ponovo
neuračunljivost. Njemu je bilo važno da je on sredio nered, a ne
mi. Jasno se sećam da smo prali i sređivali tog dana i sledećeg,
dok je on opisao pometenog pisca koji se vrzma naokolo s
kofom bez osnovnog znanja o čišćenju. Takođe se ne sećam da
smo ručali kod njih, bio sam siguran da se to nije desilo. Ali
ipak nisam mogao to da isključim, mnogo čega se u životu
nisam sećao. Da smo otišli u vikendicu s bakom, da sam skočio
s mola, kako je napisao, jeste bilo tačno, ali to se desilo izvan
vremenskog okvira romana, dakle pošto se završio. Kupanje
bake, pranje zavesa, Gunarovi i Tuvini napori što se tiče pranja
kuće, sve se to desilo posle dva i po dana koja sam opisao. Ja
sam to s pranjem kuće posmatrao sasvim suprotno od Gunara: za
mene je bilo nečeg lepog u tome što je odstupio tih nekoliko
dana, prepustio odgovornost meni i Ingveu, bio je to način da
kaže da je to bio naš otac, da nam ga na neki način vrati. Gunar
je dolazio, savetovao nas, nameštaj koji smo zajedno iznosili
odvozio je na deponiju u iznajmljenoj prikolici. Ništa nije
zapostavio, naprotiv, ponašao se besprekorno, i to sam valjda
napisao?
Ako je u pravu u tome što podrazumeva, da nas je u kući
dočekala normalna situacija i da je moja slika groteskno
preterana, onda sve pada. To se dotiče nečeg suštinskog, pre
svega premise romana, naravno, tačnije opisivanja stvarnosti, ali
i samog motiva za pisanje, razloga zašto sam pisao o očevoj
smrti i užasnim danima koji su usledili. Kada se Ingve u
automobilu punom flaša okrenuo ka meni i rekao da mi niko
neće poverovati ako ikad budem pisao o tome, učinio je to jer je
prizor zaista delovao kao nešto iz romana ili filma, a ne kao
nešto stvarno.
Narednih godina sam dragovoljno pričao o tati i tatinoj
propasti svakome ko je hteo da sluša, to me je činilo posebnim i
možda zanimljivim, činilo me je nekim ko je svašta doživeo,
možda mi davalo auru divljine i dubine, što sam svakako želeo,
jer to je oduvek počivalo u meni, želja da budem neko, ideja o
uzvisivanju sebe oduvek je bila deo moje motivacije za pisanje.
Ali kad sam tako raspredao o mom ocu i njegovom krahu, uvek
mi je ostajao i neprijatan ukus u ustima, jer sam time njega i
tragediju njegovog života iskorišćavao za svoju dobit. To se
dešavalo u malom. Roman je sve to naduvao i načinio velikim.
Iskoristio sam ga, da, i stao na njegov leš. Već samim pisanjem
o tome. Ali ujedno, bila je to najvažnija priča u mom životu. Zar
nije tačna, zar sam preterao da bi tatina sudbina ostavila što
snažniji utisak, i time meni dala izvesnu divljinu i destruktivnu
snagu kako bih postao istinski pisac, a ne samo neko ko se
pretvara? To bi značilo da nisam samo njega izneverio već i
sebe. Na to je Gunarovo pismo ciljalo, žestoko poput udarca:
lagao sam. Nije bilo flaša na stepenicama do dnevne sobe. Tata
tu nije živeo dve godine. Kućna pomoć nije bila izbačena.
S druge strane, ako prihvatim tu perspektivu, onda brišem
sebe. Ni jedan jedini put nisam pomislio da preterujem kad sam
opisivao događaje u kući, niti sam ijednom pomislio da
iskorišćavam tatu i baku, događaji koje sam opisivao bili su
previše snažni, a ono u šta sam zalazio suviše važno.
Pisao sam o tati. Pisao sam o svom strahu od njega, svojoj
zavisnosti od njega, i ogromnoj tuzi kojom me je njegova smrt
ispunila. Bio je to roman o njemu i meni. Bio je to roman o ocu i
sinu. I prestravljenost pri pogledu na reći „sudski spor“ i
hladnoća koja me je ispunila kad je napisao da ima svedoke da
lažem morale su se pregrmeti, jer nisam mogao da napustim
priču o svom ocu.
Iako je lažljiva?
Nesvesno sam se upleo u nešto opasno, pa i najopasnije od
svega.
Ali zašto je opasno?
Morao je da napadne mamu zato što je smatrao da sam ja isto
učinio kad sam napisao roman, napao baku i tatu. Bila je to
odmazda. Oko za oko, zub za zub. Jednostavno je uradio isto što
i ja, s tom razlikom što uzajamnost nije simetrična: moj roman
će biti objavljen i svi će moći da ga pročitaju, biće u svim
knjižarama i svim bibliotekama. Njegov imejl pročitaće samo
oni kojima ga je poslao, dakle izdavač, mama, Ingve i ja. Pošto
je odnos snaga toliko nejednak, nadomestio je to utoliko žešćim
udarom na sve.
Seo sam i uključio kompjuter, otvorio dokument s romanom i
počeo da čitam. U svetlosti dešavanja poslednjih dana,
neprijatnosti su iskakale na skoro svakoj strani, jer bi stari
prijatelji i drugovi iz razreda mogli da reaguju isto kao Gunar.
Pozvao sam Gejra Guliksena da porazgovaramo o čisto
praktičnim implikacijama Gunarovog pisma, jer sam morao da
promenim konkretan vremenski okvir, dve godine koje je u
romanu tata proveo kod bake, možda tako što ga uopšte neću
bliže određivati, i da ispravim činjenične greške. Pitao sam šta
da radimo sa svim ostalim imenima. Gejr je smatrao da svima
koji su opisani relativno neutralno, kao deo detinjstva ili
mladosti, mogu slobodno da ostavim ime, da je sasvim
bezopasno, ali da bi trebalo da učinim anonimnim one o kojima
sam napisao bilo šta što bi se moglo smatrati kompromitujućim,
na primer ako sam zalazio u porodične odnose, ako je reč o ocu
koji pije ili udara ili u nekom drugom smislu čini nešto što bi se
moglo smatrati sumnjivim. Gejrova perspektiva me je smirila,
polazio je od romana, morali smo njega da se držimo, da
korigujemo šta je neophodno.
Kad smo završili, pozvao sam Ingvea. Detaljno smo govorili
o svemu čega se sećamo iz dana oko tatine smrti, nije upamtio
mnogo detalja, ali ništa mu nije zasmetalo kad je čitao moj opis.
U slučaju sudskog spora on bi mi bio jedini svedok, ali to nisam
rekao. Sudski spor je bio nešto najgore što bi se moglo desiti, i
znao sam da izdavačka kuća čini sve što je u njenoj moći da to
spreči. Sledeća najgora stvar bila je da išta od toga ode u novine.
Sve je to bilo zbog Gunara i njegovog viđenja romana. Radilo
se o čisto ljudskim obzirima. Ali u romanu je bilo i druge,
književnije, kritične tačke, o kojoj sam mnogo razmišljao
između završetka pisanja i Gunarovog pisma. Radilo se i o istini,
mada više sa stanovišta forme, i to je počelo kad sam pročitao
kratak roman Petera Handkea nazvan Bezželjna nesreća, u
kojem se radi o samoubistvu njegove majke, pa je takođe
autobiografski. Nasuprot mojoj prozi, koja je sve vreme tražila
naboj emocija i atmosfere, Handkeova proza bila je suva i
trezvena. Kad sam počeo da pišem, tražio sam sličan jezik, ako
ne suv, onda sirov, u smislu neobrađen, direktan, bez metafora i
jezičkih ukrasa. Ovo poslednje bi jezik načinilo lepim, a u opisu
stvarnosti, posebno stvarnosti koju sam mislio da opišem, to bi
bilo lažno. Lepota je problematična jer pruža oblik nade. Lepota,
tačnije ono književno, filter kroz koji se svet posmatra, daje
nadu beznadežnom, vrednost bezvrednom, smisao besmislenom.
Nužno je tako. Usamljenost, ako je divno opisana, uzdiže dušu u
velike visine. A takav opis nije istinit, jer usamljenost nije divna,
očajanje nije divno, čak ni čežnja nije divna. Nije istinit, ali je
lep. Uteha je, melem, i možda u tome počiva deo opravdanja
književnosti? Ali takva književnost je onda nešto drugo, zasebno
i autonomno, vredno po sebi, a ne kao predstava stvarnosti. To
je Peter Handke pokušao da izbegne u svom romanu. Napisao ga
je nekoliko nedelja posle sahrane, i u njemu pokušao da se
približi majci i njenom životu na što istinitiji način. Ne istinit u
smislu da se sve stvarno desilo, da je ona bila stvarna osoba u
svetu, već istinit u svojoj spoznaji i prenošenju te spoznaje. Nije
predstavio svoju majku u tekstu, to bi bio – osetio sam kad sam
čitao – napad na nju kao ljudsko biće. Bila je svoja žena, živela
je svoj život, i umesto da taj život predstavi, Handke ga pominje
kao nešto izvan teksta, ali nikad u tekstu. To znači da je pisao
uopšteno, o prilikama u kojima se nalazila, o ulogama koje je na
sebe uzimala ili nije uzimala, ali i tako nešto uopšteno moglo je
da bude problematično, napisao je na jednom mestu, jer moglo
je da postane nezavisno od nje i da stekne zaseban život u tekstu
preko njegovih poetskih formulacija – što bi takođe značilo
izneveriti je. Napisao je: „Kao posledicu toga, isprva sam uzeo
činjenice kao polaznu tačku, i tražio načine da ih formulišem.
Ali ubrzo sam primetio da se u potrazi za formulacijama
udaljavam od činjenica. Tada sam pribegao drugačijem pristupu
– više nisam polazio od činjenica, nego od već dostupnih
formulacija, lingvističkih zaliha čovekovog društvenog
iskustva.“ U njima je takoreći tražio život svoje majke. Učinio je
to da bi sačuvao njeno dostojanstvo i integritet, koliko sam
mogao da razumem, ali se i nešto drugo tada desilo u tekstu;
kada se čovek dočara kroz društvo, kroz kulturu i perspektivu i
samopoimanje jednog vremena, kroz njegove uloge i granice,
nestaje unutrašnje biće, lična, individualna, osobena
egzistencija, ono što se u prošlosti nazivalo dušom, i možda je
Handkeova knjiga upravo priča o tome, pomislio sam, o
društvenom potiskivanju individualnog, o gušenju duše. Ipak je
na kraju oduzela sebi život. Handke je izbegao sve afekte, sva
osećanja, sve anegdote, sve što bi probudilo život u tekstu, sve
vreme insistirajući na tome da upravo tekst stvara, da je život
koji opisuje uvek drugde, ili je bio drugde, i kad posle
sedamdeset i nešto strana stigne do smrtnog časa i sahrane, koji
se odigrava nedaleko od šume, on piše: „Sa groba, od koga su se
ljudi žurno udaljili, pogled prema nepokretnim stablima: prvi
put mi je priroda izgledala zaista nemilosrdno. To su, dakle, bile
činjenice! Šuma je govorila za sebe. Ništa nije bilo važno osim
tih bezbrojnih vrhova stabala; ispod toga – prolazna gungula od
ličnosti koje su sve više ispadale iz slike. Sâm sebi izgledao sam
ismejan, i postao sam sasvim bespomoćan. Najednom sam, u
nemoćnom besu, osetio potrebu da nešto napišem o svojoj
majci.“5 Ta iznenadna spoznaja šta je smrt – suštinska je
polazna tačka romana. Prepoznao sam tu spoznaju, bila je i
moja. Knjiga koju sam napisao, međutim, bila je sušta
suprotnost Handkeovoj, njen antipod.
Napisao sam da sam imao istu spoznaju kao Handke dok je
stajao kraj groba, gledao ka drveću i shvatio da je priroda
nemilosrdna, i da šuma govori za sebe. Ali da li je to tačno?
Kako bi moglo biti tačno, ako je ta spoznaja Handkea navela da
napiše knjigu o svojoj majci i smrti svoje majke a da je ne
predstavi, nego samo pominje? Predstavljena je kroz njeno
vreme i formulacije i uvide njenog vremena, predstavljena kao
pojedinac koji je imao izbor između određenog broja datosti,
društveno i istorijski određena, naravno ne bez ličnosti, ali čija
ličnost nije dočarana jer bila bi suviše „tipična“ za nju, te
paradoksalno lažna, pošto je ona uvek, sve vreme, bila nešto
drugo – smrt je kod Handkea nemilosrdna, a i život koji opisuje
je nemilosrdan, pa se u njegovoj knjizi sasvim prirodno ne može
raditi o nadi. A književno gledano nada počiva u lepoti, dakle u
lepoj rečenici, i u dočaravanju, dakle fikcionalizovanju, u tajnoj
sprezi događaja koja prožima svaki roman, pošto je to
prožimanje po sebi potvrda smisla i povezanosti. Pa kako je
onda Handkeova spoznaja mogla biti ista kao moja kad sam ja
napisao roman o očevoj smrti u kojem sam pustio da ga tekst
predstavi, kao da je u tekstu postojao, ili ga tačnije pretvorio u
objekat čitaočevih osećanja, u prozi koja sve vreme teži
dočaravanju, jer ona, ili njen pisac, zna da dočaravanje budi
osećanja ili manipuliše njima, i još u svetu koji nije nemilosrdan,
pošto se smisao i povezanost neprekidno uspostavljaju različitim
putevima, šta god sam tekst imao da kaže o tome?
Handke je napisao: „Sa groba, od koga su se ljudi žurno
udaljili, pogled prema nepokretnim stablima: prvi put mi je
priroda izgledala zaista nemilosrdno. To su, dakle, bile
činjenice! Šuma je govorila za sebe.“ Ja sam napisao: „A smrt,
koju sam oduvek posmatrao kao najvažniju veličinu u životu,
tamna, privlačna, nije bila ništa drugo do cev koja procuri, grana
koja se slomi na vetru, jakna koja sklizne sa ofingera i padne na
pod.“ To je bilo lepo, bilo je nešto, dok ono što je označavalo
nije bilo ništa, prazno, neutralno, beznadežno koliko i
nemilosrdno. Handke nije lagao, ili je svakako uložio veliki trud
da ne laže. Ja jesam lagao. Zašto?
Kada bih pogledao drvo, video bih ono slepo i nasumično u
njemu, nešto što je nastalo i što će nestati, a u međuvremenu
rasti. Kad bih pogledao mrežu punu blistavih praćakavih riba,
video bih isto, nešto slepo i nasumično što nastaje, raste i
prolazi. Kad sam gledao slike iz nacističkih koncentracionih
logora, i čoveka sam tako video. Udovi, glave, stomaci, dlake,
pol. To nije imalo nikakve veze s mojim pogledom, preda mnom
je bio način na koji su te ljude onomad gledali, što je mnogima
omogućilo da saznaju za zločine, pa čak i učestvuju u njima a da
ni prstom ne mrdnu. Zastrašujuće je što je takav pogled bio
moguć, ali ono što je video nije bilo ništa manje istinito zbog
toga. To se može nazvati ništavilom, a svaka misao koja traži
smisao u svetu mora se odnositi prema toj nultoj tački. Video
sam drvo, i video besmisao. Ali video sam i život, u njegovoj
čistoj, slepoj formi, ono što jednostavno raste. Njegovu snagu i
lepotu. Da, smrt je ništa, prosto odsustvo. Ali kao što se taj slepi
život s jedne strane može posmatrati kao snaga, nešto sveto pa i,
zašto da ne, božansko, a sa druge strane kao nešto besmisleno i
prazno, tako se može gledati i na smrt, i pesma smrti može se
ispevati, i smrt se može ispuniti lepotom i smislom. Zato je
nemački nacionalsocijalizam tako beskrajno značajan za nas, jer
prošle su samo dve generacije otkako su imali moć, a u njihovoj
strahovladi, u svakom smislu modernoj, postojale su sve te tri
perspektive, jedna kraj druge: život kao božanska sila, smrt kao
nešto lepo i smisleno, čovek kao nešto slepo, nasumično i
bezvredno. Takva perspektiva, koja je pre nacizma pripadala
umetnosti i uzvišenom, postala je deo društvenog uređenja.
Handkeova majka bila je mlada kad se to desilo, i pošto je
opisao njeno odrastanje, u međuratnoj Austriji, u relativnom
siromaštvu i neznanju u kojem se majčina želja da nauči nešto,
skoro bilo šta, smatrala sasvim nerealnom i neželjenom, Handke
skicira novu atmosferu koja nastaje u nacional-socijalizmu i oko
njega, s povorkama, bakljadama, zgradama ukrašenim novim
nacionalnim simbolima, i piše: „istorijski događaji su seoskom
stanovništvu predstavljani kao prirodne pojave“. O majci piše da
je politika još nije zanimala, jer „politika je ipak bila nešto
nematerijalno, apstraktno, znači: ni maskenbal, ni kolo, ni
orkestar u narodnim nošnjama; u svakom slučaju – ništa
vidljivo“.
Nacizam je bio poslednji veliki utopistički politički pokret
koji je postojao, a činjenica da se skoro u svakom smislu
pokazao destruktivnim učinila je svako potonje utopističko
razmišljanje problematičnim, da ne kažemo nemogućim, ne
samo u politici već i u umetnosti, a pošto je umetnost po prirodi
utopijska, otad je bila u krizi, što će reći samoispitivačka i
sumnjičava, čega je posebno ovaj Handkeov roman izraz, kao i
skoro svi romani pisaca njegove generacije. Kako predstaviti
stvarnost a ne dodati joj nešto što nema? Šta to ona „ima“, a šta
„nema“? Šta je stvarno, a šta nestvarno? Gde je granica između
insceniranog i neinsceniranog? Postoji li uopšte takva granica?
Da li je svet išta drugo do naše predstave o njemu? Sam jezik
nema život, po sebi nije živ, ali priziva život, a sama prascena
toga, osnov književnog dočaravanja, nalazi se u Odiseji, kad
Odisej i njegova posada stignu do okeanskih struja pošto su bili
kod Kirke, pa Odisej na obali prinosi žrtvu mrtvima. Tamna krv
curi u rupu, i seni mrtvih počinju da se okupljaju oko nje. On
vidi devojke odevene kao neveste, mlade ratnike u krvavim
oklopima i starce, njihovi krici su užasni, obuzima ga strah. Prvo
prepoznaje Elpenora, koji je umro kod Kirke i nije bio
sahranjen. Elpenor priča svoju priču, napio se i strmeknuo s
krova, slomio vrat i umro. Odisej zatim razgovara s Tiresijom,
prorokom, koji mu proriče budućnost, a onda Odisejeva majka
pije krv, prepoznaje ga i govori kako je umrla. Odisej hoće da je
zagrli, približava joj se tri puta, i tri puta ona beži od njega kao
san ili senka. Govori mu da tetive više ne drže meso i kosti,
lomača je telo pretvorila u pepeo, ostala je samo sen koja lebdi
tamo i amo. Književnost priziva svet kao što Odisej priziva
mrtve, a na koji god način to činila, razdaljina je nepremostiva, i
priče su uvek iste. Sin gubi majku pre tri hiljade godina, sin gubi
majku pre četrdeset godina. To što je jedna priča izmišljena a
druga stvarna ne menja njihovu suštinsku sličnost, obe nastaju u
jeziku, pa su u toj perspektivi uzaludni svi Handkeovi pokušaji
da izbegne ono književno, nema ničeg u njegovom opisu
stvarnosti što je stvarnije od Homerovog. Ali on to i ne traži.
Handke je hteo da piše o jednom ljudskom biću, o svojoj
majci, a da ga ne prizove, da ne prospe krv kako bi se ukazala u
nečemu što liči na njenu nekadašnju, živu priliku, drugim rečima
da joj ne da fiktivni život koji bi mogao stvoriti vezu između
mrtvog, odnosno njenog života u prohujalom, i živog, dakle
čitaočeve svesti. Jezik umesto toga priziva njeno okruženje,
oblike njenog života, i mada se njen identitet, ono specifično za
nju, u tekstu ukazuje, ipak ne progovara. To što jezik priziva čak
se i ne nalazi na drugoj strani onog nepremostivog ponora, jer su
ti oblici u izvesnom smislu po sebi jezički, ako ne i u sasvim
doslovnom smislu. Na taj način Handke uspeva u onome što je
verovatno postavio za cilj, naime da stvarnost predstavi istinito.
Drugi način da se isto učini bio bi da se pripovedač u potpunosti
izbaci, pa samo izloži dokument u kojem se majka pominje, ili
koji dotiče prilike u kojima je učestvovala; tada bi odnos između
stvarnosti i opisa stvarnosti bio gotovo kongruentan. „Kao da“
umetnosti, ponor koji je razdvaja od stvarnosti tada bi sasvim
nestao. Ili bi se, tačnije rečeno, nazreo samo kao volja koja je
potražila dokumente, sakupila ih i uredila u određenom nizu. I
takav niz bi svakako mogao da deluje manipulativno, jer u
stvarnosti su dokumenti uređeni horizontalno, u različitim
arhivama na različitim mestima, pa bi čak i hronološki princip
uređivanja predstavljao mešanje i stvorio određeni efekat: za
poslednjim izvodom iz medicinskog kartona sledi izveštaj sa
obdukcije, čitalac briše suzu.
Handkeu je bilo najvažnije da opiše svoju majku a da je ne
povredi, u smislu da se ne meša u ono što je za nju bilo osobeno.
Dakle iz poštovanja prema njenom integritetu. Nije mi bilo
svejedno kada sam to shvatio, jer pisao sam o sličnoj priči iz
svog života, i učinio to na skoro dijametralno suprotan način,
time što sam sve vreme težio osećanjima, afektima,
sentimentalnosti, shvaćenim kao suprotnost racionalnom, a
dramatizovanjem svog oca pustio sam da se ukaže kao lik u
priči, predstavio ga kako se predstavljaju fiktivne ličnosti,
sakrivajući „kao da“, oko kojeg se svekolika književnost vrti,
povređujući time i njega i njegov integritet u najosnovnijem
smislu, tako što sam rekao ovo je bio on. Rekao sam isto o svim
likovima u romanu, ali samo sam sa svojim ocem to učinio na
način koji ne uzima u obzir njega i njegovu ličnost. Bio je mrtav
preko deset godina, ali to je moj postupak samo omogućavalo,
ne i opravdavalo.
Ni o čemu od ovoga nisam razmišljao dok sam pisao, ni o
dočaravanju stvarnosti, ni o predstavljanju, ni o integritetu mog
oca, sve se odigravalo intuitivno, započeo sam s praznom
stranicom i voljom da pišem, i završio s tim i takvim romanom.
U tome je počivala gotovo slepa vera u intuiciju, iz koje se može
izvesti poetika koliko i ontologija, rekao bih, jer za mene je
roman način razmišljanja, radikalno drugačiji od eseja, članka ili
teze, jer u romanu rezonovanje nije nadređeno sredstvo
spoznaje, već je postavljeno uza sve druge elemente. Soba u
kojoj se razmišlja jednako je važna kao razmišljanje. Sneg koji
pada u tami napolju, svetla automobila koja klize na drugoj
strani reke. To je možda najvažnije što sam naučio na
univerzitetu, da čovek praktično bilo šta može da kaže o nekom
romanu ili pesmi, i da to može da bude i verovatno i
prihvatljivo, ali nikad sasvim dovoljno, a možda ni bitno, jer
roman i pesma uvek su nešto po sebi, nešto sasvim zasebno, a to
što se njihov sadržaj ne može izraziti nikako drugačije osim baš
tako u suštini ih čini zagonetnim. Svet je zagonetan na isti takav
način, ali mi to skoro stalno zaboravljamo, pošto razmišljanju
uvek dajemo prednost kad posmatramo svet. Šta znači
„hodanje“? Da li je to stavljanje noge pred nogu? Da, jeste. Ali
opis motorike, postavljanja noge pred nogu, ništa ne govori o
osećaju dok se hoda, ili o razlici u hodanju nizbrdo i uzbrdo, po
kamenom molu ili uza stepenice, preko travnate ravnice ili
mahovinastog šumskog tla, bosih nogu ili u čizmama, i ništa o
osećaju kad se gleda kako drugi hodaju – vreva na trgu jednog
subotnjeg prepodneva, usamljeni starac daleko na snegom
prekrivenoj njivi, ili čovek kojeg dugo poznajemo, kako čitava
njegova narav počiva u načinu na koji hoda dok nam prilazi.
Odmah to vidimo, to je „on“ ili „ona“. U tu jedinstvenu šemu
pokreta unosimo sve što znamo i što smo iskusili u vezi s tom
osobom, ali ne kao odvojene i jasno razlučene delove, već u
izvesnom smislu vidimo sumu tog čoveka, ono što „jeste“ za
nas. On ide, mi gledamo, to je sve. To se može dalje produbiti,
na primer putem nauke, kada je reč o svim mišićima i tetivama
koje se pokreću da bi omogućile stavljanje noge pred nogu, o
krvi koja struji kroz vene i gasovima koje prenosi, o ćelijama i
ćelijskim zidovima, mitohondrijama i nizovima DNK, da i ne
pominjemo impulse koji prolaze nervnim sistemom, poslati
voljom ili željom za pokretom, u obliku hernije i električnih
pražnjenja negde u mozgu, a tad se postavlja pitanje: šta je volja,
šta je želja, šta je motorni impuls, kakav mu je oblik? Da li je to
hernija, kakva je veza između hemijskih reakcija i onoga što
poznajemo kao volju ili potrebu? Ti impulsi ne pripadaju svesti,
već dublje postavljenim i znatno starijim delovima mozga,
nepromenjenim milionima godina, još otkako su se naši prvi i
najudaljeniji preci pojavili na svetu, skoro u svemu nalik
majmunima, izuzev u kukovima, dužini ruku, i još nekim
fizionomskim osobenostima koje su im omogućile da čine ono
što nijedna druga životinja dotad nije umela, i što nijedna druga
životinja još ne ume, naime da hoda na dve noge. Hod na dve
noge više je od svega ono što nas odlikuje kao vrstu. To ne
prožima samo našu fizičku stvarnost već i mentalnu, jer se u
misaonom svetu orijentišemo kao da je topografski, kao krajolik
kojim se krećemo, od dubine podsvesti do neba superega, jedna
politička utopija skroz levo, druga skroz desno, neke misli su tu
blizu, lako ih je uhvatiti ili teško videti pošto su nam tik pred
nosom, za nekim mislima se protežemo, druge se nalaze na
visini i mogu se osvojiti samo velikim alpinističkim naporima,
druge su pak niske i prljave, blizu zemlje i zemaljskog.
Kao pisac čovek može da ode i malo dalje, ili, kako Lorens
Darel opisuje pisanje romana, da postavi sebi cilj i pođe ka
njemu u snu. „Hodanje“ je neiscrpno, ali zadatak književnosti
nije iscrpljivanje, već konstruisanje neiscrpnog, u svakom
slučaju kad je reč o književnosti koja ima za cilj da predstavi
stvarnost i naše neprestane, promenljive i varijabilne reakcije na
nju. Drveće koje jeste, rilkeovski rečeno, i mi koji „strujimo
mimo svega kao vazdušasta trampa“.6 Šuma govori za sebe, piše
Handke, ponor se prostire između nje i nas, ali ako nam se
nemilosrdnost prirode čini opasnom, to nije zato što je zatvorena
za nas, kako se ponekad čini dok je posmatramo, u njenoj
snolikoj udaljenosti, već zato što njena nemuštost i slepilo
počiva i u nama. Nemilosrdno je kucanje srca. Odisej je pokušao
da premosti ponor između kulture i prirode u sebi kad se obratio
srcu i zamolio ga da ne kuca tako jako. Ponor je u nama. To sam
video kad sam se prvi put našao pred mrtvim čovekom. Nisam
to razumeo, ali jesam video i znao. Smrt nije ponor, već je ponor
u životu, između misli i mesa kroz koje se misli kreću. U mesu
su misli nekakvi došljaci, narod koji je osvojio stran krajolik, i
koji ga naglo napušta kad postane isuviše negostoljubiv, tačnije
kad svaki pokret stane i sva toplota nestane, kao što se dešava u
smrti.
Ali onda nisam samo gledao mrtvaca. Taj mrtvac bio je moj
otac. Slutnja o prirodi smrti činila je samo sićušni deo oluje
misli i osećanja koja me je ispunjavala. Preda mnom je ležao
čovek koji me je stvorio, njegovo telo odredilo je moje, i
odrastao sam pod njegovim nadzorom, bio je najvažnija i
najuticajnija osoba u mom životu. To što je bio mrtav ništa nije
menjalo. Ništa se nije završilo tog popodneva u kapeli u
Kristijansandu.

Kad sam završio razgovor sa Ingveom, liftom sam se spustio

u podrum, prošao kroz vlažne bunkerolike hodnike, gde se
svetlost futuristički sama palila kako sam napredovao, i stigao
do vešernice baš kada je broj na displeju poslednje veš-mašine
prešao s jednog minuta na nulu. Ubacio sam mokru odeću u
mašine za sušenje, poslednju prljavu u mašine za pranje, sipao
prašak i uključio ih, sledećeg trena počele su da zuje i tutnje.
Neko vreme sam gledao obrtanje bubnja i sve mokriju odeću
koja se bacala o staklo, nestajala iz vida, bacala se o staklo, dok
sam u mislima prolazio najgori zamislivi scenario, sudski spor.
U sebi sam video kako pristižem u taksiju, silne fotografe koji
me slikaju dok izlazim, naslove u novinama, Knausgor laže,
Brljotina, Nije trebalo da se objavi, Priznao laži, Knausgor me je
silovao, jer sam, naravno, shvatao da bi takav spor pokrenuo sve
moguće druge slučajeve, i da autobiografski projekat u kojem
sam pisao i o drugima otvara mogućnost da bilo ko može da
kaže bilo šta o meni. Nisam verovao da bi roman po sebi
privukao veću pažnju, a nije ni izdavač, prvi tiraž bio je određen
na deset hiljada, što jeste mnogo, ali ne više od mog prošlog
romana, no ako bi došlo do sudskog spora, nema sumnje da bi
prodaja skočila nebu pod oblake. Tada bi se sve pretvorilo u
skandal, nešto nisko i senzacionalističko, i nakamarali bi mi sva
zamisliva sranja. U mislima sam sedeo na optuženičkoj klupi,
koju sam iz nekog razloga zamišljao kao školsku, na niskoj
platformi nasred krcate prostorije, odgovarajući na
najprovokativnija i najsugestivnija pitanja koja se mogu smisliti.
Prvo je zašto sam napisao taj roman. Zašto sam koristio puna
imena, umesto da ih sakrijem kao što je praksa prilikom pisanja
romana vernih stvarnosti, i kako se radilo otkad žanr postoji?
Zašto stvarnost? Šta ona donosi? Isprva ne mogu da odgovorim,
vrpoljim se na stolici, govorim isprekidano i zamuckujem,
otprilike kao što sam se u nekoliko navrata ponašao na sceni,
poslednji put u Minhenu u Nemačkoj, kada su mnogi članovi
publike koji su se tu našli ustali i otišli, taj događaj je još mogao
da me ispuni stidom kad ga se setim. Ali zašto fantaziram o
slabosti i kukavičluku?, pomislio sam i pogledao ka niskom
prozoru tik ispod plafona, gde se kroz neravno staklo nazirao
asfalt.
Zašto ne odgovoriti na optužbu? I uspravio sam se u toj
stolici, okružen novinarima i radoznalom publikom, skupa
možda stotinak ljudi, i počeo živo i lucidno da govorim o
odnosu istine i subjektivnosti, odnosu književnosti i stvarnosti,
pa prešao na prirodu strukture društva, kako takav roman
ogoljava granice kojih se društvo pridržava, ali koje su nepisane,
pa i nevidljive pošto se toliko stapaju s nama i našim shvatanjem
sebe, te se mogu videti samo prekoračenjem. A zašto bi se
videle?, pita advokat odbrane. Ima nečega što svi doživljavaju,
što je svim ljudima zajedničko, odgovaram, ali što se nigde ne
iskazuje osim u sasvim privatnom prostoru. Svi ponekad dožive
teškoće u životu, svako poznaje nekoga ko je alkoholičar, ima
psihičke probleme ili na druge načine propada, makar je takvo
moje iskustvo; svaki put kad sretnem novu osobu i upoznam je,
pre ili kasnije pojavi se neka takva priča, o bolesti, propadanju
ili iznenadnoj smrti. To se ne predstavlja, pa samim tim kao i da
ne postoji, ili je teret koji svako od nas nosi sam. Šta je s
novinama i medijima?, pita branilac. Tamo valjda ima dovoljno
iznenadne smrti i bolesti? Svakako, odgovaram, ali tamo su
predstavljene kao činjenice, predočene daleko spolja, kao
nekakav objektivni fenomen. Lančani efekat koji takav slučaj
stvara, u pojedincu i u njegovim najbližima, uopšte se ne
pojavljuje, a ako se pojavi, o njemu se samo referiše, kao o
nečemu spoljašnjem. Osim toga, mora se desiti nešto
spektakularno da bi se o tome pisalo. Ja govorim o
svakodnevici. Smrt je njena metafora. Prisutna je u svačijem
životu, prvo u obliku nečega što pogađa poznatu osobu, pa onda,
na kraju, i čoveka samog. Nebrojeni ljudi umiru svakog dana.
Tu smrt ne vidimo, ona se krije. I nerado govorimo o njoj.
Zašto? To dotiče egzistencijalne dubine svih nas. Zašto se
potiskuje? Isto je sa starenjem i slabljenjem. Ako je čovek
prestar da se brine o sebi, stavlja se u ustanovu, gde je skriven
od svih. Kakvo onda imamo društvo kad se sve bolesno,
nastrano i mrtvo krije? Pre dve generacije, i starost i smrt bili su
bliži, i ako ne prirodan deo života, svakako njegov neizbežan
deo. Mogao sam da pišem o tome u nekom debatnom članku, ali
to ne bi mnogo reklo, jer argumenti su racionalni, a ovde je reč o
suprotnom, o iracionalnom, o svim našim osećanjima prema
pitanju suočavanja s propadanjem i smrću, pa i pitanju šta je
zapravo propadanje i smrt. Sećam se svog prvog susreta s
bolešću, bila je to moja baba, imala je uznapredovalu
Parkinsonovu bolest, bio sam zaprepašćen tolikom telesnom
slabošću i ljudskom bedom, jer nisam znao za to. Znao sam da
bolest postoji, ali nisam znao da je takva. Imao sam sličan
doživljaj kad sam prvi put radio u ustanovi za ljude s psihičkim
invaliditetom, potreslo me je ono što sam video, sva ta
deformisana tela i obogaljene duše, zašto mi nije bilo poznato da
je i to deo ljudskog? Krili su ih, a zašto? To me je navelo da se
zapitam šta je uopšte telesnost, šta ona podrazumeva, životinjska
ili biološko-materijalna strana tela i njegova potpuna prisutnost
u svetu, nasuprot našem viđenju sveta i poimanju sebe koji se
formiraju u razmišljanjima o našoj prirodi i uslovima života, ne
samo u beskrajnoj količini nauke koja se proizvodi već i u
beskrajnim količinama novinskih članaka i programa koje
čitamo i gledamo, gde takve perspektive uopšte nema. Ja sam
pokušao da ponovo uspostavim jednu prisutnost, pokušao da
navedem tekst da prodre kroz čitav taj niz predstava, ideja i slika
koje se poput neba nadnose nad stvarnošću, ili poput mrene na
oku, da prodre u stvarnost tela i krhkost puti, ali ne na uopšten
način, jer uopšteno je srodno idealnom, i u suštini ne postoji, jer
samo pojedinačno postoji, a pošto sam pojedinačno u ovom
slučaju ja, o sebi sam pisao. Tako je. To mi je bio jedini cilj, pa
ovo i jeste to. Neki misle da nisam imao pravo, jer nisam
koristio samo sebe. I to je tačno. Moje je pitanje zašto krijemo to
što krijemo? Šta je sramotno u propadanju? U totalnoj ljudskoj
katastrofi? Užasno je živeti u totalnoj ljudskoj katastrofi, ali
pričati o njoj? Čemu sramota i prećutkivanje nečega što je na
kraju krajeva možda najljudskije od svega? Šta je tu toliko
opasno da se ne srne glasno izgovoriti?
Gunarov advokat, koji je sve to ćutke saslušao, upućuje mi
pogled koji tumačim kao ironičan.
– Sve je to lepo, gospodine Knausgore – kaže. – Ali stvar je u
tome što vaš otac nije propadao na način koji ste opisali. Imamo
svedoke za to. Pio je i imao problema, to je tačno, ali ipak je
završio tiho i mirno. Takođe, vaša baka uopšte nije pila. Dve
godine u kojima su, kako tvrdite, zajedno stanovali i pili, postoje
samo u vašoj mašti. Tri meseca je živeo kod nje. Kuća nije bila
puna flaša. I niste je vi sređivali, kako pišete, već vaš stric. I zato
vam postavljam pitanje: zašto ste lagali o tome? Vi koji ste hteli
da pišete o svetu kakav jeste, zašto baš vi opisujete svet koji
nikada nije postojao? Time se danas ovde bavimo. Možete se
kriti iza sveg tog egzistencijalnog intelektualizma koliko hoćete,
a koji je, koliko ja vidim, pretenciozna budalaština, toliko
pompezna da mi je gotovo muka što moram da je slušam, ali
time se ne bavimo, makar ne sada, jer prema onome što mogu da
izvedem iz vaše arogantne i umišljene tirade, vi smatrate da
pišete istinu, da je za vas zapravo u tome čitav smisao ovog
odvratnog judinskog romana. Možete li to objasniti?
Krut i hladan gledam ga, ne mogu da se maknem.
– Tako se ja sećam – kažem na kraju.
– Ali to nije dovoljno dobro! – viče advokat. – Uvredili ste
ove ljude, učinili nasilje prema uspomeni na dve pokojne osobe.
Prodali ste oca i baku za krvav novac. Pa ne možete reći „ja se
tako sećam“. Dovoljno je loše što ste povredili privatnost vaše
porodice, to je već po sebi kažnjivo, ali to što ste pritom lagali o
majci i bratu vašeg strica čini stvar deset puta gorom. To je
povreda časti i ugleda. Za to je utvrđena kazna od tri godine.
Briše znoj sa čela i u istom pokretu sklanja plave šiške, gleda
me.
– Ja jesam prao kuću – kažem. – Nije tačno da ne umem da
perem. I možda sam preterao s haosom u kući, ali jeste bilo
užasno. Osim toga pisao sam o svom ocu, ispričao svoju priču,
što valjda ne može da bude protivzakonito? Zar ne?
Pažljivo se trudim da ne gledam Gunara, koji sedi nasred
prvog reda, i koji nije hteo da me pozdravi u minutima pre
početka sudskog pretresa, uprkos tome što sam mu junački i
pomirljivo pružio ruku, već oborenog pogleda odlazim na svoje
mesto da sačekam prvog svedoka, švedskog esejistu, profesora i
člana akademije Horasa Engdala, čoveka koji je mnogo godina
obznanjivao dobitnika Nobelove nagrade, poznatog po
književnoj eleganciji i suverenom stilu, druga iz odeljenja
osumnjičenog za Palmeovo ubistvo, Kristera Petešona, i
prijatelja divljeg, neustrašivog i nadarenog pisca Stiga Lašona.
Engdala sam video na seminaru u Bergenu pre mnogo godina;
iako to nije bila tema, pomenuo je Karinu Ridberg i njen roman
Najviša kasta kad je kontroverza oko nje bila najživlja u
Švedskoj – pisala je o živim ljudima pod punim imenom – i
Engdal je rekao da je, uprkos svekolikoj halabuci, to sjajna
književnost. Nadao sam se da će moći isto da kaže za moj
roman. S druge strane, pomislio sam dok sam tako stajao zureći
u veš-mašinu i vodu punu deterdženta koja je zapljuskivala
staklo, on ima snažnu auru elite i više klase, književni je
aristokrata, a kako bi to izgledalo u sudskom sporu u kojem
Gunar predstavlja narod, gospodina običnog, kojem je, ni
krivom ni dužnom, bratanac pisac uništio život? Ljudi bi
pomislili da se to može desiti i njima, i zadrhtali. Mene bi
predstavili kao groznog čoveka, nekakvog književnog vampira,
brutalnog, bezobzirnog i samoživog. Možda aristokrata nije
najbolja osoba za iznošenje argumenata u ovom slučaju?
U hodniku su se otvorila vrata. Pomislio sam da je neko ko
ima pravo na vešernicu koju koristim, i okrenuo glavu, ali su tihi
koraci zastali kod vrata druge prostorije, koja su se otvorila.
Sačekao sam nekoliko sekundi da on ili ona uđe, pa sam izašao.
Zvuk vešernice naglo se presekao kad su se teška metalna vrata
zalupila u hodniku iza mene. Kao da sam na dnu ogromnog
postrojenja, pomislio sam. Popeo sam se uza stepenice, kroz
ulazna vrata izašao na trg, morao sam da uzmem cigarete.
Prodavač voća me je pozdravio; izgleda da sam mu bio najbolja
mušterija. Osmehnuo sam se, uzvratio pozdrav i vrteći ključeve
oko srednjeg prsta prešao trg, pored prodavnice obuće „Nilson“,
gde sam u prolazu po običaju pogledao cipele u izlogu. Laš
Nuren je pisao o jednoj „Nilson“ prodavnici u svom masivnom
dnevniku, koji sam do pola pročitao prethodnog leta, izrazio je
svoje iznenađenje zbog toga što neka žena – da li njegova ćerka
ili devojka, ne sedam se tačno – tu kupuje cipele, prodavnica
očigledno nije bila dovoljno dobra za njega, on je cipele
kupovao u prodavnici sasvim drugačijeg ugleda, koliko sam
shvatio, ja koji sam dotad mislio da „Nilson“ ima određeni
ugled. Nijednom ne bih prošao pored te prodavnice a da se ne
setim toga, Nurenovog cipelarnog kosmopolitizma koji se
zgražava nad cipelarnim provincijalizmom drugih. Bacio sam
pogled na prodavnicu preko puta, što sam takođe uvek činio,
pošto su prodavali donji veš i često imali plakate oskudno
obučenih žena u izlogu, pre nego što sam šmugnuo kroz vrata
duvandžinice „Tomas“, u kojoj je sam Tomas blago podigao
svoje blagonaklone oči pre nego što ih je ponovo spustio na
bong, koji je očigledno proveravao.
– Dobar dan – kazao je.
– Dobar dan – rekao sam. – Tri pakle lakija.
Uzeo ih je sa rafa iza sebe.
– Nećemo novine danas? – pitao je.
Odmahnuo sam glavom.
– Onda je to sto četrdeset sedam – rekao je.
Izvadio sam karticu iz zadnjeg džepa.
– Tamo – rekao je i klimnuo ka novonabavljenom čitaču, koji
očitava čip, a ne magnetnu traku, što je bilo dobro i za njega i za
mene, jer se traka malo izlizala, pa se često dešavalo da moram
ručno da unesem broj. Mada njemu to nije smetalo, nikad se nije
žurio koliko god da je imao mušterija.
– Evo – kazao sam. – Hvala lepo!
– Hvala vama – odgovorio je.
S tri pakle u ruci izašao sam napolje, pogledao niz pešačku
zonu, koja se spuštala sve do prvog kanala, a potom do Trga
Gustava Adolfa, subotom pre podne u njoj je sve vrvelo od ljudi,
ali sada ih je bilo manje.
Deca.
Gde su?
Zaustavio sam se.
U vrtiću. Odveo sam ih.
Ili?
Šta se desilo jutros?
Grozničavo sam pokušao da se prisetim događaja koji bi
potvrdili da sam ih odveo, i onda se, sledećeg trena, setio da smo
se vraćali po Vanjine naočare, i sve je bilo u redu.
Nastavio sam, zašao iza ugla i prošao pored tezge s cvećem,
pa tezge s voćem, još s neodređenim nemirom u telu; celog
prepodneva nisam ni pomislio na decu, a da su bila igde osim u
vrtiću, bilo bi to najgrublje zanemarivanje. Prošlog leta čitao
sam o danskom ocu koji je zaboravio da odvede dete u vrtić,
sedelo je u kolima i zaspalo kad se parkirao ispred kancelarije,
ostavio ga je unutra, i umrlo je na vrućini. Tako nešto nije izvan
mene, često sam posle pomišljao, i kada bih izašao samo sa
devojčicama, iznenada bih se zaledio od straha: gde je Jon?
Jesam li ga negde zaboravio? Gde je? Pobogu, gde je? Onda bih
se setio, s Lindom je, sve je u redu. Ali iako bih posle bio
svestan toga, strepnja mi se ponekad ipak vraćala, gde je, kod
Linde, kako možeš da budeš siguran, možda je juče bio s njom,
sećaš li se ičeg konkretnog?
Povukao sam pločicu preko senzora, gurnuo vrata. Poštar je
stajao ispred stalka sa sandučićima, otvorenim, i ubacivao
pisma. Klimnuo sam i zastao. Kada je ubacio gomilicu u naše
sanduče, uzeo sam je, otvorio vrata lifta i prelistao pisma na
putu uz spratove. Opomena za dug, tri računa, časopis o
medvedićima i brošura iz „Spirita“. Kad sam ušao u stan, stavio
sam ih na vrh gomile na stočiću pod ogledalom, izuo cipele i
stavio ih u ormar, stavio dva pakla cigareta u fioku pisaćeg stola,
treću izneo na terasu, gde sam seo, sipao kafu, otvorio paklo,
izvukao cigaretu i upalio je.
Iznad mene se začula gugutka, zvuk je došao iznenada i bio
je sasvim blizu. Podigao sam pogled, zvučalo je kao da je u
krovu.
Uu-huu-huuu – rekla je.
Uu-huu-huuu.
Ptica je zagrebuckala gore, to se verovatno čuo zvuk kandži
na limu, htela je da se pomeri a nije mogla lepo da se uhvati. O,
kandže, preistorija u njima, šta sad traže na tom modernom
metalu?
Sipao sam još kafe.
Onda je gugutka poletela tik iznad mene, kliznula kroz
vazduh ka krovu na drugoj strani, možda dva sprata niži, gde je
sletela na antenu.
Tiho, kao iz dubine stana ispod mene, začulo se zvono
interfona. Prošlo je nekoliko sekundi pre nego što sam ga
povezao s Gejrom koji treba da dođe. Tad sam ustao i ušao,
otišao u predsoblje gde se začulo novo kratko zujanje.
Podigao sam slušalicu.
– Da – rekao sam.
– Gunar je. Tu li si, đubre, dolazim da te sredim!
 – Uđi – kazao sam i držao dugme dok nisam čuo da se vrata
dole otvaraju, pa sam spustio slušalicu, otvorio vrata i sačekao
lift.
Gejr se pojavio s velikim crnim koferom koji se pomalo
njihao pred njim. Njal je izašao iza njega, držeći se tik uz
njegove noge; uputio mi je pomalo sumnjičav, pomalo radoznao
pogled. Gejr mi je pružio ruku ne osmehnuvši se, jedva da me je
i pogledao u oči.
– Ćao – rekao je brzo i skoro pomalo zadihano, pozdravljanje
je već bilo svršena stvar.
– Jesi li nas lako našao? – pitao sam.
– Pa bio sam i pre – kazao je, prošao pored mene, u
predsoblje, gde je spustio kofer i sagnuo se da izuje Njala.
– A da, da – rekao sam.
Pogledao me je i osmehnuo se.
– De, de, samo polako, sve će se srediti.
– Šta će se srediti? – pitao sam.
– To što te muči.
Sagnuo se i skinuo sandale.
– Gde su Vanja i Hajdi? – pitao je Njal.
– U vrtiću – odgovorio sam. – Uskoro će se vratiti. Ti se
dotad slobodno igraj njihovim igračkama.
Kolebljivo je pošao u stan.
– Drago mi je što vas vidim – rekao sam kad se uspravio.
– Ne sumnjam – odgovorio je. – Ovako nećemo malo uštedeti
na računu za telefon.
– Misliš da te malo prečesto zovem?
– Malo? – odvratio je. – Pa ništa drugo ne radiš! Ustanem,
operem zube, razgovaram s tobom, doručkujem, razgovaram s
tobom, na brzaka ručam, razgovaram s tobom, operem zube i
legnem u krevet. Šta li će se sutra desiti?, zapitam se. Možda će
Karl Uve pozvati?
– Hoćeš li kafu? – pitao sam.
– Hoću.
– Onda idemo u kuhinju.
Ušao je za mnom, nekako uzdignutog lica, kako je često
hodao kad se ne vidimo dugo, sa širokim sardoničnim osmehom
na usnama, kao da hoće da kaže: sve ja znam o tebi.
A to je i bilo tačno.

Kad smo se preselili u Malme, plašio sam se da ćemo izgubiti

kontakt. Udaljenost to čini; kad se povećava vreme između
razgovora, prisnost se smanjuje, svakodnevno i sitno više nema
prirodno mesto, pomalo je čudno da čovek govori o košulji koju
je kupio ili razmišlja da li da pranje sudova ostavi za sutra kad
se s nekim nije čuo nekoliko nedelja ili mesec dana, to već
zahteva opštije crte, a čim one počnu da upravljaju razgovorom,
sve je gotovo, tada je reč o dvojici diplomata koji razmenjuju
informacije o svojim zemljama, u razgovoru koji svaki put mora
da započne iznova, za šta čovek posle izvesnog vremena više
nema volje, pa je bolje da i ne pozove, zbog čega mu je sledeći
put još teže, i onda odjednom tišina potraje pola godine. Ali nije
tako bilo. Naprotiv, naš kontakt se povećao kad sam se preselio,
češće i duže smo razgovarali telefonom, ponekad toliko da mi se
činilo nenormalnim i stvaralo mi blagu strepnju, nisam hteo da
budem nenormalan. Običnog dana prvo bih ga pozvao u devet
ujutru, kad bismo razgovarali između dvadeset minuta i sat i po,
pa bih ga ponovo pozvao po podne, kad sam mu čitao šta sam
napisao tog dana, a on komentarisao. Nikad ništa nije kritikovao,
ali je govorio o napisanom tekstu na način koji ga je proširivao,
donosio je nove perspektive i mogućnosti, i ja bih iskoristio ono
što mi je od toga bilo potrebno kada bih sutradan nastavio da
pišem. Ponekad bismo i uveče razgovarali, ali to sam pokušavao
da ograničim, pošto sam nazirao da Linda ponekad smatra da je
previše Gejra. Ali nisam imao prijatelje u Malmeu, niti kolegu s
kojim bih redovno bio u kontaktu, jedino mesto na kojem sam
mogao da govorim o onome što me zanima i čime se bavim bila
je ta soba, a pošto je sve to trajalo nekoliko godina, nisam morao
da se pretvaram, pokušavam da budem pametniji nego što jesam
ili govorim što zapravo ne mislim. Mnoge ideje i predstave
kojima sam se direktno ili indirektno bavio u knjizi poticale su
od njega, a razgovarali smo i o onome do čega bi me dovele.
Uticao je na mene, moj misaoni svet sve više je ličio na njegov, i
jedino što me je spašavalo, jer tako sam osećao, da mi je
integritet u opasnosti, bilo je to što sam puštao da se misli tako
besramno preuzete od njega izražavaju u domenu mojeg, moje
istorije i biografije, kao i to što sam i ja igrao ulogu u njegovom
radu i razvoju, mada ne tako veliku, i na drugi, po integritet
manje opasan način. Pre šest godina otputovao je u Bagdad, gde
je bio i ranije, za vreme američke invazije na Irak i posle nje.
Hteo je da napiše knjigu o ratu, došao je u zemlju kao živi štit, ta
maska mu je pružila nečuveno mnogo slobode i omogućila mu
da intervjuiše raznorazne ljude na ovaj ili onaj način dotaknute
ratom. Šest godina koje su prošle otkako se vratio posvetio je
pisanju knjige, koja se polako ali sigurno bližila kraju.
Radni naslov bio je Kad znaš da ne treba. To bi mogao da
bude i moto njegovog života.

Sipao sam kafu u dve šolje, pružio mu jednu. Napolju je

izgledalo kao da se svi krovovi, crvenkasti naspram plavetnila
neba, nekako naginju ka centru grada, bilo je to zbog nečeg u
perspektivi, gledao sam ih ukoso i odozgo. Isto sam primetio i
kad sam prvi put tu stao i pogledao kroz prozor. Bilo je to kad su
nam pokazivali stan, i blag osećaj vrtoglavice koji je usledio
tada me je ubedio: ovde hoću da živim. Sada sam se navikao, ali
sam zbog Gejrovog prisustva to ponovo primetio.
– Jesi li čuo još nešto? – pitao je.
– Od Gunara? – pitao sam.
Klimnuo je i nasmešio se na način koji bih smatrao zluradim
da ga ne poznajem.
– Ne. Zar ne misliš da je bilo dovoljno?
– Jeste, jeste – kazao je i ponovo se nasmešio.
– Mnogo se ti nešto osmehuješ.
– Da znaš da sam dobro raspoložen. U stvari ne, ne bi ti znao
ništa o tome. Ha-ha.
– Pa nije mi baš loše raspoloženje problem.
– Nije. Nego to što si loš čovek.
– Baš tako.
– I jedan od retkih istinskih narcisa, trebalo bi dodati.
– Ako tako kažeš.
– U to nema sumnje. Ja tebe i trpim samo zato što sam isti
takav narcis.
– To baš ne razumem. Trpiš moju bolesnu opsednutost
sobom zato što si i sam bolesno opsednut sobom? Logično bi
valjda bilo da je mrziš zato što tebi oduzima mesto?
– Ego mi je toliki da ne marim za to.
Pogledao me je i nasmešio se preko šolje koju je prineo
ustima.
Iz dnevne sobe se začuo tresak.
– Njale, šta radiš?
Njalov dečji glas rekao je nešto u sobi.
– Hoćeš li da zapalimo? – pitao sam. Klimnuo je glavom i
izašli smo na terasu. Usput smo videli Njala na podu, okruženog
igračkama koje je izvadio iz okruglog taburea, čiji smo poklopac
maločas čuli kako udara u pod. Seli smo na suprotne strane
stočića koji je ličio na sto za kampovanje. Zapalio sam cigaretu i
podigao noge na ogradu.
– Hoćeš li da ti malo skrenem misli? – pitao je.
– Vrlo rado.
– Pre nekoliko dana sam sišao do grada da kupim klompe.
– Mislim da to nije dovoljno da me uzdigne u svetlost – rekao
sam.
– Kupio sam ih da bih nervirao suseda – kazao je. – Ako ne
bude dovoljno, kupicu klompe i Kristini i Njalu.
– Počeo si da nosiš klompe u kući? – pitao sam i pogledao ga.
Klimnuo je.
– Ratno je stanje. Kad sam ih kupio, čitav sat sam skakao u
mestu.
– Kao Paja Patak?
– Ne. Paja se samo ljuti, potpuno je iracionalan. Ovo je
racionalno. Koristim prednosti terena. Nalazim se iznad njega.
Moj pod je njegov plafon.
– Nije ti palo na pamet da ga umesto toga prebiješ? Odvedeš
ga u šumu i izmlatiš?
– To je suviše brutalno. Ovo je granični slučaj. Osim toga
bismo mogli da izgubimo stambeni ugovor. To ne smem da
rizikujem. Ali nije protivzakonito da nosim klompe. To mi niko
ne može zabraniti. Da je udario Kristinu ili Njala, to bi bila
druga stvar. Nasilje treba prilagođavati. Postoji nasilje i
prekomerno nasilje. Mogao bih da ga upucam. Ali to je previše
nasilja. Isto je i s prebijanjem. Sukob treba razmotriti, nasilje
prilagoditi onome što je svrsishodno. To je Klauzevic. Nasilje je
sredstvo za uklanjanje problema. Praktična stvar.
– Dakle, jesi razmišljao da ga biješ?
– Naravno da jesam. Ali ovo je najbolje rešenje. Nosiću
klompe u kući dok ne popusti. Ako potraje godinu dana, nosiću
klompe godinu dana. Ako potraje deset godina, nosiću deset
godina.
– Ti si lud.
– Lud? Ne! Imam sukob interesa sa susedom. Napao me je.
Probao sam milom. Nije išlo. Zato ću da mu uzvratim. To je
dozvoljeno, što će uskoro otkriti. Jedini način da me navede da
stanem jeste da se preda. On to zna. Ima tri načina da se izvuče
iz ovoga. Prvi, da se odseli. Drugi, da njegova žena traži
izvinjenje od Kristine. Treći, da pristane da nam se više nikad ne
obrati, nikad nas ne pogleda kad se sretnemo, dakle da se u
potpunosti drži podalje. Ako mene pitaš, pretpostavljam da će
izabrati treće rešenje. Ali videćemo. Zasad istrajava.
– Pričaš kao da je to najnormalniji način ponašanja – kazao
sam. – Ali nije. Niko ne rešava probleme tako što kupi klompe i
u njima hoda po kući. Slušaj samo kako govoriš o tome.
Iskoristiti prednosti terena. Pričaš kao vojna jedinica koja je
osvojila uzvišenje u Vijetnamu ili tako nešto. A govorimo o
stanu u Stokholmu.
– Sukob je sukob – kazao je. – Znam da ću ga dovesti do
kraja ako ovo budem radio. On nema načina da pobedi. Zvuk
klompi je neizdrživ. Može da izdrži mesec, možda dva. Onda će
doći da pita šta treba da uradi da bih prestao. Samo sačekaj. I
problem će biti rešen.
– Ne njegov.
– Da, ali njegov je nerešiv. Moj, s druge strane, nije nerešiv.
Pre nekoliko meseci Gejr i Kristina su se preselili iz svog
dvosobnog stana u Vestertorpu u četvorosoban u istom kraju.
Već dok su se useljavali, sused se žalio na buku kad su unosili
nameštaj i kutije. Žalio se na buku i kad su kačili slike. Rekli su
mu da će se useljavati što pažljivije, ali da je nemoguće useliti se
a da se ne proizvede ni jedan jedini zvuk. Pošto su tu stanovali
nekoliko nedelja, žalio se na lupanje vratima i Njalovo trčanje
po kući. Gejr je opremio vrata i kredence dodatnim lajsnama i
stavio dodatne tepihe na pod. Sused je napisao pismo
kućevlasniku i žalio se na njih. Pored buke u stanu smetala mu
je i buka na stepeništu kad dolaze i odlaze, kao i dečja kolica u
hodniku. Gejr je na žalbu odgovorio pismom u kojem je napisao
da su obzirni koliko je moguće. Nikad ne puštaju muziku, nikad
ne prave žurke, svake večeri ležu u deset. Buka na koju se sused
žali ima veze s time što su porodica s detetom, a tu se ništa ne
može učiniti. Pismo je suseda samo još više naljutilo, koliko sam
shvatio; jednom je Gejru sve sasuo u lice u podrumu. Situacija je
ličila na moju i Lindinu dok smo živeli u Stokholmu. I mi smo
imali susetku koja se žalila na sve što radimo, i koja nam je
pretila. I mi smo pokušali da izađemo u susret njenim
zahtevima, ali bili su suviše nerazumni. Rešili smo to
preseljenjem. Još bih to osetio u telu ako bi neko od dece pravio
buku, šutirao radijator, na primer, ili nečim snažno udarao u pod.
Smrzao bih se, i pohitao da ih zaustavim. Susedi se ovde nikad
nisu žalili, ali je strah od stokholmske susetke još živeo u meni,
uvek sam bio spreman za nagle ili glasne zvuke, pokušavao da
ih eliminišem, živeo načuljenih ušiju. Gejr je bio drugog kova.
On to nije primao u sebe, nego rešavao. Razlog zbog kojeg je
baš sad kupio klompe, ispričao mi je, bila je jedna nedavna
epizoda. Kristina je bila na terasi s Njalom, pa je ušla na
nekoliko minuta, i čula povike s terase ispod. Šta to radite gore?
Ispostavilo se da je Njal otvorio poklopac postolja za suncobran,
napunjen vodom, koja se delom prosula i pocurila dole. Kristina
isprva nije shvatila šta se desilo i odgovorila im da ne rade ništa
posebno. Onda je žena ispod povikala mužu da kalaštura kaže da
ništa nisu uradili. Kada je Gejr to čuo, otišao je u grad da kupi
klompe, u kojima je dakle otad trupkao od jutra do mraka.
– Izgleda da u svemu tome pronalaziš i nekakvu radost? –
kazao sam.
– Ne u nošenju klompi. Baš i nisu udobne. Ali raduje me
pomisao da mu probijam uši a da on ništa ne može da uradi. To
je tačno.
– Voleo bih da to ne radiš – rekao sam.
Nasmejao se.
– Za nekoliko nedelja moći ću da ih ostavim.
– Ništa nećeš rešiti. Samo će smisliti nešto drugo.
– Ako to uradi, pojačaću akciju. Rat je. Poenta je da
neprijatelj mora da shvati da si uvek spreman da odeš dalje od
njega. Tako ćeš pobediti.
– Zar ne shvataš da postoji razlika između velikih i malih
sukoba?
– Ne, tu grešiš. Princip je isti. Čim bude shvatio da ništa neće
postići sa mnom, i da ću ići dalje od njega šta god da smisli,
predaće se. Sačekaj i videćeš.
– Hoću – rekao sam.
– Tvoja strategija, da se opterećuješ svime i nadaš se da će
proći samo od sebe, ne radi kod takvih ljudi.
– To ti kažeš – rekao sam.– Ali još nisam siguran da znaš šta
radiš.
Njal je otvorio vrata i izašao kod nas.
– Baš je visoko! – rekao je.
– Da, visoko je – kazao je Gejr.
Njal je kleknuo i provirio kroz procep između betonskog
poda i ograde.
– Dole ima nešto! – rekao je.
– Misliš na četku za farbanje? – rekao sam. – Vanja ju je
bacila. A ima i nekoliko upaljača. Meni su ispadali.
 – Mogu li ja da bacim nešto? – pitao je i pogledao oca.
– Mislim da ne možeš, Njale – odgovorio je Gejr.
– Da svratimo do baštenske kolonije7 – predložio sam. – Pa
da može malo da jurca? Ima još nekoliko sati dok ne budem
morao po decu. Možemo tvojim kolima.

Pola sata kasnije sedeli smo na stolicama u hladu živice i

ćaskali, okruženi zujanjem osa i bumbara, i gledali Njala, koji je
jurcao po travi. Tu je bio i veliki plastični bazen, ali Njal nije
hteo da se kupa. Ponekad je prilazio da pije sok, na neobuzdan,
gramziv način na koji deca piju, da bi se sledećeg trena zaputio
travom ka nečemu drugom što mu je obuzelo pažnju. Kad smo
kupili tu parcelu, bila je među najlepšim. Dve godine su prošle i
sve je propalo. Ali leti, kad sve iždžiklja, bašta bi se možda
mogla nazvati bujnom pre nego zapuštenom. Ovo u svakom
slučaju nije bio dan da se opterećujem time.
Zvuk kosilica čuo se s nekoliko mesta, dve bašte niže
razgovarale su dve skonske porodice, inače je oko nas bilo tiho.
Pokušao sam Gejru da definišem osećanje koje me je obuzimalo,
kako bi ga razumeo, i na kraju sam ga nazvao strahom. Jasno
sam video koliko sve lako deluje kad se gleda izvan. Bilo je
nezamislivo da me Gunar pozove ili da dođe; odrekao se svake
veze sa mnom, cela prepiska odigravala se između njega i
izdavača, s kopijom za mene. Da li me se možda plaši, pa se ne
usuđuje na direktno suočavanje? Sudeći po onome što je napisao
o meni, to je bilo sasvim neverovatno. U njegovim očima bio
sam šesnaestogodišnjak dokoličar bez svesti o sebi, ispunjen
mržnjom i željan novca. Bilo je verovatnije da me izbegava zato
što sam jednostavno nedostojan. Poslednja mogućnost bila je da
smatra da nisam odgovoran za svoje postupke, da uprkos svemu
pripadam porodici Knausgor, pa je to bio način da me poštedi.
Jedno vreme sam razmišljao o tome, i ta misao je odavala
neobičnu toplinu, ali već davno sam shvatio da je to samo pusta
želja.
Razgovarali smo o tome. Tačnije Gejr je govorio a ja sam
slušao. Sve sam to već čuo, i smatrao da sam o tome pomislio
sve što se pomisliti može, ali onda me je Gejr odjednom pitao:
– Koliko ima godina?
– Oko pedeset pet, rekao bih.
– A gledaj sebe. Proseda kosa, proseda brada. Četrdeset
godina. Vi ste dakle praktično u istom dobu. Ne smeš dopustiti
da se neko u istom dobu tako ophodi prema tebi.
– To mi nije palo na pamet.
– Šta ti nije palo na pamet?
– Da smo u istom dobu.
Bilo je čudno što mi je baš ta pomisao bila oslobađajuća.
Veći deo onoga što je Gejr govorio i sam sam pomislio, ali ne i
ovo. Gunar i ja smo u istom dobu. Nije on iznad mene. Ali jedna
je stvar to znati, a druga razumeti.
– Video te je u pelenama, u tome je problem. Ti ćeš za njega
uvek biti dečak. Ali to ne znači da treba tako i da se ponašaš
pred njim.
– Znaš, on je moj otac.
– Da, znam. Ali ti nisi samo osećanja i iracionalnost. Ti si i
misli i racionalnost. Dozvoli malo njima da preuzmu stvar. Onda
će se sve rešiti.
– Govoriš o tome kao da je to izbor.
– A nije?
Podigao sam dlan ka njemu.
– Dosta o tome. Kako si ti, inače?
Nasmejao se.
– Nemoj da se vadiš.
 – Prelaz je možda bio malo nagao, pa si ga primetio, ali
valjda se tako radi?
– Molim?
– Pa u društvenoj situaciji. Razgovor treba da prelazi s jednog
na drugog. To je normalna procedura, koliko shvatam.
– Rekao bih da smo malčice izvan granica konvencija
ljubaznosti, zar ne?
– Uopšte nismo. Ima li ičeg novog?
– Da vidimo – odgovorio je. – Sedim u radnoj sobi, pišem...
Pogledao me je.
– Ništa novo, drugim recima. Eto ti. Hoćemo li sad da
nastavimo o Gunaru?

Kad sam sat kasnije uneo stolice u otvorenu šupu pored

kućice, učinio sam to lakšeg srca. Možda i nije bilo tako strašno.
Možda nije kraj sveta. Stavio sam šolje i čaše na kuhinjski pult,
čuo Njalove korake dok je trčao po šljunku izvan ograde,
zatvorio vrata, izašao iz bašte i požurio da ih stignem.
Automobil je bio na parkiralištu sto metara dalje. Sve bašte
pored kojih sam prolazio bile su negovane do granice
pedantnog, svuda barice i skulpture, živice ravne kao lenjirom
izvučene i travnjaci tako gusti i kratko pokošeni da su ličili na
tepihe. Njihovi vlasnici su tu živeli od maja do septembra,
mahom penzioneri, baštovanstvo je za njih bilo stil života. Meni
je to mesto bilo zastrašujuće. Mrzeo sam ga, zaista sam ga
mrzeo. Bilo je to mesto gde se čovek pokazuje. Ne kakav jeste,
šta god to bilo, već kakvim se predstavlja. Činjenica da sam sva
ta pravila poznavao iz detinjstva nije olakšavala stvar, jer kako
sam onda, pobogu, mogao da kupim plac usred tog pakla?
Koliko čovek može biti lišen uvida o samom sebi?
Sustigao sam Gejra i Njala tik pred rampom gde je počinjalo
parkiralište.
– Sledeći roman koji ću napisati počinje ovde – kazao sam. –
Jesam li ti rekao? Drugi svetski rat ne izbija i nacizam se mirno
širi po Evropi. Protagonista odrasta ovde. Celog detinjstva čezne
za Afrikom. To je prva rečenica. „Celog detinjstva čitao sam o
Africi. To me je ispunjavalo velikom, gotovo neizdrživom
čežnjom.“ Tako nešto. Jednom sam čitao veliki članak u Dagens
niheteru, o planovima nacista za svet. Projektovali su džinovsku
luku na obali Severne Afrike. Ostatak kontinenta bio je mrak,
ništa. To je dobar okvir za roman. Svet isplaniran i uređen do
poslednjeg detalja, temeljno estetizovan i kontrolisan, a pored
njega svet u kojem je sve nepoznato, nepredvidljivo i
improvizovano, gde sve što se desi jednostavno nestane.
Razumeš šta hoću da kažem?
Klimnuo je.
– Razumem da ti treba beg od ovoga što sad radiš. To ti je
čist escape attempt.
– Da, sigurno si u pravu. Ali ozbiljan sam. U Africi zaista
ima nečeg sasvim drugačijeg. Video sam to kad sam tamo bio, i
u mnogim dokumentarcima. Mi ne razumemo da je Afrika naša
utopija. A ne obrnuto.
Gejr je otvorio vrata automobila i Njal je uleteo na zadnje
sedište. Sačekao sam da ga Gejr veže, pa sam seo na suvozačko
mesto. Još nekoliko vrata automobila otvorilo se i zatvorilo oko
nas, što me je podsetilo na atmosferu s parkirališta kraj neke
marine ili plutajućeg mola, ljudi unose i iznose rashladne torbe i
stolice za kampovanje, u šortsevima ili suknjama, preplanule
kože i sporih pokreta, pustoš velikog plavog neba i nepomičnog
krajolika narušena tim banalnim događajima, stvarima koje se
podižu i nose, lupanjem vrata, žamorom glasova.
– Trebalo bi da prestanemo da šaljemo pomoć u Afriku. Da
obustavimo svu trgovinu. Da se u potpunosti povučemo odande i
pustimo ih da rade šta hoće. Ovako kako je sada održavamo
kolonijalni odnos, a njime poručujemo da smo bolji od njih,
gledaj šta rade, ne mogu da vladaju sobom, nigde ne umeju da
sačuvaju red, čak ni škole ne uspevaju da grade. Sve im odlazi
dođavola. Započinju ratove. Deca vojnici. Sve to sranje. Ne,
presecimo sve spone, ostavimo sve koji tamo žive na miru.
Zatvorimo kontinent. Prezirem osnovnu misao koja prožima sve
što radimo u svetu, naime da svi treba da postanu kao mi. To je
pakao. Što su drugi više drugačiji, utoliko bolje. Afričke kulture
toliko su očigledno drugačije od naših. I oni su utopija. Ne
obrnuto.
– Baš ti se sviđa ta formulacija – kazao je Gejr, stavio svoje
pomodne pilotske naočare za sunce i polako vozio po
prašnjavom parkiralištu, ka zasenjenom asfaltiranom putu na
kraju.
– Ta sa utopijom?
– Da.
– Stvarno tako mislim.
– Znam da misliš. To je tvoja čežnja za sedamnaestim
vekom, samo u drugom pakovanju.
– Možda. Ali u svakom slučaju, distopičan roman s
protagonistom koji je odrastao ovde i čezne za Afrikom, i
verovatno u jednom trenutku i odlazi u nju. Kad pripoveda
priču, star je. Tad živi na ostrvu u Baltiku.
– Da pogodim: tamo gde ste bili na odmoru? Kako se zove,
Šlite? Na Gotlandu?
– Da, tu negde. Nije bogzna kakav zaplet, ali je početak.
– I kako će se zvati?
– Treće carstvo.
– Opet nacistički naslov.
 – Da. Ali ono je dobar naslov.
– Jeste. Zar nije meni pao na pamet?
– Stvarno?
– Mislim da jeste. Ali toga se sigurno ne sećaš.
Izašli smo iz kolonije, Gejr se stao pred kružnim tokom dok
se nije raščistilo, polako ušao u njega, ubrzao kad je izašao s
druge strane. Autobus je stajao na stajalištu sa upaljenim
motorom, inače je ulica pred nama bila prazna. Bilo je pola
četiri, imali smo još sat vremena do početka špica.
– Ti imaš sasvim poseban oblik pamćenja. Neko ti nešto
kaže, ili nešto pročitaš, pa to sasvim zaboraviš, a onda se to
iznenada pojavi dok pišeš, ali tada potpuno odsečeno od
izvornog konteksta, kao da je tebi samom palo na pamet.
– Ono što se naziva plagijatom? – kazao sam i osetio da
crvenim.
Brzo me je pogledao.
– Ne, ono što se naziva slobodom. Zato što si tako satkan ti
pišeš roman, a ja dokumentarnu knjigu. Mene je univerzitet
upropastio. Sve moram triput da proveravam. Ne mogu jednu
rečenicu da napišem bez fusnote s referencom. To me sputava.
Ti si sasvim nesputan.
– Ti si pouzdan. Ja nisam.
– De, de. Ne moraš da se šibaš. Ipak radi!
– Nemoj mi reći da si ti smislio i naslov Moja borba?
– Bojim se da jesam.
– Stvarno?
– Ti si to rekao u jednoj rečenici, moja borba, a onda sam ja
rekao eto ti naslova. Tako je bilo.
– O, jebemti.
– Tako ti funkcionišeš. Glava ti je kao lonac, sve što u njega
upadne, pretvara se u čorbu.
 Sa obe strane Ulice Belvivejen koju smo pratili stajale su
niske svetle kamene kuće. Ličilo je na Dansku, kao i mnogo šta
u Malmeu i Skoneu. Gejr je stao na crvenom svetlu kod Statori
benzinske pumpe, Njal se micao napred-nazad na sedištu iza,
kao da bi video što više spoljašnjih dešavanja. Kad se upalilo
zeleno, automobil je odmah ubrzao, i uskoro smo se našli iza
autobusa. Velika reklama bila je zalepljena ispod prozora.
Reklamirala je lokalnu agenciju za nekretnine i predstavljala
četiri nasmejane žene obučene u tamne uniforme, skoro kao
stjuardese. Već sam mnogo puta video tu reklamu, izlepljenu po
svim autobusima i stajalištima u gradu, pa sam stigao da
porazmislim o njoj pre nego što se sad ukazala pred nama.
– Vidiš li ovu sliku? – pitao sam.
– Vidim – rekao je Gejr.
– Mislim da znam koju bi od njih najviše voleo – rekao sam.
– I nemoj da poričeš ako sam u pravu, samo da bi kontrirao.
Okej?
– Okej – kazao je.
– Voleo bi ovu desno.
Nasmejao se.
– Sasvim tačno – kazao je. – Ali ti to znaš samo zato što ni ti
ne bi imao ništa protiv.
– Ne. Mnogo puta sam gledao tu sliku. Ja bih drugu sleva.
– Stvarno?
Ponovo se nasmejao.
– Ne dešava se često da me iznenadiš. Kako si znao?
– Poznajem te. Bio sam sasvim siguran.
– Ja ne bih mogao da kažem isto. Nikad ne bih pomislio da ti
se ta levo sviđa. Za mene postoji samo ova desno i nijedna
druga. Nezamislivo je da iko pomisli drugačije!
– Skreni desno ovde – rekao sam. Dao je žmigavac i
promenio traku, dok je autobus nastavio pravo.
– Isto je s klompama – kazao je. – Pre nego što si mi rekao da
sam lud, ni predstave nije bilo u mojoj glavi da bi to moglo biti
iole nenormalno. Za mene je to sasvim logičan i adekvatan
postupak.
– Da stojiš u klompama i skačeš u mestu da bi se osvetio
susedu?
– Ne da se osvetim. Da razrešim sukob. Da mu slomim volju.
Ali da, za mene je to sasvim prirodno. Nisam imao pojma da bi
se moglo shvatiti drugačije.
– Zar ti nisi sociolog?
– Jesam. Ali sam i čovek.
Prošli smo pored „Krunprinsena“, visoke zgrade iz
šezdesetih, koja je do izgradnje „Hiltona“ bila najviša u gradu, i
duž gustih krošnji drveća u Dvorskom parku s desne strane, u
nizu drugih, na suncu sjaktavih automobila.
Gejr se nasmejao.
– Baš si me sad iznenadio. Stvarno si znao?
– Valjda nema ničeg čudnog u tome?
– Ima, jer sâm nisam znao.

Pošto smo parkirali kola, otpratio sam ih do stana, pa otišao

po decu. Jon je sišao s tricikla kad me je ugledao, i dotrčao.
Devojčice su bile kod peska i kućice, primetile su da sam došao,
ali nisu to htele da pokažu. S Jonom u ruci prišao sam Karin i
pitao kako je bilo. Lepo, odgovorila je, starija deca su pre podne
bila u parku, Jon je ostao ovde. Svi su bili srećni i zadovoljni.
– Jon nema više pelena, Karl Uve – rekla je Nadje, sedela je
na klupi nekoliko metara iza nas.
Jebemti. To je trebalo da uradim!
– Izvinjavam se – kazao sam. – Jednostavno sam zaboravio.
Možda da odem da ih kupim sad?
– Mislim da nema potrebe. Samo da ih ima za sutra i biće u
redu.
– Da. Srediću to. Izvinjavam se. Ali sve je dobro prošlo, bez
obzira na to?
– Pozajmile smo.
– Okej. Hvala. Super što ste to sredile. Ja sam jednostavno
zaboravio.
Osmehnula se umorno, uzvratio sam osmeh, odneo Jona do
kolica kako bivanja i Hajdi videle da treba da krenemo, a ne
samo čule.
– Hajde, devojčice! – povikao sam.
Nije bilo mnogo dece, mnoga su još bila na odmoru. Činilo
mi se da od svih roditelja mi najviše koristimo vrtić, ili sam se
možda varao jer me je toliko grizla savest zbog nekoliko puta
kada su naša deca gotovo jedina bila tu, zato što sam hteo da
pišem. Odgurao sam kolica do stolice u hladu i seo.
– Pet minuta! – povikao sam. – Onda idemo. U redu?
Vanja me je letimice pogledala i klimnula glavom. Zavalio
sam se i pogledao nebo, svetloplavo, s nekoliko tipično letnjih,
lakih, otegnutih oblaka nalik na čaršave koji su lebdeli u daljini.
Duvalo je, svež vetar je preleteo krovove i stuštio se u zadnje
dvorište, gde je dotakao sve, pa i moje telo, vlažna koža blago se
naježila od milja zbog iznenadnog ali nežnog hlađenja. Poželeo
sam da zapalim cigaretu i ustao sa stolice, pogledao Jona, koji je
imao plavu teksas kapicu na glavi i senku na ustima, kako je
odisao bezbrižnošću dok je tako sedeo posmatrajući dvoje dece
na biciklima. Ili bi nešto hteo, što bi ga trzalo i kidalo dok to ne
dobije, ili nije hteo ništa, i jednostavno je postojao, zadovoljan
svetom baš kakav jeste.
– Vanja i Hajdi! – povikao sam. – Hajde! Idemo!
 – Još malo! – povikala je Vanja.
Ustao sam i prišao joj.
– Imamo goste – kazao sam. – Njal i Gejr su sad kod nas. Ne
možemo ih ostaviti da još čekaju. Znaš, Njal jedva čeka da vas
vidi.
– Sad imamo goste? – rekla je i pogledala me upitno.
Klimnuo sam.
– Stigli su malo ranije nego što je trebalo. Hajde, idemo.
Možeš da dobiješ bananu u prodavnici ako hoćeš.
– Sladoled – rekla je.
– Slušaj ti nju, sladoled! – kazao sam i pogledao je mrko.
– Pa? – nasmešila se.
– Okej – kazao sam.
– Dobićemo sladoled, Hajdi! – povikala je.
Pognuo sam glavu. Nije bilo dobro za drugu decu da čuju da
će moja dobiti sladoled. Ili tačnije rečeno, nije bilo dobro da
zaposleni čuju da sam to rekao tako da svi saznaju.
– Dobićemo sladoled, Karin! – rekla je Hajdi, već se rukom
držeći za kolica.
– Baš lepo – kazala je Karin i osmehnula se.
– Pa, još je leto – rekao sam.
– Uživajte! – rekla je.
– Hoćemo – odgovorio sam i pritisnuo dugme na interfonu. –
Vanja, hoćeš li otići da otvoriš?
Pohitala je kao vetar, povukla rukohvat i zakoračila tri koraka
unazad držeći gornji deo tela gotovo vodoravno kako bi imala
dovoljno snage da otvori vrata.
– Odlično! – kazao sam. – Pozdravi drugare.
Vanja i Hajdi su me ignorisale, dok je Jon, koji nikog nije
mogao da vidi iz kolica, mahnuo i rekao zdravo.
– Imamo goste kod kuće, Hajdi i Jone – kazao sam dok smo
se spuštali zasenjenim trotoarom. Na dugom brišućem naletu
vetra Hajdi se suknja priljubila uz noge.
– Stvarno? – rekla je. – Koga?
– Njala i Gejra. Sećaš se Njala?
– Da, malo.
– On je jedan dan mlađi od tebe.
– Šta?
– Rođendan mu je jedan dan posle tvog.
Zastali smo kod pešačkog prelaza, prešli ga. Jon je povikao
da hoće da ide drugom stranom. Vrpoljio se u kolicima i gnevno
i očajno zurio u mene.
– Hoćeš li i ti sladoled, Jone? – pitao sam.
– Da – kazao je i smirio se.
Kad smo stigli do dva žuta poštanska sandučeta kod
„Hemćepa“, rekao sam:
– Slušajte sad. Dobićete sladoled kad budemo platili. Ne pre.
U redu?
Sve troje su klimnuli i ušli smo u skoro ledenohladan
supermarket. Vanja i Hajdi su odjurile, sigurno do frižidera sa
sladoledom, dok je Jon naglo pokušavao da se iskobelja iz
kolica. Zastao sam, izvadio ga, potrčao je za devojčicama. Uzeo
sam dva pakovanja crvenih viršli, imale su najviši procenat
mesa, što sam iznenada opsesivno počeo da uzimam u obzir
pošto su mi u vrtiću skrenuli pažnju da ima velikih razlika od
proizvođača do proizvođača, potom sam stavio kesu kifli u
korpu, zatim hleb, pakovanje kafe, francuske tamno pečene,
koju sam našao posle pola godine eksperimentisanja i otad je se
držao, litar mleka, litar jogurta, šest piva, toalet-papir, pakovanje
od četiri sapuna zbog gostiju, koji sigurno peru ruke češće nego
mi, i tri sladoleda.
Jon je hteo da hoda do kuće, pa sam kese s namirnicama
mogao da stavim u kolica.
Da li je malčice hladnije napolju?
Da, temperatura je pala već za kratko vreme otkako sam
pošao od kuće.
– Vidim Malme! – povikao je Jon, koji je uvrteo u glavu da
se naš stan zove Malme.
Vanja me je pogledala i zakikotala se.
Osmehnuo sam joj se.
– Ima li nekog na balkonu, Jone? – pitao sam.
– Nema – odgovorio je.
– Znaš, sad imamo jednog momčića kod kuće.
Iznenađeno me je pogledao.
– Tata misli na dečaka! – objasnila je Hajdi.
– Baš tako – odgovorio sam. – Sad moram da govorim na
švedskom.8
– Nemoj, tata – rekla je Vanja.
– Blamiram te?
– Ne, ali si mnogo glup.
– Da, tu si u pravu.
Svetio je prešlo s crvenog na zeleno baš kad smo stigli do
pešačkog prelaza. Pružio sam ruku, Jon ju je uhvatio, dok su se
devojčice čvrsto držale za kolica. Na trotoaru s druge strane dao
sam ključeve Vanji, koja je otrčala do vrata i otvorila ih.
Pridržala nam ih je, okrenuo sam kolica i uvukao ih za sobom uz
tri stepenika, dok su Hajdi i Jon vukli i trzali vrata lifta, ne
uspevajući ni da ih mrdnu.
Veš. Zaboravio sam ga.
Otvorio sam vrata, ugurao kolica, podigao ih tako da stoje na
dva točka, da bismo sve četvoro imali mesta. Vanja je pritisnula
dugme za šesti sprat. Hajdi je zaplakala jer je htela ona to da
uradi. Vanja ju je imitirala, Hajdi ju je udarila, Vanja je
uzvratila, pa sam s dvoje uplakane dece otvorio vrata stana. Obe
su tražile mamu. Ali kada su Gejr i Njal izašli iz dnevne sobe,
stišale su se. Deca su nekoliko sekundi stajala proučavajući
jedno drugo, otprilike kao što psi to čine, kakvo je sad ovo dete,
činilo se da razmišljaju pre nego što su prihvatili novu situaciju i
prosto skliznuli u sobu, izuzev Jona, koji je sedeo s plavom
kapicom na glavi i pokušavao da svuče patike.
– Ješćemo viršle za ručak – kazao sam.
– Ah, sjajno! – rekao je Gejr.
Prošao sam pored njega do kuhinje, gde sam stavio kesu na
sto i počeo da vadim namirnice.
– Zaboravio sam veš dole – kazao sam. – Hoćeš li, molim te,
da počneš s kuvanjem dok ja skoknem po njega?
– S viršlama umem – kazao je. – Znaš li da smo prodavali
viršle u Upsali? „Trgovina viršlama Svea“ smo se zvali. Dva
bicikla s loncem i roštiljem ispred na kojima smo se vozili po
gradu. Bili su u bojama kečapa i senfa, crvenoj i žutoj. I imali
smo veliku metalnu viršlu iza. Da, to je u stvari jedini normalan
posao koji sam imao, kad porazmislim.
– Evo ti viršle – rekao sam. – A lonac je tamo u kredencu.
– Osi-Pete, jesam li ti pričao o njemu? Davao je besplatne
viršle devojkama koje su htele da mu pokažu grudi. Nije ih bilo
malo.
Nasmejao se.
– Mislim da je to prva stvar koju si mi ispričao kad sam
došao u Stokholm – rekao sam.
– Bilo je to dobro vreme. Sedeli bismo i pili dok se barovi ne
pozatvaraju i studenti ne izađu, oko jedan, pa bismo zapalili
parafinku i počinjali da prodajemo. Dugi redovi. Bilo je važno
da subotom stignemo na najbolja mesta. Trg ispred Celzijusove
kuće, znaš, to ti je onaj sa stepenima. Stoji ukoso u odnosu na
ulicu zato što je Upsala izgorela, pa je skoro ceo grad bio
ponovo izgrađen, ali ne i ta kuća. Tamo sam studirao estetiku.
Tamo sam upoznao Kristinu. Slikala je naše prikolice s
viršlama. Moraš da ih vidiš jednom. Bile su super.
– Nikad mi nisi rekao koliko ste zarađivali od toga? – pitao
sam ga dok sam pored njega izlazio u hodnik.
– Pa, dosta je variralo – odgovorio je i pošao za mnom. – Ne
sećam se koliko je bilo. U stvari, čekaj malo. Noć pred prvi maj
zaradili smo dvadeset hiljada kruna. I to je bilo početkom
devedesetih. Sve smo prodali za jedan dan. Posle nas je čak i
mrzelo da lepo podelimo pare, samo je svako uzeo po gomilu.
– Baš dosta – rekao sam i zastao pred Jonom, koji se još
borio na podu.
– A najviše sam zaradio na jednom takmičenju u danskom
longbolu9 za ekonomiste. Hteli su da neko prodaje viršle. Niko
ništa nije kupio, ali imao sam zagarantovan minimalni honorar.
Dve hiljade za sat posla. A još su mi posle ostale viršle da ih
prodajem. Eh, da. Bili smo na najnižoj lestvici. Upsala, znaš, s
njenim tradicijama i krutošću. Prodavač viršli nije se mnogo
cenio tamo.
– Hoćeš li sa mnom u podrum, Jone? – pitao sam.
Klimnuo je.
Prvo sam mu navukao jednu patiku, pa se sâm obuo, dok je
Gejr stajao kraj zida i dalje pričajući o svojoj firmi za prodaju
viršli.
– Zamrzavali smo kuvane viršle i ponovo ih kuvali. Ponekad
smo morali da ih prodajemo u mraku, bile su skoro zelene. Ali
studenti nisu mogli da znaju da li povraćaju zato što su previše
popili ili zato što su jeli loše viršle. Sećaš li se kuba-kole?
– Da – rekao sam s rukom na kvaci.
– Nju smo prodavali. Svi bi je prokomentarisali, nisam je
video od sedamdesetih, ali niko je nije kupovao. Ali ko još pije
pomak uz hot-dog? Bila je propast, naravno. Imali smo i
dižonski senf. Nikog nije zanimao. Nije smelo da bude suviše
sofisticirano. Znaš li kako Šveđani zovu hot-dog?
– Ne znam – odgovorio sam, pritisnuo kvaku i otvorio vrata.
– Kita s dvokrilnim vratima. Ha-ha-ha. Stvarno da ne
poveruješ. Uf. Uf.
– Ako se ne vratimo za pola sata, verovatno nas je neko ubio
zato što smo se ogrešili o švedska pravila za vešernice.
– Imali smo i mali metalni logo s viršlom na prednjem delu
bicikla – rekao je.
– Koliko melješ, pomislio bih da godinama nisi video drugog
čoveka – rekao sam.
– Pa mora neko nešto da kaže – odvratio je. – Kad ti nećeš,
mislim. Što ne poneseš mobilni?
Zatvorio sam vrata, podigao Jona i spustio se liftom noseći ga
u ruci. Nožicama je pohitao podrumskim hodnikom. Kad smo
ušli u vešernicu, počeo je da se igra metlama koje su tu stajale.
Neko je našu suvu odeću uredno poređao u kese. Iako je to bilo
obavljeno na ljubazan način, bez ozlojeđene poruke da moramo
paziti na termine, ili da je stvar prijavljena kućevlasniku,
požurio sam napolje da ne naletim na tu osobu. Jon u jednoj
ruci, dve ikea kese u drugoj. Bilo je izmeta na sofi, pomislio
sam; možda zato što su dve limenke piva stajale na kesi kraj zida
pored kojeg smo prošli. I bilo je flaša na stepeništu do tavana.
Gomile flaša. Kese s praznim flašama ispod klavira. Ali možda
ne i na stepeništu od prizemlja do prvog sprata? Toga se nisam
sećao. Gunar je delovao toliko sigurno. Može da iznese dokaze
za to na sudu, napisao je.
Šta ako sve ode na sud.
Pakao, pakao, pakao.
 Podigao sam Jona da bi mogao da pritisne dugme lifta,
spustio ga, ali opet je podigao ruke, možda je hteo da na
duguljastom prozoru vidi kako stiže osvetljen lift. Ponovo sam
ga podigao. Telo mi je oslabilo od straha. Toliko se naljutio na
mene. Toliko se užasno naljutio na mene.
– Sad! – kazao je Jon.
I zaista, svetio lifta se ukazalo!
Otvorio sam vrata, podigao Jona da bi mogao da pritisne
najviše dugme, spustio ga, pogledao se u ogledalu.
Ni traga unutarnjem previranju. Samo ozbiljno lice tužnih
očiju.
Jon se sagnuo, crvena plastična stvarčica mu je privukla
pažnju. Izgleda kao spajalica?
Najzad je uspeo da je uhvati prstićima.
– Vidi, tata! – rekao je i podigao je.
– Baš je lepa – kazao sam.
Unutrašnjost mi je drhtala, i ništa spolja nije moglo da je
smiri, kao da je i sve ostalo drhtalo.
Lift se zaustavio, otvorio sam vrata, Jon je izašao pognute
glave, zurio u komadić plastike, bacio sam poslednji pogled ka
ogledalu, prešao nekoliko koraka do vrata stana, koja je Jon
pokušavao da otvori, bezuspešno, pa sam mu pomalo
iznervirano sklonio šake i otvorio ih.
Unutra su deca gledala TV, dok je Gejr stajao pred šporetom
i zurio u veliki lonac iz kojeg se uzdizao tanak, skoro nevidljiv
veo pare.
– Kako napreduje? – pitao sam.
– Dobro – odgovorio je. – Upalio sam TV. Pretpostavljam da
je to u redu?
– Jeste – odgovorio sam. – Mada to ne volim.
– Pa jeste. Ali tvoja deca vole.
 Oblio me je znoj, ne zato što sam se posebno napregao, već
zato što je vazduh bio toliko vlažan. Kroz prozor sam video da
je nebo na istoku zaraslo u oblake i postalo svetlosivo, dok je
samo sat ranije bilo bistroplavo.
– Da je po njihovom, gledali bi TV od jutra do mraka – kazao
sam. – Zato imamo pravila.
– Pokrećeš moralnu debatu? Nije izvesno ni da su viršle
najbolja hrana za decu, ali ukusne su i vole ih.
– Te viršle imaju preko sedamdeset procenata mesa – rekao
sam sa osmehom. – Moralno su besprekorne. Ali treba mi
cigareta. Hoćeš li sa mnom?
Klimnuo je i pošao.
– Ali imam principe što se tiče filmova koje Njal gleda –
kazao je iza mene. – S vremena na vreme pokušavam da ubacim
neki koristan, poučan. Ali nije lako. Samo hoće zabavu. To ti je
kao pornografija.
Seo sam, podigao termos i pogledao ga upitno. Odmahnuo je
glavom, leđima se naslonio na ogradu balkona, ja sam sipao sebi
i zapalio cigaretu.
Procepi tame kao da su plutali kroz svetlosivi pokrivač
oblaka na nebu.
– Baš je nizak pritisak danas – kazao sam i klimnuo ka gradu.
– Stvarno? – kazao je i blago se osvrnuo. Pogledao me je. –
Ali ti se mnogo igraš sa svojom decom. Možda ti se ne dopada
uvek, ali igraš se. Ja ništa ne radim. Pre se uzdam u toplinu i
humor.
– Dakle misliš da se ja mnogo igram, ali hladno i bez
humora? – pitao sam.
Nasmejao se.
– Ne igram se ni ja toliko s njima – rekao sam. – Provodimo
mnogo vremena zajedno, ali ne mogu baš da kažem da sednem
na pod da pravimo nešto od lego kockica ili da se igramo
plastičnim životinjama.
– Ma hajde. Vikendom ih vodiš u akva-park. Vodiš ih po
parkovima. Igraš fudbal s njima.
– Ponekad, da. Ali nije to baš igranje.
– Dobro, nije. Ako hoćeš da budeš cepidlaka, u redu. Samo
sam hteo da kažem da deci posvećuješ mnogo više vremena i
snage nego ja. To ne znači da ne volim Njala. Tu verujem
Kinezima. Kažu da muškarac shvati da je postao otac tek kad
dete napuni pet godina. Mislim da ima nečega u tome.
– Znači sledeće jeseni postaješ otac?
– Upravo.
– Ali vi imate jedno dete. To je druga stvar. Kad ih je troje,
više nemaš izbora.
– Ja Njalu govorim da ga volim. Otvoreno.
– Ja ne. Mislim da to nikad nisam rekao. Tu povlačim
granicu.
– A Bog reče: ne idi ovamo.10 Ha-ha-ha!
– „Travu ne gazi, momče.“ Zar to nije Šerosenovo?
– „Ostavi izdanke retke!“ Ne znam, ne sećam se. Ali mislim
da to ima veze i sa sklonostima, ne samo ulogama. Neko voli da
se igra. Tata ume s decom, obožavaju ga. Dečak iz susedstva još
ga zove na rođendane. Tati će uskoro osamdeseta. On ima
Geteov stav prema životu: „Jer ništa nas bliže ne primiče ludilu
nego odvajanje od drugih, i ništa zdrav razum ne čuva bolje od
prostog i lakog života s mnogo ljudi.“ Godine učenja Vilhelma
Majstera.
– Samo neko ko stoji izvan i ne živi jednostavno može da
kaže tako nešto, znaš.
– U tome je velika razlika između tebe i mene, rekao bih.
Skoro sve koje poznajem otac je izneverio na ovaj ili onaj način.
I svi pokušavaju to izneveravanje da kompenzuju sa svojom
decom.
– Zar to nije tok sveta?
– Ako si dobar otac, kao moj, jer rekao bih da je bio idealan
otac, to ne znači da će se to naslediti. Jer tada se dešava da
sinovi nemaju šta da kompenzuju. Ti, dakle, postaješ bolji otac
od tvog oca, a ja lošiji otac od mog oca, što će Njal posle
kompenzovati sa svojom decom, koja će pak biti beznadežna
kao njihov deda, dakle ja. Idealno se ne nasleđuje, that’s the
point.
– Nekakva dijalektika beznadežnog?
– Da, upravo tako. Ne pomaže da imaš dobrog oca.
– Naravno da pomaže. To je dobra stvar po sebi. Da imaš
stabilnost i harmoniju, hoću da kažem.
– Ali šta proizlazi iz harmoničnog detinjstva? Poznajem
mnogo ljudi koji su imali fantastično detinjstvo, ali šta im se
desilo? Šta su postigli?
– Pa ti onda skoro industrijski posmatraš život. Kao da u
njemu nešto treba da se proizvede. Ako je to cilj, onda si u
pravu. Harmonično detinjstvo ništa ne stvara. Ali šta ako je
smisao u samoj harmoniji? Šta ako je smisao da sve bude dobro?
– Ne, ne, ne, ne možeš tako da misliš! Tu se potpuno slažem
sa Ajn Rend, koja tvrdi da samo nekoliko ljudi, tek sasvim mali
broj ljudi, drži svet na nogama. Oni stvaraju svet, oni nešto rade
na svetu, umesto da ga samo koriste ili uživaju u njemu.
– Ali ljude koji to čine ispunjava nemir. Zato stvaraju ili
delaju, zato što je u njima nemir, nešto necelovito. Ali njihov cilj
je sve vreme harmonija. Kroz dvadesete, tridesete i četrdesete.
Cilj je da sednu u baštu, gledaju vodu prskalice, okruženi
decom, i da pomisle ovo je dovoljno, sada sam srećan. Svako
delanje u suštini je delanje ka harmoniji.
 – Slušaj, Aristotele, zar nisi baš ti napisao da nema ničeg
zanimljivog u sreći?
– Jesam. Ali ne i da me harmonija ne zanima.
– To je ista stvar. Ali si u pravu s tim o nemiru i
necelovitosti, to je najjača pokretačka snaga. Ono što se u naše
vreme desilo jeste da se nemir više ne preinačuje u delanje.
Nemir više ništa ne proizvodi. Živimo u terapijskom društvu.
Nemir je nepoželjan i uklanjamo ga razgovorom. Stvorili smo
ideju o redukovanju svega lošeg na nulu. Pokušavamo da živimo
u apsolutno besprekornim i apsolutno srećnim porodicama, i
imamo jasno postavljen cilj da uklonimo sve smrtonosne nesreće
iz saobraćaja. Ali to je himera, velika laž. Neverovatno je da
verujemo u to. Ali verujemo. Harmonija, sreća, bez stradalih u
saobraćaju. Daj mi lošeg oca koga boli uvo! Daj mi stvarno
užasno detinjstvo! Iz toga će nešto izaći. Tu će se nešto stvoriti.
Dakle u disharmoniji i disonanci.
– Slažem se s tvojim rečima u teoriji. Ali ne i u praksi.
Pogledam svoju decu, i samo hoću da budu srećna. Da im bude
što bolje.
– Hvala bogu što ti to ne polazi za rukom!
– U stvari baš mnogo razmišljam o tome. Kakvi će im utisci o
detinjstvu ostati kad porastu. Šta je sve ovo u stvari. Ja pojma
nemam šta je. Šta dobijaju od mene. Nemam ideju.
– A i oni su različiti, u sebi, mislim. Možda Vanji i Hajdi
daješ isto, ali možeš da se opkladiš da one to doživljavaju
različito, i da će to posle različito shvatati.
– Da, to je tačno.
– Istina je da ne znamo šta radimo. Ne znamo kuda sve vodi.
Znamo da su deca razvedenih roditelja veoma zastupljena u
kriminalnim statistikama: što su manji bili kad su im se roditelji
razveli, to je veći rizik da će postati kriminalci. Ali mi nećemo
da se lišimo prava na razvod, pa zato kažemo da je to dobro za
decu. Svaki sistem proizvodi nepregledne efekte. Ponovo primer
automobila: da nam je neko rekao da će taj izum svake godine
ubijati hiljade i hiljade ljudi, da li bismo ga onda stavili u
proizvodnju i izgradili život oko njega? Ne. Zato to ne
govorimo. Kažemo da automobil pruža slobodu i mogućnosti. A
kada je kapitalizam ojačao i kada nam je bilo potrebno više
radne snage, da li je neko rekao da žena mora napustiti dom i
početi da stvara proizvode kako bi učinak rada mogao da se
udvostruči? I kako bi se broj potrošača takođe udvostručio? Ne.
Žena je htela ista prava kao muškarac. Pravo na rad, kakvo je to
pravo? Zar je to oslobađajuće? Pa obrnuto je, to je zatvor.
Posledica je da deca moraju u ustanovu od druge godine, a šta se
onda dešava? Pa, mama i tata skoro polude od griže savesti i
posvećuju skoro sve slobodno vreme deci i pokušavaju da im
budu što bliži. Kompenzacija, kompenzacija, kompenzacija.
– Put od analize društva do paranoje kraći je nego što bi se
poverovalo – kazao sam.
– Ne slažeš se?
– Slažem se. Posebno što se tiče tih himera, kako si ih
nazvao. Ako čitaš Marksa, Kapital, veliki deo govori o
zloupotrebljavahu radnika. Radili su po šesnaest sati u potpuno
ponižavajućim uslovima. Zato je jedan od najvažnijih ciljeva
radničkog pokreta bio da ograniči samu količinu rada. To se tada
smatralo nečim što su poslodavci, dakle kapitalisti, nametali
radnicima. Bilo je robovski. Ali sada ljudi svojevoljno rade dok
ne padnu. Zašto? Pa, nastala je ideja da se svojim radom
realizuju. Rad je, dakle, postao suprotnost otuđenju. On je
samoostvarivanje. Zato sad svi rade kao ludi, zato što je to dobro
za njih. Isto je s potrošnjom. Čovek pronalazi identitet kupujući
masovno proizvedenu robu. Dođe ti da pomisliš da je u pitanju
vic. Ali najgore je što to ne može da se kaže. Jednostavno ne ide.
Tad si paranoičan. I ne samo to već je i ta kritika postala kliše,
pa na neki način više ne važi jer se previše ponavljala. Sećam se
kad sam bio student i čitao svu tu kritiku, sasvim sam se slagao s
njom, ali sam i živeo baš na način koji sam kritikovao. To mi
nije ni palo na pamet. A da mi je palo, ništa ne bih uradio
povodom toga. Te dve sfere su razdvojene. Ono što znamo i ono
što radimo. Jednostavno su nespojive. Ili se kaže nuspojave?
– Baš si vickast.
– Ali poenta je da se više ne može živeti ni na koji drugi
način. Nema alternativa. Sveobuhvatno je.
– Sećaš li se šta si jednom rekao, da je nacizam bio veče
amatera? To je tačno. Mi, s druge strane, živimo profesionalnim
životom. Pa kako da batalimo? Ja ne mogu da se odvojim od
ideje o bezbednosti u vezi s Njalom, na primer. Ne mogu da ga
pustim da vozi bicikl bez kacige, ili da trči kud hoće po kraju,
iako sam ja to radio kao dete.
– Zato što bi te grizla savest ako bi pao i razbio glavu?
– Ne, nije tako jednostavno. Čim se pojavi ideja da moraju da
nose kacigu i da ih svugde treba pratiti, više ne može da se
izbegne. Postaje i moja ideja. Čovek ne može da ne želi najbolje
svojoj deci. Sada je to najbolje. Ali time upravlja ideja o
najboljem. Jer da li je to i u stvarnosti najbolje, ne možemo
znati. Kad je trebalo da Njal krene u vrtić, ja sam hteo da ide u
najbliži jer je tako najpraktičnije, dok je Kristina jurcala na sve
strane ispitujući sve druge moguće vrtiće, jer je htela najbolji.
Ali kako je mogla da zna šta je za Njala najbolje? Ko može da
zna šta se dešava na nekom mestu, koga će sresti i šta će to
značiti? Ne možemo upravljati životom, samo idejama o životu.
Zato sve što je povezano s našom decom zapravo ima veze s
nama. To je kletva dobre volje. Ne možemo da imamo ništa
drugo osim dobre volje, sve ostalo je nezamislivo, ali ipak ne
vladamo njenim posledicama.
– Počinjemo da starimo, u tome je stvar – kazao sam.
– Da. Koliko je godina imao Volter kad je napisao da čoveku
u životu ne treba ništa osim bašte i biblioteke? Dvadeset nije
svakako, to je sigurno.
– Zar to nije rekao Ciceron?
– Da lije?
Slegnuo sam ramenima.
– Kako god – rekao sam. – Pre godinu i po dobio sam pismo
s tim citatom. Ali pogrešno sam pročitao. „Sve što je čoveku
potrebno da bude srećan jeste biblioteka i puška“,11 pročitao
sam.
– Ha-ha-ha! U to više verujem. Moram reći.
– U tvom je duhu.
– Da, ali zašto misliš da su muškarci odlazili u rat? Zašto
misliš da su muškarci sve ostavljali po strani, pa i decu, da bi
nešto stvorili ili nekog ubili? Iz ljubavi, naravno. Njihova ljubav
nije bila manja od ljubavi žena, samo drugačija. Sad smatramo
da su prisna i intimna osećanja istinska. Ne znam koliko sam
puta čitao kako ljudi ismevaju način na koji muškarci izražavaju
osećanja. Što se potapšu po leđima i to, na primer. Ali žena ne
zna šta znači da te neko potapše po leđima kad si utučen. Muška
osećanja nisu manje vredna, ako neko to misli, samo zato što se
ne izražavaju na ženski način. Poenta je da postoji mnogo vrsta
brige, a da prisnost nije nužno ona prava. Nema, bogami,
monopola na osećanja i brigu. Ako je čovek neprekidno prisan
sa svojom decom, šta onda nastaje? Ništa.
– Harmonija.
– Ne, ne. Nikad nisam sreo manje harmoničnu osobu od tebe
u vremenu kad nisi pisao nego samo bio s porodicom. A kad svi
ti ljudi hoće da ispravljaju svoje detinjstvo, preterano
kompenzuju, a preteranim kompenzovanjem stvara se suprotan
problem. Čovek odlazi u drugu krajnost, čuva decu kao malo
vode na dlanu i daje im sve što požele, tako da se u njima rađa
nezahvalnost ili besmisao, pa na sasvim drugi način imaju
ekstremno detinjstvo. Kompenzacija, dakle, ne stvara harmoniju
ili ravnotežu. Ali, kad to kažem, ja znam da sam loš otac. Suočio
sam se s tim kada je Njal došao. Nije baš bilo prijatno. Sve moje
loše strane iznenada su dobile na značaju. Pokušavam da budem
dobar za njega, ali izgleda da to nije dovoljno dobro. Kad
poraste, moći će da me osuđuje zbog toga. To je njegovo pravo.
Ali ja nikad ne mogu da osuđujem njega. Nikada. To pravo
nemam. I tu tvoj stric greši. Ne može da stane na stranu tvog oca
i osudi te. Nema pravo. Niko ga nema. Deca mogu da osuđuju
roditelje, nikad obrnuto.
– Morao si to da pomeneš.
– Šta?
– Gunara. Da znaš da nekoliko minuta nisam pomislio na
njega.
– Valjda nije tako strašno.
– Naravno da jeste – odvratio sam.
Pored nas su se otvorila vrata, i Hajdi je provirila.
– Kad se vraća mama? – pitala je.
– Sutra – odgovorio sam.
– Hoću mamu – rekla je.
– Razumem – kazao sam. – Hoćeš li da je čuješ preko
telefona?
Klimnula je. Ugasio sam cigaretu i ustao, pošao kroz stan s
Hajdi, koja me je pratila u stopu, uzeo telefon i ukucao Lindin
broj.
– Ćao, Karl Uve je – rekao sam kad se javila. – Nedostaješ
deci. Hoćeš li da ih čuješ?
– Naravno – odgovorila je.
– Evo ti Hajdi – kazao sam i pružio joj telefon.
– Kad se vraćaš, mama? – pitala je.
Otišao sam u dnevnu sobu.
– Hoćeš li da čuješ mamu, Vanja? – pitao sam.
Klimnula je i ustala.
– I ja – rekao je Jon.
– Ne može odmah – rekao sam. – Sad Hajdi razgovara. Posle
ćete dobiti telefon.
Vanja je ponovo sela, zurila je u televizor. Prepoznao sam taj
nekako zatvoren govor tela, kad potiskuje osećanja, to se pre ili
kasnije dešavalo kad sam sam s njima, i u suštini nije izražavalo
ništa drugo osim da joj nedostaje Linda. Da se Linda sad
pojavila na vratima, Vanja bi dotrčala i priljubila se uz nju,
raspričala bi se o svemu što joj se u međuvremenu dešavalo, i do
kraja večeri se ni za milimetar ne bi udaljila od nje. Prihvatala je
distancu koju sam održavao kao nužnost, ne razmišljajući o
tome, naravno, ali ipak, postojao je element da mene treba
istrpeti, a istrpeti nije isto što i doživeti.
Vratio sam se kod Hajdi, zurila je u svoj odraz u ogledalu dok
je slušala šta Linda govori na drugom kraju.
– Možeš li da se pozdraviš s mamom? – rekao sam. – Pa da i
Vanja i Jon mogu malo da razgovaraju.
– Zdravo! – rekla je i pružila mi slušalicu.
– Jesi li spremna za ostale? – pitao sam.
– Kako da nisam.
Stao sam na dovratku.
– Vanja? – rekao sam. – Hoćeš li sad da se čuješ s mamom?
Vanja je odmahnula glavom.
– Neće – rekao sam. – Ali evo ti Jon, u svakom slučaju.
 Jon je uzeo slušalicu i priljubio je uz uvo. Sav se ozario kad
joj je čuo glas.
– Da – rekao je i klimnuo. – Da.
– Viršle nažalost nisu ispale baš najbolje – povikao je Gejr iz
kuhinje.
Otišao sam do njega.
– Pukle su. Dve stvari su važne s viršlama. Prvo je da treba
staviti list lovora u vodu. Drugo je da ne smeju da se prekuvaju.
– Mene si našao da učiš? – kazao sam i pogledao u lonac.
Ružičasto meso provirivalo je kroz crvenu kožu na svim
viršlama.
– Dobro, dobro.
– Nema veze – kazao sam. – Biće ukusne.
Izvadio sam pet kifli, stavio po viršlu u svaku, poređao ih na
oval, uzeo kečap i sve odneo u dnevnu sobu.
Telefon je ležao na sofi. Uzeo sam ga.
– Halo? – rekao sam, ali nije bilo veze i stavio sam ga na
punjač ispod ogledala u hodniku. Kad sam se vratio u sobu, svi
su uzeli po hot-dog.
– Dobićete još ako hoćete – rekao sam. – Samo recite. U
kuhinji smo.
Vratio sam se i izvadio senf, zrnast skonski senf u teglici koji
sam jedno vreme stavljao na sve živo, izvadio jednu od napuklih
viršli, stavio je u kiflu i seo za sto, gde je Gejr već sedeo i trpao
viršlu u usta.
– Dobre su ove danske – kazao je.
– Mm – odgovorio sam. – Moraš da probaš senf. I on je
dobar.
– Staviću na sledeću. Sećaš li se reklamne kampanje za jilde
viršle od pre nekoliko godina?
– Ne.
 – Znaš, viršle od Jildea su malo savijene. Pa su imali slogan
da se s jilde viršlama sve uzdiže. Neke feministkinje su
reagovale na to, smatrale su ga seksističkim ili šovinističkim.
Čak su se obratile i šefu kompanije Jilde. Ali njemu nije bilo
jasno šta pričaju. Pa to su samo viršle!, rekao je. Ha-ha-ha!
Nebo je na istoku sada sasvim potamnelo, a tamo gde je bilo
svetlije, nad obodom grada, bilo je štraftasto, sigurno od kiše.
– Dobro si rekao ono s Marksom – kazao je Gejr posle
izvesnog vremena. – Da ljudi sad rade jednako mnogo, ali
polazeći od predstave da čovek time sebe realizuje. Činjenica je
da je neko kamarao pare od tuđeg rada onda, i da neko kamara
pare od tuđeg rada danas. Nema razlike, sve je isto, izuzev naših
ideja o tome.
– Mm – kazao sam. – Mislim da je stvar u tome što smo
morali da naučimo da živimo s nečim. To je adekvatan odgovor
na realan problem. Dokle god ne možemo da prestanemo da
radimo, moramo promeniti razlog zbog kojeg radimo.
Motivaciju, dakle.
– Čudno – kazao je Gejr i ustao. – Tati je posao bio posao.
Imao je vrednost po sebi. Stvar je bila u samom obavljanju
posla. Odlazio je tamo zato što je morao da odlazi. Trudio se da
dobro radi, dok ujedno nije hteo da se ističe. Potreba za
samoostvarivanjem njemu je bila duboko strana, rekao bih.
Izvadio je viršlu iz lonca i stavio je u kiflu, seo. Gurnuo sam
teglicu senfa preko stola.
– Ali tvoj argument da sve činimo zbog kompenzacije ne
stoji – rekao sam. – Oduvek je bilo uobičajeno da se reprodukuje
šablon, da se ponavlja ono što smo sami doživeli kao deca. Tatu
je otac udarao, pa je on udarao nas. Ne često, doduše, desilo se
samo nekoliko puta, ali pribegavao je tome zbog činjenice da je
to postojalo u njegovom svetu. Nikad ništa nije pokušao da
kompenzuje. To nije bio deo uloge. Čoveka su vaspitavali na
određeni način koji bi posle ponavljao sa svojom decom. Mi
smo iznenada počeli da kompenzujemo. Sećaš li se šta sam onda
rekao o Rudbeku? U njegovoj biografiji? Da ga je otac tukao i
ponižavao, ali da on to nije primao k srcu, nije to video kao deo
svoje psihologije, svojeg unutrašnjeg ja, već kao nešto
objektivno, spoljašnji događaj? To je bilo u sedamnaestom veku.
– Sećam se. Moj profesor je napisao tu knjigu.
– Pitanje je onda zašto s jedne strane toliko ističemo traumu,
ili zašto uopšte išta predstavljamo kao traumatično, a sa druge
strane zašto decu hoćemo da odgajamo na drugačiji i nov način?
– Misliš li da je to stvar izbora?
– Ne, baš to ne mislim. Dakle, desila se pramena. To je
sasvim sigurno. I svi se nalaze unutar te promene. Mislim da je
to odgovor na nešto. Mislim da upravo zbog toga što decu
šaljemo u vrtić od prve godine i što se okružujemo svim
mogućim otuđujućim stvarima kao što su televizija i
kompjuterske igrice i sve to, moramo da budemo prisni s decom.
Ranije su deca imala dom, mesto kojem su pripadala, i gde su ih
okruživali odrasli, koji možda nisu bili prisni, ali ih je ipak bilo
mnogo. Kada takvo mesto nestane, mora se kompenzovati. Ono
se mora nadomestiti. Niko to nije planirao. Možda nije ni
pomislio na to. To se desi. Nužno. Mislim da je tako.
Jon je ušao u kuhinju, pogledao Gejra.
– Hoćeš li još jednu viršlu?
Jon je odmahnuo glavom.
– Korv12 – rekao je.
– A korv hoćeš – kazao sam sa osmehom. – Naravno,
dobićeš.
Napravio sam mu hot-dog. Uzeo sam blag senf iz frižidera,
istisnuo oker-žutu traku duž viršle, dao mu je. Počeo je da jede u
hodu.
– A i nema alternative – kazao sam. – U našem vremenu
jedina alternativa kapitalizmu jeste nacizam. To bi iz temelja
promenilo društvo, stvorilo nešto radikalno novo. A znamo kako
je to prošlo.
– Ja obično kažem da je šteta što su Nemci izgubili rat, ali
dobro je što ga nacisti nisu dobili – kazao je Gejr. Imao je
crvenu traku kečapa na obrazu.
– Tata? – povikala je Hajdi iz dnevne sobe.
– Da? – rekao sam.
– Hoću još! – povikala je.
– Dođi, pa ćeš dobiti!
– Ne, donesi!
– Nema govora!
– Šta?
– Nema govora!
Tišina.
– A šta zapravo stvara ta ideja o sigurnosti? – kazao je Gejr. –
Šta se dešava s povišenom svešću o svemu što može da pođe
naopako, ili svemu što možemo preduzeti povodom toga?
Nastaje više nervoze, više straha, ništa drugo. Mi smo pešice išli
u školu. I niko nije umro. Sad se svi voze u školu. I ni oni ne
umiru.
– Tata! – povikala je Hajdi.
– Da? – povikao sam.
– Dođi!
– Ne, ti dođi!
– Dobro – čuo sam je odande, ustao da spremim hot-dog, i
završio ga baš kad je ušla.
– Hoćeš li i čašu vode? – pitao sam.
Klimnula je.
 – Šta misliš, hoće li i Njal još?
Slegnula je ramenima i izašla. Sipao sam vodu u četiri čaše i
odneo ih, svakome dao po jednu.
– Hoćeš li još da jedeš, Njale? – pitao sam.
Klimnuo je očiju uprtih u televizor.
– A ti, Vanja?
Odmahnula je glavom.
– Kad dolazi mama? – pitala je Hajdi.
– Sutra – odgovorio sam. – Nedostaje vam?
Hajdi je klimnula. Vanja je zurila pred sebe. Jon me je
pogledao i nasmešio se.
– Mama! – kazao je.
Kako sam mogao da dobijem tako radosnog dečaka, bila je
misterija.
– Hoćeš li pivo? – pitao je Gejr kad sam ušao u kuhinju.
– Zašto da ne?
– Onda strukturiramo društveni prostor – kazao je otvarajući
frižider. Seo sam, pružio mi je pivo. – Detaljno uređujemo
fizički prostor. Imamo povišenu svest o svemu. Znamo ko je
dizajnirao svaku viljušku. Eliminišemo sve opasnosti i
preduzimamo mere predostrožnosti protiv svega. A tada nestaje
spontanost. Zašto hoćemo da spontanosti nestane? Šta postižemo
time? Spontanost je nepregledna, i neponovljiva, a ponavljanje
je ključ kontrole. To smo mi.
– U izvesnom smislu, krug se zatvara – kazao sam.
– Na šta misliš?
– Na neandertalce – odgovorio sam.
– Ah, tvoja omiljena tema. Da čujem kakav si uvid danas
izvukao iz njihovog žalosnog života?
– Misliš li da su oni bili spontani?
– Ako se stvari ovako postave, odgovor je valjda ne.
 – Tokom dvesta hiljada godina koje su proveli u Evropi,
uopšte se nisu razvili. Kad su se pojavili, radili su potpuno isto,
na potpuno isti način, kao i kad su nestali. Čak su i živeli tačno
na istim mestima. U pećini u Francuskoj jedno pleme je živelo
četrdeset hiljada godina. Nestali su tek kad se pećina srušila. To
je kao da ista porodica živi na jednom imanju četrdeset hiljada
godina. Potpuno je nezamislivo. Ali njima nije bilo. Pravili su
iste alatke, lovili na isti način, jeli istu hranu, nijedna stvar oko
njih nije se promenila. Fascinantno je, zar ne? Da naši najbliži
rođaci nisu bili u stanju da se promene? Da im je napredak bio
sasvim stran koncept? Bez improvizacije, bez spontanosti, toga
jednostavno nije bilo. Kad su se prvi ljudi pojavili, predstavljali
su nepojmljivu revoluciju. Ono što nas je razlikovalo od njih
upravo je ono što sada pokušavamo da uklonimo.
– A sada ćeš reći da prvi ljudi nisu došli tako davno.
– Da, ali nije stvar u tome! Tada je bilo mnogo različitih vrsta
ljudi koji su živeli jedni kraj drugih. To ponovo mora da se desi.
Ako se prebacimo, recimo, trista hiljada godina u budućnost.
Tada bi trebalo ovde da bude i drugih vrsta ljudi. Možda već
posle šezdeset hiljada godina.
– Da, mnogo ih pozdravi.
– Ha-ha. Ali znaš li koliko je u stvari bilo neandertalaca?
– Ne?
– Najviša pretpostavka je dvadeset hiljada. Najniža deset
hiljada. Negde između, dakle. I to su bili svi! Pa zamisli kako je
tada Evropa izgledala. Sasvim bez ljudi, samo životinje i ptice i
šume i ravnice, i još petnaest hiljada tvrdoglavih neandertalaca
raštrkanih po pećinama na kontinentu. That’s it.
– Tvoja utopija.
– Skoro. Ali znaš li koja je bila najveća razlika između prvih
ljudi i neandertalaca?
 – Nisu imali crvene viršle?
– Ljudi su imali nakit. Nosili su zube mrtvih oko vrata. Dakle
razmišljali su simbolički. Postoji i nešto više od ovoga.
Nezamisliva pomisao za neandertalce.
– Prosto da se zapitaš koji je smisao svega toga – rekao je
Gejr. – Zubi oko vrata.
– To govori da postoji nešto više.
– Da, baš zbog toga se pitam. Zubi su ipak samo zubi. Čini
mi se da su neandertalci na adekvatniji način živeli u svetu.
– Izgleda da imamo gene neandertalaca u našem DNK.
Afrikanci nemaju, pošto nije bilo ljudi kad su neandertalci otišli
odande. Ali ima ih u Evropljanima. Ne verujem da su
neandertalci izumrli. Mislim da su se pomešali s ljudima i
izgubili se među njima.
– To misliš?
– Pa? Svakako nije neverovatno. Neandertalci su ovde ipak
bili duže od nas. Samo što toga nisu bili svesni.
– Da. Sigurno nisu.
– Dakle prešli smo sa sveta lišenog misterije na svet pun
misterije, pa se opet vratili svetu bez misterije.
– Neverovatno je da država plaća ljude poput tebe da po ceo
dan mozgate, i da onda pišete knjige o tome što vam je palo na
pamet.
– Postojala je i jedna vrsta malih ljudi na Floresu, ostrvu u
Indoneziji. Živeli su u pećini. Izgleda da ih nije bilo više od
pedeset do sto. Bili su oko metar visoki.
– Patuljci?
– Ne, to je jednostavno bila druga vrsta ljudi. Živeli su tamo
još davno pošto je počelo doba ljudskog roda. A u narodu koji
sada tamo živi ima čudnih priča o malim ljudima koji im kradu
povrće. Čuo sam jednu takvu priču. Čovek je rekao da njihove
žene prebace grudi preko ramena kad trče. Odakle, pobogu, taj
detalj? Kad je govorio o njima, činili su se kao nekakvi đavolci
ili mitološka bića. Vilenjaci ili tako nešto. Ali onda su našli
kosture u toj pećini. Mini-ljude.
– Odakle ti sve to?
– Noću puštaju takve dokumentarne na televiziji. Mnogo ih
gledam. Ne znam koliko je toga tačno, a koliko je glupost. Ali
sve me to strašno privlači.
– Očigledno.
– Mislim da je i to povezano sa utopijom. Nekada je zaista
bilo drugačije. Ne samo prirodno okruženje već i sve što je
ljudsko. Ja samo hoću alternativu. Bilo šta, zapravo.
– Dakle, voleo bi da budeš neandertalac, to govoriš?
– Ne! Ali zbog činjenice da se istorija završila i da nema
druge budućnosti osim ponavljanja onoga što sada imamo
ponekad skoro poludim od klaustrofobije. Ne moram nužno da
činim nešto drugo ili budem nešto drugo, ne mislim na to, ali
hoću da postoji mogućnost za sasvim drugačiji život.
– Ideja o redukovanju svega lošeg na nulu, redukovala nam je
ideje na nulu.
– Eto opaske.
– Da.
Ustao sam i ušao u dnevnu sobu. Gejr je pošao za mnom.
Bulibompa se završila; sad su gledali program za mlade. Ugasio
sam, pogledao Gejra.
– Da ih okupamo?
– Zašto da ne.
– Hoće li neko da se kupa? – pitao sam.
– Hajde, Njale – rekla je Vanja i skliznula sa sofe.
Njal je pošao za njom, pa Hajdi. Podigao sam Jona i odneo ga
u kupatilo za ostalima. Spustio sam ga na pod, uzeo sredstvo za
čišćenje koje je stajalo na vrhu ogledala i posuo dno kade belim
ajaks prahom, uzeo sunđer ispod lavaboa, nakvasio ga i počeo
da ribam beli emajl. U dodiru s vodom beli prašak se nije samo
pretvorio u tečnost već je i požuteo. Voleo sam žutu boju. Žuto
na belom, žuto na zelenom, žuto na plavom. Voleo sam limun, i
oblik i boju, i voleo sam velika polja uljane repice koja na
proleće i leto šire svoju jarkožutu skonskim krajolikom, pod
visokim plavim nebom i među zelenim poljima. I voleo sam beli
ajaks prašak što požuti kad se pomeša s vodom.
Dok sam ribao, deca su se svukla, iza sebe sam nazirao
mnogo ispruženih ruku i nagnutih tela. Uključio sam tuš i sprao
sapun i dlačice preostale od poslednje upotrebe, stavio zapušač,
podigao ručku slavine i gurnuo prst pod debeli mlaz koji je
potekao poput malog vodopada.
– Ulazite! – kazao sam.
Vanja i Hajdi su se popele, Njal je bio malo nesiguran i
uputio je pogled ocu, koji ih je sve vreme gledao u tišini, dok je
Jon podigao ruke ispred mene. Svukao sam mu majicu, kratke
pantalone i čarape, i kada sam mu skinuo pelenu i bacio je u
kantu za otpatke ispod lavaboa, podigao sam ga i kao
oklembešeno majmunče spustio u kadu.
– Slobodno uđi, Njale – kazao je Gejr.
– Možeš da sedneš ovde! – rekla je Vanja i pokazala mesto
između sebe i Hajdi.
Oklevao je. Onda se uhvatio za ivicu, prvo podigao jednu
nogu, pa i drugu za njom. Imao je lepo oblikovane udove, i lepe
crte lica, smeđe oči, plavu kosu, rumenu kožu. Bio je senzibilan,
opreznog pogleda, ali i pun energije, i te dve strane su se nekako
sudarale u njemu. Imao je mnogo Kristininog u sebi, ne toliko
Gejrovog, makar ne na prvi pogled. Gejr je mnogo šta zatvarao
u sebi, što ipak nije značilo da toga nema, već samo da je
sakriveno. Ponekad sam se pitao da li je i od njega sakriveno, i
ako jeste, na koji način postoji. Gejr je imao majku koja je uvek
pokušavala da ga drži uz sebe, i koja mu je stvarala osećaj
krivice ako nije s njom, dakle majku kojoj je bio potreban. Bila
je anksiozna, koliko sam shvatio, i jasno je da mu je trebalo
mnogo snage da se toga oslobodi. Nije imao mnogo poštovanja
prema osećanjima i svemu emotivnom, mrzeo je sve iracionalno,
sve što kaže jedno a misli drugo, bio je racionalan u gotovo
ekstremnoj meri, a to što je bio na oprezu i uvek tražio povod
osećanja iza njihovog izraza činilo ga je čistim cinikom. Nije
mario šta drugi misle o njemu. Ne jedan prijatelj prekinuo je
odnose s njim zato što nije krio šta misli. I ja sam bio na ivici u
jednom trenutku. Na neki način sam ga uvredio a da toga nisam
bio svestan, pa me je napao kad smo sledećeg puta razgovarali.
Okomio se pravo na moju najslabiju tačku, tačnije na decu, u
tom slučaju Vanju. Isprva nisam shvatio šta se dešava, smejao se
i pravio šale na račun Vanjine osećajnosti i poteškoća koje će
njenom životu doneti činjenica da smo upravo Linda i ja njeni
roditelji. Bio je konkretan, ali nisam shvatio šta se dešava čak ni
kad smo završili razgovor, samo sam pomislio da više ne želim
da ga čujem. Samo nekoliko minuta kasnije pozvao me je i
izvinio se. Rekao je da je samo bio uvređen, i da ne misli to što
je rekao. Prihvatio sam izvinjenje, ali ga ipak nekoliko dana
nisam zvao, jer su me njegove reči nečuveno povredile. Sigurno
je razmišljao o tome i stvarno tako mislio čim je to mogao da mi
kaže, smatrao sam, koliko god da se iracionalno poneo. Ali stvar
je prošla, naše prijateljstvo se nastavilo, i ja sam postao mudriji.
Čudno je što mi je baš to rekao prvih dana kad smo se sastali u
Stokholmu. Ako me budeš uvredio, nećeš biti svestan toga,
rekao je. Ponosan je i častoljubiv, to su možda njegove dve
najuočljivije odlike. I zaista sam ga uvredio a da nisam bio
svestan toga, tačnije shvatio sam da se to desilo, ali pojma nisam
imao kako. Krajem moje prve godine u Stokholmu jednostavno
je nestao. Kristina je pozvala nekoliko dana kasnije i kazala da
je otputovao u Tursku. To je bilo samo pola istine, jer je
nastavio do Iraka, što sam slučajno saznao nekoliko nedelja
kasnije.
Gejr u Iraku?
Kao živi štit?
A da mi ništa nije rekao?
To me nije sprečilo da koristim taj događaj kako bih ispadao
zanimljiv u društvu. Svi su govorili o predstojećoj invaziji na
Irak, a ja sam sad mogao da kažem da poznajem nekog ko je
trenutno u Bagdadu, i ne samo to nego je i živi štit.
Pozvao me je malo više od tri meseca kasnije. U Stokholmu
je, da li bih da se vidimo? Bio je pun energije kad smo se našli u
restoranu na Gamla stanu, nasmejan i radostan, potpuno
drugačija osoba od razočaranog i u očaj utonulog čoveka koji je
nekoliko meseci ranije otputovao iz grada. Činilo se kao da je
bio u svemiru i stekao sasvim drugačiji pogled na život koji se
ovde odigrava; sve što ga je ranije mučilo, više ga nije mučilo.
Iz rata je doneo beskrajne količine izvornog materijala koji će
mu poslužiti kao građa na kojoj će raditi sledećih šest godina, a
koja je sada, dakle, dok smo stajali u kupatilu u stanu u Malmeu
te avgustovske večeri 2009, postala završena dokumentarna
knjiga. Ni jednog jedinog dana nije se odmarao od posla, koliko
znam. Radio je svaki vikend, na svakom odmoru. Kad sam
počeo da pišem svoj autobiografski roman, život nam je postao
skoro parodično sličan; sve se svelo na to što smo radili u svojim
malim sobama, skoro sasvim odsečeni od ostatka sveta, izuzev
naših porodica. Čitao sam šta je pisao, i on je slušao šta sam ja
pisao, ali odnos nije bio simetričan, jer dok sam ja proživeo svoj
život u gomili, čitao iste knjige koje su svi čitali, mislio isto što
su svi mislili, on se iz gomile izdvojio već kao
dvadesetogodišnjak, te sam ubirao plodove nečega što je on
samostalno stekao, u tolikoj meri da bi moje pisanje bilo
nezamislivo bez njega. A radilo se, dakle, o autobiografskom
romanu. To je bilo neprijatno jer se moja ličnost pokazala
slabom i prijemčivom za uticaje, a to što je morala da
pozajmljuje od njega da bi bila jača i bolja u suštini ju je samo
činilo još praznijom. Istovremeno se nisam osećao inferiornim
kad bismo se našli ili razgovarali telefonom, inače ne bismo
mogli da budemo prijatelji. Naprotiv, najvažnije je bilo upravo
to što nisam morao da mu se prilagođavam, što nisam morao da
uzimam u obzir šta bi mogao da kaže ili pomisli o mojim
rečima. Osećao sam se krivim pred svim ljudima, zaista mislim
svim, u većoj ili manjoj meri, uvek je bilo nečeg što ne
ispunjavam, čemu nisam dorastao, ili nekakve granice koju sam
prekoračio, ako nigde drugde, onda u mislima. A bilo je ludilo
što sam počeo da pišem o tome i mom shvatanju toga, čisto
ludilo, jer tako sam se izlagao jedinom čega sam se istinski
plašio, tuđem nezadovoljstvu. Bez naših stalnih telefonskih
razgovora ne bih uspeo, pomoću njih sam gradio nekakvu
odbranu, jer kao da je moj prestup tada gubio snagu. Da, nalazio
sam slobodu i nezavisnost, na jezivo neobičan način povezane s
njihovom suprotnošću, neslobodom i nezavisnošću, pošto je
Gejrov uticaj bio toliko veliki.
Ali šta je zapravo uticaj? Roditelji koji pokazuju svom detetu
svet i govore mu kako je ustrojen? Jago koji Otelu šapuće na
uvo? I kada određeni uticaj prestaje da bude pozitivna stvar i
postaje negativna? Ili, formulisano na drugi način, šta je
samostalnost?
Za jednog pisca je najveća sramota da ga uhvate u plagiranju
drugog pisca. Sledeća najsramotnija stvar jeste da liči na drugog
pisca. Nedostatak originalnosti nije baš toliko sramotan, ali je
ipak ponižavajući; jedna od najgorih stvari koje recenzent može
da kaže o romanu jeste da je neoriginalan. Činjenica da je
pisanje nečeg nalik delu drugog autora sramotno, dok pisanje
nečeg neoriginalnog nije sramotno, već samo degradirajuće,
presudna je distinkcija koja nam govori koliko je kult ličnosti
centralan u našem dobu, koliko je važno da se nešto može
povezati s jednom, određenom i apsolutno samostalnom
individuom, koja je u izvesnom smislu nepovrediva, utoliko što
se njegova ili njena stečena posebnost ne sme pojavljivati na
drugim mestima. Nije najvažnije šta glas govori, već da to
govori na sebi osoben način.
Čitaocu se, s druge strane, ne postavlja zahtev samostalnosti
ili individualnosti, naprotiv, čitav književni sistem zasniva se na
tome da se čitalac podvrgne delu i nestane u njemu. Divljenje i
pokoravanje pojedincu nije bila izražena odlika kulture pre
romantizma, i može se razumeti samo kao rezultat korenitih
promena u društvu, kad se jastvo ukazalo na sasvim drugačiji
način nego samo nekoliko generacija ranije. Ali romantičarsko
jastvo, koje se nadima preko svojih granica i čija je glavna
odlika jedinstvenost, nije nedvosmislen znak promene poimanja
jastva, baš zato što je ono podrazumevalo da se sva ostala jastva,
tačnije čitaoci, ili našim jezikom konzumenti, podvrgnu i
prihvate svoj status nejedinstvenih. Romantičarski ili politički
genije, Gete ili Napoleon, funkcionisali su isto kao što su
kraljevi oduvek činili, predstavljali su moć i prekoračenje i
užitak i bogatstvo, živeli su u ime svih, a poznate ličnosti našeg
doba na neki način su njihovi naslednici. To je bezbednosni
sistem društva, jer nas odgajaju da verujemo da smo jedinstveni,
da zaista potvrđujemo sebe i svoje kad nešto kažemo ili
učinimo, dok smo zapravo skoro sasvim isti, u stvari praktično
identični, a da nas ne bi zdrobila ta istina, koja sve naše ideje o
sebi pretvara u prah, uzdižemo sve ljude koji se na neki način
izdvajaju, dakle prekoračuju opšte, bez obzira na to da li trče
veoma brzo, skaču veoma daleko, pišu veoma dobro, pevaju
veoma lepo ili izgledaju veoma privlačno.
Ako hoćemo da nekog s tih visina spustimo na zemlju,
najefikasniji regulatorni mehanizam je parodija: nije on
jedinstven, ima još nekog ko govori kao on, izgleda kao on,
ponaša se kao on. Tada se smejemo. Ako nećemo samo da ga
spustimo s visine već i da ga uništimo, pokazujemo da je to što
je učinio ili rekao kopija nečeg što je neko drugi učinio ili rekao.
Identično je nekakav tabu, jer je svuda oko nas a ne srne se
otvoreno imenovati pošto ukazuje na nešto drugo, veće i
opasnije. U nekim primitivnim kulturama identično je takođe
bilo tabu, što se ispoljavalo kao zabrana imitiranja nečijih
gestova ili glasa, i kao ubijanje blizanaca. Činjenica da je motiv
dvojnika bio toliko uobičajen u književnosti druge polovine
devetnaestog veka, i da se za njega vezivala tolika jeza, izraz je
iste stvari, ali s novom snagom, jer izgleda da je opasnost od
identičnog ozbiljnije zapretila zbog nastanka mase u velikim
gradovima. U veku koji je usledio bio je to jedini veliki
problem, odnos između jednog i svih, između autentičnog i
identičnog. Prvi svetski rat ne može se razumeti bez toga u vidu,
pa ni Drugi svetski rat, koji je bio direktna posledica prvog.
Rezultat te ogromne katastrofe jeste bespovratni nestanak
jedinstvenog i lokalnog. Tačnije, to još postoji, ali je skriveno i
više se ne može prizvati. Ne može da postoji kao vrednost, cilj
ili utopija, dakle kao nešto nadređeno, već samo kao nešto
podređeno, u životu pojedinca, kao paradoksalna veličina: svako
jastvo je jedinstveno i neponovljivo, ali na potpuno isti način
kao i sva ostala jastva. Uzdižemo nekoga, ali ne možemo sebi
priznati da to radimo; drugi nas prožimaju, ali mi toga nismo
svesni ili to nećemo da vidimo. Ali upravo uticanje to otkriva i
pokazuje, u potpunosti, kroz upadljivu razliku između
prihvatljivog uticanja, onoga što je za kulturu poželjno da se
reprodukuje, i neprihvatljivog uticanja, onoga što se ne može ili
ne sme reprodukovati. Bezopasno uticanje podrazumeva ono što
svima pripada i sasvim prožima društveno i intelektualno polje –
ako čitam Fukoa i dozvolim da me njegova misao nadahne, ako
me potpuno zadoji i ako je prisvojim, pa počnem da mislim i
pišem fukoovski, ništa nisam prekoračio, niti išta izgubio, jer
Fuko je sada takva veličina da njegove misli pripadaju svima,
kao Kantove ili Hegelove ili u suštini Platonove i Aristotelove,
nekakav su intelektualni fundament, mesto s kojeg naša misao
polazi, s vremenom bezličan, iako se vezuje za određeno ime.
Čitav naš svet misli i predstava sazdan je od takvih mesta, to je
kultura. Nestajemo u toj kulturi, ali time ne gubimo identitet, jer
ona je osnov identiteta, na primer preko uvreženih shvatanja šta
je subjekt, šta je atom, šta je vazduh ili šta je dom, koja se
izražavaju na svim nivoima jezika i kulture. Osnovni princip tog
identiteta, koji čini naše „mi“, i koji je takođe prostor onoga što
nazivamo moralom, jeste neoriginalnost, prijemčivost za uticaje
i podvrgavanje. Identitet je sinhroničan, što će reći u svakom
trenutku kompletan, a ipak promenljiv. Ograničava ga vreme;
ono što je pre dve generacije bilo opšte prihvaćeno – na primer
da se deca mogu fizički kažnjavati i da je homoseksualnost
sramotna – više nije opšte prihvaćeno, i ako bi neko danas
zastupao neki od tih stavova, ućutkali bi ga ili osudili. A što važi
u oblasti morala, važi i u oblasti nauke; strukturalistički model
razumevanja, koji je šezdesetih bio sveprisutan u humanističkim
naukama na primer, sada je nevažeći i neprimenljiv. Taj mi-
identitet nije individualan, što se posebno vidi po tome što isti
ljudi koji su šezdesetih smatrali da je u redu fizički kažnjavati
decu, ili da je homoseksualnost sramotna, ili da je
strukturalistički metod analize adekvatno oruđe za razumevanje
različitih izraza kulture, više to ne smatraju, ili ako smatraju, o
tome ćute. To što mi sve naše ideje i stavove ipak smatramo
osobenim i individualnim, zadobijenim nakon ličnog, zrelog
promatranja, i što potpuno zanemarujemo ulogu koju igra
vreme, jedan je od najvažnijih postojećih društvenih
mehanizama, jer bez njega bi očigledna relativnost morala i
nauke poništila svaku nužnost, pa bismo propali u haosu
nepovezanosti. Zato negujemo samostalni izraz u kulturi, ono
što je za jednu osobu posebno i jedinstveno, i samo u tom
slučaju primenjujemo tako snažan mehanizam sankcionisanja
kao stoje pojam plagijata; on održava predstavu o našoj
individualnosti. Da nije tako, ne bi bilo značenjske razlike
između socijalizacije i plagiranja. Svekoliko učenje odigrava se
kroz oponašanje; kao deca oponašamo jezik i ponašanje naših
roditelja, tokom odrastanja oponašamo jezik i ponašanje naših
prijatelja i učitelja, a kad sazrimo, oponašamo jezik i ponašanje
koje nas okružuje u našem dobu. Skoro sav jezik zastupljen u
javnosti nesamostalan je i neoriginalan, tačnije bez pošiljaoca
koji na njega stavlja lični pečat. Jezik najzastupljeniji u javnosti
jeste novinarstvo, koje se ističe upravo svojom anonimnošću, jer
se jezik jednog članka ne može povezati sa određenim
novinarom koji ga je napisao, sve novosti pišu se na isti način,
istim stilom, i takođe se pišu o istim događajima, uz međusobno
preuzimanje informacija, a da se nikome ni u jednom trenutku
ideja plagiranja ne učini aktuelnom. Podražavaju jedni druge,
jedan članak kopija je drugog, a tako je zato što „mi“ pišemo.
Isto se odnosi na uputstva za upotrebu i priručnike, i na teze i
udžbenike. Samo se u lepoj književnosti očekuje jedinstveno
„ja“, čije je najveće i najvažnije ograničenje da ne sme ličiti, ne
srne kopirati nikoga niti govoriti isto što i drugi, ili makar ne na
isti način. Što je pisac osobeniji, smatra se većim. Čini se da
mnogi veruju da književnost ima veze s proizvodnjom znanja, ili
stvaranjem spoznaja, ali to je samo nekakav nusproizvod, nešto
što za književnošću može da usledi ali ne mora; ključna je njena
individualnost koja počiva u neponovljivom tonu osobenog. Ali
ta individualnost nije bezgranična, može se ispoljiti samo unutar
okvira onoga „mi“, jer ako ga prekorači ili izrazi nešto njemu
sasvim nečuveno, biće osuđivana ili prećutkivana. Pisac koji se
na primer zalaže za to da decu treba tući i koji osuđuje
homoseksualce, danas, pedeset godina nakon što su to bili
opšteprihvaćeni stavovi, mora da bude izvanredan stilista da bi
bio prihvaćen, tačnije da bi mu bilo oprošteno, dok na primer
pisac koji poriče Holokaust nikad neće biti prihvaćen ili smatran
velikim, na kakvom god jedinstvenom književnom nivou bio. Te
dve premise književnosti, da ona s jedne strane treba da bude što
individualnija, dakle da izrazi neponovljivost osobenog „ja“, ali
da to „ja“, s druge strane, mora biti unutar okvira opšteg, dakle
da izražava i „mi“, oprečne su, jer što je „ja“ jedinstvenije, to je
dalje od „mi". To što je Knut Hamsun mogao da napiše nekrolog
Adolfu Hitleru, s najnečuvenijom rečenicom norveške
književnosti: „klanjamo se njegovoj seni“, i stoje Peter Handke,
jedan od možda tri najbolja živa pisca na svetu, ako ne i najbolji,
mogao da govori na Miloševićevoj sahrani, i time potpuno
diskvalifikuje sebe iz svega što se zove kulturnom većinom, dva
su očigledna izraza urođene suprotnosti jedinstvenog „ja“ i
društvenog „mi“, dakle morala, koja počiva u književnosti.
Samo je jedan pisac mogao da napiše zakon Jantea.13 Ironično
je što je zakon Jantea prodro do svih, pošto zakon Jantea
izražava tiraniju svih, ali nije ništa ironičnije od činjenice da se
čitaočevo slavljenje individualnog odigrava kroz podvrgavanje
drugom. Ali baš time što je usko povezan sa određenom
individuom, glas najbolje književnosti ne dotiče samo kolektiv,
kao primer mogućeg jastva koje sva jastva konzumiraju, već
zaista i tog jednog čoveka, dakle to stvarno ljudsko biće na
stvarnom mestu u stvarno vreme, a taj identitet po sebi nosi
spoznaju koje nema nigde drugde. Zato je književnost
dragocena. Jer koliko god da smo ispunjeni jedni drugima,
koliko god da su naša jastva kolektivistička, ona su ipak i sama,
ipak sve doživljavaju sama, a to iskustvo, koje govori šta znači
biti čovek, iskustvo života u svetu, ne može se izraziti generalno,
uopšteno, unutar horizonta „mi“, jer u tom iskustvu ne postoji
„mi“. U novinskom članku ili televizijskoj reportaži uvek se radi
o jednoj ili više osoba na nekom drugom mestu, a to iskustvo
nikom od nas nije poznato. I u jednom romanu ili pesmi takođe
se uvek radi o jednoj ili više osoba na nekom drugom mestu, ali
na jeziku koji to iskustvo čini jedinstvenim, a to jedinstveno
iskustvo na sasvim drugačiji način dotiče naše jedinstveno
bivstvovanje. Ne radi se o prepoznavanju ili potvrdi, već o istini.
Ali šta je istina o društvu? Jedno je pisati o socijalizaciji i
plagiranju, a nešto sasvim drugo videti da nas neko parodira, da
prilazi našem glasu, našim gestovima, našem stavu, doživeti tu
mučnu neprijatnost, ili pak pisati a duboko u sebi znati da to što
pišemo nismo sami smislili, nismo posisali iz sopstvenih grudi,
već da potiče od drugog, i ne bilo kog drugog, ne nekog ko
pripada velikom „mi“, već nekog ko nam je blizu i koga
moramo pogledati u oči. Sva snaga društva počiva tu. Ne u
nadređenim strukturama, velikoj zajednici, našem zajedničkom
„mi“, jer to su apstrakcije, već u direktnom susretu, oči u oči.
Snaga je u pogledu. To je istina o društvu. Društvo je lokalno,
ono je tamo gde je pojedinac, i jedinstveno je, jer je taj pogled u
kojem se snaga nalazi osoben tom i tom čoveku u toj i toj
situaciji. Da, svaki pogled je jedinstven, osoben određenom
čoveku, i odgovorni smo za njega, i ni za šta drugo. To je istina
o društvu, pa je zato i istina o moralu. Moral koji polazi od svih,
koji polazi od „mi“, opasna je stvar, možda i najopasnija od
svih, jer obavezati se prema svima znači obavezati se prema
apstrakciji, dakle nečemu što postoji u jeziku ili svetu ideja, ali
ne u stvarnosti, gde ljudi postoje samo pojedinačno. U tom
smislu je moral Knuta Hamsuna i Petera Handkea potpuno
superioran nad moralom njihovih kritičara.
Jastvo književnosti nalik je jastvu stvarnosti po tome što
njegova jedinstvenost može da se izrazi samo kroz svima
zajedničko, stoje u slučaju književnosti jezik. Sva književna
jastva koriste iste reci, i jedina razlika, dakle ono što jedno
književno jastvo odvaja od drugih, jeste način na koji su reči
uređene, a nije malo iznenađujuće što u toj različitoj raspodeli,
toliko marginalnoj kad se malo odstupi, može da nastane tako
veliko, živo i značajno jastvo kakvo je na primer jastvo Emili
Dikinson. I nije ništa manje čudno kad pomislimo da gotovo
niko nije čitao njene pesme dok je bila živa. Velika usamljenost
i čežnja, koje je očigledno osećala, već davno su pokopane kad
čitamo o njima, ostala je samo njihova artikulacija, koju
vraćamo u život istog trena kad nam pogled padne na njene
davno napisane reči i podvrgnemo im se. Onda ona peva u
nama. Ali čovek bi se mogao zapitati šta je to njoj značilo, pošto
nikad nije mogla da pretpostavi da će se njene pesme raširiti po
celom svetu, da će se svrstavati u najbolje iz perioda kojem je
pripadala i čitati još dugo pošto bi u normalnim okolnostima svi
zaboravili sve o njoj i njenom životu – već ih je verovatno pisala
bez pomisli na bilo kog čitaoca? Zašto da se osećaj života
artikuliše, umesto da se samo oseća ili o njemu razmišlja?
Da, zašto pisati?
Sedim sasvim sam dok ovo pišem. Dvanaesti je jun 2011, sati
je 6.17, u sobi iznad mene spavaju deca, na drugom kraju kuće
spava Linda, a iza prozora, nekoliko metara duboko u bašti, kosi
zraci sunca obasjavaju drvo jabuke. Krošnja je puna svetlosti i
senke. Nedavno je ptičica stajala na račvi stabla, u kljunu je
držala nešto nalik na crva ili larvu, neko vreme je tu stajala
zabacujući glavu da bi je progutala. Sada je otišla. Iza račve
stabla gde je stajala vise mali bikiniji devojčica; celog
jučerašnjeg dana kupale su se u plastičnom bazenu malo dalje,
sakrivenom iza vrbe. Trava, mahom još u senci, mokra je od
rose. Vazduh odjekuje cvrkutom i pesmom ptica. Pre pola
godine sedeo sam na sasvim istom mestu, rano svakog jutra, dok
su deca spavala iznad mene, a Linda na drugom kraju kuće.
Tada je peć gorela i napolju je bio mrkli mrak, a vazduh pun
uskomešanog snega. Preko tri godine provodim jutro na isti
način, sedeći ovde ili u stanu u Malmeu, pognut nad tastaturom
pišem ovaj roman, koji se sada bliži kraju. Radio sam to sam, u
praznim sobama, i dok sam pisao, moj izdavač je objavljivao šta
sam pisao, dosad pet tomova, a o njima se tamo napolju
govorilo, to znam, i pisalo se i komentarisalo, u novinama, po
blogovima, na radiju i u časopisima. Ta diskusija me nije
zanimala, i držao sam se podalje koliko je bilo moguće, u tome
za mene nema ničega. Sve je ovde, u ovome što sada činim. Ali
šta je to?
Da, šta znači pisati?
To pre svega znači izgubiti sebe, ili svoje sopstvo. U tome
pisanje liči na čitanje, ali dok se u čitanju sopstvo gubi u tuđem
jastvu, koje zbog svoje jasne definisanosti i odvojenosti ne
ugrožava ozbiljno čitaočev integritet, gubitak sopstva u pisanju
je na sasvim drugi način potpun, kao kad sneg nestaje u snegu,
moglo bi se zamisliti, ili kao bilo koji drugi monohronizam, gde
nema privilegovane tačke, nema prvog plana i pozadine, nema
vrha ni dna, već je svugde sve isto. Takva je priroda pisanog
sopstva. Ali šta je ta istovetnost koja ga čini i u kojoj se kreće?
To je lični jezik. Jastvo nastaje u jeziku i jeste jezik. Ali jezik ne
pripada jastvu, već svima. Identitet književnog jastva počiva u
tome što se bira jedna reč umesto druge, a koliko je klimavo
sastavljen i slabo centriran takav identitet. U izvesnom smislu taj
identitet liči na onaj koji imamo kad sanjamo, kad svest jednako
slabo razlikuje nas od našeg okruženja ili naših doživljaja, pa je
naše jastvo postavljeno u prostor u kojem je ona zelena klupa
levo jednako značajna za to što jesmo kao i ona riba što se
praćaka desno, ili ona neptunolika prilika koja se uzdiže iz vode
koja baš u tom trenutku nadire po podu, pod nebom gde preleće
crveni dvokrilni avion. Razlika između sna i pisanja onda bi
morala biti u tome što se prvo odigrava nekontrolisano, u
jednom od nesvesnih modusa tela, i što je besciljno, dok se
drugo odigrava kontrolisano i svrsishodno. I to je tačno, a ipak i
nije, jer suština te sličnosti počiva u nemogućnosti lokalizacije
jastva, koje isklizne i više nije centrirano, i u pitanju koje to
pokreće, jer nije li samo centriranje ono što zapravo čini jastvo?
Sam čin kohezije? Da. Ali istina o jastvu nije istina o ličnom
bivstvovanju. Ono što se uzdiže između različitih fragmenata,
daleko u nepovezanom, takođe je i sam zvuk ličnog, ton sopstva
što se razleže celog života, ono u nama zbog čega se budimo, sa
one strane misli koje mislimo i osećanja koje nas situacija
navodi da osetimo, i što je poslednje što pustimo pre nego što
zaspimo. I nije li taj zvuk sopstva, taj daleki ton ličnog, ono što
prožima svu muziku, svu umetnost, svu književnost, i ne samo
to već i sve što živi i oseća? On nema veze s jastvom, a još
manje sa onim „mi“, već samo sa samim bivstvovanjem u svetu.
Kad pogledam vrapčića napolju, što stoji na grani na suncu i
zabacuje glavu da bi progutao crva ili larvu, nezamislivo je da je
potpuno lišen svesti o svojoj prisutnosti u svetu. Možda je kod
njega ta svest čak snažnija od naše, pošto je ne mogu zaseniti
misli. Čitanje i pisanje upravo mogu da ponište misli koje
povezuju jastvo, ali na dva različita načina, time što se u prvom
slučaju ulazi u spolja pridošlu stranost, dok se u drugom ulazi u
ličnu stranost, a što je jezik kojim čovek sam raspolaže, drugim
rečima jezik na kojem kaže „ja“. Kad piše, čovek gubi kontrolu
nad tim jastvom, ono postaje nepregledno, pa se postavlja
pitanje da li je ta nekontrolisana i nepregledna strana ličnog
jastva zapravo slika njenog istinskog stanja, ili makar nešto
najbliže slici istinskog jastva do koje možemo doći.
Šta kažemo kad kažemo „ja“?
Jedan čuveni dnevnik iz 1953. počinje na sledeći način:

Ponedeljak
Ja

Utorak
Ja

Sreda
Ja

Četvrtak
Ja

Za mene je to lekcija iz književnosti. Ta dva slova j-a, kad

stoje sama i nekomentarisana, mogu da ukazuju na bilo koga,
takvo „ja“ otvoreno je i lišeno identiteta. Na pitanje ko to piše
kad nemamo prema čemu drugom da se odnosimo osim toga
„ja“, može se odgovoriti: bilo ko. Sused sa sprata ispod, čovek iz
kioska na trgu, naše dete, August Strindberg, Selvi Vang, Niki
Lauda, da pomenem nekoliko imena koja su mi sad pala na
pamet. „Ja“ je apsolutno anonimna veličina, u značenju
bezimena. Ali bezimeno „ja“ ipak može, pomoću reči kojima se
okružuje, da pruži jasan osećaj određene ličnosti, nekakvu ja-
atmosferu koja čini da se prema njemu odnosimo kao prema
stvarnoj osobi od krvi i mesa, i kojoj čak ponekad možemo prići
bliže nego stvarnoj osobi, pošto je jezik književnog jastva
eksplicitno povezan s mislima i osećanjima unutrašnjosti, tačnije
jastvom kakvo jeste kada je samo, dok ta dimenzija nestaje
prilikom fizičkog susreta, gde se spoljašnjost tela isprečava, ne
neprijateljski ili zaštitnički, već jednostavno time što traži svoje,
što ima svoj jezik, a uz to susret između „ja“ i „ti“ stvara i „mi“,
koje ima svoja sasvim određena pravila i uredbe, ono društveno,
što samo vatrena ljubav može da poništi, ali nikad sasvim,
društveno se vezuje i za takav odnos; nijedan zaljubljeni par ne
ponaša se jedinstveno. Tome se može prigovoriti da je i
književno jastvo, koliko god se ogoljeno i intimno prikazalo,
takođe društveno, zbog očekivanja o jednom „ti“ koje svako „ja“
sadrži, te je ono uvek već ijedno „mi“. Da, to jeste u prirodi
jastva, to je obraćanje – čovek ne mora pred sobom da izgovara
„ja“ – i u obraćanju se nalazi drugi, a samim tim i „mi“. Tako je
i u slučaju onog „ja“ iz dnevnika. Jedno „ja“ po sebi je
anonimno, neutralno i bezlično, ali upravo igrajući na kartu
onoga „ti“, u ovom slučaju u vidu očekivanja postavljenih jastvu
u jednom tekstu, to „ja“ uspeva da se ispuni značenjem i kaže
nešto o tome šta je „ja“, a da ne izrekne ništa drugo osim toga,
„ja“. Šta se dešava kad se „ja“ ponovi četiri puta? U rečenici
punoj drugih stvari ne bismo to primetili, ali bez ičeg drugog,
tako ogoljeno u nizu, izricanje „ja“ postaje monstruozno. Ja, ja,
ja, ja. Izražava narcizam. Ali ujedno, zbog te ogoljenosti,
narcizam kao da se ističe, a u tome počiva svesnost, nešto što
poručuje: znam šta radim. U čemu se sastoji ta svesnost? Znam
da sam narcis, ali ipak to činim. Dakle ne krijem se. Kažem
kako jeste. Ja sam zapravo narcis. Ali ko sam ja? „Ja“ su u
suštini svi. Dakle sva jastva su narcisistička, ali ovo to priznaje,
a u priznavanju počiva dvostrukost: narcizam je slabost, nešto
neželjeno, da nije tako, ne bismo se trudili da ga krijemo, pa to
što se narcizam ovde ističe predstavlja priznavanje slabosti, dok
to priznavanje istovremeno uzdiže jastvo i izdvaja ga, pošto je
iskreno, a iskren narcizam je iznad prikrivenog narcizma, pošto
prvi teži ka istini, a drugi teži da sakrije istinu.
Ima i nečeg agresivnog i skoro neprijateljskog u ponavljanju
„ja“. Jebi se, poručuje. Misli šta hoćeš. Ovde ja i samo ja
odlučujem.
Sasvim odvojeno „ja“ anonimno je, neutralno i bezlično. Ako
se ponovi četiri puta, postaje literarni i socijalni program, jer kad
čovek pročita prva četiri zapisa u dnevniku, shvata da je to
jastvo u sukobu s društvom, da ga smatra licemernim i
neiskrenim, suprotno svom tekstu koji će tražiti istinito i
stvarno, time što će se držati svojeg, dakle onog „ja“ koje se
izlaže pogledu, prvi put anonimno, neutralno i bezlično, pa koje
ponavljanjem potpuno briše sve neutralno i bezlično, da bi na
kraju, četvrtog puta, drhtalo od žeđi za istinom, od gladi za
stvarnošću i od suverenosti.
To je književnost.
Ali da sam ovaj roman otvorio na potpuno isti način, to ne bi
bila književnost. Iako „ja“ kao veličina ne pripada Vitoldu
Gombroviču, piscu tog dnevnika, niti on poseduje imovinsko
pravo na ponavljanje „ja“ četiri puta, pa me u pravnom i
moralnom smislu ništa ne sprečava da upotrebim isto to
otvaranje, nešto me ipak sprečava u književnom smislu, jer je
čitava vrednost tog otvaranja u tome što je jedinstveno i što
izražava jedinstvenost. Da sam napisao isto, jastvo Vitolda
Gombroviča poklopilo bi moje, i moje bi postalo parodija,
pokazivalo bi nesamostalnost, dok je Gombrovič upravo izrazio
samostalnost, te bi samim tim palo ono što ta tvrdnja u suštini
poručuje, da istina počiva u jedinstvenom „ja“ i nigde drugde,
pošto jastvo koje je to iskazalo upravo ne bi bilo jedinstveno i
primarno, već gombrovičizovano, socijalizovano, plagirano.
Moje književno jastvo verovatno jeste bilo
gombrovičizovano, pošto su njegovi dnevnici imali veliki uticaj
na način na koji sam razmišljao o identitetu, socijalnosti i
književnosti, ali je bilo i lašonizovano, prustizovano i
selinizovano, sandemusalno i prohamsunovano, i ako tom
uticaju treba da dam sliku, to bi možda bio dečak, da kažemo od
četrnaest godina, živi kraj reke, otprilike tri kilometra ispod
njegove kuće je brzak, a stena po kojoj voda juriša, bujna i
čelično sjajna, izglačana je poput stakla i prekrivena algama, pa
se može isplivati malo iznad brzaka i prepustiti mu se, što on
često čini, taj dečak, sa svojim najboljim drugom i svima koji se
tu okupljaju u letnjim večerima, jer teško da u njegovom životu
ima lepšeg osećaja od tog, da oseti potisak vode, sve veću
brzinu, snagu slapa koji ga povlači u padu, kako klizi naniže i
biva bačen u dubinu ispod, pod uzburkanu vodu punu mehurića,
da bi onda, ako hoće, bio odnesen u mirnije vode, gde će izaći
na obalu, ili da pliva uzvodno koliko može dok struja ne postane
toliko snažna da stoji u mestu koliko god se borio, da bi ga na
kraju ponovo odnela. Da, prepuštanje tom brzaku je kao pisanje,
čoveka od jedne do druge tačke prenosi snaga nad kojom nema
kontrolu, ali ono što usput vidi samo je njegovo, jer ne mogu
zamisliti da druga deca vide i osećaju isto što i on; i ako su te
večeri, s njihovim zalazećim suncem, još toplim stenjem, ali
ubrzo sve svežijim vazduhom, kada su veliki rojevi insekata
lebdeli u džepovima svetlosti u vazduhu zvučnom od hučanja
vode i povika dečaka i devojčica, pored naprosto rasvetljenih
krošnji, iza kojih je starinski pošljunčani put vodio do
gospodskog imanja, verovatno sagrađenog u devetnaestom veku,
u vezi s pilanom kraj vodopada, a iza kojeg su pak stajale
suncem obasjane, šumovite uzvisine nad čijim je vrhovima nebo
polako tamnelo da bi se u jednom trenutku bliže ponoći otvorilo
svetlošću retkih zvezda dovoljno snažnih da prodru kroz svetlu
letnju noć – ako su te večeri, gde su se i s druge strane reke
nalazile uzvisine, najbliže tamne i zasenjene u dnu, blistavo
narandžaste na vrhu, kao u požaru, i gde je takođe prolazio put,
asfaltiran i prometniji, po čijim je krivinama i zaravnima lokalna
omladina vozila bicikle ili mopede kad su odlazili jedni drugima
– ako je sve to ostalo u njihovom pamćenju, svakako je ostalo na
sasvim drugi način nego u njegovom, pamćenju dečaka od
četrnaest-petnaest godina koji nije znao za veću radost od te, da
bude u tom prostoru što odzvanja brujanjem vode i povicima
mladih ljudskih bića, osvetljenom suncem ili pomračenom
tamom, tako neobično privlačnom da ga sama pomisao na njega
može ispuniti radošću, čak i sada, dvadeset osam godina kasnije.
Ne gaji on nužno snažnija osećanja prema tome od ostalih koji
su tamo bili, mada je i to moguće, jer drugačije se stvari vezuju
za nas, nije mu to nužno ni značajnije nego drugima, samo je
drugačije. Jedinstveno je. I polazište je za najmanje stotinu
romana. Da, sigurno bi se i hiljadu romana moglo napisati
polazeći od toga. Dečak kraj reke ispod pilane jedne letnje
večeri. Sandemusovski pisac bi verovatno zumirao devojčicu u
crvenom bikiniju koju su i on i njegov drug želeli, pa pratio njih
troje kroz život, jer to je psihološka koliko i društvena temeljna
struktura, dvoje naspram jednog, i arhaične je prirode, okružuju
je osnovne zabrane. Prustovski pisac bi verovatno zanemario
fizički konkretno u situaciji i istakao njen odjek u sećanju, koji
je, zbog toga što je predstava, povezan i sa svim drugim
predstavama, što će reći da deli odlike umetničkog dela,
dočaravanje onoga što više nije tu, ali je ipak s nama, u skoro
snolikom velu koji je toliko važan deo naše stvarnosti, gde
devojčica u crvenom bikiniju možda, dok oprezno spušta stopalo
u vodu, u hladu krošnji, liči na neku Rembrantovu mladu
Holanđanku iz sedamnaestog veka, Suzanu, možda, ili gde tela
na stenju što sede ili stoje, svlače se ili oblače, u određenom
trenutku podsećaju na slike Pjera Pivija de Savana iz drugog
dela devetnaestog veka, na kojima ljudsko ima gotovo
skulptoralan kvalitet, u svakom slučaju ne psihološki, i gde nam
različite poze odvode misli na visoku klasičnu fazu grčke antike,
na peti ili četvrti vek pre naše ere, gde se jastvo ne okreće sebi u
potrazi za harmonijom, već spoljašnjosti, tvrdeći da u ljudskom
postoji konstantan kvalitet, a ne samo kulturna i relativna
veličina, što bi onda bio slučaj i ovde, sa ovim skandinavskim
telima dečaka i devojčica na stenju kraj brzaka. Hamsunovan
pisac, kuda bi on tu pošao? Brundanju mopeda na krivini gore u
tesnacu? Tutnjavi vodopada, iznenada spuštenim ženskim
očima? Ili kući u naselju iz šezdesetih u kojoj živi punački
vlasnik prodavnice i njegovim pokušajima da opstane pored
velikih trgovinskih lanaca? Ostacima plemstva u porodici koja
možda još poseduje, a možda više i ne poseduje, imanje kraj
reke? Ili možda jastvu koje posmatra sebe, prosto sumnjičavo
nadzire sebe, i obara svaki najmanji pokušaj pretvaranja, u
nemogućoj čežnji za autentičnošću koja je nekada Nagela14
dovela do samoubistva, u gradu koji se u prostoru nalazi tri milje
daleko od tog mesta, ali u vremenu devedeset godina. Oh, još tu
ima sveštenika i njihovih kćeri, okružnih sudskih izvršitelja i
njihovih sinova, uzavrele krvi i ustreptalih srca, ima tu i
najprefinjenijih i najgrubljih osećanja, samo treba početi s nekog
kraja.
Pana sam prvi put pročitao s petnaest godina, u kući koja se
nalazila na tri kilometra od tog brzaka, a snažna osećanja koja je
opisivao našla su odjeka u mojima. Možda mi je ljubavni život
narednih godina bio tako loš zato što je moje poimanje
devojaka, zaljubljenosti i ličnih odnosa poticalo s kraja
devetnaestog veka. Ali od svih romana tih godina na mene je
najjači utisak ostavio Drakula Brema Stokera. Čitao sam ga kao
u groznici. Zašto, nisam znao, i ne znam ni sad. Nikad se nisam
poistovećivao s grofom koji drugima pije krv, već s njegovim
žrtvama koje posle njegovog ujeda ne izgube samo krv već i
samostalnost. Ako dobro poznajem sebe, čitao sam Drakulu kao
roman o potčinjavanju i oslobađanju od potčinjenosti. Ni u
jednom trenutku nisam to pomislio, nikad nisam razmišljao dok
sam čitao, ali jesam to osećao, tačnije, tu temu sam najsnažnije
doživljavao. Silni trijumf i radost koji bi mi se nakupili u
grudima kad grofovo srce najzad probodu kocem ukazuje na to.
Pa umesto da vidim pisca kao vampira koji iz ljudi oko sebe
isisava krv, što bi mogla biti slika čina pisanja o drugima, makar
onako kako se to doživljava u javnosti, ja sam pisca video kao
čoveka u opasnosti da izgubi svoju samostalnost, uhvaćenog i
paralisanog snagom drugog, te koji radi što i taj drugi, bled,
beskrvan, nalik na utvaru. Možda zato što sam sam oduvek imao
slabu ličnost, uvek se osećao potčinjenim svima, u svim
situacijama. Ne samo briljantnim ljudima koje sam sretao,
onima koji su harizmom i nadarenošću zasenjivali ostale, već i
taksistima, kelnerima, kondukterima, da, svim ljudima koji se
sreću u životu. Potčinjen sam čoveku koji pere stepenice i
hodnike u našoj zgradi, u datoj situaciji ima autoritet veći od
mojeg, pa ako na primer prokomentariše kolica i trotinete ispred
naših vrata glasom s najmanjim tragom gneva, ja zadrhtim.
Potčinjen sam ženi koja radi u prodavnici cipela kad dođem da
kupim cipele, iznad mene je, puna autoriteta kojem se
podvrgavam. Najgori su ipak kelneri, jer toliko očigledno imaju
ulogu poslužitelja, tu su da ugađaju gostima, posao im je da se
podređuju njihovim željama, i to što se osećam manjim od njih,
prosto prepušten njihovoj milosti, jer mogu videti da ne umem
da jedem kako treba, na primer, ili da ne znam kako se gustira
vino ili kakav ukus treba da ima, za šta su oni stručnjaci, svaki
put je jednako ponižavajuće. 1 to se neprekidno dešava. Svi
novinari koje sretnem, makar bili dvadeset godina mlađi, bolji
su od mene, i uvek činim sve što mogu da im ne budem
dosadan, često govorim stvari koje ne mislim samo da bih im
nešto dao. Kada sam se s trideset tri godine preselio u Stokholm,
spolja muškarac, iznutra još šesnaestogodišnjak, i našao se s
Gejrom Angelom, kojeg nisam video od proleća, kad smo
nekoliko puta izašli da pijemo u Bergenu dvanaest godina ranije,
bilo je to među prvim stvarima koje mi je rekao. Imaš
najiskrivljeniju sliku o sebi koju sam ikada video, kazao je. Ti
nemaš baš nikakvo samopoimanje. Zar ti nikad nije palo na
pamet da su drugi dosadni? Da su drugi neoriginalni i nesvesni,
nesamostalni i neotesani? Nisam, odgovorio sam, jer nije tako.
Slušaj, kazao je. Video sam te kad si imao dvadeset godina. Bio
si sasvim drugačiji od svih koje sam upoznao u to vreme. Bio si
nešto sasvim posebno. Nisam se začudio kad si rekao da ćeš
objaviti roman. Ko je drugi iz tog vremena to uradio? Niko.
Imao si ozbiljnost kakvu... pa u svakom slučaju niko je drugi
nije imao. Te tvoje tužne oči. Da si se video! Ha-ha-ha! Sada si
napisao fantastičan roman. Napisaćeš još jedan i još jedan.
Moraš prestati da se upoređuješ s ljudima koji su birokrate u
svojem i tuđem životu. I svakako nemoj misliti da su oni
zanimljivi a ti dosadan. Oni su tebi bili dosadni, to je očigledno.
Nastavio sam to da poričem, ali laskalo mi je, a kome i ne bi
kad mu kažu da je naročito nadaren i nešto sasvim posebno?
Branio sam se; to što je širio mojim venama činilo se kao
otrov.
Nije samo slušao šta sam mu pričao o svom životu već mu je
to bilo i zanimljivo, i hteo je da razgovara o tome prilikom naših
beskrajnih lutanja po Stokholmu. O tome kako se sve vrtelo oko
mog oca dok sam odrastao, o mojim pokušajima da ga
zadovoljim, o večito prisutnom strahu, o načinu na koji je umro.
O mom odnosu prema bratu, koji se zakomplikovao kad je
počeo da izlazi s devojkom u koju sam bio zaljubljen, i koja mi
je istovremeno bila i blizu i daleko. O mojoj otvorenosti s
majkom, o njenom analitičkom pristupu životu. O mojim
ljubavnim vezama, kojih nije bilo mnogo. O tome da sam žene
postavljao tako visoko da nisam mogao da razgovaram s njima.
O tome da sam se dvaput sekao po licu u nekakvom paničnom
očajanju. O mojoj taštini. O mom strahu da ne ispadnem
ženskast. O mojoj radosti u pijanstvu, o mojim pričama o
neverstvu, o mom neprestanom osećaju potčinjenosti pred svima
i svačim. O mojim trijumfima, koji nisu mogli da nadomeste
moje poraze, ni po broju ni po snazi. Od svega toga stvarao je
sliku moje psihološke i društvene naravi, analizirao ju je i
razmatrao. Razumeo je moje jastvo kao gotovo baroknu
veličinu, nešto abnormalno i slomljeno, unutrašnjosti potpuno
neusklađene sa spoljašnjošću – nasuprot meni, koji sam smatrao
da je moja unutrašnjost obična do granice samoponištenja, i da
mi ta običnost predstavlja problem kao piscu. Voleo sam fudbal,
i da ga igram i da ga gledam, voleo sam američke zabavne
filmove, još sam ponekad čitao stripove, gledao sam vremenske
prognoze ili vesti zbog lepih žena koje su se nekad pojavljivale,
ponekad patio od malih platonskih zaljubljenosti u njih; mahom
sam voleo istu muziku kao i sa dvanaest godina, a kada bi mi se
dopala knjiga ili slika, nikad nisam znao zašto, pa sam
pribegavao rečima i mislima preuzetim iz okruženja, sasvim
lišenim originalnosti. Nisam imao ništa posebno da kažem ni o
čemu, a to je zato što nisam bio niko poseban, niti sam imao išta
izrazito osobeno. Ali samo time što sam o sebi govorio nekom
ko nije samo iskreno zainteresovan već i ko sve tumači i vidi ili
povezuje različite delove, ta običnost je i za mene postajala
nešto neobično, u smislu osobeno. Kao da mi se jastvo nekada
smrzlo, pa je sad počelo da se otapa. Sante su počele da pucaju
kad se dotad kruta i nepomična površina pokrenula. U meni se
javio osećaj da je unutrašnjost neiscrpna. Bio je to dobar osećaj.
Za mene je bilo novo iskustvo da moje reči mogu biti
zanimljive. Čak ni mene sve to nije zanimalo. Zanimljivost je
poticala iz osećaja neiscrpnosti, jer u neiscrpnom nema granica,
a granice su sve držale nepomičnim i svemu davale svoju
zamrznutu prirodu. Skoro da se nikad nikome nisam tako
poverio, zato što nikad nisam mislio da bi to ikome bilo
zanimljivo, a kad se tako sve postavi i pogleda onim društvenim
pogledom, kroz očekivanja onoga „ti“ koje „ja“ konstruiše, i
meni je postajalo nezanimljivo, a tako je u principu bilo sa
svime. Ćutao sam u društvu, a pošto društvo ne postoji nigde
osim u svakom pojedincu, ćutao sam i pred sobom, u svojoj
unutrašnjosti. Samo sam jednom pre toga doživeo osećaj
neiscrpnosti, i situacija je tada bila skoro ista: druga osoba
delovala je istinski zainteresovana za moje reči, pa i za ono što
sam govorio o sebi. Bio je to Arve, čovek deset godina stariji od
mene, koji je dostigao takvu dubinu u svom poimanju života da
se svemu smejao. Nalazio se na sasvim drugačijem mestu od
svih drugih koje sam dotad upoznao. Bio je suveren, na izvestan
način, samostalan u pravom smislu te reči. Takođe je bio i
demoničan, ili je za mene igrao demonsku ulogu, dakle ulogu
iskušavaoca. Čime me je iskušavao? Slobodom. Šta je značila
sloboda? Značila je prekoračenje. Dakle da se sve prepozna kao
nešto ograničeno, zaključano, sapeto, i otrgne se od toga. Ne
nužno od društva kao skupa pravila ponašanja, koja bi se mogla
zanemariti boemskim životom, već od načina razmišljanja koje
ta pravila društva podrazumevaju. Od onoga što je Roland Bart
nazvao doksom. Ali Arve je počeo da se viđa s Lindom, u koju
sam bio do neba zaljubljen, i zatvorio sam vrata svega što se
desilo, pa i njegovoj ulozi kao demona slobode. Nisam više
mario ni za šta. Vratio sam se svom životu, jar takav je bio
osećaj, da sam nekoliko dana živeo sasvim drugačijim životom,
ali da on nije za mene, ne zaista, nije moj. Nisam imao šta da
tražim u njemu. Bio sam ljubazan, obziran, odgovoran, osim kad
se napijem, kada se u meni uvek budila snažna potreba da
izneverim. Na kraju i jesam, i kada se to desilo, godinu kasnije,
otišao sam na jedno ostrvo i nekoliko meseci živeo na njemu
sasvim sam, osećajući da moram da načinim izbor koji će važiti
do kraja mog života. Morao sam da postanem dobar čovek. Bilo
je to zime i proleća 2001. Proleća 2002. napustio sam sve što
sam imao i otišao u Stokholm. Tamo sam upoznao Gejra, i posle
izvesnog vremena Lindu. Dok mi je susret s Gejrom pružio uvid
u sebe, i prostor u kojem je taj uvid mogao da se artikuliše,
dakle rastojanje, koje je neprocenjivo, susret s Lindom pružio mi
je suprotno, u njemu se svako rastojanje poništavalo, približio
sam joj se kao nijednom drugom ljudskom biću, a u toj blizini
nije bilo potrebe za recima, za analizama, za mislima, jer na
kraju krajeva – što znači u životu kad nastupi svom snagom, kad
je čovek u njemu, celim bićem u njegovom središtu – samo su
osećanja važna. Gejr mi je dao mogućnost da vidim život i
razumem ga, Linda mi je dala mogućnost da ga živim. U prvom
slučaju ukazivao sam se samom sebi, a u drugom nestajao pred
sobom. To je razlika između prijateljstva i ljubavi. Pošto su se te
dve veličine istovremeno pojavile u mom životu, sve se u
jednom periodu okrenulo naglavačke, iznenada sam se nalazio u
nečemu sasvim novom, skoro iz dana u dan. Sve se otvorilo,
više ništa nije bilo nemoguće. A na nebu je gorelo sunce, tog
fantastičnog leta 2002, crveno kao krvlju okupano spuštalo se u
Melardalen svake večeri, njegovi poslednji zraci zlatno su
obasjavali sve tornjeve i zvonike u gradu, a ja sam bio besmrtan.
Sedam godina kasnije, na kraju ne tako fantastičnog leta 2009,
ponovo sam, dakle, stajao s Gejrom, u kupatilu stana u Malmeu,
gledajući četvoro dece koja su se kupala u kadi, dok se napolju
nebo, koje nisam mogao da vidim, već samo nazrem na svetlosti
duguljastog prozora, polako mračilo.
– Izgleda da i mi umemo – rekao je.
Okrenuo sam glavu. Stajao je i osmehivao se.
– Šta?
– Pa sa decom.
– O čemu pričate, tata? – pitala je Vanja.
– Pričamo o očinstvu – odgovorio sam.
– Šta je to? – pitala je.
– To je nešto što Gejr i ja radimo – odgovorio sam, nagnuo se
i isključio vodu.
Zapitao sam se da li je Gejr sada srećan zbog toga što je Njal
okružen drugom decom, što mu se kao jedincu ne dešava često, i
što se tako lepo snalazi u situaciji, ili zbog toga što ga je on tu
doveo, pošto se inače Kristina bavila svime u vezi s Njalom, dok
je Gejr mahom sedeo u radnoj sobi i pisao. Nikad nije uronio u
ono u čemu sam ja svakodnevno plivao, u odeću i pranje veša,
hranu i kuvanje, igranje s decom i smeštanje u krevet, tako su
njih dvoje odlučili, i on je u toj stvari uvek bio sasvim jasan, da
ne želi da ima ništa s tim, ali, pomišljao sam s vremena na
vreme, sigurno mu je ponešto od toga i nedostajalo, ne praktična
strana, već učešće koje praktična strana donosi. Ipak nisam
verovao da je tako, ali iznenadna radost koju sam u njemu video
dok su se deca igrala u kadi svakako je mogla da ima veze s tim.
Nisam hteo da ga pitam, to je bilo među stvarima u koje sam
nerado zalazio, doticalo se nečega što se nisam usuđivao da
dotaknem. To bi značilo prići mu preblizu.
Šta je opasno u približavanju?
Ako se nekome sasvim približimo, vidimo ono što on sam ne
vidi, bilo da to ne želi ili ne može da vidi. Gejr je imao
objašnjenje za sve, ali to nije značilo da je sve oko njega
objašnjeno. Kontrolisao je sve situacije u kojima bi se našao, ali
ne i one s decom; tačnije, blizina koju ona traže i koja se po
prirodi ne da definisati nije mu bila poznata, i to nepoznavanje
se videlo. Oduvek sam mislio da će mu biti tako, ali kada sam
video osmeh s kojim je sada posmatrao Njala, iznenadnu radost
koja ga je ispunila, pomislio sam da nedostatak potpune
prisnosti, kakvu je na primer Kristina imala, možda ipak oseća
kao gubitak.
Šta bi kazao kad bih mu to rekao?
Da nije tako?
Da jeste tako, ali da je to cena koju plaća da bi mogao da radi
to što radi?
Da je to onda njegov problem, a ne Njalov, te da stoga ne igra
nikakvu ulogu?
Da nema nikakve cene?
Pošto sam ovo napisao, juče ujutru, odveo sam Hajdi i Jona u
vrtić, gde je trebalo da odradim svoj poslednji dan. Osoblje je
reklo da mogu da napravim pauzu i odem na Vanjinu proslavu
za kraj škole, ako hoću, pa sam s Hajdi i Jonom pešice otišao do
crkve, nekoliko ulica niže, gde se ona odigravala. Za razliku od
proslava u kojima sam ja učestvovao, koje su se dešavale u
kapeli, uz pevanje psalama i propoved sveštenika u punoj odori,
gde je sve bilo kruto i svečano, ono poslednje što smo morali da
izdržimo pred leto, koje se prosto spremilo za nas i čekalo nas
napolju, priredba Vanjine škole bila je nešto iz drugog sveta.
Hor učenika od devet-deset godina pevao je pop pesme;
nekoliko devojčica od možda četrnaest-petnaest godina pevalo
je solo, i to kao Kristina Agilera ili Maraja Keri; dva dečaka
istih godina svirala su klavir; nekoliko dečaka od dvanaest-
trinaest godina je repovalo. Posle svake numere nastupale su
ovacije i klicanje. Kao da sam bio u publici „Idola“. Sveštenica
je u propovedi govorila da je najvažnija sreća, da nije važno
postati slavan ili bogat, i da su svi jednako vredni. Ni rečju nije
pomenula Boga, Isusa ili Bibliju. Posle te propovedi, koja je
potrajala najviše pet minuta, prozivali su učenike koji su se
istakli tokom godine. Dobijali su diplome. Neki zbog svojih
fantastičnih ocena, neki zbog svojih fantastičnih ličnih odlika,
koje su se, sudeći po rečenom, sastojale od preuzimanja
odgovornosti i pokazane brige za druge. Čitava ta jednočasovna
seansa završila se tako što su prozivali devetake i delili im
cvetove. Kad sam se vraćao držeći Hajdi i Jona za ruku, završili
smo iza grupe dečaka od nekih trinaest-četrnaest godina. Svi su
bili kratko podšišani mašinicom, nosili su odelo, govorili glasno,
koškali se, smejali i vikali, neki su to radili i u crkvi. Rukovali
su se kad su se sretali, aplaudirali i klicali kada bi nastupio neko
od njihovih, ili neko koga poštuju. Mačo-ponašanje koje je
izgledalo preterano u njihovim nedovršenim telima, kao da im je
nekoliko brojeva preveliko, zbog čega je imalo i komičnu crtu,
ipak je bilo stvarno, u smislu da je ono, i ništa drugo,
predstavljalo važeći ideal. Ti dečaci su hteli da budu čvrsti,
snažni i žestoki, i bili su u većini. Ostali, nekolicina bledih,
mršavih dečaka s malo gela u kosi, nisu imali šanse pred onim
što su ti mladi imigranti radili. Kad sam se vratio u vrtić,
napunio mašinu za sudove i počeo da perem kuhinjski pult,
upravnik me je pitao kako je prošla priredba. Odgovorio sam da
je bilo kao da smo u SAD. Da nikada ranije nisam video nešto
tako amerikanizovano. Najbolji učenici sviraju i pevaju
ostalima, podela diploma istaknutim učenicima. I svešteničina
apsurdna propoved u kojoj je poručila da su svi jednako vredni,
dok je sve što se odigravalo oko nje govorilo suprotno:
pokazivali su se samo učenici vredniji od drugih, u svoj njihovoj
veličanstvenosti. Da, da, kazao je upravnik. Kad sam ja išao u
školu, završna proslava bila je svečana stvar. Pevali smo himnu.
Ali to je zabranjeno. Pevanje himne je rasizam. Možeš li da
zamisliš?
Mogao sam, naravno. Jednakost je nadređen princip, pa se
kao posledica toga sve nacionalno, dakle osobeno švedsko,
smatra isključivom i diskriminatornom veličinom koja se zato
izbegava. I u pogledu religije pokazuje se krajnji oprez, crkva i
država odavno su se razdvojile, i sve je otišlo toliko daleko da
sveštenik ne pominje ni Boga ni Isusa ni Bibliju kad propoveda
učenicima, to bi moglo da ih uvredi, a mnogi su iz muslimanskih
porodica. Ista ta ideologija protivna razlikama nije mogla da
prihvati muško i žensko, on i ona kao veličine. Pošto on i ona
definišu pol, predložena je nova zajednička lična zamenica
hen.15 Idealno ljudsko biće je jedno hen, koje svojim
najvažnijim zadatkom smatra da ne potiskuje nijednu religiju ili
kulturu time što će svojoj religiji ili kulturi dati prednost. To
potpuno samoponištavanje, agresivno u želji da izjednači, ali
koje sebe smatra tolerantnim, fenomen je kulturnog srednjeg
sloja, dakle dela društva koji vlada medijima, školstvom i
drugim velikim društvenim institucijama, i koliko mogu da
vidim, postoji samo u Severnoj Evropi. Ali šta zapravo sadrži da
ideologija jednakosti? Nedavno se pojavilo istraživanje koje je
pokazalo da razlike između đaka u švedskoj školi nikad nisu bile
veće nego sada. Jaz između najboljih učenika, čija je budućnost
svetla, i najslabijih učenika, koje čeka budućnost izvan domena
moći i bogatstva, raste iz godine u godinu. Tendencija u
istraživanju kristalno je jasna: najjači učenici švedskog su
porekla, najslabiji imigrantskog. Jer iako se pazi da se ne
povrede ljudi iz drugih nacija i drugih kultura, i odlazi se toliko
daleko da se briše sve švedsko, to se dešava samo u svetu
simbola, u svetu zastave i pesme, dok se u stvarnom svetu svi
koji ne pripadaju tom švedskom srednjem sloju koji mrzi razlike
drže ispod i izvan: većina imigranata u Malmeu koji su toliko
dobrodošli živi u getolikim krajevima izvan centra, u bednim
stanovima, gde je nezaposlenost velika a izgledi za budućnost
mračni. Takođe, srednjem sloju koji mrzi razlike nije baš drago
da vidi da njegova deca idu u iste škole sa imigrantskom, pa se
segregacija još pojačava, i usađuje u sledeću generaciju. Mnoga
imigrantska deca imaju neobrazovane roditelje, a ono što je
švedsko školstvo nekad smatralo ključnim, naime brisanje
razlika time što će se i slabim i jakim učenicima pružiti iste
mogućnosti, sada je sasvim napušteno kao princip, pa je rezultat
toga da oni koji imaju dobijaju, a oni koji nemaju ne dobijaju.
Jednakost se u Švedskoj odigrava unutar srednjeg sloja, on se
ujednačuje; izvan njega jednakost postoji samo u jeziku, koji isti
taj sloj i oblikuje. U Švedskoj je mnogo gore kad se nešto desi u
jeziku nego kad se desi u stvarnosti. Kada jedan moral važi u
jeziku a drugi u stvarnosti, to se nekad nazivalo dvostrukim
moralom. Isti mehanizam video se na Vanjinoj proslavi
završetka škole; ideal da su svi jednako vredni i da nije bitno
postati zvezda i obogatiti se važio je u svešteničinom jeziku, dok
je stvarnost koja okružuje ideologiju kazivala suprotno:
najhitnije je proslaviti se, obogatiti se. Sva prisutna deca htela su
da se proslave i obogate, to je lebdelo u vazduhu. A što je više
gledam, tu slepu i samozadovoljnu ideologiju jednakosti, koja
smatra da je došla do nečeg univerzalnog i istinitog, pa zato
mora važiti za sve – dok u suštini važi samo za malu klasu retkih
privilegovanih, kao pristojno ostrvce u moru komercijalizma i
društvene nejednakosti – to se manjom ukazuje moja životna
borba, jer dođavola, kakve u suštini ima veze da li provodim
mnogo ili malo vremena sa svojom decom, da li menjam pelene
ili ne menjam pelene, da li perem sudove ili ne perem sudove, da
li mnogo radim na svojim stvarima ili malo radim na svojim
stvarima? Oh, jebemti, kako življeni život načiniti izrazom
života, a ne samo nečim što izražava ideologiju? Sve te zabrane
koje okružuju naše male živote u srednjem sloju, sve što se ne
sme učiniti ili reći i sve što se mora učiniti ili reći, koliko sam
čeznuo da me boli uvo za sve to i da samo radim što hoću.
Ali to je bilo nemoguće. Uplašim se kad se neko naljuti, hoću
da je svima dobro, i spreman sam da odustanem od svega što je
moje da bi tako stvarno i bilo. Ako im nije dobro, zatvaram oči
pred tim ili se povlačim, jer slobodno može da im ne bude
dobro, dokle god se to ne dešava preda mnom. Daleko od očiju,
daleko od srca. Da, ponekad to ode toliko daleko da u periodima
ne otvaram pisma, može biti da su neprijatna, a šta su ona drugo
nego pisma iz stvarnosti: Rusengor16 gori, ali novine ne pišu o
tome, jer pisanje o tome može da prouzrokuje dalje probleme,
ljudima mogu doći rasističke pomisli, pa zatvaraju oči, drže
jezik za zubima, okreću lice. U tom smislu ja sam švedskost
sama, ali švedsko ima još nešto što ja nemam, naime veliku
društvenu uglađenost. Ćaskanje o svemu živom na prisan način,
a da to ipak ne postane suviše lično, čime oni do savršenstva
vladaju, meni je potpuno strano; ja ili nagrnem s nečim tako
intimnim ili ličnim da ljudi obore pogled i bude im krajnje
neprijatno, ili kažem nešto toliko daleko od sebe da je sasvim
banalno, pa svima i smrtno dosadno. U Švedskoj postoji
nekakav kolektivni duh koji pripada socijalnom, nekakva lepa
opuštenost u društvu, duh sasvim odsutan u Norveškoj, gde je on
uvek individualan izraz, od nekog ko je imao sreće s određenom
replikom, ili čitavim svojim životom.

Sirena se iznenada začula odnekud, naglo se razlegla i

jednako iznenadno utihnula, odmah ispred. Nagnuo sam se i
pogledao napolje; verovatno je zbog hotela, bio je veliki i
ambulantna kola su se neretko zaustavljala ispred. Biznismeni sa
infarktom, obično sam pomišljao; šta bi drugo moglo da se desi
gostima u hotelu?
Ovoga puta bio je policijski automobil.
– Šta je to? – pitao je Gejr.
– Policija ispred hotela. Sigurno je onaj disleksični lopov
ponovo pobrkao bankomat i ledomat.
– Ha-ha.
– Misliš li da su se dovoljno kupali? – pitao sam i pogledao
ga. Gejr je slegnuo ramenima i raširio ruke.
– Izgleda da im je još zabavno – rekao je.
– Hoćeš li da ih malo pričuvaš? Samo da proverim imejl?
 – Opet strašni Gunar?
– Nije samo on.
Izašao sam pored njega i otišao u spavaću sobu, seo na
stolicu i otvorio stranicu na kojoj mi se nalazila elektronska
pošta.
Stiglo je pismo od Jana Vidara.

Ćao, Karl Uve,

Izvinjavam se što mi je dugo trebalo da odgovorim, vratio

sam se kući u nedelju, pa sam posle bio malo zauzet, svašta
je ostalo da se uradi na poslu. Potresen nisam, niti besan.
Zašto bih bio? Što se desilo – desilo se, i to se ne menja
zato što je napisano. A ne piše ništa što ne trpi svetlost
dana, što se mene tiče. Mislim da imam solidnu sliku ko
sam sada i ko sam bio, pa me više toliko ne brine šta će
ljudi pomisliti. Pa, ako to koristi tvojoj priči, radi šta znaš,
menije to sasvim u redu.
Inače, moram reći da me je knjiga ostavila bez daha.
Možda zato što mi je toliko blizu – možda zbog tvog
jezika, ne znam, ali pored mene će sigurno i druge
oduševiti. Fantastično i grozno u isto vreme. Neverovatno
precizan opis kako je bilo, mnogo šta sam zaboravio –
potisnuo, možda... ali sad mi se vratilo punom snagom.
Fantastično, pokrenulo je duga razmišljanja kako i zašto.
I tako sam ti ja gore na Finmarčkoj visoravni skoro više
čitao nego što sam pecao. Našao sam laponsku zemunicu u
kojoj sam proveo mnogo sati s tvojom knjigom.
Neverovatno lepo mesto, čovek bi pomislio da tu živi
Bilbo Bagins...
Nadam se da će se sve srediti s tvojim stricem i ostatkom
 porodice. I da će s vremenom shvatiti poentu.

Ako budeš imao vremena za kafu ili pivo kad nekad budeš
u gradu, samo pozovi. Bilo bi lepo da se vidimo.
Sve najbolje tebi i tvojoj porodici.

Jan Vidar

Davno nisam bio toliko srećan kao kada sam to pročitao. Ali
bilo je i tračka nečeg nalik na tugu u radosti, jer pošto je bio tako
divan kako se videlo u ovom pismu, postalo je očigledno da se
prema njemu nisam ophodio kako zaslužuje. Dugovao sam mu
nešto. Nisam imao problem s tim; taj dašak očajanja vezivao se
za minulo vreme, tamo, u prošlosti, onda je trebalo da hoću da
nadomestim neravnotežu. Takođe, pošto je napisao da ga je
roman ostavio bez daha, počeo sam da procenjujem sledeći u
tom svetlu, a bio je toliko radikalno drugačiji, imao toliko malo
narativne snage prvog da o njemu niko nikad neće moći da kaže
isto. Drugim recima, bio je mnogo gori, i bilo mi je žao zbog
toga.
Neko vreme sam ostao da sedim pred kompjuterom u
spavaćoj sobi gledajući kroz prozor, prvo ogradu terase, pa
pročelje hotela preko puta, tri lifta koja su išla gore-dole po
nepredvidivom šablonu, dok su zvuci dece u kadi rasli i padali
oko mene. Jan Vidar je bio snažno prisutan u meni. Pokrenula su
se osećanja iz tog vremena, video sam lica njegovih roditelja,
sestre i brata, setio sam se mirisa u njihovoj kući, a krajolik
kojim smo se uvek kretali, sa svim njegovim mestašcima, goreo
je snagom najjačih sećanja. Tada je to bio samo krajolik, skoro
beznačajan, svakako u poređenju s krajolikom u kojem sam
odrastao, i koji je već tada bio pun naboja, ali je sada dakle
postao krajolik pun značenja i smisla. Isto se desilo sa svima
koji su u njemu živeli. U životu se ne zbližavamo s mnogo ljudi,
a nečuveno veliki značaj koji svaki taj čovek ima ne uviđamo
dok ne postanemo stariji i ne pogledamo sve s razdaljine. Kada
sam imao šesnaest godina, mislio sam da je život beskrajan i da
je broj ljudi u njemu neiscrpan. To nije bilo neobično, otkako
sam sa sedam godina krenuo u školu, okruživale su me stotine
dece i odraslih, ljudi su bili obnovljiva sirovina, bilo ih je u
izobilju, ali nisam znao, pojma nisam imao, da me svaki
načinjen korak definiše, da me svako koga sretnem prožima, i da
je život koji sam baš u tom trenutku živeo, u svoj njegovoj
beskrajnoj nasumičnosti, zaista život. Da ću se jednog dana
osvrnuti na život, i da ću se baš na to osvrnuti. Ono što je tada
bilo beznačajno, lako kao vazduh, niz događaja koji su nestajali
kao što je mrak nestajao ujutru, za dvadeset godina postaće
bremenito sudbinom. Ljudi koji su tamo bili postali su još
važniji, stekli su nečuven značaj, jer nisu samo oblikovali moje
poimanje sebe, pošto se kroz njihova lica ukazalo moje, već i
shvatanje kako je taj određeni život postao takav kakav je.
Razmišljao sam o tome. I pomislio sam da sam vreme uvek
zamišljao u vertikali. Da vreme predstavlja nekakve lestve
kojima se čovek penje, po stepenicima različitih uzrasta – daleko
dole ležalo je vreme u dečjoj stolici, iznad njega vreme u
osnovnoj školi, pa vreme gimnazije, pa vreme studija i tako
dalje. Nikad nisam pomislio tu misao, nikad zamislio tu sliku,
ali je negde u dubini duše nešto takvo sigurno postojalo, i na
nekakav nesvestan način oblikovalo moje razumevanje, jer me
je prilikom pisanja ovog romana možda najviše iznenadilo to što
sam shvatio da svi iz mog života, čak i drugovi iz vrtića, kolege
moje majke na Kokeplasenu, deca suseda na Tibakenu, žena
koja nam je tada dolazila da čisti, moji stari učitelji i svi ostali
koji su me okruživali od mojih šest meseci do trinaeste godine
postoje istovremeno sa mnom sada, i da su sve vreme postojali. I
ne samo to, svi koje sam poznavao iz vremena na Tvejtu i u
Kristijansandu, u osnovnoj školi i u gimnaziji, postojali su na
potpuno istom planu, u istoj horizontali. Niko nije potonuo u
dubinu istorije! Svi su živeli svoj život, prolazeći kroz isto što i
ja, i sve vreme sam mogao da kontaktiram s njima, svih ovih
godina. Bili su samo telefonski razgovor daleko.
To nisam znao. Mislio sam da se život živi samo u mom
neposrednom, sasvim bliskom okruženju; sva mesta koja sam
napuštao napuštala su život.
Tačnije, nisam mislio da je tako, naravno, nikad nisam
pomislio tu misao, ali nešto je u meni to tako doživljavalo, da
mesta koja napuštam odumiru, sa sve tamošnjim ljudima. Zato
nisam pisao o njima, nego o sećanjima na njih. Da postoje za
sebe, istovremeno dok pišem o njima, nije mi padalo na pamet.
Događaji su tada imali težinu koju nisam poznavao. Sada
kada sam je upoznao, paradoksalno je nestala, kao da je moj
život i ono što jesam već određeno, i da nijedan događaj to ne
može da izmeni. To je samo bio osećaj, ali snažan. Nalazio sam
se na drugom mestu. Sada su moja deca živela u danima
bremenitim sudbinom. Iako sam znao da je tako, bilo mi je teško
da sebe postavim na njihovo mesto, da gledam njihovim očima,
ne onako kako sada gledaju, već kako će im se kasnije činiti da
su gledali. Za mene je naš život bio dugi niz svakodnevnih
događaja, i nisam mogao da se ne ponašam kao njihov
zarobljenik. Činjenica da će i to njihovo vreme proći, često me
je užasavala. Sada sam mogao da im budem blizu, mojoj deci,
sada sam mogao da ih obasipam ljubavlju i prisnošću, a za samo
nekoliko godina – a godina četrdesetogodišnjaka proleće
brzinom voza u poređenju sa sporošću s kojom je oni
doživljavaju – izaći će iz toga, postaće odrasli ljudi, u čijoj
prošlosti, onome što ih je oblikovalo, nikad nisam stigao da
budem prisutan kako treba. Osuđivaće me polazeći od toga i
ničeg drugog. Ali čak i kada me budu osudili, biću ono što
jesam, znaću kako je bilo i zašto, čemu oni nikad neće imati
pristup. Zato sam se nadao da će odrasti u svetu koji će ih lepo
primiti, i da će kroz to zadobiti nezavisnost od mene i od nas.

Ustao sam i otišao u kupatilo. Potmula tutnjava iznenada se

zaorila nad gradom.
– Jeste li čuli? – pitao sam.
– Grmi – kazala je Vanja.
– Vreme je da se izlazi iz kade – rekao sam. – Hajde.
Izvadio sam svoje troje jedno za drugim, ogrnuo ih velikim
peškirima, brzo im protrljao stomak i leđa i poslao ih napolje, da
bi Gejr i Njal imali mesta. Uzeo sam gaćice za Vanju i Hajdi iz
fioke u spavaćoj sobi, pelenu za Jona iz malog kupatila, uzeo
spavaćice devojčica, koje su ležale na krevetima, i dao im ih,
Jonu navukao pidžamu.
– Kad se vraća mama? – pitala je Vanja.
– Sutra.
– Sad hoću mamu! – rekla je Hajdi.
– Uskoro će – kazao sam. – Sad ćete da legnete, ujutru idete u
vrtić, i kad se vratite, ona će biti kod kuće.
– Mama – kazao je Jon.
– Sve je u redu – rekao sam. – Dolazi sutra. Vanja, hoćeš li
uzeti knjigu?
Seo sam na krevet. Hajdi i Jon seli su pored mene. Ponovo je
zagrmelo. Vanja i Hajdi su me pogledale, Vanja kraj police s
knjigama kod zida.
 – Nije opasno – kazao sam. – Zar vam se ne sviđa zvuk?
Hajdi je odmahnula glavom. Vanja je izabrala knjigu i donela
nam je, sela napola iza mene.
Vazduh u sobi bio je težak od vlage. U glavi mi je još blago
pulsiralo.
U knjizi se radilo o devojčici koja je bila pomalo oprezna i na
mnogo šta se nije usuđivala, išla je u vrtić, jednog dana su otišli
na izlet, izgubila je ostale iz vida i srela čopor vukova, prvo su
bili strašni, žute oči među drvećem, ali kada su joj prišli,
ispostavilo se da samo hoće da se igraju. Najviše im se dopadala
igra da su pacijenti u bolnici, pa su mogli nepomično da leže na
leđima dok ih ona sve obilazi i mazi. Sutradan su je otpratili do
vrtića, i na poslednjoj strani se usudila da uradi ono što nije
smela na prvoj, da skoči s krova kućice za igru.
Tri mala tela koja dišu tik uz mene, udubljena u priču.
Tutnjava na nebu, sve bliža. Dobovanje kiše po terasi, i po trgu
napolju. Nevinost, njihova čistota i lepota.
Ustao sam. Tražili su još, rekao sam da je jedna knjiga
dovoljna, kasno je, moraju da spavaju, sutra rano ustaju.
Podigao sam Jona i odneo ga u krevet, pravio se da ga puštam s
velike visine, uhvatio ga. Nasmejao se i rekao još, tata. Rekao
sam ne, okrenuo se i kazao da Hajdi mora da se popne u svoj
krevet, da Vanja legne u svoj, pa ću ih golicati.
Hajdi sam pevao o veštici koja odvodi svoju decu na
spavanje, Vanji o malom drozdu, Jonu o veslanju bez vesala.
Delovali su umorno, ali i pomalo uzbuđeno.
– Mogu li vrata da ostanu otvorena? – pitala je Vanja.
– Naravno – kazao sam.
– Šta će se desiti ako munja udari ovde? – pitala je.
– To ne može da se desi – odgovorio sam.
– Da li ćemo umreti? – pitala je.
 – Ne, ne, ne. Kao prvo, to ne može da se desi, jer munja uvek
udara u najvišu tačku. Koja je ovde najviša zgrada?
– Hotel?
– Da. Pa ako munja ovde udari, pogodiće hotel, a ne našu
zgradu. A na hotelu imaju gromobran, pa ni to nije strašno.
– Ali ako – kazala je. – Da li bismo onda umrli?
– Ne. Apsolutno ne. Ovde je sasvim bezbedno. Spavajte sad
lepo, blesani moji mali. Rano se budimo sutra.
– Laku noć – rekla je Vanja.
– Laku noć, Vanja – rekao sam. – I laku noć, Hajdi.
Ništa nije rekla. Prišao sam njenom krevetu i pogledao je.
Već je zaspala. To joj se ponekad dešavalo, u trenu bi zaspala.
Pomilovao sam je po glavi. Blago je hrkala.
– Laku noć, Jone – kazao sam.
– Noć, tata – rekao je.
– Hajdi hrče – kazala je Vanja.
– Naravno – odgovorio sam. – Lepo je zaspala. I ti ćeš.
– Ali hrče!
– Ne misli na to pa nećeš čuti – rekao sam, izašao i zatvorio
vrata.
– TATA! – povikala je Vanja.
Ah, stvarno.
Otvorio sam vrata.
– Zaboravio sam. Spavajte – kazao sam, ostavio otvorena
vrata i otišao u dnevnu sobu. Čuo sam Gejrov glas u susednoj,
otvorio vrata terase i seo na stolicu.
Ah, vazduh je bio hladan i divan.
Munja se ukoso stuštila kroz tamnosive oblake i nestala.
Zapalio sam cigaretu. Nova munja, ka jugu ovog puta, presekla
je nebo. Grmljavina prve počela je da se razleže. Kišne kapi su
se belele razbijajući se na bitumenom prevučenom krovu šest
spratova niže, a kao da su ponovo izvirale iz krova kuće preko
puta. Nova grmljavina, ovog puta s nečim skoro praskavim ili
pucketavim uz tutnjavu, toliko glasna da se nijedan zvuk s njom
nije mogao uporediti, začula se nad celim gradom.
Bilo je fantastično.
Udahnuo sam, podigao noge na ogradu i pogledao grad.
Nekoliko munja pokidalo je pokrivač oblaka. Čas ka jugu, čas
ka severu.
Fantastično.
Pored mene su se otvorila vrata. Provirio je Gejr.
– Hoćeš li pivo?
– Možda to i nije tako loša ideja – odgovorio sam. – Ali samo
jedno.
– Da sam mislio dva, rekao bih – kazao je i zatvorio vrata.
Ustao sam i ušao za njim.
– Moram prvo da pozovem Lindu – rekao sam.
Klimnuo je i otvorio frižider. Otišao sam do ogledala u
hodniku, uzeo telefon sa punjača na stolu ispod, ukucao njen
broj i napravio korak u stranu da provirim u dečju sobu. Vanja je
ležala na boku i pogledala me je.
– Koga zoveš? – pitala je.
– Ne spavaš? – rekao sam.
– Ne mogu da spavam – odgovorila je.
– Zbog grmljavine? – pitao sam kad se Lindin glas začuo na
drugom kraju.
– Ćao! – rekla je.
– Ćao – rekao sam. – Kako je?
– Dobro. Kako je kod kuće?
– Dobro – odgovorio sam pošavši ka spavaćoj sobi. – Makar
s decom. I Hajdi i Vanja su se igrale s Njalom.
– Baš lepo – rekla je.
 – Ovde je prava oluja – kazao sam. – Munje po celom nebu.
– Divno – rekla je. – Da li je i tebi i Gejru isto bilo lepo?
– Pa da, rekao bih da jeste. Malo smo svratili do kolonije. Pa
smo ovde proveli ostatak večeri. Kupali decu. Hajdi i Jon
spavaju. Vanja je budna. Nedostaješ im.
– I oni meni nedostaju!
– Ali dolaziš sutra – rekao sam.
– Da – rekla je.
Nastala je tišina. Savio sam pokrivač i gurnuo ga do zida, seo
na krevet i leđima se naslonio na njega. Ponovo se začula
grmljavina, sada bliže.
– Jesi li čula? – pitao sam.
– Ne – odgovorila je. – Šta je bilo?
– Grom. Aska, kako deca kažu. Kad sam došao u Švedsku,
mislio sam da ljudi misle na pepeo,17 dakle da je erupcija
vulkana. To je već mnogo dramatičnija stvar.
Nasmejala se.
– Nedostaješ mi – rekao sam.
– Stvarno? – pitala je.
– Da, ali dolaziš sutra.
– Da – rekla je. – Kako je s Gejrom? Šta radite? Pričate?
– Da.
– O čemu?
– O svemu živom. Mnogo o mom stricu.
– Stiglo ti je novo pismo?
– Da. Dugo. Preti sudom. Tvrdi da može da dokaže da lažem.
Nisam siguran šta da mislim o tome. Jednostavno ne znam da li
je u pravu. Da li sam preterao, dakle.
– Ali to je roman, Karl Uve.
– Da, ali čitav smisao je da bude istinit.
– Ne mora da znači da ste obojica sve isto doživeli.
 – Jeste, ali nije u tome stvar. Već u činjenicama. Ali probada
me i dublje od toga. Kako i ne bi. Kao da sam u paklu. Ne mogu
to da objasnim. Ali ovo je pakao. Pa se sad plašim svih o kojima
sam pisao. Ponekad i tebe.
– To u svakom slučaju nije problem. Nemaš razloga da se
plašiš.
– To ne znaš.
– Znam, mislim da okvirno znam šta misliš o meni i o nama.
Ne sve, naravno, i ne u detaljima, ali uglavnom.
– Šta ako je gore?
– Izdržaću. Dokle god je istinito.
– Da, nadam se da si u pravu. A tu je i tvoja majka.
– S njom će svakako biti sve u redu.
– Sigurno?
– Naravno. Prihvatiće to. Znam.
Ustao sam, odškrinuo vrata terase. Svež hladan vazduh prosto
je upao u sobu. Kiša je padala i pucketala po podu terase nalik
na brodsku palubu.
– Izašao si?
– Stojim na vratima terase u spavaćoj sobi. Kakvo je vreme
kod tebe?
– Lepo je. Sasvim plavo nebo. Ceo dan smo se kupali. Ležala
sam u hladu i čitala.
– Lepo zvuči.
– Ali nedostajete mi.
– Čudno je – rekao sam – kad nisi tu, uvek se malo bolje
ponašaju. Dakle ne dosađuju toliko, ne tuku se toliko. A ujedno
im je manje lepo. U to sam siguran. Mene na neki način trpe,
znaju da važe ta i ta pravila, ali nedostaje im to što ti imaš. Bez
obzira na to da li sam fin i prisan ili strog i dalek. Nije to ista
prisnost.
 – Ali to ti ne smeta?
– Ne. Samo je čudno. Nešto zadržavaju u sebi. Jon ne, ali
devojčice. Prihvatio sam tu ulogu, i mislim da je nužna, ali i
dobijam nešto drugačije nego ti. Dobijam manje.
– Ja ponekad poželim malo više toga. Napadaju me kad sam
tu. Stalno hoće da budu sa mnom. Gnjave li gnjave. Dok ti
možeš da čitaš novine dok si s njima. Ja ne mogu. Tad se penju
na mene.
– Stvar je u granicama.
– Kad sam dobro raspoložena, nije problem. Kad nisam,
ponekad je neizdrživo.
– Znam. Živim ovde.
– Ali nemojmo više o tome. Sada spavaju?
– Pa rekao sam ti. Vanja ne.
– Ah, da.
– Hoćeš li da je čuješ?
– Ne, ne kad treba da zaspi.
– Kad stižeš sutra?
– Po podne. U tri ili četiri, čini mi se.
– Onda će i Kristina biti ovde. Mislio sam na račiće. Šta
kažeš? I belo vino?
– Kako da ne.
– Onda se vidimo.
– Vidimo se. Volim te.
– Volim te – rekao sam, prekinuli smo, zatvorio sam vrata
terase, potonuo u krevet s telefonom u ruci.
Sad nisam hteo ništa drugo nego da budem u porodici, da u
njoj živim život, i toliko sam snažno to poželeo da me je
ispunilo nekakvo nestrpljenje, kao da će uskoro biti prekasno.
Ustao sam, vratio telefon na punjač, otišao u ve-ce i mokrio,
oprao ruke, primetio da nema peškira na kuki pored lavaboa,
otišao u spavaću sobu i uzeo jedan s gomile čistog veša visoke
do butina, koja je stajala pored kreveta, obrisao ruke i okačio ga
u toaletu, pre nego što sam izašao na terasu, gde je Gejr sedeo na
mom mestu, a ja ga nekoliko sekundi gledao pomalo
neodređeno.
– Nešto nije u redu? – pitao je. – Pivo ti je na stolu.
– Sve je u redu – odgovorio sam i seo na drugu stolicu.
Toliko sam bio vezan navikom da je s tog mesta sve delovalo
pogrešno. Samo sam uz napor volje uspeo da ostanem na mestu.
Nije bio veliki, ali ipak, nešto je u meni trebalo suzbiti da bi sve
išlo.
Munje su se granale po nebu pa nestajale. Brojao sam
sekunde do grmljavine. Nisu bile daleko.
Grmljavina je zvučala skoro kao odron, potmuo,
neravnomeran zvuk koji sam tražio pogledom, jer nagon nije
mogao razumeti da se takva buka ne uzdiže iz nečeg
materijalnog, već da je nešto po sebi.
– Vidim da si vedar kao i uvek – kazao je Gejr.
– Sad ćeš još i da me kritikuješ? – odvratio sam.
Nasmejao se.
– Ah, pa da, došao sam da te tešim i uveseljavam.
– Kad tako kažeš, zvuči kao da imam sedam godina.
– Pa i nije to daleko od istine. Nikad te nisam video toliko
pometenog. U potpunom si raspadu. Zato što se stric naljutio na
tebe. Meni je to neshvatljivo. Mene nikad nije bilo briga da li će
se neko naljutiti na mene ili neće. To je njihova stvar. A ti to
primaš neobično teško, moram reći.
– Ne ličiš na slona samo zbog te tvoje surle. Imaš istu takvu
debelu kožu.
Nasmejao se. Zapalio sam cigaretu. Njegovo prisustvo mi je
pomagalo.
 – Devedesetih su imali problema sa slonovima u Južnoj
Africi – kazao sam. – Ne znam da li ih je bilo previše ili šta već,
ali vlasti su u svakom slučaju pokrenule program. Ubijali su sve
odrasle slonove, hvatali mladunče i premeštali ih u drugi deo
zemlje. Ti slonovi su sada odrasli. I duboko su istraumirani.
Agresivni su, nedruštveni i ne vole ljude. Imaju sve simptome
posttraumatskog poremećaja. Osetljivi su, dakle. Gledali su kako
im ubijaju roditelje, a slonovi uvek reaguju kad neko iz krda
umre, van sebe su, nekoliko dana kruže oko mesta na kojem
mrtav slon leži ili je ležao. Takođe su veoma društveni. I kad su
mladunci to videli, pa onda bili poslati u drugu oblast, odlepili
su. Nije im dobro. Ljuti su i destruktivni.
– A šta hoćeš da kažeš time? Da sam osećajan iako mi je
koža debela, ili da traumatično detinjstvo ostavlja tragove u
kasnijem životu, bio ti slon ili trumejska koza?
– Nijedno ni drugo. Samo sam se setio toga. Ostavilo je
utisak na mene. Pa sam pomislio da bi te zanimalo, pošto si
pisao o posttraumatskim poremećajima.
– To je malo suviše pipavo za moj ukus. I nisam sasvim
siguran da li činjenica da i slonovi pate od toga čini fenomen
manjim ili većim.
– Većim. Univerzalan je.
– To onda i ograničava našu slobodu delanja. Ako slonovi
imaju traume, onda ih može imati i drveće. Eno ih deprimiranih
u šumi, pošto je malo lepo drvo pored njih posečeno za Božić. S
druge strane ništa ne govori da ne može da nas boli uvo za to.
Kao što Niče kaže, samilost samo uvećava patnju u svetu.
Umesto da jedno pati, pate dva.
– Bio je žestok na recima. Ali je, na kraju krajeva, bio
verovatno najosetljiviji čovek devetnaestog veka.
Otpio sam gutljaj tankog piva. Limenka je bila hladna na koži
prstiju. Metal je uz krckanje popuštao kada bih pojačao stisak.
Spustio sam je na sto, zapalio novu cigaretu žarom stare, zavalio
se na stolici i uzdahnuo.
– Još jedan od tvojih istočnoevropskih uzdaha – kazao je
Gejr.
– Stigao mi je imejl od Jana Vidara – kazao sam.
– I?
– Nije mu problem što je u knjizi.
– I pomislio sam da će tako biti.
– Da. Obradovao me je.
– Ali, eto, ne pomaže?
– Naravno da pomaže. Ništa ne nadomešćuje, svakako ne. Ali
u svakom slučaju ništa nije rekao o neuračunljivosti. A nije ni
Ingve.
– Moraš razumeti da nije stvar u tome. On neće da ti išta
napišeš o ocu. I sigurno te je mnogo godina držao za vrat. Tebe i
tvoju majku. U jednom pismu skoro da je napravio sociološki
pregled razlika između grada i sela, urbanog i agrarnog,
građanstva i seljaštva, bogatih i siromašnih. Hatlejevi nisu
dostojni Knausgorovih. Ha-ha-ha! Ko je još čuo za Hatlejeve i
Knausgorove? Ko bi rekao da se razlikuju? Ha-ha-ha! Pa to su
neki tamo Ulsen i Fredriksen. Ali ne i za Ulsena, jer Ulsen je
Ulsen, a Fredriksen je nešto sasvim drugo!
– Upravo to. Svaka porodica ima svoje, i iako to svi imaju,
ipak je nešto sopstveno. A ja sam to učinio javnim. Uskoro će
svi čitati o tome, pa više neće biti sopstveno. Ja sam to dao
drugima. A nije moje. To je valjda srž stvari.
– Da, jeste. Ali da li je to zabranjeno?
– Misliš, u pravnom smislu?
– Da?
– Ne znam. Povreda časti i ugleda jeste protivzakonita, ali se
u tom slučaju mora dokazati da je ono što piše netačno. A Gunar
tvrdi da može to da uradi. Ako stvarno može, i ako se to usvoji,
osudiće me. Osim toga, stvar je i u povredi mira privatnog
života, koliko sam razumeo. Ali takve povrede može biti samo
ako je ono što piše istinito. Mora se razmotriti u pogledu slobode
izražavanja, i takozvane umetničke slobode. Takođe, tata i baka
su mrtvi. I to valjda igra ulogu. Jer je onda on uvređen u ime
pokojnih.
– Zamisli. Moraš da dovedeš svedoke. On mora da dovede
svedoke. Cela prokleta knjiga mora da se pročita. Sudski proces
će trajati nedeljama. Novine će o tome pisati svakog dana. Bićeš
milioner, Karl Uve. Knjiga će ti ići kao alva.
– Kako je moguće da nešto što ja vidim kao apsolutni pakao
na zemlji, najgore od najgoreg, u tvojim ustima dobija takav
pozitivan prizvuk?
– Ne znam. Možda je to do mog zdravog, nesentimentalnog
pogleda na svet?
– Ali šta ako iznese dokaze da to nije istinito? Dakle ako me
osude?
– Još bolje! Svi hoće da čitaju lažljive knjige o stvarnim
ljudima!
– Budi ozbiljan na trenutak. Jer ovo je ozbiljno.
– Nema sumnje! Ali okej. Šta hoćeš da kažem? Sramota,
sramota! Uaaaa! Ti si loš čovek! Ma hajde, tu je sud. On je siva
zona. Mogu da te osude, mogu da te oslobode. To je relativno. A
onda imamo ljudsku stranu. TU ti patiš. Tvoj stric je zauzeo
mesto tvog oca, i ti ga se plašiš. To ima veze s tobom, tvojim
detinjstvom i tvojim psihološkim sklopom, ne s romanom.
Moraš razlikovati te dve stvari. Moram reći da je tvoj strah
skoro patološki. U izvesnom smislu si upropašćen. No offence!
Ali ja to tako vidim. O tome i pišeš. A to odnekud dolazi.
Razmatraš majčinu porodicu, razmatraš očevu porodicu.
Pokušavaš da razumeš. Nema tu ničeg lošeg. Nemoj misliti da
ima. Nije loše. A što je to za tebe pakao, potpuno je druga stvar.
Ja to otprilike tako vidim.
– Može tako da se gleda. Ali u ovom trenutku se korišćenje
mog prava odražava na druge, i to je druga stvar.
– Objavićeš knjigu?
– Hoću.
– Pa onda tu više nema šta. Odlučio si. Načinio si izbor.
Odraziće se na ostale. Pa šta? Jesi li ubio nekog? Jesi li tukao
nekog? Jesi li krao od nekog? Ne, pisao si o nekom. Jesi li
napisao nešto loše o njima? Ne. Lepo si pisao o Gunaru. Moraš
pokušati da vidiš stvar u njenim pravim proporcijama. Gunar
nije tvoj otac. Ti nisi dete.
– Nisam.
– Eto. Sad je dosta bilo tešenja i podrške. Hoćeš li još jedno
pivo?
– Hoću, hvala.
Ustao je i prošao pored mene, belog lica na tamnoj svetlosti
nevremena. Kišne kapi su se smanjile, i padale su gušće i
snažnije u vazduhu pred terasom i nad gradom. Suočavanje s
gnevom bilo je užasno po sebi, ali nije bilo ništa spram, toga što
više nisam znao šta se zapravo desilo. Šta je zapravo istina.
Nisam mogao da se uzdam u sebe i svoje sećanje, jer bilo je
zaraženo pisanjem. To mi je bilo poznato odranije, da se sećanje
menja kad se o njemu piše, pa se iznenada više ne zna šta
pripada sećanju a šta tekstu. Nisam znao šta je tačno. Da bih
znao, zavisio sam od spoljašnjih oslonaca. Dakle od tuđih reci i
sećanja.
Snažno je zatutnjilo tik iznad moje glave.
Šta je, pobogu, to?
 Ustao sam i ušao. Srce mi je lupalo kao uplašenoj životinji.
Tako glasan grom nikad nisam čuo. Sigurno je udario baš ovde.
Gejr je stajao na prozoru dnevne sobe i gledao napolje. Njal
je nepomično ležao i spavao u krevetu kraj kraćeg zida.
– Jesi li video? – kazao je Gejr. – Grom je udario u hotel.
– Nisam video. Ali čuo sam.
– Zagrmelo je i sevnulo skoro istovremeno.
– Tata! – povikao je neko iz spavaće sobe. Ušao sam kod
njih. Vanja i Hajdi su sedele u krevetima. Hajdi je plakala. Jon
je ležao na boku i spavao otvorenih usta priljubljenih uz ruku.
Kosa mu je bila mokra od znoja.
– Bojim se – rekla je Vanja.
– I ja – rekla je Hajdi.
– Ali nije opasno, mile moje.
– Neću da spavam sama – rekla je Vanja.
– Ali tu su Hajdi i Jon – kazao sam.
– Nije isto – odvratila je. – Hoću da spavam s tobom.
– I ja – kazala je Hajdi.
Pogledao sam ih.
– Okej – kazao sam. – Upadajte.
Hajdi je pružila ruke i spustio sam je s gornjeg kreveta.
Požurile su hodnikom. Kad sam ušao u spavaću sobu, već su
bile ispod pokrivača.
– Nećemo da budemo same – rekla je Vanja.
– Hoće li biti još gromova? – pitala je Hajdi.
– Možda – odgovorio sam. – Ali nije opasno. A i ja ću uskoro
leći. Okej? Možete nekoliko minuta same, zar ne?
Klimnule su.
– Ali vrata moraju da budu otvorena! – rekla je Vanja.
– Naravno – kazao sam. – Laku noć.
Otišao sam u dnevnu sobu. Bila je prazna. Ali vrata terase su
bila otvorena, pa sam izašao.
– Sve se sredilo? – pitao je s mog mesta.
– Jeste, jeste – kazao sam i seo na drugu stolicu. – Ali mislim
da ću ionako uskoro da legnem. Jonu padne na pamet da se
probudi u pet. Pa ako se tad nisam naspavao, sve pođe naopako.
Ali ti slobodno sedi i pij ako hoćeš, naravno.
– Baš si darežljiv – rekao je.
– Čovek slon je često ostajao sam – kazao sam.
– Zar nije imao papirnu kesu na glavi?
– Ne, ne. Šešir od papira. I frulu je imao. Ide čovek slon!,
govorio je i duvao u frulu dok se šetao. Uvek je bilo živo gde
god da ode.
– Da znaš da ti nije glupo što ideš da legneš.
– Da, idem – kazao sam i ustao. – Imaš sve što ti treba od
posteljine i to?
– Sve, sve.
– Onda laku noć. Vi samo spavajte i ako se mi probudimo.
– Važi. Laku noć.
Ušao sam, zastao na vratima kuhinje, odlučio da ostavim
sudove za sutra, izvukao sam telefonski kabl i ušao u
polumračnu spavaću sobu, gde su Vanja i Hajdi ležale
zatvorenih očiju dišući ujednačeno i sporo kao dve životinjice.
Vanja je legla ukoso. Podigao sam je i položio ravno, pored
Hajdi. Nije primetila, nije se ni mrdnula. Svukao sam se i legao
pored njih. Neverovatno koliko su kratke, pomislio sam
gledajući ih neko vreme dok nisam zatvorio oči i onda i sam
utonuo u san, u unutarnju noć koja deluje toliko velika, pa i
skoro beskrajna dok smo u njoj, ali koja nikad ne može biti veća
od nas samih.

Nekoliko minuta iza pola šest Jon je stajao pred krevetom

vičući da moram da se probudim. Navukao sam odeću od juče i
pošao s njim u kuhinju. Napolju se sunce uzdizalo iznad tla na
istoku. Njegovi oštri zraci ulazili su pravo u sobu. Sve se videlo
na toj svetlosti, ostaci hrane na podu, mrlje od kafe dužinom
pulta sve do sudopere s leve strane, lonac s vodom od kuvanja s
perlama masti i dve nabubrele raspukle viršle u njemu, dva
prazna tetrapaka mleka pored, otvoreno pakovanje margarina
toliko mekog da je skoro bio tečan, dublje žute boje nego kad se
ohlađen izvadi iz frižidera. Velteks krpa, koja se stvrdne kao
ljuska kad se osuši, sada je kao nekakva presvlaka ležala na
metalu između dva odeljka sudopere, nekada bela, sada siva i
crna. Čaše, šolje, tanjiri i zdele prosto nabujali iz sudopere i po
metalnom pultu, poput gramzive biljke od stakla i porcelana.
Dve prazne tegle sosa za pastu, neoprane iza slavine, crvene od
ostataka. Prozirna plastična ambalaža kačkavalja, zbog koje se
rasejanom oku čini da etiketa s logom lebdi nad daskom za
sečenje kraj zida. Sok od cvekle koji je drvo upilo. Sparušene
biljke na prozorskom okviru, mesecima mrtve, tako stopljene s
prostorijom da više nikom ne pada na pamet da ih treba baciti.
Sto s njegovim čašama i tanjirima, bokalom vode pune
mehurića, suve mrvice rasute oko mesta gde su deca sedela,
prazne kese u kojima je doneto voće i koje su ležale poput malih
plastičnih hangara među gomilama crteža i blokova za crtanje,
flomastera i bojica, a da se i ne pominju dve police na zidu
pored prozora, poput koralnog grebena zarasle u stvarčice koje
su deca sakupila poslednjih godina, od praznih kutija za
bombone u obliku princeza i raznih Diznijevih likova, kutijica s
perlama i podloga na kojima se od njih prave slike, lepkova u
stiku, automobilčića i vodenih bojica, do komadića pazi
slagalica, plejmobil delova, pisama i računa, lutaka i nekih
staklenih kugli s delfinima, koje je Vanja poželela kad smo
prethodnog leta bili u Veneciji. Polica je bila stanica; kada bi
stvari završile na njoj, izlazile su iz opticaja i tu ostajale. Imali
smo nekoliko takvih stanica gde je život predmeta naglo
prestajao, čemu je posebno služio duguljasti sto u hodniku – na
kojem se verovatno pripremala hrana pre nego što je bio
premešten, jer je i gore i dole imao fioke – gde su sve moguće
koještarije ležale pored stvari koje su nam zapravo bile potrebne,
ali koje nismo znali da imamo. Brdašce je bilo oko metar visoko
i tri metra dugo, i tu su se nalazile lampe, upotrebljene i
neupotrebljene sijalice, svece, gomile papira za štampanje, rolne
nerazvijenog filma, gomile fotografija, unutar i izvan njihovih
malih žutih papirnih fascikli, kuvari, dečja odeća, što će reći
vunene hulahopke koje su bile u upotrebi zimi, neuparene
čarape, neuparene rukavice, ružičasta helou kiti gumena kapa,
nekoliko majica, verovatno premalih, tanka jakna s kapuljačom,
debeo džemper, zatim salvete, kupljene u velikim količinama u
„Ikei“, saksije, kablovi starih kompjutera, produžni gajtani,
hemijske i upaljači, džepne knjige, oprani ali neuštirkani
stolnjaci, pozivnice i reklamne brošure, časopisi, neupotrebljene
prskalice, spljošten lampion, rođendanski vozić s vagonima s
brojevima u koje se stavljaju svećice, baloni i pištaljke, delovi
drvene pruge za vozić, pokoja stanična zgrada ili lokomotiva,
blokovi za crtanje, DVD-filmovi, CD-albumi, kuhinjske krpe –
da, mala planina je tu stajala, i u Lindi ponekad izazivala nešto
nalik na panične napade, iznenada nije mogla da podnese osećaj
haosa koji je sve to stvaralo. Neretko je donosila nekakve stvari
za arhiviranje koje bi trebalo sve da srede; različite kutije za
različite stvari, jedna polica za moju poštu, druga za njenu,
obeležene našim imenima, kao što je videla kod drugih ljudi,
onih kod kojih je bilo malo reda, ali sistemi su se rušili već posle
nekoliko dana, i sve se rasipalo kao i pre. I mene je to mučilo, pa
sam jednom u pola godine, možda, pregledao sve i uklanjao ta
stecišta predmeta, koja bi posle nekoliko nedelja naravno
ponovo počela da se obrazuju. Kao da su živa, kao da su ležala
na određenom mestu i privlačila stvari k sebi da bi postala velika
i moćna.
Na sreću, izgledalo je da deca i ne razmišljaju o tome.
Veličine kao što su unutrašnji i spoljašnji haos još nisu bile
relevantne za njih, odnosili su se prema svetu kao
neproblematičnom mestu, uglavnom, i, pomislio sam sada, u
suštini su u pravu. Materijalni svet je neutralan, mi ga uplićemo
u svoj unutarnji psihološki krajolik i bojimo ga svojim
predstavama. Dobro, neuredno je. Ali to je praktično pitanje, a
ne moralno. Nismo loši ljudi iako pravimo nered. Nije to izraz
lošeg morala. To sam sebi mogao da kažem, ali nije pomagalo,
osećanja su bila prejaka; dok sam prolazio kroz nered, kao da
me je osuđivao, osuđivao nas, loši smo roditelji i loši ljudi.
– Šta kažeš, Jone, da malo pospremim dok jedeš?
Pogledao me je i klimnuo. Spustio sam venecijanere, podigao
ga u stolicu, dao mu kornfleks i mleko, što ga je, izgleda,
zadovoljilo, i počeo da vadim sudove iz mašine.
– Kafa, tata – rekao je Jon.
– Da, uskoro – kazao sam.
– Ne. Sada! – rekao je i kašikom upro u aparat za kafu.
– Okej – rekao sam i uključio ga.
Senke venecijanera ležale su na stolu poput štrafti, između
njih je svetlost sijala posebnom snagom, skoro praskavo, tako
snažno da senke nisu imale jasne granice, već ih je svetlost
prosto rastakala na ivicama.
Jon je gledao čas aparat za kafu čas mene dok sam, pošto sam
ispraznio mašinu za sudove, spirao tanjire i čaše, šolje i lonce i
stavljao ih u mašinu, a onda je upalio kad se napunila.
 U hodniku se začulo tapkanje bosih nogu po linoleumu. Bila
je to Hajdi, zastala je na vratima i zažmirila ka nama.
– Ćao, Hajdi – rekao sam. – Jesi li lepo spavala?
Odmahnula je glavom, otišla do svoje stolice i sela. Kosa joj
je bila razbarušena, imala je linije od spavanja na licu koje kao
da još nije povratilo dnevnu elastičnost posle noćne
nepomičnosti.
Stavio sam zdelu i kašiku pred nju, kutiju kornfleksa i
tetrapak mleka. Uzeo sam solju za sebe, sipao gotovu kafu u
termos i izneo ga na terasu, gde sam seo i zapalio cigaretu sa
odškrinutim vratima, da bih čuo ako se unutra nešto desi. Pred
pogledom na kilometre krovova setio sam se šta sam sanjao te
noći. Sedeo sam na istom tom mestu. Nebo je bilo sasvim crno i
puno aviona. Neki su bili sasvim blizu, veliki džambo-džetovi, s
jasnim detaljima na trupovima, drugi samo svetla što klize pod
zvezdama. Osećaj je bio snažan i fantastičan. Fantastično,
fantastično je bilo, a onda sam se probudio.
Zavalio sam se, podigao noge na ogradu. Sunce, koje je i
dalje sijalo pravo u zgradu, snažno je zagrejalo vazduh oko
mene, zraci su goreli na licu, iskrili na prozorima, površini stola,
i posebno na sjajnom metalu termosa.
Često sam sanjao avione u niskom letu, često između zgrada,
ponekad nebodera, ponekad običnih solitera, svakako dvaput ili
triput godišnje. Ponekad sam bio u njima, ponekad ih gledao
izdaleka. Čak i u snu sam pomišljao kako je divno i nestvarno.
Dešavalo se da vidim i strahotne avionske nesreće, čitav njihov
tok kad se s neba sruče pravo u zgradu ili na put i eksplodiraju.
Zato mi je napad na Svetski trgovinski centar 2001. bio kao
prizor iz sna. Svi činioci su bili tu. Neboderi, veliki blistavi
avioni, pad, plamen. Ali dok su snovi bili neobično
usredsređeni, uvek sakupljeni oko jedne tačke s kojom su
osećanja usko povezana, događaj u stvarnosti bio je sasvim
otvoren i širok, mogao sam i da se vežem za njega i da se
odvojim.
Pravi zadatak terorista bio je da prodru u našu podsvest. To je
oduvek bio cilj pisaca, ali teroristi su u tome otišli korak dalje.
Oni su pisci našeg doba. Don DeLilo je to napisao, mnogo
godina pre jedanaestog septembra 2001. Slike koje su stvarali
širile su se po celoj planeti i kolonizovale našu podsvest.
Konkretan rezultat samog napada ništa nije značio, broj mrtvih i
povređenih, materijalna šteta. Slike su bile važne. Što su bolje i
ikoničnije slike uspevali da stvore, to je akcija bila uspelija.
Napad na Svetski trgovinski centar bio je najuspeliji svih
vremena. Nije bilo mnogo mrtvih, samo nekoliko hiljada, u
poređenju sa, na primer, šeststo hiljada poginulih tokom prva
dva dana bitke u Flandriji jeseni 1914, ali slika je bila tako
ikonična i moćna da je jednako snažno uticala na nas, možda još
snažnije, pošto živimo u slikovnoj kulturi.
Avioni i neboderi. Ikar i Vavilon.
Hteli su da uđu u naše snove. Svi to hoće. Naša unutrašnjost
je poslednje tržište. Kada i ono bude osvojeno, bićemo prodani.
Otpio sam nov gutljaj kafe, obrisao usta nadlanicom, ustao,
prstom pritisnuo jednu nozdrvu a iz druge izduvao malo skorene
sluzi preko ograde.
– Vidim da jutarnju toaletu obavljaš pod vedrim nebom –
kazao je Gejr. Stajao je na otvorenim vratima i gledao me. –
Krasno!
– Lepo je što to umeš da ceniš – rekao sam i ponovo seo. –
Jednom sam to uradio na plaži u Grčkoj kad sam imao
devetnaest godina. Mlada Amerikanka koja je ležala nedaleko
kazala je drugoj: Did you see that? How disgusting!
– Pa bila je u pravu – kazao je. – Ali ima li šolja i za mene? –
glas mu je bio malčice napukao pošto cele noći nije bio u
upotrebi.
– Naravno – odgovorio sam. – Imaš šolje gore u kuhinji. Kafa
je ovde u termosu.
U stvari sam hteo da uđem i proverim kako je kod Hajdi i
Jona, i trebalo je da probudim Vanju, ali ostao sam da sedim,
pošto bi bilo uvredljivo da odem čim je došao. Gurnuo sam
termos na drugi kraj stola, ugasio cigaretu o ivicu saksije, gde je
crvenilo terakote skoro sasvim nestalo pod crnilom pepela,
poput zida požarom uništene kuće, pa je ubacio u rupicu na
vrhu. Ali nisam to uradio dovoljno pažljivo, jer je iz rupice
počeo da izlazi dim. Pomislio sam da će se sama ugasiti i
zapalio novu cigaretu kad je Gejr izašao i seo.
– Je li sve u redu unutra? – pitao sam.
– Mislim da jeste – odgovorio je. Žmireći ka oštrom suncu
odšrafio je poklopac termosa i sipao kafu u šolju.
– Ne moraš svaki put da skidaš poklopac – kazao sam. –
Dovoljno je da ga samo malo otvoriš.
– Sad si postao i inženjer? – odvratio je, zavalio se i podigao
šolju ka ustima.
– Ja sam inženjer duše – rekao sam.
– Dugo nisam čuo ništa umišljenije – kazao je i sasvim
sklopio oči kad je progutao kafu. Otvorio ih je i pogledao me
kad je stavio šolju na sto. – Ja bih pre rekao da si ti đubretar
duše.
– Sanitarni radnik u tom slučaju – kazao sam. – Znaš da se
ovde soba s kontejnerima zove „prostorija za očuvanje životne
sredine“? Radnik na očuvanju životne sredine duše verovatno bi
bila najtačnija titula.
Konsultant za očuvanje životne sredine duše.
– To.
 – Inače, gori ti pepeljara – kazao je.
– Vidim – odgovorio sam. – Nadao sam se da će se ugasiti
sama. Ali izgleda da neće.
Podigao sam saksiju, i svi opušci koji su se naslagali sa
unutrašnje strane debelih zidova srušili su se u tacnu ispod.
Nekoliko ih se blago dimilo, snažno sam ih ugasio o tacnu pre
nego što sam pokušao da vratim saksiju. Zbog silnih opušaka
nije mogla lepo da nalegne na saksiju, već je stajala na njihovoj
neravnoj osnovi, čak i kad sam pokušao da je drmanjem vratim
na mesto. Na kraju sam je podigao, sakupio opuške na gomilicu
i spustio je na jedan kraj, popadale opuške prstom gurnuo pod
nju, i onda je najzad bila kao pre.
– Izgleda da će biti lep dan – kazao je Gejr. – Šta da radimo?
Imaš li neki predlog?
– Pa možda možemo da odemo nekuda? – odgovorio sam. –
Pošto odvedem decu.
– Možemo. Ali ne na plažu, nemam snage za to.
– Neki grad? Lund? Treleborg?
– Lund sam oduvek hteo da vidim. Možemo tamo.
– Onda ćemo tako – kazao sam i ustao, ugasio polupopušenu
cigaretu o ivicu pepeljare. – Samo sad moram da ih obučem i te
stvari.

Kad sam izašao u hodnik, Hajdi je stajala na maloj belo

ofarbanoj dečjoj stolici pred plakarom i kopala po najvišim
policama. Jedina je od njih troje sama birala odeću. Sada je
izabrala plavu bluzu s belim cvetićima, činilo se da je i teksas
suknja na redu, i par ružičastih helou kiti hulahopki.
– Lepo se slaže – kazao sam Hajdi, koja je sišla sa stoličice i
provukla ruke kroz rupe bluze bez rukava.
– Posle vrati stolicu u sobu – rekao sam, bacio pogled u
kuhinju, gde je Njal sedeo na stolici go do pasa i jeo kornfleks
klateći noge, a onda sam otišao u dnevnu sobu, gde je Jon sedeo
na sofi i puštao zujeću lokomotivu da padne pored njega,
podizao je, puštao da padne.
– Treba da se obučeš – kazao sam. – Sedi tu, doneću ti.
U plakaru sam našao žutu majicu s crvenom bubamarom, i
par zelenih, kao piratskih pantalona sa učkurom, uzeo sam novu
pelenu iz kupatila, gde sam i navlažio krpu toplom vodom i
utrljao malo sapuna u nju, pa ga njom obrisao dok je stajao
preda mnom raskrečenih nogu, kako bih odstranio blag, ali ipak
oštar slan miris urina koji su pelene ostavljale. Taj miris je
predstavljao stigmu, pripadao je deci roditelja koji ne paze na
higijenu. Kada sam to uradio, otišao sam da bacim pelenu u
kantu ispod lavaboa, doneo peškir, obrisao ga, navukao mu
pelenu i odeću, i pomilovao ga po kosi.
– Tako! – rekao sam.
– Čarape! – kazao je.
– Možeš da nosiš sandale danas. Lep je dan. Ne trebaju ti
čarape.
– Hoću! – kazao je.
Ušao sam u njihovu sobu i počeo da tražim dve iste čarape u
komodi. Bilo je tu četrdesetak čarapa i, začudo, skoro nijedna
nije bila uparena. Sve sam ih izvadio i stavio na Hajdin krevet,
raširio ih kao da su roba na tezgi a ja prodavač, i počeo
sistematski da ih pregledam. Žute, zelene, plave, crvene,
ružičaste, ljubičaste, tirkizne, smeđe, bele, crne, sive,
narandžaste, i sve nijanse između. Štraftaste, tačkaste, cvetne.
Neke sa slikama automobila, neke sa zekama ili kućama ili
macama. Ali sve su bile različite. Zato sam morao da odem u
spavaću sobu i počnem da pretražujem gomilu odeće tamo.
Čarape su uvek bile na dnu, klizile su među većim komadima
odeće kao da svesno teže ka podu, i kad sam našao pet čarapa,
odneo sam ih u njihovu sobu da vidim da li se koja slaže s tim
novim. Imao sam sreće. Eto para ljubičastih čarapa. Iako su u
mojim očima bile previše ženskaste za Jona, odneo sam ih u
sobu i navukao mu ih na stopala.
Našao sam tamnoružičastu duksericu s dugim rukavima i
napred sa slikom nekakvog jednoroga duge grive i krupnih
očiju, i tanke pamučne pantalone boje mente, i odneo ih u
spavaću sobu, gde je Vanja još spavala, napola otkrivena. Kičma
joj se ocrtavala kao blago uzvišenje pod kožom malo savijenih
leđa, iz čijeg se gornjeg dela uzdizao mali luk lopatica, sa obe
strane svetle kose koja je tako lepo prekrivala glavu i vrat, tako
radikalno drugačijeg materijala od kože. Prema ostatku tela
stajala je u istom odnosu kao latice prema stabljici cveta, moglo
bi se pomisliti.
Podigao sam je u krilo. Koža joj je bila topla, kakva biva
samo posle prospavane noći. Obgrlio sam je rukama, šakama
raširio duksericu i navukao joj je preko glave. Gurnula je ruke u
rukave i malo ih okretala dok se nisu namestile, povukla
nabranu duksericu preko stomaka. Navukao sam joj pantalone
na noge, prvo jednu pa drugu, pa preko kukova, kad se malo
podigla da bih joj ih navukao i preko zadnjice.
– Tako – kazao sam. – Hoćeš li da ti napravim sendvič pre
nego što krenemo? Da pojedeš usput?
Odmahnula je glavom.
– Nektarinu – rekla je.
– Pa nemamo – kazao sam. – Jabuku.
– Dobro onda – rekla je.
Pošao sam za njom kroz hodnik. Duž celog jednog zida
stajali su plakari, po boji – bili su svetlosmeđi – i po drškama u
stilu pedesetih. Neki su bili toliko puni da je sadržaj ispadao kad
se otvore. Vrećaste pantalone s tregerima, duboke cipele, debeli
džemperi, sve za zimu bilo je tu, uz sve ostalo što nisu koristili
svakodnevno. Iza jakni obešenih ispod gornje police, u zidu, bile
su kuke, na kojima smo držali sve naše ruksake i vreće, tokom
ovde provedenih godina nagomilane u takvom broju i obimu da
su više ležali nego visili. U dečjim malim glatkim ruksacima
bilo je kutija s hranom, koja bi onda, ako zaboravimo da
ispraznimo kutije, polako budala i trulila, a to što organsko sledi
zakone organskog duboko među silnim slojevima sintetičkih
materijala, kao na svoju ruku, bez kontakta s prirodnim
okruženjem, prosto me je fasciniralo, u svakom slučaju nakon
što bi se kutija otkrila, njen sadržaj bi se izbacio i njene plastične
površine brižljivo očistile. Po podu, mahom do zidova, ispod
niza plakara s jedne strane, ogledala i dugačke bele klupe s
druge, ležale su igračke i lutke nasumično raštrkane kao
predmeti posle avionske nesreće. Obično sam sređivao ceo stan
kad treba da nam dođu gosti, ali sada je došao samo Gejr, pa
nisam. Osim toga bio sam suviše izbezumljen. Ali danas dolaze i
Linda i Kristina, pa bih u suštini morao da pospremim. Stići ću
kad odvedem decu, pomislio sam i ušao u kuhinju za Vanjom.
Sunce se podiglo i pomerilo za kratko vreme koliko smo bili
budni, pa više nije sijalo pravo u kuhinju, već ukoso, ka zidu uz
koji su stajali pult i sudopera. Vanja je otvorila kredenac,
izvadila veliku crvenu jabuku iz zelene plastične korpe u kojoj
smo držali voće, pružila mi je.
Bila je crveni delišes, verovatno genetski modifikovana, jer
belo meso nije oksidiralo na vazduhu, kao što se uvek dešavalo
jabukama u mom detinjstvu, i činilo se da nikad ne trunu. To je
bilo zastrašujuće i drastično se kosilo s mojim predstavama
ispravnog i pogrešnog. Ali kupovao sam ih zato što je upravo
crveni delišes bio luksuzna jabuka dok sam odrastao, nešto
sasvim posebno, što smo najčešće imali samo za Božić, kad su
crveno i magično sijale u činiji s voćem, istovremeno i tvrde i
hrskave i sočne, kao nijedne druge jabuke.
– Zašto mi je daješ? – pitao sam.
– Nalepnica – rekla je i spustila prst na malu nalepnicu s
logom proizvođača, crveno-crnom bubamaricom na beloj
pozadini.
Uzeo sam jabuku i pokušao da zagrebem nalepnicu noktom,
ali bio je toliko kratak da je nije hvatao, pa sam morao da
probijem ljusku jabuke i otkinem deo da bih odstranio
nalepnicu.
– Pokvario si je! – rekla je Vanja kad sam joj je dao. – Hoću
novu!
– Ne, nema govora!
Reagovao sam tako odlučno da je odmah odustala, ostavila
jabuku na sto i izmarširala napolje. Pošao sam za njom, ali dok
je ona otišla u dečju sobu, ja sam otišao u dnevnu, gde je Hajdi
sedela na sofi i crtala, Jon poleđuške ležao na sofi sa stopalima
na naslonu i zurio u plafon, Njal čučao na podu ređajući brio
šine. Nazreo sam da je Gejr u susednoj sobi, prišao sam kliznim
vratima i pogledao unutra. Stajao je pred policom sa otvorenom
knjigom u ruci.
– Šta si našao? – pitao sam.
– Knjigu o Džojsu – odgovorio je i pokazao mi korice.
– A, ta – rekao sam. – Taj je upoznao Džojsa u Trstu. Brodski
kapetan, čini mi se. Nije imao veze s književnošću, koliko se
sećam. Sprijateljili su se, i posle je napisao knjigu o njemu.
Okrenuo sam se ka Hajdi.
– Polazimo – rekao sam. – Idi da obuješ sandale.
– Da li Njal ide s nama? – pitala je.
Odmahnuo sam glavom.
 – On je na odmoru. Zar ne, Njale?
Nije odgovorio, pogledao me je pomalo zbunjeno svojim
smeđim očima.
Hajdi je ustala. Pošao sam za njom u predsoblje, oprao zube
prvo njoj pa Vanji i Jonu, pre nego što smo pozdravili Njala i
Gejra i izašli u hodnik, ne bez učešća suseda, pretpostavio sam,
jer deca su uvek bila glasna kad smo polazili od kuće ili se
vraćali, a zvuci su se odbijali od betonske zidove duž spratova.
Često bih ih čuo gore na šestom spratu dok sam u prizemlju
čekao lift.
Norvežaninova porodica izlazi, pomislili su možda. Bogami
kasne danas. Ili, opet onaj prokleti Norvežanin i njegova
dečurlija.

Na kapiji vrtića Vanja je ukucala šifru, ja sam otvorio vrata.

Već pristigla deca vozila su tricikle, osoblje je sedelo na
klupama. Hajdi se priljubila uz mene i obgrlila mi noge.
– Moram da idem sad. Danas će vas mama pokupiti.
– Dolazi mama? – rekla je Hajdi.
Klimnuo sam.
– A i danas je petak. Pa možete da dobijete sladoled.
Podigao sam ruku i pozdravio zaposlene, pritisnuo dugme
interfona, otvorio kapiju i pošao putem kojim smo došli.
Bilo je toplo na suncu, ali u velikim potezima hlada kojima
sam hodao vazduh je bio svež i nekako vlažan, kao da je jesen
malo poranila, pa tu zastala da pričeka, kako ne bi uznemirila
veliko leto, gospodara među godišnjim dobima.
Skrenuo sam desno kod „Hemćepa“ i prošao kroz vrata koja
su se automatski otvorila, uzeo korpu ispred vratanaca na ulazu
koja su se takođe automatski razmakla, bacio pogled na monitor
koji je visio iznad odeljka s voćem, gde se pojavila moja slika,
kako gledam nadesno, što Vanja i Hajdi nikako nisu mogle da
shvate, zašto im oči gledaju u stranu kad zure pravo u ekran?
Vanja i Hajdi su nekad skoro plesale po podu supermarketa, dok
je Jon mahao sebi iz kolica, kao da smo nekakva putujuća
cirkuska trupa s patuljcima i svim tim. Stavio sam paradajz u
jednu od plastičnih kesa koje nisu bile sasvim providne, već više
sivkaste, skoro kao da su pune dima. Paradajz je bio iz
Holandije i još je visio na svojim zelenim peteljkama, nasuprot
susednom švedskom paradajzu, koji je bio nagomilan, okrugao i
sjajno crven, bez stabljika ili peteljki, što ga je verovatno činilo
pet kruna po kilogramu skupljim. Kad sam ubacio kesu u korpu,
pored sam stavio i dva plastikom prevučena krastavca, otišao do
odeljka sa sirom i premišljao se između obične danske gaude,
koja je bila jeftina, švedske greve, koju je Linda najviše volela,
ili norveške norvegije, koja je otprilike imala isti ukus kao
greve, ali je koštala skoro duplo više. Imamo goste, pomislio
sam, nije red da se štedi. A uskoro mi stiže predujam za roman.
Pa kakvu ulogu igra četrdeset kruna?
S norvegija sirom u korpi nastavio sam do hleba. Bio je to
jedan od najvećih odeljaka u prodavnici; negde između pedeset i
sedamdeset različitih vrsta hleba, možda i više, ležalo je na
rafovima poput ostrva u supermarketu. U Švedskoj je hleb bio
isečen i upakovan u plastične kese. Imao je dug rok trajanja i bio
mek, ali potpuno lišen hrskavosti i osobenog lepog ukusa svežeg
hleba. Ali ovde su pored tih plastičnih hlebova imali i niz rafova
sa svežim hlebom, mahom s nazivima koji ukazuju na
jednostavniji i prirodniji život, nešto tipa „rustično“ ili „seosko“
ili „seljačko“ stajalo je na skoro svakom, a i isticali su vrstu
žitarice, nasuprot u plastiku upakovanim, isečenim hlebovima,
koji su više isticali reči kao što su „sport“, „energija“,
„zdravlje“. Kad sam ja bio mali, u vremenu koje će mojoj deci
jednom delovati jednako daleko koliko su pedesete mojih
roditelja delovale meni, hleb je dolazio u papirnim kesama, a
njegova konzistencija i ukus menjali su se iz dana u dan, od
sasvim svežeg i fantastičnog ukusa prve večeri, kada je korica
bila sasvim hrskava a sredina meka i sočna, do poslednje suve
tvrde korice pojedene dva ili tri dana kasnije, sa svim mogućim
stepenima ukusa i konzistencije hleba između. Viđao sam da su
mnoge druge porodice stavljale hleb u posebnu plastičnu kesu
čim stignu kući, tako je sočnost duže trajala, dok je kora gubila
hrskavost. Nama je hleb ostajao u papirnoj kesi; tako je kora sve
vreme ostajala hrskava, ali je sočnost nestajala. Tada nije bilo
mnogo različitih vrsta hleba, na licu mesta setio sam se pet:
integralni hleb, crni hleb, ražani vitemberg, beli hleb, i još jedan
koji se pojavio kad sam imao osam ili devet godina, od graham
brašna. To je bilo to.
Postao sam čovek iz starih dana. A brzo je prošlo, pomislio
sam i okrenuo se rafovima sa svežim hlebom. Prodavali su
sedam zemički za deset kruna, uzeo sam jednu od papirnih kesa
namenjenih za francuski hleb i u nju stavio sedam zemički,
zgužvao kraj i stavio je u korpu, produžio prema mlečnim
proizvodima i usput uzeo kesu kafe i flašu od litar i po pepsi
maksa.
Sećao sam se i supermarketa u kojem smo kupovali hleb.
Sećam se kako je izgledao spolja, ikako je izgledao unutra.
Sećam se kad su ga gradili, kako je prvo izlivena ogromna
betonska površina pored puta na nekoliko stotina metara od naše
kuće, pa se prodavnica malo-pomalo podizala na njoj, s ponosno
ispisanim imenom sa strane, kao na brodu: B-MAKS. Kada smo
to videli, postala je „Bemaks“, mesto u rangu ostalih u blizini,
kao što su Ubećilen, planina, veliki put, Ještadholmen, mol,
most. Čak i kad je prodavnica promenila ime, zvali smo je
Bemaks. Bio je to moj prvi supermarket; pre njega nema ničega.
Ni jednog jedinog sećanja ni na jednu jedinu prodavnicu. Imao
sam oko pet godina kad se pojavio. Bog zna gde su moji roditelji
kupovali pre toga.
Osim „Bemaksa“, pojavila se „Stua“, gde smo odlazili
nekoliko puta godišnje da kupujemo naveliko. Džakovi šećera
od deset kila kad su se s jeseni pravili pekmezi i sokovi, sanduk
gaziranog soka za Božić ili letnji raspust, velika pakovanja
brašna, takve stvari. Tata je to voleo, čini mi se, voleo je da
kupuje hranu, ne u lokalnoj bakalnici gde su mogli da ga
prepoznaju i gde su se kupovale samo sitnice, to je prepuštao
meni ili Ingveu ili mami, ali voleo je supermarkete izvan centra,
gde se kupovalo naveliko. Da, jer tada je mogao malo da se
razmeće novcem, mogao malo da bude širokogrud, sigurno je do
toga. Osim ako nije tražio suprotno, sigurnost u snabdevanju i
čuvanju.
Zastao sam ispred mlečnih proizvoda i izvadio tetrapak
mleka, bilo je za decu pa sam izabrao ono s najvećim procentom
masti, što je bilo tri i po, produžio i uzeo pakovanje od šest jaja,
„od domaćih slobodnih kokošaka“ stajalo je, pa sam pogledom
preleteo po ostalim pakovanjima da vidim da li na nekom piše
„od kokošaka loše čuvanih u tesnim kavezima“, ali nije, pa sam
nastavio prema kasi, duž praznih prolaza između zamrznute robe
i ratova sa šamponima, pored malog odeljka sa „ekološkim
poslasticama“, i kroz pakao blistavo upakovanih slatkiša, koji su
verovatno činili jednako veliki deo prodavnice kao i odeljak s
hlebom.
Ali iako sam bezbroj puta išao do „Bemaksa“, jer je odatle
polazio školski autobus i jer sam tamo trčao s tatinim spiskom
za kupovinu najmanje dvaput nedeljno dugi niz godina, ipak iz
njega imam samo jedno jedino sećanje. Tada sam došao s
mamom. Video sam tablu na kojoj je pisalo da žute kutije
neskvika, dakle čokoladnog mleka u prahu, koštaju samo jednu
krunu. To je bilo toliko jeftino da bi mama možda pristala da mi
kupi. Košta samo krunu, košta samo krunu, kazao sam i
odvukao je do mesta gde je visio plakat. Ali tu piše minus jedna
kruna, kazala je. Šta?, rekao sam. Košta jednu krunu! Ne, rekla
je, jeftinije je za jednu krunu. To nije isto. I tako ja tog puta
nisam dobio žutu kutiju neskvika. Ali epizoda je ostala.
Zašto baš ona? Tamo je bila mirijada, ma čitavo zvezdano
nebo događaja.
Stao sam pred kasom skroz levo. Samo je dvoje bilo ispred
mene, i oboje su imali toliko malo namirnica da su ih nosili u
rukama, kao i obično u to doba dana. Po podne je prodavnica
bila sasvim puna i svi su za sobom vukli korpe s točkićima. Bio
je to jedan od najtužnijih prizora za koji sam znao, jer je svako
ljudsko dostojanstvo nestajalo čim se povuku kolica s točkićima.
Koliko je slabašno i bedno vući korpu umesto nositi je. Sitni
pedantni točkovi, duge crne drške, korpe koje prate u stopu kao
nekakvi psi. Čangrljanje točkova, zaglušujuće kad ga čovek
postane svestan.
Oneraspoložila me je sama pomisao na to.
Život ne sme da se primećuje, tome težimo, ali zašto? Da bi
na nadgrobnom spomeniku moglo da piše: „Ovde počiva čovek
koji je voleo da spava?“

Kad sam stigao do stana, bilo je sasvim tiho. Na trenutak sam

se zapitao da li su izašli, ali onda sam čuo šuškanje u dečjoj
sobi, pa sam pretpostavio da se Njal tamo igra dok Gejr negde
čita.
– Alo? – rekao sam.
– A tu si – začuo se Gejr iz dnevne sobe.
 – Kupio sam zemičke, ako neko hoće – kazao sam, izuo
cipele i stavio ih u ormar, uzeo kesu i otišao u kuhinju. Mašina
za sudove je završila, video sam, spustio sam kesu na sto,
isključio mašinu i otvorio poklopac, para je pokuljala i
zapahnula mi lice, pa sam nagonski ustuknuo.
Uzeo sam veliku dasku za sečenje i stavio je na sto, izvadio
korpu za hleb iz kredenca i u nju stavio zemičke. Sveže zemičke
s mnogo margarina i kačkavalja, ništa lepše ne mogu da
zamislim. Dakle jednostavan sam što se hrane tiče. Ali slani
ukus kačkavalja i putera na blagom pšeničnom ukusu zemički i
tankoj ali tvrdoj i hrskavoj kori koja se raspe čim se zagrize,
toga mi nikada nije dosta. Zato mi je voda išla na usta kad sam
presecao zemičku, premazivao je puterom i stavljao tri debele
kriške kačkavalja.
– I Njal bi jednu – kazao je Gejr i zastao pred stolom.
– Izvoli – kazao sam.
– Ne govori punih usta – kazao je Gejr.
– Jesam li ti rekao koji je Vanjin argument kad nešto zgreši?
– pitao sam.
Odmahnuo je glavom.
– Da je to naša greška. Pogrešno smo je vaspitali. I ne samo
to nego kaže da je sad kasno.
– Ima tu nečeg – rekao je i nožem prešao po površini
margarina koji se poput morene naslagao oko sečiva.
– Naravno. Ali nismo baš očekivali da će joj to biti tako
očigledno.
Gejr je premazao zemičku margarinom, uzeo sekač za sir i
isekao krišku.
– Samo nemoj da pipaš sir – kazao sam.
– Ma nemoj? – rekao je. – Sad i za to ima pravilo, je li?
– Pa valjda ima – odgovorio sam. – Ali ti si sociolog.
 – Odjednom sam ti nešto mnogo sociolog.
– Pa sad, mnogo. Pomenuo sam to jednom juče, i evo sad.
– To ti je dva puta previše – odvratio je i odneo dve polovine
zemičke u dnevnu sobu. Pošao sam za njim, strpao poslednji
zalogaj u usta.
– Mislio sam da malo pospremim pre nego što krenemo. Da li
je u redu? – rekao sam.
– Mogu da ti pomognem ako hoćeš.
– Dobro – rekao sam.
Njal je sedeo s laktovima na stolu i zemičkom u ruci,
pogledao me je dok je žvakao.
– Kad se vraćaju Vanja i Hajdi? – pitao je.
– Po podne. Oko tri, mislim.
– Šta ćemo da radimo? – pitao je i pogledao oca.
– Idemo u Lund – odgovorio je.
Počeo sam da skupljam peškire, pantalone, dukserice i čarape
razbacane po sobi.
– Mogu li da ponesem bicikl? – pitao je Njal.
– Naravno – odgovorio je Gejr, stavio nekoliko ljuski jabuke
na tanjir i naslagao plastične čaše jedne na druge. Otišao sam u
kupatilo i gurnuo odeću u već pune korpe za veš. Uspravio sam
se. Da li da pogledam ima li slobodnog termina u vešernici?
Ne, suviše je komplikovano.
Izašao sam, sakupio lutke koje su ležale naokolo i stavio ih u
krevet za lutke u dečjoj sobi. Jednoj je neko nacrtao plave štrafte
po licu, ličile su na nekakvu plemensku tetovažu ili tako nešto, i
izgledale jezivo zbog tolikog kontrasta s bebećim izgledom.
Onda sam sakupio plišane igračke i stavio ih na jedan kraj
Hajdinog kreveta; toliko je bila mala da nije koristila više od
trećine cele dužine kreveta. Mahom su to bile kuće, mace i zeke,
ali i pokoji ris, panda, lav, tigar, papagaj, vrana, jagnje, krava,
slon i krokodil. Poređao sam ih tako da svi gledaju u sobu, jedni
preko i ispod drugih, što je takođe bilo malo jezivo, možda zato
što je u kombinaciji pogleda i tišine bilo nekakve osude, ili zato
što je izgledalo kao da nas te mrtve stvari svojim očima i licima
gledaju iz onostranog. Onda sam pokupio igračke rasute po podu
dnevne sobe i stavio ih delom u okrugli smeđi tabure, koji je bio
šupalj i imao poklopac, delom u tri mrežaste korpe koje smo za
to koristili, dok je Gejr sakupljao sve dečje knjige i časopise
koje je mogao da nađe.
– Hoću i ja da pomognem – kazao je Njal.
– Možeš da sakupiš igračke u hodniku i staviš ih... gde? –
kazao je Gejr i pogledao me.
– U korpu koju ću ti dati – rekao sam, otišao po nju, i stavio
je na pod u hodniku. Ali pošto je ubacio nekoliko igračaka, Njal
je umesto toga počeo da se igra. Video sam da ga je Gejr
pomilovao po kosi dok je prolazio s parom ljubičastih gumenih
patika, zakoračio sam u stranu da ga propustim, potom sam
ispraznio mašinu za sudove u kuhinji, gde je toplota skoro
sasvim izašla iz keramike, ali se još osećala u metalu escajga.
– Uvek izgleda mnogo gore nego što jeste – kazao sam Gejru,
stajao je na vratima i izgledao kao da traži sledeći zadatak.
– Meni se čini da su utisak nereda i nered poprilično
kongruentni – kazao je. – Ali to je možda zato što kod nas nikad
nije nered. Ja sve odmah vratim. Nikad ne dobije priliku da
nastane.
– Voleo bih da je tako i ovde – kazao sam. – Ali nešto nas
sprečava. Jednostavno je nemoguće.
– Meni se sviđa ovde – rekao je. – Ima nečeg opuštajućeg u
neredu.
– Dokle god nije tvoj nered – kazao sam.
– Baš tako – rekao je. – Kristina uvek kaže da mi je potreban
haos da bih išta uradio. Kao rat u Iraku. Nema većeg haosa. Pa
posle mogu da sređujem.
– Nije loša teorija – kazao sam i zatvorio kuhinjski element
sa čašama i šoljama, otvorio susedni, gde su stajali tanjiri. – Ti si
potpuno lišen unutarnjeg haosa, pa ti je potreban oko tebe. U
meni je potpuni haos, pa mora da bude uredno spolja. Ali ne
uspevam.
– Ti reprodukuješ haos, ja reprodukujem red. Geometrija smo
koliko i psihologija.
– Da – rekao sam. – Ali znači li to da je sve sređeno po
sobama i u hodniku?
– Ne sasvim. Ne znam gde sve treba da se stavi.
– Slobodno stavi gde misliš da treba. Pa da krenemo.
Kad su se sve šolje, čaše, tanjiri, noževi, viljuške i kašike
našli na mestu, ponovo sam napunio mašinu onim što je ostalo,
sipao prašak u mali otvor, navukao pokrivač, zatvorio mašinu i
pustio program od šezdeset stepeni. Posle sam otišao u dnevnu
sobu, uzeo usisivač iza vrata, izvukao mu kabl, utaknuo ga u
utičnicu i uključio. Kesa je bila puna, pa skoro uopšte nije
vukao, morao sam da stavim kraj cevi tik iznad svega težeg od
prašine i dlaka da bi se usisalo. Perlice za igru, mrvice hleba,
komadići papira, pokoja pastila, neidentifikovane kuglice i
komadići. Kraj zida je projurila živuljka; na švedskom se zovu
silverfisk, srebrne ribice, pojma nisam imao kako se zovu na
norveškom, i mislim da ih nisam video pre nego što sam se ovde
uselio, ali nisam bio siguran, i zvučalo je malo čudno da neki
insekt postoji samo tu. Izgledali su kao repić s nožicama,
sićušni, živeli su u svemu što je moglo da ih sakrije: gomilama
odeće, na dnu kreveta, u tepisima, korpama s prljavim vešom.
Ako noću odem u kupatilo, nekad bi se našli nasred poda, crni
spram svetlog linoleuma, pa jurnuli ka najbližem skrovištu, na
primer lajsnama duž zidova. Ubijao sam ih kad ih vidim, ali
očigledno su raspolagale neiscrpnim zalihama, jer nisam
primećivao da ih je manje.
Silverfiskarna. Roman Vilhelma Muberga.
Gurnuo sam cev usisivača pod sofu i nekoliko puta je
pomerio napred-nazad, onda usisao deo ispod stola, što mi je i
bio glavni cilj, pošto su deca tu jela najmanje jedan obed
dnevno. Kad sam to završio, usisao sam trunke koje su ležale
kraj dovrataka, i prašinu iza vrata, pre nego što sam isključio
usisivač, izvukao mu kabl iz utičnice, što je uvek najsvetlija
tačka usisavanja, pritisnuo dugme koje čini da se kabl kao
krkljajući i munjevitom brzinom uvuče u njegovu unutrašnjost.
– To je to – povikao sam i vratio usisivač na mesto s kojeg
sam ga uzeo.
Gejr je izašao iz dečje sobe.
– Gotovi smo?
– Dovoljno je. Možemo još nešto da uradimo i kad se
vratimo.
– Ne treba. Sad lepo izgleda. Idemo?
Klimnuo sam.
– Samo da prvo proverim poštu.
Njal se došunjao iza Gejra. Iz sve snage ga je pesnicom
udario u zadnjicu.
– Monstrume mali – kazao je Gejr i okrenuo se ka njemu.
Njal je skupio gornji deo tela, ne prestajući da se smeje. – Sad si
gotov – rekao je Gejr i obgrlio ga dok sam ja prošao pored njih u
drugi hodnik, gde su uza zid bile naslagane stvari za plažu,
zeleni suncobran, dve stolice za kampovanje, neka vrsta
ligeštula, korpe sa igračkama za kupanje, i još naša dva velika
kofera, čvrsti od plastike i meki od platna, sivi odnosno crni, i
dve sušilice za veš, sklopljene i naslonjene na zid, s kojih su
visili žuti i zeleni peškiri s našeg poslednjeg odlaska na kupanje
i dečji kupaći kostimi. U spavaćoj sobi bilo je jednako tamno, i
zagušljivo, pa sam odškrinuo vrata terase dok sam čekao da se
sistem podigne, zurio sam pravo u venecijanere ne videći ih,
mislio sam na Gunara, i na Lindin povratak, i na belo vino koje
je trebalo da se setim da negde kupim kad se budemo vraćali.
Eto ga.
Otvorio sam stranicu sa elektronskom poštom.
Gunar.
Da sačekam? Mogu valjda da sačekam? Da ne upropastim
ceo dan?
Ako sačekam, u svakom slučaju neću misliti ni na šta drugo.
Otvorio sam imejl i počeo da čitam.
Potpisao se kao brat mog oca.
Neko vreme sam nepomično sedeo.
– Dolaziš li? – povikao je Gejr iz hodnika.
– Evo – odgovorio sam. Nisam imao snage ni da podignem
glas. – Stigao mi je nov imejl.
Gejrovi koraci su se približili.
– Šta si rekao? – pitao je.
– Novi imejl – odgovorio sam.
– Od Gunara, pretpostavljam?
Klimnuo sam.
– Mogu li da vidim?
– Izvoli – rekao sam.
Stao je iza mene i pročitao.
– Pa, hoćemo li? – kazao je. – Ne smeš dozvoliti da te ovo
slomi. Pa ne piše ništa novo.
– Ne. Ali piše da je kontaktirao sa advokatom. I koristi reč
vendeta.
Ustao sam.
 – Baš te pogađa – kazao je.
– Naravno – rekao sam.
– Hajde – rekao je. – Idemo u Lund.
– Moram prvo da se čujem sa Ingveom – kazao sam.
– Okej – rekao je Gejr i pošao za mnom kroz vrata, gde je
Njal držao kvaku i gledao nas. Uzeo sam telefon s punjača i
ukucao Ingveov broj u hodu, otvorio vrata terase kad se čulo da
zvoni.
– Halo – kazao je Ingve.
– Jesi li dobio imejl? – pitao sam.
– Jesam – odgovorio je. – Baš sad pišem odgovor.
– Odgovorićeš mu?
– Da.
– Jesi li siguran da je to dobra ideja?
– Slušaj: izneo je gomilu optužbi protiv mene. Ovo što radi je
potpuno nenormalno. Mislio sam da mu to napišem.
– Šta misliš da ćeš time postići?
– Pa ne znam. Ali moram reći da je prekoračio granicu i da to
ima posledice. Ne može da priča šta hoće zato što je ljut. I ja
nisam ti. Ni mama nije ti.
– Žao mi je što sam te uvukao u ovaj sos – kazao sam.
– Jeste da reaguje na nešto što si ti uradio, ali nisi ti kriv što
on sad to prebacuje na nas. Ni njegova nesrazmerna reakcija nije
tvoja krivica.
– Žao mi je, bez obzira.
– Izgubili smo strica, nema šta.
Ušao sam i vratio telefon na punjač, pogledao Gejra, koji je
seo na sanduk ili šta god da je to što nam je stajalo u predsoblju.
– Moram samo još jednom da pročitam – rekao sam.
– Baš ne moraš – odvratio je Gejr. – Hajde, neću da sedim
ovde ceo dan. Već si pročitao, pobogu!
 Nisam odgovorio, ušao sam i ponovo seo pred ekran.
– Mi idemo! – povikao je Gejr iz predsoblja.
– Evo, dolazim – odgovorio sam, isključio kompjuter, ustao i
pošao za njima, dok su čekali lift, navukao sam cipele, uzeo
naočare za sunce iz radne sobe, setio se da ćemo izaći na zadnji
izlaz i ušao u kuhinju.
– Gde ćeš sad? – povikao je Gejr za mnom. Nisam
odgovorio, izvadio sam kesu sa đubretom iz kante ispod
sudopere, vezao je, drugom rukom uzeo punu kesu đubreta koja
je stajala na novinama kraj zida i izašao do lifta. Njal, u kaki
šortsu i beloj majici bez rukava, zapušio je nos dok smo se
spuštali.
Lift se polako spustio do dna zgrade, stavio sam obe kese u
jednu ruku, otvorio vrata drugom. Potražio sam ključ u džepu
pantalona, uto se setio da sam zaboravio da zaključam vrata
stana. Ali šta smo vredno imali? Tri kompjutera, to je sve?
Televizor je bio iz osamdesetih, uzeo bi ga samo neki
nostalgičan lopov.
– Pa? – pitao je Gejr.
– Stižem – kazao sam. – Sačekaj malo.
Najzad sam uspeo da uhvatim ključ sa svežnja, pa sam
mogao da ga izvadim iz džepa i povučem pločicu po senzoru,
zasijalo je zeleno svetio i brava je škljocnula kad se otključala.
Jedva sam uspeo da pređem petnaest metara do vrata. Tamo je
čekalo stepenište, pa još jedna vrata do „prostorije za očuvanje
životne sredine“.
Zastao sam i šakom dotakao hladan zid, želeo sam da i obraz
priljubim uz njega, i da sam bio sam, možda bih to i uradio.
Umesto toga sam šaku, koja je upila malo hladnoće zida, stavio
na čelo. Gejr i Njal su zastali kod vrata i pogledali me baš kad
sam ponovo krenuo.
 – Zar nije ovde? – pitao je Gejr.
– Jeste – odgovorio sam. – Trebalo mi je nekoliko nedelja da
prokljuvim sva ova vrata.
– Imaju četvora – odvratio je. – Koliko teško može da bude?
Nisam odgovorio, otvorio sam vrata. Zakoračio na stepenice.
– Sačekajte me ovde – kazao sam. – Samo da bacim đubre.
Stepenice iza teških metalnih vrata bile su crne i klizave od
nečega, verovatno od tečnosti koja se nakupi na dnu kese za
đubre i ponekad procuri, nataložene nakon više meseci ili
godina. Miris je unutra ujedno bio i oštar i mek. Gole
ventilacione cevi visile su pod plafonom, ostalo je sve bio beton.
Otvorio sam poklopac najbližeg kontejnera, dovoljno velikog da
primi čitavu rasparčanu porodicu, i ubacio kese. Bilo mi je muka
i celo telo me je bolelo. Nisam to mogao da povežem s nečim
konkretnim – nečim određenim što sam zgrešio – već je imalo
veze sa svime, sa celim mojim bićem, pa se zato nije moglo
popraviti. Čak i kada bih povukao tu prokletu knjigu, ne bi mi
pomoglo. Jeste, Gunar bi bio zadovoljan, mislio bi da me je
postavio na mesto, možda i da me je zdrobio, i da je time pravda
zadovoljena. Njegovi zahtevi su bili pravedni, njegov gnev
pravedan, i snazi tog gneva nisam mogao da se suprotstavim,
pritiskao me je do zemlje, razarao me, pred njim ja i moj život
ništa nismo vredeli. Ništa. Čak su i moja deca nestajala u tom
gnevu, čak su i ona gubila vrednost, jer drugog oca nisu imala, a
taj otac nije mogao da se smiri, nego se razmahao na sve strane,
toliko fundamentalno lišen empatije da može da uništava tuđe
živote a da čak nije ni svestan toga.
Kad sam izašao iz sobe s kontejnerima, stajali su na svetlosti
otvorenih vrata i čekali me. Tačnije Gejr ih je držao otvorena,
dok je Njal izašao na plato napolju, u dubok hlad visoke zgrade
u čijem je podnožju stajao. Zurio je u mali beli kombi koji je baš
tada polazio u rikverc. Sigurno s kutijama namirnica za onaj
kineski restoran brze hrane, koji je imao vrata s te strane;
dostavljač bi snažno zalupao parčetom metala koje je služilo za
tu svrhu, a onda, ako je imao sreće, neko od zaposlenih bi se
pojavio posle minut ili dva. Kutije s limenkama soka,
konzervama i nudlama.
Njal je potrčao po platou ka trotoaru, na koji je toplo i
blistavo padala svetlost.
– Pazi! – povikao je Gejr. – Nemoj na ulicu!
Njal nas je pogledao kao da se osetio potcenjenim.
– Nisam hteo na ulicu! – rekao je.
– Dobro, dobro – kazao je Gejr. – Nisi hteo. Ali tako je
izgledalo.
Obrtao je svežanj ključeva oko prsta.
– Hoćeš li početi i da zviždućeš? – pitao sam.
– Kako to misliš? – rekao je.
– Govor tela ti je tako veseo.
– Lep je dan. Sunce sija i na odmoru sam. Naravno da sam
veseo! Čak ni mrgud kao ti ne može to da uništi.
Počeo je da zvižduće.
Petnaest metara ispred nas Njal je zastao kod kola, crvenog
saba negde iz devedesetih. Dakle mogao je da ima između deset
i dvadeset godina. Nisam se razumeo u kola, a devedesete su
meni bile juče. Nisam mogao da pojmim da je prošlo dvadeset
godina od njihovog početka.
– A! – rekao je Njal; spustio je ruku na karoseriju.
– Nisi se setio da parkiraš u hladu? – kazao sam.
– Pošto ti jesi, hoćeš da kažeš? – odvratio je Gejr.
– Da sam analan kao ti, setio bih se.
Nasmejao se i otključao vrata, vezao Njala na dečjem sedištu,
dok sam ja seo napred u užarenim kolima. Iza tri automobila na
parkiralištu na kraju slepe ulice stajalo je drvo, lišće je
svetlucalo na suncu, a iza njega se nalazila Ulica
Fereningsgatan, kojom sam pre nekoliko sati prošao s Vanjom,
Hajdi i Jonom.
Gejr je ušao, zalupio vrata i gurnuo ključ u paljenje. Vezao
sam pojas, primetio naočare za sunce koje sam zakačio za džep
pantalona, i stavio ih. Bio je to par običnih polaroid naočara,
kupio sam ih na Lidu kad smo prošlog leta bili u Veneciji, ali
dopadale su mi se, imale su neku crtu sedamdesetih. Vanja je
rekla da s njima izgledam kao lopov. „Izgledaš kao lopov!“ I to
mi se dopalo.
Gejr je povukao pojas preko grudi i vezao ga, spustio ručnu
kočnicu, prebacio u brzinu i polako skrenuo na put. Bilo je
nečeg nemarnog u njegovom stilu vožnje; nije vozio brzo niti je
rizikovao, stvar je bila u njegovim pokretima na vozačkom
sedištu, načinu na koji bi naglo pogledao u stranu kad treba da
promeni traku, ili kako bi iznenada, kao da se upravo toga setio,
podigao ručicu za žmigavac, ili kako je prosto izviđao okolinu
dok je gledao kroz vetrobran na ravnim deonicama. Većina ljudi
koje sam poznavao vozila je kao da su jedno s kolima, kao da su
različiti aparati i instrumenti automobila produžetak njih samih,
dok je Gejr vozio kao da upravlja stranom mašinom.
– Kuda? – pitao je.
– Nisam siguran – odgovorio sam. – Ja obično samo vozim
pravo dok se ne pojavi tabla za izlazak iz Malmea. Obično dobro
prođe, auto-putevi prolaze pored grada, a jedan je uvek na neki
način povezan s drugim.
– Ako tako kažeš – rekao je. – Ja volim da znam kuda vozim.
Ali kad si u Rimu...
– Kad si u Skoneu, moraš biti koncentrisan – kazao sam.
– Odbijam da se smejem. Ni osmeh nećeš dobiti za to.
 Prošli smo pored Koncertne dvorane i prešli u široku ulicu
nalik na aveniju, ka Trgu Vernhemstorget, punu blistavih
automobila koji su odbijali sunce na različitim tačkama; felna ili
vetrobran tamo, branik ili kvaka ovamo.
Gejr je pritisnuo dugme na vratima i moj prozor se spustio.
Vazduh je nadro unutra kao kroz grlo.
– Vidim da poseduješ sofisticiranu mašinu – kazao sam. –
Otkad je, zapravo?
– Iz dve hiljade prve.
– Dve hiljade prve? Mislio sam da je iz devedesetih. Ima
samo osam godina?
Klimnuo je. Pogledao sam table koje su visile iznad
kolovoza.
– Eno auto-puta – rekao sam. – Samo skreni negde i sve će se
srediti.
– Geteborg ili Stokholm ili Istad ili Kopenhagen ili
Treleborg?
– Bilo gde. Najgore što može da se desi jeste da moramo da
se okrenemo.
Uzdahnuo je.
– Onda ka Geteborgu, ako apsolutno moraš da dobiješ ime.
– Onda ćemo tako.
Došli smo do velike raskrsnice puteva sa po četiri trake.
Gledao sam lica u automobilima pored nas, kako su potpuno bili
u svom svetu, kao da ne slute da se nalaze na samo pola metra
od drugih ljudi, i da ih od njih ne razdvaja ništa osim providnog
prozorskog okna.
Svetio se promenilo, prvi automobili su se pokrenuli, i
nekoliko sekundi kasnije pokret je stigao do nas. Cela kolona
skrenula je na auto-put, gde su neki ubrzali po svom ukusu, pa
se uskoro raširila na nekoliko stotina metara. Gejr se držao u
sredini i pridržavao se ograničenja brzine, tako da su nas stalno
preticali dok smo za sobom ostavljali metar za metrom, a
krajolik prelazio iz gusto izgrađenog urbanog predela skoro
lišenog vegetacije, u otvoren, mrežastim ogradama ispresecan
predeo industrijskih oblasti i prodavnica automobila.
– Šta sam rekao? – kazao sam i klimnuo ka tabli na kojoj je
pisalo da je skretanje za Lund na hiljadu metara.
– Nikad nisam rekao da nisi taličan – kazao je. – Kako je,
Njale?
– Dobro.
– Hoćeš li sladoled u Lundu?
– Da.
Sada smo iz prirode prvo ušli u industrijske oblasti, potom
naselja i najzad do gradskog centra, upadljivo manjeg od
Malmeovog; zgrade su bile niže, ulice uže, mir veći. Gejrova
glava okretala se čas ka vetrobranu čas ka bočnim prozorima,
tražio je mesto za parkiranje, istovremeno, nadao sam se,
obraćajući pažnju na saobraćaj oko nas.
– Ima veliko parkiralište u centru, koliko se sećam – rekao
sam. – Ako kreneš pravo ovuda, mislim da ćemo ga sigurno
naći.
Umesto da me posluša, skrenuo je desno.
– Ali eno ga tamo! – kazao sam. – Zar ne vidiš? Tamo iza
ugla?
– Tu je zabranjeno skretanje. Zar ne vidiš onaj okrugli znak?
– A to znači to?
Pogledao me je.
– Zezaš me?
Kad sam odmahnuo glavom, nasmejao se.
– Bio sam zadivljen kad si samo jedno veče učio za ispit. Ali
sada mi je malo jasnije.
 – Sve vreme se nosim mišlju da treba malo da nabubam
znake. Ali mrzi me. I imam vozačku.
– Ovamo – rekao je i skrenuo levo, presekao ulicu i pošao
malom blagom uzbrdicom do parkirališta.
Posle strujanja vazduha na putu, vazduh koji nas je dočekao
kad smo izašli bio je neobično nepomičan. Tik nad asfaltom
podrhtavao je od toplote, inače je bio miran poput vode u zalivu,
na čijem smo se dnu u tom slučaju nalazili.
Jednog dana sredinom devetnaestog veka, u jednom od sela
duž fjordova Zapadne Norveške, u vreme kosidbe, kad je sunce
sijalo kao sada i kad su svi izašli da kose, desila se katastrofa.
Svi su umrli, pa niko nije mogao da kaže šta se dogodilo. Našli
su ih sutradan. Otkrio ih je mladić koji je trebalo da radi kod
strica. Bilo je sasvim tiho u kući kad je stigao, ušao je, strina je
ležala mrtva na podu u kuhinji, lica iskrivljenog i skoro
neprepoznatljivog, iskolačenih očiju, krv joj je curila iz ušiju i
nosa. Istrčao je napolje. Pošao je strmom uzbrdicom, napola
pokošenom, gde se za grupu muškaraca naizgled prileglih da se
odmore ispostavilo da su mrtvi, verovatno su iznenada popadali,
s potpuno istim simptomima kao i žena u kući. Iskolačene oči,
krv iz telesnih otvora.
Bio je to početak romana. Nešto se desilo, niko nije znao šta,
a posle nekoliko generacija događaj se pretvorio u puku priču
koja je najzad, u našem vremenu, skoro potpuno nestala.
Onda se to ponavlja. I neko, možda protagonista romana,
nailazi na tu staru priču i povezuje konce.
Da. Ogromna dubina fjorda pod plavozelenom površinom,
zelene strane doline, nečuveno snažne boje, belinom pokriveni
vrhovi planina pod plavim nebom bez oblaka. Trava grebucka
znojavu kožu, zujanje insekata. Pesma kose u travi, zveckanje
kamenova za oštrenje, osećaj nekakve tišine duboko iza svega,
koji planine, nebo i fjord skupa stvaraju. I onda, katastrofa.
Zurio sam ka ulici ispod dok je Gejr otvorio gepek, izvadio
Njalov žuti dečji bicikl i montirao ga. Crne farmerke koje sam
obukao lepile su mi se za kožu, a stopala, upakovana prvo u cmi,
priljubljeni, elastični veštački materijal čarapa, a potom crnu
kožu cipela, bila su tako vruća i mokra od znoja da se činilo kao
da nisu deo tela, već nešto što na svoju ruku živi dole. Dva
zajapurena, od znoja svetlucava brata ložača.
Njal je opkoračio mali bicikl i seo čvrsto stežući upravljač i
sa stopalima na zemlji. Bicikl je bio u obliku lava, s naslikanim
licem ispred i repićem iza.
– Baš ti je opasan bicikl, Njale – kazao sam.
Bio je toliko ponosan da nije znao kuda da gleda.
– Da – rekao je na kraju.
Onda je počeo da okreće pedale i išao po parkiralištu sve
brže. Gejr je proverio da li su vrata automobila dobro
zaključana, tutnuo svežanj ključeva u džep i pošao.
– Nemoj predaleko ispred nas, Njale! – povikao je. – I ostani
na trotoaru.
Kad je stigao do ivičnjaka, naglo se zaustavio snažno se
oduprevši nogama o zemlju.
– Zadivljujuća tehnika – kazao sam.
– Aha, to mu ide – odgovorio je Gejr.
– Pa gde ćemo? Jesi li gladan?
– Da prvo vidimo katedralu? Pa da jedemo posle?
– Može što se mene tiče.
Nestalo im je vazduha. Kao da ga je nešto usisalo uvis, uz
tutnjavu, isprva poput daleke grmljavine a onda sve glasniju,
dok je istovremeno zaduvalo, a onda, dok su začuđeno ili
prestravljeno gledali jedni druge, iznenada je nastao potpuni
muk. Nije bilo zvuka. Gledali su se, i bilo je sasvim tiho, i nisu
mogli da dišu. Pali su na kolena. Uhvatili su se za grlo. Damar
im je sve jače udarao. Stomaci su im se prevrnuli. Oči su im se
razrogačile. Pali su na zemlju, uvijajući se kao gliste. Sve se
odigralo bešumno. A onda je život počeo da ih napušta, jednog
za drugim, i onda su ležali nepomično, svi skupa. Svi na brdu, i
svi dole u kućama. Sve ptice i sve životinje. I onda, možda
sedam, možda deset minuta kasnije, vazduh se vratio, uz
tutnjavu, otprilike kao kad se brana otvori i voda pokulja suvim
rečnim koritom.
Ali šta onda?
Šta se dešava posle, i zašto?
Njal je vozio čas ispred čas iza nas dok smo hodali ka
katedrali, koja se prirodno i jasno uzdizala iznad krovova. Oko
nas su prolazili ljudi s kesama iz kupovine, na trgu koji smo
prešli sedeli su na klupama i stolicama kafea, neki s biciklima
pred sobom, studenti verovatno, dok su niže polako prolazila
kola, gume su im krčkale po kaldrmi. Atmosfera u gradu bila je
mirna i tiha, na granici uspavljujućeg. Bilo je teško zamisliti da
je Malme na samo nekoliko minuta vozom, tamo se život
ispoljavao suštinski drugačije. Malme je stari proleterski grad,
nije bio izgrađen ni za oko ni za dušu, već za telo, s tim dugim
nizovima istovetnih ciglenih zgrada, a atmosfera na ulicama
prosto je raskidana životom i suprotnostima. Lund je završen
grad, a verovatno je skoro oduvek i bio takav, pošto je nastao
oko nekoliko čvrstih struktura, tačnije onih koje su donele crkva
i univerzitet, institucije kojima je cilj očuvanje, dok je Malme
nastao oko proizvodnje. U Lundu je grad oblikovao ljude, u
Malmeu su ljudi oblikovali grad. Možda nije slučajno što
protagonista verovatno najboljeg Bergmanovog filma, Divlje
jagode, odlazi upravo u Lund, jer njegovo putovanje je
putovanje ka smrti, a dok je život promenljivost, smrt je
nepromenljivost i nepokretnost, a od svih švedskih gradova
Lund je možda najbliži tom stanju. Ljudi su u Lundu naravno
jednako živi kao u Malmeu, i grad je jednako pun života; razlika
je između očekivanog i unapred spremnog što ljudi samo
ispunjavaju, i onoga što se stvara u trenutku. Pitanje je oblika i
uloga.

– Ljudi iz tvoje baštenske kolonije pobegli su upravo od toga

u Malmeu – kazao je Gejr dok smo prelazili trg pred katedralom.
– Tamo su sebi napravili mali Lund. Potpuno si u pravu da je to
smrt.
– Čini mi se da je tamo prosečna starost sedamdesetak godina
– rekao sam.
– Brr – kazao je. – Kako si, pobogu, mogao da budeš toliko
glup da tamo kupiš kućicu za lutke, ne ulazi mi u glavu. Ja sam
baš od toga celog života pokušavao da pobegnem.
– I nisi uspeo – kazao sam.
Zastali smo i pogledali zid katedrale, koja zbog svoje
romaničke težine nije izgledala kao da seže ka nebu, poput
velikih gotičkih crkava, nije izgledala kao da hoće išta drugo do
ovoga, već da izvlači najbolje što može iz svog mesta. Ovde se
nije radilo o razlici između gore i dole, već između spolja i
unutra.
– Fantastična crkva – kazao je Gejr.
– Da uđemo?
– Da. Znaš li gde je ulaz? Onamo, ili?
– Mi smo ušli s druge strane kad smo bili ovde – rekao sam.
Nastavili smo. Gejr se okrenuo i pozvao Njala, koji je bio
četrdesetak metara daleko, okretao pedale žutog lavića-bicikla.
Na drugoj strani nalazio se park. Zeleno drveće uzdizalo se iz
zelene trave i nepomično stajalo sa svojim bujnim krošnjama
kroz koje nikakav vetar nije duvao. Njal se dovezao iza nas.
Gde su deca? Jesam li ih zaboravio? Da li su sama kod kuće u
stanu?
Ne. Odveo sam ih u vrtić.
Ili je to bilo juče?
Ne. Apsolutno nije. Spremali smo stan kad sam se vratio. Tad
nisu bila tu, nego u vrtiću.
– Tamo ima ulaz – kazao je Gejr. – Ali sigurno nije glavni.
– Pa nije, u starim danima to su stavljali ispred – rekao sam.
– Tebe pogađa ta ironija – odvratio je Gejr. – Ti si ovde bio
pre.
A onda: – Njale!
– Da – rekao je Njal, koji je sada malo odmakao, na putu kroz
park.
– Dođi! – povikao je Gejr. – Ulazimo ovde!
– Da – odgovorio je Njal i počeo da okreće pedale ka nama.
Gledao sam ogromne kamene blokove, koji su nekada bili svetli,
ali su sada ponegde skoro pocrneli. Skroz u dnu pokrivalo ih je i
zelenilo.
– Ostavi bicikl tu, pa ulazimo – kazao je Gejr.
– Hoću da ga unesem – rekao je Njal.
– Ne može, banditu. Nema bicikala u božjoj kući.
– Svakako ne dečjih bicikala – rekao sam. – Da je normalan
bicikl, bila bi druga stvar.
– Šta? – rekao je Njal i pogledao me.
– Karl Uve se samo šali – rekao je Gejr. – Ostavi bicikl tu i
dođi!
Poslušao gaje, pa smo ušli u katedralu, koja je unutra
delovala mnogo veća i otvorenija nego spolja. Hi je već bilo
dovoljno težnje ka nebu.
Nisam bio raspoložen za crkve pa sam malodušno razgledao,
posle izvesnog vremena sam seo na klupu, nisam imao volje ni
da pokušam da se uživim u ono što su okolne slike dočaravale.
Gejr i Njal su mi se izgubili iz vida, kad su se ponovo pojavili,
prišli su mi da kažu da su bili u katakombama. Izašao sam da
zapalim cigaretu, Gejr je hteo još malo da razgleda, pa sam sam
seo na stepenice i gledao park s dimom kao tankim oblačićem
oko glave, razmišljajući o novoj ideji za roman, i na koji način
bi se mogla povezati sa ono malo ostalog što sam već imao.
Distopija. Svet kojeg nikad nije bilo. Čovek odrastao negde gde
nacizam predstavlja državno uređenje. Zašto nacizam? Video
sam sliku, ne tako davno, nacistički propagandni plakat,
prikazivao je most koji se proteže planinskim krajolikom, i
prizor je bio toliko lep i ispunio me takvom neobičnom čežnjom
da sam poželeo da je ispitam. Stvoriti takav svet. Odmah sam
shvatio da se malograđanski užas baštenske kolonije uklapa u tu
sliku. Čitao sam još jedan članak u Dagens niheteru, radilo se o
biološkoj modifikaciji životinja, delom o eksperimentu iz
šezdesetih, kada je tim naučnika volu ubacio u mozak elektrode
pomoću kojih su mogli da ga pokrenu i zaustave; jedna slika je
pokazivala kako se vo, koji je potrčao ka istraživaču, iznenada
zaustavio tik pred njim kada je čovek pritisnuo prekidač kutije
koju je držao u ruci; delom o trenutno aktuelnom eksperimentu
na muvi kojoj su ubacili fotosenzitivni gen jegulje, zbog čega su
mogli da njome upravljaju, mada ne detaljno i precizno: svaki
put kad bi neko upro svetlost u nju, muva bi poletela. Ti
pokušaji su predstavljali nešto odvratno, potresli su me do srži.
Problem je što to pripada našem vremenu, strukturalno,
politički, društveno, i po mentalitetu, pa bi sva ta značenja
nestala ako bih ih premestio u drugu, kontraistorijsku stvarnost.
Možda su to dva različita romana? Rešiću to s vremenom,
pomislio sam. Svet je tako veliki i mnogostruk da su i
suprotstavljene sile takođe sve vreme delatne, određeni rezultat
nikad nije predodređen, budućnost je otvorena i neizvesna, i ako
sunce u njoj zalazi, zalazi nama, a ne onima koji dolaze: njima
izlazi.
– Tu li si seo, jadniče bez prijatelja – kazao je Gejr iza mene.
Okrenuo sam se ka njemu.
– Hoćemo li da jedemo? – pitao sam.
Klimnuo je i ustao sam. Činilo se da mi noge drhte, ali samo
mi se činilo. Bacio sam cigaretu na šljunak kad je Njal uzeo
bicikl i seo na njega, pa smo pošli naniže, ja s mojom razorenom
unutrašnjošću, a Gejr sa svojom radošću ispunjenom,
najverovatnije, jer opet je vrteo ključeve i hteo da mi priča
koliko je lepo bilo unutra. Bez prijatelja, rekao je, i vratila mi se
situacija u kojoj sam se našao. Ta užasna pisma. Advokati koji
čitaju moj rukopis. Sudski spor koji me čeka, novinske stranice.
– Izgledaš malo snuždeno? – rekao je.
– Da – odgovorio sam. – Izvini. Nisam najbolje društvo na
svetu.
– Sad ćeš i zbog toga da se izvinjavaš? Pa to je moj problem.
Što se mene tiče, mršti se koliko hoćeš. I to ima svoju vrednost.
– Pa da, ne bi se moglo reći da tuđa raspoloženja dopiru u
tebe i ostavljaju traga – rekao sam. – Ti si uvek svoj.
– Zapravo govoriš da imam debelu kožu. To si i juče rekao.
– Pa imaš je.
– Šta kažeš, da jedemo tamo? – kazao je i klimnuo ka
restoranu, dvadesetak metara dalje u poprečnoj ulici pored koje
smo prošli.
– Možemo li da sedimo napolju? – pitao sam. – Da mogu da
pušim.
– Možemo. Možda na trgu onda? Bilo je kafea s baštama.
Otišli smo tamo i seli za sto unutar ograde od užadi. Devojka
u ranim dvadesetim sedela je nekoliko stolova dalje sa ženom za
koju sam pretpostavio da joj je majka, od pedesetak godina,
inače je bilo sasvim prazno. Devojka je tipkala po telefonu,
majka je pušila i gledala trg.
– Hoćeš li picu ili špagete? – pitao je Gejr Njala, koji je
odnekud izvadio automobilčić kojim se igrao po ivici stola,
šakom je pridržavao glavu, lakta naslonjenog na sto.
– Špagete – odgovorio je.
– Stiže – rekao je Gejr. – A ti?
– Pa ne znam. Možda karbonara.
– Nije ti to loše. Uzeću i ja.
Spustio je jelovnik na sto. Prišla nam je kelnerica i naručili
smo. Dok smo čekali hranu, Gejr se udubio u pojmove
osetljivosti i neosetljivosti. Istakao je koliko je čudno što ja, koji
hoću da pišem o stvarnosti, i koji sam pisao o smrti i telu, nisam
pisao o seksu. Smatrao je da sam preosetljiv.
– Samo sam diskretan – odgovorio sam. – Osim toga,
seksualnost ima potpuno nesrazmerno prisustvo u kulturi, kako
ja to vidim.
– Nesrazmerno?
– Da. Sećaš li se kad si mi pričao o čoveku kojeg je zadesila
ogromna lavina, pa se našao nekoliko metara pod snegom?
– Kako da ne. Često se vraćaš na to.
– Da, jer šta je radio ispod? Drkao je. To ti je dobra slika
seksualnog nagona.
– Da se svugde probija, u svim uslovima?
– Ne, da je toliko mali. Tako neverovatno mali. Malecna
ejakulacija u moru snega. Seksualnost je sasvim
neproporcionalna, dajemo joj toliko mesta i ispunjava nas s
toliko značenja, ali u suštini nije ništa. Potpuno i apsolutno na
granici nule.
 – I may be a fool, but I’m not an idiot! Treba da govorimo
kako jeste. A ne kako hoćemo da bude. Ti hoćeš da je život
veliki i smislen. Možda i plemenit. Sorry. Mali je i tužan. Nije
ništa više od orgazma u hrpi snega. Seks i smrt, drugog nema.
– Zašto onda uopšte razgovaraš sa mnom? Zar ne bi trebalo
da drkaš kod kuće? Ili da staviš glavu u kofu i pucaš sebi u usta?
– Pa ja često drkam dok razgovaramo.
– A otud svi oni mokri zvuci? Ja sam mislio da to vaš pas
jede.
– Otkud nama pas?
– Upravo tako. Istina je uvek drugačija.
– Tu si u pravu – kazao je sa osmehom gotovo na granici
pucanja, kako ljudi u suštini zadovoljni samim sobom ponekad
umeju da se osmehnu.
Duž bara je prošla kelnerica noseći tanjire paste. Pogledao
sam sto, tu je stajala korpa s hlebom i bočica maslinovog ulja;
da li ih je stavila na sto a da nisam primetio?
– Karbonara – kazala je i stavila tanjire pred nas. – I tvoje
brzo stiže – kazala je pogledavši Njala.
– Uzmi hleb dok čekaš – kazao je Gejr i dao mu parče. Onda
je uzeo zalogaj, očima ispratio goluba koji se vrzmao među
stolovima, pogledao me.
– To je razlika između jeste i trebalo bi. Sećaš se šta Pesoa
kaže? „Kako da s ozbiljnošću i bolom primim Leopardijev
ateizam, kad znam da se taj ateizam dao izlečiti jednim
snošajem?“
– Pa da, ali baš je u tome stvar. Razumem redukovanje da bi
se stiglo do ovog ili onog oblika istine, ali ne razumem zašto ta
redukcija uvek mora da se završi na seksu.
– Ne shvataš zato što si umetnička duša. Nećeš nisko. Nećeš
telo. Znaš li šta je Luter napisao?
 – Ne.
– „Snovi lažu. Sranje u krevetu jedina je istina.“

Kad smo jeli, pošli smo ka botaničkoj bašti. U dubini parka

nalazilo se jezerce, puno lokvanja, a pored njega kafe u koji smo
seli, u treperavoj send drveta, sa po šoljom kafe. Hi je bilo
pataka, a njihovi pačići, koji su bili mali i slatki prošlog puta kad
sam tu došao, s Lindom početkom leta, sada su porasli, ali ipak
su zadržali nešto žutokljuno, trapavost zajedničku malim
ljudima i malim životinjama, pa su zbog svoje veličine poprimili
nekakvu monstruoznu crtu. Njal naravno nije mario za to, neko
vreme ih je pratio pokušavajući da ih pomazi, ali oni bi odjurili
svaki put kad im se približi, nepomičnih glava na relativno
tankim vratovima, pa je na kraju prestao da se zanima za njih i
umesto toga bacao kamenčiće u vodu, sve dok ga Gejr nije
zamolio da prestane, pa je seo na šljunak blizu stola i ponovo
počeo da se igra autićem.
Setio sam se nečega što je Vanja često pitala: zašto se odrasli
ne igraju. Nije mogla da razume da je nama to dosadno, pa je
donela zaključak da nikad neće odrasti. Život znači jurcanje i
smejanje, igranje s plastičnim ponijima dugih griva i
krupnookim japanskim životinjicama, ljuljanje na ljuljačkama,
obrtanje na karuselima, pentranje po drveću, pljuskanje po
bazenu i igranje da si kit, ajkula, riba. Nije sedenje u stolici i
čitanje novina naboranog lica. Ili, kao sada, nepomično sedenje
za stolom uz razgovor, s dugim pauzama kad se ništa niti govori
niti radi.
Ljudi za ostalim stolovima, mahom stariji, tiho su govorili,
ponekad bi se probilo kratko zveckanje, bilo to lupkanje viljuške
o tanjir ili kašičice o šolju, da bi sekundu kasnije zamrlo u
mirnom vazduhu pod krošnjama.
 Činilo se da smo u dubini leta. Kao da smo bili u
impresionističkoj slici ili tako nešto, jer niko taj osećaj nije
uhvatio bolje od impresionista, a pitanje je da ga nisu oni
zapravo i stvorili. Možda tog osećaja nije bilo u svetu dok ga
oni, sa svojim idejama o bojama, svetlosti i senkama, i
nastojanjem da prenesu određeni trenutak, nisu otkrili.
Svekoliko slikarstvo pre toga je pored ostalog uvek bilo
geometrijsko, i uvek se bavilo čvrstinom predmeta i ljudi i
granicama između njih. Takvo slikarstvo istražuje šta je ovde i
kako je sve ovde povezano, a šta je tamo, dakle sa one strane
ovoga. Ali u svetu utonulom u senke, punom ustreptale svetlosti,
gde se jedno utapa u drugo, pitanja su druga. Šta je vidljivo a šta
nevidljivo, šta je bistro a šta mutno, šta možemo videti a šta ne
možemo, i, posebno, kakav je to osećaj što tako snažno
ispunjava viđeno? Pisac poput Marsela Prusta nezamisliv je bez
impresionizma, jer se čitavo njegovo stvaralaštvo vrti oko
odnosa između sećanja i zaborava, svetlosti i senke, vidljivog i
nevidljivog, a snažni osećaj koji u njemu budi svet, posebno
minuli, ali i trenutno prisutni, oblikovanje ako ne i stvoren
impresionističkim pogledom. Kad gledamo Sezana, pitanje je:
šta imamo da vidimo? Kad gledamo impresioniste, pitanje je: šta
imamo da doživimo gledajući? Njihova radikalnost nažalost je
sasvim nestala iz svesti kulture, sada su ostale samo lepe boje i
cvetovi, što je Prusta zaobišlo, pošto su njegove lepe boje i
cvetovi ipak napisani, pa ga ne možemo optužiti da kupuje
lepotu predstavljanjem lepog motiva, što je moguća definicija
kiča. Činjenica da je umetnost postala toliko cerebralna da se
sve što se dotiče osećanja smatra prostaklukom možda je
najbolji argument protiv napretka, jednostavno zbog toga što je
takav stav, koji bi trebalo da se nalazi na čelu svega ljudskog,
toliko ograničen i stupidan da je zapravo to stav prostaka.
Zahtev za tehničkom veštinom u umetnosti ukinuo se zbog ideje
da je njen cilj sposobnost što vernijeg predstavljanja sveta, što je
bilo zastarelo, te stoga nepotrebno. Zato se ukinulo. Ali nije
potrebno preveliko razmišljanje da bi se shvatilo da nisu zbog
toga slikari i vajari posvećivali sve svoje vreme važnih
formativnih godina mladosti kopiranju drugih, ili čistom
mehaničkom reprodukovanju modela ili predmeta. Nisu to činili
da bi naučili da kopiraju stvarnost, jer predstavljanje stvarnosti
ima graničnu vrednost koju će svaki prosečno talentovan učenik
brzo dostići. Oni su to radili da bi se naučili da ne misle. To je
najvažnije u svekolikoj umetnosti i književnosti, a skoro niko to
ne ume, niti uopšte zna za to, zato što se više ne uči. Sada se
veruje da je umetnost povezana s razumom i kritikom, i da se u
njoj radi o idejama, pa se u umetničkim školama čita teorija. To
je nazadovanje, a ne napredak.
Gejr je odgurnuo stolicu po šljunku i ustao.
– Da i tebi donesem čašu vode? – pitao je.
– Važi, može – odgovorio sam. – Da li te mrzi da sipaš još
kafe?
Podigao sam šolju i pružio mu je. Imala je mnogo mrljica
kafe sa spoljašnje strane, mahom okruglih, ali i nekoliko
štraftastih, tako su mi iz nekog razloga uvek izgledale šolje,
nisam sasvim znao zašto. Hide šolje spolja su najčešće bile
sjajne i čiste. Verovatno sam usne držao na određeni način zbog
kojeg malo kafe uvek procuri između njih i keramike, ali iako
sam to shvatio, ništa nisam uspevao da učinim tim povodom;
koliko god sam snažno pritiskao šolju uz donju usnu, bila bi
spolja umrljana kada je iskapim.
– Gde ćeš, tata? – pitao je Njal i pogledao ga.
– Samo da uzmem vodu.
Njal se podigao na noge i pošao za njim, uhvatio ga za ruku.
Ja sam iz džepa izvadio mobilni i pozvao Lindu. Odmah se
javila.
– Ćao, Karl Uve je – rekao sam. – Stigla si, dakle?
– Da. Upravo sam ušla u stan. Gde si?
– U Lundu, sedimo u botaničkoj bašti.
– Baš divno.
– Da, lepo je. Ali ti ćeš po decu, zar ne?
– Da. Uskoro krećem.
– Samo sam hteo da proverim. Ali uskoro ćemo kući, pa se
vidimo.
– Jesi li uzeo račiće i vino?
– Uzeću kad se vratimo.
– Mogu i ja.
– Ma ne. Ja ću. Vidimo se.
– Važi. Zdravo.
– Zdravo – kazao sam, pritisnuo crveno dugme i vratio
telefon u džep baš kad su Njal i Gejr izašli iz male građevine
nalik na paviljon, gde se sam kafe nalazio. Njal je držao čašu sa
obe ruke i hodao sitnim koracima pošto mu je poveren veliki
zadatak, dok se Gejr pojavio iza njega sa šoljom kafe u jednoj
ruci i čašom vode u drugoj.
– Hvala ti – rekao sam. – Ja ću platiti vodu, pošto si ti ručak.
– Ha-ha.
Seo je, uzeo čašu koju je Njal nosio i iskapio je u jednom
gutljaju. Lice mu je blago svetlucalo od znoja.
– Valjda je vreme da se uskoro krene? – kazao je.
– Da – rekao sam. – Čuo sam se s Lindom. Upravo je stigla.
Pogledao je sat na mobilnom.
– Trebalo bi da i Kristina uskoro stigne. Gledaj da popiješ tu
kafu, pa palimo.
– Još jednu cigaretu – kazao sam. – Pa idemo.
 Njal je podigao svoj bicikl i opkoračio ga. Izvadio sam
poslednju cigaretu iz pakla, zapalio je i zgužvao paklo, pogledao
prema kafeu da vidim imaju li kantu ispred. Nisu je imali.
– Ne možeš ovde da voziš bicikl – kazao je Gejr. – Sačekaj
dok ne krenemo.
– Zašto? – pitao je.
– Pa ljudi jedu! Ni ti valjda ne bi voleo da ti neko biciklom
upada u hranu dok jedeš?
– Ne – kazao je i malo se nasmejao.
Gejr me je pogledao.
– Pa? – kazao je. – Nešto si se ućutao?
– Sećam se da je Arvid to uvek govorio. U Bergenu. Šta si se
ućutao, jesi li se ukakio?
– Eto nas ponovo.
– Da, izvinjavam se.
– Ali razmišljao sam o onome o čemu smo juče govorili. O
očinstvu.
– Da?
– Moj princip je da onaj ko nešto najviše želi treba to da radi.
I da onaj ko to radi odlučuje o svemu. Kad se Njal rodio,
Kristina noćima nije spavala zato što ništa nije htela da propusti.
Imala je fantastičan posao u Operi, dala je otkaz da bi što više
vremena provodila s Njalom. Ne obavlja ona sve praktične stvari
zato što je žensko, nego zato što njoj to nešto znači. Da je žudela
za nečim drugim, sve bi sasvim drugačije izgledalo.
– Da – rekao sam.
– I nije da samo u sve ulazi mnogo dublje nego ja nego i
mnogo više izvlači iz toga. To je za nju duboko smisleno.
– Sećam se da sam trčao po ulici da vratim film kad se Vanja
rodila, i da sam se trkom vratio. Ni ja ništa nisam hteo da
propustim.
 – Ali uprkos tome nije ti palo na pamet da tri godine stalno
budeš u kući?
– Nije.
– Toliko je lako da nas meko i toplo usisa, toliko je lako da to
postane sve. Ali tada ništa ne stvaramo osim još mekoće i
topline. Ja to vidim kao malodušnost. Zato nemam ništa osim
prezira za muškarce koji ne razmišljajući ulete u to. Hvale ih
zbog toga, ali oni u stvari samo beže od jedne odgovornosti.
Veće odgovornosti. Tu se slažem s Karen Bliksen kad kaže da se
u potragu za gralom ne ide s dečjim kolicima. You can’t have
both. Postoji samo jedna vrsta muževnosti. Manje si ili više
muškarac. That’s fucking it. Nema nekoliko muževnosti. Oh, ne
podnosim tu reč. Muka mi je od nje. Neke reči u sebi sakupe sve
što ne voliš u jednom vremenu. Ova je takva. Ne podnosim je.
Ali isto, naravno, važi i za žene. Postoji samo jedna ženstvenost.
Ali opet, da smo živeli šezdesetih, kad su svi muškarci radili a
sve žene ostajale kod kuće, vrlo je moguće da bih ja ostao kod
kuće s Njalom. Zapravo ne mogu da podnesem da vladajuća
ideologija, konsenzus, upravlja mojim životom.
– Ali ako je tako, to je onda samo protest. Mislim, ako je
poenta samo da radiš suprotno od drugih. To znači da si jednako
zarobljen u tome kao i ostali.
– Tu si u suštini u pravu. Povlačim reč. Poenta je samo da je
sasvim apsurdno da neko drugi određuje kakav treba da budem
prema svom sinu. Znaš, kad sam bio u Iraku, za vreme rata, dok
su bombe padale, intervjuisao me je novinar iz Aftonbladeta.
Znaš li šta mu je palo na pamet da me pita?
Odmahnuo sam glavom.
– Ko pere sudove kod nas u kući! Možeš li da zamisliš?
– Pa šta si mu odgovorio?
– Naravno da sam odbio da odgovorim. Osim toga, imamo
mašinu za sudove.
– Ti onu kutijicu nazivaš mašinom za sudove?
– Ne treba da je potcenjuješ. Nikada se ni oko čega nismo
toliko svađali kao oko pranja sudova. Zato smo nabavili mašinu
i sve se rešilo.
– Mali problemi, male mašine za sudove.
– Šta misliš, zašto me je to pitao? Hteo je da zna da li sam
dobar ili loš čovek. Ako obavljam kućne poslove, dobar sam
čovek. Ako ih ne obavljam, loš sam čovek.
– Mm – kazao sam. – Hoćemo li? Završio sam.
Ustali smo i napustili kafe, spustili se niz park. Zastao sam
pored posečenog drveta i pročitao tablu postavljenu pored njega.
Pisalo je da je drvo umrlo od bolesti koja je pogodila skoro sve
drveće te vrste u Skoneu.
Jebemti.
Produžio sam i sustigao ih kod kapije. Malo smo pratili
trotoar duž ograde, pre nego što smo prešli ulicu i ušli u
živopisan sokak s malim niskim kućama s cvećem po zidovima.
Zbog toga što smo se uputili kolima, a samim tim i prema stanu,
nemir je porastao u meni, jer u stanu je bio roman. Pušio sam,
jer to je bila radnja, a radnje su mi skretale pažnju s misli, ako ne
mnogo, makar malo, što je bilo bolje od ničega. Pušio sam,
vezivao pogled za stvari oko sebe, pokušavao da mislim na njih,
i proveravao sam mobilni, na kojem nikad nije bilo poziva.
– Kad Linda ide po decu? – pitao je Gejr kad se parkiralište
našlo pedesetak metara pred nama.
– Sada otprilike, mislim – kazao sam. – Što pitaš?
– Da li će biti nekog kad stigne Kristina?
– Valjda ima mobilni?
– Da, ima.
– Dolazi vozom iz Bostada?
 – Ne, razumeo sam da će doći kolima s nekim ko ide u ovom
smeru.
Kristina je završila kurs za školske fotografe, i trebalo je cele
jeseni da fotografiše decu u okruženju Stokholma. Isto je radila i
prošle jeseni, i cele godine su živeli od para koje je zaradila tih
meseci. Gejr više nije imao mesto na univerzitetu, i više nije bilo
socijalne pomoći za nezaposlene, koju je jedno vreme primao. A
knjiga zbog koje je sve to žrtvovao, koja još nije bila gotova, ali
koju je na moj savet poslao jednom izdavaču, pa još jednom,
kako bi se rano priključili procesu, bila je odbijena na oba
mesta. Nije mi bilo jasno kako se snalaze, ali on je rekao da je to
samo pitanje discipline. Kupovali su samo u „Vilisu“, robu na
sniženju u velikim količinama, a on je satima na internetu tražio
najjeftiniju varijantu svega ostalog što su kupovali, kao što su
knjige, CD i DVD. Nisam znao kako je sa odećom, ali Kristina
je bila svršeni dizajner, pa sam pretpostavio da kupuju polovne
stvari koje posle prepravi.
Gejr je pritisnuo ključ, svetla automobila su trepnula a
istovremeno se začuo kratak signal. Otvorio sam vrata i seo, dok
je on otvorio gepek da ubaci Njalov bicikl. Zabacio sam glavu i
zatvorio oči. Spolja je zvuk preturanja po gepeku bio neutralan,
samo još jedan zvuk koji se uzdiže i širi, ali unutra je zvučao
drugačije, bio je to zvuk nečega što se dešava u kolima i nekako
im pripada. Razlika je bila velika. Čovek je nekako bezbedan od
onoga što se dešava spolja, ali je bespomoćan pred onim što se
dešava unutra.
Malme je počeo da se obrazuje izvan prozora automobila.
Velike stambene zgrade po obodu centra, u Malmeu najčešće od
žute cigle, počele su da se uzdižu. Nizovi prozora, nizovi
balkona, a između njih parkirališta i travnjaci. Kraj sa vilama
gde žive najbogatiji nalazio se na drugom kraju grada, kraj
mora. To je novac pružao: veliki prostor na rastojanju od drugih.
Ali ne preveliki prostor i ne preveliko rastojanje: duboko u šumi
čovek ima prostora koliko hoće, i možda nekoliko milja do
najbližeg suseda, ali nikome s novcem ne pada na pamet da
tamo živi. Veliki prostor i rastojanje vredni su samo ako neko u
blizini ima malo prostora i živi stešnjeno.
Supermarketi, prodavnice automobila, tržni centri, benzinske
pumpe, pa zidovi nanizanih kuća, izlozi, prvo s jeftinim i
prostim stvarima, pa onda sa skupim i ekskluzivnim
proizvodima, kako se bliži centru. Ljudi prolaze trotoarima duž
izloga, kola prolaze duž trotoara, i ona s nekakvim izlozima,
raskrsnice i pešački prelazi, trgovi i bašte kafea, mali parkovi,
veliki parkovi, kanal, železnička stanica. Hoteli sa zastavama
pred ulazom, prodavnice sportske opreme, prodavnice odeće,
prodavnice obuće, prodavnice elektronske robe, prodavnice
nameštaja, prodavnice lampi, prodavnice tepiha, prodavnice
naočara, knjižare, prodavnice kompjuterske opreme, aukcijske
kuće, prodavnice kuhinja. Prodavnice ramova. Kineski restorani,
tajlandski restorani, vijetnamski restorani, meksički, irački i
iranski restorani, turski i grčki restorani, francuski i italijanski
restorani, „Mekdonalds“, „Burger king“, „Pica-slajs“ restorani.
Kafei, bioskopi, koncertne dvorane. Pozorišta, opera, vrtići,
prodavnice muzike, autobuska stajališta. Biroi za zapošljavanje,
prodavnice posteljine, bolnice, starački domovi, lekarske
ordinacije. Očni lekari, ušni lekari, kardiolozi i pulmolozi.
Zubari, ortopedi, psiholozi, psihijatri, vodoinstalaterske firme.
Pogrebna preduzeća, prodavnice građevinskog materijala, radnje
za uređenje enterijera, fotografski studiji, banke, nju-ejdž
prodavnice, pivnice, cvećare, prodavnice zdrave hrane,
igraonice, kiosci s duvanom, prodavnice opreme za rekreaciju,
prodavnice dečje odeće, prodavnice opreme za bebe, saloni za
masažu, agencije za iznajmljivanje automobila, prodavnice za
kućne ljubimce, prodavnice igračaka, crkve, džamije, škole,
informacioni punktovi. Saloni za presađivanje kose, advokatske
firme, reklamni biroi. Frizerski saloni, pedikiri i manikiri,
apoteke, prodavnice odeće za punije, prodavnice ortopedske
obuće, prodavnice radne odeće, prodavnice baštenske opreme,
menjačnice. Prodavnice muzičke opreme, prodavnice
kompjuterskih igara, kiosci za autobuske karte, prodavnice
televizora, radija i stereo-uređaja, kiosci s hot-dogovima, kiosci
s falafelom, prodavnice kofera i opreme za čišćenje. Čitav taj
ogromni, detaljima krcati svet podeljen je na složene i
neverovatno precizno naštelovane sisteme koji sve razlučuju,
prvo podelom na sektore, zbog čega se, na primer, guma za
slavinu ne može naći gde i plastične žice za gitaru, ili roman
Danijele Stil gde i roman Danijela Šelina, kao u nekakvoj prvoj
gruboj klasifikaciji, a potom učitavanjem vrednosti u različite
predmete i usluge, odmerene na način kojem se nigde ne
podučava, i koji se stoga mora samostalno usvojiti, izvan svih
škola i institucija, a koji je pritom promenljiv. U čemu se sastoji
razlika između makgordon farmerki iz Dresmana i ekni
farmerki, ili tomi hilfiger farmerki i čip mandej farmerki, ben
šerman ili levis farmerki, j. lindeberga, tigera ili bosa, sanda ili
pik performansa, pura ili frenč konekšna? Kakve signale šalje
roman Ane Karin Elstad u odnosu na roman Ćeštin Ekman, a u
kakvom su pak oni odnosu prema zbirci pesama Laša Mikaela
Rotamoa, na primer? Zašto je malo finije, ali ne mnogo, čitati
Petera Englunda nego Bila Brajsona? Šta je činilo da neko više
nije mogao da izrazi svoje divljenje i oduševljenje Salmanom
Ruždijem a da ne ispadne kulturno nazadan, zaostao u poznim
devedesetim, dok je to još smeo da čini sa V. S. Najpolom?
Znanja koje mi omogućava da odem u prodavnicu odeće koja
prodaje trenutno najprestižnije farmerke ili odela, iako ne po
svačijem mišljenju, da u knjižari odaberem knjige koje pružaju
najveći kulturni kredibilitet, da u prodavnici diskova kupim
muziku koja se smatra donekle natprosečno sofisticiranom, čak i
u prodavnici specijalizovanoj za tradicije i stilove u koje se
posebno ne razumem, kao što su džez i klasika, nakupio sam
dovoljno da bih mogao da se snađem, možda čak, i u dobrom
trenutku, da ispadnem poznavalac. Tako je bilo sa skoro svime.
Znao sam kakve sofe šalju kakve signale, isto je važilo i za
električne čajnike i tostere, i za patike i ruksake. Čak sam i
šatore mogao da procenim kudikamo tačno, prema tome kakve
signale šalju. To znanje nigde nije zapisano, i jedva se i priznaje
kao znanje, više je svest o stanju predmeta, i varira u slojevima
društva, pa bi neko ko pripada višem sloju mogao da osudi moje
sklonosti i znanje u vezi sa sofama, kao što sam i ja mogao da
osudim ukus za sofe ljudi koji pripadaju nižim statusnim
grupama od mene, ne kao oblik potcenjivanja njih kao osoba, jer
o tome ne bih ni sanjao, već potcenjivanja njihovih sofa. Možda
to ne bih ni izgovorio, pošto ne bih hteo da delujem kao čovek s
predrasudama, ali pomislio bih to: gospode bože, kakva grozna
sofa. To znanje, o skoro svim robnim markama i njihovom
praktičnom i društvenom značenju, ogromno je i, pomišljao sam
s vremena na vreme, po prirodi se suštinski ne razlikuje od
znanja koje su takozvani primitivni narodi nekada posedovali,
jer oni nisu znali samo naziv svake biljke, drveta i grma u svom
okruženju već i kakve odlike imaju i za šta se mogu upotrebiti,
ili od znanja koje su ljudi u našem kulturnom krugu posedovali
pre nekoliko generacija, na primer u sedamnaestom veku, kada
je većina takođe znala nazive okolnog bilja i drveća, i imena
svih ljudi u svom selu, i trenutno živih u različitim porodicama, i
pokojnika iz poslednjih generacija, kao i imena svih manjih i
većih mesta u blizini. Takođe su, naravno, znali nazive svih
alatki upotrebljavanih u poslovima u kojima su učestvovali, i
imena svih životinja i njihovih delova i organa. Nisu razmišljali
o tom znanju, nisu ga pokazivali, jer nisu znali da postoji, toliko
je čvrsto bilo utkano u ono što jesu. Isto je i sa ogromnim
znanjem koje mi posedujemo, kad jedemo na benzinskoj pumpi,
na primer, o razlici između jakog i blagog senfa, grilovane ili
pržene kobasice, kobasice punjene sirom ili urolane u slaninu,
kifle ili tortilje, sirovog ili prženog luka, ili u bakalnici, o razlici
između različitih vrsta senfa, kao što su francuski dižonski senf
ili engleski coleman’s mustard, ili skonski senf, da i ne
pominjemo vina, toliko kulturno izražajna i krajnje nabijena
društvenim značenjem. Ni mi ne razmišljamo o svemu što čini
znanje potrebno da se prođe kroz dan, ne vidimo ga, deo je nas,
onoga što jesmo. To je naš svet: blaupunkt, ne bokvica,
Ramštajn, ne različak, sitroen, ne smreka.

Jedno od tri mesta za parkiranje na kraju Ulice Brugatan, tik

kraj zadnjeg ulaza u zgradu, bilo je slobodno kad smo stigli, što
se skoro nikad nije dešavalo, pa sam kazao Gejru da baš imamo
sreće i da obavezno tu parkira. Sunce, koje je stajalo iznad
zgrade biroa za zapošljavanje kada smo pošli, sada je bilo iznad
banke, a njegove zrake, koje su nas iskosa obasjavale, filtrirala
je krošnja drveta koje je raslo na bezimenim kvadratnim
metrima između ulica Brugatan i Fereningsgatan, tako da su
krov automobila i karoserija treperili od igre svetlosti i senke,
koja se ukazivala u prelazima crvene, od sasvim svetle, snažno
blistave, do tamnije, bez sjaja.
Izvadio sam ključ iz džepa pantalona i prešao plato pred
zgradom, koji je skoro celog dana ležao u send, pa je stoga imao
osetno nižu temperaturu od onog samo nekoliko metara dalje,
prevukao sam narandžastu pločicu po senzoru, povukao vrata k
sebi i pridržao ih dok Gejr i Njal nisu ušli. Pošao sam za njima
niz stepenice, zastali su pred vratima hodnika, koja sam otvorio
na isti način. Vazduh je bio prohladan i mirisao na malter, s
daškom nečeg natrulog i memljivog, kao i svugde pod zemljom.
Kad smo prošli kroz vrata s druge strane i pošli ka liftu, naišla je
Poljakinja koja je stanovala dva sprata iznad nas, u jednoj ruci je
držala plavu ikea kesu, u drugoj svoje unuče. Klimnuo sam joj,
ali nije nas videla, ili se pravila da nas ne vidi, stigli smo do
stepeništa, gde sam pritisnuo dugme lifta koji je bio na spratu
iznad, pa se spustio posle samo nekoliko sekundi.
– Da vidimo sada da li je mama stigla – kazao je Gejr.
– I Vanja i Hajdi – kazao je Njal.
Jonova kolica stajala su pred vratima stana, a kad sam ih
otvorio, otirač u predsoblju bio je prekriven nagomilanom
obućom.
– Zdravo! – rekao sam.
– Zdravo – odgovorila je Linda iz kuhinje.
Napravio sam nekoliko koraka da Gejru i Njalu napravim
mesta. Kad sam se sagnuo da se izujem, iz kuhinje se prvo
pojavila Linda, pa Kristina. Njal je požurio pored mene.
Primetio sam da Linda zrači kao uvek kad je srećna, nečim
poletnim i otvorenim, posebno vidljivim u sjaju očiju, snažnijim
nego inače, ali i na koži obraza, blago porumeneloj. Osmehivala
se celim bićem. Uspravio sam se, zagrlili smo se.
– Nedostajao si mi – kazala je tiho.
– Divno je što si tu – rekao sam joj nekako u vrat, prema
kojem sam spustio glavu.
– Zdravo, Karl Uve – rekla je Kristina podigavši pogled, bila
je čučnula pred Njalom i pitala ga šta je radio danas.
– Zdravo – odgovorio sam. – Drago mi je što te vidim.
 Ustala je i kratko smo se zagrlili. Iza nas su Linda i Gejr
uradili isto. Njal ju je povukao za bluzu, izgledalo je da hoće da
pođe s njim u dnevnu sobu. Osmehnula mi se kao da se
izvinjava i pošla za njim.
– Sve je dobro prošlo s decom? – pitao sam.
Linda je klimnula, spustila ruku na moj struk.
– Kad ste stigli kući?
– Pre sat, možda. Dobili su sladoled.
– Dobro si to uradila – rekao sam. – Još nisam uzeo račiće.
Mislio sam da odem posle.
Otišao sam u kuhinju, odneo bokal i držač za filter do
sudopere, gde sam istresao stari filter u kantu za smeće pre nego
što sam prosuo ostatke kafe od jutros, isprao bokal nekoliko puta
i sipao novu vodu, koja kroz neoprano staklo nije izgledala
novo, već je poprimila blagožućkastu nijansu.
Linda je sela na stolicu kraj stola, uzela jabuku iz velike,
plave i skoro pljosnate činije, koju smo jednom pozajmili od
njenog brata, pa je nikad nismo vratili. Bila je keramička, sa
crnom arabesknom šarom spram koje su žute jabuke i banane
naročito lepo izgledale.
– Pozdravljaju te Helena i Fredrik – kazala je i zarila zube u
jabuku.
– Hvala – rekao sam. – Lepo ste se proveli?
Klimnula je dok je žvakala.
Pored vrata je hodnikom prošao Gejr, letimice nas pogledao
pre nego što je, sudeći po zvucima, seo na sofu u dnevnoj sobi.
– Ali ipak mi je drago što sam se vratila – rekla je. – Dosad
nikad nisam toliko dugo bila razdvojena od dece.
– Pa to je bolesno – kazao sam. – Koliko je bilo, tri dana? Pa
to nije ništa.
– Ali je dovoljno. Inače, razgovarala sam s jednim čovekom
u vozu. Ispostavilo se da je direktor škole. Hoće da im držim
zamene. Dao mi je broj. Tako da sam dobila posao!
Sipao sam vodu u aparat, namestio držač, stavio filter i sipao
šest prepunih kašika, uključio aparat.
– Zar si to htela? – pitao sam. – Mislio sam da hoćeš da pišeš.
I praviš radio-programe?
– Ali nikako da mi krene. Vrlo je naporno da sasvim sama
pokrećem radio-program. Treba mi nešto jednostavno. Nešto s
jasno određenim okvirima. Ovako ću da odem u školu,
ispredajem šta imam, vratim se kući.
– A šta ćeš da predaješ?
Slegnula je ramenima.
– Šta mi daju. Samo treba unapred da pročitam šta treba da
nauče.
– Da – rekao sam.
– Nisi baš ubeđen da će ići? – rekla je.
– Pa šta znam... – odgovorio sam. – Bilo bi fantastično da
imaš stalan posao, naravno.
I ja sam uzeo jabuku, seo za sto preko puta nje.
– Ali pored onih pisama nisi o mnogo čemu drugom
razmišljao – kazala je.
– Nisam – rekao sam.
– Probaj da se ne nerviraš zbog toga.
– Ne mogu. U telu mije. Potpuno je iracionalno, naravno. Ali
kao da je neko umro. Mislim na snagu tog osećaja. Nešto sasvim
užasno što je neprekidno tu. Čak i kad ne mislim na to, tu je.
– Moraš da se izboriš s tim. Ne možeš da napišeš četiri
romana za godinu dana a da te još i to sve vreme drži.
– Ma batali. Ne mogu, kažem ti.
– Hoćeš li da ih pročitam? Možda će nam onda biti lakše da
razgovaramo?
 – Važi, možeš.
Ustao sam i otišao u dnevnu sobu, gde je kompjuter bio
uključen, ostavio sam jabuku na pisaći sto i otvorio pretraživač.
Linda je ušla kad se prvo pismo pojavilo na ekranu.
– Evo prvog – kazao sam i opet uzeo jabuku. – Vidiš gde su
ostala?
Klimnula je i sela. Otišao sam u dnevnu sobu, Vanja i Hajdi
su se igrale plejmobil igračkama na krevetu koji smo koristili
kao nekakav divan kraj zida, pokriven ćebetom s plavo-belim
cvetnim dezenom, dok se Njal s plastičnom sabljom u ruci
mačevao s Kristinom, koja je okrenula glavu ka meni i
osmehnula se, pomalo napeto, učinilo mi se.
– Znaš li gde je Jon? – pitao sam.
– Spava, mislim – odgovorila je. – Maločas je svakako
spavao.
Njal je samo u nju gledao, verovatno u odbrani od
komplikacije koju je Vanjino i Hajdino prisustvo predstavljalo
za njega. One su imale jedna drugu, a on samo sebe, pa se zasad
mačevao s majkom.
– Mislim da negde u tabureu ima i piratski povez za oko –
kazao sam. – I kuka za ruku. Zar ne, Vanja?
– Ne znam – odgovorila je.
– Možeš li da pogledaš?
– Pa igramo se!
– Njal će sam naći – kazala je Kristina. – Zar ne, Njale?
– Hu! – kazao je i butinu joj pljoštimice udario sabljom. Nije
bila ni plastična ni drvena, već od nekakvog materijala nalik na
sunđer, samo tvrđeg, koji je već počeo da se raspada duž
„sečiva“.
Ušao sam u drugu sobu, gde je Gejr listao knjigu.
– Hoćeš li kafe? – pitao sam.
 – Mogao bih – odgovorio je.
– Uskoro će – kazao sam i seo na stolicu na drugom kraju
stola žvaćući poslednji komad jabuke. Obično sam ih jeo cele, i
sredinu sa semenkama i peteljku, radio sam to od malih nogu, a
nešto u tome, posebno gorak ukus peteljke i semenki i vlaknasta
konzistencija, iz nekog razloga to me je uvek podsećalo na
detinjstvo, kao da takav prestup, a smatrao sam to prestupom,
otvara više prostorija nego pravilo, koje predstavlja ukus belog
sočnog mesa jabuke. Ali nisu se otvarale velike prostorije, bilo
je to više poput bockanja prošlosti u svesti, osećaj prstiju na
tamnoplavom materijalu zimske jakne na putu pred kućom u
sumrak, ili kiša koja počinje da pada jednog nedeljnog
prepodneva dok gomilice snega leže tu i tamo duž ivičnjaka, a
točkovi bicikla prosecaju sivu prljavu baru koja se raširila
pošljunčanim putem.
– Šta to čitaš? – pitao sam i spustio ruke na rukohvate dok
sam, pošto mi nije uputio pogled, gledao kroz prozor, tačnije
ono malo terase i krovova iza nje što se ukazivalo u procepima
venecijanera.
– Danijela Defoa. O kugi u Londonu. Jesi li je čitao?
Podigao je glavu, pa sam upro pogled u njega.
– A šta misliš? – odvratio sam. – Šansa da izvučeš knjigu
koju nisam čitao nije velika.
– Evo ga, Njale – čuo sam Vanju iz susedne sobe.
– Hvala – kazao je Njal.
Sledećeg trena Hajdi se pojavila na otvorenim kliznim
vratima. Nosila je belu letnju haljinicu s crvenom šarom.
– Možemo li da gledamo film, tata? – pitala je.
– Ne kad imamo goste. Igraj se s Njalom. Pa ćemo uskoro
jesti nešto lepo.
– Šta?
 – Račiće.
– Račiće?
– Da.
– Je li to ukusno?
– Pa da, jeste.
Pogledala me je sumnjičavo. Obožavao sam taj njen izraz.
– Njal se igra s Vanjom – kazala je.
– Hajde sad – rekao sam. – Pre dve sekunde si se igrala s
Vanjom. ŠTA je moglo da se desi za to vreme? Miči guzicu.
– Šta?
– Idi da se igraš.
Okrenula se i pošla ka drugoj sobi. Ustao sam i otišao u
kuhinju, gde je u bokalu stajala crna kafa. Zatvorio sam filter, da
ne procuri kad sklonim bokal, i presipao kafu u termos, crveni
stelton koji su nam poklonili Aksel i Lin, ne sećam se više
kojom prilikom.
Linda je naišla hodnikom.
– Hoćeš li kafe? – pitao sam kad je ušla.
Klimnula je. Lice joj je bilo daleko manje otvoreno nego pre
samo nekoliko minuta. Sada kao da su se sva osećanja iscedila iz
njega, i malo je pobledelo.
– Pa ono je strašno – rekla je. – Kako može da napiše tako
nešto? Plašim se za tebe, Karl Uve. Da će neko da te ubije.
– Opusti se! – kazao sam. – Samo je ljut.
– Ne. On je lud. Potpuno je izgubio kontrolu. To je opasno.
Potpuno je nepredvidljiv.
– Nije, nije. Jeste neprijatno. Ali nije opasno. Veruj mi. Sve
će biti u redu. Ali šta si rekla, hoćeš li kafe?
Klimnula je i shvatio sam da je maločas klimnula kao
odgovor na isto pitanje. Izvadio sam četiri šolje, spolja smeđe s
blagom nijansom crvene, unutra bele, i četiri odgovarajuće
tacnice, takođe smeđe. Pretpostavljao sam da su to zapravo šolje
za nekakvu italijansku kafu, ali valjda su služile jednako dobro i
za filter kafu, a ako bih time otkrio svoje neznanje, to bi se
desilo samo pred Gejrom i Kristinom, za koje nikad nisam
pomišljao da nam se smeju pošto su nam bili u gostima. Mada,
nikad se ne zna.
Ne, bio sam siguran.
Odneo sam termos i šolje u sobu u kojoj je sedeo Gejr, sve
stavio na sto i seo. Dosetio sam se da Linda sipa mleko i ponovo
ustao, izvadio tetrapak mleka iz frižidera u kuhinji, kojem je
prema ambalaži tog dana isticao rok trajanja, pa sam ga otvorio i
pomirisao, dok je Gejr u sobi pitao Lindu da li je sad pročitala
pisma, a pošto se ispostavilo da mleku ništa ne fali, odneo sam
ga u sobu i seo pored termosa na stolu, dok je Linda pričala
koliko su joj pisma strašna.
– Šta ako bude sudskog spora? – kazala je. – Onda ćeš možda
cele jeseni morati da putuješ u Norvešku. Šta onda da radim?
Kako će onda biti ovde? Da budem sama s decom? I kako ćeš
podneti toliki pritisak?
Gejr se osmehnuo jednim od svojih najsardoničnijih osmeha i
pogledao me dok je govorila. Linda je naravno primetila taj
pogled, i u njoj se podigao iznenadan gnev, koji međutim nije
mogla slobodno da ispolji, pošto su nam gosti, pa se umesto toga
pretvorio u senku u očima. Mrko me je prostrelila pogledom pre
nego što se podigla i otišla u hodnik. Uputio sam Gejru prekoran
pogled, ali izgledalo je da ga je on pogrešno protumačio i
pomislio da prekorevam Lindu, u svakom slučaju samo se
ponovo osmehnuo, možda mu je jednostavno cela stvar bila
smešna.
– Posluži se kafom – kazao sam i pošao za Lindom, koja je
stigla da uđe u spavaću sobu pre nego što sam je sustigao.
 Proleća kada je Lindina i moja veza počela nekoliko puta
smo izašli s Gejrom i Kristinom, tada smo bili potpuno obuzeti
jedno drugim, ljubili smo se, milovali, nismo mogli da odvojimo
ruke jedno od drugog, a i kada bih se našao sam s Gejrom, na
primer u mom stanu, bio sam potpuno obuzet njom, sedeo sam
goreći od sreće i slušao Gejra a da do mene ništa nije dopiralo,
jer više nisam bio ljudsko biće, kako se činilo, već nešto drugo,
stvorenje koje lebdi na nebu, visoko iznad sveta i
ovozemaljskog. Bio sam nebeski muškarac. Ona je bila nebeska
žena i zajedno ćemo dobiti nebesko dete. Ali onda smo pali.
Nebesko je prošlo i počelo je nešto drugo.
Linda je pisala o tome u jednoj pripoveci, dvoje zaljubljenih
leži u krevetu i razgovara, ona je jednom videla upečatljivu pticu
u detinjstvu i opisala mu je, kazala da nikada ni pre ni posle nije
videla takvu, a ispostavilo se da je i on video takvu pticu u svom
detinjstvu, jer tako je biti nebeski muškarac i nebeska žena, sve
je povezano i sve je smisleno. Ali u pripoveci je to kraj nečega, i
uporedila je svršetak s poslednjim danom u letnjikovcu, kad se
sve pakuje, prozori se zatvaraju i vrata zaključavaju. I stvarno je
tako bilo. Negde smo bili, na mestu punom svetlosti, sada smo
otišli negde drugde. Plašila se toga, jer tamo je bilo mračnije. A
pošto se plašila, pokušavala je da me čvrsto drži. To je bilo nešto
novo, ranije to nisam osetio, i uplašio sam se. Počeli smo da se
svađamo, i njen stan, u koji sam se uselio, postajao je sve tesniji.
Naše svađe su je pretvarale u mog oca, jer bojao sam se njenog
podignutog glasa i iznenadnog gneva, nisam mogao da
odgovorim na to, potčinjavao sam se, a kada bi prošlo, stalno
sam bio na oprezu, trudio se da sve radim da joj bude dobro,
tražio sam znake suprotnog, i to moje potčinjavanje uz večiti
trud da je smilostivim i zadovoljim sve više je otežavalo naš
odnos, jer sam istovremeno pokušavao da pobegnem od toga,
morao sam da zadobijem samostalnost, da postanem svoj čovek,
dobijem svoj prostor, i kad smo se svađali, počeo sam da besnim
isto kao ona, možda još više, jer sam zapravo od sebe morao da
se oslobodim, od spona u svojoj unutrašnjosti. Išla je u školu, ja
sam pokušavao da pišem, vikendom smo se trudili da sve bude
kao ranije. Jedne nedelje našli smo se s Gejrom i Kristinom u
restoranu, trebalo je da Linda i ja posle nastavimo dalje, pozvao
sam ih da nam se pridruže, pristali su, Linda mi je prosiktala na
uvo da on to namerno radi, zar ne vidim da to namerno radi,
hoće sve da nam upropasti. Nisam to razumeo, skoro sve vreme
smo provodili zajedno, zar joj to nije dovoljno, zar ne možemo
da budemo i sa drugima?
Jednom je Gejr došao do njenog stana, hteli smo da izađemo,
šetao se naokolo besramno razgledajući, kao da hoće da pokaže
da je čita kao otvorenu knjigu. Video sam da se naljutila, bila je
to provokacija, ali nisam znao šta da radim, pa zar ne mogu da
imam i prijatelja i devojku a da jedno drugom ne uništavaju
raspoloženje? Gejr je odrastao sa anksioznom majkom, izgubila
je oca kad je bila mala pa je do kraja života najbliže vezivala uz
sebe, i bila majstor u tome, sudeći po Gejru, koristila je sva
sredstva da ostvari taj cilj, a nabacivanje osećaja krivice bilo je
tek najmanje. Zato je on to što je iznenada postalo teško da se sa
mnom viđa i što sam iznenada stalno morao da budem kod kuće
protumačio u tom ključu. On je morao da se otrgne i oslobodi, i
prezirao je sve što ima veze sa intimnošću, što ima veze sa
zahtevima i vezivanjem. Istovremeno je za sebe vezao Kristinu.
A Kristina je na mnogo načina bila kao ja, osoba koja trpi i
ostaje, koja zadovoljava druge, dok je istovremeno, kao ja, bila
solipsistična ili solitarna, mogla je da ostane poslednje ljudsko
biće na planeti i da nema problem s tim. Ja takođe. U meni je
počivalo veliko odstojanje od drugih, dok sam istovremeno
neverovatno lako potpadao pod njihov uticaj, lako se dešavalo
da me vežu i da ne mogu da se oslobodim. Prijateljstvo ne
vezuje, jer ako vezuje, nije prijateljstvo. Ali ljubavni odnos
vezuje, jer dublje je utemeljen, u osećanjima, da, u samom
središtu života, odnos je zaista vezivanje; ako dve osobe nisu
vezane, to nije odnos, nego prijateljstvo. Kada me pozovu da
govorim negde, Linda bi rekla: a šta je sa mnom, jesi li mislio o
tome, zar da ostanem sama, kako ću? Čak i dok smo bili samo
nas dvoje, odbijao sam ponude zato što nije mogla da ostane
sama, a kad smo dobili decu, postalo je deset puta teže, jer onda
je ostajala sama s decom, i ako bih je napustio, morao sam da
snosim odgovornost i za njenu usamljenost i za baktanje s
decom, te da postanem muškarac koji napušta svoju porodicu,
jedan od onih što misle samo na sebe i na svoj posao i karijeru.
To nisam hteo, pa sam odbijao i ostajao kod kuće. Čak su i
kratka odsustva bila problem, kao na primer dva sata svake
nedelje kad sam igrao fudbal; kad Lindi nije bilo dobro, ljutila se
na mene pre nego što odem, nepravedno je da ona ostaje sama s
decom, nosi nepravedno veliki teret, iznurena je, jedva izdržava.
Odgovorio bih joj da je to jedino što radim izvan kuće. Nikad
nisam izlazio uveče, nikad nisam odlazio u bioskop, nikad se
nisam nalazio s prijateljima, po ceo dan sam provodio s njima, i
cele nedelje sam željno iščekivao ta dva sata fudbala. Ali ona
nikad ništa ne radi sama, odgovorila bi, ona nema taj luksuz, da
samo ode nekud na nešto. Bio je to loš argument, jer sam onda
mogao da kažem da mi ništa ne bi bilo draže nego da to uradi.
Samo izvoli, rekao bih. Može da te nema tri dana nedeljno, ako
hoćeš. Mogu sam s decom. Nije problem. U redu je. Onda je
mogla da kaže da je meni lakše s decom, da od mene traže
manje nego od nje, da ja mogu da čitam novine dok sam s njima,
a da se njoj neprekidno penju na glavu. To je tačno, mogao sam
da odgovorim, ali kakav je to u stvari argument? Kažeš da bi
tvoj teret ipak bio veći čak i da smo s decom jednako mnogo i da
smo sasvim jednaki, zato što si ti s njima na drugačiji i
zahtevniji način? Baš to govorim, rekla bi tada. Pa šta da
radimo?, kazao bih. Onda ja treba da provodim sedamdeset
posto vremena s decom, a ti trideset da bismo bili sasvim
jednaki? Ali menije to u redu. Mogu ja s decom sto posto
vremena. Mogu stalno da budem s njima. Nikakav problem. I ti
to znaš. Dobro, možda tebi nije problem, rekla bi, ali deci jeste. I
onda bi ponekad skrenula s te teme i kazala da ja uvek igram
fudbal vikendom, kad deca nisu u vrtiću i kad svi zajedno treba
nešto da radimo. To je tačno, odgovarao bih na to, ali vraćam se
kući u dvanaest i možemo nešto da radimo do kraja dana.
Uostalom, svi smo stalno zajedno i tokom nedelje, osim kad su u
vrtiću, tako da ta dva sata ne mogu da škode. Ali to je drugo,
odvratila bi, jer to je svakodnevica puna obaveza, vikendom
imamo priliku da zajedno radimo nešto lepo, kao porodica. Bez
toga, koliko sam shvatao, uopšte nismo porodica. I tako smo se
prepirali. Ponekad bih se toliko naljutio i ne bih otišao kako bih
je kaznio, kako bih joj stvorio grižu savesti i pokazao joj koliko
sve može da bude loše kad postane obaveza, ali time nisam
kažnjavao nju, nego decu. Ponekad sam ipak odlazio, a cena je
bila da sam loš čovek koji izneverava porodicu i svoje obaveze,
a kada bih se vratio, najčešće bi me dočekao stan ispunjen
plačom i u haosu, s Lindom koja je prosto govorila: evo ti,
ovako je kad si egoista. Jedne takve nedelje, pošto sam dva sata
igrao fudbal po pljusku, pa seo na bicikl i pošao nazad,
neraspoložen zbog same pomisli na to, dakle na povratak kući,
iznenada mi je palo na pamet, sa skoro oslobađajućom snagom,
da Linda nije kod kuće. Njena majka je tu. A to što mi je
predstavljalo olakšanje da se vratim u stan kad je njena majka tu
a ona nije, bilo je isto kao da sebi kažem da više ne ide. Čovek
ne treba da strepi od povratka kući. Morao sam da odem. Bilo
mi je užasno, ne kad sam sam, već kad sam s njom, a zašto bi mi
bilo užasno? Na loše sam mogao da pristanem, ali na užasno?
Periodično sam obavljao praktično sve u kući, dok sam
istovremeno radio, za razliku od nje, a ona je neprestano
govorila da nismo jednaki jer je, iako obavljam polovinu, njena
polovina teža. Ali ja još i radim!, skoro sam mogao da se
proderem. Pa ja nas još i sve izdržavam! Tvrdila je da bi i ona
mogla da radi, ali pošto je rodila troje dece, toliko je dugo
odsustvovala s tržišta rada da joj je bilo skoro nemoguće da se
vrati. Bilo je to osetljivo područje po kojem sam morao pažljivo
da se krećem. Tačno je da je prvih šest meseci provela kod kuće
s Vanjom, ali sledećih šest proveo sam ja. S Hajdi i Jonom ona
je ostala kod kuće, ali tada smo već imali više dece, i svu snagu
je ulagala u najmanje, pa je bilo dovoljno posla i za mene, koji
sam povrh svega radio kod kuće, te stalno bio pri ruci, i imao
petočasovno radno vreme, pošto ona u suštini nije poštovala to
što radim. Nisam bio pilot ili hirurg sa stalnim radnim
vremenom na koje bih morao da pazim, niti očiglednim
obavezama koje bih morao da ispunjavam, bio sam pisac koji je
nekoliko godina piskarao a da ga to nikuda nije odvelo. Nazvati
to građenjem karijere bilo je uvreda svim karijeristima. A to da
je bila izvan tržišta rada pa sad nije mogla da se vrati, kao da je
neko drži podalje od nekakvog muškog društva neprijateljskog
prema ženama, nije bila cela istina, jer koliko sam je poznavao,
nikad nije ni bila ni na kakvom tržištu rada. Bila je spisateljica i
svršeni radio-dokumentarista, a to što od kraja školovanja nije
napravila nijedan dokumentarac nije imalo veze samo s time što
je kod kuće, jer sada su deca bila u vrtiću a još nije pravila
dokumentarce. Život s decom potpuno joj je crpeo snagu, nije
mogla da radi, ali provodili smo jednako mnogo vremena s
decom, a ja jesam mogao da radim. Da li je to bila tipična
klopka u koju upadaju žene? Da li joj je trebalo više snage da
promeni pelenu i ode na igralište nego meni? Ona je smatrala da
je tako, i koliko god sam radio, koliko god se naprezao, to je bilo
i ostalo nedovoljno. Nerviranje zbog toga dominiralo je mojim
životom, a i stid je takođe bio veliki, nisam mogao da se
poverim nikom koga poznajem, ne bi mi poverovali, da živim u
vezi u kojoj ne mogu da igram fudbal dva sata nedeljno, i u
kojoj su čak i minuti koje bih proveo na terasi da popušim
cigaretu bili nešto što je Linda htela da mi zabrani ili što bi
upotrebila kao dokaz da samo na sebe mislim, jer ona taj predah
nema, ona stalno mora da bude unutra, dok ja mogu da skoknem
na pauzicu kad god hoću. Ponižavalo me je što sam tome
podvrgnut i u tome zarobljen, i nisam bio raspoložen da govorim
o tome. Osim s Gejrom. On je sve čuo. Linda je to verovatno
naslutila, pa je možda pretpostavljala da me Gejr savetuje da
odem svojim putem, pošto je on živeo potpuno suprotnim
životom, visoko uzdignut iznad obaveza svakodnevice, ali nije
bilo tako, jer zapravo me je neprekidno podsećao da je u
anksioznosti suština, a ne u Lindi. Anksioznost izjeda ljude
iznutra, veća je od njih, monstruozna je, nezajažljiva, i hrani se
vezivanjem, jer samo hoće da su svi stalno blizu.
– Stvar je u anksioznosti, ne u Lindi – govorio je. – Linda je
inteligentna, sposobna i nadarena. Sve je njoj jasno. I mama je
bila ponosna kad sam se odvojio. Bila je ponosna i kad sam
skakao s padobranom ili bežao i napijao se. Bila je to jedna
njena strana. Ali anksioznost je bila toliko veća. Plašila se i
činila sve što može da me zadrži. Nisam smeo da se obazirem na
ta osećanja, čak i kad bi isplakala kadu suza. To je verovatno
pomalo uticalo na moju empatiju. Na sreću, tata ne poznaje
anksioznost. Mislim da ne zna ni šta je to. Nikad ga nisam video
uplašenog ili nemirnog. Ali to je njihova stvar. Ja se nisam
oženio mamom i nisam dobio decu s njom. Mogao sam da
odem, i to je bila ispravna stvar. Tebi je drugačije. Vi ste u
braku. Kad je Lindi dobro, možeš da radiš šta hoćeš. Kad
postane anksiozna, hoće da budeš s njom. To te kida na komade.
Ali još si tu.
Tako je govorio. Pomagalo mi je da situaciju sagledam spolja
i uvidim razliku između naših uloga i naših ličnosti. Jer sve
vreme je to bila Linda, ona u koju sam se zaljubio više nego u
bilo koju drugu, s kojom sam imao tri beskrajno divna deteta, i
koja u dobrim periodima nigde nije videla problem i bila je sušta
darežljivost, samo ti idi, govorila bi tada nedeljom ujutru, lepi
moj mužu fudbaleru, biće nama lepo, možda odemo do Jeni ili
Budil ili tako nešto, možda odemo u park, hoćeš li pozvati kad
završiš, da se nađemo i radimo nešto fino zajedno? Osim ako ne
bi da malo pišeš? U dobrim periodima nije joj bio problem ni da
radi, pisala je dok su deca u vrtiću, i čitao sam šta je pisala, bilo
je lako i izdašno kao i ona sama, i sa istom tamnom dubinom,
koju obično više nisam primećivao pošto je nestajala u
svekolikim poslovima dana, ali koja se vraćala kada je vidim u
nečemu što je napisala, ili u njoj samoj kada smo zajedno, i u
svemu što ona jeste. Ali nije bilo ravnoteže između te dve
veličine u njenom životu i našem životu, jer je moja frustracija
zbog jedne sve više rasla, živeo sam životom prožetim
prinudom, a za taj osećaj nije bilo važno da li je ta prinuda
unutarnja ili spoljašnja, jer bila je prinuda, bila je obaveza,
nisam hteo da tako bude, a to moje „neću“ sve više se pretvaralo
u „ne mogu“. Granica se bližila, i verovatno sam čekao poslednji
presudni faktor. U svađama sam počeo da joj pretim time, da ću
je ostaviti. Tako bismo podelili sve, tačno po sredini, ona bi s
decom bila pedeset procenata, ja pedeset, i ona bi morala da
zarađuje svoj novac, ja svoj. Kada bih to rekao, raspala bi se,
molila me da to ne radim. Ne idi, nemoj to da radiš. I nisam
otišao, jer znao sam da bi joj to uništilo život, kako bi sve
postizala sama? A onda, kada bi se svađa završila, uvek je bilo
nade. Uvek obećanja promene.
Njena reakcija tog avgustovskog dana 2009, kad je primetila
pogled koji mi je Gejr uputio, imala je veze s tim. Gejrov pogled
je poručio: vidim šta hoćeš da kažeš, Karl Uve. Ona je preteća
pisma gledala u odnosu na sebe, šta će se meni desiti, kako ću se
ja snaći, a to je podrazumevalo i: kako si mogao to da mi uradiš.
Prepoznala je moj stav u tom pogledu, i osetila se ogoljenom. Ja
i Gejr bili smo protiv nje. Nije bilo tako, ali jeste bila ogoljena,
jer sam mu toliko ispričao. Nije to bila izdaja, jer sam u jednom
trenutku morao da porazgovaram s nekim izvan, ali delovalo je
kao izdaja, pošto je izašlo na videlo. Druga stvar na koju je
reagovala, kako sam naslutio, bila je da sam Gejru dopustio da u
tolikoj meti utiče na mene, da su njegovi stavovi postali moji
stavovi, da mi je u izvesnom smislu isprao mozak, te da
razdaljina između mene i Linde, nastala zbog moje frustracije,
takođe ima veze s njim. Gejr mi je na uvo šaputao stvari o mom
životu i njenoj ulozi u njemu koje će me na kraju navesti da je
napustim. Nisam znao da li stvarno tako misli, ili je moja
paranoja stvorila tu sliku, ali nije bilo načina da saznam istinu,
jer o tome nismo mogli da razgovaramo, osim kada bi naše
svađe dostigle vrhunac, kada je na primer jednom povikala da
joj nije jasno zašto se jednostavno ne uselim kod Gejra, pošto
stalno razgovaram s njim preko telefona, ali čim je svađa prošla
i kad smo se pomirili, ona isplakana, ja s gnevom okamenjenim
u grudima, rekla je da nije tako mislila. Gejr joj se zapravo
dopada. Poverovao sam joj, jer sam najzad, posle sedam godina,
počeo da je shvatam. Dopadao joj se kad joj je dobro, tada je u
njoj bilo izobilja koje je slobodno mogla da rasipa, što se ticalo i
osećanja prema meni, ali kad joj nije bilo dobro, sve je drugačije
izgledalo, jer tada se plašila da će sve nestati, da će izgubiti sve
što ima, i taj osećaj je bio toliko dominantan da joj je bojio i
razmišljanje, procene i shvatanja. Zato tu nije bilo ničeg
istinskog izuzev anksioznosti odnosno radosti, što su u njoj bile
tako snažne veličine da je dobro za tren oka moglo da se okrene
na zlo, a zlo na dobro. To je toliko stvari pokidalo na komade da
više nisam mario, jer toliko sam snage potrošio na suočavanje s
tim, koliko god mi se nerazumnim činilo, da više nije išlo:
plakala bi, očajna koliko ljudsko biće može da bude, a ja bih je
samo pogledao i rekao da ne želim da razgovaramo dok ne
prestane da plače. Drala bi se na mene, a ja bih rekao: hoćeš li
uskoro prestati? A to što više nisam uranjao u osećanja, nego ih
posmatrao spolja, možda ju je plašilo još više, i taj strah je bio
opravdan, jer uskoro više neću moći, nalazio sam se na samoj
granici onoga što mogu da podnesem, jer sada sam se toliko
udaljio od života koji sam hteo da živim da sam jedva mislio na
išta drugo.
Onda su došla pisma, onda je došao pritisak spolja, i ja više
nisam gledao napolje, njoj i porodici pokazujući leđa, već sam
se okretao, brzo, iz časa u čas, i sada svetu pokazivao leđa a
gledao njih, Lindu i decu, prvi put posle dugo, dugo vremena.
Otišla je kod Helene, nedostajala mi je, jer bila mi je potrebna,
hteo sam da bude uz mene. U očaj me je bacilo to što se sve
pokidalo zbog Gejrovog pogleda i svega što je u njemu ležalo,
iznenada kao da je bilo prekasno, i dinamika propasti se
nastavila iako sam ja stao. Stao sam prekasno, okrenuo se
prekasno, nastavilo se samo od sebe. S takvim osećanjem sam
pošao za Lindom u spavaću sobu tog avgustovskog popodneva
2009, jer bilo je tu još nečega, još mnogo toga: zapisao sam svu
svoju frustraciju, ispunila je čitav roman, radilo se o nama, njoj i
meni, i iako mi je iznenada ponovo bila potrebna, iako sam je
iznenada ponovo poželeo, iznenada ponovo hteo da tu živim
život, ipak će se prošlost i moja ozlojeđenost i čežnja da odem
isprečiti između nas, jer uskoro će morati da pročita roman,
uskoro će biti objavljen.

Sedela je za kompjuterom kad sam ušao u spavaću sobu.

Njen pogled u ekran bio je krut, kao duboko usredsređen, ali
prepoznao sam ga, bio je to znak nečeg suprotnog, unutrašnjeg
previranja koje pokušava da sakrije.
– Šta je bilo? – pitao sam i seo na krevet.
– Ništa – odgovorila je.
– Zašto si onda došla ovamo?
– Htela sam da proverim poštu.
Pomislio sam da treba da ustanem i uhvatim je za rame, ali
znao sam da će reagovati kao da je moja ruka nešto strano, da će
je samo pustiti da tako stoji da bi pokazala koliko je daleko od
mene, umesto da prosto prigrli taj gest, kao što bi inače učinila,
pošto su moja milovanja bila retka i uvek je iznenađivala.
Osetio sam ubod u srcu. Porekao sam joj jedino što joj je
zaista trebalo od mene.
– Jesi li reagovala na Gejrov pogled? – pitao sam.
Brzo me je pogledala, pa se vratila ekranu.
– Ne, zaista ne – odgovorila je. – Nisam primetila nikakav
pogled.
– Pa šta je onda?
Uzdahnula je.
– Uznemirila su me pisma. I vidim koliko te obuzimaju.
Samo sam pomislila kako će izgledati jesen. Da li će biti
sudskog spora. Neće biti mesta ni za šta drugo. A ti i Gejr... pa,
prosto se valjate u tome.
– Ne bih baš rekao da se valjamo – odvratio sam.
– Pitao si šta je. To je. Neću da se raspravljam.
– Okej – kazao sam i ustao. – Nismo u svađi?
Odmahnula je glavom.
Spustio sam ruku na njeno rame. Ostala je da sedi
nepomično.
– Proći će – kazao sam. – Samo je sada najgore. I neću
izdržati bez tvoje pomoći. Ne mogu da se borim na dva fronta.
Pući ću.
– Daću sve od sebe – kazala je i pogledala me, spustila ruku
preko moje.
– Drago mi je – kazao sam.
Njal i Vanja su utrčali iz hodnika. Linda je povukla ruku k
sebi.
– Onda idem da kupim račiće – rekao sam. – Šta nam još
treba? Vino, beli hleb, limun, majonez, račići.
– Majonez valjda imamo? U frižideru?
– Sigurno je prastar. Kupiću nov. Ali treba li tebi nešto?
Deca su počela da skaču po krevetu.
– Možda one žute bobice ili voće što imaju, znaš – kazala je
Linda. – Ono što prodaju u korpicama. Ne sećam se kako se
zovu. Znaš na šta mislim?
Klimnuo sam. Pretpostavio sam da je Hajdi negde snuždena.
– Okej – kazao sam. – Mislim da ću uzeti i sladoled i jagode.
– Onda uzmi sladoled na štapiću za decu.
– Važi – kazao sam i prošao kroz hodnik.
Zastao sam kod dovratka dečje sobe. Jon je spavao na
stomaku raširenih nogu, glave položene na ruci, mokroj od
pljuvačke. Gledao sam ga nekoliko sekundi, pa otišao u dnevnu
sobu, gde je Hajdi sedela na tabureu, na koji je Kristina sigurno
stavila poklopac, s lutkom i plavim plastičnim češljićem u
rukama.
– Hoćeš li sa mnom u kupovinu, Hajdi? – pitao sam.
Odmahnula je glavom.
– Ma hajde – kazao sam. – Biće zabavno.
– Rekla sam ne – odvratila je.
– Okej – osmehnuo sam se i otišao u dnevnu sobu gde je Gejr
čitao na sofi, dok je Kristina sedela na stolici na drugom kraju
stola i listala knjigu s fotografijama.
– Idem da kupim račiće – kazao sam.
– Poći ću s tobom – rekao je Gejr.
– Nema potrebe – kazao sam. – Samo da kupim račiće.
Nisam hteo da pođe sa mnom, bilo bi previše nas dvojice,
imajući u vidu Lindino trenutno raspoloženje. Ali nisam mogao
ni da ga otvoreno odbijem. Morao je sam da shvati.
– Ma prijaće mi šetnja – kazao je i pogledao Kristinu. – Treba
li nama nešto?
– Mislim da ne – odgovorila je.
Linda je ušla iz hodnika. Po izrazu lica i načinu na koji se
kretala, shvatio sam da više nije uzrujana.
Možda će ona i Kristina moći malo da porazgovaraju ako mi
nismo tu.
– Odoh ja u kupovinu – kazao sam.
– Hoćeš li povesti Hajdi ili Vanju? – pitala je.
– Hajdi nije htela. Ali mogu da je pitam ponovo.
Provirio sam kroz vrata dečje sobe.
– Obuvaj se. Idemo u kupovinu.
Pogledala me je.
– Moram li? – pitala je.
– Da – odgovorio sam.
 – Zašto Vanja ne mora?
– Hoću da ti pođeš. Hajde sada.
Ustala je i prošla pored mene, zabila noge u sandale i stala
pred vrata očekujući, dok sam se ja obuo, potapšao zadnji džep
kako bih se uverio da je tu futrola s karticama, ili kako se to već
zove, istom rukom opipao spoljašnjost prednjeg džepa,
izbočenog kako treba zbog metalnog gnezdašceta ključeva, uzeo
naočare za sunce s police za šešire i otvorio vrata.
Hajdi se u liftu stidela zbog Gejra i gledala u pod. Ponekad se
stidela i sa mnom, ako bi nam se oči susrele i ja se osmehnuo,
dešavalo se da obori pogled, sramežljivo i s poluosmehom.
Skoro nikada se nije stidela u društvenim situacijama, tu je bila
neustrašiva od samog početka, ali jeste u suprotnom slučaju,
prisnom, kad samo ona prima pažnju jedne osobe. S Vanjom je
bilo obrnuto, bila je otvorena za pažnju jedne osobe, volela ju je
i tražila, dok se u novim društvenim situacijama stidela i
povlačila u sebe.
Stidljivost je odbrambeni mehanizam, a zanimljivo je što su
branile različite stvari u sebi. A da li je te stvari trebalo čuvati
zato što su posebno krhke, ili posebno dragocene?
Takođe je bilo zanimljivo što su se štitile obaranjem pogleda,
spuštanjem glave, okretanjem. Stidljivost je bila direktno
povezana sa očima, uvek su oči krile. Progovorile bi ako ih neko
nešto pita, ali oborenog pogleda. Pa šta su to štitile, a što pogled
otkriva? Nije bio problem da ih neko samo vidi, jer bile bi
fizički prisutne u sobi, već da ih neko vidi kakve jesu, a to se
oslikava u očima. Nisu htele da neko nepoznat pogleda u njih.
Ono što je u njima, a u šta su oči ulaz, htele su da sakriju. Male
životinje ponašaju se drugačije; ako na primer čovek uđe u sobu
s mačićima, oni će hteti da sakriju telo, jer ono je izloženo, ono
se može ubiti i pojesti. Možda je dečji instinkt pred stranim isti,
ali nekako oplemenjen, premešten sa fizičkog na društveno, s
tela na dušu, koja drhti od straha da je ne ulove.
U prizemlju je Gejr gurnuo vrata lifta, a Hajdi me je uhvatila
za ruku kad smo prelazili tih nekoliko metara do ulaznih vrata,
koja su se polako sama zatvorila, uz skoro nečujno šuštanje, jer
su ga zaglušili spoljašnji zvuci, jurnjava kola preko pešačkog
prelaza, žamor glasova ljudi na stolicama ispred kineskog
restorana brze hrane s kutijama nudli ili pirinča pred sobom,
glasovi i koraci prolaznika na ulicama.
– Idemo onuda – rekao sam i pokazao preko trga. Vazduh je
bio topao, sunce je visilo ukoso iznad hotela „Hilton“, za nijansu
punije boje, nekako tamnije žuto nego što je bilo ranije tog dana.
– Dopada mi se Malme – kazao je Gejr. – Voleo bih da ovde
živim.
– Pa preseli se – rekao sam.
Hajdi je poskočila dok je hodala pored mene. Dvaput sam joj
stegao ruku i nasmešio se kad me je pogledala.
– Treba nam novac za to. A to je deficitarna roba, kao što
znaš.
– Ovde je mnogo jeftinije – kazao sam.
– To je tačno – rekao je. – Ali morali bismo da menjamo stan,
ne možemo da kupujemo, pa nam je to sad nedostižno.
– Da – rekao sam.
Spustili smo se stepenicama i prešli trg kod fontane, ispratili
trotoar niz ulicu kojom su prolazili autobusi i taksiji, i skrenuli u
prvu ulicu levo, gde se nalazila prodavnica u koju smo se
zaputili. Zvala se „Delikatesen“, i pored račića su prodavali
jastoge, ostrige, dagnje, ribu i krabe, meso pažljivo odabranih
proizvođača, živinu, divljač i sušenu govedinu, i sir, uza sve
ostalo što se moglo povezati s dobrom hranom, kao što su
ekskluzivna maslinova ulja i crno i belo vinsko sirce, masline,
mešavine začina, krupna so iz Francuske, sveže ispečeni rustični
francuski hlebovi i bageti. Prodavnica je bila puna subotom pre
podne, kad je buržoazija Malmea, jer pretpostavljao sam da je o
njima reč, pazarila za večernje gošćenje, ali kada smo sada
prošli kroz vrata, bila je sasvim prazna, izuzev dva prodavca s
kuvarskim kapama i belim keceljama koji su privodili radni dan
kraju, koliko sam mogao da vidim.
– Hoću da sednem tamo – rekla je Hajdi i pokazala dve
visoke barske stolice oko dva stola kod prozora.
Izvukao sam jednu i podigao je na nju istovremeno klimnuvši
prodavcu koji je spremno stao iza staklenog pulta.
– Hteli bismo račiće – kazao sam.
– Dobro – kazao je. – Koliko ste mislili?
– Ima nas četvoro odraslih i četvoro dece – rekao sam. –
Deca ne jedu mnogo, pa možda dva i po ili tri kila? Tako nešto?
– Rekao bih da su dva i po dovoljna – kazao je i jednom
rukom uzeo belu kesu s gomile s unutrašnje strane pulta, a
drugom kašiku nalik na lopaticu.
– Onda da kažemo oko dva i po – rekao sam.
– Stiže – rekao je i počeo da sipa račiće u kesu, dok sam ja
bacio pogled na Hajdi, koja je sedela sa obe šake na površini
stola i posmatrala prodavca. Gejr je s rukama na leđima stajao
pred pultom sa ostrigama.
Otišao sam do Hajdi, spustio je i odneo do pulta u trenutku
kad je prodavač spustio kesu na sjajnu vagu. Strelica je poletela
ka kilogramu i po, i na tren se tu podrhtavajući zadržala.
– Vidiš li jastoge tamo? – kazao sam. – Oni žive na dnu
mora.
– Znam – rekla je.
– Zar nisu lepi? – pitao sam.
Klimnula je.
 Izvađeni iz dubine mora i izloženi ovde, sa svojim crnim
očima nalik na zrna bibera i dugačkim, do crvenila skuvanim
pipcima.
– Šta je ovo? – pitala je, misleći na crvene plastične mreže s
dagnjama koje su ležale na podlozi izdrobljenog leda.
– Dagnje – odgovorio sam.
– Šta?
– Musslor – kazao sam. – Blåmusslor.
– Da li su žive?
– Jesu.
– Ali nemaju oči! – rekla je.
– Nemaju – kazao sam. – Ljuštura im je kao kuća. U njoj
žive.
Prodavač je stavio drugu kesu na vagu. Imala je 1,3
kilograma.
Impresivan osećaj, pomislio sam i spustio Hajdi na pod da
bih otišao do kase, koja je stajala na pultu na drugom kraju
uzanog lokala.
– Još nešto? – pitao je.
– Možda malo hleba. Jedan od onih bageta. I možda ovaj –
kazao sam i pokazao jedan od velikih kamenolikih hlebova.
– Stiže – kazao je i stavio ih u kese. Izvadio sam karticu iz
zadnjeg džepa.
– Pada li tebi nešto na pamet? – pitao sam Gejra.
– Ne – odgovorio je. – Osim ako nećemo krem brule za
desert?
Odmahnuo sam glavom.
– Sladoled i bobice.
– Kao i uvek – rekao je.
– Već ti je dosadilo? – pitao sam i pogledao prodavca koji je
unosio cene u kasu.
 – Meni dosadilo? Ne. Ja sam tradicionalista. Samo ako uz to
dobijem keks koji si kupovao.
– Nema ga u Malmeu. To je bila stokholmska stvar.
– Avaj – kazao je Gejr.
Prodavač je rekao cenu.
– Okej – kazao sam i ubacio karticu u čitač. Ukucao sam
šifru, koja više nije bila 0000, ali skoro jednako laka za
pamćenje, pošto se sastojala od četiri broja gore desno na
tastaturi, 2536, uzeo kese koje mi je prodavac pružio, sačekao da
se obaveštenje o odobrenoj transakciji pojavi na displeju,
izvukao karticu, ubacio je u futrolu i stavio u zadnji džep, kad je
prodavac otkinuo račun i pružio mi ga.
– Prijatno – kazao sam i stavio ga u drugi zadnji džep, koji je
služio kao neka vrsta arhiva za moje račune.
– Prijatno – rekao je.
– Hajdemo, Hajdi – rekao sam, još je stajala pored pulta s
ljuskarima i razgledala, pa onda prosto pojurila ka meni,
uhvatila me za ruku, i izašli smo na ulicu, gde je vazduh između
trospratnica bio topao i nepomičan.
– Gde ćemo sada? – pitao je Gejr.
– U „Sistem“.18 Pa u „Hemćep“ – odgovorio sam.
– Nemoj da dekintiraš zbog nas – rekao je Gejr.
– Nema brige – rekao sam. – Osim toga, volim da trošim
novac. Što više, to bolje.
– Znam – kazao je.
– Kad je bal, nek je bal – rekao sam. – Sećam se da je mama
to govorila kad smo za božićne praznike išli u kupovinu i kad
bih poželeo nešto. Uvek je imala malo novca, ali ako mi je nešto
trebalo, odeća na primer, kad sam išao u gimnaziju ili kad sam
studirao, dala bi mi novac. To nikad nisam sasvim shvatio. Ako
nema novca, kako odjednom može da mi ga dâ? Sada razumem.
Novac je relativna veličina. Nešto neverovatno mutno. Kad deci
kupujem odeću, nakupujem gomilu, jer odeća im treba. I
kupujem diskove, pošto mi treba muzika kad pišem, odatle
novac dolazi. Ili kupim fantastične cipele koje koštaju nekoliko
hiljadarki. Onda se desi da iznenada više nemam novca na
računu, ili imam veoma malo. Tad prekopam sve džepove i sve
ormare i police, sakupim sve što nađem, i vratim flaše za kauciju
ili tako nešto, pa kupim hleb, mleko i špagete, i ne platim
račune. Posle nekoliko nedelja dođe opomena, pa ako tad imam
novca, platim, ako ne, prođe još jedna runda. Nedavno mi je
ovde pozvonio čovek s nekim potraživanjem, ili kako se to već
zove, koje sam morao da potpišem. Na kraju stigne upozorenje o
zapleni imovine. Ali tada je već prošlo toliko vremena da
ponovo dobijem novac, pa mogu da platim. Nikada dečju odeću
i diskove ne povezujem s tim što smo odjednom dekintirani, niti
sa pretnjama o zapleni, to je kao nešto sasvim drugo.
– Mi nikad ne bismo mogli tako – kazao je Gejr. – Kod nas je
sve isplanirano i sređeno.
– Uopšte me ne čudi – rekao sam. – Ali tako je mnogo lakše.
Zamorno je živeti bez ikakvog reda.
Ponovo smo izašli na trg, Hajdi mi je pustila ruku i potrčala
ka fontani. Gejr i ja smo pošli za njom.
– Nisam toliko siguran – kazao je. – Voleo bih da me boli
uvo. Ali ne može.
– Pa, sad... ti to nećeš – rekao sam.
Hajdi je stavila ambalažu sladoleda na površinu, lako je
plutala na talasićima koje je stvaralo slivanje vode. Prepoznao
sam ambalažu, to je od onog sladoleda što u imenu ima
„stroberi“. Stroberi dilajt? Stroberi drim? Ružičasti sladoled
preliven belom čokoladom.
– Nužnost je u biti volje, kao što je Ibzen rekao – kazao je
Gejr.
– Sad treba držati jezik za zubima!, kao što je takođe rekao.
Ali u jednu izreku verujem. U stvari, nije izreka, nego narodno
verovanje. Da je dobar znak kad izgubiš novac, jer to znači da
ćeš ga dobiti još. U to čvrsto verujem. Što se više zateže budžet,
to su uzaniji kanali kroz koje novac protiče. Ako je sve
otvoreno, ostaje mesta za više novca.
– Ako ikada budeš dobio Nobelovu nagradu, svakako nećeš
za ekonomiju – rekao je.
– Pa valjda nije loša teorija? Možda tu stvarno ima nečeg! Da
se piše o osećaju ekonomije, a ne o matematici ekonomije.
– Ti si najoptimističnija osoba koju poznajem – kazao je. –
Deprimirani optimista. To si ti.
– Nema to veze s optimizmom. Reč je o prihvatanju stanja
stvari. Tako je kako je. Ili imaš novca, pa kupiš nešto, ili nemaš
novca, pa ne kupiš ništa.
– Ali ti sad govoriš o svemu što kupuješ kad nemaš novca.
– Ali imam ga! Da sam štedeo da bih za nedelju dana platio
račune, ne bih ga imao.
Hajdi je odvukla ambalažu celim krugom oko fontane. Kad
se ponovo ukazala, mahnuo sam joj da dođe.
– Hajde, moramo da krenemo – rekao sam.
– Mokra sam – rekla je.
– Osušićeš se na suncu – kazao sam, uhvatio je za ruku i
pošao dalje; uto je dvospratni autobus zastao pred „Hiltonom“.
– Još se sećam fantastičnog osećanja iz vremena u Bergenu,
kad sam naleteo na bankomat koji nije imao vezu s mojom
bankom, pa sam mogao da dižem novac bez pokrića. Kao da je
bilo Badnje veče. Ili kada bi neko sasvim neočekivano pristao da
mi pozajmi stotku ili dve.
– Da i ne pominjemo dvadeset hiljada.
 – Dobićeš ih kad mi stigne predujam. Opusti se.
Pozajmio mi je dvadeset hiljada sa štednog računa koji nikad
nije dirao, namenjenih za teška vremena. Linda je pozajmila
jednako mnogo od svojih prijatelja, koji su takođe imali takve
rezerve za budućnost. Kad smo Linda i ja zajedno otvorili račun,
uredili smo tako da se novac jednom mesečno automatski
premešta iz njega na štedni račun, ali dešavalo se da je iznos na
računu premali da bi se mogao premestiti, ili bismo sve ušteđeno
potrošili već sledećeg meseca.
Linda je toliko želela da imamo poseban štedni račun za našu
budućnost i za budućnost naše dece. To je za nju imalo veliku
simboličku vrednost. Tako rade normalne porodice, a ona je više
od svega htela da naša porodica bude normalna. Njeni
romantični snovi okretali su se ka običnom.
Zastali smo na semaforu. Kod „Hiltona“ su penzioneri iz
autobusa pošli po trotoaru. Američki kabriolet polako se spustio
Ulicom Sedra Feštadsgatan uz brundanje motora. U Arendalu su
sedamdesetih godina američka kola bila nešto najopakije. Ovde
su jednostavno izgledala čudno, neko je pogrešno shvatio šta je
prevaziđeno, i to zadovoljno pokazivao svakom ko je hteo da
vidi.
– A Linda je u pravu – kazao sam. – Iako znam da se ne
slažeš. Ako za mene nastane pakao, nastaće za sve.
– Zašto se ne bih slagao s tim?
Slegnuo sam ramenima.
Upalilo se zeleno svetio i polako smo prešli ulicu u maloj
struji ljudi.
– Video sam kako si me pogledao kada je počela da govori
koliko će joj biti loše – rekao sam. – Na to sam mislio.
– Pogledao sam te na određen način?
– Pa da. Bio je to vrlo značajan pogled.
 – Misliš da bih ti uputio značajan pogled u vezi s Lindom dok
je ona tu? Nikada mi to ne bi palo na pamet.
– Video sam šta sam video – rekao sam, pustio Hajdinu ruku,
obrisao dlan o pantalone i ponovo je uhvatio. – Mislim da je i
ona. Zato je onako izašla.
Otvorio sam vrata „Sistema“, malo jače ih odgurnuo da bi i
Gejr stigao da uđe, uzeo jednu od sivih korpi s crnom drškom i
prošao kroz automatska vratanca gledajući table da vidim gde
stoji belo vino.
– Naravno da mi je jasno da joj neće biti veselo ako te cela
Norveška bude mrzela i ako budeš morao da sediš u sudnici kao
neki zlikovac. Ali ipak nije njoj najgore. U pravu si da to
mislim.
– Tata? – rekla je Hajdi.
– Da? – kazao sam.
– Da li je ovo sok?
Pokazala je okrugli rotacioni raf na nekoliko spra tova gde su,
pored ostalog, stajale flaše javera, bezalkoholnog piva.
– Ne – odgovorio sam. – To je pivo. Hoćeš sok?
Klimnula je.
– Onda ćemo ti kupiti u „Hemćepu“ posle. Okej?
Ponovo je klimnula. Zastali smo pred rafovima s belim
vinom, uređenim po cenama, najjeftinija su bila desno, pa sve
skuplja kako se ide nalevo. Menije to odgovaralo; ništa nisam
znao o vinu, a imali smo goste, pa sam samo uzeo jedno od onih
malo levo od sredine i nadao se najboljem.
Stavio sam tri flaše šablija u korpu i pogledao Gejra.
– Dovoljno?
– Ma da.
Pogledom sam potražio konjak. Stajao je na poprečno
postavljenim rafovima bliže kasi, pa sam otišao tamo, pogledom
preleteo po etiketama, više se nisam sećao razlika u određivanju
kvaliteta, sva ta „x“ i „o“, pa sam u korpu samo stavio flašu od
pola litra marke koju ranije nisam probao, a onda stao u red, iza
muškarca od pedesetak godina, koji je odisao karakterističnom
mešavinom sportskog izgleda, koji majica s kragnom i kaki šorts
mogu da daju osunčanom telu, i alkoholizma, na šta su
neporecivo ukazivale njegove istrošene crte lica i bezizrazne oči.
Kupovao je dva kartona belog vina.
– Prvo su bili vulkani, pa onda dinosaurusi – kazala je Hajdi.
– Tako je! – rekao sam.
– A onda su došli ljudi.
– Da.
– Ali dinosaurusi nisu znali da se zovu dinosaurusi.
Pogledao sam je. Zurila je u čoveka u invalidskim kolicima
koji je čekao u drugom redu s korpom u krilu. To je zvučalo kao
nešto što bih ja rekao. Ali nisam mogao da se setim da li sam.
– Ko je to rekao? – pitao sam.
– Šta? – pitala je.
– To s dinosaurusima.
– Niko. Zašto on sedi u kolicima? Da li je bolestan?
Kada smo se prošlog puta vraćali s Božića u Jelsteru, Hajdi
se strašno razbolela na putovanju, i kad smo stigli na bergenski
aerodrom, morali smo da joj iznajmimo invalidska kolica. Još je
govorila o tome. Bio je to jedan od značajnih događaja u njenom
životu.
– Ne znam – kazao sam i stavio korpu na ploču na kraju kase,
dok je čovek ispred mene stavio plastični označivač iza svog
poslednjeg kartona na pokretnoj traci.
– Mada račići za tebe verovatno nisu ništa posebno, kad
razmislim – rekao sam Gejru, koji je prolazio pored kase,
sigurno da bi boce vina, koje su mu se približavale na traci,
stavio u kesu koja je sledila za njima. – Ti ih sigurno stalno
jedeš kad si na Hiseji.
– Sad si se setio? – kazao je.
– Plaćate karticom? – pitao je kasir.
– Da – rekao sam.
– Šeststo dvanaest – kazao je.
– Pa da, to je bilo malo glupo – kazao sam i gurnuo karticu u
čitač. – Ali mogao si da kažeš.
– Tu smo da vas vidimo. Mogli smo da jedemo i kuvani luk
ako treba. Pobogu, čoveče.
Dvoje iz susednog reda su nas pogledali.
To mi se nije dopalo, još malo sam se okrenuo, da mi vide
samo leđa.
Govorili smo na norveškom, sigurno je zbog toga. Ako nisu
pomislili da smo dva homoseksualca s detetom od surogat
majke.
Ili sestričinom. Homoseksualci valjda često imaju blizak
odnos sa sestričinama?
– Hvala – rekao je prodavač.
Zašto bi, pobogu, to pomislili?
Dovoljno je što sam izgledao kao idiot s tom bradom i dugom
kosom. Izgledao sam kao propali hevimetalac koji se brzo bliži
pedesetoj. Oh, podbulo lice, puni obrazi, duboke bore i još ta
retka brada.
Hajdi mi se iznenada priljubila uz noge. Pogledao sam oko
sebe. Stari terijer sedeo je kraj zida, privezan za nogu stolice.
– Nije opasan – kazao sam. – Idi s ove strane, pa ćemo proći
pored njega.
Poslušala me je. Čim smo izašli iz prodavnice, ponovo je
promenila stranu.
Hodali smo duž zasenjenih kamenih zidića na trotoaru, u
toplom vazduhu koji je delovao još toplije posle klima-uređaja u
„Sistemu“, pa izašli na sunce u poprečnoj ulici, oivičenoj
stablima. Bila su nevidljiva, kao i sva parkirana kola, nešto što
se obično ne primećuje, osim dana krajem aprila i početkom
maja kad procvetaju, i bela, kao snegom prekrivena, stoje celom
dužinom ulice.
Strepnja je iznenada porasla, kao da je nadrla iz svih delova
tela i sakupila mi se u stomaku, pogledao sam Hajdi, koja je
svojim sitnim koracima hodala pored mene gledajući izloge
tržnog centra preko puta. Toliko je bolelo, toliko je užasno
bolelo. Kao da se sve raspadalo. Iako sam znao odakle ta
osećanja dolaze, dakle od onoga što sam napisao i reakcije na to,
nisam znao zašto su toliko jaka, kao da su se otrgla od svog
polazišta i osamostalila se. Bila je to anatomija krivice. Krivica
je bojila sve, širila se poput oblaka u telu, prosto ga ispunjavala
propašću, i sve okolo, pred očima ili u mislima, takođe je
ispunjavala propast. Krivica se više nije mogla povezati sa
užasnom stvari koju sam uradio, vladala je na svoju ruku.
Prošli smo između tabli s ponudama na jednoj strani trotoara
i stativa za bicikle na drugoj, i ušli u prodavnicu, gde je s desne
strane bio papirima obložen štand telefonske kompanije „3“, za
kojem su stajala dva mladića od dvadesetak godina i pokušavala
da uhvate pogled prolaznika kako bi ih pitali koju
telekomunikacionu mrežu koriste. Kad su mene jednom pitali,
samo sam promrmljao nekakvo odbijanje, zbog čega mi je bilo
žao, imali su tako nečuveno pozitivnu i svežu energiju, dok je
moja bila tako odbojna i negativna. Ko je to?, pitala je Vanja
tada. Šta su rekli? Šta su hteli?
Sada su obojica razgovarali sa ženom od pedesetak godina,
pa smo neometano prošli pored njih u veliku prostoriju s kasama
na jednom kraju i kombinacijom kioska, automata za igru i pošte
na drugom. Uzeo sam korpu, prošao kroz automatska vratanca s
Hajdi, koja je pogledala ka monitoru na plafonu, gde smo se
pojavili.
– Hoćeš li bananu? – pitao sam.
Klimnula je, pustila me i pogledala reakciju monitora kada je
podigla prvo jednu pa drugu ruku uvis. Uzeo sam jednu od starih
banana sa smeđim pegama koje su izdvojili za decu u gajbici
pored običnih, tvrdih, žutozelenih banana, oljuštio je i dao joj.
– Treba nam limun, majonez, sok i kisela voda – rekao sam.
– Ne zaboravi sladoled i voće – rekao je Gejr.
– Tako je – kazao sam.
– Izgleda da nisi baš najbolje – rekao je Gejr.
– Vidi se?
Nasmejao se.
– Izgledaš poprilično namučeno.
– Dobro sam – odgovorio sam. – Problem je verovatno u
tome što ne želim sve ovo. Nikoga ne želim da provociram.
Nikoga ne želim da vređam. Nikome ništa ne želim da uništim.
Stavio sam pet limunova u kesu boje dima, koja im se
potčinila i potpuno izbrisala svoju blagu boju u korist žutila voća
na mestima gde je pritislo plastiku, tako da su se čak i pore na
ljusci ukazale.
– Znam – kazao je Gejr. – Ali sada si to uradio.
– I boli – rekao sam i pogledao Hajdi. – Hajde, mala moja!
Prišla je, tutnula ruku u moju, i pored mene prošla kroz
prodavnicu, pored odeljka s ribom, odeljka s gotovim jelima,
odeljka sa sirom i suhomesnatim proizvodima, s njegovim
sirevima poput kamenova za karling i salamama poput palica,
pored ostrva rafova s hlebom, duž obale keksa, pa ka okomitoj
padini gajbi s gaziranim sokovima, gde sam u korpu stavio dve
flaše od litar i po luka mineralne vode, jednu sa ukusom limuna,
drugu običnu, a zatim četiri staklene boce fante.
– Nema smisla da mi govoriš da nisam uradio ništa loše –
rekao sam. – To mogu i sam sebi da govorim. Pišem o sebi i
svom životu sa ocem, šta je tu strašno? To govorim. Ali uopšte
ne pomaže. Prosto nema veze sa samom stvari. Argumenti ne
pomažu. Pravni argumenti ne pomažu. Književni argumenti ne
pomažu. Prešao sam izvesnu granicu, i to mi je sad u telu.
– Kada bi sociolozi to mogli da razumeju, struka bi možda
imala budućnost – kazao je Gejr.
– Da razumeju šta? – pitao sam gledajući čas majonez u tubi,
koji me je podsećao na detinjstvo, čas majonez u teglicama, koji
je valjda malo finiji.
– Granice društva, one koje ga regulišu i omogućavaju nam
da zajedno živimo, nisu apstraktne. Nisu ideje. Konkretne su,
kao što kažeš. Ako prekoračiš granice društva, boleće te. To te je
sad dotaklo.
– Dotaklo? Jebemti, kao da sam nekog ubio. I ne samo to
nego kao da sam ubio nekog bliskog. Takav je osećaj. Desilo se
nešto sasvim neopozivo.
Pogledao sam oko sebe. Hajdi je nestala.
– Teglica ili tuba? – pitao sam. – Klasičan ili laki? Francuski
ili švedski?
– Uzmi i jedno i drugo – rekao je. – Tubu švedskog lakog, i
teglicu francuskog običnog.
– Genijalan si – kazao sam. – To mi nikad ne bi palo na
pamet.
– Gde je Hajdi? – pitao je.
– Ili je kod sladoleda, ili tamo kod plišanih igračaka.
Pošli smo ka središnjem prolazu. Negde je dete plakalo, ali
beba, šest meseci uvrh glave. Kada smo zašli iza kraja rafova,
pogledao sam niz prolaz. I eto je, zaista sa životinjicom u ruci,
jednom od onih što zapište kad se pritisnu, što je i činila.
– Dođi, Hajdi – rekao sam. – Idemo da platimo.
Spustila je igračku i dotrčala do nas.
– Možemo li da imamo kunića? – pitala je.
– Pa imali smo kunića – odgovorio sam. – Nije nam baš
odgovarao.
– Možemo li još jednog? – pitala je. – Nekog boljeg?
Nasmejao sam se.
– Plašila si ga se – rekao sam.
– Neee. Nisam se plašila.
– Malo jesi – rekao sam.
– Nisam.
– Videćemo – rekao sam.
Kunića smo dobili od jednog od zaposlenih u vrtiću. Linda je
sve sredila. Odneli smo kavez i kunića kući, stavili ga u kuhinju.
Kunić se plašio, a i mi. Niko se nije usudio da ga izvadi iz
kaveza. Jon mu je svašta ubacivao. Posle dva dana morali smo
da ga vratimo. Nadali smo se da to neće ostaviti trajan utisak na
Vanju i Hajdi. Rekli smo da ćemo ga pozajmiti i videti kako ide,
pa kad smo ga vratili, poraz nije bio potpun, kakav je bio s
našim akvarijumskim ribicama, koje su tokom proleća umirale
jedna za drugom.
Bolela me je pomisao na to. Sve što smo činili bilo je njihovo
detinjstvo.
Zastao sam kod frižidera sa sladoledom, izvadio kart d’or s
pravom vanilom, što će reći crnim komadićima štapića vanile
koji su u žućkastom sladoledu izgledali kao tačkice, i stavio ga u
korpu. Pogledao sam Hajdi.
– Izaberi koji ćete sladoled jesti. Tamo, u onom – kazao sam i
pokazao na drugi frižider, s manjim sladoledima. – Pogledaj
plakat. Šta bi htela?
 Pogledom je preletela različite vrste.
– Ovaj – rekla je i pokazala pigelin. – Ne, u stvari ovaj –
rekla je i pokazala dajm.
– Taj im je najveći – rekao sam. – Jesi li sigurna?
Klimnula je i stavio sam tri dajm sladoleda i jedan sendvič
sladoled u korpu.
– Tako – rekao sam. – Idemo da platimo.
– Voće? – kazao je Gejr.
– Kupićemo ispred stana. Jeftinije je. I bolje.
Stali smo u red, od desetak ljudi. Spustio sam korpu na pod.
– Sačekaj malo – rekao sam. – Zaboravio sam keks.
Brzo sam otišao na drugi kraj prodavnice, pregledao rafove s
keksom, sigurno je bilo pedeset različitih vrsta, ali nigde
rebrastog koji sam hteo, u svakom slučaju nisam video nijedan
takav. Možda s druge strane? I tu, na dnu rafa koji ranije nikad
nisam pogledao, pod pravim uglom u odnosu na drugi, ali
odvojen od njega dva metra širokim prolazom, nalazio se
belgijski keks u belo-plavom papirnom pakovanju, koji sam
dotad viđao samo u Stokholmu.
Savršeno.
Uzeo sam dva i požurio do kase, gde su Gejr i Hajdi sada bili
broj šest.
– Tvoje veče je spaseno – kazao sam i spustio keks u korpu. –
Belgijski vafl-keks.
– Sad si me obradovao – kazao je.
Podigao sam korpu i držao je u ruci dok smo polako
napredovali korak po korak; ni za šta na svetu nisam hteo da
završim kao jedan od onih što stopalom lenjo guraju korpu po
podu dok čitaju novine koje neće da kupe, već ih vrate na stalak
kada je na njih red. Uzeo sam četiri sijalice s rafa pored kase; jer
crkla je ona u hodniku kod kuhinje, setio sam se, i ona iznad
šolje u kupatilu.
Hajdi je šmugnula na kraj kase pre nego što je bio naš red,
popela se na malu tablu koja je služila da se na nju stave kese
dok čovek pakuje, i pogledala me, da li će mi pasti na pamet da
odmahnem glavom. Nisam, i ostala je da gleda namirnice
nepoznatog čoveka koje su plovile crnom rekom pokretne trake i
polako klizile na nepomični metal, potisnute namirnicama koje
su pristizale iza, pokretima ne sasvim različitim od onih koje
grančice i plastični otpaci opisuju u rukavcima ispod brzaka,
samo sporijim.
Stavio je plastični označivač na traku, bio je to signal da je
teren čist, pa sam spustio korpu na predviđeno odmorište, i
jednu za drugom ređao namirnice na traku; flaše uspravno kako
bi se lakše očitale, ali zbog kretanja su se zaljuljale, pa je jedna
pala na drugu i oborila je, kao da su dva pijana druga. Kasir je
bio onaj mladić sa čudnim glasom i štapom, letimice me je
pogledao i izgovorio svoje mehaničko „zdravo“. Ja sam u svoje
„zdravo“ uneo srdačnost, i dodao još jedno „zdravo“, polazeći
od mutne misli da bi to njegovoj situaciji, čitavoj stvarnosti
pokretne trake, moglo dati dašak ljudskosti, ali nisam uzeo u
obzir moj inače zatvoren ili nezainteresovan govor tela, koji je
sasvim brisao svaku toplinu u glasu.
– Zdravo, zdravo – kazao sam i izvadio viza karticu.
– Sto šezdeset pet, devedeset – kazao je.
– Okej – kazao sam i primetio ugao hemćep kartice, koju
nekoliko dana nisam koristio, izvadio sam je i provukao kroz
čitač. Nisam sasvim znao zašto, bio je to skoro kompulzivan
pokret, jer iako sam prethodnih godina tu pazario za ogromne
sume, i uštedeo gomilu bonus poena, nad kojima sam svakog
meseca dobijao pregled u pošti, nikada ih nisam podizao, a pošto
su se poništavali posle izvesnog vremena, provlačenje kartice
bio je besmislen čin. S druge strane, mogao sam sada da
počnem.
Provukao sam drugu karticu, ukucao pin i odobrio sumu.
– Možda bi nam trebala kesa? – kazao je Gejr.
– Jao, da – kazao sam, i pokušao da uhvatim pogled kasira,
koga, međutim, nije zanimalo da uhvati moj.
– I kesu – rekao sam.
Hoće li reći da je u redu i darežljivo mahnuti rukom, ili će
ukucati u kasu i naterati me da ponovo vadim karticu?
– Dve krune – kazao je.
Ma jebi se, govno malo.
Svaki dan tu kupujem.
– Okej – rekao sam i ponovo provukao karticu, ponovo
ukucao pin, ponovo odobrio sumu. Kad sam to uradio, Gejr i
Hajdi su stavili namirnice u kesu, pa smo mogli da se vratimo
toplom popodnevu poznog leta.

Kad smo kupili jagode na trgu, Hajdi je jednu korpicu

pažljivo nosila sve do lifta, dok smo Gejr i ja išli iza nje s našim
kesama. Dok smo se peli liftom, setio sam se da sam zaboravio
da kupim cveće. Buket belih ruža lepo bi izgledao na stolu,
spram ružičastih račića i žutih limunova. Ali šta je tu je. Mrzelo
me je da ponovo izlazim, iako se cvećara nalazila već na drugoj
strani trga.
Kad se lift zaustavio, ćušnuo sam vrata laktom i pridržao ih
kako bi Gejr i Hajdi, koja je još oprezno držala korpicu kao da je
životinjica, mogli da izađu. Gejr je otvorio vrata stana, a čim
sam prešao prag, spustio sam kese pored nanizane obuće i pošao
ka manjem kupatilu.
– Mama, mama, nosila sam jagode – povikala je Hajdi.
Zbog toga mi je u grudima nakratko radosno zatreperilo,
primetio sam da su Vanja i Njal još u spavaćoj sobi, i pritisnuo
kvaku vrata kupatila. Spustio sam pantalone i seo na dasku.
Pored se nalazio švedski fudbalski časopis Ofsajd. Argentina će
igrati na Andima, gde je vazduh tako razređen da nije neobično
da se fudbaleri onesveste, i gde na terenu drže boce s
kiseonikom!
U susednoj sobi začuo se Vanjin glas, pa Njalov. Pretpostavio
sam da mu Vanja pokazuje video-igru koju je dobila za
rođendan. U njoj se radilo o psima, trebalo je da rade različite
stvari. Većina stvari u njoj još je bila preteška za nju, ali neke je
savladala, na primer kad pas skače sa visoko postavljenog debla
i hvata razne predmete koji doleću vazduhom. Hajdi je dobila
sličnu igru s mačkama, ali bila je premala da išta izvuče iz nje, a
bilo joj je dovoljno zabavno da gleda stariju sestru kako igra.
Srebrna ribica stajala je na pločici dvadesetak centimetara od
mojih stopala. Ličila je na trilobita ili neku drugu fosilizovanu
životinjicu iz praistorije. Tako jednostavne građe. Bilo je nečeg
grubog, materijalnog oko nje, kao da je grudvica gline ili
kamenčić koji je dobio noge.
Sagnuo sam se i hteo da je zgnječim prstom kad je jurnula ka
zidu, gde je nestala pod procepom na lajsni.
Ispod korpi s prljavim vešom sigurno ih je bilo dosta.
Garantovano i u silnoj prašini ispod prozora u uglu. Mala
kolonija srebrnih ribica.
U hodniku su se začuli koraci, a pošto su Vanja i Njal još bili
u spavaćoj sobi, to je morala biti Hajdi. Deca skoro nikad nisu
koristila taj toalet, pa iako su vrata bila otključana, nisam morao
da se plašim da će ih otvoriti. Dešavalo se, pošto nisu bili
apsolutno predvidiva bića, ali ne često. S Lindom je bilo
drugačije, ako bi se začuli njeni koraci, zgrabio bih kvaku i
povukao je naviše ako bi pokušala da je pritisne. Kad je Ingve
prvi put došao kod nas, tražio je ključ, bilo mu je nezamislivo da
ode u ve-ce a da ne zaključa vrata. I menije bilo nezamislivo, ili
svakako duboko strano, prvih nedelja osećao sam se ogoljeno i
nezaštićeno, ali onda sam se navikao. Iz nekog razloga sam uvek
znao gde su ostali, i čuo bih ako se približe. Ključ nismo imali
zbog Vanje i Hajdi, da se ne bi zaključale unutra. To je otprilike
bila jedina mera predostrožnosti koju smo preduzeli zbog njih;
sve utičnice bile su nepokrivene, sve police i ormari
neobezbeđeni, šporet takođe, a u jednoj od najnižih fioka svi
oštri noževi i makaze bili su slobodno dostupni. Dosad je bilo
dobro, i biće dobro, jer čovek uvek ima nekakvo shvatanje
opsega mogućnosti svoje dece, šta može da im padne na pamet a
šta ne, a pored ostalog sam bio siguran da nikad neću videti
Vanju ili Hajdi s kuhinjskom nožekanjom u ruci, ili Jona kako
poput malog pavijana visi na šporetu. Osim toga uvek sam znao
gde su, a uglavnom i šta rade. Naravno da bi se sve to moglo
srušiti u jednom užasnom minutu, ali nisam verovao u to, i uvek
sam bio miran u vezi s tim.
Napolju je prošla Hajdi i otvorila vrata spavaće sobe. Podigao
sam časopis i nastavio da čitam. Jednom smo ulovili morsku
pastrmku u vodi tik nadomak Turungena, setio sam se iznenada.
Duvalo je, ali je vazduh bio topao; verovatno je bilo leto. Imali
smo čamac koji je tata kupio kad sam imao jedanaest ili
dvanaest godina, rana fisk od sedamnaest stopa s jamaha
vanbrodskim motorom od dvadeset pet konjskih snaga. Ingve je
bio tu, kose oduvane u stranu, i tata, njegova tamna prilika pored
koje sam uvek bio na oprezu. Oštri talasići udarali su žuti
plastični trup. Najlon se spuštao do plave vode, skoro nevidljiv u
vazduhu. Prvi nagoveštaj ribe, koja je plavetnilu iznenada dala
dubinu, otprilike kao prve zvezde na još svetlom nebu rane
večeri. Nešto zelenkasto čas ovamo čas onamo, sve belje svaki
put kada bi tata povukao.
Šta je to?
Izduženo obično telo, žutosivo i belo, ružnog lica i sasvim
iskolačenih očiju.
– Ovo je riba iz dubokog mora – kazao je tata. – Morska
pastrmka, mislim.
Gledao sam je pun pitanja i samilosti. Nekad se usoljavala,
kazao je i bacio je u čamac, gde je ostala da beživotno leži, a
onda je ponovo zabacio udicu, a ja sam se prisetio da je i meni
štap u ruci, pa sam ga snažno povukao.
Osećaj lebdenja na vrhu površine ogromne dubine.
Tata.
Šta sam mu uradio?
Talas tuge i straha prošao je kroz mene. Kada sam trenutak
kasnije odvrnuo slavinu i susreo svoj pogled u ogledalu, u njemu
se nije video ni tračak moje rastrzane unutrašnjosti. Nisam često
posmatrao to lice i te oči, niti sam ih čvrsto povezivao sa samim
sobom, mogli su da pripadaju i nekom drugom.
Oči su izgledale tužno. Crte krute, s dubokim borama duž
obraza i po čelu, poput maske.
Okrenuo sam štapić s kuglicom na kraju koji je visio s
venecijanera da ih otvorim, i pogledao hotel nad kojim je visilo
večernje sunce, ljude koji su sedeli na stepenicima do malog
trga, i oko pola metra visok zidić po kojem su moja deca obično
htela da balansiraju kad idemo u park odmah iza zgrada, dok
sam ujedno skinuo peškir s kukice i brisao ruke. Nisam mogao
da se oslobodim osećaja krivice, od prvog trena prešao je iz
apstraktne stvarnosti svesti, gde se mogao suzbiti apstraktnim
sredstvima, u konkretnu stvarnost tela, gde se nije mogao
suzbiti, jer telesnost nije imala čime da mu se suprotstavi osim
telom, koje je moglo da trči, hoda, sedi, jede, spava, i malo šta
drugo. Bilo je kao da sam soba, i da je nešto strašno sa mnom u
toj sobi. Zato mi ne bi pomoglo da trčim, jer ako bih trčao, i cela
ta soba bi trčala. Tome nisam mogao da umaknem zato što jeste.
Nije imalo veze da li sam u pravu ili nisam, da li mi je nešto
dozvoljeno ili nije, jer to jeste, neporecivo, neizbežno, i nije mi
preostalo ništa osim da čekam da postane nešto što je bilo.
Vrata iza mene su se otvorila i okrenuo sam se.
Hajdi. Imala je suze u očima.
– Šta je bilo, mala moja? – pitao sam i okačio peškir na
mesto.
Prišla je i obgrlila mi noge. Podigao sam je i poljubio u
obraz.
– Neće da se igraju s tobom, to li je? – pitao sam.
Klimnula je zureći pred sebe.
– Hajde, dođi sa mnom, pa da spremimo nešto za jelo.
– Neću – rekla je.
Izašao sam noseći je u rukama.
– Hoćeš li da gledaš crtani? – pitao sam. – Ili Bulibompu?
Uskoro počinje.
Klimnula je.
Prošao sam kroz hodnik i ušao u dnevnu sobu, gde sam je
spustio na sofu – čuo sam da Linda, Kristina i Gejr razgovaraju
u susednoj sobi – i pogledom potražio daljinski upravljač.
Obično je stajao na polici s knjigama, toliko visoko da deca ne
mogu da ga dosegnu. Ali ne i sada.
Oh, jebemti.
U spavaćoj sobi Jon je zaplakao. Čuo sam da Linda ustaje i
sekundu kasnije nazreo da prolazi pored vrata, dok sam ja
pogledom prešao po dugačkom prozorskom okviru koji se
protezao duž celog zida. Nije ni tu.
Hajdi me je pogledala.
 – Ne mogu da nađem daljinski – kazao sam.
Hajdi je pogledala sto pred sobom. Tu je bio, polusakriven
ispod novina koje je Linda sigurno čitala dok nismo bili tu, pa
ostavila.
– Eto ga! – kazao sam. – Da vidimo sad!
Linda je ušla s Jonom u rukama. Sklupčao se kao majmunče i
priljubio glavu uz njen vrat.
– Hoćeš li pustiti Bulibompu? – pitala je.
– Baš to radim – odgovorio sam.
Kad se začuo zvuk i slika se pojavila na ekranu, Jon se
okrenuo. Linda ga je stavila pored Hajdi, na šta je pristao bez
protesta. Televizor je za njih bio droga.
– Šta si mislio, kada da jedemo? – pitala je Linda.
– Pa ne znam – odgovorio sam. – Oko sedam možda?
– Šta ćemo s decom? Sigurno ih ne zanima da sede s nama i
bakću se račićima.
– U pravu si – kazao sam. – Ali nije mi palo na pamet kad
sam bio u kupovini. Imamo li nešto? Mogu ja da pogledam.
Njal i Vanja su dotrčali hodnikom.
– Počinje Bulibompa? – povikala je Vanja.
– Uskoro – kazao sam i otišao u kuhinju, otvorio vrata
frižidera. Bilo je jaja. Šargarepe, krompira, požutelog brokolija.
Pola kese ribljih medaljona. U zamrzivaču pored bila su mahom
jela koje je Lindina majka spremila, i različito meso koje je
kupila, pored kesa s graškom, nekoliko skoro praznih kesa
pilećih bataka, dva hleba koja smo zamrzli i zaboravili. Ali, o,
radosti, na najnižoj polici nalazila se pica! Pogledao sam Lindu,
koja je stajala iza mene.
– Pica je valjda dovoljno svečana za njih?
Klimnula je.
– Onda ću je staviti – rekao sam. – Pa mogu da jedu ispred
televizora.
Izvadio sam kutiju s picom i stavio je na kuhinjski pult,
uključio rernu, izvadio makaze iz fioke, otvorio kartonsku kutiju
sa strane, okrenuo je tako da mi je sama pica, okrugla i
iznenađujuće teška, polako skliznula u ruku, pa presekao
prozirnu plastiku u kojoj je bila upakovana, krutu i nekako
poroznu, nimalo nalik providnoj plastici kesa s voćem, koje su
imale nekakvu lakoću, ili tankoj lepljivoj plastici na rolnama što
se koristi za pakovanje namirnica koje se stavljaju u frižider.
Nije ličila ni na težu i pomalo rastegljivu plastiku pakovanja od
tri kese kukuruza u zrnu ili šest limenki piva.
– Ali onda možemo da jedemo i kad oni legnu – kazala je
Linda.
– Da, to dobro zvuči – kazao sam i izvadio picu iz otvora koji
sam rasekao i zadržao je na dlanu kao na poslužavniku dok sam
drugom rukom izvukao metalnu fioku ispod šporeta i izvadio
tamnosmeđ, skoro crn pleh, na koji sam prvo stavio picu, pa ga
gurnuo u rernu, pre nego što sam zgužvao kesu i bacio je u kantu
ispod sudopere, koja je bila puna, pa sam morao pesnicama sve
da pritisnem da bih napravio mesta. Kad sam to uradio, i kad
sam hteo da zatvorim vratanca, usred pomisli da se smeće unutra
već polako izdiže, zazvonio je telefon.
Polako sam izašao u hodnik. Neko je prodro u naš stan, sada
je bio tu, njegova ili njena volja zaorila se u sobi. Zastao sam
kod stočića pod ogledalom i uzeo telefon. Bio je 04 broj. Dakle,
poziv iz Malmea.
– Da, halo? – rekao sam.
– Zdravo, Stefan je.
– Zdravo, Stefane!
– Kako si?
– Dobro – odgovorio sam i primetio dve kese s namirnicama
koje sam ostavio pored cipela i zaboravio. – Kako si ti?
– Odlično. Mislili smo da sutra odemo na kupanje. Da li biste
nam se pridružili? Možemo i samo da povedemo Vanju, ako
vama ne odgovara.
– Zvuči sjajno – kazao sam. – Ali baš sada imamo goste, pa
bismo morali da radimo nešto s njima.
– A, tako. Razumem. Pa i jeste bilo malo u poslednjem
trenutku. Ali sad znamo, u svakom slučaju.
– Drugi put.
– Naravno. Čujemo se.
– Važi. Sve najbolje.
– Hvala, i tebi. Zdravo.
– Zdravo.
Prekinuli smo vezu, odneo sam kese u kuhinju i stavio ih na
sto, papirne kese s račićima stavio u frižider, dva hleba na veliku
dasku za sečenje, sagnuo se da pogledam picu koja je ležala
unutra, osvetljena u svojoj maloj prostoriji, kao da je na
televiziji, ali naravno da nije bila gotova, bila je tu samo
nekoliko minuta.
Iz dnevne sobe začula se špica Bulibompe. Stao sam na
dovratak. Kristina je sedela na stolici s Njalom u krilu, Linda na
sofi s Jonom u krilu, i Hajdi tik uz sebe. Vanja na stolici nasred
sobe. Svi venecijaneri bili su spušteni, ali u sobi je ipak bilo
toliko sunčeve svetlosti da se slika televizora nije sasvim jasno
videla.
Trebalo bi da sednem s Vanjom u krilu. Ali postoje i Gejr bio
tu, nisam mogao da ga ostavim samog. Video sam to njegovim
očima, sedimo u sobi sa po detetom u krilu gledajući dečji
program, i nije dobro izgledalo.
Prišao sam iza stolice, stavio ruku na Vanjin stomak i
poljubio je u glavu. Nije me ni pogledala, potpuno usredsređena
na televizor, pa sam prošao pored stola i ušao u drugu sobu, gde
je Gejr stajao ispred police s knjigama.
– Hoćeš da zapališ? – pitao je okrenuvši se.
– Baš tako – odgovorio sam. – Hoćeš sa mnom?
Klimnuo je, sipao kafu u šolju i izašao. Sipao sam poslednji
ostatak kafe u svoju šolju i pošao za njim. Ponovo mi je seo na
mesto, i ponovo se moja unutrašnjost pobunila protiv svega
pogrešnog u tom uglu kad sam seo. Možda mi je bilo neprijatno
što sedim leđima okrenut vratima. Podigao sam noge na ogradu i
zapalio cigaretu.
– Njal i Vanja se lepo druže – kazao sam.
– Da – rekao je. – Dobro je. I Kristina je srećna.
– Stvarno?
– Da. Srećna je što je kod vas. I što je Njalu lepo.
– To mi nije jasno – kazao sam. – Mislim, što je to kod nas.
– I meni je ovde lepo.
– Sigurno zbog nereda.
– Pa da, u tome je stvar. Ovde je opušteno. Slobodno.
– Lepo je što se tako osećaš – kazao sam. – Ja sam suprotnost
opuštenosti.
– Valjda ti nismo na teretu?
– Ne, ne, naprotiv. Samo zbog ovog s Gunarom.
– Ništa ne možeš da uradiš s tim. Pusti to. Biće šta će biti.
– Da – kazao sam.
Susedi na najvišem spratu zgrade pored naše ručali su na
terasi. Bili su na dvadesetak metara od nas, ali ovde gore među
krovovima nalazili smo se u sferi intimnog, jer kad sam bio sam
a oni sedeli napolju, mogao sam da čujem šta govore ako se
usredsredim a oni ne stišaju glasove, što su možda činili kad su
znali da sedim napolju. Na drugoj strani, na kraju naše zgrade,
mogao sam da gledam pravo u kuhinjski prozor starijeg bračnog
para, tu su obično pušili, i posle tri godine ovde poznavao sam
im navike kao svoje. Pretpostavljao sam da je tako i njima sa
mnom, u svakom slučaju su nam se pogledi ponekad susretali, i
uvek smo ih obarali. Ta poznanstva iz viđenja bila su čudna, jer
smo povremeno jedni drugima ispunjavali misli, makar oni
moje, i na izvestan način smo bili bliski, u smislu da smo
neprekidno balansirali između gledanja i znanja i odvraćanja
pogleda i želje da ne znamo. Na drugoj strani, u stanovima
zgrade para s gornje terase, takođe sam mogao da gledam
unutarnji život porodica, parova i samaca, najčešće bez
radoznalosti, samo sam ga registrovao, ali povremeno bi se neki
događaj nametnuo, na primer kada je jedan par, čiji sam samo
krajnji deo kuhinje video, iznenada dobio dete. Kada je bilo tu,
delom sedeći delom ležeći u dečjoj stolici, činilo je kao da im
diriguje, jer sve što su činili na neki način je bilo povezano s
njim, to im je bilo nešto sasvim novo.
– Ništa loše nisi uradio – kazao je Gejr.
– Jesam, naravno da jesam – odvratio sam. – Ali vežbam se
da živim s tim.
– Tvoj otac je mrtav. Tvoja baka je mrtva.
– I tvoja empatija je mrtva.
– Ko mi kaže.
– Zamisli da ima života posle ovog – kazao sam. – Ako
ozbiljno prihvatimo tu ideju. Samo telo umire. Naša duša
nastavlja da živi u onostranom, u ovom ili onom obliku. Zamisli
da je stvarno tako. Mislim, stvarno. To mi je palo na pamet pre
nekoliko dana. Šta ako ima života posle smrti? Jebote, onda tata
negde sedi i čeka me. 1 lud je od gneva.
Gejr se nasmejao.
– Opusti se. He’s as dead as a duck.
– Ali Gunar nije.
 – Šta može da uradi? Dobro, da te tuži. Ali za šta? Da si
oskrnavio očevo ime? Pa nije ni on baš bio Isus Hrist.
– Napisao je da sam Juda. Onda je on sigurno stvarno Isus.
Jer njega prodajem.
– Ako je on bio Isus, onda je tvoja baka bila Devica Marija.
A tvoj deda stolar Josif. Osim toga, Isus nije imao sina koji ga je
prodao.
– Pitam se da li je u stvari mislio na Bruta. On je bio nekakav
sin. Brut Julijuson, mali tupson.
– Ne moraš da izgovoriš sve što ti padne na pamet. To rade
deca. Odrasli imaju mogućnost da obezbede kvalitet svojim
iskazima.
– Sećam se da sam plakao kad sam čitao o Juliju Cezaru. Kad
je umro. Tako je bilo sa svim biografijama. Jer svi su umrli.
Tomas Alva Edison. Henri Ford. Bendžamin Frenklin. Marija
Kiri. Florens Najtingejl. Vinston Čerčil. Luis Armstrong. Teodor
Ruzvelt.
– Čitao si biografiju Teodora Ruzvelta kad si bio mali?
– Da, bila je serija. Sigurno dvadeset knjiga. Po jedna o
svakom. Mahom su bili Amerikanci. Mnogo predsednika. Volt
Dizni, sećam se. Robert Openhajmer. Ma jok, šalim se. Ali
Abraham Linkoln, svakako. A kada bi umrli, na koji god način,
plakao sam. Ali bio je to dobar plač.
– Jer nisi ti umro!
– Ne, ne, nije bilo tako. Ali prevazišli su sve nepravde u
životu i ostvarili sve što su hteli. Bilo bi zaista tužno samo da su
umrli pre nego što su uradili šta su hteli. Kao Skot. Bilo je
strašno, nekoliko dana sam bio van sebe.
– Verovatno je i on.
– Amundsenova smrt, međutim, bila je ambivalentnija.
Uradio je šta je hteo. I bilo je nečeg divnog u tome što je nestao
pokušavajući da spase druge.
Ugasio sam cigaretu i ustao.
– Ali šta je Nansen19 zapravo uradio? Mislim, od postignuća?
Da li je nešto otkrio? Da li je prvi negde stigao? To nikad nisam
sasvim shvatio.
– Znam koliko i ti – odgovorio je i takođe ustao. – Na
skijama je prešao Grenland, i jedne zime je bio zaleđen na
Framu.20
Otvorio sam vrata i ušao.
– I ja sam se jednom zaledio – kazao sam preko ramena. –
Toliko nam je bilo hladno u kući.
– Pa su tu još i oni njegovi pasoši za izbeglice – kazao je
Gejr. – I Kvisling, naravno.
– Eto nas ponovo. Gunar me je nazvao i Kvislingom.
– A ko je onda Nansen?
– Pa sigurno on, onda – rekao sam i seo na stolicu. – Tata nije
svakako. Skijanje mu je slabo išlo.

Kad je Bulibompa prošla, premestio sam ikea krevet za

kampovanje na kojem je Njal prethodne noći spavao u dečju
sobu, kako bismo cele večeri mogli da sedimo u dnevnoj sobi
bez bojazni da ćemo ga probuditi. Posle toga sam počeo da
spremam hranu, dok su Linda i Kristina smeštale decu u krevet,
a Gejr sedeo na stolici u kuhinji željan razgovora. Stavio sam
račiće u veliku zelenu činiju, isekao limunove i stavio ih na
zeleni tanjirić, isekao hleb i stavio kriške u korpu, uzeo četiri
tanjira i četiri čaše za vino, izvadio margarin i majonez iz
frižidera, sve izneo na terasu na prednjoj strani zgrade koju je
još obasjavalo sunce, na dalek i gotovo nestvaran način koji ga
odlikuje letnjih večeri, kada se senke izdužuju i dan se bliži
kraju, ali je vazduh još topao. Kad ljudi završavaju poslove i
zapućuju se kućama, a sunce još gori iznad, polako se spuštajući
velikim plavetnilom.
Glasovi dece izvirali su na terasu kroz poluotvoren prozor
njihove sobe. Smejali su se i vikali i divljali kako samo uveče
umeju. Postavio sam sto, na trenutak stajao ruku prekrštenih na
beloj metalnoj ogradi gledajući trg. Senke zgrada preko puta
protezale su se skoro celom njegovom dužinom. Ali pročelje
ispod mene bilo je obasjano i prozorska okna su blistala.
Vrativši se u kuhinju oprao sam jagode i stavio ih u belu
činiju, izvadio flaše vina i mineralne vode iz frižidera.
– To je to – kazao sam. – Da uzmemo čašu vina dok čekamo?
Gejr je klimnuo i pošao za mnom. Kad sam otvorio vrata i
izašao na terasu, prokleti veliki galeb uzleteo je sa stola, nekako
se izvio istovremeno raširivši krila, i sledećeg trena se našao u
vazduhu nadomak verande. Nosio je račića u kljunu, a nekoliko
račića je ležalo na stolu pored činije, i po daskama na podu.
– Jesi li video? – kazao sam.
– Naravno da jesam.
– Prokleti bezobraznik.
– Pa šta očekuješ? Račići na praznoj terasi na šestom spratu?
Normalno da nije imao skrupula.
Seo sam, zabio vijak otvarača za flaše u pampur i nekoliko
puta ga zavrnuo pre nego što sam ga povukao ka sebi i izvukao
iz vrata flaše uz jedno dop. Tamnozeleno staklo se orosilo.
Toliko lepa boja. Hladnozelena, zelena stakla, zelena fjorda. A
onda bledožuto vino u sjajnoj čaši.
– Živeli – rekao je Gejr.
– Živeli – rekao sam, otpio gutljaj i zapalio cigaretu. Ukus na
nepcima kad sam sagnuo glavu ka plamenu upaljača koji je
nepomično goreo podsetio me je na letnje noći u Kristijansandu
iz adolescentskog doba, i ispunio me željom da pijem dok ne
padnem.
– Dobro vino – kazao sam.
– Jeste – rekao je.
Bilo je to među Gunarovim optužbama, da sam pio i pušio
hašiš dok sam pohađao gimnaziju u Kristijansandu. Delom je
verovatno smatrao da je to znak lošeg karaktera, te da sam iz tog
razloga nepouzdan i možda neuračunljiv, svakako ne čestit
čovek, a delom je objašnjavalo zašto toliko mrzim baku da sam
mogao da napišem šest romana da bih joj ukaljao obraz.
Razumeo sam šta je napisao, nalazilo se unutar logike koju sam
donekle poznavao, ali nije pisao meni, pisao je izdavaču. Zar je
zaista mislio da bi izdavačka kuća odustala od objavljivanja
romana zato što je pisac pio pivo kao gimnazijalac i možda pride
pušio hašiš, pa zato nije čestita osoba? Ja se u svakom slučaju
jesam tako osećao, zaista nisam bio čestit čovek, ali to se moja
osećanja nisu razvila otkad sam imao šesnaest godina, a ne
razum. S razumom je bilo drugačije. Znao sam ko sam i koliko
vredim. Takođe sam znao da je čovek neuračunljivo biće,
nedovoljno, da greši i da nikad nije dovoljno dobar. Kada bih
pogledao oko sebe, video bih to. Svugde slabost, svugde mane i
nedostaci, koji se često zgusnu u naravi u vidu umišljene
pravičnosti. Ako sam neku crtu stalno primećivao u ljudima, bila
je to umišljena pravičnost, i nabeđenost, i samoživost. Skoro
više niko nije znao šta znači skromnost, reč kojom su se svi
javno rasipali. Samo u onima koji su imali razloga da budu
umišljeni, koji su imali nešto, nije bilo ni traga umišljenosti, i
samo su oni bili skromni. Nabeđenost i umišljena pravednost su
odbrana, bez njih bi čoveka zdrobila težina sopstvene slabosti,
mana i nedostataka, i ta činjenica počivala je u osnovi skoro svih
rasprava koje sam video, usmenim i pisanim, u novinama i na
televiziji, ali i oko mene, u privatnom životu. Ta slabost se ne
može priznati, tada bi toliko toga palo, a sam oblik rasprava i
moć medija preobražavaju je kiteći je svojom snagom. Zato su
stavovi toliko važni u društvu, pomoću njih prisvajamo
suverenitet i snagu koju zapravo nemamo. To je funkcija forme,
da izbriše slabost pojedinca. Svaki konsenzus, bio to konsenzus
o moralu, konsenzus o birokratiji, konsenzus o ideologiji, briše
slabost pojedinačnog učesnika. To sam znao, jer to sam video,
ali kada bih se našao pred tim veličinama, svest su mi potpuno
potiskivala osećanja koja su im mehanički davala za pravo i
bacala me u košmar doživljavanja sebe kao krivog ili manje
vrednog. Kada sam imao posla s poreskom službom, ili
bankama, ili institucijama za naplatu duga, ispunjavala me je
krivica. Kad sam se vucarao po baštenskoj koloniji, ispunjavala
me je krivica. Kad sam odlazio po decu u vrtić, ispunjavala me
je krivica. Znao sam da nisam gori čovek s većim slabostima ili
manama od ljudi koje sam tamo sretao, ali oni nisu predstavljali
sebe, već jedan sistem s pravilima, vrlo jednostavnim: onaj ko ih
sledi dobar je čovek, ko ih ne sledi loš je čovek. Ja sam se trudio
da ih sledim, ali pošto ni u čemu nisam imao reda, često sam ih
kršio. Bio sam svestan zašto, to nije proizlazilo iz toga što sam
zao, lenj ili nemaran, ali ta moja lična svest bila je beskrajno
slabija od onoga što se ukazivalo u oku sistema, naime čovek
koji ne sledi pravila, koji bi se onda ukazivao i u mom oku.
Kada bih onda pogledao istinsko umetničko delo ili čitao
istinsku književnost, sve bi se to brutalno smaklo u stranu, jer
ljudsko ima i drugu dimenziju, nešto sasvim drugačije, veličinu
sasvim suprotnu, dostojanstvo i značaj, ono što je
srednjovekovne ljude navelo da grade svoje ogromne katedrale,
pred čijom su moći postajali ono što zapravo jesu: mali,
neznatni, beznačajni stvorovi. Da, kao govanca. Ali oni su to
gradili! Bili su stvaraoci najfantastičnije nadzemaljske lepote, a i
govanca. To je istina o čoveku. Nešto je suštinsko, nešto je
nebitno. Slabost je suštinska, i veličina je suštinska. Ali ne i ono
što se nalazi između. Slabosti koja se krije u gomili, a koja misli
da je snaga i ne vidi ni slabost ni veličinu, toj slabosti sam,
gonjen od ograničenja do ograničenja, dozvolio da me zastraši i
podjarmi. Želja da pijem dok ne padnem bila je želja da na
nekoliko sati pobegnem od svega, i želja da napišem nešto
fantastično, nešto zaista jedinstveno, nešto nadzemaljski divno,
takođe je imalo veze s tim. Nije to bio beg od banalnog, jer
banalno je život, već beg od invazije banalnog života na moje
jastvo, od onoga što mi je neprekidno govorilo da nisam dobar
čovek, da nisam čestit čovek, da sam budala, umišljen i
nedovoljan, a što mi je to govorilo još otkad sam sa šesnaest
godina počeo da pijem u Kristijansandu, pod nadzorom mog
unutarnjeg strica. Ono za čime sam tada čeznuo, a čega tada
nisam bio svestan, ali što sam dvadeset godina kasnije
prepoznao, i što je potpuno neostvarivo, jeste ono što je
Helderlin izrazio kada je zapisao jednostavan poziv: „Izađi na
otvoreno, druže“.
Šta je to „otvoreno“?
To je sloboda, utopija.
Ali šta to znači?
U svakom slučaju ne znači da treba da govorimo o svemu, da
objasnimo sve, ukinemo granice između nas samih, drugih i
sveta, jer to samo znači povući granicu na drugom mestu i
dopustiti ljudskom da postane sve, a ono što se tada dešava, što
se danas dešava, jeste da stvarnost nestaje.
Šta je Helderlin mislio, više niko ne može da zna. Helderlin
je, kao i svi ostali romantičari, bio dete Francuske revolucije;
ideja o slobodi, jednakosti i bratstvu, o svrgavanju starog
društvenog poretka, za njih je sigurno predstavljala otvor kroz
koji se i nešto drugo osim važećeg ukazalo kao mogućnost.
Važeće ima odliku da je jedino, sam društveni poredak ili
svetski poredak, koji postoji s takvom prirodnošću da svi drugi
mogući načini uređenja života deluju opasno, preteče ili
razarajuće, te stoga nisu realne alternative, sve dok ne propadne
zbog unutrašnjih protivrečnosti, kada novo uređenje postane
važeće, ono što se ni za šta na svetu ne srne poremetiti. Ali ako
se čita Helderlin, teško je razumeti „otvoreno“ kao političku
kategoriju, povezanu s klasama, uslovima proizvodnje ili
materijalnim životnim uslovima. Ne, otvoreno je kod Helderlina,
kako sam ja to sebi predstavio, egzistencijalna kategorija.
Helderlin je bio pesnik, a za pesnika je utopija, kako sam to sebi
dalje predstavio, svet bez jezika. Poezija pokušava da prodre u
prostor između jezika i sveta, kako bi se našla pred svetom
kakav je po sebi, ali kada tu spoznaju, možda najstariju od svih,
treba ukoreniti ili preneti, to može da se učini samo pomoću
jezika, pa se ono što je čovek zadobio istog trena orfejski gubi.
U svetu izvan jezika čovek samo može da bude sam.
Ali kakav je to svet?
Svet bez jezika je svet bez kategorija, gde se svaka stvar, ma
koliko neznatna, ističe po sebi. To je svet bez istorije, gde
postoji samo trenutak. Bor u tom svetu nije „bor“, pa ni „drvo“,
već bezimeni fenomen, nešto izraslo iz zemlje što se pokreće na
vetru kad duva. Da, kada čovek stane na vrh nekog uzvišenja,
vidi kako se to živo rastinje njiše tamo-amo dok vetar duva
ravnicom, i čuje njegovo šuštanje. Taj prizor i taj zvuk ne mogu
se preneti. Zato kao i da ne postoje. Ali postojali su oduvek, i još
postoje. Samo treba zakoračiti u stranu i svet se preobražava.
Korak u stranu, i nalazimo se u tom bezimenom svetu. Slep je i
mi vidimo to slepilo. Haotičan je i vidimo haos. Divan je, i
vidimo lepotu. Otvoren je, otvorenost je, i besmislen je,
besmisao je. I božanstven je, da, božanstvenost je. Plava kutijica
s crvenim suncem i crnim rapavim stranama, u čijoj
unutrašnjosti beli štapići crvenih sumpornih glava počivaju kao
u krevetu, božanska je dok nepomično leži na kuhinjskoj polici,
okružena tankim slojem prašine, blago obasjana svetlošću dana
izvan prozora, koji se polako smračuje dok se crni zid oblaka
nadvija nad gradom i prva električna pražnjenja padaju s njega
sumanutom brzinom, nepredvidivim putanjama, a grmljavina
teško tutnji po nebu. Vetar što se podiže i kiša što počinje da
pada božanski su. Šaka koja hvata kutijicu, kažiprstom izguruje
krevetić i vadi šibicu, božanska je šaka, i blesak koji se javi kad
crvenu sumpornu glavu povuče po hrapavoj površini, i koja se
sledećeg trena razgori ujednačenim plamenom, plamen je
božanskog. Ali on gori sakriven jezikom, gori sakriven
kategorijama, i gori sakriven svim kontekstima i vezama koje
one uspostavljaju. Ideja da je nekada postojalo ljudsko stanje
nevinosti, nekakvo neposredno prisustvo u svetu, u onome što se
u mitologiji naziva rajskim vrtom, na mestu iz kojeg dolazimo i
kojem čeznemo da se vratimo jer smo tamo bili jedno s našim
okruženjem i s Bogom, u nekakvom izvornom prirodnom stanju,
varljiva je jer implicira vreme, jedno pre i jedno sada, dok
zapravo postoji samo sada, zapravo postoji samo jedno vreme,
za sve: plamen božanskog gori sada, rajski vrt postoji sada,
samo treba zakoračiti u stranu, i čovek je tu. Ali mi ne možemo
da načinimo taj korak, jer mi smo ljudska bića, a mesto na koje
nas taj iskorak vodi jeste neljudsko.
Biti čovek znači biti više ljudi. Znači biti društven. Društvo je
zajednica. Granice zajednice su granice jezika. Kada je
Helderlin najzad izašao na otvoreno, nestao je za sve; poludeo
je. U svojim pesmama nije lud, ali one ipak nisu u otvorenom,
one stoje u društvenom i gledaju ka otvorenom. To je religija
oduvek činila. Ulav Nigar21 je svoju zbirku pesama nazvao Na
obodu šume, tačnije na obodu svetinje. Ne u svetinji, već na
njenoj granici. Kada se religija osudi kao sujeverje, a poezija se
marginalizuje i prestane da veruje u sopstveni značaj, čovek
gubi to otvoreno, zatvara se u sebe, pošto više nema ničega
spolja.
Da li je to gubitak? Dokle god je to vanljudsko nedostižno,
dokle god nam se svet nikada ne može ukazati po sebi, već se
samo pojaviti preko jezika i kategorija, drugim rečima preko
nečeg unutar ljudskog, i dok je vanljudski, nejezični svet utopija,
u pravom smislu te reci, nemesto, zašto težiti ka njemu? Zašto se
samo ne okrenuti i ne otići?
Zato što odande dolazimo, i zato što ćemo se tamo vratiti.
Zato što je srce ptica koja lepeće u grudima, zato što su pluća
dve foke kroz koje vazduh klizi, zato što je šaka kraba a kosa
plast sena, vene reke a nervi munje. Zato što su zubi kamena
ograda a oči jabuke, uši školjke a rebra rešetkasta kapija. Zato
što je u mozgu uvek mračno i tiho. Zato što smo zemlja. Zato što
smo krv. Zato što ćemo umreti.

Smrt, koja ponovo uspostavlja veliku tišinu, takođe je

vanljudska, ni ona nam se nikada ne može ukazati, jer kako nam
se približava, mi nestajemo, otprilike kao što jezik nestaje kad se
bliži nejezičkom. Sa smrću se ljudsko graniči, s nejezičkim se
ljudsko graniči, i naspram te tame sijamo mi i naš svet. Smrt i
materijalni svet su apsolutni, nama nedostupni, jer kad
postanemo oni, više nismo mi, već njihov deo. Naš svet pak,
koji sija spram tame te drugosti, nije apsolutan, već relativan i
promenljiv. Prirodne nauke su relativne, moral je relativan,
društvene nauke, filozofija i religija su relativne, sve unutar
ljudskog je relativno. Razlika između otkrića i izuma nije velika,
a što se posledica tiče i ne postoji. Da li je bilo crvenih i belih
krvnih zrnaca u sedamnaestom veku? Da, bilo ih je, ali ne u
ljudskoj svesti. Drugim rečima, bila su deo sveta, ali ne i
stvarnosti. Ta stvarnost jeste naš svet, i zato je svet u
sedamnaestom veku bio drugačiji nego danas, iako su nebo i
zemlja i svetlucave zvezde istog sastava i tvari kao i tada.
Darvin je napisao knjigu, i dok se biološka priroda pre Darvina
odigravala u prostoru, posle Darvina se odigravala u vremenu.
Svet je ostao isti, stvarnost se promenila. Opisivanje sveta je
stvaranje stvarnosti. Istu misao izražava Harold Blum kad piše
da je Šekspir stvorio čoveka. Kada likovi nastupe na sceni i
rezonuju sa samim sobom, kao mimo događaja, a ipak i kao
njihov deo, pohođeni sumnjom ili ophrvani ljubavlju, u borbi sa
sobom ili začuđeni nad sobom, čovek nije samo delatno biće i
poprište niza osećanja već i mesto na kojem refleksivno jastvo
susreće ta osećanja. Pojava takvog jastva Šekspirova je novina,
prema Blumu, pa zato on ima izvesno pravo kad tvrdi da je
Šekspir izumeo ljudsko, jer tek kad nešto postane vidljivo
drugima, a ne samo jednom, postaje stvarno. Stvarnost, naša
ljudska stvarnost, sastoji se od svega vidljivog i spoznatljivog u
nama i među nama. Svaki put kada se to promeni, menja se
stvarnost. Zato je grčka antika dve hiljade godina bila referentna
tačka zapadne civilizacije, i još jeste; toliko naših predstava o
svetu i čoveku utemeljeno je tada. Istoriografija, filozofija,
politika, prirodne nauke; sve potiče iz nje. Jedino u našoj kulturi
što iz nje ne potiče jeste religija, koja je jevrejska, i mašina, koja
je naša. Nije neobično što je tako suverena kultura poput grčke,
sa svim njenim teoretskim dostignućima, posmatrala religiju s
blagim prezirom, ali jeste neobično što su, i pored svoje s
vremenom visoko uznapredovale tehničke veštine, bili tako
ravnodušni prema tehnologiji, makar na prvi pogled. Ali ako
prihvatimo misao Hane Arent da su oni tražili slobodu u
javnom, i tu nalazili ono istinski ljudsko, u onome što se svima
može izložiti, dok su u svemu što ima veze sa održavanjem
života, svemu povezanom sa čovekovim materijalnim
potrebama videli neslobodu i prinudu, lako je razumeti odsustvo
njihovog zanimanja za mehaniku, tehnologiju i praktično znanje
uopšte. Grci su izmislili demokratiju, ali nisu mogli da zamisle
klozet. Jednako je čudna činjenica da ljudi koji su izmislili
istoriju nisu znali za dnevnik. Ali ipak nije sve u vezi s domom
bilo u senci, kao nekakva neartikulisana zona stvarnosti, dok je
samo ono što se odigravalo u javnosti posedovalo stvarnu
egzistenciju time što se formulisalo za sve, jer je i privatno
imalo svoju scenu u antici, naime u drami, tačnije u komediji,
koja se bavila niskim i zasnivala se na prepoznavanju. Sloboda
koja počiva u smehu sasvim je drugačije prirode od slobode koja
počiva u razvijanju vrlina, pa je možda zato Hana Arent ne
pominje, jer komedija ne poseže ni za čim, ništa ne stvara, ništa
ne menja, ništa ne ističe, već postoji samo za trenutak, i nema
drugog cilja osim da ga učini podnošljivim.
Čemu se čovek smeje u komediji? Svemu što potpada pod
banalno i što obično krijemo; telesnom životu, izmetu,
kopulaciji, nakaznosti, i svim ljudskim odlikama koje se izdaju
za nešto što nisu, jer se ne smeju priznati; zavist, umišljenost,
gramzivost, samoživost, samouništavanje, beskrupuloznost,
ambicije, častoljublje bez sposobnosti za čast. Ono što hoće da
bude nešto što nije tema je komedije. Komedija razotkriva, a
komika počiva u razotkrivenoj razdaljini između sveta kakav
želi da bude i sveta kakav jeste. U tom razotkrivanju nalazi se
uvid da je društvo igra koja prati određena pravila, nešto se
krije, nešto se pokazuje, i da u izvesnom smislu živimo u iluziji.
Igra zavisi od toga da svi učestvuju u njoj, iluzija da svi u nju
veruju. Komedija narušava taj dogovor, pa je u tom smislu
najistinitija i najrealističnija od svih žanrova. Oslobađajuća je u
smislu da poručuje: ovo je istinski ljudsko i svi smo mi ljudi. Ali
ona i vezuje, jer sputava svakog ko hoće nešto drugo i ko veruje
da je moguće uzdići se iznad ovog sveta banalnosti, izmeta,
kopulacije, zavisti, umišljenosti i večitih nesporazuma, dakle sve
koji insistiraju na treba ili moglo bi umesto na jeste. Smeh je u
tom smislu moćna društvena sila, jedan od najjačih mehanizama
korekcije; malo šta više ponižava od javnog ismevanja, a da bi
se to izbeglo, ne treba se izdvajati, nego ostati tamo gde su svi.
Tako smeh, sjedne strane, razotkriva društvenu igru, a sa druge
je održava. Smeh je kontrarevolucionaran i antiutopijski: onaj ko
se svemu smeje smeje se i diktaturi proleterijata, a ako se
revolucionaru svi smeju, nema revolucije. Da su se svi smejali
Semelvajsu, majke i novorođenčad još bi umirali od porodiljske
groznice. Da su se Nemci smejali Hitleru, on i njegove ideje bili
bi bezopasni. Ali nisu se smejali, bili su ozbiljni, hteli su nešto,
ono najviše, a u najvišem vlada tragedija, i njoj se niko ne
smeje.
Ali ako je komedija najistinitiji i najrealističniji od svih
žanrova, koji sve ljude i sve stvari odvlači u stvarni svet, u telo i
njegovu stvarnost bez iluzija, kako onda razumeti tragediju?
Tragedija se bavi istim onim čime i komedija, usponom i
padom. Pa zašto je pad u komediji komičan, a u tragediji
tragičan? Zašto se ne smejemo kralju Edipu? On misli da je
nešto što nije. Zašto se ne smejemo Hamletu? On ne zna ni koje
ni šta treba da radi, neznanje i nemir njegov su put. Zašto se ne
smejemo maloj Hedvig,22 koja se ubija pištoljem? Pa ona je sve
pogrešno shvatila?
Nema neusklađenosti u onome što je jedno sa sobom, a pošto
je neusklađenost polazište smeha i komedije, a neidentitet njen
preduslov, jedino što komedija i smeh ne mogu dotaći jeste
identitet. Ono što ne glumi, što nije nešto drugo, što je ono što
jeste. U remek-delu Dostojevskog, romanu Idiot, radi se o tome.
Roman je počeo kao komičan žanr, sa Servantesovim Don
Kihotom, gde se predstava o velikom i produhovljenom svetu
odigrava u malom, tačnije u svetu kakav jeste, punom
vetrenjača, ovaca, raga, magaraca i pijanih razbojnika, kroz koji
jašu propali mršavi starac i njegov debeli kompanjon. Sa
Gospođom Bovari Flober je dalje razvio tu stranu romana,
okrenutu realnosti i raščaravanju; tu se predstava o romantičnoj
ljubavi sudara sa svetom kakav zapravo jeste, što
protagonistkinju odvodi u smrt. I Don Kihot i Gospođa Bovari
cinični su romani, pošto ne veruju, nego ogoljavaju one koji
veruju. Činjenica da Don Kihot i gospođa Bovari veruju u
očigledne iluzije, te je roman na strani istine, i da se oni
ogoljavaju s ljubavlju, tačnije sa shvatanjem da su njihove
slabosti i beg od stvarnosti opšteljudske veličine, ništa ne menja.
Idiot je suprotnost Don Kihota i Gospođe Bovari. Idiot je
antikomedija. On naglavačke obrće logiku komedije, jer se tu
raskrinkava cinični svet, ogoljavaju se oni koji se smeju praznini
sveta, kroz susret s nepatvorenim ljudskim bićem. Oh, kakva je
nepatvorenost ljudska odlika, kad čini da sve oko nje padne u
očajanje, da nemir poraste, da haos zapreti, a da ništa ne čini da
to postigne, već samo postoji? Knez Miškin veruje da je ono što
vidi, što mu pokazuju, zaista stvarno, i da je ono što se govori
zaista iskreno. Njemu nisu poznate zadnje misli, on ne razume
ironiju, ništa ne zna o ulogama. On ne sluti da je društvo igra.
On je jedno sa samim sobom, i polazi od toga da su i ostali
takvi. Ali nisu, i to njegovo neznanje je dovoljno da igra padne,
pošto drugima pruža mesto s kojeg je mogu sagledati, tačku
izvan društva, zbog čega igra upravo postaje vidljiva, a sa njom i
njena proizvoljnost. Uloga je smislena unutar okvira igre, ali
kada se igra prepozna kao igra, uloga je besmislena. Šta je onda
čovek? On sâm? Kakva je to veličina? Knez Miškin je ono što
jeste. On je istinit. Svoj je, ničiji blizanac ili dvojnik. Ali time je
takođe osuđen da stoji izvan ljudskog. Društvo koje se sastoji od
nepatvorenih ljudi, čiji je odnos prema onome što se govori i što
se pokazuje jedan prema jedan, društvo je gde se ništa ne može
sakriti, gde ništa ne može ostati tajna, i gde se ne pravi nikakva
suštinska razlika. Nepatvorenost je, drugim recima, suprotnost
društva. Društvo deli, izopštava, spušta, uzdiže. Društvo je
sistem razlika, svet u kojem se svako i sve gradira i diferencira.
Idiot poništava sve razlike, u njegovom svetu svi su jednaki. Ne
stvara njegova dobrota tolike probleme društvu, već njegova
autentičnost. U književno-revolucionarnoj perspektivi, gde se
složenost književnog lika razvijala od Odisejeve proste, arhaične
dovitljivosti, pa prosto eksplodirala u Hamletovom divljem,
oprečnostima bremenitom renesansnom jastvu, koje najavljuje
modernog čoveka kakvog poznajemo, knez Miškin
Dostojevskog je kontraudarac, nešto duboko reakcionarno i
nemoderno, da ne kažemo direktno arhaično, nekakvo
prethomersko ljudsko biće, na kojeg bi i Odisejeva lukavost kad
igrom identiteta prevari kiklopa i Platonova alegorija pećine bili
protraćeni. Da, zar Miškin ne liči pomalo na kiklopa, jednookog
diva zarobljenog u svom doslovnom shvatanju jezika, te koji
nije u stanju da shvati da Odisej nije iskren kad kaže da se zove
Niko? Dostojevski je bio duboko reakcionaran pisac, pre svega
zbog toga što je tražio smisao, sasvim ozbiljno, otvorenih očiju,
a zatim zbog toga što ga nije tražio u politici ili ideologiji, u
nauci ili filozofiji, već u religiji, i što ga je tu našao u
jednostavnosti. Velika opasnost u svim romanima Dostojevskog
jeste nihilizam, blistavi vrtoglavi luna-park društva na
svetkovini besmisla, pod crnom noći praznine, a ono čime se on
uporno brani, iznova i iznova, jeste svetost i jednostavnost
svetosti. Zašto to čini? Njegovi romani strahovito su složeni i
haotični, kovitlac ljudi i glasova, nema spokojnog trena u njima,
nema otegnutih kasnih buđenja ili otvorenih lenjih letnjih dana u
kojima se skoro ništa ne dešava, kao na primer kod Prusta; kod
Dostojevskog je sve u brzini, serija visoko napetih, skoro
histeričnih scena, na ivici ludila, ali u opisu tog silovitog,
nekontrolisanog sveta uvek pre ili kasnije, u njegovim najboljim
knjigama, nastaje svetlost, a oko svetlosti tišina. Ta svetlost
Dostojevskog nije prigušena i meka kao svetlost uljanice, niti je
oštra i disekciji pogodna kao moderna neonka, već je bela i
skoro potpuno zaslepljujuća, kao od sagorevanja magnezijuma,
moglo bi se pomisliti, ona briše detalje i nijanse, i u čoveku
stvara osećaj da nije važno ono što je osvetljeno, već sama
svetlost. Ta razlika između svetlosti i osvetljenog razlika je
između predmoderne stvarnosti i moderne stvarnosti, i dok je
prva jedinstvena i prosta, druga je mnogostruka i barokno
kompleksna. Dostojevski se okrenuo toj svetlosti, hteo je da u
nju veruje, ali to mu je onemogućila ista ta želja, poznata samo
onome ko živi u složenosti osvetljenog, pošto je suprotnost vere.
Čovek ne može želeti da veruje, to je a contradiction in terms.
Da je verovao, ne bi pisao. Ali osećao je to.
Šta je to osećao, šta je želeo? Šta je svetlost u romanima
Dostojevskog? To je milost. A milost je nerazlikovanje. Jezik je
ne može uhvatiti, jer jezik po prirodi razlikuje. U tom smislu
milost Dostojevskog liči na Helderlinovo otvoreno, ali dok se
Helderlinovo otvoreno odnosi na materijalni svet reka i oblaka,
milost Dostojevskog odnosi se na svet društva. Milost ukida sve
razlike u njemu, u milosti su svi jednaki. Radikalnost toga je
ogromna i skoro nezamisliva. Ali o tome, i ni o čemu drugom,
radi se u hrišćanstvu. Ono je ukidanje razlika. Najgori čovek
vredi koliko i najbolji. Isus je kazao: ako te neko udari, okreni
mu drugi obraz. On je čovek kao ti, on jeste ti. Ne udaraj ga. To
je neljudska misao, jer je pomišljena izvan društva. Da, to je
božanska misao. Adolf Hitler jednako je vredan kao i Jevreji
koje je pobio gasom. U tome se rastače naš identitet, ono što su
razlike stvorile, i zbog toga je hrišćanstvo neostvarivo, ne
možemo mislima zbrisati sebe, previše bismo izgubili, to je sve
što imamo. Takođe ne možemo da napustimo razlike a da ne
izgubimo druge. Neizdiferencirano nije kategorija, to je mesto
na kojem nestaje svako značenje; šta god da imamo i koliko god
da nam je to dragoceno – tamo nema nikakvu vrednost. To niko
ne može da shvati. I kakvu god da je nameru Dostojevski imao
kad je napisao to svoje remek-delo, ono što knez Miškin donosi
niko ne želi, to je skoro košmarna vizija. Idiot zeva i smeje se sa
onima koji mu se smeju, sa zapitanim pogledom u očima. Idiot
je suprotnost ciniku. Izbor je između njih. Cinik pita: ali ko će
da prašta? Idiot odgovara: ja ću.

*
Sunce koje je sijalo pravo u terasu gde smo sedeli bilo je
toliko toplo da su mi se kapi znoja slivale niz čelo, od linije
kose, iako je veče davno palo, i toliko oštro da sam se zapitao da
li da uđem po naočare za sunce. Takođe sam se zapitao da li da
uzmem nekoliko račića sa stola, jer su mi blago slan miris i
izgled tih tamnoružičastih, kao oklopljenih bića probudili želju
za njihovim svežim morskim ukusom. Ali odlučio sam da to ne
uradim. Nošenje naočara za sunce za vreme obeda je ružno, a
uzimanje hrane pre nego što svi sednu još gore.
– Da, da – kazao je Gejr.
– Šta to znači? – pitao sam. – Nešto ti smeta?
 – Meni? Ne! Ti ovde kukaš.
Zapalio sam još jednu cigaretu i nagnuo se na stolici, oslonio
podlaktice na butine.
– Malo kukam, priznajem. Ali možda mogu da se iskupim
vicem?
– Vicevi i kukanje dve su strane istog novčića kad si ti u
pitanju.
– Znaš li šta je Stivi Vonder rekao kad se smucao po luci i
prošao pored punog rakolovca?
– Ne.
– Hi girls!
Gejr se osmehnuo i podigao noge na ogradu. Ja sam se
ponovo zavalio na stolici, srednjim i domalim prstom obrisao
znoj uvis ka kosi, pazeći da joj se ne približi zapaljena cigareta,
koju sam držao između kažiprsta i srednjeg prsta.
Zvuci iz spavaće sobe su se stišali; verovatno su im čitale.
Otpio sam gutljaj vina. Nikad nikome nisam rekao da više volim
gazirane sokove. Niti da uz račiće najviše volim čaj, čak i leti,
pošto sam ga u detinjstvu pio uz njih, pa otad oduvek smatrao da
idu jedno uz drugo.
Oko jednog račića otpalo je s glave i samo za sebe ležalo na
obodu činije. Ličilo je na zrno bibera. Njihovi pipci koji su
štrcali na sve strane, ispod i iznad zdepastih tela, ličili su na
četkice. Da su račići zapravo bledosivi i boje lapavice, na granici
da budu providni, gotovo je neverovatno kad se vide skuvani, jer
je ta boja tako tipična za njih, i tako lepa, ne nešto što bi priroda
protraćila na mrtva bića, moglo bi se pomisliti. Ali jastog, s
druge strane, sa svojim crnim, naizgled čeličnim oklopom, ne
mnogo drugačijim od izvesnih oklopa u renesansnoj Italiji, crnih
i člankovitih, nesumnjivo je lepši živ nego kada mu ključala
voda u tren oka oduzme život, pa crvena, skoro narandžasta boja
izbije u ljušturi. Jeste, tada izgleda prefinjenije i elegantnije, ali
spram lepote crnila, povezane sa energijom i snagom,
uglađenost crvenila nije ništa. S račićima je drugačije. Živi
izgledaju kao nekakvi kancelarijski službenici mora, a mrtvi kao
trupa baletskih plesača.
Na ulici ispod nas autobus se sa uzdahom zaustavio na
crveno svetio. Automobili pridošli ulicom koja se na kraju
završavala kod velike travnate zaravni kraj morske obale,
zakočili su i zastali na drugoj strani raskrsnice. Sada je put bio
slobodan za automobile koji su dolazili sa severa, ali je ta ulica
bila prazna. Pešački prelaz na kojem se uz kuckanje pojavio
zeleni čovek, ili zelena osoba, kako se sad možda zove, takođe
je bio prazan. Tračak utiska koji mi je dolazio noću, kada se
svetla menjaju na praznim ulicama i nema žive duše da ih vidi,
prosto mi se provukao u svest, kao pismo ispod vrata. Tada sam
zamišljao i pred očima živo video svet bez ljudi. Sve zgrade
prazne, sve ulice prazne, bez kola, bez autobusa, samo se svetla
menjaju dole, i na drugim prelazima u celom gradu. Bilo bi
kretanja, jer bi vegetacija sa svih strana iždžikljala, na svoj
beskrajno spor način, izbila bi iz betona i asfalta i posle izvesnog
vremena sve prekrila, a na ulicama bi bilo životinja. Ali ništa se
tu ne bi obaziralo na svetla i kucanje. Pripadala bi praznom
sistemu. Bića koja su svojim telima nekada ispunjavala taj
sistem, koja su stvorila ta svetla da bi ih regulisala, nema više i
nikada se neće vratiti.
Nagnuo sam se i ugasio cigaretu o vertikalnu šipku ograde
ispred mene, u nedostatku pepeljare ostavio opušak kraj noge,
na najneupadljivije mesto koje sam mogao da nađem. Tu leži
kao čovek pod drvetom, pomislio sam i iskapio čašu vina,
spustio je pored tanjira i podigao pogled: na kraju terase, desetak
metara dalje, otvorila su se vrata. Kristina. Nasmešila se i napola
podigla ruku ka nama, kao da nećemo shvatiti da se pojavila ako
joj samo vidimo telo, već nam je potreban dodatni znak.
Jednom rukom je zatvorila vrata, drugom sklonila svoju dugu
kosu u stranu, i pošla ka nama.
– Baš lepo izgleda – kazala je. – I divno je što sedimo
napolju!
– Da li je zaspao? – pitao je Gejr.
Odmahnula je glavom i žmireći sela na stolicu do zida.
– Ali makar je u krevetu. Za njega je avantura da leži s troje
druge dece.
– Hoćeš li malo vina? – pitao sam i podigao flašu ka njoj.
– Ne, hvala – odgovorila je. – Ali rado bih malo ramlese.
Spustio sam flašu vina, uzeo flašu mineralne vode i napunio
joj čašu. Sjajna i puna mehurića, uz blago šištanje skrasila se
među prozirnim zidovima. Poneki mehurići iskakali su iz
površine vode i uzdizali se četiri – pet centimetara uvis, vidljivi i
blistavi na svetlosti sunca.
Podigla je čašu do usta i otpila.
– Jesu li i moja u krevetu? – pitao sam.
Klimnula je i progutala, spustila čašu, ali nije je stavila na
sto, zadržala ju je u ruci, lakta oslonjenog na butinu.
– Jesu – odgovorila je. – Ali Jon stoji u krevecu i hoće da
nam se pridruži.
Kristina je uvek bila nekako uzdržana, ne u onome što je
govorila ili pričala, već po načinu na koji je govorila: kao da
gestove nevoljno pušta iz sebe, pomišljao sam s vremena na
vreme. Isto je bilo s mimikom lica, činilo se da je uvek
podvrgnuto kontroli; ne promišljeno ili proračunato, jer nije bila
takva, već više kao da ne bi da pokaže previše, kao da je to nešto
opasno, i kao da uvek zadržava delić sebe, onoga što je u njoj.
Po tome je u izvesnom smislu bila Gejrova suprotnost, jer on je
bio nemarniji sa sobom, svojim govorom tela i mimikom;
njegova kontrola odnosila se na spoljašnji svet, koji je brižljivo
organizovao: materijalni, gde ništa nije bilo prepušteno
slučajnosti, i nematerijalni, carstvo ideja, gde nije mogao nešto
da napiše a da u fusnoti ne objasni odakle dolazi.
Kristina se uvek lepo oblačila, ne upadljivo, ali neobično
ukusno. Ništa čudno, bila je svršeni modni dizajner. Uvek sam
gledao njenu odeću kad se sretnemo, ispunjavala me je
nekakvom prijatnošću, možda zbog te savršene sigurnosti, kako
je sve odmereno, a da se ta odmerenost ne vidi jer bi onda bila
demonstracija lepog odevanja, i kako male pojedinosti poput
marame ili kaiša izvlače maksimum iz ostalih delova, kao da ih
ističu i podižu, dok su oni sami ujedno i u prvom planu, na
primer snažna kopča kaiša, i u pozadini, pošto ta snaga
naglašava ostalo. Boje, kroj, materijal, dezen; sve je bilo
odmereno i zasnivalo se na sigurnosti koja je mogla biti samo
intuitivna. To je jednostavno umela i nije se mučila da to ostvari.
Time je postizala ono što skoro niko drugi nije, naime da zbriše
razlike između novog i polovnog, skupog i jeftinog, tako što je
zanemarivala te odlike i razmatrala komad odeće ili aksesoar po
sebi. Nije bilo marki; šta je koje marke, nikada se ne bih zapitao
u slučaju njene odeće. Od svega njenog što sam video, ubedljivo
mi se najviše dopadala svetlosmeđa kožna jakna, bilo je nečeg
krajnje privlačnog u njoj, a da nisam znao u čemu se ta
privlačnost sastoji. Šta je to budila? Mutno sam je povezivao sa
sedamdesetim, iako nije bila tipična za taj stil. Možda su mi se
najviše dopadali njena topla nijansa i kroj, dok je istovremeno
imala nečeg agresivnog, kao i sve kožne jakne, možda me je ta
kombinacija privlačila. Krupna dugmad. Ženstvena, ali ne na
neki čipkast način. Elegantna. Da, to je reč. Ta jakna je bila
elegantna.
 I Njala je tako oblačila. Skoro sva deca bila su henes i mauric
deca, ili kapal deca, njihova odeća pratila je sezone i modu tih
proizvođača, pa i odeća naše dece. Ako je Njal i nosio nešto iz
„Henes i Maurica“, to nikad nije izgledalo henesmauricouski,
već bi uvek nekako utonulo u drugu, samostalno odabranu i
suptilno složenu odeću. I on je bio elegantan, ali ne kao neki
mali Lord Fontleroj, naprotiv, izgledao je kao deca našeg doba,
ali na svoj način, baš kao što je i Kristina bila žena našeg doba,
ali na svoj način. Za dvadeset godina, kada budemo gledali slike
ovog vremena, ona i on, majka i sin, izgledaše kao da su iz
dvehiljaditih, kao i svi ostali, to niko ne može izbeći, ali na
uglađeniji i lepši način, otprilike kao što Džon F. i Džeklin
Kenedi izgledaju kao iz pedesetih i šezdesetih, ali sa sasvim
drugačijom težinom i elegancijom od naših roditelja i njihove
braće i sestara iz tog vremena, iako su i oni očigledno njegov
deo.
Sigurnost u Kristininom odevanju nije imala pandan u
njenom ponašanju, jer ono nije bilo toliko određeno i prirodno,
ili suvereno, u stvari. Nisam je dobro poznavao i nikada naravno
nismo razgovarali o njenoj unutrašnjosti ili spoljašnjosti, ali
prema onome što sam video, smatrao sam da odnos unutrašnjeg
i spoljašnjeg nije usklađen, u smislu da je njen unutrašnji život
mnogo veći i širi nego što spoljašnjost pokazuje. Bila je oprezna
sa svojim znanjem, ne nužno svesno, po svemu sudeći ne
svesno, ali na to je ukazivala njena stalna uzdržanost; nije htela
da se njena unutrašnjost pokaže drugima, da bude na
raspolaganju tuđem pogledu ili misli. Zašto? Da li je imala šta
da krije? Da li se stidela nečega? Ili je samo bila naročito
povučena osoba?
Prepoznao sam sebe u toj njenoj osobini. Nisam mogao da
znam da li to prepoznavanje ima osnovu, koliko sam znao, o
svemu je mogla da misli i oseća sasvim drugačije, ali ako to
jeste odražavalo ono što sam mislio da odražava, znao sam šta
je. To bi značilo da je odrasla u porodici u kojoj nešto što je
nosila u sebi nije moglo da se pokaže, nego se moralo kriti.
Značilo bi da je cilj njenog odrastanja bilo oslobađanje od toga,
dakle da samostalno dela i živi, da prihvati to skriveno i dopusti
mu da se pokaže na otvorenom, ali ta dinamika je toliko snažna,
toliko duboko usađena u lični identitet, u lično jastvo, da ju je
praktično nemoguće zbrisati: ono je čovek sam. Jer ono što se
tada desi, ili se makar meni desilo, jeste da to što se ne može
izraziti, što se mora kriti, živi svojim zasebnim unutarnjim
životom, a taj unutarnji život, na koji se čovek navikne, pretvori
se u nekakav način življenja, nešto ugodno, jer čoveku drugi
nisu potrebni, samom sebi je i više nego dovoljan. Razvoj tad
nije ispoljavanje, već okretanje sebi. U Gejru, s kojim je živela u
braku, nije bilo takve neravnoteže između misli i reči, čina i
osećanja. Bio je izrazito društven, živeo je život s drugima čak i
kad je sam. Zato je Gejru Kristina bila potrebna daleko više
nego što je Kristini bio potreban on. Činilo mi se da bi ona ceo
život mogla da proživi sama, ako bi se tako desilo. On ne bi; bez
razmene osećanja u unutarnjem i spoljašnjem, između njega i
društva, propao bi. Spoljašnji svet njemu je bio potreban, njoj
nije; ona je u sebi imala sve što joj treba. Bila je biće obaveza,
radila je što mora, on ne, radio je što hoće. Ja sam takođe bio
biće obaveza, spoljašnji svet za mene je uglavnom to i
predstavljao, prinudu, dok je unutarnji svet u daleko većoj meri
predstavljao slobodu. Tek sam poslednjih godina shvatio da je
povlačenje u sebe opasno, nešto što me udaljava od života. I tek
sam poslednjih godina shvatio da to delim sa ocem. On je bio
suštinski usamljen čovek kad sam bio mali, kod kuće se držao
sam, dole u svojoj garsonjeri, i nije imao bliskih prijatelja.
Vladao je društvenom igrom, ali nije bio njen deo; možda u njoj
nije nalazio ništa istinsko i, posumnjao sam, možda i nigde
drugde nije nalazio ništa istinsko. Mislim da nije u svom životu
imao ono nešto suštinski važno, što je puno značenja i smisla.
Udaljenost ga je prožimala u svemu što je činio, a ukidali su je
samo talasi gneva koji su ga spopadali, i koji su ga na bolan
način približavali meni, fizički i psihički, a koji su, moglo bi se
pomisliti, za njega postojali upravo da bi druge držali podalje, na
odstojanju.
U dnevniku, koji smo našli među njegovim stvarima kad je
umro, pisao je o „usamljenom čoveku“. Napisao je da može da
prepozna usamljenog čoveka među drugim ljudima, i očigledno
je sebe smatrao takvim. Takođe je pisao o međuljudskom
ophođenju u južnim kulturama, otvorenijem i društvenijem od
skandinavskog, a to se nije moglo protumačiti drugačije nego da
je čeznuo za takvim životom. Njegovo opijanje sigurno je imalo
veze s tim. Sloboda, nevezanost, zajedništvo. Najradikalnija
razlika u njegovom stilu života pre i pošto je napustio našu
porodicu, pored alkohola, bila je iznenadna druželjubivost i
prisustvo brojnih ljudi oko njega. Bio je to nov početak,
poslednji pokušaj, ali alkohol nije bio samo blagoslov, davalac
milosti, jer uskoro je počeo da oseća želju za alkoholom i kad se
probudi, ili ne želju, već potrebu, bio je prinuđen. Vikendom je
pio od jutra do mraka, radnim danima je isprva uspevao da se
ograniči, nije pio ujutru, počeo je da odlazi kući na pauzi da
malo popije, i pio je cele večeri, bilo mu je sve teže da se
odupre, i na kraju, posle mnogo godina, potpuno se predao i ni
za šta nije mario. Ali to je počelo dole u garsonjeri, njegova
potreba za samoćom, potreba da bliski svet drži podalje,
nespojiva s potrebom za društvom koju nije mogao da prizna ili
spozna, osim na kraju, kada je sve ipak bilo izgubljeno. Završio
je u škripcu, bivalo mu je sve tesnije, i izgubio je sve, pa i zbog
nesputane agresivnosti i destruktivnosti, koliko sam razumeo,
koje je na kraju okrenuo ka sebi, i tako je propao, sasvim izvan
društva, ponovo u kući u kojoj je sve počelo, sam sa svojom
majkom, u bujici pića. Sveštenik koji ga je sahranio rekao je
nešto što ću uvek pamtiti. Važno je usmeriti pogled, rekao je.
Važno je usmeriti pogled.
Važno je usmeriti pogled.
Mogao je da kaže da su male stvari važne; nije to rekao.
Mogao je da kaže da je ljubav prema bližnjem svom najvažnija;
nije to rekao. Nije rekao ni na šta treba usmeriti pogled. Samo je
rekao da se mora usmeriti.
To je za mene imalo smisla onog prepodneva kad sam sedeo
u kapeli plačući, a njegov leš ležao u kovčegu nekoliko metara
dalje, a ima smisla i sada, dok ovo pišem. Znam šta znači videti
nešto, a ne vezati se za to. Sve je tu, kuće, drveće, automobili,
ljudi, nebo, zemlja, ali nešto ipak nedostaje, jer prisustvo svega
toga ništa ne znači. Moglo bi da bude i nešto drugo, ili ništa.
Tako izgleda besmisleni svet. U besmislenom svetu može da se
živi, samo treba istrajati, što čovek i čini ako mora. On može da
bude i lep, mada će se neko možda zapitati u odnosu na šta je
lep, pošto samo njega imamo, a da to ništa ne menja, nije nas
briga. Nismo usmerili pogled, nismo vezani za svet i, na kraju
krajeva, možemo i da ga napustimo. Spone koje nas drže i zbog
kojih gnevno trzamo lanac stvar su očekivanja i obaveza,
zahteva koje nam svet postavlja, i pre ili kasnije dođemo do
tačke kada uviđamo neravnotežu u tome što mi ispunjavamo sve
zahteve sveta dok svet ne ispunjava naše. Tada smo oslobođeni,
tad možemo da radimo šta hoćemo, ali ono što nas je oslobodilo,
besmisao, i iz slobode crpi smisao.
Ali ako je svet besmislen, zašto usmeriti pogled ka njemu?
Kakva je to idiotska malograđanska prevara?
Pitanje je šta je smisao. Ako čovek ozbiljno shvati poziv da
usmeri pogled, onda ne može biti važna određena stvar po sebi,
ili određeni čovek po sebi, već bilo koja stvar i bilo koji čovek,
bilo gde, bilo kad. Onda je pogled suštinski važan, a ne ono što
gleda. Sama veza između gledaoca i gledanog, šta god to bilo.
Tako je zato što ništa nema značenje po sebi. Tek kada je
viđeno, postaje nešto. Sav smisao nastaje u pogledu. Značenje
nije nešto što svet ima ili nema, značenje mu dajemo. Pogled
spoljašnje čini unutrašnjim, ali pošto za pogled spoljašnje ostaje
spoljašnje, nešto izvan jastva, on često veruje da značenje koje
vidi pripada stvari ili fenomenu, koji onda osuđuje, uzdiže ili
pred kojim ostaje ravnodušan, ne razumejući da to što osuđuje,
uzdiže, ili pred čime ostaje ravnodušan zapravo počiva u njemu.
Takvom internalizacijom sveta smisao postaje moguć. Svako
značenje nastaje u pogledu, svaki smisao u srcu. Osmišljavanje
sveta osobeno je čoveku, mi smo bića koja daju smisao, što nije
samo naša odgovornost već i naša obaveza. Moj otac nije
ispunio svoju obavezu, i pao je. To nije bila kazna, nego
posledica. Tako to otprilike danas vidim, trinaest godina posle
njegove smrti. Mislim da je sveštenik bio u pravu, zaista je
važno usmeriti pogled, ali mislim da je taj poziv srodan tvrdnji
da je važno biti dobar čovek. Svi se s tim slažu, ali je to
mnogima neostvarivo, kao i jednako utopijska, ali više narodska,
svugde podrazumevana tvrdnja da je važno biti bogat. Pa dobro.
Lako je onome ko ima mnogo novca da bude bogat, lako je
celovitom čoveku da bude dobar, ali onima koji nisu celoviti
dobrota čak nije ni na horizontu, nema gore, nema dole, nema
dobra, nema zla, samo gnev ili bol ili patnja, jer nešto je u njima
uništeno, stvarno sjebano, toliko su duboko upleteni u svekolika
nepregledna osećanja, a za život se bore leđima okrenuti svetu,
ako već nisu digli ruke i predali se. Toliki ljudi bore se za život,
toliko ih je na dnu, a ostali, koji ne poznaju bol ili svet, gledaju
televiziju uživajući u svojoj dobroti. Kad pomislim na to, šta
smo napravili od sveta, ogromnu dnevnu sobu u kojoj sedimo
zureći šta drugi rade, setim se nečega što je tata jednom rekao,
goreći od ironije, dok smo napolju roštiljali, on, mama, i ja,
samo otelotvorenje porodične radosti i ugodnosti: Ala uživamo,
svaka nam čast! I kad pomislim na to, pomislim da je bio u
pravu. Dođavola sa smislom, dođavola sa svime, piću dok ne
padnem. Piću do magle, piću do mraka, piću do praznine, jer
praznina se prazninom tera. Pijem i padam, padam i pijem. Sve
je užasno, sve je sranje, ljudi su idioti, nek se nose, piću dok ne
budem gluplji od njih. Svi su mali, piću dok ne budem manji od
njih. Jer dok pijem i postajem sve manji, moja senka na zidu
postaje sve veća, do trenutka kad budem umro i sedeo na stolici
slomljenog nosa i krvavog lica i košulje, kad ću biti ništa, a moja
senka sve.
Moj otac nije usmerio pogled i nije bio dobar. Ali bio je svoj
čovek, i ako je želeo to, da usmeri pogled i bude dobar čovek,
mislim da nije mogao. Nešto je u njemu bilo uništeno od samog
početka. Za mene to ne igra nikakvu ulogu, bio je onakav kakav
je bio. Nikada nisam mogao da vidim oca kao čoveka po sebi,
kao što sebe vidim, on postoji samo u svetlu odnosa prema
meni, kao otac, i njegovi postupci su zagonetni, ali suvereni. Ne
odnosim se prema pitanju da li je patio ili nije. Moj otac je bio
kralj bez zemlje, a ko može pojmiti da kralj pati? To što je umro
kao klovn, nosa crvenog od krvi u fotelji svoje majke, ništa ne
menja. Za mene će biti kralj do kraja života. Još mi se ukazuje u
snovima, u svojoj nekadašnjoj veličini, strašni vladar garsonjere,
jer u podsvesti spoznaja ništa ne vredi; ona je kao jedna od onih
kutija punih leda u kojima se živa srca, bubrezi, pluća i jetre
prenose od bolnice u kojoj je donator umro do bolnice u kojoj
živo telo čeka. U toj kutiji za mrtva osećanja iz koje se snovi
noću uzdižu, ona nastavljaju da žive izvan tela u kojem su
nekada izrasla, i tamo moj otac još ponekad vlada.
Odnos između roditelja i dece otprilike je kao odnos carinika
i putnika na aerodromu; carinici kroz prozor vide putnike u hali
za dolaske i mogu da prate šta rade, dok putnici kad pogledaju
isti prozor, sa druge strane, vide samo sebe. Dete ništa ne može
da nauči od svojih roditelja; najviše čemu roditelji mogu da se
nadaju jeste da dete neće ponoviti njihove greške. Tata je u
dnevniku napisao da je neko koga su tukli i ko je tukao. Ako
išta, takav iskaz je argument protiv predstave da je čovek
racionalno biće vođeno razumom. Patio je zbog toga što su ga
tukli, pa zašto je onda i sam tukao i prenosio tu patnju? Možda
se udarcima razbija sama sposobnost uživljavanja, sposobnost
da razumemo da i drugi osećaju isto što i mi, i da ta osećanja
mogu da budu jednako važna i primljena s jednakom
ozbiljnošću kao i naša. Verujem da je čovek isprva blizak svetu,
ali ako se poverenje naruši, potražiće pribežište duboko u sebi,
prosto se odsecajući od spoljašnjih dešavanja, a da bi se
savladala distanca koja se tada uspostavlja, potrebno je mnogo
snage. Ali ta veza između povrede u detinjstvu i velikog
odstojanja od sveta očigledna je samo kao rezonovanje, u svetu
u kojem pravila rezonovanja važe, a ne u stvarnosti, koja je
otvorena na sasvim drugi način, i gde nema nikakvih smernica.
Ako prezirem intimnost i emotivne izlive, i ako sam u svim
svojim vezama pre ili kasnije potražio, nešto neutralno,
odmereno, razlučeno, to ne znači da je taj prezir lažan, simptom
osakaćenog odnosa prema ocu ili majci. Ne, ako prezirem
intimnost i emotivne izlive, to je zato što zaista prezirem
intimnost i emotivne izlive, ne želim ih, neću da budem u
njihovoj blizini, pa odstojanje za kojim tada čeznem postaje
dobro, ponekad skoro i najveće dobro. Jedino seksualna požuda
potiskuje potrebu za granicama i odstojanjem, samo u njoj mogu
da prevaziđem strepnju od intimnosti i potrebu za daljinom i
približim se drugom ljudskom biću. Istovremeno, što se gotovo i
podrazumeva, strepnja od intimnosti javlja se dvostrukom
snagom kad seksualna požuda treba da potisne odstojanje od
osobe koja mi je bliska, s kojom delim život, jer tada odstojanje
nestaje i seksualnost se ispunjava otporom. U društvu mogu da
prevaziđem odstojanje od drugih kada sam pijan, tada nestaje,
ali inače ne. Meni je zagrljaj grozota, tapšanje po ramenu ili
leđima pretnja. Ali to, naravno, znači da nemam problem sa
odstojanjem, da manjak empatije ne smatram nedostatkom, već
mi je naprotiv intimnost problem, mislim zaista, ne želim je, a
isto je i sa uživljavanjem. Zašto ljudi jednostavno ne mogu da se
drže podalje i ostave me na miru?, pomišljam tada. Zar previše
tražim? Ne osećam usamljenost o kojoj je tata pisao. Na taj
način sam nastraniji od njega, u kontekstu očekivanja koja
postavljaju međuljudska prisnost i uživljavanje, pošto ja ne
čeznem za tim, a što mi, rekao bih, celu stvar čini
podnošljivijom nego njemu, i što takođe znači da je malo
verovatno da ću jednog dana poći njegovim stopama i ubiti se
alkoholom. Zašto bih, pobogu, pio, ako bih sve vreme mogao da
posvetim sebi?
Nekoliko lasta letelo je visoko pod nebeskim svodom. Znao
sam da je to meteorološki znak, samo ne i čega. Ili će biti lepo
vreme kad laste visoko lete, ili će biti kiše. Toliko sam makar
znao. Takođe sam znao da su toliko visoko zato što su insekti
gore. Ali da li su insekti uzleteli zbog nadolazećeg visokog ili
niskog pritiska? I šta uopšte rade gore?
– Kako napreduje roman, Karl Uve? – pitala je Kristina. –
Jesi li sve završio?
– Skoro – odgovorio sam. – Samo moram da izmenim
nekoliko imena.
– I moraš da napišeš još četiri – kazao je Gejr.
– Ali i nastale su neke male komplikacije – rekao sam i
pogledao je. – Ne znam da li ti je Gejr pričao?
– Ono da neki rođak neće da ga objaviš?
– Da. Šalje pisma izdavaču i preti da će se obratiti sudu i
novinama. Ima teoriju da moja majka stoji iza svega i da me je
navela da napišem knjigu kako bi im se osvetila, pošto ju je moj
otac ostavio.
Brzo se osmehnula i spustila čašu na sto, malo odgurnula
tanjir u stranu da bi napravila mesta stopici koja se izgubila iz
vida iza blago podignutog oboda tanjira, dok je tanko uzano
stakleno stablo koje ju je povezivalo sa samom posudom stajalo
poput stuba svetlosti na suncu.
– Valjda se niko ne obazire na to? – rekla je.
– Pa da. Dakle to je samo nekakva pozadinska teorija, nije
glavna stvar. Glavna stvar je što misli da je roman povreda časti
i ugleda. I da je lažljiv. Dakle da to što u njemu piše nije tačno.
– Ljut je – kazao je Gejr.
– Baš jeste – rekao sam.
Na drugom kraju ponovo su se otvorila vrata. Izašla je Linda,
i kad je zatvorila vrata za sobom, na tren je podigla ruku do čela
kao zaklon dok je gledala ka nama. Nosila je duksericu na plave
i bele štrafte, i tamnoplav šorts; uz grube daske poda i taj kao
salutirajući pokret rukom zaličila je na mornara; osmehnuo sam
se.
– Ali postoji li mogućnost da zaista zaustavi objavljivanje? –
pitala je Kristina.
– Mislim da ne postoji – odgovorio sam. – Možda će
pokušati, ne znam.
Linda je zastala pred nama.
– Baš ste lepo sve namestili – kazala je Linda i izvukla
stolicu za stolom preko puta mene.
– Onda da jedemo – kazao sam. – Izvolite.
– Hvala – rekla je Kristina. – Izgleda fantastično.
– Ma hajde – odvratio sam. – Obični račići.
– Ovog leta nisam jela račiće – kazala je Kristina. – A uvek
ih jedemo.
Nasmejala se i pogledala Gejra. – Tvoj otac nam ih uvek
posluži.
– Da – kazao je Gejr. – Dole se baš jedu račići.
– Gore – kazao sam. – Sad ste daleko južnije.
– Govorili ste o tvojoj knjizi? – pitala je Linda.
Kristina je uzela nekoliko račića i stavila ih u tanjir. Ljušture
su im bile toliko glatke i otporne na trenje da su klizili dalje
nego što bi čovek pomislio, jedan je završio na svom zadnjem
spiralnom kraju, preletevši preko ivice na suprotnoj strani tanjira
od mesta gde ih je spustila. Gejr je zgrabio krišku hleba,
pogledom potražio puter, uzeo ga. Ja sam podigao flašu vina,
napunio Lindinu čašu i klimnuo.
– Da, u stvari je potpuno užasno – kazao sam.
– Hvala – rekla je.
– Nisi to očekivao? – pitala je Kristina.
Odmahnuo sam glavom, spustio krišku hleba na tanjir i otpio
gutljaj vina dok sam čekao da Gejr završi s puterom.
– Ne – kazao sam. – Uopšte ne. Možda sam mislio da će se
naljutiti, ali ovo nisam predvideo. U stvari sam bio neverovatno
naivan. Smatrao sam da niko neće imati šta da prigovori pošto
pišem o nečemu što se desilo. Možda će se naljutiti, na to sam
računao, ali ne da će hteti da zaustave knjigu. I da će se toliko
bolesno uvrediti.
– Pročitala sam pisma – rekla je Linda Kristini. – Deluje kao
opasan čovek. Ja se svakako plašim.
– Nije opasan – rekao je Gejr. – Da jeste, već bi davno stavio
sekiru u kola i dovezao se ovamo.
– Nemoj to da pričaš! – rekla je Linda.
– Ali najgore je što piše da to nije istina. Dakle da se nije
desilo onako kako sam opisao. Ne samo da sam bio neprecizan
ili tako nešto već da lažem. I da može to da dokaže.
Gejr je uzeo šaku račića i stavio ih na tanjir. Podigao sam
pakovanje putera i stavio ga pred sebe, ka sebi povukao nož po
tamno-žutoj, na suncu smekšaloj površini, i gomilicu koja se
nakupila na pljosnatoj strani noža razmazao po krišci hleba.
Kore su bile tamno-smeđe, sasvim glatke na vrhu, ponegde s
velom brašna, ali porozne sa strane, tik uz meku belu
unutrašnjost. Podigao sam krišku da bih imao bolji ugao u
odnosu na nož, s kojeg sam hteo da skinem poslednje ostatke
putera, kad je jedan od tri staklena lifta hotela iznenada počeo da
se uzdiže providnom cevi koju su pratili sve do vrha. Kristina se
nagnula kao da šije i ljuštila svoje račiće. Osetio sam mnoštvo
sitne rastresite ikre na prstima, imala je sasvim osobenu
konzistenciju, pomalo nalik na mokar pesak, jednako teška da se
skine, čak malčice lepljivija. Linda, koja još nije izgledala
spremno da se udubi u obed, već je mislila da se odmori na
njegovom obodu, jer se buka dečjih volja možda još kovitlala u
njoj, podigla je čašu.
– Živeli i dobro došli! – kazala je.
– Živeli – rekao je Gejr.
– Hvala – rekla je Kristina.
Oprezno smo se kucnuli, i otpili. Spustio sam čašu i letimice
ih pogledao u oči, kako sam naučio da treba kad sam stigao u
Švedsku sedam godina ranije, s pratećom svešću da su se ljudi
svih prethodnih godina gledali u oči pošto bismo nazdravili,
osim mene, koji ništa ni o čemu nisam znao, i bio sam
razotkriven a da nisam ni bio svestan toga.
– Neću sve vreme da govorim o stricu i upropastim nam veče
– kazao sam i registrovao da se lift zaustavio, da su se vrata
otvorila i da su debeo muškarac i nešto manje debela žena ušli u
njega, u trenutku kad je drugi lift pošao naviše. – Ali samo da
završim šta sam počeo. Dakle, da ima dokaze da lažem.
Uzeo sam šaku račića i spustio ih pored kriške hleba, uzeo
jednog, palcem i kažiprstom pritisnuo spoj između glave i tela, i
otkinuo glavu.
– Iznenada kao da više nisam znao šta je istina a šta nije. Bilo
je užasno neprijatno. Jeste užasno neprijatno. Mislim, radi se o
nečemu što sam sam doživeo. A iznenada se pitam da li sam to
stvarno doživeo ili nisam. Razumeš?
Klimnula je. Kažiprstom i palcem stegao sam ljusku na
stomaku, koja se izbočila zbog pritiska ikre koja je pritom
provirila, skinuo sam je skoro celu i ostavio na obodu tanjira pre
nego što sam uhvatio ljušturu na leđima i podigao je, kao kad se
podiže vizir, i nju ostavio po strani.
– Jedino sam potpuno siguran da se moj otac ubio alkoholom.
Da sam samo to napisao, ništa ne bi bilo. Dakle, kao činjenicu.
Ali opisao sam mesto na kojem se to desilo do poslednjeg
detalja. A to mu je rodni dom. Opisao sam baku do poslednjeg
detalja, a to mu je majka. U tim sobama je odrastao. Naravno da
je povređen, jer to je sam privatni prostor. To je njegov prostor.
Onda dođem ja, ostanem nekoliko dana i napišem ceo prokleti
roman o tome. Koji je možda čak neistinit. Ili iskrivljen. Nemam
poverenja u sebe. Ne znam šta je tačno a šta nije. A onda uradim
ovo. Njegovom bratu. Uvek sam ga visoko cenio, dakle oduvek
je imao veliki značaj u mom životu, kao predstavnik nečega.
Povukao sam palac po donjoj strani malog larvolikog komada
mesa račića, kako bih uklonio nekoliko preostalih jajašaca i
stavio ga na sam kraj kriške, počeo da ljuštim sledećeg.
– Zato mi je toliko užasno. Jer sve što kaže nalazi odziv u
nečemu u meni. Već je tu. A kad još dođe spolja, postane sve.
– Šta će biti u čisto praktičnom smislu? – pitala je Linda. –
Promenićeš sva imena, naravno. Ali moraš li još nešto da
uradiš?
– Ne.
– Mislim da ne treba ni imena da menjaš – kazao je Gejr. –
Zašto bi?
– Razumećeš ako malo porazmisliš – rekao sam. – To je
njegovo ime. Nemam pravo da ga koristim u svoje ciljeve.
– Dobro, njegovo ime možda – kazao je Gejr. – Iako mislim
da treba da ostaviš sve. Ali očevo? Bakino? To nije u redu.
– Tu povlačim granicu – kazao sam i stavio drugog račića
pored prvog. Čudna je bila pramena od bića do otpada: gomilica
delova ljuštura, glava, ikre, pipaka nalik antenama, pored vitkih
lepih ljuskara.
– Da kažemo da dođe do sudskog spora – rekao je Gejr. – U
čemu bi se sastojala optužba protiv tebe? Da pišeš o ocu? Zašto
ga pobogu treba štititi? Zašto njegovo ime mora da ostane čisto i
neokaljano? Šta da je žrtva incesta napisala knjigu o svom ocu,
treba li sprečiti objavljivanje zato što očev brat neće da mu se
kalja obraz? Kao da nije ukaljan samim činom?
– Ali to je kriminal – odgovorio sam. – To je druga stvar.
– Jeste, tako je. Ali uradio ti je šta je uradio. Zar ne smeš to
da kažeš zato što bi se moglo odraziti na tvog strica, zato što su
rod? To je apsurdno. Šta je gore, čin ili opis čina? Zar opis čina
treba da bude kriminalan, a čin ne?
 – Mislim da Karl Uve ne misli na to – kazala je Kristina. –
Nego da je uvredljiv sam opis soba. Što se vrata otvaraju i svi
dobijaju pristup.
– To ne objašnjava njegov gnev – rekla je Linda. – Sigurno
ispod ima nečeg drugog.
– Zašto misli da je tvoja majka iza svega? – pitala je Kristina.
Njena kriška bila je skoro sasvim prekrivena slojem belih,
crvenilom prošaranih račića. Ležali su i odmarali se na tankom
sloju putera, kao ljudi na plaži viđeni iz aviona koji sleće, moglo
bi se zamisliti.
– Pojma nemam – odgovorio sam. – Ali bio je mali kad su se
mama i tata upoznali. Deset godina ili tako nešto. Veliki brat mu
se oženio i iselio. To je velika pramena za malog dečaka. Šta je
ona bila za njega? Verovatno isto što i za njegove roditelje.
Pretpostavljam da nisu hteli da se tata oženi mamom, nije bila
dovoljno dobra za njega, ili mu nije odgovarala. U svakom
slučaju, nisu im došli na svadbu. A to je poruka. Sećam se da je
tata to pomenuo kad se drugi put ženio, a ni tad nisu došli. To je
dakle ostavilo traga na njemu. Mnogo mu je značilo. To
odbijanje i njegov povod Gunar je sigurno primio u sebe. Možda
ne kao argument ili misao, već kao osećanje, a time i kao istinu:
tako je bilo s njom. A kada su se potom venčali i dobili decu,
verovatno im je bilo očigledno da tati nije dobro. Meni je to u
svakom slučaju sada očigledno, kad razmišljam o tome. A pošto
je tata njihov i dolazi od njih, sigurno im je bilo prirodno da je
ona kriva.
– Dakle izgubio je brata? – rekla je Linda.
– Da – odgovorio sam i stavio novog račića na krišku, uskoro
punu. Voda mi je išla na usta i ljuštio sam punom parom. – A
onda je ponovo izgubio brata kad se propio.
– I po treći put kada si pisao o njemu – kazao je Gejr.
 – Nisam pomislio na to – rekao sam. – Ali u pravu si.
Uzimam ga, kažem da je moj, i da je takav i takav.
– A kakav je bio odnos između tvoje majke i roditelja tvog
oca? – pitala je Kristina. Približila je krišku ustima i uzela
zalogaj, a pokreti su joj bili tako sitni da je na tren ličila na
vevericu, pre nego što se, možda zato što sam je gledao, možda
zato što je jednostavno bila srećna, nasmešila pa je sve to sitno
nestalo.
I ja sam se nasmešio.
– Mogu li da te pitam nešto? – pitala je Linda.
Kristina je klimnula.
– Zašto ne piješ vino?
Kristina se nasmejala i šakom pokrila usta. Gejr se osmehnuo
svojim najširim osmehom. I Linda se nasmešila.
– Čekamo dete – odgovorila je Kristina.
– Znala sam! – rekla je Linda.
– Stvarno? – kazao sam i pogledao Gejra. – Zašto mi nisi
rekao?
– Evo sad smo rekli – odgovorio je.
– Pa i vidi se – rekla je Linda. – Stomak ti je porastao.
Kristina je pogledala stomak i spustila ruku na njega. Kad je
podigla glavu, pogled joj je bio radostan.
– Kada ti je termin? – pitala je Linda.
– Krajem decembra – odgovorila je Kristina.
– Fantastično – rekla je Linda.
– Čestitam – kazao sam i podigao čašu.
– Vi ste nas inspirisali – rekao je Gejr. – Kad smo bili ovde
za Novu godinu i videli Jona. Poželeli smo da dobijemo jednog
takvog. Bio je toliko srećan i samo pružao ručice ka nama.
– Biće to dobro za Njala – rekla je Linda.
– Da – kazala je Kristina. – Prijaće mu da bude stariji brat.
 – Jeste li mu rekli? – pitala je Linda.
Kristina je odmahnula glavom.
– Rekli smo mojim roditeljima. I Gejrovom ocu.
– Jeste li utvrdili da li će biti devojčica ili dečak? – pitala je
Linda.
– Ne – odgovorila je Kristina. – I nećemo.
– Hoćemo da ostane neizvesno – kazao je Gejr.
– Ne mogu da verujem da si mi dva dana tu i da ništa nisi
rekao – kazao sam. – U stvari, mogu. Sećaš li se kad sam ti
rekao da ćemo dobiti Hajdi?
Gejr je klimnuo.
– Tada ste čekali Njala. A ipak mi ništa nisi rekao. Došlo je
dva meseca kasnije.
– Pa? – kazao je Gejr.
– To je suviše disciplinovano za mene. Mi ništa nismo mogli
da krijemo. Koliko li je dana prošlo pre nego što smo svima
rekli? – pitao sam pogledavši Lindu.
– Dva, možda – odgovorila je.
– Porodica Straj gleda porodicu Hamsun – rekao je Gejr.
– Vi ste onda porodica Straj, pretpostavljam? – kazao sam.
– Jasno – odgovorio je Gejr. – Razrogačenih očiju gledamo
sve što radite. Kod nas je sve pod konac.
– Toliko sam srećna zbog vas! – kazala je Linda i pogledala
Kristinu.
Kada sam je sada pogledao, unutarnji sjaj koji se sada ukazao
u očima, sve se složilo: aha, to je! Nije se okrenula sebi da bi se
udaljila od sveta, da bi se povukla od nečega u njemu, već zato
što je unutra bilo nečeg lepog.
– Imamo čak i spremna imena – kazao je Gejr i pogledao
Kristinu.
– Hoćete li nam ih saopštiti posle šest meseci? – pitao sam.
 – Ako bude devojčica, zvaće se Frejdis – rekao je Gejr. – A
ako bude dečak, zvaće se Gisle.

Dok smo tako sedeli na toj uzanoj polici nad gradom, jeli i
pili, sunce se polako spuštalo, sve crvenije, dok je istovremeno
tama neprimetno počela da se uzdiže oko nas, prvo na ulicama,
gde je vazduh postao zrnast i gde su boje svega što se dole
nalazilo, automobila, ljudi i zgrada, polako sivele. Govorili smo
o detetu koje su čekali, govorili smo o deci koja su se već rodila,
govorili smo o onome što su već postali stari dani, o godinama
kad smo živeli u Stokholmu, i govorili smo o Gunarovim
pismima. U suštini nisam to hteo, ali u sebi sam nosio veliki
nemir koji se morao ublažiti, a jedini meni poznat način da se to
učini bilo je da se govori o njemu. Kad se vino popilo i kad su
svi bili siti, Linda i ja smo uneli sve što je bilo na stolu. U
kuhinji sam stavio kafu i izvadio sladoled iz frižidera.
– Lepo veče – rekla je Linda.
– Da – kazao sam.
– Jesi li dobro? – pitala je.
– Jesam – odgovorio sam. – Tačnije, i jesam i nisam. Ali
dobro je što sam ovde.
Zagrlio sam je. Na trenutak smo tako stajali, a onda je otišla
da donese fenjer koji mi je kupila za rođendan, starinski metalni
sa staklenim zidovima, u čijoj unutrašnjosti gori velika debela
sveća, ili kao u ovom slučaju, pošto velike više nismo imali,
mnogo manjih svećica.
Stajao sam u dnevnoj sobi i gledao je kako prolazi noseći
upaljeni fenjer u sumraku. Onda sam izneo sladoled, jagode,
keks i kafu na poslužavniku, sa šoljama, tacnama i kašikama.
Avgustovska tama najlepša je od svih. Nije otvorena i svetla
kao tama juna, nije puna mogućnosti kao ona, ali nije ni daleka i
zatvorena kao jesenja ili zimska tama. Ono što je bilo, proleće i
leto, još otvoreno stoji u avgustovskoj tami, dok u ono što će
doći, jesen i zimu, čovek može malo da zaviri, iako još nije deo
toga.
Svetlost fenjera treperila je na stolu, osvetljavajući lica i oči.
Tama je rasla i ulice pod nama su utihnule. Liftovi su se podizali
i spuštali, menjala su se svetla semafora, ponekad su ljudi
nailazili iz pešačke zone, porodice u večernjoj šetnji ili mladi
koji su pošli u grad, možda u park gde će piti, ili u baštu nekog
kafea. Bilo je nekog naboja u njima, ili ga je bilo u meni,
probuđenog zbog njih, jer su činili ono što sam ja mnogo puta
činio, i što me je još privlačilo, izlazak u grad sa osećajem da se
večeras bilo šta može desiti.
Ali taj osećaj počiva i u avgustovskoj tami, pomislio sam. I u
njoj ima obećanja i iščekivanja. Nešto će se zatvoriti, nešto će se
otvoriti. Život će se živeti. Na jesen i u zimu, na proleće i u leto,
sve punije u svakom krugu. Da, zar se baš to ne dešava?
Avgustovska tama nikad nije bila bremenitija nego sada.
Bremenita čime?
Lepotom vremena koje protiče.

Kad smo jeli i kad sam doneo konjak i popio jednu čašu,
otišao sam da mokrim. Na putu sam provirio u dečju sobu, gde
su ležali dišući kao životinjice, potpuno obujmljeni sami sobom.
Glasovi su tiho dopirali sa terase, čuo sam Lindin glas i njen
smeh, i zapitao se kako je detetu da zaspi uz zvuke roditelja. Uz
zvuke njihovog života mimo njega samog. Mokrio sam, prijalo
mi je, i pogledao sam se u ogledalu dok sam prao ruke. Ni velike
bore na čelu i duž obraza ni boriće koje su se pojavile u
uglovima očiju nisu bile tu kad se Vanja rodila. Ali osećaj je bio
isti kao uvek, isti kao kad sam imao dvadeset godina, i možda
zato u ogledalu nisam video četrdesetogodišnjaka, iako je starost
bila upadljiva i očigledna, već sebe, Karla Uvea.
Obrisao sam ruke peškirom, ušao u spavaću sobu i otvorio
elektronsku poštu, uz lupanje srca i veliku nelagodnost u telu.
Imejl od „Amazona“ i od Tonje.
Otvorio sam ovaj drugi.

Dragi Karl Uve,

Izvini što se ranije nisam javila. Tvoje pretpostavke su

tačne.
Tri dana sam imala žestoku glavobolju i nervozni tik u
kapku dok sam čitala roman. Posle sam pokušala da
utvrdim zašto sam tako reagovala. Pre svega zbog straha
od izloženosti. Posle izvesnog vremena je čitanje po sebi
postalo opterećujuće. Sve pričice koje sam zaboravila
iznenada su ponovo postale stvarne, kao i ti i ono što si
nekada bio za mene.
Pošto sam pročitala, malo sam se opustila. Ture je u pravu,
čarobna sam – u knjizi, da se naglasi. Ali bih htela da to
malo sagledam i sa stanovišta principa, koliko je moguće.
Jer ne znam šta ćeš napisati o meni u petoj knjizi. A ne
mogu ni da kažem da je sve u redu dokle god pišeš samo
lepe stvari. Zato sam odlučila da se ni na koji način ne
mešam. To je tvoj projekat. Upotrebi puno ime, pa nek
bude šta bude. Mišljenje o knjizi nisam u stanju da pružim,
to sigurno razumeš. Ali srce me je bolelo dok sam je čitala.
Dragi, dragi, Karl Uve.

Sve najbolje,
 Tonje

Toliko mi je laknulo kada sam to pročitao, i poslednji red bio

je toliko iznenađujuće srdačan da su mi oči zasuzile. Zatvorio
sam pismo i neko vreme sedeo pred kompjuterom. Hteo sam da
mi se osećanja malo stišaju pre nego što se vratim ostalima. Već
to što mi je stiglo pismo od Tonje delovalo je kao izdaja Linde.
Kao da sam imao tajni život izvan porodice. A tako i jeste bilo,
jer sam pre porodice imao svoj život, i mada obično nisam
pomišljao na to, on mi se vratio dok sam pisao prvi roman.
Vratio sam taj život u život, vratio sve ljude s kojima sam tada
imao veze u život, u mojoj unutrašnjosti, i tako sam s
probuđenom prošlošću živeo s njima, s Lindom i decom, ne
pominjući je, ne pokazujući je ni na koji način, a ipak je bila tu,
među njima.
Posle desetak minuta ustao sam i pošao kroz stan. Tonjino
pismo morao sam da prosledim izdavaču, delom zato što su
morali da imaju pregled svih reakcija sada kad je ispala tolika
buka oko rukopisa, delom zato što sam hteo da vide da nisam
sasvim neuračunljiv, jer iako su Gunarova pisma bila sumanuta,
nazreo sam da u izdavačkoj kući smatraju da nema dima bez
vatre, i da ima više od zrnca istine u Gunarovim optužbama. Bio
sam pisac, živeo sam od izmišljanja, pa je verovatno, pomislio
sam da misle, Gunarova reakcija na moj opis stvarnih okolnosti
obojena mojom književničkom naravi, što, dakle, podrazumeva
preterivanje, ili čak krajnje preterivanje. Posebno sam Gejra
Berdala sumnjičio za takve misli. Istinoljubivost računovođe
versus neuračunljivost pisca. Činjenica da Tonje nije tako
reagovala, i da mi dovoljno veruje da mi daje odrešene ruke što
se tiče opisivanja nje i našeg odnosa u narednim romanima, ništa
nije dokazivala, ali je makar sadržala drugačiju tendenciju.
 Ali to ću sutra. Sada ću sedeti u tami na terasi s Lindom,
Kristinom i Gejrom, obasjan svetlošću fenjera, piću konjak i
razgovarati o čemu god da iskrsne kao tema.
Kad sam im se vratio, Linda je pričala priču. Bila je iz našeg
prvog leta ovde. Kada su stan, terasa i grad bili sasvim novi.
Skoro svake večeri smo sedeli tu pošto bi deca legla. Letu nije
bilo kraja; duboko u septembru još smo mogli da sedimo
napolju. Kupili smo bebi-alarm, odašiljač je stajao u dečjoj sobi,
prijemnik na stolu između nas. Kada bi se deca pomerila, ili na
neki drugi način proizvela zvuk, prijemnik bi se uključio i čuli
bismo. Jedne večeri se uključio, začuo se plač. Otišao sam u
sobu, ali koja god da je zaplakala, Vanja ili Hajdi, sigurno je
ponovo zaspala, jer kad sam ušao, mirno su spavale. Vratio sam
se napolje. Iz prijemnika se ponovo začuo plač. Ovoga puta
otišla je Linda. Isto se i njoj desilo; spavale su. Bilo je jezivo, jer
je dete zaplakalo na prijemniku. Prodorno i kao izdaleka.
Pomislio sam da je u pitanju mrtvo dete, da plače dete u
onostranom, i da radio-prijemnik hvata talase tog plača. Nisam
izgovorio tu misao, jer je Linda bila van sebe, ponovo je
požurila u sobu, ovoga puta s prijemnikom u ruci, kako bi se
svojim očima uverila da plač ne dopire od njene dece. Kad sam
ostao sam, shvatio sam u čemu je stvar. Živeli smo u gradu,
stotine ljudi stanovale su oko nas, neko je sigurno imao istu
vrstu bebi-alarma kao mi.
Rekao sam to Lindi kad se vratila. Smirila se. Ali trenutak
kasnije pogledala me je i rekla: ali tom detetu niko ne dolazi.
Kad je pričala tu priču, više nije bilo jeze koju smo tada
osetili. Postala je priča. Ali Linda je nedavno napisala
pripovetku o toj epizodi. Tu se jeza sačuvala, možda još
snažnije. Jer takva je bila Linda, imala je takav dar, da sažme
život u tačke nečuvene snage i značaja. Često bi mi suze pošle
kad sam čitao njene tekstove, pa i taj, jer bi mi odjednom postalo
jasno ko je.
– Alarm smo kupili kada smo hteli na Gotland – kazao sam. –
Sećaš li se? Tog putovanja?
– Da – odgovorila je. – Sećam se da si ujutru trčao do
prodavnice s ruksakom kad si odlazio u kupovinu.
– Trčao? – kazao je Gejr. – Koliko daleko?
– Oko milju – odgovorio sam. – Tada sam nekoliko meseci
bio u fantastičnoj formi. Ali nisam bio svestan toga. Sve je
relativno. Kad čovek nešto može, uvek ima nečeg drugog što ne
može. Pa sam se usredsredio na to.
– Odmor bez automobila s decom sasvim je poseban žanr –
kazala je Linda.
– To je sonet života s malom decom – rekao sam. – Težeg
nema.
– Ali bilo je lepo – kazala je. – Bila sam trudna s Hajdi. A
Vanja je bila tako mala! Mislili smo da je velika. Ali bila je
samo mrvica!
– Da – kazao sam. – Jebemti, koliko brzo vreme prolazi! Kao
da je to bilo u detinjstvu.
Ostali smo tamo dve nedelje, iznajmljivali smo kuću tik
pored šume, koja me je na svaki način podsećala na šumu kraj
Huvea, pošto se sastojala od borova koji su rasli sve do mora, a
usred te šume bilo je belih rauka.23 Oh, kakve je snage bilo u
tom prizoru. Svakog popodneva, dok su Linda i Vanja bile u
kući, trčao sam do njih da ih vidim. Izgledali su kao statue. U
visini čoveka, beli, usred vitkih borova. Bilo je nečeg totemskog
u njima, takve su mi asocijacije stvarali, na Indijance i svet bez
automobila, bez asfalta, bez betona, bez stakla, bez mašina.
Samo rastinje i ljudi koji se kreću među rastinjem. Otrčao bih do
njih, pogledao ih, ispunili bi me osećanjima, a onda bih otrčao
nazad svojoj maloj porodici.
Sada to više nije bio skorašnji događaj, već nešto što se desilo
davno, kao što ću i ovo veče na terasi kroz ne tako mnogo
godina posmatrati kao nešto odsečeno od mog trenutnog života.
Sećanje je izbočina na planini svesti, na njoj sedimo,
nazdravljamo i ćaskamo, a na izbočini ispod nas sedi tata u
svojoj stolici, lice mu je obliveno krvlju. A na izbočini ispod te
sedimo na odmorištu pokraj puta negde u unutrašnjosti Agdera,
tata, mama, Ingve i ja, celog prepodneva brali smo bobice, sad
sedimo i užinamo, a nedaleko od nas protiče reka, voda je zelena
i bela i sasvim hladna; spušta se s visoke planine iza nas, a sa
druge strane, pored puta, prljav od prašine, stoji naš crveni
kadet.
Ali veče još nije bilo sećanje, još nije bilo prošlost, već i dalje
nešto do čega smo stigli, do jedne večeri koja se bliži kraju.
– Jesi li umorna? – pitala je Linda Kristinu, koja je klimnula,
da, jeste, a kada je to bilo izgovoreno, sve se završilo, jer svi
smo bili umorni, a deca će se u najgorem slučaju probuditi u pet,
u najboljem u pola šest, pa je samo ostalo da se pospremi sto,
sudovi stave u mašinu, ugase sveće, operu zubi, pa legne.
Ležao sam na leđima u krevetu u tami čekajući da Linda
završi u kupatilu. Kada je došla, i prosto uronila u krevet kao u
vodu, obgrlio sam je i čvrsto stegao, i osetio je uz sebe, njenu
toplotu i miris.
– Volim te – rekao sam. I iz nekog čudnog razloga sam
zaplakao kad sam to rekao. Ali nisam pustio glasa, samo su mi
se oči napunile suzama, nije primetila.
Sutradan smo otišli na plažu. Linda je ispekla ćufte i
namazala sendviče, ja sam napravio omlet, skuvao kafu i umutio
sok, sve smo stavili u rashladnu torbu, spakovali veliko ćebe,
peškire, kupaće kostime i za devojčice životno važne mišiće za
plivanje, navukli im sandale i letnje haljine, stavili im kačkete,
namazali ih kremom za sunčanje, stavili Jona u kolica i krenuli.
Do tog leta je Ribešborg za nas bio sinonim za plažu, ali tamo
nigde nije bilo hlada, a pošto Linda nije trpela sunce i celog leta
se krila ispod velikih šešira i iza velikih naočara za sunce, uz to
što je uvek išla senovitom stranom ulice i uvek sedela pod
suncobranom kad smo u kafeu, nasuprot meni, koji sam uvek
hteo što više sunca, odvukla nas je na plažu na Sibarpu
početkom leta, jer iako se nalazila podalje, blizu obale je raslo
drveće pod čijim je krošnjama bilo najdubljeg i najdivnijeg
hlada, pa smo otad tamo odlazili kad smo hteli da se kupamo.
Bilo je predaleko da se ide peške, morali smo da uhvatimo
autobus u Ulici Bergsgatan pored Koncertne dvorane; trebalo
mu je oko pola sata do Sibarpa. Njal, Vanja i Hajdi hodali su
napred, onda Linda s rashladnom torbom na ramenu, Kristina s
ruksakom na leđima, Gejr s torbom u ruci, a iza ja gurajući
Jonova kolica s velikom torbom prepunom koječega. Bilo je
toplo a na stajalištu nije bilo senke, pa nam je laknulo kada je
autobus stigao već posle deset minuta. Bio je skoro pun. Gejr i
Kristina našli su mesto skroz napred, tu je Njal seo Kristini u
krilo, dok su Vanja i Hajdi sele na sedište odmah iza otvorenog
prostora u sredini autobusa, Linda i ja iza njih, Linda s Jonom u
krilu. Prošli smo kroz grad, pa pored bolnice do velike oblasti
iza parka Pildam, gde se nalazio stari i naročito lep stadion,
oblikovan kao duguljasta činija ili čamac s ravnim dnom,
poticao je iz doba funkcionalizma, nažalost ne posebno pogodan
za fudbal zbog širokih staza za trčanje i blagog nagiba tribina, pa
su i zato sada pored njega gradili nov stadion. U tom kraju
nalazila se i Baltička dvorana, i još velika hala za mali fudbal.
Tamo sam često odlazio prve zime koju smo proveli u Malmeu,
neki novinari su tamo dvaput nedeljno igrali fudbal u podne, pa
sam im se pridruživao.
Obrisao sam znoj sa čela i primetio da prelazimo Ulicu
Belvivejen. Toliko sam slabo poznavao grad da još nisam znao
kako su mu delovi raspoređeni. To, dakle, znači da smo blizu
baštenske kolonije, pomislio sam. Sama pomisao na to mesto
pomračila mi je dušu. Pogledao sam Lindu i Jona. Lice mu je
bilo vlažno, oči su mu se otvarale i sklapale kao usta dve ribe na
samrti. Za samo nekoliko sekundi više neće moći da se odupre
snu, koji u tim godinama nastupa velikom snagom.
Vanja se okrenula, uhvatila mi pogled i pitala kada stižemo.
Za nekoliko minuta, rekao sam. Koliko je dug minut, pitala je.
Šezdeset sekundi, odgovorio sam. Koliko je duga sekunda,
pitala je. Od sad do sad, odgovorio sam. Kratka je, kazala je. Ali
molim te nemoj da počneš da brojiš, rekao sam. Pogledala me je.
Zašto ne?, pitala je. Slegnuo sam ramenima. Pa možeš ako
hoćeš, rekao sam. Počela je da broji. Kada je došla do trideset
jedanaest, ispravio sam je. Kad smo stigli do centra Limhamna,
glavna ulica je bila puna automobila, trotoar sa obe strane pun
ljudi. Šta ide posle trideset devet, tata?, pitala je Vanja.
Četrdeset, kazao sam i pogledao Lindu. Zaspao je?, pitao sam.
Klimnula je. Vozili smo se duž mora, uskoro su se otvorile
široke travnate površine, tu i tamo sa skupinama tamnozelenog
drveća, a onda je autobus skrenuo na poslednje stajalište. Linda
je odnela Jona do kolica, probudio se i zaplakao, izneo sam
kolica, pokušala je da ga ubaci, nogatao se, preuzeo sam, smirio
se posle dvadesetak sekundi, ubacio sam mu noge u kolica, pa
sam mogao da podignem torbu i pođem za ostalima dok je on
zabacio glavu i ubrzo ponovo zaspao. Ubrzao sam korak dok
nisam sustigao Lindu. Vanja, Hajdi i Njal hodali su ispred nas,
vrzmajući se tamo-amo kao tri psa. Čamci, mol, mnoštvo ljudi
kraj njega. I na travi po kojoj smo hodali bilo je ljudi, neki su
šetali, neki se igrali, negde je zujao teledirigovani avion, neki su
sedeli na ćebićima. Vazduh je bio pun zujavih bubamara,
nekoliko ih je sletelo na moju belu majicu, smakao sam ih
prstima. Prešli smo veliki otvoren travnjak, prošli pored kioska i
pratili pošljunčanu stazu duž plaže do severnog dela gde je bilo
drveća. Prošli smo pored žene u kupaćem kostimu, hodala je
oprezno, na način ljudi nenaviknutih da idu bosi, i tri mladića,
od dvadesetak godina, kojima su se videle gaće ispod nisko
navučenih šortseva za kupanje. Linda je sada hodala pored
Kristine, dok su deca ponovo bila daleko ispred njih, trčali su da
stignu prvi. Gejr je zastao pa sam ga stigao.
– Jesi li je video? – pitao je.
– Koga? – pitao sam.
– Onu u kupaćem. Bio je sasvim mokar oko grudi. Potpuno
smočen. Ali suv na svim ostalim mestima. Dakle nije se kupala.
To je mleko. Mleko iz dojki.
– Ništa nisam video – rekao sam.
Zakrckalo mi je pod stopalima, zastao sam da vidim šta je.
Bubamare. Bilo ih je svuda po zemlji. Mnoštvo mrtvih
bubamara po stazi i u travi. I u vazduhu ih je bilo mnogo.
Produžio sam ka drveću, rasprostro ćebe u hladu i počeo da
pomažem Hajdi da navuče kupaći i mišiće, dok je Linda
pomagala Vanji. Jon je spavao u kolicima s bradom na grudima i
kapicom na očima. Tri bubamare stajale su mu na majici i na
malenom obodu kape. Osetio sam ih u kosi, pretresao sam
glavu.
– Hoćeš li ti da se kupaš s njima? – pitao sam Lindu,
klimnula je i presvukla se dok sam ja počeo da iznosim hranu.
Ćebe je bilo puno bubamara. Podigao sam pogled. Veliki rojevi
leteli su ka nama. Pogledao sam grudi, sletele su četiri. Smakao
sam ih prstima, uhvatio ćebe i protresao ga, ponovo ga spustio,
počeo da vadim plastične kutije sa sendvičima, ćuftama,
salatom, omletom i maslinama.
– Uh, koliko bubamara – rekao sam.
Gejr je zamahivao oko sebe. Kristina se uputila niz plažu s
Njalom u rukama. Sada kad sam znao, video sam da je trudna. I
ona je zamahnula. Njal je imitirao njen pokret. Linda je protresla
kosu. Vanja i Hajdi su stajale na ivici vode držeći se za ruke i
gledale more. Bubamare su ponovo pokrile ćebe.
– Ovde se ne može jesti – kazao sam. – Svugde su. Pogledaj
– kazao sam i upro ka rojevima koji su doletali.
– Možda je bolje tamo – kazao je Gejr. – Otvorenije je i ima
više vetra.
Otišli smo tamo, do onoga što je predstavljalo kraj velikog
travnjaka, ali bilo je jednako mnogo bubamara u vazduhu i na
zemlji.
– Pa možemo i da ostanemo gde smo – rekao sam. – Nisu
opasne.
Nazad u hladu trudio sam se da ih ignorišem koliko je
moguće.
Zapalio sam cigaretu, sipao šolju kafe. Samo nekoliko
sekundi kasnije bubamara mi je plutala u kafi. Izvadio sam je,
udahnuo i izbacio gust oblak dima pred sebe, u slučaju da su
bubamare kao komarci i da se drže podalje od duvanskog dima.
Gejr je sišao do plaže, sad su sve petoro bili dole. Linda je
polako ulazila u vodu s Vanjom i Hajdi kraj sebe. Dosezale su
joj do kukova, otprilike. Koža joj je bila bela kao mermer.
Vazduh je bio pun crnih tačkica. Sletele su na sve kutije, i svuda
po ćebetu. Puzale su mi po patikama, po šortsu i po majici. Bilo
je jezivo. Bubamare su spadale u najlepše insekte. Sa svojom
elegantnom, skoro cvetnom lepotom bile su suprotnost
monstruoznom. Komarci su mogli da naleću u ogromnim
rojevima i budu svuda, to nije neprirodno, ali pošto su bubamare
činile isto, bilo je nečeg pretećeg u tome, kao da je nešto krenulo
naopako, kao da se otvorilo nešto što je trebalo da ostane
zatvoreno, a kad sam pogledao moreuz, gde se džinovski most
preko Eresunda onespokojavajuće blizu uzdizao na
severozapadu, gde se video obris nuklearne elektrane u
Bašebeku na jugozapadu, gde je plavi vazduh nad plavom i
sjaktavom površinom mora bio pun crnih tačkica za koje sam
znao da su bubamare, pomislio sam da se tako svet završava.
IME I BROJ
 Pre nekoliko meseci dobio sam anonimno preteće pismo u
pošti, bilo je upućeno mom bratu, pa sam dakle dobio kopiju,
samo što moj brat nije bio nazvan svojim pravim prezimenom,
već devojačkim naše majke. Ingve Hatlej, pisalo je. Pošiljalac je
smatrao da on više ne zaslužuje prezime Knausgor, pa mu je
nadenuo drugo. Meni je pošiljalac potpuno oduzeo ime, pominje
me isključivo ironičnom titulom. „Pesnik“, to sam ja.
Pošiljalac je dalje napisao:

Gorka je pomisao da bi jedan abortus 1964. godine tolikim

ljudima olakšao svakodnevicu 2010. Bili bismo pošteđeni
porodice Hatlej. A tvoj otac bi dan-danas bio živ.

Ingve se rodio 1964, na njega pošiljalac misli. Pošiljac se nije

zadovoljio samo time da obavesti Ingvea kako bi bolje bilo da je
mama abortirala, i da bi tata još bio živ da se to desilo. Pošiljalac
je takođe poslao pismo Ingveovoj ćerki, dakle detetu. Zbog
knjige koju sam napisao više ne zaslužujemo prezime Knausgor.
Ni ja, ni moj brat, ni naša deca.
Velika je moć imena.
Čudno je što je u mojoj porodici uvek bilo problema sa
imenima. Kad je bio mali, moj otac je eksperimentisao s
različitim načinima pisanja svoga imena; pisao ga je sa „i“ ili
„y“, sa „aa“ ili „å“, kako sam video u knjigama i časopisima
koje je ostavio. Kao odrastao čovek promenio je prezime, pa se
drugačije preživao poslednjih deset godina života. Moja majka
je preuzela očevo prezime kad se udala, ali je kasnije vratila
devojačko. Kada sam napunio osamnaest godina, dakle, i moj
otac i moja majka preživali su se drugačije od mene i mog brata.
 Kada sam počeo da pišem ovaj roman, hteo sam da pišem o
tati, a pošto je priroda fikcije da ono što se tiče jednoga
preobrazi u nešto što se tiče svih, tako da određeni otac postaje
„otac“, određeni brat „brat“, i određena majka „majka“, koristio
sam njegovo ime. Prvo s pravim prezimenom, potom sa onim
koje je izmislio. Posle izvesnog vremena poslao sam rukopis
ljudima kojih se dotiče. Očeva porodica, koju je zastupao brat
moga oca, htela je da se obrati sudu i pokuša da zaustavi
objavljivanje romana ukoliko se imena ne promene. Uradio sam
to, promenio sam imena mog strica, njegove porodice, i svih
ostalih sa očeve strane. Ali očevo ime nisam mogao da
promenim. Da sam ga na primer nazvao „Georg Martinsen“,
više ne bih pisao o njemu, onakvom kakav je za mene bio, telu
od krvi i mesa koji su bili i moji krv i meso, jer samo ime može
da ostane stvarno u romanu, sve drugo je referenca, kuća ili drvo
nisu po sebi kuća ili drvo; u romanu samo ime može biti isto što
i u stvarnosti. Mogao sam da izmenim sva druga imena, ali ne i
njegovo. Takođe i zato što sam pisao o sebi i svom identitetu: ko
bih bio ja ako bi mi se otac zvao Georg Martinsen? Šta bi se
onda desilo s mojim imenom i identitetom? Zato sam odbio. Na
dan godišnje konferencije za novinare izdavačke kuće, sastao
sam se s direktorom, Gejrom Berdalom, napisao je pismo mom
stricu i naveo sve izmene koje smo pod njegovim pritiskom
uneli u roman. Poslednja tačka bila je da se ime mog oca neće
koristiti. Prethodne večeri urednik za kulturu u Bergens tidendeu
pozvao je Berdala, izgleda da su se poznavali odranije, ali je
osim toga urednik saznao da im moj stric preti sudskim sporom.
Bio sam nepažljiv i pomenuo to u imejlu osobi koju sam dobro
poznavao i koja je radila u tim novinama, te koja je obavestila
svog urednika. Takva je bila situacija kada mi je Berdal pročitao
pismo. Dotad sam odbijao da dam očevo ime. Ali u tom trenutku
više nisam mogao da ga držim, jer je iza vrata kancelarije u
kojoj smo sedeli soba počela da se puni novinarima, i toliko sam
se uplašio posledica onoga što sam napisao da mi je ostalo samo
da kažem okej, možeš poslati pismo, promeniću očevo ime.
Ali nisam mogao da ga promenim. Nisam mogao da ga
nazovem drugačije. Pa sam to resio tako što mu uopšte nisam
pomenuo ime. Ni imena ni prezimena nema u romanu. U
romanu je čovek bez imena.

*
Kada vidim ime nekoga s kim sam odrastao, ono ne probudi
samo čitav krajolik detinjstva, i sve dane i večeri koje smo
proveli jurcajući po njemu, punom teške jesenje tame ili lakog
prolećnog svetla, već i sve ono što je taj neko bio. Gejr
Prestbakmu, Karl Martin Fredriksen, Dag Lotar Kanestrem,
Marijane Kristensen, i kasnije, Per Sigurd Lejning, Arne Jergen
Strandli, Jan Vidar Jusefsen, Hane Arntsen. Ime predstavlja i
njih i vreme u kojem sam ih poznavao, nekakva je kapsula u
sećanju u kojoj se svašta sačuvalo, i bitno i nebitno. Ali to je
njihovo ime kakvo je za mene. Njima je njihovo ime nešto
sasvim drugo. Kada izgovore ili napišu to ime, misle na sebe. To
„ja“ nešto je drugačije od onoga što svi vide kada se čovek
pojavi, to je unutrašnja strana viđenog, puna misli i osećanja
kojima niko drugi nema pristup, sâm unutrašnji život kakav se
odigrava od rođenja do smrti.
Ime je usko povezano s tim tajnim i osobenim, da, ime je
toliko čvrsto utkano u lični identitet da ga smatramo svojim,
uprkos tome što nam nije dato s tom namenom, jer sebi ne
moramo da imenujemo sebe, već ime treba da predstavlja ono
što smo za druge. Namesto da se kaže „onaj mali plačljivko
krivih zuba“ govorilo se „Karl Uve“. A pošto se lično ime
vezuje i za unutrašnjost i za spoljašnjost, ono je nečuveno
osetljiva veličina. U njemu je ostao prežitak magijskog
mišljenja, da reč „jeste“ ono što imenuje, ili da to može prizvati.
Ja „jesam“ moje ime, moje ime „jeste“ ja. Ako ga neko
zloupotrebi, zloupotrebljava mene. Najjednostavniji oblik
zadirkivanja među decom jeste da se izvrne ime onoga koga
zadirkuju, jer znaju da to zadire u njegovu ili njenu srž. Jedan od
najvećih mogućih gafova u društvu jeste da čovek pokaže da ne
zna sagovornikovo ime, jer iako odlično zna ko je, prepoznaje
mu lice, dijalekat, gestove i mimiku, i seća se nekoliko epizoda
koje su zajedno doživeli, to ništa ne znači; ako se ne sećamo
imena, ne sećamo se ni čoveka, jer bez imena on nije niko.
Većina ljudi koje vidimo su bezimeni, svi što sede iza nas u
autobusu ili metrou, što prolaze pored nas na ulici, što stoje
ispred nas u redu u supermarketu. Znamo da imaju ime, jer svi
ga imaju, samo ne znamo koje. Ako nam neko od njih izađe u
susret i postane prijatelj, iskoračuje iz bezimene gomile u krug
imenovanih koji svakoga okružuje. Ali postoji i još jedan krug
izvan njega, koji se sastoji od svima poznatih imena, od poznatih
ličnosti. Za takve ljude se kaže da su „poznato ime“. Takvo ime
se ne može tražiti, već se daje, što se i vidi u izrazu „steći ime“,
a to se dešava samo ako se čovek na ovaj ili onaj način istakne.
Ako trči, vozi bicikl ili skija dovoljno brzo, stiče ime, ako divno
peva ili vešto svira gitaru, stiče ime. Ako se istakne u svojoj
struci, na primer u istoriji ideja, stiče ime, ako zauzima važan
položaj u društvu, stiče ime. To ime ne predstavlja pre svega
samu tu osobu, već i njena dostignuća i ulogu. Ali čim ime neke
osobe postane javno zbog nekog postignuća, ubrzo se budi
radoznalost i za ono drugo što ime predstavlja, za privatno
jastvo. Karakteristično je za naše vreme da se javna jastva u sve
većoj meri ističu i svojim privatnim jastvom, koje samim tim
takođe postaje javno. To nije izraz propadanja javnosti, kako se
često shvata, već sasvim nužan regulativni mehanizam u
medijskom društvu.
Čovekova najvažnija potreba, pored materijalnih, jeste da
bude viđen. Čovek koji nije viđen niko je. Najgora kazna u
staronordijskoj kulturi bilo je izopštavanje, što je značilo
zabranu da se bude tamo gde su drugi. Ako bi se izgnanik
pojavio, svi bi mu okretali leđa. Mogli su i da ga ubiju ako su
hteli, nije bio niko, ništa nije značilo da li je živ ili mrtav, ali
zašto bi ga ubijali kad već mogu da mu okrenu leđa? Uvek
težimo ka tome da nas neko vidi. Ali takva pažnja može
podrazumevati više stvari; pažnja u seoskom društvu nije isto
što i pažnja u medijskom društvu. Svi vide onoga ko je zapažen
u medijskom društvu. A kad pažnja počne da znači da čoveka
vide svi, nastaju nemoguće želje, jer je takva pažnja rezervisana
za malobrojne. Kada ti malobrojni ne pokazuju samo ono što ih
izdvaja, a što je većini nedostižno, dakle svoju javnu stranu, već
i svoju privatnu stranu, koja nije nedostižna, već naprotiv
običnost sama, ono u čemu svi žive, javna osoba više nije
nedostižna, nije samo predmet divljenja i želje već je moguće
poistovetiti se s njom, pa se gotovo sasvim ukida jaz između
običnog privatnog života, gde ime označava pojedinca i ništa
drugo, i javnog života: ti ljudi su zapravo kao mi. Čovek se
prepoznaje u njima, a i to je način da se bude viđen. U tome ima
bezbednosti, jer iako je želja da se bude viđen velika u svim
ljudima, suprotstavlja joj se jednako velika snaga koja vuče na
suprotnu stranu, naime želja da se bude kao svi ostali. Ako je
čovek kao svi ostali, u gomili je, a ako je u gomili, bezbedan je.
Ako se čovek u mnoštvu nađe pred opasnošću, što se ljudskom
rodu dešavalo u velikom delu njegovog postojanja, najvažnije je
da se ne bude viđen, da se ne privlači pažnja. Od životne je
važnosti da nas neko vidi, ali i da nas ne vidi. Ništa ne deluje
opasnije od izloženosti opštoj pažnji i pogledu. Otvaranjem
privatnosti pomoću imena, onog svakodnevnog što svi dele,
čovek je ujedno i deo zajednice a i među malobrojnima i
izabranima koje svi vide.
Toliko je dominantna postala predstava da pažnja znači da
nas mnogi vide, u medijima, kao ime okruženo aurom, da su svi
koje poznajem počeli da smatraju svoje ime nečim što ne
označava samo njih, što je ispunjeno značenjem kojim sami ne
vladaju, već što treba da reklamira njihovu ideju o sebi, pa zato
otvaraju naloge na Fejsbuku, gde svom imenu daju određenu
auru postavljajući ga u određene kontekste, nalik načinu na koji
se izgrađuje robna marka ili konstruiše ime pop zvezde. To što
smo okruženi medijima ne znači samo da gledamo slike drugih
ljudi na drugim mestima, pa time saznajemo šta se u svetu
dešava, već to utiče i na način na koji vidimo sebe i neosetno
prodire u naš identitet, koji se polako okreće očekivanju
pogleda, jednog „svi“ koje zasenjuje konkretan trenutak u
konkretnoj situaciji gde je sve opipljivo, uza sve posledice koje
to ima za našu sliku o sebi.
Dok se očekivanje konkretnog tuđeg pogleda, na primer
suseda, ili „seoske zveri“, kako je to Tur Jonson nazvao, može
isključiti na čisto fizički način, spuštanjem roletni, ili se može
prekinuti tako što se otputuje, očekivanje apstraktne drugosti,
društvenog „svi“, ne može se poništiti, pošto je to unutrašnja
veličina prema kojoj se čovek uvek odnosi, čak i u svom
najprivatnijem prostoru koji uređuje tako da ispuni očekivanja,
te se kuhinja, koja je nekada služila da se u njoj jede i sprema
hrana, sada za velike pare renoviranjem pretvara u nešto nalik na
galeriju, koju će ipak videti mali broj drugih. To unutarnje „svi“,
čiji plamen neprekidno potpiruje prisustvo televizijskog ekrana
u svim sobama, koje čini da je čovek uvek viđen i da prosto
nadzire samog sebe, takođe čini da svi postajemo sličniji, jer se
istom bogu podvrgavamo i istim zahtevima prilagođavamo, u
daleko uglađenijem sistemu društvene kontrole od onog koji je
Orvel izmislio u svojoj čuvenoj distopiji.

Ime se oduvek nalazilo između konkretnog i apstraktnog,

pojedinačnog i društvenog, ali ako je sada počelo da se izgrađuje
i puni značenjem na mestima odsečenim od fizičke stvarnosti, pa
time ušlo u svet fikcije, mada ga većina neće videti, dok se
istovremeno taj svet fikcije neprekidno širi i zauzima sve veći
deo našeg života – jer televizijski ekrani više nisu samo u našim
dnevnim sobama nego vise i u vozu i ispod polica za prtljag u
avionu, u lekarskoj ordinaciji i u banci, čak i u supermarketu,
dok ih uz to sami nosimo u vidu malih kompjutera i mobilnih
telefona, tako da zapravo živimo u dva sveta, jednom
apstraktnom, slikovnom, gde se ukazuju svi mogući ljudi i
mesta, bez ičeg zajedničkog osim što se nalaze tamo gde mi
nismo, ijednom konkretnom, fizičkom u kojem se krećemo i koji
neprekidno dodirujemo – ako je tako, da je sve ili fikcija ili se
smatra fikcijom, zadatak romanopisca više ne može biti
stvaranje još fikcija. Tako sam osećao: svet polako nestaje jer je
uvek negde drugde, i moj život polako nestaje, jer je i on uvek
negde drugde. Ako ću napisati roman, u njemu se mora raditi o
stvarnosti kakva je zaista, viđena očima nekog ko je u njoj
zarobljen telom, ali ne i duhom, koji je pak zarobljen u nečemu
drugom, u snažnoj želji da se iz zagušljive banalnosti uzdigne u
bistar i oštar vazduh velikog. Uzdizanje je umetnost, fikcija,
apstrakcija, ideologija; zarobljenost je svet predmeta i tela,
brzoprolazni kosmos puti koji svi sačinjavamo. To mi je bila
ideja, ili potreba: silazak u stvarnost. A samo znamenje te
stvarnosti, njena jedina prenosiva veličina, bilo je ime. Ne ime
kao san ili slika, već ime kao znak pojedinog čoveka. Shvatao
sam, naravno, da roman, pošto se sastoji od znakova, ne može
biti stvarnost, već je samo može prizvati, i da će ta prizvana
stvarnost biti jednako apstraktna kao ona od koje sam hteo da
pobegnem, ali ujedno sam znao da roman, što je možda njegova
najvažnija odlika, može da prodre kroz veo navike i poznatog
samo time što će nešto opisati na malo drugačiji način, na primer
insistiranjem na nečemu – recimo tako što će posvetiti čitavu
stranicu opisu cucle, zbog čega će stvarna cucla sledećeg puta
izgledati drugačije, jer će se promeniti njena cuclastost, ono
zbog čega vidimo samo njenu funkciju, a ne i njen oblik,
senzacionalan u svojoj kombinaciji meke gume u obliku kapi i
tvrde plastike drške, toj mešavini imitacije bradavice i igračke,
stvorenoj po želji deteta, koje voli da cucla i cokće, kao i
predmete s jasnim prostim bojama i oblinama – ili time što će
nešto što obično ne stoji jedno kraj drugog postaviti jedno kraj
drugog, jer nije stvarnost nestala, nego moje obraćanje pažnje na
nju. To ne smem da ispustim, naslućivao sam, niti moje
objašnjenje osnovnog besmisla koji u životu osećam; i možda je
to bilo samo još jedno objašnjenje, samo još jedna teorija, po
sebi apstraktna, ali nisam tako osećao, a ako sam u nešto naučio
da se uzdam za svojih četrdeset dve godine života, to su
osećanja. U romanu koji sam počeo da pišem autentična imena
bila su zato sam ključ. Razumeo sam da mnoga neću moći da
pomenem, jer neki neće hteti da budu povezani s događajima
koje ću opisati, moj stric je bio među njima, i nisam imao
problem da odustanem od tih imena, mada sam se neko vreme
protivio kad neko uopšte nije hteo da bude u knjizi, čak ni pod
drugim imenom, pošto u tom trenutku nisam imao pojma šta će
se s romanom desiti u javnosti, već sam ga smatrao nekakvim
eksperimentalnim realizmom koji će dopreti do malog broja
zainteresovanih čitalaca, a da će ga svako drugi ko ga uzme u
ruke baciti od dosade ili ozlojeđenosti. Nasuprot tome imao sam
veliki otpor prema menjanju imena onih koji se nalaze u krugu
neposredno izvan najužeg, onih s kojima sam se u detinjstvu
igrao, na primer, ili s kojima sam išao u gimnaziju. Čitav smisao
romana bio je da opiše stvarnost kakva je bila. Odrastanje koje
su obeležili on koji je stanovao tu i radio to, ona koja je
stanovala tamo i radila ono, on o kojem sam tada samo slušao,
ona s kojom sam se žvalavio onog petka uveče, a njih nije
trebalo obaviti mrtvačkim pokrovom književnosti, ili ih veštački
osvetliti u zatamnjenom studiju proze, već ih opipati na punoj
svetlosti dana, uronjene u stvarnost. Pokušao sam da dostignem
sirovost i nasumičnost te stvarnosti, a za to je ime dragoceno.
Bilo mi je jasno da se stvarnost menja u nešto drugo kada se
dočarava, ali nadao sam se da će fantastičnost samog tog
fenomena, života u određenoj skupini ljudi u kojoj svi poznaju
ili su čuli jedni za druge, u određenom periodu i na određenom
geografskom prostoru, gde se isprva bilo šta moglo desiti, ali
gde je na kraju sve bilo kako je bilo prema tačnosti i preciznosti
stvarnosti, da će nešto od toga, tog svima poznatog zvezdanog
sjaja odrastanja, prosijati kroz književnost. Svako stvarno ime
koje bi postalo fiktivno obesnaživalo je taj utisak i odvlačilo
roman u veo oslabljenog osećaja za stvarnost, koji je bio napisan
da osudi. Gejr G. je rekao da to ne igra nikakvu ulogu za čitaoca,
on ionako ništa neće vezivati za to određeno ime i neće znati da
li je autentično. Ali autentičnost je ton, ne može se kopirati.

U romanu je ime kao lice; kad se prvi put susretnemo s njim,

nepoznato je i strano, ali kada se neko vreme zadržimo u
njegovoj blizini, počinjemo za njega da vezujemo izvesne
odlike, a s vremenom, ako potraje i duže vreme ostane sa nama,
vezujemo i određenu priču i na kraju čitav život, kao što poznato
lice sadrži sve što znamo o njemu, a da nužno ne mislimo na to;
kad nam prilazi stari prijatelj, to znanje se podrazumeva, stopilo
se s licem, ono što za nas čini „njega“ ili „nju“. Najbolje je kada
je ime u romanu toliko precizno da u sebi sadrži i nešto
suštinsko za epohu, a u posebnim slučajevima ono može da
postane i amblem nečeg opšteljudskog.
Neautentični život u Emi Bovari, bezobzirna ambicioznost u
Lisjenu Sorelu, gubitak smisla u Hamletu, ideološka
nepokolebljivost u Brandu. Austrijska spisateljica Ingeborg
Bahman u jednom eseju piše da je upečatljivo kako u
književnosti našeg doba nema takvih imena. Don Delilo je među
najboljim romanopiscima ove epohe: koliko se ljudi seća imena
nekog od njegovih mnogobrojnih likova? Ingeborg Bahman piše
da je Tomas Man bio poslednji veliki čarobnjak imena. Hans
Kastorp, Adrijan Leverkin, Tonio Kreger, Serenus Cajtblom; ta
imena u sebi sadrže odlike i značenja koja ne pripadaju samo
osobi već i kulturi iz koje potiču. Tomas Man je bio poslednji
veliki buržoaski pisac, s Marselom Prustom predstavljao je
završnu tačku čitave jedne epohe, a možda – u slučaju Prusta
sasvim sigurno – i njeno konačno ostvarenje. Ni u jednom delu
iz buržoaskog perioda ime ne igra tako veliku ulogu kao u U
potrazi za izgubljenim vremenom. Ali tu ono više nije sredstvo,
tu više nije podrazumevani deo enterijera romana, u U potrazi za
izgubljenim vremenom ime je među najvećim temama, i time
gubi svoju nevinost. Međutim, nije samo tu izgubilo nevinost;
dok je Prust u Parizu pisao U potrazi za izgubljenim vremenom,
Kafka je u Pragu pisao svoje romane i pripovetke, a u njima se
ime radikalno promenilo; svog protagonistu nazvao je Jozef K.
ili samo K. Redukcija imena oduzima sve ono što ime obično
donosi, individualno i lokalno, a što time postaje vidljivo u svom
odsustvu. Individualno i lokalno je ono sa čime možemo da se
identifikujemo, ime pre svega pruža oblik prisnosti, a kada
prisnost imena nestane, nestaje i prisnost sa čovekom, jer ga
okružuju neizvesnost i zagonetnost, Kafkino ime je antiime.
Ujedno, lik koji ga nosi sasvim jasno ostavlja određeni utisak,
„neko“ je, nije „niko“. Takva redukcija nije slučajna, određene
stvari koje nestaju s imenom, sve što lik povezuje s drugim
ljudima i sa sobom, i s mestima predstavlja njegovu istoriju.
Ako istorija nestane, ostaje samo trenutak, a šta je čovek u
trenutku? Šta je lik bez svoje istorije. Šta je to „nešto“ što
osećamo, taj utisak drugog čoveka, kada nije vezano za
postupke ili poreklo? To pitanje ipak ne pokriva sasvim ono što
se dešava u Kafkinoj prozi, što se vidi u poređenju s drugim,
malo ranije aktivnim piscem, Knutom Hamsunom, koji u svom
debitantskom romanu takođe piše o čoveku bez istorije i porekla
koji se kreće u okruženju s kojim je u najdubljem smislu
nepovezan. Hamsunov lik je bezimen, ali to ne znači da je
neličnost, već samo znači da mu se ime ne pominje. Razlika
između Hamsunovog neimenovanog i Kafkinog antiimenovanog
lika upečatljiva je i presudna za čitanje ta dva romana.
Hamsunova potreba za individualnošću bila je ogromna,
ponekad do neba ogromna, i u svojoj prvoj fazi on se najviše
protivio književnoj redukciji individualnog, tome što
jedinstveno nikada ne ostaje samo jedinstveno već uvek postaje
znak nečeg opšteg i univerzalnog, i što te dve veličine vezuju
formule i šeme. „Čovek koji trguje konjima, na primer“, napisao
je u svom programskom govoru Iz nesvesnog života duha,
„čovek koji trguje konjima nije ništa drugo nego trgovac
konjima. On je trgovac konjima svakom rečju. Ne može da čita
bajku, niti da govori o cveću, niti da bude obuzet čistoćom; ne,
uvek mora da se razmeće, uvek da se tapše po novčaniku, da
varvarski psuje i smrdi na štalu.“ Književnost kako ju je
Hamsun video bila je jednostavna, šematska, strukturalna,
povezana, harmonizujuća, objašnjena, dok je život koji je oko
sebe video bio kompleksan, nesistematičan, nepovezan,
disharmoničan, neobjašnjen. Kako navesti jezik da izađe iz
sistema i uđe u život kakav se živi, bilo je Hamsunovo pitanje
1890. u Lilesandu. Bila je to pobuna protiv realizma, ili pokušaj
da se dostigne jedan nov, zdraviji realizam, a da bi to ostvario,
oduzeo je sve kategorije koje ustanovljuju određene kontekste,
te koje po sebi određuju razumevanje lika – nema detinjstva,
nema roditelja, nema rodnog mesta, nema prijatelja, nema
okruženja, nema istorije – i nema imena. Hteo je jedinstveno, pa
je zato tražio trenutak, shvaćen kao svet pre nego što se obrazuje
smisao, pre nego što se znaci protumače, dakle u večito još
nerazjašnjenom. Ako je ime lice neke ličnosti u romanu, trebalo
bi da je Hamsunov lik bezličan, ali nije, njegovo jastvo je tako
snažno, tako svojeglavo, i u sebi skuplja toliko toga da postaje
poput imena, nešto čoveku odmah blisko, ali što ne potpada pod
amblematizam koji je Hamsun prezirao. On nije hteo da lik
može da predstavlja vreme ili epohu, već samo sebe, a ako se
išta opšte predstavlja, predstavlja se čovek kao nešto
jedinstveno. Kafka je svom liku oduzeo poreklo, istoriju i
okruženje u skoro sasvim suprotnom cilju, on nije hteo da
predstavi čovekov jedinstveni razvitak i individualnost, već sile
koje ga vezuju i usmeravaju, ne u bliskom, ličnom i intimnom
već u zajedničkom i opštem, gde se pokazuju jednako bezličnim
kao i protagonista. K. je kao povez preko očiju. Jozef K.,
kažemo, i ne pomislimo na narav određenog čoveka, kao kada
kažemo Otelo ili Odisej, već na određeno stanje, mutno,
lavirintsko, nepregledno, bezlično.
 Protagonista sledećeg Hamsunovog romana jednako je
odsečen od sopstvene priče kao i pripovedač iz Gladi, i jednako
je otuđen od svog okruženja, ali nasuprot njemu ima ime. Ali to
ime, Nagel, ne odaje nikakvu pripadnost, ni klasnu ni
geografsku, i možda je isprva bilo anagram, ili je makar ta
mogućnost verovatna, da ukazuje na „Galen“.24 Dok je sudbina
Eme Bovari da pobrka romantično i stvarno, Nagelova je
sudbina da prozre romantično, da prozre umetnost, prozre
pozorišnu predstavu malog mesta i dramu velikog sveta: sve je
pretvaranje, glasi njegova spoznaja. I u smrti u koju ga ta
spoznaja na kraju šalje ima nečeg insceniranog, ne u obliku
tragedije već više nekakve farse. Stav da se ništa ne može
shvatiti ozbiljno je redak početak za roman, koji ipak na nekom
nivou mora sebe shvatiti ozbiljno da bi uopšte bio napisan.
Misterije možda nisu uspeo roman, ali sadrže sasvim jedinstvene
pasuse, u kojima Hamsun pokušava da još dublje zađe u sadašnji
trenutak i opiše skoro nemotivisane pokrete koji se odigravaju u
duši u određenom, ali slučajnom trenutku. Od svega što se kreće
u Nagelovoj duši, malo šta se može povezati sa određenim
jastvom, ili tačnije rečeno, teško je reći šta je zapravo to jastvo,
delom i zbog toga što toliko onoga što kroz njega protiče dolazi
spolja, pre svega time što se pretvara u jezik, koji je svima
zajednički, a onda i time što se sastoji od izvesnih opštekulturnih
fragmenata, a ono što se tada ukazuje, možda prvi put, jer nisam
video da se ikada ranije tok svesti navodi sa čitavim sadržajem
visokog i niskog, važnog i nevažnog, jeste način na koji svet
struji kroz pojedinca, u tako upečatljivo velikoj meri da se čovek
mora zapitati da li nešto poput individualnog zaista postoji, i ako
postoji, na koji se način manifestuje. A ako ne postoji, šta je
onda ime?
Names! What’s in a name?, pita Džojs u devetom poglavlju
Uliksa, koje se odigrava u Narodnoj biblioteci u Dablinu, gde
Stiven Dedalus, mladić sa imenom koje ne zvuči baš najrealnije,
raspravlja o Hamletu i Šekspiru s nekoliko poznanika
intelektualaca. Pitanje o imenu prvi postavlja Šekspir. Šekspir,
kaže Stiven, nije Hamlet, već Hamletov otac koji se sinu ukazuje
kao duh. Hamletova majka, kraljica Gertruda, onda je En
Hatavej, Šekspirova supruga, koja je, kako Stiven tvrdi, bila
neverna – dok je Hamlet zapravo Hamlet Šekspir, umrli sin
Vilijama Šekspira i En Hatavej. U pozadini te rasprave počiva
činjenica da roman počinje opisom razgovora dva mladića u
kuli, i da je jedan od njih, naime Stiven, upravo izgubio majku.
Drugi mladić, Bak Maligan, kaže mu: The aunt thinks you killed
your mother, a Stiven odgovara: Someone killed her. Kula je
Helsinger, Dablinski zaliv je moreuz između Danske i Švedske,
Stiven je Hamlet. Ali Stiven je i Telemah, u potrazi za ocem
Odisejem, tačnije Jevrejinom Leopoldom Blumom. A Leopold
Blum je pored Odiseja još i Vergilije, kada u noći hoda sa
Stivenom, tačnije Danteom, ulicama Dablina, tačnije pakla, a on
je i pisac Henri Flauers, koji potajno šalje odvažna pisma ženi s
kojom je kontaktirao preko oglasa. Ali on je i otac umrlog sina,
što će reći – u stvarnom svetu – Šekspir, Hamletov otac. A
njegova supruga nije samo Penelopa, koju obleću muškarci u
Odisejevom odsustvu, ona je i En Hatavej, tačnije kraljica
Gertruda, jer već posle četiri sata leži sa svojim impresariom i
nabija Blumu rogove. Uliks je roman o preobražavanju, ali je i
roman o tome da je sve uvek isto, a dimenzija kojom se najviše
bavi, misterija na koju neprekidno naleće, jeste vreme. Radnja
pokriva dvadeset četiri sata u Dablinu, a trenutak je vrsta kapije
otvorene prema prošlosti koja se neosetno uzdiže i spušta u
svemu i svima, kao i prema budućnosti koja kroz nju nadire.
Hold on to the now, pomišlja Stiven u biblioteci, the here,
through which all future plunges to the past.25 U tome počiva i
jedno poimanje sveta i jedna poetika. Dok u biblioteci
raspravljaju o Platonu i Aristotelu, Stiven izjavljuje da bi
Aristotel Hamletova razmišljanja o smrti, taj „neverovatni,
beznačajni i nedramski monolog“ smatrao jednako plitkim kao
Platonova. Apoteoza ideja, nebo bezobličnog duha, Stivenu je
strana, on veruje u materijalni svet i njegovu punoću, a Džojs u
Uliksu istražuje kako se ideje i nematerijalno manifestuju u
materijalnom, polazeći od shvatanja da samo materijalno
postoji, u trenutku, u telima i predmetima koji su upravo sada tu.
Ako je život putovanje kroz vreme, prošlost je duh koji se vraća
da nas pohodi. What is a ghost?, pita se Stiven. One who has
faded into impalpability, through death, through absence,
through change of manners.26 Duh je onaj ko je postao
nedodirljiv. Da se to dešava u smrti, uobičajeno je shvatanje, da
se dešava prilikom nestanka, logičan je produžetak tog
shvatanja, ali u ovom poslednjem, u promeni ponašanja,
napuštamo individualnu smrt i ulazimo u kolektivno: duh je sve
što je vreme napustilo. To je Džojsova velika tema, koju je prvo
obradio u malom i u poređenju s Uliksom relativno intimnom
formatu u pripoveci Mrtvi. Na samom njenom kraju
upotrebljava isti izraz koji će kasnije pretvoriti u Stivenovu
misao: His own identity was fading out into a gray impalpable
world,27 piše. Taj sivi neopipljivi svet u kojem je njegovo jastvo
nestalo svet je mrtvih. Čak se i opipljivi svet koji su ti mrtvi
nekada izgradili i u kojem su živeli raspao i nestao. U Uliksu je
ta misao postavljena u svet, izvađena iz uokvirenog i kamernog i
premeštena u opštu vrevu života jednog sasvim običnog dana u
sasvim običnom gradu, gde je delatna na svim planovima i
nivoima, ali ne zasenjujući nijedan, jer pošto se radnja odigrava
u toku jednog dana, a tekst je sve vreme prisutan u trenutku,
nema ničeg nadređenog, sve se rastače u sadašnjosti. Tako je sa
istorijom, tako je s mitologijom, tako je s mrtvima, tako je s
filozofijom, tako je s religijom, i tako je, posebno, i možda pre
svega, sa identitetom. Nijedna od tih veličina nije rascepljena ili
rastočena, već je samo viđena kroz prizmu trenutka, koja samo
može da obuhvati pojedine deliće, jedan za drugim. Tračak
pokojne majke tamo, miris sobe u kojoj je ležala i misao o Tomi
Akvinskom ovamo, odsjaj sunca u oknu, hučanje talasa, konj za
vuču iz pivare koji prolazi ulicom, rečenica u novinama, deo
arije, ponizan bibliotekar, pomisao da knjige na policama liče na
kovčege. Tako je biti u svetu. Da bi ga razumeo, ili razmišljao o
njemu, čovek mora da odstupi od njega za korak. Tako je i sa
Uliksom. Svi komadići, sve u trenutku rastvorene strukture,
sakupljaju se u veću sliku, koja je Džojsov odgovor na pitanje:
šta znači biti čovek? Roman ima tri glavna lika: Stivena
Dedalusa, mladića u usponu; on svu svoju snagu upotrebljava da
se otrgne od svega što ga spušta, od njegovog oca, šarmantne
pijanice, njegove majke, čija ga smrt pritiska grižom savesti,
njegovih prijatelja s kojima se takmiči, i njegovim
obrazovanjem, koje je zapravo poznavanje tuđih misli – kada se
usuđuje da Hamleta osudi za prosečnost, to je način da se
uzdigne pomoću onoga što se pomalo malodušno naziva
mladalačkom drskošću, ali što je zapravo neophodna snaga;
zatim Leopolda Bluma, sredovečnog muškarca (kojeg bi danas
smatrali relativno mladim, i koji bi nosio patike i redovno brijao
glavu; ima trideset osam godina), na sredini života, prodavca
oglasa, bez ambicija, običnog čoveka koji čini najbolje što ume;
i Moli Blum, nekoliko godina mlađu od supruga, pevačicu, koja
skoro ceo taj dan provodi u krevetu, i koja se samo pominje dok
ne završi roman svojim glasom, dugim unutarnjim monologom,
sasvim drugačijim od svega što mu je prethodilo. Leopold Blum
je po mnogo čemu suprotnost Stivena Dedalusa; dok se mladić
uvodi na vrhu kule, visoko iznad sveta, povezan s Hamletom,
antičkom Grčkom i hrišćanstvom, sredovečni čovek uvodi se
usred svakodnevice, u kuhinji, i od samog početka čvrsto se
vezuje za zemaljske ili telesne radosti; prvo dašak urina iz
prženih bubrega, pa prijatni miris njegovog izmeta dok sedi na
šolji. Kada kasnije tog dana prolazi kroz muzej i gleda statue,
zaustavlja se kod Afrodite, i to iz svih razloga osim plemenitih i
umetničkih. Duh Leopolda Bluma jednako je ispunjen
fragmentima iz nematerijalnog sveta, ali u njegovom najnižem
obliku, kakav se pojavljuje u novinama i oglasima, tablama i
novčanicama, on mnogo šta ne razume, često je naivan, ali
nasuprot Stivenu, on je celovito ljudsko biće, dovršeno ljudsko
biće, istinito ljudsko biće, pa kada se najzad sretnu i u noći
zajedno hodaju gradom, on je zaista Vergilije Stivenovom
Danteu. Kad sednu u kuhinju, ne znaju da Moli Blum leži iznad
njih i razmišlja, a ne znaju ni da je iznad njih u jednom drugom
smislu, jer svog muža vidi beskrajno bolje nego što on vidi nju,
a Stivena vidi kao pravog sina njegovog oca, kao vrednog
školarca.
Teško da je bilo koji lik u istoriji književnosti opisan s većom
kompleksnošću od njih troje. Ali roman nije mogao da nosi bilo
koje od njihovih imena, nije mogao da se zove Leopold Blum,
kao što se Floberov roman zove Gospođa Bovari, ili Šekspirova
drama Hamlet, danski kraljević, jer roman je veći od njih,
tačnije oni nisu žarišna tačka njegove teme. Svima su poznati
sukob gospođe Bovari, Hamletov sukob, Don Kihotov sukob, na
to i pomislimo kada čujemo njihovo ime, ali ko zna za sukob
Stivena Dedalusa? Inteligentniji je od Hamleta, može da smatra
Hamletove misli o smrti plitkim, poseduje šire znanje, dok je
takođe izgubio jednog roditelja i oseća krivicu zbog toga, a ipak
je činjenica da kao književni lik ne doseže Hamletu ni do
kolena. Da li zato što je elizabetanska Engleska imala drugačiji
odnos prema veličini nego Dablin početkom dvadesetog veka?
Džojs se trudi da dočara život sasvim običnih ljudi, a kontrast
prema Odisejevoj i Hamletovoj veličini sve vreme je poenta;
ako se u Ulifesu dešava nešto slično, dešava se u manjem
formatu. Prometejeve zadivljujuće i divlje promene, kako
primećuje Uluf Lagerkranc, u Dablinu predstavljaju jedan pas i
Stivenova mašta. Mali život, shvaćen kao obično i stvarnosti
blisko, osnova je Uliksa, u tome se velike teme i likovi
avetinjski talasaju. Ali poznata je stvar da običan i u tuđim
očima mali čovek može da postane veliki književni lik; Ema
Bovari nije ni kneginja ni grofica, nego odbačena apotekarova
žena iz provincije. Razlika je u tome što se gospođa Bovari, Don
Kihot i Hamlet nalaze u priči, dok je s Leopoldom Blumom,
Moli Blum i Stivenom Dedalusom obrnuto, priča se nalazi u
njima. Novina Džojsa i modernističke književnosti počiva u
tome što se granica između jastva i okruženja toliko radikalno
oslabljuje i postaje gotovo osmotska. Ljudi u izvesnom smislu
postaju veći, pošto obuhvataju i istoriju i struju dešavanja
sadašnjeg trenutka, ali i manji, pošto se sve posebno i
jedinstveno u njima, sakupljeno u imenu, onome što jesu,
rastvara u tome.
Ali iako je Džojs dostigao ove spoznaje, istovremeno
osvajane i na mnogim drugim poljima kulture, one nikada nisu
bile za sve, kao što je na primer Odiseja nekada bila za sve,
kako možemo zamisliti, nešto što su slušali i deca i odrasli, i
žene i muškarci, i siromašni i bogati. Uliks je oduvek imao mali
broj čitalaca, kao i mnoga druga revolucionarna modernistička
dela, ne samo književna već i filozofska i psihološka, kao na
primer Huserlova i Frojdova, jer iako su se mnoge njihove ideje
raširile i postale opštevažeće, to se desilo bez preciznosti od koje
zavise, a koje samo direktno čitanje može da pruži. Uliks se
pretvorio u mit o teškoj knjizi, osamsto strana o jednom danu,
Frojd se povezuje s podsvesnim, s ležanjem na kauču i
razgovaranjem o detinjstvu, s vicevima o cigarama i vozovima
koji prolaze kroz tunele, Huserl je preteča Hajdegera, a Hajdeger
je bio nacista. To što Džojs upravo piše o tome, kako se
svekoliki izraz kulture slama i živi među nama u vidu
poluotpevanih pesama, nesporazuma, pretpostavki, poluistina,
mitova i predstava, komada ovoga i fragmenata onoga, kao da bi
pokazao da je upravo to kultura, ono istinski ljudsko i živo, Bog
kao buka na ulici, možda jeste ironično, pošto je on sam postao
simbol književnog elitizma i udaljenosti od stvarnosti, ali nije
nerazumljivo, pošto je, da bi dotle stigao, da bi u to zašao,
morao da napusti oblike komunikacije iste te svakodnevne
kulture.
A u čemu se oni sastoje, vidi se u načinu na koji američki
pisac Vilijam Fokner upotrebljava ime. U njegovom romanu
Buka i bes imena se gotovo uopšte ne predstavljaju, sasvim se
uzimaju zdravo za gotovo, za njih se ne vezuju nikakve odlike ili
poreklo; pred Foknerovim imenima potpuni smo stranci.
U svom eseju o književnom imenu, Ingeborg Bahman piše o
Fokneru, i njegov primer je upečatljiv: u jednom trenutku čitamo
o nekom ko doziva Kedi, u sledećem o nekom ko se zove Kedi,
ne daju se nikakva objašnjenja, jedno je vezano za glagol
„udariti“, pa možda igrač golfa doziva svog kedija, ali tu ima i
nečeg drugog; kasnije se ime Kedi opet pojavljuje, vreme je
drugo, veza nejasna. Onda se pominje lik po imenu Kventin, u
jednom trenutku se to ime odnosi na ženu, u drugom na
muškarca. Fokner u izvesnom smislu odlazi dalje od Džojsa u
svom približavanju stvarnosti, on pokušava da predstavi svet
kakav se ukazuje njegovim likovima, i ne trudi se da nam ih
opiše, njihov pogled nam u tom smislu ne prenosi, i u tome je
realizam. Kad čitamo Buku i bes, kao da smo ušli u kuću
nepoznate porodice koja razgovara o svojim najbližima ne
obazirući se na nas, čujemo samo niz imena, vezanih za epizode
i događaje koji su im svima poznati, pa se nikad ne prepričavaju
u celosti, već samo nagoveštavaju. U stvari, to je kao da smo
ušli u glavu nekog ko tu sedi, i da učestvujemo u njegovom ili
njenom doživljaju razgovora, gde se aluzije na događaje još više
podrazumevaju; čovek sebi ne objašnjava ono što zna. Imena su
nam zatvorena, ali ne kao kod Kafke, gde im je oduzeto
okruženje i istorija; naprotiv, u Buci i besu imena su upletena u
okruženje i istoriju, ali pošto nam je to zatvoreno, zatvorena su
nam i imena. Taj manjak otvorenosti upire u srž romana, ono
oko čega on sve vreme kruži; nešto se jednom desilo, nešto o
čemu ne mogu da govore, pa ni da pomisle na to, ali što je ipak
prisutno u različitim tokovima svesti. To se ne može preneti, s
time se ne može suočiti, mora se kriti. Pominje se reč
rodoskvrnuće, ima veze s tim. Zabrana rodoskvrnuća je među
najstarijim tabuima, i čitav roman, atmosfera koju stvara, ima
nečeg arhaičnog. Prošlost je kod Foknera nejasna i nalik ponoru,
radikalno drugačija od Džojsove prošlosti, koja je pre svega
kulturna, misaona i stvorena, Odisej i Kirka, Dante i Šekspir.
Prema toj prošlosti čovek se odnosi intelektom, dok je prošlost u
Foknerovom delu bezimena i nejezična, i može se samo nazreti
ili osetiti. Ta razlika se odražava i u naslovima. Oba su
intertekstualna, Džojs svoj uzima od Homera, Fokner od
Šekspira, ali dok Džojs koristi ime, Uliks, i oživljava jednu
kulturu, Fokner koristi fenomen iz sveta, zvuk/galama/buka, i iz
ljudskog, bes/ljutnja/gnev, oba bezvremena. To ime se ne odnosi
na nešto arhaično, već na društvo. Razdaljinu između arhaičnog
i društvenog Fokner dočarava pomoću stranosti kojom okružuje
ime, oduzimajući mu prisnost. Time se priziva egzistencijalna
dubina kojoj ni Džojs ni Kafka nisu ni blizu. Tu se ne radi o
prisustvu ili odsustvu sadašnjeg trenutka, a pojam
„egzistencijalna dubina“ u suštini je varljiv, jer arhaično nije iza
nečega, nije u nečemu, razlika nije u nivou, nego u pogledu, i
samim tim u doživljaju, koji je jeziku nedostižan, pa se mora
prizvati. Tajna po sebi nije nedostižna u Buci i besu, ona se ne
može imenovati iz društvenih i psiholoških razloga, nalik na
prisustvo tajne u Ibzenovim komadima, ali s tom razlikom što se
kod Ibzena tajna podiže ka površini i onda spoznaje, u
nekakvom razrešenju koje je Foknerovim likovima strano.
Foknerove, Džojsove, Floberove, Prustove i Kafkine knjige sve
se nalaze unutar društvenog, roman je književni oblik
društvenog, u njemu se radi o međuljudskim odnosima i
komuniciranju stvarnosti koju stvaramo i koja nas okružuje. Čak
i kod Dostojevskog je tako; nikada misterija ili svetost po sebi
ne čine središte njegovih romana, nego reakcije okruženja na
misteriozno i sveto. To je jedino stvarno ograničenje romana,
okovan je za život i društvo, za ljude kakvi su jedni drugima, jer
u trenutku kada roman napusti ljudsko i ode u neljudsko ili se
uzdigne u nadljudsko, umire. Dokle god Dante piše o paklu gde
su ljudi, njegov ep živi; čim se uzdigne na nebo i hoće da opiše
božansko, rasipa mu se između prstiju. Muzika to može da
izrazi, i slikarstvo to može da izrazi, jer je njihova forma
neverbalna, jezik im je drugačiji i bezimen, jednako malo
povezan s jastvom koje ga koristi i jastvom koje ga doživljava
kao što su i brojevi u matematičkoj jednačini. Čitanje romana
posle slušanja Bahovih sonata za violončelo je kao silazak u
podrum posle zalaska sunca. Roman je oblik malog života, a kad
nije, laže i nije pravi roman, jer nema jastva koje ipak nije malo.
Jedini književni oblik koji može da prevaziđe jastvo jeste
poezija. Ona je u srodstvu s pevanjem i nalazi se između muzike
i reči, što će reći da je u stanju da pređe preko reči i time izbije
iz društva, što je druga reč za svet kakav poznajemo. Zbog toga
je poezija u srodstvu i s religijom, koja je oduvek stajala u
ljudskom a gledala ka neljudskom, onom svima nepoznatom,
pred čijim smo i najmanjim tračkom strani, ne samo jedni
drugima već i samima sebi.
Jedna Rilkeova pesma počinje ovako:

Privikle su se na nj. Al’ nepoznat

postade sasvim ovaj nepoznati
kad pod promajom mračnom stade sjati
kuhinjska lampa...28

U pesmi se radi o pranju mrtvaca, i završava se ovako:

Kroz prozor se nezastrveni

bezobzirno ljut mrak ulivao.
I jedan nagi čovek bezimeni
zakone tu je određivao.

Ime povezuje naše telo s društvenim životom, u imenu se

skupljaju sve procene i predstave o određenoj ličnosti, a kada
čovek umre, ime više nije povezano s telom koje truli i nestaje,
već nastavlja da živi u društvu.
Može li se zamisliti čovek bez imena?
Ako može, to bi pokazalo nešto sasvim drugo o čovekovoj
prirodi. Bez imena bio bi poprište otkucaja srca, šuštanja daha,
oluje misli, sa identitetom u jedinstvenom trenutku, dakle kao
životinja. Ali mi smo i to.
Rilkeov mrtvac oduvek je bio nepoznat, ali tek kada je umro i
postao bezimen, mogao se videti kao nešto nepoznato. A zakoni
koje određuje zakoni su života izvan društva. Zakoni mesa,
zemlje, vode.
Ta perspektiva uvek je prisutna u Rilkeovim pesmama, nije
bez razloga bio učenik Helderlina, pesnika božanske
perspektive, gde društva nema; kod Helderlina je sve
egzistencijalno, a činjenicu da je on na kraju sasvim napustio
društvo i nestao u ludilu, dakle da se otrgao stisku jastva, teško
je ne razumeti kao posledicu slike o svetu koju njegove pesme
izražavaju. Rilke je bliži društvu, njegove pesme se neprekidno
kreću između ta dva sveta, a često prisustvo anđela u njegovom
pisanju mora se videti u tom svetlu jer anđeli su sama spona
između božanskog i ljudskog. U jednoj Devinskoj elegiji piše:

... jer izgleda

Da nâs pokriva sve. Gledaj, drveće jeste;
kuće u kojima živimo – još stoje. Samo mi
strujimo mimo svega, ko vazdušasta trampa.
I sve nas složno prećutkuje, upola kao
sramotu možda, upola ko neizrecivu nadu.

Pesma se kreće između onoga što jeste, tihog, bezimenog

sveta i nas koji ga gledamo. To što nas nemi svet prećutkuje
znači da nas poznaje; a poznaje nas jer od njega potičemo, što
pak znači da smo ga napustili, dok mu istovremeno još
pripadamo, naše srce kuca bez reči, i mislim da on opisuje taj
pokret, čas bliže onome što jeste, čas dalje. Religija teži onome
što jeste, i umetnost teži tome. Religija i umetnost susreću se u
anđelu. „Svaki je anđeo strašan“, piše Rilke. Zašto je anđeo
strašan? Zato što njegovo prisustvo čini ljudsko nestvarnim, isto
kao smrt. Da, anđeo nas gleda očima smrti. Rilkeovi anđeli
nemaju nikakve veze s hrišćanstvom, jer hrišćanstvo nema
nikakve veze s božanskim. U Hristu je čovek postao Bog, i ono
što je Hrist otvorio, otvorio je u društvu: tvoj bližnji je ti sam,
okreni drugi obraz, svi su jednako vredni. Društvo polazi od
stvaranja i održavanja razlika. On ih je jednim udarcem poništio.
Praštanje je božansko odsustvo različitosti usađeno u ljudsko.
Kao da se pogled skreće sa zvezda na oči.
Ali kao što ne možemo živeti u nerazličitosti božanskog, ne
možemo živeti ni u nerazličitosti praštanja. Premali smo, puzimo
i lazimo iz svojih kuća i po svojim ulicama, na tren nas prestravi
ništavilo smrti, pa ga otresemo i nastavimo da puzimo, u kuće, iz
kuća, niz ulice, uz ulice, puni životne snage koju ne možemo
navesti da zasija poput svetlosti dobrote koja sve briše, čak i kad
hoćemo, jer životna snaga tu nailazi na zid, tu se baca ka krovu i
tu ponovo pada na zemlju, i vodi nas čas ovamo čas onamo,
sitnim i skoro trzavim pokretima koji ne odlikuju samo ljudsko
telo već i njegovu dušu i duh.
Zablúdimo, i to jedni u druge.

Kada sam pročitao Rilkeovu pesmu, pomislio sam na tatu,

kakvog sam ga video kad je mrtav ležao na stolu u kapeli u
Kristijansandu leta 1998.

Privikle su se na nj. Al’ nepoznat

postade sasvim ovaj nepoznati
kad pod promajom mračnom stade sjati
kuhinjska lampa...
 To sam video, ne da je nepoznat, nego da je oduvek bio
nepoznat. Da sam tada izgovorio njegovo ime, ne bi reagovao,
odbilo bi se, više nije bilo njegovo. Bio je telo, a ono se nalazilo
izvan imena. Ispalo je iz imena, i ležalo bezimeno. Cele te
nedelje sam na mahove i sve drugo oko sebe tako viđao, kao
nešto izvan imena. Video sam jedan tajni svet, a ako sve to tada
nisam razumeo, razumem sada, vezu između umetnosti i smrti, i
njihovu funkciju u životu, što je sprečavanje da se stvarnost,
koja je naša predstava o svetu, poklopi sa svetom.

Toliko se mnogo tate sakupilo u imenu. Pisao ga je na razne

načine kad je bio mlad, promenio ga je u svojim četrdesetim, a
kad je ležao mrtav i bezimen, ime koje je kamenorezac uklesao
u spomenik bilo je pogrešno napisano. Spomenik je sada tamo,
na groblju u Kristijansandu, s pogrešno napisanim imenom, nad
zakopanom urnom s pepelom njegovog tela. A kada sam pre
deset godina počeo da pišem o njemu, nije mi bilo dozvoljeno da
ga pomenem po imenu. Pre toga nikada nisam razmišljao šta je
ime, i šta znači. Ali posle jesam, svakako nemalo podstaknut
događajima koji su usledili nakon objavljivanja prvog romana,
pa sam počeo da pišem ovo poglavlje, prvo o imenu po sebi,
potom o različitim književnim imenima i njihovoj funkciji u
književnosti, s polazištem u razmatranju koje sam našao kod
Ingeborg Bahman, o propasti književnog imena, u kratkom eseju
u izdanju „Paksa“ pre nekoliko godina. Esej o imenu počinjao je
na desnoj strani. Na levoj je bilo nekoliko stihova pesme koju
sam slučajno preleteo pogledom kada sam proletos uzeo da
pogledam knjigu da proverim da li sam išta napisano nesvesno
uzeo odatle.

Dakle,
 još stoje hramovi. Jedna
zvezda
začelo još ima svetlosti.
Ništa,
Ništa nije izgubljeno.29

... pročitao sam. Pretpostavio sam da je pesma Celanova, jer

sam znao da su Paul Celan i Ingeborg Bahman bili prijatelji, i da
su osećali književnu srodnost. Takve stvari čovek odnekud zna,
ali mu ništa ne znače, pojedini okvirni podaci jednostavno su tu.
Na primer da je Paul Celan poznavao Neli Zaks i dopisivao se sa
njom, i da se Neli Zaks za vreme rata preselila u Stokholm, gde
je ostala do kraja života. Da, oboje su bili Jevreji i oboje su
pisali pesme povezane s Holokaustom. Oboje u egzilu, Celan u
Parizu, Neli Zaks u Stokholmu, dakle. Njihove pesme nikada
nisam čitao, sa izuzetkom Celanove Fuge smrti, koja mi se
učinila šokantno divnom kada su mi je kao
devetnaestogodišnjaku predstavili na Akademiji umetničkog
pisanja u Hordalandu. „Crno mleko preranosti mi ga pijemo s
večeri“, i „smrt je majstor iz Nemačke“, u toj pesmi zbog koje
sam se posle stideo, pošto mi je bila divna a nije se bavila
divnim i uzvišenim, već suprotnošću divnog i uzvišenog,
istrebljivanjem Jevreja.
Vratio sam se nekoliko stranica unazad u knjizi Ingeborg
Bahman. Zaista, bio je to Paul Celan. Šest stihova koji se na
kraju navode u eseju uzeto je iz pesme po imenu Sažimanje. Za
nju ranije nisam čuo, ali sam imao zbirku Celanovih pesama u
prevodu Ejvinda Berga, nepročitana je stajala na polici još od
sredine devedesetih, i tu sam je pronašao. Nešto me je u tih šest
stihova dotaklo. Možda formulacija „ništa / ništa nije
izgubljeno“, koja mi je na prvi pogled delovala vrlo
jednostavno, ali se onda produbila; ako se shvati uobičajeno,
„ništa nije izgubljeno“ može da znači da se sve nastavlja i da je
kao ranije, dakle u smislu da je sve još tu, ali ako se razume da
„ništa“ kao pojam nije izgubljeno, pesma se otvara nečem
sasvim drugom, jer „ništa“ nije samo ništa već i krajnja tačka
mistike – kabalisti pišu da Bog počiva u dubini svoga ništa.
Ideja da je Bog ništa pripada negativnoj mistici; samo ako kaže
šta božansko nije, čovek može da mu se približi a da ga ne
redukuje. Pojma nisam imao da li Celanova pesma ima veze s
tim, ali u prethodnim stihovima se pominju hramovi, kuće
religije, i jedna zvezda, a zvezda ima samo gde je mrak. „Jedna /
zvezda / začelo još ima svetlosti“, piše. Zašto „začelo“ i zašto
„još“? I hramovi su povezani sa „još“. Ima li to veze s
Rilkeovom pesmom, jer i on je tu reč upotrebio na neuobičajen
način kada je napisao „kuće u kojima živimo – još stoje“. Sve je
to pesmu činilo potencijalno zanimljivom, pa sam je našao i
preleteo, pre svega u potrazi za nečim što bih mogao da
upotrebim u eseju o imenu. I nešto sam našao.

Mesto gde su ležali ima

ime – nema ga.

… pročitao sam.
Nešto ima ime, ali se ne kaže koje, pa se time potiskuje
činjenica da ga ima.
S tim u vidu, primetio sam da nema ni jednog jedinog imena
u celoj pesmi. Ni osobe, ni mesta, pa ni vremena.
Zašto je tako?
Privuklo me je to, jer to nije bio svet u kojem se ime ne
pominje zato što je beznačajno, dakle ne bezimena esencijalna
stvarnost, svet izvan jezika, istinit i pravi; to je svet u kojem se
ime ne pominje zato što se ne može pomenuti. Kao da je sama
osnova imena uništena.
Šta je osnova imena?
Kako je uništena?
Pročitao sam pesmu, ali ništa nisam razumeo, bila je
zatvorena i skoro sasvim néma. Nije to bilo neuobičajeno
iskustvo za mene. Nisam umeo da čitam pesme, nikada nisam
umeo. Ujedno sam uvek, otkad su mi kao devetnaestogodišnjaku
predstavili vodeće modernističke pesnike na Akademiji
umetničkog pisanja, poeziju smatrao nečim najvišim. Poezija je
bila u dodiru s nečim s čime ja nisam, i moje poštovanje prema
pesnicima bilo je beskrajno. I to nije preterivanje. Pisao sam o
tome ranije u ovom romanu, kako mi se pesme, koje sam
smatrao nečim najvišim, nisu otvarale. Kada sam bio malo
stariji, upoznao sam se sa svim imenima poezije, dovoljno sam
znao o njima da ih pomenem kad pišem ili govorim, poput Paula
Celana iznad; iz Rumunije je, roditelji su mu ubijeni u
nemačkom koncentracionom logoru, živeo je u Parizu, pisao na
nemačkom i oduzeo sebi život šezdesetih, udavivši se u Seni.
Pesme su mu zagonetne, na izvestan način stoje u istoj tradiciji
kao Helderlinove i Rilkeove, ali na njenom kraju, jer se kod
Celana jezik raspao na komade.
Znao sam ko su bili, ali ne i šta su pisali.
Nije valjda da pesnici i čitaoci poezije pripadaju nekakvoj
ezoteričnoj sekti? Valjda ne umeju samo posvećenici da čitaju
pesme?
Iz nekog razloga sam to upravo tako doživljavao. Utisak da
neko ima uvid u nešto meni nepoznato, da neko nešto ume i zna,
prožimao je ceo moj odrasli život, gotovo na svim poljima s
kojima sam bio u dodiru. I verovatno, razmišljam dok sada ovde
sedim, skoro četrdeset tri godine star, tako i jeste. Naslućujem
da postoje ogromne oblasti unutar erotskog života o kojima ništa
ne znam, a koje povezujem s tamom i snagom, jedna gotovo
beskrajna sofisticiranost u koju su drugi ljudi posvećeni, mada
verovatno ne svi. Kad nekoga upoznam, često to pomislim, da u
njegovim ili njenim očima sigurno delujem naivno i bezazleno,
kao dete. Isti utisak imao sam u vezi s poezijom. Ona izražava
najdublje tajne života i sveta, kojima neki prilaze s lakoćom, dok
su drugi isključeni. Činjenica da ništa nisam izvlačio iz
pročitanih pesama samo je potvrđivala da je tako. Kao da su bile
šifrovane. I iz mnogih drugih jezika bio sam isključen, na primer
matematičkog, ali jezik matematike nije imao tu auru puta ka
svetom gralu, nisu ga okruživali tama i nejasnoća, napola
odvraćenalica, prezrivi osmesi, vatrene oči. Utisak da stojim
izvan suštinskog bio je ponižavajući jer me je činio naivnim a
moj život površnim. To sam rešavao ignorisanjem, tačnije ne
mareći za to. Najdublje tajne erotskog života i ezoterične
spoznaje poezije postale su nešto za druge, dok sam se ja,
zarobljen u stupidnoj lakoći svog života, trudio da prihvatim da
je život upravo takav, stupidan i lak. Ujedno se nešto desilo kad
sam zašao u srednje tridesete, javila se nova pouzdanost u
susretu s književnošću, teško odrediva, pre svega kao utisak da
vidim dalje, mislim dalje, i da se dotad zatvoreno iznenada može
otvoriti. Ali ne bezuslovno; mogao sam da izvučem nešto iz
čitanja Brohove Vergilijeve smrti, ali ne i iz Mesečara istog
pisca, još ne razumem o čemu se tu radi. U to vreme sam radio
kao stilski savetnik u radu na revidiranju prevoda Starog zaveta,
a pošto ništa nisam znao ni o tom jeziku ni o toj kulturi ni o
religiji, morao sam da radim naporno i pomno, ništa mi nije
došlo samo od sebe, a kada sam na primer prelazio prve rečenice
Postanja, reč po reč, pokazalo se da čitavi pogledi na svet mogu
da počivaju u jednom zarezu, u jednom „i“ ili „koji“, i da se u
okviru tih spoznaja svet drugačije ukazuje kada je na primer
naporedan metafori i kada joj je podređen, ili da jedna reč nema
samo leksičko značenje, već je obojena i sklopom u kojem se
javlja, što su pisci Biblije u potpunosti koristili, time što se na
primer ista reč na jednom mestu tiče odnosa sunca prema zemlji,
a onda mnogo strana kasnije odnosa muškarca prema ženi. Ta
reč postoji samo tu, na ta dva mesta, i veza je praktično
nevidljiva, ali ipak presudna. Biblija se već više hiljada godina
čita kao sveti spis, što znači da se svaka reč smatra smislenom i
da je nastala nepojmljivo gusta mreža različitih značenja i
nijansi značenja koju nijedan pojedinac ne može da sagleda.
Dok sam radio na tim tekstovima, zapravo sam učio da čitam.
Shvatio sam šta čitanje znači. Znači da se reči shvate kao
nanizane svetiljke koje sijaju u tami, a čitanje je praćenje te
svetlosti, sve dalje. Ali ono što će čovek pritom videti nikada
nije odsečeno od njega samog; u duši ima ograničenja, lična su,
ali i kulturna, tako da uvek ima nečega što čovek ne može videti,
uvek mesta na koja ne može otići. Ako je dovoljno strpljiv, ako
dovoljno pažljivo prouči reči i njihovo okruženje, ipak će
primetiti ta ograničenja, i tada će mu se ukazati i ono što leži
izvan njega. Ta mesta su cilj čitanja. To je učenje, uviđanje
nečega izvan granica sopstva. Kako stari, čovek ne poima više,
nego uviđa da ima više toga da se pojmi. Ali tajne Starog zaveta
bile su tako daleko od mene da mi nisu pretile. Tajne erotike i
poezije, s druge strane, jesu bile preteče, jer su imale veze sa
identitetom, i nisu me držale izvan jedne strane kulture, nego
izvan dubine moje kulture, onoga u njoj što dotiče krajnje stvari.
Vidim da ovo zvuči gotovo histerično, i ne znam kako to da
formulišem da bih objasnio tačno koliko me taj osećaj
isključenosti iz suštinskog sputava. Ali u mojim očima Celanove
pesme okruživala je upravo takva aura. Ukidale su sve što je
dato u rečima, pa time i sve što je dato u svetu. Zato nije toliko
egzistencija bila na kocki, koliko identitet. Ime treba da se ukaže
u bezimenom, otprilike kao što se sve ukazuje u ničemu,
pomislio sam, polazeći od te četiri reči „ništa / ništa nije
izgubljeno“, koje sam pročitao i razmotrio. I tako je sigurno s
celom pesmom. Ona se ne sastoji od misterija, nego od reči. Pa
ih samo treba pročitati. Zapisati sva moguća značenja prve reči,
pa sledeće, i razmotriti veze između njih.
Prva reč je „sproveden“.

Sproveden na polje
s nevarljivim znakom:

Trava, razmaknuta pisanjem.

„Sproveden“ znači doveden, premešten. To implicira da
postoji nešto izvan, mesto sa kog sprovedeno potiče. Na
nemačkom stoji verbracht, i ta reč sadrži element sile. Na
engleskom je na jednom mestu prevedena sa deported, dakle
odveden ili deportovan, a na drugom sa driven, dakle oteran ili
prognan.
Nešto se uvodi spolja, ne nežno i oprezno, već odlučno, bez
ikakvog obzira prema okruženju, možda čak i nemilosrdno i
mehanički. Ali u šta se uvodi? „Na polje / s nevarljivim
znakom.“ To bi mogao biti krajolik same pesme, prostor koji
ona stvara pominjući ga, ali on se pominje kao nešto već
postojeće, gde je to što se uvodi već sprovedeno i sada čini deo
krajolika.
Polje odlikuje „nevarljivi znak“. U „nevarljiv“, kao i u
„sproveden“, ima nečeg nepokolebljivog, nečeg određenog i
rešenog. Nevarljivo se ni sa čim ne može pobrkati i ne može se
zaobići. Ako su „sproveden“ i „nevarljiv“ reći koje sadrže
element bezobzirnosti, a što samo po sebi nosi i oblik nasilja,
mada tek u najposrednijem značenju te reči, onda i „razmaknuta
pisanjem“ sadrži očigledno nasilje, jer se nešto uklanja. Ali to
nije fizičko nasilje, već nasilje u jeziku. Dakle uklanja se ili
uništava način na koji se trava posmatra, a ne trava po sebi.
Takav uništen način posmatranja uvodi se u već postojeći
krajolik s nevarljivim znakom i, možemo pretpostaviti, uništava
i viđenje samog tog krajolika; „sproveden“ se odnosi upravo na
takav način posmatranja.

Prva tri stiha nisu lišena samo imena već i zamenica. Opisuju
se samo radnje, kao da se sve dešava samo od sebe, dok ih
ujedno element sile i nasilja impliciran u rečima „sproveden“ i
„razmaknuta“ povezuje s nekakvom voljom, određenim
izvorištem, nečim neproizvoljnim. Bezlična dešavanja obično
imaju veze s vremenskim prilikama. „Seva“ kažemo, „duva“,
„sneži“. Šta seva, šta duva, šta sneži? Munja, vetar, sneg; ali oni
su sami sebi uzrok, radnja i subjekt se poklapaju, pa ih
smatramo bezličnim. Bezličnost ukazuje na moć koja se nalazi
izvan nas, kojom ne možemo da upravljamo. Kada su događaji
unutar ljudskog opsega bezlični, kao ovde, radnje dobijaju isto
to značenje, potiču iz nekakve moći izvan nas, kojom ne
možemo upravljati; postaju bezličnost i bezimenost sama.
„Sprovodi se“, „piše se“.

Trava, razmaknuta pisanjem. Kamenje, belo,

sa senkama stabljičica:
Ne čitaj više – gledaj!
Ne gledaj više – otiđi!
 Sledeći predmeti, belo kamenje i senke stabljičica, mogu se
vezati i za to što je došlo odnekud i za krajolik kakav je bio pre
toga; verovatnije je prvo, jer postoji veza, trava i stabljike su
skoro ista stvar, a povezani su i pisanje i senka, jer šta je senka
stabljike ako ne reč „stabljika“?
U kakav to krajolik može da se uvede „trava, razmaknuta
pisanjem“? Ne u stvaran konkretan krajolik, kakav postoji u
svetu, s njegovim opipljivim predmetima i fizičkom
materijalnošću, u njemu bi pisanjem razmaknuta trava takođe
bila objekt, slova na papiru. Ali može da se uvede u viđenje
istog tog krajolika, u ono što prethodi pogledu na krajolik i što
boji način na koji se on poima. Trava razmaknuta pisanjem
može da se uvede u viđenje krajolika, i u sećanje na krajolik. U
pesmi imamo i krajolik pre nego što pisanje razmakne travu, i
krajolik pošto je razmakne. A ujedno je i sama pesma nešto
napisano, te i sama nosi ono što razmiče. Ali samo je trava
razmaknuta pisanjem. I samo se na taj krajolik koji pesma otvara
odnosi pisanjem razmaknuta trava, odnosno uništen način
posmatranja. On se ne uvodi u sve krajolike, već u ovaj, koji
odlikuje nevarljivi znak. Pa kakav je to onda prostor? Gde je
pesma?

Početak dočarava određeni krajolik i situaciju, i završava se

pozivom. Ne čitaj više, stoj. Zašto? Zato što ono što se čita,
tekst, pisanjem uklanja svet? Bolje gledaj. Ali onda se poziv
nastavlja, ne treba ni gledati, a zašto? Možda zato što je gledanje
usko povezano s čitanjem. Svet se ukazuje i u tekstu i u pogledu.
Za pogled svet postoji samo u trenutku, koji nestaje. Ono što
pogled vidi je jedinstveno, nikada se ne može ponoviti. Jezik
zadržava trenutak i pretvara ga u nešto drugo. Jezik nije ono što
izražava, i nikada to ne može da bude, već uvek stvara prividan
svet iz kojeg se ukazuje na svet, pa kad čitamo, vidimo jezik, a
ne svet. Pitanje je da li jezik boji pogled, a kroz njega i svet.
Zato trava razmaknuta pisanjem ne znači nužno da je trava
uklonjena samo u tekstu već i kada čovek podigne pogled sa
teksta i pogleda svet. Zato se poziv nastavlja. Ne čitaj, ne gledaj,
već idi. Čitanje i gledanje su u izvesnom smislu pasivni činovi,
svet se prima; hodanje je aktivno, svet se prožima. Ne treba da
kontempliramo o svetu, već da delamo u njemu. Ne treba da
čitamo, ne treba da gledamo, treba da idemo. Ka nečemu, dakle;
ali još ne znamo ka čemu.

Otiđi, tvoj čas

nema braće, ti si -
kod kuće si. Jedan točak se, polako,
kotrlja iz sebe samog, žbice se
veru,
veru po crnkastom polju, noći
ne trebaju zvezde, nigde
ne pitaju za tebe.

Tvoj čas nema braće. Šta to znači? Da je svaki trenutak

jedinstven i poseban, ili da je samo taj čas takav? Pa je zato
poslednji? Piše „tvoj“ čas, ne radi se o opštem času, vremenu
kao takvom, već tvom vremenu, koje pripada tebi, i nema braće.
Poseban je, jedinstven, možda je smrtni čas, ali možda se ističe i
na neki drugi način.
„Ti si -“ piše zatim, sa crtom kao malim oklevanjem ili
nesigurnošću, kao da nešto ostaje otvoreno. „Ti si“, ti jesi, u
smislu ti postojiš? Da, ali nešto drugo treba da usledi. Ako je čas
koji nema braće poslednji, onda smrt počiva u „ti si“, to je
zaključak, tvoj čas nema braće, ti si mrtav. Tu mogućnost crta
ostavlja da lebdi u vazduhu. Ali ti nisi mrtav, nego si kod kuće.
Kao da se taj iskaz odlaže, i crtom i ponavljanjem „si“. Ti si –
kod kuće si. Da li je „kod kuće si“ drugi način da se kaže „ti si
mrtav“? Da se čovek vraća kući kad umre, u mrak iz kojeg je
nekada potekao? A zašto se to jednostavno ne kaže otvoreno, ti
si mrtav, kod kuće si? Zar pesma ne može da kaže „mrtav“, a
ako je tako, zašto ne može? Zato što niko ne zna šta je smrt?
Zato što ona nije nešto, već ništa, dok je ime „smrt“ pretvara u
nešto? Ili si jednostavno kod kuće? Ako je tako, gde je to? U
sećanju, svom sećanju, ili u jeziku, ovom jeziku?
Naredni stihovi produbljuju krajolik. Tu je točak, polako se
kotrlja sam iz sebe, žbice se veru crnkastim poljem. Noći ne
trebaju zvezde, piše; znači li to da su zvezde tu, ali da su
suvišne, pošto je noć o kojoj se radi dublja, i takve prirode da
nikakva svetlost ne može prodreti kroz nju, ili to znači da u toj
noći nema zvezda, samo mraka?
Posle točka i noći stoji: nigde ne pitaju za tebe. Ili si
zaboravljen, ili se za tebe ne može pitati. Zato što si mrtav? Zato
što ti što ne pitaju hoće da te zaborave? Ili zato što su oni mrtvi?
Nigde ne pitaju za tebe.
Ko si onda ti kad te nema u tuđoj svesti? U svojim očima si
sam, u tuđim nisi niko. Ali zašto „nigde ne pitaju“, zašto ne
samo „niko ne pita“? „Nigde ne pitaju za tebe“ može da znači i
„nigde se ne pita za tebe“, bezlično je, nema imena ili osoba,
samo mesta na kojem se ne pita. A šta je neophodno kad se za
nekog pita? Ime, nema drugog načina da se za nekog pita, nego
preko imena. Za to se ime ne pita, ne pominje se.
Dosad nije bilo ljudi u pesmi, osim toga „ti“ koje hoda –
znak, razmaknuta trava, beli kamenovi sa senkama stabljičica,
točak koji se kotrlja, crnkasto polje, noć kojoj zvezde nisu
potrebne, mesta na kojima se ne pita za tebe – ali ljudi su ipak
tu, kao moć koja sprovodi, koja razmiče pisanjem, koja ne pita.
Takav je dom ovoga „ti“.

U tako lakonskoj pesmi, u kojoj se skoro ništa iz sveta ne

pominje, svaka reč i svaki pomenuti element dobija nečuvenu
težinu. Točak pomenut u Uliksu gotovo da ništa ne znači. Točak
pomenut u ovoj pesmi gotovo insistira na značenju. Ali
kakvom? Točak je među najstarijim poznatim simbolima. On je
sunce, on je ponavljanje, on je zmija koja grize svoj rep, on je
vreme koje se zatvara u sebi, on je večnost. Ovde se točak
pominje odmah posle časa, ali nisu povezani, nalaze se jedan
pored drugog, točak se iz sebe kotrlja, ono je što je, vere se uz
crnkasto polje. Slika točka je upečatljiva jer se on posmatra u
pokretu, u određenom krajoliku, mada mutnom, dakle slika
točku da je određeno vreme, jer posmatra se sada, i određeno
mesto, jer posmatra se ovde. Kao simbol ili alegorija točak
predstavlja nešto drugo, i u tom slučaju je primarno to drugo na
šta točak ukazuje, to onda točak „jeste“. Što je točak konkretniji
i specifičniji, to mu više slabi simbolična snaga, jer ga
konkretizacija individualizuje, sve dok, u krajnjem ostvarenju
realizma, ne postane samo taj točak, kakav je ovde i sada, bez
drugog značenja osim svog. Točak se u ovoj pesmi nalazi
između opštosti simbola i pojedinačnosti realizma. Nije ni čisto
simboličan točak, jer se sam kotrlja po tom polju u noći, niti je
čisto realističan, jer se u stvarnosti nijedan točak ne kotrlja sam
po polju u noći.
Kako to shvatiti?
Taj točak je očigledno nešto drugačije od stvarnog točka, nosi
veće značenje od sebe, i možda njegova konkretnost, koja u ovoj
pesmi približava značenje samom točku, na neki način
individualizuje njegovo simbolično značenje, čini ga
idiosinkratičnim simbolom, nečim što važi samo tu, u ovoj
pesmi, čije značenje u tom slučaju nastaje i biva regulisano
sklopom u kojem se nalazi, ostalim rečima i slikama pesme.
Ali sâm taj prostor, koji ambivalentnost između realističnog i
simboličnog otvara, otvarao se i ranije, često u delima iz kriznih
epoha koje su se našle između dva različita pogleda na svet ili
dve različite estetske paradigme, što su neretko dve strane istog
novčića. Dobar primer u ovom smislu jeste Knjiga proroka
Jezekilja iz Starog zaveta, njen opis otkrivenja božanskog.
Jezekilj prvo ugleda ognjeni oblak nad sobom, u njemu vidi
četiri životinje, svaka ima ljudsko obličje, svaka ima krila, svaka
ima teleća kopita i svaka ima četiri lica: jedno ljudsko, jedno
lavlje, jedno volovsko ijedno orlovsko. Oganj prolazi između
njih, i munje sevaju iz ognja. „I kad gledah životinje“, piše, „gle,
točak jedan bijaše na zemlji uza svaku životinju prema četiri lica
njihova.“30
Ta bića su sve vreme bila na nebu iznad njega, sada stoje
pored točkova na zemlji. Točkovi su visoki, strašni i pokriveni
očima. Kao da su boje hrizolita, piše, idu na sve četiri strane i ne
skreću dok idu. Iznad tih mističnih točkova je nebo, a na njemu
nešto što liči na presto od safira, a na njemu je prilika naoko
nalik na čoveka, okružena ognjem i prstenom svetlosti. To je
Bog. Ali šta su točkovi? Očigledno su alegorični, pokriveni
očima, ali su i konkretno prisutni, dok se sami od sebe kotrljaju
po zemlji.
U najstarijim starozavetnim spisima Božje javljanje uvek je
spoljašnji fenomen. Bog se ukazuje kao gorući grm, kao
vazdušni vrtlog, kao stub plamena, i kao ljudi koji prelaze
ravnicu pred Avramovim šatorom. Otkrivenje o kojem Jezekilj
svedoči takođe je opisano kao spoljašnji fenomen, nešto na nebu
nad njim, ali, kao prvo, taj prizor nije nešto kroz šta se božansko
pokazuje, kao u slučaju gorućeg grma, već je božansko po sebi,
a kao drugo, i druga otkrivenja slede za ovim, kao nesumnjive
unutrašnje vizije: dok Jezekilj leži na zemlji zatvorenih očiju,
biva odnesen u Jerusalimski hram, gde vidi iste četiri prilike i
ista četiri točka. To Jezekiljeva otkrivenja čini tako neobičnim i
ambivalentnim: to što vidi nije ni samo unutarnja ni samo
spoljašnja veličina, i nije samo simbol božanskog već ujedno i
jeste božansko. Jezekilj se nalazio između dva različita načina
spoznaje religijskog, gde je u prethodnom postojao ponor
između ljudskog i božanskog, dok u predstojećem postoji veza
između njih, kroz unutarnji doživljaj, dakle mistiku. Tačno
između njih stoje točkovi sa svim svojim očima, i kotrljaju se po
zemlji, pod Božjim prestolom.
Ali ima li nečega u Celanovoj pesmi što opravdava uvođenje
Jezekiljeve prastare vizije u njeno čitanje? Šta u pesmi određuje
da li je neka čitaočeva asocijacija relevantna ili usiljena?
U ovoj strofi centralne su odrične reči. Nema braće, ne
trebaju zvezde, nigde ne pitaju. Negacija označava odsustvo
nečega. U negiranom, onom što nije, nalazi se ono što jeste. Ti,
točak, žbice, polje, noć. Odsustvo ih odlikuje, spram njega se
ukazuju. Noć odlikuje odsustvo zvezda. Naglašava se da se
točak kotrlja iz sebe, ne ulazi ni u kakav kontekst. A nebo pod
kojim se polako kotrlja je prazno. Ako se ovo tumači pozitivno,
prema onome što je prisutno, nema veze između točka u ovoj
pesmi i točkova u Jezekiljevoj viziji. Ali ako se tumači
negativno, prema onome što nedostaje, točak je simbol bez
konteksta, u kojem nepovezanost i praznina neba izražavaju
nešto suštinski važno, a što je povezano s negiranjem u času,
noći i mestu: nečega više nema. A stoga: nešto više nije moguće.
Točak koji se polako kotrlja, sam za sebe, povezan s tamom
noći i prazninom neba, mora da dolazi odnekud, a možemo
zamisliti da je na tom mestu bilo konteksta i datog smisla. U
prostoru pesme, gde god to bilo, „ti“ je samo, točak je sam, nebo
je prazno, a ako konteksta nema, to nije zato što je razmaknut
pisanjem, poput one donete trave, u njenom su prostoru tekst i
pogled bili važni, pisanjem razmaknuta trava sada je napuštena;
„ti“ nije čitanjem stiglo dovde, niti gledanjem, već hodanjem.
Ovo nije krajolik s nevarljivim znakom, ovo je dom.
Šta je dom? To je mesto kojem čovek pripada, koje poznaje,
često i mesto iz kojeg potiče. Do tog doma stiglo je „ti“. Ne
okreće se, dakle; vreme je prošlo. Postoji jedno pre i jedno sada.
Taj dom je prazan, i niko ne poznaje „ti“. Nigde ne pitaju za
tebe. A gde su ti koji su mogli da pitaju za tebe, i ko su oni?
Bezlični način na koji se pominju dovodi ih u vezu sa onima koji
sprovode i onima koji pisanjem razmiču, u smislu da su jednako
daleki.
„Nigde ne pitaju za tebe“ – kakva je to bezličnost? Ševa,
sprovodi se, duva, pita se. Prisustvo ljudi daleko je koliko može
biti, ali nije sasvim nestalo. I pitanje o tebi koje se bezlično
postavlja, zapravo se ne postavlja, vidi se samo kroz svoju
negaciju. Nigde ne pitaju za tebe: u tome se ukazuju oni koji ne
pitaju. Ali nekada su bili tu, to se podrazumeva, nekada su pitali
za tebe. Sada ovde nema više ničega osim točka, polja i noći bez
zvezda. Pustoš krajolika i isticanje odsustva daju jedinom
pomenutom predmetu nečuvenu težinu. Točku koji se kotrlja iz
sebe.

U Danteovoj Božanstvenoj komediji takođe ima točkova, kad

on stoji u zemaljskom raju i posmatra povorku, to je alegorija.
Vidi dvadeset četiri starca, i oni predstavljaju knjige Starog
zaveta, vidi četiri životinje, i one predstavljaju četvoricu
jevanđelista, vidi grifona, i on predstavlja Hrista, vidi kola, i ona
predstavljaju univerzalnu crkvu, vidi dva točka, i oni
predstavljaju dva zaveta, ili aktivni i kontemplativni život, ili
pravdu i bogobojažljivost. Ali ta alegorija nije apstraktna slika,
konkretan je događaj, povorka mu prilazi kao fizička činjenica,
toliko fizička da točkovi ostavljaju trag po zemlji. Ta slika je
nekakva poetska nakaza, jer kad se alegorija konkretizuje i
dobije određeno vreme i određeni prostor, grifon više nije pre
svega Hrist, nego grifon, točkovi nisu pre svega dva zaveta,
nego točkovi. Srednjovekovna bezvremena slika sveta,
nepomični šematski sistem kojem su sve stvari i moći
podređene, pored ostalog prisutan i u Božanstvenoj komediji, u
vidu svih krugova pakla i nebeskih sfera uređenih prema broju
tri, kod Dantea se postavlja u vreme i prostor, gde simbolički
nivo prožima konkretno u jednom nemogućem izjednačavanju.
Krajolik na početku Celanove pesme nalik je krajoliku u
Danteovom epu povezan sa smrću i nebivstvujućim, ali samo u
naznakama i neizgovoreno, u formulaciji „tvoj čas nema braće“ i
u cezuri između „ti si i „kod kuće si“. Ali ako to tako razumemo,
da je taj crni krajolik bez zvezda krajolik smrti kroz koji „ti“
pesme prolazi, točak je nešto što mu se ukazuje. U predstavama
zagrobnog sveta to je topos, onaj ko luta svetom mrtvih ugleda
nešto, taj prizor mu se pokazuje kako bi o njemu pričao kad se
vrati u svet živih. To što vidi ima značenje. U prvih petnaest
stihova Celanove pesme arhaičnost je možda najupadljivija
odlika, sve što se pominje bezvremene su veličine – polje, znak,
trava, kamen, senke stabljika, točak, zvezde. Nema imena koja
bi vremenski ili kulturno odredila prostor, a i ono što se pominje
nije specifično za određeno vreme ili kulturu. Nalazimo se u
nečemu što je uvek isto. I možda zato točak koji se sam iz sebe
kotrlja u pustoj noći deluje tako jezivo ili sudbonosno. Ne bi
trebalo da nam je točak koji se sâm kotrlja stran, jer smo
okruženi točkovima koji se sami kotrljaju, od zupčanika u
starinskim časovnicima i mašinama do točkova automobila i
vozova. Jeza ovde proizlazi iz toga što imamo usamljen točak,
što je to jedini pokret, da, jedino prisustvo u tom krajoliku, i što
je sve tako arhaično. Točak se kotrlja iz sebe samog. To budi
asocijacije na Božji točak koji je video Jezekilj, i koji nalik
ovom točku takođe ima konkretno prisustvo u konkretnom
prostoru. Budi asocijacije i na kulturna značenja točka; točak
života koji se neumitno kotrlja dalje, i točak koji uređuje haos i
bezobličnom daje oblik. Ali tada je točak sve; a ovde je nešto
okruženo svime. Budi asocijacije i na mehanički pokrenut točak,
koji u tom slučaju nije samo slika vremena, već našeg vremena.
Točak je nešto arhaično i religijsko, ali ne za nas, arhaičnost
točka se izgubila u modernosti u kojoj se točak sada nalazi, i ta
dva nivoa se ovde spajaju, jer usamljeni točak u bezvremenom
krajoliku jeste arhaičan točak, dok njegovo kretanje unapred,
nevezano za božansko jer je nebo nad njim prazno, oneobičava
arhaičnost, i ta ambivalentnost ga čini jezivim. Jer jeste jeziv.
Niko njime ne upravlja, niko ga ne kontroliše, polako se kotrlja
„iz sebe samog“. Nalazi se izvan ljudskog. Pisanjem razmaknuta
trava i oni što ne pitaju za tebe su izvan imena, bezlični su,
skoro kao sile, ali ne sasvim, još pripadaju ljudskom. Točak ne.
Ostavlja li trag po zemlji kao Danteov točak?
O tome ništa ne piše. Ali „znak“ se pominje nekoliko stihova
ranije. Nevarljiv znak, piše. Znak je ujedno i nešto po sebi i
ukazuje na nešto drugo. Znak je jezik. Znak je obično prolazan,
a ono što označava je trajno. Tragovi u pesku ili snegu znak su
da je životinja bila tu, a vetar ih odnosi i oni nestaju. Ovaj znak
je drugačiji, nevarljiv je, što znači da je stalan, jasno određen i
usmeren, kao na primer železnička pruga. Ali ne pominje se
pruga, niti da točak koji se sâm kotrlja čini to kao točak voza.
Ništa ne stoji o mašinama, ništa o mehanici. Samo reči
„nevarljiv“ i „iz sebe samog“. I da je trava razmaknuta, što će
reći uklonjena. Pesma se kreće od nečeg uništenog ka nečemu
što je dom, gde se usamljeni točak polako kotrlja, gde noć vlada
i niko ne pita za onog ko je došao. To je prostor pesme, tu „ti“
nalazi dom, koji se u sledećem stihu produbljuje:

Nigde
ne pitaju za tebe -

Mesto gde su ležali ima

ime – nema ga.
Nisu onde ležali. Nešto je
ležalo između njih. Oni
nisu prozirali.

Nisu videli, ne,

govorili su
o rečima. Nijedna se
ne probudi,
san
naiđe na njih.

Ovo je prvi put da se drugi osim „ti“ direktno pojavljuju u

pesmi. Nemaju ime, ali imaju zamenicu, „oni“.
Ko su „oni“?
I šta znači da su „ležali“? Da su bili mrtvi, da su ležali pod
zemljom, ili da su spavali? I ako je tako, zašto? Mesto ima ime,
ali ono se ne pominje, pa se time poništava činjenica da ga ima –
„nema ga“, piše. Ni „oni“ se ne imenuju. Njihova bezimenost, to
što se pominju kao „oni“, onespokojavajuća je, jer dok su svi
ono što su ranije sprovodili i razmicali pisanjem i nisu pitali
toliko daleko da se ni sa čim ne mogu povezati, zamenica nam
ove približava, i bezimenost, što je jezička bezličnost, ovde
postaje preteča, otprilike kao oči slepca, moglo bi se pomisliti,
kao odsustvo ljudskog u ljudskom pogledu. Onespokojavajuća je
i zato što su okruženi negacijom: nema, nisu, ne, nijedna – kao
da ih skoro nema, kao da su sasvim na granici brisanja, dok
ujedno neutralnost, daljina i neličnost njihovom prisustvu daju
auru predstave, nečeg svečanog i ritualnog; kao da su kraljevi ili
bogovi. Ali „oni“ nisu bogovi, oni ne vide, skoro da i ne postoje,
jer se za njih kaže da se niko nije probudio,31 dakle spavali su i
pre nego što „san naiđe na njih“. A san sna je smrt. Ali smrt se
ne pominje, niti san sna, već da se niko nije probudio i da je san
naišao na njih, a zašto?
Blisko su vezani jedni za druge, spavali su u životu, nisu
prozirali i iz toga se nisu probudili pre nego što je sledeći san
naišao na njih. Njihovo neproziranje direktno je povezano sa
time što su govorili o recima: nisu videli pravi svet, već svet koji
ukazuje na pravi, svet reći. To se može shvatiti egzistencijalno,
da su živeli neistinski, da istinu nisu videli, i možda da se nisu
probudili na vreme pre nego što je san naišao na njih. To i
njihov manjkavi uvid – „nisu prozirali“, ponavljanje „nisu
videli“ i pojačavanje „govorili su o rečima“ – sve implicira
zanemarivanje, a posledica tog zanemarivanja jeste da je drugi
san naišao na njih. Umrli su, ali pesma to ne može direktno da
izrekne, jer bi onda smrt bila nešto a mrtvi neko. Smrt je ništa, a
mrtvi su niko, a konačnost gubitka, njegovu apsolutnu
neopozivost ovaj jezik mora da sačuva, taj je zadatak uzeo na
sebe, dok ujedno mora da bude veran jedinstvenom i
individualnom, dakle da ga razdvoji od nerazličitosti ništavila, a
da pritom ne sačuva taj identitet i ne načini ga nečim što „jeste“.
Pesma stoji na samoj granici jezika i neizrecivog, ali ne ističe to,
ovo nije nekakva jezička igra; pesma se nalazi daleko u noći
same noći da bi prizvala ono što se ne može prizvati, ono što je
toliko krhko i neuhvatljivo, tako avetinjski nejasno da pri
najmanjem dodiru s pogledom ili mišlju nestaje, da, pesma u
izvesnom smislu dočarava sam taj pokret.
Pesma sada postavlja pitanje: kako dati ime onome što je
ništa a ne načiniti ga nečim? To pitanje je negacija velikog
pitanja religije, koje je glasilo: kako dati ime onome što je
beskonačno a ne načiniti ga konačnim? Čak je i „sve“ konačno.
Kako vanljudskom dati ime a ne uvući ga u ljudsko, pošto je
jezik nešto ljudsko per se. Kako imenovati Boga?
U ortodoksnom judaizmu božje ime se ne izgovara, tačnije:
može ga izgovoriti samo prvosveštenik u Solomonovom hramu,
koji više ne postoji. A ako se zapiše, ne sme se obrisati ili
uništiti. To ime je preneseno u Tanahu, dakle u tekstovima koji
za nejevreje čine Stari zavet, u obliku četiri slova YHWH,
nazvanih tetragram, „četvoroslovlje“. Umesto da se to ime
pročita u molitvi, čita se „adonaj“, što znači „moj gospode“, a
kada se govori o božjem imenu, kaže se „hašem“, što znači
„ime“. Adonaj i hašem su dakle imena imena. „Ime ima ime!“,
kako je rekao jevrejski filozof Emanuel Levinas u jednom
razmišljanju o božjem imenu. Ime je otkriveno i sakriveno. Kao
da je sâmo ime Bog. Obično ime je naziv nečega, a ovde je ime
još i samo to nešto. „Bog“ se na hebrejskom kaže „elohim“;
YHWH je ime jedinog Boga, samo božje ime. Više niko
pouzdano ne zna kako se izgovara; u najstarijem hebrejskom
alfabetu nije bilo vokala, kasnije su dodati u tekstovima, ali ne i
imenu YHWH. Nije ni važno, ne treba da se izgovori. Ali šta
poručuje ime koje ne može da se izgovori?
U norveškoj Bibliji stoji prevod „ja sam onaj ko sam“, i „ja
jesam“, a to se može prevesti i kao „ja sam ono što jesam“.32
Engleski kritičar Nortrop Fraj piše da neki proučavaoci smatraju
da bi tačniji prevod bilo nešto u stilu „biću ono što ću biti“.
Suštinski je važno da je to ime izvedeno od hebrejske reči „biti“,
dakle od glagola. To neizgovorljivo ime daje sam Bog, Mojsiju,
u obliku plamena koji se uzdiže iz grma na gori Horiv. Piše: „I
javi mu se anđeo gospodnji u plamenu ognjenom iz kupine. I
pogleda, a to kupina ognjem gori a ne sagorijeva.“ Mojsije
prilazi. Tada se više ne ukazuje anđeo gospodnji, nego sâm
Gospod, jer on doziva: Mojsije! Mojsije! Ne idi ovamo!, kaže
Bog Mojsiju. Izuj se, jer stojiš na svetoj zemlji. Ja sam Bog tvog
oca, Bog Avramov, Bog Isakov i Bog Jakovljev. Mojsije tada
sakriva lice, jer se ne usuđuje da gleda u Boga. Takav, bosih
nogu i spuštenog lica, Mojsije dobija zadatak, treba da izvede
Izraelićane iz Egipta. Mojsije odgovara: ko sam ja? Mogu li da
odem faraonu i izvedem Izraelićane iz Egipta? Da, odgovara
božji glas, jer ja ću biti s tobom. 1 onda kaže da će Mojsije
dobiti znak da je Bog s njim; kada izvede narod iz Egipta,
održaće bogosluženje na toj istoj gori. Ali Mojsiju nije potreban
znak posle bega iz Egipta, već pre, jer Mojsije za njih nije niko,
kako da ih povede? Zato kaže: „Evo kad otidem k sinovima
Izrailjevijem, pa im rečem: Bog otaca vaših posla me k vama,
ako mi reku: kakvo mu je ime? šta ću im kazati?“ Tada Bog
kaže Mojsiju: „Ja sam onaj što jest. I reče: tako ćeš kazati
sinovima Izrailjevijem: koji jest, on me posla k vama.“

Ime koje Bog daje Mojsiju nije ime, jer ono ništa ne
omeđava, ništa ne lokalizuje, ali ipak jeste ime, onoga što se ne
može omeđiti, lokalizovati i odrediti. Neiscrpnost tog imena,
koje nije ime, u snažnom je kontrastu sa okruženjem u kojem se
obznanjuje. Kao i na toliko mnogo mesta u Starom zavetu, ima
nečeg komičnog u ovom događaju, a to je zato što se ono
najviše, sveto i vanljudsko, toliko približava ljudskom i biva
gotovo zarobljeno u njemu. Ukazivanje Boga ili božanskog u
nebeskom fenomenu može biti uzvišeno, ali ne i goruća kupina,
ima nečeg gotovo trivijalnog u njoj, čovek može začuđeno da je
pogleda, ali ne i da drhti u strahu pred njom. Kad Bog kaže
Mojsiju da se izuje, to dalje umanjuje otkrivenje: reklo bi se da
je izuvenost/obuvenost ljudska stvar. A kad Mojsije razgovara s
Bogom, dolazi do nesporazuma, Mojsije traži znak koji će
ojačati njegovu verodostojnost u susretu sa Izraelićanima, a Bog
obećava znak kada se sve završi, pa Mojsije mora da precizira,
kaže: „Evo kad otidem k sinovima Izrailjevijem, pa im rečem:
Bog otaca vaših posla me k vama, ako mi reku: kakvo mu je
ime? šta ću im kazati?“ Mojsijevo ponašanje liči na lukavstvo,
pita za božje ime time što traži odgovor na hipotetičko pitanje
koje će mu Izraelićani možda postaviti. A odgovor, ime, izlazi iz
trivijalnog i ukazuje na prirodu božanskog. Ta dva nivoa se
nekoliko puta prepliću u Starom zavetu, kao kada Bog „pravi
haljine od kože“ Adamu i Evi u rajskom vrtu, ili kad Bog
zapadne u malu svađu sa Sarom, Avramovom ženom. Isti
fenomen postoji i u drugim starim tekstovima, na primer u
Homerovoj Ilijadi i Odiseji, gde bogovi i božansko neprekidno
ulaze i izlaze iz ljudskog, ne u prenesenom značenju, već
konkretno, fizičkim telima u fizičkoj stvarnosti.
Geršom Šolem piše o tri faze religije, prva nastupa kada je i
sam svet božanski, pun bogova koje čovek svuda sreće i koje
može da pridobije za svoju stvar, bez straha; ljudsko i božansko
nisu razdvojeni ni na kakav fundamentalan način. Sve je
povezano; ljudi, priroda, bogovi. Tako je kod Homera, gde
imena bogova nisu neizreciva, naprotiv, ima ih u izobilju. Druga
faza nastaje s pojavom velikih religija. One otvaraju apsolutni i
ogroman jaz između božanskog i ljudskog, piše Šolem, koji
samo glas može da pređe. Delom božji glas, koji vodi i
uspostavlja zakone, delom glas u molitvi.
Neki tekstovi Starog zaveta nose fragmente iz ranijih perioda,
na primer bajkovitost u epizodi kada Jakov sretne neznanca u
sumraku i rve se s njim cele noći, dok neznanac ne zamoli
Jakova da ga pusti, pošto jutro sviće. Jakov odbija, neznanca će
pustiti samo ako ga blagoslovi, pa neznanac to učini i kaže da će
se Jakov od sada zvati Izrailj, jer se borio s Bogom i pobedio.
Tada Jakov neznancu, iako je ovaj obznanio da je Bog, zatraži
ime. A on odgovara: „Što pitaš kakvo mi je ime?“,33 i tada ga
blagoslovi i nestane. To da je Bog osoba koja može da se sretne
i s kojom se može rvati, sasvim konkretno – jer ta se konkretnost
ističe pojedinošću da se Jakovu u borbi iščaši kuk – navodi nas
da pomislimo na svet koji ljudi dele s bogovima o kojem Šolem
piše, a želja da se borba prekine pošto jutro sviće, odvlači taj
događaj u prastaru stvarnost bajke i mita, gde se vilenjak
skameni na svetlosti sunca. Nortrop Fraj piše da je takav svet
prožet onim što naziva metaforičkim jezikom, čije su reči i nešto
za sebe, jer imaju stvarnu vezu s predmetom ili fenomenom koji
imenuju, otprilike kao hijeroglifi, te poseduju moći koje se
koriste u čarolijama i prizivanjima, kao što se na primer
pokazuje u priči o postanju, kada božje reči postaju stvarnost.
Neka bude svetlost, i bi svetlost. Imenom se može stvarati, i
imenom se nečim može ovladati. U takvom svetu bi poznavanje
božjeg imena dalo moć nad božanskim, moglo bi se pomisliti,
jer svakako nije slučajno što Jakov odmerava snagu s Bogom, i
čak ga pobeđuje tik pre nego što će ga pitati za ime. Kaži mi
kako je tebi ime!, kaže Jakov, kao oholo; zašto pitaš kakvo mi je
ime, odgovara Bog i nestaje u senkama noći.

Prema Šolemu, mistika nastaje u trećoj fazi religije, kada je

religija dobila klasičan izraz u određenoj verskoj i društvenoj
zajednici, i kada novonastali religijski impulsi ne izbijaju
napolje i ne osnivaju nešto novo, već se okreću staroj religiji, ali
jaz između božanskog i ljudskog posmatraju kao misteriju koju
unutarnje iskustvo božanskog može da premosti.
Mistika je oslobođena praktičnog dela religije, morala,
obaveza i dela, i potpuno je okrenuta doživljavanju božanskog,
samoj suštini božanskog. Prva otkrivenja, kao gorući grm koji je
Mojsije video, ili krilata bića sa životinjskim glavama koje je
video Jezekilj, mistiku izgledaju kao nešto mutno i nezavršeno,
piše Šolem.
Do definicije mističkog iskustva Šolem dolazi prvo preko
citata Rufusa Džonsa, koji je naziva „vrstom religije
zasnovanom na neposredno nastalom odnosu s Bogom, na
direktnom i gotovo opipljivom doživljaju prisustva božanskog“,
a potom preko Tome Akvinskog, koji je to definisao kao
cognitio Dei experimentalis; eksperimentalnim, živim iskustvom
zadobijenim znanjem o Bogu. Velika kanonska otkrivenja
postavljaju se uporedno s ličnim iskustvom. Kako Šolem piše:

Dok ne poriče činjenicu istorijskih otkrivenja, mistik izvor

religijskog znanja i iskustva koji potiče iz njegovog srca
smatra jednako opravdanim izvorom saznanja.

Srce je slika najdublje unutrašnjosti, najdubljeg osećanja,

suprotnost je intelektu i racionalnosti, suprotnost spoljašnjem. A
tu, u spoznavanju i promišljanju prirode božanskog, prisutnog u
čoveku samom, u unutarnjoj ekstazi, jezik postaje problem u
religiji. Ekstaza je puna velikih osećanja, ona su bez reči, ne
mogu se predstaviti, ne mogu se opisati, ne mogu se ponoviti,
jedno su sa sobom, samo u tom sasvim određenom doživljaju
postoji blizina božanskog. A ono što se ukazuje, što se
doživljava, božansko, izvan je ljudskog, u šta ga jezik odvlači
samim tim što je jezik. Zato je negacija jaka tradicija mistike;
samo ako kaže šta božansko nije, čovek mu se može približiti a
da ga ne redukuje. Može li se reći da je Bog živ?, citira Šolem
Majmonida. Nije li to ograničavanje beskraja njegove biti? Zato
rečenica „Bog je živ“ može samo da znači „nije mrtav“, tačnije
da je suprotnost svega negativnog, negacija negacije. Ali šta on
jeste? Može li se uopšte reći da je Bog nešto? Toj školi pripada
tvrdnja kabalista da Bog počiva na dnu svojeg ništa. Bog je
ništa. Time neću da kažem da Celanova pesma istražuje nekakav
oblik mističnog iskustva, već samo da jezik pesme ima veze s
jezikom mistike, pošto je postavljeni problem isti, kako prići
onome što nije a ne učiniti ga nečim što jeste. Ali ako se u
religiji prostire jaz između božanskog i ljudskog koji samo
nejezičko može preći – srce, ekstaza, zanos – i ako je stoga
izazov u tekstovima mistike da se rečima iskaže neverbalno
prisustvo, izazov u Celanovoj pesmi jeste približavanje
neverbalnom odsustvu. Reč koju pesma ne može da iskaže nije
Bog, nego smrt, pošto je smrt ništa a ime smrti nešto. Svest o
nemogućnosti predstavljanja čini osnovu pesme, kao da je odnos
između sveta i jezičkog predstavljanja sveta uništen, a pesma
ujedno piše i unutar tog uništenja, sama nalik na ruševinu, i o
tom uništenju. Osnovno nepoverenje prema jeziku prvo se
pokazuje u slici jezikom razmaknute trave na početku, potom u
suprotnosti između gledanja i govora: nisu videli, ne, govorili su
o rečima. Reči se nalaze između njih i stvarnosti, i oni ne proziru
kroz njih, njih gledaju i o njima govore. To je pak povezano sa
spavanjem.

Mesto gde su ležali ima

ime – nema ga.
Nisu onde ležali. Nešto je
ležalo između njih. Oni
nisu prozirali.

Nisu videli, ne,

govorili su o rečima. Nijedna se
ne probudi,
san
naiđe na njih.

Ali sama pesma sastoji se od reci, sama pesma „govori“.

Slika pisanjem razmaknute trave i spavača koji govore o recima
ipak se nipošto ne može protumačiti kao izraz mizologije,
nepoverenje se ovde ne odnosi na sam jezik kao fenomen, već
na predstave koje idu uz njega, na činjenicu da jezik ne priziva
samo ono što imenuje, već i predstavu o tome, koja pripada
„reči“, dakle jezičkoj zajednici, a ne „stvari“ ili „fenomenu“. To
je posebno uočljivo kad jezik imenuje ono čega nema, prošlost,
kojoj jezik daje prisustvo, i smrt, koju jezik pretvara u „nešto“.
Ovo poslednje pesma okreće u svoju korist, jer kad imenuje
ništa, ono se ukazuje kao nešto, te postoji u tekstu, da bi se onda
povuklo, ipak ne postoji, a tako u isto vreme i jeste i nije tu. Ta
strategija se prvi put koristi u vezi sa imenom, koje sve
otvoreno, neodređeno, mnogostruko i raznoliko stapa u jedno,
amblem mesta, ime mesta, koje u sebe prosto upija i krajolik i
njegovu istoriju, i time ga pretvara u veličinu u jeziku, što će
reći u kulturi, a ne u svetu. „Mesto gde su ležali ima / ime –
nema ga.“ Mesto i ima i nema ime. Pitanje da li ima ili nema
ime nije značajnije od samog imena, ali ono se ne može
pomenuti. Ako se ime pomene, onda će i mesto i oni koji na
njemu leže postati nešto što nisu. Tada bi i pesma govorila o
rečima, i spavala.

Do sada se u pesmi radilo o jednom „ti“ u svetu u kojem se

drugi ljudi prvo ukazuju kao nelične sile, a potom, kada „ti“
pođe ka domu, kao „oni“, „njih“. „Oni“ su neodređeni u
prostoru, prvo leže tamo, a onda se to povlači, „nisu onde
ležali“. Ali jesu određeni u vremenu, jer dok se „ti“ u pesmi
opisuje u sadašnjosti, jer ga taj krajolik okružuje sada, „oni“ su
opisani u prošlosti. Ležali su, nisu videli, govorili su. To nam
omogućava da njihovo prisustvo protumačimo kao sećanje,
nešto čega se „ti“ priseća. „Oni“ nisu u istom vremenu kao „ti“,
ali mesto na kojem su ležali / nisu ležali jeste, ono „ima“ ime.

Mesto gde su ležali ima

ime – nema ga.
Nisu onde ležali.

Onda nastupa prvi preokret u pesmi. Dosad smo imali

ravnomeran pokret, od krajolika sa znakom, preko poziva da se
ne čita, ne vidi, već ode, do krajolika nalik na zagrobni svet, gde
se javlja misao o „njima“, kojih je bilo u prošlosti. U sledećoj
strofi prvi put progovara „ja“, u sadašnjem vremenu kao i „ti“, o
„njima“ u prošlosti.
 Ja sam to, ja,
ja ležah između vas,
otvoreno,
čujno, kuckajući vam, vaš dah je
slušao, ja sam
to još, pa vi
spavate.

Još sam -

Ich bins stoji na nemačkom; to je skraćeno od Ich bin es, i

kolokvijalan je izraz, tako se javlja na telefon, ich bins, „ja
sam“. Posle zagonetnih strofa s početka, iz kojih se gotovo
nikakav smisao ne da izvući, svakodnevnost u uvođenju lirskog
„ja“ je upečatljiva, i ima nečeg gotovo detinjastog u tome. Zatim
sledi insistiranje, „ja“ se pominje triput u dva stiha, Ich bins, ich,
ich, dok se vreme menja, ich bins, ich lag – ja sam, ja ležah – a
posle se vraća, ich bin, ja sam – noch immer, još. Pokret dakle
prelazi sa „ja sam“ na „ja bejah“, pa se vraća na „ja sam“.
Sadašnjost, prošlost, sadašnjost.
Peter Sondi, koji je pružio klasičnu i možda najtemeljniju
analizu ove pesme, ono što je postalo standardno tumačenje,
smatra da ovde progovara personifikovano vreme. Možda je
tako, ali „ja“ može biti i pisac, čime bi opisana situacija, u kojoj
„ja“ leži između „vas“, „otvoreno“, zapravo predstavljala
sećanje. Iznenadno detinjasto pojavljivanje u tekstu i formulacija
„ležah između vas“ navodi me da pomislim na dete koje leži
između roditelja. Jasno je kao dan da je vreme suštinski važno u
ovoj strofi, ali je i „ja“, čije se prisustvo upečatljivo snažno
naglašava ponavljanjem, ja, ja, ja. Kako god se to „ja“ shvatilo,
ti između kojih leži mogli bi da budu isti „oni“ iz prethodne
strofe o kojima se kaže „nešto je ležalo između njih“. Oni
spavaju i isključeni su iz pokreta „jesam – bejah – jesam“
lirskog „ja", i oni još „jesu“, ali spavaju, tačnije mrtvi su. Ono
što „jeste“ postaje „bilo je“ kroz „ja“, koje to onda opet vraća u
sadašnjost prizivanjem u sećanju – što je identično pesnikovom
prizivanju stvarnosti, te dve veličine, prošlost i zapisano, sećanje
i književnost ovde se poklapaju – ali ta mogućnost ne postoji za
one s kojima je „ja“ tada bilo, tada su oni spavali i još spavaju,
njihovo „još“ drugačije je vrste, nepromenljivo, nerazlučeno,
povezano sa smrću i bezvremenošću ničega. Smrt nije stanje ili
odlika, ona je odsustvo stanja i odlika, i samim tim nema vreme,
već samo nevreme. A i nevreme nije, ne postoji, osim u jeziku,
koji apstrahuje svet, a u apstrakciji čak i ništa može dobiti oblik.
Pogled može da postoji samo u „jeste“, u sadašnjem trenutku,
dok jezik može da se okrene ka „bilo je“, pomoću sećanja u
kojem se brišu razlike između opipljivog i neopipljivog: u
sećanju je prostor isti, a svet i ljudi blede i postaju neopipljivi,
što je Džojsova definicija duha.

Ako zanemarimo „ja“ i „oni“, i pitanje ko su i u kakvom su

odnosu, ili tačnije ko su „oni“ za „ja“, pošto „ja“ za njih nije
ništa, najvažnije u ovoj strofi jeste vreme koje struji kroz
glagole, a samim tim i kroz „ja“. Čovek ne može dvaput ući u
istu reku, stoji u jednom Heraklitovom fragmentu, dvanaestom,
te njegove najpoznatije reči postale su kliše. Ali postoji i drugi
jedan njegov fragment o istom, četrdeset deveti, koji to izražava
na drugi način, i samim tim poručuje nešto drugo, naime:
Iq stupamo i ne stupamo u istu reku, i jesmo i nismo.
Vreme i identitet spajaju se u „jeste“, koje je međutim
različito od njih, ali šta je onda? U Celanovoj pesmi vreme
otvara istu udaljenost u „ja“, koje ne kaže samo jesam, bio sam,
jesam, već sve nijansira i usložnjava malim sredstvima, koja se
ne mogu preneti u prevodu na norveški, reč je o igri između ich i
bin i es. Ich bins se mora prevesti kao „to sam ja“, što jeste
idiomatsko značenje, ali tu ima i sintaksičkog značenja, što se
vidi ako se zanemari značenje na norveškom i red reči prilagodi
nemačkom. „Ja sam to“, pisalo bi onda u norveškom prevodu,
potom „ja sam to još“, a posle samo „to još“. A to je važno, jer
se „ja sam to još“ svodi na „to još“. Šta je „to još“? „To“ je „ja“,
očigledno, ali šta je to što „ja“ jeste? Pitanje se vraća početku,
koji više nije svakodnevan, jer se sada „to“ priključuje „ja“. Na
nemačkom strofa izgleda ovako:

Ich bins, ich,

ich lag zwischen euch, ich war offen, war
horbar, ich tickte euch zu, euer Atem
gehorchte, ich
bin es noch immer, ihr
schlaft ja.

Bin es noch immer -

Ako se prva tvrdnja prevede kao „to sam ja“, čuva se

kolokvijalnost originala, prirodnost i uobičajenost iskaza, koje
„ja“ drži unutar društva, „to sam ja“. Ali ako se zadrži red reči
originala, dobija se „ja sam to“. Time se naglašava „to“, pa iskaz
izlazi van društva. „Ja sam to.“ „To“ ukazuje na nešto izvan
jastva koje drži samo sebe. Rembo je napisao „ja sam neko
drugi“, ali ako to briše identitet, ipak ostaje unutar društva. „Ja
sam to“ izlazi izvan društva, izvan imena, pravo u bezimeno:
„to“ je oznaka bezličnog. „To spava“, „to plače“, „to tuguje“ –
ni o jednom ljudskom biću ne govori se tako, „to“ je izvan
ljudskog. A ujedno i nije, jer jedno „ja“ jeste „to“. Pozitivno
gledano, „to“ može biti ono kroz šta se postojanje ukazuje, ono
što je svima zajedničko, i povezano sa istinskim, suprotno strani
ljudskog postojanja povezanoj sa društvom, dakle hijerarhijama,
zakonima, normama i pravilima, onim što je Hajdeger nazvao
das Man, odnosno Se, dakle sa nesamostalnim i neistinskim,
upravo suprotnim istinskom i samostalnom čiste egzistencije. To
Hajdegerovo čisto sopstvo, otvoreno postojanju, opet je
povezano sa sopstvom mistike, onim što nalazi božansko u
samozaboravu, dakle u jastvu bez „ja“. I nema sumnje da je „ja“
u ovoj pesmi povezano s tim, ali ne pozitivno: „ja“ je ono što
preostane od čoveka kad ime nestane, „ja“ je ono što umre kad
čovek umre a ime nastavi da živi. „Ja“ ne nestaje u ekstazi,
ispunjeno životnim smislom, nego u njenoj suprotnosti, nestaje u
senci smrti, ispunjeno nesmislom.

Ja sam to
sam to
to

Ali ne priziva se „to“ u pesmi, nego „ja“. Tri puta se

zgusnuto pojavljuje, ja, ja, ja, kao da pokušava da se otrgne od
svojeg „to“. Ako „ja“ jeste, a „oni“ su bili, to je drugi način da
se kaže ja sam živ a oni su mrtvi. Činioci su najjednostavniji
mogući: ti, oni, ja, to, jeste, bilo je. Biti i ne biti. To je
Hamletovo pitanje, to be or not to be, a tu je reč o golom
postojanju nevezanom za identitet. Čovek je onda nešto, a
razlika je biti nešto / ne biti ništa. Ali postojanje je i stvar
identiteta. Čovek je onda neko, a razlika je biti neko / ne biti
niko. Nešto/neko, ništa/niko. Prva razlika nešto/ništa nalazi se
izvan imena i društva, a druga neko/niko unutar imena i društva.
Čovek može biti nešto u odnosu na ništa. Ali ne može da bude
neko u odnosu na nikoga; može da bude neko samo u odnosu
prema drugima. Jedno „ja“ ijedno „oni“ koji zajedno postaju
„mi“. U ovoj pesmi nema „mi“, samo „ja/ti“ i „oni“. Oni su
odsutni i niko ne pita za „ti/ja“. To je ovde na kocki; ko je „ti“
kad za njega niko ne pita, kad ga niko ne poznaje niti za njega
zna? Tada „ti“ nije neko, nego niko/nešto.
Ko je „ja“? Da li je deo „vas“, da li njima pripada, da li je to
„kuća“? Da li je ta veza izgubljena? U strofi je suštinski važno
ono što razdvaja „ja“ od „vas“, a to je vreme: nekada smo ja i vi
bili u „jeste“, sada sam tu samo ja, a vi ste u „bilo je". To vreme,
to razgraničenje, taj jaz, produbljuje se u sledećoj strofi.

Godine,
godine, godine, jedan prst
pipa naniže i naviše, pipa
unaokolo: šavovi, opipljivi, ovde se,
širom razjapilo, ovde je,34
opet zaraslo – ko je
to pokrio?

Pokrio –
Ko?
 Insistiranje, ponavljanje reči tri puta, povezuje „ja“ i
„godine“. U „ja“ se otvora prostor između „jeste“ i „bilo je“,
možda ga i „ja“ sam otvara. Sada „ja“ ulazi u to. Godine,
godine, godine, vreme je ovde prostor, nešto unutar istog, pokret
naniže, naviše, unaokolo. Prst koji pipa povezan je s kuckanjem
iz prethodne strofe, kako piše Ariš Fioretos u svom tumačenju
pesme; ticken može da znači i kuckati i doticati prstom. Prst koji
kucka povezuje tumačenje „ja“ kao pesnika i tumačenje „ja“ kao
glasa vremena. Pipa se i pronalazi. Šta se pronalazi? Šavovi. Šta
su šavovi? Oni zašivaju ranu. Rana je zarasla, dakle nema je, ali
ipak je prisutna, ne imenuje se ali je prisutna u pominjanju
onoga što je pokriva. Rana se ne pokazuje u svom pravom
obliku, praktično nema značaj u ovoj pesmi, ali ono drugo ima,
jer ovde je „neko“ ranu pokrio, pokrivanje je aktivno, ima
određeni uzrok, i postavlja se pitanje ko je pokrio ranu, a ne šta
ju je uzrokovalo.
„Pokriti“ znači staviti nešto između dve stvari, a dosad se to u
pesmi izražavalo pisanjem razmaknutom travom, pričanjem o
rečima, i vremenom koje razdvaja „ja“ i „vas“. Dosad se pažnja
obraćala na radnju, na samo pokrivanje, ali sada se obraća na
vršioca radnje. Ko pokriva ranu? I zašto je toliko važan da se za
njega pita? Tako, oprezno i bez imenovanja bilo čega, što bi je
vratilo u tamu iz koje se avetinjski uzdiže, pesma se bliži svom
središtu ili nultoj tački.

Došla je, došla,

došla je jedna reč, došla,
došla kroz noć,
htela da svetli, da svetli.
 Reč se priziva35 sa istom snagom kao i „ja“ i „godine". Tri
puta se priziva, pa onda još dvaput. Dođi, dođi, dođi, dođi, dođi.
Zvuči kao čarolija, ili molitva. Reč koja treba da dođe
predstavlja suprotnost pokrivanja, treba da dođe „kroz“ noć,
dakle kroz ono što pokriva, ili što izjednačava, i time to poništi.
Reč je suprotnost ničega, reč može da se ukaže kao nešto spram
tame ničega, zato se priziva. Stoga to nije ona reč o kojoj su
„oni“ govorili, jer njih je ta reč sprečavala da vide, sama je bila
prepreka. Tada je postojala suprotnost između gledanja i reči,
negativna veza: Govorili su o rečima i nisu prozirali. Ovde
imamo jednakost između gledanja i reči: reč je htela da svetli u
noći. A svetio čini vidljivim. Ali reč ne svetli, htela je da svetli,
u njoj svetlost počiva kao neostvarena mogućnost. Reč može da
svetli, ali ne može da svetli ovde, čini se da pesma kaže.
A zašto ne? Šta tu reč koja može da svetli sprečava da svetli?
Noć.
Kakva je to noć? U prvim stihovima opisana je kao noć kojoj
ne trebaju zvezde. Takva noć ne nestaje u svitanju; lako se može
protumačiti kao slika smrti: toj noći nisu potrebne zvezde, nije
joj potrebna svetlost, jer nema šta da se rasvetli, ona je ništa.
Ova noć je drugog kova, u njoj ima nečega što bi reči mogle da
osvetle kada bi imale dovoljno snage. Noć je tama, tama je
nerazlikovanje, suprotnost rečima, koje po prirodi razlučuju i
stvaraju razlike. Dok prvoj noći nisu bile potrebne ni zvezde ni
svetlost, ovoj jesu. Zašto? Pesma je sve vreme bila u pokretu, i u
tom pokretu se približavala nečemu, a u približavanju je to
nešto, isprva daleko, dobijalo sve jasniji i čistiji oblik, i u tom
postepenom otkrivanju nečeg nama još nepoznatog napetost je
rasla, i sada je tako jaka da se reč priziva gotovo magijskom
snagom. Dođi, dođi, dođi, dođi, dođi. Prizivanje nastupa odmah
nakon konstatacije da je pokrivena rana, koja se ne pominje niti
pokazuje, već je prisutna samo u bezličnom „opet zaraslo“, i
postavlja se pitanje ko ju je pokrio. Prizivana reč nije u istom
vremenu kao i samo prizivanje: dođi, reči, piše, što je u
sadašnjem trenutku pesme, u vremenu „ti“ i „ja“, dok su želja i
nesposobnost reči da svetli u prošlosti: htela je da svetli.
Da li je tako zato što je noć sama sila koja sadašnjost pretvara
u prošlost, pa se radi o tami izgubljenog, što se onda odnosi i na
svetio reči, jer se njeno „hoće“ pretvara u „htela“, pošto je ipak
reč, koja po prirodi vezuje i neumitno preobražava ono što jeste
u ono što je bilo? Ili je noć povezana s pokrivanjem rane i
razmicanjem trave, što znači da je jezik deo noći, deo onoga što
pokriva – što i stoji u opisu onih koji govore o rečima i ne
proziru? Da li reč zato ne može da svetli, dakle da omogući
viđenje, pošto i sama zamračuje? Želja u „htela da svetli, da
svetli“ nagoveštava da nije jezik po sebi ono što zamračuje,
nego određeni jezik, kojim su „oni“ govorili, te da postoji drugi
jezik, ali da čak ni on ne uspeva da prodre kroz ovu noć. Ona je
vezana za događaje, za one koji se nisu probudili pre nego što je
na njih naišao san, i za one koji su prouzrokovali ranu, a
povezane s „ja“ koje je nekada ležalo između njih, i koje otvara
prostor između sadašnjeg odsustva i nekadašnjeg prisustva rane.
„Dođi, reci, dođi kroz noć“ je molitva, i ne ispunjava se, reč
je htela da svetli, ali ne svetli. Volja reci nema subjekat, samo
piše „htela da svetli, da svetli“, što naglašava volju, snažnu ali
beznadežnu.
Htela da svetli, da svetli.
Zašto reč ovde ne može da svetli? Šta noć čini tako
ujednačenom da nijedna reč ne može stvoriti razliku u njenoj
tami?

Pepeo.
 Pepeo, pepeo.
Noć.
Noć-i-noć. – Otiđi
oku, vlažnome.

Pepeo se ponavlja tri puta, i noć tri puta, ali nema glagola,
nema „dođi“, ovo nije prizivanje, niti je pokret, nema „kroz“.
Pepeo, pepeo, pepeo.
Pepeo je oblik izgorelog, nimalo nalik izgorelom, pepeo nije
nijedna stvar, već ono što ostane iza stvari kad nestane, a ujedno
je i nešto po sebi, vrsta crnosive prašine, iste šta god da je
izgorelo. U pesmi u kojoj se ništa priziva s granice ničega,
pepeo se može protumačiti kao konkretizacija onoga što nije,
kao fizički oblik odsustva. A može se protumačiti i kao
materijalni izraz nerazlikovanja. Pepeo nije ništa, ali i jeste
nešto, isto za sve.
Posle pepela, noć pa noć-i-noć. U toj noći čak se i
ujednačenost pepela ujednačava.

Pepeo.
Pepeo, pepeo.
Noć.
Noć-i-noć.

Zašto „i“ u noći? Da stoji zarez, imali bismo jednostavno

imenovanje, noć, noć, noć, insistiranje, dozivanje, ali sa „i“ se
unosi veza, što će reći razlika, a time i nekakav tok, nešto se
dodaje. Noć-i-noć. Nova noć prati noć, ali one su snažno
povezane, crtice ih pretvaraju u jednu reč, noć-i-noć, ničega
nema između njih, nema svetla, nema svitanja, nema dana.
 Onda se „otidi“, poziv s početka, ponovo javlja. Ranije je bio
otvoren, uopšten, samo „otiđi“ umesto „čitaj“ i „gledaj“. Sada je
„otiđi“ određeno, „otiđi oku“, koje se dalje određuje, piše
„vlažnome“. To stoji na kraju pete strofe, a pošto pesma ima
deset strofa, nalazi se tačno u sredini, u centru pesme.
Dođi, dođi, dođi, reči, dođi, dođi, htela da svetli, da svetli,
pepeo, pepeo, pepeo, noć, noć-i-noć, otiđi oku, vlažnome. Od
reči, od svetla reči i svetla uopštenog, koje ne može da svetli, do
pepela i noći i oka, ali ne oka koje gleda, jer nastavlja se –
vlažnog.
Ne čitaj, gledaj, ne gledaj, otiđi, otiđi oku koje plače.

„Pepeo“ i „noć“ pridružuju se nizu reči koje dobijaju težinu

ponavljanjem tri puta, i koje uspostavljaju posebna mesta u
pesmi, gde se smisao zgušnjava. Ja (identitet), godine (vreme),
dođi (molitva), pepeo (odsustvo, brisanje), noć (nerazlikovanje).
Ove reči čine osovinu značenja u pesmi. Druga osovina su
zamenice, ti-ja-oni-ko. Treća su imperativi, čitaj, gledaj, idi, koji
vode u krajolik nalik na zagrobni svet, lišen ljudi i zvezda, kroz
prošlost pa natrag do sadašnjosti, gde se prvi put ukazuje
određeni pravac. Oko koje plače središnja je tačka pesme, oko
nje se celi tekst okreće, jer posle oka i dugog puta do njega
pesma radikalno menja karakter.
Do sada je ljudsko bilo jedno „ti“, jedno „ja“ ijedno „oni“. U
odnosu između „ja“ i „oni“ ključna je bila njihova razdvojenost.
S vremenom, snom, smrću, mrakom. Takođe su i pogled i reč
bili odvojeni od sveta. Za poslednjom razdvojenošću, u rani koja
se ne može pomenuti i koja više nije rana, ali koju je neko
pokrio, sledi molitva za rečju i svetlom reči. Molitva se ne
ispunjava. Iz pepela i noći ništa ne može da se izdvoji osim
pepela i noći. Nema šta da se pročita, šta da se vidi. Ali ima šta
da se oseti. To oko ništa ne razdvaja, ništa ne deli, nije pre svega
povezano sa spoljašnjošću i gledanjem, već sa unutrašnjošću i
osećanjem, teško je drugačije razumeti „otiđi oku, vlažnome“.
Izvor najdublje istine u mistici je srce, kao mesto ekstatičnog
jedinstva sa svime. Celanovo oko može se shvatiti kao mesto
obrnute ekstaze, gde se neverbalno ne zgušnjavaju radost i
proširenje spoznaje, već tuga i implozija spoznaje. Oba mesta
nalaze se izvan društva i izvan imena.
Srce je ispunjeno svime, oko ničim. Srce, puno onoga što
jeste, slepo je; oko, puno onoga što nije, vidi; oba opažaju jedno
„ništa“.

Ovde, na mestu tuge i uplakanog oka, pesma napušta svoju

sadašnjost i okreće se ka prošlosti, ne onoj zarasloj što je nekad
bila rana, već prethodnoj. Vremenu pre „mi“.

Orkani.
Orkani, odvajkad,
vejavica čestica, a ono drugo,
ti,
to znaš,
čitali smo u knjizi, bilo je mišljenje.

Bilo je, bilo

mišljenje. Kako smo se
uhvatili -
uhvatili
ovim
rukama?
 Orkani se ovde određuju na dva različita načina. Prvo time da
su odvajkada, što će reći arhaični, nepromenljivi, isti nekad kao
sad. Potom kao vejavica čestica, nešto što „ti“ znaš pošto smo
„mi“ to pročitali u „knjizi“:36 to je bilo mišljenje. U sledećoj
strofi prošlost se ističe mišljenjem. Bilo je, bilo mišljenje.
Šta su orkani? Snažni vetrovi, prirodne sile, nasumične,
silovite, razorne, haotične, nešto iz one bezličnosti kad kažemo
„duva“. Ali su i vejavica čestica, što je objašnjenje, „čestice“
zvuče naučno, nešto su svedeno na najmanje činioce, i time
pojam, ali ne bezuslovno: „vejavica“ je nešto uskomešano van
svakog pojma, osim možda pojma samog komešanja. Reč
čestica ukazuje na nešto što ne vidimo, ali znamo da je tu. Ta
ideja potiče od Demokrita i helenske teorije atoma, koju razvija i
Lukrecije u pesmi O prirodi stvari, gde se sreću poezija i nauka,
ta reč objašnjava fenomen i pritom ovladava njime i ograničava
ga, dok reč „orkan“ samo ukazuje na fenomen. Da je to važna
razlika, vidi se iz nastavka: o vejavici čestica čitali smo u
„knjizi“, i to je bilo „mišljenje“. Znanje se povezuje sa čitanjem
koje se povezuje sa mišljenjem. Ali tog mišljenja više nema,
kako je nagovešteno isticanjem prošlosti u ponavljanju. Bilo je,
bilo. Mišljenje, mišljenje. Poziv da se više ne čita može se
odnositi i na ovo vreme; to što je onda bilo zapisano, bilo je
mišljenje. Što podrazumeva da se mišljenje izgubilo. Ali samo
čitanje se ne naglašava toliko kao „ti“ i „ja“ koji čitaju. Tu
postoji zajedništvo, a stihove o nekadašnjem mišljenju, sada
možda nevažećem, sledi pitanje o povezanosti onih koji su činili
to „mi“, a to je teško protumačiti drugačije nego da društveno
vezivna moć mišljenja visi o koncu, zajednički osnov koji dele
ljudi u određenoj kulturi: mi smo čitali, mi smo se uhvatili.
Na šta se odnosi ovo „mi“?
Očigledno na nešto prošlo, na zajednicu koje više nema, i
koju je sada teško razumeti. Kako smo se uhvatili?, glasi pitanje,
i ne zaustavlja se na tome, nastavlja se konkretizacijom – ovim
rukama. Ove ruke postoje sada, a njihovo hvatanje koje je činilo
„mi“ je u prošlosti, piše „uhvatili“ a ne „hvatamo“, i pred tim
jazom postavlja se pitanje. „Ti“, „vas“, „oni“ i „mi“ svi su u
prošlosti, samo je „ja“ u sadašnjosti i izdvaja nešto u
izgubljenom. Velika je razlika između jastva koje gleda ka
drugim nekada postojećim jastvima, i jastva koje gleda jedno
„mi“ koje su živi i mrtvi nekada činili. Nije samo zajedništvo s
tim određenim ljudima izgubljeno u vremenu nego i ono što ga
je tada činilo mogućim, preduslov zajedništva. Pesma se
udubljuje u taj gubitak. Kao da sve što to podrazumeva, što „mi“
predstavlja, ne može da se izrekne pre poziva da se ode vlažnom
oku, tek kroz njega izgubljeno „mi“ može da se pomene; to je
najbolnije od svega.

Jedan Heraklitov fragment, dvadeset šesti, bavi se odnosom

između živog, mrtvog i usnulog, sažetim u glagolu „dodirivati“.

U noći čovek dodiruje svetlost, samome sebi mrtav i

ugašenih očiju, živ dodiruje mrtvaca u snu, ugašenih očiju,
a budan dodiruje spavača.

Stanja su međusobno isključiva – ako čovek spava, ne može

biti mrtav, ako je budan, ne može da spava – ali ipak su
povezana, dodirom, i ambivalentnošću stanja, graničnim
prostorom između njih. Čovek je u noći, tačnije u tami, gde se
ništa ne vidi i ne izdvaja. Dodiruje svetio, ali svetio ništa ne
može da rasvetli, onome ko ga dodiruje ugašene su oči, ne vidi, i
sâm je tama. Čovek je mrtav samom sebi, ne može da vidi sebe,
ne poznaje sopstvenu egzistenciju, ali „samome sebi mrtav“
implicira da nije mrtav za druge; drugim rečima, spava. U snu
dodiruje mrtvaca. Da li je mrtvac isto što i svetlost? Svetlost
noći koju vide ugašene oči spavača? Budno sopstvo dodiruje
usnulo, a izvan je sna, i još dalje od smrti, ali granica nije
apsolutna, nalik tekstu krećemo se kroz različita stanja, svest u
nama nadire i povlači se, a kad se povuče, ukazuje se nešto
drugo, nepoznato budnome; obala mrtvih.
Ali pokret ide samo u jednom pravcu, od živog ka usnulom
do mrtvog; mrtvac se ne osvrće.

U još jednom Heraklitovom fragmentu reč je o smrti i snu, u

dvadeset prvom.

Sve što budni vidimo jeste smrt, sve što usnuli vidimo jeste
san.

U oba fragmenta gledanje je centralno; u prvom kao

podrazumevana suprotnost dodirivanja, koje je gledanje
ugašenih očiju, u drugoj kao jasnoća, na oba mesta povezano sa
snom i javom, životom i smrću. Oba fragmenta su mračna i na
prvi pogled idu u suprotnom smeru. U prvom budan može da
dotakne usnulog, ali ne i mrtvog. U drugom je sve što budan vidi
smrt, dok usnuli vidi samo san, dakle samo svoje i ništa drugo.
Ali oni se mogu shvatiti i kao izraz istog. Kada smo budni,
vidimo smrt, shvaćenu kao odsustvo i ništavilo, kad spavamo, ne
vidimo je, u snuje i smrt san. Takođe se može raditi o
kvalitativnoj razlici između dve vrste gledanja, da budnost znači
jasno i istinito gledanje, kada vidimo da je smrt svuda i da je naš
osnovni preduslov, a da spavanje znači pogrešno gledanje, kad
vidimo samo sebe i svoje, san, ono što nas sputava. Istinski život
koji priznaje smrt i neistinski život koji teče kao da smrti nema.
U Celanovoj pesmi svi su ovi nivoi prisutni, dakle prelazi
između budnog, usnulog i mrtvog, i između istinskog i
neistinskog. Od početka:

Mesto gde su ležali ima

ime – nema ga.
Nisu onde ležali. Nešto je
ležalo između njih. Oni
nisu prozirali.

Nisu videli, ne,

govorili su
o rečima. Nijedna se
ne probudi,
san
naiđe na njih.

Nisu uhvaćeni, izmiču. Prvo izmiče mesto na kojem leže –

ono ima ime, pa ga nema, i onda oni tu više ne leže. Takvi su za
onoga ko piše, ko budan pokušava da ih dodirne. Onda stoji
kakvi su bili po sebi – nisu videli. Nisu videli jer su govorili o
rečima, i to je bio san. Onaj ko piše je budan, i ako hoće da ih
dodirne, ne može da govori o rečima. Ime mesta je takva reč,
isprečava se. Ime je postojalo, i još postoji, ali ne i za njih, pa
samim tim ni za pesmu, koja bi ih imenovanjem spojila sa
imenom. Svet imena je svet mišljenja, pripada onome što smo
„mi“ bili, ali više nismo. Ovde je svet imena utihnuo,
deaktiviran je, pošto njegova osnova, „mi“, više nije moguća, ili
se mora stvoriti iznova. Neizgovorenost imena postoji na dva
nivoa. Nigde ne pitaju za tebe, piše, time se „ti“ krije, drži izvan
jezika. Rana je pokrivena, i to je učinio neko nepoznat, sakriva
se. I jedno i drugo rade sile izvan prostora koji pesma otvara.
Možda nigde ne pitaju za „ti“ zato što je mrtvo, ili zato što su svi
drugi u krajoliku kojim se „ti“ kreće mrtvi, pa ne pitaju za „ti“
jer više ne znaju da postoji. Pokrivanje rane, međutim, nije tako
ambivalentno, samo je neizvesno. Drugi nivo je u odnosu
između onoga ko piše i napisanog, između „ti“ i „oni“, „ja“ i
„mi“. „Oni“ nisu videli, govorili su o rečima. „Ti“ to znaš, čitali
smo u knjizi, bilo je mišljenje. Bilo je, bilo, mišljenje, mišljenje.
Pa onda:

Govorilo, govorilo.
Bilo, bilo.

Govoriti znači biti u jeziku, a stalno prisutno nepoverenje

prema onome što pesma na svim nivoima izlaže povezano je s
bivstvovanjem. Da li se onda radi o jeziku o bivstvovanju? Ili su
te dve stvari razdvojene?

Jest.
Orkani, vejavica čestica,
ostalo je
vremena, ostalo,
da pokušamo s kamenom – on je
bio gostoljubiv, on
nije upadao u reč. Kako nam je
dobro bilo:
Zrnasti,
 zrnasti i vlaknasti. Pepeljasti,
gusti;
grozdasti i mlazasti; bubrežasti,
sklizasti i
grudvasti; rastresiti razgranati -: on, ono
ne upadaše u reč, ono je
govorilo,
rado govorilo suvim očima
pre no što ih je zatvorilo.

Govorilo, govorilo.
Bilo, bilo.

Orkani i vejavica čestica već su utvrđeni kao nešto unutar

misaonog zajedništva knjige i društva; to je bilo vreme kada smo
„mi“ stvarali mišljenje, i bilo je dobro. Ovo se dešava pre nego
što se to vreme izgubilo, i pre tugovanja nad njim, ali je
napisano posle, pa time više nije trenutak lirskog „ja“, nego
trenutak same pesme. Nalazi se na samom obodu smisla, ne zato
što je besmisleno po sebi, kao što kamen nema smisao, nego
samo postojanje, već zato što nema smisla ni za koga osim za
„ja“.
Ali šta pokušavaju s kamenom? Zašto je kamen gostoljubiv?
I šta to znači da nije upadao u reč? Kamenje je među
najuobičajenijim i najbesadržajnijim stvarima; kamenje kamen,
neutralan je i najčešće neposeban, jedan kamen liči na drugi. Po
sebi je nepromenljiv, ili se menja beskrajno sporo, ne pokazujući
znake svoje starosti nikome osim geolozima, pa se time nalazi
izvan kulture, istorije i vremena, ili je u drugačijem vremenu od
našeg istorijskog, ali kad vidimo kamen, mi gotovo nikada ne
pomišljamo da je pred nama nešto beskrajno starije od
čovečanstva, što je bilo ovde pre nastanka života, kamen je za
nas samo nekakav svakodnevan fenomen prirode, u stvari nije
čak ni fenomen, nego nekakva upotrebna stvar prirode, nešto što
ne razmišljajući bacimo po površini vode da bi naša deca videla
kako poskakuje, na primer, ili na šta sednemo kad hoćemo da
popijemo kafu na izletu u šumi.
U starim religijama kamenje je bilo simbol trajanja;
podignuto u krugovima na određenim mestima graničilo se sa
svetinjom, i često se povezivalo s nebeskim telima. Zakoni koje
je Gospod dao Mojsiju zapisani su na kamenim tablama, što je
inače prolazan tekst sa uputstvima čovečanstvu učinilo večitim i
nepromenljivim. U religijskom životu kamenje bio suprotnost
drveta: dok je drvo predstavljalo život i obnavljanje života,
kamenje predstavljao postojanje neprolaznog. U našem vremenu
nije mnogo šta preostalo iz tog sveta, drvo i kamen više ne
predstavljaju suprotnost prema kojoj razumemo svoje
postojanje, ali tu i tamo ima ostataka takvog konkretnog
razmišljanja, posebno u pogrebnom ritualu, jer još podižemo
kamen nad pokojnikom, dok je sanduk od drveta. U kamen
urezujemo pokojnikovo ime. Dok telo trune u zemlji ispod, ime
zauvek ostaje u kamenu, i više nije samo deo društva već i
materije.
U ovoj pesmi nema ni traga ritualnom i religijskom, naprotiv,
kamen okružuje svakodnevnost, s njim ćemo „pokušati“, on je
„gostoljubiv“. „Da pokušamo s kamenom“ ističe sami kamen
kao nešto čemu treba otići i približiti mu se. „Gostoljubiv“ je
radikalna antropomorfizacija, gostoprimstvo je ljudska odlika, ni
životinje je nemaju, ali je kamen u pesmi, dakle, ima.
Gostoprimljivost je otvorenost drugima. U ovom slučaju
„nama“. Nije upadao u reč, što će reći u razgovor koji se
odigravao izvan njega, a da li to, u logici ove pesme, znači da
nije viđen kroz reči? Ako je tako, da li je to zbog njegove
apsolutne trajnosti, jer se nalazi izvan prolaznosti ljudskog
zajedništva? Pa se svojom radikalnom drugošću ne nameće
njihovom, jeziku? Ali onda i „mi“ učestvuje u toj drugosti, jer u
našoj unutrašnjosti nema samo srca koje kuca već i grudnog
koša, koji dugo ostaje za nama kad umremo, zajedno sa imenom
na kamenu. Kamen je deo bezličnog, deo neljudskosti sveta, pa
da li se onda to ne ubacuje u reč? Zato što je već upleteno u veo
jezika? Zagonetka se produbljuje kada se to ponavlja, stoji:

... on, ono

ne upadaše u reč, ono je govorilo,
rado govorilo suvim očima pre no što ih je zatvorilo.

Drugačije formulisano, govor je ovde suprotnost upadanja u

reč. A ne govori samo „on“, dakle kamen, već se on uključuje u
„ono“, što su svakako sve stvari koje se pominju u nastavku,
dakle sve ono zrnasto, grozdasto, bubrežasto. Sve to „govori“.
Ranije u pesmi govor se izjednačava s neproziranjem, i
spavanjem, što je takođe neproziranje, samo snažnije, pošto je
spavač potpuno odsečen od sveta u kojem leži. Ali spavanje i
neproziranje odnose se na ljude; neupadanje u reč, što je ovde
dakle govor, sada se vezuje za stvari. One se obraćaju očima.
Ako se obraćaju očima, to znači da su viđene. Ali ne kao što
budni vide, jer stvari ne upadaju u reč. Vide se u snu. Oči koje
gledaju su suve, suprotno oku u sredini pesme koje je vlažno.
Ovo je bilo pre tuge, u „mi“ pesme. Ali odlazak vlažnom oku
svakako može da se protumači manje sentimentalno, vlaga može
da ukazuje na odlike vlažnog, da nešto teče, curi, da nema stalan
oblik i da nikad nije isto. Suprotnosti između suvog i mokrog
ima i u drugim delovima pesme, na primer između „nevarljivog
znaka“ s početka i „tragova podzemnih voda“ sa kraja. Znak i
trag ukazuju na nešto drugo, otisak su, a otisak mora biti trajan
da bi imao smisla. Voda nema takvu trajnost, preoblikuje se iz
trena u tren, pa tragovi podzemnih voda ujedno sadrže i trag i
brisanje traga. Cela pesma se nalazi tu, između tragova u
vremenu i samog vremena koje ne ostavlja trag. Tragovi po sebi
nisu ono što je bilo, već znak onoga što je bilo, dok su ujedno i
nešto po sebi. Kada je trag voden, drastično raste njegova
prolaznost, njegova nenevarljivost. Ali taj trag nije samo voda
nego podzemna voda, dakle nešto ispod, napajano onim što je
bilo iznad, svime što se spušta kroz zemlju. Vlažno i tečno
pripada oku, onome što vidi trenutak, dok ono što zaustavlja i
daje oblik pripada pisanju. Oko nikad ne vidi isto, viđeno se
uvek menja, i pesma se prema tome odnosi na mnogo nivoa, ne
samo tragovima vode već i načinom na koji se imenice menjaju i
više ne predstavljaju stvari nego njihove odlike – nisu zrna, nego
zrnasti, nisu vlakna, nego vlaknasti, nije grožđe, nego grozdasti,
nisu bubrezi, nego bubrežasti. Stvari se opisuju kakve su po
sebi, umesto da se imenuju kao nešto čemu pripadaju, klasi,
kategoriji. Skupa čine „ono“ koje zajedno sa „on“ kamena ne
upada u reč, nego govori suvim očima pre nego što ih zatvori.
Zašto su te oči suve? Zato što ne poznaju tugu, ili zato što
vide samo nepromenljivo? Da li zato grozdasto i zrnasto i kamen
ne upadaju u reč? Ne upadaju u reč, a govore, govor o rečima
ranije se izjednačio sa spavanjem, a to što zatvaraju suve oči
takođe može da bude san, ili smrt, ili samo dremež, ali je u
svakom slučaju povezano s negledanjem. „Ono“ je aktivno, ono
„zatvara“ suve oči, neviđeno zatvara oči nevidećih, koji onda i
sami postaju „ono“, mrtvi? Ali ako su suve oči izvan „onoga“,
pesma nije, ona to priziva, u vremenu i obliku koji je samo njen.
Pesma vidi. Pesma vidi usnuli pogled, suv, ali i dobar, koji gleda
kamen, grozdasto, zrnasto, ali vidi i sami kamen, grozdasto,
zrnasto.
To je dobro, ali da li je istinito?
Pitanje koje pesma ne postavlja, ali na koje bi mogla da bude
odgovor, jeste kako predstaviti stvarnost kada jezik po svojoj
prirodi sve predmete i fenomene čini opštim, i time im oduzima
vreme i pokriva njihovu jedinstvenost, a pritom je i vezan za
jedno društvo i njegovu istoriju koja im je u sporim pokretima
pripisivala i oduzimala smisao, shvaćen kao pogled na svet, i
koji ne dotiče samo egzistencijalno, niti samo društveno, već
čini egzistencijalno društvenim. Jer „krv“ nije samo krv,
„zemlja“ nije samo zemlja. To bi se moglo izbeći stvaranjem
sasvim osobenog jezika, oslobođenog istorije i sasvim
odvojenog od opšteg, ali to onda ne bi bio jezik; sasvim osobeno
ne može se preneti, potrebna je zajednica, jedno „ti“ koje stvara
„mi“; to je osnov jezika. Inače bi samo pesnik razumeo pesmu, i
niko drugi, a onda je pitanje šta pesnik uopšte razume, u svom
solipsističkom svetu.
Drugi način da se to izbegne bila bi pramena jezika. Ali, kao
prvo, svi jezici uopštavaju i puni su kulture i istorije, a kao
drugo, ova pesma toliko duboko zadire u specifično ljudsko da
je teško čitati je kao izraz određenog jezika, tačnije nemačkog,
ili određene kulture, tačnije nemačke, kriza zadire dublje, do
samog temelja našeg shvatanja čoveka, jezika, stvarnosti,
sećanja, smrti, vremena. Ta pitanja se ne mogu postaviti niti se
na njih može odgovoriti jezikom koji nosi uobičajena shvatanja
tih pojmova, a da pesma ne izgubi svoju osobenost i radikalnost.
Ali ona ne može ni da izađe iz tog jezika i postane jedno sa
svojom osobenošću i radikalnošću, jer tada nikome ništa ne bi
kazala. Kroz jezik se stvarnost pokazuje, ne kakva jeste, nego
kakvom je jezik pokazuje, a ako jezik hoće da bude istinit, mora
prikazati osobenu stvarnost, osobenim jezikom, ali tako da se
veza sa stvarnošću i veza sa drugima u jeziku ne naruši.
Sažimanje je na samoj granici. A kada se nađemo na granici
smisla, nezaobilazno se postavlja pitanje šta je uopšte smisao,
dok ujedno svaka reč dobija nečuvenu težinu. Ta težina ne
dolazi iz smisla, već iz osnove smisla. „Kamen“ je ovde takva
reč. Tu je, skoro kao kamen leži u pesmi, nepovezana sa
okruženjem, a ako čovek pokuša da učita aspekte povezanosti
kamena sa ljudskim kako bi ga time osmislio, kamen mu „ne
odgovara“. U jeziku je, ali ipak izvan jezičkih sklopova.
U jedinstvenom počiva osobeno, u osobenom privatno; put
kojim se izbegava opšte vodi i kroz privatno. Možda kamen u
pesmi sadrži nešto što čitalac ne zna i ne može ni da pretpostavi.
U pogovoru svog norveškog prepeva Celanove poezije Ejving
Berg piše da su Celanovi roditelji, Friderike i Leo, germanofoni
Jevreji u ondašnjoj Rumuniji, umrli u nemačkom logoru po
imenu Kamenolom. „Tu nam pada na pamet pesma poput
Sažimanja“, piše Berg, „ali važno je ostaviti prostor između
biografske pozadine i pesama koje je nadilaze: istorijskim
čitanjem stihovi postaju neaktuelni.“ Berg ukazuje na osnovnu
hermeneutičku problematiku: gde je granica između onoga što je
u pesmi, onoga što je u piscu i onoga što je u čitaocu? Celan je
napisao „kamen“. Da li je tada mislio na roditelje? Ima li njih u
reči „kamen“? To nikada nećemo saznati. Sad znam da su
Celanovi roditelji umrli u nemačkom kamenolomu, i vidim tu
vezu u reči „kamen“, no da li je ispravno protumačiti je tako, ili
time pesmi namećem nešto što nema? Staje izvan a šta unutar
pesme?
Centralne reči u pesmi, izuzev „niko“ i „ništa“, jesu „noć“,
„reč“ i „pepeo“. Kad je Celan pisao, i kad je reč došla kroz noć i
htela da svetli, da li je tada mislio na Jevanđelje po Jovanu? Tu
se pravi klasična veza između reči i svetlosti, tu je reč Bog, Bog
je život, a život je svetlost ljudima koja svetli u tami. Ako Celan
jeste mislio na jevanđelje, da li ga onda „ima“ u pesmi, kao što
ga ne bi bilo da na njega nije mislio? Ako nije, i ako jevanđelja
„nema“ u pesmi, nego samo u meni, čitaocu, razumem li je onda
„pogrešno“?

U početku bješe riječ, i riječ bješe u Boga, i Bog bješe

riječ. Ona bješe u početku u Boga. Sve je kroz nju postalo,
i bez nje ništa nije postalo što je postalo. U njoj bješe život,
i život bješe vidjelo ljudima. I vidjelo se svijetli u tami, i
tama ga ne obuze.37

Došla je, došla,

došla je jedna reč, došla,
došla kroz noć,
htela da svetli, da svetli.

Ako čujemo odjek Jevanđelja po Jovanu u ta četiri stiha,

čujemo i odjek Boga u reči koja hoće ali ne može da svetli. Ali
Bog nije samo reč, on je život, a život je svetio ljudima; pa onda
i toga ima u stihovima: kao što svetlost predstavlja reč koja ne
prodire kroz nerazličitost noći, može da predstavlja i ljude koji
ne prodiru kroz nerazličitost smrti. Ali početak Jevanđelja po
Jovanu ne spaja samo reč sa Bogom a Boga sa svetlošću ljudi
već sve to postavlja „u početku“, kao priču o postanju. Ona je
odraz Postanja iz Starog zaveta, koje takođe počinje rečima „u
početku“. Ali dok u Starom zavetu nastaje materijalni svet, nebo
i zemlja, isprva pusti i prazni usred mora mraka, pa polako
nastupaju svetlost i život, te se haos pretvara u red kao u svim
starim predanjima o nastanku, na početku Jevanđelja po Jovanu
ne sviće dan niti se iz dotad beskrajnog mraka u materijalnom
svetu uzdiže zemlja, nego reč. To počinje ljudski svet, i ukazuje
se u reči, koja uspostavlja razlike u nerazličitom, smisao u
besmislenom, red u haosu. Ako čovek ispadne iz jezika, ispada
iz sveta. Neverbalan svet je svet bez razlika, a svet bez razlika je
svet bez smisla. To je haos, ekspanzija i rušenje svih stvari. Ali
jezik nije iznad sveta i ljudi u njemu, nije nekakav sistem
registratora razlika, već je u svakom pojedinom čoveku, i njime
čovek razume sebe, kao i druge ljude i svet. Jezik jeste čovek. U
jeziku je „ja“, ali samo ako postoji i „ti“ prema kojem se „ja“ u
jezičkom činu odnosi, jer kako bi se u suprotnom „ja“ izdvojilo i
imalo oblik? „Ja“ bez „ti“ bilo bi niko i svi.
Kako izgleda jezik bez drugoga? Ne kao Džojsovi unutrašnji
monolozi, jer iako se jezik u njima izdaje za nešto što dolazi iz
najličnijeg, on to najličnije ujedno i sluša, te takvo njegovo
prisustvo u tihoj bujici sećanja, misli i fragmenata života i jastva
koji struje kroz svest, kao na primer u završnom monologu Moli
Blum u Uliksu, predstavlja drugoga prema kojem se tajna
unutarnjeg odnosi, pa time više nije zatvorena u sebe. Džojsova
zasluga je upravo u tome što je znao u kolikoj je meri unutarnje
povezano s drugim i sa kulturom preko jezika, pa je u svom
sledećem romanu otišao dalje na tom putu, tu se jezik više ne
očitava u pojedincu, nego je Džojs pisao o „svima“, ili u
„svima“, tačnije u jeziku po sebi, bez pošiljaoca ili primaoca,
bez „ja“ i „ti“, samo s jednim ogromnim „mi“ koje se neprestano
širi na sve strane, jer svaka pojedina reč sudeluje u drugoj,
otvorene su jedne drugima, i sve što sadrže od istorije, kulture i
duha vremena protiče kroz njih, pa se time nalaze na drugoj
granici smisla: prva je tamo gde jastvo nestaje u ličnom, koje se
ne može preneti a da ne izgubi karakter ličnog i ne postane
drugost, te koje je na kraju krajeva neverbalno. Druga granica,
na kojoj je Fineganouo bdenje napisano, tamo je gde jastvo
nestaje u sopstvu jezika. Ako se prekorači prva granica, „ti“
nestaje i „ja“ se u njega pretvara, ako se prekorači druga, „ti“
nestaje, a „ja“ se gubi u „svi“; u oba slučaja smisao napušta
jezik i on postaje nedokučiv.
Ali šta je nedokučivost? Ono što se ne da razumeti. Ali šta
znači razumeti? „Razumemo“ li kamen? „Razumemo“ li vodu?
Najvažniji pojam u Jevanđelju po Jovanu jeste „logos“, reč. On
dolazi iz grčkog, a posle Platona jezik je u helenskoj kulturi
postao apstraktniji nego u hebrejskoj, gde se reč, dabar, razume
konkretnije, nekako bliže onome što označava, skoro kao stvar
ili postupak po sebi, prema Nortropu Fraju, ako sam ga dobro
razumeo. Ako Jevanđelja po Jovanu nema u Celanovoj pesmi,
helenskog ima, ne samo u nagoveštenom ukazivanju na
Demokrita kod koga je fizički svet podeljen na najmanje činioce
već i kroz apstraktni, relacioni jezički svet koji sve povezuje,
preduslov onog nekadašnjeg „mi“ koje je sada nemoguće:
kamen leži u jeziku, nepovezan. Šta znači kamen? To je pitanje
upućeno jeziku, „kamenu“. Znamo kako kamen izgleda, znamo
od čega se sastoji, i znamo kakve odlike poseduje. Ali nemamo
pojmova koji mogu dotaći ono što kamen jeste po sebi. Možemo
da kažemo „to“. „To je kamen“. „To je zvezda“. „To je voda“.
„To sam ja“. Ili, ako hoćemo, „ja sam to“. Šta je to?
To je ono što nema ime.
Razumevanje i smisao nisu isto. Izraelsko-američki sociolog
Aron Antonovski definisao je smisao kao osećaj ili doživljaj
konteksta. Religija uspostavlja takve kontekste, uvlači kamen i
drvo u opseg ljudskog, gde su ujedno i ono što jesu, konkretni u
sebi, a i predstavljaju aspekte svetog ili božanskog, dakle
vanljudskog. Nauka, koja je zamenila religiju, takođe
uspostavlja takve kontekste, smešta kamen i drvo u ogroman
sistem razlika i sličnosti, koje čovek uspostavlja, dok je ujedno
njihov deo. I društvo uspostavlja kontekste, složen sistem
dozvoljenog i nedozvoljenog, poželjnog i nepoželjnog,
izgovorljivog i neizgovorljivog, u hijerarhiji u kojoj pojedinac
može da se penje ili pada, u zavisnosti od gustine razlika između
različitih slojeva u određenom društvu. Smisao nije nešto po
sebi, već osećaj koji se budi, a kontekst koji to činije relativan,
može da se zasniva i na nerazumevanju i na razumevanju, i na
praznoverici i na istinskoj veri, i na iluziji i na realnosti, i na
moralu i na nemoralu. Smisao je osećaj konteksta, i što je veći
kontekst, veći je smisao. Povezanost sa svime i sa božanskim,
doživljena u ekstazi, najjači je osećaj pripadnosti koji čovek
može da doživi. Ljubav je osećanje koje stvara kontekst. I osećaj
zajedništva koji nastaje kad se čovek s drugima slaže u nečemu
takođe stvara kontekst i pruža smisao. Velika spoznaja pisca
Jevanđelja po Jovanu bila je da nije samo ljudski svet nastao iz
reči već i sam čovek, i da sav smisao na ovom svetu potiče iz
reči. Reč je svetio, osvetljava naš svet, izvan nje je tama, a tako
je zato što reč stvara razlike a tama predstavlja nerazličitost. U
Celanovoj pesmi tama i nerazličitost ne stoje izvan ljudskog,
nisu naša granica na koju nailazimo u susretu sa smrću ili
svetinjom, već su prodrle u samu ljudskost, koja je polazeći od
ovog shvatanja isto što i jezik.
Ako jezik padne, tama se uliva u naš svet i ispunjava ga
poput mora.
Ali šta znači pad jezika? Kako jezik može da padne? Ili
formulisano na drugi način: zašto reč ne dolazi kada se priziva,
zašto ne svetli, već nastupa kao negacija, htela da svetli, da
svetli? U Jevanđelju po Jovanu reč je Bog, što se može shvatiti
tako da je Bog onaj ili ono što reči daje smisao, ono u čemu
smisao počiva i iz čega izvire, dakle garant konteksta. U ovoj
pesmi nema nikakvog konteksta koji bi pružio smisao. Reč o
svetu uništava svet, trava je razmaknuta pisanjem, a točak se
kotrlja iz sebe, nevezan za okruženje, odvojen je simbol, čija je
sama odvojenost možda najvažnija, u svakom slučaju je
istaknuta, jer nebo pod kojim se kotrlja nema zvezda. Zvezde su
svetlost u tami, svetlost je reč, reč je Bog. Ako se reč ubrzo
potom priziva kao svetio, ona se mora razumeti kao druga vrsta
reči, kao želja da se uspostavi kontekst drugačiji od onog koji se
raspao, a pošto se to ne ispunjava, pesma se ruši u pepeo, pepeo,
pepeo, noć, noć-i-noć, i poziv da se ode oku, ne onom što vidi i
izdvaja, već onom što plače.

Kontekst i smisao, međutim, ne nalaze se samo u polazišnoj

tački reči već i tamo gde se reč zaputila, u „ti“. Za „ti“ je i
odsustvo smisla smisao. Bez „ti“ pesma bi potpuno zanemela.
Ne bi se srušila u pepeo i noć, koji su skoro-neverbalno, nego u
neverbalno. „Ti“ je nada pesme, budućnost pesme, utopija
pesme. Ali „ti“ pesme ne podrazumeva nužno mene koji je sada
čitam, već je veličina koju mogu da otvorim ili ne otvorim. Ako
hoću da je otvorim, moram da budem oprezan, jer čitanje je
upravo takvo, treba pustiti svoje i predati se stranom glasu i
poslušati ga, glasu koji je u ovom slučaju stvorio čovek, izvesni
Paul Celan, koji je davno mrtav, ali se ovde u ovim rečima i
njihovim brižljivo sročenim nijansama ukazuje svojim jastvom,
usmerenim ka jednom „ti“, koje ja, preko pedeset godina pošto
je pesma napisana, pokušavam da otvorim. Ako unesem suviše
svojeg, „ti“ pesme pretvaram u svoje „ja“, i pesma postaje
ogledalo, njene mogućnosti spoznaje svode se na moja
ograničenja, jer ja znam što znam. Ta predrasuda ne odnosi se
samo na moje lično jastvo već i na kulturu uopšte, koja je takođe
deo mog čitalačkog „ja“, i koja je sasvim nužna; bez nje bih
prazan stajao pred svakom rečju. Tom „ti“ u Celanovoj pesmi,
kojem se pesma obraća, oduzete su sve reči koje stvaraju takve
zajedničke predrasude, upravo zato što se u spoznajnom
prostoru u koji se „ti“ postavlja radi o nedovoljnosti predrasuda
u susretu sa svetom koji pokušavaju da dosegnu, i zato je pesmu
tako teško uhvatiti; udaljava se od zajedničkih tačaka, a kada im
se ipak približi, kao da je oslobođena uobičajenih asocijacija i
polazišta: kamen je kamen. Pristup pesme je idiosinkratičan, jer
se ne piše o rečima koje bude druge reči, već o nečemu drugom,
što čitaoca primorava da pesmu čita idiosinkratično, što će reći
da otežava svaku vezu između slika u pesmi i onoga što slika
„predstavlja“, čega je „zapravo“ izraz. Pesma izražava sebe. Ali
čini to rečima zajednice. To je čini teškom za tumačenje, ali ne i
za razumevanje, jer ako se asocijacijama koje reči bude oduzima
prostor i ako ih okolne reči odbijaju, nema takvog odbijanja
osećanja i raspoloženja koje reči bude. Pre će biti da stvarni i
krajnji smisao pesme počiva u tome, izvan jezika, u srcu i
uplakanom oku. Da, tamo se „ti“, koje bi moglo da bude
personifikacija čitaoca, poziva da ode. Ne čitaj, ne gledaj, nego
otiđi oku, vlažnome. S druge strane je oko koje ne vidi ali plače
nekakav ekvivalent sve tla koje je htelo da svetli, a koje je u
ovoj tami slika nemoći, pada jezika. Jezik je pao pošto je palo
„mi“ iz kojeg nastaje i koje stvara, ali pesma nije napisana samo
da bi to pokazala već je i sama pokušaj da se pronađe izlaz iz
toga, i tako ponovo uspostavi smisao, makar samo tu, u samoj
pesmi, pokazivanjem gubitka smisla. Slika tog gubitka nije noć
koja krije, niti nedovoljna snaga reći, njena nemoć, već pepeo u
koji se sve nestajući pretvorilo. Pepeo je oblik odsustva.
Religija, koja svojim zakonima i pravilima sve u ljudskom svetu
povezuje s Bogom, i time čini smislenim, uključila je i pepeo u
povlačenje granice između društvene stvarnosti, fizičke
stvarnosti i božanske stvarnosti; pepeo se posebno pominje u
Mojsijevom zakonu, koji je Gospod dao Izraelićanima preko
Mojsija, gde je predmet određenih pravila. Ne pepeo po sebi,
već pepeo nakon žrtve paljenice. Sveštenik treba da nosi lan kad
uklanja pepeo, i treba da ga stavi pored žrtve. Onda treba da se
presvuče pre nego što ga iz tabora odnese na neko čisto mesto.
Žrtveni ritual sastoji se iz prelaza, ovozemaljska životinja se
kolje i uvodi u svetost, te postaje sveta, božja. Njen pepeo je još
u svetom i stoga je svetinja. Sveštenikovo presvlačenje označava
prelaz, koji se završava kad se pepeo iznese iz hrama i tabora;
tada pepeo ponovo postaje deo ovozemaljskog. Ali čak i u
razgraničenju koje svetost stvara, pepeo je ostatak, koji se za
razliku od života ne može prekinuti – jer već je mrtav – te koji
se iznosi i time gubi svetost.
Pitanje je kakve veze ta dimenzija pepela ima s Celanovom
pesmom. Pepeo, pepeo, pepeo, kaže se, kao da se insistira da je
upravo samo pepeo i ništa drugo. Ujedno se žrtva paljenica, čiji
je pepeo ostatak, na grčkom naziva holokaust. A u pesmi koju je
napisao nemačko-jevrejski pisac 1959. godine teško je tumačiti
„pepeo“ i „holokaust“ kao neutralne veličine. No da li takvo
čitanje nameće istoriju tumačenju? Ili da okrenemo problem
naglavačke: sa čime bi „pepeo“ i rana na koju „šavovi“ i
„zaraslo“ ukazuju uopšte bili povezani ako ne sa Holokaustom?
Da li je to redukovanje pesme? U izvesnom smislu jeste, pošto
upravo takvu redukciju imenovanjem pesma pokušava da
izbegne svojom velikom negirajućom snagom, iz prostog
razloga što bi to zatvorilo baš ono što pesma pokušava da održi
otvorenim. Ali upravo se to, i ništa drugo, dešava u pesmi. Ona
se odnosi prema nečemu sasvim specifičnom što ne može da
imenuje, pa time prekoračuje specifično, ono što se odnosi na
istorijsko vreme, i zalazi u osnovne egzistencijalne kategorije,
gde je najvažniji odnos između jezika i stvarnosti. Bez ljudske
katastrofe koju Holokaust predstavlja, pesma bi verovatno
mogla da spekuliše o razlici između reči i kamenja, i da kruži
oko ništavila smrti, ali sumnjam da bi mogla uzaludno moliti
svetlost najvišeg, božansku svetlost, da zasija.
Sažimanje vrlo očigledno nije nikakva jezička vežba,
očigledno nije akademski opit o prisustvu i odsustvu, već je
elegija i rekvijem nad umrlima, ali i nad onim što je njihovom
smrću nestalo, naime nad „mi“. Prvo su na Celanovom jeziku,
njegovom maternjem jeziku, nemačkom, Jevreji bili potisnuti iz
„mi“ u „oni“, a potom, u koncentracionim logorima, u „ono“.
Jevrejima je bilo oduzeto ime, koje nije sadržalo samo njihov
identitet već i njihovu ljudskost, postali su „ono“, tela sa
udovima koja se mogu brojati, ali ne i imenovati. Postali su
niko. A onda su postali ništa. Za njima je ostao samo pepeo.

Pre izvesnog vremena gledao sam dokumentarni film o

Holokaustu, Šoa, Kloda Lancmana, koji se bavi isključivo onim
što je ostalo, isključivo onim čega ima sada; nema starih slika,
nema starih filmova, samo ljudi u sadašnjem trenutku, koji jedan
za drugim govore šta su nekada videli ili doživeli. Voz, šuma,
lica. Neki lako pričaju o onome što su videli, nesvesno, ne znaju
šta govore, drugi su sasvim nemi, treći pak pucaju pod pritiskom
određenog sećanja koje iznenada postane neizdrživo. Kao
posmatrač sam sve to mogao da razumem, ovo se desilo, i ono
se desilo, mogao sam da procenim priče različitih ljudi i
postavim ih u kontekst sa svim ostalim što sam znao, pa i u
odnosu na njihovu psihologiju i tip naravi, ali samo dva puta za
devet sati, koliko film traje, sinulo mi je šta se zapravo desilo, u
svoj strahoti, tračak spoznaje, koju sam dakle uhvatio
osećanjima, ne razumom. Potrajalo je dve-tri sekunde, a onda je
prošlo. Jedan od tih tračaka spoznaje povezao sam s pesmom
Paula Celana.
Radnik železnice zaposlen na stanici u blizini nemačkog
logora u Poljskoj 1941. godine pričao je o nečemu što je tamo
doživeo jednog popodneva. Logor se već neko vreme gradio,
razgovarali su među sobom šta bi to moglo da bude, možda je i
pitao nekog Nemca, ne sećam se, ali u svakom slučaju je
pretpostavio da je u pitanju radnički logor za Jevreje. Tog
popodneva je upravo završavao posao kada je voz stigao na
stanicu, do logora. Bilo je mnogo vagona punih Jevreja koji su
ulazili u logor kada je biciklom pošao kući. Železnička stanica
bila je tik kraj logora, i svi koji su u njoj radili dobro su ih čuli,
zvuk velike skupine ljudi razlegao se te večeri: povici, dečji
plač, razgovor, mrmljanje. Kada se sutradan vratio da započne
posao, sve je bilo sasvim tiho. Nije mogao da shvati. Gde su svi
nestali? Znao je da ih nisu prevezli dalje, morali su biti u logoru,
ali kako toliki ljudi mogu da budu tako tihi?
O toj tišini, u kojoj su sve ljudske razlike zbrisane, pisao je
Paul Celan. Ta tišina je ništavilo, ali u tom ništavilu ima nečega,
ima svih koji su u njemu nestali. Ta tišina, i tama u toj tišini,
navode „ja“ u pesmi da moli reč da zasvetli, i da napiše htela da
svetli, da svetli, a onda pepeo, pepeo, pepeo, noć, noć-i-noć. Sve
razlike su zbrisane i sve se pretvorilo u ništa, što je bilo ne može
se vratiti, zauvek je izgubljeno, ne može se vratiti čak ni u
jeziku, jer u praznom carstvu nerazličitog ništa nijedna reč ne
može stvoriti razliku. Za njima je samo ostala tišina, što će reći
neverbalno, što pak znači noć, pepeo. Čitav svet razlika
pojedinca: pepeo. Prošlost, budućnost: pepeo.

Ako je ciničan, čovek možda može reći da je život život, i da

nije ništa strašnije kada dete umre u gasnoj komori nego kada
umre u saobraćajnoj nesreći; tuga preživelih je ista; tuga je tuga,
ne raste kad se sabira, ljudi nisu brojevi, tuga nije računica. I to
je tačno. Gubitak deteta uvek je isti. Ali broj ne predstavlja samo
jednog sabranog s drugim, oni su činili i zajednicu po sebi,
kolektiv. Kada čovek umre unutar društva, uspomena na njega
nastavlja da živi među drugima, i najbliži dele njegovo
vlasništvo. „Mi“ je izgubilo jedno „ti“, koje je u smrti postalo
„to“.
Za vreme Holokausta čitave zajednice su istrebljivane
istovremeno, pa nije nestajalo samo ono što jesu već i ono što su
ikada bili. Sve njihove uspomene i priče takođe su istrebljivane.
Kada su umrli, nestalo je ono što su bili, njihovo lično „jeste“,
ali i njihovo „bilo je“, a takvo ništavilo, koje je apsolutno, u
kojem nema nikoga i ničega, stvara razliku u odnosu između
„jeste“ i „bilo je“ kakvu smrt po sebi ne stvara, jer „mi“ ne
umire nikad, nastavlja da živi, sve naše institucije, sve što
gradimo i stvaramo okrenuto je produžetku „mi“, trajnijem od
svakog njegovog pojedinog dela, jer oni umiru, neko vreme se
čuvaju u sećanju njihovog najbližeg „mi“, koje onda i samo
umire, dok se veliko „mi“, suštinski nepromenjeno, tada sastoji
od sasvim novih pojedinaca.
To je kultura.
Ne samo što kultura podnosi smrt „ti“ i „ja“ već i postoji da
je nadgradi. A najvažniji element te građevine jeste jezik. Jezik
je deo „mi“, naš je, ali ono što njime izražavamo jeste naša
individualnost. Ta individualnost koju jezik neprekidno
izražava, vekovima, jeste žamor „mi“. U jeziku i kulturi
prevazilazimo smrt, i to je možda najosnovnija funkcija jezika i
kulture. Kada je francuski pesnik Malarme pisao pesme o svom
sinu i smrti svog sina, njegovo pisanje približilo se ivici
ništavila, tami u koju je gledao, ali jezik se tu raspao zato što se
našao na svojoj krajnjoj granici, baš na tom mestu se raspao na
komade i baš je pred tim bio bespomoćan, ali ne po sebi, jer da
se jezik odatle vratio u centar, životu i sferi društva, ponovo bi
postao smislen i celovit. Malarme je pamtio svog sina. U
Holokaustu su umrli i dete i oni koji bi dete pamtili.
Ali ne razlikuje to Celanovu pesmu o smrti od Malarmeovih
pesama o smrti, mada odsustvo sećanja uvećava nerazličitost
ništavila. Ne, razlikuje ih to što se raspadanje smisla u
Celanovoj pesmi ne tiče krajnje granice jezika, onoga što jezik
ne može da pojmi, dakle negacije u problematici božjeg imena,
već se raspadanje smisla odnosi na jezik kao takav, jezik po
sebi. Ne na pojedine reči jezika, kao što su kamen ili trava, već
na smislenu osnovu koje „mi“ jezika stvara, pošto je to „mi“
izdvajalo jedno za drugim „ti“ i pretvaralo ih u „oni“, a onda u
„ono“, izbacujući ih iz jezika i iz ljudskog.
Može li „ja“ koje je to videlo, posle toga reći „mi“? A ako ne
može, kako uopšte pisati i govoriti?

Jezik je društvena aktivnost, svaki jezik zahteva „ja“ i „ti“

koji zajedno čine „mi“.
Stvarnost jezika samim tim je društvena stvarnost, stvarnost
„ja“, „ti“ i „mi“. Ali jezik nije neutralna veličina koja označava
nešto već postojeće, „ja“, „ti“ i „mi“ boje jezik i jezik boji njih,
oni ga stvaraju i u njemu nastaju. Identitet je kultura, kultura je
jezik, jezik je moral. Ono što je omogućilo zločine u Trećem
rajhu bilo je ekstremno pojačavanje „mi“, a slabljenje „ja“ koje
to podrazumeva redukovalo je otpor prema postepenom
raščovečavanju i izopštavanju „ne mi“, tačnije Jevreja, što je pak
dalje osnaživalo „mi“. Raščovečavanje se odigravalo u jeziku, u
ime „mi“, gde počiva i moral, a glas savesti je za samo nekoliko
godina u Nemačkoj prešao sa „ne ubij“ na „ubij“, kako Hana
Arent ističe.
Na tom jeziku u kojem su moral, etika, pa i estetika bili
pervertirani, Paul Celan je rekao „ja“. Da je na tom jeziku rekao
„smrt“, to ne bi značilo odsustvo života, ne bi značilo ništavilo,
jer je nacizam, koji je prožeo sve delove kulture, bio kult smrti,
pa da je Celan rekao „smrt“, ne bi rekao ništavilo, već žrtva,
otadžbina, veličina, samopregor, ponos, hrabrost. Da je rekao
„zemlja“, rekao bi istorija, pripadnost, narod. Da je rekao „krv“,
rekao bi rasa, čistota, žrtva, smrt. Smrt u gasnim komorama bila
je drugačija smrt, njeno ništavilo bilo je nešto drugo, o njoj se
govorilo kao o istrebljivanju insekata ili štetočina, eliminaciji
neželjenog, neljudskog, pa kako imenovati tu smrt koja nema
identitet a ne prizvati ni svečani barjak ni komešanje pacova koji
takođe počivaju u reči smrt?

Sedam godina ranije, 1952, Paul Celan je objavio drugu

pesmu koja se tiče Holokausta, verovatno svoju najčuveniju,
Fugu smrti. Tema je tu ista, ali je opisani svet znatno drugačiji,
posebno po tome što sadrži imena. Nemačka se pominje pet
puta, Margareta zlatne kose četiri puta, Sulamka kose boje
pepela četiri puta. Smrt se personifikuje, ona je majstor iz
Nemačke, nasilje se prikazuje primerom, „za pojasom gvožđa se
maša i vitla njime“, „olovnim zrnom te pogađa tačno te pogađa“,
„pujda kerove na nas“, nasilje se povezuje sa Jevrejima i
poistovećuje sa muzikom, „on zviždi dovabljuje kerove
izvabljuje svoje Jevreje / zapoveda za igru da sviramo“, a nad
njim, majstorom iz Nemačke, sijaju zvezde. Fuga smrti je
sugestivna i hipnotička pesma, divlje je lepote i može da se meri
s Helderlinovim. I to nije neistinito, nacizam je bio divalj i
varvarski i potpuno karnevalski groteskan, tražio je uzvišeno u
svojim zastavama, uniformama, paradama i plakatima, sazivao
je istoriju i dubinu istorije, podigao je Nemačku kulturu, pa i
Helderlina, kao zastavu pred sobom, njegovo „ja“ rastvorilo se u
„mi“ mase, što se smatralo dobrim rastvaranjem, trebalo je ud u
nešto veće od sebe, iskobeljati se iz skučenosti klase u ponos
zajedničkog, krv, naciju, Nemačku, bilo je to spuštanje noći,
brutalne, perverzne, osvetljene ognjem nasilja i uništenja.
To bučno i nisko koliko i svečano zlo ispunjava Fugu smrti.
Identitet nije uništen, sakupljen je u tri imena, Nemačka i
Margareta, njena zlatna kosa spram Sulamkine pepeljastosive,
arijevsko spram jevrejskog. Smrt nije ništavilo, prošlost nije
odsutna, nije nemoguće predstaviti je, jezik nije uništen, još je
smislen. Toga uopšte nema u Sažimanju. Palo je na zemlju. U
Sažimanju je sasvim tiho. Nijedno ime nije ostalo. Ta pesma
zalazi između imena sveta i sveta, ali nije u potrazi za čistim
bivstvovanjem, shvaćenim kao oslobođenost od civilizacije i
kulture, dakle za takozvanom suštinom, jer je odsustvo imena
gubitak u pesmi, kao što je i odsustvo razlikujuće moći imena
gubitak, nešto što se traži, ali što nije moguće. Čak i sama
priroda kakva je, nepatvorena i autentična, iza jezika, obojena je
ideologijom i projektom stvaranja smisla jednog „mi“, pa i u
nacizmu, gde je među dominantnim predstavama, što se naročito
vidi u Hitlerovoj Mojoj Borbi, gde je predstava o prirodi po sebi
možda najvažnija veličina, ali tako je i u Hajdegerovoj filozofiji,
koja je Celana, inače, toliko zanimala da se lično našao s njim,
što nije bilo neproblematično pošto je Hajdeger bio nacista i član
nacističke partije, te dakle ni ideja o svetu kakav „jeste“, izvan
jezika, nije bila netaknuta ideologijom i pogledom na svet koji
su se utkali u sve, pa je taj nedostatak nevinosti, ili ta spoznaja
gubitka nevinosti, samo polazište Celanove pesme, kako je ja
čitam.
 Velika razlika između Fuge smrti i Sažimanja proizlazi
svakako i iz godina koje ih razdvajaju, ali nije nužno samo
rezultat razvitka, sazrevanja i produbljivanja Celanovog
stvaralaštva, jer se tokom tih godina nešto desilo i s načinom na
koji je kultura, dakle „mi“, poimala nacizam i Holokaust, jer dok
je 1952. to još bilo otvoreno, kao nepojmljiv užas, u potpuno
devastiranom društvu, 1959. bilo je pak zatvoreno, događaj na
koji se ukazuje, istorijska pojava, gde su svi pojedini događaji,
svi pojedini životi, svi pojedini trenuci bili zaključani u
amblemu imena, na primer Aušvic.
„Koje to pokrio“, pita se u pesmi. Imenovanje je drugi oblik
nestajanja. Zato pesma ne može da opiše deportaciju Jevreja,
prevoz u stočnim vagonima kroz poljski krajolik, postrojavanje
u logorima, skidanje, prolazak kroz špalir u gasnu komoru, smrt
u gasnoj komori, gde su se u panici skupljali na vratima pa mrtvi
ispadali kad se ona otvore, spaljivanje u pećima ili na rešetkama
iznad jama, pepeo. Taj opis, za koji bi se moglo reći da se sastoji
od činjenica, i koji povezujemo s rečju „Aušvic“, nema nikakve
veze sa stvarnošću, pored ostalog zato što njegova perspektiva
podrazumeva celovit tok događanja, koji je fikcija iz prostog
razloga što nijedno ljudsko biće nije videlo taj niz, već samo
njegove delove, ili su oni koji su prošli ceo taj tok umrli a da
nikada nisu ispričali šta su doživeli, ili su, ako su preživeli, sve
to doživeli iznutra, dok takav opis sve vreme posmatra događaj
spolja.
Ta perspektiva nikada nije postojala, pripada tekstu, i samo je
u njemu moguća. Aušvic kakav zamišljamo ne postoji, pripada
izgubljenoj prošlosti, a ni onda nije postojao, jer se ono što
zamišljamo da se tamo desilo, na način na koji nam je ispričano,
nije tako desilo, priča laže, jer zataškava pojedinca, čija je
perspektiva jedina moguća i jedina istinita, dok je ujedno upravo
zataškavanje pojedinca i omogućilo samo istrebljivanje.

*
Kada sam se u detinjstvu kao desetogodišnjak igrao u
nemačkim bunkerima u šumi na Trumeji, ili sedeo na njihovim
topovskim položajima mlatarajući nogama i gledajući more, bilo
je to samo tridesetak godina nakon što je sve to bilo u upotrebi.
Ali svet u kojem sam se igrao bio je miran i uređen, a kada sam
prvi put bio u Flensburgu, sa devet godina, u stopu prateći oca
koji je hodao tako brzo i s tako neobičnim izrazom lica dok smo
prolazili uzanom ulicom sa oskudno obučenim ženama u
separeima sa obe strane, a zbog kojih verovatno pamtim taj grad,
isti red i mir vladali su i tamo. Kada bismo otputovali kod mojih
babe i dede na zapadu Norveške, većina turista koje smo sretali
bili su Nemci. Mnogi su tu sigurno bili i ranije, za vreme rata. O
ratu smo učili u školi, mahom o događanjima u Norveškoj, ali s
vremenom i u ostatku sveta. U novinama je bio prisutan time što
su večito novi ratni zločinci pronalaženi po svetu, i osuđivani. U
časopisima, možda posebno u Vi menu, bilo je obilje priča o
ratnom blagu, takozvanom nacističkom zlatu, i o nemačkim
ratnim zločincima koji se kriju u Argentini i Brazilu. Ali moj
najveći izvor znanja o nacizmu bili su stripovi poput serijala Na
krilima ili Pobedili smo. Tu su Nemci, odnosno Fric, kako su ih
zvali, bili zli i bezobzirni, a žutaći, odnosno Japanci, možda još
gori. Sve to, i knjige, i stripovi, i novinski članci, i priče iz
časopisa, kao i nastava istorije u školi, odigravalo se u jednom
radikalno drugačijem vremenu, na radikalno drugačijem mestu,
bližem šumi u kojoj su nestali Ivica i Marica nego stvarnoj šumi
što se smanjuje i proređuje kako se bliži kamenitoj plaži i na
kraju sasvim nestaje, gore na Huveu, gde su Nemci dokazano
imali položaje.
 Na proleće u sedmom razredu, kada sam imao trinaest
godina, prvi put sam video slike iz koncentracionih logora, bio
sam u biblioteci u podrumu škole, i apsolutno su me šokirale,
smrzao sam se, ali nisam reagovao na broj mrtvih ili na njihove
patnje, jer učio sam o Holokaustu i znao šta je, već na samu
sliku, žene tako ispijene da nije ličila na ljudsko biće, bila je
gola ali nije bilo ničeg seksualnog oko nje, a pored nje je bila
slika hrpe leševa, naslaganih poput cepanica, slikano je izdaleka
pa su se udovi i tela mešali, ali sam ipak jasno video da su u
pitanju ljudi. Led koji je to stvorilo u meni, užas koji me je
prožeo i odsekao od sveta na nekoliko sati posle toga, opet nije
imao nikakve veze s njihovom patnjom ili grozotom samog čina,
već samo s telima, njihovim položajem i onim što su izražavala,
a što ranije nisam video, niti slutio da postoji.
Na univerzitetu sam se susreo s ratom i Holokaustom u
sasvim drugačijem obliku, na primer kako su Horkhajmer i
Adorno pisali o njemu u Dijalektici prosvetiteljstva, gde
analiziraju Odiseju da bi razumeli kolaps civilizacije i konačno
varvarstvo, i da bi, koliko sam razumeo, pokazali odnos svetlosti
i tame, kako je svetlost pokušavala da se oslobodi iz tame, i
nekoliko puta zamalo uspela, ali je uvek nekako bila usisana
nazad. Prosvetiteljstvo nije videlo samo sebe, ono što je počelo
kao raščaravanje stvarnosti da bi se čovek oslobodio i načinio
svojim gospodarem završilo se ponovnim očaravanjem sveta,
dok su svekolike tehnologije i dostignuća napretka nastavili
svojim putem, sada čineći ljude neslobodnim robovima, da bi na
kraju došlo do potpunog kraha.
Adornovo rešenje je više prosvetiteljstva, koliko sam shvatio.
„Prosvetiteljstvo mora postati svesno sebe kako na kraju ne bi
izneverilo ljude“, napisao je. I: „Nije reč o čuvanju nečeg
prošlog, već o ispunjenju prastarog obećanja.“ Kakva je bila
veza između svetlosti, tame, prosvetiteljstva, mita, nacizma i
Bergena – grada u kojem sam živeo i od kojeg se sastojao čitav
moj svet – nisam razumeo, jer problematike nije bilo. U to
vreme je sve imalo svoje mesto. Adorno je bio jedno, Odiseja
drugo, moj život treće, rat četvrto. Kada bi se pomešali, kao na
primer večeri kada sam sedeo u Serbevogu i gledao televiziju s
dedom, koji je iznenada upro u ekran i kazao: šta će ovaj
Jevrejin ovde? – video je Jua Benkova – nisam bio svestan da se
mešaju, tad nisam pomislio na prosvetiteljstvo, nisam pomislio
na mit, nisam pomislio na Adorna, nisam pomislio na Hanu
Arent, nego na dedu, za koga sam znao da nikada nije bio
nacista, te da njegova predrasuda potiče iz njegovog vremena, i
ne izražava ništa suštinsko u njegovoj unutrašnjosti.
Narednih godina pročitao sam mnogo knjiga o nacizmu, ne
toliko u pokušaju da razumem, već zbog moje neverovatno
snažne privučenosti događanjima iz tog vremena. „Prekoračenje
granica“ bilo je u opticaju kao pojam, mutan i teoretski,
upotrebljivan u vezi s tekstovima, mahom modernističkim, dok
za prekoračenje granica u stvarnosti, kao i za „nečuveno“, drugu
omiljenu akademsko-intelektualnu reč, niko u suštini nije hteo ni
da čuje. Jer šta je bilo prekoračenje i šta je bilo nečuveno u našoj
kulturi? Narkomani su prekoračivali granice, nisu zazirali ni od
kakvih sredstava da nabave drogu, a nečuvena je bila
pornografija, ili politički pravac koji niko nije voleo,
malograđanski pseudoliberalizam Stranke napretka, ili rasizam
ili glorifikacija nasilja.
Šta je bilo prekoračenje u književnosti? Šta je tu prelazilo
granice i bilo nečuveno? Mahom žanrovi, dakle pojava
tradicionalno niskog stila u tradicionalno visokom, ili pojava
filozofije u beletrističkim tekstovima, ili približavanje pesme
prozi. Što se mene tiče, sasvim lično, prekoračenje je delom
značilo ogroman osećaj slobode, delom ogromnu sramotu, ali
okvir u kojem se to odigravalo bilo je nešto tako nesofisticirano
i teško kao nekoliko piva previše, s nekoliko sati neželjenih, ali
nesputanih postupaka kao rezultatom. Bilo je to sitno i malo i
tužno, iako osećaj nije nužno bio takav, dok su zločini počinjeni
u Trećem rajhu bili nečuveni i prestupnički u radikalno
drugačijem i suštinski nepojmljivom, ali nesumljivo
fascinantnom smislu. Kako je to bilo moguće? Privlačnost smrti,
privlačnost propasti, privlačnost potpunog uništenja, od čega se
sastojao? Svet je goreo, oni su klicali.
O tome sam čitao i o tome razmišljao, uvek osećajući delić te
privlačnosti, iako sam bio daleko od rata i smrti, uništenja i
genocida, na stolici u Bergenu, okružen svim mojim knjigama,
najčešće s cigaretom u ruci i šoljom kafe pored sebe na stolu, sa
sve tišim šuštanjem saobraćaja izvan prozora, ponekad s toplom
mačkom usnulom u krilu. Čitao sam o Hitlerovim poslednjim
danima, o potpuno poremećenoj atmosferi dole pod zemljom
gde je živeo sa slugama i najbližima, dok je grad iznad njih, koji
su ruske bombe sravnile sa zemljom, pakleno goreo. Jednom je
izašao da nadahne grupu Hitlerjugend vojnika, video sam film
koji je tada snimljen, bolestan je, trudi se da mu ruka ne drhti
dok prilazi mladićima jednom za drugim, sigurno je imao
Parkinsonovu bolest. Ali ima sjaja u oku, nekakve neočekivane
topline.
To valjda ne može biti moguće?
Kada je tata umro, Ingve i ja smo našli nacističku iglu među
njegovim stvarima, tačnije iglu s nemačkim orlom koja se kači
na rever. Odakle mu? Nije bio tip koji bi kupio tako nešto, pa ju
je sigurno dobio ili stekao na neki drugi način. Kada je baba
umrla, godinu i po dana posle tate, pa smo pregledali kuću da
podelimo ostavštinu, našli smo primerak Moje borbe u sanduku
u dnevnoj sobi. Otkud to? Sigurno je tu bila još od rata? Bila je
to uobičajena knjiga u ono vreme, prodavala se u hiljadama
primeraka, i moguće je da im ju je neko poklonio, iako im knjiga
po sebi ništa nije značila, ali je bez obzira na to bilo čudno što je
se nisu ratosiljali posle rata, jer svakako su znali da je
problematična. Nakon prvog osećaja senzacije, probuđenog
prizorom zabranjenog, više nisam pomišljao na to. Znao sam ko
su, baba i deda, i znao sam da dolaze iz drugog vremena, gde su
važila druga pravila. U periodu oko godinu dana kasnije počeo
sam sistematičnije da čitam o nacizmu, jednostavno me je
zainteresovao, kao što se ranije dešavalo sa drugim vremenima i
mestima. Pročitao sam Širerovo delo o nacizmu, Keršoovu prvu
knjigu o Hitleru, knjigu o Šperu Gite Serenji, Šperove dnevnike
iz Špandaua, i njegove memoare Inside the Third Reich. To sam
čitao kada smo se Tonje i ja razveli i kad sam se preselio u
Stokholm. Tamo, u jednosobnom, ženskasto nameštenom stanu
nasred Sedera, čitao sam knjigu Gite Serenji o Treblinki U taj
mrak, od koje mi je dve nedelje bilo loše, i posle toga više nisam
čitao o tome, tim putem nisam mogao dalje da idem, tu se sve
zatvorilo, ispraznilo.

Sedam godina kasnije, proleća prošle godine, i sam sam

kupio Hitlerovu Moju borbu. Tačnije, pošto sam tada stekao ime
kao pisac, i pošto je to ime privlačilo toliko pažnje, nisam hteo
da rizikujem i sam naručim Moju borbu iz antikvarnice, bio sam
paranoičan i pomislio da bi to moglo da se pročuje, pa sam
zamolio svog najboljeg druga, Gejra A., da mi je kupi. Dao je
dve hiljade kruna, koliko su knjige koštale, i poslao mi ih
poštom. Kada sam ih otpakovao i držao u rukama, bilo mi je
neprijatno, da i ne pominjem skoro mučan osećaj koji me je
obuzeo kada sam počeo da čitam prvi tom, i tako pustio
Hitlerove reči i Hitlerove misli da uđu u moju svest i nakratko
postanu njen deo. Za dva dana je trebalo da pođem na Island, pa
sam hteo da je čitam u avionu, jer trebalo je da počnem pisanje
prvog toma ovog romana kad se vratim kući, a pošto se on
takođe zove Moja borba, i pošto Hitlerova knjiga i nacistička
igla spadaju u nerešene misterije u toj priči, ili možda ne
misterije, već tačnije rečeno polja prošlosti koja su se ukazivala
u sadašnjosti a koja nisam mogao da povežem ni sa čim što u
njoj poznajem, odlučio sam da napišem nekoliko strana o
Hitlerovoj knjizi.
Obično uvek prvo pomirišem kupljene knjige, i nove i stare,
spustim glavu ka stranama i udahnem njihov miris, pošto ga,
posebno miris starih knjiga, povezujem s nečim dobrim, s nečim
bezuslovno pozitivnim iz detinjstva. Avantura, izmeštanje u
druge svetove. Ali nisam to mogao da uradim s Mojom borbom.
Bila je zla, na neki način. Nisam mogao ni da je stavim na
policu, niti na pisaći sto, morao sam da je ubacim u najnižu
fioku. Čitanje u avionu, kako sam planirao, bilo je nezamislivo,
što sam shvatio čim sam seo na svoje sedište. Jedna stjuardesa
mi je čestitala na knjigama, druga mi je namignula i rekla da zna
ko sam, dok su dva putnika ispred mene čitala isti članak o meni
u Aftenpostenu. Pošto sam bio toliko vidljiv, nisam mogao da
čitam Hitlerovu knjigu, ali to bi bilo nemoguće i da nisam, jer je
ta knjiga po sebi stigma, kada bi se otkrilo da je neko čita u
avionu, nelagodnost bi se raširila, jer onda nešto ne bi bilo u
redu sa mnom. Ostavio sam je u torbi tokom celog leta, gde je
ostala i kada sam u hotelskoj sobi legao da se odmorim pred
nastup, radije sam gledao televiziju, opterećenje je jednostavno
bilo preveliko. Ali zašto? Čitao sam markiza De Sada, drugog
stigmatizovanog pisca, ali to je književnost, svi veliki francuski
posleratni filozofi slave je kao nešto revolucionarno što ruši
granice, i koriste je za polazište svojih analiza moći, seksa,
jezika i smrti. S Hitlerovom knjigom je drugačije. Ona više nije
književnost, potonja dešavanja, njegova potonja dela, čije
preduslove brižljivo predstavlja u knjizi, takve su vrste da
menjaju književnost, pretvaraju je u nešto zlo. Hitlerova Moja
borba jedini je apsolutni tabu koji postoji u književnosti. Red da
je to čini zanimljivom nije moguće, iako jeste tako, jer time
čovek iskazuje nepoštovanje prema svima koje je taj sistem,
direktno proistekao iz te knjige, odneo u smrt. Šest miliona
Jevreja, pre samo šezdeset pet godina. Skoro sva književnost je
samo tekst, ali ne i Moja borba, ona je više od teksta. Ona je
simbol ljudskog zla. U njoj su vrata između teksta i stvarnosti
širom otvorena, na način koji se ne javlja u drugim knjigama. U
Nemačkoj je još zabranjena. U Norveškoj se nije štampala od
rata.

Ubrzo nakon kraja rata, 1947, izašla je knjiga nemačko-

jevrejskog filozofa Viktora Klemperera po imenu LTI – Lingva
Tertii Imperii; Jezik Trećeg rajha. Klemperer je bio profesor
romanskih jezika na Tehničkom univerzitetu u Drezdenu,
asimilovani Jevrejin, oženjen arijevskom ženom. Stoga je, kada
su nacisti preuzeli vlast 1933, računao da je dovoljno bezbedan
da ostane. Ali posle izvesnog vremena izgubio je položaj,
izgubio kuću, izgubio pravo da uzima knjige iz biblioteke, bilo
mu je zabranjeno da sluša radio, zabranjeno da čita novine,
zabranjeno da čita knjige nejevrejskih pisaca, a na kraju i da
razgovara sa bilo kim osim s Jevrejima, i da piše. Sve vreme je
živeo sa opasnošću da će biti deportovan, što je izbegao samo
zbog supruge i činjenice da se dobrovoljno borio za Nemačku u
Prvom svetskom ratu.
LTI je svedočanstvo o Trećem rajhu, viđenom iznutra, ali ne
pre svega o pooštravanju i brutalizaciji života u njemu tokom
tridesetih i u četrdesetim, već o tome kako se jezik u njemu
menjao. Klemperer vodi dnevnik, prvi isečci su iz proleća 1933,
kada je još profesor, još u središtu društva, a njegovi zapisi
otkrivaju nespokoj, mada blag, gotovo čuđenje. Jevrejsko se
razdvaja od nemačkog, nemačko se svuda ističe. U Lajpcigu se
osniva komisija za nacionalizaciju univerziteta. Na oglasnoj
tabli na njegovom radnom mestu stoji: „Kad Jevrejin piše na
nemačkom, on laže“. Reč volk, narod, koristi se svuda i u svim
kontekstima: narodno slavlje (volkfest), narodna zajednica
(volksgemeinschaft), blisko narodu (volksnah), tuđe narodu
(volksfremd), narodnog porekla (volkenstammt). Hitler se naziva
narodnim kancelarom, narodni preporod je nacionalsocijalistička
revolucija. Održava se ceremonija na grobu „uklonitelja
Ratenaua“ (Rathenaubeseitiger).38 Na leto Klemperer zapisuje
da u narodu primećuje zamor od Hitlera, kao da je iscrpljen
svekolikom propagandom. Dvadeset drugog avgusta piše:

Gospođa Krapman, čistačica, udata za poštara: „Gospodine

profesore, 1. oktobra udruženje poštanskih službenika iz
sektora A 19 – Druželjubivost – biće glajhšaltovano, ali
nacisti neće dobiti ništa od imovine udruženja. Organizuje
se zakuska s pečenim kobasicama za gospodu, a posle toga
kafa i kolači za dame.“ – Anemari, lekarski neuvijeno kao i
uvek, prepričava komentar jednog kolege koji nosi traku s
kukastim krstom: „Šta da se radi? Armbinde (traka oko
ruke), Damebinde (higijenski uložak), isto ti se hvata.“ – A
piljar Kuske prenosi najnoviju večernju molitvu: „Kumim
te, bože, daj da omutavim, da u konclogoru ne zaglavim.“
Da li se zavaravam što iz svega ovoga crpem nadu?39
 Tri dana kasnije piše da ga je rektor ljubazno zamolio da
odustane od objavljivanja članka koji je napisao, pa se obraća
drugom izdavaču, koji ga odbija uz obrazloženje da mu
nedostaju „nacionalni aspekti“ (vӧlkische Gesichtpunkte).
Dvadeset osmog avgusta piše da narod neće izdržati još dugo.
Piše o jednom svom putovanju autobusom, sa osamdesetoro
drugih, skupinom najvećih malograđana koji se mogu zamisliti,
piše, za vreme pauze za kafu predstavnici prevozničke firme
izvode im malu predstavu, konferansije deklamuje pesmu fireru
i spasitelju Nemačke, o novoj narodnoj zajednici, a slušaoci su
tihi i apatični, u potonjem aplauzu nema entuzijazma. Onda im
priča vic; bio je kod frizera, Jevrejka je htela da se ošiša, ali nije
joj dozvoljeno, frizer kaže: „Firer je prilikom bojkota Jevreja
svečano obećao, a to važi i danas, uprkos svim najstrašnijim
bajkama, da nijednom Jevrejinu u Nemačkoj ne sme faliti dlaka
s glave.“ Usledile su salve smeha i nekoliko minuta aplauza. Tri
nedelje kasnije pominje nekoliko scena s partijskog skupa u
Nirnbergu, koji je gledao u bioskopu. Hitler osvećuje nove
članove SA40 puštajući ih da dotaknu krvavu zastavu41 iz 1923.
Svaki put kada se zastave dotaknu, ispaljuje se topovska salva.
Klemperer razmišlja o imenu „krvava zastava“. Kako se sve u
vezi s nacionalsocijalističkom partijom uzdiže iz političke u
religijsku sferu. Posmatra gledaoce, kako se svečano drže prema
predstavi koja im se odigrava pred očima. Partijski skup je
kultni čin, piše, nacionalsocijalizam kao religija. Sluša o
jevrejskim kolegama koji su dobili otkaz. Postavlja se pitanje
smeju li da prime gosta koji je jedno vreme sedeo u zatvoru, kao
pretnja državi, ali koji je iznenada pušten. Čovek je pisao o
Marksu i bio proglašen „politički nepouzdanim“ (politisch
unzuverlassig). Klemperer zapisuje da su stručni filološki
časopisi puni žargona Trećeg rajha. „Nauka na
nacionalsocijalističkoj osnovi“, „jevrejski duh“, „novembarci“.
Od njegove plate iznenada se odbija „dobrovoljni prilog za
zimsku pomoć“; razmišlja o razlici između reči „porez“ i
„pomoć“, kako „pomoć“ apeluje na osećanja. Dvadeset devetog
oktobra stiže iznenadno naređenje, svakog utorka po podne
studenti treba da se okupljaju na odbrambenim sportskim
vežbama (Wehrsport), umesto da imaju predavanja. Primećuje
istu reč na marki cigareta, Wehrsport. Sluša o komunistima koji
sede u koncentracionom logoru. Razmišlja o reči
„koncentracioni logor“. Kada je bio mali, piše, imala je
egzotičan, kolonijalan i nenemački prizvuk, o tome se govorilo
povodom engleskog Burskog rata, otad nije bio u upotrebi, pre
nego što se sada pojavio kao naziv jedne nemačke institucije,
institucije trajnog mirnodopskog stanja koje očekuje Nemce, i
Klemperer pomišlja da će se doveka povezivati s Hitlerovom
Nemačkom.
Pita se da li je bezdušno od njega, da li je izraz skučenog
učiteljskog pogleda, što se neprekidno vraća filologiji te bede.
Pretražuje svoju savest, kako piše, i nalazi da nije bezdušno, već
da je to pitanje samoodržanja.
Na njegovim predavanjima pojavljuje se zabrinjavajuće mali
broj studenata. Jevrejski studenti imaju žute legitimacije,
apatridi plave, Nemci smeđe. Klemperer predaje na francuskom,
što je po sebi nenacionalno, i Jevrejin je; potrebna je hrabrost da
bi se došlo na njegova predavanja, piše. Osim toga učenici su
sve zauzetiji „odbrambenim sportom“, ako ne pomažu izbornu
propagandu ili ne učestvuju na demonstracijama i skupovima u
vezi s predstojećim izborima. Ruga se Hitlerovoj „jedinstvenoj
listi“ (Einheitsliste) i zaključuje da ona znači kraj Rajhstaga kao
parlamenta. Svi nose pločice s rečju „da“ na reveru, piše, kao i
da se prodavci tih pločica ne mogu odbiti a da se ne postane
sumnjiv. Naziva to „silovanjem publike“, toliko velikim da je
sigurno kontraproduktivno. Ali on to već dugo misli; Gebels se
obraća pijanoj svetini, Klemperer je intelektualac i sve vreme
greši. Pominje jevrejski par „K“ koji je pozvao na kafu. Smatra
da je ona nekritični snob, uvek samo ponavlja trenutno aktuelno
mišljenje, dok ima poštovanja prema njenom mužu. Ali kada mu
on kaže da će, kao i članovi Centralnog udruženja jevrejskih
državljana glasati „da“ na plebiscitu, Klemperer gubi pribranost
i šakom gnevno udara u sto. Glasno pita gosta da li smatra
politiku vlade zločinačkom. On mu dostojanstveno odgovara da
nema pravo da postavi takvo pitanje. Ona kaže da se mora
priznati da je Firer genijalna ličnost, čiji se neverovatan uticaj ne
može poreći ni ignorisati. Kasnije će im se Klemperer izviniti
zbog svog ponašanja, i čuče više sličnih stavova od drugih
Jevreja u svom krugu poznanika, iz svih slojeva društva, pa i
intelektualnih.
„Prisutna je nekakva zamagljenost koja deluje baš na sve“,
piše on.
Nacisti su bili na vlasti samo nekoliko meseci.

Novo nije došlo spolja, nego iznutra, i nije došlo kao nešto
nepoznato, nego je predstavljalo osnaživanje poznatog. I nije
došlo kao negativna sila, nije imalo veze sa uništenjem i smrću;
ako se čitaju svedočanstva iz Nemačke početkom tridesetih
godina, iz svega isijava upečatljiv optimizam. Uvedeno je nešto
novo, potreba za delanjem je velika, a činjenica da je nova
partija preuzela vlast stvara mogućnost za nove karijere novih
ljudi. Mnogo šta je neprovereno, mnogo šta se stvara usput; ako
čitamo memoare Inside the Third Reich Alberta Špera, jasno se
vidi taj polet i osećaj slobode koji pruža; kao sveže svršeni
arhitekta učlanjuje se u NSDAP, dobija zadatak da renovira
partijski objekat u provinciji, zadovoljavajuće ga obavlja, dobija
još zadataka, biva zapažen, dobija veću odgovornost, odabira ga
centralni organ partije, jednog dana stoji pred samim Adolfom
Hitlerom. Optimizam koji počiva u stvaranju sopstvene
budućnosti leti opisima tog vremena poput vetra. Nacisti
naravno traže mlade talente, mnogo je mesta koja treba popuniti.
Optimizam i polet širile su i svekolike parade, marševi, skupovi
i javne priredbe, sve je to javni prostor pretvaralo u scenu, a ono
što se na njoj prikazivalo nije dolazilo spolja, kao nešto strano
što pripada drugima, već su u tim predstavama obličje sticali
sami ljudi i njihovo jedinstvo.

Ali ne može se reći da je narod bio nasamaren, da nisu znali

da je to propaganda i da se iza svega što gledaju i slušaju ne
krije volja i određena namera, i da je usmerena na njih, kako bi
postupali i mislili na određeni način. Taj aspekt je bio toliko
očigledan da se nije mogao prevideti. Isto je sa današnjom
reklamom; sasvim smo svesni da pokušava da manipuliše nama
kako bismo kupili određeni proizvod, ali nas to ne sprečava da je
gledamo; možda je lepa ili zabavna, zanimljiva ili samo glupa,
ali čak i ako nam se ne dopadne, nećemo se nužno protiviti
reklamiranju po sebi, i mada znamo da nema razlike između
ovog proizvoda i onog proizvoda, i da sav glamur koji se vezuje
za jedan, ali ne za drugi pripada slici a ne proizvodu, od koje je
on možda veoma, veoma daleko, ipak kupujemo proizvod koji
povezujemo s glamurom. Znamo da neko to hoće, i znamo da je
veza između proizvoda i njegove reklame proizvoljna, pa je to
što smo je kupili ili nismo kupili naš izbor. Niko nas nije
nasamario.
Osobenost reklame je to što ona istovremeno i deluje i ne
deluje. Isto važi za propagandu u Hitlerovoj Nemačkoj. Ljudi su
znali da je u pitanju propaganda, i retko kad su se sa iskrenim
žarom odnosili prema njoj, kao što se vidi iz Klempererovih
zapisa, čini se kao da su to više posmatrali kao nekakav
fenomen, sasvim providan, iako je ipak mogao da ih privuče, a
cela priča s Jevrejima bila je preterana Hitlerova fiks-ideja, što
su svi razumni ljudi shvatali, a da se zbog toga nisu udaljavali
od svega ostalog. Klemperer je mrzeo tu propagandu, ali i na
njega je uticala; iako mu razum govori ne, njegova osećanja na
to reaguju, da li nešto nije u redu s njim? Klemperer je takođe
zanimljiv zato što je bio i Jevrejin i Nemac, tačnije rođen je u
judaizmu, ali kasnije je prešao u protestantizam, pa je sve što se
oko njega dešavalo posmatrao i kao intelektualni građanin
nemačkog društva i kao Jevrejin.
Ovako opisuje jedan konkretan izraz propagande iz 1933:

10. novembar, uveče. Danas u podne, kod Dembera na

radiju, doživeo sam vrhunac predizborne kampanje.
(Dember – naš fizičar Jevrejin, već otpušten s posla, ali i u
pregovorima za profesuru na nekom turskom univerzitetu.)
Sasvim u Gebelsovoj režiji, a sam Gebels kao najavljivač,
pravo remek-delo. Sve je bilo u znaku rada i mira za
neometan rad. Najpre opšte zavijanje sirena u celoj
Nemačkoj i minut tišine u celoj Nemačkoj – ovo su,
naravno, naučili od Amerikanaca, a viđeno je i na
mirovnim svečanostima krajem Prvog svetskog rata. Ono
što sledi možda nije preterano originalno (up. Italiju), ali je
zaista savršeno sprovedeno, a to je stvaranje atmosfere za
Hitlerov govor. Pogonska hala u Simensovom kvartu u
Berlinu. Nekoliko minuta pogonske buke u punoj jačini,
udarci čekićem, zveckanje, tutnjava, pištanje, škripa.
Zatim, sirena i pevušenje i postepeno zaustavljanje
isključenih zupčanika. Zatim, iz tišine, Gebels, mirnim,
dubokim glasom, kao vesnik. I tek sada Hitler, tri četvrt
sata ON. Prvi put čujem neki njegov govor u celini, a moj
utisak je uglavnom isti kao i ranije. Taj prečesto preterano
uzbuđen, prejak, često promukao glas. Osim što su sada
mnogi delovi izgovoreni plačevnim tonom nekog
sektaškog propovednika. ON propoveda mir, ON propagira
mir, ON nemačko „Da“ ne želi samo zarad svojih ličnih
ambicija nego radi zaštite mira od napada međunarodne
klike profitera bez korena, koji zbog svog profita
beskrupulozno huškaju milionske narode jedne protiv
drugih...
Sve to, kao i dobro uvežbano dobacivanje („Jevreji!“), bilo
mije, naravno, odavno poznato. Ali u toj celoj otrcanosti, u
toj njegovoj izveštačenosti, koju bi i slep čovek video, sve
je to ipak imalo nekakvo naročito i novo dejstvo, a dobilo
ga je jednim jedinim potezom pripremne propagande koji,
od svih uspelih pojedinosti, smatram zaista izvanrednim i
zapravo odlučujućim. U reklami i najavi stajalo je:
„Svečanost od 13 do 14. U trinaesti čas Adolf Hitler dolazi
kod radnika“. To svako razume, jezik jevanđelja. Gospod,
spasitelj dolazi kod siromašnih i zabludelih. Rafinirano,
uključujući i vreme događaja. Trinaest sati, u stvari ne,
„trinaesti čas“ – to zvuči kao da je prekasno, ali ON će
učiniti čudo, za njega ništa nije prekasno. Krvava zastava
na partijskom skupu, sve u istom žanru. Ovoga puta
probijena je skučenost crkvene ceremonije, skinut je
anahroni kostim, legenda o Hristu preneta u neposrednu
sadašnjost: Adolf Hitler, spasitelj, dolazi kod radnika, u
Simensov kvart.
 Sadašnji trenutak puni se težinom i sugestivnom snagom
mita, blisko i neretko banalno postaje suštinski važno i u
krajnjoj instanci sveto. Obični svet postaje čarobni svet. Uzdiže
se. Čovek to može da prozre, kao Klemperer, ali će istovremeno
nužno biti dotaknut time. Zvuk sirena za vazdušni napad je
moćan; jednom mesečno začuje se i u ovoj zemlji, teško je da se
ne zastane i ne pogleda kroz prozor ako je čovek unutra, ili u
nebo ako je napolju; zvuk prodire kroz sve, razleže se nebesima
kao da je sudnji dan. Doziva nešto, nas, sve koji ga čujemo.
Kolektivni minut ćutanja deo je istog, u njemu čovek nikad nije
sam.
Posle dozivanja tog velikog „mi“, nastupaju Gebelsov i
Hitlerov govor o miru. Isečci Hitlerovih govora koje sam
gledao, dve generacije kasnije, po pravilu prikazuju čoveka koji
viče i žustro gestikulira, lice mu je iskrivljeno i prosto pljuje
reči, prema publici koja sve što govori prima s velikim
oduševljenjem. Ali ta slika ima tok, jedno pre i posle, koji
pokazuje nešto drugo. Jednom sam gledao Hitlerov govor u
celosti, takođe je počeo s Gebelsom koji gestikulira i izvikuje
krilatice, kao nekakvo zagrevanje, a kada je najavio Hitlera,
klicanje se pojačalo. Onda se pojavljuje Hitler, i stoji sasvim
nepomičan na sceni. Promrmlja ljubaznu frazu u mikrofon, moje
dame i gospodo, možda, ili dragi sunarodnici, tako nešto.
Izgleda kao da mu je nelagodno, kao da bi radije bio negde
drugde. Malo premešta papire na stolu kraj sebe, otpija gutljaj
vode iz čaše, malo popravlja pantalone. Ništa ne govori, pogleda
oborenog pred sebe, i to usred ogromne gomile ljudi u čijem je
centru pažnje. Njegovo ćutanje je gotovo nepodnošljivo, šta je
sad to, zar se ne usuđuje da progovori? Zar ima toliku tremu?
Zašto ništa ne govori? Tada otpija nov gutljaj vode. I onda se
naginje nad mikrofonom. Govori tiho, polako, oklevajući. Ali
svi ga slušaju, tišina je potpuna, svi žele da pregrmi to. I ja sam
poželeo da pregrmi to. Stvorio je snažnu identifikaciju sa samim
sobom, i pre nego što je progovorio, publika je na njegovoj
strani, on je jedan od njih. Odatle sve ide samo u jednom smeru,
govor se uzdiže i uzdiže, hvata čoveka za čovekom, ubrzo su mu
svi u šaci, pokoravaju se njegovom najmanjem migu i pomisli,
može da kaže bilo šta, i neće mu to poreći, neće mu ništa poreći,
daće mu sve što zatraži. Suština Hitlerovih govora nije bila u
njihovom sadržaju, u argumentaciji, nego u zadobijanju naroda.
Ljudi su osećali nešto prema njemu.

Albert Šper imao je dvadeset osam godina kada je prvi put

video Hitlera, u „Hasenhajdeu“, pivnici u Berlinu, gde se Hitler
obratio studentima univerziteta. U autobiografiji Šper piše da je
očekivao karikaturu, vrištavog mlatarajućeg demagoga u vojnoj
uniformi s trakom sa svastikom na ruci. Ali video je nešto
drugo. Hitler je nosio lepo plavo odelo, odavao je dostojanstven
utisak, a kada je počeo da govori, bio je tih, skoro pomalo
stidljiv, piše Šper, i njegove reči višu su ličile na predavanje iz
istorije nego na politički govor. Trezven, uzdržan,
dostojanstven, tako Šper opisuje Hitlera. Posle izvesnog
vremena uzdržanost i oprez su nestali, glas mu se podigao,
govorio je s težinom i velikom snagom ubeđivanja, sve više
hipnotički, i oduševljenje je spralo sve primedbe i sumnje, činilo
se da Hitler više ne govori da bi ubedio, već da izražava ono što
slušaoci od njega očekuju. Šper piše da je već nekoliko sati
kasnije zaboravio šta je Hitler pričao, dok je raspoloženje
trajalo, tačnije oduševljenje i optimizam: video je nešto novo,
video je budućnost. To je napisano kasnije, delom i da bi
opravdalo Špera samog, jer je pao na nešto suštinsko, a ne nešto
nevažno, te je u izvesnom smislu bio prevaren – ali ujedno ima i
mnogih drugih izvora koji govore isto: bilo je i nečeg drugog u
Hitleru što je poručivalo nešto drugačije od kasnije karikature.
Hitler je znao da narod nikada neće pridobiti argumentima.
Pisana reč je za njega bila nekorisna, jer ničemu nije vodila.
Hitler je tražio delanje, hteo je preobražaj, a to se odigravalo u
trenutku, kroz ljude. Prilog u novinama protiv ovoga ili onoga, s
potonjim odgovorom u diskusiji koja bi išla napred-nazad, bio bi
besmislen, to su samo reči. Čak i u svojoj knjizi Moja borba
neprekidno se vraća svojoj sumnji prema pisanoj reči. Moja
borba se bavi pitanjem kako se društvo može izmeniti iz korena,
a u tome nije fanatična, već praktična. Na jednom mestu piše
koliko je teško ukloniti predrasude zasnovane na emocijama i
zameniti ih drugačijim shvatanjima. O tome se radi: provući
druge misli kroz zaštitni bedem koji stvaraju predrasude, dakle
opšti nerazmotreni stavovi. Kroz taj bedem nijedan argument ne
može da prodre, jer on sam nije sazdan od argumenata. Sazdan
je od osećaja šta je ispravno a šta pogrešno, šta je pristojno, šta
prigodno. Da bi dopro do tog mesta, gde se stavovi nalaze i gde
se mogu promeniti, čovek i sam mora da ide preko osećanja. To
zahteva pažnju prema drugima, njihovo poimanje sebe ne sme se
povrediti, ono što se govori ne srne da deluje strano – tada se
odbacuje – već poznato, kao nešto što ljudima pripada, što oni
jesu. Hitler piše:

Koliko je teško oboriti prema osećanju nastale predrasude,

raspoloženja, osećaje itd., i zameniti ih drugima, od koliko
jedva merljivih uticaja i uslova zavisi uspeh, senzibilni
govornik može da proceni po tome što čak i doba dana u
kom se izlaganje odvija može da bude od presudnog
uticaja na njegov efekat. Isto izlaganje, isti govornik, ista
tema deluju sasvim različito u deset sati ujutru, u tri sata po
podne ili uveče. Ja sam još kao početnik sazivao skupove
za pre podne, a posebno se sećam manifestacije koju smo
držali kao protest „protiv pritisaka na nemačke oblasti“ u
minhenskom Kindl podrumu. Tada je to bila najveća sala u
Minhenu i pothvat je izgledao velik. Da bih pripadnicima
pokreta i svima koji su inače došli olakšao posetu, sazvao
sam skup za nedeljno prepodne, deset sati. Rezultat je bio
depresivan, ali u isto vreme izvanredno poučan: sala puna,
utisak zbilja impresivan, ali raspoloženje ledeno, niko se
nije zagrejao, a ja sam se kao govornik sam osećao duboko
nesrećnim, jer nisam mogao da uspostavim vezu, ni
najmanji kontakt sa mojim slušaocima. Mislio sam da
nisam govorio gore nego inače; samo je efekat izgleda bio
jednak nuli. Potpuno nezadovoljan, mada bogatiji za jedno
iskustvo, ja sam napustio skup. Probe koje sam kasnije
vršio na isti način, vodile su do istog rezultata.
Ovo ne sme da čudi. Neka čovek ide na pozorišnu
predstavu i gleda neki komad po podne, u tri sata, i isti
komad sa istom postavkom uveče, u osam sati, pa će se
začuditi zbog različitog efekta i utiska. Čovek sa
prefinjenim osećanjem i sposobnošću da sâm sebi pojasni
ovo raspoloženje, bez daljeg će moći da ustanovi da utisak
popodnevne predstave nije tako velik kao kod večernje.
Čak i za bioskopsku projekciju važi ista tvrdnja.
To je važno zbog toga, što bi se kod pozorišta moglo reći,
da se možda glumac po podne ne trudi kao uveče. Film,
međutim, po podne nije drugačiji nego u pola devet uveče.
Ne, vreme samo vrši ovde određen uticaj, baš kao na
primer prostor. Ima prostorija koje ostavljaju hladnim iz
razloga koji se samo uz teškoće mogu shvatiti, a koje
svakom stvaranju raspoloženja na neki način pružaju
 najžešći otpor. I tradicionalna osećanja i predstave koje
postoje u čoveku mogu odlučujuće da odrede utisak. Tako
će izvedba „Parsifala“ u Bojrojtu delovati uvek drugačije
nego na nekom drugom mestu u svetu. Tajanstveni čar
kuće na festivalskom brdu starog pograničnog grofovskog
grada ne može se zameniti ili bar nadoknaditi samo
vanjštinom.42

Moja borba je izašla 1925, posle Plodova zemlje, Ljudi iz

Juvika, Kristine Lavransove, Uliksa i prvih tomova U potrazi za
izgubljenim vremenom, ali pre Zamka, Bitka i vremena i Buke i
besa. To je najozloglašenija knjiga našeg doba, ne zbog svog
sadržaja po sebi, već zato što se njen sadržaj sproveo u
stvarnosti, pa se danas Moja borba ne može čitati bez snažne
neprijatnosti, odiše nečim groznim i odbojnim, kao da ju je
napisao sam đavo. Ali kada ju je njen autor, Adolf Hitler,
napisao, bio je običan čovek, nikoga nije ubio, niti je naredio da
se iko ubije, ništa nije ukrao niti spalio. Da nije stupio na vlast u
Nemačkoj devet godina kasnije, ništa od onoga što je napisao ne
bi imalo posebnu važnost ili značaj, tada bi Moja borba
verovatno bila zaboravljen tekst koji u nekoliko primeraka
skuplja prašinu u univerzitetskim bibliotekama, da bi ga s
vremena na vreme uzeo pokoji doktorand koji piše o toj epohi,
pa u toj knjizi našao ilustraciju nekoliko najtipičnijih odlika,
posebno paranoičnu mržnju prema Jevrejima. Ali Hitler jeste
stupio na vlast 1933, i Moja borba je stekla poseban položaj u
književnosti, sasvim otvoren prema stvarnosti: ne samo što se
njen sadržaj ostvario već i stvarna dešavanja boje njen sadržaj;
nijedna rečenica ne može se pročitati ili citirati bez pomisli na
industrijsko istrebljivanje Jevreja koje su nacisti pokrenuli, i na
milione palih u Drugom svetskom ratu. Gotovo je nemoguće
čitati je kao ono što je nekada bila, kao knjigu političkog
fanatika koji obrazlaže svoje poreklo, analizira društvo i
objašnjava šta treba učiniti da bi se ono promenilo u smeru koji
on želi. Nema ničeg nadahnjujućeg u njoj, ničeg hipnotičkog ili
sugestivnog, a ono malo što stoji o samom piscu i njegovom
životu, svaki put prelazi u duga politička izlaganja posle samo
nekoliko redaka. Ima neke tvrdoglave umišljenosti u njoj, jer
čega god da se pisac dotakne, nešto uvek ne valja, a on tačno
zna šta nije u redu i šta treba učiniti da se to ispravi. Čak i
najraspamećenije vakele posle izvesnog vremena počinju da
zvuče mehanički. Moja borba je napisana tonom pravedničke
ogorčenosti, i taj ton je toliko snažan da će odbiti svakoga ko ne
oseća istu ogorčenost zbog istih prilika.
Knjiga ima oblik razvojnog romana u kojem pisca pratimo od
rođenja, kroz prve formativne godine detinjstva, kroz mladost,
pa u otkrića i osnovne spoznaje ranog zrelog doba, sve u istom
cilju: Hitler sebe poistovećuje sa svojom politikom, poistovećuje
se sa svojom ulogom; njegovi stavovi i njegovo biće nerazlučive
su veličine. Hitler izgrađuje personu u Mojoj borbi, ona je
njegova politička platforma. On dolazi iz naroda, glasi poruka,
duboko oseća njegove probleme, polako razvija sveobuhvatno
političko rešenje, viziju, samim tim povezanu i s narodom i s
njim, sažetu u imenu, znamenju dela, Adolf Hitler.
Svi lični doživljaji koje opisuje vezani su za politiku, a ako u
delu ima biografske niti, ona se posmatra na tako velikoj
udaljenosti da sve lično i privatno, povezano samo s njim, s
njegovom ličnošću i karakterom, ono idosinkratično, nije
vidljivo. Ovako glase prve rečenice:

Kao srećno predodređenje važi za mene to da mi je

sudbina za mesto rođenja naznačila upravo Braunau na reci
 In. Ne leži li taj gradić na granici onih dveju nemačkih
država čije se ponovno ujedinjenje nama mladima
postavlja kao životni zadatak koji se mora izvršiti svim
sredstvima!
Nemačkoaustrija mora ponovo nazad u veliku Nemačku
Majku zemlju, i to ne samo usled nekakvih ekonomskih
računica. Ne, ne: čak ako bi ovo ujedinjenje, ekonomski
gledano, bilo nepotrebno, pa ako bi ono kao takvo bilo i
štetno, ipak bi se moralo dogoditi. ISTA KRV SPADA U
JEDNO ZAJEDNIČKO CARSTVO. Nemački narod toliko
dugo neće posedovati nikakvo moralno pravo za
kolonijalno-političko delovanje, dok god on već jednom ne
uspe da svoje sopstvene sinove obuhvati u jednu
zajedničku državu.
Tek kada granice Rajha obujme i poslednjeg Nemca, da se
ne bi više morala neprestano nuditi sigurnost njihovog
prehranjivanja, javilo bi se na osnovu ugroženosti, nevolje
sopstvenog naroda, moralno pravo za osvajanje stranih
zemljišta i teritorija. Plug je onda mač, a iz ratnih suza
izrasta za potomstvo hleb dnevni nasušni. Tako mi izgleda
da je ovaj mali gradić simbol jednog velikog zadatka.

Kao i bilo koji drugi memoari ili autobiografija, i ova knjiga

počinje rođenjem protagoniste. Ali tek što se to utvrdilo, „ja“
nestaje u „mi“, što je toliko važna veličina da mu „ja“ pre svega
drugog određuje granice.
„Mi“ je narod, a „mi“ naroda stoji spram „mi“ države koje ga
je podelilo. Nužnost spajanja ujedno stoji iznad praktične
politike i zasnovano je u moralu, koji svoju snagu dobija iz tela,
vanjezičkog, neargumentativnog, konkretnog i fizičkog: iz krvi.
To je toliko važno da se spajanje mora dogoditi uprkos šteti koju
će naneti. Kada se to sprovede, što je utopija ove knjige,
praktične posledice koje će uslediti, učinjena šteta zbog koje
zemlja neće moći da prehrani svoj narod, mogu se resiti pomoću
moralnog mandata koji narodno jedinstvo daje, naime
osvajanjem novih zemalja. Na manje od pola strane Hitler je
predočio svoj politički program i sebe usko povezao s njim; on
je iz Braunaua na Inu, Braunau na Inu je pogranični grad i
simbol velikog zadatka, ujedinjenja naroda dve zemlje u jedno,
što će on, dete tog pograničnog grada, sprovesti. Cilj je nadređen
svemu ostalom, a u spajanju počiva tolika simbolička i moralna
snaga da mač pretvara u plug, suze u hleb, rat u mir.
Posle stranice toga tekst se vraća polazištu, i pisac nastavlja
priču o svom poreklu.

U ovome zracima nemačkog mučeništva pozlaćenom

gradiću na reci In živeli su krajem šezdesetih godina
prošlog veka moji roditelji, Bavarci po krvi, Austrijanci po
državljanstvu; otac kao činovnik pod zakletvom, veran
obavezama, mati vična domaćinskim ženskim poslovima a
pre svega odana nama deci u uvek punoj ljubavi i brizi.

Hitler se rodio 1889, u gradiću skrivenom od velikog sveta, u

svakom smislu provincijskom i nebitnom, u običnoj porodici
koja je pripadala nižem sloju građanstva. Inače ni na koji način
nije bio vezan za taj grad; porodica se odselila kada je imao tri
godine. U tekstu je grad obasjan suncem mučeništva i u njemu
bavarska krv teče venama, što znači da smo napola u mračnom i
magijskom svetu mita, napola u austrijskoj provinciji s kraja
devetnaestog veka. Ovaj opis majke, da je „pre svega odana
nama deci u uvek punoj ljubavi i brizi“, jedino je što piše o njoj.
Ništa ne stoji o tome da je bila u bliskom srodstvu sa svojim
mužem, i trudna kada se udala za njega, samo pola godine posle
sahrane njegove druge supruge. Niti o tome da su sva deca
rođena pre Adolfa umrla, jedna devojčica u svojoj drugoj godini,
niti da je dečak rođen posle Adolfa, Edmund, umro sa šest
godina. Ništa ne stoji o tome koliko je braće i sestara Adolf
imao, kako su se zvali i u kakvom su odnosu s njim bili.
Pominju se samo kao „nama deci“. Od svih osoba iz Hitlerovog
života, iz njegovih prvih trideset pet godina, samo se otac
opisuje u više od nekoliko reči i dobija biografiju. Ne pominje se
imenom, kao ni bilo ko od Hitlerovih najbližih u Mojoj borbi.
O „ocu“ Hitler piše da dolazi iz oskudnih uslova, da je bio sin
siromašnog nadničara, da je pobegao od kuće s trinaest godina,
čvrsto rešen da postane nešto, ono najviše za šta je znao,
činovnik, što mu je i pošlo za rukom u četrdesetoj, da bi se
šesnaest godina kasnije penzionisao i kupio malo imanje u
Lambahu u Gornjoj Austriji. Ništa ne stoji o njegovom odnosu
prema porodici, ili njihovom prema njemu. Dok je majka bila
puna ljubavi i pažnje, otac je bio „savestan“, dakle viđenje u
odnosu na svoj posao. Njegov društveni uspon od nadničarske
kuće do činovnika opisuje se sentimentalnim rečima.
On je „ubogi dečak sa sela“, „dečačić“ ili samo „dečak“.
Takođe je rođen izvan braka, dakle kao kopile, što u praksi znači
da nije niko. Hitler nije porekao loše uslove i nizak društveni
status, ali tome daje smisao pričom o snazi volje i samostalnosti.
Ne pominje, doduše, da je otac bio kopile. Priču završava
rekavši da se otac, ispunivši pun krug dugim vrednim životom,
vratio izvorištu roda, što je isto ulepšavanje kao i nemačkim
mučeništvom pozlaćeni rodni grad. „Rod“ samo označava
srodstvo, da je čoveka neko rodio, u osnovi nema ničeg
kvalitativnog u tom pojmu, kao ni u izrazu da je neko iste krvi,
jer krv teče u svima, kao što su i svi rođeni u nekom rodu. „Rod“
i „krv“ stvaraju jednakost, a u ovom kontekstu uzdižu čoveka,
jer u njima nestaju bedne okolnosti i niski socijalni status
kopileta, i upravo će to značenje kasnije dobiti u Hitlerovoj
politici, gde brišu društvene razlike i sve čine delom istog. Rod i
krv su priroda, klasa i status su kultura, a u Hitlerovoj slici sveta
priroda je glavna. Kao što kasnije piše kada razmatra problem
brzog rasta stanovništva:

Dok priroda, time što dopušta razmnožavanje, podvrgava

dalje održanje najtežem ispitu, iz viška pojedinih bića, bira
sebi najbolje kao vredne da dalje žive, dakle, samo njih
održava i takođe im dopušta da postanu nosioci daljeg
održanja svoje vrste, čovek ograničava razmnožavanje, a
ipak se grčevito brine za to da se svako jednom već rođeno
biće po svaku cenu i održi. Ova korektura Božje volje
izgleda mu isto tako mudra kao i humana i on se raduje što
je u jednoj stvari opet nadmudrio prirodu, pa čak i dokazao
njenu manjkavost. Da se, doduše, u stvarnosti broj
ograničio, ali je zato smanjena vrednost pojedinca, to
naravno nikako ne želi dragi majmunčić, otac vasione, ni
da vidi ni da čuje.
Jer ako se jednom produkovanje, kao takvo, ograniči i broj
rađanja smanji, stupa umesto prirodne borbe za život, koja
jedino najjače i najzdravije ostavlja da žive, sama po sebi
razumljiva želja i sklonost da se i najslabiji, pa i
najbolesniji po svaku cenu „spasu“, čime se polaže klica za
potomstvo koje mora postojati sve bednije i jadnije što
duže bude potrajalo ovo izrugivanje prirode i njene volje.

Ovde se čovek posmatra kao broj. Broj ljudi je presudna i

glavna sila, izraz je volje prirode, koja je isto što i božanska
volja, a bezimeni pojedinac koji propadne u gladi ili bolesti
nema pravo na život. Održavanje takvih pojedinaca u životu je
„humano“, što će reći protivprirodno. Ta perspektiva nije
isključivo Hitlerova, bila je rasprostranjena u njegovo vreme, a
ne bi bila moguća bez Darvina i njegove nečuveno uticajne
knjige Poreklo vrsta, gde se sva živa bića podvode pod istu
perspektivu, evolutivnu, dakle veliku silu koja je s nekoliko
prostih zakona vodila život od jednoćelijskog polazišta u
svetskom moru do složenosti čoveka. Najprilagođeniji
preživljavaju, čime se stalno pospešuju odlike koje čuvaju život,
a pošto je život neprekidna borba, najprilagođeniji su najčešće
najjači, i ta ideja, prebačena u društvo i civilizaciju, čini jedan
od osnovnih stubova Moje borbe, jednu od neprikosnovenih
premisa od kojih ostatak ideologije polazi. Priroda je nadređena
kulturi. U prirodi umiru bolesni, umiru slabi, umiru spori, umiru
povređeni. Brutalnost i okrutnost postavljanja takvog principa u
centar kulture počiva u tome što vrednost ljudskog, dakle
humanog, time radikalno opada. Pojedini ljudski život ne vredi
mnogo u Mojoj borbi.
Ali šta onda vredi? Ideal koji čovek može da izrazi, ili čiji
izraz može da postane, vredniji je od života. To je osnov
umiranja za ideju, da ima nečeg većeg za šta se živi, toliko
značajnog da čovek može dati život za to.
Život nije najvažniji.
To je napisano 1924, dakle šest godina pošto su četiri miliona
mladića kasapili jedni druge po rovovima u Evropi, a što se
poput senke nadvijalo nad svime što se mislilo i pisalo potonjih
godina. Jeseni 1914. ljudski život bio je beskrajno manje vredan
nego što je bio jeseni 1913. Prvi svetski rat bio je ponor, gotovo
bezdana kriza civilizacije, a među najvažnijim stvarima koje je
trebalo razmotriti i pojmiti posle nje upravo je vrednost čoveka.
Ako neko hoće da razume Moju borbu, mora da razume to.

To je velika društvena perspektiva u koju knjiga ulazi i

kojom se povodi, ali u njoj ima i lične perspektive, ima jastva
koje to piše, i bliskog sveta u kojem je to jastvo odraslo i koje ga
je proželo, s njegovim savesnim ocem činovnikom i majkom
koja je njemu i njegovoj braći i sestrama „pre svega odana u
uvek punoj ljubavi i brizi“. Ni u tom bliskom svetu smrt nije bila
daleko, jer i ako se o troje dece umrle pre Hitlerovog rođenja
nije mnogo govorilo u njegovom detinjstvu, to je sigurno
ostavilo traga na njegovim roditeljima, posebno majci, koju
savremeni izvori opisuju kao ozbiljnu i tužnu ženu. Smrtna stopa
među decom bila je visoka u ono vreme, gubitak troje dece nije
bio neuobičajena stvar, troje dece je umrlo i pre rođenja
Hitlerovog druga iz detinjstva, Augusta Kubiceka, a činjenica da
je smrt lakše dolazila sigurno je život činila i više i manje
vrednim. Manje vrednim jer se na smrt moralo računati; kad
prvo troje dece umre, i smrt četvrtog uvek je prisutna
mogućnost. A više vrednim u smislu da je preživeli bio jedini,
apsolutno dragocen.
Adolf Hitler je bio četvrto dete Klare Hitler, bio je slab, ali je
ipak preživeo, a njegova majka se, prema drugu iz detinjstva
Kubiceku, uvek plašila i brinula za njega. Kada je umrlo peto
dete, Edmund, Hitler je imao jedanaest godina, bio je dovoljno
veliki da tuguje nad njim i pamti ga celog života.
Prema ideologiji koju izražava Moja borba, mlađi brat mu je
umro zato što je bio preslab i time nedostojan života. Šta je
Hitler mislio i osećao kao jedanaestogodišnjak, niko ne može
znati, ali nije nerazumna pretpostavka da je bratovljeva smrt
uticala na njega, pa i da ga je navela da se zapita zašto se to
desilo. Zašto baš on, a ne ovaj ili onaj? U pubertetu se Hitler
udaljio od crkve; njegova majka je odlazila svake nedelje,
njegov drug takođe, s porodicom, ali ne Hitler, obično je stajao
ispred i čekao ih, tako da religijsko objašnjenje brutalnosti
života nije tražio.

U Mojoj borbi se sve što spada u Hitlerovu biografiju odnosi

na njegovu ideologiju. Očev život po sebi nije važan, dakle
čovek koji je zaista bio, koji je mirisao na određeni način,
hodao, stajao i sedeo na određene načine, izražavao se baš tako i
tako i ispunjavao sobu u kojoj bi se našao svojim sasvim
određenim zračenjem, nego je važno šta je u svom životu
predstavljao. Otac se izborio iz svojih bednih prilika, pa drugim
recima spada u jake, i Hitler time problematičnost svog
društvenog porekla okreće u korist, dok istovremeno potiskuje
privatni život, koji narušava svaku liniju i nadgradnju već time
što se odigrava u materijalnoj stvarnosti među ljudima koji nisu
samo rod već i podriguju i seru i viču i udaraju i grde i redovno
se opijaju do nesvesti, koji srču i pljuju i smrde na mokraću i
znoj, koji hvataju sinove za kosu ili uši i vucaraju ih tamo-amo,
što u domu carinskog činovnika krajem devetnaestog veka
svakako nije moglo da bude neuobičajeno – sve se to gubi u
krugu roda koji zatvara očev put od sina nadničara do
zemljoposednika.
Ali iako je tako, iako Hitler pretvara očevu priču u primer
životne energije i snage, u njoj ima još nečega, što Hitler kao
nedovoljno senzibilan pisac ne može da kontroliše. Skoro u
svemu što dalje piše o ocu, radi se o suprotnosti između njega i
sina. Sukob je veoma ublažen, ali ipak zauzima veliki prostor, a
njegova asimetrija nosi napetost.

Sva ona jurnjava naokolo u slobodnom prostoru, dugi put

 ka školi, kao i druženje sa robusnim momčinama, koje je
posebno moju majku ispunjavalo katkad gorkom brigom,
uslovilo je da sam mogao postati sve drugo samo ne
nekakav metiljavko koji se drži kućnog praga. Da sam
dakle u ono vreme na bilo koji način ozbiljno razmišljao o
svom budućem životnom pozivu, moja simpatija u tom
slučaju nipošto ne bi bila na liniji životnog puta mog oca.

U predstavljanju sebe Hitler je dete koje mnogo vremena

provodi napolju, igra se s „robusnim“ dečacima, teško je izaći na
kraj s njim i takođe je sve drugo „samo ne ’posluško’ u
oveštalom smislu reci“, kako piše. Drugim rečima, ljut je,
prkosan, neposlušan, možda i agresivan. Sve je to usmereno ka
ocu, niko drugi se ne pominje u tekstu, ocu koji „nije mogao da
nađe razumevanja“ i koji „sa zabrinutošću prati“ svog sina. To
ovde zapravo znači da pokušava da ga obuzda i nametne mu
svoju volju udarcima i brutalnošću. Tome se dodaje i druga
strana.

Postadoh mali četovođa, koji je u školi onda lako i takođe

veoma dobro učio, a koga je inače teško bilo muštrati.
Pošto sam u svom slobodnom vremenu takođe pohađao i
nastavu pevanja u samostanu kanonika u Lambahu, imao
sam najbolju priliku da sve češće uzneseno uživam u sjaju
raskošno blistavih crkvenih svetkovina. Šta je bilo
prirodnije nego to, da mi je, tačno onako kao nekada mome
ocu mali gospodin seoski popa, sada i meni gospodin
iguman izgledao kao najviši ideal kome treba stremiti? Bar
povremeno je to i bio slučaj. Pošto međutim gospodin otac
kod svog prznice sina nije bio iz razumljivih razloga u
stanju da ceni njegove govorničke talente, u smislu da bi se
 na osnovu njih mogli izvući povoljni zaključci o
budućnosti sopstvenog izdanka, nije naravno mogao da
nađe razumevanja ni za sinovljevu mladalačku misaonost.
Svakako da je sa očinskom zabrinutošću pratio dvojnost te
mladalačke prirode.
I zaista, vrlo uskoro izgubi se ta privremena čežnja za tim
svešteničkim pozivom, da bi se odmah našlo mesta nadama
primerenim mome temperamentu. Pri uronjavanju u
očinsku biblioteku, naišao sam na raznorazne knjige
vojnog sadržaja, među kojima i na jedno narodsko izdanje
o nemačko-francuskom ratu 1870/71. Bila su to dva toma
jednog ilustrovanog časopisa iz tih godina, koji otad
postaše moja omiljena lektira. Nije dugo potrajalo a ta
velika herojska borba postade moj najveći unutrašnji
doživljaj.
Od tada sam sve više sanjao i maštao o svemu što bi bilo
kako stajalo u vezi s ratom ili sa vojništvom.
Ali u drugom jednom pogledu moralo je ovo postati za
mene od naročitog značaja. Prvi put se u meni javilo
pitanje, iako još ne u sasvim jasnoj predstavi, da li je i
kakva razlika između Nemaca koji su se tukli u toj bici i
drugih? Zašto u tome ratu nije sadejstvovala i Austrija,
zašto nije ratovao i moj otac, a isto tako i svi oni drugi u
Austriji za opštu stvar Nemaca?

Obe njegove fascinacije povezane su sa očaravanjem

stvarnosti. Veličanstvenost blistavih crkvenih svečanosti u
kojima uzneseno uživa jeste očaravanje kao insceniranje ili
pozorište, odigrava se u spoljašnjem, dok su priče o ratnom
junaštvu unutarnji preobražaj, tu odlike vojnika, njihova
hrabrost i samopregor bacaju sjaj na inače banalnu i
svakodnevnu stvarnost, ne po sebi, već kroz uživljavanje u
junaštvo koje takve knjige omogućavaju, i kroz pogled na
okruženje koji tada nastaje, kako bi se i svakodnevni krajolik
preobrazio i dobio jedinstven značaj. Obe fascinacije povezuje
sa ocem; prvu kroz prirodnost Hitlerovog idealizovanja lokalnog
sveštenika, koju deli sa ocem. Muški ideal za dečaka od deset-
jedanaest godina svakako je očinska figura, a za Hitlerovog oca
ništa drugo nije bilo prirodnije pošto nije imao oca. Ali Hitler ga
je imao, pa se idealizacija lokalnog sveštenika mora sagledati u
odnosu na to. To je ta „dvojnost mladalačke prirode“ koju je
otac „sa zabrinutošću pratio“. Hitler ceni ono što je najdalje od
oca. U opisu oduševljenja ratom, te dve stvarnosti, jedna u kojoj
živi i druga o kojoj sanja, još se više približavaju, u nečemu
najbližem osudi čemu ovaj tekst može da priđe a da ne pokida
veo eufemizma kojim prekriva sve blisko. Zašto se Austrija nije
borila? Zašto se nije borio otac, i svi ostali s njim?
Optužba je detinjasta, bilo je beskrajno mnogo dobrih razloga
da se otac ne bori, ali ta nezrelost ukazuje na prisnost s
vremenom o kojem piše; ništa drugo na ove tri-četiri strane nije
takvo, sve je kontrolisano istim sredstvima i tonom kao i u
ostatku dela.
Nagovešteni sukob se pojačava kada treba da se odluči koju
će školu jedanaestogodišnji Hitler pohađati. On sam hteo je u
humanističku gimnaziju, dok je otac hteo da ide u realnu
gimnaziju.

Prvi put u mom životu potisnut sam onda još kao jedva
jedanaestogodišnjak u opoziciju. Ma kako da je čvrst i
odlučan hteo da bude otac u sprovođenju jednom
prihvaćenih stvari i namera, isto tako je bio ukopan i
odbojan njegov sin u neprihvatanju jednog mišljenja koje
 mu nije ništa, ili mu je vrlo malo obećavalo. Nisam hteo da
postanem činovnik.
Niti nagovaranje niti „ozbiljne“ predstave nisu bile u stanju
da nešto izmene u ovom otporu. Nisam hteo da postanem
činovnik, ne i još jednom ne. Svi pokušaji da mi se
opisivanjem dogodovština iz očevog života pobude ljubav
ili volja za taj poziv, postizali su upravo suprotan cilj.
Muka mi je do povraćanja bila pri pomisli da jednom kao
neslobodan čovek s dopuštenjem sedim u nekom birou; da
ne budem gospodar sopstvenog vremena, već da sadržaj
svoga celoga života ukalupljujem u formulare koji se
moraju ispunjavati.

Čudno je što uopšte ne piše kako je sve prošlo, šta se desilo,

kako se sukob okončao. Tek se indirektno pominje jedanaest
redova niže, gde stoji: „Pa i pohađanje srednje škole, koje je
zatim usledilo, nije moglo da učini kraj svemu ovome.“
On dakle opisuje apsolutno nerešiv sukob, jedanaest mu je
godina i prvi put se protivi tvrdom, strogom i svojeglavom ocu, i
ništa ga ne može pokolebati – a onda, kao da se ništa nije desilo,
on, dakle, popušta i nalazi se usred onoga što je celim bićem i
dušom odbijao.
Tekst očigledno potiskuje nešto, ali šta? Da li sam poraz i
njegove posledice na odnos sa ocem? Otac ga je slomio, a pošto
je on otvoreno istupio sa svojim protivljenjem, i odmerio snage
sa ocem, poraz je sigurno bio ponižavajući. Ali ima nečeg
čudnog u celom tom opisu. Sasvim je prirodno da otac ima
planove za sinovljevo obrazovanje, ali to da je sin tako
dalekovid u smislu svog budućeg života da s jedanaest godina
ulaže svu snagu u suprotstavljanje očevoj volji povodom nečega
tako dalekog u budućnosti kao što je činovnički posao, zvuči
neobično.
Zašto je Hilteru važno da napiše da je protiv svoje volje
završio u realnoj gimnaziji u Lincu? Bila je to škola na glasu,
pohađao ju je Ludvig Vitgenštajn, Hitlerov vršnjak, a on je
poticao iz jedne od najbogatijih i u kulturnom smislu
najobdarenijih porodica u Austriji, pa i u celoj Evropi. Ni
Vitgenštajnu ni Hilteru nije dobro išlo u školi, mada je gore bilo
Hilteru, koji je prve godine pao iz nekoliko predmeta, pa je
morao da je ponovi, a i treću godinu je pao, te mu nije bilo
dozvoljeno da nastavi školovanje, tako da je morao da poradi na
ocenama u drugoj, manje prestižnoj školi. Da li je jednostavno
izmislio očevo prisiljavanje kako bi nagovestio da je mogao da
ima dobre ocene da je hteo, ali da je želeo nešto drugo, pa zato
nije držao za shodno da se trudi? To ipak zvuči preterano
zaobilazno.
U tekstu se taj sukob oko državne službe dalje pojačava.
Hitler ide u realnu gimnaziju protiv svoje volje, popustio je jer je
bio nateran, ali, kao što piše, on je „ukopan i odbojan“, no
umesto da ostane pri „humanističkoj gimnaziji“ naspram očeve
„realne gimnazije“, godinu dana kasnije odlazi korak dalje i
pojačava suprotnost.

Kako je međutim do toga došlo, ne znam danas ni sam, ali

mi je jednoga dana bilo jasno da ću postati slikar,
umetnički slikar. Moj talenat za crtanje bio je doduše jasan,
pa to je i bio razlog za moga oca da me pošalje u realku,
međutim, nikada i nipošto ne bi taj ni pomislio da mi
dozvoli da se profesionalno obrazujem u takvom jednom
pravcu recimo. Naprotiv. Kada sam prvi put, pri ponovnom
odbijanju omiljene očeve zamisli, dobio pitanje koje je
glasilo pa šta bih ja onda lično želeo da postanem, a na to
 prilično direktno, bez okolišanja, provalio sa mojom u
međuvremenu čvrsto donetom odlukom, otac je ponajpre
ostao bez reči. Slikar? Umetnički slikar?
Posumnjao je u moj razum, poverovao je da nije dobro čuo
ili da me nije dobro razumeo. A pošto je zatim svakojako o
tome dobio razjašnjenja i naročito osetio svu ozbiljnost
moje namere, oborio se odmah sa svom odlučnošću svoga
bića protiv moje odluke. Njegovo rešenje je sad bilo
veoma jednostavno, pri čemu čak ni razmatranje nekakve
moje zaista postojeće eventualne sposobnosti za umetnost
uopšte i nije moglo doći u obzir. „Umetnički slikar, ne, dok
god sam ja živ – nikada.“ Ali pošto je eto njegov rođeni
sin, uz različite ostale osobine, izvoleo da nasledi sličnu
jednu tvrdoglavost svog oca, dođe tako do jednog sličnog
odgovora roditelju nazad u lice. Samo, naravno, obrnut
prema smislu.
Obe strane ostadoše na svome. Otac nije napuštao svoje
„nikada“, a ja učvrstih moje „uprkos“.
Naravno da to sad nije moglo imati prijatne posledice.
Stari gospodin postade ogorčen i zagrižen a, ma koliko ga
voleh, ja takođe.
Otac je zabranio, potisnuo svaku i najmanju nadu, da bih ja
ikada mogao biti školovan za slikara. A ja načinih korak
dalje i izjavih da onda i uopšte više neću ništa da učim. Pa
pošto naravno s takvom „izjavom“ ostadoh kraćih rukava
utoliko što je stari gospodin sada preduzeo sve da svoj
autoritet bezobzirno sprovede, zaćutah ubuduće, no svoju
pretnju pretvorih i u realnost.

Njegov brat Edmund umro je od malih boginja u februaru

1900. Hitler polazi u realnu gimnaziju u Lincu septembra iste
godine. Kako je bratovljeva smrt uticala na njega, ne može se
znati iz onoga što sam piše o tom vremenu. U nekoliko
biografija opisano je nešto slično preobražaju ličnosti, da više
nije bio vedar i otvoren, već prkosan, prek i zatvoren, ali ako je
tako, ipak ne možemo znati odakle to „dolazi“, već samo utvrditi
da je u to vreme promenio okruženje, da je iz škole u malom
gradu prešao u školu u velikom, gde nikoga nije poznavao niti se
sa bilo kim upoznao, i da mu je brat umro u mesecima koji su
tome prethodili. Ali ne, ne, mlađi brat mu je umro, jasno je da to
otvara ponor u životu, jasno je da mu je pomračilo duh i život.
Jer značaj mlađeg brata, kao i činjenicu da je prestao da postoji i
da ga više nema, jedanaestogodišnjaku je možda još teže da
prihvati nego da pojmi. A kad dete umre u porodici, nema dna
roditeljska tuga; u njoj oni koji nisu umrli treba da nastave život.
Roditelji su se za njega sigurno vezali na sasvim drugačiji način
nego za decu umrlu na rođenju, budućnost se sigurno utkala u
njihov pogled na njega. Umrlo dete kriza je veća od svake
druge, a šta jedanaestogodišnjak može da pomisli o tome nego
da je nepravedno? Ta pozadina odjekuje i u onome što se s
Hitlerom dešava za vreme godina u realnoj gimnaziji, nevoljnost
koju pokazuje prema učenju, drskost i samopouzdanje, svoj je
čovek, nema nijedan razlog da se obazire na bilo šta, osim onog
koji oličava otac kad batinama pokušava da ga opameti. Đačka
knjižica sigurno nije igrala posebnu ulogu, mlaćenje je trpeo i
ranije, bilo je među uslovima u kojima je živeo, kao i mnoga
druga, možda i većina dece u to vreme, svakako u tom
okruženju. Ništa ne piše o majci, ništa o braći i sestrama, ništa o
prijateljima, samo o ocu. Ako je tačno to što piše, da je sabotirao
svoje školovanje kako bi pokazao ocu da greši, u tome ima
nečeg samodestruktivnog. Samo pomračen dečji duh razmišlja
tako – sad ću mu pokazati, ništa neću da učim, pa će videti šta je
napravio – kada nema drugog načina za osvetu, kad nema
drugog načina da dopre do omraženog. Iako bi čitava ta
činovnička drama mogla da bude smišljena kao opravdanje
Hitlerovih bednih ocena i manjkavog školovanja, ona je ujedno i
opis razdaljine između oca i sina, koji se nalazi u sasvim
bezizlaznoj situaciji, i nemamo razloga da verujemo da je
izmišljena, pošto se odigrava na više nivoa, i pošto je i drugi
izvori potvrđuju. „Stari gospodin“ je suviše dostojanstveno za
krutog, gnevnog i ogorčenog carinskog činovnika koji decu bi je
dok ne padnu, ali on tu ipak nije predstavljen kao Hitlerov otac,
već kao „otac“, veličina u svačijem životu, uzor koji treba
poštovati, pa otud titula „stari gospodin“.
O Alojzu Hitleru, rođenom Šiklgruber, malo ko je imao šta
dobro da kaže. U knjizi Hitlerov Beč, Brigita Haman citira
njegovog poznanika Jozefa Mejrhofera, koji ga opisuje na
sledeći način: „U gostionici je uvek morao da istera svoje i imao
je gnevan temperament... U kući je bio strog, nipošto prijatan
čovek; njegova supruga nije imala lak život.“ Ali slika nije
jednostrana; u nekrologu u listu Linc tagespost ističe se da je u
društvu umeo da bude veseljak, na gotovo mladalački radostan
način, piše Brigita Haman, i da je bio ljubitelj pesme. „Iako bi
mu se gruba reč s vremena na vreme otela sa usana, iza te grube
spoljašnjosti krilo se dobro srce“, pisalo je. Veseo napolju,
grozan u kući, izgleda da je takav bio. Svom sekretaru Hitler je
kasnije rekao da nije voleo svog oca, ali da ga se utoliko više
plašio. „Dobijao je napade, i tada pribegavao fizičkom nasilju.
Moja sirota majka tada je uvek mnogo strahovala zbog mene.“
Hitlerov stariji brat, Alojz mlađi, pružio je istu sliku oca, ali sa
dodatkom da je Adolfa pokvarila i razmazila majka, Alojzova
pomajka, dvoreći ga od jutra do mraka. Ali Alojz piše i da je
Hitler dobijao batine, jednom toliko da je pomislio da je umro.
 Neporecivo najvažniji izvor o Hitlerovoj mladosti u Lincu i
delimično u Beču jeste knjiga Adolf Hitler. Moj drug iz
detinjstva Augusta Kubiceka, objavljena 1953. Kubicek je bio
devet meseci stariji od Hitlera, i upoznali su se u pozorištu u
Lincu kad su imali šesnaest godina. Kubicek, dakle, nikada nije
upoznao Hitlerovog oca, ali postao je prijatelj porodice i piše da
je otac za njih još bio prisutan. Veliki očev portret visio je na
najlepšem mestu u dnevnoj sobi; duge lule koje je pušio još su
bile na kuhinjskoj polici, i Kubicek piše da su predstavljale
nekakav simbol oca; mnogo puta kada bi gospođa Hitler
govorila o svom pokojnom suprugu pokazala bi na lule „kao da
su svedoci njene vernosti u čuvanju muževljeve tradicije“.
Kubicek piše da su oca kolege opisivale kao tačnog, savesnog
i strogog, ponosnog na svoj rang, ali da nije bio popularan
rukovodilac. Najupečatljivija crta Hitlerovog oca koju Kubicek
pominje jeste veliki nemir. Dvanaest puta je promenio adresu
tokom godina provedenih u Braunauu, dva puta kada je živeo u
Pasauu, a pošto se penzionisao, sedam puta. Sam Adolf se seća
sedam različitih adresa, i pet različitih škola. To nije imalo
nikakve veze s kvalitetom uslova stanovanja, često se selio na
najgore adrese. Kubicekovo objašnjenje je da je njegova narav
zahtevala neprekidne promene, ali pošto ga je posao primoravao
na stabilnost, morao je tome davati oduška na drugi način.
Činjenicu da je za života osnovao tri porodice Kubicek tumači
isto tako; kada se prvi put oženio, znatno starijom ženom,
počinio je preljubu sa onom koja će mu postati druga supruga, a
isto se desilo kada je započeo odnos sa Hitlerovom majkom.

Ta upečatljiva i čudna očeva navika da stalno menja

okruženje utoliko je neobičnija zbog toga što su bila mirna,
lagodna vremena koja nisu pozivala na takve promene.
 Kubicek nalazi isti takav nemir i nespokoj u naravi
šesnaestogodišnjeg Hitlera, pa u tom svetlu procenjuje sukob u
vezi sa činovničkim pozivom koji Hitler toliko ističe u Mojoj
borbi. Teško ukrotivu stranu očeve ličnosti zauzdavali su
zahtevi koje mu je položaj postavljao, disciplina je njegovom
nestabilnom karakteru davala usmerenje i smisao, činovnička
uniforma služila je da pokrije njegov burni privatni život;
autoritet kojem se time podvrgavao omogućavao mu je da
zaobilazi hridi i peščane sprudove svog života, na koje bi se
inače nasukao, piše Kubicek. Otac je sigurno video iste odlike u
sinu, zato se više nego obično bavio sinovljevim budućim
zanimanjem. Nije izvesno da je i sam shvatao unutarnji povod
toga, piše Kubicek, ali odlučnost s kojom je insistirao na tome
pokazuje da je razumeo šta sve visi o koncu za njegovog sina.
„Toliko ga je dobro poznavao“, piše Kubicek.
Ta pomisao daje povoljniju sliku Hitlerovog oca od
uobičajene, i nije ni sumnjiva ni neverovatna, naprotiv, čoveku
je često najteže da se pomiri baš sa odlikama svoje dece koje ga
najviše podsećaju na njega samog, u brutalnosti prema deci uvek
postoji element samoprezira, ponekad delatnog i kada ga čovek
nije svestan, ili možda posebno tada, kada su nabujala osećanja
toliko snažna i sveobuhvatna da svako zrno razuma nestane. U
tako snažnoj volji kao što je ova, u koju otac unosi celu svoju
snagu, počiva i briga, ali gotovo je nemoguće da je dete razume
ili prizna, pošto, kao prvo, ona pokušava da ga prisili na nešto,
ne slušajući prigovore i ne uživljavajući se u detetovu situaciju,
a kao drugo, pošto je sasvim lišena jezika kojim se ljubav obično
iskazuje. Koliko je takva ljubav prisutna, niko ne može znati.
Hitlerova osećanja prema ocu bila su negde između mržnje,
straha, i poštovanja prema njegovom autoritetu. Sve te selidbe,
neverstvo, velika razlika u godinama u odnosu na supruge
ukazuju na namučen i nespokojan duh, i moguće je da je to
prepoznao u sinovljevom buntovnom ponašanju. Tumačenje da
je znao ko mu je sin bolje od njega samog izmešta čitav sukob iz
obaveza i potčinjavanja, ili mehaničke strane obaveza i
potčinjavanja, u nešto nužno, nepoznato učesnicima, nemoćnima
pred samim sobom.

Odakle mu ideja da postane slikar? U njegovoj porodici nije

bilo umetnika, pa ni u njegovom okruženju, ono stoje video u
crkvama i knjigama svakako je bilo najbliže umetnosti do čega
je došao. Ali to je hteo da bude kad odraste. Ne vojnik, ne
sveštenik, ne učitelj, ne činovnik, već apsolutna suprotnost
činovniku, umetnik. Želja Ludviga Vitgenštajna da bude filozof
nije bila ni čudna ni iznenađujuća, u njegovom svetu bilo je
obilja umetnosti i kulture, najviše koju je vreme imalo da
ponudi. Ali Hilter je umeo da crta, možda ga je to podstaklo, a i
hteo je nešto drugačije od onoga što ga je okruživalo, umetnost
bi ga možda izdigla iz toga.
Otac je iznenada umro od unutarnjeg krvarenja kada je Hitler
imao trinaest godina.

Pitanje mog poziva trebalo je, međutim, sad da se brže reši

nego što sam prethodno smeo da očekujem.
U trinaestoj godini izgubih iznenada oca. Moždani udar
pogodi inače tako robusnog gospodina i okonča na bolan
način njegova ovozemaljska tumaranja a nas sve potopi u
najdublju tugu i jad. Ono čemu je on najčeznutljivije
stremio da svome detetu stvori egzistenciju, da bi ga
sačuvao i zaštitio od sopstvenog načina probijanja kroz
život, izgledalo mu je tada da nije uspelo. Pa ipak, iako
potpuno nesvesno, zasadio je on klice za jednu budućnost
 koju tada niti on niti ja ne bismo razumeli.

Ovde se ponovo koristi reč „robusno“, što je čini jednom od

glavnih reči u tekstu. Prvi put se koristi u vezi s „robusnim
momčinama“ s kojima se igra, dakle u suprotnosti s majkom
koju je to „ispunjavalo brigom“, i zatvorenim životom jednog
„metiljavka“. Kada se koristi u vezi sa ocem, označava njegovu
životnu snagu, on je „inače tako robusni gospodin“, ni na koji
način propao ili slab.
U tekstu je otac suprotnost umetnosti, pa imamo šablon
unutra/ čitanje/majka/metiljavko nasuprot
napolju/aktivnost/drugovi/borbenost, i veličanstvenost
crkve/umetnost/sloboda nasuprot otac/ prinuda/snaga/životna
energija. „Robusno“ je počasna reč, ističe se kao nešto
pozitivno, ali ispod njene snage teče nerobusno. Jedino mesto na
kojem se stvara most između te dve stvari jeste čitanje o ratu,
gde se susreću aktivno, delatno i robusno u junačkom životu
vojnika, i pasivno, sanjalačko, sve za majku i metiljavka vezano
u čitanju i umetnosti.
Otac umire, ali Hitler ne napušta školu odmah, njegova majka
hoće da nastavi, sve dok mu, kako piše, bolest nije pritekla u
pomoć, plućno oboljenje koje lekara navodi da „mojoj majci
savetuje kao najvažnije da me kasnije nikada ne pusti u neki
biro“. Majka to prihvata „najzad“, što znači da je trebalo
nagovoriti je, dakle stvar se nije podrazumevala. Bolest je
svakako bila izlečiva, dakle samo opravdanje pred kojim je
majka popustila. Nije čudno što je popustila sinu, gledala je
kako ga bije njen muž, autoritaran čovek dvostruko stariji od
nje, a izgubila je četvoro dece. Hitler je preživeo, ništa nije bilo
suviše dobro za njega.
 Ono što sam toliko dugo u potaji priželjkivao, za šta sam
se uvek borio, sada je ovim događanjem odjednom samo
od sebe postalo čvrsta realnost.
Pod utiskom mog oboljenja prihvatila je mati najzad da me
kasnije izuzme iz realne škole i dopusti mi da posećujem
akademiju.

Kada je Nemačka ušla u Austriju 1938, Hitler je Gestapu

naredio da iz javnih arhiva ukloni sve dokumente koji se tiču
njega i njegove porodice. Hitler je očigledno hteo da uništi sve
tragove svoje prošlosti. Ali sada ima mnogo materijala o
njegovom životu, jedva da jedna njemu bliska osoba nije bila
intervjuisana. Prošlost se ne da kontrolisati, nastavlja da živi u
sećanjima, pričama, glasinama, pismima, dnevnicima – ali dok
se sve to obično nikada ne sakupi, već pripada pojedincima,
raštrkano kako život raštrka ljude iste generacije, dela
određenog pojedinca mogu sve to da povuku i održe na okupu,
kao što je slučaj sa Adolfom Hitlerom. Nesumnjivo je da Moja
borba nije pouzdana, ali istovremeno kazuje mnogo, pošto pruža
sliku kakvu je Hitler želeo 1924. godine. On opisuje detinjstvo
kakvo je trebalo da bude, ali sa elementima detinjstva kakvo je
bilo, očuvanim u smislu da se pominju određeni centralni akteri
i događaji, ako ne svi i ako ne nužno najvažniji. Pet godina
između očeve i majčine smrti pokriva u devetnaest redova, dve
godine koje je proveo u Lincu s majkom i sestrom ne idući u
školu pokriva jednom rečenicom.

Behu to najsrećniji dani koji mi se učinile ravnim nekom

lepom snu; ali san je trebalo tek da dođe. Dve godine
potom učinila je smrt majke nagli kraj svim tim lepim
planovima.
 O te dve srećne, ali u Mojoj borbi neme godine, radi se u
Kubicekovoj knjizi o Hitleru. Ona je bezuslovno najvažniji izvor
o Hitlerovom životu od njegove šesnaeste do dvadesete godine,
a ujedno je dokument koji pruža najbolji uvid u Hitlerovu
ličnost, pošto je Kubicek bio jedini pravi prijatelj kojeg je u
životu imao.
Kao i u slučaju svih Hitlerovih savremenika koji su se o
njemu izrazili, Kubicekovi motivi i verodostojnost moraju se
pažljivo proceniti, što je i učinjeno. Pošto je istakla nekoliko
manjih grešaka, Brigita Haman ovako zaključuje:

Ali sve u svemu, Kubicek je pouzdan. Njegova knjiga je

bogat i jedinstven izvor o Hitlerovim prvim godinama, i
ako ne računamo pisma i razglednice mladog Hitlera koje
sadrži.

Ijan Keršo, koji je napisao Hitlerovu biografiju u dva toma,

Hibris i Nemezis, nešto je kritičniji. On piše:

Moramo paziti da ne pridamo preveliki značaj

Kubicekovim posleratnim memoarima, kako u pogledu
činjenica, tako ni u pogledu njihovog tumačenja. U pitanju
je proširena i dorađena verzija memoara koje je isprva
pisao na zahtev nacističke partije. Iako su napisane kasnije,
Kubicekove procene obojene su divljenjem koje je još
gajio prema svom nekadašnjem prijatelju. Kubicek je
jednostavno izmislio mnogo šta, izgradivši nekoliko delova
oko priča samog Hitlera iz Moje borbe, i napisao nešto
veoma blisko plagijatu kako bi upotpunio svoja sećanja.
Ali i kada se sve ove slabosti uzmu u obzir, ispostavlja se
 da su njegovi memoari verodostojniji izvor nego što se
ranije smatralo, posebno kada se bave Kubicekovim
zanimanjem za muziku i pozorište.
Ne može biti sumnje da pored svih svojih slabosti sadrže
važna razmatranja ličnosti mladog Hitlera i da predočavaju
odlike u povoju koje će se kasnijih godina toliko istaći.

Ovakva argumentacija tipična je za Keršoova dela, pokvarena

time što on sve, i zaista mislim sve u vezi s Hitlerom, opisuje
krajnje negativno, čak i ono što ima veze s njegovim
detinjstvom i mladošću, kao da mu je celi život obojen onim što
će postati i učiniti dvadeset godina kasnije; on treba da bude
nekakvo otelotvorenje zla, ili zlo treba da predstavlja nekakvo
jezgro u njemu, nešto nepromenjivo i nepopravljivo, što onda
objašnjava zašto se sve desilo kako se desilo. Takvo shvatanje
Hitlera je nezrelo, što Keršoove knjige, na glasu kao definitivna
Hitlerova biografija, čine gotovo nečitljivim. Zar je moguće da
sve što jedno ljudsko biće čini, čak i sa šesnaest godina, može
biti zlo i užasno? Keršo Hitlerovu ličnost iz mladosti neprestano
obasipa rečima s negativnim konotacijama. Piše o očevoj
netrpeljivosti prema sinovljevoj „lenjosti i ispraznom životu“,
piše da se otac radom uzdigao „vrednošću, izdržljivošću i
naporom, iz oskudnih uslova do ugleda i poštovanja u državnoj
službi“, dok je njegov sin „imao privilegovaniji osnov, a činilo
se da nije imao preča posla nego da traci vreme na crtanje i
sanjarije“. Predstava u kojoj se od oca pravi heroj a od sina
zlikovac, dokle god ima dokaza da je otac nemilosrdno tukao
sina i na svaki način bio tiranin u kući, nije baš lako svarljiva.
Pramenu Hitlerove naravi koja je nastupila između detinjstva
i mladosti, Keršo opisuje na sledeći način: „Radosni i razigrani
dečačić iz detinjstva pretvorio se u lenjog, ogorčenog,
buntovnog, mrgodnog, tvrdoglavog i zaludnog adolescenta“. O
periodu od šesnaeste do osamnaeste godine piše: „Tokom ove
dve godine Adolf je provodio život u parazitskom gotovanstvu –
finansirala ga je, obezbeđivala, čuvala i dvorila majka, koja ga je
razmazila“.

Provodio je dane u crtanju, slikanju, čitanju i pisanju

„poezije“, a večeri u odlascima u pozorište i operu, sve
vreme sanjareći i fantazirajući kako će postati veliki
umetnik. Uveče je kasno legao i ujutru se kasno budio.
Nije imao nikakav jasan cilj. Gotovanski način života,
grandiozne fantazije, nedostatak discipline za sistematičan
rad – što su sve odlike kasnijeg Hitlera – mogu se videti u
te dve godine u Lincu.

Koliko samo prezira leži u znacima navodnika oko reči

„poezija“! I koliko je samo uštogljeno to negativno naglašavanje
da je legao kasno uveče i budio se kasno ujutru! Koliko se često
pominje da je „lenj“ i „gotovan“, da mu je život „isprazan“ ili
„parazitski“, i koliko su samo negativno naglašene „sanjarije“,
„fantazije“, „snovi“, koje su, skupa s crtanjem, „traćenje
vremena“, što sve izražava upravo mentalitet i stav protiv kojeg
je Hitlerov život u tom trenutku očigledno bio protest. Ako
„Hitler“ zamenimo sa „Rilke“, na primer, i zamislimo da je neko
tako pisao o mladom Rilkeu, da je lenj, gotovan, parazit, pun
sanjarija i fantazija da će postati veliki umetnik, nesposoban za
sistematičan rad, da je kasno legao i ujutru se razvlačio kada je
imao šesnaest godina, kada bismo pročitali takvu optužujuću
tiradu o Rilkeu, začudili bismo se nad autorovim pogledom na
čoveka i umetnost. Sve povezano sa umetnošću Keršo vidi
negativno, pošto je suprotnost stvarnog rada. Tome se može
prigovoriti da Hitler nije bio pravi umetnik, te da je optužba
opravdana, ali kad dečak ima šesnaest godina, niko ne može da
zna šta će biti a šta neće biti, i nije izvesno da je pre svega
umetnička nadarenost razlikovala Hitlera i Rilkea kada su imali
šesnaest godina.
Kubicekova slika Hitlera potiče iz same te stvarnosti koju
Keršo osuđuje, a to je slika oduševljenog mladića. Hitler je
oduševljen operom, pozorištem, muzikom, poezijom,
slikarstvom, arhitekturom. Piše pesme, crta, slika akvarele, pravi
projekte građevina kako ih vidi i kako ih zamišlja. Umesto da se
zapita odakle potiče to snažno zanimanje i čega je izraz, toliko
prisutno u njegovih prvih dvadeset pet godina, Keršo sve to
posmatra kao izraz Hitlerovih ličnih, i samim tim loših odlika.
Ali on ima šesnaest godina, jasno je da njegova poezija nije
bogzna šta za čitanje, i da građevine koje detaljno projektuje ne
mogu da se mere s radom svršenih arhitekata, jasno je da je
diletant, ali koji šesnaestogodišnjak nije?
Kubicekov opis prijateljstva s Hitlerom, i vremena i
okruženja u kojem se to prijateljstvo odigravalo, gde su muzika,
umetnost i književnost sve oko čega se mladalački život vrti,
podseća na sliku Štefana Cvajga o svom odrastanju u Beču iz
memoara Jučerašnji svet. Cvajg je bio deset godina stariji od
Hitlera, a ono što piše o Austriji u vremenu do izbijanja Prvog
svetskog rata, da je bilo zlatno doba slobode i sigurnosti, sigurno
je važilo i za život u Lincu 1905-1906.
U opisu svog mladalačkog doba u Beču Cvajg ističe njihovu
skoro opsesivnu obuzetost svime u vezi s kulturom. Stoje u redu
za svaku pozorišnu premijeru, drže Rilkeove pesme u omotu
udžbenika, čitaju Ničea i Strindberga ispod klupe, prate sve
književne debate i kritike, a kad neko od njih uveče vidi Gustava
Malera na ulici, svi u školi sutradan saznaju za to.
 Neka premijera Gerharda Hauptmana u Burgteatm
uznemiravala je naš razred nedeljama pre nego počnu
borbe; prikradali smo se glumcima i malim statistima da
bismo prvi – pre drugih! – saznali tok radnje i podelu
uloga; išli smo (ja se ne ustručavam da iznesem i naše
apsurditete) na šišanje kod frizera Burgteatra, samo da
bismo uvrebali tajna obaveštenja o Volterovoj ili o
Zonentalu, a jednog učenika iz nižih razreda stariji su
naročito mazili i podmićivali predusretljivošću svake vrste
samo zato što je bio nećak šefa osvetljenja u Operi, pa bi
nas ponekad njegovim posredstvom tajno prokrijumčarili
na pozornicu – pozornica na koju stupite izazivaše veću
jezu od Danteove kada se ispeo u svete krugove raja. Slava
je na nas zračila takvom snagom da nas je silila na
strahopoštovanje čak i kada se prelamala kroz sedmostruki
medij; u jednoj siromašnoj starici gledali smo
nadzemaljsko biće zato što je bila unuka sestre Franca
Šuberta, a na ulici smo se osvrtali s najvećim poštovanjem
čak i za sobarom Jozefa Kainca, koji ima tu sreću da lično
bude u blizini najomiljenijega i najgenijalnijega među svim
glumcima.43

Štefan Cvajg bio je Jevrejin, rođen u višem sloju bečkog

građanstva. Pisao je svoje memoare u senci brutalne i
smrtonosne nacističke vlade, pre nego što je sebi oduzeo život
„očajan zbog propasti evropske kulture“, kako piše na koricama
norveškog izdanja Jučerašnjeg sveta. Retko ko je pružio bolju i
fascinantniju sliku izgubljene predratne evropske stvarnosti od
Cvajga u toj knjizi. To je zlatno doba buržoazije, vreme
obeleženo blagostanjem, kontinuitetom, pažnjom, harmonijom i
bezbednošću, u tolikoj meri da je ideal mladih bilo sredovečno
doba; Cvajg piše da je svako ko je hteo da se istakne morao kriti
svoju mladost na sve zamislive načine. Dvadesetpetogodišnjaci
su puštali bradu i stomak, nosili štapove i frakove, čak su i
naočare stavljali iako su dobro videli.

Prvi roman Tomasa Mana, Budenbrokovi, objavljen 1901,

dočarava istu dvostruku sliku vremena kao Cvajg; na jednoj
strani stabilno, na trgovini zasnovano blagostanje i uredan
buržoaski život, na drugoj strani deca te iste buržoazije i njihova
opčinjenost umetnošću i kulturom velikih osećanja, koja u
Manovom univerzumu uvek sadrži nešto bolešljivo i gotovo
destruktivno. Građanin i umetnik, te dve veličine postavljaju i
Man i Cvajg. Manov Minhen i Cvajgov Beč spadali su u
kulturne centre Evrope na početku devetnaestog veka, ali iako će
Hitler živeti u oba, i to istovremeno sa Cvajgom u Beču i
Manom u Minhenu, biće odvojen od kulture kojoj su njih
dvojica pripadali, gotovo ambisom. Hitlerov Beč bio je
sirotinjski kvart, Hitlerov Minhen ništa bolji. Ali uprkos velikim
društvenim razlikama, i Hitler je bio povezan sa istim svetom
kao i oni; za vreme boravka u Beču video je nekoliko Malerovih
postavki Vagnera, a Maleru se divio i mnogo ga cenio, i kada je
stigao u grad, imao je preporuku za čuvenog Alfreda Rolera,
koji nije samo bio profesor na akademiji već i Malerov blizak
saradnik i scenograf; jedan od onih za kojima su se Cvajg i
njegovi drugovi osvrtali na ulici. Za preporuku se postarala
vlasnica stana porodice Hitler u Lincu, koja je gajila simpatije
prema Hitleru; poznavala je Rolerovog brata, i drugarici u Beču
poslala sledeće pismo o tom mladiću, navedeno u Hitlerovom
Beču:

Sin jedne moje podstanarke hoće da bude slikar, od jeseni

pohađa školu u Beču, hteo je da upiše Austrougarsku
umetničku akademiju, ali nisu ga primili pa se umesto toga
upisao u privatnu instituciju. (Panholcen, rekla bih.)
Ozbiljan je, ambiciozan mladić, devetnaest mu je godina,
zreliji je i oformljeniji nego što mu godine nagoveštavaju,
srdačan i osećajan, iz apsolutno čestite porodice. Majka mu
je umrla pre Božića, imala je rak pluća, samo 46 godina
stara, udovica višeg činovnika lokalne glavne carinske
kancelarije; žena mi se veoma dopadala; živela je pored
mene na prvom spratu; njena sestra i njena ćerka, koja ide
u školu, trenutno žive u njenom stanu. Porodično prezime
je Hitler; sin, u čije ime molim za pomoć, zove se Adolf
Hitler. Pre neki dan smo slučajno razgovarali o umetnosti, i
pored ostalog je pomenuo da je profesor Roler čuven među
umetnicima, ne samo u Beču već se može reći i da je
svetsko ime, i da on gaji strahopoštovanje prema njegovom
radu. Hitler nije imao pojma da mi je ime Roler poznato, a
kada sam mu rekla da sam nekada poznavala brata tog
čuvenog Rolera i pitala da li bi mu za njegov rad značilo
da dobije preporuku kod upravnika scenografskog
odeljenja Dvorske opere, oči tog mladića su zasijale;
porumeneo je, pa se zajapurio i kazao da će smatrati
najvećom srećom koja ga je u životu zadesila ako bude
mogao da upozna tog čoveka, i još sa preporukom! Volela
bih da pomognem tom mladiću; jednostavno ne poznaje
nikog ko bi mogao da se založi za njega; došao je u Beč
potpuno sam i kao stranac, i svugde mora da ide sam, a da
nema kome da se obrati da bi stekao pristup. Čvrsto je
rešen da nauči nešto konkretno! Prema onome što znam o
njemu, neće raditi s pola srca, pošto je usredsređen na
ozbiljan cilj; nadam se da nećeš protraćiti vreme na nekog
 nedostojnog!

Roler je odgovorio pismom na tri stranice. Pored ostalog je

napisao: „Recite mladom Hitleru da mi može doći i recite mu da
ponese nešto od svog rada kako bih mogao da vidim čime se
bavi. Posavetovaću ga najbolje što mogu. Pronaći će me svakog
dana u mojoj kancelariji u Operi, ulaz iz Ulice Kernterštrase,
stepenište do glavne kancelarije, između 12.30 i 18.30.“
Ali Hilter se nikada nije pojavio. Kasnije će reći da ga je
hrabrost izdala. Otišao je do opere nekoliko dana po prispeću u
Beč, ali nije se usudio da uđe, i okrenuo se. Posle velike
unutarnje borbe nadvladao je strah i vratio se, ali sa istim
rezultatom, nije se usudio.
Kada se trećeg puta pojavio pred vratima Rolerove
kancelarije, neko ga je pitao šta traži, a on je promrmljao
izvinjenje i pobegao. Posle toga je pocepao pismo preporuke i
više nikada nije pokušao da ode Roleru. U tom trenutku su ga
odbili na akademiji, pa mu je mnogo šta visilo o koncu; kontakt
s Rolerom je sasvim jasno bio neprocenjiv za mladića iz
provincije koji hoće da postane slikar. Ako ništa drugo, mogao
je da pregleda Hitlerove skice i slike i kaže mu na čemu treba da
poradi, šta je tu dobro a šta nedostaje, kako bi se bolje spremio
za eventualni novi prijemni ispit na akademiji. Hitlerov problem
sastojao se u tome što je bio samouk, i što je imao malo ili
nikakvog dodira sa drugim umetnicima ili umetničkim
krugovima. Zbog toga verovatno nije bio upućen u ono što se
traži, nije znao šta je aktuelno, a ako je hteo da upiše jednu od
najznačajnijih institucija, to je bilo fatalno; jer tu se i određivalo
šta je aktuelno.
Ipak se nije usudio. Zašto? Delom se stideo, Roleru se divio,
gledao je dve Malerove postavke Vagnera na kojima je radio
Roler, Tristana i Letećeg Holanđanina, razgovor s njim bio bi
kao razgovor s bogom; a delom se sigurno plašio odbijanja.
Umetnički identitet mu je toliko bio važan, toliko se borio da ga
održi, prvo se protivio očevoj volji, potom majčinoj, a kada su
oni umrli, volji porodice i staratelja. Svi su očekivali da nađe
običan posao, da bude zreo, da zarađuje svoj novac, osnuje
porodicu. Tik pre nego što će otputovati u Beč, rođak mu je
ponudio posao u pošti. Odbio je ponudu, sigurno ne bez prezira,
pošto je uvek bilo prezira u njegovom glasu kada je govorio o
„poslovima za uhlebljenje“, prema Kubiceku. Hitler je običnom
građanskom životu suprotstavio umetnost, a san o njoj bio je
toliko snažan da nije mogao rizikovati da mu Roler kaže da je
netalentovan i da treba da se vrati u Linc i nađe običan posao.
Nije mogao da rizikuje suočavanje s time, čak i ako je istina,
bolje da nastavi da živi u snu.
To je tipična odlika mladog Hitlera, vidljiva u mnogim
epizodama koje Kubicek opisuje. On živi snažnim unutarnjim
životom, snažno napajan fantazijama, koje dugo izbegava da
sučeli sa stvarnošću. Možda je najtipičniji događaj u tom smislu
njegova četvorogodišnja platonska zaljubljenost u Štefani,
mladu devojku iz Linca koju je nekoliko puta video u centru, na
korzou gde stanovnici Linca po podne i uveče šetaju, da vide i
da budu viđeni, da zastanu i proćaskaju s poznanicima, malo
pogledaju izloge, da žive provincijskim životom kakav se
svugde živi u to vreme. Jedne večeri 1905, kad su po običaju
izašli u šetnju, piše Kubicek, Hitler ga uzbuđeno hvata za ruku i
pita šta misli o onoj vitkoj plavokosoj devojci koja se podruku
šeta s majkom Ulicom Landštrase.
Zaljubljen sam u nju, kaže mu.
Ispostavlja se da nikada nije razgovarao s njom. Večernje
šetnje duž Ulice Landštrase prostor su za koketiranje, za poglede
i osmehe, ali pravila su stroga; da bi s njom razgovarao, neko
prvo mora da joj ga predstavi, pa je to bilo izvan njegovog
domašaja, kako Kubicek objašnjava. Hitler ga pita šta da radi,
Kubicek odgovara da mora da im priđe i pozdravi majku,
predstavi se i zatraži dozvolu da se obrati ćerki i da šeta s njima.

Adolf me je sumnjičavo pogledao i dosta dugo prevrtao

moj predlog u glavi. Na kraju ga je ipak odbio. „Šta da
kažem ako majka pita čime se bavim? Uprkos svemu ja
odmah moram da pomenem zanimanje, najbolje bi bilo da
ga pridružim imenu – Adolf Hitler, akademski slikar – ili
tako nešto. Ali ja još nisam akademski slikar, i ne mogu da
se predstavim pre nego što to postanem. Jednoj majci
zanimanje je još važnije od imena.“

Hitler nikada neće načiniti taj korak, nikada neće prići majci i
predstaviti se, s posledicom da sledeće četiri godine nijednom ni
reč nije razmenio s tom devojkom, u vremenu u kojem je ona,
prema Kubiceku, bila njegova velika ljubav. Zadovoljava se
gledanjem. Ponekad im se pogled susretne, ponekad mu ona
uputi osmeh, što ga uverava da i ona gaji jednako snažna
osećanja prema njemu. Planira njihovu budućnost do najmanjeg
detalja, čak i projektuje vilu u kojoj će jednoga dana živeti;
jedno vreme to ga potpuno obuzima. Piše pesme o njoj, Himna
voljenoj, naslov je jedne, prema Kubiceku. Štefani je skoro
snoliko savršena i potpuno idealizovana žena, možda najviše u
srodstvu s Vagnerovim mitološkim junakinjama, ali kada se
umeša stvarnost, koja ipak poseduje takvu snagu da se ne može
doveka potiskivati, Hitler reaguje gnevom. Zamolio je Kubiceka
da ispita njenu prošlost, i on razgovara sa svojim poznanikom,
prijateljem njenog brata. Ona pripada višem građanstvu, prenosi
mu, živi s majkom, udovicom, i voli da pleše; prošle zime je s
majkom bila na svim važnijim plesovima. Nije verena. Hitleru
se izveštaj sviđa, izuzev jedne stvari, plesanja. To pre svega ne
odgovara slici koju je stvorio o njoj, a zatim ni njegovom životu.
Kubicek opisuje Hitlera kao neobično ozbiljnog čoveka,
posvećenog svojim zanimanjima, u to vreme, dakle, mahom
slikarstvu i arhitekturi. Ne pije, ne puši, ne zanima ga sport, ne
zanima ga društveni deo provincijskog života. Ples mu je
duboko stran. To što ona pleše, pa je samim tim deo društvene
stvarnosti grada, duboko ga tišti.

Pošto sam dugo bio meta njegovih opaski, najzad mi se

ukazala prilika da preokrenem stvar. „Moraš na časove
plesa, Adolfe“, izjavio sam kamenog lica. Ples je ubrzo
postao jedan od njegovih problema. Dobro se sedam da
naše usamljene šetnje više nisu ispunjavale diskusije o
„pozorištu“ ili „rekonstrukciji mosta preko Dunava“, već je
dominirala jedna jedina tema – ples.
Kao i uvek kad s nečim nije mogao neposredno da izađe na
kraj, odao se uopštavanju. „Zamisli prepunu plesnu salu“,
kazao mi je jednom, „i zamisli da si gluv. Ne možeš da
čuješ muziku po kojoj se ti ljudi kreću, i pogledaj tada
njihove neosetljive i besciljne pokrete. Nisu li ti ljudi
potpuno sišli s uma?“
„Nema druge, Adolfe“, odgovorio sam. „Štefani voli da
pleše. Ako hoćeš da je osvojiš, moraš da plešeš jednako
besciljno i idiotski kao i svi ostali.“ Samo je toliko bilo
dovoljno da iskoči iz kože. „Ne, ne, nikad!“, dreknuo je na
mene. „Nikada neću plesati! Razumeš li! Štefani pleše
samo zato što je na to primorava društvo, od kojeg nažalost
zavisi. Čim postane moja supruga, neće imati ni najmanju
 želju za plesom!“
Suprotno pravilu, sopstvene reči ga ovoga puta nisu
ubedile; jer se neprekidno bavio pitanjem plesa. Slutio sam
da u najvećoj tajnosti kod kuće vežba nekoliko plesnih
koraka s mlađom sestrom.

Da bi se izbavio iz te muke, Hitler dolazi na ideju da

kidnapuje Štefani. Iznosi je krajnje ozbiljno, piše Kubicek. Pošto
mu jedno vreme nije susretala pogled, već prolazila pored njega
kao da ne postoji, on počinje da fantazira o samoubistvu,
jednako brižljivo izbrušenom u mašti kao i svi njegovi planovi.
Kubicek piše da ga nikada nije video toliko srećnog kao kada
mu je Štefani kao učesnica parade na festivalu cveća dobacila
cvet.

Još mogu da mu čujem glas, uzdrhtao od uzbuđenja: „Ona

me voli! Video si! Voli me!“

Kada je Hitler otišao u Beč nakon majčine smrti, dve i po

godine kasnije, u februaru 1908, s preporukom za Rolera, poslao
je razglednicu Štefani. Piše da će upisati akademiju, i da ona
mora da ga čeka, jer će zatražiti njenu ruku čim završi
školovanje i vrati se u Linc. Ne potpisuje se, i ona pojma nema
ko li ju je, pobogu, poslao.
Nedostatak potpisa izražava istu ambivalentnost koja se
ukazuje u slučaju preporuke za Rolera: nije napravio poslednji
korak. Svet o kojem sanja, o svojoj budućnosti umetnika i
budućnosti sa Štefani, delom postoji u njemu, delom spolja – jer
on je traži, gleda je, ona postoji, moguća je, isto kao što stvarno
crta i slika i izlaže radove na prijemnom ispitu u akademiji – ali
konačnu sponu između ta dva nivoa stvarnosti ne usuđuje se da
veže. Ono što stvarnost čini, i to tako brutalno, jeste da koriguje.
A izražena odlika naravi mladog Hitlera upravo je nespremnost
na korigovanje. To je za njega nešto najgore. Kada razgovara s
Kubicekom, ne trpi protivljenje. Čak i najmanja primedba
uzbuđuje ga i ljuti.

Teško je ne videti taj snažan unutarnji život i njegove izraze

kao odbranu. Od čega? Očigledno od društva. Hitler uopšte ne
učestvuje u društvenom životu, sasvim je nezainteresovan za
njega, nema ništa osim prezira prema vršnjacima koji se
zabavljaju, koji piju i plešu i bave se sportovima i koketiraju.
Takođe nema prijatelja; Kubicek je očigledno izuzetak, ali to
prijateljstvo je gotovo sasvim monološko: Hitler govori,
Kubicek sluša. Hitler je nadređen, Kubicek je podređen.
Kubicek je toga svestan, ali prihvata to jer se divi Hitleru i
smatra se počastvovanim njegovim prijateljstvom, a osim toga
razume, kako piše, da je potreban Hitleru.

Tako sam došao do shvatanja da je naše prijateljstvo

uglavnom trajalo zato što sam bio strpljiv slušalac. Ali
nisam bio nezadovoljan tom pasivnom ulogom, jer sam
zbog nje razumeo koliko sam svom prijatelju potreban. I
on je bio sasvim sam.

Kada Kubicek jednom prilikom odlazi na sahranu, a umro mu

je stari učitelj violine, Hitler na njegovo čuđenje polazi s njim.
Hitler nije poznavao učitelja, pa šta onda tu traži? Hitler
odgovara: „Ne mogu da podnesem pomisao da ćeš biti s drugim
mladim ljudima i razgovarati s njima.“
 Hoće ga za sebe, što je na izvestan način dirljivo, jer otkriva
veliku ranjivost, ali je i jezivo, jer kao da hoće da ga poseduje.
A čemu se to u Hitleru Kubicek divi?
Možda pre svega tome što je drugačiji od svojih vršnjaka, na
radikalan način za Kubiceka. Većini je put bio zacrtan u
šesnaestoj, ali ne i Hitleru, s njim je bilo „upravo suprotno“,
kako Kubicek piše. „S njim je sve bilo neizvesno.“ Njegovo
odbijanje običnog građanskog života imponovalo je Kubiceku,
koji je radio u očevoj radionici nameštaja, pa se očekivalo da
kroz nekoliko godina preuzme tu delatnost, dok je on sam imao
želju, koju gotovo nikome nije smeo saopštiti, da se obrazuje za
muzičara i dirigenta. Kada se Hitler selio u Beč, insistirao je da
Kubicek pođe za njim, i sam je otišao Kubicekovim roditeljima i
uspeo da ih nagovori da puste njegovog druga da ode.
Hitler je, dakle, predstavljao nešto što je Kubicek hteo da
bude. Ali jednaki nisu bili. Kubicek bi jedva reč prozborio kad
su zajedno, i nije posedovao nemirnu energiju svog druga, ali je
zauzvrat imao strpljenje koje je Hitleru nedostajalo: Kubicek je
vežbao, i upisao se na muzički konzervatorijum u Beču sa
osamnaest godina, dok Hitler nikada ništa nije vežbao, nije imao
strpljenja, večito je pokretao velike projekte a da ih nikada ne
završi, i nikada nije upisao akademiju u Beču.

Najupečatljivija Hitlerova crta, prema Kubiceku, bilo je

njegovo neprekidno pričanje o svemu što bi video i pomislio,
najčešće u vezi s nekom vrstom promene, da tu zgradu u tom
stilu treba porušiti i napraviti novu zgradu u onom stilu, na
primer, ili da treba napraviti podzemnu železnicu kroz Linc, ili
da odredbe penzionog osiguranja treba da se izmene, ili da treba
osnovati nekakvu putujuću operu koja bi Vagnerovo
stvaralaštvo pronosila svim oblastima. Po svemu sudeći, nije
bilo granica onoga što bi moglo da ga zainteresuje i prema čemu
bi imao stav. Kada Kubicek opisuje tu stranu svog druga,
naglašava nemir koji to iskazuje, jer nešto stalno mora da se
dešava, što stvara utisak da je Hitler u izvesnom smislu bio
progonjen, da je morao da beži od nečega, a pošto je sve što je
govorio toliko bilo okrenuto spolja, pošto je uvek bilo nečeg
spoljašnjeg za šta bi se zakačio, lako je zamisliti da je hteo da
izbegne ili potre nešto u sebi. Upadljiva odlika Hitlerove
unutrašnjosti kakva se ukazuje u Mojoj borbi i Kubicekovim
memoarima jeste njena udaljenost od stvarnosti, gotovo snolika,
okrenuta nekom drugom vremenu, nekom drugom mestu, bilo
da izvire iz njihovih snažnih doživljaja u operi, koju su
posećivali redovno i često, ili iz onoga što je čitao o nemačkoj
istoriji i mitologiji, ili onoga što govori o svom životu, a što
nikad nema veze sa stanjem kakvo jeste, nego kakvo će jednog
dana biti. U tu sliku se uklapa njegova asocijalnost,
nezainteresovanost za društveni život, kao i njegova upečatljiva
ozbiljnost.

Često su me pitali, pa čak i Rudolf Hes, koji me je jednom

pozvao da ga posetim u Lincu, da li je Adolf, kada sam ga
poznavao, imao smisla za humor. Manjak duhovitosti se
primećuje, kažu ljudi iz njegovog okruženja. Uprkos
svemu je Austrijanac, pa bi trebalo da u njemu ima i nešto
čuvenog austrijskog smisla za humor. Hitler nesumnjivo
ostavlja utisak duboko ozbiljnog čoveka, posebno nakon
kratkog i površnog poznanstva. Čini se da ta ogromna
ozbiljnost zasenjuje sve ostalo. Isto je bilo u njegovoj
mladosti. Svakom problemu kojim se bavio pristupao je sa
smrtnom ozbiljnošću u neskladu s njegovih šesnaest ili
sedamnaest godina. Bio je u stanju da voli i da se divi, da
 mrzi i da prezire, sve s najvećom ozbiljnošću. Jedino što
nije mogao jeste da primi nešto sa osmehom.

Istu ozbiljnost Kubicek pronalazi u njegovoj majci. Kada ju

je upoznao, imala je četrdeset pet godina. Piše da je još izgledala
kao na njenoj jedinoj poznatoj fotografiji, ali da se „patnja
jasnije urezala u njeno lice, i kosa je počela da joj sedi“. Osećao
je simpatiju prema njoj, i kaže da mu je budila želju da učini
nešto za nju. „Obradovao bi me svaki osmeh koji preleti preko
tog ozbiljnog lica“, piše. Nije volela da govori o sebi i svojim
brigama, ali je olakšavala srce kada je reč o njenoj zabrinutosti
za sina i njegovu budućnost.

Njena briga o dobrobiti jedinog preživelog sina sve više ju

je tištila. Često sam sedeo s gospođom Hitler i Adolfom u
maloj kuhinji. „Tvoj siroti otac se prevrće u grobu“,
govorila bi Adolfu, „pošto ne radiš apsolutno ništa od
onoga što je za tebe želeo. Poslušnost je odlika dobrog
sina, ali ti ne znaš šta ta reč znači. Zato si bio toliko loš u
školi, i zato sada ništa ne postižeš.“

Porodica je živela u malom dvosobnom stanu s kuhinjom.

Hitler je sam raspolagao jednom sobom, dok su majka,
polusestra i mlađa sestra delile drugu. Nikada nije pomagao u
kući, majka je sve radila za njega i nema sumnje da je bio
razmažen. Hteo je da nauči da svira klavir, pa mu je majka
kupila klavir i platila časove, što po svemu sudeći zaista nisu
mogli da priušte. Posle četiri meseca Hitler je batalio klavir,
isprovociran, ponekad i pobesneo, zbog svekolikih „idiotskih“
vežbi za prste od kojih se nastava sastojala. Muzika je pitanje
nadahnuća, a ne vežbanja prstiju, kazao je i digao ruke. To što je
krivicu za sopstvenu nedovoljnost svalio na učitelja, tipično je
za njega. Čitao je sve što je mogao da nađe o Vagneru, i potpuno
se identifikovao s njim; u svom mladom životu suočio se sa
istim otporom s kojim se Vagner borio. „Tako da vidiš“, umeo
je da kaže pošto bi citirao pismo, esej ili nešto drugo, „i sam
Vagner je prolazio kroz isto što i ja. Sve vreme je morao da se
nosi s neznanjem okruženja.“ Kubicek je smatrao da preteruje,
Vagner je uprkos svemu imao dug i produktivan život, pun
uspona i padova, dok je Hitleru tek bila šesnaesta i jedva da je
išta doživeo. A ipak je govorio kao da je žrtva proganjanja, kao
da je nakon borbe s neprijateljima završio u egzilu.
Ima izvesnog pozerstva u toj strani Hitlerovoj, u smislu da ga
po svemu sudeći privlači samo uloga, dok nije u stanju da tu
ulogu ispuni neophodnom vežbom i nadarenošću, a to pokazuje i
stil njegovog oblačenja, poput mladog dendija, s crnim frakom,
belom košuljom, štapom s jabukom od slonovače i ponekad s
crnim cilindrom, ali stvar nije toliko jednostavna, jer on to ne
čini u nekakvom krugu, da bi bio viđen, gotovo je sasvim sam u
tome, a snaga s kojom se uživljava u opere koje gledaju, na
primer, ne čini se patvorenom ili površnom, već kao da ga celog
ispunjava. Na isto ukazuje grozničavost s kojom se drži svojih
arhitektonskih projekata koji su prekrivali celu njegovu sobu.
On to zaista hoće, zaista gori za to, i spreman je da zanemari sve
ostalo da bi to postigao. Zašto? I Hitler i Kubicek smatraju da je
umetnost nešto najviše u čovekovom životu, a time izražavaju
tipičan deo duha vremena, koji je u provinciji doduše osećala
samo šačica mladih, ali koji je u Beču i drugim metropolama bio
utoliko rašireniji. Polazeći od Kubicekove slike Hitlera, čini se
da to nije samo stvar čežnje već i da je povezano s njegovom
naravi, na takav način da postaje nužno. „Njegovoj intenzivnoj
sklonosti da upija, razmatra i odbija, njegovoj nečuvenoj
ozbiljnosti, njegovom večito aktivnom duhu, bila je potrebna
protivteža“, piše Kubicek. „Samo je umetnost mogla da je
pruži.“
U Kubicekovim opisima Hitlera upadljivi su elementi manije;
Hitler neprekidno govori, osetljiv je i lako plane, ima grandiozne
planove i nikada ne sumnja da može da ih sprovede, sposoban je
da noćima grozničavo radi na određenom projektu. Na drugoj
strani, jer sve što je prenaglašeno uvek ima i drugu stranu,
dolaze periodi u kojima Hitler uopšte ne govori, već se povlači i
sam odlazi u duge šetnje po predelu oko Linca, očigledno
krajnje neraspoložen. Umetnost je mesto izvan toga, i njemu
teži, verovatno i da bi ga nešto drugačije ispunilo i da bi se u
tome izrazio.
Drugi očigledan razlog za značaj umetnosti u njegovom
adolescentskom dobu jeste to što je samo kroz nju mogao da
prevaziđe klasu iz koje potiče. To je očigledno u platonskoj
zaljubljenosti u Štefani. Zašto ne kontaktira s njom? Povučen je
i stidljiv, to je jasno, ne usuđuje se. A možda i neće ili ne može
da rizikuje, jer na nekom nivou sigurno shvata da će istupanje
učiniti da stvarnost prodre u san, i da su savršenstvo i ideal sna
bolji od nedovoljnosti jave. Na to dolazi očigledna činjenica da
nije niko. Kada ga Kubicek pritiska, on mu time odgovara, da
mora biti neko da bi se predstavio majci, i da mora imati
zanimanje, i to ne bilo kakvo zanimanje, poštanski službenik ne
bi ostavio utisak na nju, udovicu visokog činovnika, ali
akademski slikar bi mogao.
U izvesnom smislu umetnost je nevezana za klasu, utoliko što
je svima dostupna; u prvoj deceniji dvadesetog veka u Lincu nije
bilo televizije, radija, gramofona niti bioskopa, sva muzika je
morala da se doživi uživo, ali to nije bilo preskupo, dva mladića
od šesnaest-sedamnaest godina iz nižeg građanstva odlazila su u
pozorište, u operu i na koncerte i mnogo iz toga izvlačili,
uzbuđeni su se vraćali kući razgovarajući o onome što su videli;
ni ulaz u muzeje nije mnogo koštao, a tu su bile i knjige. U
jednom drugom smislu umetnost jeste pitanje klase. Ona je tu za
sve, ali to ne znači da je svima dostupna; ako neko odraste u
kući u kojoj uopšte nema knjiga, uopšte nema slika, uopšte nema
muzike, među ljudima koji nikada ne govore o umetnosti i ne
mare za nju, i možda čak smatraju da je traćenje vremena i
novca, mnogo je potrebno da bi joj se na svoju ruku okrenuo. A
ako to i učini, možda će mu sasvim nedostajati preduslovi koje
pripadnici viših klasa imaju, prirodnost s kojom se odnose
prema izrazima kulture. Hitler, koji je poticao iz doma bez
ikakvih knjiga i zanimanja za umetnost, prevazišao je prvu
prepreku, ali nikad sasvim i drugu. Njegov ukus i poimanje
umetnosti celog života su ostali provincijski i malograđanski,
iako su tada, dok je živeo u provinciji i celim bićem se protivio
malograđanskom, sigurno delovali radikalno u odnosu na
okruženje.

Radikalnost je takođe prvo stoje Kubicek primetio kada je

upoznao Hitlera. Sreću se u operi, započinju razgovor i tada kao
da ga Hitler prisvaja. Ako Kubicek kasni na ugovoreni sastanak,
Hitler ga traži u očevoj radionici nameštaja, nema razumevanja
za to što mora da radi, zahteva da pođe s njim, treba da se
prošetaju, Hitler verovatno da bi dao oduška potrebi da govori.
Kubiceka čudi što Hitler ima toliko vremena na raspolaganju,
zar ne radi? Naravno da ne, odgovara Hitler oštro. Suviše je
dobar za nekakav posao radi uhlebljenja. To Kubiceka
zadivljuje, mada ga ne razume sasvim. Ide li u školu možda?
Školu?, frkće Hitler, i prvi put pokazuje svoj temperament.
Besni na školu, pominjanje škole je kao mahanje crvenom
krpom. Mrzi školu, mrzi učitelje, mrzi drugove iz odeljenja.
Kubicek kaže da ni on nije imao posebnog uspeha u školi.
Zašto ne? Hitler hoće da zna, očigledno nezadovoljan time
što novi prijatelj nije bio dobar u školi. Ta samooprečnost
zbunjuje Kubiceka, ali ubrzo se navikava na nju; samooprečnost
je karakteristična za Hitlera. U toj prvoj epizodi u radionici
nameštaja, međutim, nema ničeg zagonetnog u tome.
Samooprečnost nastaje kada se dva nepomirljiva iskaza ukrste, a
u ovom slučaju ih je lako prepoznati: Hitlerova iskustva tiču se
samo njega, njegova su, verovatno su i dragocena i
nezamenljiva, pošto ga definišu, jer on mrzi školu i suštinu
škole, što ga čini onim što jeste, svojim čovekom, kome ne treba
ono što škola nudi pošto ne misli da se priključi društvu iz kojeg
ona potiče, malograđanskom svetu Linca, već hoće dalje, u svet.
Ako Kubicek doživljava isto, to Hitlera čini manje jedinstvenim,
što ne može da toleriše.
Ali on to ne uviđa, sasvim je slep za to; za Kubiceka
jednostavno važe druga pravila, Hitler ga ne vidi u istom svetlu
kao sebe, već sasvim spolja, a u tom spoljašnjem svetlu neuspeh
u školi deluje kao promašenost. Da li je njegov novi prijatelj
promašen? Promašen u očima nastavnika i drugih učenika? Ne,
to mu se ne dopada, nije dobro što Kubicek nije dobar u školi.
U toj maloj sceni pokazuje se razdaljina između Hitlerovog
unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta, koliko su upečatljivo razdvojeni,
što je značajno, jer to njegovu unutrašnjost čini nedostupnom i
nepopravljivom. Samospoznaja je sposobnost da se spoljašnjoj
perspektivi dozvoli da važi za unutrašnjost, to je prihvatanje
glasa neodređenog drugog ili pogled u sopstveno jastvo, a ako se
to spreči, nema nikakve veze između spoljašnjeg i unutrašnjeg,
nema distance u jastvu, prepušteno je samom sebi, a takva
prepuštenost sebi čini da se razumevanje i doživljavanje drugih
odigrava izvan jastva, dakle bez uživljavanja, bez uplitanja
svoga „ja“, što je prvi i u suštini jedini preduslov uživljavanja.
Hitler nije bio lišen sposobnosti uživljavanja u druge, ali je
ono bilo slabo; sve što Kubicek piše ukazuje na to. Takođe je
bio vođen emocijama, gotovo je bio u vlasti svojih osećanja,
mogla su potpuno da ga preplave ili prevladaju, što se i uklapa u
šablon sebi prepuštenog jastva. Njegova asocijalnost takođe. Ali
on nije samo bio asocijalan nego je osim toga izbegavao sve
tačke u kojima bi se njegov unutarnji život našao u riziku od
direktnog sučeljavanja sa spoljašnjim, kao što pokazuju epizode
sa Štefani i s Rolerom. Nije tolerisao ni Kubicekove ili majčine
primedbe. S druge strane, imao je samo šesnaest godina, bio je u
periodu života kada čovek možda najviše traga za sobom, kada
se najviše razvija, i kada je najmanje stabilan.

Kasnije će te dve godine u Lincu nazvati najsrećnijim u

životu. Kao što je Kubicek odlazio u Hitlerovu kuću, i Hitler je
odlazio u Kubicekovu. Njegovoj majci se Hitler dopadao, bio je
ljubazan i dobro vaspitan, otac je bio skeptičniji, nadao se
stabilnijem i solidnijem prijatelju za svoga sina, jer je verovatno
video kako stvari stoje s njim, da možda neće izabrati
prodavnicu nameštaja kada se muzika otvori kao alternativa.
Vikendom su Hitler i Kubicek odlazili u duge šetnje, često se
nalazili sa Kubicekovim roditeljima oko podneva, vozom bi
otišli na unapred ugovoreno mesto, gde bi ih častili ručkom u
lokalnoj gostionici. Hitler ih je voleo i brinuo je o njima; čak
toliko kasno kao što je 1944. godina, poslao je poklon
Kubicekovoj majci za osamdeseti rođendan.
Predratni život u provinciji koji Kubicek opisuje deluje
jednako bezbedno i sporo kao Cvajgov opis odrastanja u Beču
deset godina ranije. Večernje promenade po glavnoj gradskoj
ulici, Šiler u pozorištu i Vagner u operi, paviljoni s vojnim
orkestrima, duge šetnje po ruralnim oblastima nedaleko izvan
grada. Nema automobila, nema aviona, jedva da ima motora,
nema telefona, nema radija ni televizije, jedva da ima jednog
električnog svetla. Ali bogati nisu; Kubicekov otac se muči da
održi prodavnicu, Hitlerova majka oprezno živi kako bi
udovička penzija bila dovoljna. Siromaštvo nije apstraktno, ne
tiče se samo drugih: Hitlerova majka dolazi iz oskudnih uslova u
jednoj od najsiromašnijih austrijskih oblasti, kao jedna od
dvanaestoro dece. Hitlerova mržnja prema malograđanštini
sigurno je izrasla iz snažne ali svakako neartikulisane klasne
svesti; on potiče iz drugačijih uslova od mnogih u realnoj
gimnaziji, treba mu sat vremena da dođe do nje, ima auru
seljačkog i marginalizovanog, a kada se i sam preselio u Linc s
majkom, neće čak ni da govori s njima – Kubicek pominje jednu
epizodu, Hitleru se obraća nekadašnji drug iz odeljenja i pita ga
kako je, Hitler frkće da ga se to ne tiče – ali nekako mora da
artikuliše da je bolji od njih, koji dakle predstavljaju lokalno
građanstvo, koji završavaju škole i nalaze obične poslove, no to
mu je problem: kako da se uzdigne iznad nečega što u suštini ne
poznaje, kako da prevaziđe nivo kojem u suštini nikada nije ni
imao pristup? Oblači se kao student ili mladi umetnik i neće
prihvatiti običan posao dok je živ, u to je siguran. Prezire sve
građansko, ali je i zarobljen u njemu.

Adolf je polagao svoju čast u dobre manire i pravilno

postupanje.
S najvećim trudom i tačnošću poštovao je pravila
društvenog ponašanja, koliko god da je malo mario za
društvo po sebi... Zanimljivo je što se Hitler, koji je tako
 potpuno prezirao građansko društvo, ipak, makar u slučaju
svoje ljubavne epizode, pridržavao njegovih kodova i
etikecije, strože nego mnogi pripadnik samog građanstva...
To se videlo u njegovoj urednoj odeći i korektnom
ponašanju, kao i u njegovoj prirodnoj dopadljivosti, koja se
mojoj majci toliko svidela. Nikada ga nisam čuo da
upotrebi sumnjiv izraz, ili da ispriča priču na ivici
pristojnosti.

Mladi Hitler zna koliko su odeća i ponašanje važni za

procenu čoveka, i mada ne mari za građanstvo, ipak i ne može
da ne mari za njega, jer nema nikakvog zaleđa: bude li se
oblačio kao nevaspitano seljače ili neuki malograđanski sin,
ništa ga neće razdvajati od toga, biće to, u očima posmatrača, i s
pravom, pa ako hoće da se uzdigne do statusa koji sam smatra
da zaslužuje, nema drugog sredstva do korektno pedantnog, što s
malo dodatnog truda možda može da mu pruži crtu dendija,
pomodara, mladog umetnika.

Knjiga Adolf Hitler. Moj drug iz detinjstva izašla je preko

četrdeset godina nakon zbivanja koja opisuje. Kao što Ijan Keršo
ističe, nijedno ljudsko biće ne može tačno da se seća svake
replike decenij ama kasnije, što Kubicek naizgled čini kada
citira iskaze Hitlera i njegove majke. Ali memoari nisu egzaktna
nauka, i to razume svako ko ih čita i iz svog života zna kako
potonji događaji krive i izokreću prethodne, kako ih boje večito
novom svetlošću, sve u zavisnosti gde se čovek nalazi u životu.
Treba biti na oprezu kada se događaji oblikuju u priču, jer priče
pripadaju književnosti a ne životu, i kada događaji iz prošlosti
ispunjavaju očekivanja budućnosti, jer je istinski sadašnji
trenutak otvoren i još ne poznaje nikakve posledice. Zato kada
Kubicek priču o Hitlerovoj platonskoj zaljubljenosti u Štefani
poklopi sa smrću njegove majke, u sceni kada pogrebna povorka
prolazi pored Štefanine kuće, a ona baš tada otvori prozor da
vidi šta se zbiva, imamo razloga da sumnjamo da se baš tako
desilo. I kada Kubicek opisuje kakav je snažan utisak Vagnerova
opera Rijenci, koja se bavi rimskim državnikom, ostavila na
Hitlera -

Hitler je stao pred mene, uhvatio me za ruke i stegao ih.

Nikada ranije nije učinio takav gest. Po stisku sam shvatio
koliko je duboko dirnut. Oči su mu gorele od uzbuđenja.
Reči mu nisu ravnomerno izlazile iz usta kao obično, već
su prosto ispadale, promukle i tihe. Po glasu sam još
jasnije shvatio koliko ga je taj doživljaj potresao.
Postepeno mu se govor opuštao i reči su slobodnije tekle.
Nikada pre i nikada posle nisam čuo Adolfa Hitlera da
govori kao u tom času, dok smo stajali sami pod
zvezdama, kao da smo jedina bića na svetu.

– nema sumnje da su gledali tu operu i da je ostavila utisak na

obojicu, ali konačnost i sudbonosnost trenutka, to da je Hitler
nekako pogledao u budućnost i pronašao svoj životni zadatak,
sasvim je očigledno kasnija konstrukcija, kako Keršo ističe.
Mnogo šta što Kubicek piše o Hitleru na taj je način obojeno
budućim događajima, što ne znači da se opisano nije desilo, već
samo da nikada nije tako ukazivalo na sudbinu koju ni jedan ni
drugi onda nisu poznavali niti mogli da pretpostave. Ali
prednost Kubicekovih memoara je u tome što je period kojim se
bavi toliko kratak, a događaji toliko mali i svakodnevni da je
teško izgraditi nekakvu veću priču, dok ujedno vremensko
ograničenje, to što Kubicek nikada nije video Hitlera pre
šesnaeste, a ponovo se sreo s njim gotovo trideset godina
kasnije, događaje postavlja u okvir koji ih izoštrava. Poznanstvo
s Hitlerom bilo je jedinstven i kratkotrajan događaj u
Kubicekovom životu, a Hitler je tako osobena ličnost da ga je
Kubicek verovatno dobro pamtio. U njegovom sećanju Hitler je
neobično ambivalentna ličnost, apsolutno mu nije napisao
hagiografiju, a odlike svog druga koje je opisao dobro se slažu
sa onima koje se vide u drugim izvorima, samo što su jasnije,
pošto Hitleru niko ni pre ni kasnije nije bio bliži od Kubiceka.
To što Kubicek visoko ceni Hitlera i posmatra ga kroz nekakav
veo divljenja, ne sprečava da njegov portret bude višestran i
višeznačan. Sledeći opis je tipičan:

Ali iako je često bio otresit, neraspoložen, nepouzdan i

nipošto pomirljiv, nikada nisam mogao da se naljutim na
njega, pošto je neprijatne strane njegove naravi zasenjivao
čisti plamen predane duše.

Hitler je nestao iz Kubicekovog života leta 1908, i nije ga ni

čuo ni video do 1933, kada je Hitler postao državni kancelar, a
Kubicek mu napisao pismo, na koje je dobio odgovor nekoliko
meseci kasnije.

Moj dragi Kubicek,

Tek mi je danas tvoje pismo iz 2. februara predočeno.

Uzevši u obzir stotine hiljada pisama koje sam od januara
primio, to nije iznenađujuće. Ali utoliko me je više
obradovalo da prvi put posle toliko godina čujem novosti o
tvom životu i dobijem tvoju adresu. Biće mi veoma drago
 da – kada prođe vreme moje najteže borbe – ponovo
proživim lične uspomene iz tih najdivnijih godina mog
života. Možda će biti moguće da me posetiš. Tebi i tvojoj
majci želim sve najbolje i ostajem u sećanju na naše staro
prijateljstvo,

Tvoj
Adolf Hitler

Godine 1938, za vreme takozvanog Anšlusa, Hitler prelazi

granicu sa Austrijom kraj svog rodnog grada, Braunaua na Inu, i
tako ostvaruje cilj koji je postavio na početku Moje borbe. Obzir
prema snazi simbola bio je tipičan za njega. Iste večeri održao je
govor sa balkona gradske skupštine u Lincu. Kubicek nije imao
priliku da prisustvuje, ali kada se Hitler vratio u aprilu iste
godine, Kubicek ga je potražio u hotelu „Vincinger“. Ispred je
bilo krcato ljudima, čuvari su mislili da je lud kada je rekao da
hoće da vidi kancelara, ali pošto im je pokazao pismo, odveli su
ga na recepciju, gde je aktivnost bila kao u košnici, kako piše.
Generali, ministri, glavešine nacističke stranke i druge
uniformisane ličnosti neprekidno su dolazile i odlazile, a sve se
vrtelo oko jednog čoveka, Adolfa Hitlera, sada odsečenog od
Kubiceka zidom moći. Ađutant po imenu Albert Borman
obaveštava ga da je kancelar pomalo umoran i da večeras ne
prima posetioce, ali da može da se vrati sutra po podne. Ađutant
ga potom moli da malo posedi s njim, ima pitanja za njega.
Da li je kancelar oduvek spavao do tako kasno ujutru?, pita
ga. Hitler naime nikada ne legne pre ponoći, i spava do kasno
pre podne, dok je njegova pratnja, koja uveče mora da ostane
budna koliko i on, prinuđena da se rano probudi sledećeg jutra.
Ađutant, brat poznatijeg Martina Bormana, počinje da se žali na
Hitlerove izlive gneva, koje niko ne može da ublaži, i na
njegovu čudnu dijetu, vegetarijansku, sa mnogo testa i voćnog
soka. Da li je oduvek bio takav? Kubicek kaže da jeste, izuzev
dijete, tada je jeo meso.
Kada se sledećeg popodneva vrati, scenario je isti, ceo grad je
na nogama, kako piše, probija se kroz gomilu pred hotelom i
ađutanti ga sprovode kroz blokade. Ne očekuje više od
rukovanja i pozdrava, strahuje zbog protokola, ako ga naruši,
Hitler može da pobesni. Ali dobija audijenciju. Hitler nailazi
hodnikom, odmah ga prepoznaje, viče: To si ti, Gusti!, a kada se
rukovao s njim i pogledao ga u oči, Kubicek piše da je bio
jednako dirnut susretom kao i on sam. Hitler ga odvodi do lifta,
kojim odlaze do njegovog apartmana na prvom spratu.

Njegov lični ađutant je otvorio vrata, ušli smo, i ađutant je

nestao. Bili smo sami. Ponovo me je Hitler uhvatio za
ruku, dugo me pogledao i rekao: „Nisi se promenio,
Kubicek. Svugde bih te prepoznao. Drugačije je samo što
si stariji.“ Potom me je odveo do stola i ponudio me da
sednem. Uverio me je koliko ga raduje što me ponovo vidi
posle toliko godina. Moje dobre želje su ga posebno
obradovale, jer sam bolje od ikog drugog znao koliko je
njegov put bio težak. Okolnosti nisu bile pogodne za duži
razgovor, ali nadao se da će biti prilike u budućnosti.
Javiće mi se. Loša je ideja da mu direktno pišem; svom
njegovom poštom bave se drugi.
„Više nemam privatan život i ne mogu da radim šta hoću,
kao ostali.“ S tim rečima je ustao i otišao do prozora, koji
je gledao na Dunav. Stari most s čeličnim gredama koji ga
je toliko iritirao u mladosti još je bio u upotrebi. Kao što
sam očekivao, odmah ga je pomenuo. „Taj ružni pešački
 most!“, povikao je. Još je tu. Ali ne zadugo, uveravam te,
Kubicek.“ Na to se okrenuo i osmehnuo. „Ipak, voleo bih
da se prošetam s tobom po tom starom mostu.
Ali ne mogu, jer gde god da krenem, svi idu za mnom. Ali
veruj mi, Kubicek, imam mnogo planova za Linc.“ Niko to
nije znao bolje od mene. Kao što sam očekivao, iz sećanja
je izvukao sve planove koji su ga obuzimali u mladosti,
kao da otad nije prošlo trideset godina, već tri.

Pošto je izložio sve svoje planove za Line, Hitler je počeo da

se raspituje o Kubicekovom životu, šta je postao. Odgovor
Stadttamtsleiter nimalo mu se ne dopada. „Dakle činovnik si,
kancelarista. To ti ne pasuje. Šta si učinio sa svojim muzičkim
talentom?“ Kubicek odgovara da ga je rat izbacio iz koloseka,
da je morao da okrene novi list kako ne bi gladovao. Hitler
ozbiljno klima glavom. „Da, taj izgubljeni rat.“ Gleda ga i
dodaje: „Nećeš završiti karijeru kao činovnik, Kubicek.“ Pita ga
o orkestru koji vodi, kaže da mu slobodno javi ako mu išta
nedostaje, sve će se srediti. Pita ga da li ima dece. Kubicek
odgovara da ima, tri sina.

Tri sina!, povikao je ganuto. Nekoliko puta ponovio je te

reci sa ozbiljnim izrazom. „Imaš tri sina, Kubicek. Ja
nemam porodicu. Sasvim sam sam. Ali hoću da ti
pomognem s tvojim sinovima.“ Tražio je da mu ispričam
sve o njima. Radovalo ga je što su sva trojica muzički
nadarena, i što su dvojica vešti u crtanju. „Podržaću
obrazovanje tvoja tri sina, Kubicek“, kazao mije. „Ne
volim kada su mladi nadareni ljudi prinuđeni da idu putem
kojim smo mi išli. Znaš kako nam je bilo u Beču. Posle
toga je, za mene, usledilo najgore vreme od svih, kada su
 nam se putevi razišli. Nedopustivo je da mladi talenti
propadaju zbog oskudice. Ako lično mogu da pomognem,
hoću, iako su to tvoja deca, Kubicek!“ Ovde moram da
napomenem da je kancelarov kabinet zaista platio
obrazovanje moja tri sina na Linc-Brukner
konzervatorijumu, a po njegovom nalogu crteže mog sina
Rudolfa procenio je profesor akademije u Minhenu.

Kasnije se ponovo sreću, Hitler ga poziva na Vagnerov

festival u Bojrojtu, i 1939. i 1940. godine. Pitanje je koliko se
možemo pouzdati u opise ovih susreta i sliku Hiltera koju
pružaju. Niko drugi nije bio prisutan, možemo se voditi samo
Kubicekovim recima. Ali jedno je sigurno; njegov portret
Hiltera nije oportunistički. Da je Kubicekova knjiga izašla dok
su nacisti još bili na vlasti, 1938. ili 1942, na primer, sve bi
drugačije izgledalo, bilo bi razloga za sumnju, jer bi to svaki
tračak ičeg negativnog ili ambivalentnog u Hitlerovom portretu
učinilo nemogućim, ili makar teškim i opasnim. Ali knjiga je
izašla 1953, a tada je bilo obrnuto; oportunistički potez bilo bi
satanizovanje Hitlera, isticanje njegovih loših strana, dok se
pisanje o njegovoj srdačnosti, na primer, moglo shvatiti kao
izraz simpatizerstva s nacistima, za šta niko nije hteo da bude
optužen posle rata.
Nacistička partija kontaktirala je s Kubicekom 1938, i tražila
da zapiše svoja sećanja iz Hitlerove mladosti za arhiv NSDAP.
On se učlanio u nacističku partiju 1942. godine, Martin Borman
mu je gotovo naredio da napiše memoare, a 1943. zbog tog
zadatka premešten je u viši platni rang. Kada je rat prošao,
međutim, napisao je bio tek sto pedeset strana. Amerikanci su ga
uhapsili zbog veze s Hitlerom i proveo je šesnaest meseci u
zatvoru, pod neprekidnim saslušanjem. Rukopis i papire koji su
mu ostali od Hitlera sakrio je u kući. Rukopis je činio srž knjige
koju je objavio 1953, ali razlike su ipak velike, prema Brigiti
Haman. Izbrisani su svi delovi u kojima izražava divljenje
prema Fireru, dok su svi delovi koji opisuju njihov život u Lincu
i Beču ostali. Nekoliko priča je prošireno i dorađeno, na primer
platonska zaljubljenost u Štefani, mnogi datumi su pogrešni, a
na nekoliko mesta ga je sećanje izneverilo – piše da je njihova
gazdarica u Beču bila Poljakinja, dok je zapravo bila Čehinja, i
da su živeli u broju 29, a ne u broju 31, kako je zapravo bilo –
ali je sve ostalo što se da proveriti tačno. Izuzetak je nekoliko
epizoda u kojima se pokazuje da je Hitler antisemit. Nigde
drugde nema podloge tvrdnji da je Hitler bio antisemit u
mladosti; naprotiv, imao je jevrejske poznanike u vremenu koje
je proveo u Beču, kada je takođe izrazio zanimanje za jevrejsku
kulturu. Maler, kojem se divio, takođe je bio Jevrejin.
Antisemitskih epizoda iz Kubicekove knjige nema u
originalnom rukopisu, već su dodate u kasnijoj verziji. Brigita
Haman piše:

Ovim Kubicek očigledno pokušava da se izvuče.

Amerikanci su ga do iznemoglosti saslušavali o njegovom
antisemitizmu, pa je sada prinuđen da održi svoju liniju
odbrane. Polazeći od toga tvrdi da je Hitler bio član
Antisemitskog udruženja, i pritom popunio formular za
učlanjenje i za Kubiceka, bez njegove dozvole. „Bio je to
vrhunac takvih političkih nametanja na koja sam se polako
navikao u vezi s njim. Ali ipak sam bio iznenađen pošto je
Hitler svesno izbegavao da se učlani u bilo kakvo
udruženje ili organizaciju.“
Ali pre 1918. nije bilo nikakvog Antisemitskog udruženja
u Austrougarskoj. Austrijski antisemiti toliko se nisu
 slagali, politički kao ni etnički, da ujedinjenje poput
Nemačkog antisemitskog udruženja iz 1884. nikad nije
nastalo. Kubicek je samo mogao da se učlani u Austrijsko
antisemitsko udruženje 1919. godine, ali onda dobrovoljno,
bez Hitlerove pomoći. To pitanje je važno, jer među svim
ranim svedocima koji se mogu shvatiti ozbiljno, Kubicek
jedini daje sliku mladog Hitlera kao antisemite, i upravo u
tom pogledu nije verodostojan.

Druga upadljiva stvar koja razlikuje dve verzije jeste da je

prva, nastala u nacističkom dobu, relativno loše napisana, dok je
druga, objavljena osam godina posle rata, relativno dobro
napisana. Keršo to objašnjava nagoveštavajući da je neki
ghostwriter bio uključen, a Brigita Haman sposobnim
urednikom. Oboje se, međutim, slažu da su ovi memoari
najvažniji izvor uvida u Hitlerove godine mladosti. A ako nam
deluje sumnjivo što se krug do te mere zatvara da se Hitler vraća
u Linc kako bi promenio grad prema svojim mladalačkim
planovima, neporeciva je činjenica da je Hitler u svom
poslednjem vremenu u bunkeru, dok je svet nad njim goreo a
Rusi zalazili duboko u Berlin, samo nekoliko dana pre nego što
će se ubiti, ponekad satima sedeo razgledajući maketu Linca,
koju mu je arhitekta Herman Gisler napravio po njegovim
instrukcijama, i koju je pokazivao posetiocima u svako doba
dana. Sto pedeset metara visoka kula sa satom s mauzolejom
njegovih roditelja u podnožju, džinovski hotel koji bi mogao da
primi 2.000 gostiju, muzička škola nazvana Muzička škola
„Adolf Hitler“, i operska dvorana koja bi bila najveća na svetu, s
mestima za 35.000 ljudi, činili su centralne građevine, piše
Bengt Liljegren. Pored toga tehnički univerzitet, i ogromna
arena sa kapacitetom od 100.000 gledalaca, naselja za radnike i
umetnike, dom za SS i SA invalide, železnička stanica povezana
s podzemnom železnicom, veza sa auto-putem, i još teška
industrija, čeličane i hemijske fabrike. Središte nove slike grada,
pored mauzoleja i kule sa satom, bio bi ogroman umetnički
muzej. Hitler je toliko bio opsednut idejom da se njegova velika
kolekcija slika donira Lincu da to pominje u testamentu
napisanom pred samoubistvo, piše Liljegren. I tokom celog
Hitlerovog vremena na vlasti Linc je bio prioritet, nasuprot
Beču. Brigita Haman citira Gebelsov dnevnik iz 17. maja 1941:
„Linc nas košta mnogo novca. Ali to mnogo znači Fireru“.
Nasuprot Beču, koji za vreme Hilterove vlasti uopšte nije bio
prioritet. Ponovo Gebelsov dnevnik, iz 21. marta 1941: „Firer
nema posebnih velikih planova za Beč. Naprotiv, Beč ima
previše, pa mu pre nešto treba oduzeti nego dodati.“

Gotovo od njihovog prvog susreta, Hitler Kubiceku priča da

hoće u Beč. Linc je premali i provincijalan. U Beč je prvo
nakratko otišao u maju 1907, i oduševio se onim što je video. Po
povratku u Linc posle četvoronedeljnog boravka u prestonici,
međutim, do njega se ne može dopreti, povučen je i ćutljiv,
danima i noćima sam šeta po kraju oko grada, možda je to
nekakva kriza odvajanja od rodnog doma, u svakom slučaju se
posle nekoliko nedelja vraća k sebi sa odlukom da se preseli u
Beč.

Pomisao da ga izdržava majka, kao mladića od osamnaest

godina, postala mu je neizdrživa. Bila je to bolna dilema
koja mu je pričinjavala gotovo fizičku muku, koliko sam
mogao da vidim. S jedne strane, voleo je majku iznad
svega; bila je jedina osoba na svetu kojoj je zaista bio
blizak, a ona je donekle uzvraćala njegova osećanja, iako
 ju je duboko zabrinjavala sinovljeva neobična narav,
koliko god da se povremeno ponosila njim. „Drugačiji je
od nas“, imala je običaj da kaže.
Sa druge strane, smatrala se obavezanom da ispuni želje
svog pokojnog muža, te da se poštara da Adolf nađe
sigurnu karijeru. Ali šta je bilo „sigurno“, imajući u vidu
neobičnu narav njenog sina? Nije imao uspeha u školi i
zanemarivao je sve majčine želje i predloge. Slikar – to je
rekao da hoće da bude. To nije moglo da zadovolji njegovu
majku, jer se njoj, prostodušnoj kakva je bila, sve u vezi sa
umetnošću i umetnicima činilo lakomislenim i nesigurnim.

Hitlerov zet, Raubal, hteo je da Hitler počne da radi kao drugi

mladi ljudi, i pokušavao je da majku privoli na svoju stranu. On
smatra da je Hitler potpuno razmažen, da majku vrti oko malog
prsta, da treba da se uozbilji i nauči čestit posao. „Taj farisej
uništava mi rođeni dom“, izjavljuje Hitler o njemu. Raubal
apeluje na majčin razum, nastupa u ime pokojnog oca, nije teško
zamisliti njegove argumente. Hitler spava do kasno pre podne,
ne zarađuje, po ceo dan sanjari, ne može ona da daje novac za
to, tako on nikada neće naučiti da brine o sebi i svojoj porodici,
zbog njega sve ovo govorim, valjda ti je jasno. Hitlerov staratelj,
Majrhofer, hoće da on postane pekar, i nalazi mu mesto. I ostali
podstanari u kući imaju svoje mišljenje, piše Kubicek; nijedno
ne ide u prilog Hitleru. Majka očajava zbog cele stvari. Samom
Hitleru je nezamislivo da ostane, odlučio je, nema alternativa,
samo Beč i karijera umetnika.

Zamrzeo je malograđanski svet u kojem je morao da živi.

Nakon usamljenih sati provedenih na otvorenom jedva je
podnosio povratak tom teskobnom svetu. Uvek je bio na
 ivici izliva gneva, strog i prek.

Osećaj da su svi protiv njega nije nov u Hitlerovom životu.

Ali on ujedno ima veoma prisan odnos s majkom – koliki god
bio pritisak okruženja, ona ništa ne može da mu uskrati. Takođe
je bolesna, u januaru te godine odlazi njihovom kućnom lekaru,
doktoru Blohu, koji joj nalazi tumor u dojci. Operisali su je, a
pošto nisu imali zdravstveno osiguranje, izdaci, za koje se tada
sedamnaestogodišnji Hitler postarao, svakako su ojadili njihovo
materijalno stanje.
Mesec dana je ležala u bolnici; Hitler ju je svakog dana
posećivao. Kada su je pustili, morali su i da se presele; nije
mogla da se penje stepeništem do stana. U novom stanu, koji se
nalazio u prizemlju kuće malo izvan centra, pored ostalih je
živela žena koja će nekoliko meseci kasnije obezbediti Hitleru
preporuku za Rolera. Jer Hitler prkosi svekolikom protivljenju u
svom bliskom okruženju i tog leta se seli u Beč da postane
umetnik.
Kubicek piše da je svratio kod njega večeri uoči polaska i
zamolio ga da ga isprati do železničke stanice, pošto nije hteo da
majka pođe s njim.

Znao sam koliko bi Adolfu bilo mučno da majci kaže

zbogom pred drugim ljudima. Ništa mu nije bilo mrskije
nego da javno pokazuje osećanja. Obećao sam da ću doći i
pomoći mu s prtljagom. Sutradan sam izašao s posla i
otišao u Ulicu Blutengase da pokupim druga. Adolf je sve
spremio. Uzeo sam njegov kofer, težak mahom zbog
knjiga koje nije hteo da ostavi, i požurio napolje da ne
prisustvujem scenama rastanka. Ali nisam mogao da ih
sasvim izbegnem. Majka je plakala, a mala Paula, za koju
 Hitler nikada nije posebno mario, ridala je srceparajuće.
Kada me je Adolf sustigao na stepeništu i pomogao mi s
koferom, video sam da su i njemu oči vlažne.

Hitler odlazi u Beč da se upiše na Umetničku akademiju, i

pošto je siguran u svoj talenat, računa da će upis biti puka
formalnost. Ali nije tako, pada. Zbog pritiska okruženja, svih
koji su smatrali da je njegov san da postane umetnik čista
glupost, koji su hteli da se sabere i nađe normalan posao,
odbijanje ga je sigurno zdrobilo, i nikome o tome nije govorio.
Ni Kubicek ni majka ništa nisu čuli od njega prvih nedelja, ni
reč im nije poslao, i nespokojni Kubicek posećuje HItlerovu
majku da čuje da li je imala kontakta s njim. Ona ga moli da
sedne i olakšava srce pred njim.

„Da je samo dobro učio u realnoj gimnaziji, sada bi gotovo

bio spreman za maturu. Ali nikoga nije hteo da sluša.“ I
dodala je:
„Tvrdoglav je kao otac. Čemu to ludo putovanje u Beč?
Umesto da štedi svoje malo nasledstvo, on ga rasipa. I šta
posle? Ništa neće izaći iz njegovog slikanja. Ni pisanje
priča ne donosi nikakvu zaradu. A ja ne mogu da mu
pomognem – moram da čuvam Paulu. I sam znaš koliko je
bolešljiva, a u svakom slučaju mora da stekne propisno
obrazovanje. Adolf ne misli na to, ide svojim putem, kao
da je sam na svetu. Neću poživeti dovoljno dugo da ga
vidim kako nalazi nezavisan položaj...“
Činilo se da gospođu Klaru brige muče više nego ikada
ranije. Lice joj je bilo duboko izborano. Oči su joj bile
beživotne, glas joj je zvučao umorno i rezignirano. Stekao
sam utisak da se prepustila sada kad Adolf više nije tu,
 nikada nije izgledala starije. Sigurno je krila svoje stanje
od sina kako bi mu olakšala rastanak.

Bolest gospođe Hitler se pogoršala dok joj je sin bio u Beču:

prema Brigiti Haman, ponovo je otišla kod lekara 3. jula, pa
ponovo 2. septembra. Kubicek ima mnogo posla; kad ne radi u
očevoj radionici, sve slobodno vreme posvećuje vežbama, a
pošto Hitler pritom nije u gradu, odlazi njegovoj majci tek
kasnije te jeseni. I zaprepašćuje se. Vezana je za krevet, mršava i
bleda, namučenog lica. Odmah počinje da govori o pismima od
sina, izgleda da mu je dobro tamo. Kubicek pita da li je rekla
Adolfu kako joj je. Nije, neće da mu bude na teretu, ali ako joj
se stanje ne popravi, moraće da mu piše. Lekar je rekao da nema
druge nego da je prime u bolnicu. Pre nego što će otići, Kubicek
je tera da obeća da će pisati sinu. Kada se vratio kući, ispričao je
roditeljima šta se desilo. Majka hoće da pomogne gospođi
Hitler, ali otac smatra da ne mogu to da učine ako ih ona
otvoreno ne zamoli.
Lekar Eduard Bloh 22. oktobra u svojoj kancelariji
obaveštava porodicu da je bolest neizlečiva, piše Brigita Haman.
Porodica znači Klara, Adolf i mala sestra Paula. Sutradan se
Hitler pojavljuje u radionici nameštaja. Izgleda užasno, prema
Kubiceku. Lice mu je toliko bledo da gotovo izgleda providno.
Oči su mu bez sjaja i glas mu je promukao. Ne pozdravlja ga, ne
govori kako je bilo u Beču, ne pita za Štefani. Kaže samo:
„Neizlečivo je.“

Oči su mu gorele, gnev mu se raspalio. „Neizlečivo – šta

time hoće da kažu?“, povikao je. „Ne da je bolest
neizlečiva, nego da lekari nisu u stanju da je izleče. Moja
majka čak nije ni stara. Četrdeset sedma nije starost kad se
 napušta nada. Ali čim nešto ne mogu da urade, lekari to
nazovu neizlečivim.“

Kaže da će ostati u Lincu i brinuti o majci i domaćinstvu.

Kubicek pita da li će moći, zna da njegov prijatelj malo ceni
takav rad, koji je nužan, ali koji su drugi uvek obavljali za njega,
u stvari zna da ga prezire. Hitler mu odgovara da čovek sve
može ako mora. 1 sledećeg meseca čini što je rekao. Ni reč ne
progovara o uobičajenim večitim temama, o politici, arhitekturi,
umetnosti, u njemu više nema toga, samo majke na umoru i
tuge. Premešta njen krevet u kuhinju, najtopliju prostoriju, a sam
spava na divanu pored nje. Čita joj, sprema joj hranu, radi
domaće zadatke sa sestrom. Jednog dana Kubicek ga nalazi kako
riba pod, a gospođa Hitler se ponosno osmehuje zbog njegovog
iznenađenog izraza i kaže: „Vidiš, Adolf može sve“.

Nikada nisam video takvu srdačnu nežnost u njemu. Nisam

verovao rođenim očima i ušima. Nijedna stroga reč,
nijedan nestrpljiv komentar, nikakvo snažno insistiranje da
bude po njegovom. Tih nedelja je potpuno zaboravio sebe i
živeo je samo za svoju majku. Delom je to svakako bilo
zbog činjenice da je poslednje četiri godine proveo sam s
njom. Ali pored toga je bilo posebne duhovne harmonije
između majke i sina, kakvu posle više nikada nisam video.
Sve što ih je razdvajalo povuklo se u pozadinu. Adolf
nikada nije pomenuo razočaranje pretrpljeno u Beču. U
tom trenutku nije bilo brige za budućnost. Raspoloženje
opuštenog, gotovo spokojnog zadovoljstva okruživala je
ženu na samrti.
 Decembar je hladan i bled, magla visi nad rekom; tih
nekoliko sati koliko sija, sunce ne daje nikakvu toplotu. Kubicek
ih posećuje svakog dana; jednom ga ne puštaju da uđe, umesto
toga Hitler izlazi, kaže da majka ima užasne bolove. Sneg pada,
bele se ulice i krovovi, bliži se Božić. Ujutru 21. decembra
Hitler dolazi u Kubicekovu kuću. Po njegovom iznurenom,
nemirnom licu shvataju šta se desilo. Umrla je, kaže. Njena
poslednja želja bila je da je sahrane pored muža u Leondingu.
Toliko je van sebe da skoro ne može da govori.
Kubicek ništa ne piše o prisustvu lekara poslednjih nedelja
života Klare Hitler, ali on je dolazio svakog dana od 6.
novembra, prema Brigiti Haman. Davao joj je morfijum, i
tretirao jodoformom, što je „za ono vreme tipična i izuzetno
bolna terapija“ – krpa s jodoformom stavljala se na otvorenu
ranu radi kauterizacije, kako Brigita Haman piše, što je izazivalo
mučnu žeđ, dok pacijent ujedno nije bio u stanju da guta.
Lekar Bloh je 1941. u članku u časopisu Kolijers pisao o toku
bolesti i okolnosti oko nje, gde stoji da je majčina terapija po
svemu sudeći mučila sina, i da je bio zahvalan zbog morfijuma
koji joj je lekar davao. Blohova verzija potvrđuje Kubicekovu
sliku.

U vršenju svoje struke prirodno sam bio svedok mnogim

takvim scenama, ali ipak nijedna nije ostavila takav utisak
kao ova. U celoj svojoj karijeri nikada nisam video čoveka
tako razorenog tugom kao što je bio Adolf Hitler.

Bloh takođe pruža kratak opis kako mu je Hitler delovao:

Mnoge biografije su ga opisale kao galamdžiju,

 tvrdoglavog i neurednog, kao malog grubijana koji oličava
sve odbojno. To, ukratko rečeno, nije tačno. U mladosti je
bio tih, lepo vaspitan i lepo obučen. Bio je mršav,
bledožut, činio se starijim nego što je bio. Nije bio ni
robustan ni bolešljiv. Možda ga je najbolje opisati rečju
„slab“. Njegove oči – nasleđene od majke – bile su krupne,
turobne i zamišljene. Taj dečak je uveliko živeo u sebi.
Kakve je snove imao, ne znam.

Kubicek i njegova majka odlaze u Hitlerov stan 23.

decembra. Vreme se promenilo, ulice pokriva lapavica, vazduh
je gust od magle.
Pokojna majka leži u krevetu, lice joj je voštano, Kubicek
piše da je smrt sigurno predstavljala oslobođenje od bolova.
Jedanaestogodišnja Paula plače, ali Hitler ne. Izlaze na ulicu.
Telo se polaže u kovčeg, koji se iznosi. Sveštenik blagosilja
pokojnicu i mala pogrebna povorka kreće. Hitler hoda iza
sanduka, u dugom crnom fraku, sa crnim rukavicama, u ruci mu
je crn cilindar. Ozbiljan je i pribran. Levo od njega hoda zet
Raubal, a između njih Paula. Njegova polusestra Angela, koja je
trudna i blizu porođaja, sedi u zatvorenim kolima koja ih prate.
Ostatak povorke čini nekoliko suseda. Kubicek sahranu naziva
bednom.
Sutradan je Badnje veče, Kubicek poziva Hitlera u goste, ali
on ga odbija. Neće da ode ni kod zeta Raubala i sestre Angele,
koja će se od sada starati o Pauli, već umesto toga luta ulicama
Linca cele noći, ako je verovati onome što će kasnije ispričati
Kubiceku.

U Mojoj borbi skoro ničega od ovog nema. O smrti svoje

majke i okolnostima oko nje Hitler piše sledeće:
 Bio je to završetak jedne duge, bolovima praćene bolesti,
koja je od početka davala malo izgleda na ozdravljenje. Pa
ipak, taj udarac pogodi naročito mene s punim užasom.
Oca sam poštovao, ali majku, dabome, voleo.
Nevolja i teška stvarnost primoraše me sada da donesem
brzu odluku. Ono malo očevih sredstava bese potrošeno na
tešku majčinu bolest, pripadajuća mi penzija siročeta nije
bila dovoljna, da bi se samo i živeti moglo, dakle sada sam
bio upućen da negde sam zarađujem svoj hleb.
S koferom odeće i rublja u rukama, s jednom čvrstom,
gvozdenom voljom u srcu, otputovah tako u Beč. Ono što
je ocu pedeset godina ranije uspelo, nadao sam se i ja da
ulovim od sudbine; i ja sam hteo da postanem „nešto“ – ali
ni u kom slučaju činovnik.

To malo „dabome“ u rečenici o majci i ocu – „ali majku,

dabome, voleo“ – i više nego naglašava da nije voleo oca, a
pošto se tako malo zadržava na majčinoj smrti i u tekstu odmah
ukazuje na budućnost, i to optimistično, na način koji zatvara
krug onoga što se u Mojoj borbi predstavlja kao pretežni i glavni
sukob, naime njegovog protivljenja da postane činovnik, čini se
kao da je tuga za majkom prolazna, što dalje pojačava činjenica
da se ona jedva pojavljuje u tekstu i da se dve godine koje su
zajedno proveli pominju samo jednom rečenicom. To stvara
utisak delatne snage i spremnosti, to je novi početak, samo s dve
prazne ruke i samim sobom. U sledećem poglavlju vraća se kroz
vreme, i piše:

U njenim poslednjim mesecima bolovanja putovah u Beč

da bih polagao prijemni ispit u akademiji. Opremljen
debelim pakovanjem crteža, dao sam se onda na put,
 uveren da ću ispit moći da položim kao od šale. U realki
sam već bio daleko najbolji crtač u svom razredu; otada se
moja sposobnost još izvanredno dalje razvila, te mi je tako
zadovoljstvo sobom dopuštalo da ponosito i srećno
očekujem najbolje.

Prolazi na prvim ispitima, ali pada na poslednjem. „Toliko

sam bio ubeđen u uspeh“, piše, „da me je saopštenje o odbijanju
pogodilo kao neočekivani udar groma iz vedrog neba.“
To se desilo pre majčine smrti, ali pošto je tekst to već
opisao, i pošto se prethodno poglavlje završava Hitlerovim
odlaskom u Beč, opis odbijanja nadovezuje se na opis dolaska u
Beč posle majčine smrti, tako da odbijanje na akademiji i
majčina smrt nastupaju obrnutim redosledom u tekstu i
razdvajaju se jedno od drugog. Tako deluje kao da je majčina
smrt predstavljala udarac, ali da je ipak donela oslobođenje,
pošto je učinila da se budućnost otvori, dok je u stvarnosti
sigurno izgledalo sasvim drugačije: majka je smrtno bolesna, on
odlazi u Beč na prijemni ispit, ne primaju ga, san mu je
zdrobljen, i s tim znanjem se vraća majci koja umire. Tako se
ništa ne otvara, naprotiv, zatvara se sve u njegovom životu. Ona
je bila njegov oslonac, i on njen. Majčino stanje se pogoršava,
on se vraća iz Beča, znaju da će umreti, ona se brine za njegovu
budućnost, on joj nikada ne kaže da nije primljen na akademiju.

*
Prvih osamnaest godina Hitlerovog života opisano je na samo
četrnaest strana u Mojoj borbi, a opis je pritom prošaran
izlaganjima o nacionalizmu, istoriji i njegovim teorijama o
različitim temama. Vreme koje je proveo u Beču, pet godina od
1908. do 1913, zauzima čitavih devedeset osam strana. Ali jedva
da ima jedne rečenice koja se tiče njegovog ličnog života, a to
malo što piše je uopšteno.

Beč, grad koji mnogima važi za pojam bezazlene veselosti

i lagodnosti, kao svečani okvir ljudi u krilu zadovoljstva,
za mene je nažalost samo živo sećanje na najtužniji deo
mog života.
I danas još može ovaj grad da u meni probudi samo
sumorne misli. Pet godina bede i jada su u meni sadržani u
imenu ovoga Feakenskoga grada. Pet godina za koje sam
najpre kao pomoćni radnik, potom kao malešni slikar,
morao sebi da zarađujem hleb; moj vaistinu mršavi,
oskudni hleb, koji pa nikada i nije bio dovoljan da bi se
utolila i najobičnija glad. Ona, ta glad, bila je u to doba
moj verni čuvar, koji me kao jedini skoro nikada nije
napuštao, koji je u svemu bukvalno sve sa mnom delio.
Svaka knjiga koju sam sebi priuštio, izazivala je njegovo
živo učešće, poseta operi dopuštala mu je da mi ponovo
pravi društvo danima potom; bila je to trajna borba, s
mojim prijateljem koji nije imao saosećanja. Pa ipak sam
baš u to vreme učio kao nikad dotada. Pored moje
umetnosti građevinarstva, ređe, od usta otkinute posete
operi, imao sam kao jedinu radost više knjiga samo.
Čitao sam tada beskrajno mnogo, i temeljno. Sve što mi je
inače tako i preostajalo od mog slobodnog vremena,
odlazilo je bez ostatka na moj studij. U malo godina,
stvorio sam tako sebi osnove jednog znanja, iz kojeg još i
danas crpim snagu.

Ništa od toga nije neistinito. Bio je siromašan, često je

gladovao, izdržavao se slikajući za turiste ili izrađivače ramova.
Sasvim sigurno „beda i jad“. U Mojoj borbi on to predstavlja
kao nužan period učenja, kada je sa svog položaja na dnu
društva naučio šta je siromaštvo, šta je socijalna beda, gledao je
kako vrednosti čile i kako se habzburško carstvo raspada.
Opisuje sebe kao građevinskog radnika, piše kako se uputio u
radničku politiku, u nasilje i cenzuru u njoj, i izlaže svoje vizije
o mogućem i neophodnom rešenju. Govori o svojim posetama
parlamentu, iz kojih raste njegov prezir prema parlamentarizmu
i demokratiji. I govori o svojim prvim susretima s Jevrejima, ne
ličnim, već u vidu čudnovatih prilika koje vidi na ulici. Daje
sliku društva koje se raspada na svim nivoima i na svaki način.
Sve što je doživeo, čak i mizerija u kojoj živi, tako dobija
smisao: on gleda, doživljava, čita, misli, i mada mu je užasno, ne
bi voleo da ga je zaobišla takva škola. On ide u školu života,
ništa od njegovog znanja nije stečeno na univerzitetu, ne piše on
o nekakvoj naučenoj teoriji, već o praktičnoj stvarnosti.
„Škola života“ je eufemizam, svakako ako se uzme u obzir
koliko je želeo da upiše Umetničku akademiju, a osim toga je i
racionalizacija. Sve ukazuje na ono što će postati. Ali ako
hoćemo da razumemo kakav mu je život bio tih pet godina,
moramo zaboraviti na budućnost. Nijedan njegov postupak nije
ukazivao ni na šta drugo. Beda u kojoj se posle izvesnog
vremena našao bila je čista beda. Viđali su ga u redovima za
supu pred narodnim kuhinjama i izgleda da je jedno vreme
spavao u parku. Nije imao prijatelja, jedva da je ikoga poznavao,
njegov mali društveni krug sastojao se od muškaraca koje je
upoznao u sirotinjskom svratištu. A pet godina koje je tako
proveo možda su najvažnije u čovekovom životu, između
osamnaeste i dvadeset treće. Hitler je bio ponižen, ništa od
onoga u šta je verovao nije se pokazalo istinitim, nijedan san
nije mu se ispunio, bio je neželjen i nekoristan čovek. Izgubio je
dodir sa stvarnošću, gotovo da uopšte nije imao korena u njoj.
Da se jedne noći smrzao nasmrt, niko ne bi mario. Zaista je bio
niko. Nestao je u nekakvoj potpunoj anonimnosti, i to u
najnižem sloju društva.
Ali sve je počelo drugde. Počelo je dobro. Kada je došao u
Beč, imao je novca nasleđenog od majke, i mogao je da mu
potraje godinu dana ako pripazi. Na akademiju je opet mogao da
se prijavi. I nije bio sam u velikom gradu; Kubicek je pošao za
njim.
U svojoj biografiji o Hitleru, Ijan Keršo opisuje sled događaja
na sledeći način:

U Beč se vratio februara 1908, ne da bi sa svim mogućim

žarom uložio neophodan napor da postane arhitekta, već da
bi ponovo utonuo u život lenjosti, besposličarenja i
umišljene pravičnosti koji je vodio pre majčine smrti. Čak
je i nagovorio Kubicekove roditelje da puste Augusta da
ostavi posao u roditeljskoj radionici za tapeciranje
nameštaja kako bi pošao s njim u Beč da studira muziku.

Sâm Kubicek je do kraja života bio zahvalan Hitleru na tome

što je uspeo da nagovori njegove roditelje da ga puste da radi
ono što zaista hoće, naime da studira muziku. Umišljen
pravednički gnev neporecivo je među Hitlerovim najistaknutijim
karakternim crtama, ali je i njegova eruptivnost, gotovo
maničnost, činila da se preda onome što ga u datom trenutku
zanima, s velikim i sveobuhvatnim poletom, praćenim
periodima obeleženim obeshrabrenošću, mada je njegov nemir i
tada bio prisutan. Keršo možda cilja na to da ništa čemu se
predavao nikad nije imalo usmerenje, da nikada nije pratilo
određen kurs ili plan. Hitlerovi rođaci bi verovatno mogli da
potpišu opis njegovog života kao život nekoga palog u „lenjost,
besposličarenje i umišljenu pravičnost“, ali on sâm je to
verovatno drugačije video, jer je to hteo, to je tražio, samo
nikada nije sasvim dosegao, ili se to nikada nije sasvim
oslobodilo, što svakako nije neuobičajeno za
osamnaestogodišnjeg mladića sa umetničkim ambicijama. Hitler
je na sve načine bio tipičan autodidakt, i kao mnogi takvi razvio
je s vremenom izvesnu tvrdoglavu samoživost, takođe i zato što
je bio sam i nikada nije tražio društvo drugih ljudi; imao je svoju
klupu u jednom bečkom parku, bila je sakrivena, tamo je obično
sedeo čitajući sam, ako nije sedeo u nekom od mnogih gradskih
kafea prelistavajući besplatne novine, ili radio na nekom od
svojih brojnih projekata u sobi koju je iznajmljivao, bilo to
projektovanje stanova i zgrada, operskih kuća i koncertnih
dvorana, ili pisanje drama i pripovedaka – na svemu čime se
bavio u to vreme, a što je ostavljao nezavršeno, i čemu je
svedočio Kubicek, koji je s njim živeo.

Kubicek je stigao na bečku železničku stanicu jedne kasne

zimske večeri. Hitler ga dočekuje, elegantno obučen i sa štapom
u ruci, naizgled blaziran i naviknut na pometnju, već je čovek
velegrada. Ljube se u obraz, uzimaju prtljag i polaze u grad –
„bila je takva užasna buka da čovek nije mogao čuti samog sebe
kad govori“ – a potom u sporednu ulicu, Štumpergase, gde se
nalazi kuća u kojoj Hitler iznajmljuje stan.

U sobici kojom je raspolagao gorela je mizerna parafinka.

Pogledao sam oko sebe. Prvo sam primetio mnogobrojne
raštrkane skice, po stolu, na krevetu, svuda. Adolf je
raspremio sto, pokrio ga novinama i uzeo bocu mleka s
 prozora. Onda je doneo kobasicu i hleb. Ali još mogu da
vidim njegovo bledo, ozbiljno lice kada sam sve to gurnuo
u stranu i otvorio torbu. Hladna pržena šunka, punjene
zemičke i druge bajne stvari za jelo. Rekao je samo: „Da,
tako je kad imaš majku.“ Jeli smo kao kraljevi. Sve je
imalo ukus doma.

Kubicek je umoran nakon puta, pometen posle silnih utisaka,

i kasno je veče, ali Hitler ipak insistira da treba da izađu da mu
pokaže grad. Kako neko upravo pristigao u Beč može da legne a
da prvo ne vidi Operu? Zato su otišli do nje. Kubicek piše da se
osećao kao na drugoj planeti, toliko je moćan bio utisak. Potom
odlaze do Katedrale Svetog Stefana. Večernja magla tako je
gusta da se zvonik ne vidi. „Mogao sam samo da nazrem tu
tešku, tamnu masu na brodu, koja se uzdizala u sivu monotoniju
magle, skoro nadzemaljski, kao nešto što nije stvorila ljudska
ruka“, piše on.
Keršo isti događaj opisuje na sledeći način:

Adolf je dočekao umornog Kubiceka na stanici te večeri,

odveo ga u Štumpergase da bi tu proveo prvu noć, ali je,
tipično, insistirao da mu prvo pokaže sve što ima da se vidi
u Beču. Kako neko može da dođe u Beč i legne da spava
prve večeri a da nije video Dvorsku operu? Pa je tako
Gusti bio odvučen da vidi zgradu Opere, Katedralu Svetog
Stefana (koja se gotovo nije videla u magli) i divnu crkvu
Marija am Geštade. Tek iza ponoći vratili su se u
Štumpergase. A kada je premoreni Kubicek pao u san,
Hitler je i dalje mleo o veličanstvenosti Beča.
 Keršoov jedini izvor za to veče jeste Kubicekova knjiga. U
njoj ništa ne stoji o tome da je „bio odvučen“, ili da je Hitler „i
dalje mleo“, a doživljaj druge planete koji mu opera stvara, i
nadzemaljski izgled katedrale u magli o kojima Kubicek piše, i
koji događaj ispunjavaju nečim nečuveno pozitivnim, Keršo
ignoriše; u njegovoj verziji magla je nešto negativno, pošto se
zbog nje katedrala gotovo ne vidi, a tako je pošto događaj treba
da pruži sliku Hitlera kao nerazumnog, samoživog i egoističnog
mladića, slepog za potrebe svoga prijatelja. Ali ako je tako bilo,
isključivo negativno, zašto Kubicek to nije napisao? Kubicek je
prijatelj, njegov dolazak je željno iščekivan, Hitler hoće da mu
pokaže sve što je sam video, divotu tog grada, i kako možemo
da ga osudimo zbog toga? Kako možemo da kažemo da su
Hitlerov polet i oduševljenje zapravo izraz činjenice da ne vidi
svog druga, kada je sam drug to opisao kao pozitivan doživljaj?
Da li se Kubicek prevario? Da li je bio suviše glup da shvati da
ga Hitler iskorišćava? Možda nije shvatio da je gledanje
katedrale u magli zapravo promašaj, a ne nešto nadzemaljsko?
Ili, obrnuto, na osnovu čega Keršo može da potre priču svog
jedinog izvora sopstvenim viđenjem kako je „zapravo“ bilo?
Problem biografije kao žanra, a isto važi za autobiografiju i
za memoare, jeste što pisac ima rešenje zadatka, on ili ona zna
kako se sve završilo, a tada je gotovo nemoguće ne istaći sve
znake, što će reći karakterne crte i događaje koji pokazuju u tom
smeru, iako su tada, u tom trenutku, jednostavno bili određena
karakterna crta ili određeni događaj među mnogim drugima, i
nisu se isticali ni na koji način. Čovek naravno ne može dopreti
do istine kako je nešto zaista bilo, jer to pripada trenutku i ne
može se od njega odvojiti, ali trenutku se može prići, može se
rasvetliti iz različitih uglova, može se izvagati verovatnost
jednog spram verovatnosti drugog, i pritom pokušati da se
zanemare kasnija događanja, tačnije ne posmatrati određenu
karakternu crtu ili događaj kao znak bilo čega osim onoga što je
po sebi.
To „po sebi“ ujedno je i zagonetka i ključ. Ako Hitlera
posmatramo kao „lošeg“ čoveka s bezuslovno negativnim
karakternim crtama još u detinjstvu i mladom dobu, a koje sve
ukazuju na kasnije i sve veće „zlo“, Hitler onda pripada
„drugima“, nije jedan od nas, a tada imamo problem, jer onda mi
nismo obavezani prema zločinima koje su on i Nemačka kasnije
počinili, to je nešto što su „oni“ radili, pa više nije opasno po
nas. Ali šta je to „loše“ što mi nismo? Staje to „zlo“ koje mi ne
iskazujemo? Time ljude posmatramo kroz kategorije, što jeste
legitimno, ali samo uz shvatanje opasnosti koja u tome počiva.
U noći patologije i determinisanosti nema slobodne volje, a bez
slobodne volje nema krivice.
Koliko god da je čovek razoren, koliko god da mu je duša
raskidana, ipak je uvek čovek, koji može da bira. Izbor nas čini
ljudima. Samo to pojmu krivice daje smisao.
Keršo i gotovo dve cele generacije s njim osuđuju Hitlera i
celo njegovo biće, kao da isticanje njegove nevinosti s
devetnaest godina, ili ukazivanje na njegove doživotne dobre
kvalitete, znače odbranu njega i zla. Zapravo je obrnuto: samo
njegova nevinost može dati težinu njegovoj krivici.

Dan posle Kubicekovog dolaska u Beč, dvojica prijatelja

kreću u potragu za sobom koju bi on mogao da iznajmi. Zadatak
je težak jer su sobe mahom premale da bi se u njih smestio
klavir, koji on mora da ima, a u dovoljno velikim sobama
stanodavci neće ni da čuju da se klavir unosi u njih. Kubicekov
utisak o Beču nije dobar, čini se da je grad pun
nezainteresovanih, nesimpatičnih ljudi, turobnih ulaza i
skučenih, loše osvetljenih zgrada i stepeništa. Očajan i
obeshrabren vidi novu tablu koja oglašava sobu za
iznajmljivanje, u Ulici Colergase, zvone, služavka otvara vrata i
pokazuje im elegantno nameštenu sobu sa dva fantastična
kreveta.

Madam će ubrzo doći, kazala je služavka, izvela kniks i

nestala. Obojica smo znali da je soba suviše fina za nas.
Onda se „madam“ ukazala na vratima, veoma damskog
izgleda, ne mnogo mlada, ali izuzetno elegantna.
Nosila je svilen šlafrok i papuče ukrašene krznom.
Pozdravila nas je sa osmehom, pogledom ispitala Adolfa,
pa mene, i zamolila nas da sednemo. Moj prijatelj je pitao
koja se soba izdaje. „Ova“ odgovorila je i pokazala dva
kreveta. Adolf je odmahnuo glavom i učtivo kazao: „Onda
bijedan krevet morao da se iznese, pošto je mom prijatelju
potrebno mesto za klavir.“ Dama se očigledno razočarala
što ja tražim sobu, a ne Adolf, i pitala je da li Adolf već
ima smeštaj. Kada je potvrdio da ima, predložila je da se ja
s potrebnim klavirom uselim u njegovu sobu, a da on uzme
ovu. Dok je to živahnim pokretima predlagala Adolfu,
odvezao joj se pojas šlafroka. „Oh, oprostite mi, gospodo“,
otelo joj se, i odmah je brzo vezala pojas. Ali ta sekunda je
bila dovoljna da nam pokaže da ispod svog svilenog
pokrivača ne nosi ništa osim gaća. Adolf se okrenuo, crven
kao bulka, zgrabio me za ruku i kazao: „Hajdemo, Gusti!“
Ne sećam se kako smo izašli iz kuće. Sećam se samo
Adolfovog gnevnog povika kada smo se ponovo našli na
ulici. „Kakva Potifarova žena!“ Očigledno su i takvi
događaji bili deo Beča.
 On ovde opisuje dva seoska studenta u gradu; sav
kosmopolitizam koji pripisuje Hitleru nestaje na tom
pocrvenelom licu, koje takođe pruža sliku Hitlerove čednosti i
straha od žena. Ima osamnaest godina i potpuno je neiskusan,
Kubicek piše da nije bilo žena u Hitlerovom životu za vreme
četiri godine koje su proveli zajedno, i da nije onanisao. Ovo
potonje je pretpostavka koju je naravno nemoguće potvrditi, ali
se dobro uklapa u širu sliku Hitlerove seksualnosti, koja se vidi i
u Mojoj borbi i u ostalim izvorima. Žene i žensko on vezuje za
čistotu i plemenitost, deo su idealnog sveta koji on gaji, a sve
potonje veze koje je sklapao bile su sa sasvim mladim i nevinim
ženama. Njegova opsednutost čistotom i njena veza sa
seksualnošću pokazuje se u nekoliko epizoda u Kubicekovoj
knjizi. Pošto su jednom pogledali pozorišni komad u štampi
ozloglašen kao nemoralan, na primer, Hitler odvodi Kubiceka u
kvart s bordelima kako bi sopstvenim očima video koliko je
izvitoperen i moralno izobličen ljudski rod postao. Prostitutke
sede u osvetljenim sobama u niskim prizemnim kućama duž
ulice, muškarci se šetaju i gledaju ih, pa izaberu jednu i svetio se
ugasi. Hitler i Kubicek prolaze celom ulicom ne zaustavljajući
se, ali kada su izašli, Hitler hoće da se okrenu i vrate.
„Srozavajući greh“ jedan je od njegovih stalnih izraza, a kad
Kubicek nagovesti da je jednom bilo dosta, Hitler ga ponovo
provlači kroz ulicu. Prostitutke pokušavaju da im privuku
pažnju, jedna spušta čarape i pokazuje im gole noge dok prolaze,
druga skida bluzu, a kada izađu iz kvarta, Hitler besni na
„zavodljive trikove“ prostitutki. Kad su se vratili u sobu u Ulici
Štumpergase, započinje predavanje o tome šta su videli te večeri
i šta to znači. Sada je Kubiceka naučio običajima tržišta
komercijalne ljubavi i cilj posete je ostvaren.
Epizoda pokazuje tri različita načina odnošenja prema
stvarnosti mladog Hitlera; prvo se nalazi u njoj i ispunjavaju ga
teško ukrotiva osećanja privlačnosti i odbojnosti, želje i sramote,
zatim on besni na njih, da bi ih potom, kada se nađe na
propisnom rastojanju, analizirao. Ovo poslednje je najugodnije.
To rastojanje je među najupadljivijim crtama Hitlerove naravi, i
ne može se potceniti.

Hitler i Kubicek žive u jednom od najvećih gradova na svetu,

imaju osamnaest godina, uskoro će im devetnaesta, i makar je
Hitler sasvim slobodan, u smislu da su mu oba roditelja mrtva,
nema porodicu da ga vezuje, pa u principu može da radi šta
hoće. Mogućnosti su mnoge, svet je otvoren. Ali on nikoga ne
upoznaje, ne gleda žene, ne učestvuje ni u jednom delu života
koji se oko njega odigrava. Njegova ozbiljnost je ogromna,
prezire sve koji se zabavljaju, to je površno i povezano s nečim
nedoličnim. Vidi mnogo bede oko sebe i ima snažnu društvenu
svest, mnogo govori o malom čoveku i o siromaštvu; jednom
odlazi u nekakvu ekspediciju u najsiromašniji kraj grada da bi
znao o čemu govori, ali za same siromahe, dakle ljude u tom
siromaštvu, ne želi da zna, neće da razgovara s njima niti da im
se približi, strah od dodira je veliki i upadljiv. Isto je sa ženama,
može da govori o njima, idealizovanim ili posrnulim, ali u svojoj
blizini ih neće, i na primer izražava olakšanje zbog toga što žene
nemaju pristup odeljku gde njih dvojica obično stoje u operi.
Strogi moral koji zastupa i s kojim živi u paktu, njegova kruta
pravila koja odbijaju telesnost, očigledno su način da kontroliše
sopstvenu unutrašnjost, po svemu sudeći veoma haotičnu. Kada
je i spoljašnjost haotična, što će reći složena i u svakom smislu u
ekspanziji, kakvi su grad i kultura bili u prvoj deceniji
dvadesetog veka, puna krajnjeg siromaštva, političkog haosa,
prostitucije i seksualnog oslobađanja – moramo se setiti da je u
istom gradu Frojd pisao i Gustav Klimt slikao – nije čudno što
pravila koja sebi nameće, o uzdržanosti i kontroli, nameće i
društvu, jer se te dve veličine susreću i izjednačavaju u
osećanjima, koja su u njemu jaka. Kada prosikće „Potifarova
žena“, ili „zavodljivi trikovi“, to tako jasno proizlazi iz osećanja
probuđenih u njemu, iz želje i odbojnosti, možda, koje on onda
prenosi na društvo u celini, koje dakle tone. Manično je
opsednut čistoćom i urednošću, uvek se oblači najbolje što
može, što je drugi način za kontrolu unutarnjeg haosa. I sigurno
ga zato toliko obuzima umetnost, daje mu nekoliko sati mira,
kada se gubi u nečemu sasvim drugom, nečemu velikom i
sofisticiranom i divnom.

Adolf bi se transformisao kad sluša Vagnerovu muziku.

Tada je nestajala sva njegova naglost, postajao je miran,
prijemčiv, mek. Nestajao je nemir u njegovom pogledu.
Bledelo je sve što ga je tog dana mučilo. Njegova sudbina,
koliko god da ga je opterećivala, postajala je nebitna. Više
se nije osećao izopštenim, promašenim, usamljenim.

Ta osećanja koja ga uzdižu takođe su njegova, ne pripadaju

muzici, ne pripadaju Vagneru, već njemu, a ta ispunjenost
muzikom i scenskim jezikom, ispunjenost lepotom, toliko mu je
važna da ne jede kako bi mogao da priušti kartu za operu.
Njegovu ogromnu potrebu za delanjem, koju Keršo tumači
kao lenjost, pošto se odigrava izvan okvira akademskog, čime je
i izvan okvira smislenog, teško je ne protumačiti u istom svetlu,
jer kada je obuzet određenim projektom, on se sasvim gubi,
postoje samo misli, planovi i nacrti u vezi s predmetom rada. To
je eruptivno, opsesivno, na granici normalnog. Da, ako Hitlerov
lični i društveni moral iz tog vremena čvrsto postavlja granice,
njegova umetnička delatnost sasvim je nesputana. Jednostavno
nema granica onoga u čemu bi se oprobao, ništa ga ne sprečava,
sve je otvoreno. „Nije važno profesorsko znanje, nego
genijalnost“, kaže Kubiceku i počinje da komponuje operu. Ne
ume da svira nijedan instrument, nema nikakvo znanje o
harmoniji i orkestraciji, ali on ta ograničenja odbacuje, to su
tehnikalije, on hoće da zađe u svoja silovita osećanja i izrazi ih
jezikom kojem se najviše divi. Izrađuje sistem u kojem
pokušava da kombinuje tonove i boje, beznadežno je, naravno,
pita Kubiceka šta misli. Kubicek odgovara da je osnovna tema
dobra, ali da se opera ne može napisati samo na osnovu toga, i
da bi mogao da ga nauči potrebnoj teoriji. „Misliš da sam lud?“,
izvikuje Hitler. „Zašto te imam? Pre svega ćeš tačno zapisati šta
sviram na klaviru.“
To i rade. Kubicek pokušava da mu objasni da bi trebalo da
ostane u istom tonalitetu. „Ko je kompozitor, ti ili ja?“, viče
Hitler. Ideja mu je da se opera, s polazištem u kratkoj priči iz
germanskih junačkih saga, izvede na instrumentima iz tog
perioda. Pita Kubiceka kakva je muzika preživela iz te epohe,
Kubicek odgovara nikakva, samo nekoliko prostih instrumenata,
bubnjeva, frula i rogova. Hitler kaže da su skaldovi44 pevali uz
pratnju nekakvih instrumenata nalik na harfu, pa tako mogu i
oni. Da bi operu učinio podnošljivom za ljudsko uvo, kako piše,
Kubicek ga odgovara od te ideje. Vrativši se na obične
instrumente čine mali napredak. Hitler detaljno crta scenografiju
i sve kostime, piše libreto. Ne jede, ne spava, jedva pije. Od
Kubiceka sve vreme zahteva ne samo učešće već i istu takvu
predanost, i redovno ga grdi. Cimer je iz pakla.

Lako sam mogao da iskoristim bilo koju od naših

mnogobrojnih svađa kao izgovor da se iselim. Ljudi na
 konzervatorijumu bi mi vrlo rado pomogli da nađem drugu
sobu. Zašto to nisam učinio? Najzad, često sam sebi
priznavao da to čudno prijateljstvo nije dobro za moje
studije. Koliko li sam samo snage i vremena gubio na te
noćne aktivnosti s mojim drugom? Pa zašto nisam otišao?
Zato što mi je nedostajao dom, zasigurno, i zato što je
Adolf za mene predstavljao deo tog doma. No ipak, čežnju
za domom mladić od dvadeset godina može da prevaziđe.
Pa zašto onda?
Šta me je tu držalo?
Da budem iskren, upravo su me časovi poput tih koje sam
sada proživljavao još čvršće vezivali za mog druga.
Zaokupljala su me uobičajena zanimanja mojih vršnjaka:
koketiranje, površne radosti, besciljne igre i mnoštvo
nevažnih, besmislenih misli. Adolf je bio sušta suprotnost
tome. U njemu je bilo neverovatne ozbiljnosti, nekakve
temeljnosti, istinskog emotivnog zanimanja za sve što se
dešava i, što je važnije od svega, večite verne predanosti
lepom, veličanstvenom i uzvišenom u umetnosti. To me je
posebno privlačilo njemu, i vraćalo mi ravnotežu posle sati
iscrpljivanja.

Kao i toliki drugi Hitlerovi projekti, i ovaj je ostao mrtvo

slovo na papiru. Bio je suviše nemiran i nedovoljno strpljiv da
izdrži takav dugotrajan rad, pored toga što ga je ozlojeđenost
zbog sopstvenog nedovoljnog znanja i veštine sigurno izmorila,
kako možemo zamisliti.
Među drugim projektima koje je u to vreme započeo bio je
ambiciozan pokušaj da reši stambenu krizu u Beču; nije samo
promenio nacrt grada već je i projektovao nove stanove za
radnike. Druga ideja bila mu je da se muzika koju toliko ceni
mora doneti ljudima izvan velegrada, pa je smislio „Pokretni
državni orkestar“, putujući orkestar čije je funkcionisanje i
repertoar takođe isplanirao do detalja kao što je boja košulja
članova orkestra, prema Kubiceku. Svi ti projekti bili su palate u
oblacima, udaljeni od stvarnosti i zapravo besmisleni, ali mnogo
govore o Hitlerovoj naravi, koliko je bio posvećen, koliku je
beskrajnu veru imao u sopstvene sposobnosti, i kako je kroz to
nalazio način da poveže svoj unutarnji život sa spoljašnjošću, a
da ne mora da ide preko društva, kojeg se verovatno plašio ili ga
prezirao, i koje je, uprkos svemu, uvek slamalo njegove
unutrašnje snove sučeljavajući ih sa spoljašnjošću, drugim
recima dajući im posledice u stvarnosti. Unutarnja delatnost je
apstraktna, spoljašnja stvarnost je konkretna, i u tim
grandioznim ali nerealnim projektima te dve veličine sreću se na
njemu nepodnošljiv način.

Kubicek i Hitler zajedno su živeli u Beču pet meseci proleća i

leta 1908. Hitler mu nikada nije rekao da nije primljen na
akademiju, živeo je na način koji bi prijatelja ubedio da je
pohađa. Delili su sobu; posle događaja s Potifarovom ženom
odlučili su da je tako možda najbolje. Hitler je pitao
kućevlasnicu, gospođu Zakrej, koja je pristala da preuzme
Hitlerovu staru sobu, dok su se njih dvojica uselili u njenu.
Kubicek je sutradan otišao na prijemni ispit na konzervatorijum.
Primljen je, ali Hitler nije delovao posebno radosno kada mu je
to saopštio. „Nisam znao da imam tako sposobnog prijatelja“,
bio je njegov komentar. Često je bio ljut i osetljiv u to doba, pa
je Kubicek smatrao da zato neće da sluša priče o njegovim
studijama. Mnogo šta mu je bilo neobično, pored ostalog to što
Hitler posvećuje vreme svemu osim slikanju; piše dramu, čita
knjige koje nemaju najmanje veze sa slikarstvom, pa Kubicek
verovatno naslućuje da nije sve kako treba, ali navikao je na
Hitlerovu svojeglavost i ekscentričnost, pa misli da je to samo
izraz toga, dok je uz to upravo izgubio majku.

Njegovo raspoloženje me je sve više zabrinjavalo kako su

dani prolazili. Nikada ga nisam video da sebe tako muči,
daleko od toga. Pre bih rekao da je imao previše
samopouzdanja nego premalo. Ali sada kao da su se stvari
okrenule naglavačke. Sve dublje je tonuo u samokritiku.
Ali bio je potreban samo najblaži dodir – kao kada se
uključi svetio i sve postane blistavo jasno – pa da se
njegovi prekori sebi pretvore u prekore vremenu, celom
svetu. Gušen svojim katalogom mržnje hteo je da svoj
gnev izlije na sve, na čovečanstvo uopšte, koje ga ne
razume, koje ga ne ceni i proganja ga. Jasno ga vidim dok
hoda tamo-amo po maloj sobi u neobuzdanoj ljutnji,
potresen do srži. Sedeo sam za klavirom prstiju
nepomičnih na dirkama, slušajući ga, uzrujan zbog te
himne mržnje, ali i zabrinut zbog njega.

Tih prvih nedelja dosta se svađaju zbog raspolaganja stanom;

Kubicek hoće da vežba, Hitler hoće da čita; kad pada kiša i
obojica su unutra, atmosfera je ponekad napeta. U jednom
trenutku Kubicek kaci svoj raspored predavanja i traži da Hitler
učini isto, kako bi uvek znali kada je soba slobodna. Ali Hitler
nema raspored predavanja, nije mu potreban, sve mu je u glavi.
Kubicek sumnjičavo sleže ramenima. Hitler nipošto ne radi
sistematično, uglavnom samo noću, ujutru spava. Nije mu lako
da gleda kako njegovom prijatelju dobro ide. A sada, s tim
rasporedom predavanja kao samim simbolom prijateljevog
napredovanja, on eksplodira.
„Ta akademija“, viče, „samo je gomila staromodnih fosila
od civilnih službenika i birokrata, lišenih sposobnosti
spoznaje, idiotska skupina činovnika. Čitavu akademiju
treba dići u vazduh!“ Lice mu je bilo gnevno, usta sasvim
stegnuta, usne gotovo bele. Ali oči su mu sevale. Bilo je
nečeg zloćudnog u njima, kao da je sva mržnja za koju je
sposoban počivala u tim ognjenim očima! Baš sam hteo da
istaknem da su ti ljudi na akademiji koje u svojoj
neizmernoj mržnji tako lako optužuje na kraju krajeva ipak
njegovi učitelji i profesori, od kojih svakako nešto može da
nauči, ali pretekao me je: „Odbili su me, izbacili su me,
odbacili su me.“
Bio sam zabezeknut. Tako, dakle, stvari stoje. Adolf
uopšte nije pohađao akademiju. Sada sam razumeo mnogo
toga što me je čudilo u vezi s njim. Duboko sam saosećao s
njegovom nesrećom i pitao da li je rekao majci da nije
primljen na akademiju. „Šta ti pada na pamet?“, odgovorio
je. „Kako sam takvom brigom mogao da opteretim majku
na samrti?“
Morao sam da se složim. Neko vreme smo obojica ćutali.
Možda je Adolf razmišljao o majci. Onda sam pokušao da
razgovor okrenem na praktičnu stranu. „I šta sad?“, pitao
sam ga.
„Šta sad, šta sad“, ponovio je ljutito. „Hoćeš li i ti sad
početi – šta sad?“ Sigurno je najmanje stotinu puta sebi
postavio to pitanje, jer svakako ni sa kim drugim nije
razgovarao o tome. „Šta sad?“, ponovo se narugao mom
zabrinutom pitanju, i umesto da odgovori, seo je za sto i
okružio se knjigama. „Šta sad?“
Podesio je lampu, uzeo knjigu, otvorio je i počeo da čita.
Pošao sam da skinem raspored predavanja s vrata ormara.
 Podigao je glavu, video me i mirno rekao: „Ne mari za to.“

To što konstruiše laž, i što se toliko dugo trudi da se u nju

uživi umesto da prijatelju prizna neuspeh, govori nešto o
njegovoj sposobnosti da poriče stvarnost u korist iluzije, ali pre
svega govori o njegovom ponosu. Njihovo prijateljstvo se
zasniva na tome da Hitler govori a Kubicek sluša, da Hitler dela
a Kubicek ga prati, ukratko da Hitler dominira a da se Kubicek
potčinjava. Za vreme tog proleća menja se osnovna struktura
moći, jer ne samo što je Kubicek upisao konzervatorijum dok
Hitler akademiju nije već je i Kubicek veoma dobar. Ubrzo mu
poveravaju nastavu, a na završnim svečanostima diriguje
koncertom prve večeri, dok se tri pesme koje je komponovao
izvode druge, uz isečke komada za žičane instrumente. Hitler je
prisutan, svedok je svim čestitkama i lepim željama koje
Kubicek dobija od svojih profesora i od samog direktora
konzervatorijuma. Hitler je oduševljen i ponosan, ali, kako
Kubicek piše, nije teško zamisliti „šta u svom srcu misli“.
Prijateljev uspeh ocrtava njegov fijasko u jasnom reljefu. Može
on da dominira kada su zajedno i da se pravi sasvim
nadmoćnim, ali na kraju krajeva, kada se zaista računa, zasenjen
je i prevaziđen.
Leto je, pet meseci su živeli zajedno, sada Kubicek odlazi na
odmor kod svojih roditelja u Linc, potom će služiti osam nedelja
u Austrougarskoj rezervnoj vojsci pre nego što se vrati u Beč i
nastavi studije. Hitler će ostati u stanu; nema novca da bilo gde
otputuje, niti ima kome da otputuje. Kubiceku šalje pisma i
razglednice tog leta, sve je dobro, mahom ga zanimaju
građevinski radovi koji se odigravaju u Lincu, hoće da ga
Kubicek izveštava kako stvari napreduju. Kubicek to čini, radi u
očevoj radionici, šalje svoj deo stanarine gazdarici u Beču,
odlazi u vojsku, javiće Hitleru kad stiže u Beč kako bi ga
dočekao i pomogao mu s prtljagom. Tada je novembar.

Kao što sam mu napisao, seo sam na raniji voz da uštedim

vreme, i stigao sam na Vestbanhof u tri po podne: Mislio
sam da će me dočekati na uobičajenom mestu, pored
rampe gde se kupuju karte. Pomoći će mi da nosim teški
kofer, u kome je bilo i nešto za njega od moje majke. Da li
sam ga prevideo? Vratio sam se, ali apsolutno nije bio kod
rampe. Ušao sam u čekaonicu. Uzalud sam gledao oko
sebe: Adolf nije bio tu. Možda se razboleo. U poslednjem
pismu mi je i napisao da ga još muči stari problem,
bronhitis. Ostavio sam kofer u kancelariji za čuvanje
prtljaga i pohitao, veoma zabrinut, u Štumpergase.
Gospođa Zakrej se obradovala što me vidi, ali mi je odmah
rekla da je soba zauzeta.
„Ali Adolf, moj prijatelj?“, pitao sam je zbunjeno.
Oči gospođe Zakrej razrogačile su se na izboranom,
zbunjenom licu. „Ali zar ne znate da se gospodin Hitler
iselio?“
Ne, nisam znao.
„Gde se preselio?“, pitao sam.
„Gospodin Hitler mi nije rekao.“
„Ali sigurno je ostavio nekakvu poruku za mene – pismo,
možda, ili razglednicu? Kako da inače stupim u kontakt s
njim?“ Gazdarica je odmahnula glavom. „Ne, gospodin
Hitler ništa nije ostavio.“
„Čak ni pozdrav?“
„Ništa nije rekao.“

Proći će trideset godina pre nego što će Kubicek ponovo

videti Hitlera. Nestao je i nije hteo da bude pronađen. Da je hteo
da kontaktira s njim, rezonovao je Kubicek, Hitler je mogao da
nađe njegovu adresu kod njihove stare gazdarice, kod njegovih
roditelja u Lincu, ili na konzervatorijumu. Nikada to nije učinio,
pa nije bilo sumnje da hoće da bude ostavljen na miru. Kubicek
je posetio njegovu polusestru kad je sledećeg puta bio u Lincu,
ali ona uopšte nije znala gde se nalazi i čime se bavi.
Mnogo je mogućih razloga da Hitler načini tako drastičan
korak kao što je presecanje veze sa jedinom osobom u svom
životu. Najočigledniji je ponos: dok je Kubicek služio vojsku u
septembru, Hitler je ponovo izašao na prijemni ispit na
akademiji i nije prošao; ovoga puta odbili su ga već posle
uvodnog ispita. Polazeći od onoga što je Kubicek pokazao o
njegovom karakteru i naravi, nije nerazumno pomisliti da je
poraz ovog puta bio preveliki da ga obznani Kubiceku. Drugi
razlog takođe ima veze s ponosom; nakon godinu dana
provedenih u Beču, presečenih mesecima oko majčine smrti,
počelo je da mu ponestaje novca, pa više nije mogao da živi u
Ulici Štumpergase, niti je imao izgleda da zaradi novac a da se
ne ponizi prihvatajući ono što je oduvek prezrivo nazivao
„poslom za uhlebljenje“; još jedan gubitak prestiža u odnosu na
Kubiceka. Poslednji mogući razlog jeste to što je Kubicek
predstavljao njegov jedini kontakt s Lincom i tamošnjom
porodicom; preko njegovih roditelja lako su mogli da ustanove
gde Kubicek živi, a samim tim i Hitler. Takvim njegovim
nestajanjem zauvek su se presekle i veze s njegovom porodicom,
tačnije porodicom njegove polusestre.
Pošto je Kubicek izašao iz priče, gotovo se ništa ne zna o
Hitlerovom životu naredne godine. A to ne govori malo, pošto je
njegov život među najispitivanijim i najopisivanijim iz prošlog
veka. Iz javnih arhiva se zna da se iz Štumpergasea preselio u
Felberštrase. U obaveznoj prijavi u lokalnoj policiji naveo je
„student“ kao zvanje – dok je u prijavi na prispeću u Beč
napisao „umetnik“. Godinu dana je živeo u Felberštraseu, do
sledećeg leta. Šta je te godine radio, niko ne zna. Jedini postojeći
podatak jeste da se iščlanio iz udruženja muzeja u Lincu,
verovatno da bi uštedeo malu svotu za članarinu. U avgustu
1909, dakle posle godinu dana, preselio se u još jeftiniju sobu na
obodu grada, u Ulici Zehchauzer štrase, gde se prijavio kao
Schriftsteller, što će reći pisac i/ili novinar. Tu je živeo tri
nedelje pre nego što se ponovo iselio, a onda mu se gubi svaki
trag. Na obrascu za registraciju neko je napisao „iselio se, nema
poznate adrese“. Verovatno nije imao krov nad glavom, dakle
bio je beskućnik, te jeseni i zime. Soba se nije mogla iznajmiti
bez prijavljivanja policiji, a iako su nacisti uklonili sve u vezi s
Hitlerom iz austrijskih arhiva, dokumenta nisu bila uništena, već
sačuvana u arhivi partije, i tu ništa ne piše. Druga indikacija da
je živeo na ulici jeste jedino svedočanstvo iz tog vremena, naime
kada ga je rođaka prve gazdarice, gospođe Zakrej, prepoznala u
redu za supu za beskućnike. „Odeća mu je izgledala odrpano“,
kazala je, „i bilo mi ga je žao pošto se ranije tako lepo oblačio.“
U policijskim arhivama se sledeći put pojavljuje decembra
1909, kada je proveo noć u svratištu za beskućnike u Majdlingu.
Tu je upoznao dangubu i skitnicu s nekoliko presuda za prevaru
i krađu na vratu, a taj čovek je kasnije napisao svoje memoare.
Zvao se Rajnhold Haniš, i piše da je tada dvadesetogodišnji
Hitler izgledao tužno, da je bio smrtno umoran i izgladneo, sa
bolnim stopalima. Kiša i sredstvo za dezinfekciju, kojim su svi u
svratištu morali da isperu odeću, njegovo plavo karirano odelo
učinili su ljubičastim. Nije imao nikakvu imovinu, sigurno je
prodao sve što je doneo iz Linca. Prema Brigiti Haman, Hitler je
Hanišu rekao da ga je gazdarica izbacila, da je proveo nekoliko
večeri po kafeima, dok se novac nije potrošio, i da je posle toga
noćio na klupama. Nekoliko dana ništa nije jeo, i kazao je da se
jedne noći obratio pijanom čoveku da zatraži novac, ali da ga je
čovek samo uvredio. Sada je dobio malo hleba od nekog u
svratištu, kao i savet gde može da nađe besplatnu supu i
medicinsku pomoć.

To nije Beč u kojem su odrasli Štefan Cvajg i Ludvig

Vitgenštajn; i ako se Hitler nalazio u nižem društvenom sloju
kada je iznajmljivao sobu u Štumpergaseu sa Kubicekom, sada
je definitivno bio na dnu društva. Niže nema. Nema posao, nema
stan, nema novca, nema hrane, nema prijatelja niti poznanika.
Ništa ne poseduje, odeća mu je u ritama, smrzava se i gladuje.
Lenjost i zaludnost o kojoj Keršo piše ne slažu se s njegovim
trenutnim položajem. Lenjom čoveku je ugodno, lenjost znači
biranje najlakšeg puta. Život kojim Hitler sada živi, na samom
egzistencijalnom minimumu, prepušten dobroj volji drugih, nije
ugodan život, nego je najnaporniji život koji se može zamisliti.
Ako znamo da je Hitler imao ponude za posao kada je otišao iz
Linca, i od starih suseda i od staratelja, i da je imao porodicu na
selu koju je leti posećivao s majkom, i da je njegov zet bio
činovnik sa stalnim zaposlenjem kod koga bi sigurno mogao da
živi jedno vreme i koji bi možda mogao da mu pomogne da
nešto nađe ako li samo pogne glavu, to što je ovde, u krajnjoj
bedi, znak je nečeg suprotnog od ugodnosti i lenjosti i
zaludnosti. Njegovo „ne“ građanskom životu nije ugodno „ne“,
već je apsolutno „ne“, i spreman je da plati veliku cenu da ga
očuva.
Zašto?, mogli bismo se zapitati. Šta je hteo? Dva puta se
prijavljivao na akademiju, Džon Toland čak piše triput, da je
pokušao i u septembru te godine, ali je u svakom slučaju tome
posvetio život. U prvom stanu prijavio se kao „umetnik“, u
drugom, kao „student“, u trećem kao „pisac“. Dugo je pričao
kako će postati slikar, pa je dugo pričao kako će postati
arhitekta, u međuvremenu je pokušavao da piše drame,
pripovetke, ijednu operu. Ni u čemu nije imao uspeha, ali to nije
značilo da ga nikada neće imati; jedan drugi mladić snažne volje
iz najnižeg sloja društva, s neograničenim, u očima drugih
neosnovanim samopouzdanjem, mnogo godina je živeo od jutra
do sutra bez drugog cilja nego da postane pisac, što je i postao
kao tridesetogodišnjak, kada je debitovao romanom Glad. Van
Gog je drugi umetnik iz tog vremena koji je živeo u najdubljem
siromaštvu, ali koji ništa drugo nije hteo nego da slika, iako za
života nijednu sliku nije prodao. Da li je to Hitler hteo, niko ne
zna, ali ako nije imao takvu želju, onda je njegovo „ne“ bilo još
snažnije i svojeglavije, jer onda je rekao „ne“ samom društvu i
životu koji ono donosi – radu, karijeri, braku i deci. Pre nego da
postane deo toga, živeo je, dakle, u siromaštvu. Nije to izraz
lenjosti, već nešto sasvim drugo. Da li se samo prepustio
nečemu? Čini se da to nije bila borba, dakle da nije imao
određeni cilj, već pre da je postavio određene obavezne okvire
svom životu koji su ga polako ali sigurno odveli u podzemlje.
Jer tu se muško svratište u Majdlingu nalazi. Oko njega se
okupljaju ljudi podzemlja. Beskućnici, dangube, prosjaci,
alkoholičari, kriminalci, nezaposleni, siromašni, prevaranti i
dileri.

*
Socijalni problemi u Beču bili su ogromni na prelazu veka.
Siromaštvo je bilo ogromno, nedostatak stanova opasan, više
stotina hiljada ljudi živelo je u sasvim nedoličnim uslovima, a
sve više ih je pristizalo, struja emigranata iz svih krajeva velike
carevine ulivala se u prestonicu. Cene stanova naglo su porasle,
stanodavci su grubo špekulisali; u radničkoj četvrti Favoriten je
u prošeku po desetoro ljudi živelo u stanovima koji su se
sastojali od jedne sobe i kuhinje, bez vode, kako piše Brigita
Haman. Stopa smrtnosti dece bila je nepojmljiva, četiri puta viša
u ovim delovima Beča nego u zaštićenijim oblastima. Skoro svi
podrumi bili su popunjeni kao stanovi, a kreveti koji se nisu
koristili tokom dana iznajmljivali su se takozvanim betgeherima,
dakle beskućnicima kojima bi bilo dozvoljeno da koriste krevet
najviše osam sati, ali koji nisu smeli tu da budu ostatak dana.
Godine 1910. bilo je preko osamdeset hiljada betgehera u Beču.
Nije bilo mreže socijalnog osiguranja, jedini oblik brige za
siromašne zasnivao se na altruizmu, različite narodne kuhinje,
tople sobe, svratišta i dečji domovi, sve u privatnoj režiji, a
mnogo toga osnovali su jevrejski filantropi. Neki siromasi su
mogli da se posluže ostacima iz gostionica i bolnica, a kada bi
pekar delio hleb koji nije stigao da proda, horde bi pohrlile, piše
Brigita Haman, i ponekad su izbijale tuče. Nedostatak staništa
postajao je sve opasniji, i takozvane tople sobe, koje su danju
preplavljivali betgeheri, počele su da ostaju otvorene i preko
noći. Najgore je ipak bilo u ilegalnim stanovima. Brigita Haman
navodi opis tamošnjih prilika jednog novinara savremenika.
Sasvim su krcati ljudima koji se ne poznaju, mnogo je dece,
često u istom krevetu, punom svekolike gamadi, u sobi gde je
trebalo spremati hranu, prati se, živeti, spavati, učiti i raditi da bi
se zaradio novac. Opisuje štalu koja se smatrala nepodobnom za
životinje, a u kojoj je živelo desetoro ljudi, među njima troje
dece. U dvosobnim ili trosobnim stanovima u starim napuštenim
zgradama ponekad je bilo po osamdesetoro ili više ljudi,
muškaraca i žena, bolesnih i zdravih, alkoholičara i prostitutki, i
dece. „Okruživala me je zbunjujuća masa ljudi, rita i prljavštine.
Soba je izgledala kao ogromna hrpa đubreta.“ Takva mesta bila
su puna pacova, i bolest se brzo širila, kolera, tuberkuloza,
sifilis. Skoro da nije bilo novca koji bi se stekao prošenjem, pa
je za mnoge prostitucija bila jedini izlaz, a bila je raširena i
među decom.
Pred svratištem u Majdlingu, koje je primalo oko hiljadu
ljudi, gde se i Hitler pojavio u decembru 1909, svake večeri bili
su dugi redovi siromašnih koje su nadzirali čuvari, prisutni da
spreče nemire među onima koji ne uđu. Novine su o tome pisale
samo ako se desi nešto kobno, recimo ako se dete smrzne pred
vratima svratišta, ili ako se neko ubije, ili ako neko u svratištu
umre pošto nije dobio potrebnu medicinsku pomoć. Godine
1908. opozicija u gradskoj vlasti tražila je da se podignu
skloništa i da se tramvajski depoi otvore za beskućnike, ali vlasti
su ukazale na sve već preduzete mere, u stvarnosti nikakve, i
tvrdile da niko u Beču ne može da ostane bez krova nad glavom
a da sam nije kriv za to, kako piše Brigita Haman. Nikakvih
mera nije bilo, a u tom neregulisanom socijalnom paklu
poslednja rupa na svirali bili su doseljenici, što u ovom slučaju
znači slovenski imigranti i Aškenazi; mnogi su hteli da bolnice
primaju samo većinsko stanovništvo i da odbijaju sve ostale.
Sam Hitler ovako opisuje stambene uslove najamnih radnika:

Kosa mi se i danas diže na glavi kada pomislim na te jadne

stambene pećine, na svratišta i masovna konačišta, na te
mračne slike đubreta, odvratne prljavštine i onog još i
najgoreg, goreg od goreg.

Tako je izgledalo u svim evropskim velegradima tog doba, i

tako je izgledalo otkako su se industrijalizacija i urbanizacija
ubrzale u prvoj polovini devetnaestog veka. Bio je to nov oblik
siromaštva, koncentrisan u velikim gradovima, gde su pripadnici
najnižih klasa živeli tako zbijeno i bili tako brojni i bezlični da
se u izvorima savremenika upadljivo često nazivaju hordama ili
vojskama ili armijama siromašnih.

Američki pisac Džek London je 1903. godine objavio knjigu

reportaža o siromašnim krajevima istočnih delova Londona,
Ljudi sa ponora. Te krajeve naziva getima, „velikog
prostranstva i teške bede“, gde „dva miliona radnika živi, množi
se i umire“.45 U Londonu milion i osamsto hiljada ljudi živi na
granici siromaštva ili ispod nje, piše on, milion samo nedeljna
plata odvaja od nemaštine. Beznađe koje opisuje teško je primiti
i razumeti, ali posledice tako ekstremne stope smrtnosti i
ekstremno bednih uslova stanovanja ipak su očigledne: ovde, u
getima siromašnih, život vredi mnogo manje nego spolja. Manje
vredi zato što je smrt neprestano prisutna i zato što se nečovečni
uslovi u kojima ljudi žive u praksi ne mogu prevazići. U
zapadnom delu grada osam procenata dece umire pre pete
godine, a u zapadnom delu pedeset pet procenata dece umire pre
pete godine, piše on. Dakle svako drugo dete.

A ima ulica u Londonu gde na svaku stotinu dece koja se

rode u jednoj godini, pedeset umre u toku iduće godine, a
od onih pedeset koja prežive, dvadeset pet umre pre nego
što navrše pet godina. Pokolj!

A ako prežive detinjstvo, decu čeka rad koji je ne samo štetan

po zdravlje već i opasan po život. U lanarama obrada mokrog
materijala izaziva bronhitis, zapaljenje pluća i reumatizam, a
prilikom češljanja i predenja plućne bolesti izaziva sitna prašina,
pa žene koje se zaposle sa sedamnaest ili osamnaest godina
slabe i propadaju u tridesetoj. Među radnicima u hemijskoj
industriji, izabranim među najsnažnije i najstamenije građenim
muškarcima, prosečan životni vek je ispod četrdeset osam
godina. U proizvodnji keramike prašina se godinu za godinom
taloži u plućima, disanje je sve teže, dok ne postane nemoguće.

Džek London je svoju knjigu iz Londona napisao 1903, dakle

trideset pet godina pošto je Karl Marks objavio prvi tom
Kapitala, ali samo osamnaest odnosno devet godina pošto su
drugi i treći tom posthumno objavljeni. Džek London je bio
socijalista, knjiga Ljudi sa ponora njegov je pokušaj da probudi
svest tako što će zaći u svet koji se obično posmatrao samo
izdaleka, i opisati ga iznutra. U knjizi nema analiza, ali ima
mnogo osećanja; indignacija i rezignacija su glavne. Kapital je
pak analiza osnovnih preduslova bede koju Džek London
opisuje, naime robe, rada i kapitala. Koliko god da je teorijsko,
to delo takođe ima dugih, statistički zasnovanih opisa uslova iste
klase koju London posmatra, a koja pedesetih i šezdesetih
godina devetnaestog veka nije bila mnogo drugačija nego u
prvoj deceniji dvadesetog. U poglavlju „Opšti zakon
kapitalističke akumulacije“, Marks hoće da pokaže pod kakvim
je uslovima stvoren „opojni rast bogatstva i moći“, koji je
industrijalizacija donela posedujućim klasama, i tu se ne bavi
uslovima na radnim mestima – po sebi zaprepašćujućim, s
radnim vremenom od sedamnaest – osamnaest časova i više, u
tesnim lokalima bez propisnog svetla ili vazduha – već
situacijom izvan radionice, prehrambenim i stambenim
standardom najugroženijih radnika. Godine 1855. zvanični
spisak siromašnih obuhvata 851.369 osoba, što će reći ljudi bez
posla, zavisnih od javne milostinje kako bi preživeli, dok je
1864, zbog krize u industriji pamuka, broj skočio na 1.014.978
osoba. To su ljudi koji žive ispod egzistencijalnog minimuma.

Sa ovim ogromnim brojevima društvo nikako nije moglo da

izađe na kraj, jer na preobražaj uslova proizvodnje, čega su bile
rezultat, dakle na silnu industrijalizaciju, nije bilo odgovora u
socijalnom planiranju ili rukovođenju; beskrajno siromaštvo
koncentrisano u ogromnim getolikim naseljima nastalo je za
nekoliko decenija, i mnogi su to videli kao izraz nekakve
prirodne sile ili prirodnog zakona, posebno nakon Darvinovog
prodora i ideje o survival of the fittest zastupljene i na polju
društva, dok su očigledno moralno i duhovno posrnuće smatrali
rezultatom nekakve ljudske inferiornosti, nečim što je
samoizazvano i nepovratno izniklo u najnižim klasama.
Kao da je nastalo sasvim novo društvo, ili nov društveni
poredak, unutar okvira starog, a ogroman pritisak koji je to
izvršilo na stare strukture teško je potceniti. Pre
industrijalizacije, u ruralnom društvu, nije bilo klasa već staleža,
a siromaštvo se sasvim drugačije manifestovalo i na sasvim
drugi način se njime bavilo. Marksove analize svakako su bile
neprocenjive kao oruđe za poimanje silovitih društvenih
promena. On je i sam doživeo posledice siromaštva, troje dece
mu je umrlo kada su bila mala, i sopstvenim očima je video
bedu u velikim engleskim industrijskim mestima, odakle se na
gotovo sistematski i zakonitostima vođen način raširila po svetu.
Industrijalizacija nije poznavala granice, pa tako ni beda koja
je za njom nastala, i zato se silovita politička borba koja je
besnela u Evropi na početku dvadesetog veka mahom svodila na
horizontalno rešenje, koje dakle premašuje granice, ili na
vertikalno rešenje, što će reći nacionalno. Dakle identifikacija sa
klasom, ili sa lokalnim. Hitler, koji je poticao iz male
malograđanske sredine u relativno homogenom gradu, odakle
izviru svi njegovi ideali, posebno ističe problem siromaštva u
Mojoj borbi, koju je napisao dugo pošto ga ondašnji jad više nije
ugrožavao. On je to pre svega razumeo strukturalno:

Ako nisam tada hteo da očajavam zbog ljudi iz moje

okoline, onda sam morao naučiti da razlikujem između
njihovog spoljašnjeg bića i života i uslova njihovog
razvitka. Samo tada se moglo sve to podneti, a da se ne
klone. Onda su izrastali iz sve te nesreće i jada, iz đubreta i
spoljnjeg propadanja ne više ljudi, već tužni rezultati
tužnih zakona; pri čemu me je težina sopstvene, ipak
nipošto lakše životne borbe čuvala od toga da eto sada u
plačljivoj sentimentalnosti ne kapituliram pred propalim
završnim produktima takvoga razvojnog procesa.
Ne, to tako nije smelo da bude shvaćeno.

Hitler je siromaštvo video kao veliki politički problem, i

poniženje koje predstavlja potreslo ga je koliko i Karla Marksa i
Džeka Londona, ali u Beču ona nije izvirala samo iz relativno
homogene radničke klase kao u Londonu već je na to došla i
velika imigracija ljudi u potrazi za poslom iz svih krajeva
carevine, a etnički sukobi koji su tih godina ispunjavali grad
čine sasvim presudan momenat u Hitlerovom poimanju svog
okruženja i vremena. Rođen je kao austrijski Nemac, otac mu je
bio nemački nacionalista, ali u umerenom obliku, pošto je svoju
vernost caru postavljao iznad svega, dok su mnogi učitelji u
školi zajedno s većinom đaka gajili radikalniji nemački
nacionalizam, i taj stav, da je nacija nadređena veličina, ne samo
na nivou uređenja društva nego i gotovo metafizički, prožima
sve misli u Mojoj borbi, a polazeći od Kubicekovih memoara, i
sve Hitlerove misli o politici u mladom i ranom zrelom dobu.
Kada bi Hitler video velike društvene nepravde, rešenje nije pre
svega tražio u odnosu između klasa, već u odnosu između
naroda. U velikom nemačkom carstvu o kojem je sanjao, neće se
praviti razlika između proleterijata i buržoazije ili buržoazije i
aristokratije, već između Nemca i nenemca. Na toj osnovi je već
kao osamnaestogodišnjak bio ubeđeni antimarksista.
Internacionalna orijentacija marksizma kosila se sa svime što je
zastupao. Iz istog razloga bio je antikapitalista. A činjenica da je
siromaštvo lično iskusio i video njegove raščovečujuće
posledice upravo u Beču, svakako nije nevažna za stav prema
društvenoj bedi koji izražava u Mojoj borbi, gde se više od
jednog klasno-strukturnog problema poima kao posledica
propadanja dvojne monarhije i internacionalnog kapitalizma.
Tumačenje njegove pedantnosti i velike potrebe da kontroliše
kao nekakvog otelotvorenja želje da ograniči i lokalizuje čak i
najveće strukture u savladive jedinice, i tumačenje njegovog
straha od svega što se poput zaraze ili prljavštine širi i prelazi
granice kao nekakvog otelotvorenja svih velikih i državnim
granicama nesputanih strujanja i sila delatnih u njegovo vreme,
nije usiljeno i nategnuto koliko možda zvuči, jer ako se išta
ukazuje u Mojoj borbi, to je upravo očitavanje spoljašnjeg sveta
polazeći od osećanja i temperamenta unutrašnjeg bića.

Beč je po prelasku u ovaj vek spadao već u socijalno

najnepovoljnije gradove.
Blistavo bogatstvo i odbojno siromaštvo smenjivali su
jedno drugo u naglim promenama. U centru i u
unutrašnjim rejonima osećalo se tako snažno pulsiranje 52-
milionskog carstva sa svom tako problematičnom
čarolijom jedne mnogonacionalne države. Dvor s njegovim
zasenjujućim sjajem delovao je slično kakvom magnetu na
bogatstvo i inteligenciju ostalog dela države. Tome je
dolazila još i jaka centralizacija po sebi Habzburške
monarhije. U njoj se jedino pružala mogućnost da se ova
kaša naroda drži u čvrstoj formi. Posledica toga bila je,
međutim, jedna izvanredna koncentracija visoke i najviše
vlasti u glavnome i rezidentalnom gradu.
A Beč nije ipak bio samo politička i duhovna centrala stare
dunavske monarhije već i privredna. Nasuprot armiji
visokih oficira, državnih činovnika, umetnika i naučnika
stajala je još veća armija radnika, bogatstvu aristokratije i
trgovačkog staleža – krvavo siromaštvo. Ispred palate
Ulice Ring lunjarale su hiljade nezaposlenih, a ispod te Via
triumphalis stare Austrije stanovali su u mutnom odsjaju i
blatu kanala beskućnici.
Jedva da je u bilo kome nemačkom gradu moglo bolje da
se studira socijalno pitanje nego u Beču. Ali neka se niko
ne vara. Ovo „studiranje“ se nije moglo dogoditi odozgo
prema dole. Onaj ko se sam ne nađe u klemama ovih
pridavljujućih zmija nikada neće upoznati njihove otrovne
zube. U svakom drugom slučaju ne izbija na površinu ništa
drugo do isprazno brbljanje i lažna sentimentalnost. Oboje
su štetni. Prvo zato što se nikada neće moći prodreti do srži
problema, a drugo stoga što se problem zaobilazi. Ne znam
šta je pogubnije: neobraćanje pažnje na socijalnu bedu koje
dopušta onima koje je sreća povlastila ili koji su se
sopstvenim zaslugama izgubili da ne vide te nevolje
svakodnevice, ili oni koji takođe visoko dižu nos, a opet su
ponekad napadno netaktični i smilostive se da se spuste,
približe nevoljnicima poput izvesnih mondenskih žena u
jaknama i pantalonama što „osećaju narod“. Ovi su veći
 grešnici nego što oni u svom umu bez instinkta mogu da
shvate. Stoga je onda, na njihovo sopstveno čuđenje,
rezultat nekog s njihove strane forsiranog socijalnog
„nastojanja“ uvek ravan nuli, često čak izaziva i odbijanje
s indignacijom; što se onda naravski uzima kao dokaz
nezahvalnosti naroda.
Da jedna socijalna delatnost s tim nema ništa, pre svega ne
sme da polaže pravo na zahvalnost, jer ona ne treba da
udeljuje milost, već da uspostavlja prava, tako nešto
nerado ulazi u glave takvih. Čuvao sam se toga da na taj
način proučavam socijalno pitanje. Time što me je ono
uvuklo u kružnu putanju svoje patnje, izgleda da mi nije
dalo pozivnicu za „učenje“, nego se štaviše htelo oprobati
na meni samome. Nije bilo ni njegova zasluga da je
pokusni kunić krepko i zdravo podneo operaciju.

Ovaj isečak, tako tipičan za Moju borbu, počinje opisom

razlike između velikog bogatstva i velikog siromaštva Beča, koji
kao da se posmatraju izdaleka, dakle uopšteno, ali ipak ne i
neutralno; složena nacionalna država ima „problematičnu
čaroliju“, a za mnoge narode koje snažna centralna vlast drži na
okupu jeste „kaša“. Odmah se zaključuje da nijedan grad nije
pogodniji za proučavanje socijalnih pitanja. Ali to se može
učiniti samo na jedan način, naime ličnim uvidom, i ne samo to,
to ne može „onaj ko se sam ne nađe u klemama ovih
pridavljujućih zmija“, drugim recima on je i sâm živeo u
siromaštvu. Tekst kaže: bio sam tamo, znam o čemu govorim, za
razliku od skoro svih ostalih. Tako sebi pribavlja etos. Taj etos
redovno se ističe na početku knjige, a s vremenom, zbog
upornog insistiranja i fundamentalnog nedostatka drugih
perspektiva, taj etos počinje da vodi samog sebe, više ne
poručuje „tako je zato što sam ja koji to kažem sve video
rođenim očima“, nego „tako je zato što ja tako kažem“.
A za šta tekst koristi taj svoj legitimitet? Nikakva analiza ne
sledi, već iznenadan napad na žene iz visokog društva koje
umišljaju da su dobre zato što dele milostinju, ne shvatajući da
time ponižavaju one koji je primaju. Takav pogled na milostinju
Hitler deli s Marksom, ali sudeći po zgušnjavanju temperamenta
i bliske veze između tog stava i jastva u tekstu, koje se odmah
pre toga prvi put pojavljuje u pasusu, kod Hiltera to izvire iz
ličnog iskustva, a uz to se i meša sa uopštenim ženomrštvom u
liku „mondenskih žena u jaknama i pantalonama“. Zaključak da
istinska društvena delatnost nije deljenje milostinje, već
uspostavljanje pravednog sistema, Hilter takođe deli s Marksom.
Život u sirotinjskim getima Londona Džek London opisuje
kao sirov, brutalan i nizak, pojavljuju se reci poput „varvarski“ i
„primitivno“, a za ljude koji u tome žive, u krajnjoj nemaštini,
koji se opijaju i biju žene i zapostavljaju decu, na primer, ili
bivaju pretučeni, ili gube svoju malu decu zbog bolesti dok i
sami kašlju, smrzavaju se i gladuju, nema dovoljno prostora
između njih samih i mizerije kako bi mogli sebi da priušte
širokogrudu perspektivu i velike misli o bližnjem svom, ili da se
bore za očuvanje humanističkih ideja, kao što Džek London
može dok luta naokolo i posmatra ih kao da pripadaju nekakvom
strašnom cirkusu nakaza ove planete. Čovekoljublje zahteva
makar minimum materijalnih dobara. Što bi rekao Maki Nož iz
Opere za tri groša Bertolda Brehta: Erst kommt das Fressen,
dann kommt die Moral – prvo dolazi hrana, pa onda dolazi
moral. Isto je s ljudskom vrednošću. Jer to se dešava u ovim
ogromnim sirotinjskim oblastima, njihov život postaje manje
vredan, i u njihovim očima, i u očima onih koji stoje izvan.
Ovako piše Džek London:
Ne može se naći žalosnije mesto na ovoj zemlji nego što je
čitav taj „strašni istok“ sa svojim Vajtčepelom,
Hokstonom, Spitalfildsom, Betnelom Grinom i Vapingom,
pa sve do Istočnoindijskog pristaništa. Boja života je ovde
siva i prljava, sve je bespomoćno, beznadežno, neutešno i
nečisto. Uređaji za kupanje su nešto sasvim nepoznato,
nešto mitsko, kao božanska ambrozija. I sami ljudi su tako
prljavi da bi se, kad sve to ne bi bilo tako žalosno i
tragično, svaki pokušaj uvođenja higijene pretvorio u
komediju. Zagušljivi vetar svuda raznosi odvratan smrad.
Kiša, kad padne, više je slična zagađenoj vodi nego vodi sa
neba. Čak je i samo kamenje kojim su popločane ulice,
pokriveno prljavštinom i nečistoćom. Ljudi koji ovde žive
isto su tako mračni i bez ikakve mašte kao duge milje sivih
i prljavih zidova koji ih okružuju. Religija je prošla mimo
njih, i svuda preovladava surovi i tupi materijalizam,
jednako smrtonosan za duh kao i za sve finije instinkte
života.
Nekada su se ljudi ovde ponosili poslovicom, da je dom
svakog Engleza njegova tvrđava. Danas je to čisti
anahronizam. Ljudi koji žive u getu nemaju doma. Oni ne
znaju za značenje i svetost porodičnog života. Čak su i
opštinske zgrade, u kojima žive bolji radnici, postale
prenatrpane stambene kasarne. U njima nema domaćeg
života. To pokazuje jezik kojim se ovde govori. Otac,
vraćajući se s posla, pita svoje dete na ulici gde mu je mati,
a ono odgovara: „U zgradi“.
Nastala je nova klasa uličnih ljudi. Ti ljudi provode život
na radu i na ulici. Oni imaju jazbine i rupe u koje se uvlače
da tu prespavaju, i to je sve. Smešno bi bilo nazvati te
jazbine i rupe „domovima“. Tradicionalno mirni i
 povučeni Englez je nestao. Ljudi ulice su bučni, brbljivi,
razdražljivi, i lako se uzbuđuju dok su još mladi. S
godinama, odajući se sve više piću, postaju tupi i
zaglupljeni. Kad nemaju ništa drugo da rade, oni preživaju,
kao što preživaju goveda. Mogu se videti svuda, kako stoje
po ivicama i uglovima pločnika i bulje u prazno. Nema
novca za pivo, njegova jazbina mu služi samo da u njoj
prespava, i šta mu onda drugo preostaje da radi? Za njega
više ne postoji tajna devojačke ljubavi, ni ljubavi žene, ni
ljubavi dece. On je ustanovio da su sve to iluzije i obmane,
prazne i prolazne kao kapljice rose koje iščezavaju pred
grubom stvarnošću životnih činjenica.

Marks citira iz jednog izveštaja o životnom standardu

sačinjenog 1863, iz pera izvesnog dr Simona.

„Moramo se setiti da se nemanje hrane veoma teško

podnosi i da, po pravilu, manjkava ishrana dolazi tek posle
drugih, prethodnih lišavanja. Mnogo pre nego što oskudica
u hrani pokaže šta znači u higijeni, mnogo pre nego što
fiziolog dođe na misao da broji one gramove dušika i
ugljenika između kojih lebdi život i smrt od gladi, biće
kućanstvo lišeno svake materijalne udobnosti. Odevanje i
loženje biće još oskudniji nego jelo. Nema dovoljne zaštite
od surovosti vremena; stambeni prostor skučava se toliko
da se izazivaju ili pogoršavaju bolesti; od pokućstva i
nameštaja jedva da ima kakva traga; i sama će čistoća
postati skupa ili teška. Bude li se iz samopoštovanja
pokušalo da se ona ipak održi, svaki takav pokušaj će
povećati muke gladi. Stanovi će biti tamo gde se krov nad
glavom može najjeftinije kupiti: u kvartovima gde
sanitetska policija postiže najmanje uspeha, gde su
odvodni kanali najmizerniji, gde je najmanji saobraćaj, gde
je najviše ulične nečistoće, gde ima najmanje vode ili gde
je ona najgora, i gde vlada, kada je reč o gradovima,
najveća oskudica u svetlu i vazduhu. Ili su one opasnosti
po zdravlje kojima je sirotinja neizbežno izvrgnuta čim je s
njenom bedom spojena i oskudica u hrani. Ako je suma tih
nevolja tako strahovito velika za život, oskudevanje u hrani
užasno je samo po sebi... Bolno je misliti na to; osobito
ako se setimo da beda o kojoj je reč nije beda koju ljudi
sami skrive lenstvovanjem. Ovo je beda radnika. Štaviše,
svaki mršavi zalogaj hrane gradski radnici otkupljuju
radom produženim preko svake mere. Pa ipak se samo
uslovno može kazati da ovaj rad omogućava radniku da se
održi... Ovo tobožnje samoodržavanje je u vrlo velikoj
meri samo kraći ili duži zaobilazni put u pauperizam.“
Unutrašnja povezanost između gladi koja muči
najmarljivije radničke slojeve i između grube ili rafinirane
rasipničke potrošnje bogataša koja počiva na
kapitalističkoj akumulaciji može se otkriti jedino ako se
spoznaju ekonomski zakoni. Drukčije je sa stambenim
prilikama. Svaki nepristrasni posmatrač vidi: što je veća
centralizacija sredstava za proizvodnju, utoliko je veće i
zbijanje radnika na istom prostoru, dakle da su stambene
prilike radnika utoliko bednije ukoliko je kapitalistička
akumulacija brža. Očigledno je da poboljšanja i
„ulepšavanja“ (improvements) gradova – pojava koja prati
uvećanje bogatstva – kao što su rušenje loše izgrađenih
kvartova, podizanje palata za banke, robne kuće itd.,
proširivanje ulica za poslovni promet i luksuzne kočije,
uvođenje gradskih železnica itd., teraju sirotinju u sve gore
i sve nabijenije jazbine. S druge strane, svako zna da
skupoća stanova stoji u obrnutoj srazmeri prema njihovoj
kakvoći i da oni koji špekulišu kućama eksploatišu ove
rudnike bede s više dobiti, a s manje troškova nego što su
ikad eksploatisani rudnici u Potosiju. Tu antagonistički
karakter kapitalističke akumulacije, a stoga i uopšte
kapitalističkih odnosa svojine, postaje toliko očevidan da
čak i zvanični engleski izveštaji o ovom predmetu vrve
jeretičkim ispadima protiv „svojine i njenih prava“. Ovo je
zlo tako išlo u korak s razvitkom industrije, akumulacijom
kapitala, uveličavanjem i „ulepšavanjem“ gradova da je
samo iz straha od zaraznih bolesti, koje ne štede ni
„poštovanu gospodu“, parlament doneo od 1847. do 1864.
ne manje od deset sanitetsko-policijskih zakona, i da je u
nekim gradovima, kao u Liverpulu, Glazgovu i dr.,
uplašeno građanstvo intervenisalo i preko svojih opštinskih
vlasti. Pa ipak doktor Simon uzvikuje u svom izveštaju iz
1865: „Govoreći uopšte, ova zla ne podležu u Engleskoj
nikakvom nadzoru“.46

A ovako piše Hitler:

U jednom podrumskom stanu koji se sastoji od dve tamne

sobe stanuje jedna sedmočlana radnička porodica. Među
petoro dece je i jedan dečak od, pretpostavimo, tri godine.
To je starosno doba u kome detetu prvi utisci stižu do
svesti. Kod obdarenih se nalaze još i u poodmakloj starosti
tragovi sećanja iz tog vremena. Već sama ta teskoba i
pretrpanost prostora ne vode do povoljnog odnosa. Svađa i
tučnjava će često već i usled toga da nastanu. Ljudi ovako
ne žive jedni s drugima već pritiskaju jedni druge. Svaka,
pa i najmanja rasprava, koja bi u prostranom stanu već
zahvaljujući mogućnosti lakog izdvajanja, udaljavanja na
trenutak, mogla biti smirena i sama se od sebe razrešila,
vodi ovde do odvratne svađe koja ne prolazi. Kod dece je
tako nešto naravno još i podnošljivo; ona se u ovakvim
odnosima takođe svađaju uvek, ali i zaboravljaju
međusobnu svađu i opet i temeljno. Ali ako ta borba
zatutnji među roditeljima, i još ako ona plamsa svaki dan, a
u formi za čiju sirovost zaista ništa potom ne ostaje da se
poželi, onda moraju, iako još polako, najzad da se pokažu i
rezultati takve jedne očigledne nastave kod onih najmanjih.
Koje li vrste ti rezultati moraju tek biti, utoliko taj
međusobni sukob poprimi oblik sirovih izbezumljenja oca
protiv majke, dovede do zlostavljanja u pijanom stanju,
tako nešto teško može sebi da predstavi onaj ko ne poznaje
ovakav milje. Sa svojih šest godina sluti mali dečak
dostojan sažaljenja, takve stvari pred kojima svak odrastao
može da oseti samo užas. Moralno zatrovan, telesno
neuhranjen, mlada glavica ošamućena, tako odluta mladi
„državljanin“ u osnovnu školu. Da sa „ah“ i „krah“ dolazi
do čitanja i pisanja i to je sve poprilično tu. A o nekakvom
učenju kod kuće ne može biti ni reči. Naprotiv. Mati i otac
i sami dakako pričaju, i to pred samom decom, na način
koji nipošto ne bi smeo biti glasno izgovoren i ponovljen,
pričaju o nastavnicima u školi, mnogo više su spremni da
izreknu one grubosti nego da svog mladog izdanka
presaviju preko kolena i dovedu do razuma. Šta i još inače
mali švrća čuje u svome domu takođe ne vodi ka
poštovanju voljenog sveta koji ga okružuje. Ništa se
dobroga ovde ne pripisuje čovečanstvu, nijedna institucija
ne ostaje nenapadnuta; počev od nastavnika sve do vrha
države. Može se raditi o religiji, ili o moralu po sebi, o
državi ili o društvu, svejedno, sve se podvrgava ruženju,
gura na najbeskrupulozniji način u prljavštinu najnižeg
mogućeg shvatanja. I kada onda mladi čovek sa svojih
četrnaest godina bude pušten iz škole, teško je razlikovati
šta je upadljivije na njemu: neverovatna glupost, ukoliko se
radi o stvarnom znanju i umenju, ili bezobrazna drskost
njegovog nastupa, povezana s nemoralom već i u tom
dobu, da se čoveku pritom diže kosa na glavi.
Kakav stav o životu, u koji se on sada sprema da stupi,
može da ima ovaj čovek, kome je sada jedva još nešto
sveto, koji takođe ništa veliko nije naučio i spoznao, kao
što je on nasuprot tome naslutio i saznao svaku niskost
života?
Iz trogodišnjeg deteta postao je petnaestogodišnjak koji
prezire svaki autoritet. Mladi čovek dospeva sada u dodir s
prljavštinom i đubretom i još ništa nije upoznao što bi ga
moglo podstaći na neko veće oduševljenje.
A sada se, međutim, stiže još i u višu školu ovakvog
bitisanja.
I sada tek počinje onaj život koji je on sve vreme godina
svog detinjstva preuzimao od oca. On skita naokolo i
dolazi bog zna u koje sitne sate kući, izudara za promenu
ono jadno biće koje je još i samo u sebi rastrzano, koje je
nekada bilo njegova mati, psuje Boga i svet i najzad nekim
posebnim povodom bude osuđen i strpan u zatvor za
mlade.
Tu on sad stiče i poslednji šlif.
Drugi njegov građanski svet je međutim sasvim začuđen
zbog nedostajućeg „nacionalnog oduševljenja“ ovog
 mladog „državljanina“.
Taj svet vidi kako se u pozorištu i bioskopu, u šund
literaturi i prljavoj štampi iz dana u dan istresaju kible
gadosti u narod i čudi se onda o slabom „moralnom
sadržaju“, o „nacionalnoj ravnodušnosti“ mase tog naroda.
Kao da mogu bioskopski kič, šund štampa i slično da daju
osnove za saznanje o otadžbinskoj veličini.

On verovatno nikada nije bio u blizini jedne takve radničke

porodice u Beču; u vremenu u kojem je živeo izvan istorije, u
smislu da nema svedočanstava o njemu, prvo je godinu dana
sam živeo u sobi, a potom, u nedeljama ili mesecima kad nije
imao adresu, pre nego što se pojavio u muškom svratištu,
verovatno je živeo u parkovima, ne u prepunoj radničkoj kući.
Njegov opis je primer, konkretizacija nečeg inače apstraktnog,
naime društvenim okolnostima determinisanog propadanja dece
radnika. Hitler daje mnoge primere u Mojoj borbi, ali gotovo
nijedan narativan, kao što je ovaj, u svakom slučaju se nikada ne
uživljava u njih, kao ovde, gde apeluje i na saosećanje, što je
inače duboko strano tonu koji vlada u tom delu. Postoji i
element identifikacije.
Ijan Keršo nagoveštava da možda ima autobiografske crte u
ovom pasusu. On piše:

Na jednom mestu u Mojoj borbi Hitler naizgled opisuje

odnose u radničkoj porodici u kojoj deca moraju da gledaju
kako pijani otac tuče majku. Moguće je da se to zasniva na
njegovim ličnim iskustvima iz detinjstva. Do čega je sve to
dovelo u pogledu razvoja Adolfove ličnosti, može se samo
pretpostaviti. Teško je sumnjati da je imalo velikog
značaja.
 Ako doživljaji iz njegovog odrastanja ovde nalaze izraz, kako
bi pod maskom neutralnosti primera mogao da piše o sebi, onda
je to jedini takav slučaj.

Poštovanje prema životu ne mora da opadne kada ga čovek

vidi tako srozanog kao što ga je Hitler video u Beču, ali može,
što se očigledno i desilo u Hitlerovom slučaju, iako on u Mojoj
borbi piše da nije tako, te ističe da pojedinci nisu krivi za svoju
mizeriju, koju je stvorio mizeran sistem. Ali kako on to
izražava?

Onda su izrastali iz sve te nesreće i jada, iz đubreta i

spoljnjeg propadanja ne više ljudi, već tužni rezultati
tužnih zakona.

Ovo je varljiva tvrdnja, tipična ne samo za Hitlera već za celu

epohu. Ako se kaže da pojedinci nisu krivi za to što su postali
sirovi i brutalni, nego da je kriv sistem kojem pripadaju,
izražava se humanistički stav, ne kaže se da su nedostojni ljudi,
već uslovi u kojima žive. Ali posledica toga je i viđenje
pojedinca kao izraza klase, a ako je klasa suštinski važna,
vrednost sudbine pojedinca opada, jer se on posmatra u odnosu
na opšti cilj. Ne lice i ime, već masa i broj. Redukovanje ili
utapanje pojedinca u masi takođe je bilo nov fenomen, nastao
kao direktna posledica industrijalizacije i urbanizacije, i bio je
upečatljiv: armije siromašnih u kojima pojedinac ne predstavlja
sebe, već svoje siromaštvo; horde radnika prolaze kroz kapije
fabrike od jutra do mraka; vojske demonstranata na ulicama,
okupljeni kao ljudsko more na protestnim skupovima na
trgovima i u parkovima. Bodler se bavio velegradskim rekama
ljudi u kojima se flaner prosto kupa, Čaplin je preklopio kadrove
mase radnika i stada ovaca u Modernim vremenima, a Hamsun,
koji je pre svega i u svemu bio individualista, pa zato nije
prezirao radnika, već masu radnika, u kojoj radnik predstavlja
sve i nikoga, pušta svog protagonistu iz dvadesetih, Augusta, da
skonča u moru ovaca. Stalno prisutan motiv u književnosti
Vajmarske republike bila je ljudska masa, a najčešće se koristila
perspektiva velikog odstojanja, u čijoj su krajnjoj instanci ljudi
ličili na rojeve insekata ili vrevu sitnih životinja. Redukcija
ljudskog koju to podrazumeva nije bila jednoznačna, jer su u to
vreme neki makar počeli da shvataju kakva snaga počiva u masi
i kakav potencijal kao sredstvo promene poseduje.

Druga posledica perspektive mase jeste da čoveka približava

biologiji, biološkom čoveku. Velegradska lutanja Džeka
Londona iz 1903. daju sliku čoveka kao stoke, a kada pisac
objašnjava da su najbolji odatle otišli, kao metaforu koristi
gubitak krvi. Bio je to uobičajen način razmišljanja, takvih slika
bilo je svuda, nikome nisu bile sumnjive niti je iko bio oprezan s
njima, još nisu imale naboj okrutnosti, već su u izvesnom smislu
bile neutralne. Činjenica da je upravo krv postala simbol
nacionalsocijalističkog pokreta ima veze i sa čovekom kao
masom i sa čovekom kao biologijom, jer krv je svima
zajednička, ista je u bogatima i u siromašnima, učenima i
neukima, i vezana je za narod, čiji je institucionalni izraz
nacionalna država, dok je krv istovremeno izdvajala one koji ne
pripadaju narodu prema ondašnjem učenju o rasi, koje takođe
nije bilo sumnjivo, već su ga, naprotiv, stvorili takozvani
prestoli učenosti, univerziteti.
Hitler nikada nije napisao ideološki manifest, ne računajući
ono što prosijava kroz različite argumentacije, tvrdnje i analize
iznesene u Mojoj borbi, a koje se u suštini ne bi mogle odvojiti
od nje a da se ne pretvore u nešto drugo, jer je najizraženija
odlika ove knjige to što je toliko puna usputnih razmišljanja, što
je temperamentom toliko povezana sa svojim piscem, a sa
svojim vremenom riznicom ideja koje raznosi tamo-amo, dok je
ujedno toliko nastrojena da izgradi jednu personu, pomoću te
čudne „sramopojke“ indignacije, samoisticanja i neobuzdanog
gneva, kako bismo je možda mogli nazvati, da bi svaka suma
bila lažna, jer ne, nema ovde nikakve sume, nema ovde nikakve
celine, za to je centrifugalna snaga uskogrudosti i jezika sa dna
prevelika.
Jezik te knjige je na sasvim drugačiji način od njenih slika
povezan sa društvenim okruženjem, jer dok inscenacije nacista
mobilišu privlačnu snagu mitskog i prošlog, i dok oni uspevaju
da konkretizuju ideju o naciji koja svakom pojedincu daje
smisao, Hitlerov jezik ostaje duboko u iskustvima stečenim na
dnu, tačnije u čitavoj uzavreloj i kiptećoj jezičkoj stvarnosti koja
ga je okruživala u Beču, gde se, na primer, mržnja prema
Jevrejima svakodnevno iskazivala u antisemitskim novinama, i
gde je inače vazduh bio gust od političke agitacije i propagande,
kao da su se velika politička pitanja povukla na ulicu, spustila iz
olimpske visine i pojmila kao otelotvorenja ličnog, lokalnog i
privatnog: šta Česi traže ovde?; šta Jevreji traže ovde? Nestašica
stanova, siromaštvo, ogromna inflacija. Neprekidne masovne
demonstracije, nemiri, lome se prozori i lampe, uništavaju se
tramvaji i automobili, mobiliše se vojska, nasilje se širi
radničkim kvartovima. Šta ako radnici stvarno započinju
revoluciju? Visok je nivo nasilja, i sasvim konkretno, na nivou
ulice, između policije i demonstranata, između policije i
beskućnika i siromaha, kao i u porodicama, ali je i sistemski
nivo nasilja visok, u vidu društvenog uređenja koje čuva
zaštićene i nimalo ne mari za sve ostale. Parlament ne
funkcioniše i gotovo se raspada, sa svojim beskrajnim strankama
iz najrazličitijih zemalja i kultura dvojne monarhije, i gotovo da
nema nikakvu moć odlučivanja; poslanici duvaju u dečje trube i
mlataraju zvečkama, piše Brigita Haman, što Hitler i primećuje
svoje prve godine u Beču, kada u pratnji Kubiceka provodi
čitave dane u parlamentu i, kako njegov prijatelj tvrdi,
poskakuje sa stolice od uzrujanosti zbog onoga što vidi. Hitler
mnogo čita o politici, mahom novine, pamflete i časopise, i u
sekundarnom, popularizovanom obliku upoznaje misli najvećih i
najkontroverznijih mislilaca doba, kao što su Darvin, Niče,
Čemberlen i Šopenhauer, piše Brigita Haman. Važna odlika
duha vremena bilo je nipodaštavanje akademskog i naučnog,
kao i raširena pojava ekscentričnih mislilaca autodidakta,
sumnjičavih prema institucijama, a sudeći po onome što znamo,
a što će i sam nagovestiti kasnije, Hitler je, prema Brigiti
Haman, isključivo bio sklon takvim neortodoksnim, sa
stanovišta nauke šarlatanskim ličnostima. Zato je u godini koju
je sam proveo u sobi, bez kontakta s bilo kim, verovatno takve
autore čitao, van akademskog konteksta, pa i van bilo kakvog
ljudskog konteksta, sve je bilo prepušteno njegovom poimanju i
instinktu, a to odsustvo korekcije je možda najkarakterističnija
odlika njegovog misaonog sveta. Malobrojne knjige koje je
mogao da ima sigurno je prodao kad je nestalo novca, jer kada
ga Haniš sreće u Majdlingu decembra 1909, ne poseduje ništa
osim odeće koju nosi.
Te večeri, kada se nakon godinu i po dana života skrivenog
od svetlosti istorije ponovo vraća u nju, stojeći u redu ispred
muškog svratišta, na dva i po sata hoda izvan centra, pa mu se
zato ime pojavljuje u policijskoj arhivi, umoran, smrznut i
gladan, u odrpanom ljubičastom odelu, dvadeset godina star,
bled i mršav, očiju koje prema Kubiceku dominiraju njegovom
pojavom, s prodornim pogledom koji je Kubicekovu majku
gotovo plašio, on nije „svi“, ali nije ni niko, jer iako je
beznačajan u tuđim očima i gotovo sasvim izbrisan u
društvenom smislu, nemamo razloga da verujemo da ga je
grandiozna predstava o samome sebi, beskrajna vera u sopstvene
sposobnosti, sasvim napustila. Verovatno jeste oslabila, jer to je
najniža tačka u njegovom životu, apsolutno nepodnošljiva
mladiću s Hitlerovim ponosom i samopoimanjem, ali u slici koju
Haniš pruža, deluje slabašan i nespreman da se bori.
Svratište je imalo i važnu društvenu ulogu; tu se moglo
saznati gde su dobra mesta da se ugreje preko dana, gde su
dobra mesta za noćenje, dobra mesta za prošenje, i gde se može
naći posao. Haniš je za Hitlera postao takav pomagač; počeli su
da se druže. Danju su izlazili da traže posao, uveče su odlazili u
različita prenoćišta, bila je jedna cele noći otvorena topla soba u
Edbergu, i jedna u Favoritenu, na primer, a onda bi se možda
vratili do Majdlinga. Prema Hanišu, Hitler je bio nepodoban za
fizički rad, piše da su nekome bili potrebni ljudi da iskopaju
jarak, ali da je odgovorio Hitlera od toga zato što bi mu to bio
pretežak posao. Umesto toga Hitler je odlazio na železničku
stanicu da ljudima nosi kofere, ili bi, kad sneg pokrije grad,
čistio ulice. Ali nije imao zimski kaput, smrzavao se i kašljao i
samo nekoliko puta čistio sneg, prema onome što Haniš piše.
Toliko je bio slabašan i jadan da je bio siromah čak i u
poređenju sa ostalim beskućnicima, koji su makar mogli da rade
za dnevnicu. Hitler je „bio spreman da prihvati bilo kakav
posao, ali bio je preslab za teži fizički rad“.
To je u direktnoj suprotnosti sa onim što on sâm piše o tom
vremenu u Mojoj borbi.
 Najčešće mi onda nije bilo teško da nađem nekakav posao,
jer ja ipak nisam bio priučeni zanatlija, nego sam morao
kao pomoćni radnik a često kao radnik s privremenim
zaposlenjem da osiguravam sebi hleb nasušni.
Pritom sam stao na stanovište svih onih koji su otresali s
nogu Evrope prašinu s neumoljivom nakanom da u Novom
svetu zasnuju sebi jednu novu egzistenciju, osvoje novi
zavičaj. Oslobođeni od svih dotad paralizujućih predstava
o pozivu i staležu, o okolini i tradiciji, grabili su sad za
svakom mogućom zaradom, koja bi im bila ponuđena,
dohvatali se svakog rada, sve više se učvršćujući u
shvatanju da pošteni rad nikog ne sramoti, sasvim svejedno
kakve bi vrste on mogao biti. Tako sam i ja bio rešen da
obema nogama uskočim u taj za mene novi svet i da se u
njemu probijem.
Da se tu i tamo uvek nađe neki posao, spoznao sam uskoro,
ali isto tako brzo sam saznao kako se on lako opet može i
da izgubi. Nesigurnost dnevne zarade za hleb vrlo brzo mi
se ukazala kao jedna od najtežih tamnih strana novog
života.

To nije neistinito, ali kada znamo da je Hitler zarađivao

novac noseći kofere na železničkoj stanici i čisteći sneg, on,
mladić koji je ceo svoj zreli život posvetio želji da postane
umetnik, ali nije uspeo, i koji se povlači od drugih ljudi,
namučen i grubo ponižen, promašaj u tuđim očima, poređenje sa
doseljenicima u Ameriku, koji mukotrpno rade na njivi,
kultivišu novu zemlju i podižu nove kuće, deluje pomalo čudno.
Ali takva je Moja borba; Hitler opisuje svoje siromaštvo
jezikom daleko udaljenim od posledica siromaštva, te ga ne
odbacuje, nego okreće na nešto nečuveno snažno i podsticajno,
uplićući ga u politički stav koji mnogo svoje snage crpi upravo
iz tog izvitoperavanja njegovog života, i gotovo se temelji na
njemu.
Takav tip čoveka, u kojem snažan osećaj nekakve unutarnje
plemenitosti stvara distancu prema spoljašnjem propadanju,
Hamsun je upravo opisao u svom romanu Glad, koji je izašao
sedamnaest godina pre Hitlerovog života na egzistencijalnom
minimumu u Beču. Nalik Hitleru, protagonista Gladi živi od
jutra do sutra u velikom gradu, gde nikoga ne poznaje, gde nema
prijatelja, nema posao niti bilo kakav prihod, izuzev novca koji s
vremena na vreme zaradi kad napiše kratak prilog za novine.
Protagonista Gladi sanja da postane pisac, to ga održava u
životu. Odbijaju ga kad pokuša da se zaposli u vatrogasnoj
stanici, ne ostvaruje nikakav napredak u tom smislu, dane
provodi na ulici, pokušava da piše, da razmišlja, seli se na sve
gore adrese, zgađen siromaštvom oko sebe. Nikada ne pominje
svoje rodno mesto, svoje odrastanje, svoje roditelje ili braću i
sestre, kao da ne postoje. Ima samo sebe, i mada se nalazi u
najdubljoj materijalnoj bedi, u sebe nikada ne sumnja.
Hitler je posedovao isto takvo samopouzdanje, i sličnu
grozničavu maštu; izgleda da je u svratištu tvrdio da će nauka
uskoro uspeti da poništi silu gravitacije tako da će se ogromni
gvozdeni blokovi prenositi bez naprezanja, prema Liljegrenu, i
da će čovek u budućnosti moći da se prehrani samo pilulama.
I njegov način preživljavanja podseća na Hamsunovog
junaka; kod njega nisu u pitanju kratki tekstovi, već male slike
koje prodaje u gostionicama i barovima.

Te slike bile su Hanišova ideja. Hitler ga je lagao i kazao da

je pohađao akademiju, Haniš je predložio da se izdržava
slikanjem. Hitler kupuje pribor i počinje da radi, a pošto su tople
sobe prepune, slika po kafeima dok Haniš prodaje slike, i dobro
im ide, nedugo potom sele se u novo, trajno svratište koje nije za
najsiromašnije, tu se manja svota daje za krevet, mali zasebni
odeljak i jedan obed. Veliko je, prima oko petsto stanara, neki tu
stalno žive, ali većini je to privremeno rešenje. Oko sedamdeset
procenata stanara mlađe je od trideset pet godina. Sedamdeset
posto su radnici i zanatlije, inače ima kočijaša, radnika u
prodavnicama, kelnera, baštovana, nestručnih i nezaposlenih,
nekoliko palih aristokrata, neuspelih umetnika, razvedenih i
bankrotiranih muškaraca, piše Brigita Hainan. Etničko poreklo
im je takođe raznoliko. U takvom okruženju Hitler je proveo tri
godine. Imao je svoj mali odeljak gde je mogao da bude između
osam uveče i devet ujutru. Inače su bile tu trpezarija i dve
čitaonice, jedna za pušače i jedna za nepušače. Bilo je novina i
mala biblioteka, koju su podstanari mogli da koriste. Hitler je
mahom tu sedeo, prema Hanišu. Pre podne je čitao novine,
preko dana je slikao, uveče čitao knjige, ako se nije uključivao u
mnogobrojne debate i diskusije koje su se neprekidno vodile, tu
kao i svuda u gradu, a u kojima su politički problemi bili tako
veliki i vidljivi. Posao im je išao relativno dobro, zarađivali su
taman dovoljno novca da plate stanarinu i hranu, ali nedovoljno
da kupe odeću, na primer, a prema onome što Haniš piše, Hitler
je jedno vreme uvlačio sako u pantalone zato što je imao rupu na
zadnjici, i nije imao košulju. Da bi sastavili kraj s krajem, Hitler
je morao da slika jednu sliku dnevno. Haniš mu je neprekidno
zvocao, Hitler se na kraju toliko naljutio da se posle pola godine,
juna 1910, obratio drugome u svratištu za pomoć u prodaji slika,
jedanaest godina starijem Jozefu Nojmanu, s kojim je Hitler
ranije nekud otišao na nedelju dana a da nije obavestio Haniša, i
s kojim je očigledno bio u dobrim odnosima. Išli su da gledaju
umetnička dela po muzejima, prema Liljegrenu.
 Nojman je bio Jevrejin, pa ako je Hitler u to vreme bio
antisemit, to svakako nije dominiralo njegovim misaonim
svetom, kao što će kasnije. Najverovatnije nije bio. Ali njegovi
politički stavovi jesu bili nacionalistički, bio je protivnik
socijaldemokrata i antimarksista, a za Haniša nije imao
poštovanja, kao ni za radnike koji „ne mare ni za šta osim za
hranu, alkohol i žene“, te drugim rečima nemaju smisla za
duhovne vrednosti u životu, samo za materijalne. Verovatno nije
bio siguran šta je on sam; jeste slikao, proizveo je između
sedamsto i osamsto slika u tim godinama, ali nemamo razloga
da verujemo da je to smatrao nekakvim prestižom, činio je to
isključivo zbog novca; godine 1939. zabranio je prodaju tih
slika, verovatno postiđen i nezadovoljan popularnošću koju su
stekle.

Ali ako nije bio ni umetnik, ni arhitekta, ni radnik, ni

danguba, šta je onda bio? Da li je to smatrao nekakvim
prelaznim periodom, nečim što radi u iščekivanju boljih
vremena? A šta bi ona u tom slučaju sadržala?
Hamsunov mladi alter ego iz Gladi razlikuje se od Hitlera po
tome što je kasnije napisao knjigu o kojoj je sanjao, i probio se
kao pisac, dok se s Hitlerom ništa nije desilo. Zašto? Da li mu je
nedostajalo talenta? Da li mu je nedostajalo ambicije? Da li želja
da postane slikar nije bila dovoljno snažna da nadomesti manjak
okruženja koji osama podrazumeva? Da li se bezvoljno
prepustio sudbini da ga vodi?
Njegovo oduševljenje umetnošću iz mladosti možda je bilo
oduševljenje ulogom umetnika; nasuprot ulozi činovnika, uloga
umetnika je izraz čoveka samog, nekoje umetnik na osnovu
svoje ličnosti i svog talenta, i to mu je sigurno imponovalo. Ne
mora da radi da bi nešto postigao, dovoljno je da bude to što
jeste. U građanskoj kulturi samo jedna uloga može da se
oslobodi građanskog života, da se uzdigne iznad njega, što se od
nje čak i očekuje, a to je uloga genija. Pojedinac spram mnoštva
mase. I to polazeći od shvatanja da taj jedan određuje kulturu
mnogih, kao nešto idealizovano, nešto za čime mogu da posežu i
čeznu, te da destiluje spoznaje mnogih u jednu, nadređenu:
takav je život na ovome svetu. To je bio Geteov i Vagnerov
nalog. U umetnosti s kraja devetnaestog veka ta uloga
usamljenog umetničkog genija promenila je karakter. Pojedinac
više nije predstavljao sve, nego im se protivio. Munk je primer.
On je prekoračio društvo – ali ne pozitivno, već negativno.
Nailazio je na porugu i prezir. Da bi mogao to da izvede, da ne
bude deo svih već da izrazi svoje jastvo koje odskače od opšteg,
pojedinac je morao da prkosi društvu, što zahteva ogromnu
snagu, ili da bude nevezan za njega. Što se Munka tiče, bio je
nevezan, kao i mnogi umetnici, veliki deo svog života proživeo
je u samom sebi, imao je slab ili nikakav kontakt s porodicom i
gotovo da nije imao nijednog prijatelja. Samo to je omogućilo
prekoračenje, jer Munk nije bio Jeger, nije imao njegovu snagu i
volju. Jeger je živeo u društvu, igrao se s društvom, skončao je u
društvu. Munk je okrenuo glavu, okrenuo je osećanja unutra,
slikao je. Njegova usamljenost i nevezanost nalik su Hitlerovim
u ovim godinama, ali prekoračenje građanskog u Hitlerovom
slučaju bilo je samo socijalno, ne i umetničko. Naprotiv, njegova
estetika bila je identična građanskoj, koja je htela da umetnost
bude divna, lepa, ideal.
Glavni tvorac takvog viđenja umetnosti, koje je mnogima
bilo i još jeste toliko prirodno da liči na zakon, verovatno je G.
E. Lesing, koji ga iznosi u Laokonu iz 1766, gde piše o razlici
između ružnog i lepog u umetnosti. Ružnoća „povređuje naš
pogled, vređa naš osećaj za red i harmoniju i budi odbojnost bez
obzira na stvarno postojanje objekta u kojem ga vidimo“. Lesing
deli umetnost na dve vrste, na imitativnu umetnost koja
pokušava da reprodukuje stvarnost kakva jeste, i na umetnost
koja teži lepoti. „Slikarstvo kao sposobnost podražavanja može
da predstavi ružnoću, slikarstvo kao lepa umetnost neće je
predstaviti. Sfera prve obuhvata sve vidljive objekte, dok se
potonja ograničava na ono što stvara prijatan utisak.“ Ružno u
umetnosti, prema Lesingu, ugrožava i red i harmoniju u društvu
kao celini, hteo je da zabrani slikovno predstavljanje ružnog i
prihvatao samo umetnost koja predstavlja lepo. „Predmet
umetnosti... jeste užitak, a užitak nije nužan. Kakav će užitak
biti dopušten i u kojoj meri, s pravom će zavisiti od
zakonodavca.“
S pojavom realizma sredinom devetnaestog veka, koji je
predstavljao i divno i ružno, i grozno i lepo, Lesingovo viđenje
umetnosti počelo je da isparava u kulturi, ali ipak nedovoljno da
građanstvo na prelazu veka ne reaguje na razvoj slikarstva s
netrpeljivošću i gnevom, to nije bilo slikarstvo pošto ne
oplemenjuje i ne godi, već izražava umetnikovu nastranost.
Hitlera, koji je hteo da prevaziđe građanstvo stazom genija,
gotovo do granice preteranog ispunjava poimanje umetnosti
istog tog građanstva. On ovako piše o savremenoj umetnosti u
Mojoj borbi:

Skoro u svim oblastima umetnosti, naročito u pozorištu i

književnosti, počelo se na prelasku u ovaj vek da se
proizvodi manje značajno novoga, nego, štaviše, da se ono
najbolje staro obezvređuje i predstavlja kao minorno i
prevaziđeno; kao da je to vreme najsramnije minornosti
uopšte bilo u stanju da nešto prevlada.
Ali iz tog nastojanja da se prošlost izbriše iz očiju
 savremenosti, proizlazila je zla namera tih apostola
budućnosti sasvim jasno i prepoznatljivo. Na tome je
trebalo da se uvidi da se ovde nije radilo o novim iako
pogrešnim kulturnim shvatanjima, nego o jednom procesu
razaranja osnova kulture uopšte i o jednom time mogućem
nastajućem izluđivanju zdravog osećanja umetnosti – i o
duhovnoj pripremi političkog boljševizma. Jer ako se
Periklovo doba prikazuje otelotvoreno Partenonom, onda
se boljševička stvarnost može iskazivati kubističkom
koještarijom.

Kada je Hitler pokušavao da upiše akademiju, 1907. i 1908.

godine, slikarstvo je istraživalo svoj izraz na dotad nečuvene
načine, kao što su Munkov, Kirhnerov i Noldeov
ekspresionizam, Matisov, Derenov i Vlamenkov fovizam,
Brakov i Pikasov kubizam, ili radikalno pojednostavljivanje i
rane apstrakcije Klea, Burljuka i Kandinskog, ili primitivizam
Javlenskog, da pomenemo samo nekoliko primera ogromnih
radikalnih strujanja u evropskoj kulturi tog doba, gde je upravo
Beč bio među najvažnijim gradovima.
To pokreće pitanje odnosa između ondašnjeg vremena i
umetnosti, da li je umetnička delatnost samo bila nekakav
vetrokaz, pomodno zanimanje u kojem je važno raditi što i
ostali, ali ne „ostali“ u smislu bilo ko, već elita koja postavlja
standarde, the happy few, barjaktari kulture, oni o kojima se vrte
svi razgovori po kafeima, dakle kultura kao mesto imitacije.
Hitler je razvoj tih godina smatrao propadanjem; poslednja
reč, najnovije i sledeće nemaju nikakve veze sa umetnošću u
Hitlerovim očima, za njega umetnost izražava nešto trajno i
bezvremeno. On ne razume koliko je trajno i bezvremeno u
umetnosti neraskidivo povezano sa savremenim i društvenim, i
koliko je ta dinamika, dakle između živog i mrtvog, presudna za
njenu izražajnu snagu i značaj, a to verovatno ne razume iz istih
razloga koji mu onemogućavaju da sakrije niskost i uskogrudost
svoje ličnosti dok piše, dakle zbog slabo razvijene svesti o
formi, za koju su samo sadržaj i emocije koje on budi istinski
značajni.
Ali on nipošto nije doživeo neuspeh kao slikar zbog toga što
nije bio u dodiru s vladajućim duhom vremena. Uopšte nije
čudno što se nijedan od ovih pravaca ne vidi na Hitlerovim
slikama, to o njemu samo govori da dolazi iz nižeg građanstva,
te da je bio isključen iz dešavanja u središtu kulture, ili da se
sam isključio iz njih pridržavajući se ukusa svoje klase, koji
međutim nije bio ni prezren niti nužno prevaziđen; priznata
akademija koju je pokušao da upiše čuvala je istu
neoklasicističku i realističku estetiku prema kojoj je on slikao.
Za učenika ga verovatno nisu primili zbog nedostatka izražajne
snage u njegovim slikama, zbog toga što su isključivo
dekorativne i nemaju ništa osobeno. S druge strane, imao je
samo sedamnaest godina kada je pokušao da se upiše, i bio samo
nekoliko godina stariji kada je naslikao svoja ostala dela.
Prigodno poređenje bio bi neki rani Hamsunov prozni pokušaj,
recimo Bjerger, koji je isto tako nesamostalan i beživotan, i
samo nam pokazuje šta pisac smatra književnošću, dok se
književnost isprečava između njega i sveta, otprilike kao što se
Hitlerova predstava šta slikarstvo jeste i šta treba da bude
isprečila između njega i onoga što je slikao. Takva predstava
dovoljno je štetna po sebi, ali u Hitlerovom i Hamsunovom
slučaju je još pride bila provincijalna i narodna. Njihovo
društveno polazište nije se razlikovalo, osim što je Hamsun
poticao iz još nižeg društvenog sloja, roditelji su mu bili krajnje
siromašni, i neobrazovani, on za razliku od Hitlera nije imao čak
ni osnovnu školu. Hamsun je sve što je znao sam naučio, Hitler
takođe, ali dok je Hitler digao ruke od slikarstva, Hamsun se
držao pisanja, i na kraju se probio kao pisac. Ono što je Hitleru
nedostajalo kao slikaru, a što je Hamsun stekao kao pisac, bila je
prisnost sa formom. Slabost Hitlerovog umetničkog stvaralaštva
jeste nedostatak umešnosti da izrazi ono što je njegovo, ili pak
nedostatak volje da u to uopšte zalazi, možda je i zato digao
ruke, pa je slikanje samo koristio kao način da zaradi novac.
Ali šta je to bilo njegovo?
Pisac Ernst Jinger, deset godina mlađi od Hitlera, višeg
društvenog porekla, koji je u međuratnom periodu pripadao
ekstremnoj antiliberalnoj, antidemokratskoj desnici, i koji je
objavio nekoliko eseja u časopisu nacista, 1929. godine napisao
je sledeće:

Osim toga znam da moje osnovno iskustvo, ono što se

ispoljava živim primerom, jeste tipično iskustvo moje
generacije, za motiv vremena vezana varijacija ili vrsta,
koja se ipak ni na koji način ne uklapa u okvire nekakve
klasifikacije.

Kada se pročita više biografija iz te epohe, primećuju se

šabloni, izvesne stalne veze i tipovi, na šta Jinger možda misli
kad kaže „za motiv vremena vezana varijacija“, jer sama
struktura društva i stavovi koji je prožimaju stvaraju gotovo
identične prostore, a ljudi koji u njima žive prolaze kroz ista
iskustva, tipična za njih. Hitler nije bio jedini žitelj Habzburške
monarhije sa autoritarnim ocem i brižnom majkom, sa umrlim
braćom i sestrama, i sa snovima o umetničkoj karijeri koji ga
odvode u metropolu. Ne, doba je bilo puno takvih. Jedan primer
bi mogao da bude Alfred Kubin, rođen 1877. godine, dakle
dvanaest godina pre Hitlera, odrastao u malom austrijskom
mestu po imenu Cel am Ze. Imao je autoritarnog oca kojeg je
mrzeo, brižnu majku koja je umrla, i kao mlad je otišao u
velegrad da postane umetnik.
Zbog mnogobrojnih sličnosti u Hitlerovoj i Kubinovoj
biografiji, čovek bi se mogao zapitati da li isto poreklo i iskustvo
stvaraju i isti duh, dakle da li sasvim određene mane i nedostaci,
čežnje i nagoni, iskustva i sklonosti, nade i strahovi, koje oni
izražavaju i smatraju sasvim jedinstvenim, zapravo samo
predstavljaju varijacije na istu temu, u Jingerovom shvatanju,
koja izvire iz vremena, mesta i klase. Ne u smislu da su bili isti
po temperamentu, nadarenosti ili naravi, već da je ono što su
snažno osećali, što su potiskivali ili ispoljavali, mrzeli ili želeli,
bilo slično, ili možda čak u određenim slučajevima baš isto.
Privlačno je da se poigramo tom mišlju u ovom slučaju, pošto su
Kubinove slike iz mladosti toliko pune straha od žena i smrti, i
pokazuju veliku udaljenost od ljudi, čija se tela posmatraju kao
biološka tela, što u njih unosi i nešto odvratno ili odbojno, kao
da Kubin direktno izražava ono što Hitler potiskuje i od čega
pokušava da pobegne.
Hitler je hteo da uzvisi svet, Kubin ga opisuje kakav jeste,
tačnije onako kako ga on doživljava, što će reći potonulog u
pakao, kao na slici na kojoj snažna žena stoji na zemlji,
podignutih ruku, rasipa nešto iz njih, stomak joj je veliki, ima
nečeg grotesknog u njemu, možda je trudna, oko nje leže
odsečene glave, isključivo muškaraca, neke otvorenih usta. To je
Majka Zemlja.
Druga slika predstavlja ogroman ženski polni organ u koji
maleni muškarac pada sa ženinog kolena, u odnosu na njega
velikog poput planine. Tu su i crteži pakla u koji odlaze mase
ljudi viđene s takve razdaljine da se nijedan pojedinac ne može
razaznati, ili smrti u obliku džinovskog kostura koji se naginje
nad kućom i posipa je nečim iz džaka, slika se zove
„Epidemija". Tu su slike majmuna koji steže ženu i dodiruje joj
pol rukom, muškaraca s ptičjim glavama, ogromne skupine
vojnika sa šlemovima okupljenih ispod skulpture bika koja se
nadnosi nad njima, iskasapljenih životinjskih tela, odsečenih i
ekserima okačenih glava, države kao kotrljajuće mašine na njivi,
samoubica i besnih pasa, čoveka koji leži glave zakopane u
ženinim bedrima dok ona leži u sanduku, ispijena kao kostur, ili
žene koja jeste kostur, izuzev trudnog stomaka, ispupčenog
poput jajeta. To su fin de siècle slike, ali su tako pune straha od
tela, pustoši i osećaja čoveka mase da se radikalno razlikuju od
fin de siècle slika iz drugih zemalja; Kubin bi bio nezamisliv u
Engleskoj, na primer, ili u Americi, i mada neke njegove slike
liče na grafike francuskog Odilona Redona, atmosfera je ipak
radikalno drugačija, i ima pandana samo u drugim delovima
nemačkog ekspresionizma iz tog perioda, sa izuzetkom nekoliko
Gojinih najmračnijih i najapokaliptičnijih crteža, kojima je
Kubin sigurno bio inspirisan.
Kubin je ostavio trag i u književnosti epohe, svojim jedinim
romanom Druga strana, objavljenim 1908. Radi se o nekakvoj
snolikoj zemlji, šezdeset pet hiljada duša živi u gradu po imenu
Perla, koji se nalazi daleko na istoku, u Uzbekistanu, odvojen od
ostatka sveta ogromnim zidom, pod upravom bogolike prilike po
imenu Patera.
Stanovnici su došli iz celog sveta, mnogi iz sanatorijuma i
lečilišta, posebno su osetljivi i senzibilni ljudi, puni fiks-ideja,
hiperreligiozni, obuzeti čitanjem ili kockanjem, neurastenici i
histerici; beskućnici u stvarnosti, pobegli su u svet fantazije, čiji
je taj grad fizički i konkretni izraz. Ali prisustvo Patere, koji
njima vlada gvozdenom rukom, tu zemlju snova pre čini
mračnim podzemnim svetom, beznadežnim carstvom mrtvih
nego slobodnom državom za ljude povučene od stvarnosti.
Kuhinje napisao tu knjigu posle očeve smrti, a očevo
prisustvo u tom imenu – Patera liči na pater, dakle Vater, dakle
otac – i sveprisutnost te figure, dok ju je istovremeno teško naći
i suočiti se s njom, svakako je slika suštine očinskog autoriteta.
Ne iznenađuje što je Kafka veoma cenio Kubina i bio pod
njegovim uticajem; snolikost njegovih svetova, nepreglednost
birokratskih procesa i svih njihovih odlaganja, tako mutnih i
neuhvatljivih, kao i očinski autoritet važne su teme kod Kafke.
Kafka je bio šest godina mlađi od Kubina, i šest godina stariji
od Hitlera, ali Prag je bio deo istog carstva, i kao govornik
nemačkog jezika Kafka se odnosio prema istoj kulturi kao njih
dvojica. Više puta pominje Kubina u svojim dnevnicima.
Dvadeset šestog septembra 1911. piše, na primer, o Kubinovom
susretu s Hamsunom.

Grafičar Kubin preporučuje „regulin“ kao laksativno

sredstvo, nekakav prašak od algi koji nabuja u crevu i
prodrma ga, dakle deluje mehanički nasuprot nezdravom
hemijskom dejstvu drugih laksativa koji samo usitne
ekskremente i ostave ih na zidovima creva. – Upoznao je
Hamsuna kod Lengena. Hamsun se cerio bez razloga.
Tokom razgovora je podigao stopalo na koleno, uzeo
velike makaze za papir sa stola i počeo da odseca
rasparane konce sa nogavice. Loše obučen s pokojim
detaljem koji deluje skuplje, na primer kravatom. – Priče o
umetničkom pansionu u Minhenu gde su živeli slikari i
veterinari (veterinarska škola je bila blizu), i gde se toliko
ludovalo da su ljudi iz kuće preko puta iznajmljivali
prozore s najboljim pogledom. Da bi zadovoljio gledaoce,
 jedan stanar pansiona ponekad bi skočio na prozorski
okvir, seo kao majmun i nalivao se vinom. – Čovek koji je
pravio lažne antikvitete i davao im propao izgled tako što u
njih puca sačmarom rekao je o jednom stolu: „Da na njemu
popijemo kafu još tri puta, pa možemo da ga pošaljemo
muzeju u Inzbruku.“
– Sam Kubin: veoma snažan, ali s pomalo jednolikim
izrazom lica, o čemu god da govori steže mišiće na isti
način. Izgleda star ili visok ili snažan u zavisnosti od toga
da li sedi ili stoji, nosi samo odelo ili ima i kaput preko.

Kafka je čitao i Kubina i Hamsuna, koji su se upoznali u

Minhenu kod Hamsunovog izdavača Langena, verovatno 1896.
Kubin je upoznao Jingera, i deset godina se dopisivao s njim,
dok je Hamsun upoznao Hitlera 1943. godine, a čuveni nekrolog
mu napisao 1945. Među njima je Hamsun poticao iz najnižeg
sloja društva, iz evropske zabiti, i pripadao je prethodnoj
generaciji, a što se tiče ostalih, iz iste generacije i jezičke oblasti,
Hitler je poticao iz najnižeg društvenog sloja, pa Kubin iznad
njega, pa Kafka iznad Kubina, i na kraju Jinger, sa svojim ocem
fabrikantom, iz najviših slojeva društva. Što se tiče
sveobuhvatnog i glavnog iskustva te generacije, naime Prvog
svetskog rata, Hitler i Jinger su bili na frontu u nemačkoj vojsci,
prvi kao desetar i ordonans, drugi kao poručnik u jurišnim
trupama, dok su Kafka i Kubin bili oslobođeni službe. Kada su
nacisti ušli u parlament, Hitler je Jingeru ponudio mesto, koje je
on odbio. Hitler, Jinger, Kubin i Hamsun, svi su bili radikalni
desničari, što je u različitoj meri prožimalo njihovo pisanje, dok
je Kafka bio daleko od politike, daleko od ideologije, što ton
dnevnika jasno pokazuje, jer se Kubin gotovo gubi u
svakodnevici i banalnosti kada se priča o laksativu konkretizuje
rečenicom da „samo usitne ekskremente i ostave ih na zidovima
creva“, što ni Hitler, ni Jinger, ni Kubin, ni Hamsun ne bi mogli
da napisu. Taj mir u nemiru, ta bliskost svom životu kakav je, iz
čega proizlaze svi, pa i najfantastičniji sledovi događaja, čine
njegove tekstove daleko verodostojnijim u odnosu na svoje
vreme od Jingerovih i Kubinovih, mada možda ne i
Hamsunovih, kojem se on takođe divio. Po karakteru i
temperamentu Hitler i Hamsun su bili slični, posebno po
grandioznosti i samoukosti, ali je Hamsun, koji se uzdigao iz
sasvim nemogućih uslova, bio daleko šarmantniji u društvu, a i
bio je neuporedivo umetnički nadareniji. Kada je upoznao
Hitlera, nekoliko godina pre kraha, video ga je kao svog
prirodnog parnjaka i prema njemu se ophodio kao prema bilo
kojem čoveku kojeg poštuje, što je Hitlera uvredilo, samo je
Gering smeo da mu se suprotstavlja, mada nikad bez potonje
kiše grdnje, ali i oproštenja, pa je Hitler pobesneo kad je
Hamsun otišao. Hamsun je pripadao generaciji Hitlerovog oca i
bio jednako tvrdoglav i autoritaran, nije čudo što je Hitler
pobesneo. Kafka, Hitler i Kubin imali su problem sa autoritetom
svojih roditelja, bili su usamljenici, manje ili više su razvili strah
od dodira, i svaki je na svoj način imao problem sa ženama. I
psihologija je stvar epohe, i duh ima svoje stilske pravce koji se
menjaju s godinama.

Hitler je tri godine živeo u muškom svratištu u Beču. Nije

ostao toliko dugo zato što mu je bilo dobro; čim je s dvadeset
četiri godine dobio poslednji deo nasledstva od oca, kupio je
novu odeću, sakupio svoju oskudnu imovinu i seo na voz za
Minhen. Odlučnost njegovog postupka pokazuje da je dugo
razmišljao o tome da će čim dobije novac napustiti taj grad koji
će s vremenom zamrzeti iz sveg srca, kao da je on kriv za
njegovu nesreću. Na vozu koji će ga odvesti u nov i uspešan
život u zemlji koju je voleo, kako se verovatno nadao, a
istovremeno ga spasti od skore regrutacije u austrijsku vojsku, s
njim je bio i poznanik iz svratišta, Rudolf Heusler,
devetnaestogodišnjak koji je delio Hitlerovo interesovanje za
umetnost, nekakav Kubicek junior kojeg je mogao da podučava i
zadivljuje, i čija je majka takođe gajila simpatije prema njemu.
Zajedno su iznajmili stan u Minhenu, kod porodice Pop, gde se
Hitler prijavio kao „arhitektonski slikar“.
Tu mu se život nastavio istim kolosekom kao u Beču; čim je
očev novac nestao, ponovo je počeo da slika, uveče je išao od
pivnice do pivnice i prodavao ih. Heusler se iselio posle
nekoliko meseci, i Hitler je u suštini ponovo živeo sam; kada bi
ga stanodavci pozvali na ručak, uvek je odbijao. Gospođa Pop
ga je videla kao „austrijskog šarmera“, prema Tolandu, ali i
pomalo kao misteriju, „nikad se nije znalo šta misli“, kako je
rekla. Nije mogla da se seti ni da ga je iko posećivao u sobi.
Preko dana je slikao, uveče čitao. Gospođa Pop ga je jednom
pitala kakve veze sve te knjige imaju sa slikanjem, na šta je on
odgovorio: „Draga gospođo Pop, zna li iko šta će u životu biti
od koristi, a šta neće?“
Godinu dana je tako živeo u Minhenu, a onda je počeo Prvi
svetski rat. Hitler se prijavio za vojsku istog dana kada je rat
objavljen, i poslali su ga u rovove na francuskom frontu, gde je
ostao četiri godine.
To je sve promenilo.

Jedna od najpoznatijih Hitlerovih fotografija potiče iz tih

dana leta 1914. Stoji usred ogromne mase ljudi na Trgu
Odeonsplac u Minhenu i osmehuje se, jedan je među hiljadama
okupljenih nakon objave rata drugog avgusta, prepoznali su ga i
uvećali kad je postao državni kancelar u Nemačkoj tridesetih
godina, ali na slici još savršeno anoniman. Mladić s kapom u
podignutoj ruci, u beloj košulji i crnom odelu, kose na razdeljak
sa strane, visokih jagodica, gustih crnih brkova, s očiglednom
radošću u očima. Slika mnogo govori, pošto je samo pojedinac u
gomili, lice među hiljadama drugih, ispunjen kolektivnim
oduševljenjem koje se širilo evropskim gradovima i selima leta
1914. Samom sebi bio je sve, naravno, pun svog života i svoje
sudbine, dvadesetpetogodišnji nadriumetnik bez porodice i
prijatelja, i bez cilja u Minhenu, ali sa unutrašnjim žarom koji se
sada rasplamsava, napajan velikopolitičkom igrom koja ga je još
od rane mladosti obuzimala, i objavom rata koja je i njemu i
svim drugima iz njegove generacije tako neočekivano pružila
priliku da delaju u skladu sa idealima i snovima koji su ih
ispunjavali od detinjstva, a za šta im građansko društvo
usredsređeno na bezbednost, sigurnost i mirnu svakodnevicu
dotad nije pružilo mogućnost.

Leto 1914. bilo je neobično lepo u Evropi, na kontinent se

spustio visok pritisak i potrajao mesecima. Pod plavim nebom i
blistavim suncem šume su se prostirale zelene i sveže, piše
Štefan Cvajg, koji se našao u gradiću Badenu nadomak Beča
kada je obznanjena vest o atentatu na nadvojvodu Franca
Ferdinanda. Cvajg dočarava utisak bezbrižnosti i lakoće. Ljudi
još ne znaju šta predstojeći rat podrazumeva, a i kada bi znali,
kada bi naslutili da će se odigrati s tako silnom destruktivnom
snagom i istrebiti gotovo čitavu generaciju evropskih
muškaraca, mrak u kojem budućnost počiva ne bi istrajao duže
od trena u tom laganom, vekovima starom spokoju i miru koji se
uzdizao iz svih stvari; skupine drveća duž reka, talasastih
zelenih polja, svežih kamenih zidova malih seoskih crkava čija
zvona poput akustičnog ogrtača pokrivaju stare kuće, kako je
Marsel Prust opisao život na francuskom selu u knjizi
objavljenoj prethodne godine, 1913. Krave i ovce na ispaši,
konjske zaprege, stubovi dima koji se uzdižu ka nebu iz parnih
lokomotiva. Miris tople zemlje i tople trave, kiselkasto-suv ukus
belog vina, ili slatko-gorak ukus hladnog piva s kojim se uživa
pod suncobranom hotelske terase ili u hladu drveta kraj puta.
Prašina na putu, crna strujanja u vodi što klize ispod mosta,
iznenadan tračak hitre ribe. Način na koji se leto povezuje sa
svim pređašnjim letima, punoća i težina ponavljanja kojom u
prirodi odiše krajolik, a u društvu kuće i ljudi, i koji čini da je
bilo šta radikalno drugačije teško zamisliti, pa i nemoguće, iako
je samo nekoliko nedelja daleko.
Štefan Cvajg putuje iz Badena u Le Kok, malo morsko
kupalište na belgijskog obali Severnog mora. Ljudi su tu
jednako bezbrižni, piše, leže na plaži, sunčaju se i kupaju, deca
puštaju zmajeve, mladi uveče plešu na nasipima. Putuje dalje da
poseti prijatelja, slikara Verharena, napetost se povećava, pretnja
rata raste.

Odjednom je preko žala dunuo studen vetar, prazneći ga

kao metlom. Ljudi su u hiljadama napuštali hotele, jurišali
na vozove, čak i najbezazleniji počeše sad na brzinu
pakovati kofere.

Austrija objavljuje rat Srbiji, Cvajg poslednjim vozom stiže u

Nemačku. Na drugoj strani granice voz staje u sumraku, a pored
uzrujanih putnika prolaze nizovi teretnih vagona, pod ceradama
se naziru topovi. Cvajg nastavlja;
 Sutradan ujutro bio sam u Austriji! Na svakoj stanici stajali
su izlepljeni plakati objavljujući opštu mobilizaciju.
Vozovi su se punili tek uzetim regrutima, lepršale su
zastave, orile se muzike, u Beču sam čitav grad našao u
pijanom zanosu. Prvi užas zbog rata koji nije želeo niko, ni
narodi ni vlada, tog rata koji je diplomatima što su se njime
igrali i blefirali protiv sopstvene volje iskliznuo iz neveštih
ruku, pretvorio se u iznenadno oduševljenje. Na ulicama se
stvarahu povorke, odjednom su na sve strane plamtele
zastave, trake i muzika, mladi regruti odlazili su u
trijumfalnom maršu i njihova lica behu svetla, jer im se
klicalo, njima mladim ljudima svakidašnjice, koje inače
niko nije zapažao ni slavio.
Da učinim istini za volju, moram priznati da je u tom
prvom nastupu masa bilo nečeg veličanstvenog, zanosnog i
čak zavodljivog, čemu se čovek teško mogao oteti. I
uprkos svojoj mržnji i gnušanju prema ratu, ja ne bih želeo
da se lišim uspomene na te prve dane. Hiljade i stotine
hiljada ljudi osećahu kao nekad ono što je trebalo bolje da
osete u miru: kako svi pripadaju jednoj celini.

To što Cvajg, koji je celog života bio aktivan pacifista, ne bi

želeo da se liši uspomene na te prve dane avgusta 1914, govori
nešto o snazi s kojom je rat došao. Nije samo Adolf Hitler
podizao kapu sa žarom u očima kad je proglašena objava rata.
Oduševljenje je bilo veliko u celoj Evropi, gotovo svi su se
radovali ratu i pozdravljali ga. Istoričar ideja Svante Nurdin, koji
se u knjizi Rat filozofa bavi odnosom intelektualaca prema ratu i
izbijanju rata, piše da je Sigmund Frojd 26. jula u Beču izjavio:

... prvi put posle trideset godina osećam se kao Austrijanac

 i želim da ovoj, ne naročito perspektivnoj carevini pružim
novu priliku. Borbeni moral je svugde izvanredan.

Tamošnji engleski ambasador tih dana izveštava:

Ova zemlja je pomahnitala od radosti zbog izgleda rata sa

Srbijom, a odlaganje ili sprečavanje nesumnjivo bi
predstavljalo veliko razočaranje.

Pesnik Rajner Marija Rilke, deset godina stariji od Hitlera,

takođe rođen u Austrougarskoj, slavio je izbijanje rata:

Prvi put te vidim kako se uzdižeš

Slavni, beskrajno daleki neverovatni bože rata

Inače uravnotežen i trezven pisac kao što je Tomas Man,

četrnaest godina stariji od Hitlera, o tim danima je pola godine
kasnije napisao sledeće:

Pročišćenje, oslobođenje smo osećali, i veliku nadu. (...)

To je raspalilo vatru u srcima pesnika. (...) Kako je
umetnik, vojnik u umetniku, mogao da ne zahvali Bogu na
slomu mirnog sveta koji mu je dosadio, tako strašno
dosadio!

I Kafka je bio ponesen. Na sam dan izbijanja rata, doduše,

samo je trezveno konstatovao: „Nemačka je Rusiji objavila rat. –
Plivao po podne.“ – ali četiri dana kasnije u dnevniku piše: „U
sebi ne primećujem ništa drugo do uskogrudosti, neodlučnosti,
zavisti i mržnje prema onome ko se bori, i kome strastveno
želim svako zlo“, i najzad, u pismu upućenom Felis sedam
meseci kasnije: „Inače me u vezi s ratom najviše muči to što ne
učestvujem u njemu“.

Naravno da nisu svi s dobrodošlicom pozdravili rat.

Razmišljajući o njegovom izbijanju, Kafkin prijatelj Maks Brod,
pet godina stariji od Hitlera, očajavao je zbog političke
ravnodušnosti zbog koje ih je rat iznenadio, i napisao je:

Nama je rat jednostavno bio sumanuta pomisao, u rangu,

na primer, s perpetuum mobile ili izvorom mladosti... Bili
smo razmažena generacija, razmažena gotovo
pedesetogodišnjim mirom koji nas je naveo da iz vida
izgubimo najgoru pošast čovečanstva. Niko s trunkom
samopoštovanja nije se bavio politikom. Diskusije o
Vagnerovoj muzici, o osnovama judaizma i hrišćanstva, o
impresionističkim slikama i slično, bile su nam daleko
zanimljivije. A sada je mir preko noći pao. Jednostavno
smo bili budale... čak ni pacifisti, jer pacifizam
pretpostavlja makar najmanju predstavu da rat postoji, i da
je važno suprotstaviti mu se.

Takva politička ravnodušnost bila je raširena, posebno u

akademskim krugovima, gde velikan kao što je Martin Hajdeger,
na primer, Hitlerov i Vitgenštajnov vršnjak, dakle dvadeset pet
godina star kada je izbio rat, nije dozvolio da se to ikako odrazi
na njegove studije srednjovekovne rasprave o nominalizmu u
koje se tada udubio.
 Njegov prijatelj sa studija, Ludvig Markuze, opisao je
atmosferu na Univerzitetu u Frajburgu u danima jula 1914. na
sledeći način, kako ga Zafranski citira u svojoj biografiji o
Hajdegeru:

Krajem jula sam u Geteštrase sreo jednog od mojih

najpoštovanijih kolega seminarista, Helmuta Falkenfelda.
Delovao je očajno: „Da li ste čuli šta se desilo?“ Prezrivo i
svečano kazao sam: „Znam, Sarajevo.“ Odvratio je: „Ne,
Rikertov sutrašnji seminar je otkazan.“ Zaprepašćeno sam
zapitao: „Da li je bolestan?“ Odgovorio je: „Nije, nego
zbog pretnje rata.“ Kazao sam: „Kakve veze seminar ima s
ratom?“ U očajanju je slegnuo ramenima.

Falkenfelda šalju na front samo nekoliko nedelja kasnije, piše

Zafranski, i odande Markuzeu šalje pismo:

Još sam dobro, osim što sam u bici u kojoj sam učestvovao
30. oktobra gotovo ogluveo od tutnjave 24 topovske
baterije. Ipak... još sam shvatanja da je treća Kantova
antinomija hitnija od čitavog ovog svetskog rata, i da se rat
odnosi prema filozofiji kao čulnost prema razumu.
Jednostavno smatram da događaji u ovom svetu tela ni na
koji način ne mogu dotaći naše transcendentalne činioce – i
verovaću u to pa makar mi geler francuske granate probio
ovo empirijsko telo. Živela transcendentalna filozofija.

Takva ravnodušnost prema politici, međutim, nije ona koju je

Maks Brod izrazio i osudio. Brod je bio usko povezan s
kulturnim životom svog vremena, a politiku je zanemarivao
samo kao faktor, a da iz tog razloga nije okrenuo leđa svetu.
Ravnodušnost ovih studenata bila je pak ideološka, filozofiju su
doživljavali kao direktnu suprotnost društvenom životu, mesto
gde se ukazuje ono istinsko, iza glazure društva, izvan istorije.
Prema Džordžu L. Mosu u knjizi The Crisis of German
Ideology, akademske sredine su proizvodile intelektualce „čiji je
ideal bio da svet posmatraju sib specie aeternitatis“ – dakle u
svetlu večnosti, šopenhauerovski životni moto. „Svakako se nisu
zanimali ovozemaljskim svakodnevnim dešavanjima“, piše Mos.
Takav osnovni ideološki stav, da su socijalni, politički i
društveni fenomeni površni i da se iza njihove pragmatične
fasade nalazi nešto drugo i suštinsko, svakako kao potencijal,
pre rata je bio raširen u nemačkoj kulturi, koja je više od svega
žudela za nepatvorenošću i celovitošću. To se ispoljavalo u
divljim slikama ekspresionista, koji su svojom snažnom
subjektivnošću i snažnom primitivnošću hteli da dopru do života
kakav je iza glazure civilizacije i kulture, gde nagoni vladaju.
Ali ispoljavalo se i u drugoj, gotovo suprotnoj orijentaciji, u
kojoj se odgovor na veliki društveni nemir i nestabilnost koje su
industrijalizacija i modernost doneli, tražio i sakupljao u
neistorijskim predstavama, kao što je predstava o narodu ili o
ukorenjenosti. Otuđenje je donelo gubitak smisla koji
materijalnost nije mogla da nadomesti: ako se išta ponavlja u
idejama tog doba, to je odbojnost prema pragmatičnom i onome
što je Vagner u jednom eseju nazvao „bezdušnim
materijalizmom“. Moderno doba odlikuje racionalnost, pa su oni
zato težili onome što nije racionalno, što nije prožeto razumom,
nije usmereno određenoj nameri, već se uzdiže iznad toga, i
smisao su pronalazili u veličinama kao što su bezvremeno i
nepragmatično. Narod je bio jedna takva veličina, koja je u sebe
sakupljala lokalno, prirodno, kulturno i duhovno, od čijeg su
nepromenljivog jezgra odskakale neprekidne promene
industrijalizma i modernosti, i spram čije su dubine što izvire iz
istorije, mitologije i religije, zabavna industrija i komercijalizam
doba delovali nedostojno, površno i banalno.
Osuševljenje umetnošću koje je ispunjavalo Cvajgovu
mladost, kako sam piše, i koje je takođe proželo Hitlerovo
adolescentsko doba, nije bilo neobavezujuće, nešto je i značilo.
Vagner, Helderlin, Rilke, Hofmanštal, Georg, svi pesnici koje je
obožavala nemačka omladina, opevali su veliko, božansko,
istinsko, i opevali su smrt, ono što počiva ispod svega. „Stirb
und Werde“, umri i postani – samo ako čovek ima za šta da
umre, ima za šta i da živi. Narod, zemlja, rat, junaštvo, smrt.
Lokalno, lično, veliko, večno. Ti su pojmovi bili u opticaju u
nemačkoj kulturi pre izbijanja Prvog svetskog rata, i mnogi koji
su videli njegov dolazak posmatrali su ga kao pročišćenje, kao
nešto poželjno i dobro.
Upečatljivo je da se oduševljenje koje su toliki izrazili ne
vezuje za politička, već za egzistencijalna pitanja. Tomas Man
se radovao što je mirni svet, tako pun nezadovoljstva, doživeo
slom. Frojdu se vratila vera u Austriju kao naciju. Rilke je o ratu
pisao kao o Bogu. Kafka je zavideo vojnicima koji se bore.
Zimel je rat video kao veliku mogućnost za Nemačku i izjavio
domovini svoju bezuslovnu ljubav. Ali ni Man, ni Frojd, ni
Rilke, ni Kafka ni Zimel nisu učestvovali u ratu, njihovo
oduševljenje bilo je ono neobavezanog posmatrača. Ernst Jinger,
s druge strane, koji je prilikom izbijanja rata imao samo
devetnaest godina, prijavio se dobrovoljno, kao i Hitler. Za
vreme celog rata pisao je dnevnik, i 1920. godine objavio možda
najbolju knjigu o Prvom svetskom ratu, Čelična oluja. Ovako
opisuje raspoloženje u svojoj generaciji leta 1914:
 Napustili smo auditorijume, školske klupe i radionice, a za
vreme tih nekoliko nedelja vojne obuke stopili smo se u
jedno veliko oduševljeno telo. Pošto smo odrasli u epohi
obeleženoj bezbednošću, sve nas je privlačila ta
nepoznanica – velika opasnost. Onda je došao rat i ščepao
nas kao zanos. Izašli smo na kišu cveća, u opijenu
atmosferu ruža i krvi. Rat je morao da zadovolji našu
čežnju za veličinom, snagom, uzvišenošću. Donosio nam
je obećanja muževne delatne snage, bezbrižnih puškaranja
na krvlju orošenim poljima. „Nijedna smrt nije lepša na
ovoj zemlji...“ Oh, samo da ne ostanemo kod kuće, samo
da nam dopuste da se priključimo!

Srž rata bila je mogućnost za veličinu i uzvišenost. Bezbrižna

puškaranja na krvlju orošenim poljima, to je bila vizija. Deo
izvora takvog mentaliteta pokazuje Tomas Nevin u svojoj
biografiji Ernsta Jingera, Into the Abyss, navodeći pismene
zadatke zadate na ispitu u gimnazijama u oblasti Hanovera
proleća 1914, kad su učenici mogli da izaberu o kojem će od
sledećih iskaza pisati: „Careve reći ’Ja sam građanin nemačkog
carstva’, reči ponosa i obaveze“; „Rat je strašan koliko i pošasti
s neba, ali to je dobro, stvar je sudbine kao i one“; „Koliko je
autentičan iskaz Frederika Velikog ’Živeti znači biti ratnik’?“;
„Lûk pokazuje snagu tek kad se napne“; „Moj omiljeni junak u
Epu o Nibelunzima“; „Nacija je bezvredna ako ne može sve da
uloži u svoju čast“.
Jinger je svoje predstave o ratu, piše Nevin, stekao mahom
čitajući Homera, kog je direktor škole, dr Jozef Riheman,
pomenuo u svom govoru maturantima, kada je rekao da „izuzev
svetlosti hrišćanstva ništa neće prožeti vaš budući život
snažnijim i jasnijim sjajem od Homerovog sunca“.
 U Evropi je mir vladao od 1871, a u ratu koji se tada završio,
između Francuske i Nemačke, u kojem se nije znalo za mitraljez
i u kojem se sav prevoz odigravao pomoću konja, kočija ili
jedrenjaka, bilo je oko 150.000 poginulih. Većina je računala da
će novi rat proći na isti način, i da će se završiti za nekoliko
meseci.

*
I Hitler se prvih dana tog poznog leta plašio da će rat proći
bez njega. U Mojoj borbi piše:

Tako je, kao valjda i za svakog Nemca, započelo i za mene

najnezaboravnije i najveće doba moga ovozemaljskog
života. Prema događajima ove veličanstvene borbe, sve
prošlo je za mene nestalo bestraga. Sa gordom setom
pomišljam upravo ovih dana, pošto se po deseti put
obeležava godišnjica onog silnog događaja, na one nedelje
započete herojske borbe našeg naroda u kojoj mi je
sudbina tako milostivo dozvolila da učestvujem.
Kao da je bilo tek juče, promiče mi pred očima slika za
slikom, vidim sebe obučenog u uniformu u krugu mojih
dragih kamerada, onda prvi put izlazak iz kasarne,
egzerciranje itd.; dok najzad nije došao dan velikog
pokreta.
Jedna jedina briga me je mučila u tom vremenu, mene kao
isto tako i mnoge druge, da možda ne stignemo suviše
kasno na front. Jedino to mi često i sve češće nije davalo
mira. Tako da je u svakom pobedničkom klicaju zbog
nekog novog junačkog dela, ostajala skrivena mala kap
gorčine, jer je izgledalo da se sa svakom novom pobedom
 povećava opasnost našeg zakašnjenja na front.

Dve nedelje pošto je Nemačka objavila rat Rusiji, Hitler se

priključio Šesnaestom bavarskom rezervnom pešadijskom puku
u Minhenu, i tu prošao sedmonedeljnu intenzivnu vojnu obuku.
Pre nego što su ih poslali dalje u Augzburg da nastave obuku,
otišao je svojim stanodavcima i zamolio ih da obaveste njegovu
sestru Angelu ako padne u borbi. Ako ne bude htela da nasledi
njegove malobrojne stvari, Popovi mogu da ih zadrže. Zagrlio je
dvoje dece, a gospođa Pop je zaplakala kada je pošao, prema
Liljegrenu. Puk je jedanaest sati marširao na zapad, po velikom
pljusku, i Hitler je u pismu gospođi Pop napisao da su ga
smestili u štalu, da je sav smočen i da ne može da zaspi.
Sutradan su marširali trinaest sati i prenoćili pod otvorenim
nebom, i toliko je bilo hladno da ni te noći nije imao sna. Kada
su sutradan stigli, bili su „smrtno umorni, na ivici iznemoglosti“,
piše Toland. Tu, u kampu na Leškom polju, treniraju dve
nedelje, do 20. oktobra, kada su se uveče ukrcali na vozove koji
će ih prevesti do fronta u Flandriji. „Presrećan sam“, piše Hitler
gospođi Pop tog dana. „Čim stignemo na odredište, pisaću vam i
dati vam moju adresu. Nadam se da ćemo stići do Engleske.“
U Mojoj borbi ništa o tome ne piše, ne pominju se nikakva
imena, nema nijednog lica, ne opisuje se nijedna pojedinost.
Postoje samo Hitler i rat u koji odlazi.

A onda je najzad došao dan kada smo napustili Minhen da

bismo krenuli u ispunjenje naše dužnosti. Prvi put tako
videh Rajnu, kada smo pored njenih mirnih talasa putovali
prema zapadu, da bismo nju, tu nemačku reku nad rekama,
branili od lakomosti starog neprijatelja. Kada su kroz
nežne koprene rane izmaglice blagi zraci sunčevog izlaska
 ka nama spuštali odsjaje Nidervaldskog spomenika, onda
je snažno odjeknula iz beskrajno dugog transportnog voza
stara pesma „Straža na Rajni“, ka jutarnjem nebu, a meni
je grud postala prosto preuska od plime osećanja.
A onda dođe jedna hladna noć u Flandriji, kroz koju smo
ćutke marširali, i kada dan poče da se iskrada iz magle,
zazvižda iznenada gvozdeni pozdrav preko naših glava,
nama u susret, i sa oštrim pucnjem zasu male kugle među
naše redove, šibajući po mokrom tlu; ali još pre nego što se
taj mladi oblačić razišao, odjeknu iz dve stotine grla
prvome glasniku smrti prvo ura u susret. A onda poče da
štekće i da tutnji, da fijuče i da urla, i grozničavih očiju
vuklo nas je svakog napred sve brže dok se najzad ne
rasplamsa borba preko polja repe i žive ograde, borba
čoveka protiv čoveka.
Ali izdaleka prodirahu zvuci jedne pesme ka našem uhu i
dolažahu sve bliže i bliže, preskačući iznad naših glava, od
čete do čete i evo upravo kada je smrt poslovno zahvatila i
zagrabila u naše redove, odjeknu tad pesma i nama, i mi je
predasmo dalje: Nemačka, Nemačka iznad svega, iznad
svega na svetu!
Posle četiri dana vratismo se nazad. Čak i korak je sada
postao drukčiji. Sedamnaestogodišnji dečaci su sada ličili
na odrasle ljude.
Dobrovoljci puka „List“ možda nisu naučili pravilno da se
bore, ali da umru znali su kao stari vojnici.
To je bio početak.

Puk „List“, kojem je Hitler pripadao, brojao je 3.600 ljudi

kada je stigao u Lil. Nakon prva četiri dana borbe kod Ipra,
ostalo ih je 611. To znači da su petorica od šestorice poginula.
Dok su marširali napred, opasnost da će umreti bila je daleko
veća od šanse da će preživeti. Šta takvi gubici čine vojnicima
koji prežive, kad saborac za saborcem pada oko njih, i kad svaki
minut može da bude poslednji, znaju samo oni koji su i sami bili
u ratu. Bitka kod Ipra bila je među najvećima u prvoj fazi rata;
Englezi koji su tu pokušali da prodru u oktobru i novembru
izgubili su 58.000 ljudi. U pismu jednom poznaniku u Minhenu,
Hepu, Hitler detaljnije opisuje prve borbe.

Sad prve granate zvižde nad nama i eksplodiraju na obodu

šume, gde stabla pucaju kao da su slamke. Radoznalo
posmatramo. Još nismo svesni opasnosti. Niko se ne plaši.
Svi nestrpljivo čekaju naredbu, „Napred!“... Na stomacima
puzimo ka obodu šume. Nad nama zavija i zviždi, okruženi
smo komadićima drveća i žbunja. Onda granate
eksplodiraju kraj oboda šume i podižu oblake kamenja,
zemlje i peska u vazduh, kidaju i najveće drveće iz korena
i sve guše u žutozelenom, užasno smrdljivom dimu.
Ne možemo doveka tako da ležimo, ako ćemo pasti u bici,
bolje da nas ubiju napolju... Četiri puta napadamo i
odbijaju nas; iz mog odreda preživljava samo jedan, osim
mene, na kraju pada i on. Hitac mi kida desni rukav
uniforme, ali nekim čudom spašavam živu glavu. U pet sati
najzad napredujemo i po peti put, i ovoga puta osvajamo
obod šume i imanja.

Zapovednik puka gine, njegov doglavni je ozbiljno ranjen.

Novi zapovednik, komandant Engelhart, s Hitlerom i još jednim
vojnikom odlazi do prve linije u izvidnicu, primećuju ih i
obasipaju mitraljeskom vatrom, Hitler i onaj drugi vojnik
povlače Engelharta u krater. Za to će dobiti gvozdeni krst, ali
sutradan Engelhart biva ozbiljno ranjen, engleska granata
pogađa oficirski šator iza fronta, ubija trojicu i ranjava još
trojicu. Tik pre toga Hitler je bio unutra s još tri vojnika, ali
morali su da naprave mesta pristiglim oficirima, pa su preživeli.
„Bio je to najgori trenutak u mom životu“, napisao je Hitler
Hepu. „Svi smo obožavali komandanta Engelharta.“
Sledeći doglavni, zastavnik Videman, preporučuje Hitlera za
Gvozdeni krst prve klase. Ne dobija ga, ali drugog decembra
dobija Gvozdeni krst druge klase, i piše gospodinu Popu, ovoga
puta da je to najsrećniji dan u njegovom životu. „Nažalost su
moji prijatelji, koji su ga takođe zaslužili, skoro svi poginuli.“
Moli Popa da sačuva novine koje su opisale bitku. Dobija čin
desetara, i počinje da služi kao ordonans, što će ostati četiri
godine, koliko je rat trajao. Dužnost mu je da prenosi poruke od
glavnog štaba iza fronta do vojnika na prvoj liniji. To je opasno
zaduženje, zato što se kreće na otvorenom, na biciklu ili pešice,
a nasuprot vojnicima u rovovima nema zaklon, i zato što je
važna meta za neprijatelja. Ni izdaleka nije u tako velikoj
opasnosti kao jurišnici kad napadaju neprijatelja preko ničije
zemlje, ali svakako nije ni bezbedan; već petnaestog novembra
ubijena su tri od osam pukovskih ordonansa, piše Keršo, a još
jedan je ranjen. Ukoliko je moguće, uvek se šalju dva ordonansa
s porukom, kako bi šansa da poruka stigne bila što veća. Ali
smrt ne dolazi samo u rovovima i u jurišima; granate svuda
padaju, i na bivake gde se vojnici povlače da se odmore, i na
sela nekoliko kilometara iza fronta, i na razne provizorne
štabove gde obitavaju najviši oficiri.

Među svim opisima tog rovovskog rata, Čelična oluja Ernsta

Jingera je najdetaljnija, najdirektnija i stoga najstrašnija, pored
Zbogom svemu tome Engleza Roberta Grejvsa, koji je događaje
posmatrao s druge strane. Jinger sva dešavanja posmatra iz lične
perspektive, od dolaska na front do odlaska četiri godine kasnije,
i osećaj haosa nikada ne napušta priču, to je svet bez nadređene
tačke gledišta, nepregledan svet u kojem smrt neprekidno kosi
ljude.
Kada stigne na flandrijski front decembra 1914, on ne zna
ništa, pa pogled kojim sve posmatra postaje naš. Njegov vod je
poslat u selo iza fronta u kojem se okupljaju trupe, Orenvil,
pedeset siromašnih kućica oko gazdinstva s parkom.
Razrogačenim očima posmatra tamošnji život, vrevu odrpanih
vojnika vetrom išibanih lica, sjaj iz poljske kuhinje gde neko
pravi supu od graška, raznosače hrane koji čekaju sa svojim
klepetavim kantama. Smeštaju ga u ambar, sutradan doručkuju u
školskoj zgradi kad se u blizini iznenada začuje potmula
tutnjava. Iskusni vojnici izleću napolje, novopristigli ih prate ne
znajući zašto. Nad glavama im se ori zviždanje i fijukanje, ljudi
oko njih bacaju se na zemlju. „Cela stvar je imala gotovo
komičan izgled“, piše Jinger, „otprilike kao kad čovek gleda
ljude koji se bave nečim što ne razume sasvim.“ Ubrzo potom
vidi kako se tamne grupe ukazuju na pustim ulicama, remenjem
od šatorskog platna vuku ogromne zavežljaje. „S neobično
mučnim osećajem nestvarnog zurio sam u priliku isprskanu
krvlju. Jedna noga mu je opušteno visila na telu u neobično
iskrivljenom položaju. Neprekidno je promuklo izgovarao
’Pomozite mi!’, kao da mu se smrt zaglavila u grlu.“
To se dešava daleko od neprijateljskih linija, na mestu za
rekreaciju i odmor, i to je Jingerov prvi susret s ratom.

Bilo je tako zagonetno, tako bezlično. Ljudi su najmanje

od svega razmišljali o neprijatelju, tom tajanstvenom i
podmuklom biću tamo negde. Događaj se nalazio potpuno
 izvan našeg iskustva, i toliko je snažan utisak ostavio da je
bilo teško smestiti ga u širu sliku. Bio je kao susret sa aveti
usred bela dana.
Granata je pala gore kod kapije vile i bacila oblak kamenja
i krhotina u ulaz baš kad su stanovnici pohitali napolje,
zaplašeni prvim bombardovanjem. Odnela je trinaest
žrtava, među njima i dirigenta Gebarda, izuzetnu ličnost
koju sam dobro poznavao s koncerata na promenadi u
Hanoveru.

Ulica je pocrvenela od velikih bara krvi; probijeni šlemovi

i opasači ležali su rasuti. Teška gvozdena vrata kapije bila
su pokidana na komade i izbušena gelerima. Kamen kraj
staze bio je isprskan krvlju. Prizor mi je privukao pogled
kao magnet. Ujedno se u meni desila duboka promena.

Odlaze u rovove, gde je život između bitaka hladan, mokar,

blatnjav, bez sna, prožet rutinom, težak i dosadan. U obližnjoj
reci leže mesec dana stari leševi francuskog kolonijalnog puka
koje niko nije mogao da pokupi, čija je vodom zapljuskivana
koža postala poput pergamenta. Smrtno umorni i na težak rad
nenaviknuti kakvi većinom jesu, kopaju sve dublje rovove, a
bezbrižna puškaranja na krvlju orošenim poljima nikad nisu bila
dalja. Četiri meseca kasnije učestvuju u svojoj prvoj velikoj bici,
kod Lez Esparža. Projektil pada pred njih kad stignu, krvave
trake tkanine i komadi mesa vise na grmlju oko mesta pogotka –
„neobično mučan prizor koji me je podsetio na rusog svračka
koji plen nabija na trnje grmlja“.
U bici koja će uslediti Jinger biva ranjen prvi put.
Artiljerijska paljba se pojačava, oko njih neprekidno puca,
vazduh je pun oblaka od eksplozija i zaglušujuće tutnjave. Jinger
opisuje pometnju kao sa druge planete, ne uspeva da razluči hice
i granate, sve je kovitlac, okruženje mnoštvom ranjenika, jauka i
krika, i lako je to zamisliti kao pakao, sasvim otrgnut od
poznatog sveta, sve dok iznenada ne opiše pesmu ptica koja ne
prestaje, možda čak i podstaknuta bombardovanjem, pa čovek
shvata da se bitka odigrava u sasvim običnoj šumi na obodu
sasvim običnog sela, usred sasvim običnog dana.

Taj kratki tračak stvarnosti izvan koja se nastavlja kao pre,

sledeći svoje zakone i običaje, pokazuje da je sve to inscenirano,
da je šuma, koju će s vremenom zahvatiti požar, da su ptice koje
pevaju, sunce na nebu i trava na zemlji priroda, a da je talas
dotad nečuvenog razaranja koji se u toj prirodi odigrava
civilizacija, koliko god da je primitivne i divlje dubine otvorila u
vojnicima, i koliko god da je slepa kiša metala koja sve zasipa.
Tu su se susrele, na različitim stranama hipotetičke linije,
nevidljive crte povučene kredom, u gotovo pozorišnom
preobražaju stvarnosti, gde je uobičajeno ukinuto a život
pomeren do svoje krajnje granice, koja se neprekidno
prekoračuje, na bogolike načine, jer na drugoj strani čeka smrt,
što će reći priroda. Činjenica da se nešto nalazi unutar rata, gde
životi nestaju u ništavilu, a nešto izvan rata, gde se život
nastavlja kao pre, pojačava taj utisak, kao i mehanizacija oružja
koja bliže povezuje rat s kulturom, u velikoj industrijalizaciji i
modernizaciji metoda ubijanja. Povorke tela dolaze, uništavaju
se, sahranjuju, nove povorke novih tela dolaze, uništavaju se,
sahranjuju. Ukupno osam miliona tela propašće u toj svetkovini
smrti, pod neprekidnim kruženjem sunca.
U izvesnom smislu to je nešto najviše. Jer ništa nije
dragocenije od života, a ovde on pljušti po zemlji poput ledenih
oblutaka grada. To je očigledno žrtva, dotad neviđenih razmera,
ali žrtva čemu? Ptice se nalaze u stvarnosti koja je njima samima
kompletna, puna određenog repertoara postupaka koje izvode
svakog dana i svake godine, u međuigri dešavanja i instinkta
koja nema drugog smisla osim što ih održava u životu i godi im.
One vide svet, i poznaju ga, ali samo kao dejstvo, ne kao uzrok.
Sunce je toplota, kiša je vlaga, slojevi vazduha su ono kroz šta
lete. Zarobljene su u svojoj ptičjoj biti, kroz koju se svet
ukazuje.
Da smo i mi na sličan način zarobljeni u našoj ljudskoj biti
oduvek je bila prirodna pomisao, religija iz nje izvire, i
pokušava da utvrdi to što je izvan, nama sakriveno, ali u dejstvu
vidljivo, pomoću slika koje nepregledno čine preglednim.
Nijedna od tih slika ovde nije primenljiva. Nema bogova koji sa
svojih visina silaze u pometnju i buku ljudske borbe, niti
jednorođenog sina u čija je nebesa smrt ulaz. Jedino vanljudsko
ovde su zapaljena stabla, reka što protiče kroz šume i polja, ptice
koje pevaju u krošnjama, njihova dozivanja i radosne pesme
koje vojnici slušaju u retkim pauzama ratne grmljavine.
Onda ga geler granate pogađa u butinu, krv curi, on baca
vreću i trči do rova, u koji ranjenici zrakasto pristižu sa svih
strana.
Nalaze ga posle nekoliko sati i vozom prevoze u hajdelberšku
bolnicu, odakle ga posle dvonedeljne nege šalju kući na kratak
odmor, pre nego što će ga ponovo poslati na front.

Imao je dvadeset godina i u rat je dospeo otprilike pravo iz

škole. Ono što je tamo video i doživeo, posebno velike značajne
bitke, po obimu nalik na prirodne sile, bilo je toliko radikalno
drugačije od običnog života da će zauvek obojiti njegov pogled
na njega. Ono što je Jinger video u Prvom svetskom ratu
odigravalo se s takvom snagom da on svakako nije mogao
pomisliti da je to nešto beznačajno, da izražava nešto periferno u
ljudskom, da je nesrećna okolnost, nekakva slučajnost i
izuzetak. Naprotiv, za vreme rata nalazio se u samom srcu
ljudskog, kako se činilo kada je gotovo sve spoljašnje otpalo i
ostavilo samo najprostije i najosnovnije veličine: život i smrt.
Nije teško razumeti da je to tako shvatio, jer je u jednom
trenutku bio devetnaestogodišnjak koji živi u svetu prijatelja i
porodice, škole i knjiga, pokoje prolazne zaljubljenosti, oca
šahiste koji zvižduće Mocarta u kupatilu, i majke koja čita
Ibzena, a čak ga je i upoznala, i koja je decu odvela na
hodočašće u Geteov Vajmar; u sledećem trenutku u svetu gline,
blata, hladnoće, gladi, umora i iznenadne smrti, pod nebom
punom ognja i metala. Prvi je sadržao drugi, u obliku ratova o
kojima je čitao i slušao, i kojih nije bilo malo, jer je nemačka
kultura bila jednako klasicistički koliko i militaristički
orijentisana, pa je devetnaestogodišnjak poput njega bio upoznat
s Homerom i Cezarom koliko i s Napoleonom i nemačkim
generalima iz rata s Francuskom iz 1870, dok drugi, svet rovova,
nije sadržao prvi. Čelična oluja se ne bavi širom slikom rata, ni
onim najvećim, politikom koja se svega toga ticala, razlogom
zbog kojeg su uopšte došli da se bore, niti vojnotaktičkim, onim
što ih je vodilo tamo-amo, već samo njegovim ličnim,
konkretnim doživljajima, onim što sam vidi i oseća. On mora da
donese odluku da ustane i pojuri u kišu metaka; nikakva država,
nikakva vojska, nikakav car, nikakav general ne može to učiniti
za njega. On je pogođen u grudi i sa ustima punim krvi pada u
krater granate gde ga, sigurnog da će umreti, ispunjava blistavi
osećaj radosti, usred pakla eksplozija, artiljerijske paljbe, bojnih
pokliča i uplašenih krika. Ono što vidi na isti način je povezano
s njim, u smislu da on to mora da razume, da mu ili oduzme
smisao. Smrt je pozadina spram koje se život ukazuje. Da smrt
ne postoji, ne bismo znali šta je život. Rat je jedina ljudska
delatnost koja otvorenih očiju prilazi toj granici. Ako su procesi
koji dovode do rata igra, sam rat to nije, jer smrt je apsolutna.
Smrt nije moderna.
Mi mislima pokušavamo da se oslobodimo tog osnovnog
uslova, koji se okončava smrću i ne može se zaobići. Nasuprot
misaonoj težnji uvis i izvan, nasuprot misaonoj čežnji nebu i
nadzemaljskom koja stvara neprekidno drugačije izraze u
zavisnosti od epohe i kulture, uvek stoji smrt. Ali i srce, koje je
nalik smrti uvek isto. Ni srce nije moderno. Ni srce nije razumno
ili nerazumno, racionalno ili iracionalno. Kuca, pa više ne kuca.
To je sve.
To je spoznaja rata. Sve ideje o suštini, sva potraga za
istinskim potiče odatle. Kada se smrt umeša, u stvarnosti se
otvara druga stvarnost. To je naš egzistencijalni uslov, ali mi
krijemo vrata koja mrtvac otvara. U ratu nije tako. Ona se
otvaraju iznova i iznova, na sve strane. Na kraju se ljudi naviknu
na to, smrt je normalna stvar, otvara se bilo gde i bilo kad. Kao
da je razlika između živih i mrtvih u toj zoni sasvim minimalna,
i da se sastoji samo u tome što se živi kreću a mrtvi ne, i što su
živi svojim kretanjem slobodni u odnosu na zemlju, dok su
mrtvi za nju vezani, pa se razgrađuju ili stapaju s njom, malo-
pomalo.

U trenutku kad ovo pišem prošlo je devedeset sedam godina

od početka Prvog svetskog rata. Posmatran sa ove razdaljine, taj
rat deluje sasvim besmisleno. Drugi svetski rat ne, u velikoj meri
je predstavljao odbranu od nacizma. Ali Prvi svetski rat, šta je
on bio? Politički gledano nije imao smisla, ništa Englesku i
Nemačku nije činilo realnim protivnicima, ni oko čega se nisu
borile među sobom, naprotiv, imale su mnogo šta da dobiju od
saradnje. Teritorijalno gledano nije imao smisla, ništa nije
osvojeno, a da se jedna zemlja i probila i osvojila drugu, ne bi
imala nikakve koristi od toga; šta će Engleskoj Nemačka ili
Nemačkoj Engleska? Zato ni u ljudskom pogledu nije imao
smisla; oni koji su se žrtvovali, žrtvovali su se ni za šta.
Besmisao se nalazi u velikim strukturama, dok u sasvim
bliskom, u životu vojnika, nastaju zone tako snažnog naboja
smisla da brišu sva pitanja opravdanosti rata ili legitimnosti
ubijanja. Tri stvari Jinger tamo vidi. Prva je arhaičnost, ljudska
nepromenljivost, Homerovo sunce, koje je u krajnjoj instanci
smrt, i opšta, vanljudska veličina. Druge su vrednosti od kojih
ljudi zavise da bi preživeli, tačnije hrabrost, volja, trpljenje bola,
što pak znači životna snaga, koja možda jeste opšta veličina
unutar ljudskog, ali koju samo pojedinac može da ostvari, pa je
u tom smislu individualna. Treće su nove mašine i mehanizacija
koja sve više preuzima rat, što je izraz civilizacije.
To, ja, mi/oni.
To su osnovne veličine u životu, koje iz svog skrovišta u
složenosti civilizacije istupaju u jednostavnosti rata, i koje se,
pošto dotiču suštinu, moraju spoznati. Ako se potisnu, život
postaje neživot, beg od istinskog temelja života, suštinski
važnog i ozbiljnog. Zašto bi iko hteo da pobegne od uslova
postojanja, čovek bi se mogao zapitati, zašto bi iko hteo
nesuštinsko? Zato što je cena tako nečuveno visoka. Ako se
život pojedinca postavi kao najviša vrednost, život se shvata kao
kvantitativna veličina, nešto što se mora održavati koliko je
moguće, i tada je smrt veliki neprijatelj, a rat apsolutno
besmislen i neželjen. Ako se život pojedinca ne postavi kao
najviša vrednost, već samo nešto u tom životu, neka njegova
odlika, ili nešto izvan života, ideja, život se posmatra
kvalitativno, kao nešto veće od zbira ćelija i dana života, drugim
rečima tada ima nečeg višeg od života, pa je jednačina prosta,
tada se i u smrt može otići zarad toga.
Ali šta bi bilo više od života pojedinca? Život svih ljudi,
shvaćen kao lični život svih ljudi, reklo bi se, u svakom slučaju
je ono što svakom ratu daje legitimitet. Ali to je apstrakcija,
ništa ne znači kad čovek ustane da jurne u kišu metaka.
Jurišanje na neprijateljski rov dok saborni padaju oko čoveka
bilo bi neizvodljivo polazeći od nekakve apstraktne predstave o
dobrom. U prvom izdanju Jingerovih memoara malo šta piše o
patriotizmu, i ništa o odbrani drugih velikih vrednosti. U
drugom izdanju dodao je nekoliko redaka pri kraju, kada sedi u
vozu vraćajući se u Nemačku pošto se rat za njega završio, i
primećuje „setan i ponosan osećaj bliže povezanosti sa zemljom,
stečen prolivanjem krvi u borbi za njenu veličinu“, i dalje,
prema njegovom biografu Nevinu, da „život dobija dublji
smisao samim žrtvovanjem za ideju, i da ima ideala pred kojima
život pojedinca ili čak život čitavog naroda ništa ne vredi“.
Drugo izdanje završava se rečima: „Nemačka živi i nikada neće
propasti!“ Sve je to uklonjeno već u trećem izdanju, koje je
izašlo 1934, kada su nacisti uzurpirali i diskreditovali
nacionalističku retoriku, u svakom slučaju što se Jingera tiče,
koji nije hteo da ima ništa s njima. Ostaje utisak rata kao izraza
suštinski unutrašnjeg stanja:

Istinska izvorišta rata nalaze se duboko u nama, i svi užasi

koji s vremena na vreme preplave svet samo su odraz
ljudske duše.

Moja borba je napisana 1923, u senci velikog rata, i ne može

se razumeti ako se on ne uključi u razmatranje. Nije bilo jedne
jedine porodice u Nemačkoj koja je ostala netaknuta, koja nije
izgubila sina, brata, ujaka, suseda, kolegu ili prijatelja. Tuga se
nije videla, ali je doticala sve. Videli su se silni ratni invalidi,
bilo ih je na stotine hiljada, na ulicama je bilo lica s mecima
pokidanim obrazima, tela bez nogu ili ruku, očiju užarenih od
straha od iznenadnih zvukova, iznenadnih pokreta, duboko
poremećenih ljudi koji glasno govore sami sa sobom. Preživeli
nisu mogli da podele svoja iskustva sa onima koji i sami nisu
bili tamo, jer se o njihovim doživljajima nije moglo govoriti. To
što su videli obeležilo ih je do kraja života, ne samo u vidu
mračnih ili izvitoperenih slika koje bi ih pohodile u snovima ili
kada ih najmanje očekuju u svakodnevici već i po načinu na koji
su sada posmatrali svoje okruženje. Jer za čoveka koji je
nekoliko godina gledao kako hrpe ljudi umiru oko njega, život
ne vredi koliko za čoveka koji to nije video. Poginuli nisu bili
ma ko, već ljudi s kojima su bivakovali, s kojima su delili život,
s kojima su se smejali i možda im pokazivali slike svojih
najbližih, u društvenoj prisnosti i čvrstom zajedništvu koje rat
takođe podrazumeva, dakle bili su prijatelji, i jedan za drugim su
padali, iznenadno i nasumično. Posle takvog doživljaja,
vezivanje za drugog više nije isto što i pre, jer iako čovek zna da
smrt više ne dolazi iz vedra neba, ipak je to iskustvo, da prijatelj
u trenu nestane, i da se to u bilo kom trenutku može desiti i s
drugim prijateljima, pa i samim čovekom, toliko utemeljeno da
ga ni čitav život u miru ne može ukloniti. Tada se čovek povlači,
previše može da izgubi. Taj unutarnji invaliditet, ta emotivna
obogaljenost, nije se videla, kao ni tuga roditelja, i o njoj se
nikada nije govorilo, ali bila je prisutna, katastrofa je bila suviše
velika i brutalna da ne obeleži one koji su je doživeli. Za
generaciju rođenu između 1880. i 1900. Prvi svetski rat bio je
najveći događaj koji je bacao senku na sve, i sebi su postavljali
pitanje u čemu je bio njegov smisao. Milioni mladih muškaraca
su poginuli, za šta? Za ovo? Zarad industrije zabave, kabarea,
filma i samoobuzete umetnosti? Zar su zbog ovoga, besmisla
samog postavljenog u sistem, žrtvovali život? Zar je to proizašlo
iz rata? Hitler je to tako video, i nije bio jedini.
Jer bili su na granici života, živeli su u graničnoj zoni između
svega i ničega, a intenzitet koji ih je tamo ispunio, silno
uništenje koje su tamo videli, nisu mogli biti besmisleni, nisu
mogli biti ništa; to su, ako išta, znali. Iz perspektive politike,
suštinski bi se mogla izvući samo dva moguća zaključka: više
nikad takvo grozno besmisleno traćenje života, ili novi rat koji
bi dao smisao žrtvi dva miliona nemačkih vojnika. Za Hitlera je
samo ovo drugo rešenje bilo moguće. Jer ako je rat poništio sve
što mu je prethodilo, isto je bilo sa svime što je za njim usledilo.
Hitler je napisao:

Mogu i hiljade godina da proteknu, a nikada se neće smeti

pričati i govoriti o junaštvu, a da se ne spomene nemačka
vojska u Svetskom ratu. Onda će iz koprene prošlosti
postati vidljiv gvozdeni front sivog čeličnog šlema, nikako
posrćući i nikako uzmičući, jedno spomen-obeležje
besmrtnosti. I dok god Nemci žive, oni će se sećati da su to
nekada bili sinovi njihovog naroda.

To je rat kao mitologija, priča o junaštvu iz dubine prošlosti,

nešto homerovsko ili vagnerovsko, oblik zgušnjavanja smisla
koji je Hitler poznavao i gajio, pa ga je zato tražio, u odnosu ne
samo na rat već i na sve savremeno, što se u takvoj perspektivi
dubokog ponora prošlosti uzvisivalo i sticalo jedinstvo i
povezanost, dakle smisao. A nema sumnje da je upravo takav
smisao ratu nedostajao za onoga ko se usred njega našao, jer ako
su ratna dešavanja išta izražavala, jedinstvo i povezanost
svakako nisu, ali nemamo razloga da verujemo da ga je Hitler iz
proračunatosti tako opisao, imamo svaki razlog da verujemo da
je on rat doživeo kao nešto duboko smisleno. Rizikovao je život
zarad svojih verovanja, u velikoj zajednici u kojoj mu je
ponuđeno bezuslovno prijateljstvo koje pak ne zahteva bliskost
ili intimnost, i situaciju u kojoj su svi ratovali za nemačku
naciju, kojoj je on još od malih nogu želeo da pripada i za koju
se verovatno – ako je verovati pasusima u Mojoj borbi, gde piše
o utisku koji je čitanje očevog dela o nemačko-francuskom ratu
iz 1870. ostavilo na njega – i borio.
Mitologizacija rata nije san o ratu, već njegova
esencijalizacija, a potpuno odsustvo i najmanjeg tračka
svakodnevice tipično je za romantičarsko jastvo, to predstavlja
unutarnje uzvisivanje spoljašnjeg, čega su Helderlinove pesme,
na primer, eklatantan izraz, i one su lišene svakodnevice i
banalnosti, u njima je sve uzvišeno i egzistencijalno ispunjeno,
neprekidno na granici ekstatičnog, kakav život postaje kada se
do tačke pucanja ispuni smislom. Zaljubljenost može tako da
ispuni život, kao i mističko-religijski doživljaj, i smrt. U sva ta
tri stanja reč je o prevazilaženju jastva. Osećaj nečeg gotovo
božanskog u Helderlinovim pesmama povezan je s tim, granice
između sveta i jastva gotovo da uopšte nema, jastvo se gotovo
stapa sa svojim opisima dubokog zelenog hlada i vrelog sunca, s
grmljavinom što se razleže nad brežuljcima i ledeno hladnim
rekama što struje s planina, i zato je sve smisleno;
poistovećivanje jastva sa svetom konačni je smisao. Ako takvog
poistovećivanja nema, svet je stran, a pred stranošću je jastvo
izolovano i odsečeno, prosto odbačeno, pa je i samo sebi strano,
jer strano je tačka iz koje može da sagleda sebe, svoju
nepripadnost. Životinji svet nije stran pošto ona ne može da vidi
sebe i ne poznaje razdaljinu između sebe i svog okruženja. O
tome se radi u drugoj priči o postanju, to je pad koji znanje
podrazumeva, pad u strano. Čežnja za prirodom i prirodnim
jeste čežnja za identitetom, celovitošću, apsolutnim smislom
nerazličitosti. Romantičarsko usamljeno jastvo i žeđ za
prevazilaženjern jastva izraz su toga, posebno snažan pošto se
religijska slika sveta raspala i ostavila samo čoveka. Pojam
otuđenja mladog Marksa je egzistencijalan, ne politički; veza
između specifičnog i mehaničkog rada u kapitalizmu došla je
kasnije. Vagnerove junačke priče i silovite oluje osećanja takođe
su povezane s tim, sa uzvišavanjem sveta i prevazilaženjem
jastva. Jastvo u Mojoj borbi izražava se polazeći od istog
modela, uzdiže rat i lični život u nešto svakodnevicom
nedirnuto, oblik uzvišenosti koji je sâm po sebi smislen, ali za
razliku od Helderlina, Rilkea, Trakla, Vagnera, Betovena i
gotovo bilo kojeg nemačkog umetnika romantizma i poznog
romantizma, Hitlerovo jastvo ograničeno je slabim vladanjem
formom, tačnije slabom sposobnošću da od neke forme načini
izraz jastva i osećanja koja ga ispunjavaju, sve što on ume jeste
da ponavlja tuđu formu, na najprostiji način, kao kliše. „Onda će
iz koprene prošlosti postati vidljiv gvozdeni front sivog čeličnog
šlema“, piše on, i „spomen-obeležje besmrtnosti.“ Njega
ograničava i mišljenje, koje ostaje unutar kulture u kojoj je
živeo, pune predrasuda i delimičnih uvida, poluistina, glasina i
opšte nepouzdanosti, koje, kako Brigita Haman pokazuje,
iznenađujuće često potiču iz savremenih bečkih novina i
populističkih časopisa, pa se ono što on smatra uzvišenim i
apsolutno smislenim ne ukazuje kao takvo, kao na primer kod
Helderlina, već naprotiv kao nešto neautentično, pošto je ideja o
uzvišenosti, ili želja za njom, jedini aspekt same uzvišenosti koji
tu prosijava, što ukazuje na autorovo jastvo i njegovu
malograđanštinu, koja svojim prisustvom diskvalifikuje svaki
oblik uzvišenog. Kad čovek čita pokušaj uzvišavanja u Mojoj
borbi, kao da gleda lošu sliku okomite i jedinstveno lepe
planine.

Ali ako sam tekst sve srozava, to ne znači da su Hitlerova

osećanja prema njegovom predmetu mala, ili da je sam predmet
takav. Hitler je imao dara za nešto drugo, što on i ističe nekoliko
puta u Mojoj borbi govoreći o inferiornosti teksta prema živoj
reči, kojom je nesumnjivo vladao i umeo da je iskoristi kako bi
slušaoce naveo da osećaju što i on, ili što je hteo da osećaju. Tu
je mitologizacija svakodnevice našla svoje pravo mesto, kao i
uzvišavanje stvarnosti, gde je rad radnika, suštinski dosadan,
monoton i neutešan, postao junački i veličanstven, i gde se
neprekidno ukazuje na prošlost, u vidu kavalkada sa
srednjovekovnim barjacima, u vidu rituala i zakletvi, velelepnih
građevina i trgova u antičkom stilu, u nekakvoj sublimaciji
sadašnjeg trenutka i ponovnog očaravanja društva, gde je većina
estetskih elemenata uveliko preuzeta iz sveta vojske i ratovanja;
uniforme, zastave, parade, sve to stvara jedinstvo. Radnici su
postali radnici-borci, školska odeljenja deca-borci, sportske
zvezde atlete-borci, a sve je to bilo jedinstveno po tome što se
stvarnost nije uzvišavala i osmišljavala kroz umetničko delo
koje tu stvarnost preobražava ili odabira određene elemente u
njoj, svet se nije čitao u pesmi, slušao u muzici, gledao na slici,
već se to činilo kroz stvarnost samu, neposrednim i direktnim
preobražavanjem i oblikovanjem. Hitler je Nemačku pretvorio u
pozorište. To pozorište je izražavalo povezanost, i kroz nju
identitet, a kroz njega nepatvorenost. Nije se radilo o izmišljanju
nečeg novog, konstruisanju identiteta pomoću kostima, zastava i
povorki, već o izražavanju nečega što je oduvek bilo tu, ali što je
moderno društvo potisnulo i raspršilo, pa zato toliki broj
elemenata potiče iz istorije: nešto se ponovo uspostavlja.
Hitler nije bio fanatično-militantni upravnik pozorišta koji je
narodu nametnuo svoju volju; strune na kojima je svirao bile su
stvarne, osećanja koja je budio postojala su u svima. Svako ko je
video parade u Hitlerovoj Nemačkoj zna kakva osećanja bude,
kakve ogromne sile uniformisano zajedništvo lišeno jastva
pokreće, i kakvu snagu ima kolektiv, jer, oh, koliko čovek može
da čezne da postane deo tog „mi“. Neke slike iz tog perioda
poseduju gotovo divlju lepotu, kao slika postrojenih vojnika
snimljena u visini glave, širi se more čeličnih šlemova, potpuno
simetrično, isto ljudsko biće ponovljeno i ponovljeno gotovo u
beskraj. Ili tišina kad Hitler prelazi nekoliko stotina metara ka
razbuktalom plamenu pod spomenikom da oda poštu palima,
okružen hiljadama postrojenih vojnika, uniformisanih, pod
šlemovima, nepomičnih. Sve što nije uspeo da probudi u Mojoj
borbi uspelo mu je u ovim ljudskim tabloima. Tu postaje vidljiv
gvozdeni front sivog čeličnog šlema, tu oni vraćaju prošlost u
život, dok se nalaze u stvarnosti, tu oni jesu besmrtni. Kao što je
jedan vojnik povikao za vreme partijskih susreta u Nirnbergu:
niste umrli, i dalje živite u Nemačkoj.
Ko ne želi da bude deo nečeg većeg od sebe? Ko ne želi da
oseti da mu život ima smisla? Ko ne želi da ima za šta da umre?
Mir, zasićenost i spokoj koji ispunjavaju naš život, ili kojima
pokušavamo da ga ispunimo, gde je zadovoljstvo krajnji cilj i
gde gotovo nema oblaka na nebu, podseća na život koji Štefan
Cvajg opisuje u svojim memoarima Jučerašnji svet, a koji se
tako naglo završio u avgustovskim danima 1914. Zato sebi
moramo postaviti pitanje da li je rat izbio zbog određenih
političkih odnosa i istorijsko-društvenih prilika, nezamislivih u
našem posleratnom društvu, ili je nastao zbog oslobađanja
izvesnih sila koje su se oduvek nalazile u čoveku, koje su deo
prirode svih nas, te koje se ponovo mogu osloboditi, bilo kad od
ovog trenutka. U svakom slučaju o tome zasigurno možemo reći
samo da bi došlo na drugi način, u drugom obliku, jer smo
konkretan oblik u kojem se javilo 1914. i ponovo 1939.
identifikovali i zatvorili mu sve mogućnosti ispoljavanja. Dakle
neće biti paradnog koračanja na ulicama i mora šlemovima
ukrašenih glava na trgovima. Ali u sebi, dok ovde sedim ovog
proleća, u sobi u Glemingebruu nadomak Istada, u bujajućem
krajoliku oblivenom suncem čije sam svetio zaklonio
pokrivačem kako bih radio na miru, dok me ipak ometaju deca
koja uleću i izleću iz kuće sa istim poletom i radošću i životnim
nagonom koje pamtim i iz svog detinjstva, dok moja majka
napolju plevi cvetnjake, a Linda je u prodavnici u kupovini za
uskršnji ručak, i njen brat u dvorištu zakucava eksere u
nadstrešnicu koja se zimus urušila pod težinom snega, i njena
majka se pored njega bavi podizanjem ogromnog grma koji je
zimus pao, mogu da osetim čežnju za nečim drugim, i
pretpostavljam da takvu čežnju osećaju i drugi, jer se ljudi iz iste
kulture valjda ne razlikuju toliko da određeno osećanje može
postojati samo u jednom? Ne znam šta ta čežnja predstavlja, ali
znam da ne podrazumeva udaljavanje od onoga što je ovde, što
imam ili u čemu živim, nije stvar u tome, ništa ne prezirem, i
shvatam vrednost jednolikosti ovakvog života, i njenu nužnost.
A ipak, čežnja. Za čim?
Ili je to možda pre nedostatak nego čežnja. Osećaj da nešto
nije tu. Usred života i svega živog, prosto obujmljenog
cvrkutom i lepetom silnih ptica koje svijaju gnezda u blizini,
obasjanog sunčevom svetlošću, sa svih strana okruženog
zelenim rastinjem, nešto nedostaje.
Da li je nedostatak u meni? Da li to ja ne uspevam da osvojim
sopstveno vreme i sopstveni prostor, da vidim sve kako jeste,
zaista jeste, da uvidim da je to sve i da budem srećan zbog toga?
Jer čitav svet se otvara čak i u najmanjoj biljci nad kojom se
čovek nagne, ona živi i povezana je sa svime ostalim što živi,
raste na ivici vrtoglave provalije vremena, gde i mi stojimo. Da
li je moja odgovornost da tom svetu dam važnost i ispunim ga
vrednošću? Može li on da bude takav? Ilije prazan, pun
serijskog rasta, onoga što iznova i iznova kopira sebe
unedogled? Ispraznost koja ujedno čini osnov našeg biološkog
delovanja, svega ljudskog? Ako je tako, zašto imitiramo
ispraznost serijskog u kulturi koju stvaramo? Zar ne bi trebalo
da kultura uspostavlja razlike, u čemu svaka vrednost počiva i
odakle se uzima, pa samim tim i svekoliki smisao? Zar taj
smisao ne postoji? Ili je sakriven? Sakriven čime? Sakriven
društvom, čije razlike postoje da drže na mestu, ne da
oslobađaju, i koje nas i drže na mestu u određenom životu,
naviknutom životu iz čije se perspektive čitav svet rastače i
postaje jednolik?
Ali ako je tako, odakle dolazi predstava da može biti
drugačije? Više ne verujemo u boga, a to onda znači da bog ne
postoji i da nikada nije ni postojao. Ako je tako, on je živeo
samo u predstavama ljudi, kao nekakvo egzistencijalno oruđe, a
preduslov smislenosti takvog oruđa bio je da spoznaja njegove
instrumentalnosti ne dopre do svesti. To se desilo tek kada je
materijalna stvarnost za nas postala instrumentalna, a odatle se
nije moglo nazad, jer smisao isključuje zabludu otvorenih očiju,
verovati znači znati, i kao što su oni znali da je bog realan, mi
znamo da bog nije realan. Veza sa istinskim, koja je počivala u
ekstazi, narušila se jer više nije bilo ničeg istinskog; i ekstaza i
najdublja ljudska osećanja postala su laž, opsena.
Ali sunce gori, trava raste, srce kuca u svom mraku.
 „Ali sunce gori, trava raste, srce kuca u svom mraku.“
Zašto sam to napisao?
Takav jezik je šupalj. Podseća na jezik nacista. Dobro, sunce
stvarno gori, trava stvarno raste, srce stvarno kuca u svom
mraku, ali činjenice nisu suština tog jezika, suština je u onome
što priziva, jer on na neki način uzdiže sunce, travu i srce, čini ih
nečim većim od onoga što jesu, prosto hoće da nosi istinsku
realnost. To je isti jezik koji tvrdi da je civilizacija odsečena od
nagona, patnje i genijalnosti, dok su sunce, trava i krv povezani
sa istinskim, čija su dva velika izraza rat i umetnost, kako je
Man napisao 1914.
Takav jezik je šupalj, i postao je jezik nacista, ali da li je
neistinit?
Celanova pesma bila je odgovor na takav jezik, koji je
upropastio čitavu jednu kulturu. Nije nastao u Mojoj borbi, ali se
u njoj sakupio i koncentrisao, pa se posredstvom autora Moje
borbe raširio po celom društvu, koje je trebalo preobraziti iz
temelja. Mi smo se ratosiljali svega što je taj jezik nosio.
Eliminisali smo sve misli o uzvišenosti i sve misli o
autentičnosti. Živimo u moru predmeta i veliki deo budnog
života provodimo pred ekranima. Smrt krijemo koliko god
možemo. Šta činimo ako se iz toga uzdigne čežnja za nečim
drugim? Za stvarnijom stvarnošću, autentičnijim životom? To je
greška, jer je sav život jednako autentičan, a uzvišenost je
predstava o životu, ne život sam. Čežnja za stvarnošću, čežnja
za autentičnošću ne izražava ništa drugo do čežnju za smislom, a
smisao nastaje iz povezanosti, iz načina na koji se vezujemo
jedni za druge i za svoje okruženje. Zato pišem, pokušavam da
istražim veze kojih sam deo, a ako osećam težnju ka
autentičnom, i to je veza koju moram da istražim. U tvrdnju da
su rat i umetnost u srodstvu, što je Man napisao 1914, ali kasnije
naravno povukao, ja sam sasvim ubeđen, zato što ijedno i drugo
teži krajnjoj tački postojanja, što je smrt, naspram čije pozadine
život sija i iznenada postaje nešto dragoceno i neponovljivo, što
će reći smisleno. Oduvek sam to doživljavao u umetnosti,
snažan osećaj smislenosti, ali samo retko u modernoj umetnosti,
gotovo uvek u slikama iz perioda od sedamnaestog veka do
kraja devetnaestog, s nekoliko upečatljivih izuzetaka, kao što su
slike Anselma Kifera, na primer, koje su mi oduvek bile bliske.
Ali pre četiri godine, na putovanju u Veneciju, kao da je sve to
iznenada palo. Gledao sam slike u akademiji, i ništa nisu
„govorile“, kao da su se nalazile u prostoru izvan mog života.
Što je važilo tamo, nije važilo kod mene. A to je bilo čudno, jer
smrt je smrt, život je život, čovek je čovek kako god se kultura
ispoljavala, zar nije tako? Projurili smo kroz sale zbog
ograničenog strpljenja dece, iako je Vanju zanimalo sve jezivo u
njima, lobanje, konji koji se propinju, raspete figure, a kada smo
otišli i sedeli u mirnom kafeu s pogledom na lagunu i pili sprajt
s kockicama leda, na pamet mi je pala pomisao da sve to staro i
divno što sam toliko godina visoko cenio i ka čemu sam težio,
pošto mi se ta lepota činila nužnom, pa i životno nužnom,
možda, na kraju svih krajeva ništa ne uredi. Da je to teret koji
nosimo, nekakva senka koja pada na nas, nešto mrtvo i hladno.
Da je lepota tih slika zapravo lepota smrti, da spoznaja koju su
probudile u nama počiva u mrtvilu i ni u čemu drugom.
Istog dana video sam jedinu istinski uzvišenu stvar na tom
putovanju. Šetao sam s Jonom po kraju ispod stana, uzanim,
tamnim i vlažnim sokacima, gde su male vezane kese s
đubretom stajale ispred svakih vrata i gde se odeća sušila na
štrikovima koji su se protezali tamo-amo između kuća, bilo je
kasno popodne, bližili smo se platou kraj lagune gde su pristajali
vaporeti, kada se ogroman brod iznenada ukazao nad
krovovima. Lagano je klizio. Izašli smo na plato gde se more
otvorilo i gde je na osobenoj svetlosti, tu uvek prisutnoj, po kiši
kao i na suncu, na jesen kao i u proleće i leto, zasvetlucalo sve –
zidovi i krovovi, kaldrma i površina vode.
Brod koji je pristizao bio je ogroman, carevao je nad gradom,
sve palube bile su crne od ljudi. Odzvanjao je glas sa razglasa
koji im je govorio o gradu pred njima. Svugde su sevali blicevi.
Nešto se podiglo u meni. Leđima su mi prošli žmarci.
– Jesi li video, Jone – kazao sam i čučnuo pred njim.
Osmehnuo se i klimnuo i upro u jednog od mnogobrojnih
golubova koji su trzavo prolazili. „De!“ – kazao je. Uspravio
sam se, bacio poslednji pogled ka brodu, udaljenom toliko da
nisam mogao da vidim ničije crte lica u gomili koja je prekrila
palube, već samo crnilo i bliceve koji su ga osvetljavali, pre
nego što sam okrenuo kolica, vratio se u sokak i pošao ka
malenom kafeu, gde je Jon dobio zemičku a ja solju espresa.
Zašto mi je prizor tog broda poslao žmarce niz kičmu? Šta
me je navelo da pomislim da je veličanstven?
U klasičnoj estetici sublimno je prizor nečega što svojom
veličinom ili stranošću potrese posmatrača. Erupcija vulkana,
havarija broda, moćna i divlja planina, pred čijim prisustvom ili
događanjem posmatrač stiče nedvosmislen osećaj da je mali ili
beznačajan. Lepota, koja je od antike bila sinonim za
proporcionalnost i harmoniju, dakle unutar okvira čovekove
moći, u romantizmu potpada pod pojam sublimnog, možda zato
što predstava o božanskom više nije bila podrazumevano
središte sveta, nešto iz čega sve misli i pojmovi proizlaze ili
čemu teže. Ali sublimno i božansko nisu ista stvar, otkrivenje
stranosti prirode drugačije je od otkrivenja blizine božanskog,
jer se u blizini božanskog ne ukazuje samo udaljenost, ne samo
užasna i golicava spoznaja slepila i neljudskosti prirode već i
ono suprotno, obećanje povezanosti i pripadnosti. Jedno „mi“.
Božansko ili sveto pokazuje granicu toga „mi“, dok joj
istovremeno daje smisao, više nema jednog spram drugog, već
kolektiva, celine. A i vrsta otkrivenja svakako je radikalno
drugačija, jer je iskustvo božanskog ili svetog bilo iskustvo
nečega što prevazilazi inače zakonima uslovljenu stvarnost, a
možemo zamisliti koliko je to bilo užasno i zastrašujuće. Naći se
pred svemoćnim bićem koje nije ni čovek ni životinja, koje se
krije, ali je ipak tu, na istom mestu kao i ti. Rudolf Oto je
napisao da religijski osećaj može ispuniti dušu gotovo
sumanutom snagom, i pokušao je da opiše sve njegove različite
faze. Ono što stvara lak, spokojan osećaj svečanog utonuća, što
ponekad pređe u duševno raspoloženje nekakvog neprekinutog
toka koji dugo potraje u vidu stalnih vibracija, dok najzad ne
mine i ne ostavi ponovo dušu u profanom. Ono što iznenadno
izbija iz duše, kao udar ili trzaj. Ono što vodi u retka uzbuđujuća
osećanja – opijenost, zanos, ekstazu. Ono što odvlači u skoro
avetinjski, ledeni strah. Religijski osećaj ima svoje sirove i
varvarske predstadijume, piše Oto, koji se razvijaju u smeru
sofisticiranog, oplemenjenog i objašnjenog. „On može dovesti
do toga da stvoreno zamukne u tihoj, uzdrhtaloj poniznosti pred
– da, pred čim?“
Kada čitam Rudolfa Ota ili Mirču Elijadea, koji kruže oko
doživljaja svetog i božanskog, da bi ga razumeli i definisali, i
kada čitam spise mistika ili crkvenih otaca, prožete ekstazom,
nalazim se pred nečim potpuno stranim, nečim što ni na koji
način nema mesta u mom životu, ili u životu oko mene, izuzev
retkih tračaka koje s vremena na vreme vidim na skupovima
harizmatičnih evangelističkih pokreta na televiziji. Ta činjenica
potresa moje inače fundamentalno ubeđenje da je ljudski
emotivni život konstantan, da su svi afekti koji struje kroz nas
oduvek strujali kroz sve ljude, pa da zato ima smisla da
posmatramo čak i najstarija umetnička dela, ili čitamo čak i
najstarije tekstove. Ljudsko postojanje oduvek je bilo isto,
smatrao sam, sasvim nezavisno od svih promena kroz koje je
kultura prošla. Ali ta vrsta iskustva, koje je nekada bilo
apsolutno suštinsko, meditacije o bogu i božanskom, rituali i
kultovi u vezi sa svetim, vizije i ekstaze koje nastaju u životu
sasvim posvećenom bogu i božanskoj misteriji, ta volja da se
traži smisao, ta silovita predanost, sa čitavim njenim spektrom
slutnji, raspoloženja i osećanja, više se ne traži, a i ako se traži,
to se dešava na samoj periferiji, na obodu društva, izvan naše
pažnje, i možda se s vremena na vreme prizove kao
svedočanstvo nečeg čudnog i zastarelog, kao zabava na
televiziji, aha, vi ste monah, dakle? Pa kako je to kad se nema
seks? Kada smo zatvorili vrata religijskom, zatvorili smo vrata i
nečemu u sebi. Nije nestalo samo sveto već su nestala i sva
osećanja povezana sa svetim. Predstava o sublimnom slabašan je
odjek doživljaja svetog, bez misterije. Čežnja i melanholija koju
romantičarska umetnost izražava čežnja je za tim doživljajem, i
tuga zbog njegovog gubitka. Makar tako ja razumem svoju
privučenost romantičarskom u umetnosti, kratke ali intenzivne
talase osećanja koje može da probudi, i ton radosti i tuge koji
iznenada može da se podigne poput neba u meni kad vidim
nešto nepredviđeno, ili nešto sasvim obično na nepredviđen
način. Brod crn od ljudi, industrijsku oblast pokrivenu snegom,
crvenkasto sunce koje ga osvetljava kroz opnu magle. Starca u
plavom radnom odelu koji baca kartonsku kutiju u vatru, takođe
u snegom pokrivenom krajoliku, gde je sve sasvim tiho i
nepomično, izuzev starčevih pokreta, meni toliko poznatih, jer
to je moj deda, i opreznog vrcanja plamenova. Da, plamen,
vatra, oganj, šta je to nego nešto što se otvara u svetu? Nešto što
se podigne, tu je, pa nestane? Uvek slično, nikada isto. Kada to
vidim, iznenada sam prisutan celim bićem, postajem svestan
sopstvenog postojanja, ali ne samo to već i svog jastva, na
kratak tren ispuni me celog, i to ne problemima koje imam,
svime što treba da uradim ili što sam uradio, svima koje
poznajem, ne, sve što me vezuje za društveni svet nestaje.
Možda na pet sekundi, možda na deset, možda čak i trideset
sekundi tako bude, stojim usred sveta i gledam kako vatra gori i
kako čovek zakoračuje unazad, u snegom pokrivenom,
bešumnom krajoliku, a onda to nestane, magija je prekinuta, sve
je kao pre, pa i ja.
Ali tako je mali i bedan taj doživljaj u poređenju sa
ekstazama mistika, tako je žalosna moja potraga za smislom,
večito ometana nečim, u poređenju sa doživotnom predanošću
mistika. Tako su ništavni moji rituali pred televizijskim ekranom
u poređenju sa onim što se nekada dešavalo na svetu. Oh,
gotovo da ne mogu ni da je pomenem, razliku između mog
oduševljenja kada Norvežanin pobedi na svetskom prvenstvu u
skijanju i oduševljenja čoveka dok kleči pred svetinjom koja mu
uzdiže dušu.
Ma dođavola: šta ja uopšte znam o božanskom? S kojim
pravom koristim taj pojam? Ja, sekularizovani zapadnjak od
četrdeset godina, naivan koliko i obrazovan, jedan od mnogih
neduhovnih i banalnih ljudi ovoga sveta? Nisam li samo dva
dana nakon prizora onog broda sedeo u bašti venecijanskog
restorana, kada mi je viljuška pala na zemlju, pa mi je kelner
prišao s novom a ja ga odbio, ne, ne treba mi viljuška, imam, zar
ne vidite, evo?, ne povezujući to s činjenicom da mi je viljuška
ispala, pa je time u njegovim očima postala prljava i
neupotrebljiva? Da, baš to sam uradio, i još u prisustvu Espena i
Ane, koji su se malčice postiđeno osmehivali za vreme čitave
seanse, pre nego što je Espen blago napomenuo da misli da je
kelner hteo da mi da novu viljušku pošto mi je stara ispala. Zar
reč „božansko“ uopšte treba da se nađe u ustima takvog
nezgrapnog i neotesanog bića? Bića koje osim toga ne veruje da
Bog postoji, pa naravno ni da je Isus bio sin božji; zašto bi se on
uopšte mešao u tu materiju?
Da, šta sam uopšte tražio?
Smisao. Valjda, je bilo toliko jednostavno. Iz dana u dan me
je ispunjavalo nekakvo nezadovoljstvo, sasvim podnošljivo,
nikada preteče ili destruktivno na bilo koji način, pre svega kao
senka koja mi se nadnosila nad život, a čija je krajnja
konsekvenca bila nekakva pasivna čežnja za smrću, jer nekada
bih u avionu pomislio da ne bih imao ništa protiv da se srušimo,
na primer, a da nikada ne bih ni sanjao da aktivno učinim nešto
da zbrišem sebe. U tom nezadovoljstvu ponekad bi nešto
eksplodiralo smislom. Kao da bih se našao na pragu nečeg
radikalno smislenog, u šta sam iznenada bio uključen, pa
ponovo iz toga izbačen. Kao da je smisao sve vreme tu,
neprekidno, kao da je oduvek bio tu, i da me samo ja i moj način
posmatranja isključuju iz njega.
Da li je tako? Da li spolja ima nečega, objektivno istinitog i
stvarnog, nekakve konstante života i živog, koja je uvek tu, ali
kojoj tek retko kad imam pristup, u praksi gotovo nikad? Ilije
stvar samo u meni?
Mogao sam da kleknem, spojim ruke i pošaljem uzdrhtale
molitve i žalopojke Bogu, našem Gospodu, ali živeo sam u
pogrešno vreme, jer kada bih pogledao ka nebu, video sam samo
ogroman prazan prostor. A kada bih pogledao oko sebe, video
sam društvo koje smo potpuno uredili tako da nas uljuljkuje u
dremež, odvraća nam misli, zabavlja nas. Ugodno i prijatno,
meko, toplo i dobro, to smo hteli i to smo dobijali. Jedino
preostalo mesto na kojem se mogla naći životna ozbiljnost bila
je umetnost. U njoj sam tražio samo to, punoću postojanja.
Lepotu i punoću postojanja. Ponekad sam ih i nalazio, i to bi me
potpuno obuzelo, ali to ništa nije donosilo, nikuda nije vodilo,
možda nije bilo ništa drugo do pražnjenje u prenapetoj duši,
sitne munje u mraku duha.

Vidim kako ogroman brod crn od ljudi klizi visoko nad

krovovima starog tonućeg grada i žmarci mi prođu leđima, ali
šta onda? Zar je to sve?

Džejms Džojs, odrastao u katoličanstvu, upoznat s velikim

crkvenim očima, takve trenutke je nazivao epifanijama, što je
tipično za njega, jer se ta reč izvorno koristila da označi
otkrivenje Hristove božanske prirode trojici mudraca one
zvezdane noći u Vitlejemu, dok ju je on primenjivao na
svetovna otkrivenja života na ulicama oko njega. U gotovo
skiciranom, nezavršenom romanu Stiven junak, on definiše
epifaniju kao a sudden spiritual manifestation. On polazi od
definicije lepote Tome Akvinskog, odnosno definicije odlika
koje određeni predmet mora da poseduje kako bismo ga doživeli
lepim, samo što premešta fokus sa odlika samog objekta na našu
percepciju tih odlika, u trodelnoj operaciji: prvo se objekat mora
odvojiti od svega ostalog i posmatrati kao jedna stvar (Tomin
integrity), onda se mora analizirati, kao celina i u delovima, u
odnosu na sebe i na druge objekte, dakle mora se posmatrati kao
jedna stvar (Tomin wholeness), i onda, na kraju, stoje epifanijski
trenutak, stvar se vidi kao ono što jeste (Tomin radiance).
Džojs to naziva dušom stvari, njenom takošću.
Polazište tog razmišljanja, koje Stiven ubacuje u razgovor s
prijateljem Krejnom, jeste mali intermeco kojem je jedne večeri
bio svedok u Ekls stritu, gde mlada žena stoji na stepeništu
ispred kuće, dok se mladić naslanja na gelender ispred.

Mlada dama – (diskretno otežući)... O, da... bila sam... u...

ka... peli...
Mladi gospodin – (nečujno)... Ja... (opet nečujno)... ja...
Mlada dama – (meko)... O... pa vi ste... ve... oma... ne...
valjali...

Upotrebljavanje pojma koji označava otkrivenje Hristove

božanske prirode za događaj poput ovog je blasfemično pošto je
razdaljina između ta dva polja toliko velika, ali jednako je velika
razdaljina i između tog događaja i sholastičke estetike u koju ga
Džojs podiže, rugajući se jazu između stvarnosti i učenjačkih
razlaganja o njoj, dok se ujedno bez sumnje bliži nečemu
suštinski važnom u sopstvenoj estetici. On opisuje bliski svet,
ono što se oko njega dešava, upravo ovde, upravo sada, hoće da
prodre u to, jer sve je lokalno, svima, uvek. Ali u Džojsovim
epifanijama nema ničeg „još“, to je njihova odlika, izraz su sebe
i piščev zadatak je da ih vidi baš takve, u njihovoj
nepatvorenosti. Kao primere epifanija navodi određene izraze
koji se javljaju u razgovoru, određene načine gestikuliranja,
određene misli koje prolaze svešću, drugim recima epifanije su
potpuno vezane za ljudsko, bliže određeno za društvo, odnosno
za život kakav vodimo u odnosu na druge. Dakle ima nečeg
gotovo antiesencijalističkog u njegovoj estetici, nju ne zanima
ono istinsko, niti transcendentalno, već traži sav smisao i
značenje u reci pokreta i jezika koja svakog dana teče kroz naše
živote. Jezik kojim to hvata i sam je reka, i poput svih reka ima
površinu, ono što vidimo na prvi pogled, i dubinu, reči ispod
reči, rečenice ispod rečenica, pokrete ispod pokreta, likove ispod
likova. Sve je u Uliksu uvek i nešto drugo, ne zato što je svet
relativan, već zato što je takav jezik kroz koji ga posmatramo.
Transcendencija je u Ulifesu protivna jeziku, otvara bezdan u
trenutku, koji samim tim prestaje da bude epifaničan – nije ni
izolovan, ni celovit, ni svoj – pa ako Džojsovo predstavljanje
sveta jeste istinito u svojoj relativnosti i ogromnoj
intertekstualnosti, ujedno je i cerebralno i u suštini sholastičko u
svojoj želji za sistematičnošću i kontekstom, i sumanutom
brzinom se udaljava od fizičke stvarnosti i realističkog romana,
otprilike kao što su se srednjovekovni crkveni oci udaljavali od
Biblije i konkretnog, delatnog i fizički bliskog u njoj, odlazeći
pravo u abnormalno apstraktno i bestelesno nebo spekulacija i
razmišljanja kojima su zasuli svoj život. U njemu čovek može
da se izgubi, kao što može da se izgubi u Uliksu i drugim
velikim modernističkim delima, u svekolikom intelektualnom
uživanju i estetičkoj prijatnosti koju nude, jer okret ka
sopstvenoj formi i jeziku koji su napravili u većoj meri ih čini
posebnim, nečim po sebi, dok time sasvim jasno nešto i gube,
jer, kako je Henri Džejms jednom napisao, u umetnosti su
osećanja smisao.
Ako se umetnost posmatra iz takve perspektive, forma po
sebi ne znači ništa, već ima značenje samo kao nosilac nečeg
drugog, a modernizam, što će reći glavnina dešavanja u
umetnosti od početka prošlog veka do danas, odbacuje tu
dimenziju. Pisci koji to ne čine imaju nekakvu romantičarsku
crtu u svojim delima, kao Herman Broh, na primer, u
Vergilijevoj smrti, jednom od najokorelijih modernističkih
romana dvadesetog veka, čiji početak, kad Vergilije na samrti
pristiže brodom u rimsku luku, sadrži neke od najboljih proznih
rečenica napisanih u Evropi poslednjih nekoliko vekova:
 Plavi poput čelika i laki, pokretani slabim, jedva primetnim
suprotnim vetrom, pohrlili su talasi Jadranskog mora u
susret carskom brodovlju kada je ono, držeći se levo od
niskih brežuljaka kalabrijske obale koji su se polako
primicali, zaplovilo prema luci Brindizi, a sad – dok se
sunčana, pa ipak slutnjom smrti prožeta samotnost pučine
pretvarala u spokojnu radost ljudske delatnosti, dok su
valove, blago obasjane blizinom ljudskog živovanja i
boravljenja, naseljavali raznoliki brodovi, sad kad su
ribarske barke, nošene mrkim jedrima, već svuda napuštale
male zaštitne nasipe svih onih mnogobrojnih sela i
naseobina duž obale zapljuskivane belom morskom
penom, i polazile u večernji ribolov – more je postalo
glatko gotovo kao ogledalo; sedefasto se nad njim
rasklopila nebeska školjka, spuštalo se veče, i mogao se
osetiti miris drva što sagorevaju u ognjištima kad god bi
zvuci života, lupa nekog čekića ili neko dozivanje doprli
otud dovejani strujanjem povetarca.47

Poseban oblik sreće podigne se u meni svaki put kad

pročitam ovaj pasus. Subliman je. Ali zašto? Šta baš u tom
pasusu može da probudi tako snažna osećanja? Ono što rečenice
opisuju, brod koji pristiže u luku jednog poznog popodneva,
trivijalno je i prepoznatljivo, makar svima koji su odrasli kraj
mora, dok se istovremeno odigrava u antici, za nas izgubljenom
i nedostižnom svetu. Da li je onda to objašnjenje? Međuigra
opšteg, dakle onog što ima u svim lukama, i specifičnog, onog
što ima samo u ovoj luci, a što je izgubljeno? Da, to budi radost,
lična sećanja na mirise, zvuke i svetlost, a posebno na vetar i
sumračni čas na obali, na osećaj pustoši kojim čoveka može da
ispuni, ali sublimno nije. Sublimno ne nastaje u sličnom, već u
kontrastu sličnog. U ovim rečenicama subliman je pokret s mora
ka kopnu, ili, kako piše: „sad – dok se sunčana, pa ipak slutnjom
smrti prožeta samotnost pučine pretvarala u spokojnu radost
ljudske delatnosti“.
Sunčana, pa ipak slutnjom smrti prožeta samotnost pučine –
tako nikada nisam razmišljao o moru, ali sigurno sam to osetio,
jer kad ovo čitam, nešto u meni to prepoznaje, mutno, kao
izdaleka. To je prepoznavanje nečega meni nepoznatog. I
prepoznavanje stranog, moćnog, vanljudskog, sa smrću
povezanog. Prelaz iz toga u spokojnu i radosnu ljudsku delatnost
ta rečenica opisuje, i oslobađa, jer iako se nalazi baš tu, u
Brohovoj imaginarnoj slici luke u Brindiziju nekada u
poslednjem veku pre Hrista, blisko povezan i s fizičkom
stvarnošću koju rečenica takođe priziva, nalazi se i na mestu na
kojem upravo sada sedim, drugog juna 2010, minut posle četiri
po podne, u radnoj sobi stana na šestom spratu iznad Trga
Triangeln u Malmeu, okružen zvucima ljudske delatnosti, što će
reći kola koja prolaze po ulici daleko ispod, ljudi koji ponekad
poviču, limenih truba maturanata koje dreče i njihovih stereo-
uređaja koji brundaju i tutnje dok prave još jedan krug po gradu,
starog crnog saksofoniste koji sedi pored bandere i stalno svira
istu deonicu. U otvaranju Vergilijeve smrti je ljudska delatnost,
dakle društvo, nešto do čega se doputovalo, a kada se tako
ukaže, rastući lagano, isprva samo kroz zvuke i mirise, vidi se
šta je to, naime zaštita, luka. U vremenu o kojem Broh piše ljudi
su bili malobrojni, razdaljine između gradova ili kultura velike,
a prelaženje tih razdaljina bilo je sporo i puno opasnosti. Sada je
sve drugačije, ljudska delatnost, naša zaštita od ravnodušnog i
smrtonosnog univerzuma više nije lokalna i ograničena, već
sveprisutna. Više nije nešto što napustimo pa joj se vratimo, već
nas neprestano okružuje, gde god bili i šta god radili. To ne
znači da su se od tog vremena promenili uslovi, već naše
poimanje uslova. Zato Brohova rečenica deluje tako snažno,
usmerava pažnju na jedan osnovni uslov koji mi u sve većoj
meri zanemarujemo. To čini na veoma jednostavan način,
vezujući se za konkretan predeo u svetu, konkretan trenutak u
vremenu, rano veče izvan luke u Brindiziju čiji elementi,
osunčana čeličnoplava boja mora, ružičasti sjaj neba, krečnobela
obala, svetlucanje tamošnjih kuća, izvlače slične trenutke iz
dubine čitaočevog sećanja, pa se zato trenutak i moguća
spoznaja koju on sadrži doživljavaju. Doživljeno je viđeno,
obojeno osećanjima. Rezonovanje zanemaruje osećanja, obraća
se isključivo mislima i razumu, činjenica da su nebrojeni ljudi
živeli i umirali pre nas i da ćemo i mi trenutno živi takođe
umreti banalna je spoznaja za misli i razum, pa to se zna od pete
godine. Tek kada čovek to doživi, kada oseti bezdan otvoren čak
i u najtrivijalnijem okruženju, on to i razume. Tek tada to
postaje spoznaja. Ona je gotovo neizreciva, jer sadrži toliko
toga. Pošto je tako osnovna, tako potpuno centralna, Broh je
svakako mogao da ispisuje stranicu za stranicom o njoj, da
razmatra sve moguće aspekte smrti u prirodi i naše odbrane od
nje, ali Broh je ovo napisao na vrhuncu svog stvaralaštva i znao
je da su ono što tekst izražava i ono što budi dve sasvim različite
stvari. Pisao je o moru povezanom sa slutnjom smrti, i o
spokojnoj, radosnoj ljudskoj delatnosti prema kojoj brod klizi,
tako jednostavno da se vidi šta su oba, i s tako velikom tačnošću
u konkretizaciji da slika može da se utopi u čitaočevu maštu i
razvije se obiljem raspoloženja i osećanja koja joj se tamo
pridodaju.
Dan se bliži noći, uskoro smo u poslednjem času, koji je
vreme ovog romana. U brodu iza carevog leži Vergilije, pisac
Eneide, s belegom smrti na čelu. Njegovo prisustvo je snažno i
prožima sve ostalo, jer uskoro će sve izgubiti. Dan se bliži noći,
sve se raspaljuje po poslednji put. U staronordijskoj kulturi
podzemni svet se zvao Hel, reč je izvedena od glagola hylja, što
znači sakriti ili pokriti, a verovatno je tako nazvan pošto mi
carstvo mrtvih ne možemo videti, ali, pomišljam sada, može to
imati i suprotno značenje, da je u pitanju svet koji se krije od
mrtvih. Samo nekoliko nedelja pre nego što smo otputovali u
Veneciju bili smo na zapadu Norveške, a osim što smo posetili
mamu i krstili Jona, jednog dana smo otišli i do Juna Ulava, mog
brata od tetke, kupio je letnjikovac nedaleko od sela u kojem je
odrastao, u suštini malo napušteno imanje nalazilo se na uzvisini
iznad fjorda Flekefjura, sa zemljištem, šumom, i malim potezom
obale. Ujutru smo tamo otišli da ih posetimo, bio je jedan od
mnogih fantastičnih dana tog leta, kada je nebo sasvim plavo,
strane planine sasvim zelene, a sunčeva svetlost preplavljuje
krajolik. Voda je sjaktala u fjordovima i rekama, svetlucao je
sneg na vrhovima planina, lišće na drveću blistalo je i treptalo
kada ih redak nalet vetra zanjiše. Mama je vozila napred, s
Lindom i Hajdi u kolima, ja sam ih pratio vozeći Vanju i Jona na
zadnjem sedištu. Gotovo da nije bilo saobraćaja na putu.
Automobil koji sam vozio pozajmili smo od mamine sestre,
Ulavove majke Ćelaug, u pitanju je bila stara tojota, a posle
novih automobila iz auto-škole i firme za iznajmljivanje koje
sam dotad vozio, osećao sam se kao da upravljam vozilom iz
nekog drugog doba, iz mehaničkog devetnaestog veka. Kao da
sam sedeo tik iznad puta, sve je brujalo i treslo se, svako
najmanje povećanje brzine osećalo se u telu. Drugi automobili
koje sam vozio bili su tamni, hladni i skoro kao iz neke video-
igre, kao da je saobraćaj oko nas zapravo projekcija na ekranu, a
brzina, bila sto, sto deset ili sto trideset kilometara na čas, samo
brojka na meraču. Ovo je bilo nešto sasvim drugo, i uživao sam
u osećaju. Obišli smo krivinu i videli kako voda, tako hladna i
zelenkasta, pada s brzaka i razbija se u bele zapenušane virove.
Prošli smo kroz tunel i pod nama se ukazao fjord, širok i plav, s
raštrkanim imanjima s jedne strane, i okomitim golim
planinama, plavičastim u osunčanoj magli s druge. Ni žive duše
nije bilo, samo stare upale građevine, pokoja razmetljiva kuća iz
osamdesetih, parkirane poljoprivredne mašine, ograđena
zemljišta, šume, fjordovi, planine.
– Kad stižemo, tata?
– Nema još mnogo. Izdržite tamo iza!
– Ali mnogo je dosadno, tata!
– Pogledaj tamo, vidiš li? Vodopad s druge strane!
– Da, vidim.
– Da pustim malo muziku?
– Da.
Pustio sam Denisa Vilsona, koga Vanja svaki put nazove
muzikom za kola kad ga slušam kod kuće. U ogledalu sam video
da se zavalila na sedištu i zagledala pred sebe praznim
pogledom. Jon je spavao na sedištu pored nje.
Spustili smo se u Dale, koji je sa svoje dve benzinske pumpe
bio prava metropola u ovom pustom, prostranom okrugu, u
kojem sam proveo tolike nedelje leta u detinjstvu. Kad smo
izašli iz centra minut kasnije, desno je bila strma padina brda na
čijem je vrhu carevalo imanje Ćelaug i Magnea. Gusto drveće sa
obe strane jedne okomite uzbrdice, nekoliko imanja planinskog
tipa, padine koje se strmo spuštaju do fjorda s druge strane.
Kada smo deset minuta kasnije izašli iz kola, oko nas je bilo
sasvim tiho. Onda sam začuo zujanje brojnih osa, pčela i
bumbara koje se podizalo i spuštalo u vazduhu. Otvorio sam
vrata Vanji, odvezao joj pojas, iskobeljala se i pogledala me. Jon
je spavao, pa je zaplakao kad sam se nadneo nad njim i počeo da
petljam sa silnim pojasevima i kopčama, ali je zaćutao kada sam
ga najzad izvadio, i naslonio je glavu na moje rame. Kuća se
nalazila ispod puta, na vrhu iskošenog zemljišta čije je dno lenjo
zapljuskivao tamnoplavi fjord. Drveće u šumi s druge strane je
sijalo.
Tu smo proveli ceo dan. Skočio sam u prohladnu vodu samo
u gaćama dok su me Vanja i Hajdi gledale stojeći na steni,
napravili smo krug u malom čamcu, pod dirigentskom palicom
Johanesa, starijeg sina Juna Ulava, a u rano popodne otišao sam
s Vanjom da pecamo malim pozajmljenim štapom. Vanja nikada
ranije nije pecala, sada je trebalo da je naučim, a da se ne bi
previše razočarala, pošto ni vremenske prilike ni doba dana nisu
bili idealni da se uhvati riba, nekoliko puta sam joj rekao da nije
sigurno da ćemo nešto upecati, razumeš valjda? Da, razumela je.
Probili smo se kroz grmlje, balansirali preko strme stene, zastali
na kraju malog rta i zabacio sam varalicu. Zasvetlucala je u
vazduhu, sletela uz kratak pljusak, a kad je počela da tone, dao
sam štap Vanji i rekao da može da namota. Ovako, tata?, kazala
je, da, dobro je, rekao sam, grize!, rekla je, šališ se, rekao sam,
stvarno? Nekoliko minuta kasnije lep bakalar praćakao se po
morskoj travi ispod nas. Na prvo zabacivanje!, kazao sam joj,
sijala je od ponosa. Ali više ništa nije zagrizlo. Kad smo se
vratili kući, Linda ju je slikala s ribom u rukama. Za promenu
sam se osetio kao pravi otac. Liv i Jun Ulav su pravili ručak,
cela njegova porodica je dolazila, i An Kristin sa svoje dve
devojčice, i Magne i Ćelaug. Osmoro dece, petoro roditelja, dve
babe i deda okupili su se, dakle, sat kasnije, dok je sunce visilo
nad krošnjama na zapadu, sedeli smo na kosini sa po tanjirom u
krilu i jeli kobasice i pirinač. Spolja je sve verovatno delovalo
kao obično prijatno porodično okupljanje, ali nije bilo tako.
Magne, kojeg sam viđao i poznavao celog života, bio je smrtno
bolestan. Oduvek je bio sposoban i jak čovek, koji bi zauzeo
prostor gde god da se nađe, snažnog prisustva, tip čoveka koji se
ne može ignorisati. Dok je sada sedeo na kosini, bio je
neprepoznatljiv. U fizičkom smislu nije bilo razlike, ali odavao
je nešto drugačije. Gotovo da uopšte nije zauzimao mesta, kao
da nije bio prisutan, i to sam osećao celim bićem, sve vreme, čak
i kad ga nisam gledao, i nisam to mogao da razumem, da je
takva potpuna promena moguća, jer sam mislio da njegovo
prisustvo jeste on. Bio je senka samog sebe. Malo je govorio,
malo jeo, malo sedeo gledajući fjord, okružen decom i
unučićima, možda najlepšeg letnjeg dana te godine.
Sve što je video za njega će uskoro nestati, da se više nikada
ne vrati.
Ne samo porodica, o kojoj više ništa neće znati, već i fjord i
planina, trava i zujavi insekti. I, oh gospode, sunce. Više nikada
neće videti sunce.
Pomisao na to obojila je sve što sam video tog popodneva.
Lepota sveta se pojačala, ali i postala okrutnija, jer će i za mene
jednoga dana nestati, a nastaviće da postoji za druge, kao što je
činila od početka vremena. Koliko li je ljudi sedelo gde i mi,
posmatrajući isti vidik? Generacija za generacijom unazad, svi
su tu nekada bili, i svi su sada nestali.
Kada je uveče trebalo da se vratimo, Vanja je htela da bude u
kolima s Hajdi i Lindom, pa sam vozio sa usnulim Jonom, pola
sata, pod planinama što se uzdižu nebu pod oblake, kroz doline
u kojima su rasle senke nadolazećeg sumraka, kraj uskomešanih
brzaka i bučnih vodopada, i sve vreme sam glasno pevao, opijen
suncem i smrću.
Šta sam drugo mogao da radim? Bio sam toliko srećan.
Bilo je to isto sunce o kojem je Broh pisao tridesetih, dok je
tonulo u more kod Brindizija večeri 19. godine p.n.e. I isto to
sunce obasjavalo je Tarnerovu sliku antičke luke, naslikanu oko
stotinu godina ranije. Tarner je uzeo motiv iz Vergilijevog epa
Eneida, tačnije iz priče o Didoni, koja se zaljubila u Eneju i
oduzela sebi život kada je nastavio putovanje. Ali Tarnera ne
zanimaju toliko ti dramatični događaji, već mesto na kojem se
odigravaju. Slika predstavlja Kartaginjansku luku na severnoj
obali Afrike i izrazito je romantičarska, i po svojoj egzotici i po
estetici ruševina, mnoge monumentalne ali polusrušene
građevine prožimaju sliku. U svakom slučaju sam to pomislio
kada sam je prvi put video. Kada sam bolje pogledao, shvatio
sam da to nisu mine, već obrnuto. Velike krečnobele antičke
građevine zapravo su se gradile, slika pokazuje grad koji se
podiže, a ne koji propada. Jedinstvena slika. Duž jedne strane
okomita litica, potpuno zarasla u vegetaciju, spušta se do reke
koja se malo dalje uliva u luku. S druge strane je poluzavršena
građevina, pod njom skupina ljudi, malih u poređenju s
proporcijama građevina i planina. Žena u belom, Didona,
okružena je muškarcima, jedan je ratnički obučen i okrenut
leđima, to je verovatno Eneja. Oko njih leži građevinski
materijal, u pozadini niz muškaraca doprema nešto s brodova.
Niže kod reke, kao odsečena od tih događanja, sedi grupica
dečaka, goli su, i ako već nisu bili u vodi, uskoro će biti. Ali ako
su odsečeni od ostalih događanja, nisu odsečeni od okruženja,
naprotiv, kad pogledam tu sliku, stičem utisak da je sve na neki
način isprepletano, da su dečaci povezani s vegetacijom i
vodom, i s ljudima iza sebe i visokim zgradama, a jarboli
brodova u pozadini gotovo se utapaju u izmaglicu koja tog dana
pokriva predeo.
Dok hladna svetlost sve izoštrava, ističe i jasno razdvaja,
topla svetlost čini da se konture brišu i sve stapa. Tarnera je pre
svega to zanimalo, pretpostavljam, jer tako je i na mnogim
drugim njegovim slikama, na primer na slici voza gotovo
potpuno progutanog mećavom, tu jedva da ima jedne čiste linije
ili konture, sve klizi, sve je prelaz. To se vidi ako se gledaju
boje, tad same stvari nestaju, ili njihova funkcija, a takav pogled,
koji odbacuje sve što zna, odbacuje i svekoliko apriorno znanje i
uspeva da svet vidi iznova, pa mu se on ukazuje kao prvi put.
Tarnera je zanimao odnos između promenljivog i
nepromenljivog, čvrstog i pokretnog, a tako voz ne postaje izraz
nečeg drugog, neke od mnogobrojnih kategorija u koje se može
smestiti, povezanih s modernošću, industrijalizacijom,
civilizacijom i ljudskim tvorevinama, već samo izražava ono što
jeste po sebi, čisto fizički, džinovski metalni predmet koji juri na
dve gvozdene šine, zahvaćen teškim nevremenom, koje bi
moglo da zahvati i bilo šta drugo: jedrenjak, konjsku zapregu,
pogrebnu povorku, medveda. Što se tiče slike Didona gradi
Kartaginu, predmet zanimanja su u tom kontekstu i gotovo
beskrajni načini na koje svetlost utiče na krajolik, od sjaktanja
vode do izmaglice koja upija svetio na horizontu, a taj fokus
naravno čini nešto i sa scenom koja se odigrava. Didona možda
prvi put vidi Eneju, nešto tu počinje, ali se i završava, jer to što
vidi uskoro će je odneti u smrt. Mala razlika između gradnje i
rušenja, jer započete građevine, dakle, u dlaku liče na ruine,
pojačava taj pokret. I tropska vegetacija je povezana s tim,
džiklja divlje i slepo, tako snažno i brzo da preti civilizovanom,
čistom i uređenom na način koji podseća na smrt. Svega toga
ima na Tarnerovoj slici, ali ipak nije centralno, njen glavni
motiv je sunce.
Kada sam je prvi put video, u Nacionalnoj galeriji u
Londonu, obuzelo me je nekakvo obilje osećanja, gotovo da
nisam mogao mirno da stojim pred njom, toliko je snažan utisak
ostavila na mene. Zato što je toliko divna, naravno, ali i zbog
načina na koje je predstavljeno sunce, jer ono stvarno
zaslepljuje. Sunce je glavni motiv slike dok visi nad predelom, i
njegovi zraci zadiru svuda, osvetljavaju sve površine,
neposredno ili posredno, stvaraju sve boje, zagrevaju vazduh i
čine da se u njemu sve stapa, povezuju sve činioce krajolika, na
neki način, ali tako da ljudi koji se ispod kreću to ne vide niti
primećuju. Kako je to moguće?, pomislio sam dok sam stajao
pred slikom. Kako čovek može da se kreće pod nečim tako
velikim i moćnim, takvim neobuzdanim životodavnim
principom, ogromnom kuglom gasa koja neprekidno gori na
nebu, a da to ne primećuje? Oni ne vide sunce, ali Tarner ga
vidi, a preko njega i mi. Sunce na toj slici tako dominira svime
da je teško ne pomisliti da je sveto i da ga je Tarner obožavao.
On sâm je baš tu sliku izuzetno cenio, čak toliko da je, kako se
priča, u ranom nacrtu testamenta tražio da ga njome pokriju kad
ga budu sahranjivali. Kasnije je odustao od te bizarne želje i
donirao sliku Nacionalnoj galeriji, pod uslovom da visi pored
slike antičke luke Kloda Lorena, kojoj se divio i na koju je
njegova slika bila komentar. Tako se i desilo, u sobi 15
Nacionalne galerije visi slika Tarnerove antičke luke pored slike
Klodove antičke luke. Mnogo je sličnosti između te dve slike.
Oba motiva su klasična i usredsređena na ženski lik – u
Klodovom slučaju na kraljicu od Sabe – obe se odigravaju u luci
sa antičkim građevinama, daleko ispod onoga što takođe
dominira na obe slike; sunca i neba. Ali pošto su činioci toliko
slični, razlike su utoliko upadljivije i važnije. Najupečatljivije je
to što se Klodova luka otvara ka moru, dok se more na
Tarnerovoj slici uopšte ne vidi, tu kao da se luka završava
rekom. I dok je svetlost kod Kloda oštra i jasna, kod Tarnera je
gusta i uvek malčice mutna. Zbog toga slike imaju sasvim
različito zračenje. Kod Tarnera je život nekako zatvoren, nosi
nekakvu statičnost, u smislu da raste i opada na istom mestu, da
nema izlaza. To ističe i motiv, koji je s jedne strane smrt –
Didona sahranjuje muža – a sa druge strane život; stigao je
Eneja, veliki preživljavač, a sa njim i ljubav, tačnije životna
snaga i budućnost, koja će za Didonu, koja ostaje na tom mestu
ispunjena osećanjima, na kraju postati smrt.
Ta odsečenost ili zatvorenost suštinski je važna za životni
osećaj ili poimanje života koje slika predstavlja ili istražuje. I
sunce učestvuje u tome, tako se pojačava i njegova statičnost, i
ako ono svemu daje život, zbog njega sve i trune. U Klodovoj
luci, predstavljenoj nekoliko sati kasnije u toku dana, gde vetar
duva s mora, sve je pak otvoreno i u pokretu. Motiv je odlazak
kraljice od Sabe, ali oko toga je niz drugih dešavanja; veslači u
čamcima pristižu i odlaze, mornari se penju po takelažama i
naslanjaju na ograde, ljudi se šetaju lukom, stoje dvoje po dvoje
i razgovaraju, gledaju kraljevsku povorku ili decu koja su
potrčala nekoliko metara ispred njih, sve sa otvorenim i na
suncu ustreptalim morem što se prostire ka horizontu.
Veličanstvene pseudoantičke građevine, bogato obučeni ljudi i
mnogobrojni brodovi u luci kraj njih čisto su i jasno odvojeni.
To čini nešto s centralnim događajem, kraljičinim odlaskom, jer
je to samo jedno dešavanje među drugim dešavanjima, značajno
tu gde se odigrava i za one koji u njemu učestvuju, vezano za to
mesto, i nijedno drugo, i sve neznatnije što se više čovek
udaljava od njega, dok sasvim ne nestane ako se perspektiva
pomeri na more ili grad, na primer. To da nešto nestaje na
otvorenom, dakle da postoji samo lokalno, često je zastupljen
fenomen kod Kloda.
Ne tako davno bio sam u muzeju Metropoliten u Njujorku, tu
je bila njegova slika po imenu The Trojan Women Setting Fire
to their Fleet, dakle još jedna scena iz Eneide, gde je upravo taj
aspekt možda još upečatljiviji. Slika prikazuje ratnu flotu
ukotvljenu kraj obale, tu su žene s bakljama, neke u čamcu,
zaputile su se ka brodovima, ali sve što je dramatično i napeto u
toj sceni, ono sudbonosno, odigrava se samo baš tu, baš među
tim ljudima, naokolo se na sve strane prostire krajolik, netaknut
događajima, potonuo u dubok san nedešavanja, a nad njim stoji
nepromenljivo nebo s večito gorućim suncem. Da li se to tako
posmatralo i kada je slika nastala, pre četiristo godina, u
Klodovo doba? Za nas upravo lokalnost velikog događaja
praktično nikad ne postoji, zato što se sve u vezi s njim centrira
izveštavanjem, i zato što je sveprisutan.
Gde god da se neko našao jedanaestog septembra 2001, video
je ili čuo isto, dva aviona udarila su u Kule bliznakinje. To je
bilo predmet opšte pažnje, nije bilo ničega izvan – osim onoga u
čemu se sam čovek nalazio, svojim telom, gde god to bilo na
svetu. Ta dvodelna operacija, tako karakteristična za naše
vreme, kada se nešto s jedne strane apsolutno centrira, a sa
druge apsolutno širi, svakako je bila nepoznata u Klodovo
vreme, u tehnološki gledano nesofisticiranom sedamnaestom
veku, gde je događaj postojao samo za one koji se slučajno nađu
u njegovoj blizini. Kada Klod predstavlja scenu iz Eneide, on je
prenosi na način ne mnogo različit od današnjeg foto-reportera,
dakle kao nekakav svedok – to što je jedan stvaran svedok a
drugi fiktivan ništa ne znači za formu – ali Klod u tom slučaju
svedoči i o nečemu drugom, naime o onome što ima veze sa
samim vremenom i mestom događanja. Kada je okružen
ogromnim mirnim predelom, postaje sasvim jasno da se događaj
odigrava samo ovde i sada, i da je to suština svih događaja,
njihova esencija. O, to je prost i lak uvid, ali jedno je znati
kakvo je nešto, a drugo je to doživeti. Koliko se istinska priroda
događaja sada krije od nas, čovek shvati samo kada mu se nešto
neočekivano odigra pred rođenim očima. Tada čovek pre svega
postaje svestan koliko se nepojmljivo malo neočekivanih
događaja javlja u našem svetu, koliko su neverovatno
sistematizovani i regulisani svi naši pokreti, čak i u velikim
gradovima, a zatim, što možda najviše zaprepašćuje, kako
događaj nestane čim se javi.

Pre nekoliko godina, kada smo živeli u Stokholmu a ja imao

kancelariju u Ulici Dalagatan, izašao sam u šetnju s Lindom,
ručali smo zajedno, išla je kući a ja sam mislio da svratim do
prodavnice polovnih ploča pre nego što nastavim da pišem.
Padao je sneg, ulice kojima smo hodali prekrivala je lapavica,
nebo nad nama bilo je sivo i teško. Mnogobrojni automobili sa
žutim farovima i crvenim stop-svetlima, brujanje motora i
pokreti brisača, i svi ljudi koji su pognutih glava prolazili
trotoarom pod okomitim zidovima kuća gotovo su od tog
trenutka stvarali nekakvu kakofoniju, ali ja ga nisam tako
doživeo, sve je bilo kako treba. Iznenada se nešto desilo, začuo
se udarac, privukao mi je pogled ka sredini kolovoza. Automobil
je kočio, a u vazduhu iznad njega leteo je čovek. Teško poput
džaka sleteo je na asfalt, malo dalje je bicikl pao na zemlju, u
trenu kad se automobil zaustavio. Iza njega su se zaustavljali
drugi automobili. Na trotoaru sa obe strane pešaci su stajali tiho
gledajući ka sredini ulice. Muškarac u debeloj plavoj zimskoj
jakni polako se pridigao. Imao je veliku ćelavu glavu. Sedeo je
zureći pravo pred sebe. Krv mu se sa čela slivala duž nosa.
Krupne pahulje komešale su se oko njega. Pomislio sam da
nešto treba da uradim, otvorio sam torbu da izvadim telefon, ali
je mladić ispred nas već stajao sa svojim na uvu govoreći da se
desila nesreća, pa sam vratio telefon, baš kada su se vrata
automobila otvorila i muškarac izašao. Čučnuo je pored
bicikliste, rekao mu nešto, obgrlio ga, podigao, stavio ga na
suvozačko sedište, vezao mu pojas, zatvorio vrata, seo za volan,
zalupio vrata i odvezao se.
Ulica se otvorila poput anemone, sada se ponovo zatvorila.
Izuzev bicikla koji je još ležao na kolovozu, sve je bilo kao pre.
Mladić je preko telefona rekao da ambulantna kola ipak neće
biti potrebna.
Pogledao sam Lindu.
– Šta se uopšte desilo? – pitao sam.
– Nisam sigurna – odgovorila je. – Desilo se tako brzo. Ali
odvezao ga je u bolnicu?
– Pa da, sigurno – rekao sam.
Mladić s telefonom okrenuo se ka nama.
– Poveo ga je – rekao je.
– Da – rekao sam.
– Zvao sam hitnu pomoć. Ali sada nije potrebna.
– Nije – kazao sam.
– Udario ga je. Vozač je kriv. Možda ga i ne odveze u
bolnicu. Možda će ga samo negde ostaviti da bi se izvukao.
– Ne, ne verujem – kazao sam.
– Zašto bi se inače toliko žurio? – rekao je i otišao do bicikla,
naslonio ga na banderu, podigao ruku ka Lindi i meni, pa nestao
dok smo mi nastavili niz ulicu. Linda je otišla kući, ja sam se
okrenuo i vratio u kancelariju.
Bio sam potresen. Ali čime? Nije bilo ničeg nepojmljivog u
tome što sam video, niti ičeg spektakularnog. Samo mala
nesreća, vozač naleteo na biciklistu u špicu. Sutradan sam
pažljivo pregledao novine da vidim piše li nešto o tome.
Naravno da nije pisalo. Nije bilo ničega. A ipak sam, dakle, bio
potresen. To nije imalo nikakve veze sa saosećanjem, niti sa
krvlju koja je pocurila, već s nečim drugim, u vezi sa samom
prirodom događaja. Pedeset metara dalje niko nije znao za taj
događaj, a za malobrojne koji ga jesu videli nestao je čim je
nastao. Zašto je bio potresan? Da je stajao mali napis u
novinama, verovatno bih se smirio, tada bi red bio ponovo
uspostavljen. Novine se ipak sastoje od takvih opisa, u njima
čitamo o svim događajima koji odskaču od normalnog, a to im
daje oblik trajanja koji nemaju u stvarnosti, gde nestanu čim
nastanu, i gde nijedan svedok ne stiže da shvati šta se zapravo
desilo. To trajanje je fikcija, ali poimamo ga kao stvarno, i tako
kontrolišemo stvarnost, to je naša luka i naša zaštita. Događaji se
izdižu iz svog konkretnog okruženja i svog određenog trenutka,
pa se od nečega bez kontinuiteta pretvaraju u deo kontinuiranog
sistema, takozvane medijske slike. Sve što se ne može objasniti,
što će reći sve nepredviđene nesreće, svekolika iznenadna smrt i
neshvatljivo zlo tu se sakupljaju, u obliku kratkih priča, a već je
samo pričanje dovoljno da nas umiri; postoji red. To je potpuno
iracionalan sistem, jer je taj red fiktivan, pa u tom smislu liči na
druge iracionalne sisteme koje su ljudi po svemu sudeći oduvek
uspostavljali. Red funkcioniše u društvu ali se odnosi na ono što
je izvan društva. Strah od toga izvan, povezanog s prirodnim
silama, i u neorganskom i u organskom, oduvek se morao
ublažavati, a pošto je ljudsko poznato a te sile nepoznate,
uvodile su se u ljudsko, kao nešto strano, ali strano u ljudskom.
Figura koja to predstavlja je utvara, avet, mrtvilo u ljudskom
obličju. Stvaralaštvo Ulava Duna spada u mesta gde se taj aspekt
odnosa čoveka i prirode najbolje vidi. Jedna od njegovih
najvažnijih knjiga nosi naslov Čovek i sile; to je njegova tema.
Prožima i njegovo remek-delo, roman Ljudi iz Juvika. Iako je
Dun bio samo deset godina stariji od Broha, i iako su pisali i
objavljivali romane u isto vreme, Ljudi iz Juvika toliko se
razlikuju od Vergilijeve smrti da bi ih čovek pripisao potpuno
različitim civilizacijama, da ne zna kako stvari stoje. Dug je put
od Brohovog otvaranja s carskom jadranskom eskadrom i
Vergilijem na umoru, do ovoga:

Prvi žitelj Juvika za kog se zna došao je s juga, iz Sparbina

ili Stua ili odakle već. Zvao se Per. Kažu da je za sobom
ostavio ženu, i imanje i zemlju, i da je poveo majku. Od
čega je bežao, Bog će znati. Zakupio je mesto podno
imanja Linesovih.

Dok se Brohov roman dešava u središtu moći, s velikim

pesnikom carstva kao protagonistom, pa se tu istražuje odnos
između etike i estetike, politike i književnosti, Dunov roman
odigrava se na apsolutnom obodu civilizacije, u malenoj i na
svaki način beznačajnoj seoskoj zajednici na severnoj obali
Trendelaga u preindustrijskoj Norveškoj, s porodicom
neobrazovanih seljaka i ribara kao protagonistima, gde velike
svetske promene u politici i mentalitetu voda tek ponekad
nanese na njihovu obalu kao nekakve krhotine istorije. Oni sami
to tako ne doživljavaju, naravno, njima je upravo to centar sveta,
a Dun im toliko prilazi da je tako i čitaocu, koji prateći priču o
toj porodici gleda kako jedan život i jedno društvo nastaje i kako
se održava. Zemlja se krči i obrađuje, kuće se grade, deca se
rađaju. To je temelj njihovog života, na kojem bi stabilno mogli
da stoje kada ne bi bilo nevidljivog polja sile koje se isprečava
između njih, nevidljive sfere osećanja, ljubomore i ogorčenosti,
ljubavi i nesebičnosti, gramzivosti i oholosti, egoizma i strepnje,
sumnjičavosti i beskrajne otvorenosti, koji ih vode čas tamo čas
onamo, i koji se zapliću u velike čvorove, raspliću, zapliću,
raspliću, ponovo zapliću. Zbog skučenog horizonta i dugog
perioda u kojem se to odigrava, čini se kao da se samo mesto
ukazuje u njima, kao da više izražavaju mesto nego sebe, što je
drugačije nego kod Hamsuna – s kim je svakako najprirodnije
porediti Duna – gde takva predstava nikada ne bi mogla da
nastane. Hamsunovi likovi su stranci, ne pripadaju nijednom
mestu, već su nekakvi turisti duše, bez prošlosti ili porekla.
Samo nahrupe odnekud. Osećanja nastaju u ljudima, a ne
između njih, kao kod Duna. Ta razlika se pokazuje i u
razumevanju iracionalnosti. Ona zanima i Duna i Hamsuna. Kod
Hamsuna je iracionalnost često prefinjena i delikatna, izraz
plemstva neuroze, nekakva romantičarska poremećenost, bogata
koliko i lepa. Kod Duna je iracionalnost vezana za narodna
verovanja, sujeverje, nesporazume i tamu, što se odigrava
između ljudi, neretko beznadežno i bedno. Kada Per Andeš, prvi
u nizu protagonista umre, Dun to ovako opisuje:

Te se noći žene nisu usudile otići na počinak. Dremale su

sedeći u kuhinji. Jer slušale su hučanje vani. Začuše neko
teturanje tik uz staru kuću. Ane se skrila u marami. Sricala
je neki psalm, a možda i sami Očenaš.
On se uto podiže i zavapi: „Čuj bauka!“ Ali onda ponovo
leže i nasmeja se: „Koješta, samo grede i daske. Od njih
me, vala, nije strah.“
Sa one strane zida zbivala se neka strahota, osećali su.
Kuću je zajahalo neko zlo. Bila je to kobna noć.
Pera Andeša ščepa dugo krkljanje i kašalj. A onda reče:
„Deder, Ane. Daj mi štap.“
„Gospodu se moli, Gospodu se moli!“, prošaputa ona živo.
„Hm. Od njega vala dosad ništa nisam molio, pa... “
To su mu bile poslednje reči. Ane odškrinu vrata, da duša
može otići svojim putem, a onda poče da priprema
mrtvaca, kako valja. Primeti malog Andeša, stajao je na
 vratima. Uto ga ugleda i Valborg, i oboje upitaše: U šta
gledaš, Andeše?
Dečak pokaza podnožje kreveta i reče: Ko je to stajao
tamo? Tamo? Zgledaše se. Kolena im klecnuše. Valborg
uhvati dečaka, uvede ga i odvede u krevet.

Smrt je kod Duna učaurena u strah i sujeverje. Otvaraju vrata

da puste pokojnikovu dušu, vide utvaru u dnu kreveta mrtvaca,
ako to nije sam đavo došao da ga odnese. Sutradan spaljuju
slamu za pokoj duše, a kad vetar nanese dim na imanje, uplaše
se, shvataju to kao znamenje: nova smrt vreba. Kada sin u crkvi
zvoni za pokojnika, zvono je tromo i teško, što je još jedan loš
znak, pa laže majku da je išlo sasvim lako. Telo leži na senu u
staroj kući, s psaltirom pod bradom i kovanicama na očima,
jedna sklizne pa pokojnik zuri pravo u njih dok dve žene jecaju
od straha. Leži tako nedelju dana čekajući sahranu i daću. „Žene
nisu smele vani po zalasku sunca, činilo im se da ih kakvo belo
obličje prati u stopu; a noću je bilo svakojakih strašnih
zvukova.“ Dana uoči sahrane vrana sleće na krov stare kuće,
teraju je, ali stalno se vraća; i to opet shvataju kao znak da će
neko na imanju ubrzo umreti. Ali pokojnik u njima ne budi samo
slutnje povezane sa utvarama i avetima. Andešov sin Per odlazi
do tela jednom dnevno.

Učinilo mu se da mrtvac hoće nešto od njega. Ali kada mu

je otišao, baš ništa nije hteo. Spavao je kao uvek.
Eto, pomisli, tu leži i poslednji. Od njih.
A kad je izašao napolje, ukazalo mu se: tako se i venac
planina završava morem. Nema kud dalje. I kao što je smrt
uzela to lice, tako i veče podiže brda i planine na obzorju:
nemo kao kamen i mrtvo kao kamen, tako daleko od života
 i svega što živi i miče se.

Dun ovde opisuje zalazak sunca, kada se veče podiže u

krajoliku i sve postaje tiho i mračno. Nagoveštaj smrti koji Broh
unosi u sjaktavo more ovde se otvara i dostiže punoću, ali tako
da predeo ne gubi lepotu. „Tako i veče podiže brda i planine na
obzorju.“ Čovekova povezanost sa tišinom i tamom u koje tone
kada umre najstarija je od svih misterija, jer upravo je bio ovde,
a sada ga više nema, i nikada ga neće ni biti, već će ostati tamo,
u slepom i nemom, za sva vremena. Dunovi likovi pokušavaju
da to slepo i nemo navedu da progovori, te da nepoznato uvuku
u poznato. Dim slame je znak, „govori“ im nešto. Teško zvono
im govori nešto. Crna vrana im govori nešto. I pokojnikovo telo
im govori nešto, kad kovanica sklizne sa oka. Kada nemi svet
govori, otvara se veza između živog i mrtvog, koja po sebi daje
smisao. Sve neobjašnjivo, kao na primer činjenica da čovek
usred života, uronjen u ljudsku delatnost, iznenada može da
padne, pa onda umre ili se oporavi, a da niko nema kontrolu nad
time, daje smisao znacima: dim slame koji je vetar naneo na
kuću, najavio je da će se to desiti. Postoji red, ništa na svetu nije
nasumično. Red koji Dun opisuje sklepan je od hrišćanstva,
paganstva i nekakve domaće vere u sudbinu, i veliki deo
vrednosti njegove povesti počiva u načinu na koji pokazuje kako
se velike priče, koje postoje nezavisno od tih ljudi,
prilagođavaju konkretnom životu tu gde se oni nalaze, prosto se
uvlače u praksu i svakodnevicu plugova, ribarskih mreža,
domaćih životinja i staja, koja ih preobražava. U svom čistom
obliku mitovi čine celovite predstave o svetu, i zatvoreni su u
sebe, ali njihovo dejstvo, ono što čine, podseća na postupke
Dunovih likova. Mitovi nepoznatom daju lice, telo, mesto,
vreme, i uspostavljaju veze između čoveka i prirode, između
smrti i života, između prošlosti i budućnosti, postanja i kraja
sveta. Kada se lik poput Odina, na primer, obesi o Igdrasil,48
delom mrtav – delom živ, kako bi stekao znanje, ili kada Evu
zmija zavede da pojede plod drveta znanja i postane smrtna, u
oba slučaja uspostavlja se veza između drveta, smrti i znanja. U
čemu se ta veza sastoji? Korenje u zemlji, grane na nebu, to je
sveukupnost sveta, to je život, beskrajan, novi izdanci večito
niču iz mrtvih patrljaka. Znanje dolazi od mrtvih, sve što znamo
oni su nas naučili. Život je život pojedinca i život svih nas. Smrt
je smrt pojedinca i smrt svih nas. Sunce se neprekidno viđa prvi
put, uvek neko nov otvara oči ka njemu, i neprekidno se viđa po
poslednji put, uvek neko zatvara oči i gubi ga iz vida zauvek. Te
veze mitovi i rituali čuvaju i određuju, a i oni su isti takvi, dati
su nam. Oni su jezik, drugačiji jezik, a ono što prenose ne može
se preneti na drugi način. U tom smislu je prosvetiteljstvo,
zasnovano na ideji da su mitovi, rituali i religija oblik sujeverja,
predstavljalo nazadovanje. Mi mitske slike sveta nazivamo
neprosvećenim, i jasno je da mi koji živimo četiristo godina
nakon početka perioda prosvetiteljstva znamo više o
materijalnom svetu i njegovom funkcionisanju od onih koji su
živeli pre njega. Zapravo beskrajno mnogo više. Ali šta ima da
se zna? Kakvu to uopšte ima vrednost? Tokom celog Proroštva
proročice ponavlja se pitanje, poput nekakvog refrena
nevoljnosti: znate li dosta, ili ne?49 Znanje je sakriveno,
povezano s Helom, s mrtvim i prošlošću, s nevidljivim, a pristup
znanju uvek ima i cenu. Znate li dosta, ili ne – pita proročica, a u
tome počiva procena njenih slušalaca, njihove gramzivosti za
znanjem, pred kojom je ironična. Da bi pio iz Mimovog izvora
mudrosti Odin žrtvuje jedno oko, što je za nas nepojmljiv
postupak, pošto je ono što mi znamo toliko povezano sa onim
što vidimo. Za nas znanje dolazi iz viđenja, na tome se zasnivala
revolucija prosvetiteljstva, čovek više ne treba da bude vezan
autoritetom starih religijskih i filozofskih tekstova, već da gleda
sâm. U mitu nije tako, tamo je obrnuto, tu je znanje povezano sa
onim što ne vidimo, tajnim i skrivenim. A to se zadobija po
visokoj ceni. U biblijskom mitu o postanju, čovek, kao što je
poznato, pada kada okusi plod drveta znanja. „Naša najstarija
religijska tradicija smatrala je znanje grešnim, dok smo ga mi
smatrali nevinim“, piše francuski filozof Mišel Ser. Sve rituale,
mitove i predanja koji su se prenosili s kolena na koleno koliko
nam kolektivno pamćenje seže u prošlost, u tamu istorije čiji je
život nama nepoznat, Ser naziva društvenim ili kulturnim
tehnologijama, industrijama koje proizvode vreme od zemlje na
kojoj se različite tradicije pojavljuju. Jezik, koji uzimamo zdravo
za gotovo, nekada se razvio ni iz čega. Spoznaja da kolektiv
nastavlja da živi iako pojedinac umire, koju uzimamo zdravo za
gotovo, razvila se ni iz čega. Odgovornost za budućnost u koju
sam čovek neće biti uključen nije bila data, već zadobijena. Ima
svetlosti u tome, ali ono hoće da rasvetli šta znači biti čovek, a
ne od kojih se delova sastoji i kako funkcioniše. Mitovi vide
čoveka u vremenu, prosvetiteljstvo vidi čoveka u prostoru.
U našem svetu se u velikoj meri radi o prostoru, gotovo sva
tehnologija, industrija i znanje okrenuti su ka njemu. Taj prostor
se posmatra, analizira i objašnjava, i osvaja sve većom brzinom.
Stari prostor, koji Dun opisuje, prožet generacijskim
ponavljanjem, gde su ljudi radili u znoju lica svog, gde su voleli,
dobijali decu i umirali, drugim rečima gde im je bio dom, ali
kojeg su se i plašili, okruženi mrakom neznanja kakvi su bili, taj
prostor, nama ne tako dalek, jer su roditelji moje babe i dede na
zapadu Norveške, ribari i seljaci, živeli u njemu, taj prostor sada
je nestao. Ne verujemo u znamenja, ne verujemo u boga, opšte
uzev ne verujemo ni u šta, mi znamo. Znamo da pravac duvanja
vetra određuju meteorološki fenomeni, i da dim oduvan ka kući
ne znači ništa osim toga, pokreta u vazdušnim putevima
uzrokovanog odnosom toplog i hladnog vazduha. Znamo da
duša umire kad mi umremo, i zato ne otvaramo vrata da je
pustimo da izađe. Znamo da nema aveti i znamo da nema
đavola; ako dečak vidi da nešto sedi u podnožju kreveta u
polutami, to je proizvod njegove mašte. Mi znamo da tromo
zvono ne određuje kakva će godina biti. Znamo da ptice ništa ne
najavljuju; ako vrana sleti na kuću u kojoj leži mrtvac, to je
slučajnost, ptičji hir; možda je pogled na nešto što hoće najbolji
odatle? Sve ima razložno, racionalno objašnjenje, to znamo i na
osnovu toga živimo. Zato se ne bojimo mraka i ne bojimo se
smrti.
Ali šta mi zapravo znamo?
U Dunovom svetu svi su verovali u boga, to se
podrazumevalo, sve drugo bilo je nezamislivo. Ali tek su retki
znali tačno u šta veruju, retki su posebno dobro poznavali
religiju, za to su postojali sveštenici, koji su znali sve što ima da
se zna o Svetom pismu. Ljudima je bilo dovoljno da znaju da
postoji Bog, i Božji sin koji je preuzeo njihove grehe, i da ih
čeka život posle smrti. I s nama je tako. Znamo kako sve
funkcioniše i kako je povezano, nema tračka stvarnosti da je
ostao neobjašnjen. Ali tek retki među nama znaju šta to tačno
znamo, retki posebno dobro poznaju nauku. Znamo za atome i
elektrone, znamo za teoriju evolucije i za Veliki prasak, ali sami
ne umemo da ih objasnimo, no dokle god znamo da ima neko ko
zna, uzdamo se u to da je svet stvarno takav, i to nam daje
sigurnost. Dunov svet vrteo se oko ponavljanja, svet je bio
mističan i statičan, dok se naš svet vrti oko inovacija, koraka
napred. Inovacija počiva u svemu; sve stvari koje koristimo, na
primer, neprestano se iznova dizajniraju, velika je razlika
između escajga iz osamdesetih i dvehiljaditih, ili kuće iz
pedesetih i kuće danas, ali ta promena je za oko, vizuelna je a ne
funkcionalna: nož ima dršku i sečivo 2010. kao što je imao
1710. ili 1310. U mitskom poimanju sveta nije važno oko,
značaj je u onome što oko ne vidi, dok je racionalno poimanje
sveta vizuelno, i ta promena, koja se desila u šesnaestom i
sedamnaestom veku, čini samu srž revolucije koju
prosvetiteljstvo predstavlja. Najvažnije tehnologije razvijene u
prosvetiteljstvu bili su teleskop i mikroskop, bez ta dva optička
instrumenta bile bi nezamislive spoznaje koje je nauka s
vremenom stekla. Možda značaj dizajna u našem vremenu treba
razumeti polazeći od toga? Vreme je nevidljivo, vreme se ne
može ni uvećati ni umanjiti, izmiče svekolikoj tehnologiji
prostora, pošto je nevidljivo, ali je u dizajnu uhvaćeno, tu se
pokazuje: ovako su izgledale sedamdesete, ovako osamdesete,
ovako devedesete. Staro postaje novo, u sistemu koji se u
principu ne razlikuje od onoga što su rituali činili, gde je svako
proleće bilo nov početak, ali sa suštinskom razlikom što mi ne
vidimo istovetnost, ne vidimo ponavljanje, već samo novinu.
Isto važi za vesti, gde vadimo sve događaje iz njihovog izvornog
vremena i izvornog mesta i postavljamo ih u struju drugih
događaja, istih iz dana u dan, iz meseca u mesec, iz godine u
godinu, jer uvek pada novi avion, uvek je nova osoba ubijena,
uvek ima štrajka, saobraćajne nesreće, havarije broda,
referenduma, gladi, i u tom kontinuitetu, u kojem su događaji
različiti, ali njihov oblik isti, vreme je takođe statično i mitsko.
Oh da, naš svet je mitski svet, nad nama je nebo slika na kojem
se ništa nikada ne menja i sve je uvek isto. Mi smo stvarnost
pretvorili u mit, ali za razliku od ljudi koji su živeli u mitskoj
slici sveta, mi toga nismo svesni, već mislimo da vidimo i da se
odnosimo prema samoj stvarnosti, svetu kakav zaista jeste. Ja u
tom svetlu razumem doživljaj sublimnog, ili epifanijskog, naime
kada se nešto u svetu prosto uzdigne, kroz našu predstavu o
njemu, i na kratak tren se ukaže kakvo jeste. Fenomen je isti, ali
promenilo se naše poimanje fenomena, jer on, time što je veliki,
neočekivan, ili što na drugi način odskače, na nekoliko sekundi
izbacuje horizont očekivanja iz igre. Zato sunce kod Tarnera ili
događaj kod Kloda ili more i luka kod Broha deluju tako snažno
i bude takva živa osećanja. To je istina umetnosti. Istina nauke
drugačije je prirode, ona se na sasvim drugi način vezuje za
vreme; gotovo sva proučavanja vršena u osamnaestom i
devetnaestom veku, na primer, danas su nečitljiva, svakako su
izgubila gotovo svaku relevantnost, dok nam se umetnička dela
iz tog vremena još obraćaju i puna su smisla. Da, umetnost nam
se obraća preko bezdana između poznatog i nepoznatog; pećina
sa slikama starim desetinama hiljada godina ostavlja utisak na
nas, i na izvestan način se ne može prevazići, isto važi za
najstarije poznate priče o postanju, iako gotovo ništa ne znamo o
onima koji su ih pisali niti o njihovom načinu života. U odnosu
na ogromni talas generacija koje su živele stotinama hiljada
godina pre nego što je filozofija prosvetiteljstva počela da uzima
maha, četiri stotine godina racionalne slike o svetu samo je
sićušan pokret na samoj površini, urez u kamenu na planini, a u
takvoj perspektivi pojmovi kao što su „racionalno“ i
„iracionalno“ nisu naročito plodni. Stvar je u različitim načinima
odnošenja prema nepoznatom. Nama je uspelo da nepoznato
oteramo, sasvim smo bezbedni, prva smo kultura u istoriji koja
ne drhti pred uslovima života, pod kontrolom su. Ali cena takve
bezbednosti je visoka, jer cena je prisutnost u životu. I pokazuje
se u smrti. Smrti se više ne plašimo, podigli smo je na nebo slikâ
iznad nas, jer ako na njima išta dominira, to su ljudi koji umiru.
U tom svetu slika ljudi neprekidno umiru, puca im se u glavu ili
grudi, padaju sa litica i vodopada, dave se ili ginu u saobraćaju,
padaju u avionima ili helikopterima, ginu na bojištu ili padaju
kao žrtve bombaša samoubice ispred neke blokade na putu na
Bliskom istoku ili u Iraku, probadaju ih cepini ili bodeži, seku ih
mačevi ili proburažavaju koplja, ubijaju se gasom, smrzavaju se,
spaljuju. Okliznu se pa udare glavu o ivicu kade i umru, strovale
se nizbrdo pa umru od gubitka krvi pošto je vena presečena,
umiru u porodiljskoj postelji, u bolesničkoj postelji, od raka i od
kuge i od moždanog udara i od infarkta. Umiru na krstu, na
električnoj stolici, na vešalima i vezani za sto dok im se otrov
ubrizgava u krv. Ta smrt, koja je vizuelna i nema vreme ni
mesto, već slobodno i bestežinski leti po slikovnom nebu,
zamenik je stvarne smrti, na sebe uzima svu anksioznost i strah,
dok se stvarna smrt, fizička smrt tela, kako se javlja na
određenom mestu u određeno vreme, krije koliko je moguće. A
kada nastupi, kada se čovek s njom susretne u stvarnosti, kakva
zaista jeste, kada s neba padne na zemlju, u svojoj htonskoj
čežnji, u svojoj želji za blatom i ritom, tamom i vlagom, a dok
leš tako leži pred našim očima, mrtav i krut, kao da se uklanja
veo, jer ipak nismo bili moderni, bili smo stari kao sva brda i
humke, u srodstvu s travom i drvećem, glistama i puževima koji
se vuku kako znaju i umeju, i jednog dana samo ležimo,
nepomični pod nebom, da bismo se onda raspali i nestali, deo
svekolikih svetskih šiljaka i ivica, virova i oblika, stvoreni od
prašine, rastočeni u prašini, zemaljski do srži, ruku i nogu
vezanih za trenutak, koji ćemo jednog dana, uprkos svim
obećanjima u suprotno, napustiti. Ali smrt ne napuštamo, smrt
nas ne izneverava, smrt nam uvek dolazi, a sa njom i život.
Video sam brod cm od ljudi kako polako plovi kroz grad koji
tone, odzvanjao je glas sa razglasa, blicevi su sevali – i video
sam smrt?
 Da, i to je bilo sublimno. Sublimno je celovito, što je gotovo
istrebljena veličina, danas kada se sve segmentira. Živimo u
vlasti činilaca, a u njoj se i smrt sortira. Važna je smrt pojedinca,
odlazimo jedan po jedan, skriveni jedni od drugih, i važna je
tačno definisana smrt. Ne Smrt, već smrt zakrčenih vena i
preopterećenog srca, smrt pucanja zida moždanih ćelija, smrt u
rak zaraslih pluća. Isto je s lepotom. Velike knjige o umetnosti
gotovo uvek imaju mali isečak slike na koricama, šaku, pogled,
pticu, nebo, pozadinsku figum, vrlo retko celu sliku. U knjizi se
slika predstavlja u nekoliko isečaka, a često i rendgenskom
slikom pride, kako bismo mogli da vidimo procese koji su
prethodili završenoj slici. Tako, dakle, premestio je šešir? Ako je
slika poznata, pokazuju se druge, manje poznate slike iz istog
perioda, a u propratnim esejima problematika je često društvena
– kakvu odeću nose likovi na renesansnoj slici? Kojoj klasi
pripadaju? U kakvom se ekonomskom sistemu slikar nalazio?
Odakle su nabavljali boje, da li su negde ostavili otisak prsta?
Kakve je mentalne ili društvene promene perspektiva omogućila
ili učinila nužnim? Da li je slikar bio homoseksualac, na koji se
način to ispoljava u njegovom stvaralaštvu? Zašto se tako malo
žena bavilo slikarstvom, i šta je to učinilo sa određenjem
važećeg kvaliteta? To cepkanje celine takođe je posledica
primata vizuelnog, pošto više nije važan utisak koji umetnost ili
smrt ili božansko budi, već je važno kako sve izgleda – u slučaju
tela, kakve su promene prethodile smrtnom času, a u slučaju
umetnosti, preduslovi izraza a ne izraz po sebi. To cepkanje –
koje su Broh i još mnogi s njim smatrali nazadovanjem, ali koje
se naravno može protumačiti i kao ogromna revitalizacija
kulture u laganom propadanju, o čemu posebno svedoče barokne
slike, gde svet gotovo eksplodira detaljima i lepotom same
fizičke stvarnosti, u svemu od fazanskog perja do mrtvih zečeva,
jabuka, mušketona, lobanja i školjki – susreće se s drugim,
naizgled suprotnim kretanjem, sa univerzalnošću nauke, um
scientia universalis, da upotrebimo reći Frensisa Bejkona,
čoveka sedamnaestog veka, postignutom principima
posmatranja, verovatnoće i proverljivosti. Nemoguće je zamisliti
nauku koja bi bila lokalna, u smislu da neki fenomen ili
predmet, na primer, ispoljava odlike koje važe samo tu i samo
tada. Sedamnaestovekovna rasprava o čudu, u koje se dotad
potpuno i čvrsto verovalo, dakle o nečemu neverovatnom što se
desilo samo jednom na određenom mestu i više se nije ponovilo,
možda bolje od svega drugog pokazuje novu liniju koja se
povukla kroz svet, kao i njene posledice. U Religio medici iz
1635. Tomas Braun piše:

Ne mogu ni dokazati ni sa sigurnošću poreći da su čuda

prestala da se dešavaju, a još manje utvrditi trenutak
njihovog prestanka. Svedočanstva iz Svetog pisma
dokazuju da su preživela Hrista; ne možemo poreći ni da
su preživela apostole i da su se ponovo javila prilikom
preobraćenja pagana mnogo godina kasnije, ako ne želimo
da dovedemo u pitanje autoritete čija svedočanstva ne
poričemo u slučajevima kada podržavaju naša shvatanja.
Zato je moguće da ima izvesne istine u onome što se priča
o jezuitima i njihovim čudima u Indiji. Voleo bih da je to
istina, ili da o tome imamo i svedočanstvo koje ne dolazi iz
njihovih pera.

S jedne strane on se zalaže za neporecivi autoritet Svetog

pisma, uopšte ne sumnja da čuda postoje kao fenomen, ipak to
stoji u Bibliji, pa mora biti istinito; s druge strane ostavlja
sumnju u postojanje čuda u njegovom vremenu, a tada je Sveto
pismo nedovoljno, traži nezavisne svedoke da bi u to bio
siguran. Taj novi razum zasnovan na opservacijama malo-
pomalo potiskuje veru i sveto, ali ipak nije bez sličnosti s njima,
jer odlika svetog da isključuje sve što nije sveto odlikuje i
racionalno koje isključuje sve što nije racionalno. Još je tako. Za
religiju i umetnost to znači da se više ne nalaze u centru
spoznaje, već na periferiji, lišene moći i uticaja. Dok je religija
postala unutrašnje pitanje, nešto zatvoreno i privatno – ako je
neko hrišćanin, onda je hrišćanin lično – umetnost je prešla na
bavljenje pitanjima nastalim unutar društvenog prostora u kojem
se odigrava naš život, a u retkim trenucima kada se zaleti i ode u
centar osmišljavanja, tamo gde se svet definiše, dakle u
laboratoriju i opservatoriju, u sebi uvek ima nečeg beznadežno
amaterskog i nedostojnog. Delom neuko, delom ulizički, ona tu
stoji mrmljajući nešto o teoriji struna ili kvantnoj fizici, da li je
to mogući novi put za roman? Za čoveka? Hoćemo li još da
pijemo, ili?

Kad sam bio mali, hteo sam da budem hirurg. Ta želja je

verovatno nastala zbog medicinskih programa na televiziji koje
sam gledao u to vreme, u norveškim sedamdesetim, gde su se
prikazivali dugi isečci operacija koji bi me potpuno okovali.
Nikada nisu prikazivali celo telo, već samo deo koji će se šeći,
ostalo je bilo pokriveno, materijalom iste vrste i boje kao
uniforme i maske lekara i tehničara. Materijal je bio gladak i
čist, bez prevoja ili mrlja, a spram njega je bela koža, poput
kratera u sredini, sa svim svojim sitnim neravninama, delovala
gotovo opsceno. Kada bi lekar bez lica skalpelom zasekao
komad kože pod svetlošću jake lampe, bilo je kao da se otvara
mali jarak. Kuke su ga držale otvorenim i bio je pun tečnosti
koja cirkuliše i organa koji pulsiraju, nerazlučivih i
neprepoznatljivih, ali na svetlosti sjajnih poput opne, i svakako
je postojao nekakav red, jer su prsti u gumenim rukavicama brzo
i naviknuto radili s njima. Tako sam video srce, slepu životinjicu
koja se kreće u grudima, i krv u kojoj se kupa. Mnogi moji crteži
iz tog perioda predstavljaju hirurge koji seku pacijente, krv je
šikljala i moja majka se brinula, možda nešto nije u redu sa
mnom? Ali himrgija se uklapala u šablon; moja druga zanimanja
bila su ronjenje i astronautika, a sve te delatnosti otvaraju svet,
prva zalazeći u telo, druga u more, treća u svemir. Privlačio me
je deo sveta skriven za oko, u tajanstvene prostore hteo sam da
odem, drugim rečima u nepoznato. Tu je unutrašnjost tela
možda bila najuzbudljivija, pošto se ta stranost nalazila u meni, i
u svima koje sam video, pa je zato uvek bila prisutna, gde god
da se okrenem, a ipak i nije, jer je vlažna jarkocrvena
unutrašnjost ostajala van domašaja, do nje se nije moglo dopreti.
Kroz površinu mora prodirali smo svakog leta, tada smo mogli
da posmatramo ustalasani i hitri život koji se tamo odigrava.
Crni svemir sa svojim iskričavim tačkicama svetlosti ukazivao
nam se svake vedre večeri zime i jeseni, tada su se i neke planete
videle. Samo je prostor tela ostao sasvim zatvoren. Pluća, te
male sive vreće, mozak, ta pečurkasta izraslina s moždinom kao
stopicom, i cevčice koje prenose krv tamo-amo kroz svekoliko
meso i tkiva nikada nisam viđao. Najviše sam im se približio
gledajući operacije na televiziji. Pojma nemam koliko se takvih
programa emitovalo, čini mi se kao da sam ih celog detinjstva
gledao, ali najverovatnije ih nije bilo više od dva, možda tri.
Utisak je trajao, opčinjenost unutrašnjošću tela i njegovom
stranošću, nikada me nije napuštao, ali je s vremenom postao
ambivalentan, pomešao se sa izvesnim gađenjem; prizor
unutrašnjosti tela istovremeno je bio i odbojan i privlačan. U
zrelom dobu zanimala su me renesansna ispitivanja tela, kada se
prvi put metodički pravio njegov pregled, mahom disekcijom
svežih leševa, često osuđenika na smrt, ponekad čak i ukradenih
s groblja i seciranih u tajnosti, ali i u sasvim javnom kontekstu,
prilikom medicinskih predavanja na univerzitetima, u
takozvanim anatomskim teatrima. Bila je to vrhunska nauka
doba. Tomas Braun, pisac Religio medici, na primer, otputovao
je iz Engleske na kontinent početkom sedamnaestog veka da bi
studirao anatomiju u Monpeljeu, hirurgiju u Padovi i
farmakologiju u Lajdenu. Ali to je bio i spektakl za narodnu
zabavu, unutrašnjost tela bila je senzacija, luna-park mesa i krvi.
Četiristo godina kasnije nije čudan taj fenomen po sebi, već
je čudno što se nije javio ranije. Šta je ljude u antici i srednjem
veku sprečavalo da istražuju unutrašnjost tela? Egipćani su je
dobro poznavali zbog svog umeća balsamovanja, ali nikada ih
nije zanimalo kako organi funkcionišu ili sudeluju, bili su
sasvim usredsređeni na smrt i poštovanje prema njoj, što je
njihova praksa i bila. Grci, koji su medicinu od nečeg
vračarskog pretvorili u racionalnu delatnost, zasnivali su svoje
znanje o unutarnjem ljudskom telu na onome što su mogli da
vide i razumeju u životinjskim iznutricama i, možemo zamisliti,
u onome što se pokazivalo u nesrećama ili ratu, kada se telo
otvaralo na različite načine. Mozak u slomljenoj lobanji, creva u
rasporenoj utrobi, kosti, tetive i vene u poprečnom preseku
amputirane noge ili ruke. Nije im palo na pamet da sami mogu
da raseku leš ili dva i da na miru prouče njihovu unutrašnjost.
Ta ideja sigurno je bila nemoguća, pošto im želje za znanjem
nije nedostajalo.
Zašto je ta ideja bila nemoguća?
Možda su telo i život videli kao celinu, na način koji je
sečenje na delove činio besmislenim, možda nisu razumeli da se
život jednog tela može produžiti ako se o njemu stekne
podrobnije znanje sečenjem drugog tela, možda nisu videli
vrednost u produžavanju života. Ili su jednostavno unutrašnjost
tela smatrali nedodirljivom. Iz kojeg god razloga, nisu rasecali
mrtve ljude, i malo su znali o funkcijama unutrašnjih organa.
Njihovi medicinski i biološki tekstovi, puni nepreciznosti i
nagađanja, a ipak iznenađujuće verodostojni ako se uzme u obzir
manjkava empirija, predstavljali su normu u svim vekovima do
renesanse, kada su još imali toliku težinu da i Direrove i
Leonardove anatomske studije, vršene s mrtvim telom pred
sobom, sadrže greške, detalje koji pripadaju medicinskoj
literaturi a ne medicinskom telu, što drugim rečima znači da je
ono što su znali potiskivalo ono što su videli. Isti je bio slučaj sa
anatomskim crtežima Šarla Etjena iz 1549, koji sadrže
pojedinosti iz Galenovih tekstova koje u stvarnosti ne postoje.
Ali nova paradigma brzo je zamenila staru, najbolji anatomski
crteži iz sedamnaestog veka toliko su tačni da bi još bili
upotrebljivi u nastavi. Takva silna promena unutar ljudskog
svakako nije nastupila bez oprečne struje. Sredinom šesnaestog
veka Paracelzus je na primer ovako pisao o disekciji:

Ali pritom nipošto nije dovoljno posmatrati ljudsko telo,

šeći ga i upoznavati se s njegovim unutrašnjim delovima,
pa ga kuvati i ponovo posmatrati. Posmatranje je po sebi
samo posmatranje, baš kao što seljak koji pogleda psaltir
vidi samo slova, ali nema šta da kaže o njima.

Paracelzusova alternativa je magija. Samo u vezama između

nebeskog i zemaljskog, tajnog i očevidnog, može se odrediti
istinska bit stvari. Paracelzusova argumentacija polazila je od
srednjovekovnog poimanja stvarnosti, sveta koji se sastoji od
spona između vidljivog i nevidljivog, mikrokosmosa čoveka i
makrokosmosa sveta, božje knjige u kojoj je sve znak nečeg
drugog i ništa nije samo nešto po sebi. Opisivanje vidljivih
fenomena u materijalnom svetu je besmisleno dok se ne
upotpuni pokazivanjem ili uspostavljanjem njihove veze s
nematerijalnim svetom. Paracelzus, sa svojom za nas haotičnom
mešavinom prirodne nauke, morala, magije i metafizike, u svetu
punom različitih duhova, povezanih s vatrom, zemljom, vodom,
odnosno vazduhom, a na bezbrojne načine i sa čovekom, nije
razumeo značaj anatomije za lekarsku nauku, i u svetlu njegovih
tekstova praksa ličnosti poput Leonarda da Vičija, na primer,
dve generacije starijeg od Paracelzusa, deluje kao besmislena
vežba, dok je za samog Leonarda ona svakako predstavljala
nekakvu bajku, nekakvo drugo postanje sveta.

U svojim sveskama Leonardo deluje gotovo opsednut

prodiranjem u fizičku stvarnost, i on ne pravi razliku između
ljudskog i materijalnog, živog i mrtvog, sve hoće da opiše,
uhvati, razume. Kako je moguće da se fosili školjki i morskih
životinja nalaze na vrhu planine? Zašto stariji ljudi bolje vide na
daljinu? Zašto je nebo plave boje? Šta je toplota? On hoće da
opiše uzrok smeha, i plača. Šta je kijanje. Šta je zevanje.
Padavica, grčevi, paraliza. Šta je drhtanje od hladnoće ili
znojenje. Šta su umor, glad, žeđ, pohota. Hoće da objasni
nastanak čoveka u materici i zašto fetus od osam meseci ne živi.
Hoće da objasni koji mišići nestaju kada se čovek ugoji, i koji se
pojave kad smrša. Razmatra zašto se mesečeve mrlje menjaju
kada se posmatraju duže vreme, i objašnjava da se oblaci koji se
uzdižu iz jezera na mesecu isprečavaju između njih i sunca, pa
im oduzimaju sunčeve zrake, zbog čega ostaju zatamnjeni jer ne
mogu da ih reflektuju. Svim njegovim opservacijama i
promišljanjima zajedničko je to što polaze od onoga što vidi
rođenim očima, i samo od toga. Leonardo opisuje svet bez
transcendencije, ali se svet zato uopšte ne čini zatvorenim,
naprotiv, jer nije samo obilje onoga ka čemu Leonardo upravlja
pogled ogromno, već je i sam taj pogled toliko nov da sve što
posmatra, čak i sunce i mesec, reke i poplavljene ravnice,
nekako učestvuju u svežini i oštrini novog. Stari svet s
njegovom vrtoglavom transcendencijom sasvim je odsutan, ali je
ipak primetan u nameri novog pogleda. Sve ono od čega se taj
pogled otrgao gotovo se uopšte ne pominje, ali postoji u samom
osećaju tog otrgnuća, koji je osećaj slobode.
Čini mi se da je na Leonardovim slikama taj osećaj začudo
sasvim odsutan, one jesu remek-dela, ali istovremeno u njima
ima i nečeg zasićenog; odaju životni osećaj harmonije i jasnoće,
njegova tehnika zaobljavanja oblika kako bi ih pustio da se stope
s okruženjem a da istovremeno ne izgube punoću i čvrstinu
možda ima veze s tim, a svakako i pravilnost kompozicija, tako
savršenih da su lišene napetosti i... pa, pomalo lenje. Ne
razrogačim oči pred Leonardovom slikom kao što ih razrogačim
kada čitam njegove beleške. Tako je možda zbog jednostavne
činjenice da se kao slikar nalazio unutar jedne tradicije i gledao
očima tradicije, slikao tehnikama tradicije, dok je kao anatom,
biolog, fizičar, geolog, geograf, astronom i pronalazač na sasvim
drugačiji način bio samostalan. „Suze ne dolaze iz mozga, nego
iz srca“, mogao je iznenada da napiše. Ili, u jednom od svojih
mnogih neobičnih proročanstava: „Ljudi će izaći iz svojih
grobova preobraženi u leteća bića, i napadaće druge ljude,
uzimaće im hranu iz ruku ili sa stola, kao muve.“ Takvog tona,
takvog temperamenta, ne bez mahnitosti, nepredvidivog koliko i
preciznog, uopšte nema na njegovim slikama, s jednim
upečatljivim izuzetkom Dame s hermelinom. Kupio sam plakat s
tom slikom na putovanju u Italiju sa Espenom pre više od deset
godina, sada visi u dnevnoj sobi, i još mi nije dosadilo da ga
gledam. Motiv je jednostavan, žena drži hermelina na grudima,
gledaju na istu stranu, nadesno, ona drži ruku na njegovim
leđima. Slika je uznemirujuća. Zašto, ne znam, ali pozadina je
sasvim crna, nema ničeg drugog osim te žene i te životinje, i
možda je uznemirava sam taj spoj. Žena ima oštrije lice od skoro
svih drugih Leonardovih žena, a šaka koja počiva na leđima
životinje tanka je i koščata, i za nijansu neproporcionalna u
odnosu na ostalo što vidimo od tela, malčice je prevelika, i mada
je moguće da je model koji je koristio zaista imao tako velike
šake, ona ipak tako privlači pogled da, zajedno s glavom
životinje, predstavlja središte slike. Šaka iskazuje i nespokoj
životinje, koju bi trebalo da umiruje. Njena blaga koščatost
ističe fiziološku stranu, što je takođe retko na Leonardovim
slikama, na kojima se gotovo uvek najpre ističu boje, oblici i
punoća, a uz snažno neljudsko prisustvo životinje, koje se
nekako ispoljava mimo ženine pažnje, čini se kao da se ženino
telo deli nadvoje pred našim očima, na deo koji pripada
fiziološkom, biološkom, životinjskom, gde nokti šake, na
primer, odgovaraju kandžicama šape i gde je boja životinjskih
očiju ista kao boja ženinih očiju, i na deo koji pripada ljudskom,
dakle ono što iskazuju ženin spokoj i odsutnost životinje iz njene
svesti zaokupljene nečim drugim, možda nečim što posmatra,
možda nečim u sebi – bilo kako bilo, ispunjava je nešto blago i
spokojno. Odeća, niska bisera, traka za kosu, sve pripada toj
sferi, izvan koje je životinja. Deo nespokoja počiva i u
preciznosti s kojom je Leonardo naslikao tu životinju, sasvim
drugačije od njegovih drugih životinja, na primer lavova, konja
ili jagnjadi. Hermelin nije biblijska životinja, niti mitološka, ne
pripada ni ratu ni idili, već je tu kao ono što jeste, kao ta
određena životinja. Možemo zamisliti istu temu predstavljenu u
obliku fauna, poluljudi-poluživotinja, ili u obliku Pana ili
kentaura, mitologija je puna bića koja se nalaze između ljudskog
i životinjskog, ali to bi bila ilustracija, a upravo to Leonardo
ovde ne radi, ne ilustruje misao ili predstavu: slika jeste misao.
Njegove anatomske skice ne odaju ništa u tom smislu, iako
predstavljaju susret umetnosti i tela, koji se sreću i na slici žene i
hermelina. Možda je tako zato što se na skicama te dve veličine
poklapaju, pošto skice predstavljaju telo, dok slika upravo živi u
prostoru između njih. Razlika između predstave i predstavljenog
svakako je jednako velika u oba slučaja, ali što se skica tela tiče,
od Leonardovog vremena proizvedeno ih je beskrajno mnogo,
dok su nekada bile nov fenomen, sada su tako uobičajene da se
više i ne poimaju kao fenomen, niti dela sa određenim autorom,
utapaju se u anonimnoj bujici slika udžbeničkih ilustracija i
instrukcija u koju prvi put zakoračimo u detinjstvu i iz koje u
suštini nikada više ne izađemo, a gde se svi fenomeni i
dešavanja prenose preko šema, kao na primer sastav i sklop
molekula, proizvodnja hlorofila drveta, planetarne orbite oko
sunca, građa unutarnjeg uva. Leonardu nipošto nije bilo tako, on
sve crta kao prvi put, a toliko je nova i kontroverzna bila praksa
crtanja ljudske unutrašnjosti pomoću proučavanja leševa, da on
oseća potrebu da se odbrani na početku svojih anatomskih
beležaka, gde sve izlaže zamišljenim „vi“, koji pak tvrde da se iz
same disekcije može izvući više nego iz crteža.

A vi koji kažete da je bolje prisustvovati anatomskim

demonstracijama nego proučavati ove crteže, bili biste u
pravu da je ikako moguće sve detalje prikazane na ovim
crtežima osmotriti na jednom telu, kod kojeg, uz svu vašu
vičnost, niti ćete videti niti ćete doznati više od nekoliko
vena, dok sam ja, kako bih stigao do tačnog i potpunog
 znanja o njima, secirao više od deset ljudskih tela,
upropastio sve moguće organe, i uklonio čak i najmanje
delove tela koje su okruživale ove vene, ne izazvavši
nikakvo prolivanje krvi osim neprimetnog krvarenja
kapilarnih vena. I budući da jedno telo ne traje baš naročito
dugo, bilo je neophodno da se, u etapama, pozabavim
onolikim brojem tela koja su dovoljna da moje znanje
učine zaokruženim; i to sam ponovio dva puta kako bih
utvrdio razlike.
Međutim, premda ste zainteresovani za stvar, može biti da
vas plaši prirodna odvratnost, ili, ako vas to ne ometa, onda
vas možda plaši da noćne sate provedete u društvu ovih
leševa, raščerečenih i odranih, i jezivih za gledanje.50

Leonardo ovde iznosi argument u korist pojednostavljivanja,

u svetu koji ne poznaje šemu. Njegov fiktivni oponent smatra da
je bolje svedočiti disekciji dok traje, jer je bliža stvarnosti, dok
Leonardo smatra da je stvarnost, u ovom slučaju telo, previše
složena, te da se najbolje može razumeti kada se prenese, u
svojoj biti: trebalo mu je deset leševa da sazna dovoljno o
venama kako bi mogao da ih nacrta. To je prelaz s haosa i
nepreglednosti stvarnosti na red i funkcionalnost šeme, ali i sa
istine pojedinog slučaja, dakle s lokalnog i konkretnog, tog
određenog tela, na istinu svih slučajeva, dakle na univerzalno i
opšte, sva tela. Leonardovi crteži nisu skice, on ne
pojednostavljuje ono što vidi, naprotiv, sve pokušava da
predstavi baš kakvo jeste, ali da bi to učinio, izoluje pojedine
elemente kako bi se jasnije istakli, a time se istovremeno i bliži
stvarnosti koju prikazuje i udaljava se od nje, u pokretu koji liči
na zakon: što se čovek više približi istinitoj slici fizičkog sveta,
to mu je on dalji.
 Leonardovi anatomski crteži su toliko zanimljivi zato što se
nalaze na početku tog pokreta, ili možda čak učestvuju u
njegovom rađanju, dok se istovremeno nalaze na još jednoj tački
preseka, između umetnosti i nauke.
Šta se to događa kada slika poput Dame s hermelinom budi
razna osećanja i raspoloženja i na neki način se otvara
posmatraču koji nakon više od šest stotina godina prosto ne
može da je ne doživi smislenom, dok se crtež unutrašnjosti tela,
od istog autora i iz iste epohe, doživljava kao nešto neutralno,
činjenica zatvorena u sebe, izuzev mutnog zračenja svoga
vremena koje čovek može da nasluti, i nad kojim umetnik nije
vladao?
Umetnost je ono što institucija odredi kao umetnost, tvrdi
modernizam, ali je to razlikovanje ovde neupotrebljivo, jer i ako
kažemo da su anatomski crteži umetnost, to neće ukinuti njihovu
radikalnu različitost od Dame s hermelinom, koja je tako
očigledno nešto sasvim drugo. Ne može se reći da je kvalitet u
prvom slučaju veći nego u drugom, niti da prvi redukuje a drugi
ne, jer je i na Dami s hermelinom redukcija upadljiva, i tu je,
naspram crne pozadine, motiv izvađen iz svog konteksta, i
predstavljeno je samo najvažnije, ženin gornji deo tela i nemirna
životinjica. Ali tu sliku čovek može da gleda i gleda i gleda, ona
živi u pogledu, neiscrpna je, dok crteži unutrašnjosti tela hrane
čula na sasvim drugi način, ograničavaju pogled i osećanja koja
za njim slede: vidimo ono što jeste. Drugim rečima, ta slika
sadrži nešto više. A šta je to? Šta nju ispunjava, a crteže ne?
U čuvenoj prvoj zbirci pripovedaka Horhea Luisa Borhesa
Maštarije, nalazi se kratak tekst s naslovom Pjer Menar, autor
Don Kihota. Pjer Menar je, prema pripovedaču, nedavno
preminuli, manje poznati francuski pisac, simbolista i prijatelj
Pola Valerija. Pisac hoće da oda počast uspomeni na njega, koja
je već počela da bledi, i nabraja njegova malobrojna dela,
nekoliko soneta i monografija, među njima i jedna o
Lajbnicovim Characteristica universalis i jedna o Ars magna
generalis Ramona Ljulja, što pokazuje na šta Borhes cilja, pre
nego što se usredsredi na Menarovo glavno delo, koje naziva
možda najvažnijim u našem dobu, naime deveto i trideset osmo
poglavlje prvog dela Don Kihota i fragment dvadeset drugog
poglavlja. Menar ih nije prepisao, to ne bi bila nikakva
umetnost, već ih je ponovo stvorio, i taj podvig pripovedač
naziva herojskim, neporecivo većim od Servantesovog kada je
pisao svoj roman. Jedna je stvar parodirati viteški roman i pustiti
starog aristokratu da izjaše u špansko sedamnaestovekovno selo
kada je čovek i sam Španac i živi u sedamnaestom veku, a
sasvim druga učiniti isto kada je čovek Francuz i živi na početku
dvadesetog veka. To tekst čini boljim, prema pripovedaču, koji
poredi dva kratka isečka iz oba dela. Prvo samog Servantesa,
koji je napisao:

…istina, kojoj je majka istorija, oponašateljka vremena,

zaveštanje delovanja, svedok prošlosti, primer i
poznavanje sadašnjosti, upozorenje za budućnost.

Sastavljeno u XVII veku, perom Servantesa, tog „nesvesnog

genija“, ovo nabrajanje samo je retorička pohvala istoriji.
Menar, zauzvrat, piše:

…istina, kojoj je majka istorija, oponašateljka vremena,

zaveštanje delovanja, svedok prošlosti, primer i
poznavanje sadašnjosti, upozorenje za budućnost.
 Istorija, majka istine: kakva zaprepašćujuća ideja! Menar,
savremenik Vilijama Džejmsa, ne definiše istoriju kao traganje
za stvarnošću, već kao njeno poreklo. Istorijska istina nije za nj
ono što se dogodilo, već ono što mislimo da se dogodilo.51
Spajajući predstavu o originalnosti s predstavom o
ponavljanju, koja je nemoguća, te stoga, naravno, nešto više od
obnavljanja, Borhes obrće hijerarhiju između novog i istog, i na
izvestan način izvlači te dve veličine na svetio. Ideja da je
nemoguće ponovo napisati Don Kihota toliko se podrazumeva
da verovatno nikome nije pala na pamet pre nego što je Borhes
napisao tekst o Menarovoj bravuri, i baš zato je on suštinski
važan: podrazumevano je sve što vidimo, ali što nesvesno
vidimo, nevidljivi svet zakona i pravila po kojem se krećemo i
koji nas usmerava, vreme i prostor datog, naš kavez i naš dom.
Umetnost je neponovljiva, podseća nas Borhes, pa je u tom
smislu srodna čudu. Da će neko drugi pukim slučajem naslikati
Damu s hermelinom, baš kao Leonardo, nemoguća je pomisao,
ali ne i da će neko nacrtati istu skicu srca ili grudnog koša ili
ruke s otkrivenim žilama i venama. Slika ima vreme i prostor,
odigrava se u određenom trenutku, prisutnom u svim
pojedinostima slike, dok crteži tela nemaju ni vreme ni prostor.
Slika se odnosi na tu određenu ženu, tu određenu životinju, na
jedinstveno i lokalno, a crteži na sva tela, na opšte i univerzalno.
Umetnost je jedinstvena i lokalna, uvek traži jedinstveno i
lokalno, opire se svemu što može da je izvuče odatle. Sva njena
vrednost počiva u tome. Čak je i neka Maljevičeva slika, s
jednostavnim geometrijskim figurama i sasvim monohromnim
površinama, koja stremi ka najuopštenijem od svega, ipak
jedinstvena i lokalna: nije izraz geometrijske površine po sebi,
već je Maljevičeva slika te površine, a postojanje drugih ljudi
ukorenjuje sliku u vremenu, jer tako nešto niko drugi nije
naslikao. A kada se to ipak desi, jer tako je, svaki uticajni stil
preuzimaju drugi, umetnost postaje manje jedinstvena, manje
lokalna, i slabi. Slike norveških i švedskih kubista sve su skupa
slabije od Pikasovih i Ležerovih. O toj predstavi o jedinstvenosti
radi se u Pjeru Menaru, autoru Don Kihota. Umetnost je
neponovljiva, ali za razliku od čuda, trajanje umetničkog dela
prostire se kroz vreme i prolazi kroz generacije, i u taj prostor
Borhes pušta Menara, koji na svoj dovitljivi način pronalazi
izlaz iz savremenog doba i odlazi u prošlost a da ne izgubi ni
jedno ni drugo iz vida, i uspeva u podvigu da kopiju učini
originalnom a da je ne promeni, iz prostog razloga što ga
mentalitet čitavog devetnaestog veka sledi i postavlja se kao
pritisak ispod rečenica koje je Servantes nekada napisao, prosto
ih menjajući iznutra, pošto ono što znamo uvek oblikuje ono što
vidimo. Borhesov pripovedač toliko je oduševljen tom
književnom novotarijom da predlaže da se metoda primeni i na
druge knjige, i završava pitanjem: „Ukoliko Oponašanje Hrista
pripišemo Luju Ferdinandu Selinu ili Džejmsu Džojsu, ne znači
li to, zapravo, dovoljnu obnovu krhkih duhovnih saveta ovoga
dela?“ Ništa nije slučajno kod Borhesa, pa ni izbor baš tog
primera. De imitatione Christi, odnosno Oponašanje Hrista,
zbirka je tekstova iz petnaestog veka pripisana monahu Tomi
Kampencu, među najčitanijim je knjigama hrišćanskog sveta,
zastupa odvajanje od ovozemaljskog života i odbacivanje sveta,
i ističe Hristov život na zemlji kao ideal, pa otud i naslov, pre
svega zasnovan na citatu iz Jevanđelja po Mateju:

Tada Isus reče učenicima svojijem: ako ko hoće za mnom

ići, neka se odreče sebe, i uzme krst svoj i ide za mnom.
Jer ko hoće svoju dušu da sačuva, izgubiće je; a ako ko
izgubi dušu svoju mene radi, naći će je. Jer kakva je korist
 čovjeku ako sav svijet dobije a duši svojoj naudi? Ili kakav
će otkup dati čovjek za svoju dušu?
Jer će doći sin čovječij u slavi oca svojega s anđelima
svojijem i tada će vratiti svakome po djelima njegovijem.52

Ideja poricanja sebe i življenja života u imitaciji tuđeg još je

radikalnija i nezamislivija od Menarove, ali su za razliku od
njegove ideje ljudi ovu pokušali da ostvare, ne u pojedinostima,
naravno, iako je pokoja rana čudesno nastala na pokojoj šaci ili
pokojem boku u srednjem veku, već u duhu, a to, posvećivanje
života nečemu drugom, najveća je žrtva koju čovek može dati.
Pomisao da bi Selin ili Džojs, dva velika osobenjaka
književnosti prošlog veka, napisali tako nešto svakako je vic, jer
ako je neko unosio lično ja u svoje tekstove, i ako neko nije znao
šta je poniznost, to su njih dvojica. A i nešto je naudilo njihovoj
duši.
Za naš je istinski život lični život, ono jedinstveno i
individualno, dok imitacija predstavlja laž i potčinjavanje. U
Oponašanju Hrista to je sam ideal, a povlačenje od svega i
potpuno posvećivanje Hristu uvek je postojalo kao mogućnost, i
uvek se izuzetno cenilo, nikada nije bilo sramotno ili čudno. I
mada je pismo stajalo iznad svega, određivalo shvatanje svega, i
materijalnog i nematerijalnog, i bilo kalup kojem sve treba da se
prilagodi, i iako je u njegovo ime izrađen zapanjujuće
sveobuhvatan sistem veza i konteksta, u jednom univerzalizmu
bez premca, ipak je i telo uvek bilo tu, u središtu svega, Isusovo
telo, bogočovekova krv i meso, iako se rastočilo u tekstu i jeziku
i postalo izvor svih teoloških apstrakcija. To naročito pokazuju
relikvije kojima su srednjovekovne crkve, manastiri i katedrale
obilovale. Rangirale su se po sistemu zasnovanom na fizičkoj
bliskosti: relikvija prvog reda bilo je sve što potiče od tela
svetaca ili apostola, kosa, nokti, komadi kostiju ili celi skeleti,
drugom redu pripadali su predmeti koje su oni koristili ili nosili,
trećem redu predmeti koji su ih dotakli, ili koji su se čuvali u
blizini relikvija prvog reda. Najviše su se cenile relikvije u vezi s
Hristovim telom i ovozemaljskim životom, a najsvetije od svih
bile su relikvije u vezi s raspećem; iverje krsta, trnovi s trnove
krune, vrh koplja koje ga je probolo, krpe i pokrivači ljudi koji
su događaju prisustvovali, i naravno mrtvački pokrov.
Obožavanje ovih predmeta, koje je moglo da poprimi histerične
oblike, pošto su mnogi povezivani s čudima i izlečenjem, čini
jezgro hrišćanstva, izražava njegovu najdublju istinu i pravu
prirodu, naime da je Bog u Isusu postao čovek, da se rodio u
domenu ljudskog, u živom telu koje je tridesetak godina bilo
ovde, u našem svetu. Ta misao je toliko radikalna da je
nemoguće prihvatiti je, a još manje razumeti, osim u
iznenadnim, emotivno nabijenim trenucima spoznaje. Relikvije
su otvarale mogućnost takve spoznaje, božansko je bilo lokalno,
povezano s mestima koja su se mogla posetiti i videti rođenim
očima, i s prepoznatljivim ljudima koji su nekad, pre ne tako
mnogo generacija, zaista postojali. Stari zavet takođe je bio
lokalan, skoro sva mesta koja se tamo pominju još su postojala,
a ako bi čovek tamo otišao, video bi koliko su blizu jedna
drugima. Reka Jordan, Sinajska pustinja, Mrtvo more, planina
Gilboa, potok Sered, Moavova pustinja, Jerusalim, Vitlejem,
Hebron, Gaza, Biršeba, Ezion-Geber, sve u oblasti ne mnogo
većoj od jednog norveškog okruga. Za nas lokalno nestaje u
egzotičnom i dalekom, sve se u Bibliji odigrava daleko, tu je reč
o drugima i o tuđoj zemlji. Ali šta da je reč o nama i našoj
zemlji? Tada bi lokalno bilo uočljivo. Tada bi Mojsije i sinovi
Izrailjevi mogli da dođu u Setesdal, pošto su četrdeset godina
lutali po Hardangerskoj visoravni. Mojsije je mogao da primi
kamene table sa zapovestima na Gaustatopenu, a Obećana
zemlja, koju je Mojsije video ali na koju nije kročio, mogla bi
biti Aust-Agder. Gospodov govor Mojsiju o Obećanoj zemlji,
nakon događaja sa zlatnim teletom, mogao bi da zvuči ovako: „I
poslaću pred tobom anđela, i izgnaću Setesdalce, Arendalce i
Frulenđane i Hisejce iTrumejce. I odvešće vas u zemlju gdje
teče mlijeko i med; jer neću sam ići s tobom za to što si narod
tvrdovrat“.53 A veličanstveni završetak Pete knjige Mojsijeve
mogao bi da bude ovakav:

Tada izide Mojsije iz polja Hardangerskoga u zemlju

Setesdalsku i pope se na goru koja je prema Valeu; i
pokaza mu Gospod svu zemlju od Biglanda, Evjea i Omlija
do Birkenesa i Hegebustada, i svu zemlju Agdersku od
Arendala do mora južnoga, i Grimstad i Lilesand, i svu
zemlju južnu do Kristijansanda. I reče mu Gospod: ovo je
zemlja za koju sam se zakleo Avramu, Isaku i Jakovu
govoreći: sjemenu tvojemu daću je. Pokazah ti je da je
vidiš očima svojima, ali u nju nećeš ući. I umrije ondje
Mojsije sluga Gospodnji u zemlji Sedesdalskoj po riječi
gospodnjoj. I pogrebe ga Gospod u dolini u zemlji
Setesdalskoj prema Bikleu; i niko ne dozna za grob njegov
do današnjega dana.54

Ali tekstove Starog zaveta lokalnom ne približava samo

geografija već to čine i ljudi o kojima se govori. Oni kojima je
zajedničko to što im se Bog ukazao imaju imena i jasne lične
karakterne crte i ličnosti, od zabrinutog Lota do lukavog Isaka, a
ako izvan tih tekstova nema više ničega i nikoga da o njima
posvedoči, to nije nužno posledica toga što su oni mitološke
tvorevine, nastale u dubini narodne mašte, već zato što je vreme
u kojem su delali toliko udaljeno u prošlosti. Način pripovedanja
pojačava tendenciju ka lokalnom i vremenski vezanom, jer nema
apstrakcija ili sistema, gotovo nikakvih mitoloških ili bajkovitih
konstrukcija, sve što tekstovi prenose prenosi se putem opisa
konkretnih događaja u konkretnom svetu. Zemlja, pesak, putevi,
kuće, krv. Putovanja, rođenja, borbe, beg.
Objašnjavanje je strano ovim tekstovima, svako značenje
mora se izvući iz događaja koji nisu relativni, samo nedokučivi.
Zašto su nedokučivi? Događaji nisu jezik, iako se jezikom
prenose. Kada razumemo događaj, zapravo razumemo kulturu u
kojoj se odigrava. Ako nestane kultura, nestaje razumevanje, i
događaji postaju zagonetni, kao statue na Uskršnjem ostrvu.
Biblijske priče su prastare, i nose trag još starijih priča.
Kada sam pošao u osnovnu školu na Sandnesu 1975,
veronauka je bila među najvažnijim predmetima, pored
poznavanja prirode i društva, norveškog i matematike, i mahom
se sastojala od toga što je učiteljica Helga Torgešen pričala ili
čitala priče iz Biblije, pa smo ih posle crtali ili razgovarali o
njima. Uvodila nas je u jedan pastoralan svet, koji je bio doduše
dramatičan, ali i svetao. Biti hrišćanin značilo je biti dobar i
ljubazan. Svi smo hteli da budemo takvi, ali onda smo otpadali,
jedan za drugim, kako smo se bližili pubertetu. Ja sam se dugo
opirao, za mene su mopedi bili zli, i automati sa igrama zli, da,
čak je i koka-kola s kikirikijem imala nekakvu zlu crtu. Još sam
na oprezu prema takvim odstupanjima; ako prebrzo vozim
automobil, posle nekoliko dana patim zbog prekoračenja, ako
ubijem muvu ili ako biljka u saksiji uvene u stanu zato što je
nisam dovoljno često zalivao, srce me zaboli, jer je želja da
budem dobar čovek svih ovih godina ostala živa u meni. Ono što
sada znam, a što tada nisam ni slutio, jeste da u nama ima sila
koje ne poznaju zlo ili dobro, i osećanja ponekad tako snažnih
da zasene sve, a da čovek ne shvata da je u njihovoj moći, jer
jastvo, ta tanka ranojutarnja traka svetla na obodu svesti, sadrži
čitav identitet, boji razumevanje svih drugih sila i želja i
osećanja koji u njemu postoje, otprilike kao što sadašnjost boji
naše shvatanje prošlosti, jer ne postoji prirodno mesto izvan
toga, ni u telu ni u društvu, da bi se do tog mesta došlo, potreban
je napor, i to veliki, jer u ja-svesti i njegovom dobu, koji sve pod
sebe podvode, ne delaju sile teže, već centripetalne sile. Ali
Biblija je jedno takvo mesto, posebno tekstovi Starog zaveta,
ujedno i daleki i bliski, poznati i strani. Prastari su, od života o
kojima svedoče mi smo odvojeni ambisom od više hiljada
godina. Istovremeno pripadaju našoj kulturi, naše dede i babe,
pradede i prababe, čukundede i čukunbabe i generacije pre njih
čitale su iste te tekstove, koji su oblikovali i njih i njihovu
kulturu, u kojoj još živimo, mada u nešto izmenjenom obliku.
Priča poput one o Kainu i Avelju u sebi ne nosi samo jedno
davno vreme, već i peti vek Avgustina, trinaesti vek Tome
Akvinskog i Dantea, sedamnaesti vek Šekspira i Bejkona, i naše
detinjstvo i sadašnjost. Ako se ona prevede na savremeni jezik,
nestaje veliki deo njene stranosti, a ako se približi osnovnom
hebrejskom tekstu postaje gotovo nerazumljiva. Nešto između
izgleda ovako:

Iza toga Adam pozna Jevu ženu svoju, a ona zatrudnje i

rodi Kajina, i reče: dobih čovjeka od Gospoda. I rodi opet
brata njegova Avelja. I Avelj posta pastir, a Kajin ratar. A
poslije nekoga vremena dogodi se, te Kajin prinese
Gospodu prinos od roda zemaljskoga;
A i Avelj prinese od prvina stada svojega i od njihove
pretiline.
 I Gospod pogleda na Avelja i na njegov prinos, a na Kajina
i na njegov prinos ne pogleda. Za to se Kajin rasrdi veoma
i lice mu se promijeni. Tada reče Gospod Kajinu: što se
srdiš? što li ti se lice promijeni? Nećeš li biti mio, kad
dobro činiš? a kad ne činiš dobro, grijeh je na vratima. A
volja je njegova pod tvojom vlašću, i ti si mu stariji. Poslije
govoraše Kajin s Aveljom bratom svojim.
Ali kad bijahu u polju, skoči Kajin na Avelja brata svojega,
i ubi ga. Tada reče Gospod Kajinu: gdje ti je brat Avelj? A
on odgovori: ne znam; zar sam ja čuvar brata svojega? A
Bog reče: šta učini! glas krvi brata tvojega viče sa zemlje k
meni. I sada, da si proklet na zemlji, koja je otvorila usta
svoja da primi krv brata tvojega iz ruke tvoje. Kad zemlju
uzradiš, neće ti više davati blaga svojega. Bićeš potukač i
bjegunac na zemlji. I Kajin reče Gospodu: krivica je moja
velika da mi se ne može oprostiti. Evo me tjeraš danas iz
ove zemlje da se krijem ispred tebe, i da se skitam i
potucam po zemlji, pa će me ubiti ko me udesi. A Gospod
mu reče: za to ko ubije Kajina, sedam će se puta to
pokajati. I načini Gospod znak na Kajinu da ga ne ubije ko
ga udesi. I otide Kajin ispred Gospoda, i naseli se u zemlji
Naidskoj na istoku prema Edemu.55

To je prosta, ali čudna priča. Čovek ubija svog brata i Bog ga

proteruje, dok istovremeno na njega stavlja znak zbog kojeg
niko ne može da ga ubije. Šta to znači? O, ovde krv i zemlja
znače sve. Jahve je pogledao jagnjad, krvnu žrtvu, a beskrvnu
nije. Kain ubija Avelja, krv se proliva, Jahve proklinje Kaina, ali
ga ne ubija, i neće da ga iko drugi ubije, jer Avelj je mrtav, Kain
živi i može dalje da prenese krv. A krv je povezana sa zemljom,
pre svega kroz njihovog oca, koji nosi ime zemlje, hebrejsko
adama, dakle rođenjem, zatim prolivanjem, smrću, povratkom
krvi u zemlju. Glas krvi viče sa zemlje, usta zemlje otvaraju se
da je prime. Ali ni krv ni zemlja nisu pokretači priče, samo
veličine između kojih se ona kreće. Priču pokreću lice i pogled.
Gospod gleda Avelja, Kainovo lice pada i Jahve ga upozorava,
ako ga ne podigne, greh je pred vratima, ali on ne sluša, ubija
brata, i od tada će se kriti od Jahveovog lica, a pošto je reč za
lice i površinu ista na hebrejskom, proterivanje sa površine
zemlje jeste proterivanje sa lica zemlje, tačnije lica sveta.56
Kain se rasrdio i lice mu je palo.
Bog nije pogledao Kaina, to je polazište priče. A pošto ga
nije pogledao, Kain nije niko, a pošto nije niko mrtav je, a
postoje mrtav nema više šta da izgubi. Šta bi izgubio? Da li bi
izgubio obraz? Već ga je izgubio. I to je kritična tačka, između
njegovog lica koje ne biva viđeno, te koje se spušta i samo stara
da ne bude viđeno. Spušteno lice direktno je povezano sa zlom,
jer Bog kaže: ako želiš da činiš dobro, podigni lice. Dakle vidi i
budi viđen. Ako ne, ako se lice ne podigne, „grijeh je na
vratima. A volja je njegova pod tvojom vlašću.“ Odvraćanje
pogleda, što ne znači samo ne gledati nego i ne biti viđen,
opasno je, jer se tu, u tom prostoru, koji je nekorigovani prostor,
skuplja greh.
Lice mu je palo.
Podigni lice.

Lice je drugi čovek, i u njegovom svetlu nastajemo. Bez tog

lica nismo niko, a ako nismo niko mrtvi smo, a ako smo mrtvi
možemo da radimo bilo šta. Lice obavezuje. Zato mu Bog kaže:
podigni lice. Obaveži se. Ali Kain ne podiže lice, ne obavezuje
se, on prekoračuje društvo, i ubija. Prekoračenje izlazi iz
društva, on ubija svog brata, koji je u ovom arhajskom svetu
njegova rođena krv. A to lično nasilje je najopasnije, pošto se od
njega gotovo ne može odbraniti; dolazi iz samog „mi“, ne iz
nečeg stranog, ne iz „to“, već iz „ti“ spuštenog lica.
Bratoubistvo se još odigrava oko nas, brat ubija brata negde u
Africi, negde u Aziji, negde u Evropi, juče, danas, sutra; dogodi
se, i onda događaj nestane. Ništa se unutar ljudskog nije
promenilo od biblijskog doba, rađamo se, volimo i mrzimo,
umiremo. Ali arhaičnost naših dela i nas samih prosto se usisava
u svakodnevicu, savremenu kulturu koju smo stvorili i koju
činimo, gde je stvarnost pre svega horizontalna, a vetrikala se
samo izuzetno može nazreti ili osetiti. U suštini samo treba
podići pogled da bi se uhvatila, jer eto blistavog sunca, istog što
je sijalo Kainu i Avelju, Odiseju i Eneji. Planine pred našim
očima deo su te vrtoglave starosti. Činjenica da smo samo
poslednja karika u lancu roda koji se proteže hiljadama
generacija unazad, a čija osećanja delimo, jer je u njima kucalo
isto srce kao i u nama, nije perspektiva koju možemo ili hoćemo
da prihvatimo, jer se onda osobenost briše, postajemo poprište
osećanja i postupaka, otprilike kao što je voda poprište talasa, ili
vazduh poprište oblaka. Znamo da je svaki oblak jedinstven, i da
je svaki talas jedinstven, ali vidimo samo oblake, samo talase.
Mitovi ukazuju baš na to, jer u njima se radi o jednom, ali to što
jedan čini tiče se svih. Kain se srdi, lice mu pada. Kaina
savlađuje mržnja i on je tada slep, skače na rođenog brata i ubija
ga. U mitu se radi o silama unutar sfere ljudskog koje se ne
mogu podvesti pod identitet pojedinca ili pod društvo, već koje
se otrgnu i haraju. Radi se o nečemu nekontrolisanom unutar
ljudskog, čega se plašimo i pred čime drhtimo, što podseća na
našu reakciju kada se nađemo pred sublimnim u prirodi. To je
sublimno u ljudskoj prirodi, nešto neobuzdano, divlje i razorno,
što ni pojedinac ni društvo ne mogu kontrolisati, nastalo u
jednom čoveku, koji je svi mi. To je sublimno u jednom. S
druge strane sublimno se nalazi i u svima, kada se okupi toliki
broj ljudi da od njih sve pocrni. Buka na fudbalskom stadionu,
kretanje ulicama prilikom velikih demonstracija. Ovim
primerima sublimnog u ljudskom zajedničko je to što se oba
graniče s mestom gde nestaje individualno i lično, čovekovo ja.
Mestom gde se ljudsko povezuje s prirodnim silama i gubi
kontrolu nad sobom. To je granica jastva i granica kulture, i s
razlogom se od nje zazire. Kada svakodnevno usisa arhajsko, i
kada sunce što gori na nebu postane naše sunce, živimo unutar
kulture, koja se neprestano trudi da potvrdi određenu predstavu,
neprestano sve odvlači u domen već poznatog, dok se umetnost
pak okreće onome što se nalazi izvan granice jastva i kulture, ka
nepoznatom i onome što se nekada nazivalo božanskim. Smrt
predstavlja kapiju u tu zemlju, iz koje dolazimo i u koju se pre
ili kasnije vraćamo. Ona se nalazi izvan jezika, izvan misli,
izvan kulture, i ne da se uhvatiti, samo naslutiti, na primer kad
se okrenemo nemom i slepom u sebi. Uvek je tu, čak i kada
doručkujemo jednog običnog utorka ujutru, a kafa je malo
prejaka i kiša se sliva niz okno i radio je uključen i čuju se vesti
u sedam i patos susedne sobe prekrivaju igračke, čak i tada srce
kuca – taj arhajski mišić – i šalje krv kroz meso. Kultura je
stvorena da bi se umaklo toj perspektivi, da bi se prevideo ambis
na čijoj ivici živimo, ali ta savremena kultura, koja obuhvata
poimanje života samo nekoliko generacija i koja se odnosi
prema bliskoj istoriji, onom što se nekada nazivalo pamtivekom,
nikada nije sama vladala, jer je oduvek postojalo i drugo vreme
u kulturi, vreme u kojem se ništa ne menja, gde je sve isto,
vreme mitova i rituala. Ako je taj aspekt nestao u shvatanju
stvarnosti, to ne znači da je nestao i u stvarnosti. Šta je Hitler
činio kada se u mladosti držao za sebe? Nikoga nije video i niko
nije video njega. Čak ni u zrelom dobu nije se vezao ni za kakvo
„ti“; a kada je i bio viđen, videla ga je masa, videli su ga svi,
„mi“, a tako je i pisao: u Mojoj borbi postoji „ja“, postoji „mi“,
postoji „oni“, ali ne postoji „ti“.
I njegovo lice je palo.
Podigni lice.

Priča o Kainu i Avelju poručuje da je nestanak „ti“ koren

nasilja, i čitalac može da stane na tome, ili da nastavi dalje, jer
se priča ne sastoji samo od bratoubistva već je povezana i sa
žrtvovanjem: Kain ubija Avelja nakon što je Bog pohvalio
Aveljovu žrtvu, koja je životinjska, a prezreo Kainovu biljnu.
Francuski antropolog Rene Žirar tumači tu priču kao prikaz
funkcije žrtvovanja u odnosu na nasilje. Žrtvovanje prikazuje
nasilje i zamenjuje ga, kao način kontrole njegovih inače
neobuzdanih sila u jednom društvu; Kain je isključen iz
žrtvovanja, pa ubija svog brata. Ta funkcija zamene jasnije se
ističe u priči o Avramu koji treba da žrtvuje Bogu sina Isaka,
kada Bog popušta i kaže mu da umesto sina žrtvuje jarca. Taj
jarac, piše Žirar, prema jednom muslimanskom predanju isti je
onaj kojeg je Avelj nekada žrtvovao. Žrtvovanje je ritual,
kolektivno je, i nasilje razume kao nešto kolektivno.
Ideja žrtvovanja je mistična, centralna u primitivnim
kulturama, i gubi se u razvijenijim, kao što je naša, gde se
nasilje smatra individualnim, nastalim u određenoj situaciji
među određenim ljudima, o čemu se sudstvo stara i kažnjava
krivog pojedinca. Najvažniji cilj procesa socijalizacije u društvu
jeste da sam pojedinac kontroliše svoje nagone, osećanja i
postupke, kako bi se izbeglo ono što kvari i razara sve strukture i
konsenzuse, dakle lično nasilje, a ako pojedinac u tome ne uspe,
već ubije jednog od svojih, zajednica ga kažnjava posredstvom
pravnog aparata. Zabrana ličnog nasilja važi u svim društvima,
društvo je i nezamislivo bez nje. U primitivnim društvima
razlika između „ja“ i „mi“ nije tako jasna, nema institucija koje
stvaraju razlike i utvrđuju pravila, pa je shvatanje opasnosti od
ličnog nasilja, unutrašnjeg nasilja, upravo iz tog razloga veće, jer
su njegove posledice mnogo štetnije za konsenzus. Žirar smatra
da želja za obuzdavanjem ličnog nasilja stoji iza svih tabua, koji
su način da se izbegne sve što bi moglo da ga pobudi. Rituali su
u tom slučaju suprotnost tabua, oni su način da se približi tački u
kojoj su sile pod kontrolom, pošto ponavljanje u ritualu ukida
slučajnost i ovladava osećanjima.
Ali i ponavljanje je predmet tabua; istovetno i podražavano,
imitacija, mimezis, takođe se, dakle, povezuju sa opasnošću, i to
najosnovnijom, prema Žiraru. U mnogim primitivnim kulturama
postoji zabrana protiv blizanaca; jedan ili oba ubijaju se po
rođenju. Ogledalo se takođe često smatra opasnim; postoje
kulture u kojima je zabranjeno imitiranje drugih, bilo gestovima
ili ponavljanjem izgovorenog; dvojnik je oduvek bio
zastrašujuća figura; u mnogim kulturama zabranjeno je plastično
predstavljanje božanstva.
Mogli bismo pomisliti da strah od udvajanja, kopiranja,
imitacije ima veze sa identitetom, jer pojedinac gubi sebe u
drugom, čiji je identitet nestabilna veličina, otvorena prema
svetu, prožetog jastva, ali Žiro smatra da je obrnuto, da
istovetnost predstavlja pretnju kolektivu, pošto nasilje ne čini
individualnim, ne povezuje ga s pojedincem, pa čak ni s
rezultatom počinjenog nasilja, dakle ne čini ga nečim završenim,
već se pre svega odnosi na sâm proces, u kojem počivaju
simetrija i sličnost: jedan stoji naspram drugog, između njih je
objekt, predmet borbe, i obe strane su iste. Ako se takva
istovetnost ne zaustavi, serijski se ponavlja, u vidu odmazde,
kada predstavnici jednih uzvraćaju nasilje predstavnicima
drugih, a takvo nasilje, nasilje krvne osvete, može da traje
generacijama, pa i kada je izvorni sukob davno zaboravljen, ili
nestao u seriji.
U malom društvu takva eskalacija je katastrofalna, a njen
osnovni šablon, jedan naspram drugog, stvara tabue protiv
udvajanja, očigledan ali zagonetan strah od simetrije. Nasilje je
imitativno i repetitivno. Dok ga tabu izbegava, žrtvovanje se s
njim suočava, ne samo time što podražava nasilje i što ritualom
reprodukuje seriju već i po svojoj strukturi, jer s jedne strane je
žrtva, a sa druge društvo, ali sada nepodeljeno; žrtva na sebe
preuzima podeljenost, žrtveni je jarac, i zapravo povezuje
društvo: svi naspram jednog, koji se ubija. Kada se to obavi,
ostaju samo svi, kao sjedinjena, stabilna celina.
S druge strane, imitacija je i poželjan fenomen u kulturi,
gotovo svekoliko učenje i razvijanje događa se ponavljanjem i
kopiranjem, pa i direktno, podražavanjem uzora, ali nikad bez
veće ili manje mere ambivalentnosti, jer kad jedan podražava
drugog, to čini zato što hoće nešto što drugi ima, a to, što Žirar
naziva mimetičkom željom, nije stabilna veličina. Kada
poslednja zapovest u Starom zavetu zabranjuje da se poželi tuđa
supruga, magarac ili bilo šta što drugome pripada, to se svakako
čini da bi se izbegao sukob, dve strane pred obostrano željenim
objektom; u mimetičkoj želji u kojoj dve strane stoje jedna
naspram druge, objekt je zapravo jedan od subjekata, koji se
prisvaja podražavanjem ili udvajanjem, istovetnošću koja
nadomešćuje neravnotežu u odnosu, bez obzira na to da li slika
zasenjuje odraz ili obrnuto. Činjenica da je podražavanje u tom
smislu povezano s moći i nemoći, a u osnovi i s nasiljem, uzrok
je, prema Žiraru, Platonove mržnje prema mimezisu i
nerazjašnjenosti te veličine kod njega, a krizno urušavanje „mi“
u „ja“, koje se dešava u šizofreniji, Žirar tumači kao izraz
manjkave sposobnosti podražavanja drugih, što je u srži društva,
dakle da se to zapravo iskazuje u ponekad grotesknim,
parodičnim preterivanjima koja šizofreničar ume da iskaže.
Žirarovo razmišljanje o žrtvovanju i podražavanju je
nepsihološko, on ne traži objašnjenje u pojedinom „ja“, već u
kolektivu, i razmatra nasilje kao strukturalnu veličinu. Taj
aspekt nasilja gotovo je sasvim nestao u našem vremenu, jer se
ovladavanje nasiljem sastoji od povezivanja samog nasilja i
osećanja koja ga bude s pojedincem, u sistemu u kojem
zajednica nastupa u trenutku ispoljavanja nasilnog prestupa,
time ga regulišući i sprečavajući da eskalira, što nas je navelo da
ga posmatramo kao individualnu veličinu, i učinilo nas slepim
za njegovu kolektivnu stranu. Ali svaki put kada u društvu
nastane grupa koja vrednost postavlja izvan „ja“, a pritom se ne
identifikuje s državnom vlašću, ili u oblastima gde je državna
vlast slaba, nasilje ponovo nastupa simetrično i serijski; mafija
na Siciliji ili u gradovima severoistočne obale SAD primer je
okruženja novijeg doba u kojem je krvna osveta centralna, i
bande mladih u polunapuštenim centrima američkih velegrada
ubijaju se prema istom principu odmazde. Potpuno uništavaju
jedni druge, i sami ne vladaju tom destruktivnom silom, izmiče
se kontroli, a s tom neukrotivom silom su primitivne kulture
pokušavale da izađu na kraj pomoću tabua i rituala, koji se
gotovo isključivo završavaju žrtvovanjem. Njihovi mitovi, a s
vremenom i religije, bili su izraz kolektiva, bavili su se celinom
i odnosili se na celinu, a kako su se kulture razvijale, postajali su
sve sofisticiraniji. Mojsijevo petoknjižje priča je o tom razvoju,
od nastanka ljudskog, razdvajanja kulture od prirode, do
obrazovanja homogene i civilizovane društvene zajednice, sa
zakonima, pravilima, poretkom i religijom. Žrtvovanje
uspostavlja razlike u kulturi. Između života i smrti, životinje i
čoveka, čoveka i božanskog, ali i razlike unutar ljudskog, jer se
destruktivna snaga nerazličitog odseca i preobražava u različito.
Žrtvovanje je jezik bez reči, u kojem se neizgovoreno pokazuje,
ne toliko da bi se spoznalo, već da bi se kontrolisalo,
izvođenjem na svetlost dana. Žrtvovanje je način da se imenuje
nepojmljivo, da se oblikuje bezoblično. Bezoblično je istovetno,
i tu počinju sve priče o postanju, pa i naučna. U prvom poglavlju
Prve knjige Mojsijeve stoji: „A zemlja beše bez obličja i pusta, i
bješe tama nad bezdanom; i duh Božji dizaše se nad vodom.“57
Pustoš je na granici ništavila, praznina jeste ništavilo, tama je
istovetnost, bezdan je bezgraničnost, duh božji je sve, voda je
nerazličitost. A onda, nečim izgovorenim, zemlja se odvaja od
mora, noć od dana, sunce od meseca. Bog je rekao neka bude
svetlost, i bi svetlost. Kada se sve u materijalnom svetu
izdvojilo, nastaju različite životinje, koje plivaju u moru, puze
po zemlji, ili lete na nebu.
Kakva je ta prva slika života?
„Neka vrve po vodi žive duše“ stoji, zatim „I stvori Bog
kitove velike i sve žive duše što se miču, što provrvješe po vodi
po vrstama svojim, i sve ptice krilate po vrstama njihovijem.“58
Težište je na količini i pokretu, koriste se reči „vrve“, „miču“,
„provrvješe“, „sve žive duše“. Naspram te slepe vreve života
stoji uređenje „po vrstama njihovijem“, ali život je opisan tako
nespecifično, gotovo samo u svojstvu nečeg što vrvi, pa je taj
red sekundaran, otprilike kao niti mreže oko uspuzalih, šuškavih
jastoga kad se podignu na palubu, moglo bi se pomisliti.
Onda pada noć i dolazi jutro petog dana, i Bog stvara
kopnene životinje, i stvara ljude. Njima kaže: „Rađajte se i
množite se, i napunite zemlju, i vladajte njom, i budite gospodari
od riba morskih i od ptica nebeskih, i od svega zverinja što se
miče po zemlji“.59
Iako je poruka ovog poziva da su ljudi nadređeni ostalom
životu, te su odvojeni od njega, nešto distinktivno drugačije,
paralele u upotrebi reči ipak ih snažno povlače ka vrevi života:
„rađajte se“ piše, i „množite se“, i „napunite zemlju“, drugim
rečima čovek se posmatra kao količina, okružena drugim
količinama života, koju odlikuje pokret, jer život se kreće, vrvi i
miče se.
I Bog kaže:

... evo, dao sam vam sve bilje što nosi sjeme po svoj
zemlji, i sva drveta rodna koja nose sjeme; to će vam biti
za hranu. A svemu zvjerinju zemaljskom i svima pticama
nebeskim i svemu što se miče na zemlji i u čem ima duša
živa dao sam svu travu da jedu. I bi tako. Tada pogleda
Bog sve što je stvorio, i gle, dobro bješe veoma.60

Jako je težište na ekspanziji u prvom poglavlju Starog zaveta,

predstavlja se kao osnovni uslov života, da se širi. U tom širenju
počiva ponavljanje, širi se isto, život u svojim različitim
oblicima, što se dešava i u pojedinačnom; lišće koje svakog
proleća niče na drveću isti je list ponovljen i ponovljen; i u
opštem; drveće niče jedno kraj drugog sve dalje i dalje u velikim
šumama. Čovek je deo te ekspanzije, i on treba, hoće i mora da
se razmnožava i ispunjava zemlju, to je osnovni nagon života, da
se povećava, i čovek je u tom smislu opisan kao život u rangu
sveg ostalog života.
Ali onda se nešto dešava. U drugom poglavlju Prve knjige
Mojsijeve, priča prelazi s dalekog na blisko, više se ne radi o
apstraktnoj sveukupnosti, o uopštenoj zemlji i uopštenom nebu i
uopštenom moru, već o konkretnom mestu, ovoj zemlji, ovom
nebu, nastanku ta dva određena ljudska bića. Adam, čije je ime
povezano sa zemljom, i Eva, čije je ime povezano sa životom.
Pošto im je udahnuo životni duh, Bog ih postavlja u vrt na
istoku, u Eden. Kroz njega teku četiri imenovane reke, Fison,
Geon, Hidekel i Eufrat. Posle događaja u vrtu, pošto su jeli sa
drveta znanja i bili proterani, sledi niz imena. Sin Avelj, koji je
nastradao, i rod sina Kaina: Enoh, Gaidad, Meleleilo, Metusal,
Lameh, Ada, Sela, Jovilo, Juval, Tovel, Noema. Potom rod
trećeg sina Sita: Enos, Kajinan, Meleleilo, Jared, Enoh, Metusal,
Lameh, Noja, Sim, Ham i Jafet. Za života poslednje četvorice
potop uništava sav život na zemlji, i novi niz počinje. Za
Jafetom: Gamer, Magog, Madaj, Javan, Tovel, Meseh, Tiras,
Ashanas, Rifat, Togarma, Elisa, Tarsis, Kitim, Dodanim. Za
Hamom: Hus, Mesrain, Fud, Hanan, Sava, Evila, Savata,
Regma, Savataka, Sava, Dadan. Za Simom: Elam, Asur,
Arfaksad, Lud, Aram, Uz, Ul, Gater, Mas, Sala, Ever, Falek,
Jektan, Elmodad, Salet, Sarmod, Jarah, Odor, Evil, Dekla, Eval,
Avimailo, Sava, Ufir, Evilo, Jovav. Za Falekom: Ragav, Seruh,
Nahor, Tara, Avram, Nahor, Aran.
Ta imena povezuju istorijsko vreme s mitskim, takoreći
rasvetljavaju mrak istorije i utiru stazu koja se proteže sve do
trenutka postanja. Veza je stvarna, ako ne činjenična, jer mora
postojati konkretno vreme u kojem je ljudsko nastalo, i
konkretno mesto. U odnosu na starost planete to i nije bilo tako
davno, pre oko dvesta hiljada godina, otprilike deset hiljada
generacija. To se desilo u određenom predelu, na afričkom
kontinentu, gde su milionima godina živela čovekolika bića, a
neko vreme su svakako živeli jedni kraj drugih, možda čak i do
četrdeset hiljada godina. Prvi ljudi svakako nisu bili
mnogobrojni, samo nekoliko grupa, i sigurno su se držali
određenih mesta, dok neki od njih nisu pošli u migraciju pre
stotinu hiljada godina i raširili se po zemlji.
Kada se genetski materijal otkrio i proučio devedesetih,
mogao se ispratiti trag te migracije, ukorenjene u trenutno živim
telima, preko nepojmljivo dugog niza prenošenja, što ipak
zatvara istoriju oko nas i naših tela, ili obrnuto, otvara ih ka
dubini istorije: mi nismo samo kao oni, u izvesnom smislu i
jesmo oni.

Nastanak čovečanstva bio je lokalni događaj, desio se u

određenoj oblasti; predstava o Edenskom vrtu i širenju iz njega
ne izražava ništa drugo. Nekoliko pećina, nekoliko ravnica,
nekoliko šuma, nekoliko jezera ili reka.
Kada priča stigne do Avrama, nalazimo se između vremena i
bezdanog bezistorijskog nevremena, a kroz njega se javlja
zasnivanje roda, naroda i nacije, okupljene pod voljom jedinog
Boga, koji im posle izvesnog vremena daje zakone i uredbe, što
će reći civilizaciju i religiju. One regulišu odnos između svetog i
nesvetog, između čoveka i sveta, i između čoveka i čoveka. A
budućnost nosi obećanje potomstva. Jer Bog poziva Avrama i
kaže mu: Podigni glavu k nebu i pogledaj zvezde i izbroj ih ako
možeš. Takav će biti tvoj porod. Kada Avram, koji nakon zaveta
dobija ime Avram, kasnije treba da žrtvuje svog jedinog sina,
Bog se umeša i daje mu isto obećanje: „Zaista ću te blagosloviti
i sjeme tvoje veoma umnožiti, da ga bude kao zvijezda na nebu i
kao pijeska na bregu morskom“.61

Zvezde i pesak su količina, mnoštvo, ali i istovetnost. A to

obećanje se ne tiče svih ljudi, neće se čovečanstvo kao takvo
bezbrojno raširiti, već Avram i njegov rod, dakle jedno „mi“,
nešto lično, i zato je to i obećanje i utopija, jer kada su porodica,
klan, narod u ekspanziji, to podrazumeva moć i blagostanje.
Pomoću velikih brojeva zemlje se mogu osvajati i blaga
zadobijati. Negativna slika neizbrojivog u Bibliji jesu rojevi
skakavaca, ogromni oblaci bezbrojnih insekata, koji proždiru
sve na svom putu, neuništivi i nemilosrdni.
Granica između „mi“ i „oni“ sve vreme je od krajnjeg
značaja u Bibliji, da, čitav Stari zavet mogao bi se shvatiti kao
priča koja izvire iz napetosti stvorene povlačenjem te granice.
Svi iz Avramovog roda moraju se obrezati, to je znak njihove
pripadnosti, njihovo „mi“, a u zavetu sklopljenom s Bogom
njihova buduća zemlja predstavlja utopiju kojom se kasnije priče
bave, sve dok se zavet ne ispuni, kada Mojsije ugleda Obećanu
zemlju što se preliva od mleka i meda, pre nego što umre a
njegov narod pređe reku i zauzme je. Bili su robovi u Egiptu,
bespomoćni i u tuđim rukama, a u takvoj situaciji, kada nemaju
ništa svoje i ne odlučuju o sopstvenim danima, pa čak ni o
svojoj deci, na okupu ih drži samo predstava o ličnom, što im
garantuje Bog, koji je jedini Bog.
Egipćani ubijaju sve dečake koje Hebrejci rađaju, ali kada se
Mojsije rodio, biva ostavljen u korpi kraj reke, pronalazi ga
faraonova ćerka i uzima ga za svog sina. Ne samo što on
bezbedno može da živi među Egipćanima već i da uživa najveće
privilegije kao član najviše i bogolike porodice, ali toliko je
snažna veza s narodom iz kojeg potiče, s robovima, da on sve to
odbacuje, ali ne proračunato i planirano, to se dešava u afektu,
krv se oglašava, vidi kako Egipćanin ubija Hebrejca, pa on ubija
njega, zakopava ga u pesak i beži iz zemlje, kada mu se Bog
otkriva i novi zavet se stvara. Predvođeni Mojsijem Hebrejci
beže iz Egipta u pustinju. TU dobijaju sve zakone i rituale koje
će kasnije pratiti. I broje se.
 Nije neobično što dobijaju zakone, ovo je priča o osnivanju,
ali to što se broje, i što se brojevi pominju, jeste. Moglo bi se
pomisliti da je to nekakvo vođenje knjiga, arhajska potreba da se
napravi tačan pregled situacije, u kojoj broj nesumnjivo igra
veliku ulogu, pošto su u tom trenutku u pustinji, u predelu u
kojem su hrana i piće veoma ograničen resurs, što broj čini
presudnim, i zato što treba da napadnu tuđu zemlju, što znači da
je broj vojnika među najvažnijim, za ishod odlučujućim
faktorima. Ali iako je tako, tačnost brojeva deluje neobično,
takav oblik tačnosti nije uobičajen u tekstu, koji na drugim
mestima jednom jedinom rečenicom pominje vekovne patnje
jednog naroda, ili uništenje grada.
Samo na još jednom mestu tekst pokazuje krajnju preciznost i
ne dozvoljava da mu nijedna pojedinost promakne, a to je u
iznošenju zakona i različitih rituala koje sveštenici treba da
izvode. Ali zakoni su univerzalni, nepromenljivi i treba da važe
za sva vremena; brojevi su nešto suprotno, zapis promenljive
veličine u određenom trenutku u vremenu, tiču se samo njih,
tamo, kada Mojsije okuplja izraelski narod u Sinajskoj pustinji.
Mnogo ih je, ali ne koliko zvezda ili peska: sveukupno ih je
šeststo tri hiljade petsto pedeset za borbu sposobnih muškaraca,
prema sledećem rasporedu:

Od plemena Ruvimova: četrdeset šest hiljada petsto.

Od plemena Simeunova: pedeset devet hiljada trista.
Od plemena Gadova: četrdeset pet hiljada šeststo pedeset.
Od plemena Judina: sedamdeset četiri hiljade šeststo.
Od plemena Isaharova: pedeset četiri hiljade četiristo.
Od plemena Zevulonova: pedeset sedam hiljada četiristo.
Od plemena Jefremova: četrdeset hiljada petsto.
Od plemena Manasijina: trideset dve hiljade dvesta.
 Od plemena Venijaminova: trideset pet hiljada četiristo.
Od plemena Danova: šezdeset dve hiljade sedamsto.
Od plemena Asirova: četrdeset jedna hiljada petsto.
Od plemena Naftalimova: pedeset tri hiljade četiristo.

Viđeni spolja, kao što će kasnije biti kada osvajaju novu

zemlju i ubijaju sve što im stane na put, oni su bezlična horda,
ali viđeni iznutra svi su unutar poznatog, povezani linijama koje
se protežu unazad kroz porodicu i istoriju, i skupa čine ceo
narod.

Kada danas čitamo taj prastari tekst, možda je najupečatljivije

kako se osnivanje religijskog i osnivanje socijalnog preklapaju,
pa tako izgledaju kao dve strane istog novčića. Jer brojčano
zamrzavanje količine u vremenu samo je jedna strana toga, a
ono što broj po sebi predstavlja je druga, i tu se broj povezuje sa
zakonom. Broj je otvoren prema neograničenom, neukrotivom i
bezličnom, beskraju peska i zvezda; imena to ograničavaju i
kontrolišu u identitetu imena, licu jezika. Zakon na sličan način
ograničava i kontroliše postupke; ubistvo je zabranjeno, prestup
je protiv života, laganje je zabranjeno, prestup je protiv istine,
preljuba je zabranjena, prestup je protiv braka. Kazna je
izbacivanje iz života, tačnije smrt, ili, ako prestup nije preveliki,
žrtva koja zamenjuje smrt. A granica koja se u tome ukazuje,
granica koja razdvaja taj narod i njegov život od svetinje,
najvažnija je od svih, o čemu svedoči obilje detalja u tekstu kada
opisuje različite rituale, tačnost koja se zahteva kada sveštenici
kroče u najveću svetinju da prolivaju krv na žrtveniku, ili
spaljuju životinje ili ptice ili žitarice ili ulje. Žrtva nije samo
podsećanje na cenu prestupa, nije samo simboličan postupak,
već je po sebi cena, kao što vo kojem se odseca glava nije samo
simbol života i krvi, već je i sam život i krv. Konkretnost jezika
u Starom zavetu, njegova čvrsta vezanost za fizičku stvarnost i
postupke u njoj, za telo a ne za duh, nesumnjivo je aspekt istog.
Ono što se nalazi s druge strane svetinje, ono bezgranično i
beskrajno, takođe je i bezimeno, neodređeno, a identitet toga
povezan je s glagolom, dakle s delanjem ili pokretom. Ja sam
ono što jesam. Slika bezimenog čoveka je zrno peska ili zvezda,
gde je gubitak identiteta u masi samo prividan, jer broj zvezda ili
zrna peska nije neograničen, već konačan, a ne razlikuju se samo
izdaleka, izbliza je svako zrnce peska različito, svaka zvezda
drugačija je od ostalih. Mogu se izbrojati i mogu se imenovati.
Slika bezimenog Boga, međutim, beskrajna je i nerazlučena, jer
to je plamen. On se uvek pojavljuje isti – imenovanje određenog
požara bilo bi besmisleno, dok imenovanje zrna peska ne bi – ali
je svaki put ipak i drugačiji. Plamen se ne da izbrojati, ne da
imenovati, ne da ograničiti; ugasi li se na jednom mestu u svetu,
nastavlja da gori na drugom. Zrna peska i zvezde izražavaju
misao o jednom i svima, o pojedincu i masi, dok plamen
poistovećuje te dve veličine, ujedno je i jedan i svi. Izvan
granica i odredbi zakona i rituala nalazi se bezgranični Bog,
izvan imena nalazi se bezgranični biološki život, u čijoj dubini
nećemo nestati ili biti progutani samo uz neprekidan napor.
Religija, koja svekoliko vreme okuplja oko sebe pomoću
rituala čija je težina drži u jednoj tački, bila je u toj ruralnoj
prošlosti bliska društvu, čiji se vremenski horizont doduše
prostirao samo nekoliko generacija unazad i unapred, ali čije su
se prakse, pošto su bile vezane za zemlju i godišnja doba,
mahom zasnivale na ponavljanju. Religija i društvo razdvajali su
se u kontekstu lokalnog i univerzalnog, jer se ono što se ticalo
svih, na primer ono što je regulisalo sveukupno stanovništvo na
svetu, nalazilo izvan ljudskog domašaja i identifikovalo kao sile
i sudbina, koje su bile tako snažne da čak nije bilo ni pomisli da
bi se mogle kontrolisati ikako drugačije osim molitvom i
žrtvovanjem. Pred sušom, poplavom, hladnoćom i epidemijama
čovek je bio ranjiv, bedan i bespomoćan. Odnos između
lokalnog i univerzalnog, između pojedinca i celine bio je
jednostran, u smislu da su sile uticale na život pojedinca, moćne
i nelične, dok život pojedinca nikada nije uticao na domen
univerzalnog. Univerzalno je bilo religijska a ne društvena
veličina.

Kada nauka postane jezik kojim čovek poima materijalni

svet, a religija se povuče da bi se ticala samo duhovne strane
života, radikalno se remeti odnos između lokalnog i
univerzalnog, dok ujedno, zbog tehničkog razvoja kojem ta
promena daje plodno tlo i koji za tako zapanjujuće kratko vreme
sasvim menja uslove proizvodnje i distribucije, broj ljudi
eksplodira u poređenju sa demografskom nepomičnošću
stotinama i hiljadama godina ranije. Ako je 1350. bilo između
250 i 400 miliona ljudi na zemlji, a 1650. između 465 i 545
miliona, 1800. bilo je između 835 i 915 miliona, 1850. između
jedne milijarde 91 miliona i jedne milijarde 176 miliona, 1900.
između jedne milijarde 530 miliona i jedne milijarde 608
miliona, 1950. dve milijarde 416 miliona, 1980. oko četiri
milijarde, a u trenutku dok ovo pišem, 2011, šest milijardi.
Zaista smo napunili zemlju i vladamo njom, kako je glasio poziv
iz priče o postanju, i umnožili smo se kao pesak na bregu
morskom ili zvezde na nebu.
U izvesnom smislu takvo radikalno povećanje broja ljudi ne
menja ništa. Samo ima više istog. Više rađanja i više umiranja,
više tela i više hrane, više odeće, više kuća, gušće sagrađenih i
raspoređenih na većim oblastima. Ljudsko se širi otprilike kao
što se širi šuma, čijem drveću ništa ne znači broj drugog drveća.
Lokalno ne prestaje da postoji kao veličina iako iz njega polaze
spone s globalnim, poput svetskog tržišta na primer, nastalog
nakon industrijske revolucije, gde se nešto proizvodi na jednom
mestu pa odatle širi po svetu, jer kao što sociolog Bruno Latur
piše u svojoj knjizi Nikada nismo bili moderni, prateći proces
korak po korak, „čovek nikada ne prelazi tu mističnu granicu
koja bi trebalo da razdvaja lokalno od globalnog“. Kada voz
napušta lokalno i prelazi u globalno?, pita Latur, i odgovara –
nikad. Sve velike organizacije i udruženja sastoje se od lokalnih
jedinica, vojske su, na primer, organizovane na slične načine kao
u rimsko doba, samo umnogostručene, a isto se odnosi na
birokratiju, državu, velike komercijalne i međunarodne
kompanije. One se sastoje od čoveka s mrljama od znoja pod
pazuhom košulje i s nakrivljenom kravatom u kancelarijskoj
zgradi puta hiljadu, ili puta sto hiljada. Nije broj po sebi
promenio ljudske uslove, već naša predstava o broju.

Osamdesetih godina sedamnaestog veka profesor anatomije

na Univerzitetu u Oksfordu, ser Vilijam Peti, napisao je knjigu
koju je nazvao Politička aritmetika, u kojoj je pokušao da
razume ili sagleda društvo polazeći od matematičkih pojmova,
drugim rečima da kvantifikuje i izmeri ljudsko. Hteo je da utvrdi
zakone ljudskog, kao što je Njutn utvrdio prirodne zakone.
Postojanje apsolutnog reda, apsolutnih pravila čvrsto
ukorenjenih u svetu, iza prividnog haosa promenljivog i
uslovnog, tako tačnih i predvidivih da se mogu objasniti
matematički, u sedamnaestom veku bila je neodoljiva ideja, koja
je takođe potvrđivala veličanstvenost Boga; kao da je postojao
skriveni plan koji se prema svetu odnosio kao nacrt prema
izumu, u sistemu u kojem svi pokreti prate unapred utvrđen
šablon koji je sasvim nepromenljiv i čiji se svi delovi prepliću i
skupa čine celinu univerzuma. Čovek, koji je bio deo tog
univerzuma, ujedno je bio deo tog sistema. Čovek po sebi,
svojom krvlju i plućima, svojim mozgom i nervnim putevima,
svojim mišićima i žilama koji nalik kablovima omogućavaju
rukama da se podižu i spuštaju i nogama da hodaju, ali i čovek
kao količina, kao ljudske strukture, poput sela, gradova, država,
gde se tačno mogao utvrditi broj živih, mrtvih i novorođenih –
jer kad se takva celina posmatrala, primećivalo se da ima
pravila. Godišnji broj rođenih i umrlih, na primer, nije bio
nasumičan; tačno je da je rastao i padao, ali prema određenim
parametrima koji su se mogli identifikovati i odrediti. Isto se
ticalo veličine kao što je životni vek.
Ali šta je pokretalo društvo, šta je pokretalo ljude, šta je
određivalo njihove postupke, činilo da njihova tela čine ovo pre
nego ono, da li je i tu bilo pravila koja važe za sve?
Iako poređenje tela i društva i mehanizma časovnika, koje i
Dekart i Hobs eksplicitno prave, deluje gotovo brutalno
pojednostavljujuće u našim očima, pošto za nas časovnik nije
naročito sofisticirana mašina, način razmišljanja koji ono
iskazuje s jedne strane je postavio temelj medicinske nauke, za
koju se telo sastoji od funkcionalnih delova koji se mogu
zameniti ili popraviti čisto mehaničkim zahvatima, a na drugoj
strani temelj statistici i planiranju društva, gde se svaka ljudska
aktivnost koja se može izmeriti i kvantifikovati utvrđuje brojem,
što postaje jedan od najosnovnijih potpornih materijala
političkog odlučivanja. Spisak brojem utvrđenih društvenih
fenomena gotovo je beskrajan, i oni se sažimaju na različite
načine kako bi tendencije u narodu mogle da se spreče ako su
nepoželjne ili podstaknu ako su poželjne. Tako se uviđa i
povezanost različitih delova. Vrednost takve statistike je
ograničena; bilo bi besmisleno voditi statistiku broja nastradalih
u saobraćajnim nesrećama ili umrlih od raka u jednoj porodici,
na primer, tu se dešavanja ne mogu shvatiti kao izraz
kvantitativnih veličina, jer mada sin u kući, Johanes, jeste
pripadao grupi mladih muškaraca najizloženijih pogibiji u
saobraćaju, za porodicu on nije bio predstavnik bilo koga, bio je
Johanes, koji je uzeo ključeve automobila sa stočića u
predsoblju jednog popodneva pre samo mesec dana, a onda se
nije vratio. Pa ni u malom društvu, na primer u nekom od
mnogih sela duž obale severne Norveške, sa po sto, dvesta ili
trista stanovnika, gde svi sve poznaju, statistika ne bi imala
smisla – pa to je bio Johanes. Ali u izvesnoj tački statistika
prestaje da bude nevažeća i dobija značenje. To je tačka u kojoj
se „mi“ više ne može sagledati lično, kada posmatrač koji se
odnosi prema određenom mnoštvu više ne može izdvojiti
određene pojedince iz njega; nastavnik u nekoj većoj školi,
recimo sa petsto učenika, poznaje sve učenike u svojim
odeljenjima, ali ne i sve učenike u školi, i dok je besmisleno
voditi statistiku nad ovim prvim, pošto nastavnik zna ko je šta
dobio iz različitih predmeta, pregled ovog drugog, dakle prošeka
ocena u školi kao celini, statistički gledano ima smisla. Prelaz sa
pojedinog čoveka na čoveka u mnoštvu jeste prelaz sa „ja“ na
„mi“, ali ne na lično „mi“, već na jedno drugačije, veće „mi“,
koje je nelično, te ga više ne predstavlja ime, nego broj, usled
čega „mi“ gotovo postaje „to“.
Ako zamislimo nekakvu skalu čovečanstva, ona bi morala da
pođe od neličnog, od materijalnosti tela, gde su svi delovi u
principu zamenjivi, pošto su isti za sve, i gde individualno stoga
nema smisla – dakle ljudsko bi polazilo od neličnog „ja“, ili od
„toga“ u „ja“, pa bi se nastavilo na lično „ja“, pa na lično „mi“,
pa odatle stiglo do neličnog „mi“ odnosno do „toga“ u „mi“, do
čoveka kao mase, čoveka kao broja.
Mesto na kojem se i „ja“ i „mi“ graniče sa „to “ promenljivo
je i nejasno, ali ipak stvarno, jer u zoni „toga“ ljudsko odlikuju
istovetnost, predvidljivost i gotovo matematička zakonitost, dok
je „to“ u zoni „ja“ i „mi“ naprotiv slobodno i posebno. Svet
unutrašnjeg „to“ jeste biološki, u njemu su misli određene ćelije
koje reaguju s drugim ćelijama, a osećanja su hemijski i
elektronski impulsi koji prolaze nervima, što znači da stoje
uporedo sa svim drugim telesnim procesima, njima
nedostupnim, koji sami ne mogu misliti ili osećati, osim ako
komunikacija između DNK heliksa i ćelije nije nekakav oblik
mišljenja, na najosnovnijem nivou života, ponavljanje istog u
drugom istom, ali šta god to bilo i kako god se nazvalo, dešava
se na takvoj dubini u nama da mi to ne osećamo, ne
primećujemo, ne razumemo i ne vidimo, osim kao rezultat,
dakle ono što se pojavljuje u nama.
Ti sistemi su istovetni, što važi za jednog, važi za sve, i
postoje u kontinuitetu, u smislu da se kao kopije prenose
generacijama. To je mehanički proces, nekakva biološko-
materijalna industrija, doduše beskrajno precizno podešena, ali
materijalna, pa je oduvek samo bilo pitanje vremena kada će
razvoj ljudske industrije i mehaničke tehnike postati dovoljno
precizan da se može okrenuti i ka unutra, ka nama samima.
Počeo je trapavo, negde u srednjem veku, pa se nepojmljivo
ubrzao kada religijsko poimanje više nije objašnjavalo prirodu,
te kada su ljudi mogli sami da joj pristupe, da upoznaju njene
zakone i principe; prvi praktični rezultat toga bile su grube
prometejske mašine, čelični kolosi u koje se trpao ugalj i iz kojih
su kuljali para i dim, ali koje su brzo postajale sve naprednije i
sve manje, dok nisu dostigle takav stepen sofisticiranosti da
mogu izolovati ćelije i DNK nizove i napraviti pregled
mikroskopskog genetskog materijala, pa čak se i umešati u njega
i modifikovati ga, promeniti ga, a na kraju i stvoriti. Ovi sistemi,
koji grade osnovu našeg osećaja sopstva i našeg duha, jesu
smrtni, pa sa njima umire i „ja“, a da to ipak ne znači da „ja“
jeste „to“: možda srce doživljavamo kao nešto svoje, ali, kako se
ispostavilo, ako nam srce zakaže, možemo staviti novo, iz
mrtvog čoveka, i nastaviti da živimo s njim. Mi nismo naše srce,
nismo naša ruka, samo je treba odseći i videti kako leži na stolu,
kakve veze ta krvava stvar ima sa mnom? Uslovljeni smo
tamom ovoga mesa i svetlošću ovih očiju, bezosećajnim
otkucajima ovog prostog srca, i večitim punjenjem i
pražnjenjem vazduha u plućima, tim prljavosivim blizancima,
nezamislivi smo bez njih, ali oni žive za sebe, ne znaju za nas,
ništa ne znaju, što se mišića tiče nema razlike da li se trzaj koji
proizvedu odigrava u mrtvom ili živom telu.
Velika je razlika između „toga“ u „ja“ i „toga“ u „mi“, jer
dok se prvo odigrava u materijalnom, potonje se odigrava u
relacionom, i dok je prvo iz tog razloga smrtno, drugo je
besmrtno, u smislu da nastavlja da živi čak i kad pojedinac
umre. Zajedničke su im predvidljivost i zakonitost, koje svaka
na svoj način isključuju individualnost, i koje su svaka na svoj
način povezane s vanljudskim, gde vladaju određene sile,
odnosno fenomeni koji prožimaju veće celine, ono što se ranije
doživljavalo kao viša instanca, u prvom slučaju kao uzrok
nastanka i toka života, a u drugom slučaju kao sudbina koja
životom upravlja.
Kada ovde postaje tamo?, pita Mišel Ser. Tome se može
dodati: kada mi postajemo oni? Lokalno je geografska veličina,
ali i društvena. Geografsku veličinu, prostor lokalnog, čuvaju
međe. Gradske zidine jedna su takva međa. Ograda duž krajnjeg
oboda poseda. I vlasničko pravo vezuje ljude za određeno
mesto; za sobu, kuću, imanje, gazdinstvo. Moje, tvoje, naše,
njihovo. Od najstarijih vremena ljudski svet je bio ruralan,
sačinjen od malih, ograničenih društava u kojima se socijalna
struktura zasnivala na lokalnom, i u kojima je čovek po pravilu
umirao tamo gde se rodio, ne odmakavši bogzna koliko milja od
date mu oblasti tokom celog života. U takvom društvu, kako je
na primer izgledalo u nekom nemačkom selu u četrnaestom
veku, i znanje je bilo lokalno, jer se, pošto su samo retki umeli
da pišu, prenosilo usmeno i u praksi, nalazilo se u pamćenju
glave i pamćenju ruku, vezano za uslove koje je taj određeni
krajolik pružao, značilo pojavu određenog tipa minerala u
kamenolomu ili rudniku, ili različitih vrsta zemljišta ili drveća u
šumi. Nastanak nekakvog oblika prirodno-naučne delatnosti na
jednom takvom mestu, u nemačkom selu u četrnaestom veku, ili
stvaranje nekog oblika mašine, na primer konstrukcije nalik na
automobilski motor, šivaću mašinu ili mikrotalasnu pećnicu, tu
je potpuno nezamisliv, upravo zbog lokalnog i oblika koji ono
nameće znanju. Vezana za ograničeno sećanje pojedinog
čoveka, potrebna teorija bila je nedostižna, svako je morao da
počne od nule, polazeći od sopstvenih mogućnosti, i gotovo sve
zadobijeno znanje gubilo se kad saznavalac umre. Svi spisi, sva
teorija i filozofija ovoga sveta nalazila se u rukama nekolicine,
manuskripti su se ručno umnožavali i postojali na samo nekoliko
mesta, najčešće u manastirima, a od trinaestog veka i u novim
univerzitetima velikih gradova. Iz takvih sredina poticali su
alhemičari, ljudi koji su se, nalik Paracelzusu, bavili svime
pomalo, u koje se ubrajao i lik putujućeg Fausta, i čije znanje
jeste bilo sistematično, ali je nastajalo unutar toliko ograničene
zajednice da se svaki eksperimentalni napredak ostvarivao u
samoći, nevezano za druge, što nije moglo dovesti ni do čega
drugog nego do ponavljanja istih grešaka.
 Novo se mora tražiti ili želeti, i mora pružati očiglednu
prednost, a kada impuls novog nastane, mora biti zajednice koja
će ga razvijati i održavati. U lokalnom novo ugasne kao žeravica
na steni. Tek u strukturama u kojima lokalno nestaje, novo je
moguće. U pogledu znanja, ta velika promena se dogodila s
pronalaskom štamparske mašine u Nemačkoj u petnaestom
veku, pošto je ona omogućila da se svaka knjiga i svaki naučni
rad umnoži i istovremeno raširi po svetu, zbog čega sve više nije
stajalo i padalo s jednim čovekom ili šačicom ljudi. Znanje je
moglo da se akumulira na ranije nepoznate načine, i dostiglo je
takav obim da usamljeni pojedinac za života nije mogao
prisvojiti ni delić onoga što je u opticaju. Teorija nastala
najednom mestu mogla se upotpuniti ili opovrgnuti na drugom,
više se nije svaki put počinjalo od nule, i taj obuhvatili sistem je
mogao – čim su se ustanovili jednostavni principi proverljivosti
i univerzalnosti, dakle jednakosti – da iznedri nešto što
pojedinac nikada ne bi mogao na svoju ruku, kao što je na
primer voz ili mitraljez. Priroda se otrgla od religije, znanje se
otrglo od lokalnog, i sile koje su se tada oslobodile pojurile su
poput vetra kroz ljudski svet.

„Svi ljudi“ više nije bila religijska veličina, već biološka i

društvena. Spoznaja biološke istovetnosti, tela kao materijalnosti
sačinjene od delova podložnih izračunavanju, pa samim tim i
manipulisanju, instrumentalnim a s vremenom i hemijskim
zahvatima, nije bila problematična, nije ugrozila staro religijsko
razlikovanje između tela i duše, naprotiv, osnažila ju je; jastvo je
bilo instanca u puti, i ako se njegov život mogao produžiti tako
što će se grudi otvoriti i krvni sudovi oko srca očistiti od
zakrčenja, to je jednostavno bilo sjajna stvar. Spoznaja
društvene istovetnosti, čoveka kao mase, takođe sačinjene od
jedinica podložnih izračunavanju pa samim tim i manipulisanju,
takođe otvorene zahvatima i merama, suprotno tome jeste bila
problematična, pošto njena pretnja jastvu nije podrazumevala
samo umanjivanje već brisanje, i pošto je na neki čudan način
potresla nekada jasne pojmove kao što su dostojanstvo i dobrota.
Sva ova vekovna strujanja i ono do čega su dovela, a što se
uveliko može nazvati razgrađivanjem lokalnog, sama po sebi
predstavljaju dobra. Ali sve to, usred ljudskog, sledila je i senka,
jedno nedobro. Struktura društva se menja, gradovi rastu, dete
koje se rodilo i svake godine proslavljalo rođendan pakuje stvari
i odlazi u grad da oproba sreću, kako se kaže, i to se dešava
svuda. Zasebno su se opredelili za to, ali zajedno čine masu,
postaju lice u struji lica, na putu do fabrika, gde obavljaju posao
koji svako može da obavlja, ili do svojih soba, u dlaku istih.
Dim kulja iz fabrika i poput oblaka se nadvija nad gradovima,
ulice su pune ljudi, mnogi su siromašni, i u njihovim delovima
grada, ponegde nalik getima, povremeno vladaju glad i najdublja
beda. Glad nije ništa novo, niti nemoć pred njom, ali je u
prošlim vremenima ona dolazila spolja, u obliku poplave, suše,
hladnoće, čija se snaga pripisivala sudbini ili višim silama i bila
deo datih uslova ljudskog života. Ovi novi uslovi, ova nova
beda, poticala je od samih ljudi, pa je tako ljudsko potislo
sudbinu i više sile, i na neki način preuzelo odgovornost: bolest
ne mora biti smrtonosna, može se izlečiti ljudskim delovanjem,
epidemija se može sprečiti, katastrofa koja donosi glad ne mora
podrazumevati znatne gubitke stanovništva, javljaju se sve
efikasniji načini obrađivanja zemlje koji omogućavaju takvo
povećanje proizvodnje hrane da nastaje izvesna margina
bezbednosti, sve jača usled poboljšanja infrastrukture koja čini
da ljudi više nisu jednako zavisni od lokalnih uslova. Siromaštvo
ne uzrokuju više sile, nego ljudi. Ta krivica ne može se bliže
odrediti, ne može se reći da pripada određenom čoveku ili
određenoj grupi ljudi, niti se može lokalizovati, jer ne samo što
posledice prelaze s postupaka jednog na postupke svih, već
prelaze i s lokalnog na globalno, poput otkrića mašine za
predenje, na primer, u početku lokalnog poduhvata koji je
ostvarilo nekoliko ljudi na određenom mestu u Engleskoj,
sasvim nevino, ali koji je imao strahovite posledice u svim
delovima društva, osetne u čitavom zapadnom svetu, gde se
dešava isto, broj ljudi raste, gradovi se povećavaju, rad se
mehanizuje, tržište postaje svetsko – sve su to procesi koji se
naizgled ne mogu zaustaviti, usmeriti ili sagledati, jednostavno
se dešavaju. Krivica zbog siromaštva, bede, bolesti ne pripada
nikom, počiva u sistemu, pa ako je njegove posledice trebalo
sprečiti ili modifikovati, sam sistem se morao identifikovati i
promeniti.
To su Marks i Engels učinili, tačnije identifikovali su sistem,
postavili ga u istoriju i otvorili prema utopijskoj budućnosti. Ali
sistem nije čovek, on nema lice, i „svi“ nije neproblematična
veličina, čak ni kada je podeljena na klase. Nema sumnje da su
siromaštvo i beda bili strukturalno uslovljeni i da je rad jedne
velike društvene grupe pripadao jednoj maloj društvenoj grupi –
ali ako su „svi“ nadređena kategorija, „svi“ shvaćeni kao klasa
ljudi koji žive u istim prilikama i uslovima, dakle definisani
polazeći od onoga što im je zajedničko, njihove istovetnosti,
onda je važan boljitak „svih“, onda zajedničke životne uslove
treba poboljšati i promeniti, statistički merene kao prosečan
životni vek, prosečan mortalitet među decom, prosečna
primanja, prosečno radno vreme, prosečna površina staništa,
prosečan unos hrane, što su parametri u Kapitalu upotrebljeni da
pokažu i obrazlože neljudske uslove u kojima je živela radnička
klasa, onda su uslovi pojedinca od sekundarnog značaja, onda je
važan boljitak zajednice, pojedini radnici su shvaćeni kao klasa
ili suma, i sve mere koje su se otad sprovodile u ime
komunizma, bilo pod Lenjinom, Staljinom ili Maom, posledica
su, mada nepredviđeno brutalizovana, te ideje. Kolektivizacija
poljoprivrede bila je dobro koje će pripasti svima, a eventualna
patnja pojedinca tokom nje bila je od sekundarnog značaja.
Premeštanje intelektualaca za vreme kulturne revolucije ista
stvar.
Kako ideja o društvu u kojem su svi jednaki i imaju ista prava
može dovesti do Gulaga? Da li je ogorčenje koje je Džek
London osećao kada je video tešku bedu na ulicama Londona
bilo pogrešno? Zar ne treba osećati solidarnost s drugim ljudima
i pokušati da im se pomogne u nevolji?
Kada beda pređe određeni nivo, pojedinac više ne može da
izađe na kraj s njom: čak i da su London ili Marks posvetili sve
svoje vreme poboljšavanju prilika u siromašnim krajevima grada
i donirali i poslednju paru u tom cilju, to bi bila samo kap u
moru. Siromaštvo, nasilje i beda bili su stvar strukture, i s njima
se samo strukturalno moglo suočiti i izaći na kraj. Premisa
marksizma bila je da su ogromni društveni problemi, zbog kojih
su veliki delovi stanovništva nedostojno živeli, imali veze s
raspodelom dobara u društvu, te je suštinski bila materijalistička,
pa i u svojim predloženim rešenjima. Problem nije počivao u
oblicima masovne proizvodnje, već u pitanju ko vlada
sredstvima proizvodnje, što nije samo uslovljavalo različite
ekonomske okolnosti i razlike u životnom standardu već i
otuđenje pojedinog čoveka, srazmerno stepenu raspolaganja nad
sopstvenim radom. Zamisao je bila da bi radikalna promena
uslova proizvodnje mogla da stvori radikalne promene
društvenih uslova, kako bi se svaka ekonomska nejednakost
ukinula, sve privilegije podjednako raspodelile, i time svi ljudi
postali jednako vredni. Ali ako suština problema
industrijalizacije nije imala veze s raspodelom materijalnih
dobara, već se radilo o redukciji ljudskog, u jednom
zapanjujućem procesu približavanja materijalnom koji je gotovo
sasvim preuzeo život, onda marksističko rešenje nije
predstavljalo utopiju, već produžetak noćne more drugim
sredstvima.
Marksizam je takođe bio pitanje identiteta, jer veza „ja“ sa
„mi“ nije počivala u lokalnom, poštujući geografske granice, već
u novoj radničkoj klasi, koja se sredinom devetnaestog veka
raširila u svim zapadnim zemljama, i cilj je takođe bio da
revolucija, proces koji je težio da „njih“ obori i podvede pod
„mi“, obuhvati svet. Komunističko „ja“ nalazilo se između
radničkog internacionalnog „mi“ i buržoaskog nacionalnog
„oni“, jer iako novac vladajuće i zaštićene klase nije poznavao
granice, njihovo sopstvo jeste – nije slučajno što se
romantičarsko jastvo, koje se nadima izvan svojih okvira,
genijalno i jedinstveno, pojavljuje na početku devetnaestog
veka, na početku industrijalizacije: ljudi postaju sve brojniji i
sličniji, jedinstveno i lokalno slabi, polako se javlja pojam
čoveka mase, i spram te pretnje pojedincu postavlja se veliko
„ja“. U zastrašujućim gotskim pričama iste epohe u velikoj meri
se radi o tome.
E. T. A. Hofman, koji je kao retko ko bio u dodiru s dubinom
kolektivnog straha, pisao je o automatima tako nalik ljudskim
bićima da se čovek u njih zaljubi, i o dvojnicima; Brem Stoker
je pisao o čoveku koji ne može da umre; Meri Šeli je pisala o
naučniku koji stvara ljudsko biće. Strah da će istovetno preći
granicu jedinstvenog isto je što i strah da će neljudsko preći
granicu ljudskog, ili da će neživot preći granicu života. Granice
stvaraju razlike, razlike stvaraju značenje, i zato čovek nosi
iskonski strah od nerazličitog: u njemu nestaje. Shvatanje
nečuvenog isticanja pojedinačnog jastva u romantizmu, u šta
spada i njegovo konstruisanje genija, kao načina da se nadomesti
odsustvo boga u svetu i ujedno suoči sa pritiskom sve snažnije
predstave o nerazličitosti, svakako je spekulacija, ali ipak nije
neopravdana; knjige Brema Stokera, Meri Seli i E. T. A.
Hofmana, koje su ujedno izraz epohe, bave se granicom između
ljudskog i neljudskog, i vide je kao ugroženu veličinu.

Ta dva velika pokreta identiteta u devetnaestom veku, ka

pojedinačnom i jedinstvenom s jedne strane, i prema opštem i
istovetnom sa druge, bila su međusobno isključiva, nepomirljive
veličine. „Ja“ i „mi“ po sebi nisu isključivi, ali pogledi na
čoveka koje su doneli jesu. Čovek shvaćen kao masa ili
mnoštvo, u kojoj se naglašava istovetno, nastaje u spoljašnjem i
prenosi se jezikom spoljašnjeg, što je jezik matematike i
prirodnih nauka, dok ljudsko biće kao jedinstveno i veliko
nastaje u unutrašnjem jastvu i njegovom jeziku. Značaj
nacionalnog ulazi u isti kompleks identiteta, jer ne samo što
nacija i narod „mi“ pretvaraju u preglednu veličinu već je i
uzdižu, okretanjem ka istoriji koja je uvek herojska. To je
nekakav direktan odgovor na raspadanje struktura lokalnog, jer
o tome se radi, da se herojsko, dakle veliko, odigralo ovde a ne
tamo, u narodu iz kojeg mi potičemo, deo je našeg „mi“, a ne
nečega što se desilo tamo, među „njima“.

Veliko romantičarsko jastvo predstavlja jačanje imena.

Masovni čovek industrijalizacije predstavlja jačanje broja. Ta
suprotnost oduvek je postojala; u prelazu sa života što vrvi na
dva imenovana ljudska bića radi se o tome: razlučivanje,
stvaranje razlike, davanje smisla. Funkcija žrtvovanja drugačije
je prirode, ono ne deli kolektiv, nije usmereno pojedinačnom,
kao ime, već naprotiv uspostavlja razliku i stvara smisao unutar
kolektiva kao celine.
Ali i funkcija žrtvovanja se menja. Primitivnost Aveljove
žrtve i Kainovog bratoubistva, koji jednostavnom slikom
predstavljaju nasilje koje izvire iz istovetnog, kultiviše se i
usložnjava u priči o Avramovom žrtvovanju sina, tu više nema
ničeg apsolutnog ni u žrtvi ni u Bogu kojem se žrtvuje, jer Bog
odbija žrtvu, a šta je odbijena žrtva? Mnogo šta ukazuje na to da
su žrtve u primitivnim kulturama isprva bile ljudske, a potom
zamenjene žrtvenim životinjama, ali ne bilo kojim, već uvek
životinjama najbližim čoveku. Kao da je u priči o Avramu
predstavljen sâm taj prelaz. Ali dešava se i više od toga.
Kolektiv nije uključen, imamo samo Avrama, njegovog sina, i
njihovog Boga. Bog je najviše biće, osnivač i izraz sveukupnog
postojanja, koji tražeći ljudsku žrtvu traži neljudsku obavezu, a
Avram, koji je spreman da izvrši žrtvovanje sina, samim tim
nešto postavlja iznad smrti, Božje ime i slavu, i na taj način
pobeđuje smrt, ne dajući joj da bude konačna. Nešto je u životu
veće od smrti, i zato se život može žrtvovati. Da je žrtvovao
sina, učinio bi to iz ljubavi. Prema Bogu, ali i prema sinu. Kada
Bog odbije žrtvovanje, i Avram ga ne izvrši, kad ne žrtvuje
najdraže najvišem, i sin ne umre već nastavi da živi, produžuje
se jedna druga ljubav, između oca i sina, koja nije koncentrisana
u stubu ognja, u toj žarišnoj tački života i smrti, već je prosto
razvodnjena beskrajem dana, tolikim vremenom da je večito na
granici nestajanja, i tako bliska da ju je zbog toga teško videti,
jer otac sebe oseća u sinu, i sin sebe oseća u ocu, nije uvek lako
razlučiti šta kome pripada, onaj koje bio ispod jednog dana bude
iznad, a onaj koje bio iznad jednog dana bude ispod.
Priča o žrtvovanju sina među najčudnijim je pričama u
Bibliji, ne samo zato što je nedokučiva, jer takve su sve
mitološke priče, već zato što odstupa od apsolutnog, koje je
inače osnovni uslov u mitskim i religijskim pričama, a to
odstupanje se ne dešava samo na obodu priče već se uzkazuje u
njenom središtu. Bog je apsolutna veličina i žrtvovanje je
apsolutan čin. Ali ovde žrtvovanje nije apsolutan čin, povlači se.
Bog to čini da bi iskušao Avrama, a tada se suština pomera sa
žrtvovanja na spremnost na žrtvovanje, dakle sa veze između
ljudskog i božanskog na ljudsko. Žrtvovanje takođe nikad nije
samo gubitak, žrtvovanjem se uvek nešto i dobija, a šta je
Avram izgubio kad je žrtva odbijena? Izgubio je apsolutno i
izgubio je pobedu nad smrću. Drugim recima izgubio je najviši
smisao u životu. Ali šta je dobio? Dobio je najprisniji smisao u
životu, život svoga sina, istinski dragocen, ali u svetu u kojem se
„istinsko“ krije na otvorenom., i ne daje se, poput žrtve, već se
mora uzeti. To je ujedno osvajanje ljudske vrednosti, o čemu
Stari zavet takođe govori. To što je odnos božanskog i ljudskog
tako ambivalentan i što težina zemlje i zemaljskog prosto
povlači božansko k sebi, u antiapsolutni vir peska i prašine, a što
se može protumačiti i suprotno, kao težnja trivijalnog ka
uzvišenju, uvek zaustavljenom usred leta, opozvanom, kao
polusvakodnevica, polupraznik, polučovek, polubog, u jednom
trenutku sitan, u drugom svemoguć, to čini judaizam religijom
sumnje, oklevanja i brisanja – ali i ambivalentnosti, jer su i sile
suprotnosti uvek prisutne, u simetriji one najčistije slike
odmazde: oko, oko, zub, zub.
Ako kao Žirar posmatramo priču o Isusovom životu i učenju
kao okončanje duge priče koju predstavlja Stari zavet, onda ona
posebno u ovom pogledu završava jedan pokret, jer ako Novi
zavet išta sadrži, to je ukidanje ideje osvete i okončanje
neukrotivog nasilja. Okreni drugi obraz, kaže Isus, to je simetrija
dobrote, jedan više ne stoji protiv drugog, nego mu je drugi
bližnji, dakle ne shvata ga kao pretnju ili opasnost, već kao
suštinski svog.
Scena iz Novog zaveta uporediva sa scenom s Kainom i
Aveljom odnosno Avramom i Isakom jeste ona u kojoj Isus kao
pojedinac stoji pred mnoštvom, pred svima, kolektivom, kada
hoće da kamenuju ženu koja je prekršila zakon. Prema Žiraru, ta
scena podrazumeva konačno ovladavanje silama mimetičkog
nasilja. Isus se nalazi u poziciji žrtvenog jarca, jedan okružen
svima, ali umesto da ga unište, on se ka njima okreće i jednim
jedinim iskazom razbija ih kao mnoštvo. Kamenovanje je izraz
odmazde i zasniva se na ponavljanju, i u ritualnom smislu, pošto
se kamenovanju pribegava prilikom svakog prestupa određene
vrste, i u individualnom, time što svi bacaju kamenje. Isusov
iskaz je jednostavan, on kaže: „koji je među vama bez grijeha,
neka najprije baci kamen na nju“.62 Time on krivicu za nasilje
vraća na svakog od njih, i kolektiv se raspada. Nema nikakvog
„svi“, samo pojedinca odgovornog za svoje postupke.
Ali dobrota, jer briga za bližnjeg svog i ukidanje odmazde
praštanjem jesu najviša dobrota, nije izraz civilizacije, već nečeg
radikalno drugačijeg. Dobrota ne rešava problem nasilja, nije
instrumentalna veličina, poput pravnih regulativa i institucija
civilizacije, već je njihova suprotnost, sila koja razgrađuje
društvo. Suprotnost nasilju nije dobrota, nego društvo. Takvo
poređenje ne stoji sasvim, jer ima nasilja ukorenjenog u društvu,
utemeljenog u razlikama na kojima društvo počiva, ali to je
najbolje što imamo, i nasilje od kojeg Žirar polazi da bi razumeo
tabue i rituale, lično nasilje koje kida društvo iznutra mi
uspevamo da obuzdamo, naš sistem se stara za njega i ono više
ne predstavlja realnu opasnost. Kontrola ličnog nasilja
omogućena je prebacivanjem odgovornosti na pojedinca, što je
dovelo do nestanka svesti o kolektivu, jer više nije bila potrebna,
ali kada je broj stanovnika porastao poput plime krajem
devetnaestog veka i raširio se u novim strukturama koje je
industrijalizacija otvorila, novonastalo nasilje, nečuveno veliko
u tom sistemu – jer nikada u ljudskoj istoriji tlačenje tolikog
broja ljudi nije bilo tako sistematično kao krajem devetnaestog
veka – potpuno se otelo kontroli, raširilo se iz jedne, po sebi
sasvim beznačajne i bezopasne tačke, jednog fanatika koji je
ubio jednog prestolonaslednika, i prešlo prvo na regionalno, u
vidu krize u Austrougarskoj, pa na nacionalno i zatim
internacionalno, i kroz nekoliko nedelja je čitava Evropa bila
umešana u rat koji niko nije hteo, koji nikom nije trebao, i koji
je bio duboko razoran za sve, a da ga niko nije mogao sprečiti,
bio je izvan domašaja bilo kojeg pojedinca, a i nasilje koje je sa
sobom doneo bilo je sve veće i sa one strane kontrole. Ljudi koji
su inače sarađivali, koji su inače imali zajedničke interese i
zajedničke ciljeve, uništavali su jedni druge tako temeljno i tako
divlje, i u takvom broju da je to prevazišlo sve ranije ratove, i na
kraju, kad se rat završio, sa sobom odnelo osam miliona ljudi.
Bila je to oluja razaranja, i nije se mogla obuzdati, kao da se
nalazila izvan ljudskog, ali nije bilo tako, tu su se upravo
suštinske ljudske sile pokazale, one kojih su se stare kulture više
od svega plašile, zato što će, ako im se dozvoli da dobiju oblik,
kopirati same sebe, raširiti se i zapretiti da ih sasvim zbrišu. Bilo
je to lično nasilje, ali na sasvim novoj skali i s novim, serijsko-
industrijskim oružjem koje je smrt preobrazilo u serijsko-
industrijsku smrt.

*
Hiltera kojeg poznajemo stvorio je Prvi svetski rat. Ništa što
je kasnije postao i učinio ne može se objasniti bez pozadine rata.
Rat mu je postao dom; Hitler je odsustvo zatražio tek nakon dve
godine u rovovima, ne zato što drugačije nije mogao, nego zato
što je tako hteo.
Kada je Nemačka kapitulirala u oktobru 1918, nalazio se u
vojnoj bolnici u Pomeraniji. Snažno je reagovao na tu vest. Hteo
je da se bore do poslednjeg čoveka, sve drugo je značilo pad
onoga u šta je verovao. Pošto je mir bio zaključen a da nisu bili
fizički savladani, on nije sumnjao da se radi o izdaji. Ovako to
opisuje u Mojoj borbi:

Dođoše ti sledeći dani, a sa njima najužasnija izvesnost

moga života. Sve mučnije postajahu sada glasine. Ono što
sam smatrao za lokalnu stvar postade sada opšta revolucija.
A k tome dođoše i poražavajuće vesti s fronta. Hteli su da
kapituliraju. Bože, pa zar je tako nešto još uopšte bilo
moguće?
Desetog novembra dođe protestantski sveštenik u vojnu
bolnicu i održa mali govor i tada saznadosmo sve.
Do krajnosti uzbuđen, prisustvovao sam tom malom
govoru. Stari, dostojanstveni gospodin izgledalo je da
veoma drhti kada nam je saopštavao da od sada kuća
Hoencolern neće više smeti da nosi nemačku carsku krunu,
da je otadžbina postala „republika“, da moramo, eto, da
molimo Svevišnjeg da ovoj promeni ne uskrati svoj
blagoslov, i da u dolazećim vremenima ne napusti naš
narod. On, pritom, svakako, nije mogao drugačije, morao
je u malo reči da pomene kraljevsku kuću, hteo je da
istakne njihove zasluge u Pomeraniji, u Pruskoj, u celoj
nemačkoj otadžbini – pritom poče tiho u sebi da plače – a
u maloj sali obuze sva srca najdublja utučenost, verujem da
nijedno oko nije moglo da zaustavi suze. Ali kada je stari
 gospodin pokušao dalje da pripoveda i počeo da nam
saopštava da mi sad moramo da završimo ovaj dugi rat, da
će naša otadžbina ubuduće biti izložena teškim pritiscima,
pošto je rat sada izgubljen, i da mi moramo da se
povinujemo milosti pobednika, da primirje treba da se
prihvati, s verom u velikodušnost naših dosadašnjih
neprijatelja – u tom trenutku ja to više nisam mogao da
izdržim. Postade mi nemoguće da još duže tu ostanem.
Dok mi je opet pred očima sve pocrnelo, pipajući i
povodeći se odoh natrag u spavaonicu, bacih se na moj
ležaj i zagnjurih vrelu glavu u ćebad i jastuke.
Od onoga dana, kada sam stajao kraj groba svoje majke,
nisam nikada više plakao.

Gnev i poniženje zbog onoga što je smatrao izdajom činili su

motor mržnje koji će pokretati sve njegove potonje političke
stavove i postupke; nezamislivi su bez toga. Scena u kojoj
zagnjuruje glavu u jastuke i plače polako prelazi u jezivu i
emotivno nabijenu sliku posledica izdaje:

Dakle, sve je bilo uzalud. Uzalud sve žrtve i odricanja,

uzalud glad i žeđ i to ponekad u beskrajnim mesecima,
uzalud časovi u kojima smo, ščepani strahom od smrti,
ipak vršili svoju svetu dužnost i u zaman smrti dva miliona
ljudi koji su tada pomrli.
Zar se nisu sad morali otvoriti grobovi svih tih stotina
hiljada, koji su s verom u otadžbinu nekada pošli u boj da
se nikada više ne vrate? Zar se oni nisu morali otvoriti i
poslati neme, blatom i krvlju isprskane heroje kao
osvetničke duhove u zavičaj, koji ih je tako cinično
prevario za njihovu najvišu žrtvu, koju na ovom svetu
 čovek može da prinese svome narodu?

Ta vojska duša, ta dva miliona mrtvih vojnika isprskanih

blatom i krvlju zaista su pohodili Nemačku – da bi njima vratio
čast i njihovoj žrtvi smisao, Hitler je naoružavao zemlju
tridesetih; trebalo je osvetiti se za poraz, trebalo je zdrobiti
neprijatelje iz tog vremena, kao i izdajnike koji su zaključili mir,
ali rat je i po sebi pružao smisao i njemu i mnogima iz njegove
generacije. Nacizam je pored ostalog bio kult smrti i kult
ratnika; ta užasna slika odmazde, kada se grobovi otvaraju i
ustaju mrtvi vojnici, blatnjavi i krvavi, da pohode svoj narod,
pronašla je izraz u kasnijim esesovskim simbolima s lobanjama.
Za razliku od većine ostalih, on nije imao čemu da se vrati
kad se rat završio, pa je ostao u vojsci, jer mu je osim smisla i
usmerenja davala hranu, prenoćište, i posao koji su već četiri
godine određivali drugi. Vratio se u Minhen i prijavio u službu u
rezervom bataljonu puka u kojem je služio za vreme rata.

Po dolasku u Minhen Hitler je prvo dva meseca služio kao

stražar u jednom kaznenom logoru. Posle toga je stražario na
glavnoj minhenskoj železničkoj stanici, kada je ujedno bio
predstavnik svoje čete. Proleća 1919, u danima nakon stanja
nalik na građanski rat u Minhenu, odabrao ga je oficir na čelu
odeljka vojne obaveštajne službe, Karl Majr, čiji je zadatak bio
da nadzire sumnjive političke elemente, što će reći radikalnu
levicu, i da suzbija iste te stavove u vojsci. Hitler je pored
ostalog prošao kroz svojevrstan antiboljševički „kurs“, kako
Keršo piše, i tu je njegova govornička darovitost prvi put
zapažena. Predavač, izvesni Fon Miler, pomenuo je to Majru,
koji ga je već bio zapazio. O Hitleru Majr je rekao: „Kada sam
ga prvi put sreo, ličio je na zapuštenog uličnog psa u potrazi za
gospodarom“, i da je „bio spreman da se preda svakom ko mu
ukaže znak prijateljstva“, kako piše Toland. Najupečatljivija
stvar u opisu Hitlera tih dana ipak je njegova „potpuna
nezainteresovanost za nemački narod i njegovu sudbinu“.
Verovatno nije bilo tako, Majr pre zapaža da Hitler ne govori o
tome. Stidljiv, tih, namučen, bled, besciljan – ulični pas gladan
prijateljstva. Majr mu ga je pružio, ili makar usmerenje; krajem
tog leta Hilter je sam držao antiboljševi– stički
pronacionalistički „kurs“ u vojnom logoru izvan Augzburga. Po
rečima samog Hitlera:

Jednog dana javio sam se za diskusiju. Jedan od učesnika

pomislio je da za Jevreje mora sada da lomi koplja i poče
da ih u dužim izlaganjima brani. To me podstaknu da se
suprotstavim. Najveći broj prisutnih učesnika kursa stavi
se na moju stranu.
A rezultat je opet bio da sam nekoliko dana kasnije bio
određen da u jednom ondašnjem minhenskom puku budem
postavljen kao takozvani „oficir za obrazovanje“.
[...]
Počeo sam... sa svom radošću i ljubavlju. Jer, eto, sada mi
se odjednom pružila prilika da govorim pred jednim većim
krugom slušalaca; i što sam ranije uvek, i ne znajući, čisto
iz osećaja, jednostavno pretpostavljao, sada se i dogodilo:
umeo sam „da govorim“. Ali glas mi je već postao mnogo
bolji, tako da sam, bar u malim vojničkim sobama, svugde
bivao dovoljno razumljiv. Nijedan zadatak me nije mogao
učiniti srećnijim do ovaj, jer sada sam mogao još pre moga
otpuštanja iz vojske da u toj instituciji učinim korisne
usluge, instituciji koja mi je beskrajno ležala na srcu: tj. u
vojsci.
 Smeo sam sada da govorim i o uspehu: mnoge stotine, pa
svakako i hiljade kamerada, u toku svojih predavanja
ponovo sam vratio njihovom narodu i otadžbini. Ja sam
„nacionalizovao“ trupu i mogao sam, i na tom putu da
pripomognem da ojača opšta disciplina.

Oficir za obrazovanje Hitler nikada nije bio, a i broj vojnika

kojima je predavao veoma je preteran, nikada nije bilo reči o
hiljadama, ali da je bio uspešan u svojoj delatnosti i da je zaista
uspevao da privoli ljude na svoju stranu samim tim što bi im se
obratio, ipak je izvesno. Profesor Fon Miler je opisao trenutak
kad je prvi put video Hitlera da govori:

Činilo se da je ljude omađijao taj čovek iz njihovih redova

koji im se obraćao sa sve većom snagom, neobičnim
grlenim glasom.
Imao sam čudan osećaj da je njihovo oduševljenje
posledica njegovog zalaganja. Video sam bledo, uzano lice
pod ne baš vojnički zanjihanim čuperkom, s kratko
potkresanim brkovima i upečatljivo krupnih svetloplavih
očiju s fanatičnim sjajem.

Njegovi zadaci su, dakle, bili da predaje drugim vojnicima i

da nadzire gungulu političkih partija koje su u to vreme
postojale u Minhenu. Radi ovog drugog zadatka, na jesen 1919.
otišao je na sastanak male partije nazvane Nemačka radnička
partija, čiji se politički program sastojao od mešavine
nacionalizma, socijalizma i antisemitizma. Borba protiv
internacionalizma i judaizma bila su dva najvažnija cilja. Hitler
se posle izvesnog vremena učlanio, partija je promenila ime u
Nacionalsocijalistička nemačka radnička partija, i od desetak
članova u vremenu Hitlerovog priključivanja porasla u najveću
partiju u Nemačkoj za samo malo više od jedne decenije.
Četiri dana nakon Hitlerovog učlanjenja u partiju, Majr mu je
dao zadatak da odgovori na molbu upućenu odeljenju od jednog
polaznika tečaja da mu pojasne „jevrejsko pitanje“. Hitler mu je
pružio dug i temeljan odgovor. Napisao je da Jevreji
predstavljaju rasu, a ne religiju, i da se antisemitizam ne srne
zasnivati na emocijama, već na činjenicama. Emotivna reakcija
dovela bi do pogroma, dok bi reakcija zasnovana na razumu
svakako mogla da dovede do sistematskog ukidanja svih prava
Jevrejima. „Ali konačni cilj nesumnjivo mora biti neopozivo
uklanjanje samih Jevreja.“

*
Tri godine kasnije, s jeseni 1922, američka ambasada u
Nemačkoj poslala je čoveka u Minhen da napravi izveštaj o
novoj i uspešnoj nacionalsocijalističkoj partiji i njenom lideru
Adolfu Hitleru. Čovek je bio kapetan Truman-Smit, i dobio je
uputstvo da se sastane s Hitlerom i sačini procenu njegovog
karaktera, ličnosti, sposobnosti i slabosti, pored toga što će
istražiti snagu i potencijal njegove partije, NSDAR Od konzula
u Minhenu, Roberta Marfija, saznao je da je Hitler „najobičniji
avanturista“, „pravi osobenjak koji iskorišćava svako latentno
nezadovoljstvo“, ali da verovatno nije „dovoljno veliki da
preuzme vodstvo nad nemačkim nacionalnim pokretom“, kako
piše Toland. Po pozivu koji mu je uputio Fon Šojbner-Rihter,
pripadnik Hitlerovog užeg kruga, koji ga je uveravao da je
antisemitizam partije samo propaganda, jedne večeri je svedočio
Hitlerovoj inspekciji pripadnika šturmabtajlunga ispred novog
glavnog štaba partije:
 Zaista neobičan prizor. Hiljadu dvesta najokorelijih
grubijana koje sam u životu video marširali su pred
Hitlerom paradnim korakom, pod starom državnom
zastavom i noseći trake s kukastim krstom na mišici.
Hitler, koji je pratio paradu, održao je govor... onda je
povikao „Smrt Jevrejima“ itd., itd. Usledilo je mahnito
klicanje. U životu nisam video ništa slično.

Tri dana kasnije, ujutru 22. novembra, Truman-Smit je

upoznao samog Hitlera, koji mu je obrazložio politiku partije.
Hitler je izjavio da „samo diktatura može vratiti Nemačku na
noge“ i da je

mnogo bolje za Ameriku i Englesku da se odlučujuća

borba između naše civilizacije i marksizma odigra na
nemačkom tlu nego na američkom ili engleskom. Ako
Amerika ne podrži nemački nacionalizam, boljševizam će
osvojiti Nemačku. Tada više neće biti protivteže, pa će
Rusija i nemački boljševizam, vođeni motivom
samoodbrane, morati da napadnu zapadne nacije.

O Jevrejima Hitler ništa nije rekao, piše Toland, pre nego što
je Truman-Smit postavio direktno pitanje, na koje je Hitler
razoružavajuće odgovorio rekavši da se zalaže samo za to da im
se oduzme državljanstvo i da budu isključeni iz državnih
poslova. Nakon sastanka Truman-Smit je bio ubeđen da će
Hitler u budućnosti postati moćan faktor u nemačkoj politici. Od
Rozenberga, koji je tada bio partijski sekretar za štampu, dobio
je ulaznicu za susret koji će Hitler održati iste večeri. On,
međutim, nije mogao da prisustvuje pošto je bio pozvan da se
vrati u ambasadu i te večeri morao da otputuje na sever noćnim
vozom, pa je ulaznicu dao Ernstu Hanfštenglu, minhenskom
kontaktu Vorena Robinsa iz ambasade; zajedno su studirali na
Harvardu. Hanfštenglov otac bio je Nemac a majka Amerikanka,
oboje su nesumnjivo pripadali višoj klasi u svojim zemljama.
Majka je poticala iz poznate stare porodice iz Nove Engleske,
njegova baba s majčine strane bila je rođaka generala Sedžvika,
koji je pao u građanskom ratu, a deda mu je bio general Vilijam
Hajn, poreklom iz Drezdena, takođe učesnik u građanskom ratu,
i jedan od generala koji su nosili kovčeg Abrahama Linkolna.
Majka se sećala i te sahrane i Vagnera i Lista, koji su posećivali
njenog oca u Drezdenu. Članovi Hanfštenglove porodice sa
očeve strane su u tri generacije bili savetnici vojvoda Saksen-
Koburg-Gota, i bili su poznate mecene; njegov deda je osnovao
preduzeće za reprodukovanje umetničkih dela i pored ostalog
fotografisao tri nemačka cara, zatim Moltkea, Lista i Vagnera,
kao i Ibzena, a njihovu minhensku kuću posećivale su istaknute
osobe poput Riharda Štrausa, Fritjolfa Nansena i Marka Tvena.
Hanfštengl je drugim rečima bio čovek kojem je svet bio
otvoren, pripadao je kulturnoj višoj klasi u Minhenu kao i u
severoistočnoj Americi, a tokom svog vremena na Harvardu
takođe je upoznao dva američka predsednika, tadašnjeg,
Teodora Ruzvelta, i budućeg, Frenklina D. Ruzvelta, kao i T. S.
Eliota, što svakako ne krije u razmetljivom uvodu svojih
memoara, Nesaslušani svedok, objavljenih u SAD 1957. godine.
On je te novembarske večeri 1922. ispratio Truman-Smita na
voz za Minhen, i tu se našao s Rozenbergom, koji mu je prvo
dao ulaznicu za večernji događaj, a onda ga donde otpratio.
Hanfštengl opisuje Rozenberga kao „bledog neurednog tipa, koji
je na neprijatan način delovao polujevrejski“. Tramvajem odlaze
do pivnice „Kindl Keler“, koja je dupke puna. Hanfštengl seda
za sto za štampu i pita jednog novinara gde je Hitler. On mu ga
pokazuje; Hitler sedi pored Maksa Amana, vodnika iz njegovog
nekadašnjeg puka, i Antona Drekslera, osnivača partije u koju se
Hitler učlanio tri godine ranije. Hanfštengl je stekao ovakav prvi
utisak:

Sa svojim teškim čizmama, tamnim odelom i kožnim

prslukom, polukrutom kragnom i čudnim brčićima zaista
nije delovao naročito impresivno – više kao kelner u
restoranu na železničkoj stanici.

Kada je Dreksler najavio Hitlera, zaorilo se klicanje. Hitler se

uspravlja, prolazi pored stola za štampu i penje na podijum
„brzim, kontrolisanim koracima, nesumnjivo vojnik u civilu“.
Atmosfera je puna naboja, piše Hanfštengl, i govor koji Hitler
drži potpuno je fantastičan.

Niko ko bi ocenio njegovu sposobnost polazeći od nastupa

kasnijih godina ne bi stekao istinsku sliku njegovog dara.
Kako je vreme prolazilo, opijalo ga je sopstveno
govorničko umeće i glas mu je izgubio nekadašnju
specifičnost zbog upotrebe mikrofona i zvučnika. Prvih
godina imao je kontrolu nad glasom, frazom i efektom koja
nije imala premca, a te večeri se pokazao u svom
najboljem svetlu.

Blagim, uzdržanim tonom dočarao je sliku događanja u

Nemačkoj od novembra 1918; slom monarhije i
kapitulacija u Versaju, osnivanje republike na osnovi
poniženja ratne krivice, zablude internacionalnog
 marksizma i pacifizma; večiti lajtmotiv klasne borbe s
posledicom beznadežne zakočenosti između radnika i
poslodavaca, između nacionalista i socijalista.

Kada je s vremenom primetio da je zanimanje publike za

njegove reči poraslo, pažljivo je pomerio levo stopalo u
stranu, poput vojnika u stavu na mestu voljno, i počeo da
gestikulira, izražajnim i opsežnim repertoarom pokreta.
Nije bilo nimalo urlanja i dreke koje je kasnije poprimio, i
posedovao je vispren, podrugljiv humor, rečit a da nije
odbojan.

Hitler kritikuje cara da je slab, kritikuje pristalice Vajmarske

republike zbog pristajanja na sve zahteve pobednika, lišavajući
time Nemačku svega izuzev grobova poginulih u ratu.
Upoređuje separatistički pokret i versku ekskluzivnost katoličke
crkve u Bavarskoj sa zajedništvom vojnika iz rovova koji
ranjenog saborca nikada nisu pitali koje je vere pre nego što mu
pomognu. Dugo govori o patriotizmu i nacionalnom ponosu,
navodi Kemala Ataturka u Turskoj i Benita Musolinija u Italiji
kao uzore. Obrušava se na ratne profitere, i ubira aplauz kada ih
kritikuje zbog toga što koriste vrednu inostranu valutu da uvoze
pomorandže iz Italije dok polovina stanovništva gladuje zbog
inflacije. Napada Jevreje koji profitiraju od bedne situacije, i
napada komuniste i socijaliste zbog toga što hoće da razore
nemačke tradicije.

Pogledao sam publiku oko sebe. Gde je bila raznovrsna

gomila koju sam video samo sat ranije? Šta je to iznenada
obuzelo ove ljude, koji su se u beznadežnoj situaciji u koju
 ih je slabljenje marke postavilo svakodnevno borili da
sačuvaju dostojanstvo? Bučni nered i žamor potpuno su
nestali, upijali su svaku reč. Na samo nekoliko metara od
mene stajala je mlada žena, pogleda prikovanog za
govornika. Preobražena kao u nekakvoj predanoj ekstazi,
zaboravila je sebe, sasvim omađijana Hitlerovom
despotskom verom u buduću slavu Nemačke.

Posle govora Hanfštengl je prišao Hitleru, koji je još stajao na

podijumu.

Naivan, ali ipak snažan, otvoren, ali ipak beskompromisan,

stajao je tako, lica i kose mokrih od znoja, polukrute
kragne pričvršćene pozlaćenom četvrtastom iglom sasvim
izgužvane. Dok je govorio, brisao je lice maramicom i
zabrinuto bacao pogled ka mnogobrojnim otvorenim
ulazima kroz koje je duvalo hladno novembarsko veče.
– Gospodine Hitler, moje ime je Hanfstengl – rekao sam. –
Kapetan Truman-Smit zamolio me je da vas pozdravim.
– A da, krupni Amerikanac – kazao je.
– Zamolio me je da dođem da vas saslušam, i mogu vam
reći da sam zadivljen – nastavio sam. – Slažem se sa
devedeset pet procenata onoga što ste rekli, i jednog dana
bih vrlo rado porazgovarao sa vama o tih poslednjih pet
procenata.
– Da, naravno – odgovorio je Hitler. – Siguran sam da se
ne moramo svađati zbog tih ubogih pet procenata.
Odavao je vrlo prijatan utisak, skroman i srdačan. Onda
smo se ponovo rukovali i otišao sam kući.
 Imamo mnogo opisa Hitlerovih govora iz tog vremena.
Hanfštenglov je poseban jer on pripada najvišem delu društva,
neuobičajenoj Hitlerovoj pivničkoj publici, a činjenica da u
Hitlerovoj naravi vidi neuobičajenu nadarenost ukazuje na to da
se vulgarna, neukusna, brutalna i prosta crta koja prožima Moju
borbu u svakom slučaju ne ističe kad govori. Hanfštengl vidi da
je Hitler malograđanin, ali i da ga to ne ograničava kao
govornika, da se svojom uverljivošću i govorničkim umećem,
gotovo hipnotičkom harizmom koju očigledno poseduje, uzdiže
iznad toga i da je u stanju da uhvati gotovo svakoga, bez obzira
na klasu. Ujedno je upravo njegovo malograđansko poreklo
presudan faktor, jer kako Hanfštengl piše o svojim
razmišljanjima te noći, dok besano leži nakon što je prvi put
video i čuo Hitlera:

Dok su svi naši konzervativni političari i govornici

beznadežno omanuli kad je reč o uspostavljanju kontakta
sa običnim ljudima, ovom samoukom čoveku, Hitleru,
očigledno je uspelo da predstavi nekomunistički program
upravo onim ljudima čija nam je podrška potrebna.

Kada Hitler zadobija poverenje, kada se od njega traži da

govori i kada otkriva da to ume, da ljude zanimaju njegove reči,
on prvi put stiče slobodu u pogledu svojih sposobnosti. Može da
upotrebljava ono što u sebi nosi a da ne mora o tome da
razmišlja, već samo da u tome bude, i taj osećaj ovladavanja i
veštine sigurno ga je ispunio od glave do pete. Trideset mu je
godina, i još nije imao uspeha ni u čemu što je pokušao.
Naprotiv, sve mu je propadalo, ništa nije uspevalo, sve do sada,
kada se penje na podijum i gleda gomilu ljudi u lokalu pred
sobom. Njegova silna osećajnost, koju potpuno odseca u odnosu
prema drugima, bilo povlačenjem u sebe, izbegavanjem
njihovog pogleda, držanjem po strani ili neprekidnim pričanjem
kako bi ih time držao na odstojanju, i s kojom tako teško izlazi
na kraj u odnosu prema „ti“, sada pronalazi svoje pravo mesto,
možda prvi put u njegovom životu, jer ako od „ti“ toliko strahuje
da se od svega zatvara, autističnom snagom, njegov osećaj za
„mi“ jednako je snažan, i tome može da se otvori, ne ugrožava
ga. Otvara se, osluškuje, oseća svaku nijansu u raspoloženju i
može da je upotrebi, jer on sam nije deo toga „mi“, on stoji
izvan njega i budi ga, uzdiže, vodi čas ovamo čas onamo, a to
može da čini zato što je oduvek stajao izvan. Da bi nešto video,
čovek mora da stoji izvan toga.
Samo onaj ko stoji izvan društva zna šta društvo jeste, jer za
one koji se u njemu nalaze, društvo je što i voda za ribu. Hitler
odbija „ti“ i stoji izvan „mi“, ali čezne za „mi“, i ta se čežnja
primećuje kad govori, jer je čežnja za „mi“ osnov ljudskog, i
raste u kriznim vremenima, raste u haosu, kao stoje bio slučaj u
Nemačkoj dvadesetih godina dvadesetog veka, a u Hitleru gori
nečuvenom snagom. Ne treba da slušamo šta govori, jer nisu ni
oni, već način na koji to govori, osećanja kojih je pun, jer oni na
njih reaguju, njih primećuju, njih piju kao vodu. O, to je čežnja
za zajedništvom, to je čežnja za jednakom vrednošću, to je
čežnja za pripadanjem. Najjednostavnije je najistinitije, a to je
istina o Hitleru, njegova čežnja za „mi“ dotakla je nešto duboko
u samom tom „mi“ – u svim opisima njegovih govora iz tog
vremena radi se o tome, kako se raznorodna gomila ljudi koji
galame i viču i zavijaju i tuku se i smeju, za vreme njegovog
govora smiruje u sebi i postaje jedno. Najjednostavnije je
najistinitije, a ta mržnja prema Jevrejima predstavlja nešto
najjednostavnije od svega, potrebu koju „mi“ ima za jednim
„oni“, što je osnovna struktura mimetičkog nasilja, jedan spram
drugog, što ritual ponavlja – „mi“ spram „oni“ koje se žrtvuje da
bi „mi“ ostalo samo i celovito. I ta potreba raste u krizi, raste u
haosu, jer to je jedan od osnovnih oblika kulture, jedan od njenih
preduslova, kojem se stalno vraćamo. Za Hitlera, čežnja za „mi“
je ujedno čežnja za ratom, uloga rata u onome što se desilo ne
srne se potceniti.
Ernst Hanfstengl spada u ljude koji su najjasnije videli taj
aspekt. On piše:

Svi smo osećali, ali previđali, duboke implikacije činjenice

da se njegova ličnost prvo razvila u ulozi vojnika.

Kada je govorio o nacionalsocijalizmu, zapravo je mislio na

militaristički socijalizam, socijalizam u okvirima vojne
discipline, ili, jezikom civilnog društva, policijski socijalizam. U
kojoj je tački puta njegov duh to najzad formulisao, ne znam, ali
klica je sve vreme bila tu.

Kada se Hitler učlanio u Nemačku radničku partiju, ona je

jedva bila partija. Na prvim javnim skupovima održanim 1919,
kada je govorio lider partije, Dreksler, bilo je deset, odnosno
trideset osam, pa četrdeset jedan prisutan član. Kada je Hilter
postao glavni govornik, to se radikalno promenilo. Govorio je na
preko trideset javnih skupova 1920. godine, i svaki put privlačio
između 800 i 2.500 ljudi, kako piše Keršo, pa je i broj članova
partije odgovarajuće rastao, sa 190 u januaru 1920. na 2.000
godinu kasnije, pa 3.300 pola godine nakon toga. Hiltera su
zapazili prvo članovi partije, a onda stanovnici Minhena. Oni
koji su ga videli na prvim partijskim skupovima imali su koristi
od njega i starali su se o njemu, i to ga je dalje oslobodilo, što će
reći povećalo njegov radijus i omogućilo mu da neprekidno
upoznaje nove ljude i stupa u nove kontekste. Posebno je jedan
od prvih članova partije bio važan u tom pogledu, naime Ditrih
Ekart, prevodilac Ibzena, pesnik, zavisnik od morfijuma i
antisemita, koji se brzo zainteresovao za Hitlera i postao njegov
mentor. Bio je dvadeset godina stariji, kultivisan i obrazovan, ali
i sirov i direktan, poveo ga je na njegov prvi avionski let, do
Berlina, vodio ga je u pozorište, kupio mu frak, učio ga pisanju,
objavljivao njegove prve tekstove, uvodio ga u krugove društva
kojim ranije nije imao pristup, i otvorio mu čitavo radikalno
desno okruženje u Minhenu, pored toga stoje njegovom
antisemitizmu i antikomunizmu davao hranu i argumente. „Taj
čovek je budućnost Nemačke“, obično je govorio o Hitleru,
prema Timotiju V. Rajbeku. „Jednog dana će ceo svet govoriti o
njemu.“ Ekart je bio očinska figura Hitleru, koji je bio polaskan
njegovom pažnjom i upijao sve što je imao da ga nauči. Tri
godine pre nego što je upoznao Hitlera, Ekart je jednom
prilikom izjavio:

Treba nam vođa koji se navikao na zvuk mitraljeza. Neko

ko može da prestravi ljude. Ne treba mi oficir. Obični ljudi
izgubili su poštovanje prema njima. Najbolji bi bio radnik
koji ume da govori. Ne mora mnogo da zna. Politika je
najgluplje zanimanje na svetu. Svaka seljanka zna koliko i
politički vođa. Dajte mi šupljeg majmuna koji će crvenima
vratiti milo za drago i koji neće šmugnuti čim neko
zamlatara nogom stola ka njemu. Taj bi mi uvek bio draži
od tuceta obrazovanih profesora koji pišaju u gaće i drhte
sa svojim činjenicama. Mora da bude mlad momak, tako
ćemo dopreti do žena.
 Malo ko bi tom opisu odgovarao bolje od Hitlera. Kada ga je
upoznao Hanfštengl, rođen 1887, dakle dve godine stariji, Hitler
je imao trideset četiri godine. Prvi put u životu je napredovao,
prvi put u životu je značio nešto drugima, a ne samo sebi, ali u
Hanfštenglovim opisima mahom se ukazuje kao ista ona ličnost
koju Kubicek opisuje iz vremena u Lincu i Beču. Posle prve
večeri Hanfštengl prisustvuje još jednom govoru, i utisak o
Hitleru se malo ublažava, on tog puta odlazi dalje, iznosi
sumanut predlog u gerilskom ratu protiv Francuske u oblasti
Rajne, i Hanfštengl stiče utisak da to zvuči kao jezik nekog
desperadosa. Hitlerovo viđenje spoljašnje politike naziva
alarmantnim, neproporcionalnim i ekstravagantnim. Ali i dalje
je privučen, pita se šta se nalazi u dubini mozga tog fascinantnog
čoveka, a kad dolazi na treći govor, Hitlera upoznaje sa svojom
suprugom, i sa suprugom norveškog grafičara Ulafa
Gulbransona, i poziva ga kod sebe. Ubrzo Hanfštengl postaje
član Hitlerovog užeg kruga, posebno zbog toga što im je
njegova velika mreža kontakata koristila. Hanfštengl daje
sredstva za novu štamparsku presu za njihov nedeljnik, trudi se
da objavljuje članke o inostranim prilikama, i piše da uz to
pokušava da utiče na Hitlerovo viđenje spoljne politike, za koju
smatra da je suviše kontinentalna, uska, i pod prevelikim
uticajem Rozenberga i njegovog kruga, prema kojem gaji prezir,
ako ne i gađenje, pošto su puni mržnje prema Jevrejima i Rusiji.
Hitler ga uvek pažljivo sluša, kako piše, što će kasnije prestati
da radi, ali što se tiče Amerike, na primer, Hitlera više zanimaju
dimenzije nebodera i tehnička dostignuća nego politička
situacija, ako se izuzmu Kju kluks klan, koji on smatra
političkim pokretom nalik njegovom, i Henri Ford, ne kao
proizvođač automobila i inovator, već kao antisemita.
U Hanfštenglovoj kući Hitler je ostavio dobar utisak, bio je
ljubazan prema njegovoj supruzi, poslao joj je cveće, poljubio
joj ruku, uputio joj šarmantan pogled i igrao se s njenim sinom,
u svojoj naravi je posedovao vrstu spontanosti koju deca vole. U
njegovom tesnom odelu i ljubazno poniznom i formalnom
ponašanju videlo se klasno poreklo, piše Hanfštengl; Hitler je
govorio kako ljudi iz nižih klasa govore kada se obraćaju
ljudima s višim obrazovanjem ili zvanjem. Imao je dobre manire
za stolom, ali i u tom smislu neuobičajenu i čudnu sklonost
prema svemu slatkom; Hanfštengl piše da nikada nije sreo
takvog ljubitelja slatkiša kakav je Hitler. Jednom iznosi „bocu
najboljeg gevirctraminera kneza Meterniha“, izlazi iz sobe da se
javi na telefon, i kada se vraća, vidi kako Hitler sipa punu kašiku
šećera u vino.
Posećuje Hitlera u stanu u Ulici Tirštrase 41, gde on živi kao
siromašan kancelarijski službenik, krajnje skromno: mala soba s
velikim krevetom, preširokim za ugao u kojem stoji, sa
uzglavljem koje donekle prekriva uzani prozor. Na podu je jeftin
linoleum, pokriven dvema prostirkama, uza zid preko puta
kreveta stoji polica s knjigama, pored stolice i stola. To je bilo
sve. Gazdarica, gospođa Rajhert, koja je bila Jevrejka, Hitlera je
smatrala idealnim podstanarom.

Prijatan je čovek, ali ima najčudnije promene raspoloženja.

Ponekad prođu nedelje kada se čini da se jedi i ne uputi
nam ni reč. Gleda pravo kroz nas kao da ne postojimo.
Stanarinu uvek plaća tačno i unapred, mada je zaista
boemski tip.

Uza zid u hodniku stajao je klavir, a kada je jednom trebalo

da Hitler ode na sud kao svedok u slučaju, zamolio je
Hanfštengla da odsvira nešto kako bi se smirio. Hanfštengl mu
ispunjava želju. Prvo svira Baha, koji ne budi Hitlerovo
interesovanje, on samo malo klima glavom na neodređen,
nezainteresovan način. Ali kada Hanfštengl započne preludijum
Vagnerovih Majstora pevača, on se budi:

To je bilo ono pravo. To je bila Hitlerova stvar. Komad je

apsolutno znao napamet, i umeo da odzviždi svaku notu s
neobičnim prodornim vibratom, ali sasvim čisto. Počeo je
da hoda tamo-amo po hodniku, zamahujući rukama kao da
diriguje orkestrom. Zaista je imao izvanredan osećaj za
duh muzike, svakako na nivou mnogih dirigenata. Muzika
ga je doticala fizički, i kada sam proleteo kroz završnicu,
bio je izvanredno raspoložen, sve njegove brige su nestale,
i bio je spreman da se suoči s javnim tužiocem.

Keršo opisuje isti događaj, a pošto se on odigrava između

Hanfštengla i Hitlera, za njega nema dragih izvora osim
Hanfštenglove knjige. Keršo to ovako prenosi:

Hitlera je zadivila Pucijeva veština na klaviru, posebno

njegova umešnost u izvođenju Vagnera. Mogao je da prati
Pucija zviždeći melodiju dok je marširao tamo-amo i
mlatarao rukama kao dirigent orkestra, i očigledno je
smatrao da je to opuštajuće.

U delovima u kojima je Hanfštengl izvor, dosledno se naziva

snishodljivim „Puci“, a Hitlerovo zanimanje za Vagnera
predstavlja se kao nešto bizarno, uz ironičan komentar
„očigledno je smatrao da je to opuštajuće“, što podrazumeva da
bi samo nekog poput Hitlera nešto tako apsurdno moglo da
opusti. Ali Hanfštengl ne predstavlja Hitlera kao glupana,
naprotiv, ceni njegovo uživljavanje i razumevanje muzike. To
što može da odzviždi čitave Vagnerove simfonije neporecivo
deluje pomalo čudno, ali isto je bilo s Vitgenštajnom, mogao je
savršeno da zviždi Vagnera, i time je čak zabavljao goste, kao
da je to nekakav trik za razonodu. U Vitgenštajnovoj biografiji
bilo bi nezamislivo da pisac ismeva muzikalnost velikog
filozofa, iako se ispoljavala nama čudnim zviždanjem, ali u
slučaju Hitlera, kako ga Keršo opisuje, sve je sumnjivo ili
smešno. Još jedan primer. Hanfštengl piše:

Hitlerovi najbliži prijatelji gotovo su isključivo bili ljudi iz

skromnih uslova. Kako se naše poznanstvo s vremenom
razvijalo, postao sam deo stalnih okupljanja ponedeljkom
uveče u kafeu ’Nojmajer’, starinskom kafeu na uglu
Petrovog trga i Viktualijenmarkta. Izdužena neravna
prostorija, sa ugrađenim klupama i zidnim panelima,
mogla je da primi stotinak gostiju. Ovde se obično sastajao
sa svojim najstarijim pristalicama, pretežno sredovečnim
bračnim parovima koji su dolazili na svoju skromnu
večeru, često donoseći deo od kuće. Hitler je hteo da
govori en famille i isproba tehnike i učinak svojih
najnovijih ideja.

A ovako to prenosi Keršo:

U trenutku kada se Puci Hanfštengl, obrazovan i delom

Amerikanac, koji je postao njegov čovek za odnose sa
inostranom štampom, upoznao sa njim krajem 1922, Hitler
je svakog ponedeljka rezervisao sto u staromodnom kafeu
 ’Nojmajer’, na granici s Viktualijenmarktom. (...) U staroj
prostoriji s nizovima klupa i stolova, gde su obično sedeli
stariji parovi, Hitlerova pratnja je raspravljala o politici, ili
su slušali njegove monologe o umetnosti i arhitekturi. Jeli
su zakusku koju bi poneli, pili litre piva ili šolju za šoljom
kafe.

Hitlerove pristalice tih večeri, sredovečni bračni parovi iz

skromnih uslova, kod Keršoa postaju stariji parovi koji tu obično
sede, dakle kao prvo nisu sredovečni nego stari, a kao drugo
njihov opis stvara utisak da ti stariji parovi sede kao slučajni
gosti koje Hitler ne poznaje. Zašto? Sredovečni parovi iz
skromnih uslova koji se okupljaju oko njega u prijatnom
restoranu daju Hitleru nešto dostojanstveno i pristojno što se
kosi s Keršoovom slikom o njemu. Zato gosti i ne ručaju u
Keršoovoj verziji, nego jedu ponetu zakusku, i uz to piju „litre
piva“, o čemu ništa ne stoji u izvornom tekstu, već što Keršo
dodaje, sigurno da bi pojačao utisak bircuza – verovatno ne
greši, neko je tu sigurno pio pivo – a čak i kafu, koju je takođe
izmislio, uspeva da pretvori u nešto sumnjivo – „šolju za šoljom
kafe“.
Hanfštengl dalje opisuje ljude iz Hitlerovog najbližeg kruga
iz tog vremena koji prisustvuju tim političkim i društvenim
okupljanjima ponedeljkom uveče.
Iako Hanfštengl možda nije najpouzdaniji izvor na svetu,
pošto je zaista deset godina bio deo Hitlerovog kruga pa se time
može nazvati nacistom, sa svime što to donosi od potrebe za
pravdanjem, njegov opis ipak pruža nijansiranu sliku Hitlera i
njegovih pristalica, jednostavno zbog toga što nije jednoličan.
Upravo nijanse daju Hanfštenglovom opisu verodostojnost,
čineći ga i zanimljivim, u pogledu slike o Hitleru i razumevanja
njegove privlačnosti, koja nije mogla biti samo privlačnost
prestupnika, lude i šupljoglavca već je morala da sadrži i nešto
drugo, jer da nije, on nikako ne bi mogao čitav jedan narod da
povuče sa sobom, u ponor. Bio je čovek, njegov krug prijatelja i
članovi njegove partije bili su ljudi. To ne znači da su bili dobri;
i zlo i brutalnost su ljudski. Kristijan Veber, grubi trgovac
konjima koji prebija komuniste, ima i drugu stranu. Na primer,
Hanfštengl piše da je bio polaskan pozivom u dom čoveka iz
više klase; a koliko to govori o njegovoj klasnoj pripadnosti. On
bi najviše voleo siguran posao i izvesno dostojanstvo u životu. I
Hanfštengl piše da grubi Veber poseduje intuitivan uvid u
beskrajan ponor u Hitlerovoj duši, da nazire šta je Hitler u stanju
da učini – to je dakle primetno, makar nekome ko zna, možda
polazeći od sebe, šta su ljudi u stanju da učine, i kako se to
pokazuje. To naslućuje i Ekart, Hitlerov mentor, koji je „već
počeo da se kaje“. Zašto? I još Dreksler, sindikalac, kojem se ne
dopada sve opsežnije nasilje. Svi koji tih ponedeljaka prate
Hitlera kući naoružani su, Hitler i sam drži pištolj u džepu
sakoa, čak i dok govori. Ove večeri su upečatljive, upravo zbog
mešavine čestitih skromnih ljudi i beskrajnih fanatika, od kojih
je jedan možda povezan sa političkim ubistvom s najvećim
posledicama u Vajmarskoj republici, pogubljenjem ministra
Ratenaua. Hitler je u centru grupe. Može da odzviždi čitave
simfonije dirigujući u vazduhu, ne usuđuje se da priđe ženi
svojih godina, voli kolače i sve slatko, ima Gvozdeni krst prvog
reda zbog hrabrosti u borbi, živi donekle boemskim i pritajenim
životom u siromašnom stanu, nikada se ne pridržava dogovora,
često ga viđaju u izložbenim halama prodavača automobila, a
kad je sa drugima, neprestano govori. Ne podnosi da neko drugi
dominira situacijama u kojima učestvuje, tada mu je draže i da
slaže kako bi se ponovo vinuo u centar, voli da soli pamet, u
kući nosi papuče, dobro parodira druge, posebno ume da izvede
komičnu, ali vernu verziju Geringove supruge s njenim
švedskim naglaskom, i Amanove napade gneva ume da imitira, i
Kvirina Dizla kad se okomi na političkog protivnika, ali njegova
glavna tačka je poluakademski, politički svesni nacionalista koji
melje o Zigfridovom maču i nemačkom orlu na nepodnošljivo
pompezan način, piše Hanfštengl, i dodaje da je Hitler napamet
naučio nekoliko stihova grozne pesme koju mu je jedan
obožavalac napisao, sa beskrajnim krnjim rimama na -itler, koju
je izgovarao s velikim uživljavanjem, što je slušaoce navodilo da
se smeju do suza. Dalje, u hotele se prijavljuje sa zvanjem
„pisac“, nema oko za prirodu, nikad ne čita romane, divi se
Kromvelu, ali najviše Frederiku Velikom, privlači ga smrt,
idealizuje rat, piše pesme o svojoj majci, mrzi Jevreje i sve što je
jevrejsko, zanima ga eugenika i čita sve što može o rasnoj
biologiji, nikada nije čitao Ničea, ali njegovu prozu smatra
najlepšom na nemačkom, no zato je čitao Fihtea i Šopenhauera,
a njegov omiljeni motiv u slikarstvu je Leda s labudom. Takav
čovek sedi ponedeljkom uveče u kafeu „Nojmajer“, okružen
članovima partije i pristalicama, s pištoljem u džepu i
militarizovanom četom mladića koji mlate komuniste i druge
neistomišljenike. Napisao je pismo u kojem smatra da se Jevreji
moraju odstraniti, i govori protiv njih u svim svojim
mnogobrojnim govorima. Taj stav deli s mnogima, mada je
najrašireniji među najnižim slojevima društva, dok se među
onima koji se nalaze malo više, gde se moć obično nalazi, to
smatra neprikladnim i vulgarnim, kao kršenje norme koja je pre
svega estetska i klasna. Tomas Man, koji se nalazi u istom
gradu, možda samo nekoliko ulica od kafea „Nojmajer“, ne mrzi
Jevreje, to bi za njega bila nezamisliva ideja. Rat je smatrao
dobrodošlim, njegova krv je predstavljala nešto istinito i
suštinsko, nasuprot neistinitoj i nesuštinskoj civilizaciji, stoje
takođe ekstremno stanovište u naše vreme, ali je ipak unutar
prihvatljivog, posebno zbog toga što je to povukao posle rata.
Ali Hitler i Man u istom gradu, u isto vreme. Da li u Hitleru ima
više zla nego u Manu? Kad niko još ništa nije zgrešio? Šta je
zlo? Antisemitizam? Staje činilo da Man ne bude antisemit, a da
Hitler bude? Obrazovanje? Da li je antisemitizam pitanje klase?
Ilije to stvar lične čestitosti, dakle individualne kvalitativne
razlike u različitim ljudima? Nacizam je očigledno dolazio s
dna, Dreksler je bio kovač i sindikalac, Veber je bio trgovac
konjima, većina ostalih je poput Hiltera poticala iz najnižeg dela
srednje klase, iz sloja službenika i činovnika, i svi su na neki
način doživeli neuspeh ili bili marginalizovani. Izuzetak je
Ekart, ali on je čudak, jer nisu mnogi pesnici bili zavisnici od
morfijuma i mrzitelji Jevreja, dok su likovi poput Rozenberga i
kasnije Himlera i Gebelsa fanatici. Pristalice, sredovečni parovi,
takođe su pripadali radničkoj klasi i najnižem delu srednje klase,
dakle ljudima bez sredstava, odnosno ljudima koje je kriza u
Nemačkoj najteže pogodila. Delove večere koju su jeli u
restoranu donosili su od kuće. Tako izgleda oko Hitlera godine
1922, pre nego što je ozbiljno načinio korak napred i stekao ime
u celoj zemlji. Ali već to što je Truman-Smit bio poslat da se s
njim sastane, i što se Hanfštengl priključio užem krugu, znači da
je pokret već počeo. Sve premise onoga što će se kasnije desiti
prisutne su ovde. U Hitleru, koji se pokazao genijalnim
govornikom pred narodom, ali koji je svakako pokazao i strane
koje su se drugima učinile zastrašujućim, polazeći od onoga što
Hanfštengl piše; u Dreksleru, koji hoće dostojanstvo, i u
Hanfštenglu, koji hoće povratak snažnog, stabilnog nemačkog
carstva, i u Rozenbergu, koji zbog svog estonskog porekla mrzi
Rusiju, i čiji se istočni antisemitizam, prema Sebastijanu
Hafneru, ispoljava znatno sirovije i nasilnije od zapadnog, i u
anonimnim sredovečnim parovima iz niže srednje klase. O tom
krugu Toland piše:

Takvi su bili ljudi u Hitlerovoj blizini. Njegov pokret je

prosecao kroz sve društvene klase, tako da je privlačio sve
tipove – intelektualce, ulične borce, fanatike, idealiste,
nasilnike, plaćenike, ljude s principima i bez principa,
radnike i plemiće. Bile su to i blage srdačne duše, i
bezobzirni brutalni nitkovi, i ljudi koji su želeli dobro;
pisci, slikari, nadničari, vlasnici prodavnica, zubari,
studenti, vojnici i sveštenici. Imao je širok apel, i bio je
dovoljno tolerantan da prihvati narkomana kao što je Ekart
i homoseksualca kao što je kapetan Rem.

Hitler nikada ne bi potcenio pristalicu, ma koliko neugledna

ili siromašna bila, piše Toland, otvorio je nova sedišta partije za
uboge i nezaposlene pristalice i članove partije kojima je bilo
potrebno sklonište od hladnoće. Istovremeno je gledao naviše,
tražio je sve više industrijskih magnata koji su bili simpatizeri
pokreta kako bi dobio ekonomsku pomoć, a preko Hanfštengla
je takođe ušao u društveni deo života više klase. Hanfštengl ga
je upoznao s Vilijamom Bajardom Hejlom, koji je išao u isto
odeljenje s predsednikom Vilsonom na Prinstonu, i koji je bio
glavni evropski dopisnik lista Herst, zatim sa umetnikom
Vilhelmom Funkom, čiji su salon posećivali knez Henkel-
Donersmark i nekoliko bogatih, nacionalistički orijentisanih
preduzetnika, kako piše Hanfštengl, koji nikad ne krije svoju
očaranost plemstvom i slavom; dalje, vodi Hitlera kod porodice
Frica Augusta fon Kaulbaha, koju zanima umetnost, pa se
Hanfštengl nada da će se naći u tome i da će Hitler potpasti pod
uticaj njihovog obrazovanja. Dalje ga je odveo kod
Brukmanovih, koji su vodili veliku izdavačku kuću u Minhenu i
pored ostalog objavljivali Čemberlena, poznatog antisemitu.
Elza Brukman, nekadašnja kneginja Kantakuzin, postala je jedna
od Hitlerovih štićenica, ali kada je počela da se zauzima i za
Rozenberga, Hanfštengl je prekinuo kontakt s njom, smatrajući
nedostojnim da žena iz „porodice koja je ugošćavala Ničea,
Rajnera Mariju Rilkea i Špenglera“ prima takvog šarlatana.
Ima nekakve naivnosti i prostodušnog oduševljenja u Hitleru
u takvim situacijama, piše on, posebno posle jedne večere s
porodicom Behštajn, proizvođačima klavira, gde se Hitler oseća
neprijatno sred sve te raskoši, pošto nosi samo svoje uobičajeno,
pomalo pretesno plavo odelo. Gospođa Behštajn ga nagovara da
kupi smoking i ručno rađene kožne cipele, što i čini, mada sve to
skoro nikad ne upotrebljava, izuzev cipela, koje jedno vreme
neprekidno nosi, pošto su ga upozorili na efekat signala koji
šalje lider radničke partije kad se pokazuje u odeći više klase.
I gospođa Behštajn i gospođa Brukman iskazuju majčinsku
brigu prema Hitleru, i Hanfštengl navodi još dve takve žene u
Hitierovom životu, stare otprilike koliko bi i njegova majka bila,
i koje ga očigledno privlače, verovatno zbog toga što se prema
njemu ophode majčinski i obzirno, i zato što su sasvim
bezopasne u seksualnom smislu. Hitler ne poznaje druge žene,
nije u odnosu i, piše Hanfštengl, nema seksualni život. Lepe
žene ga očaravaju, sanjari o nekima od njih, pored ostalih i o
Hanfštenglovoj supruzi, ali na apsolutno platonski i neobavezan
način.

Veoma rano sam primetio odsustvo jednog centralnog

faktora u Hitierovom životu. Nije imao normalan seksualni
život. Rekao sam da se zaljubio u moju suprugu, što je
 pokazivao cvećem, ljubljenjem ruke i zadivljenim sjajem u
očima. Verovatno je bila prva lepa žena iz dobre porodice
koju je upoznao, ali s njim čovek naprosto nikada nije
imao osećaj da je privučenost fizička. To je delom poticalo
od njegove izražene sklonosti ka insceniranju sebe, delom
od skrivenih kompleksa i izvesne patološke nedovoljnosti,
koja je mogla biti urođena ili uzrokovana infekcijom
sifilisa iz mladosti u Beču.
To govorim sada kad je prošlo vreme. U tom ranom
trenutku nisam poznavao pojedinosti, i samo sam nazirao
da nešto nije u redu. Imali smo tog čoveka s vulkanskim
zalihama nespokojne energije, a bez vidnog ventila izuzev
njegovih skoro medijumskih nastupa za govornicom.
Većina njegovih prijateljica i poznanica bile su majčinskog
tipa.
Gospođa Brukman i gospođa Behštajn. Upoznao sam još
jednu prijateljicu u šezdesetim godinama, po imenu Karola
Hofman. Bila je penzionisana učiteljica i imala kuću u
minhenskom prigradskom naselju Solnu, koju su on i
njegovi saučesnici koristili kao nekakav doglavni štab, i
gde je dobra gospođa dvorila Hitlera i kljukala ga
kolačima.

Njegov gnev, ne bez primesa želje, kada je odveo Kubiceka u

kvart s bordelima u Beču, njemu očigledno jednako zastrašujući
koliko privlačan; njegovo potpuno odbijanje svakog nagoveštaja
o bordelima i Francuskinjama u rovovima, njegova dugotrajna
platonska zaljubljenost u Štefani iz Linca, s kojom se nikada nije
usudio da kontaktira, njegove tirade o polnoj izopačenosti doba,
njegovo uzdržavanje od onanisanja, njegovo zaziranje od bacila
i zaraze, njegova telesna i moralna pedantnost, da ne kažemo
čednost. U najnižem redu na polici u stanu imao je knjige
kvazipornografske prirode, piše Hanfštengl, i o tome se radi,
žena kao čistota, žena kao slika, nešto čemu može da se divi i o
čemu može da sanjari dokle god se nalazi na distanci, ali što
postaje nečuveno opasno čim zapreti da prodre u njegov svet
kao fizička stvarnost. On ima snažno razvijen strah od
intimnosti, u čemu počiva i strah od seksualnosti, smetaju mu
fizička i telesna strana u tome, kao i prisnost. Žena kao „to“,
dakle lepota u njegovim snovima, ali ne i žena kao „ti“, u
njegovoj intimnoj sferi. Svim ženama s kojima je bio u odnosu,
a nije ih bilo mnogo, zajedničko je to što su bile mnogo mlađe
od njega, na granici maloletstva. Jedna od žena s kojima se
zbližio na takav način bila je Marija Rajter, koju je sreo zajedno
s njenom sestrom 1926. godine, tik nakon objavljivanja Moje
borbe, bila je veoma mlada i upoznali su se u parku gde su oboje
izvodili psa u šetnju. Ćaskali su čitav sat, Hitler ih je pozvao na
jedan od svojih govora, za uži krug, često je gledao Mariju dok
je govorio, posle ju je otpratio kući, stavio ruke na njena ramena
i hteo da je privije uz sebe, kad su psi nasrnuli jedan na drugog,
a Hitler, van sebe od iznenadnog gneva, ošinuo svog psa bičem,
koji je stalno nosio u to vreme. Sreli su se još nekoliko puta
kasnije, piše Liljegren; Hitler je hteo da ga zove Volf, on je nju
zvao Miči. Posetili su grob njene majke, odlazili su na piknike i
vožnje. Hitler je imao trideset sedam godina, ona šesnaest. Ona
prenosi da ju je jednom poljubio. Kao rođendanski poklon dao
joj je zlatnu narukvicu i oba toma Moje borbe u crvenom
kožnom povezu, s posvetom: „Pročitaj ove knjige i razumećeš
me“. Njenom ocu, socijaldemokrati, nije se dopadalo što
njegova ćerka ima odnos s predvodnikom nacista. U jednom
pismu Hitler joj tada piše:
 Iako roditelji ponekad ne razumeju svoju decu kad sazre,
ne samo po godinama već i emotivno, ipak uglavnom samo
žele dobro. Iako me tvoja ljubav čini srećnim, ipak te od
srca molim da voliš i svog oca!

Oko godinu kasnije Hitler je prestao da se zanima za nju, i

kada je saznala da je prenoćio u svom minhenskom stanu a da
joj se nije javio, pokušala je da se obesi štrikom, ali spasao ju je
zet, prema Liljegrenu. Veza je očigledno bila platonska, kao i
odnos koji je nekoliko godina kasnije imao sa svojom
sestričinom, Geli, koju je njegova sestra Angela nosila u
stomaku kada su sahranjivali majku.
Geli je imala devetnaest godina kada se preselila u Minhen da
studira, zaljubila se u Hitlerovog vozača Morisa, i verili su se,
zbog čega je Hitler pobesneo. U pismu Morisu Geli je ipak
napisala: „Moći ćemo da se sastajemo često, i čak sami, obećao
mi je ujka A. Sladak je.“ Ali vozač, koji ga je pratio od 1921.
godine, bio nekakav lični čuvar i obavljao mu raznorazne
poslove, dobio je otkaz. Kasnije će o Hitleru reći: „Voleo ju je,
ali bila je to neobična ljubav koju nije hteo sebi da prizna.“
Hitler je sam kasnije rekao: „Verovatno nema ničeg divnijeg od
vaspitavanja mlade devojke – šiparica od 18-20 godina meka je
kao vosak.“ Kad se Hitler preselio u veći stan 1929. godine, Geli
se uselila s njim. Razmazio ju je, dobijala je sve što poželi, samo
ne slobodu – ako je htela da izađe, morala je da ima pratnju, i
nije se viđala s vršnjacima, samo s Hitlerovim prijateljima iz
partije. Posle dve takve godine oduzela je sebi život, Hitler je
bio na putu za Bojrojt kada se upucala njegovim pištoljem u
svojoj sobi. Pucala je u srce. Na policijskom saslušanju Hitler je
rekao da su se svađali pre nego što je otišao, htela je u Beč da
uči kod jednog učitelja pevanja, Hitler joj nije dao, ali bila je
mirna i pozdravila ga kada je otišao. Kućna pomoćnica, Ani
Vinter, tvrdila je pak da je Geli pronašla pismo u džepu
Hitlerovog sakoa kada su mu ranije tog dana spremale sobu.
Pismo je poticalo od jedne druge mlade devojke nevinog izgleda
za koju je počeo da se zanima. Imala je osamnaest godina, bila
je to Eva Braun, a i ona će na kraju izvršiti samoubistvo.

Kada ga je Hanfštengl upoznao, Hitler nije bio ni u kakvoj

vezi; da li to znači da je bio čisto fizički impotentan, što je bio
Hanfštenglov zaključak, nemoguće je reći, ali mnogo šta
ukazuje na to da ga seksualnost nije zanimala, ili da je se plašio.
Hanfštenglova supruga je Hitlera nazvala bespolnim ili
aseksualnim; to govori nešto o njegovom zračenju, njegovo
udvaranje bilo je nečulno i nalik pantomimi, slika udvaranja,
slika želje, ne želja sama, koja je bila potpuno uzdržana, dakle
sputana. Ima i nečeg ženskastog u Hitleru, što se vidi na
snimcima njegovih govora, gestikulacija je neretko upravo
ženska, isto je s načinom na koji pomera šiške u stranu, telo mu
je tanko i nemuževno, glas često u svetlijem delu registra.
Ujedno je u tipično muškoj sredini prvi put pronašao svoje
mesto, i uvek se okruživao muškim rekvizitima – bič, pištolj,
nemački ovčar, vojne čizme i vojne uniforme – i to nije
neobično, muško okruženje kao što je vojska ne podrazumeva
intimnost, zasniva se na distanci, vrti se oko delanja i obavljanja
zadataka, lišena je zagrljaja, dodira, poveravanja, i bila je
savršena za Hitlera, pošto je tu mogao da bude s drugima a da ga
oni ne dodiruju, fizički ili emotivno. Njegova velika osećajnost,
kojoj se gotovo isključivo otvarao u svojoj beskrajnoj i
neumornoj očaranosti Vagnerom, takođe pripada njegovoj
ženskoj strani, pa i čitava njegova oduševljenost umetnošću;
slikanje akvarela u mirnim trenucima na frontu može da znači
mnogo šta, ali svakako nije odlika okorelog borca iz prvih
redova.
Hanfštenglova supruga je tačno odredila ono što im je oboma
bilo čudno kod Hitlera kad je rekla: „Puci, kažem ti, on je
aseksualan“. Upotrebila je reč neuter, što znači polno neutralan,
bespolan. Hanfštengl dalje razmatra tu temu i primećuje koliko
je „mnogo“ homoseksualaca u Hitlerovom bližem krugu – bilo
ih je trojica ili četvorica, od kojih je Rem, koji je pokazivao
„normalno“ zanimanje za žene za vreme rata, tek krajem
dvadesetih postao poznat kao homoseksualac – i piše:

Ali iako [Rem] još nije bio aktivno perverzan, bilo je

dovoljno drugih. Hajnes i još jedan ili dvojica vođa
patriotskih organizacija bili su na zlom glasu zbog svog
ukusa u tom smislu. A kada sam se setio svog prvog
kontakta s jednim nacističkim agentom za regrutaciju,
shvatio sam da ima previše muškaraca tog tipa oko Hitlera.
Deo neobične granične oblasti koja je činila Hitlerovu
seksualnu prirodu, a na koju sam tek polako počeo da
obraćam pažnju, bilo je to što, da se blago izrazim, nije
imao očiglednu averziju prema homoseksualcima.

Ovaj iskaz je zanimljiv iz više razloga. Delom pokazuje

kakav je problematičan odnos Hanfštengl imao prema
homoseksualnosti – ona jeste bila zabranjena pedesetih godina
kada je pisao knjigu, ali „aktivno perverzan“, i izraz koji je u
jednoj potonjoj rečenici skovao o njima, „fanatični ekstremisti
među seksualnim perverznjacima“, puni su gađenja – a delom
kakav je neproblematičan odnos Hitler imao prema tome.
Hanfštengl upavo reaguje na to što Hitler ne reaguje jednako
snažno kao on. Naprotiv, Hitler hoće ljude bez porodice u
svojim redovima, pošto oni mogu da se bore srčanije. Znači li to
da je Hitler homoseksualac ili da je seksualno ravnodušan?
Hanfštengl ima pravo da je to upečatljivo, jer su Hitlerovi
stavovi inače ekstremno malograđanski, s mržnjom reaguje na
svako odstupanje od tog morala, neprijatelj je svega što ga krši,
ali dakle ne i tog, u ono vreme tako opterećujućeg odstupanja,
koje se pritom smatralo suprotnošću muževnosti, ideala koji
Hitler inače uvek ističe. Verovatno se tako odnosio prema tome
zato što ga se nije ticalo – strah ili prezir prema svim drugim
prestupima, posebno prema promiskuitetu, imao je veze s njim
samim i njegovim emotivnim životom, kao u sponi koju povlači
između Jevreja i seksualnosti u Mojoj borbi, kada piše:

Crnokosi Jevrejin mladić satima vreba sa satanskom

radošću na licu devojku koja ništa ne sluti, koju okalja
svojom krvlju i otme tako njenom, devojčinom, narodu.

Dok Hanfštengl neće da zna za homoseksualce a Hitler ih

prihvata u svojim redovima, odnos je obrnut u jevrejskom
pitanju, tu Hanfštengl smatra da je antisemitizam odbojna i
neodrživa predrasuda, dok je Hitler fanatični antisemit, mada
stvar nije jednostavna, jer Hanfštengl podupire svoju mržnju
prema najžešćim antisemitima u partiji time da su „polu-
Jevreji“.

Hitler oličava nešto duboko disharmonično dok šeta ulicama

Minhena 1922. godine, sa svojim crnim frakom i crnim šeširom,
uvek s valter pištoljem u džepu i bičem u ruci, najčešće s
nemačkim ovčarem Princom, sjedne strane, telohraniteljem
Ulrihom Grafom, s druge, pun mržnje prema Jevrejima, straha
prema ženama, i čežnje za jednostavnim. Ni u ovom poslednjem
nije bio sam, bila je to odlika vremena, jer kao da su ga iznenada
preplavile, ili pak zarazile, složenost i nepreglednost.
Raspadanje normi na koje Hitler tako snažno reaguje u
svojim govorima i u Mojoj borbi svakako nije samo nešto
spoljašnje, u kulturi kao celini, već je i u njemu. Postoji ponor
između njegovog unutarnjeg emotivnog života i njegovog
ponašanja, a racionalna objašnjenja koja daje svojim stavovima i
postupcima očigledno su pod teškim pritiskom drugačijih,
neobrazloženih, ali svakako emotivno doživljenih motiva.

Velika tema Vajmarske republike, otuđenje, bila je

rasvetljavana i opisivana sa svih strana i iz svih uglova, desnih
kao i levih, a predstavu o životu kao borbi nije imao samo
Hitler. Valter Ratenau, jevrejski i socijaldemokratski vajmarski
ministar kojeg je ubila ekstremno desničarska grupa 1922, pisao
je 1912. godine o čovečanstvu koje radi kuće, palače i gradove;
ono gradi tvornice i magazine. Ono gradi ceste, mostove,
željeznice, tramvajske pruge, brodove i kanale; vodovode,
plinare i elektrane, telegrafske linije, dalekovode i kabele
strojeva i palionice...

Čemu služe sve te nečuvene građevine? – Najvećim delom

služe izravno produkciji. One služe dijelom prometu i
trgovini, a time indirektno produkciji. One služe dijelom
upravi, stanovanju i zdravstvu, a time pretežno produkciji.
One dijelom služe znanosti, umjetnosti, tehnici, nastavi,
odmoru a time indirektno... još uvjek produkciji.

Rad više nije obavljanje života, nije više prilagođavanje

 tijela i duše silama prirode, nego, u znatnoj mjeri, strano
obavljanje u svrhu života, prilagođavanje tijela i duše
mehanizmu...

Rad nije više samo rvanje s prirodom, on je borba s

ljudima.
No, borba je borba privatne politike, kobno zanimanje što
ga je prije manje od dva stoljeća provodila i čuvala šačica
političara, umijeće tuđe interese odgonetnuti i staviti ih u
službu vlastitih, imati pregled nad ukupnim položajem,
tumačiti volju vremena, pregovarati, stvarati saveze,
filozofirati i udarati: to umijeće je danas neizbježno ne
samo financijeru nego, u uočljivoj mjeri, i trgovčiću.
Mehanizirano zanimanje odgaja za političara...63

Peter Sloterdijk daje nam taj Ratenauov citat u svojoj knjizi

Kritika ciničnog uma. Ratenauove analize pružaju čoveku dve
mogućnosti: da dozvoli da ga proizvodnja proguta te postane
njen deo, naporedno s njenim mašinama i trakama, ili da se drži
sebe i svoje individualnosti, ali kroz ekonomske i političke
metode sistema, koje se na taj način spuštaju s nadređene
strukture u sferu pojedinca. U toj vezi između lokalnog i
globalnog koji nova svetska proizvodnja i trgovina stvara, mi
smo, sto godina nakon što je Ratenau to napisao, naučili da se
držimo sebe, da, to je naš život, u neobičnoj igri individualnosti i
masovne potrošnje u kojoj živimo. Problem autentičnosti, koji je
od početka prošlog veka pa do kolapsa Nemačke 1945. godine
bio tako opasan i intenzivan, mi smo resili pomoću jednog
ogromnog zaobilaznog manevra, pragmatične bravure koju su
upravo dva rata omogućila. Svi mi živimo kao da smo sopstveni
državnici, usred sveta, u kojem sve što smatramo i mislimo ima
najveći značaj, potpuno netaknuti činjenicom da i svi ostali
misle isto. Sasvim nečuveno i silovito slavljenje individualnosti
u našoj kulturi, koje se pak odigrava unutar najveće
izjednačujuće kulture koju je svet video, odgovor je na probleme
koji su se prvi put pojavili krajem devetnaestog veka, i koji su se
tada smatrali nečim novim. Mi jednostavno zatvaramo oči pred
činjenicom da postoji oprečnost između svuda istaknute
predstave o neponovljivoj individualnosti pojedinca i upečatljive
istovetnosti svih ljudi. Dvadesetih godina je opšta istovetnost
bila distopija. Opasnost od čoveka mase izražavala se svuda u
kulturi, u vidu lica nalik na maske i uniformisanih tela okruženih
ogromnim zupčanicima i lupanjem mašina, u svetu u kojem je
svaka individualnost izbrisana.
Ratenau:

Duh, još potresen dnevnim uzbuđenjima, zahtijeva da se

održi u pokretu te da doživi novu utakmicu dojmova, tek
što ti dojmovi trebaju biti većma gorući i paleći od onih što
ih ima iza sebe... nastaju zadovoljstva senzacionalne vrste,
izvanredna, banalna, raskošna, neistinita i zatrovana. Te
radosti graniče s očajem... Znamen odrođena promatranja
prirode je lov na kilometre automobila...
No, čak se u tim ludostima i prenadraživanjima nalazi
nešto strojno. Čovjek, u ukupnome mehanizmu strojovođa
i stroj istodobno, u rastućoj napetosti i usijanju predao je
svoj kvantum energije na zamašnjak svjetskog pogona.

Rat koji je usledio dve godine nakon što je Ratenau ovo

napisao stavio je još veći pritisak na predstavu o jedinstvenom
jastvu, može se reći i da je predstavljao katastrofu za
individualno sopstvo, jer je ono čime je sopstvo moglo da se drži
sebe, junaštvo, postalo nemoguće zbog mehanizacije oružja;
hrabrost, visprenost, borbena gotovost, snalažljivost nisu igrali
nikakvu ulogu pred mitraljezom ili pod kišom bombi: smrt je
bila nasumična, njene sile neukrotive, junačka smrt pretvorila se
u masovnu smrt. Rat je bio mašinski rat, a čovek aparat među
drugima. Jinger je 1932. opisao društvo u kojem su svi radnici,
svi potčinjeni mašinama, u svetu bez granica, bez
individualnosti, svom od pokreta i dinamike, tela i mašina; život
u totalitarnoj državi. Na čudan i paradoksalan način, Hitler i
njegova partija zaputili su se upravo ka takvom svetu kada je
njihov pokret počeo da raste 1921. i 1922. godine. Čudan zato
što se upravo deindividualizacije Hitler plaši u marksizmu i
kapitalizmu, i optužuje je da je dovela do propadanja u kulturi i
haosa u društvu. Činjenica da on to propadanje doživljava tako
snažno znači da više nema sklada između njegovog osećaja kako
treba da bude i stanja kakvo jeste. Ako takvog sklada ima,
unutarnji moral dobija smisao u spoljašnjem, na tako lak način
da ga čovek smatra prirodnim, pa i spoljašnja dela i događanja
dobijaju smisao u unutarnjem. Ako takvog sklada nema, mora se
uspostaviti, gotovo po svaku cenu, pošto to predstavlja direktnu
pretnju identitetu, dakle odnosu između „ja“ i „mi“.
Hitler je očigledno oštećen čovek, verovatno zbog procesa
koji je počeo još u njegovom detinjstvu, i koji se zbog izvesne
urođene dinamike pojačao u mladosti i ranom zrelom dobu, a to
što je bilo oštećeno, naime sposobnost da se približi drugom
čoveku, sposobnost da saoseća s drugim čovekom, drugim
rečima da vidi sebe u njima i njih u sebi, postavilo ga je izvan
samog sebe, otuđilo ga od sopstvenog emotivnog života, što će
reći da je nastao nepremostiv jaz između osećanja i razumevanja
osećanja, i postavilo ga je izvan društva.
 Bilo je to oštećenje doba, i mnogi koji su ga imali postali su
umetnici, jer se u umetnosti jaz mogao premostiti. Hitler je
pokušao, ali nije dobio potvrdu, nije bio dovoljno jak ili
dovoljno nadaren da prevaziđe otpor, i nestao bi u velikom
ništavilu društva da delimično nije prevazišao sebe, prvo u ratu,
pa u politici, gde je odmah dobio potvrdu, gde su mu pomagali i
gde je ispunjavao određenu potrebu. Kada su osećanja radikalno
odsečena, unutrašnjost je haotična, a ako je unutrašnjost
haotična, čovek traži red, pravila i ograničenja. Red, pravila i
ograničenja koja je Hitler poznavao bila su ona s kojima je
odrastao, koja su važila u malograđanskoj sredini u Lincu, ali to
je delom bio i svet koji je mrzeo još otkad je sa šesnaest godina
počeo da se oblači kao boem i umetnik, a delom svet na ivici
nestajanja, čiji moral i ustrojstvo nisu važili u onome što je
Hitler video i doživeo u Beču i Minhenu, a što je u mnogo većoj
meri bilo prožeto novim vremenom i ogromnim društvenim
problemima novog vremena. Zbunjenost koju sve što je
radikalno novo budi bila je posebno velika u njemu, i nije imala
ventil, čak ni onaj koji društvo daje, čitao je i razmišljao i trudio
se da uspostavi nekakvo saglasje između sebe i sveta u kojem je
živeo, potpaljen mržnjom prema kršenju morala koji je u suštini
bio izraz društvenog poretka i poimanja života koje je takođe
mrzeo. Sebi je postavio sve moguće zabrane, bio je asketa i
poricao život, u dugim periodima bio je deprimiran, a u drugim
pun manične potrebe za delanjem, njegovo biće živelo je samo u
umetnosti, snovima i idealima, pre nego što je prvi put dospeo
na mesto koje je moglo da nadomesti sve što je nosio u sebi,
naime u vojsku, koja podrazumeva radikalno
pojednostavljivanje života.
Organizacija u čijoj je izgradnji učestvovao u Minhenu
dvadesetih godina bila je sa svojim trupama, uniformama i
oružjem nastavak vojske, a politika koju je zastupao, s njenim
snažnim slikama neprijatelja i velikom agresijom, bila je
nastavak rata drugim sredstvima. Činjenica da je imao takav
ogroman apel, da je mogao sa sobom povući tolike stotine
hiljada, pa i milione ljudi, nama je nepojmljiva, jer mi čitamo
argumente i u njima vidimo opasnost, idiota i čovekomrštvo, ali
on nije argumentima osvojio narod, već upravo ponorom koji je
prožimao njegovu dušu, ili nečim što je taj ponor u njemu
stvarao, jer je ono što je taj ponor izražavao, unutarnji haos i
čežnju za njegovim ukidanjem, na čudan način stajalo u
simetričnom odnosu sa unutrašnjim haosom u društvu i čežnjom
za njegovim ukidanjem. Njegova haotična duša želela je granice
koje je dobila, tačnije moral rodnog grada i red vojske, dakle
malograđansko i prusko ili vilhelmsko, u oba slučaja veličine iz
prošlosti, kojoj su se okretali gotovo svi u teškim godinama
Vajmarske republike. Mnogi su to radili, ali je Hitler bio
poseban po plamenu koji je umeo da raspali u svakom ko bi
slušao njegov govor, po svojoj ogromnoj sposobnosti stvaranja
zajedništva, u kojoj je čitav registar njegove unutrašnjosti,
rezervoar zatvorenih osećanja i potisnute požude mogao
slobodno da se ispolji, i ispuni njegove reci takvim nabojem i
snagom ubeđivanja da čovek poželi da bude tu, u mržnji s jedne
strane, u nadi i utopiji s druge, u sjajnoj, gotovo svetoj
budućnosti koja se mogla dostići ako li samo budu sledili njega i
njegove reči.
Hitler je bio veliki pojednostavljivao, stoje verovatno
odgovaralo njegovoj ličnoj čežnji, ali se prema tome odnosio i
cinično, u smislu da je to koristio kao osnovno retorsko sredstvo,
pa nije samo prigrlio pojednostavljivanje svojim političkim
ubeđenjem već je i u svojim govorima napadao sofisticiranost i
složenost. Hanfštenglu se jednom prilikom gotovo izvinjava
zbog toga. Na povratku kući iz kafea „Nojmajer“ jedne večeri
1922. godine, rekao je:

Gospodine Hanfštengl, nemojte se razočarati ako se u ovim

večernjim razgovorima ograničavam na relativno
jednostavne teme. Političko agitovanje mora da bude
primitivno. To je problem svih ostalih partija. Postali su
suviše profesionalni, suviše akademski. Običan čovek sa
ulice ne može to da prati, i pre ili kasnije pada kao žrtva
bezumnih metoda komunističke propagande.

Hanfštengl je u svom odnosu s Hitlerom video sebe kao

čoveka koji će ga spasti od Rozenberga i fanatičnih antisemita i
pružiti mu šire i internacionalnije perspektive od provincijalizma
koji su Hitler i njegovi partijski drugovi zastupali. Verovao je da
politički radikalizam i brutalnost imaju veze s manjkavim
odgojem, koji će nestati kada stupi u dodir s krugovima viših
slojeva društva, poput industrijalaca s kojima ga je spajao, a čiji
je konzervativizam bio isti kao Hanfštenglov, i koji nije tražio
veću utopiju od društva u kojem su njegovi roditelji ili babe i
dede živeli. Mislili su da mogu iskoristiti Hitlera kako bi doprli
do naroda, i nisu razumeli da je on nepopravljiv, revolucionarni
utopista i fanatični rasista. Da će se ovo poslednje, što je u
praksi značilo antisemitizam, ublažiti kako njegova moć i uticaj
budu rasli, bilo je uobičajeno shvatanje. Hitler je slušao
Hanfstengla, i imao je koristi od njega, ali nije mario za njegove
reči. Ako mu je govorio o značaju budućeg saveza SAD i
Nemačke, na primer, ili o drugim spoljnopolitičkim pitanjima,
Hitler je to uvek okretao na Klauzevica, Moltkea i cara
Vilhelma. Predratna Evropa bila je njegov spoljnopolitički
referentni okvir, nije bilo pitanje da li će Nemačka s njim na
vlasti poći u rat, već samo kada, i tako je bilo već 1922. Sve što
se dešavalo u Hitlerovom životu posle Prvog svetskog rata bilo
je ponavljanje onoga što se dešavalo pre rata, samo na većoj
skali i u stvarnosti, i jedini njegov istinski cilj, ono do čega će
sve dovesti, bio je novi rat koji će dovršiti stari. Imajući u vidu
njegovo polazište 1918. godine, gotovo je nemoguće poverovati
da je u tome uspeo. Ali baš to što je toliko prilika bilo protiv
njega, što je bio takav autsajder, bilo je važan faktor, makar
poslednjih godina pre nego što je postao državni kancelar, kada
je u više političkih partija postojalo mišljenje da će sticanje
stvarne moći biti najpogubnije po Hitlera, jer će posle toga
ubrzo biti politički mrtav, pošto je samo šarlatan, blefer, prost i
sitan malograđanin. A stvarno jeste neobično. Da baš on, koji ne
poznaje sopstvena osećanja, osim kao nešto što ga preplavljuje i
zaslepljuje ili pomračuje njegovu dušu i biće, postane kralj
nemačkih osećanja.

Hitleru je trebalo četiri do šest sati da napiše govor koji bi

upotpunio sa desetak listova od po petnaest do dvadeset
zapisanih reči. Uoči skupa šetao bi po sobi prelazeći govor u
glavi, prema Liljegrenu. Redovno bi se telefonom čuo s nekim u
predviđenom lokalu, pitao bi koliko je ljudi došlo, u kakvom su
raspoloženju, ima li mnogo protivnika i u tom slučaju kakvih.
Neprekidno je izdavao naređenja kako treba postupati s
publikom dok ga čekaju. Pola sata pošto bi se vrata otvorila,
zatražio bi svoj frak, šešir i bič, izašao u auto i odvezao se do
lokala s telohraniteljem i vozačem.
Za govornicom bi stavio gomilu beležaka na sto s leve strane,
i odlagao papire na sto s desne čim s njima završi. Pištolj je
držao u zadnjem džepu. Posle govora, koji je obično trajao oko
dva sata, puštala se himna. Hitler bi pozdravljao levo i desno,
napuštajući lokal dok muzika traje, i obično bi se našao u kolima
pre nego što se himna unutra završi. Ako je držao govor izvan
Minhena, vratio bi se pravo u hotel. Tamo bi se obukao,
presvukao, odmorio na sofi, možda dok Hanfštengl svira klavir,
s pratnjom u susednoj sobi. Nije imao kontakta ni sa kim iz
publike pre govora, i ni sa kim posle. Bili su samo on i svi.
Hans Frank, mladi student prava, video ga je 1919. godine:

Prvo biste pomislili da je to čovek koji iskreno govori ono

što oseća i ne pokušava da iznese nešto u šta sam nije
apsolutno uveren... Razjašnjavao je stvari čak i
najzamagljenijem mozgu... i išao u srž stvari.

Minhener post dao je izveštaj o jednom njegovom govoru

1920, piše Toland, a zabavile su ih njegove imitacije Jevreja:

Adolf Hitler se ponašao kao komičar, i govor mu je ličio

na neku vodviljsku tačku... Jednu stvar Hitler ima, i za to
mu se mora odati priznanje, a to je da je najvispreniji
nitkov među vatrenim minhenskim govornicima koji se
bave takvim vragolijama.

Kurt Lideke ga je video 1922. godine:

Moj kritički osećaj bio je oduvan. Suvom snagom

ubeđivanja držao je masu, i mene s njima, u nekakvoj
hipnotičkoj omađijanosti... Njegov poziv nemačkoj
muževnosti bio je poput bojnog pokliča, jevanđelje koje je
propovedao bilo je sveta istina. Delovao je kao novi
Luter... Doživeo sam uzbuđenje koje se može uporediti
 samo s verskim preobraćenjem... Pronašao sam sebe, svog
vođu i svoju stvar. Predao sam mu svoju dušu.

Šta je to u Hitlerovim govorima budilo tako snažna osećanja?

Važno je bilo što je delovao iskreno i čestito, kao neko ko
najzad govori kako jeste, nasuprot svim drugim političarima.
Beda je bila očigledna, nezadovoljstvo veliko, na granici
očajanja. Hitler je nezadovoljstvu dao usmerenje. Versajska
sramota, novembarski zločinci, jevrejsko-marksistička svetska
zavera, bile su tri tačke u kojima je Hitler sakupljao svu svoju
mržnju i sav svoj gnev, i naravno nije bio sam u tome, ali je on
imao talenat da raspiri isti taj gnev i tu mržnju u svojim
slušaocima, na način koji je delovao savršeno nemanipulativno,
već upravo istinito i očigledno, upravo kao što ono što se ne da
izgovoriti, ali što svi ipak znaju, deluje istinito i očigledno. Za
njegovu govorničku pojavu bilo je presudno da deluje kao neko
ko govori ono što jeste, a poverenje koje je time budio u svojim
slušaocima – jer su izražavajući oduševljenje prema njemu
ujedno izražavali oduševljenje prema samima sebi – jedinstvo
koje je na taj način stvarao, predstavljalo je nečuvenu snagu
koju je, kako je otkrio, gotovo poput čarobnjaka mogao da
usmerava kud je hteo. To je bila moć. Ne formalna moć koja ide
uz položaj, ograničena zakonima i pravilima, pisanim i
nepisanim, već stvarna moć, revolucionarna i prestupnička u
biti. To je on verovatno samo delimično shvatao, jer se, kako
Sebastijan Hefner piše, dugo zadovoljavao samo time da bude
govornik partije, dakle onaj ko pokreće mase, te se ideja da bi
mogao biti i jedini vođa partije i države – ideja s dugom
predistorijom u Nemačkoj – manifestovala tek s Mojom borbom,
i realizovala potonjim novim osnivanjem partije 1925. godine.
Ali pored toga što je govorio kako jeste, jednako je važan bio
način na koji je govorio. Koristio je jezik blizak jeziku publike.
Hanfštengl piše da se nije radilo o žargonu, osim kada ga je
koristio radi nekog posebnog efekta, već o tonu vremena, onom
što se podizalo iz ljudi oko njega. Kada je hteo da opiše
probleme domaćice koja nema dovoljno novca da kupi hranu za
porodicu na Viktualijen-marktu, na primer, koristio je upravo
fraze i izraze koje bi ona sama upotrebila da opiše problem, kada
bi bila u stanju da ih formuliše, piše Hanfštengl.
U tom osećaju za glasove, tonove i sociolekte, ono što se
javlja u ljudima koji se drugačije izražavaju od generacije do
generacije, počivala je Hitlerova nadarenost. Tu je njegova
osećajnost pronalazila svoje mesto, slušanjem je mogao da uđe u
glasove vremena i izrazi ih publici na fino podešen način, u
smislu da je govorio drugačije odnoseći se prema trenutnoj
publici, bili to studenti ili radnici. Osim toga dobro je umeo da
improvizuje, na primer da zastane kad neko dobaci komentar,
prekrsti ruke i uputi ubistveno satiričan odgovor koji bi slušaoce
naveo na smeh. Uvek je bio gde treba, uvek izražavao šta treba,
kao iznutra, poznatim jezikom, a ne odozgo, kao što su činili
drugi političari i govornici.
Otprilike četvrtinu njegovih slušalaca činile su žene, i to je
koristio u svoju korist; često su ga prekidali povici protivnika, a
kada bi pokušao da nađe podršku da ih ućutka i privoli publiku
na svoju stranu, često se njima okretao, usmeravajući pažnju na
probleme svakodnevice, sasvim obične stvari, kao nedostatak
hrane ili nešto drugo što su svi osećali u telu, ali stoje dvadesetih
godina spadalo u ženski domen, i tako je, piše Hanfštengl, često
zadobijao svoje prvo „bravo“ koje bi probilo led između njega i
publike. Ali sve to pripada retorici, onome što govori i načinu na
koji govori, dakle obraćanju, gde njegova sposobnost da dopre
do volje „mi“ i ukaže se kao njen punopravni glas jeste velika,
ali ipak nedovoljno velika da u potpunosti objasni njegov uspeh,
ni u to vreme, kada je već 1920. govorio pred 6.000 ljudi u
„Cirkusu Kruna“, ili kasnije, kad su ga slušali čitavi stadioni
krcati ljudima. Još važnije od onoga što je govorio i načina na
koji je govorio sigurno je bilo to što je on govorio. Dakle
prisustvo njegove ličnosti, njegovo zračenje, ono što se naziva
harizmom.
Harizma je jedna od dve velike sile koje prekoračuju granice
unutar društva; lepota je druga. To su snage o kojima retko
govorimo, jer obe izviru iz same individue, ne mogu se naučiti
ili zadobiti, a u demokratiji, u kojoj sve ljude treba smatrati
jednakima i u kojoj svi uslovi treba da budu pravedni, ne mogu
se priznati kao vrednost, iako ih svi poznaju i znaju koliko
znače. Dalje, vrednosti unutar ljudskog mi vezujemo za ono što
se stvara, proizvodi ili formuliše, ne za ono što jednostavno jeste
po sebi, ili tačnije, ono što se stvara, proizvodi ili formuliše je
suštinsko, a ono što jednostavno jeste, nesuštinsko. U slušaonici
na univerzitetu pažnju muškaraca ne privlači žena s najboljim
argumentima, koja lucidno i dopadljivo govori o Adornu ili
Simon de Bovoar, već najlepša žena, i tako je u svim prostorima
u kojima se muškarci i žene okupljaju, na ulicama i trgovima, u
restoranima i kafeima, na plažama i u stanovima, redovima za
trajekt i kupeima voza; lepota sve zasenjuje, sve ostalo gura u
stranu, uvek se ona vidi i svesno ili nesvesno traži. O tom
fenomenu se ćuti, ne priznajemo ga kao faktor u društvu, već ga
odbacujemo društvenim sistemima odbacivanja, nazivajući ga
glupim, nezrelim ili nesofisticiranim, možda čak i primitivnim,
dok ga istovremeno dozvoljavamo u sferi komercijalnog, gde
nas nemo okružuje gde god se okrenuli; svuda su lepi ljudi. Lepi
ljudi na televiziji, lepi ljudi u svim časopisima i listovima, lepi
ljudi na filmu, lepi ljudi u pozorištu, u pop muzici, u reklamama,
da, čitav javni prostor krcat je lepim licima i lepim telima, koja
ipak ne računamo kao značajnu veličinu, ona nisu izraz
istinskog, što je unutrašnje jastvo. Lepota pripada telu i licu,
spoljašnjim izrazima jastva, kao nekakva maska jastva, i
diskvalifikuje je njena nepromenljivost i nezaobilaznost, to što
nije izabrana, već data, jer nakon nacizma ne možemo pridavati
vrednost datom u čoveku, pošto je njihovo uvođenje čoveka u
kategoriju datosti na kraju dovelo do krajnje katastrofe. Tačnije,
mi joj pridajemo vrednost, ali prećutno. Isto je kao sa odnosom
individualnog i istovetnog: veličine se isključuju, ali samo ako
se između njih povuče veza – pa je zato ne povlačimo. Kao da
živimo u dve različite kulture koje postoje paralelno. Jedna je
komercijalna, gde je sve površina, lice, spoljašnja lepota,
uniformisanje, izjednačavanje, što su veličine koje smatramo
neistinskim, lažnim vrednostima, nečim što postoji zarad
zabave; druga je društvena, sastoji se od jedinstvenih individua,
unutarnje lepote, promenljivih odlika, raznolikosti, što su sve
veličine koje smatramo istinskim, i vrednosti koje smatramo
pravim. U lažni svet bežimo u snovima, u pravom živimo.
Činjenica da lažni svet sve više uzima maha, i da ćemo uskoro
isključivo u njemu živeti, stvara ogromnu glad za stvarnošću
koja počinje da se javlja u kulturi oko nas. Ali šta je stvarno ako
ne telo? A šta je telo, ako ne biologija? Tada zalazimo u carstvo
datog, a ka tome je stremila i čežnja u vajmarskoj epohi, i prvi
put se ukazala uoči Prvog svetskog rata, kada se pritisak
neistinskog, odnosno mnogih novih i sve mehanizovanijih izraza
civilizacije, odbacivao zarad istinskog, što će reći datog, što će
reći tela, krvi, trave, smrti.
Harizma, koja liči na lepotu po tome što se ne može naučiti ili
zadobiti, koliko god čovek vežbao ili trenirao, prevazilazi prostu
dihotomiju između unutarnjeg i spoljašnjeg „ja“, i između
biološkog i kulturnog u ljudskom, i može imati takvu snagu da u
pojedinim slučajevima potisne sve druge kategorije, što će reći
da ih jednostavno rastvori.
Harizmatično ljudsko biće je istinski jedinstveno ljudsko
biće, apsolutno neponovljivo, ne zbog svog izgleda, ne zbog
svoje inteligencije, ne zbog svoje sposobnosti argumentovanja,
već prosto i jednostavno zbog svog prisustva, čime ističe
nejedinstvenost, odnosno običnost svih ostalih. Pa kakva je to
vrednost harizma? I zašto nas toliko privlači? Da je harizmatična
žena sedela pored one što je izlagala o Adornu ili Simon de
Bovoar, i one što je tako upečatljivo lepa, na njoj bi bila sva
pažnja muškaraca, i ne samo muškaraca već i žena. Harizma je
neobična odlika, i gotovo je nemoguće reći od čega se sastoji, ali
čovek je uvek prepozna kad je sretne. Ako je vidim u ženi,
poželim je. Ako je vidim u muškarcu, poželim i njega, na sličan,
ali ne identičan način, jer ono što harizmatičan muškarac budi u
meni jeste želja da budem u njegovoj blizini i da mu se
potčinim. Ima i elementa nežnosti u tim osećanjima, pošto
postoji element ne slabosti, nije to prava reč, ali nekakve
nezaštićenosti, možda, u harizmatičnom zračenju. Želja za
blizinom, nežnost, potčinjavanje; to su direktna i snažna
osećanja. Ali ja ne mogu da pristanem na njih, ne mogu da želim
da budem u blizini muškarca kao da sam se zaljubio u njega, i
svakako ne mogu da mu se potčinim. Zato se držim podalje, ali
svestan kako on deluje na sve ostale u svojoj blizini, što me
ispunjava zavišću, ponekad nerazumno snažnom, jer hoću da
budem on. Takva unutrašnja borba, pretpostavljam, uvek se
odigrava oko harizmatičnih ljudi, bila priznata ili ne.
Harizmatično jastvo tako je snažno da ugrožava ostala jastva
oko sebe, koja moraju da se bore da bi ostala na nogama, ili da
se predaju i postanu... da, šta? Deo „mi“ najsnažnijeg „ja“?
Učenik, pristalica, aminaš. U zračenju harizmatičnog čoveka
postoji element nezainteresovanosti, nekakve samodovoljnosti,
samostalnosti koja je gotovo potpuno suverena i samim tim
zatvorena; biti zapažen od strane harizmatičnog čoveka, ili
voljen, stoga je milost, dar lišen zadnjih misli, nešto strahovito
poželjno. Da, harizmatičan čovek oslobođenje stega društva, u
izvesnom smislu stoji izvan društva, i osećaj te neograničenosti
daje njegovom prisustvu takvu snagu; harizmatičan čovek je
jedinstven.
Kao i sve druge odlike, harizma se javlja u različitom
stepenu; mnogi imaju malo harizme, retki imaju mnogo, skoro
niko nije suva harizma. Isus je bio retko harizmatična osoba,
njegovo zračenje bilo je tako snažno da prosijava kroz
jevanđelja, napisana stotinu godina posle njegove smrti, i dalje
kroz sve vekove koji su otad prošli. Nemoguće je razumeti i
njega i ono što se sa njim desilo ako se to ne uzme u obzir. Ljudi
su ostavljali šta im je bilo u rukama da bi ga sledili. Ogromne
gomile ljudi okupljale su se oko njega kad govori. Mogao je da
rasprši preteču gomilu svojim pukim prisustvom. Njegova
naklonost je milost, njegovo neodobravanje kazna. Od svojih
učenika traži da napuste porodice i prijatelje, dakle čitav svoj
društveni svet, da bi živeli s njim. Kada njegova majka i brat
dolaze da ga vide, on ih odbija. Obuzima ga gnev zbog sitnica,
kao kada proklinje drvo izvan Jerusalima, koje prema predanju
uvene, ili kada nagrne u dvorište hrama i očisti ga od trgovaca.
Tama u njegovoj duši kada se moli u Getsimanskom vrtu,
njegova samodestruktivna crta koja postaje sve jača i teža u
danima pashe u Jerusalimu, gde se neprekidno postavlja u
situacije koje ga vode sve bliže smrti, dosledno ne prihvata
izlaze koji mu se nude, i prati svoj put i svoju volju dok na kraju
krvav i namučen ne izdahne. Možda je on bio najharizmatičniji
čovek koji je ikada živeo. Neko je morao da bude. Njegovo
zračenje u svakom slučaju još sija ka nama, dve hiljade godina
nakon njegove smrti. A ne održava je teologija, naprotiv, ona je
u svojoj biti antiharizmatična jer je apstraktna.
Ništa u Hitlerovom životu pre nego što je napunio tridesetu
ne ukazuje na to da je imao posebno zračenje. Naprotiv, prema
postojećim opisima, i iz muškog svratišta u Beču i s fronta u
Flandriji, deluje kao pomalo čudan tip u kojem ima nečeg
neprijatnog. Kapetan Mejr ga ocenjuje kao psa koji moli da ga
neko primi. Kada je potom počeo da govori, to se radikalno
promenilo. Kao da su to opisi sasvim drugog čoveka. I u
društvenom smislu je promenio značaj; Rozenberg, Hes,
Štrajher i s vremenom Gebels, svi su mu se izuzetno divili i bili
više nego spremni da mu se potčine. Ali sam Hitler se nije
promenio, narav i ponašanje ostali su mu isti tokom svih tih
godina. Kao da je to probudila sama gomila kad je počeo da je
privlači. Bez nje nije bio niko, nesrećan promašen čovek s
neosnovano visokim mislima o samom sebi, ali s njom, pred
njenim očima, u njenom pogledu, usamljenost je postala
nezavisnost, neosnovano je postalo osnovano, kao u nekakvom
paktu. On joj je dao ono što je htela, njegovo od „mi“ zavisno
„ja“, a ona je njemu dala ono što je on hteo, svoje od „ja“
zavisno „mi“. Videla gaje, i bila privučena. Ta privlačnost imala
je i erotičan karakter, naboj između njega i mase očigledno je
seksualan, ali ne na jednostavan način, on ne stoji pred njom sa
apsolutnom muškošću, niti sa apsolutnom snagom, to bi bilo
odbojno, jednostrano, zatvoreno i strogo, ne, on je i ženskast, što
će reći ambivalentan, i u toj nerazjašnjenosti naboj počiva i igra
s masom postaje moguća. Njegova pojava stvara osećaj
prisnosti.
Tako je s harizmom, smesta postaje lična. Ako vidimo
harizmatičnu osobu na sceni, na primer Elvisa, na snimku koji
može da bude star i četrdeset godina, on nas lično dotiče, i to ne
zbog njegovog šarma ili seksepila ili lepote ili govora tela, već
zbog njegovog jedinstvenog prisustva, njegove harizme, prema
kojoj možemo da osetimo određenu nežnost, i verovatno joj
dozvolimo bilo šta, ako se nađemo u njenoj blizini. Ali možda
su ta osećanja samo moja, možda drugi doživljavaju sasvim
druge, manje emotivne stvari kada, na primer, pogledaju
četrdeset godina staru TV emisiju sa Elvisom, jer ja sam ista
osećanja imao prema ocu, istu mešavinu nečeg nedostižnog i
nečeg ranjivog video sam u njemu, čija je nepristupačnost bila
zaprepašćujuća, uzevši u obzir da smo živeli na istoj malenoj
površini u kući na Tibakenu, onda pre toliko vremena. Ali da,
bilo je nečeg skoro nezgrapnog što je vapilo za nežnošću usred
tog snažnog, strogog, od mene odsečenog zračenja. Želeo sam
da u to uđem, pretpostavljam, ali šta bih tamo radio da sam
mogao, pojma nemam. No ili je potčinjenost u kojoj sam tada
živeo, dragovoljna potčinjenost, učinila da sve to prelako
prepoznajem svaki put kada se nađem pred nezainteresovanim,
nezavisnim tipom čoveka koji je sasvim nepristupačan, ali koji
takođe odaje nešto suprotno i pruža nadu o nekakvom
zajedništvu, o naklonosti i milosti, ili je samo stvar u tome da
sam izvežban da to primetim, da sam posebno osetljiv na to.

Već je leto. Tople ulice izvan stana, zeleni parkovi, lako

obučeni ljudi. Cele zime i proleća ustajao sam u tri ili četiri noću
da bih imao vremena da pišem, i da bih završio do leta. Obećao
sam to Lindi, da će leto pripasti porodici. Prošlog leta rezervisali
smo put za Korziku, tada se Linda razbolela, pa nismo mogli da
putujemo. Oduvek sam želeo da odem na Korziku, pa smo
proletos ponovo rezervisali put. Zamisao je bila da odemo čim
roman bude gotov. Sada se čini da tako neće biti. Ali put je
plaćen, pa će otići bez mene, s Lindinom majkom kao zamenom.
Slušam Midlake, „The Courage of Others“, puštao sam ga
svakog dana prošlih meseci, a prošli put kad sam vozio do kuće i
pustio ga u kolima, u meni se raširila atmosfera iz Kubicekove
knjige, kao da je sećanje, kao da potiče iz mog života. Donekle i
jeste tako, knjige koje sam pročitao jednako su nerazdvojiv deo
moje priče kao i događaji u kojima sam učestvovao. Hitlerova
Moja borba nije izuzetak. Drugačija je od svih ostalih knjiga
koje sam čitao, na neodrediv, ali ipak jasan način. Kubicekova
knjiga, u kojoj je Hitler glavni lik, nije takva. Tu je Hitler viđen
spolja, i ukazuje se kao običan mladić neobično snažne volje i
ozbiljnosti.
Kada on sam piše, i dakle nastupa po sebi, sve što je
iskupljujuće u Kubicekovoj knjizi nestaje. Ima nekakve
sveprisutne sitnosti u Mojoj borbi, potpunog nedostatka veličine
kakvu smo navikli da vidimo izraženu u književnosti, filozofiji i
umetnosti, gde najdublja i najprisnija, često teško zadobijena
spoznaja predstavlja oproštaj za sve, prepoznavanje ljudskosti u
svima, apsolutno izjednačenje tuđe vrednosti sa sopstvenom.
Nema takve univerzalnosti u Hitlerovoj knjizi, gde sve struji
kroz njegov duh koji svime slobodno raspolaže shodno
osećanjima koja neka stvar budi u njemu, i gde nema ni jednog
jedinog lica – shvaćenog kao jedinstveno ljudsko biće, a ne kao
predstavnik nekog tipa, politike ili zvanične uloge – osim
njegovog. Ali ako podignemo pogled, popnemo se tamo gde se
lične odlike drugih ljudi više ne daju razaznati, Moja borba će
biti knjiga iz dva dela objavljena 1924, odnosno 1928. godine,
čiji je autor čovek rođen u nižoj srednjoj klasi u monarhiji koja
se nalazila na ivici raspadanja zbog svojih velikih unutrašnjih
etničko-kulturnih oprečnosti i ogromnih društvenih razlika, i gde
su stare vrednosti, uspavana buržoaska bezbednost koju Cvajg
tako živo opisuje, stajale spram ekplozivno rastuće nemaštine
nižih klasa, koju pisac ove knjige, čija je vera u druge sigurno
već bila niska, kao što je često slučaj sa zlostavljanom decom, i
čiju su veru u smisao i pravdu u životu sigurno oslabile prvo
bratovljeva pa majčina smrt, nije samo video rođenim očima već
je i osetio na telu. Nije mogao osećati da ikome išta duguje.
Milost, praštanje, razumevanje i samilost svakako nisu pripadali
njegovom repertoaru. Veliki čovek bi sve to mogao da izrazi i s
takvim polazištem, ali pisac ove knjige nije bio veliki čovek, bio
je ogorčen, osvetoljubiv, umišljen, i kada mu se za to najzad
ukazala prilika, strog i nemilosrdan. Ali ni to na veliki način,
kao što Homerovi ili Šekspirovi ili Snorijevi64 likovi mogu da
budu strogi i nemilosrdni; i u tome je bio sitan. Ali baš zato
Moja borba izražava nešto sasvim suštinsko, jer iako ju je
napisao određeni čovek određene naravi, ona je takođe prožeta
dobom i problemima tog čoveka, i to što se on nikada ne uzdiže
iznad sebe i svog vremena, pošto mu je duh tako uzak i okoreo
da čak i ne poznaje tu mogućnost, čini da i ono što je nisko i loše
u tom vremenu struji kroz knjigu kao što struji kroz njega. Da,
on je sitni čovek koji piše o velikom vremenu.

Moja borba je dobila užasne kritike. Potpuno su je iskasapili

gde god da je imala recenziju. Frankfurter algemajne opisao ju
je kao političko samoubistvo, pod naslovom „Hitlerov kraj“.
Jedne berlinske novine izrazile su sumnju u autorovu mentalnu
stabilnost, prema Rajbeku. A Bajeriše vaterland knjigu je
nazvao Sein Krampf, dakle „Njegov grč“. Hitlerovu knjigu ljudi
su ismevali. Štefan Cvajg u memoarima piše da je niko nije čitao
niti ono što je u njoj stajalo ozbiljno shvatao, pošto je bila tako
izuzetno loše napisana.
 Sam Hitler se ponosio knjigom, i dao je potpisan primerak
svima u svom okruženju, kao i svojoj porodici u Austriji, s
kojom nije imao kontakta već dugo pre rata. Deo njegove kazne
bila je zabrana javnih nastupa, pa kada je izašao iz zatvora, nije
mogao da se bavi političkom delatnošću, te je unajmio kuću na
Alpima, gde je napisao nastavak, Moju borbu II. Bila je
završena leta 1926, novine su je ignorisale, a godinu nakon
štampanja prodato je samo oko sedamsto primeraka. Ali Hitler
nije prestao da piše, jer se nakon objavljivanja tomova Moje
borbe, za šta se postarala lokalna izdavačka kuća bez
mogućnosti nacionalne distribucije, obratio izdavačima Elzi i
Otu Brukmanu, verovatno i zato što planirana knjiga nije bila
politička, već se radilo o njegovom vremenu na frontu, po uzoru
na Čeličnu oluju Ernsta Jingera, knjigu kojoj se divio. Jinger mu
je poslao primerak sa posvetom „nacionalnom vođi Adolfu
Hitleru“, i puna je Hitlerovog podvlačenja. Rajbek, koji je video
taj primerak, piše da su Hitlera, sudeći po podvučenim
delovima, zanimale emotivne i duhovne strane rata, ne konkretni
opisi događaja, izuzev dva, u kojima se radi o trenutku kada su
čulni utisci toliko siloviti da sve podrhtava i svaki zvuk nestaje.
U jednom pismu Jingeru Hitler je napisao: „Pročitao sam sve
tvoje tekstove. U njima sam naučio da cenim jedan od retkih
moćnih prikaza iskustva na frontu“. Avgusta 1927. Elza
Brukman u pismu mužu piše o Hitleru da „već razmišlja o
obliku svoje ratne knjige i kaže da postaje sve življa i jasnija u
njemu“. U decembru se datum objavljivanja određuje za proleće.
Ali Hitler nikada nije predao rukopis, koji nikada nije
pronađen. Verovatno je bio spaljen proleća 1945, zajedno sa
svim drugim privatnim papirima koje je Hitler svom ađutantu
naredio da sakupi i uništi. Rajbek je, međutim, pronašao započet
rukopis Moje borbe III, čuvao se u sefu u lokalima izdavača
„Eher Verlag“ u Minhenu, a jedan njihov zaposleni ga je nakon
rata predao Amerikancima, kako Rajbek opisuje. Ima 324
strane, nezavršen je, verovatno je pisan leta 1928, kada je Hitler
imao trideset osam godina, tik pre nego što će se politička
događanja u Nemačkoj ozbiljno zahuktati, i kada će Hitler i
njegova nacionalsocijalistička partija početi da se bliže centru
moći. Dok se u Mojoj borbi I radi o Hitlerovom životu do
učlanjenja u Nemačku radničku partiju, a u Mojoj borbi II o
partiji i njenoj istoriji, u neobjavljenoj Mojoj borbi III radi se o
položaju Nemačke u istoriji, prema Rajbeku. Posle 1928. Hitler
više nije pisao, i njegovo poimanje sebe kao pisca – koje je
sigurno postojalo tokom četiri godine kada je pisao dve završene
i dve nezavršene knjige, od kojih se u jednoj oprobao u
uzdizanju iznad političkog – potisnula je politika, dok je ujedno
uvideo svoja ograničenja u književnom izražavanju. Svom
ličnom advokatu Hansu Franku navodno je jednom rekao da
Musolini govori i piše na tako lepom italijanskom, a da Hitler
nije u stanju da isto učini na nemačkom. „Jednostavno ne mogu
da saberem misli kada pišem“, tvrdi se da je izjavio. I još,
jednom drugom prilikom, istom čoveku: „Da sam 1924. slutio
da ću jednog dana postati državni kancelar, nikada ne bih
napisao tu knjigu.“

Kada moderan čitalac uzme da čita Moju borbu, a time

mislim na nekog ko je čita baš danas, kao ja, 4. maja 2011, u
našem modernom društvu, skoro na svaki način dalekom od
društva u kojem je nastala Moja borba, ali ipak ne bez dodirnih
tačaka, i kada ja ovo danas pišem, umro je poslednji vojnik koji
je učestvovao u Prvom svetskom ratu. Klod Šulz, zvao se, borio
se na britanskoj strani i imao je 110 godina. Pre tri dana
američke specijalne snage ubile su Osamu bin Ladena u
Pakistanu, a njega su često poredili s Hitlerom, što se redovno
čini sa svim značajnim neprijateljima Zapada i zapadnih
vrednosti, ali iako imaju sličnosti, u nepomirljivoj mržnji prema
internacionalnom kapitalizmu, u ideji spremnosti na žrtvovanje,
koje je terorizam izraz, gde je stvar uvek veća od pojedinca –
koji se žrtvuje u njeno ime, i to čini dragovoljno – razlike su
ipak toliko velike da je poređenje irelevantno, i u slučaju Bin
Ladena i ostalih koji otad nose ili su nosili lice zla, kao što su na
primer Idi Amin, Papa Dok, Sadam Husein. To su uvek bili
drugi, uvek ne mi, dok je Hitler bio jedan od nas, svoju volju je
napajao iz unutrašnjosti evropske kulture, i to kao vođa
zajednice dovoljno velike ne samo da započne svetski rat već i
da ga pet godina održi u životu, dok dvadeset miliona ljudi nije
bilo izgubljeno, i dok gotovo do kraja nije bio sproveden
genocid u kojem je ubijeno šest miliona ljudi, spram čega sve
ostalo bledi, U svemu tome nije politika najudaljenija od nas, jer
iako radikalni nacionalizam nama jeste stran, možemo ga
prepoznati i prema njemu se odnositi, dok je mržnja prema
Jevrejima pak iznesena takvom snagom da je teško zaista je
shvatiti ozbiljno, u smislu da je teško, gotovo nemoguće
poverovati da je neko zaista mogao da misli to što Hitler piše o
Jevrejima i jevrejstvu u Mojoj borbi.
Druga upečatljiva stvar u vezi s Mojom borbom posredno je
povezana s prvom, i ima veze s neprijatno niskim i često
odbojnim stilom, koji se inače ne sreće u tekstovima iz tog doba,
što će reći iz doba Vajmarske republike. Stil nije ništa drugo do
svest o sebi, ne u ličnom jastvu, već u jastvu teksta, nastala u
implicitnoj predstavi o drugom koju sam čin obraćanja sadrži.
Ta predstava o drugom postoji u obliku nekakvog horizonta
očekivanja, spram kojeg jastvo sebe definiše i u odnosu na koji
sebe stvara, unutar samog jastva. Stil je za tekst ono što je moral
za ponašanje: ono što određuje granicu šta se treba i može reći
ili učiniti, i kako. Ako napišem „pička“, prekoračujem granicu
koju postavlja normalan stil; ako to učinim svesno i voljno, to je
onda stilsko sredstvo, mada ne nužno ukusno; kao provokacija je
besmisleno i ima nečeg pubertetskog u sebi, i gotovo je
nemoguće to upotrebiti a da se ne odrazi na jastvo teksta, osim
ako se to ne učini kao primer određene vrste upotrebe jezika,
dakle da bi se predstavio određeni lik, da bi to „reklo“ nešto o
liku. (Pošto sam napisao ovo, dodao sam „kurac“, pa je dakle
stajalo: „Ako napišem ’pička i kurac’“, a to sam učinio zato što
mi je palo na pamet da bi „pička“ mogla dovesti do sumnje da
sam ženomrzac, mizogin, i da se možda čak plašim žena, pošto
sam baš to napisao, kao da mi je najprirodnije, te da se time na
nesrećan način povezujem s Hitlerom – nesrećan zato što bi
delovalo kao da to ne vidim, da sam slep za to, pa bi se oko te
tačke, dakle moje pretpostavljene mizoginije i straha od žena,
mogla ispresti čitava gusta mreža onoga što inače proizlazi iz
moje manjkave društvene nadarenosti i usamljenosti, pa i iz
pominjanja krvi i trave, što sve vodi ka istoj tački identifikacije,
Hitleru, Ako se to odigrava u obliku koji se može shvatiti slepim
ili nesvesnim, pouzdanost čitavog jastva može da padne ili
oslabi, ali ako se odigrava na očigledan i svestan način, dakle
proračunat, to se pak može shvatiti kao nešto što pojačava
relevantnost Hitlerovog lika, i čak produbljuje lično jastvo u
ovom tekstu. U tom prostoru, onome što tekst zna ili ne zna o
samom sebi, uvek počiva naboj, ali manje u tekstovima u kojima
jastvo vlada stilom, pošto onda upravo izlazi u susret svim
mogućim očekivanjima koje reči stvaraju, drži ih pod
kontrolom, zna kako da ih iskoristi, i ta igra između čitaoca i
pisca, dve veličine koje nastaju u samom, činu pisanja, sve je
manje vidljiva što je pisac uglađeniji. Često se i ne može videti
da je to igra dok ne prođe izvesno vreme, kada ono što pripada
vremenu više nije dato i podrazumevano, što će reći kada čitalac
teksta više nije deo onoga čemu pisac izlazi u susret. Taj piščev
iskorak, koji polazi od očekivanja jastva, više ne susreće nešto u
čitaocu, pa sam gest, to izlaženje u susret jednog teksta, postaje
vidljiv. Atmosfera epohe koju manje-više svi tekstovi odaju, ono
što čini da tekstovi iz pedesetih podsećaju jedni na druge, na
primer, proizlazi iz toga. Kada sam napisao „pička“ i intuitivno
shvatio da se to može protumačiti na određen način u odnosu na
temu u ostalom tekstu, drugim rečima pošto sam „osetio“
izvestan stav prema tome, „naslutio“ određeni misaoni pravac,
prema nespoznatoj ili potisnutoj mizoginiji, dodao sam „kurac“,
pošto bi tako reči nagovestile pomalo glupavu stvar koju sam
hteo, bez ikakve polne neravnoteže koja bi mogla probuditi
sumnje (verovatno opravdane, ali to je već druga stvar) o
nečemu drugom – sve dok nisam shvatio da je tu upravo na delu
proces koji opisujem, tačnije da je reč o granicama koje sam čin
obraćanja postavlja, i koje čine moral teksta). Dalje, ako
napišem crnčuga ili čamuga ili prokleti crnci, to će odbiti gotovo
svakog obrazovanog čoveka, to je neprihvatljivo, ne zato što se
ono na šta reči ukazuju ne sme pomenuti, dakle crni ljudi, već
zato što se to ne sme pomenuti na takav način, rečima punim
prezira, a koje koriste ljudi koji ne znaju bolje, zato što su
odrasli u delovima društva gde je obrazovanje nisko, i gde su
možda još bili zapostavljani pa su puni agresije prema svima i
svačemu, što se i ukazuje u takvim jezičkim izrazima, ili pak
obrazovani ljudi koji znaju tačno šta rade, hladno i proračunato,
što onda implicira nekakvu zloćudnost, ali to se gotovo nikad ne
dešava, nema naučnih tekstova s rečju „čamuga“, nema eseja ili
novinskog članka s rečju „crnčuga“ i nema romana s „prokleti
crnci“, izuzev onih koji hoće da pruže sliku ljudi iz
neobrazovanih, tačnije nižih delova društva. Ako neko iz nižeg i
neobrazovanog dela društva hoće da se izražava u javnosti, mora
da ovlada stilom koji tu važi, a ako to učini, za stilom će uslediti
i implicitna moralna načela tog stila, tako da se sve misli i
predstave koje postoje među neobrazovanima gotovo uvek
odsecaju i potiskuju, ne kao rezultat nekakve svesne strategije,
već kao deo mehanizama kojima društvo raspolaže kako bi
kontrolisalo sve neželjeno i kako tome nikada ne bi pružilo
priliku da se podigne na nivo gde se odigrava političko
odlučivanje.
Granica između onoga što se ne može reći i načina na koji se
to ne može reći toliko je nejasna da su to ponekad kao dve strane
istog novčića.
Gotovo svi tekstovi iz vremena Vajmarske republike koji se
još čitaju, a upadljivo mnogo klasika potiče iz Nemačke iz
perioda 1919-1933, ukusno su napisani, nalaze se na najvišem
kulturnom nivou u pogledu stila, i mada misli koje sadrže mogu
biti sasvim nečuvene, i za nas u suštini sasvim neprihvatljive,
kao na primer definicija Karla Šmita politike kao delatnosti koja
razlučuje između prijatelja i neprijatelja, čija krajnja posledica
uvek jeste i mora biti fizička eliminacija neprijatelja, ili kao
predstava Valtera Benjamina o božanskom nasilju, mi ih
prihvatamo, proučavamo i razmatramo upravo kao da nisu
nečuvene, već samo kažemo da su te misli opasne, da su
izuzetak, da su nastale u politički turbulentnom dobu. Misli su
opasne, ali stil je vrhunski, možemo da im pristupimo.
Hitlerova Moja borba nema stil, čak ni nizak stil, njeno
jastvo jednostavno iznosi ono što misli o najrazličitijim
stvarima, a da ni jedan jedini put ne pokaže najmanji znak da
vidi sebe, što dakle znači da je neobuzdano i neomeđeno,
legitimitet ne traži nigde osim u sebi, te može da tvrdi šta hoće
pošto je to što jeste, i ne zna ni za šta drugo. Jastvo koje se
ukazuje u Mojoj borbi laska sebi, obuzeto je sobom, umišljeno
je, nekontrolisano, puno mržnje i sitno, ali sebe doživljava
pravednim, razumnim i velikim, i verovatno je zato knjiga
dobila tako loše recenzije kad je izašla, i zato nikada nije bila
shvaćena ozbiljno, Hitler je pokazao svoje lice a da nije bio
svestan toga, bio je samo neobrazovan, besraman i brutalan
čovek iz naroda koji je svojim ograničenim poimanjem uzeo
malo odavde malo odande i od toga skuvao nešto što je sam
smatrao politikom, ali stoje samo bio niz nedoličnih predrasuda,
idejnih anomalija i pseudonaučnih stavova. Jak antisemitizam
bio je izraz istog. Antisemitizam je bio raširen, ali kako Hitler
sam ističe, u dobrim, kvalitetnim listovima nije ga bilo, bio je
ispod njih, neretko u tolikoj meri da ga čak nisu ni pominjali,
iako je nesumnjivo predstavljao jedno od centralnih pitanja
doba. Novine i časopisi u kojima se javljao pripadale su nižim
slojevima društva, vulgarnim i sirovim, i često je, ali ne uvek,
išao podruku s prezirom prema intelektualnom i
visokokulturnom, ne prema buržoaskoj visokoj kulturi s njenim
Vagnerom, već prema rastućoj avangardi.
Kada se o jevrejskom pitanju raspravljalo na nivoima iznad
tih uzavrelih kazana predrasuda i stereotipa, to se činilo bez
prezira i mržnje u jeziku, što će reći bez vidljivih osećanja, već
čisto razumski i argumentovano – 1930. godine, na primer, pri
kraju vajmarskog doba, Zidojče monatshefte objavio je tematski
broj o Die Judenfrageu, piše Hajdengren, u kojem redakcija
izbor teme obrazlaže time što ona spada u najopsežnije i
najsloženije u posleratnom periodu: „Na mnoštvo objašnjenja,
tumačenja i napada koje se od spolja upravlja ka jevrejskom
čoveku, odgovara se raznolikošću težnji unutar samog
jevrejstva, zbunjujućom za neupućene“. Uredništvo časopisa je
htelo da što većem broju glasova da reč, i jevrejskim i
nejevrejskim, i semitskim i antisemitskim. „Ovo je verovatno
prvi put da Jevreji i antisemiti sarađuju u nekoj publikaciji“,
napisali su.
Prilog Ernsta Jingera, Über Nationalismus und Judenfrage,
zaključuje se stavom da su Jevreji u Nemačkoj postavljeni pred
izbor „da budu Jevreji ili da uopšte ne budu“, prema
Hejdengrenu, a time je Jinger mislio da Jevreji moraju sačuvati
svoju osobenost da bi ostali Jevreji, i da u osobenosti počiva
vrednost, koja je ugrožena idejom o jednakosti ekonomskog
liberalizma. Jinger je, poput Hitlera, video internacionalni
kapitalizam i marksizam kao pretnju nemačkoj kulturi, obojica
su bili nacionalisti, ali s tom značajnom razlikom što za Jingera
osobenost nije bila odlika koja važi samo za sopstveno, dakle
nemačko, već za sve, dakle i za jevrejsko. Jinger zastupa
osobeno i razlikujuće, ono što odlikuje određenu oblast, kulturu,
narod, naciju, kao protivtežu istog i izjednačavajućeg, a kada se
stvari tako postave, problem predstavlja asimilacija jevrejskog u
nemačko, otprilike kao asimilacija nemačkog u internacionalno,
a ne jevrejstvo po sebi. Ali i u tom kratkom, racionalnom i
stilski visokokvalitetnom eseju, toliko udaljenom od Hitlerove
proze koliko je moguće unutar istog kulturnog kruga, ima crta
antisemitizma.

Da bi Jevrejin postao opasan, zarazan i razoran, za početak

je bilo potrebno stanje koje će ga uopšte omogućiti u
njegovom novom liku, liku civilizacijskog Jevrejina. To
stanje nastalo je zahvaljujući liberalizmu, zahvaljujući
velikom proglasu nezavisnosti duha, i ni na koji način se
neće moći dovesti do ukidanja, izuzev potpunim
bankrotom liberalizma.
 To da je Jevrejin „opasan, zarazan i razoran“ nije bila
nečuvena tvrdnja 1930, već naprotiv uobičajena. Jinger to
povezuje s pramenom u kulturi, jer jevrejstvo zbog liberalizma
napušta samo sebe i postaje nemačko, a ne s nečim unutar
jevrejstva po sebi, dakle nečim u njenoj biti ili prirodi, i u tome
je razlika ove tvrdnje i onih koje Hitler iznosi u Mojoj borbi, ali
ipak je nemoguće ne videti sponu između njih, jer elementi su
isti, jevrejsko je zarazno i povezano s liberalizmom, i upravo ta
spona – da se jevrejsko nije shvatalo kao problem samo u
vulgarnim krugovima već i u obrazovanim, mada nipošto u
svim, pa i među samim Jevrejima, jer bilo je i antisemitskih
Jevreja, zbog čega se u međuratnom periodu neprestano
raspravljalo o jevrejskom identitetu i njegovim činiocima –
omogućava nam da shvatimo kako je čovek poput Hitlera, koji
je napisao knjigu poput Moje borbe, u kojoj je antisemitizam
izvorište svega, na kraju mogao da postane državni kancelar.
Ako ga sučelimo s jednim od najznačajnijih intelektualaca
doba, s jevrejskim filozofom Teodorom Adornom, upravo ta
strana Moje borbe postaje jasna, jer šta bi Adorno mogao da
kaže o njoj? On ne bi mogao da je dočeka svojim racionalnim,
promišljenim, beskrajno preciznim i nijansiranim argumentima,
jer tu nema šta da se dočeka, Adorno je na tako visokom nivou
iz Moje borbenad da ne bi mogao da je shvati ozbiljno, dakle da
se prema njoj ophodi kao prema nečemu jednako vrednom.
Kada bi to učinio, istovremeno bi je uzdigao u nešto što ona nije,
i time joj delimično dao legitimitet. Mogao bi da je ismeje, kako
je i bila dočekana u mnogim delovima javnosti, ali to ničemu ne
bi služilo; jedina razumna strategija bila bi da se njom uopšte ne
bavi. Moja borba bila je preniska da bi se protiv nje mogli izneti
argumenti, mogla se samo odbijati, i to neargumentovano.
Da Hitler nije bio samouk, već daje, na primer, studirao
filozofiju dok je živeo u Beču, pa formulisao ideje iz Moje borbe
unutar tog horizonta, ona bi se mogla razmatrati, analizirati i
secirati, ali da je bila takva, izražavala bi nešto drugo, jer je
nepostojanje takvog horizonta srž te knjige, njeno jastvo se ne
obraća nekom „ti“, već samo jednom „mi“, izvan kojeg stoji. U
„ti“ počiva obaveza, i ta obaveza stvara zajedništvo i omogućava
raspravu. Hitlerovom „ja“ nedostaje „ti“, neobavezano je, pa
samim tim u krajnjoj instanci i nemoralno, ili lišeno morala.
Jingerovo „ja“ ima „ti“, što znači da čovek može izneti
argumente protiv njega, time što će na primer napomenuti da reč
„zarazan“ ne označava samo nešto što se širi među ljudima već i
konotira bolest, nešto patološko, te da je veza između
liberalizma i jevrejstva preslaba da se patologija u njegovom
rezonu ne veže za jevrejsko, ili Jevrejina, koji time onda postaje
nešto što po sebi uništava i po sebi predstavlja opasnost, ili je
tome sklono, pa je drugim rečima nešto kvalitativno drugačije
od „ti“ i „ja“, koji nismo Jevreji, a to valjda ne možeš da tvrdiš?
Da, mogu, možda bi rekao tada, ili ne, u stvari ne mislim tako,
ali bi se u svakom slučaju o tekstu i stavovima koje iznosi moglo
raspravljati, pa bi Jinger i oni koji se s njim slažu mogli, u
principu, da prihvate protivargument i promene mišljenje, ili da
doteraju svoje argumente kako bi smanjili mogućnost za
nastanak nesporazuma. U tom procesu, koji ne treba shvatiti
samo bukvalno već i preneseno, kao svesnu ili nesvesnu
refleksiju koju svako iznošenje teksta zahteva, između ličnog
„ja“ i njegovog „ti“, postavljaju se granice onoga što se može
reći i što se ne može reći u jednom dobu, tu savremenost počiva,
a prekoračenje te granice, koja je, dakle, ujedno i granica
obaveze i morala, može se izvršiti samo prekoračenjem „ti“
svoga „ja“, što podrazumeva da je „ti“ slabo ili nepostojeće.
Jinger nije prekoračio „ti“, njegovi iskazi su sasvim unutar
granica prihvatljivog za njegovo doba, iako su ipak sumnjivi.
Ali sumnjivi u odnosu na šta? Zakon? Pravo? Javno mnjenje?
Društvene norme?
Antisemitska priroda jednog iskaza ne može biti relativna, ali
razumevanje značenja antisemitizma u jednom iskazu može. To
što Jinger piše kako piše objašnjavamo time što je bio ekstremni
desničar i nacionalista, da je slavio rat i bio među ljudima koje
je Hitler visoko cenio, a da zbog toga ipak nije bio nacista, no
ipak, veza postoji, i iz te kontekstualizacije mi pomišljamo:
svakako, on je bio moralno sumnjiv, te njegov iskaz o jevrejstvu
posmatramo u tom svetlu. Ali kako da razumemo to što jedan
drugi pripadnik te generacije, jedna od centralnih književnih
ličnosti dvadesetog veka, Franc Kafka, koji je bio Jevrejin,
takođe nipodaštavajuće piše o Jevrejima? U dnevniku iz 6.
avgusta 1914. piše:

Patriotska povorka. Gradonačelnikov govor. Odlazi, pa se

vraća, i onda nemački povik: „Živeo naš voljeni monarh!“.
Gledam s mržnjom u očima. Takve povorke su jedna od
najodbojnijih posledica rata. Potiču od jevrejskih trgovaca,
koji su danas Nemci, sutra Česi, što sami ne priznaju, ali
što nikada nisu imali priliku da izvikuju tako glasno kao
sada. Naravno da povlače mnoge sa sobom. Sve je bilo
dobro organizovano. Treba da se ponavlja svake večeri,
sutra u nedelju dvaput.

Iskaz nije antisemitski, ali se jevrejski trgovci povezuju s

mržnjom i odbojnošću, a njihov identitet je predstavljen kao
nešto što biraju kako im se najbolje isplati, a to da su Jevreji
trgovci koji će izdati šta bilo zarad lične dobiti, pa i svoj
jevrejski identitet, jeste standardni topos u antisemitizmu, i mada
Kafka to ne pominje kao nešto što važi za sve Jevreje, već samo
za te konkretne jevrejske trgovce, iskaz ipak ne bi tek tako
prošao kada bi se na primer predstavio kao Jingerov ili
Hamsunov. Da to stoji u Jingerovoj ili Hamsunovoj knjizi, mi
bismo to smatrali neprikladnim, i u slučaju da ih cenimo, možda
bismo to objasnili njihovom političkom naivnošću u jednom
zbunjujućem dobu, a ako ih ne cenimo, uzeli bismo to kao još
jedan znak da su bili loši i nemoralni ljudi, ali kad potiče iz
Kafkinog pera, to razumemo drugačije. To znači da moral
jednog iskaza nije apsolutan, već da je određen i stilom i
poreklom iskaza, uz to što se menja kada se promeni okvir
tumačenja, dakle kultura. Moja borba ne znači isto 1924. i 1934.
godine, i ne znači isto 1934. godine i danas. I Kafkini i Jingerovi
iskazi bili su sasvim prihvatljivi u svoje vreme, nisu bili
nečuveni, dok Hitlerovi iskazi u Mojoj borbi definitivno jesu.
Oni nisu bili zabranjeni, pa ni kontroverzni, u smislu da su
uzrokovali skandal, već su jednostavno bili vulgarni, prostački,
neukusni i zloćudni.
Priča o Mojoj borbi jeste priča o tome kako je od nečega što
se odbija 1925, postala nešto što treba ostvariti 1933. Postoje
sam Hitler bio nepromenljiv i mislio isto 1925. kao i 1933. i
1943, to znači da su se ljudi oko njega promenili, i ta promena je
možda najznačajnija u pogledu nacističkog narodnog pokreta u
Nemačkoj, jer je nešto što je ranije bilo pogrešno, u njemu
postalo ispravno, i ono što je ranije bilo nemoralno, moralno, i to
se nije desilo zbog promena u zakonu ili drugim instrumentima
kojim formalne institucije jednog društva raspolažu, već zbog
promena u samom kolektivu, dakle u socijalnom, u „mi“ jednog
društva, čiji je izraz u pojedincu savest.
Iako „ti“ Hitlerovog „ja“ jeste slabo, i u životu i u
književnosti, to ne znači da on živi ili piše u vakuumu, već samo
da se time što čini, misli, govori i piše ne obavezuje ni pred kim
osim pred samim sobom i onim što smatra ispravnim. To on čini
u sistemu u kojem drugi čovek postoji samo u vidu drugih ljudi,
u velikom „mi“, u kolektivu nacije, u nemačkom, ili u velikom
„oni“, neprijateljima nacije, Jevrejima. U takvom sistemu
cirkulišu sve moguće ideje i predstave, preuzete iz najrazličitijih
oblasti društvenog života, sastavljenih na idiosinkratične i često
idiotske načine, što je jedna od posledica odsustva korekcije –
druga je genijalnost – a ono što se tada ukazuje, u tekstu koji ne
uzima u obzir šta treba reći, šta je pristojno a šta uvredljivo, jeste
slepa tačka društva, ono za šta društvo neće da zna, i što
strukture moći stila i ukusa obično drže u mraku. Godine 1910.
bilo bi sasvim nezamislivo da će čovek koji je napisao knjigu
poput Moje borbe moći da postane poglavar države.
Poglavari država bili su monarsi, kao u Engleskoj ili
Nemačkoj, njihovi odabrani ministri pripadali su najvišem sloju
društva, dolazili su iz najboljih porodica, pohađali najbolje škole
i bili obrazovani, što je bilo među najcenjenijim vrednostima u
društvu, ili su bili predsednici, odabrani iz istih, najviših i
kulturno i ekonomski dobrostojećih klasa. Takav sistem je bio
represivan, suzbijao je ljude iz nižih klasa društva, ali represija
nije samo zlo, kako su nas naučili da mislimo, vršenje vlasti nije
isto što i zloupotreba vlasti, tačnije zloupotreba vlasti ima i
druge funkcije osim očuvanja privilegija određene klase. Odseca
se neželjeno, a neželjeno je svakako zato što potkopava
privilegije vladajuće klase, ali i zato što uništava vrednosti i
društvenu stabilnost koje vladajuća klasa održava. Revolucija
prevrće čitavu društvenu strukturu i ruši vrednosti na kojima je
ona sagrađena, i to čini nasiljem. Može se reći da je
revolucionarno nasilje odgovor na strukturalno nasilje koje
postoji u jednom društvenom sistemu – na svu bedu, siromaštvo
i ogromnu nepravdu koje stvara – ali je ipak nezakonito, jer je
revolucionarno nasilje ujedno i lično nasilje, koje nijedno
društvo ne može da podnese, pa prvo što revolucionari čine kada
preuzmu vlast jeste da postave nove zakone, jednako
nepovredive kao oni koje su zamenili, sa istim ciljem,
kontrolisanjem ličnog nasilja i društvenim redom i stabilnošću.
To se desilo u Francuskoj 1789, i u Rusiji 1917, i u Nemačkoj
1933, s tom razlikom što revolucija u Nemačkoj nije samo došla
odozdo, i nije bila samo klasna revolucija već se vezivala i za
nižu, i za srednju, i za višu klasu, doduše najčvršće za nižu
srednju klasu, i što je uklonila zakon bez borbe i krvi. To je
mogla da učini zato što su se društvene strukture već raspale, ili
bile u raspadu. Državni aparat pripadao je staroj monarhiji,
parlamentarna demokratija bila je slaba, a kada su inflacija i
nezaposlenost skočili zbog krize, i još uz stalna poniženja u vezi
s ratnim porazom, demokratija je postala paradoksalna time što
je glasala za sopstveno ukidanje, tačnije dala vlast Hitleru i
nemačkoj nacionalsocijalističkoj partiji, koja je bila
antidemokratska. Ono što su samo deceniju ranije bili fenomeni
i strujanja na dnu društva, odjednom su postali deo ideologije
vladajuće partije, više nisu bili nešto nisko i sramotno, već nešto
uzvišeno i dostojanstveno.

Hitler je izrazio ono što je većina mislila ali nije govorila, s

tako ubedljivom i emotivnom snagom da je postalo legitimno, a
što ga je više ljudi sledilo u tome, da ono što u sebi potajno nose
ali možda zaziru da iskažu najzad mogu iskazati, utoliko je
rastao i legitimitet. Stavovi koje je Hitler izražavao bili su jasni i
otvoreni, ništa nije krio, i lako su se mogli odbaciti, po sebi on i
njegova partija nisu imali nikakvu moć, moć su stekli zato što su
ih ljudi slušali, time slušajući sebe, glas sopstvenog razuma,
onog što je govorio da je tako. To što više ništa nije potiskivalo
glas tog razuma, misao iz tajne unutrašnjosti, to što nijedna
struktura koja odbacuje nisko više nije funkcionisala, postalo je
tragedija Nemačke.
Tako je i tako, govorio je Hitler, tako je i tako, govorio je
narod i aplaudirao Hitleru, a time i sebi i svojem. Hitler je dao
glas samopravednosti, moglo bi se reći, ali samo ako se čovek
nalazi iznad onoga što taj glas izražava, dakle ako poseduje bolji
ukus i veću moć rasuđivanja, samo je tada to samopravednost.
Ako je čovek i sam takav, onda je pravednost. A ko može
odrediti gde je granica između pravednog i samopravednog? Ko
određuje moral u jednom društvu, šta je prihvatljivo a šta nije?
To ne čini pojedinac, nego svi. A moral ne postoji kao veličina
izvan društva, izvan institucija, kao nešto apsolutno što mi ljudi
možemo prizvati, ne, on je deo nas, u ovom trenutku, bio je
drugačiji za naše roditelje, i biće drugačiji za našu decu, mada
ne mnogo, jer je u društvu najpoželjnije da moral što više ostane
isti i da u što većoj meri deluje kao apsolutna i vandruštvena
veličina. On to nije, što događaji u Nemačkoj posle Prvog
svetskog rata pored ostalog najjasnije pokazuju. Hana Arent piše
upravo o tome u svojoj knjizi Ajhman u Jerusalimu:

U civilizovanim zemljama zakon polazi od toga da savest

svima poručuje „ne ubij“, iako čovek s vremena na vreme
po prirodi može poželeti da ubije. Na isti načinje zakon u
Hitlerovoj državi tražio da savest svima poručuje „ubij“,
iako su organizatori masakra bili sasvim svesni da je
ubistvo protivno prirodnim sklonostima većine ljudi. U
„trećem carstvu“ zlo je izgubilo prirodu po kojoj ga većina
prepoznaje, naime prirodu iskušenja. Mnogi Nemci i
mnogi nacisti, verovatno većina, sigurno su bili u iskušenju
 da ne ubiju, ne opljačkaju, ne dozvole da im susede odvedu
u smrt. Jer da se Jevreji odvode u smrt, Nemci su naravno
znali, iako mnogima možda nisu bile poznate užasne
pojedinosti. Većina Nemaca je verovatno bila i u iskušenju
da ne sudeluje u ovim zločinima time što će izvući korist iz
njih. Ali bog zna da su naučili kako da se iskušenju
odupru.

Savest je moral kako se ukazuje u pojedinom čoveku.

Pojedincu kao što je Hitler, koga je otac ugnjetavao i tukao, koji
je izgubio braću i sestre i majku, koji je odrastao u društvu čije
su ogromne promene pokrenule sile koje su izvršile pritisak na
strukture i s vremenom ih dovele do kolapsa, i koji je doživeo
masovni pokolj u Prvom svetskom ratu i potonju buru u društvu,
koga je sa svih strana okruživalo nasilje – čoveku poput njega
savest nije „poručivala“ isto što poručuje nama, koji ništa od
toga nismo doživeli. Ali jeste isto poručivala drugima iz njegove
generacije, jer nijedno Hitlerovo iskustvo nije bilo jedinstveno
za njega, i ništa od onoga što je napisao u Mojoj borbi nije bilo
nečuveno, tačnije, sve što postoji u Mojoj borbi postoji i na
drugim mestima u društvu u to vreme. Među Hitlerovim
najvažnijim izvorima inspiracije dok je pisao Moju borbu bila je
knjiga Henrija Forda Međunarodni Jevrejin. Henri Ford,
američki industrijski magnat i proizvođač automobila, bio je
poznat u svetu, i njegova knjiga je probudila pažnju kad je izašla
u Nemačkoj. Hitler je imao veliku sliku Henrija Forda na zidu
pored svog pisaćeg stola, kako je napisao Njujork tajms 1922,
prema Rajbeku, i Hitler je slavio Forda u svojim govorima iz tog
vremena. Rajbek citira Baldura fon Širaha, koji je bio adolescent
kad je Fordova knjiga izašla, i koji tvrdi da je postao antisemita
kada ju je pročitao. „Knjiga je u to vreme ostavila tako snažan
utisak na mene i moje prijatelje zato što smo u Henriju Fordu
videli oličenje uspeha i predstavnika jedne progresivne socijalne
politike.“ Druga knjiga koju je Hitler čitao pre pisanja Moje
borbe jeste čuvena Rasna tipologija nemačkog naroda Hansa F.
K. Gintera, dok Oto Štraser, jedan od Hitlerovih saradnika,
prema Rajbeku vezuje najvažnije koncepte u Mojoj borbi s
razgovorima koje je Hitler vodio s Federom, Rozenbergom i
Štrajherom, ali najpre sa Ekartom, gde su knjige imena kao što
su Čemberlen i Lagard bile centralne.
O tome ništa ne stoji u Mojoj borbi, tu se antisemitizam i
teoretisanje o njemu predstavljaju kao nešto do čega je Hitler
sam došao, i to davno pre nego što je postao političar. On
antisemitizam opisuje kao nešto nalik preobraćenju, kao da je s
njim nešto došlo na svoje mesto, kao da je najzad shvatio kako
stvari stoje. U Mojoj borbi on to preobraćenje postavlja u prvu
jesen u Beču, ali pošto nema istorijske potpore za antisemitizam
u njegovom životu iz tog vremena, teško da je to tačno. Ali sama
struktura događaja, način na koji se dešava, možda ipak tačno
prikazuje kako je to kasnije doživeo. Ovako on to opisuje:

Zaista je za mene danas teško, ako ne i nemoguće, da

kažem kada mi je reč „Jevrejin“ dala povoda za posebne
misli. U očinskom domu uopšte se ne sećam da sam za
očevog života tu reč makar i samo čuo. Mislim da je stari
gospodin možda već i u posebnom naglašavanju te oznake
uvideo jednu kulturnu zaostalost. On je tokom svog života
usvajao manje-više svetsko-građanske poglede koji su se
pri najstriktnijem nacionalnom opredeljenju ne samo
održavali već i bojili moju svest.
Takođe ni u školi nisam našao nikakvu pobudu koja bi kod
mene vodila do promene ove preuzete slike.
U realnoj školi upoznao sam doduše jednog jevrejskog
dečaka, prema kome smo se svi ophodili s oprezom, ipak
samo stoga jer smo prema njemu, s obzirom na njegovu
ćutljivost, bili nepoverljivi. Neka naročita pomisao s njim
u vezi kao Jevrejinom padala mi je, pritom kao i ostalima,
malo na um.
Tek u svojoj četrnaestoj-petnaestoj godini češće sam
naletao na reč Jevrejin, delom u vezi s političkim
razgovorima. Osećao sam protiv toga laku odbojnost i
nisam se mogao odupreti izvesnom neprijatnom osećanju,
koje me je uvek zahvatalo, kada su se preda mnom zbivale
konfesionalne kavge.
Kao na nešto drugo, međutim, nisam na to pitanje gledao.
Linc je imao veoma malo Jevreja. U toku vekova se
njihova spoljašnjost evropeizovala i uljudila; pa čak sam ih
držao za Nemce! Besmislica ovoga uobraženja malo mi je
bila jasna, jer sam kao jedino obeležje razlikovanja uviđao
samo razlikovanje u stranoj konfesiji. Da su oni stoga bili
proganjani, kako verovah, dovodilo je ponekad moju
odbojnost prema nepovoljnim iskazima o njima skoro i do
gađenja.
Sa pozicija nekog predubeđenja u smislu nekog planskog
protivništva Jevrejima još uvek ništa i ne slutih.
Tako sam došao u Beč.
Spopadnut mnoštvom utisaka na arhitektonskom području,
utucan težinom sopstvene sudbine, ne posedovah u prvo
vreme nikakav uvid u slojeve naroda u džinovskom gradu.
Uprkos tome što je Beč tih godina od svojih dva miliona
stanovnika brojao skoro dve stotine hiljada Jevreja, nisam
te ljude video. Moje oko i moja svest nisu u tim prvim
nedeljama bili dorasli naletima tako mnogim vrednostima i
pomislima. Tek kada se postepeno povratio mir i
uzburkana slika započe da se bistri, osvrnuh se pribranije u
svom novome svetu i sudarih se sada i sa jevrejskim
pitanjem.
Neću da tvrdim da mi je način na koji sam morao da ih
upoznam izgledao naročito prijatan. Još uvek sam u
Jevrejima video samo konfesiju i stoga sam i dalje iz
razloga ljudske tolerancije istrajavao u svome odbijanju
religiozne diskriminacije u ovom slučaju. Tako mi
izgledaše i ton, pre svega onaj koji je forsirala bečka
antisemitska štampa, nedostojna kulturnih tradicija jednog
velikog naroda. Pritiskali su me izvesni događaji iz
srednjeg veka, koje nisam rado želeo ponovo da vidim. A
pošto dotične novine uopšteno nisu važile baš za
prvorazredne – otkuda to nisam ni sam onda tačno znao –
video sam u njemu pre proizvode ljute zavisti nego
rezultate jednog temeljnog iako uopšte uzev pogrešnog
pogleda. Osnažen u ovome svome mišljenju bejah onom
krajnje dostojanstvenijom, kako mi se činilo, formom,
kojom je zaista velika štampa odgovarala na sve te napade
ili ih je, što mi je izgledalo još pažnje vrednije, nije ni
spominjala, već jednostavno totalno prećutkivala.
Revnosno sam čitao takozvanu svetsku štampu („Neue
Freie Presse“, „Wiener Tagblatt“ itd.) i zadivljavao se
obimom ponuđenog čitaocima u njoj, kao i objektivnošću
prikaza u pojedinostima. Odavah priznanje otmenom tonu i
zapravo sam jedino bio poneki put u sebi ne baš sasvim
zadovoljan ili čak neprijatno dirnut razbokorenim stilom.
Ali ovo je svakako bio odraz poleta celog tog svetskoga
grada.
 Ove novine, međutim, s vremenom pokazuju odlike koje mu
smetaju. Ulaguju se svemu što ima veze s dvorom, i pred carem
dvojne monarhije iskazuju ponašanje „nalik skakutanju tetreba“,
pa time u njegovim očima kvare liberalnu demokratiju, kako
piše. Ujedno vode borbu protiv nemačkog cara Vilhelma II
„naizgled brižnim gestom“, ali i sa „rđavo skrivenom
zluradošću“. To što je ista štampa koja se „i pred poslednjom
dvorskom kljusinom survavala u najponizniji poklon“ iznosila
sumnju prema nemačkom caru, i do mile volje „gurala prst u
ranu“, na tobože prijateljski način, navelo ga je da izgubi
poverenje u njih, dok su mu se jedne antisemitske novine,
Dojčes volfesblat, učinile mnogo doličnijim u tom pogledu.
Velike novine su pritom slavile Francusku, što mu je bilo
odvratno, jer kako piše:

Prosto da se čovek morao stideti što je Nemac, kada su mu

u lice istresali sve te slabunjave hvalospevne himne
„velikoj kulturnoj naciji“. To ogavno francuzovanje često
me je više nego jednom prinudilo da jedne od tih „svetskih
novina“ odložim iz ruke. Dohvatao sam se ponekad
„Narodnog lista“ („Volksblatta“), koji mi je naravno
izgledao mnogo manji, ali u tim stvarima nešto čistiji. S
oštrim antisemitskim tonom nisam bio saglasan, ali ipak tu
i tamo čitao sam obrazloženja, koja su u meni
prouzrokovala neka razmišljanja.

Kada je stigao u Beč, doživljavao je Karla Lojgera,

gradonačelnika Beča, i njegovu hrišćansko-socijalističku partiju
kao neprijatelje, kako piše, zato što su mu delovali
„reakcionarski“. Ali s vremenom, kako se upoznaje s politikom,
ocenjuje ga pravednije i na kraju se na njega ugleda. Lojger i
njegova partija bili su antisemiti, i to, uz nepoverenje prema
novinama, dovodi do promene Hitlerovog stava:

Ali su time polako i moja shvatanja u odnosu na

antisemitizam podlegla promeni koje je donosilo vreme,
onda je to svakako bila moja najteža pramena uopšte.
Ona me je koštala najvećih duševnih unutrašnjih borbi, i
tek po unutrašnjim rvanjima između razuma i osećanja
poče da se iskazuje pobeda na strani razuma. Dve godine
kasnije sledio je najzad osećaj razumu, da bi od tada bio
njegov najbolji čuvar i alarm.
U to vreme te ogorčene borbe između duševnog odgoja i
hladnog razuma, učinila mi je očigledna nastava bečkih
ulica neprocenjive usluge. Naišao je period, kada više
nisam, kao onih prvih dana, tumarao kroz moćni grad
poput slepca, već sam, pored građevina, široko otvorenih
očiju posmatrao i ljude.
I kada sam tako jednom krstario centrom, naleteh iznenada
na jednu prikazu u dugom kaftanu, crnih lokni.
Da li je ovo Jevrejin? Bila je moja prva misao.
Ovako oni svakako nisu izgledali u Lincu. Osmotrio sam
tog čoveka prikriveno i oprezno, ali što sam više zagledao
to strano lice i ispitivački odmeravao crtu po crtu na
njemu, tim više se u mome mozgu na prvo nadovezivalo i
drugo pitanje.
Je li ovo takođe Nemac?
Kao i uvek u takvim slučajevima, pokušao sam i sada da
otklonim sumnje pomoću knjiga. Kupih smesta za
nekoliko novčića prve antisemitske brošure moga života.
Međutim, sve su one polazile od stanovišta da čitalac u
principu već do izvesnog stepena poznaje ili čak shvata
 jevrejsko pitanje. Konačno, najvećma je ton tih pisanja bio
takav da mi se ponovo pojaviše sumnje usled delom
površnog i krajnje nenaučnog izvođenja dokaza za tvrđenja
data u tim brošurama.
Tako sam to odbacio za mnoge sledeće nedelje, pa i
mesece.
Stvar mi je izgledala tako užasna, okrivljavanje tako bez
mere, da sam, mučen strahom da ne činim nepravdu,
postao ponovo bojažljiv i nesiguran.

Presudni argument koji ga je prema Mojoj borbi učinio

antisemitom ima veze s cionizmom i stavom liberalnih Jevreja
prema njemu, pošto nisu odbacivali cioniste kao nejevreje, kao
što bi verovatno činili da se radilo o pitanju vere, već su
održavali „međusobno unutrašnje čvrsto pripadništvo“.

Ova tobožnja borba između cionističkih i liberalnih Jevreja

već je u kratkom vremenu počela u meni da izaziva
gađenje; pa ona je bila skroz-naskroz neistinita, to će reći
izlažirana a onda, međutim, malo pogodna za uvek
proklamovanu moralnu visinu i čistotu naroda.
I uopšte je moralna i druga čistota ovoga roda bila jedna
tačka za sebe. Da se ovde nije radilo ni o kakvim
ljubiteljima vode, čistoće, moglo se kod njih utvrditi već na
spoljnjem izgledu, čak nažalost veoma često i pri
zatvorenim očima. Menije ponekad od smrada koji su širile
ove kafanlije bivalo kasnije i muka. Uz to je još dolazila i
njihova nečista odeća i nimalo junačna pojava. Već sve
ovo nije moglo nimalo privlačno da deluje; a tek je
postajalo odurno kada bi se pored telesne nečistoće,
iznenada otkrila sva moralna prljavština izabranog naroda.
Ništa me za tako kratko vreme nije moglo dovesti u
zamišljenost i razmišljanje do sve više rastući uvid u način
delovanja Jevreja na izvesnim područjima.
Da li je uopšte moglo biti nekakvog gadaluka, bilo koje
bestidnosti u ma kojoj formi, pre svega u oblasti kulturnog
života, a da u tome bar jedan Jevrejin nije uzeo učešća?
Čim bi se i s najvećom opreznošću načinio rez u takav
jedan otok, naišlo bi se kao na gnoj u gangrenoznom telu,
na malog Jevrejčića, često sasvim zasenjenog od iznenadne
svetlosti.
Bila je to teška opterećujuća optužba koju je u mojim
očima poprimilo Jevrejstvo, kada sam upoznao njegovu
delatnost u štampi, u umetnosti, književnosti i teatru. Ovde
više nisu mogli nimalo ili nikako da koriste bilo kakva
lekovita uveravanja. Bilo je dovoljno već i samo osmotriti
potporne stubove, imena duhovnih proizvođača tih
stravičnih mešetarenja za bioskop i teatar, koji ovde behu
hvaljeni na sva usta, da bi se za duže vreme ostalo čvrst u
uverenju. To je bila kužnost, duhovna kuga, gora od crne
smrti nekada, kojom je ovde ovaj narod bio inficiran. I u
kojoj je samo količini taj otrov bio stvaran i širen!
Naravno, što je niži duhovni i moralni nivo takvog jednog
fabrikanta umetnosti, time je neograničenija njegova
plodnost, dok konačno takav jedan mamlaz i više nego
kakva raspršivačka mašina ispričava čovečanstvu svoju
pogan u lice. Pomislimo pritom još i na neograničenost
njihovog broja; zamislimo da na jednog Getea priroda
uvek još i do deset hiljada takvih šmiranata lako poturi
svetu pod kožu, koji onda kao nosioci bacila najgore vrste
truju duše.
Bilo je to užasno ali se nikako nije smelo i prevideti da je
 upravo Jevrejin u ogromnom broju bio od strane prirode
obdaren za to sramno predodređenje.
Da li njegovu odabranost (pripadništvo odabranom narodu)
treba u tome tražiti?

Nastavlja tako što povezuje jevrejstvo s prostitucijom i

trgovinom belim robljem u Beču, i piše da više nije izbegavao
jevrejsko pitanje, već ga želeo, i da je, kada je znao šta treba da
traži, neprekidno otkrivao nove veze i sklopove, dok najzad nije
naleteo na jevrejstvo tamo gde ga je najmanje očekivao:

Time što sam Jevrejina otkrio kao vođu socijaldemokrate,

poče nešto kao mrena da mi spada s očiju. Jedna duga
duševna borba dobi time svoj kraj.

Počeh polako da ih mrzim.

Sve je ovo međutim imalo jednu dobru stranu a to je što su
time zapravo ti nosioci bili bar agitatori socijaldemokratije
boli oči, morala da tim više raste moja ljubav prema svom
narodu.
Ko je i mogao prema đavolskoj okretnosti ovih
zavodljivaca da prokune nedužne žrtve? Ta kako je bilo
teško i meni samome da ovladam dijalektičkom
prevrtljivošću ove rase!

To što sam sad brže pristigao cilju, no što sam se, možda, i
sam usudio da pomislim imao sam da zahvalim isključivo
svom sad stečenom, iako još ne tako produbljenom
shvatanju jevrejskog pitanja. Ono jedino mi je omogućilo
praktičnu upotrebu stvarnosti sa teorijskim hvalisanjem
 osnivačkih apostola socijaldemokratije, jer me je ono
naučilo da razumem jezik jevrejskog naroda; on govori da
bi sakrio misli ili bar da ih zamagli; i njegov stvarni cilj se
nipošto ne može naći u redovima napisanog već on leluja
dobro zatomljen između njih.
Za mene je nastupilo vreme najvećeg preokreta koji sam
ikada imao u svojoj intimi da preturim.
Od slabašnog građanina sveta postadoh fanatični
antisemita.

Prvi fenomeni s kojim povezuje jevrejstvo svi imaju veze s

propadanjem u kulturi. Reč je o propadanju u štampi,
propadanju u književnosti, propadanju u umetnosti, drugim
recima propadanju u javnom prostoru. Takvo propadanje, koje
su mnogi smatrali da primećuju oko sebe, moglo se videti u
svetlu propadanja morala, ili u svetlu onoga što uzrokuje
propadanje morala. Hitler se priklonio ovom potonjem, a kada to
povezuje s Jevrejima, i to se može razumeti na dva načina, kao
izraz niskog morala jevrejskog naroda ili kao izraz pokušaja da
se postojeći moral iskvari, drugim recima da se narod uništi
iznutra. Čini se da Hitler smatra da je u pitanju kombinacija te
dve stvari, i da se u socijaldemokratskoj politici jasno vidi inače
skrivena sistematičnost i proračunatost tog propadanja u svim
oblastima. Mišljenja, stavovi i moral, bilo da su izraženi u
javnosti ili u pojedincu, u umetničkom delu ili političkom
iskazu, u ovom rezonovanju su relativne veličine, kao stepeni
između dobrog i lošeg na skali određenog morala. To relativno
razlikovanje on na kraju pomera ka nečemu apsolutnom,
postavljajući pitanje: „Da li mi imamo objektivno pravo na
borbu za naše samoodržanje, ili je to subjektivno zasnovano u
nama?“ Ili drugim recima, jesu li kultura i moral relativni, nešto
za šta se odlučujemo, ili imaju objektivan razlog? Nešto izvan
morala što moralu daje pravo, nešto izvan kulture što određuje
kulturu? Dakle nešto istinsko, čvrst temelj. On smatra da takvog
nečeg ima, i razliku između nacionalističkog i marksističkog,
koja je u suštini izraz razlike između nemačkog i jevrejskog,
ukorenjuje u veličini koju naziva delo Gospoda, dakle u prirodi.
On piše:

Jevrejsko učenje marksizma odbija aristokratski princip

prirode i na mesto večno predodređenog prava snage i sile
postavlja masu broja i njenu mrtvu težinu. Ono tako poriče
u čoveku vrednost ličnosti, osporava značaj nacije i rase i
oduzima na taj način čovečanstvu pretpostavke za njegovo
postojanje i njegovu kulturu. Ono bi kao osnova
univerzuma vodilo propasti i kraju svakog mišlju za
čoveka shvatljivog poretka. I tako kao što bi u tom
najvećem spoznajnom organizmu samo haos kao rezultat
primene takvog jednog zakona mogao biti, tako i na
zemaljskoj kugli za stanovnike ove zvezde samo njihova
sopstvena propast. Ukoliko Jevrejin uz pomoć svoje
marksističke religije pobedi narode ovoga sveta, onda će
njegova kruna biti igra mrtvaca ovog čovečanstva, onda će
ova planeta ponovo kao nekada, pre mnogo miliona
godina, prazna od ljudi leteti kroz etar.
Večna priroda se nemilosrdno sveti za nepridržavanje uz
njene naloge.
Tako ja danas verujem da postupam u smislu svemogućeg
Tvorca: Time što se branim od Jevrejina, borim se za delo
Gospoda.

Najvažnije retoričko sredstvo u ovom rezonovanju, koje čini

srž Hitlerove političke ideologije kako je iskazuje u Mojoj borbi,
te koja je tačka izviranja svih postupaka nacista, uključujući i
onih koji skupa čine možda najveću katastrofu čovečanstva,
Holokaust, jeste argument da antisemitizam nije veličina
zasnovana na osećanjima, već naprotiv, racionalno stanovište do
koga je on stigao pomoću razuma. To je sasvim presudna
distinkcija. Delom za njega samog, jer ako mržnja koju oseća
prema Jevrejima ne bi imala racionalan osnov, što će reći ako se
ne bi mogla objasniti nečim u samim Jevrejima, to bi onda
značilo da dolazi iz njega samog i da je izraz njegovih
unutarnjih osećanja, dakle veličine čije je postojanje jedva
priznavao. Ali presudno je i za one kojima se obraćao – jer time
što je napisao da je njegov prvi, intuitivni osećaj u vezi s
Jevrejima bio da je antisemitizam užasna stvar, on presreće
jednu sasvim suštinsku, opšteljudsku primedbu, naime da su
Jevreji ljudi kao ostali, sa svojim tugama i radostima, svojom
decom i roditeljima, svojim prijateljima i kolegama, i da ih
čovek ne može mrzeti, da se ne može okrenuti protiv njih, jer to
nije razumno i nije ispravno. To osećaš, kaže Hitler, i nema tu
ničeg lošeg, i ja sam to osećao. Antisemitizam je monstruozan.
Pogromi su užasna stvar.
Ali ta osećanja, duboko ljudska, prikrivaju pravo stanje
stvari. I pod okriljem tog prikrivanja, gotovo kao maskirana,
odigrava se delatnost Jevreja, čiji je cilj upravo uništavanje
onoga stoje dobro, upravo onoga što rađa osećaj da je
antisemitizam pogrešan. Ona se mora raskrinkati, a to se može
učiniti samo pomoću racionalnih argumenata, koje on potom
iznosi u ostatku teksta. To je retorička srž: kažem šta stvarno
jeste.
Vezivno tkivo nemačkog jeste razlikovanje: pojedinac ima
vrednost kao osoba, kao deo rase, i time kao deo političkog
izraza rase, što je nacionalna država. Vrednost nemačkog jesu
duhovni ideali. Vezivno tkivo jevrejskog, što je isto što i
marksističko, jeste izjednačavanje: za njih nema individualnih
razlika među ljudima, zamenljivi su, masa, nema rasnih razlika,
što pak znači da nema naroda, i nema nacionalnih država.
Vrednost jevrejsko-marksističkog jesu materijalne novčane
vrednosti. Sve je isto u marksističkom svetu, i ta nerazličitost, ta
nerazlučena stvarnost nalikuje haosu. Nemačko se zasniva na
vrednostima koje čine osnov za moralno razlikovanje, dobro i
zlo, dakle ono kvalitativno, dok se jevrejsko-marksističko
zasniva na broju i masi, dakle na kvantitativnom. Nemačko
dobija legitimitet od prirode, što će reći od živog dela prirode,
biološkog, koji je prirodna nauka podelila na klase, porodice i
vrste, i čiji je princip, sam životni princip, nagon za
preživljavanjem, dakle pravo jačeg. I jevrejsko-marksističko
uzima legitimitet iz prirode, ali iz nežive prirode, materijalne,
dakle mrtve. Posledica jevrejsko-marksističkog je haos, što će
reći nerazličitost, i na kraju smrt i apsolutna praznina, koja je
konačna nerazličitost.
Takav biološki način razmišljanja izražen je na više nivoa u
tekstu; kada Hitler piše o delovima kulturnog života prožetog
Jevrejima, oni su otok u kojem se čini rez, i ta disekcija otkriva
Jevrejina koji se poredi sa crvom u natrulom lešu. Delatnost
Jevreja poredi se s kugom, gorom od crne smrti, i sa otrovom.
Sve to, prljavština, kuga, otrov, trulež, jeste ono što dolazi izvan
ljudskog, širi se u njemu i uništava ga. Telo je za Hitlera u
početku čisto, i moralno i fizički, a takvo je zato što održava
odstojanje od drugih tela, u tačno određenom sistemu granica
koje moral čuva. Sifilis, piše kasnije, dakle seksualnost kada širi
bolest, proizlazi iz prostituisanja ljubavi, za šta su opet krivi
Jevreji. „Ovladavanje jevrejstva našim duševnim životom i
mamonizovanje našeg nagona za parenjem, pre ili kasnije će
pokvariti celo naše potomstvo“, piše on. Novac sve vrednosti
pretvara u novčane vrednosti, čak i najviše, kao što je ljubav, a
posledica nije samo propast duha već i mesa, u kojem se bolesti
šire. Slika Jevrejina koji postaje nekakva „raspršivačka mašina“
koja „išpricava čovečanstvu svoju pogan u lice“ odlično
prikazuje Hitlerov idejni svet, gde opasnost od prekoračenja,
širenja, prljavštine i haosa, što su najgore zamislive stvari,
pronalazi jednostavan, eklatantan, ali apsolutno ambivalentan
izraz.
Ali do ovog trenutka u argumentaciji razlika između
nemačkog i jevrejskog nije apsolutna, jer se marksističko-
jevrejsko poimanje ljudskog kao nečeg što se da izračunati i
izmeriti, kao broj i mera, još ne shvata kao izraz njihove prirode,
dakle kao deo njihove rasne biti, već kao deo njihove kulture.
Pravo na borbu za sopstveni moral i kulturu a protiv jevrejskog
morala i kulture Hitler pronalazi u prirodi, gde vlada zakon
jačeg, tako da je ta borba apsolutna veličina, ali još ne ono čemu
se stremi. To se dešava tek kad pređe na učenje o rasi, što čini
pri kraju prvog toma Moje borbe, posle izlaganja o kapitulaciji i
gorkom i mrskom pomračenju njegove duše koju je izazvala.
Učenje o rasi prenosi fenomene iz prirode u kulturu. Priroda
je biološki svet životinja i biljaka, svega što živi, i ne izražava
ništa osim sebe, ne ukazuje ni na šta drugo osim na sebe; Hitler
piše o svetu bez boga, ali ne bez vrednosti, jer principi koji
upravljaju prirodom, biološki prirodni zakoni, stvaraju
vrednosti, od kojih je najviša preživljavanje i razvoj vrste. Ta
vrednost se održava pomoću dva principa, razgraničenja i
odabiranja.

Postoje istine koje tako upadljivo leže na putu da ih upravo

zbog toga običan svet ne može ni da vidi niti bar da
primeti. [...] Tako lutaju ljudi bez izuzetka u vrtu prirode
naokolo, uobražavaju sebi da gotovo sve poznaju i znaju i
prolaze ipak sa malo izuzetaka slepi pored jednog
najupadljivijeg načela svoje vladavine: unutrašnje
zatvorenosti vrsta svih živih bića na ovoj zemlji.
Već i površan pogled pokazuje kao gotovo nepromenljiv
osnovni zakon svih bezbrojnih izražajnih oblika životne
volje prirode, njenu u sebi zaokruženu i ograničenu formu
rasplođavanja i razmnožavanja. Svaka životinja pari se
samo sa svojim sadrugom iz iste vrste. Senica odlazi ka
senici, zeba zebi, roda rodi, poljski ka poljskom mišu,
kućni ka kućnome mišu, vuk ka vučici itd. Samo
izvanredne okolnosti mogu ovo da izmene, u prvom redu
prinuda zarobljeništva kao i nemogućnost parenja u okviru
iste vrste. Ali onda počinje priroda da se svim sredstvima
suprotstavlja protiv toga i njen vidljivi protest sastoji se ili
u uskraćivanju dalje sposobnosti razmnožavanja za
bastarde ili ograničava plodnost kasnijih potomaka: u
najvećem broju slučajeva ona oduzima imunitet otpornosti
protiv bolesti i neprijateljskih napada.
[...]
Posledica ovoga, u prirodi opštevažećeg nagona za
čistotom rase, nije samo oštro razgraničenje pojedinih rasa
ka spolja nego i njihova harmonična vrsta bića u samoj
sebi. Lisica je uvek lisica, guska je guska, tigar je tigar itd.;
a razlika može u najvećma da bude u različitoj meri snage,
jačine, pameti, snalažljivosti, istrajnosti itd. pojedinih
egzemplara. Ali nikada se neće moći naći jedna lisica koja
bi prema svom unutrašnjem svojstvu mogla imati humane
prohteve prema guskama, kao što isto tako ne postoji jedna
 mačka sa prijateljskom naklonošću ka miševima.
Stoga dolazi i do njihove međusobne borbe, manje zbog
netrpeljivosti koliko zbog gladi i ljubavi. U oba slučaja
priroda na to gleda sa spokojem i zadovoljstvom. U borbi
za svakodnevnu ishranu sve slabo i bolešljivo i manje
snažno mora pokleknuti, dok borba mužjaka oko ženke
samo najzdravijem daje pravo ili mogućnost da se pari. Ali
borba će uvek biti sredstvo zadobijanja zdravlja i
otpornosti vrste, i time postaje uzrok njenog daljeg
razvitka.65

Ovo je ponavljanje Darvinove ideje o survival of the fittest,

napunjeno vrednostima. Razgraničenje, čistota, razvoj, to su
ključni Hitlerovi pojmovi, koje, pošto ih je ustanovio u prirodi,
premešta u kulturu, polazeći od ideje da je čovek pre svega
biološko biće, ali i da su čovekove ideje i predstave povezane s
biologijom, u smislu da samo vredne rase razvijaju vredne
ideale, i da je mogućnost preživljavanja tih ideala usko povezana
s preživljavanjem same rase. Jedan takav ideal je nesebičnost.
Svi živi organizmi imaju nagon za samoodržanjem, koje se kod
najprimitivnijih vrsta svodi na staranje za sebe. Ono što
arijevsku rasu čini superiornom, prema Hitleru, nije to što je
njen nagon za samoodržanjem jači nego kod drugih rasa, već to
što se ispoljava na napredniji način, tako što se uzdiže iznad
egoizma, što omogućuje zanemarivanje ličnih potreba, staranje
za druge, žrtvovanje za druge, dakle rad za zajednicu veću od
pojedinca.

Arijevac nije najveći po svojim duhovnim osobinama

samim po sebi, već po meri spremnosti da sve sposobnosti
 stavi u službu zajednice.

Ovo uverenje koje dopušta da interes sopstvenog ja

uzmakne u korist očuvanja zajednice, odista je prva
pretpostavka svake istinski ljudske kulture. Samo iz nje
mogu da nastanu sva velika dela čovečanstva, koja
utemeljitelju donose malu nagradu, ali zato potomcima
najvredniji blagoslov. Da, samo iz nje se može razumeti,
kako mnogi mogu u poštenju da podnose bedan život, koji
njima samima nameće samo siromaštvo i skromnost, a
celini osigurava osnove bitisanja. Svaki radnik, svaki
seljak, svaki izumitelj, službenik itd. koji stvara, a da
pritom nikad ne može da ostvari sreću i blagostanje,
nosilac je ove visoke ideje i onda kada mu dublji smisao
njegovog rada uvek ostane skriven.
Ali ono što važi za rad kao osnovu izdržavanja ljudi i sveg
ljudskog poretka, u još većoj meri je prikladno za zaštitu
čoveka i njegove kulture. U predanosti sopstvenog života
opstanku zajednice je kruna sveg požrtvovanja. Jedino
time se sprečava da ono što ljudske ruke sagrade, ljudske
ruke ponovo poruše ili priroda uništi.
Upravo naš nemački jezik ima reč koja na divan način
označava delovanje u tom smislu: ispunjenje obaveze, to
znači, ne zadovoljavati sebe sama, već služiti celini.

Biološko viđenje čoveka drugim recima ne odnosi se samo na

fizičke odlike, nema veze samo s bojom kose, bojom očiju,
bojom kože, visinom i snagom već i s karakterom, a time i sa
idealima, dakle stranama čoveka koje se tradicionalno smatraju
duhovnim: i to je pitanje biologije, rase i krvi.
Primedbi da su priroda i kultura dve razdvojene veličine, i da
kultura nadvladava prirodu koristeći je za svoje ciljeve, da
upravlja i gospodari prirodom, Hitler izlazi u susret sledećim
argumentom:

Ovde se sada moderni pacifista javlja sa svojom vaistinu

jevrejski drskom i jednako maloumnom primedbom: „Ali
čovek upravo nadvladava prirodu“.66
Milioni trabunjaju ovu jevrejsku besmislicu bez
razmišljanja i na kraju zaista uobražavaju da i sami
predstavljaju neku vrstu nadvladalaca prirode, pri čemu im
kao oružje nije na raspolaganju ništa drugo do jedna ideja,
k tome tako mizerna da se prema njoj sebi zaista i ne može
predstaviti nikakav svet.
Samo, nezavisno od toga što čovek ni u jednoj stvari nije
uspeo da nadvlada prirodu, nego u najboljem slučaju
pokušao da podigne jedan ili drugi skut njenog ogromnog,
džinovskog vela, večnih zagonetki i tajni, što on u
stvarnosti ništa ne pronalazi, nego sve samo otkriva, što on
ne savlađuje prirodu, nego samo na osnovu saznanja
pojedinih prirodnih zakona i tajni uzdiže se do gospodara
onih drugih živih bića kojima to znanje upravo nedostaje –
dakle, sasvim nezavisno od toga ne može jedna ideja da
prevlada osnove postojanja i bitisanja čovečanstva, jer
sama ideja dakako zavisi od čoveka. Bez čoveka ne postoji
nijedna ideja na ovom svetu, stoga je i ideja kao takva ipak
uslovljena postojanjem ljudi i svih zakona, koji su stvorili
osnove za ovo bitisanje.
I ne samo to! Određene ideje su čak vezane za određene
ljude. Ovo važi najčešće upravo za takve misli, čiji sadržaj
svoje poreklo nema u jednoj egzaktnoj naučnoj istini, nego
u svetu osećanja ili, kao što je danas uobičajeno da se tako
 lepo i jasno izrazi, koji odražava „jedan unutrašnji
doživljaj“. Sve ove ideje, koje ničeg zajedničkog nemaju
sa hladnom logikom po sebi, nego predstavljaju čisto
ispoljavanje osećanja, etičke predstave itd. prikovane su za
život ljudi, čijoj duhovnoj snazi predstava i stvaralaštva
one imaju da zahvale za svoju egzistenciju. Ali upravo tada
je ipak održanje tih određenih rasa i ljudi preduslov za
postojanje tih ideja.

Ako ima vrednih rasa, ima i manje vrednih. A ako su visoki

ideali i dobre odlike povezani s biološkom rasom, isto je s
manjkavim idealima i lošim odlikama. U tom sistemu u kojem je
sve biologija i nasleđe, najveća pretnja je propadanje rase, što
može doći iznutra, tako što vredni pojedinci imaju decu s nižima
od sebe, tako da rasa nazaduje, ili spolja, tako što se niža rasa
stapa s višom. Primer takvog mešanja krvi i posledica koje može
da ima Hitler da je ukazujući na razlike između severnoameričke
i južnoameričke kulture, gde se narod u prvoj mahom sastoji od
germanskih elemenata koji se nije pomešao s nižim obojenim
rasama, dok narod u drugoj mahom potiče od romanskih
doseljenika koji su se često mnogo mešali sa prvobitnim
stanovništvom, kako piše.
Hitler narode deli na tri kategorije: one koji stvaraju kulturu,
one koji održavaju kulturu i one koji uništavaju kulturu. Dok
arijevci predstavljaju prvu, Jevreji pre svega predstavljaju
poslednju. Jevreji imaju snažno razvijen nagon sa
samoodržanjem, ali on tek krajnje retko prevazilazi čist
egoizam. Njihov osećaj zajedništva, naizgled snažan, nije ništa
drugo do nagon čopora, piše Hitler.

Vredna pomena pritom je činjenica da nagon čopora uvek

dovodi do međusobnog potpomaganja dok god zajednička
opasnost čini da to izgleda neophodno ili neizbežno. Isti
čopor vukova koji takođe zajednički napada svoj plen,
razdvaja se sa gladi opet na pojedinačne životinje. Isto važi
i za konje, koji uvek jedinstveni pokušavaju da se odbrane
od napadača, da bi se nakon savladane opasnosti opet
raspršili.
Slično se dešava kod Jevrejina. Njegova želja za
žrtvovanjem je samo prividna. Ona postoji samo dotle dok
egzistencija svakog pojedinca to čini neophodnim. Čim je,
međutim, zajednički neprijatelj pobeđen, svaka opasnost
otklonjena, plen spasen, prestaje prividna međusobna
harmonija Jevreja, da bi se uzročno postojećim
sklonostima ponovo dalo mesta. Jevrejin se ujedinjuje
samo ako ga zajednička opasnost na to primorava ili
privlači zajednički plen; ako oba razloga otpadnu, odlike
ekstremnog egoizma dolaze do izražaja i od složenog
naroda dok mahneš rukom nastane krvavo zaraćena gomila
pacova.
[…]
Dakle, sasvim je pogrešno na činjenici o složnosti Jevreja
u borbi, tačnije rečeno, u pljačkanju njihovih bližnjih,
pretpostaviti izvesnu idealnu požrtvovanost kod njih.
I ovde Jevrejina ne vodi ništa drugo do goli egoizam
pojedinca. Stoga je i jevrejska država – koja treba da bude
živi organizam za očuvanje i uvećanje jedne rase –
teritorijalno potpuno neograničena. Jer određeno prostorno
uokvirenje jedne državne tvorevine uvek pretpostavlja
idealističko mišljenje naše države, a naročito pravilno
shvatanje pojma rad. Upravo u onoj meri u kojoj nedostaje
ovaj stav, zakazuje i svaki pokušaj stvaranja, pa čak i
 održanja prostorno omeđene države. Time otpada i osnova
na kojoj jedino može da nastane kultura.
Stoga je jevrejski narod uz sve prividne intelektualne
odlike ipak bez prave kulture, a posebno bez bilo kakve
sopstvene. Jer ono što Jevrejin danas ima od prividne
kulture je u njegovim rukama već uništeno dobro drugih
naroda.

Ako je stvar takva da su odlike i rasa povezani, i ako su i

kultura i ideali u suštini izraz biologije, i ako se najniže, dakle
jevrejsko, nalazi u najvišem, dakle arijevskom, bez jasnih
granica između te dve biološke veličine, onda mešanje rasa
predstavlja najveću opasnost u tom sistemu, i zasenjuje sva
ostala pitanja. Borba za održanje čistote rase potire sve druge
borbe.

Sve na zemlji se može popraviti. Svaki poraz može postati

ocem kasnije pobede. Svaki izgubljeni rat uzrokom
kasnijeg uspona, svaka nevolja oplođenjem ljudske
energije, a iz svake potlačenosti mogu doći snage za novi
duševni preporod – dok god se krv održava čistom.
Izgubljena čistota krvi sama zauvek uništava unutrašnju
sreću, ruši čoveka zauvek a posledice se više nikada ne
mogu ukloniti iz tela i duha.
Kad se nasuprot ovom jedinom pitanju, ispitaju i uporede
svi drugi životni problemi, tek onda se vidi kako su oni, u
poređenju s njim, smešno mali. Svi oni su vremenski
ograničeni – pitanje održavanja ili neodržavanja čistote
krvi će, međutim, postojati dok ima ljudi.
 Za Hitlera je, drugim recima, jevrejsko pitanje bilo najvažnije
u nemačkoj politici 1924. godine, nadređeno problemu
siromaštva, nadređeno sklapanju mira i Versajskom sporazumu,
inflaciji i nezaposlenosti, zato što je, nasuprot svim ostalim
pitanjima, bilo povezano s nečim istinskim i najosnovnijim od
svega, sa samim životom, sa čovečanstvom. Time telo ulazi u
centar politike. Telo postaje izraz države, a njen zadatak je da
telo održi čistim i poštara se da se ono razvija u željenom smeru,
fizički i moralno, te da se ne razmnožava s nižim telima.
Biološka perspektiva bila je nadređena individualnoj, čovek kao
telo bio je iznad čoveka kao osobe, pa odlike pojedinca nisu
igrale nikakvu ulogu, jer koliko god da je Jevrejin dobar ili
nesebičan, koliko god da je Jevrejin radan i nevin, ipak je kriv
na osnovu toga što je Jevrejin. Time je svaki pojedini Jevrejin
bio oslobođen krivice, jer to je bilo jače od njih, dok su Jevreji
kao kolektiv bili osuđeni, povezani s dugim nizom određenih
odlika koje nisu mogli izbeći, nevezano za to da li ih lično
ispoljavaju ili ne.
Mi smo tako oduvek posmatrali životinje, one su osuđene na
to da sebe izražavaju kroz odlike svoje vrste, i tu pripadnost ne
mogu izbeći, mačka ili pacov uvek su prvo mačka ili pacov pre
nego što postanu ta određena mačka ili pacov. Pokretanje
sudskog spora protiv mačke ili pacova bilo bi besmisleno, jer
nisu krivi, izražavaju svoju vrstu, nemaju izbora, besmisleno je
upotrebljavati pojam poput morala u pogledu njihovog života.
Ako učine nešto za nas neželjeno, ili su na neki drugi način na
teretu, ništa nas ne sprečava da ih uklonimo, jer pošto nemaju
individualnu krivicu, nemaju ni individualna prava. Životinje se
nalaze izvan zakona, osim kao kolektiv, jer se na primer mogu
zaštititi kao vrsta, ali i to je nezavisno od njihovih odlika, osim
ako nisu direktno štetne po čoveka.
 Biološka perspektiva, u kojoj se čovek prvo posmatra kao
rasa, kolektiv sa određenim odlikama i idealima, pa potom kao
individua, pojedinac koji je vredan ili bezvredan prema rasi
kojoj pripada, i tek na samom kraju kao osoba sa određenim
imenom i licem, morala je, ako je trebalo da važi u nekoj
budućoj državi, stvoriti nove zakone i nov pravni poredak, pošto
je predstava o individualnoj odgovornosti i ličnoj krivici bila
toliko neverovatno snažna u kulturi, njeno korenje seže do
početka civilizacije. Jedini izuzetak od pravila te civilizacije bio
je rat, samo je on ukidao individualnu odgovornost i krivicu, jer
je u ratu svaki vojnik na drugoj strani pre svega neprijatelj,
predstavnik kolektiva, koji se može ubiti bez daljeg, a tek potom
individua. Kolektivnost tu označava uniforma, a oličava
marširanje: jedan, pojedinac, lično ime i lice uvek su podređeni
zajedništvu, svima, imenu nacije i zastavi. Te dve strane
ljudskog koje ukidaju individualno, jedna u kojoj je čovek
shvaćen kao biologija, blisko povezan sa zakonima prirode,
druga gde je čovek shvaćen kao u ratu, u stanju u kojem su
zakoni civilnog društva ukinuti, omogućavaju rezonovanje o
Jevrejima u Mojoj borbi. Obe perspektive bile su raširene u
društvu u kojem je Hitler pisao, i neposredno i posredno. Pored
Fordove knjige Međunarodni Jevrejin. Najveći svetski problem,
Ginterove Rasne tipologije nemačkog naroda, Čemberlenovih,
Ekartovih i Rozenbergovih spisa, još je i knjiga Propast velike
rase američkog pisca Medisona Granta bila važna za Hitlera u to
vreme, prema Rajbeku, koji piše da ju je Hitler nazvao „mojom
Biblijom“ i nalazi nekoliko njenih razmatranja u Mojoj borbi.
Ali ideja o rasi bila je više od paranoične pseudonaučne
teorije, bila je raširena i u ozbiljnim naučnim okruženjima
vezanim za univerzitet, gde se predstavljala kao objektivna
istina, na nivou drugih naučnih istina, što je Fordovim,
Hitlerovim i Grantovim idejama davalo legitimitet, jer iako su
oni implikacije ideja u rasi doveli do ekstrema, ipak su se
zasnivali na prihvaćenoj predstavi da rasa predstavlja relevantno
razlikovanje ljudskih bića, i da ima rasno čistih i rasno nečistih
ljudi, što se podupiralo činjenicama utvrđenim brojem. Godine
1926, godinu posle Moje borbe, u Švedskoj se na primer
pojavilo delo pod naslovom Rasne odlike švedske nacije,
objavili su ga proučavaoci Univerziteta u Upsali, pri Švedskom
državnom institutu za rasnu biologiju, i bilo je to opsežno,
prestižno delo koje je postavilo standard drugim sličnim delima
koja će izaći drugde u svetu. U jednom članku iz te knjige,
„Orijentacioni sinopsis rasnog statusa u Evropi“, Rolf
Nurdenstreng definiše pojam rase na sledeći način:

Reč rasa s naučnog stanovišta označava grupu pojedinaca

iste vrste, koji se od drugih pojedinaca te iste vrste
razlikuju ispoljavanjem posebne kombinacije određenih
naslednih specifičnosti. Rasa je uvek rezultat selektivnih
faktora u kombinaciji sa još nepoznatim faktorima koji na
neki način transformišu nasledne specifičnosti.
Rasa je čisto antropološki koncept, njene karakteristike pre
svega su fizičke. Izvesno je da ima i mentalnih razlika
među rasama, i one nipošto nisu manje važne; ali njih je
krajnje teško utvrditi i dokazati. U ovom trenutku one nisu
ništa do nagađanja, i mada već učinjeni pokušaji da se
definišu mentalne specifičnosti rase verovatno sadrže
veliku količinu istina, zasnovanih na dobrim i temeljnim
opservacijama, takođe sadrže i pozamašnu količinu
predrasuda i paušalnih iskaza. U budućnosti će se možda
razviti nešto poput naučne rasne psihologije – trenutno
nepostojeće.
S relativnom pouzdanošću možemo se odvažiti na
utvrđivanje postojanja sledećih pet velikih rasa: 1)
nordijska, 2) istočno-baltička, 3) mediteranska, 4) alpska, i
5) dinarska. Njima se mogu dodati, iako u strogom
značenju reči nisu evropske, već uglavnom azijske,
anadolska (jermenoidna, unutarnje-azijska) i semitska
(araboidna) rasa, mada poslednji naziv nije najbolji, jer je
ujedno i lingvistički pojam, ali je neizbežan, pošto nijedan
bolji nije predložen.

Naziv nordijske rase nije sasvim pogodan, pošto se taj

pridev na mnogim jezicima koristi i kao lingvistički pojam,
u značenju „skandinavski“; većina pripadnika te rase ne
koristi skandinavske jezike. Ali pojam je uobičajen, i
severna Evropa zajedno sa severnom Nemačkom
predstavlja centar širenja te rase, a u nordijskim zemljama,
na skandinavskom poluostrvu, ona je najuobičajenija i
relativno najčistija. Za tu se rasu često upotrebljavaju
nazivi „tevtonska“ ili „germanska“, a označavana je i kao
„kimrijska“. Nemački arheolozi ponekad je nazivaju
„tipom nanizanih grobova“, Reihengrabertypus. Njene
karakteristike su svetla, delimično providna, rumena koža:
plava, ponekad riđa, meka, često talasasta ili kovrdžava
kosa; bujna brada; bistroplave ili plavozelene oči; visok
stas sa proporcionalno dugačkim nogama i pravim, mekim
hodom pruženih nogu; snažno telo; dugačko i dosta uzano
lice, sa uzanim, obično visokim, ravnim ili donekle
povijenim nosom, neretko s malim uzvišenjem na prelazu
između nosne kosti i hrskavice; uzan, visok koren nosa;
blago ili nimalo istaknute jagodice; neupadljiva vilica sa
nizom zuba postavljenim gotovo vertikalno, jedan uz
 drugi; najčešće tanke usne; snažno izraženi obrazi; uzano,
blago iskošeno čelo; slabe, ali poprilično vidljive obrve;
najčešće duboko usađene oči; dugačka i često uzana
lobanjska duplja (dužina glave oko 195 mm, kefalni indeks
oko 77), sa gotovo horizontalnom linijom temena i snažno
izduženim potiljkom. Mora se međutim napomenuti da i
boja kose i oblik nosa variraju u velikoj meri. Javlja se
gotovo svaka zamisliva nijansa svetle kose, od laneno žute
do crvenožute i svetle zlatnosmeđe, i od pepeljastoplave do
tamnije sivoplave.
A uz ravne i povijene noseve postoje i prćasti, sa
uzdignutim vrhom i grebenom nekako utisnutim u sredini
– oblik široko rasprostranjen u čitavom spektru ove rase.

Semitska rasa, koja se takođe možda može nazvati

araboidnom rasom, pošto su njene karakteristike po svemu
sudeći uobičajenije među Arapima nego igde drugde,
smatraju se ogrankom mediteranske rase. Od te rase
uglavnom se razlikuje time što ima viši, povijeniji, ali
tanak i uzan nos; punije, ali ne mesnate usne; pre svetlu, ali
nikada rumenu boju lica; i bademasto oko (unutarnji kraj
okaje zaobljeniji, spoljašnji zašiljeniji). Udubljenje između
obraza i donje usne postavljeno je više nego kod drugih
rasa. Ima mnogo semitske krvi u sefardskim Jevrejima,
manje među Aškenazima, i vrlo je verovatno da je ima i u
stanovništvu većeg dela južne Evrope.

Kefalni indeks je procentualni odnos između dužine i širine

glave, na nemačkom Kopfindex, koji ne treba mešati sa
odgovarajućim odnosom za lobanju, na nemačkom
Schädelindex, kako piše u uvodu poglavlja s tabelama, koje
predstavlja rezultate podataka koje su proučavaoci sakupljali u
celoj zemlji. Kefalni indeks u Rasnim odlikama švedske nacije
očitava se u odnosu na sve švedske regije, sve švedske
pokrajine, sve švedske delove zemlje i četiri najveća grada, na
glavne grane privrede, na društvene klase, na druge
skandinavske zemlje, i isto se čini sa svim drugim merama –
dužinom gornjeg dela tela, dužinom ruku, dužinom nogu,
širinom glave, visinom glave, širinom lica, morfološkom
visinom lica, morfološkim indeksom lica, jugo-frontalnim
indeksom i jugo-mandibulamim indeksom, nosom, ušima,
profilom grebena nosa, bojom očiju, bojom kose, bojom obrva,
bojom stidnih dlaka, sve svedeno na različite geografske ili
društvene celine, a potom, u posebnom odeljku, očitano u
međusobnom odnosu, što će reći u odnosu visine lica, dužine
ruku, dela zemlje i regiona, na primer. Poslednji deo knjige
sadrži fotografije preko cele strane nagih primeraka rase, dece,
žena i muškaraca, na primer fotografiju seljaka iz Norbotena
datu u odeljku istočno-baltički tipovi, relativno čisti, ili nomada
iz Jemtlanda datu u odeljku laponski prototip, relativno čist, ili
radnika iz Laponije datu u odeljku rasno mešoviti tipovi,
istočno-baltički laponac.
Najvažnija razlika između ovih tekstova i Hitlerovog teksta
počiva u stilu. Ova teorija o rasi napisana je objektivno-
trezvenim stilom nauke, stilom kojem nauka i dalje pribegava,
pošto on konotira istinu. Tako je i ovde. Istina, stručnost,
temeljnost, pregled, izvesnost, uvid, sve je u stilu. Brojevi,
tabele, latinske reči, sve konotira istinu i apsolutnu pouzadnost.
To pojačava i razgraničavanje onoga što se može tvrditi sa
sigurnošću i onoga što se ne može tvrditi sa sigurnošću.
Postojanje veze između rase i psihologije, dakle biološke veze,
verovatno je, ali još se ne može dokazati. Tekst time poručuje da
se sve ostalo što tvrdi o rasi može dokazati, dok istovremeno
otvara mogućnost za to da su rasa i psihologija biološki
povezane. Istinitost počiva u stilu, u njegovim retorskim
figurama i sredstvima, što vidimo danas, kada je sadržaj ovih
tekstova do te mere diskreditovan – ne samo kao nešto
spekulativno i nenaučno već i kao nešto opasno i, na kraju
krajeva, zlo.
Ali u čemu za nas počiva to zlo? Naučni stil sadrži i izvesnu
brižnost, jer predočava znanje do kojeg su naučnici došli, ne
zbog sebe, već zbog zajednice, pa ga dele u ovim tekstovima.
Brižnost, i uz to jasnu ideju o napretku; polje istraživanja je
novo, dosad niko ništa nije rekao o tome, a možda to nije ni
video, ali uz napredak u biologiji iz poslednje polovine
devetnaestog veka, s velikom Darvinovom teorijom koja
objašnjava poreklo vrsta, i pre toga, s Lineovom sveobuhvatnom
taksonomijom, čovek se ovim novim korakom – osnivanjem
instituta za rasnu biologiju i čitavog novog polja istraživanja –
približava dubljem uvidu u ljudsko biće, koji će doneti očigledne
mogućnosti za dalji napredak, jer je s novom rasnom biologijom
bila usko povezana i eugenika, dakle rasna higijena, pomoću
koje se zdravlje i razmnožavanje čitavog jednog naroda moglo
usmeravati u željenom pravcu, na primer sterilizacijom
neželjenih elemenata, kao što su teško šizofreni, psihički
ometeni u razvoju, nepopravljivi kriminalci, beskućnici i Romi,
što se i činilo u Švedskoj, Norveškoj, SAD i Nemačkoj
dvadesetih i tridesetih godina.
To se odigravalo u sprezi sa ovim proučavanjima, a u režiji
države, pa se proširilo i shvatanje šta država jeste i šta može da
bude; pojam zdravlja naroda potiče odatle, jer se tvrdnja da
država treba da bude odgovorna za zdravlje pojedinca ne
podrazumeva. U svemu tome, svim idejama o zdravom duhu u
zdravom telu, da sve siromašno i mračno i nezdravo treba
pokidati i pustiti da sunce obasja bedu koja će onda izgoreti
poput vampira, o tome da siromašnu decu treba slati na selo
preko leta, o pedijatrijskim medicinskim sestrama i
vakcinacijama, reč je o povezivanju tela i države. To su činili
dobri ljudi s dobrim namerama, a ideja da je pogrešno sterilisati
psihički poremećenu ženu koja ne može da se stara o sebi nije
bila očigledna, jer ako bi se porodila, bilo je velike šanse da će
preneti bolest, što će detetu doneti patnju, a pritom predstavljati
opterećenje za društvo u celini.
Podela ljudi na rasno čiste i rasno nečiste, dakle na vredne i
manje vredne, kakva je implikacija, pripada istoj paradigmi, i
samo je to postavljanje čoveka u nauku i biologiju omogućilo
Hitlerovu teoriju o rasi, i potom njegovu rasnu politiku. Bez
toga, antisemitizam je samo iracionalno osećanje, očigledno
izmišljanje žrtvenog jarca, paranoja u kulturi, koju čovek može
shvatiti manje ili više ozbiljno, ali nikada na njoj stvoriti
politiku. Hitler je pratio međunarodna eugenička istraživanja u
Evropi i SAD, i pre i pošto je postao državni kancelar. Hitler je
bio upoznat s radom vodećih američkih eugeničara kao što su
Leon Vitni, direktor Američkog društva za eugeniku, Čarls
Davenport, biolog obrazovan na Harvardu i istaknuti zastupnik
američkog programa sterilizacije, i Pol Poupeno, iz Fondacije za
poboljšanje čoveka. Rajbek citira sledeći izvod iz Hitlerovog
govora sredinom tridesetih:

Sada kad poznajemo zakone nasleđivanja, u mnogo većoj

meri možemo sprečiti nezdrave i teško funkcionalno
ometene ljude da dođu na svet. Sa zanimanjem sam
proučavao zakone nekoliko američkih država u vezi sa
sprečavanjem razmnožavanja ljudi čije bi potomstvo po
 svemu sudeći bilo nekorisno ili štetno za zdravlje rase.

Hitler se sastao i sa američkim eugeničarem i snažno

antisemitski nastrojenim teoretičarom rase Lotropom Stodardom
1939, prema Rajbeku, kada je Stodard radio kao dopisnik u
Berlinu i zbog svog eugeničkog rada dobio poziv za privatni
sastanak s Firerom. Hitleru je obećao da neće otkrivati
pojedinosti njihovog susreta, ali je kasnije izjavio da je Hitlerov
stisak ruke bio čvrst iako ga ni u jednom trenutku nije pogledao
u oči, a potom je opštije pisao o odnosu Nemačke prema rasnoj
higijeni.

Relativna težina koju je Hitler pre mnogo godina pridavao

pitanjima rase i eugenici bila je preteča odgovarajućem
zanimanju za ta dva pitanja u Nemačkoj danas. U samoj
Nemačkoj se jevrejsko pitanje smatra prolaznim
fenomenom, u principu je već rešeno, a uskoro će i čisto
konkretno biti rešeno fizičkom eliminacijom Jevreja iz
Trećeg rajha. Regeneracija germanske populacije najviše
zaokuplja javnost, koja na različite načine pokušava da je
ostvari.

Kada se ideja o rasi postavila u kontekst nauke, uz čitav

naučni aparat nastao oko nje, sa specijalnim instrumentima za
merenje glave, na primer, sa svim tabelama, svim latinskim
izrazima i tehničkim vokabularom, dat joj je legitimitet, i mada
u Mojoj borbi nema ni traga visokom naučnom stilu, on je ipak
omogućio povezivanje prirode s kulturom, kao i države s telom,
politike s biologijom, što je toliko važno u Hitlerovoj ideologiji.
Moja borba je ekstremno izdanje takvog razmišljanja, i mada su
mnogi verovatno smatrali da je preterano i poluparanoično, da
Hitler u stvari ne misli tako, svakako ne kada se približio centru
moći i stekao veće dostojanstvo, ipak nisu dovodili u pitanje
osnovni cilj te politike, što je bilo poboljšanje naroda kao celine,
kao rase, i njegovo uzdizanje u blistavozdravu i moralno
besprekornu budućnost.

Mržnja prema Jevrejima bila je drevna, postojala je i u

Faustovom svetu, Martin Luter je mrzeo Jevreje, a i pogromi
Jevreja bili su drevni, na granici arhajskog fenomena, deo
samopoimanja samih Jevreja koliko i okolnih kultura, prosto
ukorenjeni u starim selima i šumama kao nešto mitsko, mnogo
starije od doba prosvetiteljstva, ali još delatno, u velikim
siromašnim zemljoradničkim oblastima u Poljskoj, na primer,
gde su sve poznate predrasude prema Jevrejima – da su bogati,
da lažu i varaju ljude, da samo gledaju svoje – bile deo kulture i
objašnjenje opšteg siromaštva i bede. Hitlerova i
nacionalsocijalistička mržnja prema Jevrejima bila je nova, u
smislu da je bila povezana s modernošću, velikim gradovima i
čovekom mase, više se nije radilo o Hamsunovom putujućem
jevrejskom trgovcu Papstu, već o međunarodnim finansijama i
međunarodnom marksizmu. I teorija rase bila je nova, i
antisemitizmu je dala naučni legitimitet koji ga je još udaljio od
mitskog i uveo u racionalno i moderno. Najupečatljiviji je ipak
susret mitskog i modernog u propagandi, gde se slike stare
mržnje – pacovi Jevreji, gramzivi Jevreji, zli Jevreji –
predstavljaju posredstvom nove tehnologije, živim slikama u
bioskopu i živim glasovima na radiju, i uvlače u svet
automobila, neonskih svetala, fabrika, telefona i filmova, kao
njegova suprotnost i primitivni osnov.
Hitler u Mojoj borbi iznosi svoje misli o propagandi jednako
otvoreno kao i svoj antisemitizam, antidemokratičnost i ideju o
lebensraumu, to jest životnom prostoru, čija posledica nije
mogla biti ništa drugo do novi rat. Ali dok su antisemitizam i
nacionalizam tu idealističke veličine, dovedene u vezu pomoću
rasne biologije, Hitlerove ideje o propagandi su pragmatične.
Propaganda je bila najvažnije sredstvo za sprovođenje
idealističkih ciljeva, i Hitler je toliko ubeđen u njenu snagu da
ništa ne krije. Kako Peter Sloterdijk piše, Hitler je toliko siguran
u svoju stvar kad je reč o moći propagande nad ljudima da
slobodno može da otkrije svoj recept. Hitler propagandu naziva
oružjem: „jer i ovo je samo jedno oružje, iako zaista stravično u
ruci znalca“.

Drugo pitanje od upravo odlučujućeg značaja, bilo je

sledeće: kome treba da se obraća propaganda? Naučnoj
inteligenciji, ili manje obrazovanoj masi?
Ona uvek treba da se obraća samo masama!
[...]
Zadatak propagande ne leži u naučnom obrazovanju
pojedinca, nego u ukazivanju masama na određene
činjenice, nužnosti itd., čije značenje tek time treba da se
pomeri u vidno polje mase. Umetnost je sad isključivo u
tome da se to učini na što je moguće perfektniji način, da
se stvori opšte uverenje o stvarnosti jedne činjenice,
nužnosti jednog događaja, ispravnosti nečega što je
neophodno itd. Ali pošto ona nije i ne može da bude
nužnost sama po sebi, pošto je, eto, njen zadatak tačno kao
kod plakata u tome da se masi skrene pažnja, a nije u tome
da podučava i bez toga naučno iskusne, ili one koji teže
obrazovanju i razumevanju, onda mora i njeno dejstvo sve
više da se usmerava na osećaj, a samo vrlo uslovno na tzv.
 razum.
Svaka propaganda mora da bude narodska, a njen duhovni
nivo da bude podešen prema sposobnosti primanja i
najograničenijeg pojedinca među onima prema kojima ona
namerava da se usmeri. Time će njen čisto duhovni nivo
morati biti utoliko niže spušten, što je veća masa ljudi koja
njome treba da bude obuhvaćena.
[...]
Upravo u tome leži umetnost propagande da ona shvatajući
osećajni svet predstava velikih masa, nalazi u psihološki
tačnoj formi put do zainteresovanosti, i dalje do srca
širokih masa. Da ovo ne mogu da shvate naši mudrijaši,
dokazuje samo koliko su lenji duhom ili uobraženi.
[...]
Sposobnost prijema velike mase je vrlo ograničena,
razumevanje malo, ali zato je velika njena zaboravnost. Iz
ovih činjenica gledano, mora svaka propaganda, koja želi
da ima puno dejstvo, da se ograniči na samo vrlo malo
tačaka i da ih udarnim rečima, šlagvortima, toliko dugo
koristi, da sigurno i poslednji slušajući takvu reč ne bude u
stanju da sebi predstavi ono željeno. Čim se žrtvuje taj
princip u želji da se postane mnogostran, dejstvo će se
raspršiti, pošto masa niti može da svari ponuđenu materiju,
niti da je zadrži. Ali time se rezultat opet slabi i najzad
poništava.

Najvažnije za propagandu ipak nije da bude toliko

jednostavna da čak i najmanje nadaren pripadnik gomile može
da je razume, već da isključivo bude subjektivna, da nema ni
trunku objektivnosti ili stručnosti, i da nipošto ne nijansira stvar.
 Šta bi se, na primer, reklo o jednom plakatu koji treba da
hvali neki novi sapun, a pritom isto tako hvali kao „dobre“
i druge sapune?
Na to bi se samo moglo odmahnuti glavom.
Upravo tačno tako stoji stvar i sa političkom reklamom.
Zadatak propagande, na primer, nije odmeravanje različitih
prava nego, isključivo, naglašavanje jednoga koje ona
upravo zastupa.

Fascinantna stvar oko ovog isečka iz Moje borbe jeste to što

Hitler govori otvoreno, propaganda je manipulacija i često
predstavlja čiste laži, toliko često i toliko uporno servirane da
postanu istina. Čovek bi pomislio da će političar koji tako nešto
napiše potkopati sopstvenu verodostojnost i postati politički
mrtav, ali Hitler se na to odvažuje iz dva razloga: delom zato što
je propaganda sredstvo zarad jednog cilja, a taj cilj je toliko
važan i ispravan, takvo istinsko dobro, da su sva sredstva
dozvoljena da se ostvari, pa i laži – pragmatizam postoji zarad
idealizma, njegov je sluga, ne obrnuto – delom zato što je toliko
siguran da propaganda deluje i da je toliko snažna da nju takvo
objašnjenje i priznanje ni najmanje neće uzdrmati; pa on o tome
i piše, da složeno, objektivno i nijansirano nikada ne može
dopreti do širokih slojeva i tamo imati učinka, a to se odnosi i na
njegovo pisanje.
Ta dijalektika nije nam strana u naše doba, jer svi znamo da
reklama, koja je svugde, u tolikoj meri da nam živote ispunjava
gotovo do prelivanja, nije istinita i da je manipulativna, i da je
slika sveta koju reklama pruža lažna, što nas ne sprečava da
padnemo pod njen uticaj i zaista učinimo ono što od nas traži:
znam da neću biti kao srećan američki mladić ako kupim koka-
kolu, ali je u supermarketu uvek uzimam pre nego džoli-kolu, na
primer, i znam da je dav sapun u suštini kao svi ostali sapuni,
jedina je razlika u pakovanju i reklamnom budžetu, ali koji
sapun stavljam u korpu u supermarketu ako ne upravo taj? Kao
da je reklama imuna na uvid u njenu prirodu i na kritički osećaj,
baš kako Hitler piše. Da, reklama je u tom pogledu slična lepoti i
harizmi: možemo da želimo složenost i znanje koliko god
hoćemo, ali kad kucne čas, uvek se probiju one druge, proste i
nepromenljive sile. Razlika između našeg i Hitlerovog društva je
u tome što smo mi sve te sile i sve što s njima povezujemo
prognali u bezopasan deo društva, onaj najmanje obavezan
prema stvarnosti, u svet fikcije i slika, dakle u kulturu zabave, i
ne dozvoljavamo ih u delovima koji jesu obavezani prema
stvarnosti, kao što su politika, obrazovni sistem, birokratija ili
privatna sfera, osim u vidu nečeg neistinskog. To što imamo
različite odeljke za istinsko i neistinsko, gde spadaju reklama i
moć reklame, možda nas spasava od određenih sila koje su pre
tri generacije bile oslobođene u Evropi. Ali ne zauvek, jer u
tome počiva element nečeg nepriznatog, sistem uvek sadrži
nešto što se ne može izreći, iako je istinito, a s vremena na
vreme, mogli bismo pomisliti, snaga istinitog oboriće igru
neistinitog. U društvu bez fizičke bede, u kojem je lično nasilje
regulisano, teško je zamisliti da će se tako nešto desiti; nikada
nijedno društvo nije stajalo dalje od revolucije nego naše, nikada
nijedna masa nije bila tako otupljena trivijalnostima kao naša, ali
i naš svet ima skrivenu stranu, takozvani treći svet, gde je
strukturalno nasilje nemilosrdno i po život razorno kao što je
nekada bilo u Evropi, a ako se bude okrenulo protiv nas, nije
izvesno da će dobro i loše, moralno i nemoralno, istinito i
neistinito moći da ostanu tako jasno razdvojeni kao danas.
Hitler je uvideo da su osećanja uvek snažnija od argumenata i
da je snaga koja počiva u jednom „mi“ – čežnja, san i želja za
zajedništvom – beskrajno veća od snage koja počiva u brizi
prema jednom „oni“. Propaganda se obraća osećanjima, ne
intelektu, koji pak vređa, a deo iste te dinamike nalazi se u
onome što Hitler piše o prednosti žive reči nad pisanom; živa reč
zadire ili može da zadre pravo u osećanja i emotivni život, te
tako utiče iznutra, jer ono što čovek oseća uvek zasenjuje ono
što misli, stav zasnovan na osećanjima smatra se onim što zaista
jeste, onim što čovek zna, suprotno racionalno zasnovanoj ideji,
koja je u sasvim drugoj meri relativna, pošto je otvorena za
argumente i stručnost, te se dâ promeniti argumentima i
stručnošću.
Pisana reč uvek usložnjava, živa uvek pojednostavljuje,
makar kada cilja na raspoloženja i osećanja, što tekst, u svakom
slučaju politički i argumentativni, ne može da uradi. Zato su
prvo muzika, pa onda slikarstvo Hitlerove umetničke forme; obe
komuniciraju bez reči, kroz osećanja. Njegova svest o tome, i
sposobnost da to upotrebi u svom političkom delovanju,
razlikuje ga od svih drugih političara njegovog vremena.

Kada je Hitler 1933. postao državni kancelar i kada su

nacionalsoeijalisti preuzeli vlast u Nemačkoj, jezik se u javnosti
promenio na više načina. Pojednostavio se, iste reči ponavljale
su se iznova i iznova. Klemperer taj jezik dovodi u vezu s
Hitlerom i Mojom borbom, izašla je 1925. godine i položila
temelj svim odlikama nacionalsocijalističkog jezika.
Preuzimanjem vlasti 1933, ono što je bilo jezik grupe postaje
jezik naroda, piše Klemperer, a u toj promeni ključno je bilo to
što je takav jezik prisvojio čitav život, njegove javne i privatne
strane. Politiku, pravosuđe, ekonomiju, umetnost, nauku,
školstvo, sport, porodicu, obdaništa, dečje sobe i vojsku.
Nacionalsocijalisti su se umešali u sve, i to su učinili svojim
jezikom. Bio je prost, jednoobrazan i zasnovan na govoru. Nove
tehnologije poput radija i filma su, kao prvo, komunikaciju
između jednog i svih pretvorile u nešto što se dešava u trenutku
– suprotno štampanoj reči, koja se može pročitati bilo kad, bilo
gde i ma koliko puta – i, kao drugo, dopirale su do svih, pa i do
onih koji ne umeju ili neće da čitaju. Klemperer piše kako su
nacionalsocijalisti ukinuli razliku između pisanog i govornog
jezika, i sav jezik pretvorili u govor, obraćanje, poziv, podstrek.
Nije bilo razlike između govora i članaka ministra propagande.
A s vremenom gotovo da više nije bilo ni razlike između javnog
i privatnog. To Klemperer opisuje, ne samo kako se 1933. menja
jezik države već i jezik pojedinog, individualnog čoveka. Država
govori kao da je jedno, jednim glasom koji dopire do svih, i
pojedinac među svima ubrzo i sam počinje da govori kao
država, sam izražava državu. Sve novine, svi časopisi, svi radio-
programi, svi romani, sve pesme, sve stručne knjige obojene su
tim jezikom, koji se ne zaustavlja na tome, već se širi na sve
strane, do svih:

Čuo sam radnike kako razgovaraju dok čiste ulice ili rade u
pogonu: štampani ili izgovoreni, kod obrazovanih i
neobrazovanih, uvek su to bili isti klišei i ista intonacija. A
čak i kod onih koji su bili žrtve najstrašnijeg progona i
nužno najstrašniji neprijatelji nacionalsocijalizma, čak i
kod Jevreja, svuda, u svim razgovorima i pismima, pa čak i
u knjigama, dok im je još bilo dozvoljeno da objavljuju,
vladao je, podjednako svemoćan koliko i sirotinjski, a
svemoćan upravo zbog svog siromaštva, LTI.

Kao asimilovani Jevrejin, Klemperer je nužno izvan toga; taj

jezik, gradeći nečuveno snažan osećaj zajedništva, „mi“ koje
preseca sve političke i klasne razlike, uključujući i
najsiromašnijeg beskućnika i najbogatiju porodicu iz više klase
u istu, sveobuhvatnu celinu, naime Nemačku i nemačko, ujedno
isključuje Klemperera i sve druge Jevreje, „mi“ ih ne sadrži, već
naprotiv odbacuje, na jednako mnogo načina na koje druge
uključuje. Jevreji postaju „oni“. Jevreje s nemačkim imenima
država je prinudila da dodaju jevrejsko ime, na primer „Izrael“
ili „Sara“, kako bi njihovo jevrejstvo bilo vidljivo u svakom
kontekstu, dok se s Nemcima dešavalo suprotno, njima su
jevrejska imena zabranjivana. Nijedno nemačko dete nije smelo
da se zove Lea ili Sara. Kada je trebalo razjasniti slova preko
telefona, više se nije smelo reći D kao David – vlasti su izdale
zabranu 1933. godine. Posle izvesnog vremena Jevreji su morali
da nose žutu Davidovu zvezdu, na kojoj je jude pisalo logotipom
nalik na hebrejsko pismo. Slovo J pojavljuje se u svim papirima;
Klemperer piše da se na njegovim tačkicama za namirnice na
kraju pojavilo šezdeset puta. Oni se izdvajaju, i to se prvo
dešava u jeziku. Ime, logo, slovo. Nemci u isto vreme postaju
više nemački; menjaju se imena novorođenčadi, zvuče više
germanski. Diter, Detlev, Uve, Margit, Ingrid, Uta, javljaju se
među imenima koja Klemperer zapisuje iz objava rođenja u
drezdenskim novinama. I toponimi se menjaju, sva slovenska
imena preinačuju se u nemačka. U Pomeraniji 120 slovenskih
toponima, u Brandenburgu 175, u Šleskoj 2.700, u Gumbinenu
1.146. Osim toga gradske ulice dobijaju nova imena, često
povezana sa istorijom. Klemperer vidi jednu takvu ulicu u
Drezdenu, zove se Tirmanštrase, a ispod imena piše „Magistar
Nikolaus Tirman, predsednik opštine, umro 1437“.
Slavi se nemačko, lokalno i istorijsko, i to se dešava u jeziku,
koji zbog novih tehnologija i totalitarne države sam više nije ni
lokalan ni istorijski, što se i pokazuje u nekim sloganima iz tog
doba, u kojima se preklapaju sasvim moderno i srednjovekovno,
na primer u „Grad Folksvagenove fabrike kod Falerslebena“ ili
„Nimberg, grad partijskih skupova“. Dodaju stari završetak
„gau“ da označe provinciju, piše Klemperer, kako bi se time
vezali za nemačku preistoriju, a graničnim oblastima daju
oznaku „mark“, kao „Ostmark“ za Austriju i „Vestmark“ za
Holandiju, čime uspostavljaju pripadnost ovih zemalja koja će
kasnije dati legitimitet invaziji i okupaciji. Sve to ima veze sa
stvaranjem identiteta. Klemperer stoji izvan tog identiteta, ali ne
sasvim, pošto je oženjen „arijevskom“ ženom i pošto je
asimilovan, što čini da njegov identitet nije ni u „mi“ ni u „oni“,
pa jasno može da vidi obrazovanje i jednog i drugog. Promenu
identiteta, koju jednoobrazni, sveobuhvatni i sveprisutni jezik
stvara iz dana u dan, nedelje u nedelju, meseca u mesec, on
oseća na telu.

Godine 1933, Klemperer je još profesor na univerzitetu.

Pominje jednu od svojih tamošnjih koleginica, izvesnu Paulu
fon B., pametnu i dobroćudnu ženu, više ne sasvim mladu,
asistentkinju profesora pri nemačkom institutu. Poticala je iz
oficirske porodice iz starog plemstva. Klemperer piše da je
pretpostavljao da je liberal i Evropljanka, sa izvesnom čežnjom
prema staroj carevini, ali da politika nije bila važna u njenom
svetu. Dana kada je Hitler postao državni kancelar, sreće je u
hodniku. Ona, obično vrlo ozbiljna, hoda mladalački poletnim
korakom i lice joj blista.
– Pa vi naprosto sijate! – kaže joj Klemperer. – Delujete mi
tako neobično srećni?
– Neobično srećna! Ništa mi više i ne treba! Podmladila sam
se za deset godina, ne, za devetnaest: ovako se nisam osećala od
1914. godine!
 – Meni to govorite? U stanju ste da kažete tako nešto iako
vidite i čitate i čujete kako se obeščašćuju ljudi koji su vam do
sada bili bliski, kako se sudi o delima koja ste do sada cenili,
kako se gazi sve duhovno što ste do sada...
Ona ga prekida zaprepašćeno, ali veoma brižno, kako piše.
– Dragi gospodine profesore, nisam računala da su vam živci
toliko prenadraženi. Trebalo bi da odete na višenedeljni odmor i
da ne čitate nijedne novine. Vas to u ovom trenutku vređa, a
male neugodnosti i greške, koje se kod tako velikih prevrata ne
mogu izbeći, odvraćaju vam pogled od suštine. Za kratko vreme
ćete sasvim drugačije razmišljati. Volela bih da vas posetim u
skorije vreme ako se slažete?
I uz „srdačan pozdrav svima vašima“, pocupkujući poput
šiparice nestaje iza vrata, piše Klemperer. Narednih meseci je ne
viđa, sve dok jednog dana ne svrati na njihov odsek. Njena je
nemačka dužnost da prema svojim prijateljima bude potpuno
iskrena i nada se da se i u budućnosti može smatrati njihovom
prijateljicom, piše Klemperer.
– Ranije ne biste rekli „nemačka dužnost“ – prekida je. –
Kakve veze ima nemačko ili nenemačko s tako privatnim i
uopšteno ljudskim stvarima? Ili želite da s nama pričate o
politici?
– Nemačko i nenemačko, to i te kako ima veze sa svim i
svačim – kaže ona – to je suština i ništa drugo. Znate, to sam ja,
to smo svi mi naučili, ili smo ponovo naučili od Firera, pošto
smo to prethodno bili zaboravili. On nam je pokazao gde nam je
kuća!
– A zašto nam to pričate?
– Zato što i vi morate to da priznate, morate da shvatite da ja
potpuno pripadam Fireru, ali ne smete pomisliti da ću se zbog
toga odreći svojih prijateljskih osećanja prema vama...
 – A kako onda zamišljate da je moguće spojiti ta dva
osećanja?
I šta kaže vaš Firer o vašem toliko obožavanom učitelju i
bivšem pretpostavljenom Valcelu? I kako je to spojivo sa onom
humanošću na koju nailazite kod Lesinga i kod svih ostalih o
kojima ste davali teme za seminarske radove? I kako... ali nema
nikakve svrhe da vas dalje bilo šta pitam.
Ona na svaku njegovu rečenicu odmahuje glavom i na rubu je
plača.
– Ne, zaista se čini besmislenim, jer sve što me pitate dolazi
iz razuma, a ona osećanja koja se nalaze iza toga samo su
ogorčenost zbog nebitnih stvari.
– A otkud treba da potiču moja pitanja ako ne iz razuma? I
šta podrazumevate pod bitnim?
– Već sam vam rekla: to što smo se vratili kući! A to morate
da osetite, i morate se prepustiti tom osećaju, a pred očima vam
ne sme biti vaša trenutna preosetljivost, nego uvek samo
Firerova veličina... A naši klasici? Ja nimalo ne verujem u to da
su oni nespojivi s njim, samo ih moramo čitati kako valja, evo,
na primer, Herder... ali čak i da nije tako, oni bi se sigurno lako
dali razuveriti!
– A odakle potiče to vaše uverenje?
– Tamo odakle potiče svako uverenje: iz vere. A ukoliko vam
to ništa ne govori, onda – pa onda je naš Firer ipak u pravu kada
se okreće protiv... – ovde Klemperer piše da u poslednji čas
uspeva da proguta Jevreje“, i nastavlja – ... protiv sterilne
inteligencije. Jer ja verujem u njega, i ja sam to morala da vam
kažem, ja verujem u njega.
– Onda će, poštovana gospođice Fon B., jedina ispravna stvar
biti da na neodređeno vreme odložimo i razgovor o veri i naše
prijateljstvo.
 Ponovo će je videti pet godina kasnije, 1938, kada se preko
radija u jednoj banci u koju Klemperer ulazi obznanjuje
pripajanje Austrije s Nemačkom. Ona je, kako piše, bila sva u
ekstazi, oči su joj se caklile, krutost njenog držanja i pozdrava
nije ličila na stav mirno ostalih prisutnih, već je to bio grč,
zanos. Kasnije čuje kako se o njoj podsmešljivo priča da je
postala najodanija Firerova sledbenica, ali i da je sasvim
bezopasna. Prva žena, ona koja mu je dala jabuku, neutralno se
odnosila prema nacistima, ali je ipak bila pod uticajem njihovog
jezika, dok je druga, asistentkinja profesora, bila spasena
vernica. Bili su to obični ljudi, i omogućili su nacizam.
Klemperer to ne razume, u Hitleru vidi samo urlajućeg
monomana, u nacizmu neodrživo redukovanje ljudskog. To i mi
vidimo. Ali očigledno je da su oni tada videli i nešto radikalno
drugačije, što je ulivalo nadu i veru u budućnost, i što je
probudilo njihovo iskreno oduševljenje.
Činjenica da dotična Paula fon B. poredi dane proleća 1933. s
danima leta 1914. nije slučajna, oduševljenje u Nemačkoj
prilikom Hitlerovog stupanja na vlast podsećalo je na
oduševljenje koje je preplavilo zemlju kada je izbio rat. U svojoj
biografiji filozofa Martina Hajdegera, Ridiger Zafranski opisuje
raspoloženje u univerzitetskim sredinama tih meseci, gde su čak
i Jevreji bili poneseni. Eugen Rozenštok-Hisi je u martu 1933.
održao predavanje u kojem tvrdi da je nacionalsocijalistička
revolucija pokušaj Nemaca da ostvare Helderlinov san. A u
Kilu, piše Zafranski, Feliks Jakobi leta 1933. započinje
predavanje o Horaciju sledećim rečima:

Kao Jevrejin, nalazim se u teškoj situaciji. Ali kao istoričar

sam naučio da istorijske događaje ne posmatram iz
privatne perspektive Ja sam od 1927. glasao za Adolfa
 Hitlera i smatram se počastvovanim što u ovim godinama
nacionalnog preporoda mogu da držim predavanja o
pesniku Oktavijana Avgusta. Oktavijan Avgust je jedina
ličnost u istoriji sveta koja se može uporediti sa Adolfom
Hitlerom.

To je bilo nakon bojkota jevrejskih prodavnica koji je stupio

na snagu prvog aprila, i nakon otpuštanja jevrejskih činovnika
sedmog aprila, piše Zafranski. Hajdeger, koji je pored
Vitgenštajna bio među neporecivo najuticajnijim i
najznačajnijim filozofima veka, sam je postao nacista i učlanio
se u NSDAP. On i njemu slični su u nacionalsocijalizmu i
Hitleru videli politički pokret koji odlazi dalje od politike i
zadire u nešto istinsko, najdublje ljudsko, gde se nalaze
osećanja, zajedništvo, istina i vrednosti, nešto sa one strane
administracije, birokratije i dnevnopolitičkog pragmatizma, i
mnogo veće od svega toga. Hajdeger je javnost opisao kao
suprotnost istinskog pomoću pojma das Man, odnosno „Se“, što
se odnosi na neautentičnog čoveka koji izražava prošek, jer
način življenja pojedinca regulišu drugi, te se on na izvestan
način gubi u njima. Nazvao je to diktaturom Se.

U toj neupadljivosti i neutvrdljivosti ono Se razvija svoju

svojstvenu diktaturu. Mi uživamo i zabavljamo se onako
kako se uživa; mi čitamo, vidimo i sudimo o literaturi i
umetnosti onako kako se vidi i sudi; ali mi se i povlačimo
pred „velikom gomilom“ onako kako se povlači; nalazimo
„uznemirujućim“ ono što se nalazi uznemirujućim. Ovo
Se, koje nije određeno Se i koje jesu svi – premda ne kao
suma, propisuje vrstu bitka svakodnevice. Odstojnost,
prosečnost, poravnanje konstituišu kao način bitka onoga
 Se ono što poznajemo kao „javnost“. Ona upravlja najpre
svim izlaganjem sveta i bitka i u svemu zadržava pravo. I
to ne na osnovu nekog istaknutog i primarnog odnosa bitka
prema „stvarima“, ne zato što raspolaže nekom izričito
prikladnom prozimošću tubitka, nego na osnovu
neulaženja „u stvari“, zato što je ona neosetljiva prema
svim razlikama nivoa i pravosti. Javnost zatamnjuje sve i
izdaje ono tako pokriveno za nešto poznato i svakom
pristupačno.67

Diktatura se podrazumeva da se unikatno i jedinstveno

sankcioniše i potiskuje, trivijalizuje na nivo na kojem svako
može nešto da kaže o tome, ali u obliku u kojem je to o čemu se
govori neprepoznatljivo, nešto radikalno drugačije, izravnano i
suštinski lišeno kvaliteta. U masovnom društvu to se dešava
svaki dan, preko masovnih medija koji se obraćaju prošeku.
Politička igra, u kojoj svako tera vodu na svoju vodenicu i
zastupa svoje interese, dok ujedno spušta nivo da bi dopro do Se
kako ništa ne bi bilo unikatno ili jedinstveno, u toj perspektivi
postaje arena neistinskog. Hajdegerov egzistencijalizam, u
kojem je bitak, dakle istinit i suštinski bitak, nešto izvan jezika i
racionalne misli, približava se mistici, stoji na obodu šume, da
upotrebim izraz Ulava Nigara, dakle na granici svetog. Našem
bitku u svetu mi pristupamo razumom, ali razum to čini
stvaranjem predstave o bitku, te je i bitak kojem pristupamo
samo predstava. Raspoloženja koja osećamo, koja su uvek deo
nas, drugi su osnovni način našeg odnošenja prema svetu. Ne
znamo odakle ona dolaze niti šta znače, samo da su uvek tu.
Data su, kao što nam je postojanje dato. Govor, dakle logos, u
tom sistemu nije jezik ili govor, kako piše Hajdegerov
prevodilac na norveški Laš Holm-Hansen, već artikulisanje
onoga što je razumljivo, što je moguće razumeti. Govor nije isto
što i jezik, ali je osnova jezika. Jezik je tumačenje onoga što je
već artikulisano u govoru. U govoru se nalazi i ćutnja, i slušanje.
Tu smo sasvim izvan racionalnog. Raspoloženja, tišina, slušanje,
sve što jezik ne može da izrazi, ali što je ipak prisutno u govoru,
govoru bitka. TU, u istinskom, u vanracionalnom, u carstvu
raspoloženja i osećanja, na granici religije i ekstaze mistika,
daleko, daleko od nabusitih političkih vođa u novinama, od
modnih revija, kabarea i sportskih manifestacija, Hajdeger je
našao nacionalsocijalizam. Istinski život protiv neistinskog
života. Neverbalni govor osećanja protiv jezičnosti racionalnog.
Zafranski ovako opisuje vladajuće raspoloženje:

Bilo je snažnih izjava povodom novog osećaja zajedništva,

velikih izricanja zakletvi pod lusterima, prazničnog
paljenja vatri na planinama, Firerovih govora na radiju,
svečano obučeni ljudi okupljali su se na javnim mestima da
ih slušaju, u aulama univerziteta i u gostionicama. Horsko
pevanje u crkvama u čast preuzimanja vlasti. Biskup Oto
Dibelijus 21. marta 1933, u Crkvi Svetog Nikole u
Potsdamu, izjavljuje sledeće: „Sa severa i juga, sa istoka i
zapada, pristiže nova volja nemačkom narodu, težnja da
više ne bude lišen ’jednog od najuzvišenijih osećanja u
čovekovom životu’, da se poslužim Trajčkeovim izrazom,
naime divljenja sopstvenoj državi.“ Teško je preneti
raspoloženje tih nedelja, piše Sebastijan Hafner, koji ga je
lično doživeo. Ono je činilo istinski temelj moći buduće
Firerove države. „Bio je to – drugačije se ne može nazvati
– veoma široko rasprostranjen osećaj izbavljenja i
oslobođenja od demokratije.“
 Tu stranu Trećeg rajha, sve narodne manifestacije, bakljade,
pesme, zajedništvo, koje za sve uključene predstavljaju jedno
bezuslovno dobro, možemo naslutiti ako pogledamo film Leni
Rifenštal o partijskim skupovima u Nirnbergu iz naredne
godine, 1934, gde su svi ti elementi prisutni. Sve je to
inscenirano, ali sadržaj prevazilazi insceniranje, jer su osećanja
snažnija od svih analiza, a ovde se osećanja oslobađaju. To nije
politika, već nešto dalje od nje. I nešto dobro.
Filozof Jaspers posetio je Hajdegera u njegovom kabinetu u
maju 1933, i susret opisao na sledeći način, kako Zafranski
prenosi:

Činilo se da je sam Hajdeger izmenjen. Čim je stigao,

nastala je atmosfera koja nas je razdvojila. Narod je bio
opijen nacionalsocijalizmom. Posetio sam Hajdegera u
njegovom kabinetu da ga pozdravim. „Kao hiljadu
devetsto četrnaeste...“, započeo sam i hteo da nastavim
„opet ova varljiva opijenost mase“, ali kad sam video
Hajdegerovo oduševljeno odobravanje prvih reči, nastavak
mi je zastao u grlu... Našavši se licem u lice s Hajdegerom,
koga je ščepala ista opijenost, izdala me je hrabrost. Nisam
mu rekao da je na pogrešnom putu. Više nisam verovao
njegovoj izmenjenoj pojavi. Lično sam osetio opasnost
moći u kojoj je Hajdeger sada učestvovao...

Pokazalo se da je čežnja za jednostavnošću bila jednako

snažna kod Hajdegera, kao i kod njegovih vršnjaka Hitlera i
Vitgenštajna, ali dok je Vitgenštajn postavio granice istine
unutar onoga što se može izreći jezikom, i istinu shvatio kao
nekakav matematički kvalitet jezika, Hajdeger je našao istinu s
one strane te granice, u jezički neiskazivom. U govoru u
Tibingenu 30. novembra 1933. Hajdeger je rekao sledeće, kako
ga citira Zafranski:

Biti primitivan znači po unutarnjoj potrebi i nagonu stati

tamo gde stvari počinju, biti primitivan, biti vođen
unutrašnjim silama. Upravo zato, jer je novi student
primitivan, on je pozvan da ostvari novi zahtev za
znanjem.

U nacionalsocijalizmu se filozofija i politika preklapaju u

tački izvan jezika i racionalnog, gde svaka složenost nestaje, ali
ne i svaka dubina. Možemo to videti ovako: racionalno i stručno,
analiza i argument, vezani za pisanu reč, kreću se horizontalno,
među ljudima, uvek izvan njih, uvek između njih, uvek u
pokretu, u mreži zaprepašćujuće složenosti, i takvog obima da
koriguje jastvo i oblikuje ga u beskrajno većoj meri nego što
jastvo može da koriguje i oblikuje nju; dok osećanje i
raspoloženje, vezani za govor, konkretno prisustvo jednog pred
drugim, jesu vertikalne veličine, nešto u samom čoveku, u
njegovoj dubini, nešto bez kontinuiteta, povezano sa biološkim
pa samim tim i sa smrću, ali i sa svim ostalim biološkim i
smrtnim, na načine koji se ne mogu iskazati, već samo nazreti:
sami smo, razdvojeni, ali u glasu, uvek konkretnom, uvek
povezanom sa određenim čovekom na određenom mestu,
usamljenost se može prevazići, to obećanje glas donosi, a
takođe, u njegovoj krajnjoj instanci, može se prevazići i smrt.
Sve zastave, svi rituali i simboli okreću se ka tome, neverbalni.
Baklja u tami može navesti dušu da zadrhti, povik iz gomile
može je navesti da se uzdigne na talasu radosti, a ta radost koju
oseća i na koju reaguje jeste radost što postoji i što nečemu
pripada. O, svi mi to osećamo, to je srce što kuca i krv što struji,
to su život i svet, reke, šume, ravnice, vetar u krošnjama. Koji se
čin razuma može meriti s tim? O razlici između pesme i stotina
različitih analiza napisanih o njoj sada govorim. Ili kako je
Hitler rekao u govoru u Potsdamu 23. marta 1933:

Nemac, utonuo u sebe, nesaglasnog duha, podeljene volje,

te slabog dela, postaje nemoćan u potvrđivanju sopstvenog
života.
Sanja o pravu među zvezdama i gubi temelj na zemlji... Na
kraju krajeva, nemački put je uvek vodio unutra. Taj narod
pevača, pesnika i mislilaca sanjao je o svetu u kojem su
drugi živeli, i tek kad su ga nevolja i jad neljudski pogodili,
iz umetnosti je možda izrasla čežnja za novim uzdignućem,
za novim carstvom i time novim životom.

I jezik koji se koristio u nacionalsocijalističkoj državi

obraćao se osećanjima; nije bilo važno leksičko značenje jezika,
niti njegova analitička i argumentativna strana, već sve ostalo,
ono što je iskazivao ne govoreći o tome, ono stoje počivalo u
tonu jezika, u glasu, govoru. „Ti si ništa, tvoj narod je sve“,
glasila je jedna krilatica iz nacističkog doba, kako piše
Klemperer, i upravo se ta poruka posredno ili neposredno
ponavljala i ponavljala. Narod, čulo se svuda, Nemačka, čulo se
svuda, mi, mi, mi, čulo se svuda.

Ja se lično nikada nisam osećao kao deo nekog „mi“; oduvek,

od malih nogu, osećao sam da stojim izvan. Nikada zato što sam
mislio da sam bolji, nisam zato bio izvan, ne, uvek je bilo
obrnuto, nisam bio dovoljno dobar da budem deo „mi“, nikada
to nisam zasluživao. Ne osećam nikakvu jasnu pripadnost
određenom mestu; doselili smo se na Trumeju, gde sam
odrastao, nisam imao niti sada imam pravo da kažem da potičem
odatle. Osećaj da stojim izvan bio je najnametljiviji u gimnaziji,
svi su videli da nisam dovoljno dobar, i taj osećaj je
produbljivao moju izopštenost, bilo je nečeg čudnog u vezi sa
mnom. O, kako sam ponekad pucao od radosti kada bih radio
nešto s drugima, na primer za vreme mature, dok sam ujedno
znao da nisam istinski s njima, već samo sa sobom. Oduvek sam
imao samo jednog prijatelja, nikad više odjednom, nikad „mi“.
To sam i prihvatio kada sam postao student, prestao sam da se
nadam bilo čemu drugom, trčkarao sam za bratom, svirao u
njegovom bendu, znajući da sam samo zbog njega uvršten.
Uloga pisca me je spasla; tada je samoća postala legitimna, bio
sam svoj, umetnik.
Letos sam prvi put doživeo nešto drugo. Bilo je
paradoksalno, pošto sam bio sam kada se desilo. Ipak sam se
osetio kao deo jednog i osećaj je bio toliko snažan i toliko dobar
da sam zaplakao. Tačnije, bio je to jedan od razloga da
zaplačem. Bilo je mnogo drugih, jer sada govorim o masakru na
Uteji, gde je jedan Norvežanin, samo koju godinu mlađi od
mene, išao po šumi streljajući decu i mlade, jedno za drugim,
šezdeset devetoro. Plakao sam, a ne bih da se radilo o šezdeset
devetoro dece i mladih nastradalih od bombe u Bagdadu, ili u
nesreći u Sao Paulu, ali ovo se desilo kod kuće, takav me je
osećaj ispunio, a to, da zaista imam dom, nikada ranije nisam
osetio. Plakao sam dok sam to gledao. Pozvao sam mamu,
pozvao sam Lindu, pozvao sam Gejra, koji je bio u Norveškoj.
Nisam imao misli ili osećanja za bilo šta drugo osim za taj
događaj. Povremeno bi mi punom snagom sinulo šta se zapravo
na tom ostrvu desilo i kakve je posledice imalo, ali potom bi
nestalo. Bilo je okruženo tamom. Tamom tuge, ali i tamom
zlodela, što je bila i tama smrti. Ali na slikama iz reportaža bilo
je svetio, i poznavao sam tu svetlost, to je svetlost norveškog
fjorda jednog kišnog julskog dana. Da, sve slike koje su odande
stizale bile su mi poznate. Tamnozeleni borovi iznikli sve do
ivice obale, svetlosivo stenje i teška nepomična voda kraj njega,
takođe siva. Hi, usred svega poznatog, ležala su mrtva tela,
pokrivena plastikom. Prikazivane su slike preživelih na kopnu.
Neki su ležali na zemlji i primali lekarsku pomoć, neki su se
ukrcavali u autobuse, neki su hodali, uvijeni u ćebad. Neki su se
grlili. Neki su vikali, neki su plakali. Bila je to obična norveška
omladina. Ambulatna kola bila su obična norveška ambulantna
kola. Policijska vozila bila su obična norveška policijska vozila.
A kada su objavili slike tog čoveka koji je išao po ostrvu
ubijajući ih jedno po jedno, bilo je to obično norveško lice sa
običnim norveškim imenom. Bila je to nacionalna tragedija. Bila
je i moja tragedija. Hteo sam da budem tamo, snažno me je
vuklo, jer se narod, norveški narod, okupljao na ogromnim tihim
manifestacijama, stotine hiljada ljudi stajalo je na ulicama s
ružama u rukama. Osećao sam čežnju za „mi“, za pripadnošću,
da budem deo svega toga dobrog i važnog. Više demokratije,
više otvorenosti, više ljubavi. To su govorili norveški političari,
to je govorio norveški narod, to sam ja sebi govorio dok sam
uplakan sedeo pred televizorom, toliko je bilo snažno, osećanja
su snažno vukla, i bila su iskrena, dolazila su iz srca, to se desilo
kod kuće, ljudi okupljeni na ulicama bili su moj narod.
Sada kada sam izašao iz toga, ne mogu da razumem ta
osećanja. Deluju lažna, sugerisana, nisam poznavao nikog među
nastradalima, kako sam mogao toliko da tugujem nad njima? I
kako sam mogao da osetim tako snažnu pripadnost? Bila su
potpuno neprikosnovena, zbrisala su sve drugo tih dana koliko je
sve trajalo.
 Tek posle sam shvatio da je verovatno ta sila, ogromna snaga
u „mi“, ispunila nemački narod tridesetih. Osećaj je sigurno bio
tako snažan, identitet koji im je ponuđen tako bezbedan. Sve
zastave, sve baklje, sve manifestacije: sigurno su tako delovale.

Spram toga „mi“ stajalo je jevrejsko „oni“. Taj jezik kojim se

prenosilo „mi“, a od kojeg se ono u izvesnom smislu i sastojalo,
i koji je pre svega stvarao identitet, može se razumeti na dva
načina. Može se shvatiti kao jezik koji priziva nešto veliko, sva
osećanja izvan jezika, ono što ima veze sa idealima i prisutnošću
u svetu. Ali može se razumeti i kao suprotnost tome, kao
ogromno pustošenje mogućnosti jezika, nasilno sužavanje,
sažimanje, u kojem sama ljudskost onemi. Klemperer je to tako
video.

A ovde se, ispod razloga koji jasno izbija na videlo,

pojavljuje još jedan dublji, kojim se može objasniti
siromaštvo LTI-ja. Nije on bio siromašan samo zato što je
svako bio prinuđen da se upravlja prema istom uzoru nego
pre svega zato što je u svesno izabranoj ograničenosti
dosledno izražavao samo jednu stranu ljudskog bića.
Svaki jezik koji sme slobodno da deluje služi svim
ljudskim potrebama, služi i razumu i osećanjima, on je
saopštenje i razgovor, monolog i molitva, molba, naredba i
apel. Ma u koju privatnu ili javnu oblast spadala neka tema
(ne, pogrešno, LTI ne razlikuje privatnu sferu od javne,
isto kao što ne pravi ni razliku između pisanog i govornog
jezika), sve je govor i sve je javnost. „Ti si ništa, tvoj narod
je sve“, stoji na jednom od transparenata. To znači: ti
nikada nisi sam sa sobom, sam sa svojim bližnjima, uvek
stojiš lice u lice sa svojim narodom.
 Nečemu se ne daje prostora u jeziku, s jedne strane
individualnom i jedinstvenom, s druge strane složenom,
višeznačnom, oklevajućem, nesigurnom, sporom, a kada sve s
time povezano zanemi, kada više nema prostora da se iskaže,
onda i nestaje. Pitanje da li to nestaje samo u jeziku, ili ujedno
nestaje, ukida se, i ono što to stvara, možda je najznačajnije
pitanje koje doba nacionalsocijalističke vlasti pokreće, pošto
ukazuje na problematiku identiteta koja nipošto nije neutralna,
dakle tehničke ili instrumentalne prirode, već je direktno
povezana sa užasnom senkom koju istrebljivanje Jevreja baca na
čovečanstvo.
Niko ne može reći šta je bilo uzrok Holokausta, veza između,
na primer, brutalizacije duha u Prvom svetskom ratu, predratnih
nemačkih pokreta koji slave narodno, sve jačeg međuratnog
nacionalizma, velikog kraha, inflacije i masovne nezaposlenosti,
pojave rasne biologije, Hitlerove patološke mržnje i harizme,
poniženja Nemačke u Versajskom sporazumu, i istrebljivanja
Jevreja ne može se povući, zato što ne postoji. Holokaust je
potekao iz tog društva, bio je događaj unutar njega, ali isto to
društvo ujedno nije moglo ili nije htelo da ga imenuje, pa je
dakle još tada, kada su prvi vozovi s Jevrejima pošli na istok, bio
nešto gotovo nestvarno, što se odigrava sasvim na obodu
ljudskog, nemo i gotovo nevidljivo, jer ako išta odlikuje retke
pojedince koji su to videli, jeste da su odvraćali pogled od toga.
Reč je o tišini koja je dočekala onog poljskog radnika železnice
intervjuisanog u filmu Šoa. Ta tišina bila je Holokaust. Zvuk
ljudskog koji iznenada nestaje, tišina nad krajolikom u kojem se
nedavno zaorio. Vetar što s vremena na vreme zašušti kroz
drveće, nečije lupanje u daljini, zvuci pustoši. Kako je moguće
da toliki ljudi, preko hiljadu, mogu da utihnu? Gde su? Tišina je
ništavilo, kada onoga što je bilo više nema, i to taj događaj čini
nepojmljivim, Holokaust je ono čega nema. Da, on jeste
ništavilo. Kako da se prema tome odnosimo na istinit način?
Ako izaberemo čoveka koji će ga predstavljati, pojedinca sa
imenom i istorijom, porodicom i prijateljima, onda od
Holokausta pravimo sudbinu, tačnije dajemo mu dostojanstvo,
jer je dotična individua imala dostojanstvo samo na osnovu toga
što je individua, a upravo dostojanstva nije bilo u istrebljenju,
što ga je i omogućilo. Ako ne izaberemo nekog ko će ga
predstavljati, ako žrtvama ne damo ime, već ih vidimo kao šest
miliona, onda ćemo ga uopštiti, a ni to nije istinito, nikada se
nije istrebilo šest miliona Jevreja, nego jedan, pa jedan, pa jedan,
šest miliona puta. Ove perspektive isključuju jedna drugu.

U filmu Šoa, koji ni jedan jedini put tokom svojih devet i po

sati ne zaboravlja svoju obavezu prema toj problematici, to se
rešava na verovatno jedini mogući način, posmatranjem
Holokausta kao savremenog događaja, što dakle znači da se
možemo odnositi samo prema onome što je od njega ostalo oko
nas, dakle u vidu mesta kakva su sada, sva uništena izuzev
Aušvica, i u vidu sećanja ili nesećanja onih koji su se nalazili u
blizini – kao stražari, preživeli, susedi, mašinovođe, birokrate – i
ničeg drugog, čista sadašnjost, čiji deo čine sećanja. Odsustvo
tako postaje sama forma, svi govore o onome što nije, u onome
što jeste, a nemogućnost toga, na svim nivoima, tema je filma.
Kako možemo govoriti o onome o čemu se ne može govoriti?
Onome što izmiče svakom jezičkom imenovanju, pošto samo
imenovanje to čini onim što nije?
Holokaust se odigravao izvan jezika, nije se pominjao, bio je
nem događaj, a i sami Jevreji bili su izvan jezika, svedeni na
svoja tela, na „to“, na ništavilo bezimenog, koje se na kraju
takođe uništilo. Jedna od najrečitijih scena u filmu Šoa jeste
intervju s Česlavom Borovijem, koji je za vreme rata živeo
pored železničke stanice u Treblinki, tada mladić koji je svakog
dana gledao kako pristižu vozovi puni Jevreja, gledao ih kako
stoje u redu, s vremenom potpuno svestan šta se dešava samo
nekoliko stotina metara dalje. Dok opisuje ono što je video,
iznenada imitira glasove Jevreja iz krcatih vagona. Ra-ra-ra-ra,
kaže. Ra-ra-ra-ra. Kao životinjski ili ptičji zvuk. To je za njega
bio njihov jezik.
Rihard Glazar, koji se našao u jednom od tih vozova, u
običnom vagonu sa sedištima, kao da je pošao na odmor, kaže
da su posle stanice kraj Treblinke vozili polako, brzinom hoda,
kroz šumu, bilo je leto, toplo vreme, i napolju su videli dečaka
koji im nešto pokazuje. Šakom je brzo prelazio preko grla, kao
da pokazuje da se preseca. Glazar nije razumeo znak. Dva sata
kasnije svi njegovi saputnici bili su pretvoreni u pepeo. Glazara
su poštedeli, bila im je potrebna radna snaga, i preživeo je.
Česlav Borovi takođe pokazuje taj znak prilikom intervjua,
brzo povlači šaku preko grla, a i dva brata koja su tu živela, na
imanju blizu logora, koja su slušala krike užasa i osećala miris
trulih i spaljenih leševa svakog dana dok su orali zemlju i čuvali
životinje, jer miris se osećao u krugu od nekoliko kilometara,
takođe su napravila taj znak, nekoliko puta uzastopno. Sigurno
ga je jedan od ta dva brata pokazao Glazaru. Taj znak koji je,
ako ne otvoreno sadistički, svakako bio pun zluradosti,
predstavljao je svu komunikaciju između njih i Jevreja. „Ra-ra-
ra-ra“ bio je jezik Jevreja za njih, rezanje grla bilo je njihov
jezik za Jevreje. U toj sceni se pokazuje da intervjuisani ljudi
nisu svesni šta pokazuju. Očigledno su antisemiti, i iako su
među krajnje retkima koji su videli istrebljenje, ne znaju šta ono
podrazumeva, nema baš nikakvog sagledavanja dimenzija
ljudske katastrofe. Bolno je gledati kako pokazuju svoju
beskrajnu nerazumnost, zato što to mogu da učine samo iz
prostodušnosti. Oni ne znaju.
Jednako je upečatljiva scena intervjua nekoliko stanovnika
Helmna. Helmno je mesto u kojem se prvi put odigralo
industrijsko istrebljivanje. Ljudi su oduvek bili istrebljivani, ali
ono što se desilo u Helmnu bilo je kvalitativno novo, nešto dotad
neviđeno i neučinjeno. Ljude koje su hteli da ubiju odvozili su u
jedan zamak, gde bi ih naterali da se svuku, pa poterali kroz
hodnik, na rampu, pa u kamion. Vrata bi se zatvorila, crevo bi
izduvne gasove sprovodilo do jedne cevi, čime se unutrašnjost
kamiona punila ugljen-dioksidom. Kada bi svi pomrli, kamion bi
se odvezao u šumu nadomak gradića. Vrata bi se otvorila i tela
bi ispala, nagomilana na vratima uz koja su se ljudi nagonski
priljubili. Tela su bacana u grobove. Posle izvesnog vremena
tamo su napravili ogromnu peć, pa su sahranjene leševe otkopali
i spalili, a novopristigle leševe su otad spaljivali. A sve je to bilo
novo utoliko što se nije odigravalo samo jednom već nekoliko
puta dnevno, u periodu od dve godine. Danas je zamak srušen, i
peći su porušene, ostalo je samo nekoliko ostataka zida na čistini
u šumi.
Tamna je šuma, i tiha. Reka protiče u blizini. Ovde se plamen
podizao do neba, priča Simon Srebnik, koji je 1941. imao
trinaest godina i radio za pećima. Uvedeno je još nekoliko
kamiona da bi se povećao kapacitet, i s vremenom su pristigle
Jevreje okupljali u crkvi umesto u propalom zamku. Ispred te
crkve intervjuišu se meštani, okupljeni oko Simona Srebnika,
koga dobro pamte: pevao je nemačkim vojnicima, gotovo im je
bio maskota, vojnici su ga naučili i nemačkim pesmama koje je
pevao, a dok se okupljaju oko Srebnika, sada sredovečnog
čoveka, primećuje se izvesna radost ponovnog viđenja. Pričaju
tačno šta se dešavalo tada, šta su videli. Kako je crkva iza njih
bila puna Jevreja, sakristija puna njihovih kofera, koliko je
vožnji kamionom bilo potrebno da se crkva isprazni. Jedan od
njih iskoračuje i priča o rabinu o kojem je tada slušao, a koji je
izjavio da su Jevreji učestvovali u Isusovoj smrti, da su tada na
sebe navukli zlu kob, a na pitanje da li smatra da su sami Jevreji
krivi za sve to, on odgovara da samo ponavlja rabinove reči.
Nastavljaju da iznose svoja tačna sećanja o događajima, i sve ih
je više i više pred kamerom, u koju zure sa slabo prikrivenim
zanimanjem i radošću, otprilike kao deca. Posle izvesnog
vremena procesija izlazi iz crkve, i meštani se trude da se niko
ne ispreči kameri, sklanjaju decu da bi se snimila procesija,
ponos sela. Pojma nemaju šta pokazuju, pojma nemaju šta
kamera vidi, nisu razumeli ništa od onoga što se tu dešavalo, žao
im je zbog toga, naravno, toliko jesu shvatili, ali to nije prodrlo
u njih. Sve vreme dok se to odigrava, pred crkvom u kojoj je
više hiljada Jevreja provelo svoje poslednje sate, usred gomile
meštana, stoji Simon Srebnik. Nemoguće je videti šta misli. Lice
mu je sasvim nedokučivo.
Kasnije priča da je, dok je kao trinaestogodišnjak radio za
pećima, samo želeo pet parčića hleba. Ni on nije shvatao šta se
dešava, bio je premlad, kaže, i bio se navikao na to da ljudi
umiru u getima, da stalno padaju. Kada su Nemci odlazili, pucali
su mu u glavu, ali preživeo je, a u filmu se prvi put vraća na to
mesto, sedeći u čamcu na uzanoj rečici peva stare nemačke
vojničke pesme. U jednom drugom gradiću intervjuišu se ljudi
koji sada žive u nekadašnjim kućama Jevreja, jedna žena se
ponosi obrazovanjem svoje dece, druga kaže da su im Jevrejke
otimale muškarce, a jedan muškarac kaže da mu je drago što
Jevreji više nisu tu, ali da mu nije drago što se to desilo na takav
način. Mahom deluju kao polaskani ukazanom pažnjom. Svi su
ti ljudi i onda bili tu, Jevreji iz njihove lokalne zajednice
okupljali su se i odvodili, i u njihovom okrugu su se ubijali
gasom i spaljivali. Intervjui su pravljeni krajem sedamdesetih i
početkom osamdesetih. U tom trenutku prošlo je malo više od
trideset godina otkako se to desilo, i postalo je događaj među
drugim događajima. U očiglednom antisemitizmu koji pokazuju
ima nečeg nevinog, pošto uopšte ne znaju šta pokazuju, ili,
tačnije, kome to pokazuju. Njihov antisemitizam je sitan,
društveno usvojen, vezan za manjkavo obrazovanje i
siromaštvo. Ali da li je zao? Jesu li to zli ljudi preuzeli kuće
Jevreja, srećni zbog višeg životnog standarda koji im je to
pružilo? Ljudi koji se poletno okreću i pokazuju gde su stajali
koferi Jevreja, srećni što su na televiziji? Ne znaju šta čine,
nevini su. Oni ne bi bili u stanju da sprovedu to o čemu svedoče.
Istrebljivanje Jevreja koje su Nemci organizovali i sproveli bilo
je nešto kvalitativno drugačije, vezano za nešto drugo i veće od
narodne mržnje prema Jevrejima.
Da bi se tako nešto organizovalo i sprovelo, pre svega je
potrebna ogromna volja; znamo koliki otpor postoji prema
ubijanju, to je teško i vojnicima u ratu, a tada se čak radi o
naoružanim ljudima koji hoće da ih ubiju, dok se ovde radilo o
nenaoružanim ljudima koji nikada nisu digli ruku na njih, pa i o
dečici od dve ili tri godine, devojčicama i dečacima, mladim
ženama i muškarcima, starim i bolesnim, i to tri puta brojnijim
od svih Nemaca poginulih u Prvom svetskom ratu, u periodu od
oko dve godine. To nije nešto što se jednostavno desi, već samo
može poteći iz ogromne volje, jer se toliko beskrajno mnogo
ljudskog otpora mora prevazići da bi se postiglo, ali kada se
pogleda sled događaja, kako se sve sklopilo i izvršilo, volja je
gotovo sasvim odsutna, upravo je nalik nečemu što se
jednostavno dešava, gotovo slabašno i umorno, što se mora
pregrmeti.
 Stanovnici poljskih sela nisu shvatili šta se dešava i šta to
podrazumeva. Pitanje je da li mi shvatamo. Jer nisu prostodušni
stanovnici poljske provincije s njihovim neprosvećenim
antisemitizmom istrebljivali Jevreje. To su činili Nemci, iz
Berlina, Minhena, Drezdena, Frankfurta, evropskih velegrada,
vodećih i na svaki način prosvećenih društava, tehnološki i
kulturno apsolutno među prvima u svetu, što se ticalo i Hitlerove
generacije, samo tri generacije starije od naše. Možemo reći da
su ljudi koji su tada upravljali Nemačkom bili varvarski, brutalni
i bezočni kriminalci, što jeste tačno, ali njih je bila šačica spram
šezdeset miliona stanovnika države, bili su na vlasti zato što su
izražavali ono što je narod hteo, bili su njihovi predstavnici. Ali
ako to ograničimo na Nemačku i kažemo da je propadanje
nemačke kulture dovelo do toga, to će značiti da sebi
uprošćavamo stvar. Kao što je rečeno, norveški policajci su
identifikovali, pronalazili, okupljali i otpremali norveške
muškarce, žene i decu pretvorene u pepeo u Aušvicu, a ne
nemački. A ti norveški muškarci, žene i deca pretvoreni u pepeo
imali su susede, poznanike, kolege, prijatelje. Spustili su pogled,
gledali su nešto drugo, ti ljudi nisu postojali. Tako je bilo u
Norveškoj, tako je bilo u Nemačkoj, tako je bilo na celom
kontinentu. Nisu postojali, ili gotovo da nisu. Niko nije znao šta
se dešava. Niko to nije video. Kao da se nije ni dešavalo. I onda
se završilo. Tada smo videli da to nije bilo skoro ništa, već
obrnuto, nešto tako ekstremno i obimno, da se nikada ranije, bilo
kada, ništa slično nije desilo na toj skali.
Kako to da razumemo? Da to skoro nije ništa dok se
odigrava, da se dešava bezimeno i neprimetno, i da oni koji to
gledaju ne znaju šta gledaju, a da to posle, kada ga više i nema,
biva shvaćeno kao završna tačka čovečanstva, naša krajnja
granica, nešto što se nikada, nikada više ne srne ponoviti. Kako
jedan te isti događaj može da stvori dve tako različite
perspektive? I kako možemo da znamo šta to više nikada, nikada
ne smemo ponoviti, kad čak nismo znali ni šta se dešava dok se
dešavalo? Zašto se uvidelo tek kad je prošlo i kad nije bilo
ničega da se vidi? Tad su svi ljudi već bili mrtvi, sve barake i
peći porušene, drveće zasađeno i tragovi uklonjeni.
Još ne znamo ko je umro. Izgubili su imena, postavši broj, i
nisu ih povratili, još su broj, šest miliona. Ja ne znam ime ni
jednog jedinog čoveka ubijenog u Helmnu, prvo ugušenog u
kamionu, pa pretvorenog u pepeo u peći, pa rasutog po obližnjoj
reci, dok su se neizgoreli delovi, najveće kosti, drobili u koštano
brašno pa onda rasipali po reci, već samo broj, 400.000. Ne
znam niti ime ikoga gasom ubijenog i spaljenog u Treblinki,
samo broj, 900.000.
Nasuprot tome, znam imena većine centralnih ličnosti
nemačke nacionalsocijalističke partije. Hitler, Gering, Gebels,
Himler, Borman, Hes, Šper, Rozenberg. Ne samo to,
prepoznajem i njihova lica i poprilično znam o njihovom životu
i naravi. Nesrazmera je upečatljiva: Hitler je jedno od velikih
imena, koje svi ljudi znaju i još povezuju s nečim. Ljudi koje je
istrebio mogli su se istrebiti samo izbacivanjem iz jezika,
oduzimanjem imena, poistovećivanjem s telom, odsecanjem od
društva, koje je ljudsko, procesom redukcije koji se završio time
što su postali ništa, tačnije broj, što još jesu. Kakva moć leži u
imenu, vidimo kada ih postavimo jedno kraj drugog. Hitler na
jednoj strani, šest miliona Jevreja na drugoj. Hitler je u Mojoj
borbi podigao dva miliona Nemaca iz groba kako bi se vratili
Nemačkoj, isprskani blatom i krvlju, da podsete narod kakvu su
žrtvu učinili zbog njih. Ako u mislima podignemo šest miliona
ljudi istrebljenih u senci Drugog svetskog rata iz njihovih
grobova, sakupimo ih na poljskim ravnicama i stavimo Hitlera
među njih, istinski odnos među njima postaće očigledan, jer će
njegovo ime biti samo još jedno među milionima imena, njegov
glas samo jedan među milionima glasova, njegov život samo
jedan među milionima života. Veliko mnoštvo ljudi menja se
srazmerno razdaljini s koje je posmatramo. Ako smo daleko, ako
je gledamo s visine, vidimo je samo kao tela, kao udove, glave,
oči, kosu, usta, uši, to je čovek kao stvor, čovek kao biologija i
materijalnost, što je i omogućilo njihovo spaljivanje, i što je
njihovim spaljivanjem postalo vidljivo, kao nov pogled na
čoveka, na našu bezvrednost, našu zamenjivost, kao život koji
kulja iz nekakvog bunara. Ljudski život kao skupina školjki na
morskom sprudu, čovek kao bube i živuljke, čovek kao
praćakave ribe koje se podižu u mreži. Ako pak sasvim priđemo,
svakom pojedinačno, toliko blizu da im čujemo ime kada se
šapne, i pogledamo ih u oči, gde se duša pojedinca ukazuje,
jedinstvena i neponovljiva, i čujemo priču o danu u životu tog
čoveka, okruženog najbližima, porodicom i prijateljima, o
običnom danu na običnom mestu, sa svom njegovom radošću i
bedom, zavišću i radoznalošću, rutinom i spontanošću,
fantazijom i nemaštovitošću, mržnjom i ljubavlju, tada se
ukazuje suprotno, pojedinac, ne kao „ja“, već kao preduslov
„ja“. A to je „ti“.

Kada je Simon Srebnik, trinaestogodišnjak lepog glasa koji je

bacao mrtve ljude u ogromnu peć s plamenovima što se uzdižu
do neba, okružen tamom šume maštao o budućnosti, zamišljao
je dve stvari. Prvo pet parčića hleba. To je sve što je želeo. A
drugo, da će kada završi sa svim tim, ostati sasvim sam. Na
svetu neće ostati ni jednog jedinog čoveka izuzev njega. Stajao
je tako pod nebom, noseći leš za lešom, ili pevajući svoje lepe
pesme na poljima, ne osećajući ništa, osim da izvan toga, ako
bude preživeo, ne može biti ničega. A Rihard Glazar govori o
trenutku kada su počeli da spaljuju leševe u Treblinki, jer bilo je
mračno i šuma je stajala izvan logora poput zida, i plamen se
podigao ka nebu, i drugi Jevrejin koji je s njim radio, nekadašnji
operski pevač, zapevao je Elija, Elija. Taj trenutak, koji Glazar
opisuje Giti Serenji u njenoj knjizi o Treblinki i tamošnjem
komandantu logora, Jozefu Štanglu, U taj mrak, i koji priča
Klodu Lancmanu, nije potresan na način na koji su užasi
potresni, zato što oni svojom nepojmljivom odvratnošću
pripadaju drugima, onome što se ne može podvesti pod
mogućnosti sopstvenog jastva, i što stoga nazivamo zlom, ne, taj
trenutak je potresan na sasvim drugi način, zato što u svojoj
monumentalnosti, u svom otkrivenju božanskog i samim tim
svojom lepotom, izdaje ljudsku istinu u korist božanske. Ovde
Bog umire. Ne zato što ih je Bog napustio, već zato što
božansko pripada perspektivi koja je omogućila istrebljenje.

Kakav je Holokaust tabu, primećujem dok o njemu pišem.

Kao da postoji nekakvo vlasničko pravo na njega, u smislu da ne
može bilo ko pisati o njemu, čovek to prosto mora da zasluži,
tako što mu je bio svedok, tako što je intervjuisao nekog ko mu
je bio svedok, ili tako što će pisati na moralno obavezan i
neambivalentan način. Čovek mora biti besprekoran kad piše o
Holokaustu, drugačije to nije moguće. Njegovi motivi moraju
biti nesebični, nekomercijalni, nespekulativni, dobri i čestiti. U
jednom romanu čovek može da kaže bilo šta o Bogu, i to će se
možda nazvati bogohulnim, ali ne sasvim ozbiljno, moralna
ozlojeđenost koju bogohulna povreda podrazumeva više ne
postoji. Ako u slučaju Holokausta čovek apsolutno ne može da
kaže bilo šta, da, to je jedini fenomen u našem društvu na koji se
ne sme huliti, u smislu da je ozlojeđenost koju eventualna
povreda budi jedinstvena i silovita. Tu je granica. Ali kakva je to
granica? Zašto je tu povučena? I zašto je tako krhka?
Kada s takvom moralnom težinom osuđujemo viceve, činimo
to jer nešto branimo i štitimo, vrednost koju ne smemo povrediti.
Ali šta time čuvamo? Šta postižemo time što događaj činimo
nedodirljivim? O kakvoj vrednosti je reč? Engleski istoričar
Dejvid Irving završio je u zatvoru zato stoje smatrao da gasne
komore nisu postojale. To je stanovište, nije čin. Iznošenjem
kojih još stanovišta čovek može da dospe u zatvor? Nema ih
mnogo, ja nijednog ne mogu da se setim.
Holokaust je poprimio odlike svih tabua. Tabu je način
društva da se štiti od nepoželjnih sila. To znači da se one čine
vidljivim pomoću negiranja, obavijaju jednim „ne“, i time
pretvaraju u nešto izvan svakodnevnog, izvan zone u kojoj se
život obično odigrava, baš zbog toga što se nalaze unutar
normalnog, kao stalna mogućnost. Glavna odlika Holokausta
oprečna je onome u šta smo ga pretvorili. Glavna odlika
Holokausta jeste da je bio mali, blizak i lokalan. Porodice su se
izdvajale i sakupljale. Vozovi su polazili iz geta u Poljskoj,
Nemačkoj, Holandiji, Belgiji, Grčkoj, Čehoslovačkoj, Litvaniji,
Letoniji – u svim zemljama pod nemačkom kontrolom –
putovali na istok Evrope i zaustavljali se na malim stanicama u
poljskoj provinciji. Treblinka, Sobibor, Aušvic, Belzec, gde bi ih
isterali napolje, ako dolaze sa istoka, ili pustili da sami izađu,
ako dolaze sa zapada. Oni su verovali da su poslati u relokacione
ili radne logore. Delili su ih, žene i deca desno, muškarci levo,
morali su da se skinu, a onda bi ih sproveli kroz ograđeni prostor
i uveli u sobu gde su ih ubijali gasom, pa uklanjali i spaljivali ili
sahranjivali. Logori su bili mali, Treblinka je imala šeststo puta
četiristo metara, i oni koji su tu radili bili su relativno
malobrojni, 150 ukrajinskih vojnika, 50 nemačkih esesovaca. U
Treblinki je takođe bilo hiljadu takozvanih radnih Jevreja, koji
su obavljali sav grublji posao pre nego što bi i njih ubili gasom i
spalili. Običnog dana u onome što je Glazar nazvao glavnom
sezonom, deset hiljada Jevreja pristizalo je vozom u logor.
Nekoliko sati potom njihova tela bi nestala. Ta delatnost je
trajala dve godine. U to vreme je tamo ubijeno između 800.000 i
1.200.000 ljudi. To su događaji i brojevi koje nijedno ljudsko
biće ne može pojmiti. A ujedno je to bila svakodnevica, rutina,
ono što su sami nazivali proizvodnjom – smrti. Proizvodnja
smrti u Treblinki bila je primitivna u poređenju s Birkenauom,
tvrdi Franc Suhomel, esesovac iz logora.
Ovim hoću da kažem da je to bilo stvarno. A stvarno znači
konkretno. A konkretno lokalno. Nalazilo se blizu normalnog.
Da, toliko blizu normalnog da se moglo odigrati praktično
neprimećeno. Sav užas počiva u tome. Prvi ljudi ubijeni gasom u
Trećem rajhu nisu bili Jevreji, već ljudi psihički i fizički ometeni
u razvoju. To se smatralo ubistvom iz milosti, javilo se kao
posledica zakona o sterilizaciji, koji je, 1933, dozvolio
sterilisanje ljudi s naslednim bolestima, a nacisti su, prema Giti
Serenji, nabavili stručno mišljenje na sto strana, od profesora
teološke etike s Katoličkog univerziteta u Paderbornu, Jozefa
Majera, pre nego što su započeli program milosti. Majer u
izveštaju prvo pruža istorijski pregled, potom razmatra
argumente za i protiv, pominje jezuitski moralni sistem u vezi s
verovatnoćom, te tvrdi da

ima malo nesumnjivo loših ili dobrih moralnih odluka.

Većina moralnih stavova je dvosmislena. Ako u slučaju tih
dvosmislenih odluka ima razumnih razloga i „autoriteta“
koji podržavaju određeno lično mišljenje, onda to lično
mišljenje može da bude presudno, iako ima i drugih
 „razumnih“ razloga i „autoriteta“ koji mu se protive i
zaključuje da je eutanazija odbranjiva, pošto ima razumnih
razloga i autoriteta i za i protiv. Taj dokument, za koji Gita
Serenji piše da je postojao u pet primeraka, nikada nije
pronađen, nema ga; kao i skoro sve ostalo povezano sa
ovim, ili je uništen, ili je samo glasina, stvorena da nešto
legitimiše ili opere. Tišina koja okružuje tu smrt i njenu
administraciju gotovo je potpuna. Ali program eutanazije
svakako je bio pokrenut, ubijeno je preko sto hiljada ljudi,
i time je jedan prag bio prekoračen. Radilo se o čistoti rase,
sve je bilo naučno i pravno zasnovano, počelo je
sterilizacijom, završilo se ubijanjem gasom, ljudi tako
ozbiljno obogaljenih ili bespomoćnih da se to verovatno
smatralo olakšanjem i za njih same i za njihovo okruženje.

U Mojoj borbi se jevrejsko pitanje u principu nalazi u istoj

sferi, rasno čisti protiv rasno nečistih, kontrola države nad
biološkim telom, rasna higijena i zdravlje naroda, ali dok su se
sterilizacija i eutanazija nalazile u okvirima pravnih, državnih, i
opštenarodnih granica prihvatljivog, mada su bile kontroverzne,
istrebljivanje čitavog naroda je svakako bilo apsolutno nečuveno
i nezamislivo. Kada je doneta odluka o istrebljivanju Jevreja,
verovatno nekad krajem 1941, sasvim izvesno u obliku usmenog
naređenja, i to od Hitlera Himleru, i kada su se te zime podigli
prvi logori smrti, većina centralnih ličnosti preuzeta je iz
programa eutanazije. Istrebljivanje ljudi na takvoj skali nikada
ranije nije bilo učinjeno, nije bilo iskustva s tim, izuzev gasnih
komora i eutanazije, od kojih su zato pošli. Ubistva Jevreja na
istočnom frontu, koja su bila čista pogubljenja, ženâ i dece
takođe, zahtevala su suviše vremena i ljudstva, bila su u čisto
praktičnom smislu nemoguća metoda. Našli su se pred pitanjem:
kako ubiti što više ljudi sa što manje ljudstva i u što kraćem
vremenu? Bilo je mnogo pokušaja i neuspeha pre nego što je
sistem postao zaista efikasan. Istrebljivanje nije imalo budžet,
finansiralo se konfiskovanjem sredstava žrtava. Obična putna
agencija postarala se za praktična pitanja zakupljivanja pruge i
vozova, baš kao što su se bavili drugim rezervacijama. Obični
službenici bili su zaduženi za planiranje saobraćanja, utvrđivali
su vreme polazaka i tabele, prosleđivali su informacije dalje u
sistem. Logori su se gradili, osoblje je dobijalo naređenja,
delatnost se pokretala. Neki od vojnika su sigurno bili izabrani
zbog svoje brutalnosti, jer su mnogi bili očigledni sadisti koji su
tu mogli da odu daleko koliko su hteli, dok su drugi bili obični,
u drugim slučajevima obzirni ljudi koji su radili svoj posao.
Dve godine kasnije pokušali su da sakriju sve tragove; pošto
su uklonili sve građevine u Treblinki, podigli su seosko
gazdinstvo na tom mestu i naložili ukrajinskoj porodici koju su
doveli da tvrde da su tu oduvek živeli. Isto se desilo sa
Sobiborom, Belzecom i Helmnom, nema tragova. Oko njih se
život nastavio, kao da se ništa nije desilo.
Šta se desilo?
Mislim da je ispravno reći da taj događaj upravo nije bio
nešto neljudsko, već ljudsko, i da ga to čini toliko strašnim, i
toliko usko, usko povezanim sa nama samima i našim životima
da ga moramo postaviti izvan sebe kako bismo ga videli i tako
njime ovladali, dakle na mesto izvan ljudskog, kao nešto
nedodirljivo, moguće da se pomene samo na određene, brižljivo
kontrolisane načine. Ali sve je to počelo u jednom „mi“,
sakupilo se u jednom „ja“, koje je to koncentrisalo u jednoj
knjizi, pa se odatle raširilo u društvu, na nepojmljivo tih način, i
onda se ideja pretvorila u delo, nešto konkretno i fizičko u svetu,
o čemu niko od uključenih nije govorio, već je to samo činio.
 Voz za vozom, teret za teretom, čovek za čovekom.
Do-donk. Do-donk. Do-donk.

*
Tokom ovih nedelja u kojima sam pisao o Mojoj borbi,
mnogo sam razmišljao o zlu. Ranije nisam ni pomišljao na
njega, bilo je to pitanje iz pubertetskog doba, iz Bjernebu-
perioda,68 kada sam se osećao lično odgovornim za
čovečanstvo. Pitanje o eventualnom postojanju boga pripadalo je
istom periodu. Još se sećam jedne strane iz dnevnika kad sam
imao šesnaest godina, počinjala je pitanjem: „Da li bog
postoji?“, a zaključak je bio da ne postoji. Sada imam četrdeset
dve godine i vratio sam se na početak, dakle. Nisam isti; ono što
je nekada bilo tako blisko, godine puberteta, sada kao da je na
drugoj strani mora vremena. A ono prema čemu sam se tada
odnosio tek instinktivno i emotivno, naime društvo, čiju sam
snagu osećao kada bih goreo od stida ili kopneo od kajanja zbog
nečeg što sam učinio, a zbog čega sam se osećao tako
nedoraslim, tako neprikladnim, tako mutnim, tako prokleto
glupim i tupavim, ali i nečistim i prljavim i neurednim, sada
jasnije vidim, posebno nakon što sam napisao ove knjige, koje
su baš u svakoj rečenici pokušavale da prekorače društvo
prenoseći najdublje misli i najdublja osećanja, iz krajnje
privatnog, moje unutrašnjosti, ali i opisivanjem privatne sfere
porodice, iza društvene fasade koju svaka porodica ima, a u
javnoj formi, romanu. Snaga koja počiva u društvu ukazuje se
tek kada se ono prekorači, i snažna je, gotovo je nemoguće, ne,
ne: apsolutno je nemoguće osloboditi je se. Mislio sam da ću
pisati tačno ono što mislim, smatram i osećam, dakle da ću biti
iskren, reći „tako jeste“, jer to je istina „ja“, ali pokazalo se da je
toliko nespojiva sa istinom „mi“, naime „tako treba da bude“, da
se cela stvar nasukala posle samo nekoliko rečenica. Tako sam
shvatio šta je moral, i gde se nalazi. Moral je „mi“ u „ja“, dakle
veličina unutar društva, i nadređena istini. „Treba“ morala je
glas čestitosti, koji nas spasava. Ali to je i glas ograničavanja
jastva, suprotnost istini i slobodi, koji nas sputava. To je ono
poslednje na šta Hajdeger cilja pojmom das Man, to je diktatura
„mi“, tiranija prošeka, malograđanstvo koje sve pretvara u sebe.
Začuđuje što on nije prozreo Hitlera, koji je u svemu što je činio
i mislio bio malograđanin, niti nacizam, koji je bio
malograđanska revolucija, već se dao prevariti njihovim
simbolima veličine i konstrukcijama suštinskog, i nije video da
su ta veličina i suština isto što i smrt. Kada ga je Jaspers pitao
kako neko neobrazovan kao Hitler može da vlada, Hajdeger je
odgovorio kao zaljubljen čovek, rekao je: Obrazovanje je sasvim
nebitno... samo pogledajte njegove predivne ruke! Samo je
čestitost mogla da ga spase, kao i sve ostale Hitlerove
sledbenike. Jaspersa je spasla čestitost, i Jingera, i Mana. Ali
Hajdegera nije. I svakako nije Jozefa Štangla, komandanta u
Treblinki. Za njega je čestitost značila ostati na svom položaju i
starati se da svakog dana deset hiljada ljudi bude ubijeno gasom
i spaljeno, kako ne bi došlo do zastoja u sistemu. Kakva je
varljiva veličina društvo, pokazuje se u njemu i svim drugim
Nemcima iz vremena nacističkog režima, a posebno kakvu silnu
moć društvo poseduje. Da je Štangl imao snage da raskine spone
društva, nikada ne bi pristao na luđački pakao koji je sprovodio,
i ne bi imao 900.000 ljudskih života na savesti. U Trećem rajhu
savest nije poručivala: pogrešno je ubiti, poručivala je: pogrešno
je ne ubiti, kako Hana Arent tako precizno piše. To se
omogućilo pramenom unutar jezika, što se u svom najčistijem
obliku pokazuje u Mojoj borbi, gde nema nikakvog „ti“, samo
jednog „ja“ i jednog „mi“, što pak omogućuje da se „oni“
pretvore u „to“. U „ti“ se nalazila čestitost. U „to“ se nalazilo
zlo.
Ali „mi“ ga je izvršilo.

Da bismo se zaštitili, koristimo najsnažniju oznaku razdaljine

koju poznajemo, liniju demarkacije između „mi“ i „oni“. Nacisti
su postali naše veliko „oni“. „Oni“ su svojom demonijom i
stravičnim zlom istrebili Jevreje i gurnuli svet u plamen. Hitler,
Gebels, Gering i Himler, Mengele, Štangl i Ajhman. Nemački
narod koji je sledio „njih“ nama je takođe „oni“, gotovo su
jednako čudovišni u svojoj bezličnosti i grozničavoj prirodi
čoveka mase kao i njihove vođe. Razdaljina u „oni“ je ogromna,
baca ove bliske istorijske događaje, koje naše babe i dede
poznaju, u nekakav srednjovekovni ambis. Ujedno znamo, svi to
znamo, iako svi to ne priznajemo, da bismo i mi, da smo bili deo
tog vremena, a ne ovog, verovatno koračali pod zastavom
nacizma. U Nemačkoj 1938. nacizam je bio konsenzus, bio je
ono što je ispravno, a ko hoće ili se usuđuje da digne glas protiv
onoga što je ispravno? Velika većina nas misli što svi misle, čini
što svi misle, a to radimo zbog toga što to „mi“ i to „svi“
određuju norme, pravila i moral jednog društva. Sada kad je
nacizam postao „oni“, lako je odbaciti ga, ali nije bilo tako kada
je nacizam bio „mi“. Ako hoćemo da razumemo šta se desilo, i
kako je to bilo moguće, ovo je prvo što moramo razumeti. Druga
stvar koju moramo razumeti jeste da nacizam i elementi nacizma
po sebi onda nisu bili čudovišni, dakle nisu nastali kao nešto
očigledno monstruozno i zlo, nekako odsečeni od svih drugih
strujanja u društvu, već su naprotiv bili deo tih strujanja. Gasne
komore nisu nemački izum, Amerikanci su se dosetili da se
pogubljenja mogu vršiti stavljanjem čoveka u komoru koja se
napuni gasom, to su prvi put uradili 1919. Ni paranoični
antisemitizam nije bio nemački fenomen; najpoznatiji žestoki
antisemita 1925. godine nije bio Adolf Hitler, već Henri Ford. A
rasna biologija nije bila nešto prljavo, nisko i nedostojno, što se
dešava na obodu ili dnu društva, to je naprotiv bila state of the
art nauka, otprilike kao današnja genetika, obavijena svetlošću i
nadom u budućnost. Čestiti ljudi ogradili su se od svega toga, ali
njih nije bilo mnogo, i o tome vredi porazmisliti, jer ko ćemo mi
biti onog dana kad naša čestitost bude stavljena na probu?
Hoćemo li se usuditi da se usprotivimo onome što svi misle, što
naši prijatelji, susedi i kolege misle, i insistirati na tome da su
nečestiti, dok smo mi čestiti? Velika je moć „mi“, gotovo su
neraskidive njegove spone, i u suštini se samo možemo nadati
da je naše „mi“ dobro „mi“. Jer ako se zlo pojavi, neće se
pojaviti u obliku „oni“, kao nešto strano što lako možemo
odbaciti, doći će u obliku „mi“. Doći će kao ono što je ispravno.

*
Čitanje tekstova napisanih u decenijama pre Drugog svetskog
rata je kao čitanje zakonika nekog starog društva čiji zakoni više
ne važe. Njegove ideje čine sistem po sebi razumljiv i smislen,
ali on više nema veze s praktičnom stvarnošću. Njegovo
poimanje čoveka, društva, suštine ne važi za društvo u kojem
živimo. Nijedan gimnazijalac danas ne bi mogao da žrtvuje život
zarad svoje zemlje, nijedan dvadesetpetogodišnjak danas ne bi
mogao da vidi vrednost u smrti dva miliona ljudi. Taj fenomen
je jednostavno nezamisliv, osim kao anomalija. Viđenje
demokratije kao izraza propadanja, i liberalizma kao nečeg
nedostojnog, takođe su predstave koje niko više ne zastupa, a
ako bi ih neko zastupao, doživeo bi javni linč.
Antidemokratičnost je tabu, u izvornom smislu, dakle nešto što
je zabranom učinjeno nedodirljivim u društvu. Ako se time ipak
bavimo, činimo to na načine koji nas štite od njegovog sadržaja,
otprilike kao što su rituali funkcionisali u primitivnim
društvima, u ovom slučaju time što se tekstovi iz tog doba
pretvaraju u tekstove koji, slično kao što svetinja isključuje sve
što nije sveto, isključuju sve što nije tekstualno. Na taj način se
možemo baviti pojmom kao što je božansko nasilje, centralnom
u eseju Valtera Benjamina iz 1921, a koji se, pošto je Benjamin
među najpriznatijim misliocima vajmarskog doba i možda
modernosti uopšte, mora spasti od sopstvenih antidemokratskih
implikacija, pa tako možemo proučavati ideje o proizvoljnosti
zakona a da to ništa ne znači na bilo kojem mestu osim u
unutrašnjem svetu teksta, u kojem se rečenice vraćaju na antiku,
Platona, Aristotela ili čak presokratovce, pa idu do Ničea,
vraćaju se na Rimljane i rimsko pravo, pa idu do Hajdegera,
vraćaju se na Avgustina i Tomu Akvinskog, pa idu do
Benjamina, vraćaju se na Dekarta, pa idu do Kjerkegora, ali
nikada ne ulaze u naše vreme i naše društvo, tačnije nikad na
obavezujući način, jer uvidi zadobijeni u tekstovima nemaju
posledica u stvarnosti izvan tekstova. Problemi se prikazuju,
obrađuju, ali se njihovo važenje ograničava na zaseban,
ograničen kontekst, baš kako se rituali ophode prema ponorima
svog društva. Najbolji primer je Niče, koji je među glavnim
ličnostima u humanističkim naukama, među najčešće
pominjanim, u gotovo svim pitanjima društva i kulture, dok
preispitivanje vrednosti koje se dešava u njegovoj filozofiji, a
koje opčinjava i u sebe uvlači generaciju za generacijom, nikada
ne dobija stvarni značaj, u smislu da se ne uspostavlja obaveza
između teksta i stvarnosti čitaoca. Sve ideje koje u to spadaju, o
nedemokratskom, o kvalitativnim razlikama među ljudima, o
nihilizmu, o amoralnosti i o proizvoljnosti zakona, tretiraju se
kao tekst, i svaka eventualna fascinacija i relevantnost pretvara
se u pitanje lične fascinacije i relevantnosti.
Dobar primer te razlike između teksta i sveta ukazuje se u
jednom Žirarovom eseju, gde on Hamleta tumači kao dramu o
Hamletovom pokušaju da ukine odmazdu, osnovni oblik
mimetičkog nasilja. Otud odlaganje, sumnja, oklevanje,
pasivnost, nedelanje. Time Žirar diskvalifikuje skoro sva
prethodna tumačenja, i ta diskvalifikacija na kraju postaje
poenta po sebi, on se pita kako je moguće da su svi ti
poznavaoci i profesori književnosti proteklih vekova videli
Hamletovu nespremnost da osveti oca kao nedostatak, kao izraz
manjkave volje i manjkave sposobnosti, pa su čak i
patologizovali Hamletovo oklevanje. Kada neko kroz hiljadu
godina bude čitao te tekstove o Hamletu, u nekoj drugoj kulturi,
svakako će poverovati da su poznavaoci i profesori književnosti
bili jedna krvožedna i osvetoljubiva grupa ljudi. Hamlet je
predstava čoveka, poznavaoci i profesori književnosti su takođe
ljudi, ali identifikacija u tumačenjima nikada ne zalazi u to, ta
veza se jednostavno ne stvara, jer su moral i etika u Hamletu
moral i etika za tekst, ili sistem tekstova, a ne za ljude koji te
tekstove čitaju, za njihov lični život. Pitanje koje bi poznavaoci i
profesori književnosti morali sebi da postave kako bi razumeli
Hamleta glasi: šta bih ja uradio da mi je otac umro, i da
posumnjam da ga je neko ubio? Da li bih otišao onome koga
sumnjičim za ubistvo, a ispostavilo se da mi je to stric, i osvetio
se tako što ću ga ubiti? Ne, niko to ne bi uradio, bio bi to
nečuven čin, duboko arhaičan i apsolutno nemoralan. Mi bismo
to prijavili policiji, i pustili da zakon ide svojim tokom. To je
Hamletova dilema, kako tvrdi Žirar, on je jedan od nas,
takozvani modemi čovek, u arhaičnom sistemu osvete i nasilja.
Taj sistem za njega nije ukorenjen u nečemu apsolutnom,
proizvoljan je, a ako je proizvoljan, onda je i igra, a ako je igra,
pa, onda je i sve ostalo igra, društvo nije ništa do figurica na
tabli, koje mogu da se pomeraju ovako ako ta pravila važe,
onako ako ona pravila važe. Takva proizvoljnost ukazuje se
samo u trenutku kada čovek izađe iz sistema, ili kada sistem
pređe s jednog skupa pravila na drugi. Pre i posle takvog
prelaza, društvo i skup pravila su jedno te isto, teško ih je
razlučiti, kao da pravila nisu zadata, već da dolaze iznutra, iz
društvenog sopstva, kao priroda, gotovo sa istim odnosom koji
postoji između prirodnih zakona i prirodne materije.
Pitanje šta bih ja činio i mislio da sam Hamlet, stvar je
identifikacije, a u identifikaciji je reč o jednakosti. Francuski
pisac Žan Žene napisao je esej o Rembrantu, i u njemu pominje
svoje putovanje vozom, kada je u kupeu sedeo s poprilično
odbojnim čovekom, imao je loše zube, smrdeo je, pljuvao je
duvan po podu, a Ženeu je iznenada sinulo, niotkuda, snagom
kakvu revolucionarne misli imaju, da su svi ljudi jednako
vredni. Ta ideja nama je poznata, naučili su nas da tako mislimo,
ali Žene opisuje iznenadnu spoznaju onoga što ona zaista
podrazumeva, njene divlje radikalnosti. Zar je taj bedni, gadni
čovečuljak na sedištu preko puta jednako vredan kao on? Zar si
ti jednako vredan kao ja? To je nemoguća misao. Žene mu
upućuje pogled, i oči im se susreću. Kada mu pogleda u oči, ono
što se u njima ukazuje, u susretu pogleda, navodi ga da se zapita
ima li nečega u našem identitetu, daleko u njegovoj dubini, što
je apsolutno jednako. Dakle nešto sasvim identično. Žene tu
pomisao ne povezuje direktno s Rembrantom, ali ona dolazi iz
njegovih slika, znam to; video sam Rembrantov autoportret
izložen u Londonu, i snažan osećaj prisnosti koji taj pogled
pruža, koji se prosto uzdiže kroz te četiri stotine godina koliko je
prošlo otkad je bio naslikan, i sada susreće naš pogled, poručuje
isto što i Žene. Iako to nikada nisam formulisao, to sam osetio.
Ja sam ti.
Nema to nikakve veze s društvenim „mi“, samo jedinstveno
„ja“ to može izraziti, i svekolika umetnost, pošto se u njoj radi o
prenošenju i komunikaciji, dakle o onome što je zajedničko u
jednoj kulturi, ima veze s tim. Umetnost koja samo izražava
društveno „mi“ vreme će izolovati; stotinu godina kasnije biće
samo izraz svog vremena, onoga što se u društvu kretalo u tom
trenutku, i ništa drugo. To društveno „mi“ nacizam je uništio, i
na njega je pesma Paula Celana odgovor. Sažimanje je kraj
pokreta započetog Hitlerovom Mojom borbom, napisana je
krhotinama jezika koji je nacizam uništio, ne pre svega da bi
prikazala to uništenje, iako je i to sigurno bilo važno 1959, već
da bi pronašla novi put od jezika do stvarnosti. Kako bi to
učinio, Celan je zašao u najmanje činioce jezika, u njegov osnov
koji je „ja“, „ti“, „mi“, „oni“, „to“ – i „jeste“, „bilo je“. Spram
ništavila smrti i odsustva, oni oslobađaju nov smisao, koji je
jedinstven, što će reći neponovljiv, važi samo tu, u toj jednoj
pesmi. Granica smisla ujedno je i granica zajedništva, a tamo
samo pojedinac može otići. Pesma odlazi toliko daleko u
osobeno i idiosinkratično da se ime ne pominje, jer ono je nešto
nadređeno, uopšteno, ujedno netaknuto vremenom, pošto je ime
uvek isto, i ispunjeno vremenom, pošto asocijacije vremena
neprekidno struje kroz njega. Celan tako prilazi „tome“ u „ja“,
ali ne u obliku bezimenosti tela, ne u obliku nemušte biologije,
već onoga u sopstvu što je jednako za sve. Arhaičan ton pesme u
kojem se istorijski događaji ukazuju kao nešto izvan imena,
tačnije nešto u nerazličitom, uvek istom, ili na granici istog,
proizlazi iz toga. Na čudan, ali aspolutno suštinski način,
bezimenost Jevreja pogubljenih za vreme Drugog svetskog rata
stoji u direktnoj suprotnosti prema bezimenosti u pesmi, koja
nije povezana s telom, nije okovana u nemuštom, već naprotiv,
pokušava da nemuštom u odnosu ničega i svega, jezičkog
poimanja sveta i samog sveta, da glas. To je glas jednog, i to je
glas svih. To sam ja, to si ti, to smo mi, to su oni, to je to, i to je
vreme koje kroz sve to struji.
Ja sam ti.
Isusova misao bila je: tvoj bližnji je kao ti. Posledica te misli,
tako nečuveno radikalne, jeste da je Hitler jednako vredan kao
Jevreji koji su po njegovom nalogu bili ubijeni gasom i spaljeni.
Ženeova misao bila je: tvoj bližnji jeste ti. Ni od te misli nema
izuzetka, čak ni u slučaju čoveka kao što je Adolf Hitler. Mi se
protivimo svemu što je on zastupao, i s pravom. Hitler je naš
antipod. Ali to se odnosi na ono što je učinio, ne i na ono što je
bio. Po tome je bio isti kao mi. Hitlerova mladost liči na moju,
njegova platonska ljubav, njegova očajnička želja da postane
nešto veliko, da se uzdigne iznad sebe samog, njegova ljubav
prema majci, njegova mržnja prema ocu, njegova upotreba
umetnosti kao prostora velikih osećanja i brisanja jastva.
Njegovi problemi s vezivanjem za druge ljude, njegovo
idealizovanje žena i strah od žena, njegova čednost, njegova
čežnja za čistotom. Kada ga vidim na filmu, u meni budi isto što
i moj otac nekada, sličnost je i tu. On je po mnogo čemu
predstavljao građansko društvo, a ja ga poznajem, to je
ozlojeđeni uzdrhtali glas koji poručuje da nisi dovoljno dobar.
On takođe predstavlja prekoračenje tog istog građanskog
društva, mladića koji se kasno budi i neće da nađe normalan
posao, nego hoće da piše ili slika, zato što je nešto više i bolje od
drugih. On je otvorio jedno „mi“ i kazao ti si jedan od nas, on je
zatvorio jedno „mi“ i kazao ti si jedan od njih. Ali što je
najvažnije od svega, on je bio čovek koji se popeo iz bunkera
kad je svet goreo i kad su milioni bili mrtvi kao rezultat njegove
volje, da bi pozdravio postrojene dečake, šakama uzdrhtalim od
bolesti, i u čijim se očima tada ukazao sjaj, nešto srdačno i
vedro, njegova duša. On je bio mali čovek, ali svi smo. Ne
smemo ga osuditi zbog onoga što je bio, već zbog onoga što je
učinio. A to što je učinio, međutim, nije učinio sam. Jedno „mi“
je to učinilo, našlo se pod pritiskom, puklo je, i nešto se srušilo.
Tome su se usprotivili samo ljudi dovoljno snažni u samima
sebi. Bili su svojeglavi i nesolidarni, rekli su ne ideologiji, koja
je shvatanje zajednice o tome kakav svet treba da bude.
Celanova pesma je neideološka, izražava suprotnost ideologiji.
Čak i ime izražava ideologiju, predstavu o čoveku, dok ujedno ta
predstava spasava čoveka od brisanja u masi: ime je pojedinac.
Hitler je svoje ime pretvorio u „svi“, ispraznio ga od
individualnosti, kao što je Hes rekao: ti si Nemačka. Posle
Holokausta njegovo ime je preostalo, njegovo lice traje, dok je
šest miliona ubijenih Jevreja ostalo bezimeno i bezlično, što će
reći niko. I o tome se radi u Celanovoj pesmi. Jedna priča se tu
završila, jer to je bila nulta tačka, ništavilo, prazno i užasno,
čovečanstvo kao ništa, bez ikakve vrednosti. Jedna priča je tu i
počela, i to je naša priča. Ko je to pokrio, pita Celan u
Sažimanju, tačnije koje sakrio ono jedinstveno i istinski ljudsko
te katastrofe u opštem, amblematičnom i zajedničkom jeziku, i
zar se on nije raspao na komade?
Jedna priča se tu završila, ali to nije bila priča o zlu. Čitav
period od početka dvadesetog veka do kraja Drugog svetskog
rata jeste period u kojem su se osnovne veličine unutar ljudskog
i oblicima organizacije ljudskog našle u previranju, da ne
kažemo u stanju raspadanja, i nečuvena radikalnost tih pedeset
godina, koje su stvorile oba poslednja velika utopijska pokreta,
nacizam i komunizam, mogu se shvatiti samo polazeći od toga
da društveni poredak, zbog nečuvenog unutarnjeg pritiska
poteklog iz ekstremno koncentrisanih i u opsegu ekstremno
ekspanzivnih promena koje je donela industrijalizacija, više nije
bio prirodan, već je počeo da puca i pokazao se proizvoljnim,
dakle određenim pravilima donetim spolja, u civilizacijskom
sistemu koji nije bio jedno sa svojim stanovnicima, već kojem
su oni, ili makar mnogi od njih, bili strani. Ljudi koji su to
doživeli tražili su nov temelj, novo društvo, a pošto ono nije bilo
dato, kao što su demokratija i ekonomski liberalizam nama dati,
pokušali su da ga pronađu u ljudskom, koje jeste bilo dato,
drugim rečima u apsolutnom. Srž, suštinsko, istinsko.
Naše društvo i naša kultura, koji me ne okružuju samo sa svih
strana dok ovde sedim, u sobi u stanu u južnom švedskom gradu
Malmeu slušajući Iron and Wine rano ujutru, sam kod kuće,
pošto su Linda i deca na Korzici, već me i celog ispunjavaju,
ispunjavaju moj jezik i moje misli, prožimaju moje spoznaje i
predstave, postavljaju mi granice mogućeg i nemogućeg u
delanju i mišljenju, ukratko, čine moje sopstvo i povezuju me sa
svim drugim sopstvima, zasnivaju se na dve takve sveopšte
preobražavajuće krize, dva takva perioda ekstremno
koncentrisanih promena strukture unutar ljudskog, prvo
pojavom prosvetiteljstva u šesnaestom veku, zatim pojavom
industrijalizacije sredinom devetnaestog, koja je poslala zapadni
svet u pedesetogodišnju krizu, s kulminacijom u padu Hitlerove
Nemačke 1945. godine. Ljudsko ne postoji kao apstraktna
veličina, postoji samo kao mnoštvo pojedinaca, i tu se, u
svakome od njih odigravao prelaz sa religijskog na sekularno od
šesnaestog veka nadalje, dakle u sopstvu, tačnije načinu na koji
„ja“ poima sebe u odnosu na „to“, „mi“, i „oni“.
U četrnaestom veku nije bilo moguće raseći leš kako bi se
proučio njegov unutrašnji izgled, funkcionisanje i uređenje
različitih organa. Ali ne zato što je to bilo zabranjeno, dakle
kažnjivo, nije strah od spoljašnjih prisilnih mera to
onemogućavao, već je jednostavno bilo nezamislivo. U
petnaestom veku Leonardo je rasecao mrtve ljude, i precizno
crtao šta je video, tada je to bilo moguće, mada samo donekle;
svoje leševe je sekao noću, potajno, sam s mrtvima, ali ipak, on
je mogao da prekorači tu granicu. Danas sečenje mrtvih nije
samo institucionalizovano već čini jedan od najvažnijih osnova
medicinske nauke, kao apsolutno nesporna praksa.
Tako je zato što se promenilo shvatanje šta mi jesmo, a time i
šta možemo i šta treba da radimo. Ta pramena nije
instrumentalna, mada prakse koje donosi jesu i to; kao što Latur
piše, ne postoji ništa poput nauke, već samo niza naučnika,
neznatnih i malih u svom životu, što se vrzmaju tamo-amo po
laboratoriji u papučama, između zamrzivača i mikroskopa i
epruvete i kompjutera, koji piju kafu s kolegama, koji posle
radnog vremena pođu kući razmišljajući da li da naprave roštilj
u bašti ili možda oni oblaci nad planinom najavljuju kišu. Pošto
je tako, „nauka“ je veličina koja se ne može lokalizovati a da se
ne učini nasilje prema pojedincu, ali koja ujedno očigledno
postoji, kao suma delatnosti naučnika.
Tu, u prelazu između jednog i svih, počiva ceo problem
našeg doba. Sjedne strane živimo u društvu u kojem se čitav
jedan skup razmišljanja, sve što na bilo koji način ugrožava
postojeće stanje i što je povezano s nasiljem, revolucijom i
utopijom, tretira kao tabu, u smislu da se to sme ispoljavati samo
u ritualnom kontekstu, dakle kao slikovno objašnjavanje
stvarnosti, a ne realno; s druge strane živimo u društvu koje se
menja na načine koji se moraju smatrati revolucionarnim, duž
linija direktno povezanih s tabuima, ali u takvom obliku i
sastavu da se upravo ta veza ne može povući. O prvom možemo
govoriti, ali samo kao o nečemu izvan nas samih, u jednom
zatvorenom sistemu, a drugo, koje nam se odigrava pred nosom,
teško nam je da vidimo, pošto su ta dešavanja i naše poimanje
sebe tako snažno poistovećeni, a vrata drugačije perspektive
zatvorena.
Tu u praksi znači da živimo u društvu koje je, s jedne strane,
onemogućilo utopijsko i revolucionarno, i koje se suprotstavlja
svakoj realnoj izmeni sopstvenog sistema – polazeći od ideje da
je dobro koliko može biti, a u svakom slučaju mnogo bolje od
alternativa, koje su sve pale u sistem rastuće nečovečnosti i
završile se katastrofom – ali koje se s druge strane samo menja
suštinski revolucionarnom brzinom i radikalnošću, i koje vodi u
utopijsko, shvaćeno kao neko drugo mesto. To putovanje se
nekako odigrava u najdubljoj tajnosti, i to zato što je suštinski
nedemokratsko, jer iako se tiče svih, sve usputne odluke donosi
pojedinac. A pojedinac nije utopista, nije revolucionar, nije
antidemokrata, već je dobar demokrata i građanin društva, i ako
u njemu ima i trunke revolta, trunke potrebe za promenom
društva, to je usmereno ka raspodeli dobara, koja je u
određenom trenutku manje ili više pravedna. Zajedno, i na taj
način, odlazimo u večito nove oblasti, među kojima su neke
toliko nove da se moraju uspostavljati novi zakoni, ne da bi ih
zabranjivali i isključivali, već da bi ih uvrštavali u staro.
Klonirali smo životinje, mapirali smo ljudski genom i možemo
da menjamo njegove gene, možemo da presađujemo srce i
pluća, stvorili smo decu izvan materice, i čak smo stvorili nove
vrste, tvorevine bez porekla čije smo odlike sami odredili.
Nama se sve to čini malim, zato što se delatnost koja je
dovela do toga sastoji od malih jedinica koje ne uključuju ostale
delove društva, ali i zato što smo nakon nacizma i genocida nad
Jevrejima suspendovali veliko kao pojam, dosledno izbegavamo
tačku u kojoj se više vrednosti stapa u jednu figuru, kao u
predstavi o geniju, predstavi o sublimnom, predstavi o
božanskom, predstavi o izabranom narodu, u slici sveta u kojoj
pojam poput strahopoštovanja više nema mesta, zvuči šuplje, a
još više ukoliko je to strahopoštovanje prema ljudskom; to je
retorika, čini nam se, to ukazuje na nešto veće od nas, na figuru
koja se s pojavom nacizma pokazala razornom.
Posledica je da više nema ničeg većeg od nas, nema više za
šta da se umre, pa time ni bilo čega pred čime bismo osetili
strahopoštovanje. Ali kloniranje životinja, manipulacija
čovekovim naslednim materijalom, stvaranje novog bića, nije
nešto malo. Cepanje atoma nije nešto malo. To je prekoračenje
granice koja nikada ranije nije bila prekoračena, to je zadiranje u
činioce samog života, za koji ne znamo odakle dolazi i kako je
nastao, ali koji smo oduvek smatrali darom i misterijom, nečim
nepovredivim. Manipulacija ne rešava misteriju, ali povređuje
njenu granicu. Mi izgrađujemo naše društvo oko nepovredivosti
pojedinačnog života. Šta je povreda pojedinačnog života?
Ubistvo, udaranje, krađa, silovanje, mučenje, maltretiranje.
Činjenje onoga što taj život sam ne želi. Tu granicu čuvamo
društvenim sponama, a ako se one preseku i granica prekorači,
namećemo sankcije.
Ali ko čuva nepovredivost ljudskog života shvaćenog kao
neindividualna veličina, ljudski život kao kolektivni život, kao
„svi“? Ranije su to činili religija i zakon religije. Ali sada kada
je religija nestala? Država? Država je instrumentalna veličina,
više ili manje pragmatično upravljanje zajednicom, čiji se uspeh
uglavnom meri bruto nacionalnim proizvodom i stepenom
nezaposlenosti, a pošto je i nauka instrumentalna, i pošto su
njena prekoračenja isplativa, nema razloga da država sačini
zakon koji ustanovljuje da je život svetinja i da se njegova
granica ne sme povrediti.
 Mi smo ukinuli apsolutno, a to smo učinili zato što se
ispostavilo da je ono veličina koja stvara nečuvena dela, ali bez
apsolutnog sve je relativno, pitanje dobrih odnosno loših
argumenata, nešto o čemu se može pregovarati, unutar domena
razuma. Razum je za nas isto što i isplativost. A šta se onda
dešava sa onim što se nalazi izvan razuma? Neisplativost nije
nikakav argument u carstvu isplativosti, a apsolutno je ono što
se ne može zameniti, ni novcem ni argumentima. Apsolutno nije
ni razumno ni nerazumno, već ono što stoji izvan kategorija.
Apsolutno se može dostići samo osećanjima. Apsolutno pripada
religiji, mitologiji i iracionalnom. Apsolutno je ono što nekoga
može navesti da umre za stvar veću od njega samog, apsolutno
je ono u šta se uzdavalo kada se zakon nekada pravio. Apsolutno
je smrt, praznina, ništavilo, tama. Apsolutno je pozadina spram
koje se život odigrava u reljefu.
Apsolutno je večnost. Relativno je svakodnevica. To su dve
osnovne figure našeg života. Mi apsolutno odvajamo od života,
prvo trivijalizovanjem velikog, shvaćenog kao granica života i
materijalnosti, atom i meso, dakle puštajući da se pitanja i
granice koji se tiču svih nas, velikog kolektiva, čovečanstva,
obrađuju u malom; a zatim, ritualizujući veliko u jednom
nestvarnom slikovnom svetu: smrt za nas nije telesna smrt, već
slikovna smrt, kao što ni nasilje nije telesno nasilje, već slikovno
nasilje. Heroizam za nas nije moguć, nema prostora za njega,
zatvoren je zato što herojsko pripada nepoželjnom velikom, dok
u slikovnom svetu, u koji svako od nas može ući kad poželi,
herojskog ima: čitavi sve tovi i društva nastali su u velikim
igrama na internetu, u kojima bilo ko na nekoliko sati može
uzeti mitraljez i poći u svet da puca po neprijatelju. U gotovo
svim filmovima koje gledamo radi se o tome: heroizam, nasilje,
smrt. A ljudi koje gledamo kako vrše herojska dela u naše ime,
umesto nas, svi su lepi ili harizmatični ili oba. Da, taj svet koji
sa svakom proteklom godinom sve više narasta i sve više
obuhvata, slavi sve vrednosti koje inače odbijamo. Spoljašnja
lepota, harizma, heroizam, nasilje i smrt su nerelativni, pripadaju
čistom, neambivalentnom, prostom. Naša potreba za time, da
gledamo veliko i ono što se graniči sa apsolutnim, neutaživa je.
Ali pošto su ova dva sistema, relativizovana stvarnost i
apsolutizovana pseudostvarnost međusobno isključivi, i mogu
postojati samo kao razdvojene veličine, pitanje je šta će se desiti
u trenutku kada se stave na vagu, dakle kada neko više ne bude
samo posmatrao relativnu stvarnost merilima apsolutnog, već
kada bude i delao polazeći od njih. To se letos desilo u
Norveškoj, kada je muškarac nekoliko godina mlađi od mene
otišao na ostrvo i počeo da puca i ubija decu i mlade. Ponašao se
kao da učestvuje u kompjuterskoj igri, ali taj heroizam koji je u
svojim očima ispoljavao, smrt koju je uzrokovao, nije pripadala
slikovnom svetu, nije bila apstraktna i lišena posledica, nije se
desila na nekom drugom mestu, otrgnuta od mesta i vremena
njegovog tela; bila je stvarna, konkretna, apsolutna. Svaki metak
zarivao se u meso, svako oko koje je ugasnulo bilo je stvarno
oko, pripadalo je ljudskom biću sa stvarnim životom. Samo
odstojanje može da omogući takav čin, jer u odstojanju nestaje
posledica, a ono što se moramo zapitati nije kakva je politička
stanovišta taj čovek imao, niti da li je bio lud, već jednostavno
kako je takvo odstojanje moglo nastati u našoj kulturi. Da li je
on osećao čežnju za stvarnošću, za ukidanjem relativnosti, za
posledicama apsolutnog? Verovatno. Osećam li ja takvu čežnju?
Da, osećam. Moj osnovni osećaj je da svet nestaje, da se naši
životi pune slikama sveta, i da se te slike isprečavaju između nas
i sveta, koji zbog toga postaje sve lakši i lakši i sve manje i
manje obavezuje. Na sve načine pokušavamo da se oslobodimo
svake veze s fizičkom stvarnošću: od beskrvnih, vakuumski
upakovanih bifteka u zamrzivaču u supermarket, industrijski
proizvedenog mesa zatvorenih životinja, do skrivanja telesne
smrti i bolesti u društvu, od estetski operisanih, što će reći
ujednačenih ženskih lica, do beskrajne struje slika u vestima
koje svakodnevno klize kroz nas, i koje zajedno, u sumi, brišu
sve razlike i stvaraju nekakvu svetsku istovetnost, zato što se sve
iznosi istim jezikom, i zato što taj jezik nemilosrdno, mada
sporo, preobražava izneseno u samog sebe. Simbol tog pokreta
je novac, koji sve pretvara u novčanu vrednost, što će reći broj.
Stvari su masovno proizvedene, što će reći iste, čitav naš svet,
koji je komercijalan, zasniva se na sistemu serije. Sve vrednosti
koje postoje u našem slikovnom svetu jesu nacističke vrednosti,
iako svi o njima govore nešto drugo. Lepa tela, lepa lica, zdrava
tela, zdrava lica, besprekorna tela, besprekorna lica, herojski
ljudi, herojska smrt, to su iste slike koje su tada bile zastupljene,
jedina razlika između naših i njihovih slika jeste to što mi njih
nećemo da prenesemo u realnost, već ih ostavljamo tamo, u
neobavezanom, i što govorimo da nije važna vrednost slika, već
vrednost čoveka, koja je drugačija. Ali jaz između njih je toliko
veliki, i privlačnost autentičnog, koje je ovde fiktivno, toliko je
snažna da će neko pre ili kasnije poželeti da spusti to nebo i
učini ga relevantnim na zemlji. Masovni ubica na Uteji je to
učinio, on se nije obavezao prema stvarnosti, dakle prema
fizičkim telima, već prema slici stvarnosti, u kojoj nema
nikakvih istinskih posledica. U danima nakon tog zločina kružila
je priča o dečaku koji se okrenuo ka masovnom ubici, koji ga je
onda pogledao u oči, i rekao da ne može da ga ubije. Nije ga
ubio. Ubio je sve ostale koje je mogao, ali ne i tog dečaka.
Zašto? Video je oči, u njima je počivala obaveza. Postoji slična
priča iz Hitlerovog života, Liljegren je prenosi. U vreme kada je
bio državni kancelar, Hitler se vezao za jedno dete, plavooku
devojčicu Bernardine Ninau, pustio ju je iza barikada i dao joj
jagode sa šlagom, toliko mu se dopadala, kao i razgovor koji su
imali, da joj je rekao da može da svraća u posetu kad poželi.
Dopisivali su se nakon prvog susreta, ali je Martin Borman
proučio njenu porodicu i otkrio da joj je baba Jevrejka. Hitler se
naljutio, kako piše Liljegren, i rekao: „Izvesni ljudi imaju pravi
dar za uništavanje mojih malih radosti“. Ali dopisivanje se
nastavilo do 1938, i ona ga je nekoliko puta posetila u Berghofu,
prema onome što Liljegren piše. To ne govori ništa o Hitlerovoj
zlobi ili dobroti, i ništa o snazi njegove mržnje prema Jevrejima,
ali mnogo o njenoj anatomiji: Hitler je bio pun mržnje, još od
detinjstva, i stvorio je svet koji se uveliko zasnivao na
udaljenosti od drugih, bez ikakve porodice, prijatelja ili
ljubavnica, u sistemu bez korekcije u kojem su se sve unutrašnje
veličine pretvarale u spoljašnje, pa i mržnja, koju je nakon
ratnog poraza usmerio ka Jevrejima i jevrejstvu i svemu što je
ono predstavljalo u njegovom sistemu. Tu, u sistemu, mržnja je
bila apsolutna. Ali čim bi se nešto probilo kroz njenu zonu, u
prostor između njegovog jastva i njegovih ubeđenja, koji je,
pored tih njemu nepoznatih prolaza, bio gotovo sasvim prazan,
mržnja više nije važila. Mržnja se odnosila na druge. U tom
prostoru nalazilo se njegovo sećanje na majku, na primer, a da je
ono ostalo jako, jasno je kada znamo da je svakog Božića, dakle
u vreme kada mu je majka umrla, bio tih, miran i potišten, kao
Božića 1915, koji je proveo na frontu, prema svedocima koji su
tada bili s njim, a u tom prostoru nalazili su se i jevrejski lekar
Broh i ta desetogodišnja devojčica, pa otud njegova nežnost
prema njima. Nije imao odstojanje prema Bernardininim očima,
ona je bila stvarna, tu u sobi s njim. Nije opasna čežnja za
stvarnošću, za autentičnošću i prirodom, niti je ona bila opasna
sila u nacizmu, već je opasna njena sušta suprotnost, udaljenost
od sveta i ujednačavanje ljudskog, koje svako ideološko
razmišljanje stvara. Ali ako naša kultura udaljava fizičku
stvarnost postavljajući slike pred nju, i ujednačava razlike
silovitom serijalnošću, njoj se, isto kao Hitleru, mora suditi
prema onome što čini, a ne prema onome što jeste. Činjenica je
da ona ne istrebljuje ljude, ni u konkretnom ni u prenesenom
smislu, ne proganja ljude niti sprečava ljudske glasove da se
čuju, i pitanje je da li je možda ta kultura zapravo adekvatan
odgovor na nerešiv problem modernosti, onaj što se tiče jednog i
svih. Ima razlike između zemlje koja započinje rat i istrebljuje
čitav narod u svoje ime, i usamljenog masovnog ubice koji ubije
šezdeset devetoro dece i mladih. Prvo neprekidno pokušavamo
da sprečimo, drugo ne možemo sprečiti. U oba slučaja reč je o
ličnom nasilju, i oba nastaju kao rezultat udaljenosti, ali na tome
se sličnost završava. Udaljenost je suprotnost autentičnosti, i nije
problem u čežnji za autentičnošću, već u udaljenosti koja tu
čežnju stvara. Jedinstveno je ono što se ne može ponoviti, ne
može kopirati, i što se nalazi najednom mestu u jedno vreme. To
je umetnost pojedinca i život pojedinca. U Nemačkoj se desilo
to da se pojedinac rastočio u svima, nebo ideala se spustilo, i
slika apsolutnog, u kojoj nema posledica, postala je osnov
nečijeg delovanja. Apsolutno, u ovom slučaju shvaćeno kao
rasa, biologija, krv, zemlja, priroda, smrt, nije se samo postavilo
kao suprotnost relativnom, shvaćenom kao tržište akcija,
industrija zabave, demokratski parlamentarizam, kao što se
svugde činilo u periodu pre Prvog svetskog rata, već se i
sprovelo u delo, kao čin: nacistička Nemačka bila je apsolutna
država. Bila je to država za koju su državljani mogli da umru.
Kada se pogleda film Leni Rifenštal o partijskim skupovima u
Nirnbergu, koji prikazuje narod gotovo rajski saglasan, okupljen
oko istog, okružen simbolima i pozivima iz onog najdubljeg u
ljudskom životu, povezanog s rođenjem i smrću, i sa
otadžbinom, dakle poreklom i pripadnošću, prizor je ujedno i
divan i nepodnošljiv, a sve nepodnošljiviji što se duže gleda, ili
je makar meni tako bilo kad sam taj film gledao jedne noći
proletos, i dugo sam razmišljao odakle ta nepodnošljivost dolazi,
taj nespokoj u slici nemačkog raja, s njegovim bakljama u tami,
njegovim očuvanim srednjovekovnim gradom, njegovim
klicanjem ljudi, njegovim suncem i njegovim zastavama, da li
sam to ja učitao, znajući odakle taj raj potiče, nauštrb čega je
nastao i šta se s njim desilo, ali zaključio sam da nije to, da to
nije u meni i mom znanju šta leži iza filma o tim danima, već da
je u samim slikama, da je svet koji prikazuju nepodnošljiv svet.
Ne zato što je lažan, jer takav svakako jeste bio, u smislu da su
sve njegove slike bile stvorene samo za tu priliku, već zato što
taj lažni svet, koji je jedna od retkih čistih utopija stvorenih u
prošlom veku, u kojem je sve baš kako treba, upravo
nepodnošljiv. Nepodnošljivost je počivala u nerazličitosti. Sve je
potvrđivalo jedno, a kad sve potvrđuje jedno, ne postoji drugo, a
bez drugog jedno se rastače u sebi i nestaje. Jedno nije ništa bez
drugog. Društvo koje Leni Rifenštal prikazuje, ta utopija o
jednom, morala je stvoriti drugo da bi mogla očuvati svoju
jednostavnost i svoju unutrašnju nerazličitost, i to leži ispod ovih
spokojnih i harmoničnih slika i ispunjava ih nemirom:
neizbežnost rata. Nisu njih apsolutne vrednosti odvele u rat, jer
su rođenje i smrt, poreklo i dom centralni za sve ljude i sve
narode, već ih je odvela utopija jednog. Bio je to pad imena u
broj, bio je to pad razlikujućeg u nerazličito.

Ako kažemo da je naša sadašnja kultura definitivno dobila

temelj u sedamnaestom veku, u smislu da su se svi elementi koji
prožimaju naše doba prvi put pojavili tada, ta kapija se otvorila
između dve figure: Hamleta i Don Kihota. Njihovi pisci, Šekspir
i Servantes, umrli su iste godine, i njihova shvatanja čoveka,
koliko god se radikalno međusobno razlikovala, čine dva pola u
našem shvatanju sebe. U njihovo vreme se apsolutno, koje su
znali pod imenom božanskog, sve više bližilo relativnom, što će
reći međuljudskom, što je druga reč za društvo. Hamlet sumnja,
i kao da otkriva sumnju, ona ispunjava sve. Don Kihot ne
sumnja, on veruje, ali ono u šta veruje, i što vidi, pošto to
ispunjava njegov pogled, nije stvarno, pripada fikciji, a ne svetu.
On vidi ovce, spusti koplje i jurne u napad, misli da je to
neprijateljska vojska. On vidi vetrenjaču, spusti koplje i jurne u
napad, misli da je to džin. Don Kihot je heroj u svetu bez heroja,
ili u svetu u kojem heroji i njihov apsolutni život pripadaju
pseudosvetu, nespojivom s relativnom stvarnošću koja pripada
svakodnevici. Don Kihot je komičan heroj. Hamlet je takođe
heroj, ali iz sasvim suprotnog razloga, on sumnja i relativizuje u
svetu apsoluta. Hamlet je tragičan heroj. Don Kihot kao da gleda
stari svet poslednji put. Hamlet kao da gleda stari svet prvi put.
Kroz njih mi vidimo sebe, jer naša kultura se zasniva na sumnji,
a naš raspon proteže od relativne svakodnevne stvarnosti do
neba velikih predstava. Hitler je eliminisao sumnju, i spustio
nebo velikih predstava u relativnu svakodnevnu stvarnost,
tačnije usadio je fikciju u materijalnu stvarnost i pretvorio je u
pozorišnu predstavu, koja je pojedinca okovala za masku.
Jevrejski filozof Emanuel Levinas već je 1934. napisao
sledeće o Hitleru i hitlerizmu:

Telo nije samo životna zgoda ili nezgoda koja nas dovodi u
vezu sa nemilosrdnim svetom materije – njegovo
prianjanje uz Ja ima značaja samo po sebi. To je
 prianjanje koje se ne može izbeći i koje nijedna metafora
ne bi mogla pomešati sa prisustvom nekog spoljnjeg
objekta; to je jedinstvo kome ništa ne bi moglo izmeniti
tragični ukus konačnosti. To osećanje istovetnosti između
ja i tela [...] neće, dakle, onima koji od njega polaze nikada
dozvoliti da u osnovi ovog jedinstva otkriju dvojstvo
slobodnog duha koji se bori protiv tela za koje bi bio
okovan. Za njih se, naprotiv, u toj okovanosti za telo
sastoji sva suština duha. Odvojiti ga od konkretnih oblika
za koje se on odsad vezao znači izneveriti osobenost
samog onog osećanja od kojeg treba poći. Važnost koja se
pridaje tom osećaju tela, kojim zapadni duh nikada nije
hteo da se zadovolji, u osnovi je novog poimanja čoveka.
Ono biološko, sa svim usudom što u sebi nosi, postaje više
nego objekat duhovnog života, postaje njegova srž.
Tajanstveni glasovi krvi, zov nasleđa i prošlosti kojima
telo služi kao zagonetni prenosilac, gube prirodu problema
podvrgnutih rešavanju jednog suverenog slobodnog ja.
Naime, u rešavanju tih problema ja ne unosi ništa osim
samih njegovih nepoznatih. Ono je zapravo i sačinjeno od
njih. Suština čoveka više nije u slobodi već u nekoj vrsti
okovanosti. [...] Vezan za svoje telo, čovek oseća da se
odriče moći da umakne samom sebi. Istina više za njega
nije posmatranje tuđeg prizora, ona se sastoji u drami u
kojoj je sam taj čovek učesnik. Pod bremenom celokupne
svoje egzistencije – koja sadrži činjenice na koje više nema
vraćanja – čovek će reći svoje da ili ne.69

Ovde je čovek jedno sa samim sobom, jedinstven i ceo. To je

čovek kao jedno. Levinas, koji je postao filozof drugog, ovim
rezonovanjem se jednako mnogo okreće protiv Hajdegera koliko
i protiv Hitlera, kako piše italijanski filozof Đorđo Agamben,
koji navodi ovaj pasus u svojoj knjizi Homo Sacer: Suverena
moć i goli život. Jer tu, u čoveku shvaćenom kao jedno,
poistovećenim sa sobom i svojim telom, gde se ne pravi razlika
između postojanja jastva i načina na koji ono postoji, Hajdeger i
Hitler se sreću, smatra Agamben, na mestu na kojem sve
antropološke razlike – između tela i duše, osećaja i svesti, jastva
i sveta, subjekta i odlike – prestaju da važe.

Dasein, tubivstvo, tako se postavlja u područje

nerazlučivosti u odnosu na ostale tradicionalne
determinante čoveka, čime se označava njihova konačna
propast.

Ono što je u životu relativno, dakle sve što se može birati,

čvrsto se vezuje za ono što nije relativno, već apsolutno i
nedvosmisleno, što je u slučaju jastva biološko telo. Tada se
jastvo približava svojem „to“, mestu na kojem svi glasovi ćute i
tama nerazličitosti vlada, i taj pokret, ka apsolutu života, koji je
njegovo „to“, ono je što omogućava razdvajanje jevrejskog od
nemačkog, pošto se presudno razlikovanje između „mi“ i „oni“
postavilo u telo, što će reći rasu, što će reći ono nepromenljivo,
dok su sva druga razlikovanja, poput jezičkog, idejnog i
kulturnog, koja se mogu naučiti i prilagoditi, modifikovati i
razmatrati, postala apsolutno nevažeća. Sve se potislo u telo, sve
se sakupilo u njemu, a krajnja posledica čoveka koji je jedno sa
samim sobom, kojeg s oprezom možemo nazvati monofonim
čovekom, koji je, kao jedno sa samim sobom, stajao pored
sledećeg čoveka u neprekinutoj seriji, pošto taj sledeći nije bio
drugi, već opet taj jedan, krajnja posledica tog okretanja jastva
ka telu, koje je istovetnost, koje je jednakost, bio je Holokaust,
jer u njemu je Jevrejin samo bio telo, samo meso, samo udovi.
Kada bi stigli do koncentracionih logora, i kada bi ih isterali iz
stočnih vagona, više nisu bili niko. Oduzeli su im građanska
prava i oduzeli su im imena. Bili su „to“. Čim izađu iz vagona,
naredili bi im da se svuku. Ljudi poterani uzbrdo ka gasnoj
komori, koja je u Treblinki stajala na malom uzvišenju, ostali su
bez državljanstva, bez imena i bez odeće. Predstavljali su sasvim
ogoljeno ljudsko biće, bez ičeg drugog osim tela, usred onoga
što Agamben naziva „golim životom“. U ovoj slici, koja nije
metafora već stvaran događaj, vidi se šta čovek jeste i u čemu
nastaje. Sasvim ogoljeno ljudsko biće, nije li to istinsko ljudsko
biće? Prirodno ljudsko biće, ljudsko biće kao biološka tvorevina,
kakva je pod ogrtačem civilizacije i kulture? Ako zamislimo
svet bez jezika, bez zemalja i bez imena, svi bismo živeli takvim
životom, kao naga bezimena tela u bezimenom svetu, dok smrt
ne dođe i to nago telo ne pretvori u leš, bačen u mrtvi svet
truljenja i erozije. Takav život bi se odigravao usred sveta,
okružen drvećem, vodom, planinama i dolinama, nad zemljom
sveta i pod nebom sveta, ali ipak bi bio i život izvan. Izvan
čega? Izvan ljudskog. Jer to se vidi u slici ogoljenog ljudskog
bića: ono je izvan zakona, izvan društva, izvan imena. Samo
tako, preko odsustva, možemo videti šta su zakon, društvo i ime.
Zakon reguliše lično nasilje, i odgovornost za njega vraća na
pojedinca, dok ga ujedno, kako bi sebe održao, institucionalizuje
u vidu policije i vojske. Društvo reguliše kolektiv; u njemu se
svi koje društvo obuhvata grupišu u manja ili veća „mi“,
formalna i neformalna, a ime garantuje individualnost pojedinca
u zajednici svih. Ako je čovek izvan zakona, može se ubiti. Ako
je izvan društva, nije niko. Ako je izvan imena, broj je. Jevreji
koji nisu odmah ubijani u Aušvicu, takođe su se identifikovali
brojem, tetoviranim na ruci. Ali nije toliko jednostavno da su se
Jevreji mogli ubijati zato što im je sve što pripada ljudskom bilo
oduzeto, zato što se civilizacija na neki način poništila u njima i
u njihovoj sudbini, jer su sile koje su ih dovele dotle, dakle izvan
ljudske zajednice, bile sile unutar ljudske zajednice, dakle
civilizacije, našeg „mi“. Spajanje bivstvovanja jastva i tela, što
čoveka približava „tome“ u „ja“, i time ga uklanja i iz istorije i
iz trenutka, stavlja mu masku istovetnosti, pošto pozorišna
predstava, koja je oduvek predstavljala ljudske mogućnosti, više
nije predstava, već život sam kako se odigrava. To spajanje je
nastalo paralelno sa odgovarajućim pomakom ka „tome“ u
kolektivu, i možda je bilo moguće samo uz njega; i „mi“ se
povuklo ka „to“, tačnije ka broju. U birokratiji čovek je broj, i u
masi čovek je broj. To raščovečavanje „mi“, koje drugoga može
da redukuje na broj, nužno je u ratu da bi se neprijatelj uopšte
mogao ubijati, i važno je u administriranju velikih količina ljudi,
pa i danas, jer je modema država nezamisliva bez statistike, ali u
Hitlerovoj Nemačkoj država je bila totalizovana, „mi“ se stopilo
s državom, postalo je ista stvar, i kao što se „ja“ vezalo za telo i
nije imalo prostora izvan njega, tako se „mi“ vezalo za državu i
nije imalo prostora izvan nje, i kao što je to omogućilo da se
jevrejsko „ja“ gurne u „to“, u čisto telo, omogućilo je i da se
jevrejsko „mi“ gurne u „to“, u čist broj. Ni „ja“ tela ni „mi“
države nije imalo nikakvo „ti“. Zato je bilo moguće poslati
milione Jevreja u gasne komore naočigled svih, a da se ništa
drugo nije desilo osim da su spustili pogled, odvratili pogled, jer
šta je imalo da se vidi? Nije bilo ničega. Ništa nisu videli, ništa
nisu čuli, ništa nisu rekli. „To“ tela: nerazličito. „To“ u „mi“:
nerazličito. Izvan jezika sprovođeni su kroz zemlju, nevarljivim
prugama, i postali, u nerazličitoj noći, pepeo.
Nigde ne pitaju za tebe, jer „ti“ ne postoji.
 *
Već je veče. Sam sam kod kuće, Linda i deca još su na
Korzici s njenom majkom. Hajdi je ispao sekutić dole, kako mi
je ponosno rekla preko telefona. Jedva čekam da joj vidim
osmeh kad se vrati kući. Jon je dobio dušek za plivanje u obliku
krokodila, i pao je i povredio koleno, koliko sam shvatio iz
njegove nepovezane i zadihane priče. Vanja nije htela da priča
preko telefona, ali je plakala kad smo se rastali i kad sam pošao
od njih na železničkom peronu, što nikad ranije nije uradila.
Otkad su otišli, pre četiri dana, pisao sam po ceo dan i uveče, a
noću gledao film Šoa, osim juče, kada sam čitao knjigu Gite
Serenji o Treblinki. Šoa ne ostavlja utisak na mene, možda zato
što ga držim na odstojanju, ili zato što radi sa uvidima, a ne
osećanjima. To u suštini nije sasvim tačno, iznenada, ni iz čega,
jedna scena me je navela da zaplačem, u naletu uživljavanja, ali
onda je prošlo, i nastavio sam da gledam. Knjiga Gite Serenji,
koja me je prošli put kad sam je čitao skoro paralisala, takođe
me nije dirnula. Ali to je kad sam budan. Kad spavam, sanjam o
tome.
Nešto ranije danas sedeo sam na balkonu, pušio i gledao
krovove, kao obično. Nebo je bilo bledoplavo, tipično majsko, a
iz grada su se podizali uobičajeni zvuci: brundanje autobusa,
škripa kočnica, šuštanje guma u pokretu, pokoji povik. Na krovu
stambene zgrade preko puta radilo je nekoliko Poljaka, već
nekoliko dana prave terase stanova u potkrovlju. Iznenada se
dete negde nasmejalo. Bio je to tako nagao, preplavljujući i
radostan smeh, potpuno predan radosti u trenutku, da je i mene
ispunio. Osmehnuo sam se i ustao da pogledam odakle dolazi.
Bilo je to dete od tri, možda četiri godine, sudeći po smehu. I
muški glas se povremeno čuo, zamislio sam da je to otac koji
baca dete uvis, iznova i iznova. Ali nikog nije bilo na ulici
ispod, nikog na parkiralištu ili ispred garaže. Smeh se ponovo
začuo i pretpostavio sam da dolazi iz malog uzanog prolaza koji
povezuje pešačku zonu sa ulicom iza naše zgrade, sakrivenog
nizom kuća. Ponovo sam seo, sipao mlaku kafu iz termosa i
zapalio novu cigaretu.
DEVETI DEO
 Napolju je još bio mrak kad je zvonio budilnik. Ugasio sam
ga i ustao. Linda je mimo ležala u krevetu, lica na jastuku
gotovo sasvim pokrivenog prostrtom kosom. Bilo je pola pet i
telo me je bolelo od umora, jer sam dugo ležao budan pre nego
što sam zaspao. To mi se skoro nikad nije dešavalo; ako je nešto
funkcionisalo u mom životu, bio je to san. Bio sam ono što se
naziva čvrstim spavačem. Bez problema sam mogao da zaspim
na podu, i to dok se deca deru na metar od mene, nema veze:
ako spavam, spavam. Jednom sam pomislio da je to znak da
nisam istinski pisac. Pisci ne mogu oka da sklope, namučeni su,
zure iz kuhinjskog prozora u cik zore, moreni unutarnjim
demonima koji nikako da se smire.
Ko je ikad čuo za velikog pisca koji spava kao odojče?
Loš je znak što sam se toga setio, pomislio sam. Jer sutradan
mi je izlazio treći roman. Recenzije u svim novinama.
Uzeo sam odeću koju sam juče spremio i otišao u kupatilo da
se istuširam. Prizor odeće podigao je talas nervoze. Ruka kojom
sam držao glavu tuša dok sam ulazio u kadu tresla se. Pustio
sam vodu i zadrhtao od neprijatnosti kad su mi topli mlazevi
vode zapljusnuli kožu, pristiglu pravo iz jazbine jorgana u kojoj
bi najradije i ostala. Ali onda se stvar preokrenula, posle samo
nekoliko minuta zadrhtao sam zbog izlaska ispod toplog tuša.
Posle brujanja vode nastala je potpuna tišina. Ni zvuk nije
dopirao sa ulice, ni zvuk iz našeg stana, ili stanova ispod. Kao
da sam ostao sam na svetu.
Obrisao sam se velikim peškirom na jarkoj svetlosti, a kada
mi se koža kudikamo osušila, peškirom sam obrisao i paru sa
ogledala, stavio vosak u kosu i dezodorans pod pazuhe,
gledajući svoj odraz koji se polako ponovo mutio kako su se
molekuli vode, ili šta god to bilo, hvatali za staklenu površinu.
 Navukao sam ted bejker majicu, koja mi se lepila za još
vlažne lopatice, zbog čega isprva nisam mogao lepo da je
namestim, zatim sam navukao pur farmerke s kosim džepovima,
što obično nisam voleo da vidim na pantalonama, pošto izgleda
tako strejt, sve one dokers pantalone imaju kose džepove, ali na
farmerkama je toliko toga radilo protiv dokersoidnog izgleda da
su takvi džepovi zapravo dobro izgledali, stvarali su nekakav
naboj, ne veliki, ali u svetu u kojem sve farmerke izgledaju
sasvim isto, ipak dovoljan da ove budu malo drugačije.
Obrisao sam pod smeđom krpom i obesio je na ivicu kade,
otišao u kuhinju, uključio električni čajnik, sipao malo neskafe u
šolju i pogledao kroz prozor čekajući da voda provri. Gledao je
na istok, i u daljini je polje blage svetlosti počelo da se podiže u
tami. Nestrpljivo sam uzeo čajnik pre nego što je voda provrila,
sve glasnije šištanje se prekinulo i zamenilo ga je pljuskanje
vode koja puni šolju, isprva žutosmeđa od praha kafe, vidljivog
kao zemljana grudva na dnu, sve dok se sledećih sekundi nije
sasvim rastvorio i površinu vode učinio neprozirno crnom, sa
svetlijim mehurićima pene uz ivicu.
Sa šoljom u ruci izašao sam na terasu, seo i uzeo cigaretu.
Avion je prolazio u daljini kao kuglica svetlosti; još je bilo
suviše mračno da bih mogao da razlučim trup od okolnog neba.
Za sat i po i ja ću sedeti gore, pomislio sam, a onda se setio
Kortasarove pripovetke koja mi se toliko često podizala iz
podsvesti kada bih tu sedeo, jer se u njoj perspektiva tako naglo
i vrtoglavo menja, između čoveka u kabini aviona i čoveka na
zemlji, tačnije na jednom sredozemnom ostrvu. Kortasar je bio
majstor vrtoglave promene perspektive, i mada njegove
pripovetke ponekad liče na Borhesove, to je samo njegovo.
Čovek koji čita o čoveku koji čita o čoveku koji čita. Niz lica
koja su nestajala u prividnoj dubini ogledala kada bih u
detinjstvu stao pred njega s drugim ogledalom koje reflektuje
odraz. Sve manja i manja i manja, sve dalje u dubinu, zauvek,
jer taj pokret nije mogao da stane, mogao je samo toliko da se
smanji da se više ne može razaznati.
Duboko sam povukao dim u pluća. Zadrhtao sam: delom zato
što sam sedeo samo u košulji, delom zato što sam bio umoran. A
delom zato što sam se plašio.
Ali valjda nisam imao čega da se plašim?
Avion se sada pretvorio u tačkicu, dok se polje svitanja
prosto prevlačilo preko grada, pa je tamu u vazduhu između
zgrada ispod mene ispunila nekakva svetlost, mutna kao da je
neko kašičicom zamešao mrak, pa je svetlost skrivena na dnu
počela da se širi i podiže na površinu.
Još od pubertetskog doba pomišljao sam da bi kosmos mogao
biti mikroskopske veličine i da se, na primer, nalazi u atomu u
nekom drugom kosmosu, koji bi se pak nalazio u drugom atomu
u drugom kosmosu, ad infinitum. Ali tek kada sam čitao Paskala
i našao kod njega istu misao, ona je postala validna i
autorizovana kao stvarna mogućnost. Da, verovatno je tako bilo.
Fraktalni sistem, na čijem je osnovu toliko toga na svetu
izgrađeno, jeste takav: slika u slici u slici, ad infinitum.
Ugasio sam cigaretu u pepeljari, prosuo ostatak kafe preko
ograde balkona, čuo je kako zasipa krov daleko ispod u trenutku
kada sam otvorio vrata i ušao. Ostavio sam šolju na kuhinjskom
pultu, navukao novi sako i obuo nove cipele, stavio kutijicu
voska za kosu, gaće i košulju u unutrašnjost ruksaka, a pasoš,
avionsku kartu, cigare i upaljač u spoljašnji džep, okačio ruksak
na rame i hteo da otvorim vrata kad se pojavila Linda.
– Ideš? – pitala je.
– Idem – odgovorio sam.
– Srećno, onda – rekla je.
 Brzo smo se poljubili.
– Vidimo se sutra! – rekao sam.
– Da, sve će biti u redu – rekla je.
Izašao sam do lifta. Zatvorila je vrata za mnom, pazio sam da
ne pogledam u ogledalo dok sam se spuštao, zapalio sam
cigaretu kad sam izašao na ulicu. Dva taksija stajala su ispred
hotela, polako sam otišao do pešačkog prelaza, prešao ulicu i
prišao im. Vozač u prvom je spavao na sedištu. Sagnuo sam se i
zglobom prsta pokucao na prozor. Nije se trgao kako sam
očekivao, već je otvorio oči dok su glava i telo ostali nepomični,
u nekakvom nepriličnom položaju kraljevskog dostojanstva.
Prozor se spustio.
– Jeste li slobodni? – pitao sam.
– Jesam – odgovorio je. – Kuda idete?
Otvorio sam zadnja vrata i ušao. Zamisao mi je zapravo bila
da taksijem odem do železničke stanice, pa odatle vozom do
aerodroma, ali delom mi je bilo žao što sam ga probudio zbog
tako kratke vožnje, ne bi dobio više od stotke za nju, delom mi
je bio potreban prijatan osećaj bogatstva i luksuza koji bih imao
ako se taksijem odvezem sve do aerodroma, što nikada nisam
radio, izuzev jednom sa decom, kada smo putovali na Kanarska
ostrva s toliko prtljaga da nismo imali snage da sve vučemo na
voz.
– Kastrup – rekao sam. – Imate li stalnu tarifu?
– Da – kazao je i dao žmigavac nalevo.
Bilo je četiristo kruna skuplje. Skoro kao karta za avion. Ali
šta sad, sutra mi izlazi roman. Dobio sam najmanje šezdeset
hiljada za njega. Toliko sam valjda mogao da se častim. Osim
toga, trebalo je da imam mnogo intervjua, bilo je važno da
budem odmoran i budan, to mi je posao.
Zavalio sam se na sedištu i gledao grad čija su svetla sijala u
sivkastoj zori, i presekao me je nov talas nervoze.

Skoro dve godine sam radio kao jezički konsultant na novom

norveškom prevodu Biblije, i tada sam toliko često leteo od
Kastrupa do Gardermuena, tamo i amo u jednom danu, da mi je
ono što sam dotad smatrao ako ne veličanstvenim onda svakako
nesvakidašnjim, nekakvom svetkovinom putovanja, postalo
obično kao vožnja autobusom. Uzeo sam kartu za ukrcavanje na
automatu u hali za polaske, popeo se na sprat i pošao ka
bezbednosnoj kontroli u tamošnjim dugačkim hodnicima. S
jaknom i kaišem u ruci stavio sam ruksak na traku kada je na
mene došao red, pa ga uzeo sa druge strane, okružen poslovno
obučenim muškarcima u pedesetim i nešto malobrojnijim
ženama jednako profesionalnog izgleda, jedni su bili vedri i
otvoreni, drugi nekako povučeni u sebe, nalik drveću.
Pretpostavio sam da bih ja delovao kao ovi drugi, ako bi me
neko posmatrao na taj način. Ponovo sam se opasao kaišem i
navukao sako prolazeći kroz fri-šop, i zaputio se u kafe pored
ulaza do kapija B, gde sam uvek sedeo nakon što kupim
norveške i danske novine na velikom kiosku, a zatim kafu za
šankom.
Gotovo da ni sa kim nisam razgovarao o romanu, osim s
najbližima, a oni su videli mene i sebe, sasvim bez objektivnosti
koju roman inače uspostavlja, pa nisam mogao da znam kako
deluje spolja, ljudima koji me ne poznaju. Nisam mogao lako da
predvidim šta će me novinari pitati. Ali čim postave svoja
pitanja, utvrdi se određeno viđenje knjige, jer oni uvek isto
razmišljaju, uvek pitaju isto, pa čim nešto kažem jednom,
ponovim to i drugom, i to onda za knjigu postane nekakva
platforma, koja pak postane isto što i knjiga sama, pošto se ono
što o knjizi sutradan piše u novinama dalje utvrdi u širem krugu
čitalaca i zainteresovanih, koji o njoj govore polazeći od te iste
platforme. Kad me sledeći put intervjuišu, novinari se pripreme
tako što pročitaju prethodne intervjue i recenzije. U tom procesu
proseje se sve osim dva-tri mišljenja, koja se potom
prežvakavaju i nameću sve dok knjiga ne postane beživotna i ne
ostane da leži mrtva u stovarištu negde nadomak Osla.
Ali jedna stvar je ovoga puta bila sigurna, a to je da će me
pitati o autobiografskom elementu. Zašto sam pisao o sebi? Šta
to mene čini toliko zanimljivim da nisam mogao da napišem
samo jedan roman o svom životu nego šest? Da li sam narcis?
Zašto sam koristio prava imena? To bi moglo dobro da prođe,
nisu to nemoguća pitanja, ali ako se budu usredsredili na
specifična imena, na oca i baku, na primer, i na njihovu
konkretnu rodbinu, i ako ne budu hteli da govore o
predstavljanju stvarnosti u romanu uopšteno, već specifično, o
baki i tati i danima u Kristijansandu, mogla bi da ispadne noćna
mora.
Pokazatelj šta bi moglo da ih zanima dobio sam u tri intervjua
unapred snimljena u Malmeu; jedan za Dagblade, jedan za
Dagens neringsliv, ijedan za Književni program na NRK. I
Dagblade i Dagens neringsliv zanimalo je ono što sam napisao o
sebi, o svojoj ličnosti kakva je sada. To što nemam prijatelja, što
me ne zanima društveni život, što se toliko napijam da izgubim
kontrolu. Bilo je gotovo nemoguće govoriti o tome. Ko još hoće
da u novinama izjavi kako nema prijatelja? Kad sam pisao, to
nije bio problem jer je za mene to što sam pisao jednostavno bilo
takvo kakvo je, dok sam sedeo sam u sobi. Roman sam usko
vezao za svoj život, ali čim je izašao na svetlost dana, to se
pretvorilo u nešto drugo, jer se u privatnom, onom što meni
pripada, odjednom pojavilo strahovito rastojanje, to je postala
„stvar“, nešto javno, dok zapravo nije bilo ništa, već ono
neizrečeno u čemu se krećemo, što u romanu jeste doduše dobilo
oblik, samo što je velika razlika između romana i novinskog
članka u tome što roman pripada intimnoj sferi i čvrsto je
povezan s jastvom, ima specifičan glas, koji prevazilazi, pošto se
ujedno obraća jednom čitaocu, ili čitaocima, ali nikada ne
napuštajući ono osobeno i lično, dok novinski članak nije tako
ukorenjen u osobenom i ličnom, pa zato preobražava sve što u
romanu stoji pretvarajući ga u nešto drugo, nešto javno i opšte,
sa snagom presude: Knausgor nema prijatelja. Knausgor gubi
kontrolu kad pije. Knausgor viče na decu. I tako je bilo sa svime
što sam napisao u romanu. Roman je intiman žanr, a intimnost
ne menja svoju prirodu ni kada se roman odštampa u osam
hiljada primeraka, jer ga svako čita ponaosob, te on nikada ne
napušta sferu privatnog. Ali kada su novine pisale o onome o
čemu sam ja pisao, to više nije bilo vezano za privatnost, više
nije bilo lično, postalo je objektivno i javno, lišeno jastva, i
mada se još povezivalo sa mnom i mojim svetom, činilo se to
samo preko mog imena, njegove spoljašnje strane, „Knausgora“
kao objekta među drugim objektima – a tek tada roman postaje
„nešto“.
Odlučio sam da ne pročitam nijedan intervju koji ću dati, i
nijednu recenziju, jer bih propao od samoprezira kada bih na taj
način spolja video svoju unutrašnjost, ali je novinar Dagens
neringsliva, jedan mlad južnjak, insistirao da pročitam intervju
pre nego što ga objavi, pa sam to učinio, i neću više nikad. U
imejlu koji sam mu poslao uporedio sam svoj doživljaj sa
životinjom koja se skameni u svetlosti automobilskih farova.
Prelazio sam različite tvrdnje u glavi dok sam sedeo u kafeu,
pokušavao da smislim odgovore na sva pitanja koja sam
zamišljao da će se pojaviti – čas kroz prozor gledajući
postavljene avione i mala aerodromska vozila, koja su kao i
uvek zujala tamo-amo poput igračaka spram pozadine velikog,
sada sasvim plavog neba, i sunca, koje je činilo da svako staklo i
komad metala napolju zablista kada ga zraci pogode, čas ljudsku
vrevu koja je baš na ovom mestu najveća – sve dok nije došlo
vreme za ukrcavanje na avion, kada sam ustao, stavio novine u
ruksak i pošao niz hodnik do kapije, gde je novo kolosalno
podrhtavanje nerava prostrujalo mojim telom kad sam seo, kao
nekakav potok strepnje.
Nisam nimalo sumnjao da će se Fedrelandsvenen,
kristijansanski list, potpuno usredsrediti na stvarnost. Možda su i
ozlojeđeni, pošto se o privatnom ne piše, i nije neverovatno da
su pričali s Gunarom i da će hteti dobro da me prorešetaju o
tome. Sudski spor, neuračunljivost, beskrupulozno
iskorišćavanje nedužnih ljudi radi sopstvene dobiti.
Ustao sam, nisam mogao da sedim, i otišao u toalet, istisnuo
kratak mlaz tamnožute mokraće, oprao ruke, osušio ih pod
fenom, ili kako se već zove ta mala mašina s toplim vazduhom
koja je stajala pored ogledala. Kad sam izašao, malo sam se
prošetao hodnikom, do malog fri-šopa, nekoliko minuta
razgledao robu, vratio se, a dotad se obrazovao red za avion,
pošto su kontrolori za pultom otvorili vrata mosta i već uveliko
proveravali pasoše i očitavali bar-kodove karata.

Kada je avion s piste uzleteo ka nebu, osmotrio sam krajolik s

druge strane moreuza u potrazi za našom zgradom. Nije bilo
teško, nalazila se odmah preko puta „Hiltona“, zgrade druge po
visini u Malmeu. Bilo je nepojmljivo da sam pre samo dva sata
sedeo dole gledajući ovo nebo, kao i da mi se sve tamo dole
činilo jednako velikim kao i sada odozgo, jer odavde nisam
video samo mesto na kojem sam obično sedeo nego i sve
kvadratne kilometre okolnih zgrada, gde je nekoliko stotina
hiljada drugih pametnjakovića sedelo i gledalo svet kao da su
jedini u njemu.
Linda i deca su sad sigurno ustali, pomislio sam, i ispod sebe
prvo prepoznao Landskrunu, pa Helsingborg, pre nego stoje
predeo postao anoniman, nemušt i nekako uopšten: njive, aha,
putevi, aha, gradići, aha. Uzeo sam novine i čitao ih sve dok nije
počelo sletanje na Gardermuen, kad sam gledao suncem
obasjane šumovite predele pod sobom, tamnozelene i prošarane
žutim i crvenim bojama jeseni, kao povicima neobuzdanog
listopadnog drveća što puca od čežnje i sreće i smrti među
očinski mirnim smrekama i borovima.
Reka tamna, njive žute. TU i tamo automobili, naizgled
usamljeni čak i kada su u dugom nizu. Sve je dole nosilo trag
iščekivanja zime, koje čak ni miholjsko sunce nije moglo da
sakrije.
Avion se polako spuštao s neba, dok točkovi nisu dodirnuli
zemlju i počeli da se kotrljaju po pisti, a stjuardesin glas nam
poželeo dobrodošlicu u Oslo i zamolio nas da još ne odvezujemo
pojaseve, što smo skoro svi ignorisali, jer smo znali da više nije
opasno, i da nas niko neće kazniti ako ne poslušamo, što je bila
sloboda.
Klik, klik, čulo se sa svih strana. Obično sam čekao da skoro
svi izađu iz aviona pre nego što pođem, ali sada sam se
poprilično žurio, pa sam se progurao u prolaz između sedišta,
stavio ruksak na leđa i uključio telefon, što su činili i svi ostali
oko mene. Naravno da mi nije stigla nijedna poruka, nikada mi
nisu stizale, ali to niko od njih nije mogao da zna.
Stavio sam telefon u unutrašnji džep i susreo pogled žene u
pedesetim godinama, upravo je izvadila torbu iz prtljažnika i
izvila se da je stavi na pod.
– Sjajne knjige pišete – rekla je. – Hvala vam.
 Zbunjeno sam je pogledao, zajapurenog lica i s nekakvim
poluosmehom na usnama.
– Mnogo godina nisam pročitala ništa bolje od Vremena za
sve.
– Hvala vam najlepše – rekao sam. – Drago mije. Zaista me
raduje.
Toplo se osmehnula i onda se ponovo okrenula.
Pre toga se nikada nije desilo da mi se neko nepoznat obrati
zbog knjiga. Ako to nije bio dobar znak, ne znam šta jeste.
Sat kasnije izašao sam iz taksija u Ulici Kristijana Augusta,
platio i prošao kroz vrata zgrade u kojoj su bile kancelarije
izdavačke kuće „Oktober“. Nedavno su se proširili i sada
zauzimali dva sprata; pretpostavljao sam da im je to omogućio
novac zarađen na knjigama Ane B. Ragde. Pozvonio sam, neko
je na sreću otvorio ne pitajući ko je, mrzeo sam da se
predstavljam pred tim malim konzervama. Kada sam se popeo
na sprat, dočekala me je Silje. Dobio sam šolju kafe, popeli smo
se na sprat i seo sam na crnu kožnu sofu tik kraj ulaznih vrata,
gde će se odigrati prvi intervju, i zapalio cigaretu. Gejr Berdal je
došao da se pozdravi, možda je miris duvana dopro do njega u
kancelariji na drugom kraju. Rekao mi je da knjiga još nije tu.
Trebalo je da stigne još juče, ali je kamion imao nezgodu u
Švedskoj; koliko je shvatio, skrenuo je u jarak zbog divljih
svinja na putu. Nasmejao se, osmehnuo sam se. Onda se
uozbiljio, kao uvek, prosto se sabirajući posle izliva spontanosti,
i rekao da to nije dobro, knjiga će sutra dobiti recenzije u svim
novinama, a neće je biti u knjižarama. Ali on će je sutra ujutru
lično dostaviti velikim knjižarama u Oslu, rekao je, kratko se
osmehnuo i pošao ka kancelariji pošto mi je poželeo sreću.
Ponovo sam seo na sofu, Silje je donela termos kafe, šolju za
novinara, vodu i čaše. Zamislio sam kamion nakrcan knjigama
zabijen među stabla u švedskoj šumi, vozača koji izlazi s
telefonom na uvu, dim koji se izvija iz karoserije, potpunu tišinu
pošto su se vrata zalupila. Onda sam zamislio Gejra Berdala
kako se razbarušene kose i brade vozi ulicama Osla u maloj
tojoti natrpanoj knjigama. Sigurno je tako radio sedamdesetih,
kada je „Oktober“ bio izdavač marksista-lenjinista, koji su imali
svoj lanac knjižara i preko njega širili prevode Marksa i Maoa u
norveškom narodu. Gotovo da ništa nisam znao o tom vremenu,
sve je bilo obavijeno mitovima, i odlučio sam da ispitam Gejra
kada se sledeći put ukaže prilika. Zbog mene ga je inače samo
bolela glava; dugovao sam gomilu novca izdavaču, jer ipak pet
godina nisam objavio knjigu, mada nisam imao pojma koliko;
moglo je biti sve između trista hiljada i sedamsto hiljada, a kada
sam najzad završio roman, Gejr je morao da se zlopati s mojim
stricem, koji mu je slao potpuno sumanute i uznemirujuće
imejlove i zvao ga telefonom, a pritom je morao da angažuje
advokatsku firmu da pročešlja moju knjigu i sve pojedinosti
slučaja. U suštini je bilo apsolutno prokleto neverovatno što se
sve to dešava baš meni, jer nikad u životu nisam tražio kavgu,
skoro uvek sam se trudio da budem obziran, dobar, ljubazan i
čestit, samo sam hteo da se svakome dopadnem, ništa drugo
nisam želeo, a onda sam baš ja upao u ovakvu oluju uvređenih
ljudi i advokata, koja nije bila neki zao udes, već adekvatan
odgovor na moj postupak. Samo sam hteo da pišem i budem
pisac, pa kako sam onda završio u situaciji da advokati moraju
da čitaju sve što napišem? Imao sam njihova mišljenja
napismeno kod kuće, pored uobičajenih mišljenja konsultanata
koje sam nakupio tokom godina, i bilo je upečatljivo koliko su
se advokatska izjašnjavanja razlikovala. Spolja posmatrano, to je
bilo zanimljivo, jer zakon je jezik, i kad ga treba primeniti, nema
apsolutnih datosti, sve je uvek stvar procene, koja se pak mora
formulisati tačno i što preciznije. Advokati moraju da opišu u
čemu je slučaj, dakle sam događaj, a na sudu se najčešće upravo
oko toga vodi borba: šta se zapravo desilo? A kada se to utvrdi:
iz kojih motiva? I s kakvim posledicama? To se ne razlikuje
mnogo od rada romanopisca.
Razlika je u tome što advokati događaje ne moraju samo da
tumače u odnosu na njih same već i u odnosu na zakon, koji je
takođe tekst, formulisan polazeći od očekivanja budućih
događaja, dakle kao nekakva hipoteza – zasnovana na hiljadama
godina iskustva o čoveku, koja predviđa da će se krađe, prevare
i ubistva dešavati i u budućnosti, dok zakoni specifični za
određenu kulturu umiru sa smrću same kulture koja ih je učinila
nužnim. Događaj je neverbalan, ali su zakon i tumačenje zakona
verbalni. Zakon izvan jezika nezamisliv je koliko i pesma izvan
jezika. Zakon i pesma su povezani, dve su strane istog novčića.
Još jedan urednik je prošao, osmehnuo se, čestitao mi na
novoj knjizi, nestao u kancelariji. Silje je prešla raspored, slušao
sam je s pola mozga; davno nisam toliko strepeo od nečega.
Čulo se zvono, to je sigurno bila novinarka, pa sam otišao u
toalet da mokrim i stavim malo voska u kosu, ipak će me slikati
uz intervju.
Kada sam izašao, novinarka agencije NTB bila je stigla. Stil
oblačenja ili nešto u njenoj pojavi povezao sam s motociklima.
Rukovali smo se, rekla je da će fotograf doći malo kasnije, seli
smo, počela je da postavlja svoja pitanja, išlo je dosta dobro,
činilo mi se, i pitanja su ostala u domenu opšteg, osim u vezi sa
mnom lično. Oko pola sata kasnije fotografisali su me u
dvorištu, pa sam bio spreman za sledeću stavku na programu,
telefonski intervju za Bergens tidende. Preostale minute proveo
sam u kancelariji Gejra G., stigao je dok sam sedeo s
novinarkom iz agencije. Govorili smo o sledećem romanu.
Prethodni smo zajedno tu uređivali, on je sedeo s rukopisom
pred sobom, ja s kompjuterom, i prelazili smo njegove predloge,
koje su mahom činila izbacivanja. Ako se izuzmu početak, čije
smo izbacivanje razmotrili zbog toga što je po tonu toliko
drugačiji od ostatka rukopisa, i dug deo s božićnom proslavom,
koji je on hteo da izbaci, prihvatio sam sve njegove predloge.
Odmah sam video da je tako bolje. Tekst se nekako utegao i
snaga mu se povećala. Dok smo sada sedeli u kancelariji, on na
svojoj radnoj stolici s točkićima ispred pisaćeg stola, ja na stolici
do zida, pitao sam kada ćemo uređivati dvojku. Već je neko
vreme bila gotova, ali kad je počela buka oko keca, shvatio sam
da ne može da izađe takva kakva je, bila je suviše agresivna, na
nekim mestima gotovo iživljavanje; bio sam frustriran i ljut kad
sam je pisao, pa su je frustriranost i gnev na nekoliko mesta
prožimali na takav način da bi to naštetilo i meni i osobi o kojoj
sam pisao. Uklonio sam najgore, ali ravnoteža još nije bila
dobra. Zamisao je bila da pišem o svom životu kakav je sada, a
onda prođem kroz prošlost, detinjstvo, mladost, pa zrelo doba,
što bi se završilo mojim upoznavanjem Linde u Švedskoj, tako
da naša ljubavna priča, koja je bila toliko snažna, rasvetli
dešavanja u drugoj knjizi. Ali to je zahtevalo neljudsko
strpljenje, slika nas dvoje koju sam pružio bila je suviše
jednodimenzionalna, i osećao sam da se ono što bi trebalo da je
produbi i da joj nekakvu težinu objašnjenja nalazi predaleko da
bi to bilo izvodljivo. Zato sam jednog jutra, samo nedelju dana
ranije, seo da napišem priču o našem upoznavanju i svemu što se
između nas desilo. Maltene tačno dvadeset četiri sata kasnije
sam završio, priča je ispunila pedeset strana, i u sebi je nosila
svetlost potrebnu romanu da sve ostalo u njemu ne bude
nerazumljivo. Spavao sam sat vremena, a onda otišao na intervju
za Dagblade u kafeu Umetničke galerije u Malmeu, umoran
kakav sam obično bio samo kad pijem prethodne noći.
– Mislim da više ništa ne moramo da radimo – kazao je Gejr
sada. – Objavićemo je takvu kakva je.
– Stvarno to misliš? – pitao sam.
– Da, mislim – odgovorio je.
– Jesi li siguran?
– Potpuno siguran.
– Nijedno izbacivanje? Ništa?
– To malo što ima možemo da sredimo u korekturi.
– Moraću da ti verujem – rekao sam.
– Tako je, moraćeš – kazao je i nasmejao se. – A kako je
prošlo sa NTB?
– Mislim da je bilo sasvim okej – odgovorio sam. – Ali sada
je BT. Strepim od toga.
– Ma biće dobro – kazao je. – Kao što rekoh, čuo sam se s
njim juče. Kako se beše zove? Tender?
– Da.
– Prvo je rekao da mu treba nekoliko informacija o tebi. Ali
odmah sam shvatio da ima agendu.
– Kakvu?
– Pa, zanimao ga je biografski deo, rekao bih.
– Znao je za Gunara?
– Da. Znao je.
– Pa šta si mu rekao?
– Rekao sam da ne mogu da govorim o tvojoj knjizi na takav
način. Mislim da me je razumeo. Samo je hteo da ispita teren.
Mislim da nemaš čega da se plašiš.
– Stvarno se nadam da nemam – kazao sam.
Silje je pokucala na odškrinuta vrata i provirila.
– Možete da se čujete u kancelariji na spratu ispod – rekla je.
– Sada? – pitao sam.
 – Da, čeka.
Ustao sam i pošao s njom niz stepenice. Kancelarija je bila na
kraju hodnika levo. Termos kafe i moja šolja volšebno su se
premestili na radni sto unutra. Pored telefona ležali su olovka i
notes. Silje mi je dala cedulju s brojem telefona.
– Ovo je njegov broj – kazala je. – Prvo pritisni nulu.
– Hvala – rekao sam i seo. Izašla je i zatvorila vrata za
sobom. Pomislio sam da ne moram da zovem. Dok sam o tome
razmišljao, žvrljao sam po notesu. Onda sam se pribrao, podigao
slušalicu telefona i ukucao broj.
Glas na drugom kraju govorio je bergenskim dijalektom, i
svaki put kada sam posle toga čuo bergenski dijalekat, čuo sam i
taj glas, i hladni žmarci jeze prolazili su mi leđima. Bio je to
najneprijatniji glas koji sam čuo za četrdeset i nešto godina
koliko sam živeo, i najneprijatniji razgovor koji sam imao. Nije
se radilo o onome što je taj glas govorio, toga se i ne sećam u
celosti, već o tonu kojim je govorio, a koji se njihao između
laskanja i osude, ni u jednom trenutku ne napuštajući umišljenu
pravičnost, koliko god ona bila potuljena i prikrivena.
Tokom dve godine, koliko je prošlo od izlaska prvog toma
ovog romana, susreo sam se s mnogim novinarima, i uvek je
bilo nečeg dobrog da se kaže o njima, uvek nečeg iskupljujućeg,
šta god da su pisali i koliko god da su me glupo, besmisleno ili
nepomirljivo predstavljali, ali u ovom glasu nije bilo ničeg
iskupljujućeg, samo je bio grozan, i više nikad neću da ga
čujem. Kada se intervju završio, bilo mi je muka i osećao sam se
bedno, jer mi je taj glas ušao u uvo, ušao u glavu, a nikada ranije
nisam to pomislio, da je glas nešto strano što može da prodre u
unutrašnjost i ispuni je svojim bićem. Najgore oko tog glasa bilo
je to što je prosto pokušavao da me namami u klopku, otprilike
kao što policija verovatno saslušava osumnjičene govoreći o
običnim stvarima, kako bi ih naveli da se opuste i dali im priliku
da se izlanu, da kažu više nego što bi trebalo, na šta se onda
okomi iznenadno pitanje: valjda niste bili tu, zapravo ste bili
tamo? Zar ne? Možete mi to reći, ja znam kako stvari zapravo
stoje.
Takav je bio taj glas. Pitao me je zašto u romanu nisam pisao
o majci. To je čudno pitanje za nekog koje napisao roman o
odnosu prema svom ocu i očevoj smrti. Zašto je Kafka samo ocu
pisao pisma, ne i majci? Glas nije postavio to pitanje zbog toga
što ga je zanimalo zašto se moja majka ne pominje, dobro je on
znao zašto, ispod pitanja je vrebala optužba, neformulisana ali
očigledna, i jedini cilj bio mu je da me natera da priznam. Nisam
to učinio, naravno, već sam rekao da je to knjiga o mom ocu i
njegovoj smrti, ne o mojoj majci i njenoj smrti, a glas, koji nije
poverovao ni reč od onoga što sam izgovorio, zapamtio je to
kako bi mogao da ga iskoristi kasnije, kad poreknem samog sebe
i počnem da se uplićem u klopku. Bilo je to saslušanje, ne
intervju. Glas me je uverio da mu se knjiga zaista dopala, i
postavio mi nešto neutralnija pitanja. Hteo je da zna na koji se
način roman odnosi prema stvarnosti. Kada sam odgovorio,
kazao je da se u romanu radi o stvarnosti, ali da on nije u skladu
sa stvarnošću, pa je hteo da zna kako to objašnjavam.
– Napisali ste da je vaš otac dve godine živeo kod vaše bake.
Ali to nije tačno, zar ne? Samo je dva meseca bio tamo, zar ne?
– Ali ja to nisam napisao – odvratio sam. – To ne piše u
knjizi. Ništa ne piše o tome koliko je dugo tamo bio.
– Piše. Kaže se da je živeo tamo dve godine.
– Ne. To sam izbacio. To niste mogli da pročitate. Toga nema
u knjizi.
Glas je zaćutao nekoliko sekundi. Onda je rekao, vrlo
neprimereno:
 – Znate šta, ja sam razgovarao s vašom porodicom.
– Govorili ste s Gunarom?
– Da. On kaže da se to što ste napisali ne slaže sa stvarnošću.
U knjizi ispadate heroj. Ali niste baš tako sjajni u stvarnosti?
Zapravo niste vi čistili tu kuću, zar ne? Vi i ne umete da čistite,
zar ne?
Rekao sam da sam čistio kuću baš kako sam opisao, i da je
čišćenje manje-više jedino što zaista umem, ali da nema smisla
govoriti o ovom romanu na takav način, raspravljati da li smo
kuću čistili ja ili moj stric, da je to zaista nemoguće. Ponovo sam
čuo da glas nije poverovao ni reč od onoga što sam izgovorio, a
s tom slikom koju je on imao o meni živeo sam od početka
puberteta, da sam neuračunljivo govance koje misli da je nešto,
nemoralno, neobuzdano, lišeno nužne urednosti da bi bilo čestito
ljudsko biće. Napisao sam da sam očistio celu bakinu kuću posle
očeve smrti kako bih sebe predstavio u dobrom i časnom svetlu,
dok ju je zapravo očistio moj stric. Priča o očevoj smrti doterana
je do groteske, običan infarkt pretvorio sam u posledicu samo-
destruktivnog pakla, pa se još nisam zadovoljio time, nego sam
čak uvukao i moju staru, uvek srdačnu i dobru baku u ta govna i
blato, što su zapravo moja i samo moja govna i blato. A iza
svega je vrebala moja majka, koja se sveti Knausgorovima i
izvitoperava sinovljevu sliku stvarnosti.
Zašto nisam više pisao o majci? Zašto sam nju predstavio
tako pozitivno, a oca tako negativno? Zašto sam napisao da je
otac dve godine živeo kod bake kad je istina da je tamo bio
samo dva meseca, ako i toliko? Zašto sam napisao da sam oribao
celu kuću kad jedva umem da čistim, i kad sam tamo samo
smetao?
Nije samo činjenica da je glas očigledno poverovao u sve što
mu je Gunar ispričao – čak i u teoriju da me je majka
indoktrinirala – učinila neprijatnost cele stvari toliko snažnom
da mi je pripalo muka dok sam sedeo sa slušalicom u ruci već i
perfidnost s kojom je to činio, tobože mi pomalo odajući
priznanje pošto umem lepo da pišem, a istovremeno tvrdeći da
lažem i da sam neiskren, nemoralan čovek; da, taj glas mi se
obraćao kao da sam prestupnik. Bilo je nešto drugo kad je Gunar
to činio, on je ipak bio duboko uključen u slučaj, a ja sam ga
uključio protiv njegove volje, pa koju god optužbu da je
izvukao, i ja sam bio kriv za to. Ali ovaj glas nije bio uključen u
slučaj, za njegove optužbe ja nisam bio zaslužan, a ipak me je
osuđivao, sa svim moralnim legitimitetom i umišljenom
pravičnošću koje mu je položaj novinara velikih bergenskih
novina mogao dati, dok je istovremeno hteo da izvuče nešto iz
mene, bio sam mu potreban, same priče radi. Znao je: bez mene
nema priče, pa je zato ujedno i osuđivao i molio, u jednom te
istom odvratnom činu.
Da, bio je to odvratan glas.
Razumeo sam zašto je poverovao Gunaru. Berdal, koji je
takođe govorio s Gunarom preko telefona, rekao mi je da deluje
pribrano, trezveno i kontrolisano. Samo je u imejlovima davao
oduška gnevu. Kriminalistički izveštavač iz Bergens tidendea
govorio je s njim preko telefona, i poverovao mu. Gunar je
knjigovođa, poštovan građanin, slično kao i sam glas,
pretpostavio sam, a kada je glas pročitao moj roman s tim u
vidu, video je isto što i Gunar: neuračunljiv sam, lažljiv, i
napisao sam roman zato što mrzim porodicu Knausgor i hoću da
joj se osvetim, na podsticaj svoje majke. Gunar mi je time
oduzeo svaku samostalnost i svaku individualnost: čak ni da
mrzim ne umem sam, nego samo u majčino ime. Moj roman je
pretvorio u opanjkavanje, nešto gadno i sramotno. Bergens
tidende se sasvim složio s njim u tom pogledu. Lažem, i to što
sam napisao nije roman, već nešto bedno i za ovo društvo
nedostojno, napad knjigom na žive ljude.
Ni o čemu od ovoga nisam razmišljao tokom razgovora s tim
potuljenim glasom, koji je delom moljakao a delom osuđivao,
jer on je bio u prednosti, imao sam pune ruke posla da se
branim, a ni kad se razgovor završio nisam pomislio na to.
Osećaj da sam prestupnik i strah zbog posledica onoga što sam
napisao, koji je sada počeo da se javlja, potisnuo je sve ostalo.
Bila su to ista osećanja koja su besnela u meni celog poznog
leta. Potpuno u njihovoj vlasti, duše u strašnoj pometnji, kakva
se javlja kad je katastrofa na vidiku ali još nije stigla, izašao sam
iz sobe, popeo se na sprat iznad i ušao u Gejrovu kancelariju.
Pripalo mi je muka i sav sam drhtao iznutra. Ali pomoglo mi je
već to što sedim kod njega. Preneo sam mu šta je bilo rečeno, a
kada je ušao Gejr Berdal, sve sam ponovio. Gejr je kazao da mu
je novinar isto to rekao prethodne večeri, da moj otac nije živeo
kod moje bake više od dva meseca, i da nisam ribao kuću, kako
sam napisao. Gejr je mislio da je novinar samo hteo da se
oproba na njemu, a da to neće pominjati u intervjuu sa mnom.
– Ali odmah sam shvatio da ga ne zanima roman. Zanimalo
ga je samo to. To je priča.
– Na sreću, rekao sam mu da hoću da pročitam sve što napiše
u vezi s Gunarom – kazao sam. – Pa će mi poslati imejlom u
toku dana.
– Dobro je – kazao je Gejr. – Sada je stvar izašla, i moramo
se nositi s tim. Ne mora da znači da će biti strašno.
– Zapravo je Siri Ekland bila zadužena za ovu stvar. Ćerka
Ejnara Eklanda.70 Ali onda su ubacili ovog. Malo ozbiljniji
kalibar. On je stari kriminalistički izveštač, znaš.
– Jeste, tako je.
– Gospode – rekao sam.
 Gejr se nasmejao.
– Biće u redu, Karl Uve – rekao je.
– To mi je bio najneprijatniji razgovor u životu. Laskao mi je
i ponižavao me u isto vreme. Jao, jebemti, kako perfidno.
– Da, neprijatan je. I ja sam to pomislio.
– A sad Fedrelandsvenen. Njih sam se najviše plašio. Ako se
BT raspitivao po mojoj porodici, šta mislite da su oni radili?
– Ne verujem.
– Nadam se da si u pravu – rekao sam i ustao. – Ništa gore
nisam doživeo od ovoga sa BT.
Sa Silje sam izašao na ulicu, gde je sunce sijalo jasno i
snažno, prošli smo pored Nacionalne galerije i spustili se
Ulicom Karl Johan. Usput sam zastao na kiosku i uzeo primerak
Murenbladea. Silje, koja je shvatila šta hoću, rekla je da tog
dana nema recenzije. Vratio sam novine na stativ, ušli smo u
„Grand hotel“, gde je Ibzen obično sedeo sa ogledalcetom u
cilindru, i liftom se popeli do bara na vrhu, gde su nas dočekali
novinarka i fotograf iz Fedrelandsvenena. Novinarka i ja seli
smo za sto na terasi. Nosila je naočare za sunce, i to je bila
poruka, ne mora da me gleda u oči. Knjiga ju je duboko potresla,
rekla je. Po načinu na koji je to rekla shvatio sam da je ne
osuđuje moralno. Govorio sam o onome što je htela, oprezno
koliko sam umeo, pod sasvim plavim septembarskim nebom, a
posle toga me je fotograf slikao na drugom kraju terase. Dao
sam još jedan intervju, ovoga puta novinaru iz Murenbladea,
pušio sam, pio mineralnu vodu i kafu dok sam odgovarao na
pitanja. Zvao se Hokon, mislim da se sećam, možda i Harald,
poticao je iz mog kraja, odrastao je s druge strane mosta, i hteo
je da razgovaramo o tome, što mi je prijalo, jer je u tome
udaljenost i od mene i od knjige bila velika.
Posle ručka sam taksijem otišao u NRK. Stigao sam dvadeset
minuta ranije, pa sam sedeo na kamenu ispred i pušio na suncu
kad sam odnekud čuo švedski glas, okrenuo se i video Karl-
Johana Valgrena, švedskog pisca kojeg sam nekoliko puta sreo u
Stokholmu, kako izlazi iz taksija i penje se ka recepciji. Trebalo
je da njegova poslednja knjiga izađe u Norveškoj. Ugasio sam
cigaretu i pošao za njim. Stajao je meni okrenut leđima kad sam
ušao, pa sam mu spustio ruku na rame, što inače nikada ne
radim, ali na šta su me okolnosti ovde na neki način prinudile.
Okrenuo se, i kad je video ko je, osmehnuo se. Nosio je odelo, a
košulja s velikom kragnom u stilu sedamdesetih bila mu je
otkopčana kod grla. Rukovali smo se, rekao sam da mi se dopala
njegova poslednja knjiga, rekao mi je da svi pisci u Oslu pričaju
o meni otkako je stigao, i to ne bez zavisti u glasu. Nasmejao se
kad je to rekao i okrenuo se ka sali, gde je neko istog trena
došao po njega. Vidimo se, rekao sam, važi, rekao je, pa sam
izašao da popušim još jednu cigaretu i da pozovem Lindu.
Oraspoložio sam se, puki susret s tim čovekom mogao je da
popravi raspoloženje, neki su takvi, ne mnogi. Ja definitivno
nisam.
Linda je sedela u bašti kafea u Malmeu, tamo je bilo jednako
lepo vreme. Sve je bilo u redu ujutru, rekla je, majka joj je došla,
a uveče će stići i moja. Rekao sam da su intervjui dobro prošli i
da su mi ostala još dva pre nego što odem kod Aksela i Lin.
Rekla je da joj je drago i da jedva čeka da me vidi sutra. Rekao
sam da i ja jedva čekam, i onda smo se pozdravili i prekinuli
vezu.
Intervju za Sendagsavisen prošao je dosta dobro. Posle
intervjua me je Sis Vik pokupila na portirnici, pa smo se popeli
u njenu kancelariju i obavili intervju za Urfront. Prvi put tog
dana govorio sam o književnosti. Sve što sam rekao moglo je da
bude preciznije i bolje, ali bilo je o književnosti, što je već po
sebi delovalo kao pročišćenje. Osećao sam se otprilike kao
stidljivi vodoinstalater koji je celog dana medijima morao da
govori o sebi i svojim osećanjima, svojoj porodici i prijateljima,
i kojem su, kasno po podne, najzad dali priliku da govori o
cevima i zaptivačima.
Od NRK sam taksijem otišao do Aksela, nije živeo daleko, a
kad sam stigao, dočekao me je forikol,71 ceo stan ispunjavao je
miris koji me je vratio u jeseni detinjstva. Aksel je rekao da je
pretpostavio da ne jedem forikol u Švedskoj, on u svakom
slučaju nije kad je tamo živeo; bilo je to među stvarima koje su
mu nedostajale. Bio je u pravu; izuzev jednom, prve jeseni
Lindine i moje veze, kada sam hteo da joj dočaram ko sam i
odakle dolazim, pa joj stoga služio i forikol i sušena ovčija
rebra, nisam ga okusio otkako sam se preselio.
Sa Akselovim sinovima, Erikom i Johanom, sedeo sam u
kuhinji, jeo forikol i pio pivo. Lin, njegova supruga, imala je
nekih obaveza nakon posla. Upravo sam se zato dogovorio da se
nađem sa Akselom, poseta jednoj porodici meni je bila melem
za dušu, bilo je nečeg dobrog u tome, možda i nevinog, u
svakom slučaju čistog. Da sam otišao u hotelsku sobu posle
intervjua, sve što je bilo rečeno i učinjeno tokom dana ne bi me
puštalo, talasalo bi se tamo-amo u meni, i nije nezamislivo da
bih uplakan ležao na krevetu, već mi se to dešavalo. Gejr Angel
se nasmejao kad sam mu to jednom ispričao, rekao je da sam isti
Uluf, on bi u hotelskoj sobi naručio sendviče i mleko, pa jeo i
plakao posle nastupa. I ja sam se nasmejao, ali dok mi se to
dešavalo, nije bilo smešno, samo sam hteo da pregrmim. Zašto
mi je to predstavljalo toliki teret, nisam znao, uopšte nisam
mogao da utvrdim, ali takvih dana kao da se sve loše što sam
nosio u sebi otvaralo i slobodno strujalo. Čitav smisao intervjua
bio je da nešto postave na određeno mesto, da nečemu daju oblik
kako bi se sagledalo na odstojanju, a to što bi poprimilo oblik u
spoljašnjosti utoliko se snažnije kretalo u mojoj unutrašnjosti.
Kada je jedan televizijski kanal pre nekoliko godina puštao
intervjue koji su pokrivali ceo jedan dan, u kući intervjuisanih,
pored ostalih i Jana Ćeštada, i kada sam razgovarao o tome s
Tureom, rekao mi je da bih ja održao masku kad bi to uradili sa
mnom, na sve bih srdačno i ljubazno odgovarao svih dvadeset
četiri sata, ali bih istog trena kad odu iz kuće legao u krevet i
raspao se od plakanja. Tureu nikada nisam rekao da plačem
posle emisija uživo na televiziji, i da mi se to ponekad dešava i
posle običnih književnih tribina, pa sam ga pomalo začuđeno
pogledao, odakle mu to? Da li me je toliko lako pročitati?
Zato je sve to, forikol i pivo za kuhinjskim stolom u Oslu, sa
Akselom i njegovim sinovima, s niskim suncem i hladnim
vazduhom napolju, bilo baš ono što mi je trebalo.
Aksela sam upoznao u Stokholmu četiri godine ranije, jedne
večeri su Helenu pozvali prijatelji iz pozorišta, imali su
fudbalski tim kojem su nedostajali igrači, pa su pitali da li bi
Jergen, njen muž, igrao s njima. On me je pozvao i pitao da li
bih se priključio. Pristao sam. Igrali smo na mekom šljunčanom
terenu nadomak Stokholma, u nečemu nalik na industrijsku
oblast, bilo je hladno i mračno, reflektori skoro sasvim žuti.
Mnogo godina nisam šutirao loptu, pa su me stavili na poziciju
levog beka, gde sam mogao da nanesem najmanje štete. Svi u
timu bili su glumci, što je bilo zabavno, u poluvremenu je većina
govorila o sebi i svom zalaganju, šta su oni lično uradili ili nisu
uradili, bez ikakvog obzira prema timu kao celini, u nekakvoj
kakofoniji egocentričnosti. Trener, čovek u tridesetim godinama,
koji je bio na poziciji centralnog beka, davao je uputstva pomalo
ravnim stokholmskim dijalektom. On i drugi centralni bek prišli
su mi posle utakmice, ispostavilo se da su obojica Norvežani.
Trener se zvao Aksel, bio je istočnjak, drugi, Henrik, bio je
Kristijansanđanin, zajedno su pohađali Dramsku školu u
Stokholmu, i obojica su živeli u gradu. Karl Uve, kazao je
Henrik. Nije valjda Knausgor? Jeste, rekao sam i obojica su se
nasmejali, jer su čitali moje knjige, a šansa da nalete na mene
baš tu, na oronulom terenu u predgrađu Stokholma u jesenjoj
tami bila je relativno mala, sigurno su pomislili. Nastavio sam
da igram za njih, a onda mi je jedne subote stigao SMS od
Aksela, pozvao me je na rođendansku proslavu svog sina. Bio
sam ubeđen da je pogrešio, poslao SMS pogrešnoj osobi, pa sam
ljubazno odbio. Ali nije bila greška, nastavio je da se javlja s
vremena na vreme, našli smo se nekoliko puta nevezano za
fudbal, a kada su on i njegova devojka Lin došli na Vanjin drugi
rođendan, Lin je zastala ispred plakata za kratki film za koji je
Linda napisala scenario, i pitala odakle nam taj plakat?
Ispostavilo se da je Lin producirala film. Njihova deca bila su
istih godina kao naša, pa smo počeli da se sastajemo redovno.
Aksel je bio srdačan i obziran čovek, ali sam na fudbalskom
terenu video da ima u njemu i nečeg drugog, izvesne agresije i
napetosti koji su mu inače bili strani, a kada smo jednom bili na
Rosundi da gledamo utakmicu i posle se u gužvi vraćali
podzemnom železnicom, neki čovek je zauzeo sedište na koje
sam upravo hteo da sednem, i Aksel samo što nije skočio na
njega, frkćući. Te momente nisam mogao da spojim sa onim što
je inače bio, jer ako je išta prožimalo njegovu narav, bila je to
nežnost, i to ona istinska, urođena, kako sam pretpostavljao, a ne
naučena. Lin je takođe bila obzirna, ali je u njoj bilo i izvesne
oštrine, nije se ustručavala da kaže šta misli, i uopšte nije marila
za tuđe mišljenje o onome što govori i radi. U pogledu
porodičnog života nalazili su se na drugom nivou u odnosu na
nas, imali su kuću i kola i sređene račune. Ona je radila kao
televizijski producent na SVT, on kao slobodan umetnik.
Upoznali su se na jednom snimanju reklame, to je bilo među
prvim stvarima koje mi je ispričao. Ponekad smo jeli u mom
uobičajenom kafeu nedaleko od kancelarije, inače smo se često
nalazili za vikend, a u sezoni svakog ponedeljka, kad smo imali
utakmice. Čak i kada smo se mi preselili u Malme a oni u Oslo,
održali smo kontakt, mada sa sve većim razmacima. Bili su
darežljiv par koji nas je pozivao na sve živo, istovremeno se
brinući za sve praktične stvari. Jednog Uskrsa pozvali su nas u
vikendicu njegove porodice na planini, a jednom su nas pozvali
da otputujemo s njima u Berlin, gde je on iznajmio stan. Mi njih
nikad ni na šta nismo pozvali, kako bismo i mogli, nije bilo ni
vikendica ni kuća u porodici, a novca da nešto iznajmimo nismo
imali. Ali činilo se da oni ne vode evidenciju o tome.
Posle jela zavalili smo se na sofi s pivom, da sačekamo da se
Lin vrati kući kako bismo mogli da izađemo. Bio sam toliko
umoran da sam jedva bio svestan šta pričam. Bio je to užasan
dan. A sutra će sve to stajati u novinama.
Kada smo se nešto kasnije spuštali ka centru ulicama
zapadnog Osla, tama nad gradom bila je gusta i puna zvezda.
Lišće je ležalo pod svakim drvetom. Vazduh je bio gotovo
kristalno oštar, ali ipak ne hladan, još je bilo topline dana u
njemu, tek je lagano čileo. Seli smo za sto u bašti kafea
„Tekehtupa“, nalazio se odmah do hotela, popili smo dva piva i
razgovarali. Pošto je sutradan trebalo da čitam u Operi, i pošto
ni za šta na svetu nisam smeo da budem mamuran, otišao sam da
legnem posle sat vremena. Aksel me je otpratio u hotel, jer je
Silje obećala da će ostaviti dva primerka knjige kad stigne, što je
i uradila, recepcionerka mi je sa osmehom pružila paket i krišom
pogledala kad sam ga otvorio. Jedan primerak sam potpisao i
dao ga Akselu, a kada smo se rastali, drugi sam odneo u sobu,
gde sam ga stavio u ruksak pre nego što sam se svukao, uključio
televizor i gledao ga iz kreveta dok više nisam mogao da držim
oči otvorene i potonuo u san. Sigurno sam se probudio u nekom
trenutku u toku noći i ugasio televizor, pošto je ekran bio crn i
nem kada sam se probudio oko šest. Istuširao sam se, presvukao
i sišao na doručak. Sve su novine stajale na raspolaganju, ali
nisam ih dirao, ništa nisam hteo da znam. Uzeo sam kajganu,
slaninu, viršle, i nekoliko parčića hleba, malo soka i šolju čaja,
seo, pogledao ka novinama. Nisam hteo da vidim intervjue. Bili
su u Dagbladeovom magazinu, u Dagens neringslivu i
Dagsavisenu. A recenzije? Odlučio sam da ih ne čitam. Ali
ujedno sam morao da steknem uvid da li je ispala katastrofa ili je
sve dobro. Dogovorio sam se s Gejrom da mi pošalje SMS kada
ih pročita, da mi kaže kako je prošlo. Ali tek je bilo sedam, a to
je moglo da potraje nekoliko sati.
Ma šta sad. Kratak pogled na početak teksta neće mi škoditi.
Ustao sam i uzeo Dagblade, pazeći da ne gledam magazin,
prelistao do odeljka za kulturu. Eto ga.
U menije gorelo dok sam pogledom leteo po redovima.
Dobro je izgledalo.
Dobro je prošlo.
Zapitao sam se da li je jednako dobro i u Dagens neringslivu?
Vratio sam Dagblade i doneo Dagens neringsliv do stola, isto
sam uradio s njim, preskočio sam intervju i prelistao do
recenzije.
I to je dobro prošlo.
Eto.
Sa šoljom kafe u ruci pušio sam cigaretu ispred ulaza
gledajući retke ljude koji su tako rano prolazili ulicama. Nebo je
bilo plavo kao juče, a sunčeva svetlost već je zapljusnula
krovove i zvonike.
 Trebalo je da čitam u okviru nekakvog dana knjige u Operi, u
organizaciji Norveških čitalačkih klubova. Nisam hteo da čitam
ništa iz keca, pa sam umesto toga izabrao deo iz dvojke, radilo
se o nekakvoj ritmici za decu u kojoj sam jednom učestvovao u
Stokholmu, a izabrao sam ga u nadi da će izazvati smeh. Dvaput
sam čitao iz keca, prvi put na poziv Ingvara Ambjernsena, koji
je bio počasni gost Bergenskog festivala, kada sam pročitao
nedavno napisan početak knjige; a drugi put u Domu
književnika, kada sam pročitao scenu u kojoj Ingve i ja
dolazimo u kuću u Kristijansandu. U oba dela radi se o smrti, a
ako nešto može da spusti atmosferu u lokalu, to je svakako
čitanje o smrti i propadanju, a pošto se radilo o autobiografskom
romanu, a ne o nečemu izmišljenom, bilo je kao da publici
namećem sebe i svoju turobnu ličnost i uništavam im veče
svojim pukim prisustvom, pa sam posle tog drugog puta, u
Domu književnika, odlučio da to više neću da radim. Otud
komedija, otud scena s ritmikom za decu. Dvojka je komedija,
ali na samoj ivici komičnog, jer se u njoj radi o čoveku
zarobljenom u sopstvenim predstavama o sebi, i o jednoj
porodici takođe zarobljenoj u sopstvenim predstavama o sebi,
što je dovodi u krajnje nedostojne situacije, koje bi se razrešile
kada bi samo pogledali jedni druge i rekli da predstave ne važe,
da je ovo stvarnost i da nije strašna. Ali nisu to mogli, baš je to
bilo nemoguće, učinili su suprotno, pogledali su se i rekli da
jeste strašna.
Izdavačka kuća je bila tik iza ćoška od hotela, pa sam se
posle izvesnog vremena zaputio do njih da odštampam tu scenu;
štampač kod kuće mi nije radio. Gejr Berdal je bio tu, pakovao
je knjige koje je hteo da razveze, zajedno s ćerkom Marijom,
koju sam znao samo iz viđenja, nikada nismo razgovarali. Loše
je da knjige nema u knjižari baš na dan kada su novine
tapecirane člancima o njoj, jer takav podsticaj i interesovanje
potraje samo jedan dan, već sledeće nedelje zanimanje počinje
da čili, osim ako knjiga ne bude nominovana za neku nagradu,
onda ponovo može da se raspiri na nekoliko dana. Kada sam
debitovao, izdavač je odštampao premali tiraž, pa su, kad je bio
rasprodat, štampali nov od samo dvesta primeraka, i tako su
nastavili, pa se celog decembra, jedinog meseca kada se u
Norveškoj knjige zaista prodaju, nije mogla naći ni u jednoj
knjižari. Broj prodatih primeraka po sebi meni ništa nije značio,
ali novac jeste, posebno sad, kada nas je bilo petoro u porodici, i
kada je honorar od knjiga bio naš jedini prihod, pored stipendije.
Stavio sam rukopis u ruksak, pozdravio Gejra i Mariju i
zaputio se ka Operi. Dosad je nisam video, izuzev anonimne
fasade prema železničkoj stanici, i iznenadio sam se kad sam
stao pred nju, bila je to zaista jedinstvena zgrada. Sav taj beli
kamen koji je sunce još isticalo dajući mu sjaj, skoro ognjen,
spram hladnog plavog mora iz kojeg se uzdizala. Pošao sam po
krovu72 i gledao luku pušeći cigaretu; bilo je više od sat
vremena do mog nastupa. Naslonjen na ćošak zida izvadio sam
flašu od pola litra pepsi maksa, otpio gutljaj, uzeo telefon i
pozvao Lindu. Spakovala se i uskoro će do Kastrupa, rekla je. I
mama je stigla, trenutno su bile na igralištu s decom. Rekao sam
da imam tremu i da će biti divno otputovati u Prag večeras.
Poželela mi je sreću i završili smo razgovor. Ugasio sam telefon
pre nego što sam ga vratio u ruksak. Zvonio je jednom kad su
me intervjuisali na sceni, i publika se nasmejala; baš se takvim
stvarima publika smeje. Publika hoće da se smeje, traži sve što
je komično i prasne kad se to pojavi, koliko god da je sitno,
uvek smeh. Publika određene veličine ima svoju dinamiku i
svoju psihologiju, gotovo nezavisnu od pojedinaca koji je čine.
Stvar na koju se čovek nikada ne bi nasmejao sam, koja mu
nikada ne bi bila komična, jer je toliko beznačajna, u sali može
izazvati bujicu smeha. A kad ljudi tiho sede, ta tišina može biti
znak različitih, sasvim nedvosmislenih raspoloženja. Dosada i
nezainteresovanost; tada kao da se izgovorene reči šire i nestaju
poput dima. Pažnja i zanimanje: što se izgovori, ostaje, publika
je prosto gladna i pred njom je fantastično i podsticajno govoriti.
Često sam čitao iste tekstove, a atmosfera nikada nije bila ista;
ponekad bi se svi nasmejali određenom pasusu, drugi put bilo bi
sasvim tiho kad ga pročitam. Ista scena mogla je da ima nekakvu
snažnu i mračnu privlačnost jedne večeri, a da deluje mlako i
besmisleno sledeće. Donekle se radilo i o mom nastupu; pošto
sam delovao tako ozbiljno, ponekad i turobno, činilo se da moje
prisustvo potiskuje komiku, dok je u slučajevima kada bi mi
pošlo za rukom da prvo malo govorim, smeh mnogo lakše
dolazio. Ali mahom se radilo o samoj publici, njenom
određenom sastavu, i atmosferi u lokalu.
Bacio sam cigaretu na zemlju, zgazio je i pošao ka ulazu.
Plato ispred bio je krcat ljudima. Pred vratima sam naleteo na
Vetlea Lida Lašena. Ranije smo imali istog izdavača, ali nikada
nisam razgovarao s njim, niti ga upoznao. Pa šta je trebalo da
uradim? Da se pravim lud? To je moglo da deluje naduveno ili
odbojno. Ali nije mi bilo prirodno ni da ga pozdravim; nismo se
poznavali.
– Zdravo – rekao sam.
– Zdravo – kazao je. – Čestitam na recenzijama!
– Hvala – rekao sam.
– Vidimo se – kazao je i nestao kroz vrata.
Pošao sam za njim, probio se kroz ljude unutra, pronašao
mladu ženu koja je izgledala kao da ima veze sa organizacijom,
imala je, zamolila me je da sačekam i dovela nekog ko me je
odveo iza scene. Uzani hodnici duž crnih zidova, iznenadne
prostorije pune čeličnih kablova i liftova, vrata tu i tamo, i
provizorna soba iza nekakvih poluzidova gde je trebalo da
sačekamo. Tu je stajala činija s voćem, uz nekoliko termosa kafe
i flaša kisele vode. Katrine Sandnes, moderatorka, bila je tu,
zagrlila me je, rekla nešto i nasmejala se, postoje spadala u one
retke ljude što se stalno smeju, a tu je sedeo i Dag Sulstad, koji
je trebalo da čita posle mene, sa šefom jednog od čitalačkih
klubova i još nekima koje nisam poznavao. Pozdravio sam ih i
sipao šolju kafe. Pitao sam Katrine kako su joj deca, malo mi je
pričala o njima i pokazala mi nekoliko slika na telefonu, pitala je
kako su moja, rekao sam da su dobro. Više se ne sećam kada
smo se upoznali, verovatno je to bilo sa Espenom i Frederikom,
čini mi se da smo gledali fudbalsku utakmicu u gradu, i da je
ona bila tu, pa mi je neko rekao da je norveški šampion u nekom
borilačkom sportu. Tada je radila u Dagsavisenu. Takođe me je
jednom intervjuisala; posle, dok smo išli prema hotelu, sećam se
da smo pričali o misterioznom izrazu „biti u formi“, o
ogromnom talasu energije koji može da ponese sportiste, kad
sve prepreke oko njih iznenada padnu, i uporedili to sa pisanjem.
I kao pisac čovek može da se nađe u zoni u kojoj ništa ne ide, pa
onda uđe u zonu u kojoj iznenada sve ide. Sve je u glavi. Fudbal,
pisanje, taekvondo. Sada je Katrine bila urednica u Samtidenu,
udata za Aslaka Siru Mirea, koga sam poznavao u Bergenu, prvo
izdaleka kao politički angažovanog studenta i ekstremnog
levičara, potom bliže, pošto je bio Tureov najbolji prijatelj dok
su odrastali u Stavangeru i očigledan uzor za najvažnijeg
sporednog lika u Tureovom romanu o Jarleu Klepu. Napisao
sam esej za Samtiden i tada malo sarađivao s Katrine. Tokom
svih tih godina u kojima smo se povremeno sastajali nije se
promenila ni za mrvu. Njena glavna odlika, ili makar
najvidljivija, bilo je potpuno odsustvo straha. Bila je netaknuta
bojaznima i strepnjama koje kruže u kulturnom životu. Pa i sada,
dok je stajala usred grupe ljudi, ćaskala i smejala se, čas tamo
čas onamo.
Povela me je na scenu, rekla mi šta je zamislila: prvo kratko
predstavljanje, pa onda ja ulazim, stanem, ona mi postavi
duhovito pitanje o naslovu, i onda čitam.
Sva krv mi se povukla iz glave kad sam stao na scenu i
pogledao praznu salu pred sobom. Lice mi je sigurno sijalo
bledilom straha. Vratili smo se hodnicima, u provizornu sobu iza
kulisa. Sipao sam novu solju kafe, oprezno pogledao ka Dagu
Sulstadu, koji je sedeo na stolici na dva metra od mene. Sreli
smo se nekoliko puta ranije, mahom na događajima u
organizaciji izdavača, ali nikada mi nije pošlo za rukom da mu
išta kažem, čak ni da je vreme promenljivo ili lepo, kao danas.
Nisam ga se plašio, nije se radilo o tome, nego nisam mogao da
ga vidim kao čoveka. On je već bio pisac kad sam se ja rodio, i
ne samo to, kolege iz generacije već su ga bile prozvale
velikanom. Tokom celog mog života bio je „Dag Sulstad“,
veliki pisac; kao društveni pojam bio je jednako stalan kao
osiguravajuće društvo Jensidije“, pivnica „Ringnes“ ili finale
kupa, stoje uostalom delio s Janom Erikom Voldom, koji je
takođe oduvek bio tu, na televiziji i u učionici, oni su prosto bili
predstavnici pisaca, njihova ikonična slika – čovek ljubaznog
izgleda koji neobičnim glasom čita pesmu o vekni hleba, i
čupavi čovek s naočarima koji nazalno mumla kad ga nešto
pitaju – tako da je trebalo prevazići ogromno odstojanje kada
sam odrastao i ozbiljno počeo da čitam njihove knjige, kao nešto
nereprezentativno i sada relevantno, a čudesna stvar trenutka u
kojem ikonična slika oživi pošto čovek u nju iznenada uloži sebe
i svoja znanja i iskustva, može se uporediti sa onim što se
dešava s našim roditeljima kada i sami postanemo roditelji:
iznenada njihov daleki život, njihovo suštinski nepojmljivo
ponašanje postaje izraz nečeg duboko ljudskog i opštevažećeg, i
oni prosto ožive. Tako je i „Dag Sulstad“ oživeo, ali ne kao
čovek, već samo kao pisac, jer ako je nešto prožimalo
stvaralaštvo Daga Sulstada, bilo je to stvaranje ikoničnih knjiga;
izražavale su ono mutno i nevidljivo na način koji je to činio
jasnim i vidljivim, i to ne samo jednom nego iznova i iznova.
Zato je demaskiranje „Daga Sulstada“ uzrokovano čitanjem
njegovih dela samo dovelo do druge maske, jer, tako ikonične,
njegove knjige nisu izražavale pisca, već njegovo vreme, a
možda su i učestvovale u njegovom stvaranju. Jedna njegova
knjiga počinje sa usamljenim čovekom koji od stida podiže ruke
ka licu. Kada sam to pročitao, pomislio sam da sam ja to mnogo
bolje i dublje izveo u svojoj debitantskoj knjizi, u kojoj se
protagonista neprekidno stidi i nije mu stran takav gest ni impuls
koji ga uzrokuje. U svom hibrisu sam čak posumnjao da je to
Dag Sulstad uzeo iz moje knjige. Tada nisam shvatao vrednost
ikoničnog, bilo je to suviše daleko od mene, u mom životu i
mom pisanju ništa se nije skupljalo u slike, sve se prelivalo
preko sopstvenih ivica. Sada to razumem. Ikoničnost je krajnja
tačka književnosti, njen pravi cilj kojem uvek teži: jedna slika
koja u sebi sakuplja sve, dok ujedno živi za sebe. Usamljeni
čovek koji podiže ruke ka licu: stid. Čovek koji lažira svoj
hendikep: neautentičnost. I najnapetija i najstrašnija od svih
Sulstadovih ikoničnih slika: otac koji vidi svog sina kako uzima
novac da bi razvozio svoje prijatelje. Sigurno su zato Sulstada u
njegovim kasnijim knjigama toliko zanimali Tomas Man i
Henrik Ibzen, to su dva poslednja velika ikonična pisca. Manov
sanatorijum u Čarobnom bregu savršena je scena za roman,
ujedno je i slika i mesto, kao što su Per Gint i Brand ujedno i
slike i likovi. Sva književnost teži ka tome, jednoj suštinskoj
slici koja po sebi govori sve, i koja ujedno jeste sve. Srce tame,
Mobi Dik, riverrun.
Prineo sam šolju ustima i otpio kratak gutljaj tople kafe, a
kad sam je spustio, nezadovoljno sam primetio da se smeđe
kapljice slivaju spoljašnjom stranom. Pogledao sam susednu
prostoriju, otpio nov gutljaj, hteo sam da malo porazgovaram s
„Dagom Sulstadom“, ali nisam znao o čemu. Jednom mi je neko
rekao da ja samo s velikima želim da razgovaram; otad bih se
uvek toga setio kad se nađem pred nekim od „velikih“. Da li je
to tačno? Da li sam samo s njima želeo da razgovaram? Možda
ne „samo“ s njima, ali morao sam priznati da to jesam želeo,
privlačili su me; naći se u situaciji u kojoj čovek može nešto da
im kaže je privilegija, osećao sam. S druge strane, to je ujedno
predstavljalo i laskanje. U to nije bilo sumnje. Laskanje i
puzanje.
Pokušao sam da mu uhvatim pogled, i uspeo.
– Imate li mišljenje o Peteru Handkeu? – pitao sam.
To je delovalo naglo. Ali „Dag Sulstad“ nije ni trepnuo.
Odmahnuo je glavom i rekao da u suštini nema. Čitao je neke
njegove knjige, ali davno, i ipak nije mogao reći da ga Handke
posebno zanima.
– Znate, trenutno čitam jedan njegov fantastičan roman –
kazao sam. – Zove se Godina u ničijoj uvali. Jeste li je čitali?
Mislim da je izašla krajem osamdesetih ili možda devedesetih.
– Ne, nisam je čitao. Dobra je, kažete?
– Jeste.
Više ništa nije bilo rečeno o toj stvari. Mnogo je ljudi bilo
prisutno, razgovor je tekao, ljudi su prolazili tamo-amo, i uskoro
je došlo vreme da se izađe na scenu. Sulstad je ostao da sedi,
nastupiće tek pola sata posle mene, a kada mi je tehničar
namestio mikrofon, stao sam iza zavese, pored osvetljene
miksete, i sačekao da aplauz utihne i da me Katrine predstavi.
Tada sam izašao na scenu, ona je postavila svoje pitanje, publika
se nasmejala, ja sam odgovorio nešto besadržajno, ona se
povukla nekoliko koraka, i počeo sam da čitam.

Kada sam završio, otišao sam iza scene, skinuo mikrofon i

pohitao u foaje, još pun ljudi, prešao plato i požurio na pešački
most, takođe pun ljudi, na nekim mestima toliko krcat da sam
morao da sačekam, a potom na drugoj strani, kod železničke
stanice, našao taksi i vozaču dao adresu studija fotografa
Turenfelta, gore na zapadu Osla. Vozili smo suncem obasjanim i
blistavim jesenjim ulicama, a kada sam platio i izašao, muškarac
mi je mahnuo s vrata pedesetak metara dalje. Požurio sam ka
njemu i uveo me je u studio, gde su stajali Hane Eštavik i Ingvar
Ambjernsen, ona u starinskoj haljini, možda iz dvadesetih,
možda iz tridesetih, a on u belom smokingu sa cilindrom. Sami
Turenfelt je izašao i rukovao se sa mnom, okruglast čovek koji
se po svemu sudeći takođe stalno smejao, u svakom slučaju je
tako bilo sada. Dali su mi odeću, svu belu, otišao sam u kabinu i
presvukao se. Pantalone smokinga bile su mi prevelike, visile su
kao džak, ali je s tregerima ipak bilo u redu, kako mi je
fotografski asistent saopštio kada sam izašao, moglo je da prođe.
Namestili smo se, Turenfelt je do kraja odvrnuo nešto u stilu
Sinatre, smejao se i vikao dok smo nas troje zajedno pozirali, sa
šeširima i bez njih, i na kraju je Hane dobila konfete koje je
bacila uvis kao nekakvo finale. Sve se završilo za deset minuta.
Slike su bile za jedan lanac knjižara, koliko sam shvatio, isprva
sam oklevao, što je moj način da odbijem, nije to bilo za mene,
jer sam morao da mislim i na svoj književnički kredibilitet, koji
bi to potkopalo jednim udarcem. Nisam taj tip pisca, smatrao
sam, ali onda sam ipak pustio da me nagovore, to je bilo važno
za knjigu, a „ne“ je među rečima koje mi je najteže da
izgovorim, preslab sam za nju, pomisao da ću nekoga razočarati
uvek je teža od obzira prema mom kredibilitetu, i eto me zato, u
studiju fotografa koji obično slika poznate ličnosti, obučenog
kao nekakav književni kabaretski izvođač. A bilo je zabavno.
Maskiranje je bilo zabavno, slikanje je bilo zabavno, poziranje u
bujici muzike i smeha bilo je zabavno. Pomoglo je što sam to
radio baš sa Ingvarom Ambjernsenom i Hane Eštavik, jer oboje
sam ih poštovao, a ako su oni učestvovali, nije moglo biti toliko
strašno. To jeste bio sell out, svakako, ali šta sam u stvari
prodao? Dušu. Ali nju sam ionako izgubio.

Posle snimanja popio sam šolju kafe s Hane u bašti obližnjeg

kafića. Upoznali smo se sredinom devedesetih, dao sam intervju
Runeu Kristijansenu za Vagant, i on me je pozvao na letnju
proslavu „Oktobera“. Espen je bio tu, kao „Oktoberov“ pisac,
mamin brat Ćartan je bio tu, kao „Oktoberov“ pisac, a za stolom
za koji su me smestili sedela je Hane, takođe „Oktoberov“ pisac.
Razgovarali smo za vreme večere, ali pošto sam se osećao toliko
inferiornim, kao jedini nepisac, prešao sam za Espenov sto čim
se obed završio, i držao se njega do kraja večeri. Kada sam
sledeći put video Hane, i sam sam debitovao, i tad me je
podsetila na ono veče, koliko sam bio neljubazan kad sam se
samo premestio, kao da ona nije bila vredna razgovora. Nakon
toga smo se poslednjih godina viđali na različitim književnim
događajima izdavača, otkako sam prešao iz „Tidena“ u
„Oktober“. Celim bićem je bila romanopisac, beskompromisna u
pogledu svojih knjiga, i nepokolebljiva. Sve su to retke odlike.
Kao osoba je bila osećajna i nekako ranjiva, i možda je ta
nemoguća formula, beskompromisnost i nepokolebljivost versus
prijemčivost za utiske iz sveta, činila njene romane tako
zaokruženim a ujedno i radoznalim. Nikada nismo duže
razgovarali, osim jednom pre nekoliko nedelja, na ručku koji je
„Oktober“ organizovao posle konferencije za novinare, kada se
sva moja društvena sputanost iznenada otopila, pa smo govorili
kako stvari zaista stoje. Govorio sam kakav mi je život zaista,
ona je govorila kakav joj je život zaista. Ta otvorenost je
pripadala baš tom trenutku, sada smo samo proćaskali, mahom o
svojini knjigama, a posle petnaest minuta sam ustao, trebalo je
da stignem na avion, pa sam taksijem otišao do železničke
stanice, odatle vozom produžio do aerodroma, gde sam se u
poslednjem trenutku čekirao za let do Kopenhagena, i najzad
mogao da utonem u sedište, sam sa sobom.
Žurba u hali za polaske podsetila me je na jedan drugi put
kada sam morao da stignem na avion kući. Tada sam nosio
Vanju u naručju. Sigurno nije imala više od godinu dana. Stric
me je pozvao na konfirmaciju svoje dece, odigravala se izvan
Osla, a postoje Linda bila trudna s Hajdi, i nije mogla da leti,
otputovao sam s Vanjom. Hteo sam da je pokažem porodici. Sve
je lepo prošlo, osim leta kući, kada je pola sata neprekidno
plakala, pa mi je čak i sako bio mokar od znoja. Sada kad je
slična žurba probudila to sećanje, pomislio sam da sam tada
verovatno poslednji put video porodicu. Gunara i njegove sinove
otad jesam video još jednom, u maminoj bašti u Jelsteru, ali je
taj susret potrajao samo nekoliko minuta. Konfirmacija je trajala
ceo dan, i svi ti razni ljudi koje sam celog života poznavao
ponašali su se na svoje osobene načine, meni sasvim bliske.
Dinamika između dva brata, sve igre rečima, sve ustaljene fraze.
Njihova deca koja su sazrevala. Osećao sam da predstavljam
tatu, a Vanjino prisustvo pretvorilo je to u nešto dobro.
Osećaj Vanje, onoga što je bila, sada me je celog ispunio dok
sam sedeo na sedištu nepomičnog aviona koji je čekao svoj red
da uzleti. Ljubav prema njoj prosto se sakupila u jednoj tački,
preplavljujuća i neukrotiva, i toliko me zabolela da su mi oči
zasuzile, a onda me je pustila i potonula u svoju dubinu kad je
avion zarulao po pisti. Sunce je bilo nisko, senke duge, naslonio
sam glavu i zatvorio oči u pokušaju da malo odspavam. To je
naravno bilo nemoguće, jer se mnogo toga desilo u poslednja
dva dana. Ali sada je samo trebalo izaći iz ovog aviona, ukrcati
se na sledeći, izaći iz njega, i taksijem otići do centra, pa će
drugi svet biti oko mene.

Kada smo se našli visoko u vazduhu i kada se šumoviti istok

Norveške sve više udaljavao pod nama, putnica na sedištu pored
mene, žena u poznim dvadesetim, možda ranim tridesetim, plave
kose i snažnih ruku, uzela je Dagblade, izvadila magazin i
počela da lista. Čim sam to primetio, okrenuo sam glavu i
pogledao kroz prozor. Posle nekoliko sekundi sam u
kamuflažnom manevru pritisnuo dugme za ventilaciju iznad
sedišta i bacio brz pogled na časopis koji je nepomično držala
pred sobom, i na svoje očajanje primetio da čita članak o meni.
Na tren sam video svoju sliku pre nego što sam, zajapurenih
obraza, ponovo okrenuo glavu. Sigurno nije primetila da
predmet intervjua koji čita sedi pored nje, jer bi me onda valjda
pogledala i rekla nešto? Ako to u međuvremenu bude primetila,
shvatiće zašto sam tako primetno okrenuo glavu, i situacija će
oboma postati mučna; ona će me razotkriti, ja ću biti
razotkriven. Ali nisam mogao ni da je potapšem po ramenu i
kažem: pa vi o meni čitate!, jer bi to delovalo potpuno idiotski.
Da je samo prelistala, ne bi bilo tako strašno, ali sada je čitala
svaku reč dok sam ja sedeo pored, samo nekoliko centimetara
daleko, okrećući glavu koliko sam mogao. Kad bude pročitala
intervju, moraću da nastavim da se krijem, jer situacija neće
proći samo zato što se čitanje završilo.
Trebalo joj je deset minuta da pročita intervju, kako sam
konstatovao nakon letimičnih pogleda ka tim prokletim
stranicama magazina. Čudno je što ništa nije primetila jer je
moje telo sigurno isijavalo svekolikom napetošću. Ali ne, dok
sam j a celog tog dugog sata, koliko traje let od Osla do
Kopenhagena, gledao kroz prozor, ona je sedela pored mene
mirno zaokupljena svojim stvarima, malo je čitala, malo jela, još
malo čitala. Oh, kakvo je olakšanje bilo kad je avion sleteo, stao,
a ona ustala i pošla između sedišta, kada sam najzad mogao da
ispravim vrat, odahnem i opustim se.
Linda je stajala u hali za polaske kad sam izašao. Lepo se
obukla i bila je raspoložena. Poljubili smo se, čekirali, i sat pred
poletanje aviona seli u kafe u kojem sam sedeo juče ujutru, da
popijemo pivo. Osećaj je bio dekadentan, inače nikada nisam
pio pred putovanje, jer sam tad uvek imao nekakvog posla, a ni
Linda i ja skoro više da i nismo pili zajedno, jer smo uvek bili s
decom.
Bio je to osećaj slobode. Sledeća dva dana mogli smo da
radimo šta hoćemo. Nema dece, nema pisanja, nema nastupa,
nema intervjua. Samo nas dvoje. Senku koja se i nad time
nadnosila, knjiga koju sam napisao o nama i koju Linda još nije
pročitala, odgurnuo sam od sebe. Postoji vreme za sve. Kada se
budemo vratili kući, dobiće rukopis. Sada ništa nije znala, i u
tome ništa trebalo je da vikend prođe.

Sunce se spustilo kad smo se ukrcali na avion. Atmosfera u

osvetljenom trupu bila je sasvim drugačija nego na letu za Oslo,
ne samo zato što je jezik na svim tablama i malim reklamnim
natpisima bio stran, a lica osoblja drugačijeg tipa, već i zato što
se tama, vrlo ubrzo, kad smo se podigli u nebo, prosto zatvorila
oko nas i tako nečuveno jasno definisala prostor: sedeli smo tu,
visoko nad tlom, na putu u dubinu Evrope, ka jednoj od njenih
starih prestonica, dok su bezimeni nepoznati gradovi ležali
poput malih svetlosnih meduza u moru mraka pod nama, i taj
definisani prostor govorio je „putovanje“, kao što i kupe voza
govori „putovanje“, kao što brodska kabina govori „putovanje“,
ili uostalom kao što kabina u cepelinu govori „putovanje“. Ne
putovanje kao pomeranje, već putovanje kao mitologija.
Putovanje dvadesetih i tridesetih, putovanje pedesetih i
sedamdesetih. I ne Evropa kao geografija, već Evropa kao
mitologija. Magija gradova koji su bili tu u srednjem veku, i
tada predstavljali ono što je srednji vek bio, pa što je renesansa
bila, pa što je barok bio, da i ne govorimo o svetskim ratovima
poslednjeg veka, još su bili tu, raštrkani po kontinentu pod
nama, i svi tako različiti, s tako drugačijim zračenjem i
značenjem, prožeti vremenom, svaki na svoj način. London i
Pariz, Berlin i Minhen, Madrid i Rim, Lisabon i Porto, Venecija
i Stokholm, Salcburg i Beč, Bukurešt i Mančester, Budimpešta i
Sarajevo, Milano i Prag, da pomenem samo nekoliko. Prag, to je
bio Golem, čovek stvoren ljudskom rukom, i to je bio Kafka. To
je bio faustovski srednji vek i to je bio devetnaesti vek dvojne
monarhije, bile su to komunističke pedesete i kapitalističke
dvehiljadite u neuglađenoj i vulgarnoj istočnoevropskoj
varijanti.
U čemu je razlika između stvarnosti i naše predstave o njoj?
Postoji li stvarnost, da li je izvan našeg domašaja, jer je i
stvarnost bez predstava predstava.
Šta znače raspoloženja i predstave koje ova imena bude? Ne
znače ništa. Ali ni naš život ništa ne bi značio kada bismo sebi
oduzeli predstave o njemu.
 Hotel se nalazio blizu reke, tik kraj starog mosta, a prozor
sobe koju smo dobili gledao je na vodu. Soba nije bila luksuzna,
nije imala ni mini-bar ni televizor, ali bila je lepa, slično kao što
su stari hoteli duž fjordova zapadne Norveške lepi, oni što su
sačuvali enterijer iz prošle smene vekova, jer tako je bilo ovde,
osim ako se nije radilo o rekonstrukciji. Ostavili smo prtljag i
izašli da jedemo. Bližilo se deset sati, pa smo ušli u prvi restoran
koji je dobro izgledao, s druge strane mosta, sa stolovima duž
reke, osvetljenim malim svetiljkama nalik na fenjere. Bilo je
nepojmljivo da smo stvarno tu, pored crne struje nad kojom se
proteže stari gradski most, dok palata caruje iznad nas, makar ja
to nisam mogao da pojmim, kao da se sve što se oko nas kretalo
nalazilo na nekom drugom mestu, čak i dok smo maločas
prelazili most, dok su naša stopala hodala po njemu, imao sam
takav osećaj.
Naručili smo flašu crnog vina i nazdravili. Blago osvetljeno
Lindino lice sijalo je u mraku ispred mene, oči su joj se caklile,
stavila je ruku na moju, toplina se raširila u meni. Hrana je
stigla, jeli smo, iza nas su se začuli norveški glasovi, i osećaj
potpune slobode u meni je nestao, iznenada je bilo nekoga ko
može da nas vidi. Linda je to primetila, pitala je o čemu se radi.
Rekao sam da tu ima Norvežana, da sam sve što kažem počeo da
merim njihovim aršinom, da sve slušam njihovim ušima. Rekla
je da to zvuči strašno i da toga moram da se oslobodim. Rekao
sam da ću pokušati. Onda sam joj ispričao epizodu u avionu.
Smejala mi se. Platili smo i malo prošetali po gradu pre nego što
smo se vratili u hotel. Sledećeg jutra probudili smo se rano,
nismo mogli dugo da spavamo iako smo pokušali, dnevni ritam
bio nam je potpuno uništen posle pet godina s malom decom,
umesto toga smo doručkovali i izašli u jutarnje prazan, nedeljno
tih grad koji se polako zagrevao, uzeli smo kafu na malom
uličnom kiosku, a na povratku nekoliko sati kasnije kupili karte
za balet te večeri, Labudovo jezero Čajkovskog, za koji smo
pretpostavili da je sigurno fantastičan ovde u staroj Istočnoj
Evropi. Uveče smo se udesili, ja sam obukao belu košulju,
kravatu i odelo, Linda tamnu haljinu, i onda smo pošli u
pozorište. Zamislio sam mermerne stepenice, balkone
presvučene crvenim plišem i publiku u smokinzima i večernjim
haljinama. Pokazali su mi kako da dođemo do pozorišta na
kompjuteru na recepciji, ali nisam odštampao uputstvo, pa smo
stigavši u taj kraj malo kružili ne nalazeći ulicu. Kada je ostalo
još samo deset minuta do početka predstave, počeli smo da
trčimo. Linda je pitala ženu na jednom kiosku za adresu, ništa je
nije razumela. Linda joj je pokazala kartu, žena je uprla niz
ulicu, potrčali smo u tom smeru, ništa, izašli smo na trg, nigde
pozorišta, prešli smo ga i uleteli u uzanu ulicu gde su bile samo
sobe za iznajmljivanje, okrenuli se, potrčali nazad, na drugu
stranu, gde je Linda pitala novu osobu, ovog puta debelog
muškarca sa psom, govorio je engleski i rekao da je u paralelnoj
ulici, pa smo pohitali tamo, našli ime ulice, potrčali uz nju i
zastali, evo nas najzad. Ali umesto velikog pozorišta nalik na
palatu, koje sam zamislio, otprilike kao Operu u Prustovom
romanu, našli smo se pred nečim što je pre svega ličilo na
bioskop, i to jedan od onih oronulog, sumnjivog profila. Valjda
nije moguće da je ovde? Ali da, ime na lepim, lelujavo
ukrašenim kartama koje smo dobili odgovaralo je imenu iznad
vrata. Ušli smo, i aljkav kabaretski izgled zgrade postao je još
upadljiviji. Sala je bila mala i oronula, scena malena, nije bilo
prostora za orkestar, niti samog orkestra. Publika je bila
malobrojna i činilo se da je mahom sačinjavaju zalutali turisti,
mada ne baš toliko zalutali kao nas dvoje, koji smo se udesili i
sada privlačili radoznale poglede provlačeći se duž niza sedišta
u potrazi za našim mestima. Ne i ne, rekao sam Lindi, u šta smo
se ovo upleli? Pa, možda dobro plešu, rekla je i uhvatila me za
ruku dok smo čekali. Oko nas se svetio prigušilo, ali ne mnogo,
a pred nama se na sceni svetio upalilo u trenutku kada je pušten
CD uz koji će se plesati. Muzika je dopirala iz dva zvučnika,
stajali su na postoljima sa obe strane scene, i posle nekoliko
minuta bez ikakvih dešavanja, doskakutale se dve mlade
balerine, od nekih šesnaest ili sedamnaest godina, verovatno
učenice baletske škole, i ništa se nije izdizalo iz njihovih tela u
plesu, svi pokreti nekako su ostajali u njima dok su vrckale,
poskakivale i njihale se tamo-amo na sceni, sa svakim korakom
teško lupajući o pod. Nisam voleo balet, sedeo sam tu zbog
Linde, i vrpoljio sam se od stida pred svom tom beznadežnom
negracioznošću koja se pred nama ukazala. Linda se toliko
udešavala pred ogledalom. Bilo je to jedino celo veče koje smo
imali u Pragu, pa zar da ga provedemo ovde? Pogledao sam je.
Pogledala me je. Onda se osmehnula. Mislim da je ovo nešto
najgore što sam videla, šapnula je. A to nije malo, pošto sam se
nagledala loših stvari. Da izađemo?, šapnuo sam. Sačekajmo
pauzu, šapnula je. Tako smo i uradili. Umesto da odgledamo
ostatak predstave, našli smo bar u kojem smo proveli ostatak
večeri ćaskajući i napijajući se. Sledećeg jutra smo dugo spavali,
jeli u restoranu u dnu uzbrdice na kojoj je stajala palata,
pogledali smo izložbu slika u njoj, a potom seli u baštu kafea na
obodu dvorskog kompleksa, s pogledom na šumu malo dalje
ispod. Bilo je toplo kao leti, pili smo hladno pivo, Linda je
iznenada uzela hemijsku i zapisala pesmu koju je otpevala za
moj četrdeseti rođendan, pola godine ranije, i pružila mi je.
Tražio sam je pre nekoliko meseci, pa posle zaboravio. Slavio
sam kod naše kuće, bilo nas je dvadeset i nešto, a ja sam najavio
da neću nikakve govore. Espen, Hire i Gejr G. su me ignorisali,
pa sam, kad je Linda ustala, očekivao još jedan govor.
– Vanja je jednom rekla da u ovoj porodici nema odraslih –
kazala je. – Ali ja mislim da si ti na dobrom putu, i nadam se da
ni ja nisam daleko. Ali neću održati govor, mislila sam da
zapevam. A pošto nikada nisam naučila da sviram instrument,
mislila sam da sviram ukelele.
Napravila je nekoliko koraka unazad, tako da mi se izgubila
iz vidokruga, a kada se ponovo pojavila, držala je ukelele u ruci.
Znao sam da ne ume da svira ukelele, i plašio sam se najgoreg.
Ali ispostavilo se da ju je neko od roditelja u vrtiću učio da
svira, naučila je akorde za jednu pesmu, i poslednjeg meseca
vežbala kad god izađem iz kuće.
I onda mi je odsvirala i otpevala pesmu. Nju mi je pružila u
dvorskom kafeu, i pročitao sam je dok su mi se suze slivale niz
obraze.
Kad prvi put videh tog čoveka
Oči kao da mi se preobraziše
Hodao je hitro poput vetra
Nezaustavljiv i odvažan bese
On pogleda me i nasmeši se
Vide moj stid i nasmeši se
I prođe pored mene
Ah, prođe pored mene

Ponovo videh tog čoveka

I oči kao da mi se preobraziše
Zraci sunca sijahu iz njega
Čitav mi život promeniše
On dodirnu me i nasmeši se
Uze me za ruku i nasmeši se
I ne prođe pored mene
 Sad ne prođe pored mene

Dani postadoše godine

I moje oči se preobraziše
Takav je čovek da njegove ruke
Mom životu punoću podariše
On pogleda me i nasmeši se
Videh mu hrabrost i nasmeših se
Karl Uve, voljeni Koliko te volim

*
Nisam se ni poigravao idejom da proslavljam četrdeseti
rođendan, to je bilo potpuno isključeno. Ali u ranu jesen
prethodne godine, što će reći u septembru 2008, kada smo bili u
gostima kod Ingvea u Vosu, Ingve i Linda su to iznenada
pomenuli. Sedeli smo na verandi uveče, kada su deca legla, sa
po čašom crnog vina u ruci. Nebo nad nama bilo je potpuno crno
i vrtoglavo zvezdano. Vazduh hladan i bistar.
– Malo smo pričali o tvom četrdesetom rođendanu – kazala je
Linda i pogledala me na slaboj svetlosti staklenih vrata verande.
– Stvarno? – pitao sam.
– Da. Došli smo do toga da moraš da napraviš veliku žurku i
propisno ga proslaviš.
– Da pozoveš sve koje poznaješ – rekao je Ingve. – Onda bi
Leming i Filter Kafka mogli da sviraju, na primer.
– Ali to je poslednje što želim – kazao sam. – To je apsolutno
nešto najgore što mogu da zamislim.
– Znamo mi to – rekla je Linda. – Ali možda si se dovoljno
krio.
– A koga da pozovem?
 – Ima ih mnogo – rekao je Ingve. – Poznaješ više ljudi nego
što misliš. Samo ako porazmisliš.
– Moguće – kazao sam i pogledao Lindu. – Ali ako bih
mogao da biram, proslavio bih s vama, sasvim običan rođendan.
Ima nečeg lepog i u tome. Uđete sa svećicama i poklonima i
otpevate rođendansku pesmu. To je meni dovoljna proslava.
– To je jasno – kazala je Linda.
– Ali nije to zbog tebe – kazao je Ingve. – Već da bi svi koje
poznaješ imali priliku da te slave. I da bi napravio žurku. Ako
dovoljno blagovremeno pošalješ pozivnice, tako da ljudi mogu
da se organizuju, zakažu avion i hotel i sve to, siguran sam da će
svi doći. Ja u svakom slučaju želim.
– Ne sumnjam – rekao sam sa osmehom. – Ali ti svoj nisi
proslavio.
– I kajem se.
– Šta kažeš? – pitala je Linda.
– Ne – odgovorio sam.
Nešto me je u njihovom predlogu ipak kopkalo, bilo je tačno
to što je Linda rekla, da sam se dovoljno krio.
A zašto?
Bio je to način da preživim. U svojim groznim dvadesetim
pokušavao sam da učestvujem u životu oko sebe, u običnom
životu, koji su svi vodili, ali nisam uspevao, i osećaj poraza, taj
blesak sramote, toliko je bio snažan da sam malo-pomalo,
krišom i od sebe samog, pomerao fokus, potiskivao ga sve dalje
u književnost, na takav način da to nije delovalo kao povlačenje,
potraga za pribežištem, već naprotiv kao nešto snažno i
pobedonosno, i pre nego što sam postao svestan toga, to je
postalo moj život. Niko drugi nije mi bio potreban, život u
radnoj sobi i porodici bio mi je dovoljan, pa i više nego
dovoljan. Nisam se povukao zato što imam problem s društvom,
već zato što sam veliki pisac, ili zato što hoću to da postanem.
To je rešilo sve moje probleme, i godilo mi je.
Ali ako jeste tako, da sam se krio, čega sam se plašio?
Plašio sam se tuđeg suda, a da bih ga izbegao, izbegavao sam
i ljude. Pomisao da se nekome mogu dopasti bila je opasna,
možda najopasnija za mene. Nikada je nisam pomišljao, nisam
se usuđivao. Čak ni da me majka voli nisam pomišljao. Ili Ingve
ili Linda. Polazio sam od toga da me ne vole, ne stvarno, ali da
zbog društvenih i porodičnih spona u kojima smo zarobljeni
ipak moraju da me viđaju i slušaju šta imam da kažem.
Da sam bio odgovoran samo za sebe, ne bih ni pomislio na
to. Snalazio sam se bez obzira na okolnosti. Ali imao sam troje
dece s Lindom, i nisam hteo da odrastaju u skrivenom domu,
nisam hteo da nauče da je skrivanje adekvatan način suočavanja
sa svetom. U životu sam mogao da im dam samo ono što sam im
davao sada, a to im nisam davao rečima, već delima. Hteo sam
da budu okruženi ljudima, hteo sam da budu samostalni i
neuplašeni, kadri da se izraze, dakle da budu slobodni koliko
mogu biti u neslobodnim okvirima ovog društva. I što je
najvažnije, hteo sam da se uzdaju u sebe, da vole sebe, da budu
što jesu. Ujedno sam pomišljao da imaju roditelje koje imaju, i
da mi ne možemo suštinski promeniti svoju narav, što bi i bilo
idiotsko i katastrofalno; dva roditelja koja se pretvaraju da su
nešto drugo samo mogu stvoriti još bede, to je jasno. Radilo se o
osnovnim uslovima našeg života. Bili su čvrsti, ali ne i
neprikosnoveni. Moje ponašanje u prve tri-četiri godine
roditeljstva, kada se moja frustriranost prečesto odražavala na
njih, sigurno je ostavilo traga na njihovo poimanje sebe, jedino u
njima što čovek ne sme da sjebe kao roditelj. Prevazišao sam to,
praktično se više nije događalo, više se nismo svađali pred
njima, i više nikad nisam gubio glavu zbog gneva, ali skoro
svakog dana sam se u sebi molio da to nije ostavilo traga, da nije
neizlečivo to što sam uradio. Oh, zamišljao sam da je njihovo
poimanje sebe plaža na kojoj sam ostavio tragove, ali onda voda
nadire na kopno, sunce sija, nebo je plavo, a voda, tako
fantastično podatna svom okruženju, prekriva sve, briše sve,
slana i hladna i divna.
Mislio sam na to, ali znao sam da nikako ne smem direktno
da se umešam, da nikako ne smem dozvoliti tim brigama, koje
su brige svih roditelja, da poprime oblik koji će oni moći da
primete i uzmu u obzir. Vanja nije imala ni godinu dana kad je
počela da zatvara oči u prisustvu nepoznatih ljudi, i otkud to? Da
li je to bilo genetski ukorenjeno u njoj, stidljivost tako velika da
ju je prisiljavala da sve ostalo isključuje? Ilije to pokupila od
nas, atmosferu u kući, način na koji se ja odnosim prema drugim
ljudima? To je trajalo, krila se od nepoznatih, a ako nije mogla
da se sakrije, zatvarala je oči, čak sa tri i po godine, u kolicima
jednog popodneva, kad smo naleteli na roditelja iz vrtića, Vanja
je potonula i pravila se da spava. Nije to bilo strašno, ali me je
ipak zabrinjavalo, samo sam hteo da joj bude dobro. A najgore
što je moglo da se desi bilo je da ona primeti moj nespokoj.
Nisam smeo da ih vezujem za sebe, nisam smeo da dozvolim da
se moja zabrinutost pokaže, već samo da pokušam da sve sredim
u sebi. Zato sam morao da se potrudim i izvučem se iz tih mojih
izbegavanja, mog odvraćanja pogleda, mojeg zanemarivanja
sveta, mojeg života u zatvorenom prostoru.
I Linda je u velikoj meri bila takva. Ali ona je imala cikluse,
pasivan period povučenosti i neraspoloženja, kad bi preko dana
samo ležala na sofi gledajući jednostavne filmove, smenio bi
veoma aktivan period otvorenosti i vedrine, kada je iznenada
obletala oko dece kao da je to najjednostavnija stvar na svetu.
Dakle, oboma nam je bilo teško da se odnosimo prema
okruženju. Majka i otac. Njihovi majka i otac.
Kada smo se venčali, proleća 2007, venčanje je bilo najmanje
moguće. Lindina kuma Helena, moj kum Gejr i njegova devojka
Kristina, Lindina majka Ingrid i moja majka Sisel. Pored Vanje i
Hajdi, pet osoba je svedočilo venčanju u opštini, obavljenom za
dva minuta. Pet osoba je sat kasnije sedelo za rezervisanim
stolom u „Vestra hamnenu“ i jelo s nama. Bez govora, bez
plesanja, bez isticanja. Tako sam hteo da bude, ništa mi nije bilo
gore nego da se nađem u centru pažnje, čak i ljudi koje
poznajem.
Da li je Linda tako htela?
Rekla je da jeste i poverovao sam da je iskrena, ali kasnije
sam shvatio da je možda htela veću svadbu. Za mene je sama
stvar bila najvažnija, da smo se venčali, za nju je težište pre bilo
na načinu na koji smo to uradili.
Uveče smo otišli u Kopenhagen bez dece, odseli u hotelu
„D’Angleter“, ručali u obližnjem ribljem restoranu, a sutradan s
decom otputovali na Kanarska ostrva, Linda trudna s Jonom, i
ostali dve nedelje, u groznom letovalištu za Skandinavce, gde su
u baru puštali dnevnik na norveškom i prodavali Dagblade na
recepciji. Potpuno iznureni sleteli smo na aerodrom, odvukli
brdo prtljaga, dvostruka dečja kolica i dvoje dece do autobusa
koji su nas čekali, gladni i žedni i sikćući od gneva vozili smo se
jalovim i skoro pustinjskim krajolikom kojem su silni turistički
bungalovi i tržni centri oduzeli svaku nadu, i sat kasnije stigli do
mesta u kojem ćemo odsesti. Nizovi jednospratnih betonskih
stambenih jedinica, suv travnjak, asfalt i dva velika hotela, sve
unutar visokih ograda, sve na obodu kamenjara, puno
Skandinavaca i Engleza, to je bilo poprište našeg medenog
meseca. Ja sam pucao od ozlojeđenosti, Linda je bila toliko
umorna da je zaplakala kad sam se brecnuo na nju pošto nije
mogla da nađe ključ kad smo se našli pred vratima. Vanja se
naljutila na mene, ne smem tako da pričam s mamom. Hajdi je
izgledala uplašeno. Ušli smo, dve sobe su bile tamne, ali imali
smo terasicu, to je makar bilo nešto. Otišao sam da nam kupim
hranu, u blizini je bio nekakav supermarket. Kad sam se vratio,
Vanja i Hajdi su bile u kupaćim kostimima. Njima je sve to bilo
bajkovito, pa ako se samo priberem, shvatio sam, biće im lepo.
Nama je to bilo sve samo ne bajkovito. Da, zaista je bilo
suprotnost bajci. Ništa nije bilo čarobno, ništa očaravajuće, nije
bilo ni trunčice bilo kakve aure. Upali smo u rutinu: ustajanje u
pola šest, kad se Hajdi budi, gledanje filma na kompjuteru kako
bismo prekratili prve, inače besadržajne sate, kupovina doručka
kada se bezobrazno skup supermarket otvori, doručak, silazak na
bazen i kupanje s decom do ručka, ručak u restoranu letovališta,
koji je primao nekoliko stotina gostiju i služio hamburgere,
viršle i špagete, s kelnerima koji su nas mrzeli, zatim vraćanje
Hajdi u sobu da odspava, a onaj ko ostaje s Vanjom pije kafu u
kafeu dok ona crta i jede sladoled. Ponovo kupanje kad se Hajdi
probudi, malo igranja na jednom od dva igrališta, pa večera u
jednom od četiri lokalna restorana, pa onda učešće u večernjoj
zabavi za decu. Nju je činio mlad veseo Šveđanin od oko
devetnaest godina, koji je puštao pesme na stereo-uređaju, a
trebalo je da deca pevaju uz njih dok on u međuvremenu priča o
klovnu koji će doći i pita ih da li se raduju. Klovn je bio
vrhunac, pojavio bi se, malo plesao, svima podelio lizalice i
onda nestao. Dvaput smo ih odveli u „Kućicu medvedića“, bile
su premale da tamo budu same, i suviše stidljive da rade išta
osim da zure u mladu osobu maskiranu u medvedića, ili da
crtaju.
Jedne večeri krajem prve nedelje najavljena je rođendanska
žurka, klovn je bio slavljenik, i sva deca su bila pozvana. Vanja,
koja je zajedno s Hajdi svake večeri oduševljeno gledala klovna
i nije shvatala da se iza maske krije mladi Šveđanin, koji nije
mogao imati više od dramskog kursa iz gimnazije za sobom,
mnogo se radovala rođendanskoj žurki. Obukla je najlepšu
odeću i puna očekivanja pošla s majkom, dok sam ja odveo
Hajdi u dugu šetnju u kolicima asfaltiranom stazom uz more.
Zamisao je bila da se sastanemo na večernjoj proslavi. Hajdi je
mirno sedela u kolicima i gledala pred sebe. Oči su joj krupne,
na slikama joj je celo lice bilo u obraščićima i očima, imala je
nežnu i otvorenu narav. Kada se ona rodila, Vanja se iz sve
snage okrenula majci, pa je Hajdi bila prepuštena meni, koji sam
je toliko nosao po stanu, prvo u Stokholmu pa onda u Malmeu,
da se nikad nije sasvim odvikla od toga, već je i dalje htela da je
nosimo. I ja sam to hteo, malo šta mi je bilo draže nego da je
nosim u naručju, i mada sam zapravo smatrao da treba da hoda
što više, kako bi bila samostalna i nezavisna, retko kad je bilo
potrebno više od pružanja tog para ručica pa da mi se ponovo
nađe u naručju. Tako je bilo i ovog popodneva. S kolicima u
jednoj ruci i Hajdi u drugoj pošao sam prema kafeu na kraju rta,
samo dvadesetak metara iznad talasa, u koje smo oboje
hipnotisano zurili šetajući. Kad smo stigli, dobila je sladoled, a
usredsređenost s kojom ga je jela predstavljala je olakšanje, jer
koliko god da mi je bila bliska, uvek je u mom odnosu prema
njoj postojao element nekakve zabrinutosti ili možda čak
stidljivosti, kao i kad ostanem nasamo s Vanjom, samo
drugačije, pošto je Vanja bila starija i verbalnija. Osećao sam da
neprekidno moram da izvodim nešto pred njom, da ne možemo
samo da utonemo u tišinu, koju sam zato punio malim
komentarima i pitanjima. Kakvo olakšanje kad se tada nasmeje!
Ali i nova potreba u tišini koja usledi. Sve su to bila osećanja,
jer sam u mislima naravno znao da je okej ćutati s decom, da
apsolutno nije neophodno stalno ih zabavljati, već da ih treba
naučiti da nije strašno kad se ništa ne dešava, i znao sam da to
očekivanje nečeg dodatnog ne dolazi od njih, već od mene.
Ko se još stidi pred svojom decom? I kako to utiče na njih?
Velika prisnost sa njima, kao te večeri, kad je Hajdi iznenada
naslonila svoj meki obraz na moj i osmehnula se, bila mi je
sasvim nepodnošljiva. Ubrzao sam korak i gotovo potrčao
uzanim asfaltiranim putem pod tropskim drvećem, s vetrom
Atlantskog okeana blagim koliko i svežim na licu, i sjajem
svetala našeg industrijsko-turističkog letovališta daleko u sve
dubljem sumraku.
Klovnova rođendanska proslava, kojoj se Vanja cele nedelje
radovala, nije ispala kako je očekivala. Zaposleni isprva nisu
dali Lindi da prisustvuje, čitav smisao bio je da roditelji ne budu
prisutni, da nekoliko sati mogu da provedu sami, pa ako je Linda
ipak imala vremena za Vanju, to nije bilo pravo mesto.
– Nisu hteli da ih iko vidi – rekla je Linda. – Nisu hteli da
roditelji budu tu zato što je to toliko govorilo o njima.
– Klovn nije bio tu, tata! – rekla je Vanja. – Nije došao na
svoju rođendansku proslavu.
Deca su dobila kape, sedela su za stolom i crtala crteže koje
je trebalo da poklone slavljeniku klovnu. Dobili su po sok, viršlu
i parče torte, koje su pojeli u tišini. Pitali su zaposlene kada
dolazi klovn, odgovorili su im da će uskoro. Onda su se malo
igrali, bez klovna i bez radosti, pošto se međusobno nisu
poznavali, i uprkos glasnim podsticajima zaposlenih. Vanja nije
htela da učestvuje u igri, sedela je u Lindinom krilu, neprestano
zapitkujući kada će klovn doći i zašto klovn ne dolazi. Na kraju
se žurka završila, i svi su otišli do scene gde su ostala deca iz
letovališta čekala klovna, koji se na kraju pojavio, izveo svoju
uobičajenu tačku, s jednim izuzetkom, primio je crteže dece koja
su bila na njegovoj proslavi.
Vanji to nije bilo jasno, kako je moguće da klovn nije došao
na sopstvenu rođendansku proslavu?
Odgovor na to, da usrane organizatore putovanja boli uvo za
decu i da koriste apsolutni minimum sredstava na njih, nismo
mogli da joj damo, pa smo rekli da se Koko, kako se klovn zvao,
obradovao zbog crteža, i da je torta valjda bila dobra.

Tako su prolazili dani u našem letovalištu. Ali iako nam je

oboma bilo grozno, iz toga je proizašlo nešto što smo tek kasnije
shvatili, kad smo o tome razgovarali, tamošnja večernja
atmosfera, kada smo sedeli na terasi, čitali i ćaskali dok su deca
spavala u sobi, iznenada je postala nešto za čime smo čeznuli i
što smo zapravo želeli da doživimo ponovo. Šuštanje mora,
veliko tamno nebo iznad nas, posuto zvezdama, zvuci tropske
noći. Tada sam čitao Gombrovičeve dnevnike, bili su
fantastični, i mešali su se sa svetom skandinavskih dečjih kolica,
umornih roditelja i mlakih bazena na čudan, skoro primamljiv
način: i ovo je život. I ovako može da bude. Prihvati to! Ali dok
smo bili tamo, potištenost je carevala, izuzev u dva trenutka,
jednom kad sam bio na delfin-safariju s Vanjom, daleko na
pučini, kada su te lepe životinje razigrano prosecale vodu tik
ispod ograde brodića kraj koje smo stajali, i taj prizor nije bio
čaroban samo meni već i Vanji. Kada smo posle razgovarali o
tome, pokazalo se da joj se u sećanje skoro jednako snažno
urezao čovek koji je na povratku pobledeo, jurnuo do ograde i
povratio. Ja sam pak dobro upamtio trenutak kada je spustila
glavicu u moje krilo i zaspala, talas radosti koji je to pokrenulo u
meni, i pomisao na delfine iz Knososa koje sam video u muzeju
na Kritu, na jednostavnu, ali skoro nečuvenu životnu radost te
slike. Takvu jednostavnost gotovo je nemoguće zamisliti u
umetnosti Severne Evrope u istom periodu, njena
ornamentalnost sasvim je drugačija; u kamenom dobu, na
njegovim prostim slikama urezanim u kamenu jednostavnost je
samo prividna, počiva samo u liniji, jer tu su ljudi i životinje
povezani na druge, duboke i za nas nepojmljive načine, ideja iza
njih ritualna je i magijska, dok su delfini u Knososu samo
delfini. Ta činjenica je u suštini potpuno potkopala temelj teorije
koju sam nedavno čitao, i koja mi se mnogo dopala zbog toga
što je predstavu o svetu okrenula naglavačke, naime ideja
italijanskog atomskog inženjera i pseudoistoričara Vinčija, da se
Homerova Odiseja zapravo odigrava u vodama između
Norveške, Švedske i Danske. Vinčija je kao i mnoge druge
začudilo to što geografija u Odiseji toliko odskače od stvarne
geografije Mediterana, iako su imena ista. Itaka je opisana na
način koji nema veze sa stvarnim izgledom Itake, i tako je u
celom delu. Kada je Vinči iz nekog razloga pogledao sever,
otkrio je da geografija savršeno odgovara. Ajaja je Hoja u
severnoj Norveškoj, Trinakija je Mosken među Lofotskim
ostrvima, Sherija je Klep u Rugalandu, Peloponez je Sjeland u
Danskoj, Naksos je Bornholm, sever Poljske je Krit, Faros je
Fore, a Itaka je dansko ostrvce Lije. Kada se dođe na Lije, vidi
se da Homerov opis savršeno odgovara geografskim prilikama
na tom ostrvu. Ideja je privlačna i ne da se odbaciti bez daljeg,
pošto rešava dosta problema u vezi s Homerovim epom, na
primer činjenicu da pale vatru u ognjištu usred leta, što je
neobično kad čovek zna koliko su mediteranski dani topli u to
doba godine, ili činjenica da se more često opisuje bojama
stranim Mediteranu kakav poznajemo, ali koje su uobičajenije u
severnim vodama. Kako se desila čitava transformacija sa severa
na jug, Vinči nam takođe objašnjava: ljudi koje Homer opisuje
živeli su daleko na severu, ali su onda zbog klimatskih promena
bili prinuđeni da pođu na jug, do Mediterana, gde su
jednostavno nadevali imena iz svog starog doma. Otud
geografska nepoklapanja između Itake u knjizi – koja je Lije u
stvarnosti – i stvarne Itake. Itaka je „Itaka“, odnosno Nova Itaka.
Ali ono što obara tu ideju, pomislio sam tada, dok mi je Vanja
tiho disala u krilu i vetar mi duvao u lice, dok sam udisao
osobenu i uzbuđujuću mešavinu benzina i soli, osećajući blagu
morsku bolest, ali ipak radostan, jeste razlika u kulturi tih mesta.
Kulturu nekog mesta ne određuje samo narod već i samo mesto
određuje kulturu naroda. Linija povezuje delfine u Knososu i
konje na frizu Partenona, ili nasmejane kurose i veličanstvenu
bronzanu statuu bradatog čoveka, verovatno Zevsa, pronađenu
na dnu mora blizu grčke obale 1928. godine, ili prve dorske
hramove i Aristotelovu filozofiju. Mislim na ljubav prema svetu
po sebi, kakav se ukazuje oku. To su Grci učinili, oslobodili su
svet. Radikalnost grčke umetnosti, koja se bavi svetom kakav je,
bez ikakvih spona s nekim tajnim svetom, dubljom istinom, u
krajnjoj instanci može se meriti samo s predstavom da je jedno
ljudsko biće bilo sin božji. Jedna od najzanimljivijih stvari u
razvoju kroz koji je grčka kultura prošla jeste potreba za
autentičnošću, koja je po svemu sudeći rasla, kao da se svako
likovno predstavljanje sveta na nov način vezivalo za nevidljivo,
koje se tek time i spoznalo, a onda odbacilo. Arhaične statue, s
njihovim nedokučivim osmesima, sve su pravljene prema istom
šablonu, a identično, neindividualno, ujedno je i neljudsko, i ako
ih zamislimo pred nekim hramom ili grobnicom, u svetu, među
ljudima, a ne u muzeju, njihovo prisustvo je sigurno bilo snažno
i zastrašujuće, jer neljudsko u ljudskom obličju jeste smrt, ili
božansko. Njihovo vreme nije naše. Njihovo mesto nije ovde.
Klasične statue koje su Grci pravili nekoliko vekova kasnije
sasvim su individualizovane i ne sadrže ni trunku te zastrašujuće
neljudskosti, ne ukazuju ni na smrt ni na božansko, već se
isključivo nalaze unutar ljudskog. U njima, međutim, ima
dostojanstva i lepote koja ih u izvesnom smislu postavlja izvan
vremena, uzvišene su, idealne, predstavljaju i nešto opšte, na šta
su se potonje generacije okomile, u helenističkom periodu, kada
se pažnja usmerila na sve što odskače, pa i na neprijatnost i
ružnoću, kao u bradatom bronzanom bokseru koji sedi sâm,
izgrebanih ruku i nogu, slomljenog nosa, kao da se odmara posle
borbe, nakrivljene glave, gledajući nadesno, gotovo namršteno i
pomalo agresivno, kao da ga je upravo prenulo dozivanje ili
sarkastičan komentar. Deluje pomalo priglupo, ali telesna snaga
i latentna brutalnost to nekako potiskuju, glupost ga ne definiše.
Tu, u toj skulpturi, koju je načinio Apolonije u poslednjem veku
pre Hrista, ništa ne izlazi iz tog određenog trenutka, to što
vidimo je sve, nema ničeg skrivenog, ni smrti, ni božanskog, ni
čoveka kao ideje ili ideala, to je svet kakav je, ni više ni manje.
Ali da li je to umetnost?
Šta je umetnost?
Suprotnost između onoga što znamo i onoga što ne znamo
ispoljava se u svekolikoj umetnosti, to je vekovima pokreće, i taj
odnos nikada nije stalan, nikada nije stabilan, jer čim steknemo
neko novo saznanje, pojavi se i nešto novo što ne znamo. Grci
su prvi potpuno zanemarili nepoznato u svojoj umetnosti, koja
se usredsredila na poznato. Nema misterije u grčkoj umetnosti.
Piramide su zagonetne, ali ne i dorski ili jonski hramovi. Na
sceni Grci to tematizuju, u Sofoklovom Kralju Edipu radi se o
čoveku koji ne zna, i onome što se dešava dok se nepoznatom
polako približava, i na kraju saznaje. Pitanje da li tragedija
počiva u neznanju ili znanju jeste centralno, jer to je bilo veliko
pitanje same grčke kulture. Ali komad sadrži i ono što Edip zna i
ono što ne zna, a težište je na njegovoj reakciji na tajnu, ne na
tajni po sebi. I njihova mitologija, ceo panteon, sastoji se od
bogova koji se ne mogu shvatiti sasvim ozbiljno, suviše je
ljudskog u njima za to, a očaranost podzemljem i podzemnim,
tako snažna u mnogim drugim mitologijama, naročito u
nordijskoj, sasvim je beznačajna u grčkoj, u kojoj mrtvi liče na
senke, dakle tamu koja nam je poznata. Ono smo što vidimo. Ali
Platon, zar on ne gleda svet iza ovoga? Da, u izvesnom smislu,
ali taj svet nije drugačiji, isti je, samo snažniji, kao stoje predmet
Snažniji i istinitiji od svoje senke.
Teško mi je bilo da zamislim da bi umetnost poput grčke
mogla nastati u poljskim šumama ili danskim vresištima. Zašto,
nisam siguran. Mnogi su o tome već razmišljali, sâm sam čitao
mnoga izlaganja velikog švedskog pesnika Vilhelma Ekelunda o
južnom i severnom temperamentu i klimi, i mada je sada
neprilično razmišljati na taj način, da klima utiče na kulturu,
pošto su zagovarači te ideje retko kad to činili bez isticanja
nordijske jasnoće i jednostavnosti spram južnjačkog mutnila i
gizdavosti, ja sam u sebi potajno smatrao da jeste tako, samo
obrnuto: jasnoća je odlika mediteranske kulture, nejasnoća
nordijske. Ideja o otvorenom, jasnom i jednostavnom teško
uspeva u šumi, u kojoj se sve krije, u kojoj je sve povezano i sve
predstavlja znak nečeg drugog. Zato činjenica da je nordijsku
kulturu oduvek obuzimalo ornamentalno i ispreplitano, i da su
indijansku obuzimale životinje, i da su te kulture oduvek bile
strane predmetu po sebi nije ni najmanje neobična, i obara
čitavu Vinčijevu inače fascinantnu ideju da je Odisej harao po
Skageraku i Baltiku. Tako sam razmišljao na tom brodiću,
punom turista, kad je glas na razglasu objavio da je kit u blizini,
ali da je zaronio pre samo nekoliko minuta, i da se verovatno
neće ponovo pojaviti na površini pre nego što se vratimo u luku.
Ispričao sam to Vanji kada se probudila i kada je trebalo da se
iskrcamo, razočarala se, toliko je htela da vidi kita, ali
zadovoljila se mišlju da je bio na moru u isto vreme kada i ona.
Pohvalio sam je zbog toga što je legla da spava kada joj je
pripalo muka, niko drugi to nije uradio, rekao sam, bilo je to
veoma mudro, rekao sam, a ona se cele sledeće godine prisećala
toga i nekoliko puta se na to vraćala, ostali nisu legli da spavaju,
i povraćali su, ali ja sam spavala, sećaš li se, tata?
Prošli smo kroz luku do male plaže usred grada. Poneo sam
kupaće u ruksaku, ali Vanja nije htela da se kupa, htela je da se
vratimo kod Linde i Hajdi, pa smo, kada je polizala sladoled u
kafeu i kada sam joj kupio srcolike naočare za sunce, seli u
autobus i uskoro hitali putem koji se uvijao duž litica kao polica
nad morem, dok je sunce gorelo visoko nad nama. Pre nego što
ću platiti naočare za sunce, pošao sam do stativa sa odećom na
drugom kraju prodavnice, i tada je prodavačica povikala, skoro
dreknula za mnom: the sunglasses, you have to pay for the
sunglasses! To me je naljutilo, kraduckanje mi nije bilo u
prirodi, da se blago izrazim, i još sam bio s detetom, pa zašto je
pomislila da kradem? Nije se ni izvinila kada sam joj objasnio.
– Zašto nije bilo ajkula? – pitala je Vanja ne gledajući me,
zurila je u more, tako veliko, plavo i pusto, treperavo od
odblesaka sunca.
– Valjda su bile drugde negde – odgovorio sam. – I možda se
malo plaše delfina?
Ideja da su delfini jači od ajkula bila mi je u glavi zbog
Fantoma. On ima dva delfina na ostrvu, Edenu, koji ga vuku po
vodi na skijama. Nefertiti se zove jedan, a drugi? Delfi? U
svakom slučaju, ako se pojave ajkule, oni ih oteraju.
– Zašto se plaše delfina? – pitala je Vanja.
– Ne znam – odgovorio sam. – Mislim da su jači.
To ju je zadovoljilo. Malo sam je gledao, glavicu s plavim,
blago razrokim očima koje zure u okean. Da li je mislila na
ajkule, delfine i kitove? I ako jeste, šta je mislila? Imala je tri i
po godine, rečnik joj je bio ograničen, i beskrajno mnogo toga
nije znala ni razumela. Kako li je biti u tome?
Nasmešio sam se i pomilovao je po kosi, toliko je bila lepa.
Ozbiljno me je pogledala. Onda se i ona osmehnula, pre nego
što je ponovo pogledala kroz prozor.
Da li je to uradila da bi me zadovoljila?
Pogledao sam napred, neravnu stranu planine koja je poput
filma prolazila kraj prozora s desne strane. Možda su njene misli
bile male i bliske, ali sigurno su je ispunjavale koliko i mene
moje ispunjavaju. Sigurno su joj jednako važne koliko i meni
moje. Zato smisao tih misli nije mogao biti u razumevanju koje
nose, u njihovom objektivnom sadržaju, već samo u njihovoj
međuigri sa osećanjima, čulnim utiscima, svešću. Onim što čini
osećaj sopstva. Pa zašto onda toliko isticati misli i meriti se
prema njima? Inteligentan, neinteligentan, briljantan,
nebriljantan?
Jao, ona prokleta prodavačica.
Pružio sam nogu u prolaz između sedišta i zavalio se. Izlet je
lepo prošao, Vanja je bila zadovoljna, i zabrinutost koja me je
ujutru bila obuzela, da će se možda dosađivati i čeznuti za
Lindom i Hajdi, potpuno je nestala.
Osećaj da sam se našao blizu nečeg značajnog podigao je
svoju zastavu.
Šta je to bilo?
Neka misao?
Pogledao sam kroz prozor.
Nešto napolju?
Sunce?
Tamnoplavo more?
 Horizont i njegov blag luk? Osećaj da se nalazim na planeti
koja kruži u svemiru?
Ne, ne. Brodić na kojem smo bili, Vinčijeva teorija o
Homeru.
To je.
Šta je tu bilo bitno?
Da vidimo...
Autobus je naglo zakočio, pogledao sam napred, veliki beli
kamion našao se ispred nas na krivini. Pošli smo u rikverc.
– Šta je to, tata? – pitala je Vanja.
– Moramo da propustimo kamion – odgovorio sam. – Hoćeš
li žvaku?
Klimnula je.
– Ali to je žvaka za odrasle.
– Da li ima ukus kao pasta za zube? – pitala je.
– Baš tako – odgovorio sam i stavio to malo jastuče žvake u
njenu ispruženu ruku. Tutnuo sam tri u usta i gledao veliki
kamion s prikolicama kako klizi kraj prozora. Ukus peperminta
raširio mi se poput male oluje u ustima.
Tako je. Da to što se mediteranska umetnost bližila svetu po
sebi, njegovom predstavljanju, i nekako ga otrgla od svih spona,
ipak ne igra nikakvu ulogu za Vinčijevu teoriju. Ako su se
Odisejevi doživljaji odigrali na severu, nisu nužno tamo bili i
zapisani. I nije li upravo to sukob u Odiseji? Sukob između
mitskog sveta, koji predstavljaju kiklopi, Kirka koja posadu
pretvara u svinje, pesma sirena, dakle ponovo začarana
stvarnost, i novog sveta, još neostvarenog nemagijskog sveta, iz
kojeg Odisej sa svojim razumom i lukavstvom dolazi, i koji u
sebi nosi? Horkhajmer i Adorno su tu suprotnost razumeli kao
samu dijalektiku prosvetiteljstva, mesto gde se razum oslobađa,
a varvarstvo Drugog svetskog rata videli su kao mesto na kojem
ponovo pada. Jasno su to videli, briljantno je to bilo, ali ja
nikada nisam mogao da prihvatim implicitnu ideju o progresu
koja u tome počiva, da je prosvećeni svet bolji od
neprosvećenog, razum bolji od nerazuma, možda zato stoje moj
duh istovremeno bio i mutan, nejasan, sujeveran, i jasan,
pojmljiv, razuman, pa je za mene iracionalno oduvek bilo
jednako važno, ili jednako dominantno kao i racionalno. U meni
se sve to neprekidno talasalo tamo-amo, i sve što sam pomišljao,
čak i ono najpreciznije, uvek je bilo obojeno osećanjima i
nagonima. Oh, sirene, one pevaju i nama, smrt i nas mami,
pesma uništenja i razaranja nikada ne utihnjuje, jer u tome
počiva i ono novo, ono što će doći, tako je život uređen. Kulturu
možemo razvijati, kulturu možemo uzdizati, sve više i više, i
pesmu sirena možemo zaglušiti. Ali ljudi nisu isto što i kultura u
kojoj žive, iako je lako u to poverovati, pošto se u njoj rađamo i
u njoj odrastamo. Sofisticirana kultura se mora stvoriti, što
zahteva veliki napor od svih ljudi, kao da žive preko sopstvenih
mogućnosti, sve dok sistemi kulture ne ojačaju dovoljno da ona
može nositi samu sebe, što je pak varljivo, jer nedostatak
zalaganja onda učini tu konstrukciju nevidljivom, te prosto
srastamo s kulturom u kojoj živimo. Tada ona postaje priroda,
jedino moguće, tada više nema ničeg izvan, što je prostor sirena,
i tada varvarstvo postaje nepojmljivo, zlo, neljudskost. Kako
briljantan profesor književnosti može postati jedan od najgorih
ratnih zločinaca na Balkanu? Misterija! Nepojmljivo!
Knut Hamsun je to znao. U skoro svim njegovim romanima
začarani i raščarani svet stoje uporedo, a spoznaja do koje to
dovodi, da je u suštini svejedno, jeste spoznaja praznine i
besmisla života. Ali i to se može slaviti, i možda to zapravo
njegove knjige i čine.
– Gotova sam, tata – rekla je Vanja i izvadila žvaku iz usta.
Pružio sam ruku i stavila je žvaku u nju. Otcepio sam kraj
pakovanja, uvio žvaku u tračicu papira i stavio je u džep. Daleko
ispod nas nalazilo se novoizgrađeno naselje od hotela i
turističkih smeštaja, belasalo se na jakoj sunčevoj svetlosti.
– Koliko još? – pitala je Vanja.
– Nema mnogo – odgovorio sam. – Pola sata, možda?
– Koliko je to?
– Kao prvi deo Bulibompe.
– Šta je Hajdi radila?
– Kako da znam! Pa ja sam ceo dan bio s tobom!
– Da li je jela sladoled?
– Mislim da jeste. Ali i ti si.
– Da.
Ušli smo u veće mesto, puno prljavih belih betonskih zgrada,
ugašenih neonskih tabli i letnje obučenih Severnoevropljana.
Peščane dine ukazivale su se između najudaljenijih nizova kuća,
a iza njih more, plavo i mirno. Poslednjih milja neprekidno smo
prolazili kroz naseljena mesta; kuće, supermarketi, radionice,
hoteli, prave šume hotela. Autobus je vozio brzo, uskoro smo se
spuštali nizbrdicom do poslednjeg zaliva pre našeg hotela, gde
smo otišli jednog popodneva kada više nismo mogli da
podnesemo naš rezervat, i pronašli restoran tik kraj mora. Talasi
su se šumno razbijali o kamen bašte, sve se vijorilo i lupkalo na
vetru, senke su bile duge i oštre, veza između svetlosti predela i
ognjene, lagano tonuće kugle na nebu teško shvatljiva. Restoran
ispod hotela bio je iz pedesetih, ili možda ranih šezdesetih, i već
oronuo. I meni i Lindi se to dopalo, atmosfera prolaznosti i
sporog propadanja bila je neodoljiva, seli smo i naručili, ali
devojčice su bile nemirne i bezvoljne, pa nam je samo ostalo da
progutamo hranu i odemo što pre.
Šezdesete, to je bilo pre četrdeset godina. Ne baš ponor
istorije. Ali ipak, čak je i masovni turizam dobio auru vremena
koje prolazi.
Uzbrdo, pa u desnu traku, pa spuštanje ka velikom hotelskom
kompleksu u kojem smo odseli.
– Eno mame i Hajdi! – povikala je Vanja.
I zaista, pele su se uzbrdo, Linda s velikim stomakom,
gurajući dvostruka kolica u kojima se Hajdi zavalila na jednom
sedištu mlatarajući nogama, obučena u šarenu letnju haljinicu.
Autobus je stao, izašli smo, i Vanja je potrčala uzbrdo ka njima.
Pomalo sam strepeo šta će ispričati, često se dešavalo da doživi
nešto sasvim drugačije nego ja, ali sada je samo rekla da je
videla delfine i da je zaspala umesto da povrati.
– Kako je bilo kod vas? – pitao sam i stao pred njima.
– Dobro – odgovorila je Linda. – Lepo nam je bilo.
– Jesi li umorna?
– Malo. Nije strašno. Spavala sam kad i Hajdi.
– Okej. Hoćemo li da jedemo?
Klimnula je i zaputili smo se ka tržnom centru u kojem su se
nalazili i restorani. Lokali su stajali oko velikog dvorišta napola
pokrivenog nadstrešnicom, s malom fontanom u sredini. Pod je
bio isti u prodavnicama kao i u dvorištu, pločice boje terakote, i
ta istovetnost mi nije prijala, slično kao prizor postavljanja
travnjaka. Seli smo u restoran na spratu, za decu naručili špagete
bolonjeze, ja sam naručio hamburger, Linda picu. Sunce je sijalo
i iskrilo na metalnim ogradama koje su opasavale restorane.
Ljudi u kupaćim gaćama i kupaćim kostimima, s gumenim
sandalama na nogama, prolazili su tamo-amo ispod nas, mnogi
gurajući dečja kolica. Pesma u euro-disko stilu tiho je dopirala iz
zvučnika iznad nas. Vanja je nožem zalupala o čašu, a onda i
Hajdi. Zamolio sam ih da prestanu. Deca se kupaju u svemu, pa
i u zvuku, ne smeta im: ako se okupe u sobi, kao na rođendanu,
na primer, mogu da viču, dernjaju se i smeju potpuno
kakofonično, jačinom koja je za odrasle nepodnošljiva, ali koju
oni i ne primećuju.
Ja sam poslednjih godina postajao sve osetljiviji na zvuk, kao
da mi je i najblaže lupanje ili zveckanje prodiralo pravo u dušu,
koja bi zatreperila i zadrhtala, a jednog dana mi je iznenada palo
na pamet da je sigurno tako bilo i tati, jer ako je nešto napadao,
ako nešto nije voleo, bilo je to sve što stvara zvuk. Koraci na
podu, lupanje vratima, zveckanje escajga na posudu, mljackanje
dečjih usta. Mami takve stvari nisu smetale. Možda je bila
povučenija od sebe, odsečenija od sveta, možda je samo imala
viši prag tolerancije. Ali on je tada stvarno bio kao na iglama, u
njemu nije bilo nimalo spokoja, ako bi se začuo iznenadan zvuk,
eksplodirao bi.
A sada sam se, dakle, ja našao u tome.
Ne tako glasno! Ne, ne, ne! Prekinite! ZAR NE ČUJETE
ŠTA VAM GOVORIM! TIŠINA!
Vanja je skliznula sa stolice i šmugnula ispod ograde. Hajdi
je pošla za njom, i ubrzo su obe ležale na stomaku kraj fontane,
rukama pljuskajući po vodi. Izvadio sam paklo cigareta i
zapalio. Linda me je mrko pogledala.
– Trudna sam, ako nisi znao – rekla je. – Možeš li makar da
sedneš negde drugde?
– Opusti se – odvratio sam. – Baš sam krenuo.
Ustao sam i otišao do najudaljenijih stolova. Ako sam ja bio
osetljiv na zvuke, Linda je bila osetljiva na mirise. Kao da sam
bio u braku sa psom goničem. Dim joj je sada predstavljao
mučenje. Ali ipak me je uvredilo što se toliko naljutila. Pobogu,
ne mora valjda toliko da se mršti zbog toga! Jedva da sam imao
priliku da zapalim tog dana. Koliko li sam uopšte popušio? Tri?
Da. Jednu ujutru, jednu u kafeu s Vanjom, jednu sad.
 Kelner je s poslužavnikom u ruci zastao pred našim stolom,
spustio čaše kisele vode i soka. Linda ga je pogledala i
osmehnula se.
Dole kod fontane Vanja i Hajdi su se zacenile od smeha.
Vanja je uronila ruku u vodu i počela da prska sestru čija je
haljina već bila mokra na grudima.
– Vanja! – povikao sam. – Smiri se malo!
Pogledala me je. I ljudi su me pogledali.
Ali makar je prestala, i kad sam sledećeg puta pogledao ka
njima, visile su držeći se rukama za kružnu metalnu ogradu
preko puta.
Posle jela smo pošli ka izlazu na drugom kraju centra, pored
restorana, prodavnica odeće i suvenira, na Vanjin podsticaj
zastali kod velike mračne igraonice sa simulatorima letenja,
simulatorima vožnje i slot-mašinama, nastavili pored dva prazna
lokala, ponovo zastali pred dugačkim štandom na kojem su se
prodavale karte za različite aktivnosti i izlete. Razgovarali smo o
tome da sutradan izađemo iz kompleksa, da možda negde
nađemo lepu plažu. Prišao nam je muškarac prijatnog izgleda,
otprilike mojih godina.
– Do you know a good beach nearby? – pitao sam.
Znao je. Izvadio je brošuru i pokazao nam sliku veličanstvene
plaže, rekao da je malo dalje, ali da minibus sutra ujutru polazi
odavde. Pitao sam koliko košta. Odgovorio je da je besplatno.
Besplatno?, pitao sam začuđeno. Da. Plaža zapravo pripada
jednom hotelu, i jedino na šta je trebalo da se obavežemo da
bismo besplatno dobili prevoz i ležaljke bilo je da pogledamo
hotel i obećamo da ćemo o njemu pričati prijateljima kada se
vratimo kući. I to je bilo dobrovoljno, naravno, ali što se njega
tiče, bilo bi lepo da to uradimo, kazao je, pošto će izaći na loš
glas ako svi koje im pošalje samo odu direktno na plažu.
 – Take a look at the hotel, if you please, and then you can go
to the beautiful beach!
Pogledao sam Lindu.
– Šta kažeš? Hoćemo li? Da malo odemo negde sutra?
– Važi, zašto da ne.
Prodavač nam je dao papir, napisali smo imena i adrese,
dobili kartu, rekli doviđenja i izašli u kompleks, do ograđenog
igrališta nalik na obor iza glavnog hotela, gde smo stajali jedno
kraj drugog i gledali našu decu kako se spuštaju toboganom i
ljuljaju na ljuljaškama, dok su ljudi u mokrim kupaćim
kostimima i s peškirima na ramenima u ravnomernoj struji
prolazili na putu od bazena. Za sat će ponovo izaći, parovi u
košuljama i pamučnim haljinama, lica pocrvenelih od sunca i
prazničnog raspoloženja, da jedu u nekom restoranu letovališta,
neki s decom, neki sami. Pomisao da mnogi od njih misle da je
tu fantastično, da, skoro kao u raju, i da su možda štedeli novac
baš za ovakav odmor mogla je da me dirne, bilo je nečeg lepog u
tome, dok je ujedno bilo tužno, jer to je bilo mesto najgore vrste,
stvoreno samo radi zgrtanja novca od sunca gladnih
Skandinavaca, nekakav uglađen oblik izrabljivanja. Ali najgore
je bilo ono što je ta pomisao činila od mene. Zar sam ja, koji sve
to prezirem, tobože bolji od njih? Nisam li zapravo ja ovde
idiot? Oni su srećni, ja sam nesrećan, a dali smo jednako mnogo
novca za to.
Uveče, pošto su deca zaspala, obuo sam patike i potrčao
uzbrdo, preko pešačkog mosta do jalove, magmatski crne
zaravni iza saobraćajne petlje. Zamisao mi je bila da stignem do
planina i malo zađem u njih, da vidim nešto drugo osim puteva i
hotela i letovanja. Pratio sam uzan asfaltiran put u dubinu ostrva.
Toplota je izbijala iz tla. Sunce je obasjavalo planine preda
mnom. Nije bilo žive duše na vidiku. Nisam bio u formi pa sam
trčao polako. Ispred mene se autobus pojavio na skretanju i
krenuo nizbrdo. Kada je prošao, video sam da je pun starih
turista. Gde li su pobogu bili? Zadihano sam nastavio, put je
ušao u tunel, još jedan turistički autobus pošao mi je u susret,
brujanje motora odzvanjalo je među zidovima od neobrađenog
kamena. Na drugoj strani nalazila se mala dolina. Još nekoliko
autobusa stajalo je na velikom pošljunčanom parkiralištu, kraj
ograđenog prostora za koji se ispostavilo da sadrži gradić s
Divljeg zapada, kakve sam u detinjstvu gledao u filmovima. Da
nisam znao gde sam, pust i suncem opaljen krajolik naveo bi me
da poverujem da sam negde na američkom zapadu, a ne na
ostrvu nadomak obale Afrike.
Nastavio sam da trčim. Majica mi se polako ovlažila, sunce je
tonulo u more, a kada sam se vratio u kompleks, bilo je skoro
sasvim mračno. U hodniku sam otvorio vrata spavaće sobe, gde
su ležale Vanja i Hajdi. Od samog početka bio sam fasciniran
tim njihovim ravnomernim disanjem, noćno opuštenim udovima
i potpunom odsečenošću od okruženja u kojem je gotovo bilo šta
moglo da se desi a da one ne reaguju. Kao da su živele drugim
životom, povezane s nekim drugačijim svetom; tamnim, gotovo
vegetativnim carstvom sna. Toliko su očigledno iz njega došle,
iz slepog postojanja u majčinom telu, i dugo su ga se držale
posle rođenja, kada su samo spavale. To stanje nije se
razlikovalo od budnog, jer srce je kucalo, krv je strujala,
hranljive materije i kiseonik su se raspoređivali, krvni sudovi su
nastajali i propadali, u unutrašnjosti su klokotale tečnosti i
pulsirali organi, a čak su i nervi, munje mesa, leteli svojim
tamnim putevima dok su spavale. Jedino se svest razlikovala,
tačnije i ona je bila prisutna u snu, ali okrenuta unutrašnjosti
umesto spoljašnjosti. Bodler je jednom pisao o tome u svojim
dnevnicima, setio sam se, kolika je hrabrost zapravo potrebna da
se svake noći zakorači preko praga i uđe u nepoznato.
Živele su kako drveće živi, i kao drveće toga nisu bile svesne.
Čupave i bunovne otvoriće oči sutradan, spremne za novi dan, i
ne pomišljajući na stanje u kojem su provele skoro dvanaest sati.
Svet im je bio širom otvoren, samo je trebalo izjuriti u njega, i
onda sve zaboraviti, jer zaborav je preduslov otvorenosti.
Sećanje stvara tragove, šablone, ivice, zidove, dna i ponore,
ograđuje nas, vezuje i pritiska, pretvara nam život u sudbinu, a
iz toga postoje samo dva izlaza, ludilo i smrt.
Ali moja deca su još bila u otvorenom i slobodnom. A ja sam
ih sputavao! Bio sam strog, zabranjivao sam, grdio! Zašto sam
bio toliko spreman da uništim ono najlepše što imaju? Što će
ionako izgubiti?
Zatvorio sam vrata, izuo se i hteo da otvorim vrata kupatila
kad sam se predomislio, i umesto da se istuširam, uzeo pivo iz
frižidera i izašao na terasu, gde je Linda čitala. Odložila je
knjigu kad sam došao. Seo sam i zapalio cigaretu, ali pluća koja
su se upravo svojski pomučila nisu pristala na to, pa sam se
dobro zakašljao.
– Zar ne možeš da ostaviš pušenje, Karl Uve? – pitala je
Linda.
Mrko sam je pogledao i otpio gutljaj piva.
– Hoću da deca što duže imaju oca – nastavila je.
– Hoću i ja – odgovorio sam. – Deda je jednom rekao da ću
doživeti stotu. U to čvrsto verujem.
Pluća su se najzad navikla, i mogao sam da uvlačim dim
skroz do njih.
Malo smo sedeli i razgovarali o svemu što se tog dana desilo,
i šta ćemo raditi sutra. Linda je bila pospana, dvostruki život –
dete u njenom stomaku – zahtevao je svoje, pa je posle izvesnog
vremena otišla da legne, dok sam ja ostao da čitam. Čitao sam
dnevnike Vitolda Gombroviča, i mada se ne bi moglo reći da
sam to celog dana priželjkivao, ipak je sve vreme bilo prisutno
kao neodređeno očekivanje nečeg dobrog. Podvlačio sam dok
sam čitao, to mahom više nisam radio, ali skoro sve mi se u tim
dnevnicima činilo suštinski bitnim, što je bila tako retka prilika,
nešto tako jedinstveno da mi je neprekidno bilo na umu da sve
ponovo treba da pročitam, kako bih sve upamtio i u sebi poneo.
U redovnim razmacima sam odlagao knjigu, palio cigaretu i
gledao ogromni nebeski svod iznad ili svetla niza bungalova
ispod, ili drvored prema dva bazena, čije se nepomično vodeno
ogledalo nije videlo s mog mesta, ali je i sama pomisao na njih
delovala umirujuće. Zelenilo krošnji je na svetlosti lampi
izgledalo veštački, kao da je ljudska ruka ovde stvorila i prirodu,
a ne samo arhitekturu. Ali misli nisu sledile pogled, nisu se
vezivale za oblike ili boje, za pijane Engleze ili male
skandinavske porodice na povratku u sobe preko travnjaka –
letele su na svoju ruku, u tami svesti, podstaknute
Gombrovičem, pred kim se nisu zapitale, nisu ga razmatrale, već
su se prema njemu više odnosile kao pas prema gospodaru posle
dugog dana samoće. Mahanje repom, lizanje, radostan lavež.
Čitavim svojim bićem znao sam da je to nešto suštinsko, i da ka
tome, ka budućem, ka onome što nastaje, što večito dolazi, moje
pisanje mora krenuti. Dakle morao sam da zaronim kao bih
zašao ispod ideologija, od kojih se čovek može odbraniti samo
tako što će insistirati na sopstvenom doživljaju stvarnosti, a
nipošto ga poricati, jer to mi činimo, sve vreme, poričemo
doživljenu stvarnost u korist naučene stvarnosti, a ta izdaja
jastva, jedinstvenog i pojedinačnog, nigde nije strasnija nego u
umetnosti, pošto je umetnost oduvek bila privilegovano mesto
jedinstvenog. Gotovo se čini da je odstupanje od umetnosti
preduslov stvaranja umetnosti. Ako je tako, to je onda najteža
stvar na svetu, jer onda nema unapred datu vrednost, pa niko, a
najmanje umetnik, ne može znati da li je ono što se tada
pojavljuje puko sranje ili nešto istinsko i dragoceno. Van Gog je
iznenada zakoračio u to, u poslednjim godinama života, kada se
ogromni napredak koji je učinio video na slici za slikom, i kada
se svetlost, koju nijedna reprodukcija na svetu ne može preneti,
pa s njom ni samo postojanje, najzad nije ukazala s gotovo
bolesnom neobuzdanošću i lepotom, za koju svako ko pogleda te
slike zna da je tačna, da je verna: upravo je tako. Ljude je on
retko slikao, prostorije i predeli su prazni, ali ne slučajno prazni,
pre je tako da je posmatrač za njih izgubljen, dakle mrtav. Van
Gog je slikao svet onako kako ga mrtvac vidi. Da bi došao dotle,
do drečećeg ništavila našeg života usred sveta osvetljenog
bojama, napustio je sve. Pošto je samo hteo da slika, zaista je
sve napustio zarad toga. A ko još s rukom na srcu može reći da
je spreman da napusti sve. Jer sve je sve.
Ja svakako ne bih, toliko je jasno.
Gombrovič?
Ne, ne sve. Mnogo šta, ali ne sve. On kaže da beg umetnosti
mora naći svoju protivtežu u sferi običnog života, kao što se
senka kondora širi po ravnici. On piše da Gordijev čvor neće
razvezati naš intelekt, već naš život. On piše da istina nije samo
pitanje argumentacije, već privlačnosti, što će reći privlačne sile.
I piše da je ideja zaklon iza kojeg se druge i važnije stvari
odigravaju. Nisu to složene istine, već najprostije moguće, ali
jesu osnovne istine. I sigurno su koštale. Cena je bila visoka,
izolacija, ali visoka je bila i plata, jer to je sloboda misli. Po
bezobzirnosti svoje misli on je bio srodan Ničeu i, nalik
Ničeovim tekstovima, i Gombrovičevi su opis jednog puta, a ne
sam put. Da je pisao o svojim seksualnim dogodovštinama s
mladićima u lučkom kraju Buenos Ajresa, o radostima i
poniženjima, sramoti i privlačnosti tih noćnih avantura, o tome
kako se jedne nedelje probudio u svojoj prljavoj sobi dok je
južnoameričko sunce prosijavalo kroz prozor, o svojim mnogim
poslovima, pa i bankarskog službenika, o svom povređenom
ponosu, o svojim fantazijama o plemstvu, ukratko, da je opisao
sve okolnosti u kojima su nastajale njegove misli, a kroz njih i
njegova duša, i da je u praksi povezao najviše (jer čak i
razmišljanja o najnižem pripadaju najvišem u njegovim
dnevnicima) s najnižim, tačnije s prljavštinom u pupku,
parazitom u guzici, krvlju u mokraći, voskom u ušima, ili samo
šetnjom po parkovima Buenos Ajresa jednog jesenjeg dana s
knjigom Bruna Šulca pod rukom, on bi bio najveći pisac na
svetu, Servantes i Šekspir našeg vremena u istoj osobi.
Ali nije mogao to. Imao je slobodu misli, ali ne i slobodu
forme, ne sasvim.
Mogu lija?
Fuck you, Karl Uve. Glupavo govance. Gombroviču nisam
bio ni do đonova. Od same pomisli da bih ja o norveškoj
književnosti mogao reći nešto iole iskreno i istinito kao što je on
rekao o poljskoj, zaboleo me je stomak. Da, ruke su mi zadrhtale
pri pomisli na to, da zaista mogu reći kako jeste, da to samo
treba učiniti.
Kakva varljiva pomisao!
„Samo“ malo sutra!
Ali Gombrovič je upro, kazao: ovako je ovde, bolje idi tamo.
To valjda mogu?
Oh, da sam samo proživeo stvarno prljav i ekscentričan
period u lučkom kraju Buenos Ajresa, da sam tamo živeo na dnu
poput krabe, besramno se gosteći svime na šta naiđem, možda i
da sam nekog ubio kamenom u čelo, kao što je Rembo možda
učinio, i da sam poput njega klisnuo u Afriku i preživljavao
švercujući oružje, ma da sam radio bilo šta drugačije od ovoga,
na hotelskoj terasi na Kanarskim ostrvima, sa dvoje male dece i
trudnom ženom koji spavaju iza kliznih staklenih vrata, sa
svekolikom čestitošću i odgovornošću kojim to boji budućnost.
Ali i tu mi je Gombrovič dao malu nadu, zapalio skoro
neprimetan žar u velikoj tami moje običnosti, jer nije li napisao:
„Dešava se da telesne ugodnosti traže oštrinu duše i da se iza
utišavajućih zavesa, u zagušljivoj sobi buržuja rađa surovost o
kakvoj nisu ni sanjali oni koji su bacali boce na tenkove.73
O, neka sve ide dođavola.
Uskoro će biti četiri godine od izlaska mog prošlog romana, a
otad ništa nisam postigao. U suštini ni mrvu. Skoro godinu dana
sam petljao s početkom romana u kojem se Henrik Vankel,
protagonista mog prvog romana i pretpostavljeni pripovedač u
drugom, budi u bolnici nakon pokušaja samoubistva. Na kraju
prethodnog romana ostavio sam ga u kadi u kući na gotovo
pustom ostrvu, pošto se sekao po licu i grudima, i zamisao je
bila da je dovršio što je započeo i presekao venu iz koje je
polako isticala krv, a s njom i život, opisao sam kako mu se
pogled muti, kao da zarasta, kao da u tom mutnilu ima nečeg
biljnog, što džiklja u njemu i širi se, smrt je to, a onda, kucanje
na vratima. Daleko, daleko, kao sa one strane sna. Kasnije se
ispostavlja da je to bio susedov sin, jedan od četiri ostala
stanovnika ostrva, koji je došao da uzme šolju kafe. Mornarički
brod bio je usidren nedaleko od ostrva, mladić je kontaktirao s
posadom, preneli su Henrika na brod i spasli mu život. Nisam
poverovao ni u sekund te priče, posebno je sumnjiv i glup bio
deo s mornaričkim brodom, ali takav brod se stvarno usidrio kad
sam živeo na tom ostrvu, i ostavio je snažan utisak na mene, jer
je bio nekako sasvim bezličan, samo je stajao zatvoren u sebe, sa
svojim topovima, bez žive duše na palubi. Jednog dana se mali
gumeni čamac spustio u more, ušao u zaliv tik pred kućom u
kojoj sam živeo, četiri uniformisana muškarca izvukla su ga na
kopno i pohitala u dubinu ostrva. Čamac je tu stajao, izvučen na
kopno, celog dana. Uveče je nestao. Sutradan je i brod nestao.
Sve je to bilo nabijeno smislom, pošto su se i brod i posada
gumenog čamca nečuveno istakli spram inače besadržajnog
života, odskakali su od svega, mada nisam znao od čega se taj
smisao sastoji. Događaji nisu imali pošiljaoca, nisu dolazili ni iz
čega meni poznatog, pa me je očarala ta zagonetnost u jasnom,
kao u pesmi. U to vreme je rusku podmornicu zadesila havarija
negde u Barencovom moru, posada je preživela ali se
podmornica nije mogla spasti, pa je postojala mogućnost da će
svi umreti za nekoliko dana. Dok sam ja prao zube gledajući
maglom obavljeno ostrvo, s njegovom žutom travom, njegovim
tamnosmeđim brežuljcima i crnom i nepomičnom površinom
vode tik pored, nekoliko stotina mladih Rusa nalazilo se, dakle,
u smrtonosnoj klopci negde na dnu mora. Baš sada. Dok sam se
sa susedom vozio njegovim čamcem do glavnog ostrva u
kupovinu, gledao sam naslovnice novina kao prozore u svet.
Kursk, Kursk. Svaka radio-emisija počinjala je najnovijim
vestima o situaciji. Umreće za nekoliko dana, sati, minuta. Išao
sam po ostrvu, sedeo sam i čitao, oni su bili zarobljeni u dubini.
Onda je svaka nada nestala, morali su da ostanu dole, svi do
jednog, na dnu mora, da umru kao ribe. Da li su u poslednjim
trenucima života rukama udarali zidove? Da li su jurcali naokolo
vrišteći u gnevu i očajanju, da li su sasvim mirno ležali
očekujući neizbežno?
Umrli su, a onda su bili zaboravljeni, nove nesreće i
katastrofe obuzele su pažnju javnosti. I ja sam zaboravio sve o
tome dok nisam počeo da pišem o poslednjim danima Henrika
Vankela na ostrvu. Tada sam pomislio da ta dva događaja
predstavljaju dijametralno oprečne fenomene. Prvi otvorenost
našeg doba, u kojem smo obavešteni o svemu, čak i o onima koji
umiru na dnu dalekog mora dok se to dešava. To stvara osećaj
neslobode, da nikada nismo ostavljeni na miru, da smo uvek
viđeni, da više nemamo gde da budemo sami. Događaji se
dramatizuju i tako nam se približavaju. Ali u ovom drugom
događaju nije bilo nikakve dramatizacije, to sam jednostavno
video, neposredovano, nije bilo nikakve blizine, i bilo je
savršeno zagonetno. Iz toga sam zaključio da pisanje mora ići ka
neprisnom, onome što nam je poznato, ali što ne možemo reći
šta je. To je u suštini važilo za sve, jer iako je sve bilo
objašnjeno i pojmljeno, uvek je postojalo i kao fenomen, nešto u
sebi, nepristupačno i zatvoreno.
Svet je trebalo ponovo zatvoriti.
Ali sa svojim svetom ništa nisam postizao. Počeo sam da
pišem o dešavanjima u kući Vankelove babe kada mu je otac
umro, bio je tu sa svojim bratom Klausom, ali ni na sekund
nisam poverovao u to, sve je bilo usiljeno i ko bajagi. Tri nedelje
mi je trebalo da opišem kako Henrik uzima prtljag s pokretne
trake na kristijansandskom aerodromu u trenutku kad Klaus
ulazi da ga pokupi, a onda to odbacio.
Dotle sam stigao. Zato je čitanje Gombroviča bilo
ponižavajuće, on je bio na tako visokom nivou, dok sam se
ujedno slagao sa gotovo svime što je pisao.
Uzeo sam knjigu i nastavio. Stigao sam do poslednjeg dela,
kad Gombrovič napušta Argentinu i seli se u Francusku. Sva
snaga, sav naboj, sva radikalnost nestaje iz njegove proze u tom
trenutku, iznenada mu stil postaje beživotan, a što je preostalo
od oštrine deluje kao pomalo umorno mehaničko ponavljanje.
Šta se desilo? Da li je ostario, ili se to desilo zbog gubitka
stranog? Evropa je stari deo sveta, i Gombrovič je došao iz
njega, odrastao je u njemu, nosio ga je u sebi. Ali tada je on bio
pun snage unutar tog poznatog sveta, jer bio je mlad, pa da li je
stvar u tome da je stranost produžila život toj snazi, koja bi inače
umrla kad i njegova radoznalost, što se dakle obično dešava u
četrdesetim godinama? Ili je samo stvar u tome da je Gombrovič
bio na samrti u jednoj kulturi na samrti, pomalo kao kompozitor
u Manovoj Smrti u Veneciji?
Čitao sam oko sat vremena. Onda sam ušao i legao, u
trenerci, mrzelo me je da se skidam. Sutradan sam pustio crtani
film Vanji i Hajdi, Dobrog duha Labana, istuširao se, popušio
cigaretu na terasi, i sa ostalima sišao do ulaza hotela, pred kojim
se minibus parkirao deset minuta kasnije. Pokazali smo karte
koje smo dobili, stavili sklopljena kolica i torbu sa stvarima za
plažu u prtljažnik, i ušli. Još dva para išla su s nama. Uskoro
smo jurili istim planinskim putem kojim smo se Vanja i ja vozili
prethodnog dana. Svi su ćutali, ja sam trepćući gledao pučinu.
Hajdi je zaplakala, lice joj je sasvim pobledelo, da li joj je
pozlilo od vožnje? Legla je i položila glavu u krilo Lindi, koja ju
je milovala po kosi dok nije zaspala, a Vanju na sreću nije
obuzela moguća ljubomora, već je zurila u more koje je ležalo
poput patosa pod tavanicom neba.
Oko sat kasnije minibus je asfaltiranom uzbrdicom prilazio
razmetljivom luksuznom hotelu, duž žardinjera sa cvećem,
nizova palmi, blistavih zelenih travnjaka. Vozač je zaustavio
vozilo i otvorio vrata, i mi, razbarušena čarter-porodica iz
Malmea, izašli smo na već težak topao dan. Žena s pločicom sa
imenom na grudima stajala je pred ulazom i gledala nas. Ja sam
rasklopio kolica, postideo se zbog mnogobrojnih mrlja na
presvlaci, pogledao je i ljubazno se osmehnuo. We are just
going to the beach, rekao sam. But we were supposed to take a
look at the hotel first?
 – Come right this way, will you please – kazala je.
Vanja i Hajdi su gledale oko sebe, pomalo na oprezu u
nepoznatom okruženju. Linda je prikovala pogled za mene.
Osmehnula se kad sam ga susreo.
Prošli smo kroz rotirajuća vrata i ušli na recepciju. Tamne
podne pločice sijale su na svetlosti koja je padala kroz ogromne
površine prozora, vazduh je bio hladan, zaposleni za pultom
nosili su odela. Liftovi su se neprestano podizali i spuštali, ne u
nevidljivim tunelima, nego sa spoljašnje strane zidova, u
staklenim cevima. U dubini hale nalazio se niz malih
ekskluzivnih prodavnica. Sve je ličilo na brod, pomislio sam, na
jedno od onih džinovskih luksuznih plovila gde se ni na čemu ne
štedi i gde ima svačega.
Žena s pločicom nas je odvela u prostor levo od recepcije, sa
sofama i stolicama, gde je sedelo nekoliko neraspoloženih ljudi
u letnjoj odeći, i gde se nalazio sto sa formularima koje je
trebalo da popunimo. Ime, adresa, broj telefona.
Šta je sad ovo, pobogu?
Popunili smo informacije, predali papire, rekli su nam da
možemo da sednemo i malo sačekamo, prozvaće nas kad bude
vreme.
Prozvati?
Vanja i Hajdi su se popele na kameno uzvišenje koje se
protezalo duž unutrašnje strane prozora, puzale su na sve četiri,
iznenada se uspravile kao majmunčići i dlanovima naslonile na
staklo. Nemojte to da radite, rekao sam, ostavljate tragove.
Ignorisale su me, povikale nekoliko puta, nastavile da puze.
Konstatovao sam da još nisu privukle ničiju pažnju i smestio se
pored Linde, koja je sedela zavaljena s rukama na velikom
stomaku. Televizijski ekran je visio na stubu preko puta, sigurno
je prikazivao slike hotela u kojem smo se nalazili, radilo se o
plaži, verovatno ispod nas, ljudi su bili preplanuli, vitki, i
izgledalo je da se zabavljaju, a iza njih se nalazila zgrada s
terasama, dakle snimljena izdaleka. Palata, zlatna plaža, a u vodi
raj vodenih sportova.
Hajdi je kleknula ispred ogromne saksije i počela da vadi
kuglice koje su u njoj stajale. Prišao sam i podigao je, vratio
kuglice, dok je Vanja pritiskala usne uz prozor, pa sam otišao i
do nje i spustio je. Zašto malo ne posedite s nama, rekao sam, ali
nisu htele, želele su da odu na drugi kraj hale, gde su bile
prodavnice, tu je stajao akvarijum, otišao sam s njima, podigao
ih jednu pa drugu da mogu izbliza da vide ribice, dok sam bacao
brze poglede ka Lindi kako bih vodio računa šta se tamo zbiva.
Ljudi koji su prolazili pored nas delovali su mi kao bogataši, i
zapitao sam se zbog čega sam to pomislio, jer bilo je prepodne,
bili su na odmoru i nosili obične šortseve ili suknje. Da li je bilo
nečega u njihovom samopouzdanom držanju? Iz kojeg god
razloga, osetio sam se inferiornim, a s dečjim rukama i nogama
koje su letele na sve strane, još i lišenim kontrole i dostojanstva.
Ovo je tata, rekla je Hajdi i pokazala nepomičnu mrkožutu
ribu s nekakvom ogromnom kvrgom na glavi. A ovo je mama,
rekla je Vanja i pokazala elegantnu ružičastu ribu s repom nalik
na dugačak veo. A ovo sam ja!, povikala je Hajdi i pokazala
malenu plavo-žutu ribu, divnu poput dragog kamena. Ovo sam
ja!, rekla je Vanja, misleći na crveno-belu ribu klovna. Nemo! Ja
sam Nemo!
– Okej – rekao sam. – Sad moramo da se vratimo. Hajde,
ludice male.
Pošle su za mnom svojim nelogičnim putanjama po podu, i
zastale tik iza sofe na kojoj je Linda sedela, a onda se potpuno
skamenile jer je na samo nekoliko metara od nas stajalo biće
nalik na plišanu životinju – visoko kao čovek i ogromne glave –
koje je pošlo ka nama kad nas je ugledalo. Nemirne i verovatno
uplašene, ali i očarane i napete, blenule su u to biće svojim
plavim dečjim očima. Zastalo je pred njima i pružilo im ruku, ali
ni Hajdi ni Vanja nisu razumele da treba da je prihvate. Podiglo
je šapu u vazduh, kao da se dosetilo nečeg, okrenulo se i
odvuklo do stola, vratilo se i dalo im dva jednokratna foto-
aparata.
– Mama, mama, šta je ovo? – pitala je Vanja kada je otišlo.
– Foto-aparat, rekla bih – odgovorila je.
– Mogu li da vidim? – pitao sam.
Vanja mi ga je dala. Bio je to podvodni jednokratni foto-
aparat.
– Tim možete da slikate pod vodom – rekao sam.
– Stvarno? – kazala je Vanja. – Hoćemo! Kada ćemo da se
kupamo?
– Uskoro – odgovorio sam.
– Zašto smo ovo dobile? – pitala je Vanja.
– Ne znam – odgovorio sam. Podigla je aparat do oka. Iza nje
se sredovečan čovek u farmerkama i blejzem zaputio ka nama.
Bio je proćelav, s tamnom kosom sa strane, držao je tanku
fasciklu u ruci.
– Linda i Karl Uve? – pitao je.
Klimnuli smo, zastao je i rukovao se s nama, na švedskom s
blagim stranim akcentom rekao da pođemo s njim, povešće nas
u mali obilazak. Prošli smo kroz niz prodavnica, zastao je pred
zidom sa slikama, sve različitih poznatih ličnosti. Norveških,
švedskih, pokoje američke.
– Svi su bili naši gosti – rekao je.
– Stvarno? – rekao sam.
Pokazao je rukom i ušli smo u dugačak hodnik. Pločice,
ogledala, pozlaćeni metal.
 – Čime se bavite u Švedskoj? – pitao je.
– Karl Uve je pisac – odgovorila je Linda.
– I Linda je – rekao sam.
– Baš zanimljivo – kazao je. – Da li sam možda čuo za vas?
– Karl Uve je poprilično poznat – nasmešila se Linda.
Zašto je to rekla? Jebemti, kakva glupost.
– Oh! – kazao je. – Pa onda posle moramo da vas slikamo i
okačimo na naš zid s poznatim ličnostima!
– Pa ne znam baš – rekao sam.
Glasno se nasmejao.
– Samo sam se šalio, prijatelju – rekao je.
Porumeneo od stida, gledao sam u pod pred sobom.
– Shvatio sam – kazao sam.
– Ali možda ćete postati poznati jednog dana. Tada ćemo
okačiti vašu sliku. Obećavam! Ako budete naši gosti, naravno!
– Da – rekao sam.
Zastao je kod jednog lifta i pritisnuo dugme, koje je blago
zasvetlelo. Hajdi je zurila u svetlost. Pritisla je dugme. Uto su se
vrata otvorila, i izraz zaprepašćenja pojavio joj se na licu.
Lift je skoro sav bio prekriven ogledalima. Iznenada sam
video svoj odraz. Izgledao sam kao idiot. Bela majica kupljena
za četrdeset devet kruna u „Olensu“ pre dve godine, širokog
izreza i pomalo preuska u struku, gde se salo prelivalo, vojnički
zelene tri-četvrt pantalone sa silnim džepovima i visećim
uzicama, takođe kupljene u „Olensu“, za sto četrdeset devet
kruna, koje sam ja u svojoj mašti pretvorio u poprilično žestok
komad odeće, i izlizane adidas patike, nekada bele, sada sive,
koje sam nosio na bosu nogu, sve se to u ovom luksuznom
okruženju pretvorilo u nekakvo prokletstvo, jer nisam mogao da
se ne osetim inferiorno, da, nedostojno, dok se lift spuštao u
prizemlje.
 – Gde odsedate na ostrvu? – pitao je.
Linda je rekla ime hotelskog kompleksa, čovek je klimnuo.
– Koliko ste platili sve ukupno? Za sve?
– Dvadeset pet hiljada – odgovorio sam. – Uz to i dobar deo
ide na hranu i tako to.
– Nije jeftino – kazao je kad se lift zaustavio i vrata se
otvorila.
Toplota nas je zapahnula kad smo izašli. Nalazili smo se u
dnu hotela, blizu plaže.
– Idemo onuda – rekao je. – Tamo na ostrvo. Napravljeno je
kad se gradio hotel.
– Stvarno? – pitao sam.
– Da – odgovorio je. – Ovde se stvarno ulagalo. Ali cene su
srazmerno niske. Sve je zasnovano na drugačijem konceptu
letovanja. Delom je u pitanju običan hotel u kojem možete
iznajmiti sobu, a možete i kupiti sobu ili apartman. Zauvek.
Platite jednom, i onda možete da dolazite ovde svakog leta do
kraja života.
– Je li? – rekao sam.
– Da – kazao je. – Genijalno je. Mnogo je jeftinije nego da
kupite stan. A ujedno dobijete mnogo više za svoj novac. Reč je
o pravom luksuzu.
Hajdi je zastala. Pružila je ruke ka Lindi.
– Znaš da ne mogu da te nosim, srce moje – kazala je Linda.
– Beba u stomaku! – rekla je Hajdi.
– Da – rekla je Linda.
– Koliko godina imaju devojčice? – pitao je. – Kako su slatke
i lepe!
Vanja je odvratila pogled, ja sam podigao Hajdi i pošao
verandom pored italijanskog kafea i male prodavnice sladoleda,
gde su dve starije žene preplanule izborane kože, pomalo
odbojne, sedele u bikiniju pijući kafu, obe s naočarima za sunce
i letnjim šeširima.
– Vanja ima tri i po – rekao sam. – Hajdi jednu i po.
– A kada čekate sledeće? Jer čekate još jedno, zar ne?
– Da, da – rekao sam i pogledao Lindu. – Sredinom avgusta,
zar ne?
Klimnula je, hodala je držeći Vanju za ruku nekoliko koraka
iza nas.
– A živite u Švedskoj?
– U Malmeu – rekla je Linda.
– Lep grad – kazao sam. – Veliki koliko treba, i malo
zabačen. Ali šta je s vama? Otkud govorite švedski?
– Mnogo godina sam radio u Švedskoj – odgovorio je. – U
Stokholmu.
– Je li? – rekao sam. – I mi smo živeli u Stokholmu. Gde ste
bili?
– U Naki – rekao je.
– U Naki! – rekao sam. – Tamo smo često odlazili. Imamo
prijatelje tamo.
– Svet je mali – osmehnuo se. – Lepo je tamo. Volim
Švedsku.
– Da – rekao sam i spustio Hajdi. – Sad malo hodaj sama.
Idemo ovamo. Vanja, možeš li da uhvatiš Hajdi za ruku?
Kada smo stigli na ostrvo, koje je ličilo na park s drvećem i
fontanama, pitao je da li smo čuli za hotel. Nismo. A za
koncept? To je zapravo norveška ideja, rekao je i naveo ime
preduzetnika. Ja sam odmahnuo glavom, a Linda je na moje
iznenađenje rekla da je čula za to. Pogledao sam je. Da li je
stvarno tako? Hteo je da zna gde je čula, da li su joj prijatelji
rekli, odgovorila je da je gledala emisiju o tome na televiziji. Da
li je lagala? I ako jeste, zašto?
 Počeo je da govori o hotelu, koliko je elegantan i luksuzan,
da je pesak na plaži donet sa Bahama, da su restorani i
prodavnice vrhunske klase, da su sve sobe jedinstvene, čak i one
najjeftinije, i da uvek ima mnogo Norvežana i Šveđana. Sve
vreme dok je govorio, pod tamnoplavim jutarnjim nebom na
kojem je sunce već tako snažno gorelo da je peklo ramena,
obraze i greben nosa, dok je svetlost prosto isijavala iz krajolika
oko nas u svim nijansama, motrio sam na Vanju i Hajdi, koje su
išle čas ispred čas iza nas, dok se ujedno osećaj da sam prljav i
neuredan pojačavao što je duže taj čovek bio s nama. Bio je rečit
i prijatan, delovao je skoro kao nekakav rukovodilac, mogao je
da bude i direktor hotela, ili makar njegov zamenik. Bolelo me
je što je izdvojio toliko vremena da nam pokaže hotel. Zamisao
je, dakle, bila da prijateljima pričamo o hotelu. Ali niko od naših
prijatelja ne bi tu odseo, svakako niko od mojih, pa smo mu
traćili vreme. To nisam mogao da mu kažem. Ujedno se činilo
da nam veruje, kao da naša odeća ne govori celu istinu o našim
kvalitetima, što sam pokušavao dalje da podstaknem što većom
ljubaznošću i vedrinom. I nekome ću, rekao sam sebi, stvarno
pomenuti hotel kad se budemo vratili kući. Toliko mu
dugujemo, pomislio sam dok smo hodali jedan kraj drugog.
Njega sunce kao da nije doticalo; izuzev tankog blistavog sloja
vlage na čelu i gornjoj usni, toplota ga je ostavila netaknutim.
Na kraju ostrva je zastao i okrenuo se. Odavde imate lep
pogled, rekao je. Najlepši apartmani su gore, svi imaju velike
terase, kao što vidite. Malo pristupačniji su niže, ali svi su
prostrani i visokokvalitetni.
– Da, zaista lepo izgleda – rekao sam. – Izuzetno lepo,
stvarno.
Linda me je pogledala.
– Šta ti misliš? – pitao sam.
 – Jeste, lepo je – odgovorila je.
Bilo je izvesne hladnoće u njenom glasu, i osetio sam ubod
ljutnje. Ali činilo se da on nije ništa primetio. Male varijacije
raspoloženja, koja su neprekidno strujala kroz nju, samo su
najbliži mogli da protumače. Ne, čak ni oni. Samo ja.
– Možda možemo da se vratimo – rekao je čovek. – Pa da
pogledate neki apartman iznutra.
– Možda nije neophodno – rekla je Linda. – Stekli smo sliku.
Pogledao me je, osmehnuo sam se pomirljivo.
– Pa valjda ne može da škodi – kazao sam. – Možemo valjda
malo da virnemo? Zar se ne slažeš?
Klimnula je, doduše nevoljno, ali je pristala, pa sam pozvao
decu, koja naravno nisu htela da idu. Vanja je udarala površinu
vode u fontani štapićem koji je pronašla, Hajdi je ležala na
stomaku s rukama duboko u vodi.
– Ej, devojčice, idemo. Samo da pogledamo sobu. Pa ćete
posle dobiti sladoled.
– Nećemo sladoled – rekla je Hajdi. Uhvatio sam je oko
struka i podigao.
– Ne! – rekla je Vanja i potrčala. Hajdi je mlatarala nogama.
Prebacio sam je preko ramena i potrčao za Vanjom. Hajdi se na
sreću nasmejala, divnim zvonkim smehom koji je izlazio iz nje
još od prvih meseci. Spustio sam je, napravio nekoliko brzih
koraka i ulovio Vanju, koja je stigla da oseti ljubomoru prema
sestri.
– Hoću kod mame – rekla je.
To je uvek htela, šta god ja uradio. Ponekad bih pomislio da
je to zato što sam povremeno toliko strog i nerazuman prema
njoj, a ponekad da je jednostavno tako.
– Pa eno je tamo! – rekao sam joj sada. – Samo treba da odeš
do nje!
 Zažmirila je na suncu i usne su joj se podigle, kao da su
povezane s očima u tajnom i njoj nepoznatom savezu. Znao sam
taj pokret, bio je Lindin. Kada sam bio najzaljubljeniji u nju, i
kada mi je unutrašnjost plamtela poput šumskog požara, činilo
se da su se ti mali trzaji njenih usana usadili u moju dušu.
Nikada nisam bio tako otvoren kao tada. Čitav svet je strujao
kroz mene.
Vanja se okrenula i otrčala do Linde, uhvatila je za ruku i
privila se uz nju. Hajdi je sela na zemlju, podigao sam je i
požurio za njima.
U hodniku na vrhu hotela čovek nas je zamolio da malo
sačekamo, samo da se uveri da je soba prazna i očišćena.
– Hoću da se kupam – rekla je Vanja.
– Uskoro – rekao sam. – Samo da pogledamo sobu.
– Zašto? – pitala je Vanja.
– Dobro pitanje – dobacila je Linda i osmehnula joj se.
Uto se čovek ponovo pojavio i mahnuo nam iz sobe. Otvoreni
prozori, zavese lako zatreperile na povetarcu sa Atlantskog
okeana, svetle boje, blistav popločan pod, osećaj prekoračenja
kad su Hajdi i Vanja ušle, ne sandale na sofi, čujete li, ne vucite
to, ne, pazite, može da se slomi! Izveo nas je na veliku terasu,
more je bilo plavo i teško, blistavo od sunca, nebo ogromno i
duboko, litice duž obale na jugu zasenjene. Automobili na putu
do litica sitni i hitri kao insekti. Rekao je da sve to može biti
naše ako hoćemo, a da nas ne košta mnogo. Pitao sam koliko
zapravo košta. Ponovio je da se plaća samo jednom, a onda
čovek tu može da provede nekoliko nedelja svake godine. To je
kao kupovina dela stana, ili dela vikendice, kako mi je rekao sa
osmehom. Nema održavanja, nema pranja, o svemu se oni
staraju, pa možemo da imamo luksuzan odmor svake godine do
kraja života. Kao roditelji male dece mi to zaslužujemo, rekao
je. Da baš svakog leta budemo u raju kao što je ovaj. Ako hoćete
da kupite neki od manjih apartmana, zadržavate sva prava i celu
uslugu, naravno.
Zamolio nas je da ga pratimo dalje. Činjenica da nam je izneo
ponudu značila je da stvarno misli da imamo novca za tako
nešto. Zato nam je i posvetio toliko vremena. Dakle, makar nije
pomislio da smo putujući cirkus buva, kako nas je Linda obično
nazivala. U hodniku je rekao koliko košta najjeftiniji apartman,
a koliko najskuplji. Suma nije bila nemoguća, svakako ne za
najjeftiniji.
Ušli smo u veliku konferencijsku prostoriju s tapisonom, gde
su za kompjuterima sedeli muškarci u košuljama s kravatama i
žene u bluzama, mnogi u razgovoru sa strankama kao što smo
mi. Bilo je nekoliko televizijskih ekrana sa slikama hotela i
okolnog predela, kraj ugaone garniture stajao je nizak sto s
brošurama, vazduh je bio svež, skoro hladan, vladala je
atmosfera profesionalnosti i efikasnosti. Odveo nas je do
visokog stola na kojem je ležala debela fascikla koju nas je
zamolio da prelistamo. Ispostavilo se da s kupovinom apartmana
ne moramo dolaziti tu svake godine, jer ima i drugih, jednako
luksuznih hotela po svetu u kojima bismo onda, plativši tu jednu
sumu, mogli da odsedamo bez dodatnih troškova. Takvu
mogućnost ne bismo imali ako kupimo običan stan za letovanje
ili vikendicu. Sada će nas malo ostaviti, imao je nešto važno da
obavi, ali vratiće se.
Ja sam listao, Linda je pazila na decu. Dugo sam gledao hotel
u Alpima. Slike su snimljene na jesen, jer sneg je pao, i prizor
tog krajolika, okomitih strana planina sa zelenim četinarima i
melanholično plamenim listopadnim drvećem u dnu, ograda i
puteljaka, i starog belo okrečenog hotela, probudio je snažnu
čežnju u meni. Želju da budem tamo. Listao sam dalje, bilo je
hotela u Meksiku, Italiji, Francuskoj. Mogli smo da putujemo po
celom svetu, svakog leta ili jeseni, cela porodica, to bi mogla da
bude bajka, deci svakako. Mama bi možda mogla da bude žirant,
kako bismo uzeli kredit. I ja sam možda mogao da dobijem veći
predujam od izdavača?
Pozvao sam Lindu i pokazao joj sliku alpskog hotela.
Očigledno je primetila koliko sam uzbuđen, jer je kazala da je
lep, ali da nemamo novca za to. Nemoj tako, rekao sam. Možda
možemo nešto da izvedemo. To je zapravo dobra mogućnost. Ne
nužno ovaj hotel, ali svi ostali. A i nije to mnogo novca. U stvari
nije.
– Ali mi uopšte nemamo novca – kazala je Linda. – I imam
problem sa ovakvim okruženjem. Dosta mi je bilo više klase u
životu.
Seli smo. Činilo se kao da smo u velikoj, renomiranoj
advokatskoj firmi, ili evropskoj kancelariji multinacionalne
kompanije. Čovek koji nas je vodio pojavio se nekoliko minuta
kasnije na drugom kraju lokala i mahnuo nam da priđemo. Naš
odnos se promenio kada smo seli na jednu stranu pisaćeg stola, a
on, sa svim svojim nagomilanim papirima i fasciklama na drugi.
Bili smo njegovi klijenti. Pitao je šta mislimo o svemu, da li je
to nešto za nas. Računao je, dakle, da smo dovoljno dobrostojeći
da možemo to da iznesemo. Prijalo mi je stoje zanemario našu
odeću i stil. Shvatio nas je potpuno ozbiljno. Rekao sam da nam
je svakako zanimljivo. Možda ne ovaj hotel po sebi, ali svi ostali
hoteli, mogućnost da se menjaju. Da li je tako? Morao sam da
znam zasigurno, rekao sam. Jeste, tako je, odgovorio je.
Možemo li to ekonomski da iznesemo? Nisam bio siguran.
Zavisi. Hoćete li da razmotrimo zajedno?, pitao je. Možemo,
odgovorio sam, dok su deca počela da se kreću sve većom
teritorijom kako su se navikavala na okruženje. Kakva su vam
primanja?, pitao je. Rekao sam koliko zarađujem, dakle
stipendija plus mesečni konsultantski honorar, i dodao da mi je u
dobrim periodima, dakle kad izađe knjiga, prihod mnogo viši od
toga. Tada mogu da dobijem nekoliko stotina hiljada odjednom.
Tako da je jedan način da se sada uzme kredit, pa da se otplati
čim stigne novac. Jeste, to je mogućnost, kazao je. Koliki su
vam mesečni troškovi? Rekao sam i zapisao je, pogledao me.
Imate li ušteđevinu? Ako nemate, biće vam teško da dobijete
kredit. Ne, nemamo ništa dodatno, rekao sam. Ali možemo naći
nekog da nam bude žirant, mislim da možemo. Šta mislite,
možete li to sada da sredite?, pitao je. Možete zvati besplatno od
nas.
Pogledao sam Lindu.
– Pa to je sad malo stresno – kazao sam. – Možemo li ovo da
uradimo kad se vratimo kući? Da ponesemo papire, pa sve
pogledamo natenane?
Odmahnuo je glavom i nasmešio se.
– Sada vam dajem specijalnu ponudu. Dobijate je zato što ste
ovde. Potrebno je da se odlučite brzo. Znate, imamo mnogo
zainteresovanih. Ne možemo odlagati posebno za vas.
– Ali mi nemamo mogućnost da ovo resimo odmah – kazao
sam.
– Jeste li sigurni da uopšte možete? Jer ako znate da možete,
potpišite sada, pa sredite finansije kad se vratite kući. Ali morate
biti sasvim sigurni.
– Nemamo novca – rekla je Linda. – Nismo ni blizu.
Čovek je rezignirano uzdahnuo i naslonio se na stolici.
Pogledao sam je.
– Možemo da pokušamo – rekao sam. – Uspećemo ako
želimo.
– A želimo li? Ne mogu da zamislim da dolazim ovamo
svakog leta do kraja života. To mi zvuči kao noćna mora, ako ću
da budem iskrena.
Neljubaznost njenih reči zarila se u mene poput noža.
– Ja mislim da je ovde baš lepo – rekao sam. – Ali nije poenta
u ovom hotelu. Nego u svima ostalima kojima ćemo dobiti
pristup. Zapravo mislim da je ideja odlična.
– Ali ne možemo sada to da odlučimo! Moramo malo da
razmislimo!
– Možemo li malo da razmislimo o tome? Pa da vam se
javimo od kuće?
– Kao što je rečeno, ponuda važi samo danas. Ali na koga ste
mislili da vam bude žirant za kredit?
– Na moju majku, na primer – rekao sam.
Gurnuo je telefon ka meni.
– Možete je pozvati sada – rekao je. – Pa ćemo sve odmah
rešiti.
– Treba nam malo više vremena – kazao sam. – Nemamo
mnogo novca, pa bi ovakva kupovina imala velike posledice za
nas. Moramo da porazmislimo o tome.
Izgovorio sam to gotovo molećivo, kako bi razumeo da bih
voleo da stvari stoje drugačije. Ali nije pomoglo. Kada sam to
rekao, kao da mu se narav promenila. Sva srdačnost je nestala iz
njega, vedri pogled je potamneo, ustao je pokretima krutim od
gneva.
– Pa ako nemate novca, šta radite ovde? – rekao je.
– Izvinite – rekao sam.
– Ako onuda izađete nadesno, izaći ćete na terasu. Sedite tu,
pa će kolega doći po vas.
Okrenuo se i otišao do drugog kolege. Poželeo sam da
potrčim za njim i ponovo se izvinim. Ili da kažem da je to bila
šala, naravno da imamo novca, dajte ugovor, pa da potpišemo.
Umesto toga sam ustao, izbegavajući pogled koji mi je Linda
uputila pre nego što je podigla Hajdi i pošla ka izlazu dok je
poraženost u meni gorela i razdirala me.
– Da se vratimo? – rekla je Linda. – Ne treba nam više ovoga.
– Obećali smo da ćemo sačekati kolegu – rekao sam. – Tamo,
zar ne?
Klimnuo sam ka terasi iza staklenog zida. Izašli smo, seli za
sto. Niko nije dolazio, Hajdi je bila umorna, bilo joj je vreme za
spavanje, pa se durila dok je Vanja dosađivala sa sladoledom i
kupanjem.
– Idemo – rekla je Linda. – Hajde.
– Ne – odvratio sam. – Rekli smo da ćemo sačekati. Čekamo.
Čovek koji je trebalo da se pobrine za nas bio je mlad, imao
je crne prada naočare za sunce, belu košulju i kravatu. Imao je
istu fasciklu kao njegov stariji kolega, spustio ju je na sto pred
nas, na engleskom rekao da ima ponudu. Možemo dobiti
dvonedeljni boravak u hotelu po veoma sniženoj ceni, gotovo
upola cene, rekao je.
– Došli smo da se kupamo na plaži – rekla je Linda. –
Obećali su nam karte za ležaljke. Čekamo već dva sata.
Pogledao me je.
– Nemamo novca, nažalost.
To je bilo tačno, ostalo mi je najviše pet hiljada na računu, i
trebalo je da nam potraju poslednja četiri dana.
Ustao je. I njegovi pokreti bili su ljutiti.
– Onda ću vam doneti vaše skupocene karte – rekao je i
nestao.
– Mrtva sam umorna – rekla je Linda. – I gladna.
– Razumem – rekao sam. – Ali možemo da jedemo u nekom
kafeu dole, pa posle možeš da se odmoriš na plaži. Hajdi će
zaspati. A ja mogu da budem s Vanjom.
 Prodavač se vratio tek pola sata kasnije. Bez reči, s prezrivim
izrazom na mladom licu, stavio je karte na sto i nestao. Jeli smo,
Hajdi je zaspala u kolicima, ja sam se kupao s Vanjom, koja je
za pola sata potrošila ceo film. Iako je pesak bio sitan i zlatan, a
voda u laguni rajski zelenkasta, osećao sam kao da smo tu po
nečijoj milosti, da nas bilo kada mogu izbaciti. Nismo se
pokazali dostojnim. Ali nismo mogli da odemo kući, ne pre nego
što taksi dođe da nas pokupi s drugim švedskim parom, koji se
sada nalazio nekoliko ležaljki dalje i, nasuprot nama, po svemu
sudeći uživao u životu.

– Nikada ne bih pomislio da će mi biti drago da se vratim

ovamo – rekao sam kada je minibus nekoliko sati kasnije
skrenuo sa auto-puta i počeo da se spušta ka hotelu. – Ali drago
mi je.
– I meni – kazala je Linda. – A ti si stvarno razmišljao da
kupiš udeo u onom hotelu!
– Da, potpuno neverovatno. Najgore je što nisam bio svestan
toga. Tek sam posle shvatio šta se desilo! Ti si odmah shvatila,
jelda?
– Jesam. I pitala sam se šta li to radiš.
– Vukli su me za nos kao od šale. Uh, neprijatno mi je kad
samo pomislim! Najpre što smo uopšte pristali na te karte a da
nismo shvatili. Sat vožnje taksijem, pa ko još to plaća a da ne
dobije našto zauzvrat?
Linda se nasmejala.
– Smej se ti – rekao sam. – Ali o ovome nećemo nikome
pričati, važi?
– Važi!
Uveče, pošto smo gledali klovna Kokoa na sceni kraj bazena,
i pošto su deca legla, sedeli smo na terasi i prvi put posle mnogo
vremena duže razgovarali, ja s nogama na ogradi i flašom piva u
ruci, Linda s rukama prekrštenim preko velikog stomaka.
Odlučili smo da više nikada nećemo otići na ovakav odmor,
nema smisla, ni meni ni njoj se ne sviđa, sve smo to učinili zbog
dece, pre svega polazeći od ideje o porodici, predstave šta je
normalno i zdravo, od slike oca i majke i dvoje dece kraj bazena,
na plaži, u španskom restoranu, letnje preplanulih i radosnih,
koja je sve više bledela kako smo se bližili stvarnosti, da bi na
kraju, kad smo se zaista u tome našli, potpuno nestala. Trebalo
je da iznajmimo kuću, rekao sam, negde gde nam se sviđa, i
ostanemo tamo dve nedelje, ne bi ispalo skuplje. Slažem se,
rekla je. Ne dopada mi se ništa više nego tebi. Ali najgore je,
rekao sam, što se sve vreme nalazim na dva nivoa. Jedan je
dečji, jer njima je u stvari dobro, ne proziru ovo, njima je klovn
Koko pravi klovn, bajka. Nemaju pojma da nas kelneri mrze i da
puštaju NRK na televizoru i prodaju Dagblade na kiosku, njima
je ovo fantastično mesto, pa onda i ja to moram stalno da
mislim, ako razumeš šta hoću da kažem. Ovo je svet za decu, ne
za odrasle. A pomišljam da je i skoro čitava naša kultura takva.
Da je zapravo za decu.
Pogledao sam je.
– Ali tebi je svejedno?
– Nije. Naravno da nije. Delujem odsutno?
– Malo. Ali nema veze. Imaš ti sad svojih misli. Razumem.
– Ma jok – kazala je.
– O čemu si onda razmišljala?
– O Hajdi. Skoro je nepravedno da dobije brata ili sestru kad
je tako mala.
– To će biti dobro za nju.
– Možda.
– Biće kako bude, u svakom slučaju – rekao sam i otišao da
uzmem novo pivo iz frižidera. Efekat dva koja sam već popio
pokrivao mi je svest poput vela blagodeti, a znao sam da će me
još jedno ispuniti blagim iščekivanjem, koje će još dva ispuniti, i
tada će sve biti u redu. Još dva, i raspoloženje bih pretvorio u
delo, blago anesteziran na primedbe i razum, a onda, ako
izađem, sve bi oko mene svetlucalo i blistalo.
O, kako sam voleo da pijem.
Voleo sam..
Čežnja za opijanjem javljala se samo kad već popijem malo,
kao da bih se prisetio kako je to, i shvatio šta zapravo želim, što
će reći da pijem dok ne padnem, da se obeznanim od pića, da što
dublje potonem u sranje. Želeo sam da propijem kuću i dom, da
pićem oteram porodicu i prijatelje, da se pićem lišim svega
voljenog i dragog. Da pijem, pijem, pijem. O, boga mu, samo da
pijem i pijem, noću i danju, leti i na jesen, zimi i na proleće.
Otvorio sam vrata frižidera, uhvatio hladnu vitku flašu piva,
otvorio je i otpio dva duga gutljaja pre nego što sam se vratio na
verandu.
– Sećaš li se kad smo prvi put videli jedno drugo? – rekao
sam i seo. – Šta bi tada pomislila da si znala da ćeš dobiti troje
dece i venčati se s njim? S tim glupim Norvežaninom?
– Srce bi mi se otopilo – rekla je i osmehnula se.
– Ma hajde – rekao sam.
– Ali tačno je da si bio „onaj Norvežanin“. Ingmar mi je
mnogo pričao o tebi, skoro da je samo o tebi i tvojoj knjizi
govorio, pa sam znala da dolaziš.
– Ali me nisi htela – rekao sam.
– Naravno da jesam. Samo ne tada. Tada sam išla nekim
drugim putem. Da se to tada desilo, ne bismo sad sedeli ovde.
– Da – rekao sam. – Sećam se da sam ušao u zajedničku
sobu, onu s velikim kaminom, svi su bili tu, i morao sam odmah
da izađem, nisam mogao da budem u istoj sobi s tobom, u stvari,
tačnije, nisam mogao da podnesem da vidim kako razgovaraš s
drugim ljudima i imaš život nevezan za mene.
– Pa nisam te ni poznavala!
– Nisi. Ali ipak. Zato sam izašao i seo na stepenište na
brdašcu gde mi je bila soba, i onda sam zamolio Boga da izađeš
za mnom. Nikada se ne molim, nisam to radio od detinjstva, ali
tada jesam. Učini da Linda izađe i dođe kod mene, rekao sam.
Dragi Bože, hoćeš li? I onda su se vrata otvorila! I ti si izašla!
Sećaš li se?
Odmahnula je glavom.
– Mislio sam da sanjam. Izašla si, zatvorila vrata za sobom,
pošla preko platoa, ka meni. Tada sam poverovao u Boga.
Mislio sam da se on umešao. Ali onda nisi skrenula do mene,
već nastavila pravo, do svoje sobe. Rekla si ćao. Sećaš li se?
– Ne.
– Samo si skoknula po nešto.
– O, Karl Uve – kazala je. – Sad me grize savest!
– To je u tvom stilu.
– Ali da sam ti došla tada, sad ne bismo sedeli ovde.
– Jesi li sigurna?
– Jesam.
– Zato što si se razbolela? Zato što si završila na lečenju?
– Da.
– Možda bih sve vreme bio uz tebe. Jesi li pomislila na to?
– Možda i bi. Ali ne znam. Tad sam bila sasvim drugačija.
– Jesi. Kada sam te ponovo video, u Stokholmu, na to sam
prvo pomislio. Čitava pojava ti se izmenila.
– Kako?
– Nije bilo nimalo žestine u tebi. Nešto poput performansa u
vezi s tobom potpuno je bilo nestalo. Hm, kako to da opišem?
Bila si opaka, kul, sigurna. Da, bila si svoja. Takav je bio osećaj.
Kada sam te ponovo video, više nisi bila svoja.
– U kom smislu?
– Sama sebi dovoljna.
– Nisi me poznavao.
– Nisam, ali ne govorim kakva si zaista bila, već kako si
delovala. Bio sam potpuno nemoćan pred tim, znaš to.
– Da. Ali nisi to dobio. Evo me sad sa ogromnim stomakom.
I dvoje dece unutra. Osećam da uopšte nemam ništa svoje.
– Znam. Ali ovako je bolje. Daleko bolje.
Zaćutala je.
Popio sam pivo i otišao po još jedno.
– O čemu razmišljaš? – pitao sam. Ugasili smo svetio
napolju, pa je sedela u skoro potpunoj tami; sjaj prozora kao
blaga traka preko dela lica.
– Razmišljam o svemu što sam izgubila – rekla je.
– Bolje misli na sve što si dobila – kazao sam.
– Ti nosiš toliko prezira u sebi – rekla je. – Znam da me
prezireš.
– Prezirem? Uopšte nije tako! – kazao sam.
– Jeste. Misliš da premalo radim. Da se stalno žalim. Da
nisam dovoljno samostalna. Muka ti je od čitavog ovog života. I
od mene. Više mi nikada ne kažeš da sam lepa. Ja ti, u stvari,
ništa ne značim, ja sam samo žena s kojom živiš, majka tvoje
dece.
– Nije tako – rekao sam. – Ali tačno je da ponekad pomislim
da premalo radiš.
– Moji prijatelji ne mogu da shvate kako toliko postižem.
Dvoje dece i treće u stomaku. Mislim da ne razumeš koliko je to
zapravo.
– Tvoji prijatelji ništa ne znaju. Ne treba da ih slušaš. Oni
samo hoće da te uteše. To je kao kad se Jergen vratio kući
onomad, znaš, pričala si mi, kada ste ti i Helena pile čaj na sofi.
„Opet tu sedite i žalite se!“ Sećaš li se?
Blago se osmehnula, ali oči su joj bile hladne.
Dugo smo sedeli u tišini. Tiho šuštanje mora pokrilo je
veštački predeo pod nama poput vela. Prigušeni glasovi ljudi s
terasa tik ispod nas, pokoji povik ili nalet smeha iz restorana
dalje ispod.
Zapalio sam cigaretu, otpio gutljaj piva, uzeo šaku kikirikija
iz činije na stolu između nas.
To je obično govorila kad se svađamo i kada je u svojim
mahnitim napadima pokušavala da mi iščupa srce iz grudi. Da je
prezirem i da bi trebalo da je ostavim i budem s drugom ženom,
nekom koja je dovoljno dobra i samostalna da me ostavi na
miru. Da sam s njom iz čiste obaveze, i da njoj to nije dovoljno.
Zna koliko vredi, i vredi mnogo više od ovoga.
Ali sada se nismo svađali. Nije pokušavala da mi iščupa srce
iz grudi. Izgovorila je to staloženo i kao konstataciju, kao
životnu činjenicu. A ja sam se usprotivio samo iz osećaja da
tako treba.
Znao sam da će uskoro ustati i otići da legne. Uhvatila me je
nekakva panika, situaciju je trebalo resiti, Lindu umiriti, ovo nije
smelo da ostane otvoreno.
Stavila je ruku na ogradu.
– Žao mi je – rekao sam.
– Zbog čega?
– Zbog svega.
– Ne treba da ti bude žao – rekla je. – Baš sada sam zapravo
sama sebi dovoljna. Ali to se menja. Ponekad se zbog trudnoće
osetim snažnom, pomislim da sve mogu da postignem sama ako
treba.
 – To dosad nisam čuo – rekao sam.
– A onda to sasvim nestane, pa osećam da sam potpuno i u
svakom pogledu zavisna od tebe. Tada se strašno uplašim,
razumeš? Kao da sama nemam ništa. Ako ti nestaneš, sve će
nestati. To je užasan osećaj. A onda vidim da je tebi baš to
najmrskije od svega. Ako budeš nestao, nestaćeš baš zbog toga.
Ali ja tu ništa ne mogu.
– Znam.
– A želiš da odeš.
– Ne želim da odem. Hoću da budem ovde. Sasvim iskreno.
Nije odgovorila.
– Razmišljao sam o nečemu što sam juče pročitao kod
Gombroviča – rekao sam. – O pitanju zašto ne dozvoljavamo da
nas išta iznenadi, zašto možemo da zađemo iza ugla kuće bez
radoznalosti šta će nas tamo dočekati. Kako možemo da sedimo
u restoranu ne pitajući se kakvog li će ukusa biti supa koju smo
naručili? To je moj problem. Razumeš li? Ja sve uzimam zdravo
za gotovo. A to je otrov. Ne prezirem ja tebe, mislim da si
fantastična, ali pošto sve uzimam zdravo za gotovo, i pošto ni iz
čega ništa ne dobijam, sve mi ide na nerve. To je pravi izraz. Ide
mi na nerve.
– Idem li ti ja na nerve?
– Ma hajde, pa znaš. Kada se onako prokleto naljutim,
naravno da se to dešava.
Ustala je i ušla. Pošao sam za njom.
– Valjda razumeš šta hoću da kažem! – rekao sam. – Ne
napadam te! Samo pokušavam da objasnim!
Svukla se ne gledajući me, a onda legla u krevet. Seo sam na
ivicu.
– Pa šta to radim što ti ide na nerve? – pitala je posle
izvesnog vremena.
 – Nije do nečega što radiš – odgovorio sam.
– Slobodno reci, pa ću prestati – rekla je.
– Ali nije ništa konkretno, zar ne razumeš!
– Možda čitav naš život?
– Ma hajde! Ti znaš kako je kad ti nije dobro. To je nešto u
samom čoveku. Zar ne? To sam pokušao da opišem. To je nešto
u meni.
Pomilovao sam je po leđima. Ležala je sasvim mirno, gledala
pred sebe.
– Šta ćemo da radimo sutra? – pitala je.
– Ne znam – odgovorio sam. – Ali nemam posebnu želju da
ovde provedemo ceo dan.
Kad je tako ležala na boku, videlo se da njen stomak nije
samo stomak već da sadrži nešto, neki objekat, i ta biološka
stvarnost, nje kao ženskog ljudskog bića, tada bi se udvostručila,
prosto bi prodrla kroz veo predstava kojim je njena ličnost, ono
što je za mene bila, sa svime što smo zajedno proživeli, sve
prekrivala. Kao da smo vodili jedan život u jeziku i
predstavama, a drugi u telu.
– Da – rekla je. – Možda da odemo do Las Palmasa, kao što
smo pričali?
Klimnuo sam i ustao.
– Možemo. Lepo spavaj.
– Nemoj predugo da ostaneš budan.
– Neću.
– Lepo spavaj.
Prošao sam kroz apartman, ugasio svetio na terasi, seo i
pogledao pred sebe. Nisam mislio ni na šta posebno, ali
ispunjavala su me osećanja probuđena onim što je Linda rekla i
pokazala. Na kraju, posle dvadesetak minuta, ponovo sam uzeo
Gombrovičeve dnevnike, potražio pasus koji sam joj pomenuo.
Već sam ga se sećao drugačije.

Od izvesnog vremena (i možda usled monotonije moje

ovdašnje egzistencije) obuzima me radoznalost koju nikad ranije
nisam osetio s tako destilovanom jačinom – radoznalost – šta će
se desiti za trenutak. Pred mojim nosom – zid mraka iz koga
izranja najneposrednije odmah, kao grozno otkrovenje. Iza tog
ugla... šta će biti? Čovek? Pas? Ako pas, kakvog oblika, koje
rase? Sedim za stolom i za trenutak će stići supa, ali... kakva
supa? To tako načelno osećanje umetnost još nije valjano
obradila, čovek kao instrument koji Nepoznato preobražava u
Poznato ne figurira u broju njenih načelnih junaka.

To je napisao jedne srede 1953. Povezao sam to s nečim što

sam čitao kod Deleza dok sam studirao u Bergenu, a što je za
mene tada postalo nekakav orijentir, nešto čemu se neprekidno
vraćam, a to je ideja da je svet večito u nastajanju, da se
neprekidno stvara oko nas, ali da se to neprekidno stvaralaštvo
trenutka gubi u našem znanju o svetu. Ako pogledamo dva
oblika spoznaje koje smo razvili, nauku i umetnost, nauka
pripada znanju i proračunu, dok umetnost, time što je sama
nastala ni iz čega, pripada trenutku i neizvesnosti koja počiva u
njegovom neprekidnom ukazivanju. Nijedan umetnik nije radio
s time više od Sezana, bio je to sam njegov princip i poziv, i
razlog njegovog ogromnog uticaja na savremenike. Sa unapred
utvrđenim konceptom prostora čovek može u njemu da
predstavlja različite predmete a da se sam prostor ne promeni,
sistem je konstantan i neprikosnoven, jer tako mi vidimo, pa je i
prostor takav. Na Sezanovim slikama je obrnuto, tu predmeti
stvaraju prostor, on je u nastajanju, a to nastajanje je relativno.
Tu je sam pogled jednako važan kao ono što se vidi; konvencija
prostora, obično nevidljiva, postaje vidljiva.
Petnaest godina sam se bavio time, okretao sam se
misliocima koji to potvrđuju, posebno Ničeu i Hajdegeru, ali i
Fukou, koji se više bavio društvenom strukturom nego
egzistencijalnom, i koji je time produbio problematiku. Problem
je bio što nikud nisam stigao, za pedalj se nisam pomerio za tih
petnaest godina otkako sam studirao književnost i istoriju
umetnosti u Bergenu. To je u suštini sve poreklo. Nastajanje,
dolazak, ukazivanje, večito novo – samo ne u meni i mom
razumevanju.
Ustao sam i otišao u ve-ce da mokrim. Mokraća je bila svetla,
skoro sasvim bezbojna, i setio sam se očeve mokraće koju sam
nekoliko puta video kada bi iz nekog razloga ujutru zaboravio da
pusti vodu. Tamnožuta, skoro smeđa je bila. Koliko je to bilo
zastrašujuće. Povezao sam tu boju s njegovom naravi. I s
muževnošću. Moja svetla, skoro bela mokraća bila je ženskasta,
njegova tamna muževna. I njegov gnev je bio muževan. Moj
strah ženskast.
Pustio sam vodu i izašao na terasu, neko vreme stajao
gledajući travnjak.
Ne, ne prezirem je, tu je pogrešila. Ali toliko je zahtevala od
mene, toliko nepojmljivo mnogo više od bilo koje osobe dotad, a
toga nije bila svesna. To me je ponekad toliko provociralo da me
je bacalo u stanje nalik na ludilo. Toliko bih se naljutio da nije
bilo ničeg osim gneva, a njemu nisam davao oduška, zadržavao
sam ga u sebi, pa se zračenje koje bih tada poprimio, kad se
gnev usadi u mene i poveže s telom, kada mi pokreti otežaju od
gneva, svakako moglo pobrkati s prezirom. Ne, to jeste bio
prezir. U trenutku jeste, ali trenutak je prolazio, i tada je čekalo
nešto drugo. Da li je to drugo bilo ono istinsko? Da li nam je u
stvari bilo dobro? Da li sam je zapravo voleo? Ne, jebemti,
menjalo se i talasalo i njihalo tamo i onamo, sve skupa, jedno
nije bilo istinitije od drugog. Bilo nam je dobro i grozno, voleo
sam je i nisam je voleo.
Veče uoči venčanja zamolio sam je da opere kuhinjski pod.
Ja sam u tom trenutku oprao baš svaki od ostalih sto trideset
kvadratnih metara. Na kolenima i s kuhinjskom krpom u ruci
rekla mi je da to nije normalno, da ne treba da pere kuhinjski
pod dan uoči svadbe. Niko drugi ne bi na to pristao, rekla je. U
stvari je nepravedno, rekla je. Ja sam rekao da su to naši podovi
i da mi moramo da ih peremo, bilo venčanja ili ne. Nisam
pomenuo da joj je to bio tek drugi put da pere pod za tih pet
godina koje smo proveli zajedno. Tada bi se uvredila, rekla da
obavlja silne druge stvari, da ona drži porodicu u jednom
komadu i da radi više od svih koje poznaje. Tada bih ja odvratio
da živi u laži, i tako bi to išlo, pa sam zato prećutao. Sutradan
sam joj rekao „da“, i ona je meni rekla „da“, i pogledali smo
jedno drugo sa suzama u očima.
Osećanjima se vezujemo jedni za druge, i osećanja su dobra
ili loša, a ne dani.
Učinilo mi se da je nešto iza mene pa sam se naglo okrenuo,
ali soba je bila sasvim prazna.
Mogu i da legnem, pomislio sam.
Da utonem u svet izvan sveta, divan i prazan.

Probudio sam se neraspoložen. Tako je bilo svakog dana, ali

ako bih samo imao mira tokom tih fatalnih prvih pola sata, ako
bih uneo u sebe solju kafe i dim cigarete, neraspoloženje bi
prošlo samo od sebe. Bilo je pola šest. Navukao sam majicu i
pantalone od juče, bos izašao u dnevnu sobu, gde su Vanja i
Hajdi sedele sa po zdelom muslija pred sobom, Hajdi na dečjoj
stolici, Vanja na običnoj, zbog čega je bila toliko niska da joj je
brada jedva sezala iznad stola. Linda je stajala za kuhinjskim
pultom i sekla jabuku. Bez reči sam sipao vodu u električni
čajnik, sipao malo neskafe u solju, sipao mleko i musli u zdelu,
izneo je na terasu, zatvorio vrata i seo da jedem, njima okrenut
leđima. Nebo je bilo sivo, pre maglovito nego oblačno, vazduh
hladan. Kada sam na brzinu pojeo musli, ponovo sam ušao,
sipao ključalu vodu u šolju, uzeo cigarete i upaljač s police u
hodniku, ponovo seo. Telo mi je bilo hladno, udovi hladni, duša
hladna. Iza mene je neko pokucao na prozor, okrenuo sam se,
bila je to Vanja, povukla je staklena vrata u stranu.
– Uđi unutra – rekao sam. – Dolazim uskoro.
Izletela je, stala kraj ograde, pogledala prazan travnjak.
– Uđi unutra, rekao sam!
– Neću – odvratila je i stegla usne. – Zašto nema nikog
napolju?
– Zato što se budite tako užasno rano. Niko drugi ne ustaje u
ovo vreme. Skoro da je noć.
– Jutro je – rekla je.
– Jeste, jeste – kazao sam. – Ali je rano jutro. Koliko je rano,
shvatićeš kad porasteš. A gde su ti naočare?
– Unutra.
– Idi i stavi ih. Pa ćete da pogledate film.
Poslušala me je i uskoro su sedele na stolicama ispred
laptopa. Bile su nezajažljive kad su filmovi u pitanju, satima su
mogle nepomično da sede upijajući sve što se dešava na ekranu.
Kad je imala godinu i po dana, Vanja je odgledala svoj prvi
igrani film od početka do kraja. Sećam se toga zato što smo
sutradan otišli na Gotland, bilo je to leta 2005, gledala je Pipi u
begu. Gledao sam ga s njom, povremeno sam dremao pa je film
poprimio nekakav snolik karakter, i posle sam ga uvek, jer
gledali smo ga još mnogo, mnogo puta, povezivao s nečim
snolikim, dok su mi se ujedno sva raspoloženja iz tog vremena,
kad smo živeli u stanu u Ulici Rejeringsgatan, vraćali punom
snagom. Kad sam gledao filmove s njom, uvek sam posmatrao
uglove kadrova, kuće, šumu, puteve, plažu, i bilo je dovoljno
privlačnosti u tome da mogu da odgledam sat i po dečjeg filma
bez dosađivanja. Ako je film bio iz sedamdesetih, kao na primer
Karlson na krovu ili Elvis, Elvis, naboj je rastao, jer je to vreme,
vidljivo u svim stvarima, bilo prvo koje pamtim, u njemu sam
odrastao, nekada je činilo sam svet, a sada je nestalo.
Sedamdesete, ta tužna, neuglađena, oskudna decenija bez
restorana, sa odmorištima pokraj pošljunčanih puteva, sa
bubama i ajkulama, s jednim televizijskim kanalom i jednom
radio-stanicom na kojima je sve bilo državno i skoro ništa
komercijalno, kad su se prodavnice zatvarale u četiri sata a
banke u tri, i kada niko ko je zarađivao novac od bavljenja
sportom nije smeo da učestvuje na Olimpijskim igrama, nestala
je, a kada se pogleda kakav je svet postao, neverovatna je i
pomisao da je nekada zaista postojala. Čak i mali tračak tog
sveta ispunio bi me tugom i radošću. Radošću zato što sam ga
doživeo, tugom zato što je nestao. Početak Karlsona na krovu,
kad se mali brat igra u Tegnerovom parku u Stokholmu,
usložnjavao je sliku, pošto sam ja skoro svakog dana prolazio
kroz Tegnerov park, i znao sve te kuće i ulice, bile su iste, a ipak
i nisu, više nisu bile u sedamdesetim, već u dvehiljaditim, a
pitanje na koje nisam umeo da odgovorim bilo je gde su te
sedamdesete? U mojoj glavi, očigledno, i u glavi svih onih koji
su nekada živeli u njima, ali zar samo tu? Šta je vreme u jednom
filmu? Šta je vreme na fotografiji? Stvar je postajala još
složenija kad smo gledali film Elvis, Elvis, jer je u njemu igrala
Lindina majka, glumila je učiteljicu, ženu u svojim tridesetim, i
bilo je nemoguće, sasvim nemoguće da povežem ženu na filmu
sa ženom koja je baka naše dece. Izgledala je drugačije, govor
tela joj je bio drugačiji, čak joj je i glas bio drugačiji. Da li je to
ista žena?
Nostalgija je bolest, ali pripada pojedincu, kroz kojeg se
vreme filtrira, nepredvidivo i individualno, sa svekolikim
nedostacima i manama čoveka. Prohujalo vreme nalazi se u
džepovima svesti, neki su skriveni i nevidljivi poput bara u
pustim šumama, neki su prisno osvetljeni poput kuća na obodu
šume, ali svi su krhki i promenljivi, i umiru kad umre i svest.
Film je prokletstvo, jer on pripada svima, a pritom je mehanički
i nepromenljiv, nekakvo stovarište vremena, isti iz jedne
generacije u drugu, i još toliko nov da su mu posledice
nesagledive. Već ima hiljadu filmova u kojima su svi prikazani
ljudi sada mrtvi. To je nov način da se bude mrtav, s telom,
životom i dušom zauvek zarobljenim na slici, dok je telo davno
istrulilo i nestalo. Film je groblje, nekropola, ali još u nastajanju,
jer kakav li će biti za dvesta godina, petsto godina, hiljadu
godina? Za života roditelja mojih roditelja, uglavnom se samo
glumcima i poznatim ličnostima dešavalo da ostanu zarobljeni
na filmu, i lako je bilo odnositi se prema tome, što upravo
njihova slika nastavlja da živi. Ali sad svi snimaju jedni druge,
svakoga dana se hiljade filmova postavlja na internet, a kada mi
budemo otišli, kako će to uticati na one koji će doći, to što će
sve vreme moći da nas gledaju? Oni će se na sasvim drugačiji
način kupati u mrtvima. To će sigurno promeniti čitav pogled na
mrtve, na to šta znači biti mrtav, a time i šta znači biti živ.
A vreme? Šta će se s vremenom desiti kada se prošlost
nagomila? Da li će na kraju toliko narasti da potisne sadašnjost?
Već smo videli jednu posledicu toga, da se odlike različitih
epoha vraćaju, da se osamdesete, koje bi u drugom svetu
postojale samo u pojedinoj svesti, vezane za život pojedinca,
rekreiraju u kolektivnim izrazima, u modi, u muzici.
Iako sam tako osećao, puštali smo ih da skoro do mile volje
gledaju filmove. Nisam se ponosio time, i nije mi se dopadalo,
ali mir koji se tada spuštao na stan bio je suviše lep da bih mu se
odupro. Osim toga, pomišljao sam u svoju odbranu, učili su
mnogo iz toga što su gledali.
Pa dobro, možda ne baš od dobrog duha Labana.

Da je to ostrvo ljudsko telo a put vena, naš autobus bi kretao

iz prsta, pomislio sam kada sam nekoliko sati kasnije sedeo na
svom sedištu gledajući crn kamenit predeo, jer put je bio uzan,
skučen kao i život ljudi koji su ga prelazili, nestajao je ka
planinama u pustom kamenitom predelu, a aktivnosti koje su se
tu odigravale, u niskim betonskim kućama iza mrežastih ograda,
ticale su se samo ljudi za koje žitelji mare. Ali onda se put
proširio, pojavilo se više vozila, stizali smo do velikih
saobraćajnih petlji s mostovima i putevima koji su se uvijali i
spajali s drugim putevima, sistem je rastao, složenost se
povećavala, table su se sve češće pojavljivale, i ubrzo je svuda
bilo građevina i aktivnosti, bližili smo se centru kojem su sve
stvari i svi ljudi težili, srcu ostrva. Klizili smo duž trotoara punih
ljudi, okruženi kolima, sve uzanijim ulicama, dok nismo ušli u
veliku betonsku stanicu, gde se autobus parkirao i mi izašli.
Prelaz iz zabačenog, pustog i uspavanog krajolika u grad
svugde je isti, bilo iz Trumeje u Arendal, iz Jelstera u Bergen, iz
Kromera u Norič, ili iz Noriča u London. Liči na pad, brzina
raste kako se čovek približava središtu, i mada je to spoljašnji
fenomen, nemoguće je ne primiti ga u unutrašnjost, koja onda
takođe zatreperi od aktivnosti, jer mi smo toliko otvoreni svetu,
on neprekidno struji kroz nas i ne prožima samo naše misli i
predstave, već i naša raspoloženja i osećanja. Drugačije ne mogu
da objasnim radost koja se podigla u meni kada smo zašli u grad
i seli u baštu kafea, Linda i ja s kafom, deca sa sladoledom; kao
da sam se pojavio u samom sebi, kao posle duge i hladne zime,
iznenada je sve bilo dobro i bezbrižno, pričao sam kao navijen,
možda se i nasmejao pod tim suncem, a zašto? Sve je bilo isto.
Linda je bila ista, deca su bila ista, sunce na nebu isto kao i
prethodnih deset dana našeg odmora. Drugačije je bilo
okruženje. Parkovi sa starim mršavim muškarcima u tamnim
odelima sedeli su na klupama u senci, često pušeći, uvek
elegantni; nakrivljene kamene kućice iz sedamnaestog veka,
kaldrmisane ulice, velike oronule crkve na otvorenim trgovima,
sveštenici i opatice u prolazu, stare žene u crnom, ispijene ili
korpulentne, sede na stolicama pred vratima, ili na stepenicama
ulaza. Aleje palmi, bučni autobusi puni turista u prolazu,
kamioni s prikolicama, mešalice s cementom, zanatlije u
pikapovima ili kombijima, četvrtasti automobili iz osamdesetih,
blistavi novi aerodinamični automobili, mopedi – beskrajni
mopedi. Funkcionalna arhitektura iz šezdesetih i sedamdesetih,
razmetljiva arhitektura osamdesetih, uzdržana, gotovo
distopična arhitektura devedesetih, s njenim velikim površinama
od tamnog kamena i stakla.
Grad nije bio veliki, ali bio je prestonica, i bio je španski
grad, mada morem odvojen od Španije pa time drugačiji, ne u
velikom, ali u malom, jer svugde su se videle male pojedinosti iz
starih dana, kao da vreme ovde nije nagrnulo jednako silovito,
nije preplavilo grad i promenilo ga iz temelja, kao što je učinilo
u svim drugim velikim španskim gradovima, gde je sve staro
bilo omeđeno i sačuvano kao primerak, već je svugde samo
malo procurilo. Zbog toga i zbog činjenice da se more videlo sa
svih strana, pomislio sam da Las Palmas liči na stare
južnoameričke kolonijalne gradove, u kojima nikada nisam bio,
ali čiju sam atmosferu ipak umišljao da poznajem, i za kojom
sam celog zrelog života čeznuo.
Rekao sam to Lindi. Prelazili smo kaldrmisan trg ispred bele
crkve, Vanja je otrčala do velikog mermernog lava koji je tu
stajao i popela se na njega, dok je Hajdi čučnula pred vodom u
maloj fontani.
– Ima nečeg južnoameričkog u atmosferi ovde, zar ne misliš?
– rekao sam. – Moglo bi se zamisliti da smo u Buenos Ajresu.
Mislim, nisam tamo bio, ali tako mi se samo čini. Malo
zabačeno, malo oronulo, kolonijalno, palme, ali i moderno.
Špansko, ali nije Španija.
– Razumem šta misliš – rekla je. – Zaista je lepo.
– Da.
– Mnogo si srećan. I ja sam onda srećna.
– Izvini – rekao sam. – Trebalo bi da sam stalno ovakav.
Nemam razloga da ne budem.
– Hoćeš li da se preselimo u Buenos Ajres onda? – rekla je.
– Ha-ha – rekao sam.
– Ne, ozbiljno. Zašto da ne?
– Ništa ne želim više od toga – kazao sam. – Ali za nekog ko
se plaši i najmanje promene, mogu da zamislim i bolje stvari od
selidbe u Buenos Ajres s troje male dece.
– Ne mora da bude tako – rekla je. – Može se desiti da bude
fantastično. Možda nam je baš to potrebno?
– Spreman sam za to bilo kad.
– Da kažemo tako? Da ćemo se preseliti tamo? U budućnosti,
mislim?
– Ako se slažeš, nema razloga da to ne uradimo – rekao sam.
Pošli smo jednom od uzanih, zasenjenih ulica, našli muzej o
Kolumbovim ekspedicijama u Ameriku, i ušli smo, bilo je to
poput znaka. Atrijum u koji je nadiralo sunce, cveće duž zidova,
u sredini mala fontana u kojoj je žuborila voda. Postavka se
nalazila u okolnim prostorijama, pošli smo kroz njih, tamne i
sveže posle oštre svetlosti napolju, pune mapa, maketa,
pojedinih predmeta s brodova, ili iz vremena u kojem su plovili.
Hajdi je bila umorna, dernjala se zbog svake sitnice, pa smo se
posle kraćeg razgovora dogovorili da se ja prošetam s Hajdi u
kolicima kako bih je uspavao, a da Linda i Vanja nastave
obilazak.
Hodao sam zasenjenom stranom ulice koja se otvarala u duge
prolaze do suncem obasjanih dvorišta ili tamnih izloga nalik na
tabloe na osnovu kojih nije uvek bilo lako utvrditi kog je profila
prodavnica; drveni torzo u livreji, da li je ta odeća antikvitet ili
se prodaje hotelima? Izašli smo na trg, sišli desno, prešli širok
bulevar sa senovitim drvoredom. Hajdi je sedela sasvim mirno,
ali su joj oči bile otvorene.
– Moraš da spavaš, mila moja – rekao sam.
– Ne – kazala je.
– Dobro – rekao sam, pogurao je preko još jedne ulice, pa
kroz park na drugu stranu gde je počinjao moderni centar. Nešto
u svetlosti nad delom grada iz kojeg smo došli, koju sam
pogledao kad sam se okrenuo, podsetilo me je prvo na
Stavanger, pa na Bergen. Zapravo ne svetlost po sebi, shvatio
sam sledećeg trena, već blizina mora, osećaj da je veoma blizu.
Kako to utiče na misli?
Ulice, trgovi, kuće, stanovi, prodavnice, kafei, ljudi koji sve
to prožimaju i koji su time prožeti.
A velika nepoznanica je sve vreme sasvim blizu.
Koliko li je strašno bilo Kolumbu i njegovoj posadi kada su
tu pristali u luku, u poslednju ispostavu poznatog. Nisu znali šta
ih dalje čeka. Koliko li ih je to uplašilo!
Nagnuo sam se i pogledao Hajdi, čije su oči još bile otvorene.
Spustio sam ruku na njene grudi.
– Možeš da spavaš ako hoćeš – rekao sam. – Umorna si, zar
ne?
Ništa nije rekla, nije reagovala na dodir, samo je sasvim tiho
sedela i gledala sve oko nas. „Henes i Mauric“, „Soni“,
„Adidas“, „Zara“. Staklo je svetlucalo, muzika je nadirala iz
otvorenih vrata, a dok smo prolazili pored njih, osećao sam
osobenu hladnoću koju stvara klima-uređaj. Svugde je bilo ljudi.
Ali nikog s dečjim kolicima! Samo sam ja gurao kolica!
Ne. Video sam još jedna. Crna i elegantna, s detetom u
čipkanom odelcetu. Žena koja je gurala kolica bila je mlada i
hodala je pored druge žene, možda sestre, ozbiljno i živo su
razgovarale o nečemu u bujici muškaraca u odelima i turista u
šortsevima. Onda su prošle. Prešao sam celu pešačku zonu, a
kada sam stigao do kafea u kojem smo sedeli tog jutra, odmah
do parka, Hajdi je zaspala. Zaustavio sam kolica blizu stola,
naručio dupli espreso i uzeo cigaretu, izvadio Gombrovičevu
knjigu iz ruksaka, ali pročitao samo nekoliko redaka, činilo mi
se pogrešnim da čitam ovde gde ima toliko toga da se vidi.
Preplanuo muškarac u šezdesetim godinama, tanke kose boje
peska, čitao je novine za susednim stolom. Bio je to VG.
Podigao je glavu i pogledi su nam se susreli.
– Vi ste iz Norveške? – pitao sam.
– Jesam – odgovorio je.
Gotovo se nikada nije dešavalo da započnem razgovor s
nepoznatima. Osim kad sam pijan. Ali sada sam se osećao tako
lako i bezbrižno da je to bila najprirodnija stvar.
– I vi? – pitao je.
– Da. Tačnije, živim u Švedskoj. Ali Norvežanin sam.
– Ovde ste na odmoru?
– Jesam. Vi niste?
 – Ne, ja ovde živim. Klima, znate. Sunčano i toplo cele
godine. Dosadilo mi je da čistim sneg.
– To razumem – kazao sam.
Otpio je dug gutljaj piva i upalio cigaretu.
– A i jeftino je i lepo. Ne morate propasti ako kupite paklo
cigareta.
– Živite ovde u gradu?
– O, ne, ne. Malo severnije. Imam stan u jednom gradiću
tamo.
Nosio je tanak siv mantil, ispod njega plavu košulju i par
svetlosmeđih dresmanolikih pantalona. Neuredan nije bio, ali
nije se moglo reći ni da je bio dobro obučen. Košulja mu je bila
izgužvana i video sam nekoliko mrlja na grudima mantila.
Rekao sam naziv hotelskog kompleksa u kojem smo odseli i
pitao da li se njegov gradić nalazi u blizini. Odmahnuo je
glavom, otpio nov gutljaj piva, prstom obrisao usne.
– Ja sam na drugoj strani.
– Ima li mnogo Norvežana tamo?
– Ima nas nekoliko, da.
– Idete li kući preko leta?
– Mnogi idu. Ali ja ne. Ovde sam stalno.
Odisao je usamljenošću, možda i nesrećom. Srdačnost i
naklonost u očima kojima me je gledao nestajale su čim bi
odvratio pogled.
– Da li vam je dobro ovde? – pitao sam.
– Jeste – odgovorio je. – Svakako ne moram da čistim sneg.
– Da – rekao sam.
– Desi se ponekad da malo napada, ali ne zadrži se, znate.
Odmah se otopi.
– Da – rekao sam.
Izvadio je cigaretu iz torbe i podigao je ka ustima. Ruka
kojom je držao upaljač blago je podrhtavala.
Pravio sam se da ponovo čitam kako bih ga ostavio na miru.
Ali sve vreme sam ga bio svestan, gledao u park, niz ulicu ili u
knjigu. Bio je godina mog oca, i ako nije stigao do istog
stadijuma kao on, nešto je u njegovoj pojavi bilo isto.
Ovde su dakle dolazili da provedu preostale godine života u
miru.
Pogledao sam Hajdi, spustio ruku na njenu glavu samo da bih
je dodirnuo.
Nekoliko godina pre nego što je tata umro, prijatelji mamine
sestre Ćelaug su ga jednom sreli na Kanarskim ostrvima, u
nekom baru, koliko se sedam, prepoznali su ga, dok on nije imao
pojma ko su oni. Započeli su razgovor, rekao im je da je mornar,
ali da je sada na odsustvu.
Mama se nasmešila kad mi je to ispričala jer, kako je rekla,
ima mnogo istine u tome što im je kazao.
Devojka je hodala prašnjavom stazom u parku, mladić na
klupi se uspravio, prosto je zasijao, i zaista, sledećeg trena su se
zagrlili, seli jedno kraj drugog, sve je prštalo od smeha i
gestikuliranja. Pogledao sam čoveka pored sebe, čitao je
sportske strane, uto pogledao kelnera, koji je spustio novo pivo
na njegov sto.
Zavalio sam se, pogledao sasvim plavo i vedro nebo, zapalio
cigaretu, udahnuo i zadovoljno izdahnuo dim. U inostranstvu
sam uvek pušio česterfild, to mi je bila omiljena marka, ali nije
se prodavala ni u Švedskoj ni u Norveškoj, izuzev u
„Duvandžinici Serensen“ u Torgalmeningenu u Bergenu, gde su
bile toliko skupe da sam mogao da ih priuštim samo kad stigne
studentski kredit.
Pivo bi bilo divno.
Ali ne sa usnulom Hajdi u kolicima.
 Ionako bi trebalo uskoro da pođem do Linde i Vanje.
Još petnaest minuta.
Uhvatio sam kelnerov pogled, prišao nam je, naručio sam još
jedan dupli espreso, izvadio notes i hemijsku iz ruksaka, opisao
drveće u parku, prvo senke koje je bacalo po suvoj prašnjavoj
zemlji, pokušao sam da utvrdim koja je prava boja senki, da li se
zelenilo retke trave ili blago crvenilo zemlje odražava na njih, a
potom suvu, ispucalu i naizgled tvrdu koru jednog stabla, zatim
elastičniju, glatkiju koru drugog, pa onda način na koji se stablo
račva u grane, sve tanje i tanje do malih uzdrhtalih stabljika na
samom kraju. Kako se svetlost prosto izliva na listove i krošnje,
kao iz nekakve kofe, i curi kroz slojeve lišća dok ne pokapa po
zemlji.
Kad sam se preselio u Stokholm, jednog prepodneva sam se
šetao parkom Haga s Gejrom A., mojim novim prijateljem,
verovatno sredinom maja jer bilo je toplo, a još nisam bio s
Lindom. Spuštali smo se nizbrdicom od Bakarnih šatora,
velikom travnatom padinom, po kojoj su se ljudi svuda sunčali, i
zašli u šumovitiji deo. Počeo sam da govorim o fantastičnom
drveću koje tu raste. Kako su sva stabla posebna, kako imaju
sasvim osobene oblike, dok ujedno nalikuju jedno drugom, i kao
drveće uopšte i unutar različitih vrsta. Kako su živa i
jednostavno prisutna među nama, a da mi o njima nikad ne
razmišljamo tako, kao o bićima, niti ikada o njima govorimo.
Većina je mnogo starija od nas, rekao sam, neka su iz
devetnaestog veka, možda osamnaestog. Zar to nije
neverovatno? Tu su, kao mi, ali u sasvim drugačijem stanju. U
sasvim drugačijem obliku života. Pitamo se ima li života u
svemiru, kakve ćemo čudne oblike života tamo naći, a sve
vreme se krećemo među ovim fantastičnim bićima!
Gejr se glasno nasmejao.
 – Znaš li u šta svi danas gledaju?
Odmahnuo sam glavom.
– Žene leže na sve strane. Mnoge su lepe. I mahom su u
bikiniju. A ti gledaš drveće! Probudi se, dečko!
– Pa to valjda nije oprečno?
– Jeste! Jedno je biologija unutar ljudskog. Drugo je biologija
van ljudskog. Ti si čovek.
– Tako govori samo neko kome su proradili sokovi. Razlika
je manja nego što misliš.
– Ne, nije! Ne poznajem nikog ko sa oduševljenjem govori o
drveću. Nikog! A s vremenom sam mnoge upoznao.
– To ne znači da ja ne mislim na žene.
– Uvredio si se? – pitao je i ponovo se nasmejao.
– Možda malo – odgovorio sam. – Mislim da to nije tako
neobično kako tvrdiš. Čak postoji i časopis o tome.
– Stvarno?
– Da. Žene i drveće.
– Ha-ha-ha. Ali znam još jednog što je jurcao po ovom parku
u potrazi za drvećem. Jedan moj prijatelj sa sociologije. Hteo je
da organizuje žurku na otvorenom, i mislili su da igraju odbojku
Jurcao je s krojačkim metrom da nađe dva drveta na tačnom
rastojanju kao antene za mrežu na odbojkaškom terenu. On je
najveći pedant kog sam u životu sreo, pa nije podnosio da išta
bude otprilike. Ne, morala je da bude tačna razdaljina.
Verovatno ne moram da napomenem da mu je trebalo
neverovatno mnogo vremena da napiše tezu.
– To je izuzetak. Razgovor o drveću kad se pored njega šeta
nije.
– Jeste. On se zadržao unutar ljudskog. Igra, određeni odnos
između dve veličine. Ti govoriš o drveću po sebi. Za mene je
svaki život društveni život. Sve što se nalazi izvan toga uopšte
me ne zanima. Besmisleno je.
TU diskusiju smo redovno vodili tokom četiri godine koje su
otad prošle. Materijalni svet, s njegovim kamenjem, zrnima
peska i zvezdama, ili biološki svet, s njegovim risovima,
bubama i bakterijama, nimalo ga nije zanimao, osim ako nije
mogao nešto da mu kaže o čoveku. Mene je to neprekidno
privlačilo, zone u kojima svest i identitet nestaju, u samom telu
– u kojem se jastvo gubi u oba smera, i u onom jedinstvenom,
dakle u svim procesima koji se staraju za sebe, kao da se čovek
sastoji od više različitih životinja, koordinisanih u celinu
najstarijim i najprimitivnijim delom mozga, i u onom
zajedničkom i opštem, pošto su svi ti procesi i organi isti za sve
– i izvan tela, što će reći u svetu kojem se telo priključuje u
trenutku smrti. Gejr je svemu tome okretao leđa, a kad sam
govorio o tome, glas i pogled nije mu ispunjavalo nestrpljenje
samo zbog toga što je svoje zanimanje upravljao ka meni,
društvenom biću koje to zanima.
Čovek za susednim stolom je ustao, smotao novine, stavio ih
pod ruku i pogledao me.
– Želim vam lep odmor! – rekao je.
– Sve najbolje – kazao sam.
Brzim koracima je pošao ka pešačkoj zoni, blago pogrbljen
stajao je čekajući zeleno svetio na pešačkom prelazu, a kad sam
sledeći put pogledao, grad ga je bio progutao.

Na povratku do muzeja tražio sam pogodan restoran u kojem

bismo mogli da jedemo, našao sam jedan lep i star, pun starijih
žitelja ostrva, mada je njegov rustični šarm zasenjivao susedni
restoran s baštom na malom trgu, doduše tik uz široku i
prometnu ulicu, ali to su nadomešćivali hlad drveća i krivi
kameni zidovi kuće na koju se kelner naslonio pušeći cigaretu
dok je njegov kolega ulazio i izlazio s poslužavnicima hrane i
pića.
Kada sam ušao u atrijum muzeja, Linda i Vanja su sedele na
klupi kraj zida žmireći na suncu.
– Da znaš da se ovde svašta dešavalo! – kazala je Linda kad
sam spustio kočnicu točkova.
– Šta to? – pitao sam i seo pored nje.
– Hoćeš li ti da ispričaš, Vanja? – pitala je.
– Ajkula mi je upala u top – rekla je Vanja.
– Ne, namerno si je ubacila u top – kazala je Linda. – Nismo
mogli da je izvadimo. A znaš koliko se vezala za nju.
– Da – rekao sam.
– Pa smo ušle da pitamo može li neko da nam pomogne.
– Misliš na one topove? – pitao sam i klimnuo ka dva velika,
jarkozelena topa kraj suprotnog zida.
– Da, baš na njih. Kolumbovi topovi.
– Stvarno?
– Da, u topove brodova koji su otkrili Ameriku upala je četka
naše ćerke u obliku ajkule.
– Šta se onda desilo?
– Nastala je velika pometnja. Čitavo osoblje je izašlo da nam
pomogne. Spustili su ceo top. Udarili su zid i napravila se
naprslina. Ali ajkula je na kraju izašla. Trebalo je da im vidiš
izraz lica kad su shvatili da smo izgubili četku!
– Dobro je što nisam bio tu, umro bih od sramote.
Nasmejala se.
– Ali nisu napravili problem! Bili su srećni što su mogli da
nam pomognu. Znaš kako je s decom ovde. Toliko ih vole, sve
bi uradili za njih.
– Jesi li sigurna? Da ne besne sad unutra? Mislim, naprslina
na Kolumbovom topu?
 – Vratila mi se ajkula! – rekla je Vanja žmireći.
– Ali sad umirem od gladi. Hoćemo li da jedemo?
Klimnuo sam, ustao i dogurao kolica. Linda je uzela
platformu s točkićima, ja sam je uglavio, Vanja je na nju stala, i
onda je naša mala povorka napustila muzej.

Sve vreme dok smo jeli, vetar je zahvatao i podizao krajeve

stolnjaka. Papirne salvete su nekoliko puta poletele, ali kelner bi
uvek pošao za njima pre nego što bih stigao da se dignem.
Govorili smo o budućnosti koja nas čeka u Buenos Ajresu, i bio
je to srećan trenutak, možda najsrećniji otkako smo se preselili u
Malme prošlog leta, kada se sve, pa i naš život, kupalo u
svetlosti novog. Kad smo završili s jelom i čekali kafu, pomenuo
sam joj susedni restoran, koliko je lep s tim debelim kamenim
zidovima i drvenim klupama, pa je uzela Hajdi u naručje i otišla
do njega, dok sam ja ostao s Vanjom, koja je kroz slamčicu
duvala u sok. Mehurići su klokotali, ali ona nije izgledala kao da
to radi iz zabave, lice joj je pre izražavalo usredsređenost i
čvrstu rešenost.
Pokušao sam da smislim nešto da joj kažem.
Automobili su prolazili pored nas ulicom. Opatica se ukazala
u jednom prolazu i ponovo nestala. Visoki vitki četinari blago su
se vijorili na vetru. Izvadio sam jabuku iz ruksaka i stavio je na
sto između nas.
– Da li si znala da ima retkih jabuka koje mogu da govore? –
pitao sam.
Pogledala me je ne pomerivši glavu. Pogled joj je bio
skeptičan, ali ne sasvim nezainteresovan.
– Znaš, kad sam se malopre šetao s Hajdi, začuo sam glas iz
ruksaka. Nisam siguran, ali mislim da je to bila jabuka. U tom
slučaju smo imali sreće, pošto skoro nijedna jabuka ne može da
govori. Ali mislim da ova može. Znaš li koliko je mala šansa za
to? Odmahnula je glavom netremice me gledajući.
– Ne govore ljudskim jezikom, naravno. To je jasno. Nisi
valjda to pomislila?
Ponovo je odmahnula glavom.
– Govore jabučkim jezikom. Vidi, ako je malo pretresem,
možda će nešto da kaže. Da je pretresem?
Spustila je čašu.
– Ne može da govori! – rekla je. – Šališ se!
– Ma ne. Ali to je vrlo retko, sigurno zato ne znaš za to.
Trgao sam se.
– Evo! Jesi li čula?
Zurila je u jabuku odmahujući glavom. Podigao sam jabuku
do uva, razrogačio oči.
– Rekla je nešto! – kazao sam.
– Ne! – nasmejala se. – Nije!
– Jeste! Čuj sama!
Pružio sam joj jabuku, približila je uvo.
– Čuješ li nešto? – pitao sam.
Odmahnula je glavom.
– Ali, tata! – rekla je. – Jabuke ne mogu da govore!
– Pa sad je progovorila! – rekao sam.
– Šta je rekla?
– Nisam siguran. Bilo je na jabučkom. Ali mislim da je rekla
„mnogo sam usamljena“.
– Ti ne znaš jabučici!
– Znam. Ne baš najbolje. Ali ponešto razumem.
– Kako si naučio?
– Pokupio sam malo tu i tamo. Bilo je veoma mnogo jabuka u
kraju gde sam odrastao.
– Ne, šališ se!
 – Slušaj! Jesi li čula?
Osmehnula se nesigurno i odmahnula glavom.
– Rekla je: „Kakva dobra devojčica. Kako se zove?“
– Zovem se Vanja.
– Vanja – rekao sam piskavim glasom.
– To si ti rekao! – kazala je. – Ne može da govori.
Bilo mi je pomalo žao.
– Jeste, ja sam – rekao sam. – Zar si pomislila da jabuka
može da govori?
– Nisam – nasmejala se.
– Jesi li sigurna? – pitao sam, podigao jabuku do usta i
odgrizao zalogaj.
– Nemoj da je jedeš! – rekla je.
– Ali samo sam se šalio – kazao sam. – Pa to je obična
jabuka!
– Dobro onda – rekla je.
Kelner je doneo dve kafe i dve zdele sladoleda. Vanja je
počela da jede iz svoje čim ju je spustio pred nju. Zahvalio sam i
podigao pogled, ali nije ga susreo, pognute glave je otišao do
susednog stola, stavio tanjire koji su na njemu stajali u desnu
ruku, naslagao čaše i poneo ih u levoj, nestao u tami restorana.
– Hoću da duvam! – rekla je Vanja.
Prineo sam joj šolju, dunula je, otpio sam gutljaj. Linda se
ukazala iza ugla, još s Hajdi na kuku. Izgledala je uznemireno.
– Pala sam – rekla je. – Pravo na bok. Sa sve Hajdi u naručju.
– Jesi li se povredila?
– Malo – rekla je i spustila Hajdi na dečju stolicu. Približio
sam joj sladoled. – Pod je bio od kamena. Mislim da se i Hajdi
malo udarila. Ili se možda više uplašila. Ali je u svakom slučaju
nastala velika pometnja u restoranu. Svi su pojurili da mi
pomognu. Nije čudo. Trudnica s detetom u ruci sručila se na
pod. Samo sam se preturila, razumeš? Kao brod probušen na
boku. Onda su dojurili svi ti ljubazni ljudi, pomogli mi da
ustanem, otresli me i pitali da li sam dobro.
– Zvuči dramatično – rekao sam.
– I bilo je! I osetila sam se tako bespomoćno. Kao da
iznenada više nisam mogla ni da hodam. Razumeš li šta hoću da
kažem?
– Da.
– Ovde nigde ne možeš da vidiš dete. Bog zna gde su, ali
ovde svakako nisu. A onda se ja pojavim s detetom u stomaku i
još jednim u naručju, i pred svima se srušim kao džak. Osećala
sam se kao prava Skandinavka!

Na povratku je Vanja zaspala u autobusu s glavom u

Lindinom naručju, dok je Hajdi opušteno sedela u mom i
dremala. Njeno malo telo pratilo je svako sitno zanošenje
autobusa kad smo se vozili prvo od raskrsnice do raskrsnice kroz
grad, a potom širokim auto-putem duž obale, gde je sunce
plamtelo nad tamnoplavim morem.
Sreća meni nije suđena, ali tad sam bio srećan.
Sve je bilo lako i poletno, misli su mi bile velike i
jednostavne, puki prizor ispupčene mrežaste ograde ili gomile
izlizanih guma ispred mehaničarske radionice učinio bi da mi se
duša otvori i da se gotovo nepoznata toplina raširi u mojoj
unutrašnjosti.
Šta radost čini?
Radost briše. Radost razgrađuje. Radost preplavljuje. Sve što
je teško, sve što nas obično sputava ili ograničava nestaje u njoj.
Na duže staze je nepodnošljiva, nema otpora u radosti, osloniš li
se na nju, padaš.
Gde padaš?
 Na otvoreno, druže.
Pogledao sam Lindu, naslonila je glavu na sedište i zatvorila
oči. Vanjino lice je pokrila kosa, ličila je na busen u Lindinom
krilu.
Malo sam nagnuo glavu i pogledao Hajdi, koja mi je
nezainteresovano uzvratila pogled.
Voleo sam ih. Bili su moja ekipa.
Moja porodica.
U čisto biomaterijalnom smislu, nismo bili bogzna šta. Hajdi
je imala desetak kilograma, Vanja oko dvanaest, a s Lindinom i
mojom težinom imali smo otprilike sto devedeset kila. To je
znatno manje od jednog konja, rekao bih, i otprilike kao
polusazreo mužjak gorile. Kada bismo legli jedno kraj drugog,
ni naša fizička širina nije bila vredna hvale, ma koji morski lav
imao bi veći volumen. Ali po onome što se ne da izmeriti, a što
je jedino suštinski važno kad je reč o porodici, što ima veze s
mislima, snovima i osećanjima, naša skupina je bila
eksplozivna, i rasprostranjena u vremenu, koje je relevantna
dimenzija za njeno razumevanje, mogla je da pokrije gotovo
beskrajnu površinu. Jednom sam upoznao svoju prababu, što
znači da su Vanja, Hajdi i novo dete pripadali petoj generaciji, a
ako sudbina tako bude htela, one bi mogle da vide tri generacije,
što će reći da je ta naša gomilica mesa pokrivala osam
generacija, ili dva veka, sa svim promenljivim kulturnim i
društvenim prilikama koje podrazumevaju, a da i ne pominjemo
koliko ljudi uključuju. Čitav jedan mali svet se velikom brzinom
kretao auto-putem tog kasnog prolećnog popodneva, moja mala
porodica koja će s vremenom možda razviti svoj način življenja,
nešto tipično samo za nas, što sam mnogo puta viđao kod drugih
porodica, i čemu sam oduvek zavideo: svemu sigurnom, dobrom
i bezbednom u tome.
 Kada su deca zaspala, nas dvoje smo se približili jedno
drugom, i spojili se u tami. Lindine oči bile su širom otvorene,
kako ih se sećam iz prvih nedelja naše veze, nekako sasvim
ogoljene i bespomoćne. Posle smo sedeli na terasi, ja s pivom
koje je postalo navika u tih deset dana koje smo tu proveli,
Linda s pivom od đumbira. Tama je prosto lebdela u vazduhu
nad zemljom, svakog minuta sve sivljim i mutnijim, dok su se
zvezde ukazivale na nebu jedna za drugom, oklevajući i gotovo
stidljivo, kao da se ne uzdaju sasvim u sećanje kako su sijale
prethodne večeri, ponosito i nepokolebljivo i kristalno
nemilosrdno. Ali malo-pomalo to im se vraćalo, i ubrzo je
sasvim pocrnelo nebo bilo puno iskričavih žeravica.
– Mislim da ću leći – rekla je Linda. – Lepo je bilo danas. Da
ti upalim svetio?
– Možeš – rekao sam. – Laku noć.
– Laku noć, prinče moj.
Svetio se upalilo, koraci su joj nestali u smeru spavaće sobe,
ja sam seo na stolicu i podigao noge na ogradu. Šta bi bilo da se
Kolumbo samo okrenuo i vratio kad je otkrio Ameriku?,
pomislio sam. Šta da su rekli da će ostaviti kontinent netaknutim
i pustiti njegove stanovnike da žive u miru? Da neće
iskorišćavati njegova bogatstva i njegov narod? Onda bi
Amerika samo bila misao u staroj Evropi, u Aziji i Africi.
Postoji ogroman kontinent na zapadu, učila bi svaka nova
generacija. Šta se tamo dešava pojma nemamo. Ni kako izgleda,
ni kakvih biljaka i životinja tamo ima, niti šta ljudi tamo misle o
životu i postojanju. Ništa od toga ne znamo, i nikada nećemo
saznati.
Sumanutija pomisao nikada mi nije pala na pamet. To bi se
kosilo sa svime što jesmo.
Ali bilo bi tako fantastično. Tajni, neistraženi kontinent koji
niko nije otvorio ili iskoristio, već ga samo ostavio na miru.
Kakvom bi neverovatnom senkom neznanja to pokrilo naše
evropske mozgove.
Popio sam pivo, ugasio cigaretu, neko vreme stajao s rukama
na ogradi terase gledajući tamu iza svetlosti bungalova, more
koje se prostiralo u daljinu.
Onda sam otišao da legnem.

Avion je kući poleteo dve večeri kasnije, prepun, bili smo

pod stresom sa svim našim prtljagom i dvoje dece, ali ukrcali
smo se, i Vanja i Hajdi su zaspale posle nekoliko minuta u
vazduhu. Potonuli smo u sedištima. Avion s treptavim svetlima
leteo je noćnim nebom. Okruživala nas je neobična atmosfera,
mnogi su nemirno pili i glasno govorili i smejali se, valjda želeći
da produže odmor do poslednjeg trenutka, drugi su spavali na
sedištima. Posle pola sata začuo se pilotov glas na razglasu,
zamolio je sve da sednu i vežu pojaseve, očekuje nas
turbulencija. Vanja se probudila i zaplakala. Nije to bio
prigušen, ozlojeđen plač, drala se na sav glas. Probudila je
Hajdi, koja je takođe počela da se dernja. Iznenada je oko nas
nastao pakao. Linda i ja smo grozničavo pokušavali da ih
smirimo, ali ništa nije pomagalo, upale su u nešto iz čega nisu
mogle da izađu, pa su samo plakale i plakale. Ljudi su to trpeli
prvih minuta, ali su posle četvrt sata nezadovoljstvo i ljutnja oko
nas postali osetni. Zašto ne možemo da navedemo tu prokletu
dečurliju da umuknu? Zašto toliko urlaju? Da li smo loši
roditelji? Bilo je nepodnošljivo, a kada se svetio za vezivanje
pojasa ugasilo, zamolio sam Lindu da ustane kako bih izneo
Hajdi u prolaz između sedišta, ustala je, odvezao sam Hajdin
pojas i podigao je, opirala se, batrgala i okretala, čitavo njeno
telašce bilo je napeto kao feder, dok je Vanja šutirala sedište
pred sobom. Provukao sam se kroz uzani prostor između sedišta,
polusavijen, na grudima čvrsto stežući Hajdi koja se ritala i
vrištala mi u uvo, najzad izašao u prolaz, pošao napred, gde je
bilo nekoliko metara slobodnog prostora, ali Hajdi ništa nije
htela, ni da hoda, ni da se nosi, ni da jede slatkiše, ni da vidi šta
se nalazi iza zavese, samo je htela da urla i urla i mlatara
udovima zajapurenog lica. Ljudi više nisu krili svoju ljutnju,
zurili su otvoreno neprijateljski u mene, koji ne mogu da
kontrolišem sopstvenu decu. Vratio sam je na sedište, čovek
ispred se okrenuo i rekao da moramo naterati decu da prestanu
sa šutiranjem, Lindu je to razbesnelo, ima samo četiri godine!,
rekla je glasno, stavio sam ruku na njeno rame i rekao joj da se
smiri, stjuardesa se nagnula nad nama sa igračkama, Vanja ih je
ljutito bacila. Bio sam mokar od znoja. Deca su bila zarobljena,
nisu mogla da izađu iz toga, i u glavi mi se samo vrtelo šta ostali
putnici misle. Očigledno smo loši roditelji, zašto bi deca inače
toliko plakala? Imaju grozno, traumatično detinjstvo. Nešto je
sigurno pogrešno. Ja nikada nisam video decu koja se tako
ponašaju u javnosti. Situacija je bila kritična, morali smo ih
naterati da prekinu, ali nijedna metoda nije pomagala, kao da je
sve samo dolivalo ulje na vatru. I nije to bilo stvar trenutka, već
simptom nečega, što me je neprestano grizlo iza oznojanog čela.
Osetio sam se kao white trash, na čarter-putovanju na Kanarska
ostrva sa upropašćenom decom. Sve je izmaklo kontroli, i to na
malom prostoru.
Potrajalo je oko sat. Onda su prestale. Prvo Vanja, onda
Hajdi. Znojave i iznemogle sedele su tiho gledajući pred sebe.
Nisam mogao da poverujem da se to zaista desilo, i nisam se
usuđivao ni prstom da mrdnem. Nekoliko minuta kasnije su
zaspale, a sedam sati kasnije mogli smo da ih smestimo u
njihove krevete kod kuće u stanu. Potpuno iznureni, pogledali
smo se i obećali da više nikada, nikada, ni pod kojim uslovima
nećemo uraditi ništa slično. Ali onda, lagano i neprimetno, otpali
su sav napor puta i vulgarnost letovališta; iz te dve nedelje ostali
su dečja radost u bazenu, večeri na terasi, put u Las Palmas.
Jon se rodio, i Linda je ostajala kod kuće s njim dok sam ja
ujutru vodio devojčice u vrtić i vraćao ih po podne, a radio u
stanu šest sati između, delom na prevodu Biblije, delom na
romanu koji nikud nije išao, sve do sledećeg proleća, kada sam
počeo da pišem o sebi. Linda je sedela na stolici u mraku moje
radne sobe kada bi deca legla, slušala je šta sam pisao i govorila
da je izvanredno. Krajem tog leta, Jonovog prvog, otišli smo kod
Ingvea u Vos, a posle kod mame u Jelster, i planovi o proslavi
četrdesetog rođendana bili su skovani iza mojih leđa. Bila je to
mala proslava, dvadesetak ljudi nije mnogo, ali za mene je bilo
previše. Premestili smo dugački sto u dnevnu sobu, a kada su svi
stigli i stajali sa po čašom šampanjca u susednoj, i kada je
trebalo da im poželimo dobrodošlicu, pomislio sam da kažem da
su svi do jednog likovi u romanu koji pišem, i da će sve što budu
učinili i rekli u toku večeri biti upotrebljeno protiv njih, ali
nisam se usudio, ništa nisam rekao, Linda im je poželela
dobrodošlicu, ja sam se tiho osmehivao pored nje. Ture je
održao govor, Gejr G. je održao govor i Espen je održao govor,
Linda je pevala, a Ingve je pao u očajanje kad je video da je
moja želja da niko ništa ne kaže bila ignorisana, pa je ispalo da
je on, moj brat, zanemario svoju obavezu. Rekao sam da nema
veze. Kasnije u toku večeri okupio je Knuta Ulava, Hansa i
Turea i održao mali koncert, odsvirali su jednu stvar Filter
Kafke, jednu Leminga, i jednu od ABBE. Do kraja večeri plesalo
se i pilo, ja sam plesao prvi put posle petnaest godina, sigurno, a
kada smo legli oko sedam sledećeg jutra, bio sam srećan i
pomislio da je to početak nečega. Na novogodišnju noć tri
nedelje kasnije, Gejr i Kristina su se venčali u Malmeu, pa
održali proslavu u našem stanu, i nju u najskromnijem obimu:
šestoro odraslih i petoro dece bilo je za stolom. Zamisao je bila
da ostanu kod nas još nekoliko dana posle toga, ali otišli su već
uveče prvog dana nove godine, jer je pozvao Lindin brat
Matijas, pitao može li da čuje Lindu, rekao sam da se odmara,
rekao je da je važno, otac im je umro, mogu li da je probudim?

*
Danas je 26. avgust 2011. Sati je minut do šest. Pišem ovo na
nesređenom tavanu u Glemingebruu, u onome što smo počeli da
nazivamo „letnjom kućom“, pošto nije izolovana. Upravo sam
bio u drugoj kući da probudim Lindu; za dva sata će Vanja i
Hajdi poći u školu. Nedaleko je odavde, a u četiri razreda koji se
tu pohađaju ima ukupno samo trideset učenika. Nismo planirali
da se ovamo preselimo, kao i mnogo šta drugo jednostavno se
tako desilo. Plan je bio da nam to služi kao letnjikovac, da
dolazimo vikendom i kad su odmori, ali uselili smo se samo
osam meseci pošto smo preuzeli plac. I tako sada ovde živimo,
daleko na selu. Ja ustajem u četiri svakog jutra, popijem kafu i
popušim cigaretu pre nego što se popnem ovamo, na
ledenohladan tavan, pišem do osam, kad ispratim Vanju i Hajdi
u školu, pa odspavam pola sata pre nego što nastavim da pišem
preko dana. Po podne i uveče radim u bašti, navalio sam kao
luđak i posekao drveće i žbunje na njenom kraju, gde se
pokazalo da ima lepog kamenja, sasvim skrivenog zemljom i
rastinjem. Raskrčio sam skoro sve, i prošle nedelje posadio
travu, koja je već počela da niče. Prvog popodneva kad sam
počeo da uklanjam grane i čupam grmlje i rastinje, nisam mogao
da se zaustavim; u devet sati deca su stajala na prozorima u
pidžami pitajući se šta to radim jurcajući tamo-amo i vucarajući
čitavo drveće za sobom, nisam stao do ponoći, i tako je otad
bilo; čim počnem da radim napolju, ne mogu da stanem, moram
da se nateram da odem u krevet kako bih sutradan imao snage za
pisanje. To je i tata radio kad sam bio mali, stalno je rintao u
bašti, i nikako nisam shvatao zašto, šta je to moglo da mu znači,
sve do sada. Dosad sam mislio da je to nešto dosadno, obaveza, i
kada sam, na primer, pomagao kod mame, ili kad smo odlazili u
baštensku koloniju, to mi je uvek predstavljalo maltretiranje,
uvek bih radije seo da čitam. Sada razumem. Posmatrano spolja,
kao što sam ja uvek tatu i njegove poslove posmatrao spolja,
baštenski radovi su sama slika malograđanske učmalosti, u
suštini smešni i površni, pokušaj da se haotični svet veštački
uredi tako što će se preinačiti u travnjak s nekoliko grmova da bi
se njime potpuno ovladalo, dok je bašta ujedno deo privatnog
života koji drugi mogu da vide, pa stoga funkcioniše kao
nekakav izlog za okruženje. Fasada, dakle.
Juče sam napolju čitao Ingveov tekst o bendu The Aller
Værste! i njihovom albumu „Materialtretthet“. Pored ostalog je
intervjuisao još žive članove benda i pitao ih o tom vremenu.
Jedan od njih, Harald Ern mislim, opisao je sebe kao vagabunda,
čoveka koji živi skitalačkim životom. Istog trena pobudila se
čežnja: putovati, gledati kako se svet otvara, ne zaustavljati se,
ne vezivati se ni za šta osim za to, svet u večitom otvaranju. O
tome sam sanjao kad sam bio u pubertetu, ali nisam znao šta je
to, i nikad to nisam ostvario. Suština benda koji su oni osnovali
1979. bila je u tome, u toj slobodi, da rade šta im je volja,
potpuno nevezani prošlošću. Kris Eriksen je to najbolje izrazio,
to je suština panka, odbacivanje svega starog, čitave istorije,
svih starih junaka, svega prohujalog, i dati važnost samo novom,
onome što važi ovde i sada, i slediti to kud god vodilo. Tako je s
dvadeset godina, sve je otvoreno, ali pošto se ono što nije
otvoreno još nije ukazalo, čovek za to ne zna, niti zna šta to
podrazumeva, dok ne bude prekasno, kad već sledeća generacija
stoji pred otvorenim a on sam kopa u bašti u nekom naselju s
decom i automobilima, a možda uskoro i sa psom, ako najstarije
dete bude isteralo svoju volju, što će se naravno desiti.
Tako sam osećao juče, dok sam čitao Ingveov rukopis, dok je
Hajdi sedela pod jabukom i klatila se, ponekad mi dovikujući
stvari koje su joj padale na pamet, kao na primer kad je pitala da
li znam šta je mislila da postane kad poraste. Ne, rekao sam.
Radiću kao vilenjak!, povikala je. Dugo se tome smejala. Rekao
sam da to zvuči kao dobra ideja i nastavio da čitam. Uzeti život
u svoje ruke, ne studirati, ne raditi, samo vežbati s nekoliko
prijatelja u bendu. Ili samo putovati po kontinentu, otići na jug,
naći posao, zaraditi nešto novca, produžiti dalje.
To me je dozivalo. To je značilo otvoriti se svetu, dozvoliti
da se sve slobodno dešava, i ne dopustiti da time upravljaju
određene strukture koje obrazovanje, posao, deca i kuća
stvaraju, to okoštavanje života vezanog za institucije: vrtić i
školu za decu, možda bolnicu i starački dom za roditelje, posao
za samog čoveka.
Pa kad sam jurcao po bašti kao luđak, sa ognjem
malograđanštine u unutrašnjosti, nalik mom ocu, osim što je
njegova brada bila gusta a moja retka, njegovo telo snažno a
moje mršavo, to se teško moglo shvatiti drugačije nego kao beg
u sebe. Ujedno mi se nešto u tome dopadalo. Miris zemlje, gliste
i bube koje puze u njoj, radost kada ogromna grana padne na
zemlju i svetlost obasja dotad zasenjen kamen, deca koja
povremeno prilaze da vide šta radim ili da mi nešto kažu.
Šansa mi je promakla kada sam imao dvadeset godina. Nisam
je uhvatio. Sada su oni imali šansu. Sada je na njih bio red.
Budućnost je bila njihova.
 To sad progovara glas rezigniranosti, ali i glas nužnosti i
iznenadne spoznaje: sigurno je tako oduvek bilo. Ja za to nisam
znao. Ali neki ljudi to oduvek znaju, jer su od početka u tome. U
Uliksu je i to tema, pitanje šta znači biti sin, što je Stiven
Dedalus, a šta znači biti otac, što je Leopold Blum. Stiven
prevazilazi Bluma u svemu osim u tome. Leopold nema nimalo
Stivenove težnje i želje za uzdizanjem, on ne želi ništa drugo, on
je kod kuće. Leopold Blum je celovit čovek, Stiven Dedalus je
necelovit čovek. Samo Stiven može da stvara, jer stvaranje je
želja za celinom, stvaranje je želja za povratkom kući, a celovito
ljudsko biće ne poznaje taj nespokoj, tu potrebu, tu čežnju.
Hamlet je sin, kao i Stiven, i u suštini samo to. Njegovu krizu
pokreće očeva smrt, a majčina izdaja održava je u životu.
Hamlet nema dom. Ni Isus nije bio otac, već sin, ni on nije imao
dom. Hamlet, Stiven, Isus, Kafka, Prust, svi su bili sinovi, a ne
očevi. Dakle jednu stranu ljudskog života nisu poznavali, a
možda nisu ni znali da postoji. Ali šta je to? Šta znači biti otac?
Biti otac znači obavezati se, pa čovek može da bude otac i ako
nema decu. Ali na šta se čovek obavezuje? Mora da bude na
mestu, mora da bude kod kuće. Težnja i želja za uzdizanjem ne
mogu se spojiti s tim, jer to je težnja za neograničenim, dok kuća
postavlja granice. Neograničen otac uopšte nije otac, nego čovek
s decom. Neograničen otac je dete, što će reći večiti sin. Večiti
sin uzima ili dobija, ne daje, a uzima ili dobija zato što nije
celovit, i nije svoj. To što se tata uselio kod svoje majke pre
nego što je umro nije slučajan detalj: umro je kao sin. Odbacio
je svoju odgovornost oca, a to se može učiniti samo ako je
očinska odgovornost spoljašnja veličina, uloga koju čovek
preuzima zato što mora. Mislim da je njemu tako bilo. Nije hteo
da bude tu. Postao je otac s dvadeset godina, i sigurno je u sebi
potisnuo sve što prevazilazi granice, suzbio je svekolike težnje i
želje za uzdizanjem, jer takva agresija, takav gnev i takve
frustracije kojih je bio pun, a što je obeležilo celo moje
detinjstvo, mogu ispunjavati samo čoveka koji neće da bude tu
gde jeste, koji neće da radi to što radi. Ako jeste tako, on je čitav
svoj mladi zreli život, vreme između dvadesete i četrdesete,
žrtvovao nečemu što nije hteo, već što je morao. Činjenica da je
napustio porodicu kad sam ja imao šesnaest godina, te dakle bio
skoro sazreo, pokazuje da je ozbiljno shvatao svoju
odgovornost. Ali on nije bio otac, bio je sin. Nije bio celovit,
nije imao unutarnjeg spokoja, unutarnje čvrstine kakvu zreli
ljudi imaju. I mami je bilo dvadeset kad je postala majka, ali ona
je bila zrela osoba, ili je sazrela kada je odgovornost došla. Ona
je i njemu bila majka, u smislu da mu je postavljala granice, što
on sam nije mogao, i što nijedan sin ne može. To je jednostavno
objašnjenje, ali mislim da je istinito. Lindin otac bio je
neograničen na sasvim drugi način, on je imao dijagnozu, bio je
manično depresivan, a to je isto što i potpuno lišavanje
odgovornosti za sopstveni život, pošto su i polet manije i
učmalost depresije sile s kojima sopstvo ne može da se izbori, to
je nešto u unutrašnjosti jastva što ga neprekidno podiže i spušta,
te čini da nikada nije tu gde jeste, jer se čas širi u svet čas
implodira u sebe, a to je svakako i lišavanje odgovornosti za
život dece. I Linda i ja bili smo deca sinova, neograničenost je
veličina u koju smo bili utkani, Linda od malih nogu, ja od
šesnaeste, mada u suštini i ja od malih nogu, pošto sam u vezi s
tatom video i bio uključen u povlačenje granica od jednog
neograničenog jastva, koje ih je u odsustvu unutarnjeg spokoja i
čvrstine uzimalo spolja, što je za čoveka rođenog 1944. značilo
preuzimanje uloge autoritarnog oca koji postavlja pravila. Majka
Lindinog oca umrla je kada je on imao trinaest godina, pa je na
njega prešla odgovornost za ostalu decu. Bio je u bolnici kada je
umrla, bio je s njom i ležao u krevetu kraj nje. Bio je veoma
vezan za svoju majku, i možda je toliko jednostavno da ta
vezanost nikada nije nestala iz njegovog života, pošto mu je
majka umrla pre nego što je stigao da se te vezanosti oslobodi,
pa je ostala snažna u njemu. Ja to ne znam, video sam ga samo
triput. Jednom u našem stanu u Rejeringsgatanu, jednom u
njegovom stanu, ijednom slučajno na ulici. Bio je topao i
otvoren čovek, možda suviše otvoren za svoje dobro. U mom
životu s Lindom bio je dalek, činilo mi se da se i ona davno
udaljila od njega, i da je to učinila zato što je morala. Kada je
zašla u dvadesete, i sama je dobila dijagnozu manične depresije,
ili bipolarnog poremećaja, kako se to onda zvalo, i više od
godinu dana je provela u bolnici. Njen život, sve intenzivniji,
iznenada je postao veličina koja se ne da kontrolisati, kao da je
zakoračila preko ivice i pala. A pala je u neograničeno. Bila je to
jedna od mogućnosti u njenom životu, jedan od puteva koji su
joj bili otvoreni. Kada smo se sreli, to je već bilo dogorelo i
prošlo. Tada je njen otac sam živeo u stanu na samo stotinu
metara od našeg, prosto izopšten iz zajednice, jer mnogo godina
nije imao posao, još otkako se razboleo, i organizovao je svoj
život kako mu je najviše odgovaralo. Umro je sam u novom
stanu, u koji se nedavno bio uselio. Umro je u novogodišnjoj
noći. Kada je to saznala prvog dana nove godine, Linda je sela
na pod u predsoblju, leđima naslonjena na zid. Deca su spavala.
Ona je plakala. Gejr i Kristina su se spakovali i otišli da nas
ostave na miru. Tokom noći me je probudio Lindin plač dok je
ležala pored mene, blago sam je pomilovao po leđima i ponovo
zaspao. Da je sledeće tri nedelje prolazila kroz isto što i ja kada
je meni otac umro pre jedanaest godina, nisam shvatao. Otišla je
u Stokholm, sredila sve u pogrebnom preduzeću, sredila sve sa
advokatom, s bratom Matijasom pregledala očeve stvari u stanu,
i tugovala je nad njim. Tugovala je nad svojim ocem, a ja, njen
muž, nisam joj se našao. Pisao sam. O čemu sam pisao? Pisao
sam o smrti svog oca, koja me je tada, pre jedanaest godina
ispunila celog, prosto mi pomračila čitav život, i koja me još
ispunjava. Kada se to desilo Lindi, ja sam to video s velike
razdaljine, i moji pokušaji da tešim i pomažem bili su
mehanički. Kada je zaista bilo važno, izneverio sam je. Sebi sam
govorio da je moja uloga da se staram o deci, i da moram da
pišem, ne samo zbog sebe već zbog porodice, jer nam je
potreban novac. Takođe sam bio ljut na Lindu, i to već dugo. Ali
sve stoje svakodnevno i malo, sve sitničavo i samoživo u čemu
provodimo svoj život, ili makar ja, čovek ponekad mora biti
dovoljno veliki da zanemari, jer kada je zaista važno, kada se
radi o životu ili smrti, sve malo postaje nebitno, i sitan je čovek
koji se tada grčevito uhvati za to.

Jutro pre sahrane odleteli smo u Stokholm. Jon je imao

godinu i po dana, Hajdi tri i po, Vanja skoro pet. Linda je
iznajmila stan jedne prijateljice, koji su deca za nekoliko
sekundi pretvorila u džumbus. Tokom popodneva prvo je stigla
Lindina majka Ingrid, a potom Lindin brat Matijas. Podelili smo
čašu vina i razgovarali dva sata. Matijas, topao i staložen, pitao
me je kako napreduje pisanje. Rekao sam da pišem
autobiografski roman i da se on pojavljuje u njemu. Razrogačio
je oči. Linda je sa osmehom rekla da pretpostavlja da je
satanizujem u knjizi. Rekao sam joj da ima pravo veta, ako hoće
da se nešto izbaci, izbaciću. Matijas je rekao da Linda ima pravo
veta i u njegovo ime. Toliko me je grizla savest zbog toga što
sam napisao da sam u tom trenutku odlučio da izbacim sve u
vezi s njima. Bili su tako srdačni! A sutra treba da sahrane svog
oca i bivšeg muža. Ko sam ja da o njima pišem u tako ranjivoj
situaciji? Sve vreme dok smo sedeli deca su čas bila kod nas, čas
u drugoj sobi, gde su gledala film na kompjuteru. Hajdi mi je
sedela u krilu i Matijasu upućivala duge šeretske poglede; Vanja
se držala bake i ignorisala Matijasa, dok ga je Jon gutao
pogledom, i okrenuo se samo na tren kada ga je Matijas podigao
i bacio uvis, kada je prasnuo u smeh.
Matijas i Linda su govorili o poslednjim pripremama pre
sutrašnjeg dana, zapitali smo se da li da Ingrid pričuva decu sat
vremena dok mi odemo u obližnji kafe, ali odlučili smo da
ostanemo, i kada su majka i sin otišli, odveli smo decu na
spavanje i sami rano legli. Tačnije, ja sam ostao budan da čitam,
dok su oni spavali oko mene, novu knjigu Karl-Johana Valgrena
Kuncelman i Kuncelman, savremeni pikarski roman koji sam
prethodnog dana kupio zato što su ga pominjali na „Kulturnim
vestima“ na švedskoj televiziji, kada je kritičarka Ingrid Elam
izjavila da joj se „mnogo šta tu ne dopada“, što je za mene bila
garancija kvaliteta. I prijalo mi je da čitam u tom mračnom
stanu, na svetlosti usamljene lampe, okružen disanjem malih
ljudi, bez ičega u glavi izuzev te tako lako i vešto ispričane
priče.
Sutradan je trebalo navući fine haljine na devojčice i crno
odelo na mene, pa ih spakovati u skafandere, koje smo srećom
bili dovoljno pribrani da ponesemo, jer je napolju duvao hladan
vetar i padala je kiša sa snegom, pa ih najzad vezati u taksiju
koji nas je čekao, i odvesti se dve milje do groblja
Skugsdrkogorena, zajedno sa Ingrid, Matijasom i Helenom, koja
je pošla da pričuva Jona za vreme ceremonije. Stigli smo sat pre
početka. Mala čekaonica bila je tik uza zid koji je opasavao
prostor oko kapele, tu smo ostavili stvari, dok su Vanja i
Helenina jednogodišnja ćerka Blanka otrčale među drveće da se
igraju, s Hajdi, koja ih je oklevajući pratila. Linda i Matijas su
ušli u kapelu da vide kako izgleda i da porazgovaraju sa
agentom pogrebnog preduzeća.
Dok su bili unutra, automobil se zaustavio na drugoj strani.
Čovek je otvorio gepek, drugi mu je prišao, zajedno su pažljivo
izneli kovčeg i stavili ga na kolica.
U njemu je ležao Lindin otac.
Dva u crno obučena muškarca polako su pogurala kovčeg
popločanom stazom između zelenih borova koji su se njihali na
vetru. Zastali su pred vratima, otvorili ih i odgurali kolica
unutra. Stigao sam da vidim kako pažljivo prenose kovčeg na
odar na drugom kraju male prostorije pre nego što su se vrata
zatvorila. Okrenuo sam glavu i potražio devojčice. Trčale su
među drvećem, lako uočljive spram prljavosivog snega koji je
pokrivao zemlju. Vrata su se ponovo otvorila, dva crno obučena
muškarca su izašla, otišla do kola na drugoj strani, ušla. Stop
svetla zasijala su crveno kada se motor upalio. Teško i sivo bilo
je nebo nad zelenim borovima.
Automobil se polako spustio do puta i nestao. Pomislio sam
da u izgledu kamene kapelice ima nečeg monumentalnog, iako
je tako mala. To se estetika dvadesetih godina svugde probijala,
duh ideologije krvi i zemlje, nordijskih šuma i junačke smrti
počivao je na čitavom ogromnom području tog groblja.
Linda i Matijas su se vratili. Spustio sam pogled, nisam hteo
da ih uznemiravam u njihovoj žalosti. Linda je predložila da
deci damo po bananu ili mandarinu. Hrana je bila u mom
ruksaku, koji sam zaboravio.
– Zaboravio sam ruksak – rekao sam.
– MOLIM? – kazala je Linda i gnevno me pogledala.
– Šta si stavila u njega? – pitao sam. – Nešto važno?
Pomislio sam da je možda u pitanju knjiga s pesmom koju je
htela da pročita, ili nešto drugo presudno za ceremoniju. Ali ne,
samo nešto hrane i nekoliko pelena.
– Pa ovo je SAVRŠENO – rekla je osorno. – U tebe čovek
svakako NE MOŽE da se uzda!
Naljutio sam se, ali okolnosti su ublažavale stvar, čak sam i ja
to razumeo, za četrdeset minuta će joj sahraniti oca, pa ništa
nisam rekao.
– Daj mi cigaretu – rekla je.
– Nemam cigarete – kazao sam.
– Ti si pušač. Zašto baš danas nemaš cigarete?
– Zato što si ih ti jutros uzela. Stavila si ih u jaknu. Valjda su
još tu.
– Nisu – rekla je, potapšala se po džepovima. – Aha, evo...
Onda je izašla i zašla iza čekaonice, dok se Helena trudila da
me ne gleda.
– Uzeću Jona i pokušati da ga uspavam – rekao sam.
Pogurao sam kolica s tendom i izašao na put, gde sam hodao
tamo-amo s njim, koji je tek malčice virio iz gomile odeće i
ćebića, dvadeset minuta, dok je vetar prodirao kroz tanak
materijal mog odela i smrzavao me, a lapavica po kojoj sam
hodao mi natapala tanke cipele. Mnogo godina nisam bio tako
sleđen kao kad sam se vratio sa usnulim Jonom u kolicima. Prve
zvanice su došle, rukovao sam se s njima, Lindin muž, govorio
sam, da, o vama smo čitali, govorili su. Petnaest ljudi, pored
dece, okupilo se oko kovčega nešto kasnije. Matijas je na
kovčeg spustio šal tima u kojem je otac igrao fudbal u mladosti,
seli smo, harfistkinja je svirala Baha, Vanja i Hajdi su zurile oko
sebe razrogačenih očiju. Ali znale su da moraju da budu sasvim
tihe, i kad je Hajdi htela nešto da mi kaže, šaputala je. Matijas je
povremeno podizao glavu, kao da se bori za vazduh, lica
iznenadno iskrivljenog u grimase. Lindi su navirale suze i
povremeno se slivale niz obraze. Kada se začula prva odabrana
pesma, pesma za ples orkestra Benija Andešona, i mene je
preplavila tuga. Nisam poznavao pokojnika, ali jesam njegovu
decu, i njihova tuga me je dirnula. Vanja je netremice zurila u
majku, jer takvu je nikada nije videla, i povremeno joj se
osmehivala, kao da je teši. Unapred sam joj rekao da će mama
plakati, i da to nije strašno, tako je na sahranama, čovek plače i
tužan je, to je rastanak s pokojnikom koji se više nikada neće
vratiti. Ceremonijal-majstor dao je sliku pokojnikovog života,
Matijas je pročitao govor, briznuo je u plač na početku i na
kraju, inače je čitao jasno i glasno. Linda je pročitala pesmu.
Začuo se „Bridge Over Troubled Water“. Onda je Vanja
zajecala. Neutešno je plakala, privijala se uz Lindu. Hajdi ju je
milovala, sedeći u mom krilu. To je bilo toliko snažno da sam ih
posle izvesnog vremena podigao i izneo do čekaonice nalik na
stražarnicu, u kojoj je Jon spavao. Kada smo ušli, Vanja je
odmah htela da se vratimo, više nije plakala, htela je da stavi
cveće na kovčeg, kako smo planirali. Opet sam ih podigao,
svaku u jednoj ruci, spustio ih pred kapelom, otvorio vrata i ušao
baš kada se ceremonija bližila kraju i kada su poslednji stavljali
cveće na kovčeg. Linda je posle rekla da je bilo tako divno kada
su se vrata otvorila i mi ušli sa svetlošću iza leđa, dva mala
deteta koja spuštaju bukete na sanduk, završna muzika, ljudi koji
se zaustavljaju pred kovčegom pri izlasku i poklanjaju se da
pokojniku ukažu poslednju počast.
U gostionici u koju smo potom otišli Lindin brat od tetke mi
je pričao kako je bilo kada im je njen otac leti dolazio u goste,
na nekoliko dana im ispunio život svojom maničnom energijom
i željom za avanturom, vodio ih na pecanje ili vozio nekud, jer
ga mesto nije držalo.

Sutradan smo poveli decu i otišli na Jurgoren. Kada smo bili

u akvarijumu, stigao je Matijas. Rekao je da je posle sahrane
otišao u pab da „razbuca glavu“, kako se izrazio. Oči su mu bile
osećajne i srdačne, glas mu je uvek težio vedrini, uvek težio da
izgovori nešto lako, a kada je trebalo da pođemo, drugarski je
spustio ruku na moje rame. Izgubio je oca, pomislio sam dok
smo zajedno sedeli, ali ne istog oca kog je Linda izgubila, jer
nije isto biti sin i ćerka, a i Linda i Matijas su bili tako suštinski
različiti da su ga sigurno različito doživljavali.
Po podne smo se spakovali i vozom otišli na aerodrom. Stigli
smo tri sata pre polaska aviona. Ali deca su se igrala i sve vreme
bila dobro raspoložena, iako je avion kasnio čitav sat i poleteo
tek u pola deset uveče. Zaspale su čim smo seli, a kada smo u
pola jedanaest sleteli na Kastrup, imali smo problem: kako da
nosimo dva kofera, ruksak, veliku torbu i tri usnula deteta? Da
stvar bude gora, avion se parkirao na najdaljem terminalu, na
petnaestak minuta hoda od hale za dolaske. Nekako smo izašli iz
aviona i pošli beskrajnim, već odavno pustim hodnikom. Linda
je nosila Jona i vodila Vanju, ja sam nosio Hajdi, dva kofera,
ruksak i veliku torbu. Posle stotinak metara Linda je rekla da ne
može više, preteško je. Ali ti samo nosiš Jona, rekao sam.
Pobogu, toliko valjda možeš da izdržiš. Ali ne, sve bridi i boli,
nemoguće je.
– Upomoć! – iznenada je glasno povikala. – Pomozite nam!
– Ućuti – rekao sam. – Ne možeš ovde vikati upomoć, valjda
ti je jasno.
Jedan par daleko ispred nas se okrenuo i pogledao ka nama.
Odmahnuo sam glavom u pokušaju da signaliziram da se ništa
ozbiljno ne događa. Da je neko od nas imao srčani udar,
razumeo bih da viče upomoć. Ali zato što joj je teško da nosi?
Bože, pomozi mi. Bože, pomozi mi.
Ugledao sam kolica za nošenje prtljaga.
 Odahnuo sam, stavio kofere ispod, Hajdi gore i produžio ne
čekajući Lindu. „Upomoć“... Da smo zalutali u planini, ili se
prevrnuli u čamcu na moru, možda bih vikao upomoć. Ali na
prokletom aerodromu?
Osmehnuo sam se i okrenuo, sačekao ih. Ostatak puta je
dobro prošao, deca su bila u dobrom raspoloženju iako su bila
umorna, tek je na taksi stanici ponovo nastao problem, Linda se
izdrala na jadnog vozača, koji se toliko naljutio da nam je
izbacio prtljag na ulicu i uzvratio joj drekom. Srdačan i mek
vozač koji se tu našao pritekao nam je u pomoć, dok sam ja
prosto hteo da potonem u zemlju od poniženja i stida, pitao je da
li smo dugo putovali, da, odgovorila je Linda, da li smo možda
umorni, da, odgovorila je Linda, dok sam se ja gotovo gušio sve
dok se nismo približili Triangelnu i najzad izašli, popeli se
liftom, smestili decu u krevet i legli. Poslednje što sam uradio
bilo je da stavim Hajdino jaje dinosaurusa u zdelu s vodom.
Tako će prsnuti i mali dinosaurus će narasti dok se ona ujutru
probudi.

*
Dvadeset sedmi avgust, 8.06. Sedim u aneksu na Menu u
Danskoj, nastupiću ovde danas i sutra po podne, sinoć sam
kolima stigao iz Glemingebrua. Lindina majka je kod nas da
pomaže, tu je već mesec dana. Kada ovde završim, sešću u
Malme da dovršim roman. U petak idem s Lindom na književni
festival u muzeju Luizijana nadomak Kopenhagena. Stvari se
menjaju u njenom životu. Počinje da stiče veću kontrolu.
Svakog jutra ide u dužu šetnju, prestala je da puši, više ne pije
alkohol, čak ni čašu vina uz jelo, zdravo se hrani, i preko mesec
dana nije bila ni na vrhu ni na dnu, već nekako prisutna u sebi.
Sinoć me je probudio njen vrisak.
 – Upomoć! – dreknula je, glasno i otegnuto, kao da joj preti
opasnost.
Naglo sam se probudio, naravno, zagrlio je i rekao da je to
bio samo san. Promrmljala je da zna i ponovo zaspala. Bilo je
pola četiri, sišao sam u kuhinju i skuvao kafu, popeo se na tavan
druge kuće i počeo da pišem. Deo o sahrani njenog oca napisao
sam odmah pošto se odigrala, a onda sam ga zaboravio. Setio
sam ga se zato što je na aerodromu povikala upomoć kao i sada.
Tada sam je shvatio bukvalno, tražila je pomoć da nosi Jona, ali
kada sam to ponovo pročitao, bilo je nemoguće ne razumeti taj
povik kao nešto drugačije i veće, bio je to poziv iz njene
unutrašnjosti, meni upućen, trebalo je da priteknem u pomoć.
Trebalo je da ostavim sve drugo, bila je u nevolji, morao sam da
pomognem.
Ali nisam. Naljutio sam se i postideo.
Kada je povikala sinoć, pomislio sam da treba da joj
pomognem. Nadam se da mogu, nadam se da sam dovoljno
dobar. Nadam se da sam nešto naučio.

*
Dvadeset osmi avgust, 4.56. Napolju je potpuni mrak. Kuća u
kojoj pišem nalazi se kraj mora, i kada sam se pre sat vremena
probudio, prvo sam dugo ležao slušajući tiho šuštanje talasa
ispod. Sinoć me je probudila grmljavina, toliko je sevalo da su
treperava električna pražnjenja obasjavala čitav predeo.
Gromovi su udarali blizu, zvuk je stizao istovremeno sa
svetlošću, velike eksplozije. Onda je došla kiša, takođe silovita,
kaskade vode padale su i dobovale po svemu napolju. Kada sam
kasnije tog prepodneva govorio s domaćinima, rekli su mi da je
voda preplavila kuhinjski pod. Malo pre dva odvezli smo se do
lokala u kojem je trebalo da nastupim, a na nekoliko mesta put
je prekrivala voda, između pola metra i metar duboka. Krajolik
je bio potpuno smočen. Ne pamtim tako snažnu oluju iz
detinjstva, pa ni iz kasnijeg života, dok se nismo preselili u
Malme, gde su olovno težak horizont poznog leta mogla
potpuno da prekriju hitra iskošena svetlosna koplja, dok se
čitavim nebom ore buka i tutnjava. Verovatno su jednostavno
atmosferske prilike ovde bile drugačije. Jer valjda ne može biti
da su oluje sve učestalije, i svake godine sve snažnije?
Jučerašnji nastup je dobro prošao. Bilo je dvesta slušalaca i
govorio sam dva sata, prvo s moderatorom, koji mi je postavljao
svoja pitanja, pa s publikom, koja mi je postavljala svoja. U
takvim prilikama strategija mi je jednostavna, trudim se da
budem prisutan u trenutku koliko je moguće, tačnije da ne
pričam isto što i ranije, već pokušam da na svako pitanje
odgovorim kao da mi je prvi put postavljeno. I pritom se trudim
da ne budem nimalo samokritičan, već samo kažem šta mi u tom
trenutku padne na pamet. Posle se ne sećam šta sam pričao i
samo želim da budem sam, jer sam na sceni bio izložen, svi su
me gledali, ne samo na momente već preko dva sata, a time što
se nisam pretvarao mnogo sam rizikovao. Čudno je što me to
toliko boli, ali tako je. Kada se ljudi nasmeju nečemu što kažem,
ili se začuje nekakav uzdah koji znači da potvrđujem neku
njihovu misao, unutrašnjost me zaboli, jer varam ih, tako
osećam, padaju na moje trikove. Linda me je jednom nazvala
nomadom u ozbiljnosti, i to je dobra slika. Matijas, koji se
pojavio u Kulturnom centru u Stokholmu kada sam tamo
govorio dve nedelje ranije, posle je majci rekao da sam bio
fantastičan, da me nikada dotad nije video tako toplog i
srdačnog. I upravo je u tome stvar, kada sedim s Matijasom ili
Lindom ili bilo kim drugim ko mi je blizak, ja sam suprotnost
toplini i srdačnosti. Čini se, dakle, da mogu da budem topao i
srdačan samo pred mnogo nepoznatih ljudi, ali ne pred malim
brojem bliskih. Zato je to nekakav trik, nešto što izvodim. Kada
sedim na sceni i obraćam se publici, razdaljina je velika. S njom
mogu da izađem na kraj i nastupim prisno i toplo. Kada posle
sedim za stolom i jedem sa organizatorima, razdaljina od njih je
mala, ali ne i u meni. Samo ćutim, i verovatno delujem
zatvoreno i hladno, ne otvoreno i toplo kao maločas na sceni.
Kao da mi je slava omogućila da budem kakav sam zaista, ili
onakav kako se osećam, ali samo u insceniranim situacijama, ne
u normalnim društvenim situacijama. Zato se posle osećam tako
lažnim, iako sam zapravo bio istinitiji. Osmehe, srdačnost,
divljenje, s kojima se susrećem kad potpisujem knjige, ne mogu
da podnesem, ne zato što nisu svi dobronamerni i iskreni, već
zato što počivaju na pogrešnim premisama. U sebi moram to da
odbijem. Istovremeno pretpostavljam da će mi jednog dana
nedostajati prigušeni glasovi koji me dočekaju kad uđem u neki
lokal, pogledi koje mi sa svih strana krišom upućuju i talasi
aplauza koji me zapljusnu, kada se sudbina bude okrenula, kad
moja zvezda bude potamnela i kad postanem jučerašnja vest.
Drugi snažan osećaj koji me je posle obuzeo bio je da sam
izneverio roman time što sam javno govorio o njemu. Još nije
bio javan, još je bio samo moj, mesto na koje odlazim i u kojem
sam svakog dana, deo mene, moje unutrašnjosti, koji će u
trenutku objavljivanja postati deo spoljašnjeg i prestati da bude
nešto u čemu se krećem ili u čemu se nalazim. Činilo se
neprikladnim da toliko govorim o njemu, kao juče. Prisnost
između mene i romana je u izvesnom smislu narušena. I kada
sam govorio o njemu, zvučao je bolje, zanimljiviji i važniji nego
što jeste. Posebno je esej o Mojoj borbi delovao značajnije kada
sam o njemu govorio, četiristo strana o predratnom Beču,
međuratnom Vajmaru, spona između vremena i psihologije,
umetnosti i politike, i formula svega ljudskog ja-ti-mi-oni-to,
lako je bilo pričati o tome i u takvom kontekstu je dobilo auru
nečeg značajnog. Govorio sam o tome zato što su se ljudi
potrudili da dođu, pa sam osećao da ne mogu samo da pričam o
sebi i svojim stvarima, morao sam to da pretvorim u nešto
relevantno za njih, da stvorim jedno „mi“, i to sam učinio. Da
bih preživeo trenutak, ubrao kratkoročnu dobit, izneverio sam
roman. Tako se sve meša dok sad ovde sedim. Dobro i loše,
lažno i istinito, književnost i stvarnost, moje i svačije. A kao da
to nije bilo dovoljno, neko mi je još doturio Vikendsauisen s
recenzijom četvrte knjige, nedavno objavljene. Preleteo sam je
kad sam se vratio. Napisao ju je Bu Bjernvig. Napisao je da prvi
put u seriji nisam bio iskren, i da se to primećuje u celom
romanu. Prizvuk nečeg lažnog, dakle. Nisam pomišljao na taj
roman otkad sam ga napisao, ali vratio se kada sam pročitao
recenziju, i znao sam da je to Bjernvig tačno napisao. Nisam bio
iskren u toj knjizi. Pisao sam je kada je pritisak bio najveći, jer
tada su prve dve knjige bile izašle i debata o njima besnela je u
medijima, svakog bogovetnog dana bilo je mnogo članaka o
njima, svi su imali neko mišljenje, novine poput Murenbladea
su nemoralnosti mog čina posvetile celu naslovnicu i nekoliko
strana, i ne samo što su objavili ime mog oca već i sliku grma
rododendrona koji je zasadio, i kuće njegovih roditelja. U
romanu te kuće nema, radnju sam smestio na sasvim drugo
mesto, niti ima njihovih imena u romanu, ali zbog tog članka sve
je izašlo u javnost. Druge novine su pozivale sve likove iz
romana koje su mogli da nađu. Čuo sam se s Janom Vidarom,
izašao je iz kuće, i gle, ispred su ga dočekala dva novinara koja
su htela da ga pitaju o meni. Čuo sam se s Matijasom, vratio se
kući iz vrtića sa sinom u Stokholmu i spremao ručak kad mu je
neko pozvonio na vrata, bila su to dva novinara iz Norveške,
hteli su da porazgovaraju o meni. Matijas, koji se čak i ne
pojavljuje u romanu, rekao je ne hvala, nije hteo. Ali čim je
zatvorio vrata, pozvao je majku da je upozori. Stižu novinari. I
zasta, nedugo potom čulo se zvono na vratima njenog stana. Nije
otvorila. Otišli su, ali vratili su se kasnije te večeri, kad je legla.
Nisu se predavali, a ona se nije usudila ni u toalet da ode, iz
straha da će shvatiti da jeste kod kuće, pa da nikada neće
odustati. Zvali su i njenog bivšeg muža Vidara, koji ima preko
sedamdeset godina i još živi u kući u šumi, i pitali ga šta misli o
meni i načinu na koji sam pisao o njegovoj bivšoj ženi. Pozvali
su mamu i Ingvea, Tonje i Turea, a u mestu mog detinjstva
četvoro mojih starih prijatelja našlo se u lokalnim novinama,
pričali su kakav sam bio i šta smo radili. Pozvali su sve moje
bivše devojke, i moje stare nastavnike, jedan od njih, jedini
kojeg sam pomenuo punim imenom, Jan Berg, pojavio se na
televiziji i pričao kako je biti nazvan „zlim“ u najzapaženijem
romanu sezone. Baš svakog dana stajalo je nešto o mojim
knjigama u novinama, i moja slika je bila svugde. Pretresao se
čitav moj privatni život, više nije bilo granica, kada sam
nastupao u Domu književnika u Oslu, jedan novinar iz
Dagbladea je trčao za mnom i neprekidno mi postavljao isto
pitanje, da li sam imao seks s maloletnicom? Govorio je o
četvrtoj knjizi, koju sam tada pisao, a to pitanje, koje je u suštini
bilo isto što i pitanje da li sam seksualni prestupnik, nametnulo
se zato što sam u drugoj knjizi pomenuo moj razgovor s Gejrom
A. o tome, i zato što sam pomenuo da se u četvrtoj knjizi radi o
vremenu u severnoj Norveškoj. Ništa od toga što je stajalo u
novinama i što je bilo rečeno na radiju ili televiziji nisam video
ni čuo sâm, već su mi o tome pričali, i slušao sam o silnim
novinarima koji su pozivali ovoga i onoga. Mene su u početku
bombardovali imejlovima, ali to je poprilično brzo prošlo, pa je
bilo kao da stojim u oku oluje. VG je o meni intervjuisao
zaposlene u kineskom restoranu brze hrane pored ulaznih vrata
naše zgrade, kako sam čuo, i zaposlene u kafeu u koji sam
obično svraćao, i gradonačelnika Malmea, i vlasnike našeg
stana, koje su pitali koliko plaćam stanarinu. U takvoj klimi, u
kojoj se svaki kamen mog života po svemu sudeći prevrtao,
pisao sam o godini koju sam proveo kao učitelj u severnoj
Norveškoj. Bilo je to veoma malo mesto u kojem se svi poznaju,
pa je situacija bila vrlo osetljiva, jer sam tu bio u ulozi učitelja, a
jedno je da pišem o životu u porodici ili mom najbližem krugu, a
nešto drugo da pišem o deci koju sam u ulozi učitelja upoznao u
školi, jer je ono što su mi tada pokazivali naravno bilo pokazano
u nekakvoj potpunoj ali nesvesnoj prisnosti koja se nije
ukazivala meni, već mojoj ulozi učitelja, bez pomisli da će taj
učitelj jednog dana pisati o njima i njihovom životu. Roditelji su
mi se poveravali o svojoj deci, a time posredno i o sebi. Dok
sam pisao prva dva romana, nisam ni pomišljao na javnost;
navikao sam da ono što pišem i mislim ostaje u romanu, čak i
mesta na kojima napišem nešto nečuveno – kada roman izađe,
bilo je kao da tog nečuvenog nema, kao da to nisam napisao. U
debitantskom romanu pisao sam o dvadesetšestogodišnjaku koji
spava sa trinaestogodišnjakinjom, svojom učenicom. Niko nije
digao dreku zbog toga. Bila je to opasna tema, ali ju je roman
učinio bezopasnom. Roman se sveukupno prodao u sedamdeset
hiljada primeraka, tako da su ga mnogi pročitali, ali to ipak nije
postojalo, ostalo je u čitaocima. Kada sam stigao do te tačke u
romanu, verovatno leta 1997, sedeo sam s Ihreom u kolibi u
Jelsteru, zajedno smo pisali scenario za film. Rekao sam mu šta
sam napisao i o čemu sam mislio da pišem. Pitao sam ga da li
smem. Prekoračenje je bilo veliko, dve nedelje sam razmišljao o
tome, smem li o tome da pišem, i ako smem, zašto o tome
pišem? Ture je smatrao da to treba da uradim. I sam sam došao
do istog zaključka, i pisao sam o tome, pun jeze i straha, osećao
sam da radim nešto loše. Da sam bio sasvim nedužan, da je to
bila tema koju sam izvadio ni iz čega, ne bi bilo tako opasno. Ali
onda ne bi ni imalo smisla pisati, tada bi to bila samo
izmišljotina, nekakva tematska tehnikalija, nešto proračunato,
provokacija, i time umetnički mrtvo. Upravo je činjenica da je
bolno opravdavala pisanje o tome. Nisam tada spavao sa svojom
trinaestogodišnjom učenicom, ali jesam na to pomišljao, ne
jednom, već mnogo puta, i obuzimala me je snažna požuda,
toliko tajna da mi je odmah, čim sam otputovao odande, pošlo
za rukom da je sasvim potisnem. Kada sam pisao, ponovo se
javila, setio sam je se, i znao sam da je, ako ću već pisati o tome,
najistinitije da ostvarim misao i pustim je da se odigra u
stvarnosti, koja nije stvarnost, već roman, jer to je pisanje
romana, svekolike sklonosti, želje, strasti, mogućnosti i
nemogućnosti kristalizuju se u jednoj tački, jednoj slici, jednom
postupku, i sve što tu počiva, skriveno i sklonjeno, pokazuje se.
Zato sam to uradio, pisao sam o svom alter egu, Henriku
Vankelu, koji ima seks sa svojom učenicom, trinaestogodišnjom
Mirijam. Do te tačke napisao sam dvestotinak strana o njegovom
životu u Kristijansandu, vrlo blisko mojoj biografiji, ali tek kada
sam stigao dotle, do scene kada spavaju zajedno, moje pisanje je
postalo roman a ja romanopisac, jer sam tu, preko jednog
jednostavnog čina koji se nikada nije desio, uspeo da izrazim
nešto istinito, a što ja nisam smeo ni da pomislim, već sam to
gurnuo u dubinu iz koje je i poteklo. Ta istina je istina romana.
Roman je mesto na kojem se ono što se inače ne može pomisliti
– može pomisliti, i gde se stvarnost u kojoj se nalazimo, a koja
se ponekad toliko kosi sa stvarnošću o kojoj govorimo, može
istaći u slikama. Roman može da opiše svet kakav jeste,
nasuprot svetu kakav bi trebalo da bude. Svako ko pročita Van
sveta razume da osećanja, nagone i požudu kojih u knjizi ima
pisac nije izmislio, već da postoje u njemu. Ali dogovor između
pisca i čitaoca, pakt romana, jeste da se taj zaključak neće
izvući, ili ako se izvuče, da će se to učiniti u tajnosti. To se
nikad ne sme izgovoriti. Pečat „roman“ garancija je toga. Samo
tako ono što ne treba izgovoriti, ali što je istinito, ipak biva
izgovoreno. To je pakt, pisac je slobodan da kaže šta hoće, jer
pisac zna da se ono što kaže nikada neće povezati s njim samim,
s njegovom privatnom ličnošću, ili da makar s tim ne treba da se
povezuje. To je nužan pakt koji su ove knjige, koje su pobudile
toliku pažnju, ali i ogorčenost, narušile. Napisao sam ih zato što
mi obavezanost prema romanu nije bila dovoljna, hteo sam da
odem korak dalje i obavežem se prema stvarnosti, zato što je
prekoračenje koje sam načinio kako bih prvi put mogao da
napišem roman, kada sam pomoću slike romana napisao ono što
je istinito, za mene bilo ispražnjeno, šuplje, gest, više ništa nije
značilo, ili nisam uspevao tome da dam značenje, osećao sam da
mogu da napišem bilo šta. Mogućnost da se napiše bilo šta znači
smrt za pisca. Pisac može da napiše samo nešto određeno, a ono
što postavlja granice te određene stvari upravo je obavezanost.
Ja sam se obavezao prema stvarnosti, da se to o čemu pišem
zaista desilo, i da se tako i tako završilo. Jastvo romana osećalo
je isto što i pisac romana, privatni prostor se ukinuo, pa sam
lično morao da stanem iza svega što tu piše. U prvoj i drugoj
knjizi to mi nije bio problem, jer čim sam srušio barijeru između
mog ličnog i mog književnog jastva, ona je ostala srušena, i
pravila koja su počela da važe, da se nešto stvarno desilo i bilo
emotivno proživljeno u stvarnosti, bilo je lako slediti. Knjige su
izašle i naišle na neočekivanu pažnju u javnosti. A to je značilo
da su dobile život i postale stvarne, izvan moje kontrole, i to je
bilo novo, jer sam pre toga mogao da napišem bilo kakvu
kontroverznu stvar a da ne postane stvarna. Uvek je ostajala u
romanu. Sada nije ostala u romanu, već je zaživela u stvarnosti,
vezana za moju sliku, koja je sve više počinjala da liči na
nekakav logo. Treći roman sam ipak mogao da napišem bez
odstupanja od direktnog zahteva za istinitošću, pošto je
udaljenost od opisanih događanja, koji potiču iz mog detinjstva,
bila tako velika. Mi, što znači ja i izdavač, ipak smo promenili
nekoliko imena i izbrisali nekoliko opisa koji bi mogli da
predstavljaju povredu, ali ne mnogo. Moja majka je još nije
pročitala, ali je ipak dosta o njoj čula; zbog te knjige se u
javnosti diskutovalo o njenoj privatnoj ulozi majke, kao da je
predstavnik žena i majki i kao da ono što je učinila ili nije
učinila sme da kritikuje neko ko nije ona sama ili njen bližnji. S
četvrtim romanom bilo je drugačije. Plašio sam se da sam
započeo nešto što se izmaklo kontroli. Sakrio sam selo u kojem
sam radio, nazvao ga Hofjur umesto Fjurgor, kako se zapravo
zove, i kako su novine ubrzo napisale da se zove. Svim
učenicima i učiteljima dao sam druga imena, i dao sam im
druge, izmišljene odlike ili osobenosti, samo da bih izbegao
obavezu prema stvarnosti za koju više nisam imao snage. U toj
knjizi stoga nisam bio obavezan ni prema romanu ni prema
stvarnosti. Zato je iz toga ispala jedna čudna knjiga, u kojoj
radim suprotno od onoga što pisac treba da radi, naime
prikrivam istinu. U Van sveta, u kojoj se radi o istom, napisao
sam istinu obavezavši se prema romanu, u dve prve knjige Moje
borbe napisao sam istinu obavezavši se prema stvarnosti. U
trojci je ta spona oslabila, da bi sasvim posustala u četvorci. Sve
što sam o sebi napisao, doduše, jeste tačno. Ali delovi koji se
čine najiskrenijim, zato što su sirovi, u stvari su nekakvo
pretvaranje, zato što sam sve to shvatao kada sam tamo bio, dok
u tekstu nije tako. U toj knjizi sam napisao jednu stvar koju
nikada nikome nisam rekao, naime da nijedan jedini put nisam
onanisao sve do devetnaeste godine. Ni o sramoti i večitom
poniženju zbog preuranjene ejakulacije, kako se to užasno
trivijalno zove, nikome nikada nisam pričao. O takvim stvarima
se ne govori. Ali u ono što je zaista opasno, u osećanja prema
trinaestogodišnjoj devojčici koja sam imao sa osamnaest godina,
nisam dovoljno duboko ušao, jer je već puko pominjanje toga
povuklo krajnji oprez, zbog svih tih očeva i majki, sinova i ćerki
među kojima sam živeo, pun požude, u potpuno seksualiziranom
unutrašnjem svetu, a taj oprez je obeležio i izdavača, jer me
urednica rukopisa, Terese, nemalo puta pozvala da
porazgovaramo da li je određena osoba dovoljno sakrivena, i da
li određena osoba možda ne treba da kaže to i to baš na takav
način. I advokati su čitali rukopis i predlagali izmene. Javnost
me je zarobila, kao i izdavača, i roman je postao talac stvarnosti.
Ovo nije pravdanje, i ovo nije način da se kaže da je četvrti
roman loš, jer ipak je pun strašne mladalačke banalnosti i snage,
komedija je nezrelosti, i mada je konvencionalan, ipak je
neponovljiv, iz prostog razloga što je nastao baš pod tim
uslovima. Ali istinit nije.

Dvadeset deveti avgust 2011,14.12. Sedim u stanu u Malmeu,

u kojem se jasno vidi da već skoro tri meseca zvrji prazan: sve
biljke su uvele, vazduh je suv, nekako pun prašine, a u kupatilu
je težak miris truleži; izgleda da se voda nekako zadržala u
cevima. Ostatak porodice je u Glemingeu. Juče sam se čuo s
Vanjom, rekla je: ne možeš da ostaneš u Malmeu do petka,
moraš da se vratiš kući večeras. Rekao sam da će knjiga koju
pišem biti sasvim gotova ako mi dopusti da ostanem u Malmeu
do petka. Rekla je: biće gotova? Da, rekao sam, biće. Onda
moraš stalno da radiš, rekla je. Ne smeš ni da jedeš ni da spavaš,
samo da radiš. Hoću, rekao sam. Ali kada sam jutros seo, glava
me je toliko bolela i bio sam toliko slab da nije išlo. To mi se s
vremena na vreme dešavalo u poslednje tri godine, da iznenada
ništa ne mogu, da i samo ustajanje iz kreveta, oblačenje i
odlazak u kuhinju da namažem nekoliko parčića hleba postane
strahovito naporno i gotovo neostvarivo. To potraje dan ili dva,
a onda prođe i sve je kao pre. Jednom je potrajalo nedelju dana,
Linda se tada toliko zabrinula zbog mene da me je oterala kod
lekara, iako nikad ne idem kod lekara, i sve su mi pregledali, čak
sam i EKG uradio. Ništa. Sve je bilo kako treba. Znao sam da je
tako, ali sam to uradio da bih umirio Lindu, pošto znam da se
ponekad plaši da ću iznenada samo da se srušim i umrem pošto
će mi srce stati. Zanimljiv je to fenomen, kada se čovek nađe
izvan onoga u čemu je dotad bio, kada ono što inače nesvesno
obavlja postane nedostižno. Sa strahom pomišljam da je starenje
takvo, samo sporije, dakle da snaga polako čili dok se čovek na
kraju ne nađe izvan života koji je nekada vodio, nemoćan da u
njega ponovo prodre, dok mu je možda preostalo još dvadesetak
godina života. Ali šta znači živeti? To znači delati, raditi i biti,
usred sveta. Ako čovek bude istisnut iz toga, iz delanja, rada,
bivstvovanja u svetu, javlja se rastojanje između njega i sveta,
on ga posmatra, ali sam nije njegov deo, a to odvajanje je
početak smrti. Život znači glad za danima, bili oni dobri ili loši.
Smrt znači zasićenost danima, kada oni više ništa ne znače, ili
ne mogu ništa da znače, pošto više ne živimo u njima, nego
izvan njih. Ako čoveka iznenada odnese bolest ili nesreća, to je
nešto drugo, drugačija smrt, brutalnija za okruženje, ali možda
milostivija za život koji prestaje, jer se dešava usred trke, usred
života, i nije nekakvo uvenuće izvan njega. Ali ja to naravno ne
znam. Možda je i obrnuto, da je najbolje zasititi se dana, i
lagano gledati kako svet postaje sve slabiji, sve lakši, dok najzad
ne nestane i više ga nema.

Za vreme pisanja ove knjige umrlo je četvoro meni bliskih

ljudi. Tetka Ingun, teča Magne, deda-ujak Anfin i moj tast
Ruland. Sve sam ih voleo, bili su to dobri ljudi. Sada ih više
nema. U malo daljem krugu umrlo je nekoliko Lindinih rođaka,
kojih se tek nejasno sećam. Umrla je Gejrova majka Signe
Arnild, umrla je Kristinina majka Ejvur, i umrla su dva Gejrova
prijatelja, Marko i Peter. Njih dvojica bili su mladi. Ostali su bili
između srednjih šezdesetih i srednjih sedamdesetih. U istom
periodu rodili su se sin moje sestre od tetke Ingvild, Sigurd
August, čijem smo krštenju u Briselu Linda i ja prisustvovali u
januaru; Ani, prvo dete Lindine prijateljice, i Gisle, drugo dete
Gejra i Kristine. Naše troje dece, Vanja, Hajdi i Jon, od četiri,
dve i pola godine, koliko su imali kada sam počeo da pišem,
danas je stiglo do sedam i po, skoro šest i četiri godine.
Nemilosrdni vetar vremena koji odnosi koliko i donosi prohujao
je i ovim stranicama.
Ni ja nisam isti kakav sam bio kad sam počeo. Tačnije,
verovatno jesam isti, ali se moj odnos prema drugima promenio.
Mnogo šta se pokazalo oko mene kada su knjige, a s njima i moj
privatni život, izašli u javnost. Svi koje poznajem našli su se na
iskušenju. Nikome nije bilo lako. A najteže je bilo Lindi.
Rodbinski odnos, kakve god ga emocije ispunjavale, ujedno je i
spona i uloga. Ingve mi je brat, Sisel mi je majka, Ingrid mi je
tašta. Šta god Ingve uradio, čak i ako ubije nekog i završi u
zatvoru, i dalje će mi biti brat, neću moći da mu okrenem leđa.
Kad sam i sam postao otac, shvatio sam šta znači biti roditelj i
znam da ono što važi za brata hiljadu puta važi za dete. Šta god
Vanja, Hajdi ili Jon učinili, uvek ću im oprostiti, i uvek biti uz
njih. Sve drugo je nezamislivo. Razmišljao sam o tome nakon
neljudskog masakra na Uteji u Norveškoj 22. jula, kada je otac
počinitelja rekao da je njegov sin trebalo da izvrši samoubistvo.
To može da izgovori čovek s decom, ali ne i otac. Ima sigurnosti
u tome, i za roditelje i za decu i za braću i sestre, da se spona
između njih ne može preseći. Tako je zato što ta uloga nije
povezana s postupcima, već sa sponom. U svakom slučaju je za
mene uvek bilo sigurnosti u tome. Moje pisanje je moglo da
povredi mamu i Ingvea, moglo je da ih rastuži, mogli su da se
naljute na mene, da se udalje od mene, ali ostali bi moja majka i
moj brat do kraja svog ili mog života. Ta spona se ne može
preseći, a to naravno ima i loših strana. Za mog oca, koji je tako
čvrsto bio vezan za svoju majku, to je bilo i problematično, zato
što se nikada nije sasvim oslobodio i postao svoj. Mojoj majci je
bilo najvažnije da se ja oslobodim i postanem svoj kad sam bio u
pubertetu i kad smo živeli zajedno. Krajnja posledica toga je ova
knjiga, koja u suštini okončava proces započet u mojoj
šesnaestoj godini. Glavno pitanje tada nije bilo pre svega ko
sam, već gde pripadam. Sada su ta dva pitanja postala jedno te
isto. A kao i kada sam imao šesnaest godina, to je stvar
oslobađanja. U ovoj knjizi sam pokušao da se pisanjem
oslobodim svih spona, možda pre svega spone s mojim ocem, ali
i spone s mojom majkom, ne emotivne, jer ona je neuništiva, već
spone sa svim vrednostima i stavovima koje mi je prenela,
posrednim i neposrednim. Njen uticaj na mene bio je veliki, ali
više nije.
S prijateljskim vezama je drugačije nego s rodbinskim, jer se
prijateljska veza stvara u društvu, i može se ukinuti u društvu.
Prijatelj može biti doživotna uloga, ali ne mora. Ljubavna veza
je slična prijateljstvu, jer se i ona stvara i može se ukinuti, ali u
trenutku kada uključi decu ljubavna veza se približava
rodbinskoj, jer dvoje ljudi zauvek ostaje vezano preko svoje
dece. Mogu da se razvedu, da žive odvojeno, ali ipak će
neumitno biti spojeni u njima. Druga presudna razlika između
prijateljskog i ljubavnog odnosa jeste to što je prijateljstvo
izdvojeno, nekako izuzeto, što se vidi u prijateljskom
poveravanju koje se odnosi na stvarni život, ali stoji izvan njega.
Prijateljski odnos je pribežište s kojeg se život može posmatrati
ili gde se nešto drugo, od svega ostalog odsečeno, može odigrati.
Čovek može da pije, može da igra fudbal, može da ode na
koncert, može da se kugla, može da govori o životu. Ljubavni
odnos nije pribežište, već mesto samo. To znači da je obaveza
veća, jer čovek deli to mesto, na kojem se pokazuje onakav
kakav je, i na kojem niko ne može pobeći ni od sebe ni od
drugoga. Kada sam upoznao Lindu i zaljubio se u nju, sve drugo
je nestalo, postojala je samo ona. To je bilo izuzetno stanje.
Kada se izuzetno stanje pretvorilo u normalno, sve drugo se
vratilo i magija je nestala. Neograničeno je dobilo granice,
izuzetak je postao pravilo, praznik je postao svakodnevica, i mi,
koji smo se voleli, počeli smo da se svađamo. Dobili smo decu,
što je takođe bilo izuzetno stanje u kojem je sve drugo nestalo,
ali koje se pretvorilo u normalno stanje, kada se sve opet vratilo,
pa je svakodnevica natopila praznik kao što voda natopi odeću.
O tome sam pisao. Kada sam pisao o prijateljima ili
poznanicima, pisao sam samo o deliću njihove ličnosti, onom
koji su mi pokazivali. Ali ništa od toga nije bilo opasno, niti je
na bilo koji način moglo da ih ugrozi. Neprijatno je možda
moglo da bude, ali samo zato što se pominju u romanu, a ne zato
što u njemu stoji nešto kompromitujuće ili na bilo koji način
štetno. S mojom porodicom je bilo drugačije, jer su igrali veću
ulogu u romanu, mada sam jedino mom ocu zaista zašao u život,
a on je bio mrtav već skoro deset godina. Rođaci su smatrali da
je moj opis bake zlonameran, ali kao prvo, ja sam znao da nije
tako, a kao drugo, i ona je bila mrtva, pa su samo njeni potomci
morali da se odnose prema mom opisu i njegovom objavljivanju,
što oni jesu smatrali povredom, samo što ja u tom slučaju nisam
povredio njih, već uspomenu na nju. Sa opisom Linde bilo je
drugačije. Živeli smo zajedno, bila je majka moje dece i znao
sam skoro sve o njoj. Linda i ja činili smo jedno „mi“, to smo
nas dvoje bili. Ali to „mi“ nije bilo celo „ja“, već ono što sam
delio s njom, a u svakom odnosu ono što se ne deli, što pripada
samo jastvu, ostaje spolja. Ali čim se unese, pripada oboma. Ja
nisam pisao o našem odnosu, već o svom životu u njemu, ali
time sam ga uneo u naš odnos, jer je ona odjednom morala da se
odnosi prema mojim skrivenim mislima kao prema nečemu
zajedničkom, sada smo delili i njih. Nisu bile skrivene u nekom
prestupničkom ili pritajenom smislu, već skrivene u smislu da ih
nisam pokazivao zato što nisu bile relevantne za ono što smo
delili, a možda su čak mogle i da mu naškode. Svi imaju takve
misli, i svi znaju da svi imaju takve misli, ali se one po
prećutnom dogovoru ne izgovaraju, i ne čine deo onoga što je
dvema osobama zajedničko. Potreba za osvrtanjem za lepom
ženom na ulici, potreba za samoćom, prezir prema ljudima koje
onaj drugi voli i koji su mu bliski, sve što se čini iz obaveze, a
ne iz želje. Uza sve to sam još dočarao njoj nepoznatu sliku nje
same. Ona ju je nazirala, možda za nju čak i znala, ali u našem
zajedničkom životu to se nije izgovaralo, pa samim tim nije ni
postojalo, ili je pre bilo nekakva mutna, neodređena opasnost,
rekao bih. Ali to nije bilo sve, jer će sada i drugi čitati o tome i
na osnovu toga sticati sliku o Lindi. Oni je ne poznaju, pa to
ništa ne znači, ali je sama svest o tome, da je to slika koju drugi
dobijaju od mene, morala postati deo njenog identiteta. Ne samo
to novo „ovakva sam za Karla Uvea kada je sam“ već i „ovako
drugi vide da me Karl Uve vidi“, a to je bilo veoma teško,
posebno za Lindu, znao sam, jer ona je sanjar koji donekle može
i da živi u svojim snovima. San o ljubavi, san o porodici, san o
ulozi zaposlene žene, san o ulozi spisateljice. U knjizi je ljubav
prožeta frustracijom, porodični život je niz obaveza, a ona je
ličnost kojoj zameram da ne radi dovoljno i da mi nameće svoja
ograničenja. To sam od nje tražio da pročita i prihvati.
Kako sam mogao to da uradim?
Istina je da nisam imao šta da izgubim kada sam seo da pišem
ovaj roman. Zato sam ga napisao. Nisam bio samo frustriran
koliko čovek može biti u životu s malom decom i mnoštvom
obaveza, kad mora da zanemari samog sebe, bio sam i nesrećan,
nesrećan kao nikad dotad, i sasvim sam. Osećao sam da mi je
život potpuno užasan, vodio sam užasan život i nisam bio
dovoljno snažan, nisam imao dovoljno čvrstu kičmu da ga
napustim i započnem drugi. Često sam pomišljao da odem,
ponekad i više puta dnevno, ali nisam mogao, nije išlo, nisam
mogao da podnesem pomisao na posledice koje će to imati za
Lindu i njen život, jer ako se ičega plašila, plašila se upravo
toga, da ću otići, ili umreti. Takođe sam se plašio njenog gneva.
I plašio sam se gneva njene majke. Ogromni prekori koji bi me
tada dočekali, izdaja koju bih time počinio prema Lindi, i prema
našoj deci, nisam mogao da se suočim s tim. Ali zbog toga sam
odlučio da napišem roman u kojem neću mariti ni za šta i
jednostavno ću reći kako jeste. Tek kada je bio spreman za
objavljivanje, shvatio sam šta sam uradio, pregledao sam
rukopis i izbrisao najgore. Ne o Lindi, nego o ljudima oko nje. A
onda sam napisao priču o našoj ljubavi, jer me je ona dovela tu
gde sam. Kako je dvoje tako snažno i čisto zaljubljenih ljudi,
tako usplamtelih srca, moglo da završi u ovakvoj tami, u
ovakvom jadu? Nije nas svakodnevica pomračila, daleko od
toga. Nije mi smetalo da menjam pelene, da oblačim i svlačim,
da odvodim u vrtić i dovodim kući, da odlazim na igralište u
parku, da spremam ručak, da perem sudove i veš. Ali nisam
mogao pored svega toga još i da pišem, a da pritom ne dobijam
ništa osim prekora, ne slušam ništa osim da ne radim dovoljno, i
da svaki put kad poželim da uradim nešto drugo to bude
nemoguće zato što ona ne može da ostane sama s decom.
Vređala mi je majku, vređala mi je brata, vređala mi je prijatelje
i umela da bude toliko osorna prema njima da su me konflikti
lojalnosti kidali na komade. Ali ono što je celu stvar činilo
potpuno sumanutom bilo je to što je njena predstava o svemu što
se dešava bila sušta suprotnost stvarnosti, i što smo mi živeli
prema toj njenoj predstavi. U toj predstavi ona je bila glavčina
točka porodice koja sve pokreće i žrtvuje se. Čak i kada sam
ribao i trljao krpom po kupatilu, a ona samo stajala i gledala me,
ne ustručavajući se da me kritikuje zbog toga što perem suviše
detaljno te da nikada neću završiti ako tako budem nastavio,
iako ona nikada ništa nije prala, opet je ona održavala red u
svemu. Čak i kada sam morao da izađem s dvoja kolica da
devojčice odvedem u vrtić i još povedem Jona zato što je ona
suviše „umorna“ i hoće da odspava još malo, dok sam ja samo
tri dana ranije slomio ključnu kost, opet je ona radila sve oko
dece i iznurivala se. Često bi legla u krevet i nekoliko dana
ostala u njemu, uvek ju je nešto bolelo, bilo to grlo, kad takođe
ništa nije mogla da radi, ili stomak, ili glava, svejedno, bila je
bolesna i ja sam tih dana morao da radim sve. Ja se nikad nisam
razbolevao. A kad jesam, to nije priznavala. Kad sam jednom
imao temperaturu četrdeset, rekla je da ležim bez razloga, što je
tipično za muškarce, ona uvek bez problema istrpi to malo
temperature što ja sad imam. Blenuo sam u nju. Kakvo je sad
ovo ludilo? Živimo li u naopakoj zemlji? To što je rekla da ja,
koji nikad nisam bolestan, ležim bez razloga, dok ona, koja ima
tako nizak prag tolerancije neprijatnosti, nikad ni zbog čega ne
leže u krevet, toliko me je isprovociralo da sam ostao bez reči.
Pobesneo, oteturao sam se do vrtića s Vanjom, gotovo
nesposoban da stojim na nogama, bilo je to u Stokholmu, i skoro
ceo ostatak dana preležao u kancelariji, u bunilu groznice. Ako
se nešto polomi u kući, ili se pokvari nešto tako beznačajno kao
sijalica, to nikada ne bi bilo popravljeno ili zamenjeno ako ja to
ne uradim. Mogao sam da očistim celu kuću jednog subotnjeg
prepodneva i istovremeno čuvam decu, ali ako se ona bavila
decom a ja prao, žalila se da to znači mnogo posla za nju, a malo
za mene. Ja sam uvek odlazio u kupovinu, vukao sam se kući sa
sve troje dece i tri ili četiri pune kese, jer sam sve morao da
radim odjednom kako bih uštedeo vreme za pisanje, i tako je
bilo stalno, ni minut nisam bio slobodan, jer kad obavim sve u
kući i sve s decom, morao sam da pišem, ne računajući pet
minuta na balkonu, gde sam sedeo sam i pušio, zbog čega me je
takođe osuđivala, takve pauze ona nikad ne pravi. Činilo se da
vreme koje posvećujem pisanju smatra mojim ličnim vremenom,
slobodnim časovima koje posvećujem sebi, pa sam kad završim
i izađem opet morao da radim sve živo, jer je tada ona htela
svoje vreme za sebe. Ona nije pisala kada je imala priliku, tako
da se nije radilo o tome; nije ni imala posao, i mada je govorila o
tome, ništa konkretno nije preduzimala tim povodom. Nisam
imao problem s tim, jer kada je pisala, pisala je istinito i sjajno, i
to je meni bilo dovoljno. Smetalo mi je što mi se ništa ne
priznaje, što ona sebe vidi kao osobu koja stalno radi i zbog toga
je neprekidno premorena, dok ja samo mislim na sebe i nikad
ništa ne radim. Bilo je sumanuto, potpuno sumanuto, a ja nisam
mogao da promenim tu sliku, ako bih pokušao, samo bi rekla da
„ne vidim“ ni nju ni sve što radi, i da je to tipično za muškarce,
žene rade sve, ali nevidljivo, dok se ono što muškarci obavljaju
vidi. Bilo je nemoguće pobiti tu sliku. Video sam šta radi s
decom, jasno sam video, ali ja sam radio isto to i još sve drugo
pride. Takođe mi je zamerala da je ne volim dovoljno, da sam
egoista i da pisanje postavljam iznad porodičnog života. Pisao
sam oko pet sati svakog dana, dok su deca bila u vrtiću, i nisam
pisao subotom i nedeljom, to je bilo apsolutno zabranjeno, tako
da sam zapravo minimalno radio na onome što nam je donosilo
novac, a maksimalno na svemu ostalom. Tako je bilo nekoliko
godina. Nisam to mogao da podnesem, ali morao sam, u
suprotnom bi se sve raspalo. S vremena na vreme stizao sam do
tačke pucanja. Leta kada je trebalo da se preselimo u Malme
prvi put sam joj rekao da neću više i da ću je ostaviti. Nekoliko
nedelja smo proveli na selu kod Lindine majke i njenog supruga,
ujutru sam odande odlazio u grad da radim na prevodu Biblije,
vraćao se po podne, dok je Linda ostajala kod majke s Vanjom i
Hajdi. Jedne večeri se nisam vratio kući, nego izašao s Gejrom
A., Linda nije imala ništa protiv, otišli smo u pozorište Sedra, na
terasu, a ja sam toliko popio da nisam uspeo da se probudim na
vreme za voz kojim sam rekao da ću se vratiti. Kada sam stigao
oko dva, bila je besna na mene i izgrdila me. Pao sam u takvo
očajanje da sam zaplakao. Povikao sam da ne mogu više. Ne
mogu više, Linda, rekao sam. Jednostavno ne mogu. Odlazim. I
to odmah. Kada sam to rekao, otišao sam u našu sobu, nabacao
stvari u kofer, zatvorio ga, izneo, i pošao šumskom stazom, dok
je Linda vikala da ne smem da odem, da ne smem da je
napustim, molim te, ne idi, ne idi. Njeno suzama obliveno lice i
obećanje da će se promeniti dali su mi snage da nastavim.
Zastao sam, vratio se, spustio kofer i ostao. Kada je trebalo da se
preselimo, samo nekoliko dana kasnije, ja sam trideset sati bez
prestanka pakovao sve što smo imali u kutije, i završio samo
pola sata pre dolaska kamiona za selidbu, dok je Linda bila kod
Helene, pa smo svi zajedno otputovali vozom.

Od početka veze nismo imali lepšu jesen. Bilo je to zbog

novog grada, novog stana, otvorenog neba i divnog vremena
kasnog leta, ali možda i zbog toga što se Lindi pokazala dubina
mog očajanja, jer i naš odnos se otvorio, manevarski prostor se
povećao, a kada je prvih pola godine prošlo, bilo je jasno da
čekamo novo dete, i dobro stanje se nastavilo, sve dok nije
prestalo, verovatno zato što nam je oboma bilo previše, pa smo
se vratili tamo gde smo bili. Svađali smo se i vikali, što je bio
njen način da to reši, i čemu sam morao da izađem u susret, dok
je moj način bilo udaljavanje, što je za nju bilo nešto
najstrašnije, i tako je spirala ponovo pošla naniže. Postao sam
hladan, zatvoren, iz obaveze sam radio što sam morao, puštao
sam da se moja frustriranost odrazi na nju, bio sam ironičan,
sarkastičan, sve dok joj nije dosadilo, pa je to počela da
dočekuje izlivima gneva, što je za mene bilo nešto najstrašnije.
Nije bilo samo tako, imali smo i dobrih dana, i svaki put kada
smo imali goste ili bili u gostima, ponovo smo se pronalazili,
bili smo nas dvoje, raspršila bi se tama koja se spustila na ono
što zaista jesmo, a što nije malo, naime srodne duše. Takođe
smo imali decu, koju smo naravno oboje voleli više od svega, a
u poimanju ko su, šta imaju i šta znaju, naše slaganje je takođe
bilo skoro potpuno; videli smo isto, mislili isto, osećali isto. Ali
disharmonija među nama odražavala se i na njih, naravno da
jeste, jer nismo prezali od svađanja pred njima, i kada bih se
najviše naljutio na nju, ali progutao jed ne želeći da govorim o
tome, deca su zbog toga ispaštala. Ako bi Linda legla na sofu i
rekla da mogu ja da ih izvedem, ako je to bilo na dnevnom redu,
nisu morali mnogo da se protive pre nego što povičem, skoro
peneći od gneva, ili ih prodrmusam. Kada smo se jednom Linda
i ja drali jedno na drugo u kuhinji, sve troje dece stajalo je na
vratima, u nekakvoj iks-oks formaciji, a kada smo ih primetili i
smirili se, Vanja je ušla i rekonstruisala šta se desilo. Tata je
povikao i udario u sto ovde, mama je povikala i bacila šolju na
pod tamo. Linda i ja smo se tada pogledali, lice joj je bilo
sasvim bledo, oboje smo shvatili šta radimo. Tako nije smelo da
se nastavi, ali nastavilo se. Mogao sam da pišem o svemu tome
samo zato što sam došao do tačke u kojoj više nisam imao šta da
izgubim. Nisam mario što će Linda to pročitati, neka radi šta
hoće. Ako bude htela da ode, neka ode. Bolelo me je uvo za sve.
Budio sam se nesrećan, prolazio kroz dan nesrećan, legao
nesrećan. Kada bih samo dobio sat, dan, nedelju, mesec, godinu
samoće, sve bi bilo dobro, znao sam to. Tačnije meni, ne njoj.
Lindi ne bi bilo dobro, i to sam znao. Sama pomisao da odem
ispunjavala me je krivicom i grižom savesti, u tim mislima
vodio sam dvostruki život. Takođe sam se plašio toga, da se
suočim s gnevom i ponorom straha koji bi to stvorilo. Jer Linda
se plašila, o tome se radilo, bila je anksiozna, dok sam ja toliko
zazirao od sukoba da bih radije živeo u očajanju nego rekao
istinu. A čim bi se to preokrenulo, čim bi nam bilo dobro,
pomišljao sam da je volim i da je možda samo sada teško, ali da
će proći. Kada je Lindin otac umro, već sam toliko bio otupeo u
odnosu na sve da nisam mogao da joj dam ništa što joj je bilo
potrebno. Sve sam davao romanu, i deci, njoj ništa.
Ali onda se to promenilo, nešto izvan se okrenulo protiv
mene i napalo me. Kao da je sve u meni visilo o koncu, i kao da
mi se tlo izmaklo pod nogama. Nešto je vrebalo tamo napolju, a
da bih se suočio s tim, okrenuo sam se onome što je bilo unutra,
mom pravom životu, Lindi, Vanji, Hajdi i Jonu, i iz toga sam
crpeo snagu. Shvatio sam šta imam. Shvatio sam koliko mi
znače. Video sam Lindu, video sam koje, i video sam našu decu.
Video sam svoju porodicu. Nisam hteo da je izgubim. Ni Lindu
nisam hteo da izgubim. Bila je sve što imam. I držala me je u
životu. Kada sam životu okretao leđa, kada sam hteo da se
povučem i nestanem iz sveta, ona me je vukla natrag, nisam
smeo, morao sam da budem tu za nju, usred života. Morao sam
da budem tu za decu, usred života. Bila mi je potrebna, deca su
mi bila potrebna, činili su me celovitim čovekom. I ja sam bio
potreban njoj, bio sam potreban deci.

Takva je bila situacija kada sam nekoliko dana po povratku iz

Praga, te prevratničke jeseni, Lindi dao rukopis. Kada sam ga
pisao, nisam imao šta da izgubim, kada je trebalo da ga pročita,
iznenada sam mogao da izgubim sve.
Išla je u Stokholm na predstavu, trebalo je pre podne da
otputuje vozom i vrati se sledećeg prepodneva. Večeri pre toga
sam se zapitao da li da izbacim delove koji će je najviše
povrediti, to bi bilo lako, a roman ne bi ispao gori zbog toga, ali
sam ujedno pomislio da on mora biti istinit, ako nije, cela stvar
je besmislena. Hteo sam to da joj pokažem jer je bilo istinito. Ali
pošto ta istina nije stajala u pismu za nju, namenjena samo
njenim očima, već u romanu, namenjenom očima svih, to što
sam od nje tražio postalo je suštinski neljudski. Strah i krivica
stajali su mi u grudima kao voda u brani. Pokušao sam da to
ublažim rekavši Lindi da tu ima mnogo neprijatnih stvari i da će
se naljutiti, ali da nisam imao zlu nameru. Samo se osmehnula,
izdržaće, rekla je, nema opasnosti. Stavila je rukopis u torbu,
uspravila se pred otvorenim ulaznim vratima, poljubili smo se,
ponovila je da ne treba da se brinem i da će dobro proći, a onda
je kročila u hodnik, zatvorila vrata za sobom i nestala. Izašao
sam na terasu i zapalio cigaretu, otišao u kancelariju i pisao
trojku, sišao do kioska i kupio još cigareta, vratio se u
kancelariju i pisao još malo, ali je pomisao da Linda sad čita
gorela u meni, nije bilo mesta ni za šta drugo, a
najnepodnošljivija bila je pomisao da čita nekorigovano, bez
objašnjenja, morao sam to da ublažim, pa sam ukucao njen broj.
Prošao je sat kako je otišla. Odmah se javila. Po glasu sam čuo
da je neraspoložena. Rekla je da sedi u vozu i da je počela da
čita. Misli da je tekst dobar, strašno joj je da ga čita, ali ide joj.
Rekao sam da sam bio frustriran, ali da sada nisam. Rekla je:
zbogom, romantiko. Rekla je: jedna stvar je sigurna, sve iluzije
o našoj vezi sada nestaju. Glas joj je bio hladan kad je to rekla,
ali i nekako čvrst, kao da je rešila da izdrži. Žao mi je, Linda,
rekao sam. I meni, rekla je. Ali valjda ne može biti gore od
ovoga? Može, rekao sam. Biće. Preživeću i to, rekla je. Da,
rekao sam. Ali čujemo se, rekla je. Da, rekao sam. Čujemo se
kasnije.
Jeo sam, pisao, pušio na terasi, oprao odeću, pisao još malo, a
onda više nisam mogao da čekam i pozvao sam je. Rekla mi je
da je plakala, ali sada se voz bliži Stokholmu i jedva čeka da
vidi Helenu i da nekoliko sati možda razmišlja o nečemu
drugom. Prekinuli smo vezu, otišao sam da pokupim decu, dao
im da jedu, gledali su dečji program, oprao sam im zube,
navukao im pidžame i čitao im, otišao i legao nedugo pošto su
zaspali. Odveo sam ih u vrtić, pisao, čuo se s Lindom, upravo je
pročitala opis početka naše veze i glas joj je zvučao lakše. Rekao
sam da najgore predstoji i da treba da se pripremi. Čuo sam da
mi ne veruje, jer bilo je osmeha u njenom glasu kada mi je rekla
da hoće.
Sat kasnije je pozvala.
– Šta se to desilo na Gotlandu? – povikala je.
– Samo to što piše – odgovorio sam.
 – Šta si to uradio?
– Sve piše. Lupao sam na vrata.
– Ko je ona? Zašto si to uradio?
– Napio sam se.
– Kada je to bilo? Sećam se kada. Bila sam kod kuće s
decom. Hajdi je bila bolesna. Kako si mogao to da uradiš? Kako
si mogao? Koje ona?
– Nema veze.
– Zašto mi nisi rekao?
– Valjda razumeš.
– Kako si mogao to da staviš u roman i dozvoliš da u njemu
to pročitam?
– Ne znam. Jednostavno je tako ispalo.
– Nemam više ništa da ti kažem.
Prekinula je vezu. Nekoliko minuta kasnije ponovo je
pozvala.
– Ko je ona? Hoću da znam ko je.
– Ne znam kako se zove, Linda. Ništa se nije desilo.
– Cele noći si joj lupao na vrata.
– Jesam. Žao mi je. Ali tako je bilo.
– Hajdi je bila bolesna. Bila sam sasvim sama.
– Da – rekao sam.
Prekinula je vezu. Izašao sam na terasu, pušio, ušao, kružio
po stanu, sve vreme s telefonom u ruci. Malo sam surfovao na
internetu izašao da ponovo pušim, stajao pred prozorom dnevne
sobe gledajući ka hotelu, ponovo surfovao, izašao i pušio, hodao
iz sobe u sobu, na kraju zastao u dečjoj, pomislio sam da će mi
njena nevinost prijati, ali nije, sve se samo pogoršalo, pa sam
ponovo izašao na verandu. Ni jedna jedina misao nije mi bila u
glavi.
Ponovo je pozvala tik pre nego što je trebalo da pođem po
decu. Malo se smirila. Pročitala je do kraja, rekla je. Šta ćemo da
radimo?, pitala je. Zaplakala je kad je to rekla. Šta ćemo sada da
radimo, Karl Uve? I iznenada je u meni puklo. Zajecao sam.
Rekao sam: ne znam. Potekle su mi suze. Rekao sam: ne znam,
Linda. Ne znam.

Sat kasnije pržio sam riblje medaljone u kuhinji kad se

napolju začuo lift, izgledalo je da se penje do kraja, povikao sam
deci da mogu da odu da vide da li je to mama. Nisam morao da
im ponavljam, nedostajala im je, kao i uvek kada ode, i sada su
čekali u predsoblju kad su se vrata otvorila. Priljubili su se uz
nju, kleknula je i redom ih zagrlila, milovala ih je po leđima
streljajući me prodornim pogledom. Videlo se da je plakala, lice
joj je bilo bledo, ali ipak puno topline kada ga je okrenula deci.
Pogled koji je meni upućivala nisu poznavali.
Gledaj šta si napravio, govorio je taj pogled.
Gledaj šta imamo, a što hoćeš da upropastiš, govorio je taj
pogled.
Deca su se privijala uz nju dok se izuvala, skidala jaknu i
ostavljala mali kofer kraj zida. Postavio sam sto, jeli smo, ništa
nismo govorili jedno drugom, razgovor je tekao između nas i
dece. Bila su živahna i radosna zbog njenog povratka. Posle smo
seli u dnevnu sobu da s njima gledamo dečji program. Posle
izvesnog vremena me je pogledala i rekla:
– The knife.
Nisam shvatio na šta misli. Ponekad je govorila na
engleskom kad deca ne treba da razumeju, na šta ja nikad nisam
mogao da se nateram, i što mi se nije dopadalo. Sada nisam ni
pomislio na to, naravno, već samo na njeno bledo lice i
zakrvavljene oči koje imaju nekakve veze s nekim nožem.
– U romanu – rekla je. – The knife.
 – Šta to znači, mama? – pitala je Vanja.
– Samo malo pričam s tatom – odgovorila je. – To je nešto
što je napisao.
Nož? Kakav nož? Zar sam pisao o nožu?
– Na šta misliš?
– Ono što si dobio od Gejra – rekla je. – Niko to ne dobija
bez namere da bude upotrebljeno. Pištolj iz prvog čina opali u
poslednjem.
Gejr?, pomislio sam. Kakve veze on i njegov poklon imaju sa
ovim?
– Kakav pištolj? – pitala je Vanja.
– Govorimo o pozorišnom komadu – rekao sam.
– I to kakvom pozorišnom komadu – kazala je Linda.
Kada se dečji program završio, čitala je deci. Ja sam sedeo na
terasi, potpuno hladne duše. Kada budu zaspala, moraćemo da
porazgovaramo o tome. Sve vreme sam osećao njen potisnuti
gnev i očaj. Kada deca budu zaspala, ispoljiće se.
Zato nisam smeo da sedim tako. Nisam hteo da izađe i
pomisli da se odmaram i ne marim ni za šta. Zato sam ustao i
ušao u dnevnu sobu, seo na sofu, čuo da im želi laku noć, zatim
njihove proteste, još nije smela da ode, nisu umorni, ne mogu da
spavaju.
Lupanje se čulo u celom stanu, to je Vanja ležala na leđima u
krevetu i petama udarala u zid.
Otišla je u kuhinju. Sipala je vodu, otvorila kredenac, znao
sam da kuva čaj. Ubrzo potom začulo se šuštanje električnog
čajnika. Onda je ušla s velikom šoljom u ruci i sela na sofu, s
druge strane stola. Gledala je pravo u mene. Pripalo mi je muka.
– Šta si mislila s tim nožem?
– Dao ti ga je da bih se ja ubila njim. Hteo je da nestanem.
Zar ne razumeš? On je vampir. On nema svoj život. On živi kroz
tebe. Misliš li da je slučajno što ti je dao nož?
– To je za njega najlepša stvar – rekao sam.
Frknula je.
– Ne radi se o Gejru – rekao sam. – Radi se o meni i tebi.
– Dok nam on visi nad glavom – odvratila je.
– Ne – rekao sam. – On je jedino što imam izvan porodice.
On je meni isto što je Helena tebi.
– Mi ne pričamo o vama. Ja njoj o tebi govorim samo lepe
stvari. Nikad ništa drugo nisam rekla.
Nisam odgovorio na to. Pogledao sam u pod. Podigla je šolju
do usta i otpila. Gledala je pravo u mene.
Jednu stvar sam morao da je pitam. Nešto što nije pomenula.
– Šta će biti ako je objavim? – pitao sam.
– Slobodno je objavi što se mene tiče. Knjiga je dobra. To
mogu da vidim. Da nije, sve bi bilo nemoguće. Ali dobra je.
– Hoćeš li da nešto izbacim?
– U stvari hoću. Jednu stvar. Ono kada me Bergman miluje
po glavi i kaže da sam lepo dete. To je toliko užasno neprijatno
da mora napolje.
– Ništa drugo?
– Ima nekoliko grešaka i nesporazuma. Ali to možemo da
pogledamo kasnije. Inače ništa.
Spustila je šolju i pogledala ka vratima terase, iza kojih se
zgusnula tama.
– Ko je ona? – pitala je.
– Ko? – pitao sam, iako sam odlično znao na koga misli.
– Ta s Gotlanda. Kako se zove? Kako izgleda?
– Nemoj sad o tome – rekao sam. – Ništa dobro neće izaći iz
toga. Ne znam kako se zove. Bio sam pijan. Izgubio sam
kontrolu.
– I onda si to uradio? Dok sam ja ovde sedela s Vanjom i
Hajdi, a Hajdi bila bolesna? Uzdala sam se u tebe.
– Znam – rekao sam. – Žao mi je.
Ponovo je pogledala vrata. Onda je iznenada ustala. Pogled
joj je bio gnevan, ili uplašen, ili oba.
– Ne mogu da budem ovde. Ne mogu da budem s tobom. Ne
mogu. Idem kod Jeni. Ti se postaraj za decu sutra ujutru.
– Dobro – kazao sam.
– Ne mogu da verujem da si to uradio – rekla je, i najbrže što
je mogla otišla u predsoblje, navukla jaknu, pognula glavu i
obula se. Ruke su joj se tresle dok je vezivala pertle, nije mogla
da završi dovoljno brzo.
– Pozvaću te – rekla je.
I onda je nestala.

Jeni je bila kostimograf i scenograf. Dete joj je išlo u vrtić s

našom decom, tamo smo je upoznali i Linda se s njom
sprijateljila. Živela je u kući s velikom baštom nadomak centra,
koju je kupila s drugaricom, i Linda je uvek bila dobrodošla da
tamo piše ako hoće. To je ponekad i radila. A ponekad, kada joj
je bilo potrebno da pobegne, tamo bi i prenoćila. Zato kad su
deca sutradan pitala gde je mama, nije bilo ničeg čudnog u mom
odgovoru da je rano otišla kod Jeni. Kasno smo pošli u vrtić,
bilo je to jutro kada je sve teško, a kada smo najzad izašli na
ulicu i kada je trebalo da je pređemo, Linda je naišla s druge
strane, sred grupice ljudi koju su čekali autobus. Izgledala je
umorno i iznemoglo. Još nas nije bila primetila, a kad jeste, kad
se upalilo zeleno svetio i kad smo krenuli, prosto se zaprepastila.
Kao da je videla mrtvace. Deca su je ugledala, Vanja i Hajdi su
pustile kolica i potrčale ka njoj, Jon je pružio ruke.
– Mislila sam da ste u vrtiću – rekla je ne gledajući me. –
Nisam računala da ćemo se sresti.
 – Gde si bila, mama? – pitala je Vanja. – Bila si kod Jeni?
Klimnula je.
– Samo sam htela da uzmem nešto kod kuće.
Uspravila se i prvi put me pogledala.
– Hoćeš li biti tu kad se vratim? – pitao sam.
Odmahnula je glavom.
– Mogu li da te pozovem onda?
– Pozvaću te kasnije – rekla je.
– Dobro – rekao sam. – Zdravo.
– Zdravo – rekla je, i pošli smo svako u svom smeru, deca i ja
ka vrtiću, ona ka stanu.

Došla je uveče, kad su deca legla. Skuvao sam nam čaj, seli
smo u dnevnu sobu. Očajanje je još bilo tu, ali ne tako blizu
površine kao ranije. Unutrašnjost mi je bila hladna kao u svim
kriznim situacijama u životu, kada se oko mene sve prosto užari
i preostanu samo osećanja, potpuno nekontrolisana. Biti u krizi
znači biti u središtu, jer kada je sve na kocki, sve je suštinski
važno. Tada nema ničeg drugog. Ovo je bila takva kriza. Sve
ostalo je otpalo, postojalo je samo ovo, ona i ja.
Nisam znao šta da kažem. Pili smo čaj u tišini. Gledali smo
jedno drugo, obarali smo pogled.
– Kako si? – pitao sam.
– Bolje – odgovorila je.
– Moramo da razgovaramo – rekao sam.
– Da, moramo – rekla je.
– Moramo ozbiljno da razgovaramo. Bez pretvaranja.
Klimnula je.
– Bilo mi je užasno – rekao sam.
– Znam – rekla je.
– Žao mi je što si to morala da pročitaš u romanu. Ali za
mene nije stvar u romanu. Nego u životu. O tome moramo da
razgovaramo. Ne možemo ovako. Ne ide. Ne možemo.
– Da – rekla je. – Znam.
– Ne samo zbog dece. Nego i zbog nas. Ne možemo biti dalje
od onoga kakvi smo bili u početku. Sećaš li se kako je bilo tada?
Kako je bilo fantastično?
– Naravno da se sećam. I meni to nedostaje.
– Ali sada smo na drugom mestu. Ti kažeš zbogom,
romantiko. Ali ne radi se o romantici. Nego o ovom životu. On
je sve što imamo. I moramo se potruditi da ga preživimo dobro.
Najbolje što možemo.
Ustao sam i seo pored nje. Zagrlio sam je. Zaplakala je.
Plakala je i plakala. I ja sam plakao. Izašli smo na balkon i seli u
mraku, zapalila je cigaretu, dakle ponovo je propušila, i ja sam
zapalio. Ušli smo u spavaću sobu. Hi smo sedeli cele noći, na
slaboj svetlosti lampe u hodniku. Sedeo sam leđima naslonjen na
zid i gledao pred sebe u polutamu, ona je ležala pored mene.
Govorili smo o svemu o čemu je imalo da se govori. Bili smo
sasvim iskreni. Kao da je palo sve što smo postavili između
sebe, sve predstave, ideje, snove, želje i nadanja, i da je
preostalo samo ono suštinsko, o čemu smo govorili. Ona i ja. Ko
smo jedno drugom. Bilo je kao kada smo ležali u krevetu u
malom stanu u Ulici Bastugatan u Stokholmu, razgovarali i
slušali muziku, i bili sasvim otvoreni, sasvim ogoljeni, sasvim
iskreni, jer nije bilo šta da se krije, nismo samo hteli da budemo
zajedno, želeli smo jedno drugo. Ja sam želeo nju, ona je želela
mene. Tome nismo mogli da se vratimo, bili smo na drugom
mestu, ali je možda to mesto bilo bolje, imalo je drugačiju
punoću, jer imali smo decu, bili smo porodica, to je bilo stvarno,
to smo bili mi, nismo morali da postavimo san između sebe i
života. Ona je morala da me prihvati takvog kakav sam. Morala
je da me ostavi na miru. Morala je da veruje da i ja želim ono što
je za sve najbolje. A ja sam nju morao da podržim, jer ni ona
nije mogla da nastavi tako, izgubila je sebe, skliznula je u mrak
u kojem nije znala šta je ispred a šta iza, šta su deca, šta je ona,
šta sam ja.
Konačno sam se sasvim umirio. Što se desilo, desilo se. Ništa
strašno. Nisam se tako osećao još od početka naše veze. Tada je
bilo tako. Tada nije bilo napetosti, i bili smo sasvim slobodni.
Sve je bilo otvoreno. Ostvarili smo ono što smo tada s tolikim
žarom planirali. Osnovali smo porodicu, dobili smo decu, a da je
upravo to mene zatvorilo prema njoj i nju prema meni bilo je
neshvatljivo. Ali to se desilo.
Ležali smo tako i razgovarali cele noći, a kada je jutro
svanulo, vratila se kod Jeni. Morala je još malo da razmisli
sama. Oko dvanaest me je pozvala i rekla da mi je poslala
pismo. Sišao sam u internet-kafe, jer nam veza još nije radila, i
pročitao ga tamo, u tami među svetlećim ekranima i povicima
mladih koji su igrali svoje ratne igre.

Voljeni Karl Uve. Kao da samo to mogu da kažem. Kao da

je nešto umrlo. Možda ja? Jesam li ja umrla? Stara ja.
Na toliko načina tražiš da počnem da živim svojim
životom.
Znam da si u pravu. Mnogo se plašim.
Znaš koliko se plašim.
Tražiš da mi ne budeš sve. Nazirem put i plašim se. Stojim
na dnu i znam da treba da počnem da živim.
Ništa ne znam o tom životu.
Vidim sebe s decom. Vidim sebe kako vozim bicikl na
vetru. Vidim sebe kako se pomeram iz različitih tačaka, jer
moram. Vidim nas dvoje uveče. Vidim da moram da te
 pustim i uradim nešto što volim. Ne znam šta volim da
radim. Ne znam šta je dobro za mene. Vidim da moram da
nestanem.
Hoću da fotografišem decu. Nered u stanu. Hoću da imam
snage za nešto s decom.
Kažeš da moramo u potpunosti prihvatiti jedno drugo.
Znam da je to tačno. Duboko u meni govori jasan glas.
Hoću da se spokojno rastanem s detetom koje sam bila.
Sada hoću da odrastem. Kakva to beskrajna tuga nadire
kad vidim da kucaš na ta vrata? Volim te. Toliko te
beskrajno volim. I znam da je teško nositi svu tu ljubav i
svu tu čežnju. Volela bih da mogu da te volim na način
koji je za nas dobar. Znam da treba da popustim stisak.
Popuštam, Karl Uve. Toliko te volim. Ti i deca ste čudo
koje mi se desilo.

Kada se vratila tog popodneva, kada smo spremili ručak i jeli

kao obično, činilo se da smo u poslednja dva dana proživeli
čitavu godinu. Bio sam sasvim iscrpljen, ona takođe, ali ujedno
je nešto treperilo u meni, i prepoznao sam taj osećaj, bila je to
sreća. Svaki put kada bih osetio to treperenje, pokušao bih da ga
zaustavim, jer jednu stvar sam naučio za četrdeset godina života,
a to je da je mnogo lakše nositi beznađe nego nadu.

*
Cele jeseni 2009. i proleća 2010. bilo je tako, jer ako su ta
dva dana nosila težinu godine, ta godina je nosila težinu
decenije. Objavio sam tri romana te jeseni, i dva sledećeg
proleća. Sve je trebalo urediti, lektorisati i promovisati, tri je
trebalo i napisati, dok ujedno nisam mogao da pustim Lindu da
sve sama nosi u kući, pa je rešenje bilo da brzo pišem, zacrtao
sam sebi deset strana dnevno, i ako sam sat vremena pre nego
što je trebalo otići po decu imao šest strana, morao sam da
napišem četiri u tom satu, i onda odem po njih. Dobro je išlo,
dopadao mi se osećaj da se stalno nešto novo događa i da nikad
ne znam gde će me pisanje odvesti. Bez pritiska tako nešto ne bi
bilo moguće, i mada mi se to što sam pisao nije dopadalo,
dopadao mi se sam čin pisanja, sve je bilo otvoreno i nije bilo
nikakve prepreke kilometrima daleko. Pritisak medija, svakim
danom sve veći, bilo mi je teže da podnesem, ali to sam rešio
ignorisanjem, i tražeći od svih s kojima sam razgovarao da to ne
pominju, čak ni uzgred. Ako bi se to ipak uzgred pomenulo,
strahovito me je mučilo, kao kada sam listajući Vikendsavisen
video da se moj stari nastavnik izjasnio o knjizi u kojoj se našao,
citirali su ga u uobičajenoj rubrici sa citatima. Buka u medijima
tek je bila u povoju kada smo se vratili s našeg kratkog puta u
Prag, prvi roman, koji se u subotu pojavio samo u recenzijama
na stranama o književnosti, sada je bio predmet rasprave i na
drugim mestima, jer dok su ga recenzenti samo čitali kao roman
s materijalom iz stvarnosti, bez udubljivanja u činjenicu da
osobe o kojima sam pisao nisu samo književni likovi već i
stvarne ličnosti, moguće posledice te dimenzije ubrzo su počele
da se ukazuju ljudima iz medija, posebno pošto je ta perspektiva
bila toliko dominantna u izveštavanju Bergens tidendea, gde
nisu samo intervjuisali mog strica o knjizi već su je i osudili u
komentaru urednika kulturnih strana Jana H. Landrua. U utorak
sam pozvao Gejra Guliksena, i na kraju razgovora je rekao da će
učestvovati u debati s Landruom o mojoj knjizi u „Kulturnim
vestima“ na P2. Posle sam ga pozvao da pitam kako je prošlo.
Rekao je da je prošlo dobro, ali da je to bilo neobično iskustvo.
Landru nije upotrebio nijedan konkretan primer iz knjige da bi
objasnio šta nije u redu s njom, izuzev jednog, koji u emotivnom
smislu ima izvesnu težinu, jer povređuje ljudsko biće, ali koji je
u etičkom i pravnom smislu beznačajan. Rekao je da sam na
jednom mestu u knjizi napisao da sam s dvadeset godina bio s
devojkom koju zapravo nisam voleo. Šta li ona oseća kad to
pročita, pitao je Landru, kako mi je Gejr preneo. Ali ona je
anonimna, rekao je Gejr. Pa nije joj navedeno ime! Ako pisac ne
može da piše o ženi s kojom je bio pre dvadeset godina i kaže da
je tada zapravo nije voleo, kad to čini anonimno, bez imena, šta
će onda biti s norveškom književnošću? Pa onda će potpuno
nestati. Gejr mi je rekao da je to otprilike izjavio. Ali zašto
pobogu ništa nije rekao o porodici? Ja sam mislio da je to glavna
stvar. Da su intervjuisali tvog strica i osudili to što si uradio
polazeći od njegove reakcije?
Mislim da znam zašto, kazao sam Gejru. Da čujem, rekao je.
Dobio sam kopiju imejla danas, rekao sam. Gunar ga je u dva
sata poslao Bergens tidendeu da im zahvali na načinu na koji su
pokrili slučaj. Poprilično sam siguran da ga je Landru pročitao
pre nego što se sastao s tobom. Ne vidim drugo objašnjenje.
Dosad su s Gunarom imali kontakt preko telefona. Kao i Berdal.
Tada je on priseban i jasan. Ali kada piše, nestaju sve normalne
proporcije. Landru je sigurno iznenada shvatio šta je branio. A
to u suštini sebi ne može da dozvoli, jer im je Gunar izneo celu
svoju teoriju o porodici Hatlej.
Stvarno?, pitao je Gejr.
Pa je zato bilo priče o principima, rekao sam. Ali poslaću ti
imejl. Poslao je kopiju samo mami, Ingveu i meni, ovoga puta, i
Tenderu i Landruu, ali nije izdavaču.
Pošalji ga, rekao je, pa se čujemo kasnije.

Ingrid, Lindina majka, došla je da nam pomaže te jeseni,

toliko je visilo o koncu, a Ingridina majka je uvek njoj dolazila
kada joj je u životu mnogo visilo o koncu, čuvala je Lindu i
Matijasa, spremala hranu i bavila se domaćinstvom. Ingrid je u
tome sledila majku. Rano je ustajala i spremala deci palačinke,
pošto je smatrala da su mnogo mršavi, ili im je pekla zemičke,
četkala im je kosu, pomagala sa oblačenjem, a kada bi s Lindom
otišli u vrtić, izlazila je da kupi namirnice za ono što će tog dana
spremati. Ona je svoj ponos i svoju čast polagala u hranu koju je
spremala, i razmazila nas je; sve je sama pravila, od sastojaka s
velikog trga na Melevangenu i iz mnogih imigrantskih
prodavnica u tamošnjim ulicama. Spremala je ručak, a kada bih
doveo decu iz vrtića, čekala nas je večera. Ingrid nam je bila
dragocena. Ujedno sam u drugom romanu detaljno opisao svoj
problematičan odnos s njom. Dobila je rukopis, malo pre
krajnjeg roka, pa je morala brzo da ga pročita i odgovori za
samo nekoliko dana. Smatrala je da je roman fantastičan. Rekla
je: Laše Nurene,74 skoči s mosta. Ali se i naljutila zbog onoga
što je o njoj stajalo u knjizi, primetio sam to kad je bila kod nas,
neprestanu ambivalentnost prema meni. Prvih dana mi je prišla
sasvim blizu i rekla: Nisi mene opisao u tom romanu. Samo da
znaš. To je književni lik koji nosi moje ime. Ali za to te častim.
Otišao sam u Stavanger da čitam u kafeu „Sting“, pored
ostalih i s Ihreom, koji me je pokupio u hotelu u svojoj tojoti i
odvezao do svog stana. Razveo se i preselio. Zidovi pokriveni
knjigama i pločama. Tama se spušta izvan prozora. Pivo u ruci,
neki bend za koji nikad nisam čuo, ali koji Ture trenutno
obožava, na stereo-uređaju. Biramo odeću. Ovu košulju, Hire, ili
ovu? Uzmi ovu. Ovaj sako ili ovaj? Ovaj. On pred daskom za
peglanje u kuhinji, ja pred ogledalom. I u svemu tome, ako ne
samo u meni, probudila se jasna i snažna atmosfera ranih
devedesetih, studentskog života, pred izlazak. Tada to nije bilo
magično, jer tako je bilo, ni „studentsko doba“, ni „mladost“, ni
„sloboda“, već nešto drugo. Svakodnevica. Usred te
svakodnevice Ture i ja smo čitali Prusta, omađijani mističnim
svetom koji je dočaravao, i razgovarali upravo o privlačnosti
onoga čega nema u onome što jeste. Sada je to vreme, koje tada
nije bilo ništa, i samo postalo nešto, i ponekad, kao sada,
posedovalo gotovo divlju privlačnost.
Ture je imao trideset šest godina, ja četrdeset. Bili smo
odrasli muškarci, ali ponašali smo se kao mladići, pili smo pivo,
puštali pop muziku, glupirali se. On je imao dvoje dece, ja troje.
Obojica smo postali jedino što smo tada hteli, romanopisci. Ta
pomisao je još mogla da mi pričini radost. Jednom smo dali
oglas u Dagbladeu, uoči Božića krajem devedesetih. Pisalo je:
Novi sentimentalisti žele norveškom narodu srećne božićne i
novogodišnje praznike.
– Sećaš li se onog našeg oglasa? – pitao sam sada, sedeo sam
na stolici i pušio dok je on oblačio sveže ispeglanu košulju u
hodniku.
– Kakvog oglasa? – pitao je.
Rekao sam mu.
Nasmejao se.
– Jao, jebemti! Tako je!
– Možda se neko negde još pita šta je to bilo – kazao sam.
– Ne bih rekao, nije baš ispao veliki pokret.
– Tvoja podela na knjige od kojih se plače i knjige od kojih
se ne plače svakako tu spada – rekao sam.
– Kravata ili mašna ili ništa? – pitao je.
– Ništa – odgovorio sam.
Navukao je karirani sako i stavio beretku.
– Hoćemo li?
Klimnuo sam, ustao, a onda smo taksijem otišli do kafea, gde
je već sedeo Frude Griten. Upoznao nas je sa svojim bratom,
koji je bio meteorolog ili nešto drugo jednako udaljeno od
kulturnog života. Ture i on su se sprijateljili. Tureu je ukazivao
poštovanje, što mnogi pisci nisu činili, pa mi se dopao samo
zbog toga.
Ljudi su me gledali. Radili su to na aerodromu i radili su to
ovde. Jedna devojka mi je prišla dok sam pušio napolju, gotovo
da nije mogla da izusti šta je htela, nešto u meni ju je uplašilo.
Čitali smo i posle otišli na pivo u „Sement“, gde mi je Ture
ispričao nešto užasno iz svog života, bilo je nečuveno i potresno,
ponor. Bilo je takvih ponora u njegovom životu, ali se oni nisu
videli na njemu, u njegovom ponašanju, u onome što je govorio,
a ipak su ga definisali, makar kakvog ga ja poznajem, bio je
čovek koji veruje da će potonuti ako se zaustavi, pa se nije
zaustavljao.
U avionu sam pomislio da sam sve dao, da više nemam ništa
svoje, da nisam niko. Možda mi je to došlo zato što sam
prethodne večeri pio, jer iako nisam popio mnogo, bilo je
dovoljno da me uhvati strepnja, možda zato što me je toliko ljudi
gledalo, pa sam zbog toga shvatio šta sam zapravo uradio, da svi
mogu da pročitaju sve o meni, čak i potpuni stranci, i pomisle
bilo šta. Da sam Vanju, Hajdi i Jona stavio u njihove ruke.

Ponovo sam video Turea nedugo posle toga, na književnom

festivalu u Odi. Odleteo sam u Bergen, vozio duž fjorda u
iznajmljenom automobilu, nastupio na sceni s Tureom, sutradan
se odvezao na aerodrom i odleteo kući. Direktorka festivala bila
je Marit Ejkemu; s njom smo radili na studentskom radiju. Ingve
i Asbjern su došli da nas gledaju, Selma Lening Ore, koje se
sećam iz studentskog doba, takođe je bila tu, kao i Pedro
Karmona Alvarez, za koga sam tada već čuo – svirao je u Sister
Sonyju, ponekad nosio šminku, nikada nisam razgovarao s njim,
a tog leta sam pisao o njemu, tačnije o njegovom romanu Rđa,
koji me je zadivio – sedeli smo, pili i pričali u baru hotela, svi
zajedno, a i tada sam imao jasan osećaj da devedesete nisu
prošle, već da sve vreme traju. Na sam nastup Hire je doneo
mnogo starih pisama i imejlova koje sam mu slao u to vreme,
pročitao ih je dok smo sedeli na sceni, i isprva nisam mogao da
ih prokomentarišem, jer se nisam sećao šta sam napisao.

Desilo se da mi je otac umro pre dve nedelje. Zaspao je na

stolici u kući u kojoj je odrastao, neshvatljivo je, ne mogu
to da shvatim, i sada sam izašao iz toga, sada sam u
Bergenu i pišem ti, Ture, moj prijatelju na Islandu. Ingve
me je pozvao i rekao šta se desilo, prvim letom sam otišao
do njega, pa smo sutradan zajedno otputovali u
Kristijansand. Plakao sam svakog dana cele nedelje.
Mnogo puta mi je došla ta pomisao, šta ako umre – ali
nisam pretpostavljao da ću ovako reagovati. Zbog čega
sam onda tugovao? Ne znam. To nema nikakve veze s
razumom, to su samo osećanja, stalno su se vraćala, sam
sam ležao budan u bakinoj kući i neprestano plakao. Sada
sam izašao iz toga, sada je kao da se ništa nije desilo.

To me je dirnulo, jer je taj glas dopirao iz 20. avgusta 1998, i

jer je još bio paralisan tugom, možda i nesvesno. Tu sam, na
sceni, prvi put zaista shvatio šta znači da je tata mrtav. Kao da je
tek tada, na sceni u Odi, umro za mene. Zato je ceo svet
iznenada postao sasvim nedokučiv.

Sledećeg jutra našao sam se s glavnim urednikom izdavačke

kuće „Spartakus“, Frudeom Molvenom, u kafeu hotela. Poslao
sam mu knjigu Gejra A., koja je nakon šest godina rada konačno
bila gotova. Dobila je naslov Bagdad Indigo, i bila jedinstveno
delo. Radilo se o živim štitovima koji su otišli u Bagdad da
zaustave američku invaziju zadržavajući se na najvažnijim
ciljevima za bombardovanje. Gejr je bio s njima, na celom putu
od Istanbula do Bagdada, u crvenom dabldekeru, i bio je živi štit
u Bagdadu za vreme cele invazije. Intervjuisao je razne ljude u
ratnoj zoni, pa i kad je nebo nad njima eksplodiralo i kad su
prozori iza njih pucali. Šta je rat i zašto je mnogima tako
privlačan, čak i onima koji su došli da ga zaustave? To je bila
tema knjige. Za razliku od novinara na koje je režim pazio, koje
su vodili po gradu ili ih ostavljali u hotelskoj sobi, Gejr je imao
slobodu da ode gde hoće kad hoće. Kada je Bagdad pao i kada
su elitni američki vojnici ušli u postrojenje vodovoda, u kojem
su on i šačica drugih aktivista obitavali, uzeo je ruksak i
nekoliko nedelja živeo s njima. Intervjuisao ih je, došli su pravo
iz ratnih operacija i pucali od želje da pričaju. Knjiga je imala
preko hiljadu sto strana, zbog čega su tri meseca koje pokriva
dobila nečuvenu težinu, kao nešto vanvremensko. Uhvatio je
delić vremena. To skoro više niko nije radio; novinarske
reportaže i knjige iz ratnih zona bile su lake, neobavezane,
prešle bi na drugo mesto još pre nego što tela stignu da se
ohlade. Specifičnost određenog mesta i vremena nestaje u
njihovim nespecifičnim i istovetnim glasovima, u kojima svi
sukobi postaju jedno te isto, bez obzira na to da li se odigravaju
u Avganistanu, Libiji ili Somaliji. Kad sam čitao Gejrovu
knjigu, bilo mi je kao da čitam nešto iz Španskog građanskog
rata tridesetih, ne zato što je sukob bio sličan, već zato što je
pristup isti kao i u mnogim tekstovima iz tog vremena, naime
egzistencijalan. Bagdad Indigo bio je fantastična knjiga, u to
nisam sumnjao, pa sam rekao Gejru da će biti lako objaviti je.
On je bio skeptičan, nije hteo da se raduje unapred, nije me
slušao. Smatrao sam da bi bilo najbolje poslati rukopis nekom
izdavaču pre nego što ga završi, kako bi se što ranije uključili u
proces, pošto je materijal tako neobično obiman. Gejr je pristao,
i ja sam rukopis poslao Aslaku Nureu, koji je uređivao
dokumentarnu ediciju u Jilendalu“. Odgovorio mi je da je
pročitao Gejrovu prethodnu knjigu, dopala mu se, tematika ga
zanima, rado će pogledati. Hteo je i da me zamoli za malu
uslugu, kad sam već tu, mogu li da napišem blurb za njegovu
knjigu? Samo jednu kratku rečenicu? Nisam mogao da ga
odbijem, naravno, pošto je njegova odluka u vezi s Gejrovim
rukopisom bila tako važna. Blurb sam napisao, a Nure nije samo
odbio Gejrovu knjigu već ju je i gnevno napao, pošto je
nemoralna. Druga osoba kojoj sam poslao rukopis bio je Halvur
Fosli u „Askehaugu“, ali on je reagovao ravnodušno i mlako,
nije ni pročitao knjigu, što se pokazalo kada je izjavio da je
antiamerička, što uopšte nije istina – ali je neko ko ju je samo
prelistao mogao da naleti na nekoliko redaka u intervjuima s
mirovnjačkim aktivistima i pretpostavi da to odražava stav
knjige. Fosli je rekao da će pomenuti knjigu na sastanku s
drugim urednicima, iz čega naravno ništa nije ispalo. Tada je
Gejrbatalio tu strategiju i odlučio da sačeka dok sasvim ne završi
rukopis. Sada ga je završio. Nisam mogao da zamislim da bi ga
neko odbio. Molvena sam donekle poznavao iz Bergena,
delovao je polaskano zbog toga što sam sada kontaktirao s njim,
a „Spartakus“ je ozbiljan izdavač. Ali kada smo seli u Odi, prvo
je hteo da porazgovaramo o nečemu drugom. Ne, nije hteo
blurb; naprotiv, hteo je da objavi biografiju Aksela Jensena, pa
se pitao da li bih je ja napisao. Nisam rekao ne, iako nikada neću
napisati ničiju biografiju dok sam živ, ali nisam rekao ni da.
Kada smo završili s tim, malo smo govorili o Gejrovoj knjizi.
Rekao je da zvuči zanimljivo i da bi je rado pročitao. Rukovali
smo se, pa sam otišao do Ingvea, koji je sedeo malo dalje i
čekao me, trebalo je da se zajedno odvezemo do trajekta.
Odlučio sam da ne kažem Gejru da je Molven tražio da napišem
biografiju. Bilo je nečeg neprijatnog u tome, što me svako kome
priđem vuče i hoće nešto od mene, jer Gejru sam mnogo
dugovao i nisam hteo da njegova knjiga zavisi od mog imena.
Na trajektu smo Ingve i ja popili kafu, popušili cigaretu na
pristaništu na drugoj obali, i onda se on odvezao prema Vosu, a
ja prema Fleslandu. Bila je jesen, vazduh je bio hladan i oštar i
bistar, nebo sasvim plavo, sunce teško i prosto opijeno
svetlošću. Ingve mi je pozajmio CD, prvi album Dire Straitsa, i
odvrnuo sam ga do kraja, jer njega smo slušali kad sam ja išao u
peti razred a on u deveti na Ubakenu, pa me je ispunila
atmosfera iz tog vremena, norveške sedamdesete, meki sneg,
zimske jakne.
Duž blistavog fjorda. Pored crvenog, žutog, smeđeg, zelenog
drveća. Uzbrdo. A onda, na vrhu, tik ispred mene na putu, pas.
Naglo sam zakočio, ali uzalud, začuo se udarac i pas je odleteo u
jarak. Automobil se zaustavio, ugasio sam motor i izašao, čovek
mi je prilazio njivom kraj puta. Potražio sam psa, nije ga bilo.
Čovek je upro. Pas je trčao stazom s druge strane. Kako je to
moguće? Vozio sam najmanje pedeset na sat kad sam ga udario.
Rekao sam da treba da veže to pseto, kazao je čovek, u
četrdesetim godinama, kada je zastao preda mnom. Šta se uopšte
desilo?, pitao sam. Kako je pas mogao da preživi? Udario si ga
branikom, kazao je. Možda je povređen, ali ne izgleda tako.
Tamo gore živi?, pitao sam i pokazao pogledom ka imanju
preko puta. Klimnuo je glavom. Treba da odem da ih obavestim,
rekao sam. Ponovo je klimnuo, pošao sa mnom. Pas je ležao
pred kućom kad smo došli, nije cvileo niti bilo šta, delovao je
sasvim zdravo i zadovoljno. Tu je bio star čovek, prišao sam mu
i ispričao šta se desilo, izvinio sam se, ali rekao da je po svemu
sudeći dobro prošlo. Čovek je kazao: dobro je. A onda sam se
spustio, ušao u kola i produžio. Pomislio sam na Vanju, jer je
pse volela više od svega. Znala je imena većine rasa, i skoro
svaki dan smo morali da joj čitamo knjigu o psima. Ako bismo
napolju naišli na psa, morali smo da pitamo da li sme da ga
pomazi. Dešavalo se da mi traži telefon da bi slikala pse na koje
smo nailazili. Dogovorili smo se da će dobiti psa kada napuni
dvanaest godina, što je uspela da skreše na deset. Sad je već bila
na osam. Radovalo me je što ću moći ovo da joj ispričam. Da je
uginuo, nipošto ne bih smeo. Ali dobro je prošlo. To sam mogao
da kažem.
Na Fleslandu sam parkirao iznajmljeni automobil, predao
ključeve, čekirao se i odleteo kući.

U narednim nedeljama završio sam treći roman. U Odi je

Thre obećao da će mi pomoći s njim, jer bio je dug i bezobličan,
tačnije jedini princip formiranja bio je hronološki. Thre ga je
pročitao, izneo nekoliko predloga, poslušao sam ga, ali to nije
bilo dovoljno, bilo je potrebno nešto radikalno, nekakav poseban
zahvat. Dok sam ja radio u Malmeu poslednje večeri pre nego
što je trebalo da ga predam, Thre je preletao tekst u Stavangeru,
i pozvao me kada je pronašao rešenje, prekretnicu prema kojoj
je ceo roman mogao da se strukturira, i poslao mi nekoliko SMS
poruka tokom večeri i noći. Ujutru je roman bio gotov. Sledio
sam Threovo uputstvo do poslednjeg slovca. Samo nekoliko
dana posle toga izašla je dvojka. Gejr Angel me je pozvao tog
jutra, i iako sam mu rekao da ne sme da pominje ništa od onoga
što se o meni pisalo, insistirao je da mi pročita recenziju iz
Aftenpostena. Moraš da čuješ, rekao je. Ma hajde, izdržaćeš. Ali
ne smeta meni šta tu piše ili ne piše, rekao sam. Već samo to što
nešto piše. Znaš koliko me to sjebe. Ma hajde, rekao je. Samo
ovaj put. I više nikad. Dobro, rekao sam. Sećam se samo
rečenice „Da li je u pitanju zastareo slučaj?“, i da su me opisali
kao „mogućeg počinioca zločina“. To se recenzent pitao da li
sam počinio seksualni prestup, i da li je taj slučaj zastareo.
Sećam se toga pošto se Gejr onoliko smejao kad je to pročitao, i
zato što je to posle ponovio nekoliko puta. Jesu li potpuno sišli s
uma?, pitao je. Jesu li sasvim poludeli? Nekoliko sati kasnije
dobio sam uzbuđen imejl od Tonje. Citirala je istu recenziju, gde
je stajalo: „Piščeva bivša supruga se, na primer, pominje punim
imenom, i možemo samo zamisliti koliko je njoj neprijatno
objavljivanje ovakvog nečeg“, pa se Tonje pitala šta to sad treba
da znači i zašto nije imala priliku da pročita roman pre nego što
je izašao ako se radi o njoj. Ranije sam joj poslao imejl u kojem
sam je zamolio da ne čita taj roman. A zamolio sam je zato što
se u njemu ne radi o njoj, već o Lindi i mojim osećanjima prema
Lindi, pa sam pomislio da će je to povrediti, da pročita koliko
sam se zaljubio samo nekoliko nedelja posle našeg rastanka,
dana kada sam otputovao iz Bergena pre sedam godina. Sada je
Tonje mislila da sam to krio od nje i prevario je. Cela Norveška
će čitati o njoj, a ona nije bila ni svesna toga. Toliko je naivno
zvučalo objašnjenje da sam to učinio kako bih je poštedeo da
nije poverovala ni reč. Pritisak je bio toliko veliki, pozivi iz
medija tako brojni, da ta perspektiva nije bila moguća. Problem
je bio u knjizi, a ne u njenom čitanju. Nisam pisao o njoj, ali
pisao sam o nečemu za šta nije znala, a što se desilo dok smo
bili zajedno, naime da sam se zaljubio kad sam upoznao Lindu.
Bang. Ona. Pravo u srce. Ali kakvo srce? Sve se raspadalo tih
dana, padao sam, i ništa me nije prihvatalo, Linda je odvratila
pogled, a ja sam se isekao i sve sahranio, i otišao kući. Bio je to
najsnažniji događaj u mom životu. Našao sam se na mestu za
koje nisam ni slutio da postoji. Svet se pretvorio u bujicu
utisaka, a ja sam bio povezan s tom bujicom, tako sam osećao,
sve je bilo značajno, deset minuta sam mogao da posmatram žir
kao da sadrži tajnu kosmosa, a i zadržao ju je, zato sam ga
posmatrao. U tom stanju sam video Lindu, hipnotisala me je, ali
ništa se nije desilo, nismo se ni dotakli. Ona je polako padala u
maniju, a ja sam bez sumnje već bio maničan. Bilo mi je
nezamislivo da napišem knjigu o svom životu a da ne pišem o
osećanjima koja su me tada obuzela i onome što mi se desilo.
Ali Tonje se kidala, a ja sam je kidao. Napisao sam imejl i
pokušao da joj objasnim, ali to je sve samo pogoršalo, onaj ko
udari ne može i da uteši. Poslala je gnevan imejl Gejru Berdalu,
koji je javno izjavio da su sve ličnosti iz romana mogle da ga
pročitaju pre objavljivanja. Ona ga nije pročitala. I zato sam se,
sedeći u polutami internet-kafea i čitajući njen imejl i sve ostale
koji su dolazili poslednja dva meseca, nalazio negde gde ranije
nisam bio, u svetu advokata koji čitaju sve što napišem, pretnji o
pravnom gonjenju i javnih optužbi za laž, recenzija u kojima
piše da sam neetičan, svetu u kojem zbog mene pati svako ko mi
je bio ili mi jeste blizak. Kad sam pisao, nisam razmišljao o
njima, ali čim se objavljivanje približilo, iznenada su iskrsli
preda mnom, sa svojim jastvima, i u tome, u onome što su bili,
ukazale su mi se posledice. Pojavio se sukob između romana i
posledica romana. Metoda koju sam izabrao bila je da romane
objavim, pustim da se posledice odigraju, sa svim pratećim
bolom nanetim mojom rukom, i nadam se da povrede nisu
neizlečive. Mogao sam to da odbranim uopšteno, jer znao sam
čemu težim i koja je vrednost toga, ali ne i specifično, kada je
reč o posledicama za svaku pojedinačnu osobu o kojoj sam
pisao; niko nema pravo da drugome nanosi bol. Pred
kompjuterom u toj bunkerolikoj igraonici bio sam uplašen,
očajan i potišten, ali sam takođe znao da će ta osećanja nestati
kad budem pisao, te da su nešto što dolazi i odlazi, jer u pisanom
„ja“ nestaje društveno „mi“, i „ja“ je slobodno. Tek kad ustanem
i napustim pisaći sto, društveno „mi“ se vraća, i dešavalo se da
se postidim onoga što sam pisao ili mislio, više ili manje, u
zavisnosti od toga koliko sam duboko bio u procesu pisanja.
Društveno je ono što nas drži na mestu, što nam omogućava da
zajedno živimo, individualno je ono što čini da se ne izgubimo
jedni u drugima. Društvo se zasniva na tome da imamo obzira.
To činimo i tako što krijemo šta osećamo i ne govorimo šta
mislimo ako se to što osećamo i mislimo odražava na druge.
Društvo se takođe zasniva na tome da nešto pokazujemo, a nešto
drugo krijemo. Postoji konsenzus šta treba pokazivati a šta kriti,
jer to je povezano sa „mi“. Regulativni sistem je sramota. Jedno
od pitanja koja je ova knjiga u meni pokrenula kada sam je pisao
jeste šta se dobija prekoračenjem društvenog konsenzusa,
opisivanjem onoga što niko ne želi da vidi opisano, dakle tajnog
i skrivenog? Drugim rečima formulisano: koja je vrednost
bezobzirnosti? Društvo je svet kakav bi trebalo da bude. Sve što
nije kako treba da bude krije se. Moj otac se ubio alkoholom,
tako ne treba da bude, mora se sakriti. Srce mi je gorelo za
drugom ženom, ne onom za kojom je trebalo, tako ne treba da
bude, mora se sakriti. Ali to su moj otac i moje srce. Ne treba da
pišem o tome, jer se posledice toga ne odražavaju samo na mene
već i na druge. Ujedno, to je istina. Da bi to napisao, čovek mora
biti slobodan, a da bi bio slobodan, mora biti bezobziran. To je
nemoguća računica. Istina jednako sloboda jednako
bezobzirnost stoji na strani pojedinca, obzir i skrivanje stoje na
strani društva, ali samo kao apstrakcija, kao unutrašnja veličina
u jastvu, jer u stvarnosti nema ničeg poput društva, već samo
drugog čoveka, jednoga, našeg „ti“, stoje dakle opet na strani
pojedinca. Tonje nije nikakav „lik“. Ona je Tonje. Linda nije lik.
Ona je Linda. Gejr Angel nije lik. On je Gejr Angel. Vanja,
Hajdi i Jon postoje, leže i spavaju nekoliko milja od mene sada.
Oni su stvarni. I ako čovek hoće da opiše stvarnost kakva jeste,
upravo tu stvarnost mora da opiše. A ona se može opisati samo
prekoračenjem društvenog konsenzusa. Ako čovek hoće da
dopre do stvarnosti kakva jeste, za pojedinca – a druge
stvarnosti nema – ako zaista to hoće, ne sme da ima obzira. A to
boli. Boli kad neko nema obzira prema nama, i boli kad mi
nemamo obzira. Ovaj roman je bio bolan za sve u mojoj blizini,
i bio je bolan za mene, a za nekoliko godina, kad budu dovoljno
veliki da ga pročitaju, biće bolan i za moju decu. Da sam ga
učinio bolnijim, bio bi istinitiji.

Ovo je bio eksperiment, i nije uspeo, jer nikada nisam bio ni

blizu toga da kažem šta zaista mislim ili opišem ono što sam
zaista video, ali nije ni bezvredan, makar ne sasvim, jer kada se
opis stvarnosti jednog čoveka, stvoren uz trud da se dočara na
najiskreniji mogući način proceni kao neetičan i kada izazove
skandal, sila društvenog postaje vidljiva, kao i način na koji
reguliše i kontroliše individualno. Ta sila je ogromna, jer ja sam
isključivo pisao o običnim događajima, nema ničeg izuzetnog ni
u čemu, takve stvari se stalno dešavaju, svakog bogovetnog
dana, i svi i znaju da se dešavaju; i alkoholizam i neverstvo i
psihička oboljenja i onanija, da pomenem samo nekoliko stvari
iz ovog romana koje su završile u novinskim naslovima. U
ovom slučaju neobično je samo to što se u jednom romanu nešto
obično povezalo sa stvarnim imenima i prenelo kao to što jeste,
nešto specifično i vezano za određene osobe. Roman je javna
forma, i otud dolazi prekoračenje, jer se nešto specifično i za
lično vezano premestilo u javni prostor. To se dešava sa svim
javnim osobama, glumcima, političarima, televizijskim
novinarima, pop zvezdama, ali oni to svojevoljno biraju i ništa
im nije draže od toga. Jedine nejavne ličnosti koje se premeštaju
u javni prostor jesu prestupnici. U ovom romanu to je učinjeno
sa običnim ljudima koji nisu prestupnici. Time je njihovo ime
poprimilo oblik prestupa, obično ime prešlo je granicu običnog i
postalo tako neobično da ga novinari pozivaju i pišu o njemu u
novinama. I njihovi postupci, takođe sasvim obični, poprimili su
oblik prestupa, nečeg što se može osuditi. A ja sam ih pretvorio
u prestupnike. Ali tada ništa od toga nije bilo na umu, tih brojnih
popodneva u igraonici i kancelariji, a ta mala odbrana koju sam
imao za svoj postupak, da sam samo pisao o sebi, raspadala se
čim bi se neko o kome sam pisao okrenuo ka meni i pogledao
me. Činili su to jedan za drugim, a ja sam obarao pogled,
odvraćao pogled, gledao sam u roman i nastavljao da pišem.

Istog dana kada mi je Gejr čitao recenziju iz Aftenpostena

dok sam sedeo na balkonu, Asbjern i Ingve su došli u Malme.
Išli smo na koncert grupe Wilco u Kopenhagenu te večeri, i
trebalo je da ostanu kod nas preko vikenda. Rukovao sam se
prvo sa Asbjernom, pa sa Ingveom, pazeći da ih pogledam u oči
i znajući da misle da ja mislim na ono što sam napisao baš o
tome. Doneli su slatkiše za decu, a Asbjern mi je poklonio
uramljenu fotografiju za korice prvog romana, koju je on
snimio, uz još gomilu knjiga koje je kao grafički dizajner imao u
duplikatu. Hajdegerov Bitak i vreme, koji sam imao samo na
engleskom, Paskalove Misli, koje sam imao samo u starom,
veoma skraćenom izdanju, i još mnogo šta. Doneli su i dnevne
novine. Podigao sam ruku i okrenuo glavu, ali Linda ih je uzela,
bila je radoznala, i iako sam rekao da ne bi trebalo to da radi,
sela je za kuhinjski sto da pročita, dok joj je Ingrid čitala preko
ramena. Video sam šta piše na naslovnici, „Kompromituje
porodicu – alkohol i psihički problemi“, i video sam naslov u
novinama, „Kompromituje suprugu“. Onda sam otišao kod
Ingvea i Asbjerna, koji su ostavljali prtljag u sobi. Izašli smo na
balkon i zapalili. Asbjern je rekao da se malo zabrinuo kada je
čuo da je Lindina majka tu, nije bio sasvim siguran u kakvim
smo odnosima posle onoga što sam napisao. Rekao sam da je
ona larger than life osoba, i da je sve u redu. Ali pre sam Ingrid
hteo da odvratim od novina nego Lindu.
Jer Linda joj je ćerka, a sada je u novinama pisalo da sam
njenu ćerku i njene psihičke probleme izložio javnosti. A
„alkohol“ je mogao da se odnosi samo na Ingrid. Znao sam
koliko ju je duboko to povredilo, jer je to rekla Lindi, i
napomenula da to nije tačno. To je tinjalo ispod površine. Ali
gomila papira je jedna stvar, knjiga druga, a novinski članak o
tome treća. Sve se više približavalo. U Švedskoj je Norveška
daleko, ali ako izađe ovde, na njenom jeziku, što je bilo još
neizvesno ali sasvim verovatno, pojaviše se u njenom životu i
posledice će biti stvarne.
Linda je otišla po decu, a kada je Asbjern prošao pored
kuhinje na putu do toaleta, video je kako Ingrid čita novine,
podiže pogled, a onda mu pokazuje podignut palac. Nasmejao se
kada je to ispričao. Zapitao sam se šta joj je u glavi. Da je za
knjigu dobro što se o njoj govori, a samim tim i za porodicu,
dakle za njene unučiće, koji će možda na kraju dobiti kuću da u
njoj žive? I kola da se u njima voze?
Kada su deca pola sata kasnije ušla u stan, ponašala su se
drugačije nego obično. Kao uvek kada je bilo drugih ljudi u
stanu, podsetili su me na životinje. Na oprezu, načuljenih ušiju i
pažljivo, gledali su oko sebe. Hm. Nepoznate cipele. Nepoznate
jakne. Ovde se treba pripaziti. Vanji je trebalo najduže da se
privikne, Hajdi nešto kraće, Jonu definitivno najmanje. On se
svima osmehivao. Jeli smo za stolom u dnevnoj sobi, deca su
skliznula sa stolica posle samo nekoliko minuta i nestala u
svojoj sobi s kesicama slatkiša. Asbjernovo i Ingveovo društvo
me je po običaju oraspoložilo, iako je uvek bilo i pomalo čudno,
jer su tu njih dvojica bili uigrani i činili jedno, sa mnom kao
posmatračem ili udaljenim učesnikom, a ne Ingve i ja, koji smo
ipak bili braća i iste krvi. Dinamika između nas bila je sasvim
ista kao u Bergenu kada sam tamo došao 1989, oni su bili
iskusni i odomaćeni, a ja novajlija koji ne zna kako treba, i ništa
što se u našim životima otad desilo nije to promenilo. Možda mi
se baš to dopadalo, što sam oslobođen odgovornosti i što mogu
samo da se prišljamčim, da budem mlađi brat.
Hajdi je ušla, šeretski pogledala Asbjerna i pitala ga kako se
ono beše zove.
– Asbjern – odgovorio je Asbjern.
– Isbjern75 – rekla je Hajdi.
– Ne – rekao je Asbjern. – Asbjern.
– Isbjern – rekla je Hajdi, nasmejala se i nestala kroz vrata.
– Jeste li svesni da za ovim stolom sede sve sami književni
likovi – kazao je Ingve.
– Tačno – nasmejao se Asbjern.
– Treba da napravimo stranicu za književne likove kako
bismo mogli da pričamo o svojim iskustvima – rekao je Ingve.
– Ja mogu da budem moderator – rekao sam.
– Pa kako je bilo pročitati da si kompromitovana? – pitao je
Ingve pogledavši Lindu.
– Ma nije strašno – kazala je Linda. – Ali problem je što piše
da jesam kompromitovana, ako me razumeš. Sad će ljudi u to
poverovati. Jer da nije tako, samo bi pisalo da se pojavljujem u
knjizi. A to nije ista stvar.
– Vas dvoje ste me zapravo jedini cenzurisali – rekao sam. –
Ali zbog takvih sitnica! Bio sam siguran da ćeš se ponositi
jednom stvari koju sam napisao o tebi – rekao sam pogledavši
Ingvea. – Ali jok. Napolje s tim.
– A o čemu se radi? – pitao je Asbjern.
– Ne smem da kažem – odgovorio sam. – Ali ima veze s
papirom koji smo mu jednom okačili na vrata.
– Groupies must leave before breakfast? – pitao je Asbjern.
– Možda – rekao sam. – A s Lindom je bilo da apsolutno nije
udarila magarca u luna-parku.
Ingrid se nasmejala.
– Nisam htela da mi se to nakači, da tučem životinje. A to se
uostalom nije ni desilo.
– Da, nije – rekao sam. – Možda mi je samo ostala agresija
cele situacije.
– Hvala vam za večeru – rekao je Asbjern pogledavši Ingrid.
– Bilo je fantastično.
– Jeste – kazao sam.
Ustali smo i odneli tanjire u kuhinju. Onda smo izašli na
balkon da zapalimo, Linda i Ingve na stolicama, Asbjern i ja
naslonjeni na ogradu.
– Sad sam se setio četrdesetog rođendana – rekao sam. – Zar
nisu svi izašli ovamo u jednom trenutku? Sećam se samo da smo
stajali kao sardine. I da sam pomislio na onu pukotinu.
Pokazao sam pukotinu u zidu, koja je verovatno bila samo
površinska, jer bi se ceo balkon srušio da nije.
– Au, jebote – rekao je Asbjern.
– Heleni su svi na žurki bili simpatični – rekla je Linda. –
Posle mi je pričala o tome. Onaj što je zaspao u dečjoj sobi, zar
nije bio fantastičan? A onaj što ništa nije rekao cele večeri, šta je
bilo s njim? A onaj... pa, razumete.
– Pa mi i jesmo takvi – rekao je Ingve.
– Kakvi? – pitao sam.
– Čudni76 – odgovorio je.
– To na švedskom znači simpatični – rekao sam.

Koncert grupe Wilco bio je u starom pozorištu u

Kopenhagenu, zasebno smo kupili karte, pa sam ja sedeo skroz
sa strane na jednom balkonu prilično blizu scene, ali verovatno s
lošom akustikom, pomislio sam kad sam seo, dok su Ingve i
Asbjern, kako sam ustanovio posle malo izviđanja, sedeli kao
ptice na litici visoko pod tavanicom, gde je zvuk sigurno bio
mnogo bolji.
Zavalio sam se na sedištu, crvenom i prevučenom plišem, i
gledao salu ne vezujući pogled ni za šta posebno. Bio sam
umoran, i prijalo mi je da budem među drugim ljudima, a
ostavljen na miru! Nisam otišao na koncert još otkako sam živeo
u Norveškoj. Dolazak nekog benda u grad tada je bio velika
stvar. Sada je Dejvid Birn mogao da svira u lokalu na dvesta
metara od mog stana a da ne odem. Izgubio sam muziku, koja
mi je nekada toliko značila, više nije bila relevantna, već skoro
kao gledanje televizije. Ponekad mi se vraćala, kao udar sekire u
zaleđenu vodu, zajedno s tugom zbog svega što sam izgubio na
putu kojim sam pošao.
Počela je predgrupa, norveška. Skupili su se nasred scene,
nije bila njihova, pozajmljivali su je, i iz nekog razloga sam
pomislio na šator podignut na parkiralištu, da me na to
podsećaju. Zvuk je bio slab, a svetla upaljena. Ali bilo je
prilično dobro. Hukelberg, tako li se preživala pevačica?
Pogledom sam preleteo nizove sedišta i ugledao njih dvojicu
gore, kao da sijaju, pošto su to bila jedina dva poznata lica u
moru nepoznatih.
Posle čitanja Prusta bilo je nemoguće ne videti takav stari
teatar kao nešto podvodno, nekakav koralni sprud sa sedištima
kao dagnjama ili školjkama, i ženskim haljinama kao repovima
riba ili kracima meduza. Način na koji bi Prust sve preobrazio i
začarao više nije moguć, pomislio sam, jer sve je već
preobraženo, sve je već nešto drugo, prosto natopljeno fikcijom.
Možemo da ljuštimo stvarnost sloj po sloj i da nikada ne
stignemo do njenog središta, jer poslednji sloj pokriva ono
najnestvarnije od svega, najveću fikciju od svih – istinsko.
Zamračilo se. Reflektor se upravio ka sceni. Džef Tvidi,
bucmast, gotovo debeo, prišao je mikrofonu, bez najave
zasvirao, a pevao je apsolutno čisto i precizno, bez ikakvog
naprezanja. Tako nešto se nikada nije moglo znati ili očekivati
kada je reč o engleskim bendovima, svakako ne onim koje sam
ja u svoje vreme slušao. Izuzetak je bio Blur, njih sam slušao s
Tureom u „Sentrumu“ 1993, sve što su izveli bilo je ne samo
savršeno već i puno energije koju imaju samo mladi ljudi koji
nešto hoće i iznenada shvate da to zaista i mogu. Ali Wilco su
bili Amerikanci, muziku nisu samo iznosili na scenu već su bili
u njoj. Ostali članovi benda su ušli, svirali su sat i po, možda
dva, i na tom balkonu sam osetio takav spokoj, i muzika je
povremeno imala takvu emotivnu snagu da sam se potpuno
prepustio i samo plakao. Kada smo se potom, oraspoloženi tim
povratkom u rano zrelo doba, našli napolju, otišli smo da se
napijemo. Rekao sam im da vozovi idu cele noći, ali kada smo
došli na železničku stanicu, bila je zatvorena, pa smo morali
taksijem da pređemo ceo dug put do Malmea. Na mostu, gde su
uzdrhtala svetla neprekidno otkrivala nove metre sivkastog
asfalta, s tamom poput zidova na sve četiri strane, činilo mi se
da sam u snu. Nervoza je sutradan bila ogromna, ali ipak sam
izašao s njima, večerali smo u azijskom restoranu, i Asbjern nas
je zabavljao pričama koje je slušao od prijateljice lekarke, koja
mu je govorila o svim njoj poznatim predmetima koje ljudi
guraju u guzicu kad su sami, pa koje posle ne mogu da izvade.

Krajem jeseni prvi roman bio je nominovan za nagradu

„Brage“, pa sam otputovao u Oslo s Lindom da prisustvujemo
svečanosti. Kada smo ostavili stvari u hotelskoj sobi, ona je
otišla da sredi kosu, ili da je stajlinguje, kako se to možda zove,
dok sam ja otišao do izdavača da porazgovaram s Gejrom. Kada
sam se vratio, pokucao sam na vrata, i otvorila je Linda s novom
frizurom.
– Šta misliš? – pitala je. – Sasvim iskreno.
Nisam odmah odgovorio, ušao sam u sobu i seo na stolicu.
Da li je htela da potvrdim njeno mišljenje i kažem da je veoma
lepo, ili je htela, kako je rekla, stvarno iskren odgovor?
Izgledalo mi je grozno i ponadao sam se da će se složiti.
– Izgleda kao nešto što bi pedesetogodišnjakinja smatrala
lepim – rekao sam.
– Jao, jelda? Zar nije grozno?
– Jeste.
– Dobro. Onda ću da operem kosu i idem obično.
Elisabet iz izdavačke kuće došla je da nas pokupi, pa smo
taksijem otišli do mesta gde se odigravala dodela. Velika zgrada,
mnoštvo ljudi, posebna soba za nominovane. Na moje
zaprepašćenje, tu sam sreo novinara o kojem sam pisao u dvojci,
radio je za Aftenposten, a ja ga nisam poštedeo. Čim me je
video, prišao mi je i predstavio se. Da li ga se sećam? Kako da
ne, odgovorio sam. Nasmejao se i rekao da mu je čast što je u
knjizi, makar i na takav način. A onda je rekao: ali jednu stvar
ste pogrešili. Ja nisam privilegovano dete sa zapada Osla. Niste,
rekao sam. Izvinjavam se. A onda sam video Ćartana Flegstada,
mog nekadašnjeg junaka, socijalno realističkog pisca-
džentlmena o kojem sam takođe pisao. Predstavio sam Lindu, on
je predstavio svoju suprugu, razmenili smo nekoliko reči, dok
sam ja sve vreme gledao tamo-amo jer nisam tu hteo da budem,
nisam mogao da budem, bilo mi je nepodnošljivo. Ragnar
Hovland, moj nekadašnji učitelj pisanja, takođe je bio prisutan.
Malo sam tu stajao, a onda zamolio Lindu da izađemo da
zapalim, ispred ulaza, gde su ljudi sve vreme pristizali. Tama mi
je prijala, kiša mi je prijala, svi mokri smeđi i klizavi listovi što
su ležali po travi su mi prijali, ali ne i osećaj da me ljudi gledaju,
to mi nije prijalo. Kada smo seli ujedan od prvih redova, gde su
dva mesta bila rezervisana za nas, pored Ćartana Flegstada i
njegove supruge, fotograf sa balkona se nagnuo da slika Lindu.
Nije primetila, ja ništa nisam rekao, možda sam se i prevario.
Program je počeo, bilo je muzike, čitanja, malih skečeva, a ja
sam bio na ivici da povratim, jer gledao sam scenu, i osećao
publiku iza leđa, a ako sam pobedio, morao sam ne samo da
izađem gore već i da nešto kažem. Nažalost, morao sam da
izađem. Statueta je bila teška kao oružje kojim je počinjeno
ubistvo. S njom u ruci nisam se usudio da kažem ono što sam
planirao, da mnogi koji su pročitali moju knjigu sigurno
računaju da ću sada pustiti suzu, pa sam promrmljao nešto o
ličnostima iz romana koje sam sreo u lokalu i pričao o vremenu
kada sam se selio iz kuće i knjigama koje sam tada imao i čitao,
a što su takođe bili nominovani romani. To je bilo tačno, Roj
Jakobsen je te godine objavio Novu vodu, a i prvu Flegstadovu
knjigu koju sam pročitao, Dolinu Portland, takođe sam tada
kupio. Zahvalio sam Lindi i rekao da je najdarežljivija osoba
koju sam upoznao, i bilo mi je drago što sam to izgovorio bez
suza, glas mi je samo malčice pukao kada sam joj to rekao, jer
mi je odozdo susrela pogled. Onda sam sišao i seo. Hiljadu puta
bi mi bilo draže da je Flegstad ustao, popeo se i primio je, on bi
to učinio dostojanstveno, pretpostavio sam, nasuprot meni, koji
sam samo hteo u zemlju da propadnem od sramote i poniženja.
Posle su svi otišli u obližnji veliki irski pab. Sedeo sam s
Lindom, Frederikom i nekim njegovim kolegama u stražnjem
dvorištu, dok se kiša slivala niz zidove i konopce šatora, ili kako
se već zove to što je držalo provizornu nadstrešnicu. Frederik je
upoznao Lindu još prvog leta naše veze, došao nam je u posetu s
Ćetilom i Rikardom, i zajedno smo otišli da se napijemo.
Ćaskali su, ja sam gledao oko sebe pijući pivo i povremeno
odgovarao na pitanja ljudi za stolom, jer to se iznenada desilo,
postao sam neko kome ljudi postavljaju pitanja. Prišao nam je
jedan poznat pisac. Pozdravili smo se, i bilo mi je neprijatno, jer
sam znao da mu se moje pisanje ne dopada. Pomenuo je to, sa
samoironijom, što je samo otežalo celu stvar. Ali nije hteo samo
da se pozdravi i da čestita, hteo je da razgovaramo, i trebalo mu
je najmanje pet minuta da se postavi prema meni i mojim
knjigama, za koje nije mogao otvoreno reći da mu se ne
dopadaju, dakle da su loše, ali nije to mogao ni da prećuti, pa je
iz njegovih usta izašlo nešto nerazumljivo, jer nisam shvatio na
čemu se zasniva. Dakle zašto je to uopšte rekao. Da li je to bila
neka društvena stvar koju je trebalo obaviti pre nego što
možemo da razgovaramo? Ilije to proisticalo iz nekih estetskih
razmišljanja koje je po njegovom mišljenju trebalo staviti na sto,
kako ne bih pomislio da mi se obratio na nekim drugim
premisama? Dovoljno je dugo tu stajao da se njegova uloga
neprimetno promenila iz čoveka koji je došao da se pozdravi u
čoveka koji ima svoje mesto za stolom. Ponašao se ljubazno,
kao i uvek, ali zašto je stajao kraj mog stola? Da li su mu se
dopale moje knjige? Očigledno ne. Da li sam mu se ja dopao?
Možda, možda i ne. Ali šansa da bi prišao mom stolu da sam bio
opskurni pisac koji gleda svoja posla u nekoj dolini na zapadu
Norveške bila je mala, pretpostavio sam, ako tog skrivenog
pisca kolege ne bi smatrale jednim od najboljih. Onda bi tu
stajao. I ja bih jednom sam sedeo sa izvesnom spisateljicom i
njenim mužem u restoranu u norveškom gradiću u kojem se
odigravao književni festival, a onda je Laš Sobi Kristensen seo
za naš sto, pa sam počeo da mu upućujem poglede, nisam
sasvim slušao ženu s kojom sam razgovarao, i čim mi se prilika
ukazala, obratio sam mu se, zar nemamo istog izdavača u
Engleskoj? Uradio sam to iako sam video da je moja
sagovornica primetila da gledam Sobija Kristensena, i tačno
shvatila šta mi je na umu. Još nije bilo prekasno da se situacija
spase, ali je želja da stvarno progovorim s njim bila snažnija od
svesti da se zaista loše ponašam. Na tom istom događaju
supruga jednog drugog pisca izgrdila je konferansijea i mene,
pošto je konferansije posvetio više vremena meni i o mojoj
knjizi govorio s većim žarom nego o knjizi njenog supruga. Ta
mešavina najvišeg što književnost može da bude i najnižeg i
najprostijeg tipična je za književne krugove, što nije neobično,
na retko kojem mestu ljudi toliko daju od sebe da bi zauzvrat
dobili toliko malo. Godine kada sam debitovao, sedeo sam sa
Erikom Fosnesom Hansenom u hotelskoj sobi jedne kasne
večeri, polaskan što razgovaram s njim, iako ga nisam, čitao još
otkako je u mladosti debitovao sa Sokolovim tornjem, romanom
koji sam čitao kad sam išao u gimnaziju, pomenuo sam Vagant,
i tad kao da sam mu mahnuo crvenim ogrtačem pred očima.
Vagant!, gotovo je povikao. Prodao je stotine hiljada knjiga,
objavljuju ga u celom svetu, svuda dobija dobre kritike, ali ne u
Vagantu, oni ga jedva drže za pisca, taj majušni književni
časopis koji se zapravo sastoji od šačice balavaca koji se vuku
po kafićima na istoku Osla. Prezirao ih je. To su samo
bulažnjenja i akademski intelektualizam. Zašto? To nije rekao,
ali pretpostavio sam da ima veze s tim što nisu hteli da mu odaju
priznanje. Kada je moja prva knjiga počela da se prodaje, takvog
statusa sam se plašio. Jedno vreme me je izvlačilo to što sam
sedeo u uredništvu Vaganta, što je strateški bilo savršeno, jer
sam tako ujedno bio pisac i za širi i za uži krug, dok sam se
polako peo i usput upoznavao sve više i više imena, dok nisam
završio za tim stolom te kišne jesenje večeri u jednom od irskih
pabova Osla, kada su imena prilazila meni. Knausgor je postao
marka, logotip, i novine su ga bile pune te jeseni, pa sam sada
uvideo kolika snaga počiva u ponavljanju. Ljudi su klimali.
Ljudi su se izvinjavali pre nego što nešto kažu. Ljudi se nisu
usuđivali da nešto kažu. Ljudi su prilazili kad se napiju. Bilo je
čudno. A nije se radilo o knjigama koje sam napisao, one su bile
sasvim obične, dva sina koji sahranjuju oca i frustrirani otac
male dece koji se ogoljava čitaocu, već o tom imenu i svemu
čime se napunilo.
Svidelo mi se što je taj poznati pisac prišao i stajao pored
našeg stola te večeri. To mi je pružilo osećaj moći. Taj osećaj je
značio da mogu da kažem bilo šta, ili da ne kažem ništa, a da to
nema nikakve veze, ništa se ne bi promenilo. Kada sam ga prvi
put video, bio sam polaznik Akademije umetničkog pisanja koji
je slušao njegovo predavanje, kad sam ga drugi put video, bio
sam nadobudni student književnosti koji putuje tamo-amo i
intervjuiše sve poznate pisce u Norveškoj. Morao sam kolosalno
da se napregnem da bih uopšte bio vredan njegovog vremena;
kada je trebalo da ga intervjuišem, spremao sam se nekoliko
nedelja i ništa drugo osim toga nisam radio. Trebalo je da
smislim dobra, promućurna, inteligentna, vredna pitanja, za koja
sam nekoliko godina kasnije shvatio da su potpuno providna, i
da su me potpuno razotkrila, a tako nije bilo samo s njim već i sa
svima koje sam susretao: sa starijim studentima, profesorima,
piscima, urednicima i novinarima, a pošto mi je prestiž bio
toliko važan, trudio sam se sve više što je poznatije i prestižnije
bilo ime. O, onaj put kada mi profesor Buvik nije samo upamtio
ime već mi i postavio pitanje na predavanju. Prvi put kad sam
sreo Jonija Halberga. Tune Hednebe. Heninga Hagerupa. Eldrid
Lunden. Turea Erika Lunda. Ingvara Ambjernsena. Sesilije
Levejd. Ulava H. Haugea. Marit Kristensen. Ejstejna Rotema.
Ćartana Flegstada. Ulea Ruberta Sundea. Georga Johanesena.
Ćešti Holmen. Erlenda Lua. Osne Seještad. Vilijama Nigora.
Ćetila Rolnesa. Ejnara Eklanda. Frudea Gritena. Tronda Giskea.
Shvatio sam da ću s time moći da izađem na kraj samo ako se
pravim da mi baš ništa ne znače, da sam sasvim netaknut, dok
sam se u sebi radovao susretu i nadao se da će to neko primetiti.
Da je tu bilo određenog pokreta i namere nisam znao dok se
nisam našao za tim stolom, sa imenom koje se iznenada toliko
napunilo da su se ljudi prema meni ophodili kao ja prema
drugim napunjenim imenima. Nisam mogao reći da ne znam šta
rade, poznavao sam to iznutra, sve sam znao o niskoj i isuviše
ljudskoj umetnosti laskanja. Zato sam i shvatao da to nema
nikakve veze sa mnom, jer ja sam bio isti, svih ovih godina dok
sam dahtao kao pas, a pravio se boljim nego što jesam
ponašajući se kao neiskvaren čovek, što je samo napredniji oblik
iskvarenosti, bio sam isti. Promenilo se samo ime, i slika
povezana s njim. Meni, koji sam oduvek čitao za honorar od
hiljadu petsto kruna, iznenada su nudili šezdeset hiljada kruna za
nastup od četrdeset pet minuta. Odbijao sam, ne zato što nisam
hteo novac, već zato što sam želeo nešto vrednije, naime
integritet; i ne zato što sam bio čovek sa integritetom, već zato
što sam bio dvostruko iskvaren čovek. Da, toliko sam bio
iskvaren da više nisam mario šta će u Vagantu reći o mom
pisanju, jer je u svetskoj hijerarhiji ono stajalo iznad takvih
obzira, a ta hijerarhija mi je jedina bila važna. Tako je bilo.
Dvostruko sam prodao dušu, ništa manje, i tada sam bio na vrhu.
Ali ako je čovek svestan da hoće da bude na vrhu, i ako se kupa
u tom sjaju, onda ipak i nije na vrhu, jer čovek je na vrhu samo
ako sačuva integritet i kaže ne svemu tome. Ne novinama, ne
televiziji, ne okupljanjima i predstavama. Samo kada čovek kaže
ne vrhu, nalazi se na vrhu, ali ni to nije najviši vrh, jer tamo su
samo oni koji istinski ne haju, koji sede u nekoj dolini, sasvim
prepušteni sebi, pišući svoju upornu, gorku i beskompromisnu
prozu, na primer, ako govorimo o vrhunskom pisanju, i koji
idealno to čak i ne šalju nekom izdavaču, nego zakopaju u šumi
i započnu sledeće delo.
Kada se veče završilo, Linda i ja smo ruku podruku otišli do
hotela, ja noseći statuetu. Bila je gladna, skoknuo sam do
„Seven ilevena“ da joj uzmem nešto da jede, a na povratku sam
iznenada počeo da se smejem, došlo je sasvim iz vedra neba,
zastao sam i okrenuo se prema zidu. Ha-ha-ha!, nasmejao sam
se. Ha-ha-ha! Tako sam nastavio, kroz kišu i tamu, po
svetlucavom asfaltu, ka hotelu „Savoj“, gde sam ponovo zastao i
upalio cigaretu, poslednju pre nego što legnem. Nisam znao
zbog čega sam se smejao, ali me je sama pomisao na to navela
da se ponovo nasmejem. Ha-ha-ha! Ha-ha-ha! Ha-ha-ha!
Još sam se kikotao kad sam ušao u sobu. Linda je bila
zaspala. Seo sam na krevet i stavio joj ruku na čelo. Hoćeš li da
jedeš?, pitao sam. Ali bila je preduboko u tami svoje duše, pa
sam povukao stolicu do prozora, seo i pojeo hranu koju sam joj
uzeo i popio pepsi maks, dok sam kroz prozor gledao kako kiša
pada, i lampu koja je na tankoj žici visila nad ulicom i klatila se
na vetru.

*
Jednog vikenda krajem maja 2010. iznajmio sam automobil i
odvezao se u baštensku koloniju nadomak Malmea da sredim
tamošnji haos. Linda je stavila plac na prodaju, ljudi su već
dolazili da ga pogledaju, ali niko nije bio zainteresovan, što nije
bilo tako čudno, ništa nismo učinili da sakrijemo zapuštenost.
Pomisao na to, da je tamo sve otišlo dođavola, dugo me je
pritiskala. Kad sam sada prošao poslednji kružni tok i ušao u
samu koloniju, koja se protezala na obe strane i sastojala se od
mnogo stotina kućica s bašticama koje su skoro sve bile
pedantno održavane, što me je pritislo teže nego ikada ranije,
činjenica da sam zaista tu i da ću se uskoro baciti na posao
budila nekakav svetao osećaj u meni. Nije goreo niti blistao, pre
je bio poput čistine u šumi, ili očekivanja da će se na nju naići.
Sutradan je trebalo da ljudi dođu u razgledanje, pa ako bih
sredio najgore, nije bilo nemoguće da će se neko upecati, pošto
oni i kupuju takva mesta zato što vole takve poslove, pa
zapuštenost čak može da im bude privlačna; tako će imati šta da
rade.
Nebo je bilo sivo i zimsko, a ljudi koje sam viđao duž puta,
nekoliko mladih na biciklima i ženu s dečjim kolicima i teškom
kesom supermarketa „Kup“ u ruci, nekako nisu bili u dodiru s
njim, palo mi je na pamet dok sam vozio trideset na sat, otprilike
kao što krabe na dnu mora nisu u dodiru s površinom. Lišće je
upravo izniklo na drveću, ali bez sunca je bilo teško povezati ga
sa životom koji proleće obično donosi.
Još sam usporio i skrenuo na veliko šljunčano parkiralište.
Zaboleo me je stomak. Na tom mestu se čovek pokazuje ne
onakav kakav je, šta god to bilo, već kako spolja izgleda. Tu
sam ja bio muškarac duge masne kose i brade, u staroj crnoj
odeći, grozničavog pogleda i nespokojnog govora tela, a kada bi
se taj klošarski izgled spojio s troje dece, toliko bih jasno sebe
video očima ostalih vlasnika parcela, da je sve što sam imao,
čitava moja unutrašnja sigurnost i dostojanstvo, jednostavno
nestajalo. Da je neko pozvao dečju službu i rekao im da moraju
da dođu i spasu decu od tog groznog oca, koji je možda
narkoman, ali je sumnjiv svakako, ja bih bio u defanzivi, osećao
bih da u tome ima nečega, i branio bih se tek s pola srca.
Odvezao sam se sve do rampe kraj pošljunčane staze na drugoj
strani, zaustavio kola, izašao, otključao rampu, pomerio je u
stranu, ušao, odvezao nekoliko metara, izašao i zatvorio rampu,
nastavio da milim među kućicama. Šljunak je krčkao pod
gumama i automobil je kao čamac klizio uzanom stazom nalik
na kanal, pored ograde za ogradom, dok nisam zastao pred
našom. Nije bila blistavo čista kao ostale, već pokrivena
zelenkastim slojem nečeg nalik na algu ili gljivu. Nije bila ni
uredna kao ostale, a što je propis zahtevao: živica je iza
iždžikljala kroz procepe u ogradi i visoko iznad nje.
Ugasio sam motor, izvadio ključ i registrovao tablu koja se
od prošlog puta pojavila na ogradi. NA PRODAJU stajalo je
plavo na belo. Otvorio sam vrata, izašao, zalupio ih. Vazduh mi
je bio svež na obrazima i šakama. Korov je pokrivao šljunak, što
je kršilo još jedno pravilo, i stomak me je ponovo zaboleo kad
sam to video. Želeo sam da ne marim za to, da me boli dupe za
idiote koji jedni drugima nadziru bašte, tu imbecilnu gomilu
smežuranih fosila sa otromboljenom kožom na vratu koji samo
umeju da misle šta je ispravno a šta pogrešno, i koji koriste
svoje poslednje godine, svoje poslednje dane, nakon svih
iskustava koje im je dug i jedinstven život podario, da održavaju
travnjak i drhte od ozlojeđenosti ako drugi to ne rade. Želeo sam
da ne marim za to, ali mario sam. Istina je bila da sam ih se
plašio, i želeo da ih umilostivim.
Otvorio sam kapiju i ušao u baštu.
Zašto nije pokosila travu? To što su cvetnjaci zarasli jedna je
stvar, potrebne su nedelje da se to sredi, ali travnjak? Šta je
pomislila kada je stavila plac na prodaju, da prvi utisak nije
bitan? Da će ljudi zanemariti zapuštenost i pomisliti da je mesto
zapravo lepo?
Okrenuo sam se. Na prozoru lutkine kuće preko puta stajala
je ona matora babetina i gledala me. Njen suprug je bio
predsednik udruženja kolonije. Njegova je odgovornost bila da
se vlasnici ponašaju kako treba. Pa kada sam jednom došao
autobusom samo da bih zalio travnjak jedne srede uveče, posle
nekoliko dana paklene vreline, on se doteturao do ograde, kao
slučajno, uvek kao slučajno, da bi me pitao znam li koji je danas
dan. Da, mislio sam da znam, nije li sreda? Jeste, sreda. A znate,
ovde imamo sistem što se tiče zalivanja. Neparni brojevi
zalivaju ponedeljkom, sredom i petkom, dok parni brojevi
zalivaju utorkom, četvrtkom i subotom. Koji ste vi broj? Morao
sam da priznam da smo paran broj i da nemam pravo da
zalivam. Pa mi je ostalo da se autobusom vratim kući, ili da mu
prkosim i slabim mlazom zalivam u bašti iza kuće, gde niko ne
može da me vidi. To sam naravno i uradio, dok sam sedeo na
stepeniku i pušio strepeći da će me otkriti. Ili smo svi skupa
mogli da dođemo jedne subote po podne da prenoćimo do
nedelje, s tajnom namerom da pokosim travu, što se isuviše
retko činilo. I ko je tada slučajno prišao našoj ogradi ako ne
predsednik? Kosite travu, čujem?, rekao je tada. Jeste, toliko je
izrasla. Da, rekao je. Ali od četiri po podne u subotu pa do
ponedeljka ujutru nije dozvoljeno koristiti bučne mašine. Tada
treba da imamo malo mira i tišine. Ali kosite vi večeras, samo da
znate za ubuduće. U redu, hvala vam!, rekao sam. Baš ste
ljubazni!
TU su još bili i papiri koji bi se našli u poštanskim
sandučićima posle njihovih inspekcija. Ustaljeni formular na
kojem su štriklirali različite tačke na osnovu onoga što su videli.
Zašao sam iza kuće i, sakriven od susedskih pogleda, seo na
stepenik, zapalio cigaretu i pokušao da napravim pregled svega
što treba uraditi. Tiho, skoro morsko šuštanje sa auto-puta za
Dansku visilo je u vazduhu, koji je donosio i tupe udarce i
povike sa obližnjeg fudbalskog terena. Nikada ga nisam video,
izuzev reflektora koji su se palili svake večeri, i koji su na jesen
i zimu izgledali kao hangar svetlosti na tamnoj zaravni.
Te jeseni i zime sam tu pisao, sâm u velikoj koloniji, u kofi
sam donosio vodu s parkirališta, kupovao u supermarketu
nekoliko kilometara udaljenom, odrađivao stranu za stranom, po
tri ili četiri dana zaredom pre nego što odem kući na nekoliko
dana, pa se opet vratim. TU sam se nalazio izvan svakog
konteksta. Nije bilo novina, nije bilo interneta, ni televizije, ni
radija, samo jedan mobilni telefon, čiji broj niko nije znao. I nije
bilo žive duše. Uveče i noću, jež bi se doteturao baštom, i
ponekad mi, ako sedim nepomično, njuškom ćušnuo cipelu.
Preko dana, ptice. Sedeo sam pred kompjuterom s kapom i
rukavicama, u jakni i s ćebetom ili jorganom preko kolena. Dah
mi se podizao oko glave kao dim na hladnoj svetlosti lampe.
Pisao sam o detinjstvu i pisao o mladosti. Telefonski razgovori s
Gejrom, čitao sam mu i diskutovao s njim, telefonski razgovori s
Lindom, kojoj je majka pomagala s decom, i koja u satima dok
su u vrtiću nikada nije sasvim znala šta da radi ili kako. Sati koji
su se otvarali pred njom pre su je plašili nego što su joj pružali
mogućnosti, kako se ispostavilo. Dugo je tako bilo. Našla je
kancelariju u jednom kolektivu, ali plašila se da tamo odlazi,
nekoliko puta se naterala, nedeljama se uopšte nije pojavljivala.
Bila je to lepa kancelarija, na stoluje imala mek s programom
za uređivanje zvučnih zapisa, slike dece pored, knjige za
inspiraciju na polici. Jednom je dovela Hajdi, i Hajdi se ponosila
što je s mamom na poslu, upoznala se sa ostalima i crtala, i
video sam koliko je Linda bila srećna kad se vratila kući, jer je
tog dana bila kao drugi roditelji, povela je dete na posao,
pokazala ju je kolegama, a svoj posao pokazala Hajdi. Ipak je
sve ređe tamo odlazila.
U Lindi je bilo nečega što je spušta i nečega stoje podiže.
Morala je da se bori protiv toga, jer kada bi je spustilo, sve je
bilo crno i beznadežno, a kada bi je podiglo, sve je bilo svetio i
puno nade, i to je bojilo sve, čitav njen život, koji je samim tim
sve vreme radikalno menjao karakter, iako je bio isti.
Kada sam je upoznao, bila je u uzdizanju, ali tada se to nije
zaustavilo, nije preokrenulo, već samo nastavilo, nije bilo
granica, više nije spavala, dan je bio beskrajan i jedna drugarica
ju je na kraju našla u stanu, sedela je na stolu grleći svoja kolena
i izgovarala brojeve. Linda ima zvezde u sebi, i zablista kada
one sijaju, ali kada ne sijaju, noć je sasvim crna. Više od godinu
dana provela je u bolnici, a kada smo se ponovo sreli i kada je
naša veza počela, nije bilo prošlo mnogo vremena otkako je
izašla. Decu smo dobili skoro odmah, oboje smo to hteli. Nikada
nisam pomišljao na to da je bila bolesna, nisam se toga plašio, i
možda je to poverenje njoj omogućilo odluku da ima decu, ili je
makar olakšalo.
Na akušerskom odeljenju je morala da štriklira psihičko
oboljenje na svim formularima, i video sam kako je to obeležilo
pogled na mene i nju, iako je sada sve bilo u redu s njom. Njeno
raspoloženje je pratilo cikluse, tonula je i uzdizala se, ali sve
vreme u granicama normalnog, nikada nisam razmišljao o tome,
takva je bila, temperamentna, i nisam se odnosio prema radosti
kada je srećna ili tami kada je neraspoložena ili puna iznenadnog
gneva, već prema njoj, njenim recima i delima.
Isprobavala je različite metode da bi stabilizovala osećanja,
jer ju je mučilo što se sve menja, a u životu koji smo vodili, tako
drugačijem od onog koji smo donedavno imali, sa odgovornošću
za decu i svime što to podrazumeva, osećaj gubitka kontrole bio
je nešto najgore. Haosa se plašila više od svega. Smrtno se
bojala svega što liči na odstupanje, jer pošto je ona tonula i
podizala se, sve ostalo što smo imali, dom, moralo je da stoji što
čvršće i bude što stabilnije. A tome je sve pretilo. Moje
posvećivanje vremena pisanju tome je pretilo. Znala je da mi je
to posao, i da mi pruža smisao, i kada joj je bilo dobro, nije bilo
problema, dok nešto u njoj ponovo ne bi potonulo i strah došao,
kada se i to pretvaralo u pretnju, i kad nije mogla da se odupre
tom nezajažljivom strahu.
Posebno je bio snažan kad je bila trudna s Vanjom, smrtno se
plašila da je ne izgubi, i smrtno se plašila odgovornosti koja je
očekuje, i izbacivala je svu svoju anksioznost u snažnim
izlivima. Nosio sam se s tim izlivima, koje sam smatrao
nerazumnim, a ujedno ih se plašio, bili su tako siloviti, nisam
bio naviknut na tako jake unutrašnje sile; na mestu s kojeg sam
poticao sve se kontrolisalo i racionalizovalo. Vanja je došla, mir
je zavladao. Linda je počela da studira, Hajdi je došla, preselili
smo se u Malme, Jon je došao. Količina posla je postala
ogromna, ali mene rad ništa nije koštao, šta god da je trebalo
obaviti; ni kućni poslovi me nisu koštali. Samo ih je trebalo
obaviti. Tumačio sam svet polazeći od sebe, i hteo sam da i
Linda stegne zube i izdrži.
Šta je ona imala?
Imala je svoju diplomu radio-komunikacija, ali nju je već
davno bila stekla, i otad nije pravila emisije, snaga potrebna da
počne, da pozove radio i kaže da ima ideju sa svakim danom je
sve više rasla. Kupila je mikrofon i program za uređivanje,
završilo se na tome.
Imala je i ono što je napisala. Najstariji tekstovi poticali su iz
vremena mnogo pre nego što smo se upoznali, najnovije je
napisala prošle godine. Bili su izuzetno dobri. Poslala je zbirku
svom starom izdavaču, rekli su joj da je pripovetke teško
objaviti sada kada su vremena teška za izdavačku branšu. Nije
bilo isplativo, nisu imali novca. Poslala ju je u još tri izdavačke
kuće, dve nisu ni pročitale zbirku, treća je rekla ne. Moja dva
romana su izašla, treći je bio spreman, i dok sam radio na
četvrtom, Linda je pozvala Švedski radio i iznela ideju za
dokumentarac. Bio je to veliki korak i prekretnica, i razgovor ju
je obavezao, producentkinja je htela da je upozna, našle su se i
poverovala je u Lindu. Ovog puta će nešto ispasti. Napravili su
plan rada. Linda je bila raspoložena, puna snage i ideja, sedeli
smo na balkonu kad bi deca legla i govorili o svemu što će
uraditi. Otišla je u Stokholm da intervjuiše švedskog astronauta
Fuglesanga, pa odatle nastavila do Norlanda, gde se nalazila
komercijalna svemirska stanica, koju je posetila da intervjuiše
zaposlene.
Dokumentarac je polazio od poslednjeg leta cepelina
„Hindenburg“, Linda je jednom u švedskim novinama našla
isečak iz tog vremena, u kojem je stajalo da je švedski novinar u
njemu i da nekoliko puta dnevno telegrafiše izveštaje o
putovanju. Umro je kada se cepelin zapalio i izgoreo na drugoj
strani Atlantika, taman kada je trebalo da stigne na odredište.
Bila je to jedinstvena priča, koju je trebalo kontrastirati s pričom
o lansiranjima u svemir.
Osam dana je bila na svom reportažnom putu i pozivala me iz
hotelske sobe puna entuzijazma. Vozila se psećom zapregom,
bila u ledenom hotelu, šetala se po oblasti sa olupinama iz
svemira. Razgovarala je s mnogim ljudima, pravila dogovore,
delovalo je kao da se s njima i sprijateljila, jer je ponešto što je o
njima rekla mogla da čuje samo u poverenju.
Vedro i pun života zvučao je glas na drugom kraju. Pušio
sam na balkonu, s kapom i u jakni. Deca su spavala. Osećao sam
neodređen nespokoj. Kao da nisam imao istinskog kontakta s
njom.
– Obišla sam tu oblast, bila je ogromna, sasvim pokrivena
snegom, i svugde je bilo velikih metalnih delova. Svemirsko
groblje. Možeš li da zamisliš, Karl Uve?
– Zvuči super – rekao sam. – Jesi li intervjuisala nekog?
– Ne, samo sam išla s mikrofonom i govorila šta vidim. Ali
znam da je dobro ispalo. Bilo je tako fantastično.
– Da.
– A sada je zvezdana noć. Možeš li zamisliti kako to ovde
izgleda?
– Ustaješ rano sutra? – pitao sam.
– Da, čovek u ledenom hotelu, u stvari, izvini, samo moram
to da kažem dok ne zaboravim, rekao je da apsolutno moramo
da dođemo zajedno! Možemo da dobijemo sobu besplatno.
– U ledeni hotel? Ma daj.
– Sasvim je posebno ovde, znaš. Nekako magično.
– Da. Ali čuj, mislim da bih polako morao da legnem ako
hoću da imam šanse s decom sutra ujutru.
– Da, razumem. Laku noć, prinče moj. Volim te.
– Laku noć.

Vratila se kući, još oduševljena zbog svega što je videla i što

će uraditi. Napisala je scenario, ideja je bila da dramatizuje
putovanje cepelina na osnovu izveštaja novinara. Scenario je bio
prihvaćen, budžet postavljen. Linda je angažovala glumce,
režirala, snimala. Odlazila je na posao u sedam ujutru, vraćala se
u šest uveče. Kao da se preobrazila. Pre toga sam je samo
jednom video da tako naporno radi, za vreme ispitnog roka iz
produkcije na Dl, tada je dala sve od sebe. Ali ovo je bilo
drugačije. Sada kao da je uložila sve što je imala, čitavo svoje
biće, kao da je bilo sad ili nikad, ne samo za ovaj dokumentarac
nego za čitav život.
U petak uveče na kraju njene prve radne nedelje sedeli smo i
odsutno gledali televiziju dok su deca spavala.
– Ti ćeš s njima sutra, zar ne? – pitala je.
Pogledao sam je.
– Zašto? Šta radiš?
– Pa radim.
– Radićeš za vikend?
– Da, naravno – rekla je. – Važno je. Imam rok.
Važno? Rok?
U menije počelo da kipti. Nekoliko sekundi sam gledao u
ekran. Onda sam se ponovo okrenuo ka njoj.
– Slušaj, draga moja – kazao sam – ti meni nikada nisi
dozvoljavala da radim vikendom zato što je važno da radimo
nešto kao porodica. Nisam radio ni jednog jedinog vikenda već
sedam godina. A sada ćeš ti iznenada da radiš?
– O, kako si uskogrud – rekla je. – Tako si neverovatno
uskogrud.
– A to s porodicom sad odjednom ne važi kad si ti našla
posao?
Ustala je.
– Gde ćeš? – pitao sam.
– Da legnem – rekla je. – Rano ustajem.
 Ostao sam da sedim, čuo sam kako joj koraci nestaju
hodnikom, hteo sam da pođem za njom i izgladim stvar, ali još
je kiptelo u meni, ne bi to bio dobar razgovor. Osim toga mi je
zapravo bilo drago što je puna snage i volje, a ovo je u
perspektivi i meni otvaralo mogućnost da radim vikendom.
Tako sam razmišljao. Ovo je zapravo dobro, zapravo je kako
treba da bude.
Ustala je rano sledećeg jutra i biciklom otišla do radija. U
nedelju smo svi zajedno otišli u Dvorski park, uobičajenom
trasom kroz grad, prvo do igrališta koje se sastojalo samo od
karusela i tobogana pod ogromnim listopadnim drvećem čije su
krošnje leti činile krov a sada golo štrcale pod sivim nebom, pa
produžili do sledećeg igrališta na drugom kraju parka, na granici
velikog kvarta sa stambenim zgradama, gde smo Linda i ja
stajali jedno pored drugog na vetru gledajući decu kako trče u
svojim crvenim vindjaknama, ona očigledno u spuštanju,
povučena u sebe prvi put posle mnogo nedelja. Kad smo se
vratili, deca su gledala film dok se ona odmarala a ja čitao
nedeljne novine. Da nije imala radnih obaveza, sa rasporedom
snimanja i budžetom i nečim što je bilo relativno velika
produkcija, mogla je da ostane kod kuće sledeće nedelje, da leži
na sofi i gleda loše filmove i spava dok crnilo i bol ne prođu.
Sada to nije bilo moguće, morala je da radi. U ponedeljak ujutru
je rano ustala i spremila se dok sam se ja postarao za decu. Dok
sam kopao po polici sa odećom da nađem nešto za Jona,
zatvorila je vrata toaleta. Povraćala je. Potrajalo je nekoliko
minuta. Onda su se vrata otvorila i izašla je, otišla do čiviluka na
kojem su visile jakne i obukla crnu kožnu.
– Povratila si? – pitao sam.
Klimnula je. Lice joj je bilo sasvim bledo.
– Ali idem sad. Vidimo se po podne. Ne znam tačno kad se
vraćam. Šest, možda.
Uzela je torbu i izašla, dok sam se ja još baktao s decom.
Kada sam ih odveo u vrtić, seo sam i celog dana nastavio rad na
četvorci, pa sam otišao po njih, napravio im večeru i jeo s njima
kad se Linda vratila. Bila je kao isceđena. Sutradan je bilo isto,
povratila je u toaletu pre nego što je krenula na posao, i sledećeg
jutra, i sledećeg. Mislio sam da preteruje, na izvestan način, ipak
je to samo posao, ali nisam to naravno mogao da kažem, a osim
toga nije ni bilo tačno, za nju to nije bio samo posao. Posle pet
godina i tri porođaja, u životu koji se isključivo sastojao od dece
i brige o deci, s nekoliko slabašnih prošlogodišnjih pokušaja da
postavi nešto svoje na noge, ovo je bila njena velika prilika,
mesto na kojem će pokazati da nešto vredi. Da je morala da se
dokaže nekom drugom, mogao sam da joj kažem da treba malo
da se opusti, da nije toliko bitno, ali morala je da se dokaže
samoj sebi, da može to, pa nisam imao šta da kažem. Povraćala
je ujutru, radila, vraćala se uveče, svaki put sa sve manje
samopouzdanja. Njena majka je došla da nam pomaže, pa sam
mogao više vremena da posvetim pisanju.
U dva sata u petak čuo sam da se otvaraju ulazna vrata i
otišao da vidim ko je.
Linda je pognute glave skidala jaknu, nije me pogledala.
– Već si se vratila? – pitao sam.
– Nije išlo – odgovorila je. – Nisam uspela.
– Šta kažeš?
Zaplakala je.
– Imala sam nervni slom u kontrolnoj sobi – rekla je. –
Shvatila sam da ovo nikad neću moći da izvedem. Jednostavno
ne ide. Ne ide, Karl Uve.
Otišla je u spavaću sobu. Pošao sam za njom. Ispostavilo se
da ju je producentkinja zamolila da ode kući i uzme nekoliko
dana odmora. Bila je stroga i zahtevala mnogo, shvatila je kakav
kapacitet Linda ima, ali možda ne i koliko je krhka.
– Nisam uspela – rekla je. – Ja sam fijasko.
Majka je došla, zastala na vratima, povukla se kad je videla
da Linda plače.
– Jesi li sigurna? – pitao sam.
– Ne mogu sve da sklopim – rekla je. – A vreme je skoro
isteklo. Ne ide. Nemoguće je.
Ovo je bilo strašno. Poraz kada je uložila sve što ima, nije
moglo biti gore.
– Zar ne možeš malo da uprostiš? Možda ima nekih prečica?
Nije odgovorila. Ali kada su deca legla te večeri, pitala je da
li bih poslušao to malo što je imala. Rekao sam da bih, naravno.
Zapravo je to bilo poslednje što sam hteo. Ja mogu da ne uspem,
ali ne podnosim kada se to desi drugima.
Dala mi je slušalice i pritisla plej.
Bilo je dobro. Naravno da jeste. Bilo je malo, ali to malo je
bilo dobro.
U ponedeljak se naterala da se vrati, bleda i ogorčena. Njen
radio-program prerastao je u čitav kompleks, nešto mnogo veće
od sebe, i kada joj je producentkinja rekla da ne ide, već da sve
mora potpuno da se preradi, ponovo je doživela slom. Na kraju
sam poverovao da je zaista gotovo, da nije uspela, da je propalo.
Na kraju, ona se vratila.
Jednog dana program je bio gotov. Pozvali su me na radio da
budem probni slušalac, pa smo sedeli u oronulom studiju radio-
stanice u Malmeu, dva producenta, tehničar, Linda i ja.
Skoro sam se naljutio kad sam odslušao program. Bio je
izvanredan. Poverovao sam Lindi da se desila katastrofa, nije mi
dala razloga da očekujem išta drugo.
Posle toga se raspala. Sledećih nedelja, mnogo duže nego
obično, bila je u kandžama svog mraka. Plakala je, gledala
filmove, govorila manje nego obično kad ostanemo sami.
Naprezala se da prema deci bude kao inače, i video sam da bi joj
laknulo kada ih sam izvedem. Rekla je da više nikada neće
praviti radio-emisije. Ali kada je tama popustila i kad je svetlost
počela da je ispunjava, kada je svet počeo da joj postaje sve
lakši, počela je da razmišlja o drugim dokumentarcima, ipak se
provukla u taj svet.
Ja sam završio četvorku posle nedelju dana u koloniji, gde
sam pisao dan i noć, dok je ujedno izašla trojka. Sve moje stare
prijatelje kojima sam poslao rukopis radovalo je da čitaju o tom
vremenu, i odobravali su. Dobio sam poletno i lepo pismo od
mog najstarijeg prijatelja, Gejra Prestbakmua, kojeg nisam video
trideset godina. Opisao je nekoliko scena kojih se seća, pored
ostalog da smo stajali u kućici za čamce držeći crevo za vreme
oluje s grmljavinom pošto smo čuli da grom ne udara u gumu.
Temperament i ton pisma bili su baš onakvi kakvog ga pamtim.
S Dagom Lotarom čuo sam se telefonom; podsetio me je na
rasprave koje smo vodili o odnosu boje i ukusa bombona, i na
leto kad smo biciklom prošli Ejdehavn i igrali tenis. Osećao sam
da sam im našu priču na neki način dao, a ne da sam je uzeo.
Bio je to lep osećaj. Svi su me pozvali da svratim kad sledeći put
budem u kraju. Sa četvorkom su ponovo počeli problemi.
Umesto da upotrebim autentična imena i pojedincima pošaljem
rukopis, upotrebio sam izmišljena imena i samo je objavio,
nisam imao snage za novu oluju. Ali ljudi su se naljutili zbog
toga. Peticu sam napisao za osam nedelja, jer me tada stvarno
više nije bilo briga, dok sam ujedno pronašao ton koji me je
podsećao na književnost koju sam čitao u godinama o kojima
sam pisao, i pomislio sam da je to taj roman koji sam hteo da
napišem kada sam imao dvadeset godina, samo nisam mogao.
Sada jesam. Poslednje nedelje su Linda i deca otišli na Tenerife
s Helenom i njenom decom, a ja sam završavao knjigu dok su
trajale Zimske olimpijske igre, sedeo sam na sofi sasvim sam i
klicao kada je Nurthug, odnosno Vuk, kako su ga švedski
komentatori zvali, pobedio, a onda se vratio u sobu i nastavio.
Kada sam završio, poslao sam je ljudima o kojima sam pisao.
Neki su se naljutili i smatrali da im uništavam život, njihova
imena sam promenio, neki su me zamolili da izbacim nekoliko
epizoda, pošto su podrazumevale mnoge i opasne stvari koje
tada nisam shvatio, a neki su rekli da sve slobodno ostavim.
Tonje, najvažnija osoba u knjizi pored Ingvea, rekla je to, ostavi
sve kako jeste. Lindu sam zamolio da ne pročita, jer će joj biti
neprijatno da čita o ljubavnoj priči s drugom ženom. Isto tako,
ali ne iz istog razloga, zamolio sam mamu da ne čita trojku.
Kada je pročitala dvojku, poslala mi je poruku u kojoj je stajalo
da je bolno biti redukovan. Kada je pročitala četvorku, pozvala
me je, strašno ljuta, napisao sam nešto što apsolutno nije tačno,
radilo se o nečemu što se desilo između nas kad smo zajedno
živeli u kući na Sanesu, imalo je veze sa alkoholom, ili sam ja
nešto sasvim pogrešno razumeo, ili sam to izmislio. Izbacio sam.
Intervjuisali su me za televizijski dnevnik, a kada sam se posle
toga vratio kući, legao sam na krevet i nisam mogao da se
pomerim, mučila me je strepnja, emitovaće to u subotnjem
dnevniku, cela Norveška će gledati, a ja jedva da sam sastavio
jednu povezanu rečenicu.
Čovek koji me je intervjuisao pokazao mi je omot časopisa s
naslovom Knausgård for dummies, i shvatio sam, tako pred
kamerom, da se u Norveškoj sa mnom desilo nešto čega nisam
bio svestan. Ispala je velika stvar. Delić toga sam primetio kad
sam bio u Oslu pre Božića, jer je kad sam ušao u knjižaru da
potpisujem knjige to bio događaj; bilo je televizijskih kamera,
radio-mikrofona, foto-aparata, i knjižara je bila dupke puna, a
red pred stolom za potpisivanje, gde sam sedeo s mikrofonom
pred ustima, bio je beskrajan. Posle potpisivanja otišao sam u
Dom književnika, najveća sala bila je rasprodata, i još jedna sala
u koju su postavili video-bim takođe je bila puna. Ture me je
intervjuisao, napravili smo istu stvar kao u Odi, ali tada su se
stvari tek bile pokrenule, a ovo je bilo histerično. Posle nastupa
sam pošao u sobu iza kulisa, i tada me je onaj novinar pratio
neprekidno postavljajući pitanje da li sam imao seks sa
trinaestogodišnjakinjom. Posle sam izašao s Tureom i njegovom
devojkom, napili smo se, a na povratku u hotel video sam
dnevne novine u „Seven ilevenu“. Dagsauisen je stavio moju
sliku preko cele naslovnice. Potpisivao sam knjige. Bilo je
potpuno nestvarno i kao u snu, nisam to mogao da povežem sa
sobom, pa je kućica u baštenskoj koloniji nadomak Malmea, gde
sam otišao odmah sutradan po povratku kući, postala skrovište
koliko i mesto za pisanje. Tu se sve vratilo na staro, ja pred
ekranom kompjutera. Tri dana tu, pa nazad kući kod porodice,
proslava Svete Lucije u vrtiću, puna kuća za Božić,
novogodišnja noć. Opet u koloniju, opet nazad porodici. Bez
intervjua, bez novina, bez televizije, tako sam radio cele jeseni, i
tako sam radio cele zime. Dnevnik je bio izuzetak, jer dobio sam
nagradu radija za prvi roman, trebalo je da je primim u Malmeu,
i morao sam da dam intervju, pa su iz „Dnevnika“ pitali mogu li
da se priključe. Pošto ću ionako dati intervju, pomislio sam da
nije strašno. Dok sam sada sedeo na toj stolici pred kamerom,
kao da se sva strepnja od onoga što sam znao da se desilo, ali što
nisam zaista razumeo, sakupila tu, u toj jednoj tački.
Posle intervjua ležao sam na krevetu, toliko uplašen da nisam
mogao da se pomaknem, i pozvao sam Lindu čim sam čuo da se
vratila kući.
 – Linda! Linda! Linda! – povikao sam.
Prišla je, zastala na vratima, pogledala me.
– Moraš ti s decom danas – rekao sam. – Do kraja večeri. Ne
mogu. Moram da ležim.
Klimnula je.
– Nije problem – rekla je.
Video sam da joj je drago što može da bude brižna prema
meni. Kada je otišla da pokupi decu, jedva sam stao na noge,
uključio kompjuter, koji je najzad imao vezu sa internetom, i
preležao celo veče gledajući seriju dokumentarnih filmova o
Drugom svetskom ratu. Dokumentarni materijal je bio
jedinstven, mnoštvo slika iz svakodnevice na kojima je
postojanost i neprikosnovenost sveta prosijavala kroz ratna
razaranja, što ga je na sasvim drugi način učinilo stvarnim. Kad
je Linda došla da legne, spavao sam.

Za Uskrs smo otišli u Stokholm, iznajmili apartman u hotelu,

jer sam zaradio dovoljno novca za to, i zamisao je bila da tih
dana započnem šesticu, dok Linda i deca posećuju njenu majku i
odlaze s njom na razna mesta kao što su Junibaken, Skansen, ili
„Dečju sobu“ u Kulturnom centru. Ali nije išlo po planu, Linda
je bila potištena i nije mogla sama, pozvala me je posle nekoliko
sati i pitala da li bih došao, i došao sam. Tih dana su nas Helena
i Fredrik pozvali u njegovu lepu kuću. Vozom smo otišli u
Upsalu, gde nas je pokupio kolima. Gejr i Kristina su takođe bili
tu, i kad su nam sve pokazali, sedeli smo unutra i ćaskali dok su
se deca igrala napolju. Linda je bila raspoložena, toliko da nisam
imao pravog kontakta s njom, samo je letela tamo-amo, sve joj
je bilo fantastično. Znao sam da je zapravo deprimirana, i bio
sam ljut, mrzeo sam kad je takva, tako preterano srećna, poletna
i puna hvale za sve, jer to nije istinski izviralo iz nje. Bilo je
nečeg lažnog u tome. Jasno sam to video, ali drugi nisu, smatrali
su da je sjajna. A i bila je sjajna kad je takva, centar svakog
društva, samo ne i u mojim očima.

Kada smo se vratili u Malme, nastavio sam rad na šestom

romanu. Još nije imao više od dvadeset strana, ali nije ni trebalo
da bude dug, i plan je bio da ga napišem za šest nedelja. Gejrovu
knjigu su odbili, preduga je i preopširna da bi je „Spartakus“
objavio, napisao je Molven. Dotad su dva velika ijedan mali
izdavač rekli ne, pa smo morali da promenimo pristup. Gejr je
sve vreme govorio da će tako biti, takvo je bilo njegovo iskustvo
sveta, dok sam ja sve vreme govorio da će biti dobro, takvo je
bilo moje iskustvo. Kako je moguće da se ne objavi knjiga na
takvom internacionalnom nivou, radikalno drugačija od svih
ostalih dokumentarnih knjiga koje izlaze u Norveškoj,
prevazilazilo je moje razumevanje. Pa valjda se Mobi Dik ne
odbija zato što je opširan i dug? Ili nemoralan?
Pozvao sam Ingvea i izneo mu predlog da osnujemo
izdavačku kuću, Asbjernu sam poslao imejl sa istim predlogom,
obojica su bili oduševljeni idejom, pa smo osnovali izdavačku
kuću „Pelikanen“, pre svega da bismo objavili Bagdad Indigo,
ali i s planom da posle nastavimo, da prevodimo knjige koje
nam se dopadaju i objavljujemo ih.
Tih dana sam počeo i da šaljem rukopis ljudima o kojima sam
pisao u petoj knjizi. Radilo se o dvanaest godina koje sam
proveo u Bergenu. Najvažnija u tom životu bila je Tonje. Dugo
sam pisao imejl za nju pre nego što sam ga poslao.

Kada si pročitala prvu knjigu, napisala si da je tvoj portret

dobar, da znaš da se može promeniti kasnije u toku priče,
ali da mi ipak daješ odrešene ruke. To je bilo tada, ali onda
 se desilo šta se desilo – računajući dvojku, koju nisi dobila
da pročitaš unapred – i sada sve sasvim drugačije izgleda.
Ono na šta si tada pristala sada se razvilo u nešto sasvim
drugo. Imao sam to u vidu kada sam pisao peticu, i zato
skoro i ne ulazim u to kakva si bila (za mene) kao osoba,
već te gotovo isključivo opisujem viđenu očima
zaljubljenog. Nemaš razloga da se stidiš ili plašiš onoga što
o tebi piše u knjizi, tvoja jedina greška (a to i nije greška)
jeste što si bila sa mnom. Ono čega se naravno možeš
plašiti jesu novine i ono što će pisati. Naslov „Knausgor
osumnjičen za silovanje“ će se pojaviti. Svakako je užasno
što će tebe dovesti u vezu s tim. S druge strane, u knjizi je
sva krivica na meni, a ne na tebi, svako ko je pročita to će
razumeti. Ako hoćeš, mogu da promenim scenu kada se
vraćaš iz Kristijansanda, da sklonim neverstvo, pa da
umesto toga jednostavno tu kažeš da je među nama gotovo.

Nedugo posle toga stigao mi je imejl od Jana Vidara, putovao

je u Kopenhagen s porodicom, mogu li da svrate? Naravno,
odgovorio sam, biće divno videti te ponovo, posle svih ovih
godina. Ceo dan mi je trebao da sredim stan, da kupim hranu i
napravim večeru. Došli su po podne, Jan Vidar, Elen i njihovo
troje dece. Video sam samo dve starije ćerke, tada su bile
bebice, a sada velike devojčice.
Linda je bila bolesna i nije imala snage da se druži s ljudima
koje ne poznaje, pa je otišla u sobu čim ih je pozdravila. Nazreo
sam da je Jan Vidar to protumačio kao odbijanje, da zapravo ne
želi da budu tu.
Pričali smo cele večeri. Ni za mrvu se nije promenio, bio je
jednako miran i siguran kakav je oduvek bio. Razgovarali smo o
svim našim tadašnjim poznanicima, Jan Vidar je još živeo u
gradu i s mnogima bio u kontaktu. Govorili smo i o mojim
knjigama, mahom o buci oko njih. Jan Vidar je rekao da je
odbijao intervjue do jedne tačke, kada je otpor prema meni
postao tako veliki i kada su optužbe za nemoral toliko pljuštale
da je morao da stane u moju odbranu. Znao sam to, majka mi je
to pomenula, i rekao sam da mi je drago stoje to uradio.
Ako mi je neko bio potreban kada sam se kao
trinaestogodišnjak doselio, bio je to on, pomislio sam dok smo
sedeli u toj sobi, a sva deca gledala film na sofi u susednoj.
Veran, nepotkupljiv, pažljiv, samostalan. On je ostao, ja sam
otišao. On je naučio da svira gitaru, ja nisam nikad. On je imao
troje dece, ja sam imao troje dece. Razlike među nama tada su
bile male, jer kada je čovek u ranom pubertetu sam uzrast je
dominantan, svet koji se tada prosto formira pred očima svima je
isti. S Janom Vidarom sam se prvi put napio. S njim sam prvi
put odlazio na žurke. S njim sam prvi put doživeo devojke. Pre
svega u razgovoru o njima, jer se skoro sve vrtelo oko devojaka
i muzike, ali i kada smo se biciklom vozili do njih, pa sedeli i
žvalavili se s njima na različitim sofama uz „Telegraph Road“
benda Dire Straits, kao stvoren za to.
Sada su se te male razlike povećale, iako smo i ja i on ostali
što smo bili; razliku su činili slojevi doživljaja i iskustava koje je
vreme nataložilo.

Jan Vidar je te večeri rekao stvar o kojoj sam razmišljao kada

su otišli. Rekao je šta je tata bio za njega. Jan Vidar i ja bili smo
najbolji drugovi, a prve tri godine koje sam tamo proveo i tata je
tu živeo. Dok je otac Jana Vidara postao važna osoba u mom
životu, uvek zainteresovan i prisutan kada sam bio kod njih, tata
nije bio ništa za Jana Vidara, samo nekakva senka za čije je
postojanje znao i koju je povremeno viđao, ali s kojom nikada
nije govorio. Ispričao mi je kako sam se jednom vratio na
biciklu, a on tada izleteo i izgrdio me zbog nečega. Jan Vidar
inače skoro ništa nije znao o njemu. Razumeo je da je strog i
naslućivao da ga se plašim, ali u suštini ništa nije znao. Nikada
nismo razgovarali o tome. I bilo mi je neobično da to čujem.
Zašto za te tri godine nikada nisam govorio o tati? Inače smo
razgovarali o svemu. Možda zato što nije imalo šta da se kaže.
Bilo je kako je bilo. Možda zato što tada nisam imao jezik za to.
Ali šta je to onda bilo kada nije imalo šta da se kaže, niti jezika
kojim bi se kazalo? Mislim da nisam ni razmišljao o njemu.
Mislim da sam se samo odnosio prema njemu, parirao mu,
izlazio na kraj sa onim što je govorio i činio, polazeći od
predstave da je sve što on jeste i što pokazuje nepromenljivo,
skoro kao nekakva sila pored koje sam živeo. I verovatno sam se
stideo zbog toga. Možda zato Janu Vidaru nikada nisam pričao o
njemu. Bili smo u ranom pubertetu, a to je uzrast kada čovek
počinje da shvata da se može raditi i misliti drugačije nego što to
čini njegova porodica.
U tom slučaju nisam se stideo tate, nego svog stanja. Sam se
ne sećam mnogo toga o njemu iz tih godina. Njegovo prisustvo
u ranom detinjstvu jasno pamtim, a onda, u periodu od trinaeste
do šesnaeste, on postaje mutan i nejasan, gotovo da ga nema, pre
nego što naprosto ponovo nastupa, u punoj snazi i težini, kada
sam napunio šesnaest godina a on i mama se razveli.
U te tri godine mahom je sedeo u sobi na spratu ambara, dok
smo mama i ja bili u kući, a kada bi došao, ja sam skoro uvek
odlazio u sobu.
Bez prijatelja. Bez društvenog života. Samo posao, večeri
kod kuće. Vikendom pokoja poseta roditeljima u gradu.
Kada smo se doselili, imao je trideset osam godina. Sigurno
se osećao kao zarobljenik u sopstvenom životu. I sigurno je bio
usamljen. Kada razmišljam o njemu tada, deluje mi kao nekakva
senka.

Jeseni kada je prvi tom ovog romana izašao dobio sam pismo
od čoveka iz Budea koji je nekada poznavao tatu. Nije mnogo
napisao o tome, pre svega je hteo da mi piše o svom životu, i
značaju moje knjige za njega. Kada sam nekoliko nedelja
kasnije potpisivao u knjižari u Oslu, prišao mi je drugi čovek i
rekao da je bio tatin kolega, i da je on bio izvrstan nastavnik. A
onda, nedugo pošto su nam Jan Vidar i njegova porodica bili u
gostima, dobio sam još jedno pismo, od čoveka koji je poznavao
tatu u mladosti. Napisao je da se, pročitavši prve četiri knjige,
zapitao koliki se deo tatinog odrastanja, koje je i njega obeležilo
u zrelom dobu, odrazio na Ingvea i mene. Rekao je da je izgubio
kontakt s tatom posle gimnazije, kada se preselio u Bergen, gde
je otad živeo, dok se tata preselio u Oslo. Napisao je da je tatin
život bio pun blefiranja i laži kad ga je poznavao, i da ono što
sam napisao o toj njegovoj odlici nije ništa u poređenju s
njegovim iskustvom. Napisao je da je tatin otac bio prek,
temperamentan, da je kontrolisao sina gvozdenom rukom, često
mu lupao packe i zabranjivao mu da izlazi. Pisao mi je i o
epizodi kada je tatu premlatilo nekoliko vršnjaka, pa je ostao da
leži krvav i napukle usne.
Kada sam to pročitao, pomislio sam da nikada nije imao
šanse. Da je nešto u njemu rano puklo.
To je opasna pomisao, jer niko osim nas samih nije
odgovoran za naša dela, ljudi smo, a ne bezvoljna bića izložena
silama koje nas vuku tamo-amo. Osim ako to nije ljudskost
sama, život u vlasti uticaja drugih, pa biti dobar čovek onda
znači imati sreće.
 Tata je umro na stolici u kući svoje majke. Kuća je bila puna
flaša, bilo je izmeta na sofi, nos mu je bio slomljen, a lice
obliveno krvlju. Preko dvadeset četiri sata sedeo je mrtav u toj
stolici, a za to vreme je njegova majka bila u kući. Šta je tada
radila, niko ne zna. Ali da se tako desilo i da je tako izgledalo,
sada sasvim sigurno znam. Ako dođe do sudskog spora zbog ove
knjige, kao što je moj stric Gunar nekoliko puta rekao da će
doći, ovde imam dokument koji to potvrđuje. Kada mi je dospeo
u ruke, pobesneo sam. Mislim da nikada nisam bio toliko ljut.
Pisao sam o načinu na koji je tata umro, a onda je Gunar rekao
da lažem. A šta je to činilo od mene ako lažem o smrti rođenog
oca? Kako je mogao da kaže novinarima, izdavaču i svima u
mojoj porodici da lažem o okolnostima očeve smrti kad nisam
lagao?
Telefonirao sam u Kristijansand i zamolio da mi pošalju
izvod iz tatinog medicinskog kartona. Dobio sam ga. Izvod je
pokazivao da je kod bake živeo godinu dana i pet meseci pre
nego što je umro. Nisu bile pune dve godine, ali jeste bilo dugo,
znatno duže od dva meseca, koliko je Gunar napisao. Kako je
mogao da kaže da je tata tamo bio samo dva meseca, i da ja
lažem o tome? I kako je novinar Bergens tidendea to mogao da
kaže?
Opisao sam ono što sam video. Posle Gunarovog imejla
počeo sam da sumnjam u ono što sam video. Sada se ispostavilo
da jesam video ono što sam video. I da je tata, pre nego što smo
došli, zaista sedeo mrtav u stolici krvavog lica, a da je baka bila
u kući s njim, bio je mrtav, bio je krvav, sve je bilo puno flaša, i
to je dugo trajalo. Onda je došla hitna pomoć.
Ko ju je zvao?
Ponovo sam pozvao Kristijansand i pitao da li se vode zapisi
takvih razgovora. Vodili su se, ali čovek s kojim sam razgovarao
nije znao koliko dugo se čuvaju, proveriće, rekao je, i pozvati
me, ali nije mi se javio pa sam pretpostavio da dokumenta nema.
Odakle krv? Da li je pao, pa ustao, seo na stolicu i umro?
Možda ga je to ubilo, krvarenje iz nosa, jer imao je uvećano
srce, toga se jedino sećam iz obdukcije. Agent pogrebnog
preduzećaje rekao da je smrtni slučaj povezan sa alkoholom.
Kako je iko mogao da kaže da je sve bilo u redu?
Pobesneo sam. Delom i zato što nikada neću saznati kako je
umro. Baka, koju smo pitali, dala je nekoliko različitih
odgovora. Ili je sedela pored njega i primetila da je mrtav, pitali
smo da li je napolju bilo sunce ili mrak, nije se sećala. Ili je
spavala, popela se, i našla ga mrtvog u stolici.
Ali nije mu samo lice bilo krvavo, i nos mu je bio slomljen,
pa kako ga je slomio? U sobi nigde nije bilo krvi, to znam, tu
sam čistio, iako Gunar kaže da nisam. Da li je bio napolju, gde
ga je neko udario, pa se odvukao kući i od napora umro na
stolici? Ilije unutra pao i razbio nos na podu, ili možda o kamin?
To je najverovatnije. Ali krv? Baka nije bila u stanju da je
obriše, to je u svakom slučaju jasno.
Pozvao sam Ingvea. Rekao je da se skoro ničega ne seća iz
tih dana. Nije se čak sećao ni da je on pozvao lekara, kako sam
rekao da je bilo. Da li sam ja zvao? Nisam tako pamtio, činilo
mi se da je on zvao, ali nisam bio siguran. Pomenuo sam krv
koje nije bilo. Zar nije bilo krvi na tepihu?, pitao je. Da li je?,
pitao sam. Ne, toga sam se sećao. Ne, nije bilo krvi na tepihu.
Siguran sam. Jer shvatio sam da je bilo krvi tek kada nas je
agent pogrebnog preduzeća upozorio, znaš, pre nego što smo ga
videli? To je rekao?, kazao je Ingve. Zar nije samo rekao da mu
je nos slomljen? Ne, ne, nikada to neću zaboraviti, šokirali smo
se, upozorio nas je, bilo je mnogo krvi.
Ingve je rekao da je pronašao još jedan dokument među
svojim stvarima, pomenuo je to i ranije, ali sam zaboravio.
Otišao je u podrum da ga uzme i ponovo me pozvao. Bio je to
izveštaj iz lekarske posete. Tata je imao neverovatno visok nivo
alkohola u krvi, pa je lekar koji je napisao izveštaj sumnjao u
sve što mu je bilo rečeno, pa i da je tata nastavnik. Na kraju
verovatno nije izgledao posebno nastavnički. Ali još je lagao, to
što je rekao da će uskoro početi da radi kao pedagoški savetnik
bilo je tipično za njega.
Kakvu je to smrt imao?
Kada smo došli tamo i susreli se s tim užasnim prizorom, ja
sam ga odmah prihvatio, bilo je kako je bilo, ali dok sam sada
čitao te dokumente, nisam više imao šta da prihvatim, sve sam
posmatrao izdaleka, on, tata, mrtav u stolici, slomljen nos,
krvavo lice, okružen flašama, baka u kući. Ali on je njen sin.
Njen najstariji sin. Njen voljeni najstariji sin. Sada je mrtav, već
neko vreme je mrtav, a ona je tu s njim, sa svojim mrtvim
sinom, ide po kući. Kuva li kafu? Kao hiljadu puta pre toga?
Znam tačno kako je to radila, mogu da zamislim svaki pokret, i
onda ona, moja baka, koja bi mi grudi ispunila radošću kada
dođe u iznenadnu posetu a ja osetim njen miris u hodniku, sipa
kafu u solju i pali cigaretu. Mentol, sasvim sigurno, to je pušila.
Gunar nije hteo da se ta priča ispriča. To mogu da razumem.
Ali ne mogu da razumem da je rekao da lažem. Da je tvrdio da
sam sve izmislio kako bih osvetio majku, koju je moj otac
napustio petnaest godina ranije. Pa meni je bilo drago što su se
razveli. Meni je bilo drago što sam ga se ratosiljao. Mrzeo sam
ga, i plašio sam ga se, i voleo sam ga.
Tako je bilo.
Sada sam napisao roman o njemu. Nije to lep roman, ali ni on
nije imao lep život. Bio je to njegov život, i završio se na stolici
u kući u Kristijansandu, jer je došao do tačke u kojoj ga je
napustila svaka nada. Nije bilo nade. Sve je bilo uništeno. Pa je
umro.
Mogli smo da odemo tamo, da ga prisilno smestimo u bolnicu
ako je moguće, ili da ga na neki drugi način izvučemo odande.
Nismo to uradili. Ne kajem se zbog toga. On je to hteo, i bio je
naš otac. Ja sam njegov sin. Priča o njemu, Kaju Ogeu
Knausgoru, priča je o meni, Karlu Uveu Knausgoru. Nju sam
ispričao. Preterivao sam, dodavao sam, oduzimao sam, i mnogo
šta nisam razumeo. Ali nisam njega opisivao, već je to moja
slika o njemu. I sada je gotovo.

U danima uoči Sedamnaestog maja,77 zaredalo se nekoliko

neradnih dana u vrtiću, pa sam, da bih oslobodio vreme za
pisanje, pošto mi je krajnji rok visio nad glavom, otputovao u
Vos sa Hajdi i Jonom, dok je Linda otišla u Oslo s Vanjom da
poseti Aksela i Lin. Zamisao je bila da Ingve i njegova deca
budu s mojom, dok ja radim. Posle toga je trebalo da odem
nakratko na Island da me intervjuišu u Nordijskoj kući, pa onda
u baštensku koloniju da tamo završim roman. Trebalo je da
mama i Ingrid dođu da pomažu u kući dok me nema, i onda će
sve biti gotovo.
Nije tako bilo.
Tek smo nekoliko sati bili kod Ingvea kad je Linda pozvala.
Stajao sam u dnevnoj sobi dok su Jon i Hajdi jurcali ukrug, a
Ilva ih vijala, kad mi je telefon zavibrirao u džepu jakne koju još
nisam skinuo.
– Ćao, ja sam – rekla je.
– Ćao – rekao sam. – Jeste li stigle?
– Jesmo. Ali znaš šta? Imam dobru vest.
 – Šta?
– Prihvatili su mi knjigu!
– Stvarno?
– Da! Telefon mi je pozvonio tik pre nego što smo krenule
danas. Zvali su iz „Moderniste“. Njihov urednik. Rekao je da je
fantastična. Čak je nije do kraja ni pročitao kad me je pozvao.
– Stvarno sjajno! – kazao sam i pogledao krajolik izvan
prozora, koji se daleko ispod prvo okomito spuštao ka vodi, a
onda podizao do planina i vrhova na drugoj strani. – Čestitam!
To ti je trebalo. Sad možeš sasvim da se opustiš. S poslom i to,
mislim. Sad si ponovo spisateljica.
– Da. Toliko sam srećna.
– Pa kada će izaći?
– Sledeće godine. U Švedskoj to malo duže traje. Ali neću
biti sigurna dok to ne vidim. Znaš da su u „Boniješu“ posle ipak
odustali od moje prethodne knjige.
– To se neće ponoviti. Opusti se. To je stvarno sjajno, Linda!
Jon je zastao ispred mene i pogledao me. Spustio sam telefon.
– Pričam s mamom – rekao sam. – Hoćeš li i ti da je čuješ?
Klimnuo je, pružio sam mu telefon, stavio ga je na uvo. Slabo
sam čuo Lindin oduševljeni glas, gledao sam kako Jon klima na
sve što mu kaže. Onda mi je vratio telefon.
– Moramo da proslavimo kad se vratimo kući – kazao sam.
– Da – rekla je. – Moramo.
– Fantastično. Ali ja sam to sve vreme govorio, koliko su
tekstovi dobri.
– Jesi. Ali mi smo u braku.
– Pa se ne računa?
– Naravno da se računa. Ali da si čuo koliko je bio
oduševljen!
 Prva Lindina pripovetka koju sam pročitao zvala se
Univerzum, zamolio sam je da pošalje tekst za Vagant u čijem
sam uredništvu sedeo. To je bilo nekoliko godina pre naše veze.
Pripovetka je imala jezik i sugestivnu moć koji idu pravo u srce,
nešto ujedno golo i snažno, bespomoćno i suvereno, pod
iskričavim hladnim zimskim nebom. Bila je među najboljim
stvarima koje sam pročitao poslednjih nekoliko godina, a kad
sam primetio koliko se Linda obradovala kada sam joj to rekao,
shvatio sam da nije svesna svog talenta. U nedeljama kad smo
počeli da se viđamo pisala je kratak esej o švedskom pesniku
Karlfeltu, pa sam pomislio da se kreće u tom svetu. Ali prevario
sam se, esej je bio izuzetak, jedva da je imala ikakvih dodirnih
tačaka sa svekolikim razmišljanjima o književnosti, i na početku
naše veze se stidela toga. Ali baš je to bilo sjajno, pisala je
sasvim iz sebe, pa je ono što je odatle vadila sadržalo drugačiju
vrstu složenosti od one koja nastaje kada pisac tome teži, kad
hoće da tekst bude nešto određeno. Njen problem je bio u tome
što je pisala malo, i bez samopouzdanja. Dolazilo je u naglim
naletima, pisala je u nekoliko sati svetlosti koja bi se potom
ugasila.
Događaj iz drugog sveta: živimo u Rejeringsgatanu u
Stokholmu, imamo jedno dete, od samo nekoliko meseci, spava
u krevetu između nas. Čitam Lindi, knjigu koju smo Ingve i ja
dobili od babe i dede kad smo bili mali, sabrane bajke
Asbjernsena i Mua. Čitam bajku Beli medved kralj Valemon.
Obožavam bajke, tamu u najboljima, i Linda obožava bajke.
Posle ležeći razgovaramo o tome. Lindu posebno zanimaju
gvozdene kandže koje devojka dobija da se uzvere uz planinu.
Nekoliko dana kasnije počinje da piše. Celo svoje biće unosi u
tu devojku, koja hoće belog medveda i dobija ga. To što piše
spada u stvari o kojima ne možemo govoriti, nemoguće je, ali
ipak postoji, negde između nas. To me navodi da se zapitam šta
je činjenično, šta je stvarno, koliko zavisimo od jezika i oblika
da bi nešto moglo da postoji. Ono što nema jezik ili oblik ne
postoji, čak ni ako je tu. I to je bio Lindin i moj problem, to što
je bilo prisutno, između nas, ali što ipak nije postojalo, sve je
više slabilo, postajalo sve nejasnije i poput utvare, kako je
gubilo svoj nejezik.
Toliko je toga u životu némo.

Linda me je ponovo pozvala iste večeri. Još je bila radosna,

kao da je sreća talas koji prolazi kroz nju. Sve je bilo
fantastično. Vanj a, Aksel i Lin, Oslo, Sedamnaesti maj.
Upozorenje mi je bilo na vrhu jezika, hteo sam da joj kažem da
se malo smiri, ali nisam imao srca, naravno da je trebalo da bude
radosna.
U Vosu nisam bogzna koliko radio; Hajdi i Jon nisu
prihvatali da sedim na tavanu i pišem, svakako ne duže vreme.
Dobio sam jedan ceo dan kada su Ingve i njegova devojka Ume
odveli svu decu u njenu vikendicu, ali to je bilo to. Espen je
živeo u zgradi ispod Ingvea, i to je bilo čudno, jer smo tako
živeli i u Begrenu pre toliko godina, on ispod a ja iznad, i kad
sam ga video u dvorištu, pozvao sam ga da se popne, pa smo pili
kafu i dugo razgovarali. Poslednjih nekoliko godina posvetio je
pisanju velikog dela o disekciji. Delili smo očaranost barokom i
telom, ali se razilazili u stavu prema tome: Espenovo polazište
bilo je racionalnije, moje iracionalnije. S druge strane, on je bio
pesnik, a ja prozaista. Možda se radilo o tome da je u njemu bilo
otvoreno ono što je u meni bilo zatvoreno, i obrnuto. Bez obzira
na to, dvadeset godina smo bili prijatelji, i to je bilo najvažnije.
Uveče je doneo flašu crnog vina, sedeli smo sa Ingveom, pili i
slušali muziku iz osamdesetih. Sutradan mi je toliko bilo muka
da nisam mogao da ustanem. Povraćao sam krišom od dece,
rekao sam im da sam dobio grip, nisam se oporavio do kasnog
popodneva, a tada sam ih odveo u tržni centar da kupimo odeću
za Sedamnaesti maj. Nisu znali šta je Sedamnaesti maj, ali su se
ipak radovali, naslućivali su da je to značajan dan. Kod Ingvea
se iver veličine kažiprsta zabio u Hajdino stopalo. Toliko je
plakala da se sigurno orilo u celom Vosu. Plašila se svega što se
kreće u prirodi, i svega što ima veze s krvlju i bolom, dok je bila
sasvim opuštena u društvu. Nije bilo ni govora da mi dopusti da
izvadim iver, zaurlala bi na sam pomen toga. Ali je Ilvi, kojoj se
divila, na kraju bilo dozvoljeno da to uradi, pa je već sutradan to
postala Hajdina priča, u rangu one kada smo je u kolicima vozili
po aerodromu.
Sedamnaestog maja stajali smo na Vosvangenu gledajući
paradu, Hajdi i Jon sa po norveškom zastavicom i sladoledom u
rukama. Napisao sam samo nekoliko strana, o Blohu, u nečemu
što je počinjalo da liči na esej. Tonje, koja je živela u Bergenu,
došla je jednog dana s diktafonom, htela je da napravi
dokumentarac o tome kako je biti lik u mojim knjigama, pitala
me je da li bih joj odgovorio na njena pitanja, i nisam mogao da
je odbijem. Odgovorila mi je na imejl o petici nekoliko nedelja
ranije, i napisala da ništa ne bi izbacivala. Odgovorio sam na sva
njena pitanja i pročitao nekoliko pasusa iz knjige. Otišla je,
ostali smo još nekoliko dana, a onda odleteli u Malme. Dva sata
nakon što smo stigli kući, kvaka na vratima počela je da se
pomera, i shvatio sam da to Vanja pokušava da otvori.
– Stižu! – povikao sam. Hajdi i Jon su ustali u dnevnoj sobi i
istrčali u hodnik baš kad su se vrata otvorila i Vanja i Linda se
ukazale. Vanja je bila puna doživljaja o kojima je htela da priča,
ali i želje za sestrom i bratom, nikada nisu bili razdvojeni toliko
dugo.
 – Ćao – rekao sam Lindi. – Kako ste putovale?
– Lepo – rekla je. – Ali sada sam umorna.
– Odmori se malo onda – rekao sam.
Klimnula je.
– Ali prvo da nešto pojedemo. Imamo li ičega u kući?
Odmahnuo sam glavom.
– Da uzmemo kinesku hranu?
– Može.
Spustio sam se liftom, uzeo pet jela, doneo ih, sipao u pet
tanjira, pozvao decu, koja nisu došla, pa smo Linda i ja sami jeli.
Spuštala se. Radosti je nestalo, energije je nestalo, sasvim
tiho je sedela na drugom kraju stola i jela. Ali pomislio sam da
je možda samo iscrpljena posle putovanja i nedelje u nepoznatoj
sredini.
– Skoro ništa nisam stigao da napišem gore – rekao sam. –
Tako da stvarno moram da zasučem rukave sledećih nedelja.
Mogu, zar ne?
Klimnula je.
– U svakom slučaju kad mama i Sisel dođu – rekla je. – Ali to
je tek kad se vratiš sa Islanda.
– Pa? – rekao sam i pogledao je.
– Moraš li da ideš? Zar ne možeš da otkažeš?
– Jesi li normalna? Naravno da ne mogu. I to je samo jedan
dan. Jedan dan, Linda.
– Da – rekla je.
– Ako samo budem imao priliku da pišem sada, sledećih
nedelja, sve će konačno biti gotovo. Posle ću imati sve vreme
ovoga sveta. Samo treba stegnuti zube. I onda je gotovo.
– Da – rekla je.

Pre odlaska na Island morao sam da sredim plac u koloniji,

pa sam iznajmio automobil i otišao tamo tog prepodneva krajem
maja, gde sam dakle prvo sedeo na stepeniku, pušio i gledao
bedu. Prvo je trebalo da uklonim hrpu dasaka, gipsanih ostataka
zidova, cevi i svega ostalog što je preostalo od starog klozeta.
Automobil koji sam iznajmio bio je mercedes, sasvim nov, pa
sam veliki gepek prekrio kesama za đubre pre nego što sam ga
natovario otpadom i odvezao do deponije nekoliko kilometara
daleko. Trebalo mi je šest tura da hrpa nestane.
Napravio sam novu pauzu na stepeniku.
Travnjak, besprekoran pre samo dve godine, sada je bio
zarastao u korov. Više nije bilo granice između cvetnjaka i
travnjaka. Pod živicom visokom kao čovek rasla je mahovina,
ponegde čak ni to, već je gola zemlja ležala kao nekakva rana.
Belo okrečen zid same kuće potamneo je od naslaga, istrulio je
donji deo nekoliko stolova. Farba se ljuštila s lajsni na
prozorima. Jedno okno je bilo naprslo. Hrpa materijala i otpada
je nestala, ali su zemlja i pesak koje su radnici nabacali kada su
postavljali nove cevi ležali kao ogromna grba na travi. Kraj
živice su pritom stajale dve kofe fekalija iz vremena spoljašnjeg
klozeta, koje su se tu dobro skrasile tokom proteklih godinu
dana. Danas sam morao da ih ispraznim. Trebalo je odneti i
gajbice jabuka u podrumu, koje sam optimistično uskladištio u
jesen pre dve godine.
Travu je trebalo pokositi.
Jamu je trebalo zatrpati.
Gomilu istrulilog baštenskog otpada na drugom kraju trebalo
je ukloniti.
To će u svakom slučaju malo popraviti stvar.
Ugasio sam cigaretu u jami i otvorio vrata šupice u kojoj je
stajala kosilica. Uzeo sam kotur s kablom, gurnuo jedan kraj u
utikač, drugi u kosilicu, izneo je i uključio.
 Kupovina parcele u baštenskoj koloniji bila je Lindina ideja.
Jedne od svojih besanih energičnih noći pronašla je oglas na
internetu. Kuća je bila s početka dvadesetog veka, zaista lepa,
pomalo u švajcarskom stilu, a bašta je bila velika i negovana, s
dve stare jabuke, ružinim grmovima, mnoštvom cvetnjaka i
masivnim, dva metra visokim živicama s tri strane placa. Linda
je već neko vreme govorila da bismo možda mogli da kupimo
plac u baštenskoj koloniji; jedan roditeljski par u vrtiću ga je
imao, na proleće i jesen su tamo odlazili svakog vikenda, gajili
su povrće i bobice, i tu provodili velike delove leta. Mi koji smo
imali troje dece i živeli u centru grada, te stoga morali da ih
šetamo po parkovima, kao da su psi, apsolutno bismo morali da
imamo takav plac.
Mogao sam da je volim zbog toga, jer kad je sanjala o tom
placu, zapravo je sanjala o našoj porodici. O srećnom životu u
kojem ona napolju pere veš jednog letnjeg popodneva dok se
deca igraju oko nje. O ženskim rukama pokrivenim zemljom, o
deci koja imaju svoje male leje u povrtnjaku, svoj mali bazen za
kupanje, i o mužu koji uveče kosi travu mehaničkom kosilicom.
Negde na slobodi, naše imanje, naša kućica, o tome je sanjala.
Mogao sam da je volim zbog toga, ali nisam, samo sam se
naljutio.
Ujutru mi je to pokazala. Sedela je za pisaćim stolom i
otvarala slike. Nagnuo sam se nad njom.
– Zar nije fantastično? – rekla je.– Toliko je lepo. Skoro kao
lutkina kuća. Ali ima sprat. Gore je spavaća soba. Sveže
renovirana unutra.
Okrenula se ka meni.
– Šta misliš?
– Lepo je – rekao sam. – Ali nemamo novca. Jesi li pomislila
na to?
 – Mogu da ga nabavim. Nabaviću ga.
– Kako ćeš ga nabaviti?
– Jednostavno hoću. Želim ovo mesto.
– Ali to zahteva mnogo posla. Ja nemam vremena. Ni
govora.
– Ja imam. Ja mogu da se staram o svemu. Ti ništa ne moraš
da radiš.
– A i ako nabavimo toliko novca – rekao sam – bolje nam je
da kupimo kola. Trebaju nam.
– U gradu nam kola ne trebaju. I svakako ne ako imamo kuću
u baštenskoj koloniji.
– Pa, ne mogu da ti zabranim. I kuća jeste lepa, stvarno jeste.
Ali kao što je rečeno, nemamo novca.
– Možemo li makar da odemo da je pogledamo?
– Možemo.
Sada je za Lindu usledilo nekoliko dana grozničave
aktivnosti. Zakazala je termin u banci, ali to ni do čega nije
dovelo, pošto smo i Linda i ja imali opomene, što će reći da
jednom nismo platili neki račun, pa smo stoga završili u registru
koji onemogućava podizanje kredita, pretplatu na mobilni
telefon ili iznajmljivanje automobila, osim kod Europkara, koji
ne proverava registar, zbog čega sam uvek iznajmljivao kod njih
kad su nam kola bila potrebna.
Bilo je ponižavajuće u toj banci, osećao sam se kao
kriminalac s dosijeom, i žena u kombinezonu, bluzi i sa zlatnim
nakitom nije htela da nam odobri kredit, pa je Linda pozvala
oca, koji je nedugo pre toga prodao stan, i drage volje bio
spreman da doprinese sto hiljada, pošto joj ranije nikada ništa
nije dao. Pozvao sam majku, mogla je da podigne kredit s
hipotekom, rekla je, proverila je to i pozvala nas sutradan: mogla
je da nam pozajmi sto dvadeset hiljada.
 Dakle falilo nam je još sto hiljada.
Sto hiljada!
Odakle nam?
Ja sam mesečno dobijao stipendiju od petnaest hiljada. I još
deset hiljada kao honorar od izdavača za kojeg sam čitao
rukopise. Dvadeset pet hiljada, što je posle poreza iznosilo
sedamnaest hiljada, toliko smo primali. Iako je to bilo dosta
novca, bilo nam je taman dovoljno; stanarina je iznosila deset
hiljada, i bilo nas je petoro u porodici. Ako nastane kriza,
pozvao bih izdavača. Pojma nisam imao koliko im dugujem,
samo da je mnogo, jer su mi u određenim periodima uplaćivali
stalan mesečni predujam. Ali nisam se usuđivao da pitam za
dug. Tri godine je prošlo od objavljivanja mog prošlog romana, i
još nisam bio ni blizu sledećeg. Zatvarao sam oči pred svime što
ima veze s novcem i budućnošću. Najčešće smo se snalazili, i to
je bilo najvažnije.
Ali sto hiljada!
– Pa svakako možeš da pitaš – rekla je Linda. – Najgore što
može da se desi jeste da te odbiju.
– Da – rekao sam i napisao imejl Gejru Guliksenu.
Voleli bismo da kupimo kuću u baštenskoj koloniji, napisao
sam, ideja je da je koristim za pisanje, ali stvar je u tome što
nam nedostaje sto hiljada. Znam da već imam veliki predujam i
neću zameriti ako nije moguće. Ali molim vas da u svakom
slučaju razmislite.
Gejr je prosledio pitanje direktoru izdavačke kuće, Gejru
Berdalu, koji me je sutradan pozvao da čuje kakvo je to mesto.
Objasnio sam mu. Rekao je da mogu da pozajmim devedeset
hiljada. Može li tako? Oh da, mnogo hvala, rekao sam. To je i
previše. Mnogo hvala, zaista.
Kada sam spustio slušalicu, strašno me je grizla savest. U
izdavačkoj kud su se toliko trudili oko mene, oduvek, a ja sam to
iskoristio, uvukao porodični život u poslovni odnos, dozvolio da
odu tako daleko da mi pomognu da kupim kuću u baštenskoj
koloniji koju čak nisam ni hteo.
Sada ću morati tamo da radim. To je u svakom slučaju bilo
sigurno. Moraću mnogo da pišem tamo.
Linda se obradovala. Otišli smo da pogledamo plac, dočekala
nas je žena u srednjim pedesetim, sama je sredila kućicu unutra,
učinila je to lepo i ukusno, svugde je bilo malih pomorskih
detalja, kao što su drvene figurice galebova, drvene figurice
svetionika, viseći ukrasi u vidu morskih, ptica, poličice sa
školjkama, zelenkasti plovci za ribarske mreže i same mreže.
Nameštaj je bio jednostavan i star, lepa klupa i lepa komoda,
obe ofarbane plavo-belo, dve bele stolice od ratana, i još
trpezarijski sto sa stolicama. Kao da smo se nalazili u nekoj
kolibi u ostrvlju, a ne usred ogromne baštenske kolonije
nadomak trećeg najvećeg grada u Švedskoj.
Devojčicama se mnogo dopalo. Pošto su se nekoliko minuta
krile iza Lindinih nogu, odvažile su se i počele da jurcaju po
bašti. Vlasnica je rekla da je mnogo truda uložila u kuću i baštu i
da ih toliko voli da zapravo ne želi da ih proda. Da, to je bilo
poslednje što je htela. Ali morala je da se preseli u drugi grad, pa
više nije mogla da ih održava. Kazala je da je raduje što imamo
decu, pomisao da će se deca igrati u njenoj bašti lepa je i utešna.
Tražila je 290.000. Kada smo se vratili kući, pozvali smo je i
ponudili 320.000. Bilo je i drugih zainteresovanih pa sam
pomislio da je bolje da ih odmah zastrašimo nego da upadnemo
u licitiranje. Pozvala nas je iste večeri i prihvatila ponudu.
Tako smo postali vlasnici kuće u baštenskoj koloniji.

Linda je zamišljala da će šetati po bašti sa slamenim šeširom i

negovati cveće, pretpostavio sam, možda čitati u ležaljci u
hladu, oko nje deca, bosa i srećna, a na jesen uveče šargarepe se
vade iz zemlje, skoro bezbojne u nadolazećem mraku, na
šporetu u kuhinjici lonac s čorbom od povrća. Vedri glasovi i
rumeni obrazi dece pre nego što zaspe na malom tavanu, dok
Linda i ja sedimo u maloj dnevnoj sobi sa po čašom crnog vina.
Tako nije bilo, stvarnost je naletela na nas poput kamiona, svi
snovi su se skrhali, svađali smo se, deca nisu slušala, bašta je
bila razrovana zato što je trebalo položiti cev, i posle je niko nije
sredio, pa je svugde bilo hrpa zemlje i peska, a gde ih nije bilo,
sve je bilo zaraslo. Žena koja nam je prodala kuću svratila je
nekoliko godina kasnije da pozdravi nekog, i kad je videla na šta
liči bašta, suze su joj potekle, kako su nam ispričali. Susedi su
nas popreko gledali, sve je zahtevalo toliko rada da smo sve ređe
dolazili, jer to je bio moj uslov kad smo kupovali plac, da ja,
koji sam bio protiv toga, neću da imam ništa s tim, trebalo je ona
da se brine o svemu. Ali nije mogla, bio je to preveliki zalogaj,
pa smo sedeli u toj kućici ispunjeni stidom i grižom savesti, ona
još i skrhanih snova. Ali i san o bosoj dečici i bezbrižnom životu
pod otvorenim nebom zahteva trud.
Tog majskog popodneva 2010, kad sam gurao kosilicu
ivicom travnjaka, ako je to što sam kosio uopšte zasluživalo tako
fino ime kao što je travnjak, imali smo to mesto već dve i po
godine i ništa nije pošlo po planu. Kao prvo, bilo nam je teško
da tu budemo s troje tako male dece. Stepenice do sprata bile su
strašno okomite, pa smo stalno morali da pazimo da se ne penju
tamo, a ako bismo zatvorili vrata da sednemo napolju, nekoje
stalno morao da zabavlja Jona, dok drugi motri na devojčice,
tako da nikakvo opuštanje nije dolazilo u obzir, što je kod kuće
ipak bilo moguće, jer su imali svoju sobu, svoje stvari i svoja
posla. Kao drugo, tamo bi me uvek preplavio strahovit osećaj
klaustrofobije; opkoljenost ljudima nije bila za mene. U gradu
nisam imao problem s drugima, jer me se tamo nisu ticali, niti ja
njih. U gradu smo bili stranci, ovde smo bili susedi, trebalo je da
se pozdravimo i razmenimo nekoliko reći kad se sretnemo, i
ništa se nije moglo učiniti a da to neko ne vidi. Ali jedna je stvar
kad me neko vidi kao nasumičnog stranca, a nešto drugo kad me
vidi kao određenu osobu, mrgudnog četrdesetogodišnjeg oca, i
taj pogled nisam mogao da podnesem, zbog njega mi je kiptelo u
glavi, nisam mogao da se smirim, sve vreme sam video samog
sebe, a ako bi deca vikala, plakala ili se tukla, nisam reagovao
na viku, plač ili tuču po sebi, nego na to što će ih drugi videti. Te
druge sam primio u sebe, i mrzeo sam to. Oh, koliko sam to
mrzeo. Kiptelo mi je u glavi, video sam sebe i video kako
posmatram svoju decu, i ništa nije samo bilo takvo kakvo je, sve
je bilo vezano, bio sam najneslobodnije ljudsko biće na svetu. I
svojevoljno sam se zatvorio u to! S druge strane, to je bio san,
Lindin san, i bio sam dužan da joj omogućim da ga proživi.
Buđenje u šest jednog prolećnog jutra, napolju je strašno
hladno, a u lutkinoj kući nema šta da se radi, osim da se gleda
kako se sati razvlače do deset, kada smo mogli da odemo do
prodavnice, možda i spremimo ručak.
Da je samo more bilo u blizini! Ili šuma! Nešto otvoreno!
Tokom leta nam je javljeno da se svim kućama uvode
kanalizacione cevi. Koštaće dvadeset hiljada. Do jeseni je cela
bašta bila razrovana i cev sprovedena do spoljašnjeg klozeta,
koji se nalazio u maloj sobi sa zasebnim vratima. Trebalo je da
nađemo vodoinstalatera koji će nam napraviti nov toalet, kao i
novac i za to i za postavljanje cevi. U svakom slučaju nije ispalo
manje od četrdeset hiljada. Linda je podigla kredit u banci, njena
majka je bila žirant. Ograda je bila oborena i ceo prednji deo
bašte raskopan, a uz to je manjkavo održavanje već postajalo
vidno. Ja nisam bio zadužen za to, bio sam sasvim jasan u tom
pogledu; ako kupimo plac, biće tvoja odgovornost, ti ćeš morati
da se staraš o njemu, ja nemam vremena, rekao sam, a kad sam
to rekao, nisam hteo da pogazim reč; moje zalaganje se
ograničavalo na košenje trave. Kada je zapuštenost počela da se
širi, osetio sam i zluradost, bila je to njena i samo njena
odgovornost. Ja sam prao ruke od toga, nemojte mi reći da je
nisam upozorio! Da nisam rekao da će baš tako biti!
Lindina majka, koja je u to vreme živela kod nas u dužim
periodima, našla je nekakvog baštovana ili baštenskog
pomoćnika sa Balkana, koji je tamo radio i uzeo na sebe da nam
izravna baštu i zasadi novu travu, kao i vodoinstalatera iz
Severne Afrike, koji je mogao da obavi posao za relativno mali
novac. Kako je stupila u kontakt s njima, pojma nisam imao, ali
bila je osoba koja razgovara sa svima, recimo s našim susedima
u zgradi, bolje ih je upoznala za nekoliko dana nego ja za dve
godine. Zato je na proleće bašta opet izgledala pristojno, i imali
smo toalet s tušem. A nisam mario za to što tuš nije mogao
sasvim da se zatvori ukoliko pustimo toplu vodu iz rezervoara,
te u praksi nije funkcionisao, i što cevi nisu baš diskretno išle
duž zida, već se videle u celom svom hromiranom sjaju,
ponegde nalik na misteriozne instrumente iz Kronenbergovog
filma. Jednostavno je trebalo prihvatiti da nismo mogli da
održavamo kuću u baštenskoj koloniji, nismo mogli da
ostvarimo taj san, nije bio za nas. Kada bih ja sadio šargarepe s
decom? Kada bih ja plevio cvetnjake? Klaustrofobija bi me
ščepala čim sednemo na autobus za tamo. Činili smo to sve rede,
a u maju 2010, kad sam s crvenim kablom smotanim na ramenu
kosio travu, pod suvim i sivim prolećnim nebom, nismo tu
dolazili još od prošle jeseni, a i tada samo sporadično, po
nekoliko sati neke sunčane nedelje, možda, jer bio je to začarani
krug: što je bilo zapuštenije, sve smo kraće ostajali jer nismo
imali snage, a što smo kraće ostajali, bivalo je sve zapuštenije.
Srce me je bolelo. Nismo uspeli.
Kao porodica nismo uspeli.
Ili? Zašto na to ne gledati praktično? Pogrešno smo procenili,
kupili mesto koje nismo imali vremena da održavamo, i kad smo
to uvideli, stavili smo ga na prodaju. Zašto bi me zbog toga
bolelo srce?
Srce ne rezonuje. Mozak to radi. A ako sam nešto naučio u
životu, to je da je srce sve, mozak ništa.
Zato sve u životu uvek tako prokleto boli.
Ugasio sam kosilicu i otišao da pomerim klupu, sto i stolice,
koji su delimično stajali pod jabukom. Bili su naizgled od
drveta, ali zapravo od nekakvog sintetičkog materijala, sasvim
otpornog na vremenske prilike. Kada sam to obavio, ponovo
sam uključio kosilicu, polako je pogurao po neravnom, skoro
sunđerasto mekom travnjaku, ovde toliko ugušenom mahovinom
da su se sečiva mahom samo vrtela u prazno. Tek su skroz do
živice, pored prekrivenih kamenih ploča, ponovo nešto uhvatila.
Problem s ljudima je u tome što su preosetljivi. Skoro svi
koje sam poznavao, ili inače sretao ili gledao, bili su preosetljivi.
Nešto im se nekada desilo i nisu to mogli da prevaziđu. Ako se
otac jednom naljutio na tebe kad si bio mali, i možda te udario,
kakvu to ulogu ima sada? Ako su te druga deca zatvorila iza
garažnih vrata prostorije sa opremom u sali za fizičko, kakve to
ima veze s tvojim trenutnim životom? Ako si bio šonja koji piški
u krevet, mlitavo govance, ako ti je majka pila ili ako ti se otac
ubio, ili ako su te roditelji jednostavno ignorisali, pobogu, pa ti
nisi oni, ti si svoj čovek, i imaš svoje vreme, koje je sada, pa
zašto bi dozvolio da ga prožme nešto što je bilo? Zašto uloga
roditelja mora biti tako presudna u jednom životu? Zašto
jednostavno ne možemo da raskrstimo sa stvarima?
Čemu služi to silno osećanje i razmišljanje?
Video sam to u svojoj deci, kako male stvari u njima mogu da
poprime ogromne proporcije. Isprva su bili kao životinje, u
smislu da su im se osećanja vezivala za sam trenutak iz kojeg su
proizlazili plač ili smeh ili strah ili prijatnost, da bi sledećeg
trena bila zaboravljena. Onda su postala ljudi, i tada su stvari
počele da traju i da se otežu. U poslednje vreme je Vanja, na
primer, počela da se nervira zbog toga što ne može da izgovori
„r“. Kada je bila manja, to nije bilo važno, umesto „r“ govorila
je „j“, umesto „reka“ kazala bi „jeka“, na primer, ili „tojta“
umesto „torta“, i mada bi me ponekad zbog toga srce zabolelo,
pošto ni ja nisam mogao da kažem „r“ kad sam bio mali, i sećao
sam se kakav je to bio pakao, uglavnom nisam razmišljao o
tome, pripadalo je Vanji, a svi su ionako razumeli šta hoće da
kaže. Onda je sama to počela da primećuje. Tata, ne mogu da
kažem „j“, rekla je i pogledala me jednog dana kad smo išli u
vrtić. Zašto ne mogu da kažem „j“, tata? Svi ostali mogu.
Odgovorio sam da svi imaju različita „r“. Katinka, koja govori
skonskim dijalektom, ima jedno, mama, koja govori
stokholmskim, ima drugo. A ti imaš svoje.
To ju je umirilo, ali ne zadugo, seme je bilo posejano i počelo
je da klija. Pojavilo se ispravno i pogrešno, nešto je bilo kako
treba, a nešto nije. Jednog popodneva je započela pesmu sa svim
slovima abecede, zaustavila se kada je stigla do „r“ i pobesnela,
bacala je stvari oko sebe. Mnogo je počela da govori o tome
kako ne može. Video sam da joj je strašno, ali ništa nisam
mogao da učinim, osim da kažem da je njeno „r“ dovoljno
dobro. Ali Hajdi je imala najkotrljavije „r“ na svetu, jezik joj je
treperio na nepcima i sve reči je, na sreću, jasno izgovarala.
Zašto Hajdi može, a ja ne mogu?, pitala je Vanja. Počela je da
izbegava reči koje počinju na „r“. Sećam se da sam ja maštao o
tome da se preselim u Englesku, pošto tamo imaju „r“ koje
mogu da izgovorim. Moja nemogućnost da izgovorim „r“ bila je
presudna, prosto me je definisala kao ljudsko biće. Sada sam to
video spolja, i poželeo sam da mogu da objasnim Vanji da je
volim bez obzira na to šta ume ili ne ume, šta radi ili ne radi, ali
to je naravno bio nemoguć zadatak, morala je to da resi sama.
Nekoliko godina je nosila naočare, to je oduvek prihvatala, ali
sada je počela da pita zašto toliko malo dece nosi naočare, a kad
se naljuti, uvek bi se prvo okomila na njih. Tresnula bi ih o pod.
Jednom joj je iznenada pozlilo u vrtiću, iznenada je imala
potrebu da spava, vaspitačice su nas zvale i kazale da je bolesna,
ali mi smo znali da nije tako, nešto se sigurno desilo, ipak smo
otišli po nju, a kod kuće, dok je ležala na sofi pokrivena
ćebetom, pred crtanim filmom, uspeli smo da izmamimo šta je:
najbolja drugarica nije htela da se igra s njom tog jutra. Uvrtela
je u glavu da ne treba da jede šećer, pa je odbijala slatkiše, iako
ih je zapravo htela. Čitava sloboda koja je postojala u prvih
četiri-pet godina detinjstva, a koju sam se trudio da ograničim,
nestala je, nova svest se javila, i svi odnosi su se
zakomplikovali. Znao sam da ništa od toga nije važno po sebi,
da je sve uslovno, ali ona nije, njoj je to bilo sve. Ulazila je u
jedan sistem, i nije bila svesna toga.
Sada joj je šest godina. Za tri meseca krenuće u školu. Prvi
put u životu s njom mogao sam da se setim kako je meni bilo u
njenim godinama. Ne više mutno i na osnovu pojedinih sećanja,
već čisto i jasno, sećao sam se čitave snage sveta koju sam
svakim dahom uvlačio u pluća dok sam jurcao po Tibakenu, gde
je sve, svaki najmanji predmet ili događaj imao svoj sasvim
poseban značaj, i nekako mi iznenadno prilazio, kao uvećan
lupom, i kakva sam snažna osećanja ulagao u sve ljude oko
sebe. Radilo se o životu i smrti, činilo mi se sada, život je bio
napet do tačke pucanja, a kada sam se zaljubio u devojčicu iz
odeljenja, to me je ispunilo na način koji više ne mogu da
razumem, posebno kad pogledam Vanju. Doživljava li ona svet
tako snažno? Pogledam je i vidim malu devojčicu koja se bavi
svojim stvarima, u okvirima zacrtanim time što živimo na ovom
mestu, u stanu u centru, i što je svakog dana šaljemo u
kooperativni roditeljski vrtić. Crta i igra se svojim nebrojenim
figuricama životinja i ljudi; ponekad sama, ponekad s Hajdi i
Jonoro. Penje se po drveću u parku, čežnjivo gleda za psima na
koje naiđe. Čita svoju knjigu o psima, pokoja drugarica iz vrtića
dođe joj u posetu, ili ona ode kod njih. Pliva u akva-parku, kupa
se u kadi, gura kolica za kupovinu kada smo u prodavnici.
Odnosim se prema onome što kaže ili učini, to je „Vanja“, moja
ćerka, koju sam viđao skoro svakog dana celog njenog života.
Znam da njoj sve drugačije izgleda, da u njenoj unutrašnjosti
važe posebni zakoni, njeni zakoni, ona je ljudsko biće koje vidi
svet i koje ispunjavaju snažna osećanja prema njemu, ali koje
skoro nikada ne razmišlja o tome, šta to zapravo znači. Ja sam
toliko oguglao na rutinu koju sledimo, na koordinatni sistem
usađen u moj život, da nesvesno računam da je i svima oko
mene isto, posebno trima malim ljudima s kojima delim stan.
Čak i njihove vulkanske emotivne izlive vidim polazeći od sebe,
kao iritantne smetnje, beznadežne neregularnosti, prepreke na
putu, a ne kao znak određenog života u njihovoj unutrašnjosti.
U tome, kao i u svemu drugom, verovatno ima smisla; život u
kojem bi se čovek neprekidno uživljavao u tuđ sigurno bi bio
nepodnošljiv, a možda i štetan ako se radi o deci, kojoj je
potrebna distanca od sveta odraslih kako bi bila u stanju da ga
vide i razviju odnos prema njemu. Verovatno je tako, ali mene
to ne štiti od pomisli da je uživljavanje u druge ljude u mom
slučaju preslabo. To je najupadljivije ili najnametljivije u
odnosu prema Lindi. Jedna od mnogih stvari za koje me
optužuje jeste da je ne vidim. To nije sasvim tačno, vidim je
dovoljno dobro; problem je što je vidim otprilike kao što čovek
vidi poznatu prostoriju; sve je tu, lampa i tepih i polica s
knjigama, sofa i prozor i pod, ali na gotovo proziran način, pošto
ne ostavlja nikakav trag u duši.
Zašto tako uređujem svoj život? Šta hoću s tom neutralnošću?
Očigledno je smisao u tome da se eliminiše što više otpora, da se
danima omogući da prolaze što lakše i bezbolnije. Ali zašto? Zar
to nije isto što i želja da se živi što manje? Zar to ne znači da
životu poručujem: ostavi me na miru, da bih mogao... da, šta?
Da čitam? Oh, ali, gospode, pa o čemu čitam ako ne o životu?
Da pišem? Ista stvar. Ja dakle čitam i pišem o životu. Jedino što
sa životom neću jeste da ga živim.

Stavio sam kosilicu u šupu, koja je bila prazna pošto sam sve
morao da iznesem iz nje kada se postavljala kada, a stvari posle
nisam vratio. Otišao sam do živice i pogledao dve kofe s
fekalijama. Jedna je imala poklopac, druga nije, bila je
pokrivena plastičnom kesom. Zapitao sam se da li da ih
odvezem na deponiju, ali plašio sam se da će se kofa bez
poklopca preturiti ili da će se sadržaj prosuti, jer bila je puna do
vrha, a ako bi firma za iznajmljivanje kola i prihvatila iverje,
komadiće gipsa i prašinu u mercedesu, verovatno bi imali
drugačiji odnos prema tečnim ekskrementima, pretpostavio sam.
Na deponiji je pritom bilo mnogo ljudi koji su iz čitave oblasti
dolazili sa svojim prikolicama, ili koji su tamo radili, a u koji
odeljak treba sortirati fekalije? Baštenski otpad? Nisam mogao
da zamislim sebe kako nosim te kofe dok me neko od zaposlenih
pita šta to hoću da bacim, jer pitali su, bilo je važno da sve
završi na pravom mestu. Nisam mogao. Morao sam toga da se
ratosiljam ovde. Prirodno je bilo da ode pod zemlju. Već je
postojala velika jama tamo gde je cev bila sprovedena do
kupatila. Ako je produbim, moći ću u nju da bacim i baštenski
otpad. Sačuvao sam nekoliko kamenih ploča koje su
vodoinstalateri izvadili, one bi mogle da stabilizuju celu stvar,
pomislio sam, pa ću posle sve pokriti zemljom.
Počeo sam da kopam. Kada mi se učinilo da je jama dovoljno
duboka, pobacao sam grane, grmove, i trulo lišće u nju. Onda je
ostao izmet. Prvo sam uzeo kofu s poklopcem. Bila je teška,
morao sam da je nosim sa obe ruke. Disao sam na usta. Smrad
kada sam otvorio poklopac ipak je bio toliko snažan da sam se
zgrčio od nagona za povraćanjem. Sadržaj je bio redak, tečan i
tamnosmeđ. Jao, jebote. Jao, sranje. Ispraznio sam je, ponovo se
zgrčio. Jao, sranje. Nisam imao rukavice, pa su mi se šake i
rubovi nogavica umazali izmetom. Uključio sam crevo i isprao
kofu, oprao ruke, vratio kofu do živice, još sam disao na usta,
mučnina mi je stezala grudi. Osećao sam se kao u paklu, u glavi
mi je kiptelo, sve se kupalo u nekakvoj poremećenoj svetlosti, i
sve vreme sam se plašio da će neko doći i videti šta radim. Ali
najgore je predstojalo, jer sam kofu bez poklopca i ručke morao
da nosim na grudima. Uradio sam to, još gore se uprljao, ali
onda je i to bilo učinjeno. Kofe ispražnjene i isprane, jama
svetlucava. Doneo sam još baštenskog otpada i ubacio ga.
Nabacao sam zemlju lopatom, ali sam ubacio previše grana, bile
su elastične i zemlja nije mogla da ih pritisne. Smrad je bio
nepodnošljiv. U glavi mi je kiptelo. Preko sam stavio ploče,
granje se malo sabilo pod njihovom težinom, pa sam nabacao
ostatak zemlje. Granje se nije videlo i zemlja ga je ravno
prekrila, sve što se nalazilo ispod bilo je sakriveno. Ali smrad se
podizao iz tla i osećao mnogo metara daleko, a tlo je ulegalo pod
stopalom ako se zakorači na nabacanu zemlju.
Ostalo mi je samo da se nadam da će smrad nestati sam od
sebe, i da niko ko sutra bude došao u razgledanje neće stati baš
tu.

Ostavio sam automobil na parkiralištu, gurnuo ključeve u

procep firme za iznajmljivanje i sporednim ulicama otpešačio do
kuće. Pantalona umrljanih fekalijama i odeće prljave od zemlje i
gipsa, nisam se odvažio da prođem pešačkom zonom, gde sam
ponekad sretao retke poznanike u Malmeu, i gde su me nekoliko
puta zaustavili nepoznati ljudi da mi kažu nešto o mojim
knjigama i svojim razmišljanjima o njima. Kod kuće sam otišao
pravo u kupatilo, strgao odeću, sve strpao u mašinu za veš i
uključio je, pre nego što sam napunio kadu vodom i legao u nju.
Histerija koja mi je poslednjih nekoliko sati odzvanjala u glavi
polako je jenjavala. Oko pola sata sam tako ležao samo zureći u
plafon i ne misleći ni na šta posebno, dok se para poput selotejpa
lepila po prozoru i ogledalu, i tako u mojim mislima kupatilo
pretvarala u rezervoar, prostor odsečen od svega ostalog.
Porumenele kože i smežuranih jagodica prstiju, ustao sam,
obrisao se, stavio peškir oko struka i izašao u spavaću sobu, gđe
sam kopao po gomili odeće dok nisam našao košulju, par
farmerki i par istih čarapa, kada sam najzad mogao da odem do
ostalih, koji su bili u dnevnoj sobi, deca na sofi pred
televizorom, Linda na krevetu koji je stajao kraj drugog zida.
– Kako je bilo? – pitala je.
– Dobro – odgovorio sam. – Bila je noćna mora da ispraznim
one kofe s govnima, ali sada je to u svakom slučaju obavljeno.
– Kakve kofe s govnima? – pitala je Vanja.
– Na placu – odgovorio sam. – Znaš kako je bilo pre nego što
smo imali toalet? Te kofe sam morao da ispraznim.
 – A gde?
– Tamo gde treba – odgovorio sam. – Jeste li jeli?
– Jesmo – odgovorila je Linda. – Ostavila sam ti tamo.
Kada sam jeo, počeo sam da se pakujem za put. Ostajao sam
samo jednu noć, pa mi nije trebalo mnogo. Ali poneo sam
kompjuter, u slučaju da budem imao vremena da pišem u
avionu, i prvi tom Moje borbe Adolfa Hitlera, koju sam hteo da
pročitam pre nego što ponovo odem u koloniju da završim
roman. Morao sam makar da je prelistam, da bih znao kako
izgleda.
– Hoćeš li da odvedeš decu na spavanje? – pitala je Linda
kada sam završio i seo na sofu. – Ja sam s njima provela ceo
dan.
– A ti ćeš u međuvremenu sređivati plac? Ili kako si mislila?
Nije odgovorila, samo me je gledala nekoliko sekundi. Onda
se okrenula ka zidu.
– Hoću, naravno – kazao sam.
– Možemo li da se kupamo, tata? – pitala je Vanja.
– Možete li sve sami?
– Da.
– Onda može.
Ustali su i jurnuli u kupatilo.
– Moraš li da putuješ? – pitala je Linda. – Ne znam da li ću
moći sama s njima.
– Naravno da ćeš moći – odgovorio sam. – Biće sve u redu.
– Zar ne možeš da otkažeš?
Odmahnuo sam glavom. Otkazao sam put u Luleo ranije te
godine, a taj događaj na Islandu sam već jednom otkazao, ovo je
bio drugi pokušaj, i bilo mi je nezamislivo da ponovo
otkazujem, za tako nešto morala je da se desi katastrofa.
Otkazao sam i nastup na književnom festivalu u Lilehameru,
deca su išla u kamp s vrtićem, Linda nije mogla sama da ih vodi,
vozom i autobusom, pa sam napisao imejl organizatorima i
otkazao, deca su se toliko radovala, bio je to vrhunac
polugodišta. Ali postao sam toliko poznat da to otkazivanje nije
moglo da prođe tiho kao pre, ne, mama me je pozvala i rekla da
su sve novine pisale o tome, i da je bio izveštaj u vestima iz
kulture.
– Dogovor je dogovor – rekao sam sada. – I to je samo jedan
dan. Vraćam se prekosutra. Ipak mi je to posao. To moraš da
poštuješ.

Na Islandu se gotovo nisam usuđivao da pozovem kući, jer

sam bio siguran da će se žaliti i pričati mi koliko je sve teško i
koliko loše ide. Tako je i bilo, tačnije nije se žalila, ali rekla je
da ne ide. Ne ide, Karl Uve, rekla je. Ne ide. Mora da ide, rekao
sam. Izdrži.
Vratio sam se kući sutradan kasno po podne. Deca su dotrčala
kad su čula da se vrata otvaraju. Dao sam im poklone kupljene
na aerodromu, tri plišane životinje. Linda je stajala na kraju
hodnika. Izgledala je uplašeno.
Raspakovao sam se i stavio kofer na gornju policu u plakaru
u hodniku. Vanja mi je prišla s trakom za uvijanje poklona u
jednoj ruci i makazicama u drugoj.
– Možeš li da mi napraviš ogrlicu? – pitala je.
– I meni – rekla je Hajdi, koja je došla za njom.
Odsekao sam dva dugačka komada, vezao jedan oko vrata
Vanjinog psa, drugi oko vrata Hajdinog.
– I omčicu! – rekla je Vanja.
Napravio sam omčicu sa strane da može da ga nosi, i uradio
isto za Hajdi. Onda sam izašao na balkon. U svakom slučaju
izgleda da je deci dobro, pomislio sam, svakako nije bilo bogzna
kako strašno. Doživljaj događaja nije isto što i sam događaj.
Linda je otvorila vrata.
– Možeš li da budeš unutra? – pitala je. – Toliko dugo sam
bila s njima.
– Stižem – rekao sam. – Samo da popušim.
– Hoćeš li ih odvesti na spavanje?
– Naravno.
Putovanje me je ispunilo energijom, pa me ništa nije koštalo
da im operem zube, izvadim pidžame, donesem čaše vode, čitam
im knjigu i resim sve male sukobe koji su izbili. Osim toga sam
se radovao sutrašnjem danu, kada ću otići u koloniju da pišem.
Najviše me je privlačila sama pomisao na rad u samoći; ali kada
bih zaista seo i hteo da počnem, otpor je bio skoro nesavladiv.
Kada su najzad ležali u krevetima pomireni sa idejom da je
dan gotov, izašao sam kod Linde, koja je sedela na balkonu i
pušila u tami, upakovana u zelenu parku koju sam joj jednom
poklonio za rođendan.
Ništa nije rekla kad sam seo. Gledala je krovove kuća, s
jednom rukom stegnutom oko tela, kao da grli samu sebe ili
pokušava da se zadrži na mestu, a drugom ispruženom, s
cigaretom koja se dimila između prstiju.
– Kako ide? – pitao sam.
– I dalje hoćeš u koloniju sutra? – pitala je.
Klimnuo sam.
– Ali to ne može – kazala je. – Zar ne razumeš? Ne mogu.
– Slušaj me – rekao sam – imam tri nedelje da završim
roman. To je neverovatno malo vremena. Ja ne mogu, dakle ne
mogu, da bacim još dva dana.
– Ali plašim se, Karl Uve – rekla je i pogledala me. – Ne
mogu da budem sama s njima, ne znam šta može da se desi. Ne
mogu. Opasno je.
 – To je samo u tebi – rekao sam. – Sve je u redu. Sve je kao
pre. Mrak je u tebi. Ali ne možemo život podređivati tome. A ja
moram da pišem.
– Ne idi – rekla je. – Molim te. Ne idi.
Nisam odgovorio. Primetio sam da počinjem da se ljutim.
Kada sam je ponovo pogledao posle izvesnog vremena,
primetio sam da joj se suze slivaju niz obraze.
– Zašto plačeš? – pitao sam.
– Toliko se plašim – odgovorila je.
– Nema razloga za strah – rekao sam.
– Kad me je uhvatilo, ponekad uopšte nisam imala kontrolu.
Nisam znala gde su deca. Vanja je bila kod drugarice, Hajdi kod
druge, Jon je spavao. Mogli su da budu bilo gde, razumeš li?
– Da, baš te je uhvatilo. Ali dobro je prošlo. Ništa se nije
desilo. Sve si sjajno uradila.
– I sve te stvari što kupujem.
Zaplakala je.
– Ma hajde, Linda – kazao sam. – Saberi se. Odrasli smo
ljudi. Ne možemo da ne radimo zato što smo neraspoloženi.
Idem sutra, ti ćeš biti ovde s decom za vikend, a onda sledeće
nedelje dolaze Ingrid i Sisel. Onda sve prepusti njima. Samo dva
dana. Naravno da možeš. Moram da završim. Dobro se snalaziš
s decom. Znaš da je tako.
– Ali ne sada – zajecala je. – Ne sada.
– I sada – kazao sam. – Jaka si ti, dobro će proći. Ja sve lepo
postižem, pa možeš i ti. Samo si uvrtela u glavu da ne možeš.
Predaješ se. Pa onda ne ide.
Pogledala me je sa očajanjem u očima.
– Moraš – rekao sam. – Ja u svakom slučaju idem. A posle će
i tvoja i moja majka doći da pomognu.
– Ne sutra – rekla je. – Ostaću sama s njima.
 – Tako je – kazao sam. – I odlično ćeš se snaći. Samo to treba
da želiš. A kad završim, idemo na Korziku. Biće nam lepo. Ali
prvo moram da završim roman.
Ugasio sam cigaretu i ušao. Ostala je da sedi napolju. Izvadio
sam veliki kofer, spakovao kompjuter, tastaturu, slušalice,
gomilu diskova, nekoliko knjiga i malo odeće. Dok sam to radio,
čuo sam kako se vrata terase otvaraju i zatvaraju. Linda je stala
pred mene.
– Ne ostavljaj me samu – rekla je.
Pogledao sam je, pa spustio pogled, ka rajsferšlusu koji sam
povlačio duž strane kofera dok sam kolenom pritiskao poklopac.
– Moram – rekao sam. – Nemam izbora.
Prošla je pored mene i ušla u spavaću sobu. Stavio sam kofer
u hodnik i sat vremena menjao kanale na televizoru. Kada sam
otišao da legnem, još je bila budna, nepomično je ležala u
krevetu gledajući u plafon. Svukao sam se i legao pored nje.
– Uspećeš bez problema – rekao sam. – Stvarno ne mogu da
ostanem kod kuće. Prečesto sam to već radio. A sad mi gori pod
nogama.
– Dobro – rekla je.
– Laku noć.
– Laku noć.
– Lepo spavaj.
– Lepo spavaj.

Probudio sam se jednom te noći, bila je budna, zurila je u

plafon kao kad sam legao. Okrenuo sam se i nastavio da
spavam. Kada sam se sledeći put probudio, bilo je jutro. Linda je
ležala i gledala me. Kada su nam se pogledi susreli, usta su joj
se otvorila pa zatvorila kao da se bori za dah. Oči su joj bile
sjajne od suza.
 – Ne možeš da odeš – rekla je.
– Pa, izgleda da ne mogu – kazao sam i uspravio se, gurnuo
noge u pantalone i navukao ih. – Ali čim Ingrid kroči u stan,
bežim. Samo da znaš.
Snažno sam zalupio vrata za sobom i otišao u kuhinju. Deca
su začudo još spavala. Uzeo sam novine ispred ulaznih vrata,
uključio aparat za kafu i pojeo dva parčeta hleba dok sam prvo
čitao vesti iz kulture a onda iz sporta. Napolju je pljuštalo,
hladna prolećna kiša. Deca su se probudila, uobičajenim
redosledom, prvo Jon, pa Hajdi, na kraju Vanja.
– Gde je mama? – pitala je.
– Mora da se odmara danas – rekao sam. – Malo je bolesna.
– I ja sam – rekla je Vanja. – I ja hoću da se odmaram danas.
– Nemoj da zezaš – rekao sam. – Treba joj mira. Mi ćemo
ovde gledati televiziju. Važi?
– Važi – rekla je i ušla kod drugo dvoje. Celog jutra su sedeli
na sofi gledajući televiziju. To su radili svake subote. Otišao
sam da zatvorim vrata do hodnika u kojem se nalazila spavaća
soba i rekao im da ne smeju tamo da ulaze. Navikli su se na to,
ali ako ne pazim, šmugnuli bi unutra. Ponekad sam se osećao
kao pastor iz Bergmanovog filma Fani i Aleksandar, zli čovek
koji decu odvaja od majke.
U deset sati podigao se glas propovednika koji je svake
subote pre podne stajao na trgu s mikrofonom u ruci. Otvorio
sam vrata terase i pogledao po njoj. Sasvim ogoljena božićna
jelka stajala je odmah do vrata, s gomilicom žutih iglica ispod.
Sve cveće u plastičnim saksijama na ogradi i keramičkim kraj
zida je uvenulo, bilo ga je na sve strane. Sto i stolice, koji su već
tri zime zaredom stajali napolju, bili su sivkasti i natruli.
Nekoliko praznih plastičnih kesa, dva velika i dva mala ligeštula
naslonjena na zid, propala. Jedna greda je zimus pala u oluji, i
još mnogo kojekakvog otpada se nakupilo napolju.
Odlučio sam da očistim celu terasu, da sve pobacam, i onda
kupim novo cveće i možda sto i dve stolice. Delom zato što je to
bilo potrebno, delom zato što sam hteo da pokažem Lindi da je
lako biti s decom i ujedno uraditi nešto konstruktivno. Da je
greška u njoj, a ne u svetu.
– Navlačite čizme i kabanice! – rekao sam.
– Zašto? – pitala je Hajdi.
– Gde ćemo? – pitala je Vanja.
Samo je mali Jon bio željan avanture i istrčao u hodnik da
sačeka da dođem i pomognem mu.
– Kupićemo cveće – rekao sam.
– Dosadno – rekla je Vanja.
– Možda – rekao sam. – Ali to ćemo.
– Ide li mama s nama? – pitala je Vanja.
Odmahnuo sam glavom.
– Ja neću – rekla je Hajdi.
– Hoću kod mame – rekla je Vanja.
– Ma hajde, malene. Ja sad odlučujem. I kažem da odete da
se obučete.
– Niko ne može da odlučuje šta će drugi da rade – rekla je
Vanja.
Odakle im sve to?
Uzeo sam daljinski upravljač i ugasio televizor. Uputili su mi
svoje male gnevne poglede.
– Kupićemo i subotnje slatkiše – rekao sam.
– Dobro – rekla je Vanja.
– Dobro – rekla je Hajdi.
Petnaest minuta kasnije spuštali smo se pešačkom zonom po
kiši, Vanja u plavoj kabanici, Hajdi u ljubičastoj, Jon u zelenoj,
kao žabica u kolicima.
 Ispred cvećare su stajali metalni sto i dve stolice, pomislio
sam da je to „kovano gvožđe“, izraz prema kojem sam imao
isključivo književni odnos, kao i prema reči „rošav“, za koju
takođe nisam bio siguran šta znači. Zamisao je bila da izgledaju
devetnaestovekovno, i verovatno su bili pomalo kič, ali ipak su
mi se dopali i kupio sam ih. Uz to sam uzeo šest zelenih biljaka.
Sto sam balansirao na rukohvatu Jonovih kolica, po kesu i po
stolicu sam držao u rukama, gurajući kolica čas jednom čas
drugom, dok su dve male devojčice hodale sa strane u svojim
gumenim čizmama. Kada su shvatile da kurs vodi pravo ka
ulaznim vratima naše zgrade, pobunile su se.
– Pa hteli smo da kupimo slatkiše! – rekla je Vanja.
– Ali ni u jednu prodavnicu ne možemo da uđemo sa svim
ovim! – rekao sam.
– Na to je trebalo da misliš ranije – rekla je.
– Ostavićemo ovo, pa izlazimo ponovo. Važi?
Klimnula je. Izneo sam sto i stolice na terasu, trebalo je da
me sačekaju u predsoblju, ali kada sam se vratio, nisu bili tu.
Mokri tragovi vodili su do spavaće sobe. Pošao sam za njima,
stajali su oko kreveta dok ih je Linda gledala. Rekla je nešto ali
glas joj je bio sasvim slabašan. Kao da je jedva uspevala da
govori.
Na njenom licu nije bilo mimike.
– Dolazite ovamo! – rekao sam. – Odmah!
Vanja i Hajdi su me poslušale, ali je Jon pao na krevet.
Uhvatio sam vrh leđa njegove kabanice i izneo ga u hodnik,
snažno ga spustio ispred lifta. Nasmejao se i pogledao me.
– Opet, tata!
Nasmešio sam mu se.
U jeftinoj prodavnici nameštaja odmah do cvećare pronašao
sam belu plafonjerku u obliku kugle koja će morati da posluži, a
onda smo se popeli do tržnog centra na Triangelnu, gde se
nalazila mala prodavnica s dosta dobrim izborom slatkiša. Pošto
su napunili kesice čime su hteli, dobili su po zemičku s
čokoladom u kafeu ispod, dok sam ja popio šolju kafe.
Nikada ranije nisam video Lindu u takvom stanju. Kao da se
nalazila na velikoj dubini i morala da upotrebi svu snagu da
ispliva na površinu, gde su bila deca. Jedva da je bilo života u
njenim očima.
Eh, da.
Pogledao sam ka maloj prodavnici odeće „Paparaci“, gde je
ponekad bilo lepih stvari, odela Tigera, Bosa, i jedne danske
marke kojoj nikako da zapamtim ime, ali čijih sam nekoliko
šalova tu kupio, a držali su i lepe košulje.
– Hoćete li biti dobri? – pitao sam.
Klimnuli su.
– Idem samo začas u onu prodavnicu.
Ustao sam i ušao. Kroz izlog sam mogao da vidim kako sede
na stolicama mlatarajući nogama. Pogledao sam kaiševe, izabrao
jedan svetlosmeđ, i pregledao gomilu crnih farmerki, našao
svoju veličinu, stavio pantalone i kaiš na pult.
– Možete da probate ako hoćete – rekla je prodavačica, žena
u pedesetim godinama.
– Nemam vremena – kazao sam. – Deca su mi napolju.
Kada sam klimnuo prema kafeu, video sam da se Jon punom
parom zaputio nekud. Požurio sam napolje, sustigao ga, u
naručju ga odneo u prodavnicu.
– Stoj tu – rekao sam. – Samo da platim.
Gurnuo sam karticu u čitač, uneo pin, žena je stavila račun u
kesu s pantalonama i kaišem i pružila mi je.
– Moramo i u kupovinu, nažalost – rekao sam im kad smo
ponovo izašli.
 – Ali ja neću – rekla je Vanja.
– Hoću kući, kod mame – rekla je Hajdi.
– Ali moramo, razumete. Hajde. Usput možete da dobijete po
film.
Na drugoj strani tržnog centra nalazila se prodavnica filmova
i muzike. Otrčali su do dečjih filmova dok sam ja pregledao
nekoliko nizova diskova. Kupio sam kompilaciju Juakima
Tostrema, prvi album Ane Jervinen, i nasumice uzeo švedski
bend po imenu The Radio Dept. i jednog Šveđanina po imenu
Kristijan Ćelvander. Deca su došla s filmovima, platio sam,
prešli smo ulicu i ušli u „Hemćep“, kupio sam piće za ručak,
hleb, mleko i namaze za sutra. Na povratku kući uz velike
proteste smo svratili u duvandžinicu „Tomas“, gde sam kupio
Politiken, Vikendsauisen, Ekspresen i Aftobladet. U stanu su
počeli da se svađaju koji će film prvo gledati. Obećao sam da
mogu da pogledaju sva tri, i rekao da je najpravednije da počnu
s Vanjinim, pošto je najstarija. Prihvatili su to. Kada sam
odgledao film, ušao sam kod Linde, koja je ležala na boku, glave
skoro sasvim pokrivene jorganom.
– Kako si? – pitao sam.
Polako se okrenula i pogledala me. Pogled je bio isti, kao da
dolazi izdaleka.
– Dobro – šapnula je.
– Jesi li jela nešto?
– Jela... – kazala je, a onda nešto što nisam razumeo.
– Šta si rekla?
– Jela sam dok ste bili napolju.
– I sad nećeš ništa?
Blago je odmahnula glavom.
– Deca... – rekla je.
– Šta s njima? – pitao sam. – Dobro im je. Kupio sam im
filmove. Sad gledaju. I kupio sam sto, stolice i cveće za terasu. I
plafonjerku za trpezariju.
Ništa nije rekla, samo me je gledala.
– Mislio sam da sredim napolju. Da pobacam sve ono. Da li
je to u redu? Reći ću deci da ne ulaze, ali možda ipak uđu.
– U redu je – rekla je.
– Važi – rekao sam. – Ručaćemo picu. Ustaćeš za to, zar ne?
Blago je klimnula.
– Dobro! – rekao sam, zatvorio vrata, odneo cipele do vrata
terase, obuo se i izašao. Neko vreme sam stajao gledajući
božićnu jelku, zapitao se da li da je snesem takvu kakva je, ali
teško da bi stala u kontejner, a da je ostavim pored nije bila
alternativa, to bi sigurno pokrenulo čitavu istragu. Ušao sam
unutra, uzeo testeru i crnu kesu za đubre, isekao jelku na četiri
dela i stavio ih u kesu, koju sam sneo u podrum. Kada sam se
vratio, pobacao sam sve uvelo cveće u drugu kesu, i sneo je.
Kada sam se ponovo vratio, sofa je bila prazna. Otišao sam u
spavaću sobu. Linda je sedela na krevetu, Vanja i Hajdi su je
vukle, Jon je skakao po dušeku, ona je izgledala pometeno, kao
da ne zna šta da radi, i sasvim iscrpljeno.
– Šta sam rekao? – kazao sam.
– U redu je – šapnula je Linda.
– Hajde – rekao sam. – Mami je potreban mir.
– Jesi li bolesna? – pitala je Hajdi. – Imaš temperaturu?
– Ne, nije bolesna. Samo je malo umorna – rekao sam. – Zar
ne?
– Mogu sad malo da ustanem – rekla je.
– Daaa! – kazao je Jon.
Linda se uspravila, polako počela da opipava oko sebe.
– Šta tražiš?
– Potkošulju.
 Sagnuo sam se i pomerio jorgan.
– Evo je – rekao sam. – Hajde sad svi, idemo. Mama će doći.
Poslušali su me. Zastao sam na vratima, pogledao je. Pokreti
su joj bili toliko spori da je izgledalo kao da neće moći da
navuče potkošulju.
– Znaš da ne moraš da ustaješ – rekao sam. – Najbolje bi bilo
da se samo odmaraš danas.
Pogledala me je.
– Mada si im sada rekla da ustaješ – kazao sam.
Ponovo sam izašao na terasu, na ravnomernu kišu prožetu
zvucima grada šest spratova ispod, pokupio sam sve što je bilo
rasuto i stavio u kesu za đubre, stavio novo cveće u stare saksije.
Kada sam ušao s kesom na leđima, Linda je sedela na sofi s
Jonom u krilu. Primetio sam da ne gleda ekran televizora, već da
samo zuri u prazno.
– Samo da snesem ovo – rekao sam. – Sad je u svakom
slučaju lepše napolju.
Kada sam se vratio i seo u drugu sobu da pročitam novine,
čuo sam je da ustaje, zvuk koraka, otvaranje vrata toaleta. Tamo
je pošla.
Nekoliko minuta kasnije vrata su se ponovo otvorila.
Ustao sam i otišao u hodnik. Nepomično je stajala i gledala
me. Plakala je.
– Ne mogu – rekla je.
– Idi i lezi onda – kazao sam.
– Moram – rekla je.
– Slobodno – rekao sam.

Montirao sam plafonjerku, ne bez napora, jer su šrafovi bili

mali, a moji prsti debeli i nevešti, ispekao sam piće i napravio
salatu kao prilog, jeli smo ispred televizora, svi zajedno. Posle
toga su dobili slatkiše, a Linda je otišla u krevet. Oprao sam im
zube, obukli su pidžame, ali nisu hteli da legnu pre nego što
majci kažu laku noć, pa su nagrnuli, a Linda se uspravila i
zagrlila ih. Njen pogled, uperen u zid, bio je sasvim prazan kada
ih je milovala po leđima i privijala uz sebe.
Ja sam sedeo nekoliko sati pošto su deca legla, prelistao
novine, malo gledao televiziju, popušio nekoliko cigareta na
terasi. Linda je spavala kada sam ušao u spavaću sobu, ili je
makar ležala zatvorenih očiju, pa sam pažljivo legao pored nje i
odmah zaspao.

Sutradan je bio dan majki. Kiša je još padala, ravnomerno i

uporno po svim ulicama grada. Odveo sam decu na igralište.
Zelenilo trave se presijavalo na sivoj prolećnoj svetlosti. Boje
njihove odeće za kišu bile su skoro opsceno jarke dok su se
vrzmali oko sprava za igru. Posle pola sata sam ih odvukao u
prodavnicu nameštaja, gde sam gledao sofe, pošto se naša toliko
isprljala i izlizala posle pet godina života s decom da je bila
upotrebljiva samo ako je celu pokrijemo ćebićima. Posle toga
smo otišli u „Olens“. Rekao sam da je dan majki i da svako
može da izabere poklon za mamu.
– Možete li da spakujete kao poklon? – pitao sam
prodavačicu.
– Izvinite? – rekla je.
Ponovio sam, na švedskom.
– Naravno – rekla je.
Deca su izabrala veliki peškir, par čarapa na kojima je stajalo
„najbolja mama na svetu“, a ja sam našao dva DVD-ja za nju.
Jon je hteo da joj uzmemo i aviončić. Malo su gledali
pakovanje, a onda nestali na odeljku sa igračkama. Platio sam i
uzeo kesu kad je zvonio telefon. Bila je to agentica za
nekretnine. Već dva dana pokušava da stupi u kontakt s Lindom,
rekla je.
Kazao sam da se Linda razbolela i da odsad može da
razgovara sa mnom. Pocrveneo sam, bio sam siguran da će pitati
zašto smrdi i zašto zemlja do zida uleže. Ali ništa nije rekla o
tome, samo da je dosta ljudi došlo da pogleda, da je jedan čovek
kritikovao sve što je video i ismejao cenu, i da posle nije bilo
ponuda. Nova tura danas po podne, pa ponovo sledećeg vikenda.
Prekinuli smo vezu, otišao sam da pronađem decu. Radovali su
se što ćemo Lindi dati poklone. Kupili smo i pužiće s cimetom i
sok.
– Mama, mama, kupili smo poklone! – povikali su kad smo
ušli u stan.
– Čekajte malo – rekao sam. – Prvo da skuvamo fiku.
Fika je stara švedska reč za pijenje kafe, stari sleng u kojem
su samo obrnuli slogove.
Stavio sam pužiće u korpu, izneo pet tanjira, tri čaše, dve
šolje, smutio sok, skuvao kafu, Hajdi i Vanja su namestile sto.
– Sad možete po nju – rekao sam.
Polako je ušla za njima. Sela je na ivicu kreveta kraj zida
dnevne sobe. Stajali su pred njom s poklonima u rukama. Davali
su joj jedan po jedan. Polako ih je raspakivala. Peškir, čarape na
kojima je stajalo „najbolja mama na svetu“. Sa iščekivanjem su
je gledali dok je to radila.
– Hvala – rekla je.
Lice joj je bilo sasvim bezizrazno. Nijedno osećanje nije se
videlo na njemu.
O ne, o ne.
O ne, ne, ne.
– Hajdi je izabrala peškir, a Vanja čarape, a Jon je hteo da ti
kupi aviončić, ali mislim da je to zato što je sam hteo da se igra
njim – kazao sam. – A osim toga smo uzeli i pužiće i sok, zar
ne? Hajdi i Vanja su namestile sto. Sad idemo da jedemo.
Navali, narode!
Govorio sam glasno i brzo da im zaokupim pažnju kako ne bi
primetili da nešto nije u redu i počeli da misle na to.
Linda je zaplakala kad smo posle otišli u spavaću sobu.
– Ništa ne mogu – rekla je.
– Da – rekao sam. – Ali to je samo privremeno. Proći će.
– Imam zakazano kod lekara sutra – rekla je. – Možeš li sa
mnom?
– Naravno da mogu – kazao sam.
– Ne ide – šapnula je.
– Naravno da ide – rekao sam. – Sve ide. Uskoro će ti biti
bolje. Deci je sasvim dobro.
Odmahnula je glavom.
– Jeste, dobro im je. A posle će im doći bake.
– Treba i da pišeš – šapnula je.
– Rešiće se – rekao sam.

Linda je dugo bila na dnu pošto je napravila onaj radio-

program. Posle toga je u njoj snažno zablistalo, iznenada više
nije bilo najmanje brige na svetu. To je bilo dobro za mene,
pošto je značilo da joj se kapacitet povećao, pa sam imao više
vremena za pisanje. Mnogo je kupovala, i ako to nije direktno
krila od mene, nije baš bila ni otvorena. Iznenada su se dva
velika jeziva porcelanska psa našla u dečjoj sobi, na primer,
kupila im ih je, a i prozorsko okno u našoj spavaćoj sobi prekrile
su slične stvarčice. Znao sam da je njena baba imala takve,
verovatno su joj pružale osećaj sigurnosti. Nisam imao ništa
protiv da ih kupuje sebi, ali nije mi se posebno dopadalo što je u
to uvukla i decu. To nije bila ona, inače je imala dobar ukus,
nešto drugo se javilo u njoj. Jednom je videla devojčicu kako
prosi ispred „Hemćepa“, pa je odlučila da sredi stvar, pozvala je
službu za zaštitu dece i ispričala im o njoj. To je možda bilo
dobro delo, ali ne i nešto što bi Linda inače uradila. Ako bih joj
rekao da mnogo kupuje u poslednje vreme, samo bi frknula,
toliko je jeftino, skoro sve kupuje u prodavnicama polovne robe.
Jednog popodneva začulo se zvono na vratima, ispred je stajao
trgovac antikvitetima, kupila je lampu, u istom kitnjastom i
sentimentalnom „stara tetka“ stilu, i ne zato stoje bila jeftina,
nego zato što je mislila da je mnogo lepa. Mnogo je govorila s
nepoznatima, s ljudima za susednim stolom u kafeu, s
prodavcima, a u vrtiću je svima bila najbolja prijateljica. Blistala
je, pričala je, i nije mnogo pazila na pojedinosti u svojim
pričama. Nije bilo ničeg lošeg u svemu tome, osim što nikada
nisam imao pravog kontakta s njom, nikada nije bila sasvim
prisutna u situaciji. Kada bih joj to rekao, pogledala bi me i rekla
da razume šta hoću da kažem. Naravno, sve je razumela i sve je
bilo odlično. Bila je srećna, ništa više od toga, i sve je
funkcionisalo, bila je dovitljiva s decom i njima se dopadalo
raspoloženje kojim je zračila, iznenada se svašta dešavalo oko
nje. Potiskivao sam svoju odbojnost prema tome, jer ništa tu nije
bilo pogrešno, u svakom slučaju ništa što sam mogao da joj
kažem, jer šta to sad znači da deci ne treba da kupuje tako
užasno ružne stvari? O, jednog popodneva devojčice su imale
polovne barbike u ruci, a Jon vojnika. Da li im je Linda to
kupila?
Bacio sam lutke kad su deca legla.
Kada je taj svetli period prošao i kada je počela da tone,
obuzeo ju je stid zbog svega što je radila, iako nije bilo ničeg po
sebi pogrešnog u tome. Mnogo ju je zabrinjavalo što su promene
raspoloženja postale snažnije. Jednom se okomila na mene,
smatrala je da treba da joj pomognem, svaki drugi muškarac bi.
Htela je da joj pomognem da se vrati na terapiju. Najviše bi
volela da zajedno idemo na terapiju. To je već nekoliko godina
želela. Znala je da bih ja pre umro nego otišao na terapiju za
parove, i da stvarno tako mislim. Da sam morao da biram
između terapije za parove i smrti, izabrao bih smrt, bez sumnje.
Ni pojedinačnoj terapiji se nikada ne bih izložio. Ali nešto me je
u njenom očaju navelo da sutradan ipak pozovem i zakažem
termin kod psihologa. Pa smo otišli kod njega ranije tog proleća.
Linda je zaplakala kad je pričala kako joj je. Psiholog ju je
saslušao, a onda mene pitao šta mislim o tome, i rekao sam. Nije
se toliko bavio Lindinim promenama raspoloženja koliko
njenom životnom situacijom, time što nema posao i ne zarađuje,
i pitao ju je kako taj problem može da se reši. Bio je u pravu, ali
nisam razumeo kako to što je rekao može da joj pomogne.
Sledećih nekoliko puta Linda je odlazila sama. Onda je na
svoju ruku stupila u kontakt s jednom lekarkom, i otišla kod nje.
Ali tada je bila raspoložena. Sada je situacija bila drugačija.
Nikada je nisam video takvu, nije bila ni blizu. Pustila se, i
toliko duboko pala u svoju unutarnju tamu da je sve oko nje
izgubilo smisao. Činilo mi se da je tako. Volela je našu decu
više od svega, ali čak ni zarad njih nije mogla da se približi
svetu.

Kada sam sledećeg jutra odveo decu u vrtić, napravio sam

Lindi doručak i doneo joj ga na poslužavniku. To sam često
radio prve godine naše veze, jer je ništa nije radovalo više od
toga. Ali onda sam prestao, više nisam imao volje da se
naprežem da bih je obradovao.
Uspravila se u krevetu. Šakama je prelazila po jorganu,
napred-nazad, bilo je neprijatno, pokreti su ličili na životinjske.
Onda je jednom rukom uzela zdelu muslija, a drugom spustila
kašiku do zdele pa je podigla do usta. To se toliko sporo
odigralo da sam se okrenuo, podigao venecijanere i pogledao ka
hotelu.
Nešto se raspalo u njoj, pomislio sam.
Pojela je pola zdele, a onda je odložila.
– Sita si? – pitao sam.
Klimnula je.
– Idemo, onda?
Ponovo je klimnula.
– Hoćeš li prvo da se istuširaš?
– Ne mogu – odgovorila je.
– Dobro – rekao sam. – Može i bez toga.
Uhvatio sam je za ruku i pomogao joj da se podigne. Ustala
je i pogledala otvoreni ormar u kome su joj stajale stvari. Isto
očajanje s kojim je gledala decu sada joj se pojavilo u očima.
Uzeo sam plave farmerke i sivu duksericu, stavio ih na krevet
pred nju.
– Može li ovo? – pitao sam.
Klimnula je.
– Čekam u hodniku – rekao sam i izašao.
Sišli smo liftom i ruku podruku prišli taksijima ispred
„Hiltona“. Pokreti su joj bili teški i spori, kao da je gravitacija
snažnije vuče nego druge. A možda je baš tako i bilo.
Nešto se raspalo u njoj, pomislio sam ponovo.
Seli smo u taksi, rekao sam ime ulice i broj, vozač je skrenuo
u Ulicu Fereningsgatan, koju smo ispratili do Koncertne
dvorane, gde smo skrenuli desno, prešli most preko kanala i ušli
u donji deo grada, gde smo retko bili, život nam se odigravao
između stana na Triangelnu i vrtića kod Melevangena.
Pred zgradom sam je pitao za šifru ulaznih vrata. Izgovorila
ju je mehanički, pamtila je takve stvari beskrajno bolje od mene.
Popeli smo se liftom, ušli u veliku čekaonicu. Linda je polako
otišla do šaltera na kojem je trebalo da se prijavi. Stavio sam
šolju na rešetku automata za kafu, pritisnuo dugme za crnu kafu,
gledao oko sebe dok se šolja polako punila.
Dvoje ljudi sedelo je pognutih glava trudeći se da budu što
neupadljiviji. Žena od pedesetak godina i muškarac od
tridesetak. Žena je bila bleda, punačka, bezbojno obučena. I
muškarac je bio punačak, imao je masnu bradu i kosu, naočare.
Pored njih je sedela žena i glasno razgovarala mobilnim
telefonom. Hodnikom je došao muškarac, kratko podšišan,
pristojno obučen, s nekakvim ortopedskim sandalama na
nogama, verovatno lekar. Zastao je pred njima kad sam uzeo
šolju i otpio gutljaj, rekao je ime, sredovečna žena je ustala,
rukovali su se, pošla je hodnikom za njim.
– Hoćeš li kafu? – pitao sam Lindu koja mi je prilazila.
Odmahnula je glavom.
Da sednemo?
Klimnula je. Polako je napravila nekoliko koraka do sofe,
pogledala me, klimnuo sam, sela je. Seo sam pored nje i uhvatio
je za ruku. Ona žena je još pričala telefonom. Čuo se radio,
podigao sam glavu, video zvučnik kod plafona. Neko je ćaskao i
smejao se, bila je to jedna od lakih prepodnevnih emisija koje se
svuda slušaju na radnim mestima; u frizerskim salonima,
taksijima, auto-mehaničarskim radionicama. Pomislio sam da je
to neprikladno, da Lindu pogađa u srce, život iz kojeg je
isključena.
Pogledao sam je. Činilo se da joj ne smeta.
Setio sam se kad smo jednom taksijem išli u bolnicu u
Stokholmu, Linda se smrtno uplašila da je dete koje je uskoro
trebalo da rodi umrlo, a u taksiju se čuo radio. Iako sam znao da
je ta lakoća okrutna za nju, bačenu u zonu krajnjeg užasa, na
granicu života i smrti, nisam se usudio da zamolim vozača da
ugasi radio, plašio sam se da će se uvrediti.
Stegao sam joj ruku. Gledala je u pod pred sobom.
– Hoćeš li malo vode, možda? – pitao sam.
Klimnula je.
Ustao sam i sipao vodu u belu plastičnu čašu. Zidovi čaše bili
su toliko tanki da sam kroz njih prosto osećao vodu, hladnu i
uzdrhtalu.
Iskapila ju je u jednom gutljaju.
Iza ugla se pojavila žena, možda koju godinu mlađa od mene.
Stala je i pogledala nas, Linda je ustala, žena se osmehnula i
pružila joj ruku. Linda ju je prihvatila.
– Zdravo – rekao sam.
Rukovali smo se i onda pošli hodnikom. Zastala je kod jednih
vrata, pokazala rukom, ušli smo. Stolica s jedne strane stola, dve
s druge. Pisaći sto kod prozora, dve mutne neutralne litografije
na zidovima.
– Izvolite, sedite – rekla je.
Seli smo.
– Kako si, Linda? – pitala je. Sedela je prekrštenih nogu,
imala je notes ili svesku u jednoj ruci, hemijsku u drugoj. Pogled
joj je bio srdačan, mada je odisala izvesnom hladnoćom, možda
zbog notesa i hemijske.
Linda ju je dugo gledala.
– Nije dobro – rekla je na kraju, tiho, skoro nečujno.
Lekarka je postavila nekoliko pitanja za koja sam shvatio da
treba da razjasne situaciju. Linda je svaki put odgovarala tek
posle dužeg vremena, a i tada šturo.
– Čuješ li glasove? – pitala je lekarka.
Duga pauza.
 Glasove? Sasvim je zalutala. Linda nije čula glasove.
Možda je bila dužna da pređe neki spisak po tačkama?
– Ne... – odgovorila je Linda. – Samo misli... neću da ih
mislim...
– Da li misliš na samoubistvo, Linda? Da oduzmeš sebi
život?
Linda ju je pogledala. Onda je zaplakala.
– Ali... ali... ne mogu... ne mogu... to – rekla je. – Deca... Ja...
Ne mogu...
– Ali misliš na to?
Klimnula je.
– Često?
Klimnula je.
– Mislim... mislim... stalno... Samo... Samo da se... da se
razbolim i umrem. Tako bi bilo... lakše. Svima.
Zaplakao sam i oborio pogled. Duboko i sporo sam disao, jer
tamo nisam mogao da odem. Pogledao sam tepih, pogledao
nogu stola, pogledao korpu za otpatke u uglu, progutao.
– Da li ti se čini da se sve usporilo? – pitala je lekarka.
Linda je klimnula.
– Nemaš snage ni za šta?
– Da! – rekla je Linda i zajecala.
– Možeš li da se istuširaš? Jesi li cele noći budna?
– Ne. Malo. Deca... Ne mogu...
Lekarka je zapisala nešto u notes. Onda me je pogledala.
– Kako vi sada doživljavate Lindu? – pitala je.
– Pa ne znam. Nikada nisam video da je ovako nisko – rekao
sam i pogledao Lindu. – Ovo je sasvim novo.
– Očigledno si u dubokoj depresiji – rekla je lekarka. –
Moramo pokušati da je preokrenemo. Dobićeš antidepresive,
svakako. Ali ne smeš ni suviše da se digneš kad ovo popusti, pa
moramo da budemo pažljivi. Jedna mogućnost je da odeš u
bolnicu, naravno. Tamo bi imala mira. Kod kuće imaš decu i
svakodnevni život. Možda u njemu ima zahteva kojih bi mogla
da budeš pošteđena? Jesi li razmišljala o toj mogućnosti?
Linda me je prestravljeno pogledala.
Odmahnula je glavom.
– Mislim da bi možda bilo najbolje da ostane kod kuće –
rekao sam.
– Linda? – pitala je lekarka.
– Ne bih u bolnicu.
– Razumem – rekla je lekarka. – Naravno da možeš da
ostaneš kod kuće. Možda je tako i najbolje za tebe. Ali onda
hoću da često dolaziš ovamo. U redu?
Linda je klimnula.
– Važno je da se trudiš da što više budeš na nogama. Probaj
da obavljaš što više uobičajenih stvari. Ne moraš mnogo. Ali
malo, da ne budeš ceo dan u krevetu. Možeš li da čitaš deci, na
primer?
– Ne znam – rekla je Linda.
– Onda možeš pola sata da sedneš s njima da pogledate dečji
program. I takođe je važno da malo izađeš na svetlost i vazduh.
Moraš se potruditi da svakog dana malo prošetaš.
Linda je klimnula.
Lekarka ju je pogledala.
– Toliko se... strašno... plašim – rekla je Linda.
– Dobićeš nešto za to. Moći ćeš da uzmeš tabletu kad se
uplašiš. Odmah deluje. Možda će malo da te uspava. I dobićeš
nešto za depresiju. Ali počela bih oprezno. Nećemo da se
prebrzo podigneš.
Ustala je i otišla do kompjutera. Uhvatio sam Lindinu ruku i
stega je.
 – Možeš uzeti lek u bilo kojoj apoteci – rekla je lekarka i
ustala. – I zakazala sam sledeći termin. Već u sredu. Može?
Linda je klimnula i ustali smo.
– Mislim da je najbolje da ne budeš sama, Linda. Da uvek
imaš nekog uz sebe.
– Naravno – rekao sam.
Otpratila nas je do vrata, srdačno se osmehnula i pozdravila
nas, pažljivo zatvorila.
– Misliš li da mogu da nam pozovu taksi? – pitao sam.
Linda je klimnula.
– Onda ću ih zamoliti.
Linda je sačekala kraj vrata dok sam ja razgovarao sa
sekretaricom. Na ulici sam zapalio cigaretu.
– Biće sve u redu – rekao sam. – Dobro je što nećeš u
bolnicu. Tako ćeš u svakom slučaju biti tu za decu, čak i ako ne
možeš mnogo.
– Da – rekla je.
– I svaki dan ćemo malo ići u šetnju. I gledaćeš televiziju s
decom.
– Da – rekla je.
– Da li je ovo naš taksi? – pitao sam i pogledao uz ulicu,
kojom je prilazio crni pasat. Zaustavio se pored nas i ušli smo.
– Biće dobro – rekao sam. – Uskoro ćeš izaći iz toga.
Nešto najgore za Lindu, najveći košmar, bilo je da ponovo
završi u bolnici, znao sam to. Pomisao na decu je to još
pogoršavala, da imaju majku u psihijatrijskoj ustanovi, kakva je
to stigma. I ja sam tako mislio, ustanova bi njeno stanje
definisala i utvrdila kao bolest, pretvorila ga u nešto
institucionalno, dok je to zapravo samo bila Linda, mrak koji je
ispunjava, a Linda, to je žena koja je sada sedela pored mene,
Vanjina, Hajdina i Jonova majka. Za njih je bilo bolje da je kod
kuće, da to ne bude nešto strano i opasno, već nešto što sami
mogu da vide.
Ali dok smo sedeli u taksiju na povratku kući, nisam više bio
tako siguran. Odgovornost je bila na meni. Iako nije to htela, ona
nije bila u stanju da donese promišljenu odluku. Zato me je
pogledala. Da sam klimnuo i rekao apsolutno moraš u bolnicu,
učinila bi to.
Bio je to lekarkin savet. A mi smo rekli ne, bolje da radimo
na svoj način.
– Kada dolazi Ingrid? – pitao sam.
– Ne znam – odgovorila je Linda tiho. – Nekad po podne.
– Biće dobro – rekao sam. – Tada će ona biti tu za decu, pa će
imati na šta drugo da misle. Dobro je da sad imaš ljude oko
sebe. Mislim da je to važno.
– Da – rekla je.
Taksije usporio kraj fasade „Hiltona“ i zaustavio se. Platio
sam, izašli smo, držao sam je za ruku kad smo prešli ulicu i
produžili do apoteke.

Kad smo se vratili kući, legla je u krevet i zaspala za nekoliko

minuta. Neko vreme sam hodao po stanu, popušio cigaretu na
balkonu sa otvorenim vratima, u slučaju da Ingrid pozvoni, seo
sam u svoju radnu sobu i uključio kompjuter, jer Lindi nisam bio
potreban dok spava, ali kad sam pogledao esej koji sam započeo
u Vosu, o Tarneru i Klodu Lorenu, shvatio sam da nije stvar u
tome i isključio kompjuter.
Otišao sam u spavaću sobu samo da proverim da li je tu.
Sigurno je celog vikenda ležala u njoj želeći da umre, dok smo
mi kupovali u gradu.
Začulo se zvono.
Otišao sam u predsoblje, podigao slušalicu interfona.
 – Da? – rekao sam.
– Ingrid.
– Otvaram – rekao sam.
Sačekao sam dok nisam čuo da se lift zaustavlja ispred, pa
otvorio vrata.
– Kako je? – pitala je kad je izašla iz lifta.
– Nije dobro – odgovorio sam. – Daj to meni.
Klimnuo sam ka koferu, koji je pustila kako bih mogao da ga
unesem.
– Upravo smo bili kod lekarke. Rekla je da je u pitanju
duboka depresija. I u suštini je predložila da ode u bolnicu. Ali
Linda je htela da ostane kod kuće. I ja.
– Da li je to neka dobra lekarka?
– Da, mislim da jeste.
– Jao, jao – kazala je i uzdahnula.
– Da – rekao sam.
– Sad spava?
– Da.
– A deca? Jesu li se uznemirila?
– Ne, mislim da nisu. Nisu mnogo šta primetili. U vrtiću su
kao i obično.
– Dobro je – rekla je i sagla se da se izuje.
Stajao sam nekoliko metara dalje od nje, hteo sam da se
razgovor završi. Bila je ljuta na mene zbog onoga što sam o njoj
napisao u drugom romanu, a sada je još došlo ovo s njenom
ćerkom. Ujedno je zavisila od mene – ja sam tu stanovao i bio
otac njenih unučica – kao što sam i ja zavisio od nje, od pomoći
koju je mogla da pruži.
Pogledala me je.
– Mislio sam da možeš da spavaš u dnevnoj sobi – kazao sam
i okrenuo se da joj tamo odnesem kofere. – Da li je to u redu?
 – Mogu da spavam bilo gde – rekla je. – I kod dece, ako Sisel
hoće u dnevnu sobu.
– Ona može u moju radnu sobu – kazao sam.
– Ah – uzdahnula je. – Ali ipak mi je drago što sam ovde.
Biće divno videti decu.
– Raduju se što ćeš biti tu – kazao sam.

Kada je trebalo da pokupim decu tog popodneva, Ingrid je

pošla sa mnom, verovatno je htela da ih iznenadi. U liftu smo
ćutali. Na ulici ispred smo zastali i pogledali se.
– Ne može da ostane sama – rekao sam.
– Isto sam pomislila – kazala je Ingrid. – Idi ti, ja ću ostati s
njom.
Kako je to moguće, zapitao sam se kad sam pošao Ulicom
Sedra Feštadsgatan. Kako sam na to mogao da zaboravim? Da
ne sme da ostane sama?
Jednako je bilo loše što sam preko vikenda toliko bio van
kuće. Kao da nisam shvatio ozbiljnost situacije. Kao da je sve
bilo po starom, i da je to što se u njoj dešavalo dok je ležala u
sobi, odsečena od ostatka porodice, bila samo nekakva prolazna
smetnja.
– Da li je došla baka? – pitala je Vanja, dotrčala je čim me je
ugledala iza ograde.
Klimnuo sam.
– Jeste. Jedva čeka da te vidi.
Prišao sam vaspitačicama i razmenio nekoliko reči s njima.
Sve je bilo dobro, rekle su, deca su bila srećna i zadovoljna.
Mislio sam da im kažem da je Linda depresivna kako bi bile
posebno pažljive s decom ako se išta neobično pojavi, ali su i
Vanja i Hajdi stajale pored mene, pa sam odlučio da sačekam do
sutra.
 Kupili smo voće, mleko i jogurt u „Hemćepu“, bili su
nestrpljivi, hteli su kući sad kad je baka tu. Jer valjda je donela
poklone?
Ona je uvek spremala sve obede kad je bila kod nas, odlazila
je u kupovinu i sređivala kuhinju. Trudila se oko nas koliko je
mogla, u to nije bilo sumnje. Da nisam napisao tu knjigu, sve bi
bilo dobro u našem odnosu, ali to se nadvijalo kao senka, i o
tome nismo mogli da govorimo.
Jon se začudo stideo pred njom kad smo ušli u stan. Ali to
nije potrajalo. Kada su otvorili poklone, otrčali su kod Linde da
joj ih pokažu. Pošao sam za njima da pripazim na situaciju.
Linda ih je pogledala, uspravila se, pokušala da se osmehne. Baš
lepo, rekla je.
– Hajde, đavolčići – rekao sam. – Mama mora još malo da se
odmori.
Ovoga puta nije bilo teško nagovoriti ih. Zatvorio sam vrata
spavaće sobe, a onda vrata hodnika. Ingrid je u kuhinji spremala
ručak.
– Kada hoćeš da jedemo? – pitala je.
– Kad god – odgovorio sam. – Kad tebi najviše odgovara.
– Pet? – pitala je.
– Može – odgovorio sam.
U termos sam sipao kafu koju sam skuvao pa zaboravio, i
hteo sam da izađem na balkon kad je zvonio telefon.
Bio je broj iz Osla, pa sam se javio.
Elisabet iz „Oktobera“.
– Da li te prekidam u nečemu? – pitala je.
– Ma ne – odgovorio sam.
– Pišeš, nadam se – kazala je i nasmejala se. – Ali dobro je
što sam te uhvatila. Moramo malo da popričamo o promociji.
Petica izlazi uskoro.
 – Da – rekao sam i otvorio vrata balkona, seo.
– Jesi li razmišljao šta ćemo?
– Samo da bude što manje.
– U principu možeš da izabereš bilo šta. Zanimanje je
ogromno. Ali imam predlog. Aftenposten već dugo pokušava da
dobije intervju. Šta kažeš da uradiš to? I ništa više?
– Dobra ideja – rekao sam. – Mislim da će tako biti dobro.
– I još jedna stvar. Festival knjige u Oslu na jesen. Bilo bi
jako lepo kad bi mogao da dođeš.
– Kada je to?
– Sredinom septembra.
– Nije nemoguće – kazao sam.
– Sjajno! Onda smo se dogovorili. Za detalje ćemo se čuti
kasnije. Hvala, Karl Uve.
Prekinuli smo vezu i sipao sam kafu u solju. Kada se Linda
prošli put razbolela, to je potrajalo preko godinu dana.
Nisam ni pomislio na to.
Šta ako se samo nastavi?
Ugasio sam cigaretu i ušao. Proverio sam kako su deca pre
nego što sam otišao u spavaću sobu. Nije spavala, ležala je
otvorenih očiju i gledala u plafon.
– Kako si? – pitao sam i seo na ivicu kreveta.
Okrenula je glavu ka meni. Pogled joj je bio skoro sasvim
prazan.
– Sve je u redu s decom – rekao sam. – Bila su sasvim
normalna u vrtiću. I drago im je što je Ingrid tu. Jon se prvo
malo stideo, ali se brzo povratio.
Pogledala me je kao da želi da kažem još nešto.
– Hoćeš li imati snage da ustaneš za ručak? – pitao sam.
Blago je klimnula.
– I hoćeš li posle sesti s njima da pogledate Bulibompu?
 Ponovo je klimnula.
– To će biti dovoljno – rekao sam. – Ako budeš imala snage
za to, biće dobro.
Ustao sam. Jednostavno više nisam mogao da izdržim taj
pogled.
– Onda ću doći po tebe kad bude vreme za jelo – rekao sam.
– Važi?
Klimnula je i otišao sam u dnevnu sobu, gde sam seo s dvoje
jutarnjih novina, koje još nisam pročitao.

Kada sam se vratio kući pošto sam sutradan odveo decu u

vrtić, Ingrid je sedela na krevetu u spavaćoj sobi i razgovarala s
Lindom. Poslužavnik s hranom stajao je između njih. Zdela
muslija, jaje, voće, parče hleba, čaša soka, šolja kafe. Linda je
gledala u Ingrid kao u mene poslednjih nekoliko puta, s nekog
mesta daleko u sebi. Kao da je sve izrečeno nestajalo u tom
pogledu. Kao da je ulazilo u nekakav beskrajan prostor, gde je
bilo toliko sitno da ništa nije značilo, dok je ujedno bilo sve što
je imala, pa se zato toga čvrsto držala. Netremice me je gledala,
a sada je netremice gledala Ingrid.
– U vrtiću su – rekao sam i zastao na vratima.
Ingrid je ustala.
– Jesi li gotova? – pitala je. – Da odnesem ovo.
Znao sam da ne želi da se nameće, i da je naša spavaća soba
granica koju nerado prelazi, ali sad nisam bio tu, pa je ušla, jer
joj je Linda ćerka.
– Da se malo prošetamo? – pitao sam kad je otišla.
Linda je klimnula i polako stala na noge.
– Da ti nađem nešto da obučeš?
Ponovo je klimnula.
Izneo sam pantalone i džemper, izašao u hodnik da sačekam.
Pružio sam joj jaknu, izneo cipele, uhvatio je za ruku kad se
obukla i pošao s njom do lifta. Gledala je u pod dok smo se
spuštali kroz zgradu, sigurno da bi izbegla ogledalo.
Napolju je bilo sunčano. Drveće između trga i ulice bilo je
zeleno, krošnje guste. Ljudi su hodali popločanim trgom,
automobili su prolazili pored. Polako smo pošli ka parku.
– Volim te, Linda – rekao sam.
Trgla se i pogledala me.
– Sada je strašno, ali biće dobro. Obećavam ti. Samo treba da
izdržiš.
Ponovo je zurila pred sebe.
– Znam da je sasvim nepodnošljivo. Ali moraš da izdržiš. Pa
će posle biti dobro.
Prešli smo pešački prelaz, pošli trotoarom, pored meksičkog
restorana, frizerskog salona, prodavnice „Denim“. Nebo je bilo
plavo, trava u parku preko puta zelena. Tu i tamo sedeli su ljudi,
neki s biciklima pred sobom.
– Ti si fantastična majka, Linda – rekao sam. – Znam da
misliš da izneveravaš decu. Ali nije tako. Nisi kriva. To je samo
nešto što se u tebi dešava. Ali proći će. Sve će biti dobro.
Obećavam.
Pogledala me je onim istim poluodsutnim-polumolećivim
pogledom. Ništa nije rekla. Prešli smo ulicu, ušli u park.
– Da sednemo malo tamo? – pitao sam i pokazao glavom ka
kamenoj ogradi pod drvećem na sredini parka.
– Sve će biti dobro – rekao sam.
Pored nas je prošla starija žena sa psom, iza nje je naišla
mlada žena na biciklu, imala je ruksak na leđima, skrenula je
pored nas u malom luku. Sa igrališta su dopirali dečji glasovi.
Troje-četvoro roditelja bilo je tu s decom, video sam.
Seli smo na kamen.
 Linda je zaplakala. Glasno je ridala, ramena su joj se tresla.
Zagrlio sam je i pognuo glavu ka njenom vratu.
– Biće dobro. Volim te. Sada je strašno, ali proći će.
Ljudi koji su sedeli na travi pored upućivali su nam poglede.
Jedan par je prolazio, i oni su nas pogledali. Naleteo je vetar,
lišće drveća iznad nas je zašuštalo. Linda je sedela savijena i
gorko plakala, kao da se nešto odronilo u njoj.
Pomilovao sam je po leđima.
U kakvoj li si tami sada, Linda.
U kakvoj li si tami.
– Volim te. Ti si jedinstvena osoba. Ti si fantastična majka.
Samo treba da izdržiš.
Plač je polako jenjavao u njoj. Pružio sam ruku, uhvatila ju
je, i onda smo se podigli i pošli šljunčanom stazom, sporo kao
stariji bračni par. Nespokoj se kovitlao u meni.

Ingrid je izašla u predsoblje kad smo skidali jakne i izuvali

se.
– Baš si bila vredna, Linda – rekla je. – Dobro je što si imala
snage za šetnju.
– Hoćeš li da se malo odmoriš? – pitao sam.
Klimnula je. Otpratio sam je u spavaću sobu.
– Hoćeš li radio? Hoćeš li da nešto slušaš dok ležiš?
Odmahnula je.
– Samo hoću da spavam – odgovorila je.
Legla je, povukla jorgan do pola glave, zatvorila oči.
-Važi – rekao sam. – Za pola sata ću doći da vidim kako si.
Otišao sam da zapalim. Spustio sam pogled dok sam prolazio
pored kuhinje u kojoj je Ingrid sedela s novinama otvorenim na
stolu pred sobom, nisam hteo da započinjem razgovor.
Pretpostavljao sam da sam joj drag, ali da ono što sam napisao
to verovatno zasenjuje, i da ona Lindino stanje možda direktno
povezuje s time što sam uradio. Nisam bio siguran da tako misli,
ali pretpostavka nije bila neosnovana.
Govorili smo o ručku. Govorili smo o Lindi, da se moramo
truditi da joj što češće pomažemo. Govorili smo o deci i ko će
šta obaviti u vezi s njima. Ali nismo govorili o njoj, nismo
govorili o meni, i nismo govorili o onome što sam o njoj
napisao.
Spustio sam pogled, prošunjao se, rekao sebi da nam je sada
oboma Linda najvažnija.
Čuo sam prigušenu zvonjavu telefona dok sam sedeo na
balkonu. Ušao sam i javio se. Agentica za nekretnine. Imala je
nov obilazak. Došlo je sedmoro ljudi, ali nažalost nije bilo
nijedne ponude. Imaće još jednu turu za vikend. Rekla je da
ćemo sigurno naći kupca. Kazao sam da mi je drago. Rekla je da
izgleda da nešto nije u redu s tušem, danas ga je neko od
prisutnih uključio, pa nije mogao da se isključi, i još je voda
šiknula iz cevi. Rekao sam da je tako, nešto nije u redu s tušem i
cevima, naći ću nekog da to pogleda. Dobro, rekla je i završili
smo razgovor.
Ušao sam kod Linde. Spavala je, izašao sam, otišao u radnu
sobu, gde sam mogao da nađem malo mira. Uključio sam
kompjuter. Otvorio sam knjigu sa slikama Kloda Lorena, koju
sam kupio u Njujorku gde sam bio pre samo nekoliko nedelja.
Činilo mi se kao da je to bilo pre nekoliko godina. Onesvestio
sam se na Menhetnu pošto sam čitao na jednom događaju. Celog
dana nisam jeo, a imao sam veliku tremu, i još sam popio pivo
sa urednicom izdavačke kuće koja me je objavljivala u Americi,
a kad smo se našli ispred i kad me je predstavila jednom starijem
egipatskom piscu, koji je zaokupio sav razgovor, iznenada više
nisam imao snage da stojim, već sam morao da odem do
stepeništa da prisednem. Pridržao sam glavu rukama i osetio
kako se crnilo skuplja i podiže u meni, talas omamljujućeg,
nezaustavljivog umora i vrtoglavice. Stari Egipćanin, koji je bio
veliki pesnik i s pravom zaokupljao razgovor, prišao mi je,
iznenada srdačan, stavio mi je ruku na rame i pitao da li sam
dobro. Odgovorio sam da jesam i on se vratio svom društvu.
Iznenada više nisam mogao ni da sedim, pa sam se podigao,
oteturao do urednice, i rekao da moram da se vratim u hotel,
odmah, rekla je da će naći taksi. Nisam mogao da ga sačekam,
pa sam legao na trotoar, zatvorio oči i nestao. Povratio sam se
kad mi je urednica stavila ruku na rame, i shvatio da nisam bio u
nesvesti duže od minut-dva. Ali ljudi su me gledali dok sam
ležao. Uspeo sam da se podignem, otvorila je vrata taksija koji
je čekao, rekla adresu vozaču, i onda smo pošli kroz taj moćni
grad.
Tamo sam video sliku Kloda Lorena, i o njoj sam sada pisao.
Začudo sam pisao lako i usredsređeno, sve drugo je nestalo, sve
dok iznenada, kada sam podigao glavu i pogledao venecijanere
koji su pokrivali prozor ispred mene, prosto blistajući na
prolećnoj svetlosti, nisam pomislio na Lindu. Ugasio sam
kompjuter, ustao i otišao kod nje.
Sedela je u krevetu. Prstima je grebuckala jorgan pred sobom
i pogledala me je. Telo presavijeno, prsti grepkaju posteljinu.
Onda kao da je nešto smakla. Sve me je to uznemirilo, pokreti su
bili tako strani.
– Plašim se, Karl Uve – rekla je. – Toliko se bojim.
– Zar ne možeš da uzmeš tablete koje si dobila?
– Mogu. Ali mnogo kratko traje. A posle je još gore.
– Mogu da ti donesem jednu. Kako se zovu?
Rekla je. Otišao sam u kuhinju, jedna polica bila je puna
kutijica njenih lekova, našao sam koji je trebalo, sipao vodu u
čašu i vratio se kod nje.
Uzela ju je, legla na leđa.
Legao sam pored nje.
Ćutali smo. Držao sam je za ruku. Mislio sam na ono što sam
napisao, i osećanja s Lorenove slike ispunila su me nekakvim
spokojem, koji sam sledećeg trena odbacio, kakav sam
monstrum ako mogu da mislim na to dok ona leži pored mene i
hoće da umre?
– Hoćeš li nešto da pojedeš? Voće ili nešto?
Nije odgovorila. Pogledao sam je.
– Grožđe? – pitao sam.
Klimnula je, i ustao sam, ušao u kuhinju, na sreću praznu,
stavio grozd u činiju i vratio se kod nje.
– Još nećeš radio? – pitao sam i stavio činiju pored.
– Ne mogu ništa da slušam.
– Čak ni muziku?
– Ne.
Pokrila se jorganom i okrenula glavu ka zidu.

Na povratku iz vrtića Vanja je htela da zna da li mama još

spava.
– Da, spava. Malo je bolesna, razumeš. Ali brzo će proći.
– Nikad neće proći – odvratila je Vanja. – Stalno je bolesna.
– Ne, nije – rekao sam. – Ali baš sada jeste. Pa joj treba
odmor.
– I meni – rekla je Vanja. – Hoću da se odmaram s njom.
– Pa možeš – kazao sam. – Ako budeš tiha i mirna, u redu.
– I ja – rekla je Hajdi.
– Naravno – rekao sam. – Ali samo jedna po jedna.
Dogovoreno? Ali nije dobro prošlo. Vanja je počela da
maltretira Lindu kako bi je navela da ustane, a ni Hajdi nije bila
bolja.
Vanja je odbijala da izađe, na kraju sam morao da je iznesem.
Pokušao sam da to pretvorim u nešto zabavno, u šalu, ali ona se
ozbiljno naljutila.
Spustio sam je u njihovoj sobi. Pokušala je da se provuče
pored mene, htela je ponovo da uleti.
– Vanja – rekao sam. – Mama je stvarno malo bolesna.
Potrebni su joj mir i tišina. Uskoro će proći. Obećavam.
– Neće – rekla je i pogledala u pod.
– Hajde. Idemo da gledamo film.
– Neću.
– A šta hoćeš?
– Hoću kod mame.
– Razumem. I možeš. Samo ne sad.
Sela je i počela da pomera svoje igračkice, kao da ne
postojim. Gledao sam je neko vreme, a onda izašao.

Sutradan smo ponovo otišli kod lekarke. Pitala je otprilike

isto što i prošli put. Linda je bila jednako ćutljiva.
– Moramo da preokrenemo depresiju – rekla je posle
izvesnog vremena. – Jedan način za to su elektrošokovi. Znam
da to možda zvuči strašno, ali činjenica je da deluje. To na
izvestan način zakoči proces, mozgu nekako omogući nov
početak. Da li to dolazi u obzir kao nešto što bi pokušala?
Potpuno je bezopasno, da znaš. I zaustavilo bi ovo.
Kada je to rekla, Linda se okrenula ka meni i pogledala me
isto kao prošli put kad je lekarka predložila bolnicu.
Usta su joj se otvorila pa zatvorila kao da se bori za vazduh, i
oči su joj bile pune suza.
– Ne – rekla je. – Ne.
– Mislim da nećemo – rekao sam. – Mislim da jednostavno
moramo pokušati ovo da iskijamo.
– Razumem – rekla je lekarka i pogledala Lindu. –
Najvažnije je da svakog dana malo budeš na nogama. Šetali ste,
to je odlično. Ako smogneš snage, biće dobro da uradiš i nešto
što inače radiš.
– Ja ništa ne radim – prošaputala je Linda.
– Šta si rekla?
– Ja ništa ne radim.
– To je teško videti kad si u depresiji – rekla je. – Tada se
čini kao da čovek ništa ne radi i ništa ne vredi. Ali sigurno ima
nečega što najviše voliš da radiš?
Linda je odmahnula glavom.
– Nemaš nikakav hobi, ništa što posebno voliš?
Linda je ponovo odmahnula glavom.
– Voliš filmove – rekao sam. – I knjige.
– Nemam snage za to – rekla je.
– Dobro – kazala je lekarka. – Ali ne mislim na neke velike
stvari. Ako možeš da staviš sudove u mašinu, makar i samo
nekoliko čaša, biće dobro.
Linda je klimnula.
– Kako je s decom? Uspevaš li da provedeš malo vremena s
njima?
Linda je odmahnula glavom.
– Nije tako – kazao sam. – Gledala si televiziju s njima.
– To je dobro, Linda. Možda da probaš i da im malo čitaš?
Šta misliš, možeš li?
– Da.

Čitala im je tog popodneva, pojedinačno, pošto nije imala

snage da izađe na kraj sa sve troje u isto vreme, kada bi se
takmičili da joj privuku pažnju. Prvo je čitala Jonu, dok je Hajdi
stajala u hodniku čekajući red, pa onda Hajdi i na kraju Vanji.
Posle toga je zaspala. Počela je da se obrazuje rutina u njenim
novim danima: doručkovala bi u krevetu dok ja decu odvedem u
vrtić, onda bi se obukla i kratko prošetala sa Ingrid ili sa mnom,
odspavala bi, ustala da ruča, stavila bi sudove u mašinu,
odspavala, čitala deci kada se vrate, odspavala, ustala da večera,
gledala dečji program s decom, legla. Ja sam u međuvremenu
malo pisao, ali ne mnogo, samo po nekoliko redaka svakog
dana. Zvala je Elisabet, dogovorila se sa Aftenpostenom, poslaće
novinarku sledeće nedelje.
– Novinarka se zove Siri Ekland – rekla je Elisabet.
– Ali ona radi za BT. Zar ovo nije Aftenposten?
– Jeste, ali sarađuju. Velike regionalne novine. Često objave
istu priču.
– Dobro – rekao sam.
U suštini sam odlučio da više nikada ne dam intervju za
Bergens tidende, zbog načina na koji su se poneli prema meni
kad je prva knjiga izašla, i zbog načina na koji su kasnije pisali o
meni i mojim knjigama. Sve što su napisali bilo je negativno
obojeno, ponekad ironično na granici čiste sprdnje, a ponekad s
moralnom ogorčenošću. Ja to nisam čitao, ali su i mama i Ingve
živeli u oblasti koju pokriva Bergens tidende, pa sam stekao
utisak o tonu kojim pišu. Kada sam nastupao u Odi, preko
organizatora mi je stigla molba za intervju za Bergens tidende,
novinar ih je uveravao da će biti propisno urađen, iz drugačije
perspektive nego dosad. To je bilo toliko bezobrazno da sam
samo blenuo kad sam to pročitao. Prvo su se ispisali po meni, a
onda pitali mogu li da naprave intervju uz obećanje da u njemu
neće pišati po meni.
Ali zaista nisam imao volje da bilo kome pravim problem. U
Siri Ekland sam imao poverenja, a dogovor je uostalom već pao.
Sigurno neće škoditi da objave njen intervju.

Linda se nije oporavljala. Svaki put kada ostanem sam s

njom, video bih isto. Govorio sam da je volim, da znam da joj je
sada strašno, ali da će to proći i da će sve biti dobro. Kao da se
sve što sam govorio gubilo u njoj, kao da se samo rastakalo u
tami i nestajalo. Nikada nije odgovarala na to, niti me je gledala
dok sam govorio. Odlazili smo u mali park, malo sedeli u njemu,
vraćali se. Shvatio sam da će sve to verovatno potrajati, pa sam
prilikom sledećeg odlaska kod lekarke zatražio potvrdu o
bolovanju, kako bih mogao da otkažem put na Korziku uz
povraćaj novca. Čitala je deci svakog popodneva, i posle toga
bila potpuno iznemogla, ali bilo mi je veoma drago što je
nalazila snage za to, jer bila je to slamka spasa, sasvim nužan
minimum za decu, zahvaljujući kojem njeno stanje nije uticalo
na njih. Tačnije, nije na Hajdi i Jona, oni su sve prihvatali tako
kako je, dok je Vanju naprotiv ispunjavalo mnoštvo oprečnih
osećanja s kojima nije umela da izađe na kraj. Jedne večeri je
imala izliv gneva. Linda je sedela u stolici u dnevnoj sobi, a
Vanja je počela da je udara i viče na nju.
– Gadna si! Gadna si! Gadna si! – vikala je.
Podigao sam je i udaljio, batrgala se, šutirala i htela da me
udari. Morao sam da sednem s njom i veoma čvrsto je držim
nekoliko minuta dok se nije stišala i smirila. Posle, kada sam
sam sedeo u radnoj sobi, a svi ostali spavali, zaplakao sam. Ne
znam zbog čega, samo sam plakao. U vrtiću su mi rekli da je sve
u redu, nisu primetili da su drugačiji. Vanja je sada tamo bila
najstarija i imala je svoje mesto. Takođe je stekla novu najbolju
drugaricu, trebalo je da na jesen pođu u isto odeljenje, zbog toga
smo izabrali baš tu školu, i po podne su dugo razgovarale
telefonom. I čvrsto se vezala za baku.
 Deca čine ono što je za njih nužno, uzimaju šta im treba,
nadomešćuju i nalaze ravnotežu, pritom nesvesna da to čine.

Jednog prepodneva Linda je ušla u kuhinju. Drhtala je i bila

sasvim rastrojena. Držala je kreditnu karticu u ruci.
– Našla sam ovo na podu – rekla je. – Bilo je na podu.
Zaplakala je kad je to izgovorila.
– Ni na šta ne umete da pazite – rekla je. – Svuda je haos.
– To je moja kartica – rekla je Ingrid. – Sigurno mi je ispala
iz džepa.
– Ležala je na podu – kazala je Linda uzdrhtalim glasom. –
Ni na šta ne pazite.
Okrenula se i polako pošla nazad. Pošao sam za njom.
– Pa to ništa ne znači – rekao sam. – Razumem da misliš da
je sve u haosu. Ali nije. Sve je u redu. Imamo potpunu kontrolu.
Ne misli više na to.
Tresla se. Zapitao sam se da li je to nuspojava lekova koje
uzima.
– Odspavaj malo – rekao sam. – Ali to s karticom ništa ne
znači. Nije tako kako misliš. Sve je u redu.
– Nije – rekla je i legla.
– Jeste – rekao sam. – Jeste. U suštini je sve dobro. Imamo
troje divne dece. Već postaju velika. Sve je u redu s njima.
Knjiga ti je prihvaćena. Spisateljica si. Stigao nam je novac.
Možemo da kupimo kuću ako hoćemo. Sve je dobro, vidiš? U
suštini je sve dobro.
Pogledala me je kad sam to rekao. Razrogačila je oči. Kao da
nije znala ni za šta od toga što sam joj saopštio. Kao da joj je sve
to bilo novo.
Onda je zatvorila oči a ja sam ustao, rekao da se uskoro
vraćam, otišao u kuhinju, sipao kafu u filter aparata i uključio
ga.

Te večeri Ingrid je pitala imam li drugi deo romana kao

audio-knjigu. Klimnuo sam. Pitala je da li može da je pozajmi.
Bilo je to poslednje što sam hteo. Zašto je sad htela da kopa po
tome? Ali nije bilo druge, doneo sam joj primerak.
Uvek je rano odlazila u krevet, otprilike kad i deca, zatvorila
bi klizna vrata i ostala sama do sledećeg jutra, kada bi ustala i
pravila palačinke ili pekla hleb za decu. Obično sam gledao
televiziju oko sat vremena pošto ostali legnu, osim ako ne
ostanem u radnoj sobi prelistavajući neku knjigu o umetnosti. Te
večeri sam čuo da se Ingrid nije primirila u sobi, kao obično.
Kada sam otišao da legnem, još je bila budna. Sledećeg jutra je
rekla da oka nije sklopila. Slušala je roman koji sam napisao.
Rekla je da sam joj ga poslao tik pre nego što će otići u štampu,
da nije stigla da ga pročita i da nije razumela norveški. Zato je
rekla da je to što sam napisao o njoj u redu. Imala je poverenja u
mene.
Dok je to govorila, stajala je pred šporetom i pekla palačinke.
Ja sam stajao sa šoljom u ruci, hteo sam da izađem da zapalim.
Plašio sam je se. Ali nisam mogao da odem, niti sam mogao da
se branim, morao sam da ostanem gde sam, saslušam je i kažem
da je u pravu. A i bila je. Sve je bilo na mestu. Strašno se
naljutila na mene. Ali u sobi je ležala Linda, koju je volela, i za
koju se plašila da će umreti, u dnevnoj sobi su joj bili unučići,
koje je volela i za koje bi sve učinila, pa i život dala, u to sam
bio siguran. Linda je bila moja supruga, unučići moja deca. To
ju je razdiralo, i mene je razdiralo. Nisam mogao da se iskupim,
nisam mogao da se branim, pravda je bila na njenoj strani. Moj
jedini argument bio je da je tekst unapred pročitala i odobrila ga,
ali sada je i to palo, jer je to što je rekla bilo tačno, imala je samo
nekoliko dana, pošto je rukopis bio poslat na pogrešnu adresu.
Nije rekla više od toga, ali poznavao sam je, bila je ljuta,
tužna, uplašena.
Ispod svega toga ležao je neizgovoreni prekor da Linda sada
kopni u spavaćoj sobi zbog toga što sam napisao. Sve vreme
sam ga osećao. Izvirao je i iz mene i iz nje. Ležala je unutra, a ja
sam sve ostale držao podalje. Decu sam držao podalje, i Ingrid
sam držao podalje. Bilo je to užasno osećanje, puno mraka, jer je
zbog mene završila tamo, u krevetu u toj sobi. Nisam brinuo o
njoj. Da jesam, to se ne bi desilo. Ali ja sam učinio suprotno,
postarao sam se da je optereti nepodnošljiv pritisak. Borila se sa
sopstvenim identitetom, s pitanjem ko je. I jednom pre ovoga,
kada je pritisak u njenom životu bio veliki, sve se pokidalo, pa je
pobegla u nekakvu fantazijsku verziju same sebe, a onda
potonula u mrak. Nije bilo nikakvog saglasja između onoga stoje
bila i onoga što je htela da bude, ili što je mislila da jeste.
Razlika između Linde kad sam je prvi put ugledao i kada sam je
ponovo sreo dve godine kasnije bila je ogromna. Sustigla je
samu sebe, pomislio sam. Bila je cela, ili celovitija. Ulozi majke
je mogla da se prepusti, jer je ono što je trebalo da učini i što je
morala da bude dolazilo samo od sebe, nije bilo izbora, tako je
bilo, i takva je ona bila. Onda sam ja napisao da je taj život
iluzija, predstava, nešto patvoreno. I ne samo to već sam svima
izložio taj život. Njen život, našu decu, naše probleme. I ne
samo to nego je baš ta knjiga eksplodirala u javnosti i postala
nešto o čemu svi govore. Udarila ju je u najslabiju tačku, u
pitanje identiteta, pitanje koje. Postavio sam ogledala, i u njima
nije samo ona videla samu sebe već su je i svi ostali videli.
Njena terapeutkinja iz Stokholma pozvala ju je jednom pošto
su knjige izašle, ja sam se javio, glas joj je bio leden kad je
zatražila da čuje Lindu. Znala je Lindu iznutra, znala je tačno sa
čime se bori, i znala je koliko je moj eksperiment zapravo
opasan.
Svaki put kada bih prošao kroz hodnik i ušao u spavaću sobu
imao sam isti osećaj, da sam je uništio, i da je sada krijem. Već
skoro deset godina živeli smo zajedno, i ja sam polazio od
premise da smo kao svi ostali, da su naši sukobi kao svi ostali, i
da Linda mora da se potrudi da radi što i svi ostali. Video sam
njene izlive, video sam njene pokušaje da me kontroliše, ali
nisam video strah da će izgubiti sve, osećaj da stoji na rubu
ponora. Video sam krpe i kofe za pranje, mašine za veš i kese
pelena. Video sam dečja kolica i dečju odeću, kade i krevece.
Video sam prisnost između Linde i dece, video sam da im daje
sve što im je potrebno, ali nisam video koliko je to košta. Sada
jesam, jer sada je to pustila, i potonula. Tonula je sve dublje, i
sve više se udaljavala od toga. Svakodnevica joj je sada bila
izvan domašaja. Gledala ju je iz svoje dubine, i mogla je, ako se
do krajnosti napregne, da protegne ruku i dotakne je, da ostane u
njoj nekoliko minuta, da uzme jedno dete u krilo, ali ništa više,
ništa od onoga što čini jedan život, a što je tako lako, tako
neverovatno lako, da im da malo voća, ispriča vic, pita ih o
nečemu što ih zanima, obuče ih, odvede u park. Sve je to lako, i
zato to ne cenimo dok se odigrava, tek kasnije, kad deca malo
porastu, to može da nas pecne, to što smo radili kada su imala tri
ili četiri godine, jer smo i mi i oni sada drugi ljudi, i ono što smo
tada bili izgubljeno je zauvek.

Tako je to. Život je lak, život je igra, sve dok se tlo ne

izmakne pod nogama i čovek ne padne, ne legne u krevet i ne
potone u tamu, tada je odjednom nemoguć, tada je odjednom
nedostižan. Pomisao da Linda sve to vidi, ali da ništa s time ne
može da učini, i da se sve njene misli, čak i dok deca vršljaju po
spavaćoj sobi, vrte oko toga da nije vredna života i da bi nam
bilo bolje bez nje jer sve uništava, i da neprekidno fantazira o
smrti, dakle da je radikalno odsečena od nas koji hoćemo da
živimo, bila je nepodnošljiva.

Ingrid se šetala s Lindom u parku, video sam ih, ćerka

pognute glave, sporih pokreta, praznih očiju, majka je drži za
ruku, ohrabruje je, pričljiva, pozitivna. I ja sam šetao s Lindom u
parku, govorio da je volim, da je sada strašno, ali da će proći, i
sve što sam govorio nestajalo je u njoj, bez ikakvog otpora,
njena unutrašnjost je bila poput slivnika, a njen mrak tako gust
da ništa nije moglo da ga rasvetli. Ništa. Čak ni ono što je iznad
svega volela – Vanja, Hajdi i Jon – nije moglo da ga rasvetli.

Mama je došla, davno smo se tako dogovorili, da će bake biti

kod kuće da pomažu dok ja u koloniji pišem kraj romana. To
više nije bilo aktuelno, ali su nam ipak bile potrebne, jer bili smo
u krizi.
Mama i Ingrid su se oduvek lepo slagale, koliko god da su
bile različite, a tako je bilo i ovog puta, dok je napetost u kući
ujedno porasla, jer je skoro sve što je između nas ležalo ostalo
neizgovoreno i neobrađeno, na granici nesvesnog, usađeno u tela
i glasove, nemoguće da se tačno odredi, a ipak osetno tu.
Uveče, kad su ostali spavali, ja sam ostajao budan i
razgovarao s mamom. Osećao sam to kao izdaju. A nije trebalo,
jer i ja sam se kidao na komade, pa sam imao potrebu da s
nekim razgovaram, no ipak mi se to činilo kao izdaja, jer sam
sam bio zaslužan za to što me je kidalo na komade, a što se
pritom nije odrazilo na mene, već na Lindu, pa nisam zaslužio
olakšanje koje donosi razgovor s nekim ko je bezuslovno na
mojoj strani.
 Mama je rekla da je Lindi mnogo gore nego što je mislila.
Štrikala je na sofi dok sam ja sedeo s nogama na stolu i šoljom
kafe u ruci. Nije rekla da se baš toga plašila u mojoj vezi s
Lindom, ali znao sam da jeste tako, i pomislio sam da je čudno
što se ja toga nikada nisam plašio. Bio sam siguran da će sve biti
dobro. Filozofija mi je bila da sledim srce. Ne misli, ne razum,
ne novac, nego srce. Čim je naša veza počela, pomislio sam da
želim decu s njom. Ne jedno, ne dvoje, nego troje. I dobili smo
ih. Kada sam posle pisao o nama, takođe sam sledio srce. Tada
je bilo hladno.

Pozvao sam turističku agenciju i otkazao putovanje na

Korziku. Plan je bio da tamo prvo budemo sami nedelju dana,
Linda, Vanja, Hajdi, Jon i ja, pa da onda dođu Ingve i njegova
deca, i Asbjern i njegova porodica, i sledeću nedelju provedu s
nama. Datum polaska bio je dan posle isteka krajnjeg roka za
roman, trebalo je da to putovanje bude nagrada za sve. Sad sam
slobodno mogao da zaboravim krajnji rok, roman je bio odložen,
i to mi ništa nije značilo. Agentica za nekretnine je redovno
zvala, pokazivala je ljudima plac i vikendom i radnim danima,
oglašavala ga je u novinama i na internetu, ljudi su dolazili,
gledali, niko ga nije hteo. Ja sam se šetao u parku s Lindom,
stavljala je tanjire u mašinu za sudove, spavala je, gledala
televiziju s decom, čitala im. Ponekad bi strah toliko narastao u
njoj da bi sasvim pobledela i bila nemoćna da se pomakne, tada
bi uzela tabletu više i utonula u nekakav nepodnošljiv dremež
posle kojeg bi zaspala. O, Linda, Linda. Pored dve bake bilo je
dovoljno živo oko dece, mahom su bila srećna, već su se navikla
da im je mama bolesna. Nisam znao šta da radim. Ponekad bih
se naljutio, podiglo bi se u meni, zar ne može jednostavno da se
sabere, da ustane i preuzme kontrolu nad životom? Volim te,
sada je strašno, ali biće dobro. Šetali smo se, stavljala je sudove
u mašinu, ručala s nama, gledala televiziju s decom, čitala im.
Znao sam da su joj sve misli crne. Znao sam da hoće da umre,
ali da ne može.
Večera u kuhinji. Ingrid, Sisel, Vanja, Hajdi, Jon i ja. Linda u
spavaćoj sobi. Ingrid je rekla, ne gledajući me:
– Jesi li razmišljao o posledicama onoga što si napisao o
deci?
– Jesam – odgovorio sam.
– Kako će im biti kad malo porastu? Jer će svi znati ko su?
Jesi li razmišljao o tome? Da su nezaštićena?
Ćerka joj je, pomislio sam. Bolje da se ljuti na mene.
– Mislim da nije strašno – rekao sam. – Mislim da ništa od
onoga što sam napisao nije strašno.
To je zvučalo šuplje, pogledala me je, nastavili smo da
jedemo, deca su skliznula sa stolica, nisu primetila ništa
posebno, sve se odigravalo uobičajenim tonom.

Sutradan je bila subota, sunce je sijalo i hteli smo da svi

zajedno izađemo u park, spakovali smo korpu za piknik i poneli
veliko ćebe, bio je to prvi put da je Linda izašla s decom otkako
sam se vratio sa Islanda. Ingrid, Sisel i deca su nas čekali ispred
zgrade, što ja nisam znao, pa sam ruku podruku s Lindom
prošao kroz hodnike u podrumu i izašao sa zadnje strane, bliže
parku u koji smo hteli da odemo. Mislio sam da su već tamo.
Pošto su čekali petnaest minuta, Lindina majka je imala izliv
gneva i počela da me grdi, kako mi je mama ispričala kasnije te
večeri, kad su svi legli. I mama se naljutila, jer je Ingrid grdila
njenog sina, ali rekao sam da nije strašno i da razumem Ingrid.
Imala je svako pravo da se ljuti na mene. Ali ujedno me je i
volela, što je možda bilo najneshvatljivije.
 Sve se to krilo od Linde. Kada bi došla, nestajala je svaka
napetost između nas, tada bismo se usredsredili na nju. Ja
naravno ništa nisam pominjao ni kada smo ostajali sami, iako
smo baš o takvim stvarima obično govorili, o drugim ljudima, o
njihovim međusobnim odnosima. Linda je videla druge, imala je
dar za to. Sada nije imala nimalo toga u sebi. Skoro da uopšte
nije govorila, to malo snage što je imala posvećivala je deci.
Nisam joj rekao ni da će peta knjiga uskoro izaći. Očekivao sam
oluju, jer sam pisao o optužbi za silovanje koja me je jednom
snašla, a kada se uzme u obzir kakve su sitnice o kojima sam
pisao završavale na naslovnicama novina, bilo je nezamislivo da
ovo neće. Primio sam i nekoliko ljutitih imejlova od osoba o
kojima sam pisao, pa sam ih zato sakrio. Ali žena koja je tvrdila
da sam je silovao je postojala, živela je u Bergenu, i ne bi me
začudilo da je neko nađe i intervjuiše, iako se ne pominje ni
njeno ime, niti bilo šta što bi moglo da je identifikuje.
Dana kada je Siri Ekland trebalo da me intervjuiše, Lindi,
koja je ležala u krevetu posle šetnje s majkom, ovog puta sve do
parka Pildam, samo sam rekao da treba da dam intervju, i da će
to potrajati sat, najviše dva. Rekla je dobro, a onda sam ustao i
otišao do Umetničke galerije, u kojoj sam davao skoro sve
intervjue u vezi s prva četiri romana. Siri Ekland me je dočekala
s fotografom. Intervju je sasvim lepo prošao, iako sam sve
vreme bio u defanzivi, u neprekidnom gardu, podrazumevalo se
da sam učinio nešto pogrešno. Posle toga smo se slikali po
obližnjim ulicama, i onda sam otišao kući. Ingrid je otišla da
pokupi decu, Linda je spavala, mama je čitala u dnevnoj sobi.
Podigla je pogled kad sam ušao.
– Kako je ovde bilo? – pitao sam.
– Dobro – rekla je. – Linda je ustala kad si otišao. Došla je
kod nas u kuhinju. Govorila je čitav sat.
 – Molim?
– Da. Plakala je i govorila kako joj je.
– Pa šta je rekla?
– Rekla je da ništa ne ume i da ništa ne radi. Rekla je da je
potpuno bezvredna. Da ne može sama da se stara o deci, da
nema posao i da po svemu sudeći ne može ni da ga nađe. Bila je
u najdubljem zamislivom očajanju.
– Ali je govorila – rekao sam.
– Da, govorila je.

Jednog jutra je namestila krevet, sedela je na jorganu leđima

naslonjena na zid kada sam ušao, i mada me je opet gledala
očima ispunjenim beznađem, u njenoj pojavi je bilo još nečeg,
drugačijeg u odnosu na juče. Nisam mogao da odredim šta je to.
Možda sve nije samo nestajalo u njoj, nije samo uviralo, već je
nešto iz nje i izlazilo. Namestila je krevet, sedela na jorganu,
gledala me u oči.
– Pokušala sam malo da čitam – rekla je.
– I? – pitao sam.
– Ne mogu.
– Nije važno – rekao sam. – Važno je da si ustala. Hoćeš li da
se prošetamo?
Klimnula je. Prošli smo kroz mali park, prešli ulicu, ispratili
drvenu ogradu starog stadiona, ušli u park Pildam, okrenuli se i
pošli nazad.
Umesto da legne i odspava čim smo se vratili kući, zamolila
me je da donesem radio u sobu. Doneo sam ga, našao stanicu
koja pušta klasičnu muziku, zatvorio vrata za sobom i otišao u
radnu sobu. Ubrzo potom zvonio je telefon. Ingve. Rekao je da
je Bergens tidende objavio veliku priču o meni. U stvari
nekoliko priča. Pored ostalog pisali su o optužbi za silovanje.
 – Članak su završili rečima da BT ima njeno ime – rekao je
Ingve.
– Pa šta im to znači, pobogu? Je li to pretnja?
– Ne znam – kazao je.
– Uostalom, knjiga još nije izašla – rekao sam. – Još nije
dozvoljeno da se o njoj piše.
– Izgleda da ih nije briga za to – rekao je Ingve. – I sve je u
negativnom svetlu, kao i obično.
– Moram da pozovem izdavača. Čujemo se.
Pozvao sam Elisabet. Ispričala mi je šta se desilo, dali su
kopiju rukopisa Siri Ekland, pošto je trebalo da me intervjuiše.
Uslov je bio da se rukopis upotrebi samo za tu svrhu. To su
obećali, i to obećanje pogazili. Elisabet je pozvala Siri, bilo joj
je veoma žao, rekla je da nema ništa s tim, da su joj naredili da
im dâ tekst. Elisabet se naljutila. Nije bilo neuobičajeno da
novine ne poštuju zabranu pisanja o neobjavljenoj knjizi, VG je
nikad nije poštovao, na primer, pa zato knjige za koje su hteli da
pišu recenzije nikada nisu dobijali unapred. Ali ovoga puta je
BT dobio rukopis zato što su jedini unapred dobili intervju, ali
postojao je dogovor i dali su obećanje. Prekršili su ga bez daljeg.
Zašto? Verovatno su smatrali da imaju pravo da se prema meni
ophode kako hoće, pošto sam u njihovim očima učinio nešto
duboko nemoralno.
– Ali intervju još nisu odštampali? – pitao sam.
– Ne, izaći će na dan objavljivanja.
– Onda bih ga svakako povukao. Šta misliš o tome?
– Mislim da treba. Odmah ću ih pozvati.
Prekinuli smo vezu, izašao sam na balkon i zapalio cigaretu,
otišao u spavaću sobu, gde je Linda ležala zatvorenih očiju.
Otvorila ih je kada sam ušao.
– Kako ide s radiom?
 – Ne mogu ništa da primim. Čak ni muziku.
Zaplakala je.
Legao sam pored nje.
– Već ti je bolje, Linda. Bliža si sada nego pre samo nekoliko
dana. Počinje da popušta, siguran sam.
– Toliko se plašim – rekla je.
– Znam – kazao sam. – Ali sve je dobro. Sve je dobro.
Legla je i pritisla glavu uz dušek.
Brže se kretala; sada je bilo i nečeg drugog u njoj.
Pokupio sam decu u vrtiću, prošao kroz tržni centar Triangeln
i izašao sa stražnje strane, igralište se nalazilo dve ulice dalje.
Vanja i Hajdi su se zaustavile kraj ograde parkirališta po kojoj
su htele da se penju, uzdahnuo sam i rekao da ne smeju, Jon je
sedeo zabačene glave i zurio u nebo na kojem su se ukrstila dva
traga aviona.
Zvonio je telefon. Elisabet.
– Nekoliko puta sam se čula s njima danas – rekla je. –
Poslednji me je pozvao glavni urednik. Objaviće intervju bez
obzira na sve.
– Ali ja hoću da ga povučem!
– Ne pomaže. Pozivaju se na slobodu govora.
– Šta? Jesu li normalni?
– Tata, tata, vidi! – povikala je Hajdi, nagnula se unazad
držeći se samo jednom rukom, drugom je dramatično
zamahnula. Osmehnuo sam se i podigao palac.
– Sloboda govora? Prekršili su dogovor, prekršili zabranu, i
sad hoće da ga objave zbog slobode govora?
– Baš tako. Pozvali su advokate i sve to. Objaviće svakako.
Ništa ne možemo.
– Do kraja života više neću dati intervju tim novinama. Više
nikad neću ništa da imam s njima.
 – Slažem se s tobom – kazala je Elisabet. – I mislim da neko
vreme neće dobijati intervjue ni od drugih „Oktoberovih“
pisaca.
– Ali hvala ti, u svakom slučaju – rekao sam.
– Čujemo se. Recenzije će uskoro izaći. Ali ti ih ionako ne
čitaš?
– Gejr će me ukratko uputiti, rekao bih. Okej, čujemo se
onda.
– Važi, zdravo.
Prekinuli smo vezu i stavio sam telefon u džep.
– Hajdemo – kazao sam i pošao. Zastao sam, okrenuo se. –
Pa hajde!
Polako su balansirale ka meni po zidu.
Kakvi usrani licemerni idioti. Uh, kako sam to mrzeo. Uh, ta
pravednička ogorčenost. Jebote. Sloboda govora malo sutra.
Dabogda goreli u paklu.

Na igralištu su Vanja i Hajdi odmah otrčale do drveta koje su

nazivale „drvetom za penjanje“. Jon je hteo na ljuljašku, gurao
sam ga napred-nazad, ponekad ga hvatao za noge kad doleti,
tada se smejao, a još više kada ga povučem za noge i odgurnem
iz sve snage. Sada je izašlo, pomislio sam, sada će svi saznati za
to. Sutra će novine biti pune. „Knausgor osumnjičen za
silovanje.“ O tom događaju pričao sam samo najbližima. Tada
sam se najviše plašio da bi to moglo da završi u novinama. To se
nije desilo, ali sada sam sam pisao o tome, pa je samo trebalo
poslužiti se. Ali da nisam pisao o tome, neko bi znao da sam
štedeo samog sebe, da krijem jedan od kobnijih događaja u
svom životu, a pošto sam pišući o sebi dao pravo svima da pišu
o čemu god hoće iz mog života, pre ili kasnije bi se za to
saznalo.
 Podigao sam Jona s ljuljaške i spustio ga na pesak. Nije hteo
da se igra sâm, pa je pošao sa mnom do klupe na drugom kraju.
Podigao sam ga i spustio u krilo, zagrlio ga i spustio glavu ka
njegovom vratu.
– Jonić moj – rekao sam.
– Nemoj, tata – kazao je.
– Neću – rekao sam i uspravio se. – Vidiš li devojčice?
Pokazao je. Sedele su u krošnji.
Šta rade?
Razgovaraju možda. Izdaleka sam čuo osoben Hajdin smeh, i
Vanjin glas za glupiranje.
Pošli smo kući petnaestak minuta kasnije. Linda je ležala u
krevetu kad smo stigli, ali kada su se deca izula i otrčala u
spavaću sobu, upravo je ustajala.
– Mama, možeš li da nam čitaš? – pitala je Vanja.
Klimnula je, uzela knjigu s gomile na pisaćem stolu, sela, i
troje dece se oblikovalo u hrpicu udova oko nje.

Sutradan ujutru bio sam siguran da ću naleteti na novinare

ispred zgrade. Bergens tidende je pisao o optužbi za silovanje,
izašla je u javnost, i mada nijedan novinar još nije dolazio niti
pokušavao da stupi u kontakt sa mnom – najbliže što su uradili
bilo je da spolja fotografišu stan i intervjuišu ljude oko njega –
jesu kontaktirali sa svima koje poznajem, i svakako je bilo samo
pitanje vremena kada će doći ovamo, smatrao sam. A sada se
pojavila priča koja će ih namamiti.
Obukao sam decu, smestio Jona u kolica, ušao kod Linde,
koja je dremala, rekao da idemo, sagnuo se i poljubio je u čelo,
brzo se vratio deci, otvorio vrata lifta, ugurao kolica i pritisnuo
dugme za podrum. Ako je napolju bilo novinara, nisam hteo da
ih sretnem s decom, a valjda nisu mogli znati da zgrada ima i
stražnji ulaz, pomislio sam, pogurao kolica kroz podrumski
hodnik, unatraške ih povukao uza stepenice, otvorio vrata i
izašao, pošao Ulicom Fereningsgatan i sporednim ulicama
popeo se do vrtića.
Na povratku kući sam zastao malo dalje od trga i pregledao
prostor ispred ulaza. Niko nije izgledao novinarski. Osetio sam
se pomalo glupo. Nisam bio toliko važan da nadziru ulaz zgrade
u kojoj živim.
Postao sam paranoičan, pomislio sam, pa otišao do tezge s
voćem i kupio dva kila grožđa i nekoliko jabuka, popeo se
liftom, isekao jabuku Lindi, stavio je u činiju uz grožđe, odneo
joj. Uspravila se.
– Kako je sve? – pitala je.
Oh, koliko me je to pitanje obradovalo.
– Dobro je – odgovorio sam. – Jedi sad i malo se odmori, pa
možemo da se prošetamo, ako si raspoložena?
– Jesam.
– Samo da se prvo čujem s Gejrom.
– Angelom ili Guliksenom?
– Angelom – odgovorio sam, izneo telefon na balkon i
pozvao ga.
– Znaš li šta danas piše u Dagbladeu? – pitao je.
– Ne znam – odgovorio sam. – I stvarno ne želim da znam.
– Piše da možeš da dobiješ deset godina zatvora.
– Uh.
– Baš tako. Prvo je recenzent iz Aftenpostena hteo da te strpa
u zatvor, a sad hoće i Dagblade.
– U ovom trenutku ne bih imao ništa protiv – kazao sam. –
Mislim, da sedim u zatvoru.
– Ja sam mislio da si već u zatvoru.
– Ha-ha.
 – Ali stvarno, kako je kod vas?
– Bolje je, zapravo. Lindi je bolje. Ne mnogo, ali i to malo
pokazuje da se preokreće.
– Jadna Linda – rekao je Gejr.
– Da – rekao sam. – Bila je u paklu.
Prekinuli smo vezu. Kada sam ušao u spavaću sobu, Linda je
bila pod tušem. Legao sam u krevet. Ušla je, uzela odeću iz
ormara, obukla se. Prošetali smo se parkom, padala je kiša, u
tišini smo sedeli na kamenom zidiću pod mokrim drvećem, a
onda se vratili kući i ručali. Stavila je sudove u mašinu, legla u
krevet i slušala muziku, ja sam napisao nekoliko redaka o Ulavu
Dunu. Ustao sam posle pola sata i ušao kod Linde.
– Hoćeš li vode ili nešto? – pitao sam.
Polako je okrenula glavu i pogledala me.
– Neću, hvala – rekla je.
– Kakva je to muzika?
– Ne znam.
Nešto je zaklepetalo u kuhinji.
– Dobro je što slušaš muziku – rekao sam. – Pre nekoliko
dana nisi mogla. Poboljšava se. Sporo, ali...
Osmehnuo sam se. Pogledala me je.
– Sve će biti dobro – rekao sam.
Gledala me je.
– Volim te – rekao sam.
Gledala me je. Sve što sam govorio i činio nestajalo je u tom
pogledu.
Ponovo je okrenula glavu i pogledala u plafon.
– Idem da još malo pišem – rekao sam. – Uskoro ću se vratiti.

Mama je otišla kući, Ingrid je otišla kući, i bilo je leto. Linda

je ostajala na nogama po nekoliko sati zaredom, čitala je knjige,
mogla je više da bude s decom, i skoro neosetno je skliznula u
život koji je delila s nama, i mada je još bila teška i mračna,
razlika je bila velika, više nije stajala izvan porodice, jedva
uspevajući da je dosegne na nekoliko trenutaka krajem dana, već
je bila u njoj. Otišao sam na internet da potražim letnjikovac u
Esterlenu. Morali smo da izađemo iz tog stana, ali ne bismo
izdržali duže putovanje, pa je Esterlen bio savršen, samo sat
vožnje daleko.
Pronašao sam slobodnu kuću i pozvao vlasnicu, uplatio novac
na njen račun, iznajmio kola na nedelju dana, a onda smo ih
natovarili i pošli na istočnu obalu. Selo se zvalo Hamar, kuća se
nalazila u dnu okomitog brda, a iza njega, van našeg vidokruga,
bilo je more. Parkirali smo se pred kućom, pozdravili vlasnicu,
pokazala nam je tri sobice koje su nam bile na raspolaganju,
uneo sam prtljag i onda smo se popeli na brdo da osmotrimo
okolinu. Sunce je sijalo i nebo je bilo sasvim plavo. Brdo se
zelenelo, more koje se prostiralo pred nama dok smo stajali na
vrhu bilo je sjaktavo i u izmaglici. Spustili smo se strmom,
tridesetak metara dugačkom peskovitom padinom. Linda isprva
nije htela, ali držao sam je za ruku i vodio. Na obali ispod,
sasvim pustoj kilometrima u oba smera, seli smo jedno pored
drugog, dok su deca gacala pred nama.
Linda je ćutala, ali bila je tu, hodala je dotle. Bilo je suviše
strmo da se deca i Linda popnu nazad, pa smo pošli obalom dok
padina nije postala dovoljno blaga, i popeli se stazom po
travnatoj uzbrdici, prešli preko ograde i vratili se na vrh.
Krajolik pod nama bio je sasvim ravan, pun njiva i seoskih
imanja koliko pogled dopire. Voleo sam da ga vidim, i da vozim
kroz njega. Prošle godine smo često tu dolazili, vikendom smo
iznajmljivali kola i isprva samo vozili naokolo, a potom smo
počeli da gledamo kuće. Tražili smo vikendicu u koju bismo
mogli da odlazimo vikendom i praznicima. Voleo sam taj kraj,
ne samo taj deo sa ustalasanim njivama i dugim niskim kućama
već i onaj malo dalje od mora, prekriven šumama i jezerima.
Nije bio moj, nije ga bilo u meni, i možda je u tome privlačnost
počivala.
Sišli smo i jeli, deca su legla, a Linda i ja smo sedeli pred
kućom dok se tama zgušnjavala oko nas a obližnje drvo se
punilo vranama, doletale su sa svih strana, sigurno ih je bilo
preko stotinu, celo drvo je pocrnelo, vazduh se ispunio njihovim
promuklim dozivanjima.

Sutradan smo se odvezli na plažu i ostali dva sata pre nego

što smo otišli u Simrisham da ručamo. Pored restorana se
nalazila agencija za nekretnine, ušli smo i dobili brošuru sa svim
lokalnim kućama koje su bile na prodaju. Na povratku smo
svratili do jedne, bila je lepa, ali stajala je sama nasred zaravni i
odavala utisak hladnoće i pustoši. Kad smo se vratili, napravili
smo roštilj i gledali svetsko prvenstvo u fudbalu, pre nego što
smo otišli u krevet. Taj smo šablon pratili te nedelje. Plaža, grad,
gledanje kuća, roštilj, svetsko prvenstvo.
Trećeg dana, na povratku iz Simrishama, Linda se nasmejala
na zadnjem sedištu.
Brzo sam se okrenuo ka njoj.
– Odavno nisam čuo taj zvuk – rekao sam.
Četvrtog dana, na popodnevnom povratku, svratili smo do
kuće koja se nalazila u selu nekoliko kilometara od obale. Kad
smo skrenuli na put pored kojeg je trebalo da se nalazi, pomislio
sam da nas neće zanimati, jer se očigledno radilo o naselju a mi
smo hteli letnjikovac, nešto zasebno i slobodno, a ne nešto što i
najmanje podseća na pakao baštenske kolonije.
Zaustavili smo se pred kućom, Linda je rekla da nema smisla
da ulazimo, ionako nas ne zanima, ja sam rekao da možemo
malo da provirimo kad smo već tu.
Izašli smo iz kola i zašli iza ugla.
Ovde, jebote, pomislio sam.
Dve kuće stajale su jedna pored druge pod uglom od
devedeset stepeni, kao slovo L. Bila je tu i treća kuća, mnogo
manja od prve dve. Između njih se prostirala velika stara bašta.
Sigurno je imala pedeset godina. Na nekoliko mesta bila je
potpuno zarasla, ali bila je divna, i savršena za decu, pošto se
sastojala od više različitih i lavirintski povezanih delova.
– Šta kažeš? – pitao sam i pogledao Lindu.
– Lepo je – odgovorila je.
– Meni je neverovatno lepo – kazao sam. – Da je kupimo?
– Pa možda – odgovorila je.
Blaga ravnodušnost u njenom glasu imala je više veze s
njenim duševnim stanjem nego s kućom, pomislio sam. Jon je
zaboravio pištolj na vodu u bašti, i to je bio znak, trebalo je da se
vratimo. Ugovorio sam obilazak sa agencijom za nekretnine, i
dva dana kasnije ponovo smo bili tu. Rekli smo da ćemo
razmisliti. Vratili smo se kući, ostali dva dana, a onda odleteli u
Norvešku da dve nedelje budemo kod mame, i tada je Linda
počela da se okreće na drugu stranu, ka lakoći i vedrini, mnogo
je pričala, mnogo se smejala, imala je mnogo ideja i snage, i bilo
je dobro, nije bilo preterano.
Pozvao sam agenciju i dao ponudu za kuću. Došlo je do
licitiranja, ali nisam mario za novac, hteo sam to mesto, i dva
dana kasnije bilo je naše. Trebalo je da ga preuzmemo u
oktobru.

Ranije tog leta mamu je pozvao rođak Halstejn i pitao da li

bih čitao najednom njihovom događaju, pristao sam jer sam
zamislio nekakav lokalni dan knjige, u staroj mlekari koja je
sada bila umetnička galerija, preko puta mamine kuće, sa
pedeset ili šezdeset posetilaca; sela oko jezera Jelstera bila su
mala i preko dve milje udaljena od centra okruga, Ferdea, koji
takođe nije bio veliki.
Kada je stigao dan za čitanje, nisam posebno razmišljao o
tome, ali su već nekoliko sati pre početka automobili počeli da
se parkiraju ispred. Kada sam se obuo, obišao kuću i s knjigom u
ruci prešao put, naleteo sam pravo na veliku skupinu novinara i
fotografa. Bilo je televizijskih kamera i sevalo je mnoštvo
bliceva. Mene su čekali.
– Na šta ste potrošili toliki novac? – pitao je jedan.
– Kupio sam mašinu za veš, mašinu za sušenje veša, mašinu
za sudove i televizor – odgovorio sam.
Halstejn se rukovao sa mnom i uveo me. Unutra je bilo
krcato.
– Imam li vremena za cigaretu? – pitao sam.
– Kako da ne – odgovorio je.
Novinari su se ponovo sjatili oko mene. Još pitanja. Iza njih
su mama, Linda i deca prelazili put. Stali su malo dalje i gledali
šta se dešava. Deca su me začuđeno gledala. Hajdi je mislila da
ću pevati, rekla je. Slikali su decu za VG a da nisam primetio, i
sutradan objavili sliku u novinama. Pozvao sam Elisabet i pitao
da li im je to dozvoljeno. Sam ništa nisam mogao da uradim,
pisao sam o drugima i više ni na šta nisam imao pravo u pogledu
svog života. Prihvatio sam to iako mi se nije dopadalo. Elisabet
se javila, pozvala je VG, obećali su da više nikada neće
upotrebiti tu sliku. Mama je kupila novine, htela je da vidi šta
piše, pa je Vanja videla sebe na slici, i naljutila se, izgledala je
ružno s naočarima, rekla je. Najlepša si na svetu, kazao sam, ali
nije pomoglo, oči su joj se suzile i nisu se ispunile svetlošću sve
dok se svaka pomisao na novine i televiziju nije rastopila u
stvarnoj stvarnosti na maloj plaži, gde su se kupali sa svojim
delfinima na naduvavanje.
Prethodne večeri sam čitao i govorio o svom odnosu prema
Jelsteru, u kojem su nastali delovi svih mojih knjiga i koji se
pojavljivao u svemu što sam pisao. Dok sam govorio, primetio
sam da Vanja stoji skroz iza i gleda me. Halstejn je postavio
nekoliko pitanja, posle sam potpisivao knjige, pa ponovo prešao
put i pridružio se okupljenim članovima mamine porodice koji
su prisustvovali.
Bilo je apsurdno, pošto sam tu dolazio svakog leta skoro
dvadeset godina i nikada nikog nije zanimalo šta pišem niti šta
imam da kažem, a onda se pojavila gomila kamera čim sam
prešao put.
Linda i ja smo sutradan otišli do starog katuna da prenoćimo
u jednoj od tamošnjih koliba. Reka nasred doline, planine sa obe
strane, beli vrhovi pod sivim nebom kraj vode oko tri kilometra
dalje. Ni žive duše u okolini, samo Linda i ja za stolom ispred
kolibe, gusta šuma se prostirala naviše, smreke i borovi.
Pričao sam joj o letu kad je trebalo da krenem na Akademiju
umetničkog pisanja, kako sam jedne nedelje sedeo baš tu,
sasvim sam, pokušavajući da pišem. Ispričao sam joj da se deda
ovde prvi put udvarao babi. Sunce se spuštalo, sedeli smo pred
kolibom i razgovarali u sumraku, okruženi blagim šuštanjem
vodopada visoko u šumi.
Linda je bila očarana prirodom Zapadne Norveške još otkad
ju je prvi put videla, onda kada je, skoro ošamućena lepotom
fjordova i planina došla kod mame da napravi radio-emisiju o
Sedamnaestom maju. Sada je govorila o tome. Videle su
pliskavice u fjordu, to je bio dobar znak, prema mami, i videle
su jelena u šumi, što je takođe bio dobar znak. Tada je bila
trudna s Vanjom, ali to još nije znala. Anfin, muž babine sestre
Alvdis, bio je sin trgovca konjima, nizak i snažan kao medved,
pričao joj je o vremenu kada je bio kitolovac, i pokazivao joj sve
moguće zanimljivosti koje je sačuvao iz tog doba. Otad smo ih
posećivali svakog leta, bili su i na Vanjinom i na Jonovom
krštenju, ali je te zime Anfin umro. U njihovoj kolibi smo bili.
Pričao sam o drugoj babinoj sestri, Borghild, takođe pokojnoj,
koja je znala sve što je imalo da se zna o svima u porodici, i onoj
što je sada živa i onoj koja je nekada bila. Pričao sam i kako smo
Ture i ja tu pisali scenario za film, pa sišli da je posetimo, a ona
je zurila u Turea kroz lupu pod kojom joj je oko izgledalo
ogromno.
Upravo sam taj krajolik opisao u Vremenu za sve, i u njega
smestio priču o Kainu, Avelju, Noju i potopu. Planina kraj
Olhusa u Jelsteru i Serbevog kraj Lihestena u Itre Sognu.
Pojavljuju se i baba i deda, i Lindina majka Ingrid, i Linda i ja i
Ingve, ali svi sa imenima koja sam uzeo iz jednog nabrajanja
članova roda u Bibliji, i kojih se više ne sećam.
Otkad znam za sebe imao sam odnos prema tom krajoliku, ali
nikada nije bio moj, nikada tu nisam pripadao. Možda zato što
sam postavljao previsoke zahteve pojmu pripadanja. Nisam
osećao ni da pripadam u Kristijansandu, i mada za krajolik na
Trumeji jesam, bio vezan, nikada nisam osećao da imam pravo
da ga nazovem svojim, bili smo doseljenici. A to mi je
nedostajalo celog života, da odnekud potičem, da negde
pripadam, da neko mesto mogu nazvati domom. Gejr A. je
obično govorio da je definicija doma mesto na koje ti niko ne
može zabraniti pristup. I često smo raspravljali da li je tačnije
Hell is home ili Home is hell. Povezivanje doma s krajolikom, a
ne sa stanjem, moja je najreakcionarnija crta, ali je i najdublje
ukorenjeno u meni.
 Sutradan smo se s decom odvezli u dolinu iza mamine kuće,
parkirali smo kola na kraju puta i hodali dok im nije dosadilo,
kada smo zastali, jeli i pili kafu, a onda se vratili. Odrastali su u
Malmeu, planine i vodopadi bili su im strani, a ipak su sve
posmatrali sasvim prirodno, dok je ujedno bilo i nekakve
nezgrapnosti i bespomoćnosti u njima, pod tim silnim planinama
i dubokim nebom.
Lindino raspoloženje se ponovo kvarilo, sve je manje
govorila, kada smo na kraju odmora posetili Juna Ulava i Liv i
njihovu decu, skoro da ništa nije govorila. Na povratku u Malme
svratili smo do mog starog prijatelja Ulea i njegove devojke
Brite u Bergenu, nisam ih video otkako sam se preselio u
Švedsku; jedina senka u radosti ponovnog viđenja sa Uleom bila
je Lindina potištenost. Ali ipak je bila daleko od onoga ranije.
Nekoliko sati pre polaska aviona pozvao sam taksi, a žena u
centrali je pitala da li je to pisac na vezi. Odgovorio sam da
jeste, mrzeći sebe. Taksi je bio minibus, deci je bilo zanimljivo
što je samo naš. Na aerodromu Flesland ljudi su me gledali,
nekoliko ih je prišlo da kaže nešto o mojim knjigama. Žena u
poznim pedesetim rekla mi je da je obišla sva mesta na jugu
Norveške o kojima sam pisao.
– Baš su Vanja i Hajdi porasle! – kazala je i nasmejala se.
– Da – rekao sam.
– Ali neću vas više uznemiravati. Srećan put kući! Jer idete
kući u Malme, zar ne?
Klimnuo sam.
– Doviđenja – rekao sam sa osmehom.
Vanja me je pogledala.
– Poznaješ je, tata? – pitala je.
– Ne – odgovorio sam. – Nikada je nisam video.
– Ali kako onda zna ko smo? – pitala je.
 – Napisao sam knjigu u kojoj se pojavljujete – odgovorio
sam.
– Napisao si knjigu o nama? – pitala je.
– Da.
– Pa šta piše u njoj?
– Sve i svašta – odgovorio sam. – Pročitaćeš je kad budeš
velika.
Prošli smo kroz bezbednosnu kontrolu, ljudi su zurili u nas.
Na drugoj strani smo otišli do prodavnice „Narvesen“, da
kupimo nešto čime će se deca zanimati u avionu. Moje lice je
bilo svuda. Izašla su nova džepna izdanja, koja još nisam video,
Tomasova fotografija mog lica bila je na omotu.
– Tata, pa to si ti! – rekla je Hajdi.
– Niko drugi – odgovorio sam.

Kod kuće sam ponovo počeo da radim. Trebalo je da Vanja

pođe u školu za nekoliko nedelja, a dotad joj je bilo dozvoljeno
da odlazi u vrtić. Obećali smo da će dobiti svoju sobu kada
postane đak, a pošto je jedina dodatna soba koju smo imali bila
moja radna, premestio sam pisaći sto i sve knjige u dnevnu.
Dalje od toga nisam stigao. Trebalo je sobu okrečiti, kupiti
pisaći sto, krevet i ormar, i slike koje će okačiti na zid. Zamisao
je bila da krečim tog vikenda, pa sledećeg da odem u „Ikeu“,
tako da sve bude spremno za ponedeljak, kad počinje škola.
Vanja se brinula da neće biti gotovo, ali uveravao sam je da će
sve biti cakum-pakum veče uoči početka škole.
Lindina potištenost je popustila već posle nekoliko dana, i
kod kuće je sve bilo kao obično. Linda je rekla da može da
odvodi i dovodi decu kako bih mogao da se posvetim radu. Bilo
mi je drago zbog toga. Ustajao sam u šest ujutru, odlazio pravo u
dnevnu sobu, zatvarao vrata i počinjao da radim, jedva bih i čuo
da su ustali i otišli, izašao bih da ih pozdravim kad se vrate,
večerao, pa nastavljao da radim do deset.
Lindi je došla drugarica iz Stokholma, poznavale su se
petnaestak godina, još iz vremena kada je Linda radila u
Gradskom pozorištu u Stokholmu. Drugarica se bavila
pozorišnom režijom i nedavno je napravila kratak film po
scenariju koji je Linda napisala. Povela je svog jednogodišnjeg
sina i mislili su da ostanu kod nas nedelju dana. Ja sam ih jedva
viđao, sedeo sam zatvoren u sobi od jutra do mraka.
Objavljivanje te jeseni još je bilo nadohvat ruke, ako samo
održim tempo.
– Potpuno je neverovatna – rekla je Linda o svojoj drugarici
jedne večeri kada smo nekoliko minuta ostali sami. – Sve
postiže. Kad nešto odluči, uvek nešto ispadne od toga. Moja
sušta suprotnost. Ali možemo da pomažemo jedna drugoj. Već
imamo mnogo ideja. Divno je što je tu.
– Baš mi je drago – rekao sam.
– A ujedno možeš da radiš koliko hoćeš – rekla je.
– Da – kazao sam. – Vrlo si velikodušna. Nemoj misliti da
nisam svestan toga.

Kada sam jednog popodneva pošao u spavaću sobu da

proverim imejl, naleteo sam na njih u hodniku, vratile su se iz
kupovine.
– Sve je bilo na sniženju – rekla je Linda. – I nisam mnogo
kupila.
– Opusti se – kazao sam. – Ništa nisam rekao.
– Kada sam s njom – rekla je klimnuvši prema drugarici –
potpuno sam sigurna. Toliko me dobro poznaje. Zna tačno gde
je granica dobrog i lošeg za mene.
Drugarica se nasmešila.
 – Linda sve prodavce šarmira da joj spuste cenu. Jednom sam
morala da izađem. Toliko mi je bilo neprijatno.
Linda se nasmejala.
– A zato si izašla? Ali u svakom slučaju – kazala je
pogledavši me – ništa skupo, ništa preterano. Hoćeš li da vidiš?
– Ne, mogu kasnije – kazao sam i vratio se u sobu.
Stanje ponovo bio u neredu, pod u susednoj sobi skoro
sasvim prekriven igračkama, odećom i peškirima, isto je bilo u
dečjoj sobi i u hodniku. Naravno da ništa nisam smeo da kažem,
bio sam jednako odgovoran za to, a u običnim okolnostima
pomislio bih da može tako i da ostane dok jednog dana dobro ne
zasučemo rukave, jer morao sam da radim, nisam smeo da
protraćim ni dva sata, ali pošto smo imali goste bilo je drugačije,
stideo sam se zbog stanja u kući.
Rekao sam to Lindi.
– Ne misli na nju! – kazala je.– Navikla je na nered. Njoj to
uopšte ne smeta. A i nas dve radimo. Imamo mnogo planova. I
biće nešto od njih. Ona ostvari sve što zamisli. Mnogo je dobra
za mene.
Govorila je tonom koji se uvek javljao kada je u svom
poletnom izdanju, ali koji je sada nekako glasnije odzvanjao. To
je ton neobavezanosti, bezbrižnosti, koji sadrži i neku infantilnu
nijansu, ne upadljivu, samo nagoveštenu, ali dovoljnu da mi
ponekad zasmeta, jer tada nemam kontakta s njom, ne nalazimo
se u istom. Ponekad bih joj to i rekao, a tada bi se samo
osmehnula i rekla da razume na šta mislim i da će pokušati da
bude prisutnija. U detinjstvu je imala izvesnu crtu starmalog
deteta, koje prozire odrasle i čuva svoj mir u njihovom
haotičnom svetu, koliko sam shvatio iz onoga što mi je pričala,
ali posebno iz njenog pisanja, gde je starmalo dete česta figura.
Sada je bila odrasla, i kao da se stvar obrnula, više nije bila dete
koje preuzima ulogu odrasle osobe, već odrasla osoba koja
preuzima ulogu deteta. O, nije bilo mnogo toga, samo mrvice
nečega u njoj što je prestajalo da mari za posledice, što više nije
naročito pazilo da li je ono što govori tačno ili netačno, unoseći
male izmene koje realnost čine smešnijom, zabavnijom, većom.
Kada bi decu uvukla u to i rekla nešto što ne treba da znaju ili
čuju, i kada bih je ukorio, smesta bi se ispravila, rekla bi: tata je
u pravu, svašta od mene.
Taj element njene ličnosti bio mi je nepoznat, ranije ga nisam
video, sve do tog proleća kada se iznenada javio, i nije bio dobar
za nas, jer sam tako ja preuzimao određenu ulogu prema njoj,
postajao sam neko ko ispravlja i postavlja granice, a to je
poslednje što sam hteo na ovom svetu. To bi potrajalo nekoliko
dana, možda nedelju, bila je laka kao pero, a onda bi to nestalo
iz njene naravi, kao što kometa nestaje na zvezdanom nebu.
Tada bi ponovo postala „normalna“, postala bi „Linda“. Bilo mi
je lakše da se odnosim prema njenim mračnim periodima, jer se
tada njeno biće nije menjalo, imali smo jednako dobar kontakt
iako je neraspoložena. Činjenica da je takva, da se neprekidno
uzdiže i pada, gotovo ju je kidala na komade, jer joj je to skoro
sasvim onemogućavalo da radi, na primer, i silom je odvodilo
tamo gde nije htela da bude.
Ja sam, kao i Linda, bio srećan što joj je drugarica tu, bila je
koju godinu starija od mene, činilo mi se, i bila je zrela,
odgovorna osoba kojoj se Linda zaista dopadala, i u životu je
dovoljno videla da shvati kakve neobične kvalitete ona
poseduje. Silni nered im stvarno nije smetao, čuo sam ih kako
ćaskaju i smeju se, kako raspravljaju i planiraju. Linda je sve
radila s decom, pomislio sam da hoće da nadomesti vreme kada
je bila toliko deprimirana da ništa nije mogla da postigne.
Nastupilo je nekoliko blago uznemirujućih epizoda. Linda je
drugarici dvaput govorila o meni, nije bila svesna da sam blizu,
jer inače nikada ne bi rekla to što je rekla, ton joj je bio
poverljiv, a poverljivost je iskazivala prijateljici, ne meni.
Najviše sam mrzeo kad mi drugi govore iza leđa, pa je to po sebi
bilo neprijatno, ali ne i uznemirujuće. Uznemirilo me je što nije
shvatala da mogu da je čujem. Jednu stvar je rekla u hodniku
ispred spavaće sobe, dok sam ja ležao u krevetu iza vrata, čega
je zapravo bila svesna, kako je mogla da u poverenju kaže nešto
o meni, glasno i samo tri metra daleko? Drugi put je bilo slično,
izašle su na balkon, ja sam sedeo u susednoj sobi, čuo sam
Lindu kako glasno govori drugarici da sve ostavi tako kako je, to
je Uveov problem. Nije mi zasmetalo što je to rekla, već što je
govorila kao da su sasvim same. Počela je potpuno da
zanemaruje posledice.
Sledećeg jutra, dok sam radio u sobi, iznenada se začula buka
u susednoj. Linda je pustila muziku. Bilo je petnaest do šest, i
pustila ju je zaista glasno. „Forever Young“, stari hit iz
osamdesetih, to je odvrnula do kraja u tako ranom času.
Gotovo sam jurnuo do stereo-uređaja i isključio ga.
– Šta radiš to? Znaš li koliko je sati?
Pogledala me je.
– Uskoro će šest. Opusti se. Nisam toliko glasno pustila.
Pogledala me je kao da je tinejdžerka, a ja najgori inhibirani
malograđanin kojeg je u životu videla. A možda je i bila u
pravu.
– Zašto si se uopšte probudila tako rano? Zar niste sinoć
kasno legle?
– Jesmo. Nisam mogla da spavam. Toliko mi se stvari vrzma
po glavi. Pokrenula sam mnogo projekata. A ti se ljutiš kad
ležim budna i prevrćem se, a onda dođu deca i hoće vodu ili
samo da legnu kod mene.
 – Ne ljutim se. Spavam.
– Ti sve možeš da prespavaš. Ja ne. A onda odeš u kuhinju i
jedeš usred noći i lupaš vratima.
– Zašto onda uveče ne legneš ovde? Sama? Tako bi možda
mogla da zaspiš?
– Deca će me svakako naći – rekla je. – Neće tebe noću.
Samo mene.
– Nisam valjda ja kriv za to? – kazao sam.
Pogledala me je i prevrnula očima.
– Znaš li ti uopšte kako je to kad ne možeš da spavaš? –
pitala je.
– Ne – odvratio sam. – Nažalost ne znam.
Bila je to jedna od naših najotrcanijih tema za razgovor.
– Morao bih da radim sad – rekao sam. – Možeš li da probaš
da odspavaš još malo? Makar dok se Jon ne probudi?
– Dobro, valjda mogu – kazala je, kao da to čini zbog mene.

Kasno je legla, rano ustala, a ipak bila puna energije. Blistala

je. Prošao sam pored kuhinje oko devet uveče, sedela je s
nekakvim crnim polucilindrom na glavi i u odeći koju nikad
nisam video. Izgledala je kao lik iz filma Kabare ili tako nešto.
Smejala se s drugaricom, a kada je primetila da sam tu, okrenula
se ka meni, oči su joj se caklile.
Legao sam, odmah zaspao, jer sam radio celog dana,
probudio me je tresak, to je Linda ušla u sobu.
– Može li malo lakše – rekao sam. – Spavam, ako nisi
primetila.
– Ko mi kaže! – rekla je. – To je najgora stvar koju sam
dosad čula!
Izašla je i snažno zalupila vrata za sobom.
Ustao sam i pošao za njom. Legla je pored Vanje u njen
krevet. Zastao sam na vratima. Pogledala me je očima koje su
sevale belinom u mraku.
– Dođi da legneš, Linda. Nisam tako mislio. Samo sam
spavao, i malo se naglo probudio.
– Neću – kazala je. – Ovde ću spavati noćas.
– Ma hajde. Dođi kod mene.
– Neću.
Kada sam se sledećeg jutra probudio, sedela je u kuhinji sa
šoljom čaja pred sobom. Bilo je pet sati.
– Nisi mogla da spavaš? – pitao sam.
– Nisam – odgovorila je. – Sad sam toliko umorna. Toliko mi
treba san.
– Razumem – rekao sam.
– Imam zakazano kod lekarke danas – rekla je. – Možda
može da mi da nešto jače za spavanje.
– Da – rekao sam.
– Hoćeš li sa mnom?
– Da li je neophodno?
Pogledala me je.
Klimnuo sam.
– Naravno da ću poći s tobom. Kada je to?
– U jedanaest.
– Okej – rekao sam.

Pošli smo malo pre pola jedanaest. Zapalila je cigaretu u

malom ulazu, pogledala me i polako izdahnula dim.
– Idemo li? – pitala je.
Klimnuo sam.
Brzo je krenula, skoro da sam iz sve snage morao da žurim da
bih išao u korak s njom. Lice joj je bilo odlučno, strogo, koraci
brzi.
 Prešli smo pešačku zonu, pa mali most, ušli u mali park sa
desne strane.
– Razmišljala sam o nečemu – kazala je i zapalila novu
cigaretu. – Možda bi bila dobra ideja da me prime samo na
jednu noć. Tamo mogu da mi daju jače lekove za spavanje. I
tamo je tiho i mirno. Nema dece. Šta misliš o tome? Kao da sam
na terapiji. Dobiću hranu i krevet, i nekog da se brine o meni
kako bih mogla da zaspim.
– Pa zar je toliko strašno? – pitao sam. – Zar si toliko
umorna?
– Ne možeš da veruješ koliko čeznem za snom – odgovorila
je.
– Onda uradi to – kazao sam. – Sigurno će ti prijati.
– Mislim da hoće – rekla je.
Malo smo poranili, pa smo uzeli kafu u obližnjem „Seven
ilevenu“. Bila je jednako stroga, i pomislio sam na sliku koju je
često koristila kad piše, da je vojnik. Crna kožna jakna, crne
farmerke, crne cipele. Mali crni ruksak na ramenu. Bledo, strogo
lice.
– A ti deci možeš da kažeš da ću noćas prespavati kod Jeni –
rekla je.
– Da, tako je valjda najpametnije – rekao sam.
Trebalo je da njena drugarica otputuje tog popodneva, pa se
dobro uklapalo.
– Mislim da bismo sad morali da krenemo – rekao sam.
Lekarka je izašla iz kancelarije čim smo seli u čekaonicu.
Odavala je isto što i prvi put kada sam je video. Srdačnost,
brižnost, uzdržanu profesionalnost. I ja sam bio isti,
pretpostavljao sam, ali Linda je bila sasvim druga osoba. Ranije
je sve išlo sporo, svaki pokret predstavljao je napor. Sada je
treperila od snage i nestrpljenja kad je sela. Ništa nije moglo da
prođe dovoljno brzo. Počela je da govori pre nego što je lekarka
i sela.
– Rekla si da će ovde uvek biti nekog – kazala je. – Nekog s
kim mogu da razgovaram. Ali ja sam zvala a ti si bila na
odmoru. I nisu mi dali nikog drugog! To je strašno! Bila si mi
potrebna! Stvarno si mi bila potrebna!
Zaplakala je.
Ništa mi nije bilo jasno, pogledao sam je, pa lekarku, koja je
nešto zapisala u notes.
– Zaista mi je žao – kazala je lekarka. – Došlo je do
nesporazuma. Trebalo je da ti daju da razgovaraš s mojim
kolegom.
– To nije dovoljno dobro – odvratila je Linda. – Toliko sam
se plašila.
Jecala je.
– Toliko sam se plašila! – ponovila je.
Lekarka ju je ćutke gledala.
– Kako si? – progovorila je najzad.
– Ide sve brže – odgovorila je Linda. – Čini mi se da uskoro
više neću moći da pratim, ako me razumeš.
– Možeš li da spavaš?
– Ne. Skoro uopšte ne spavam. Možete li da me primite u
bolnicu pa da dobijem neke jake lekove za spavanje? Samo
jednu noć?
Lekarka je klimnula.
– Mislim da je to dobra ideja – rekla je. – Mogu odmah da
sredim, pa da odeš pravo odavde, ako hoćeš?
– Morala bih samo da svratim kući da se spakujem.
– Jasno. Ali to je dobra ideja, Linda. Mislim da će to biti
dobro za tebe.
Pokušao sam da shvatim šta se desilo dok su one nastavile
razgovor. Zašto je iznenada zaplakala? Meni ni reč nije rekla o
strahu, i nije pokazala bilo šta od onoga što se sada videlo.
Lekarka joj je rekla na koje odeljenje treba da ode. Linda je
dobila i cedulju sa adresom. Ugovorile su nov termin, koji je
takođe dobila na cedulji.
– Ako nastane neki problem, zamoli ih da me pozovu –
kazala je. – Ali ja ću sve srediti odavde, tako da će znati da
dolaziš.
Ustali smo, ponovo se rukovali s njom, sišli na ulicu.
Linda se opet oraspoložila.
– Vraćam se kući sutra pre podne. Deca neće ni primetiti da
me nema.
– Nema problema – rekao sam.
Požurili smo ulicama, ona vedra, ja zbunjen, mada mi je na
neki način i laknulo, možda zbog načina na koji se lekarka
ophodila prema njoj. Činilo se da je sasvim normalna stvar da
Linda prespava u bolnici, pa je valjda tako i trebalo.

Linda je spakovala nešto odeće u ruksak, pozdravila se s

drugaricom i sa mnom, nisam morao da je pratim, zaista, uzeće
taksi, i onda je sa osmehom nestala u liftu.
Počeo sam da sređujem stan. Lindina drugarica mi je
pomagala. Nikad nismo svojski razgovarali, sada jesmo. Ispričao
sam joj šta je Linda rekla, da je i kod nje nered u kući i da joj to
ne smeta. Nasmejala se i rekla da bi Linda verovatno volela da
je tako, ali da je samo projektovala svoje želje na nju. Linda ju
je jednom posetila u Stokholmu, ispričala je, bilo je to pre
mnogo godina, tada je bila raspoložena kao sada, kupala se u
kadi s njenom malom ćerkom i skoro zahtevala da se prema njoj
ophodi isto kao prema ćerki.
Nije mi bilo jasno kako je mogla to da prihvati. Prihvatila je
to tada, i prihvatila je sada. Ali to nije bila Linda. A onome što
nije Linda ja nisam hteo da dam prostora. Nisam to hteo da
vidim. Ali drugarici autentičnost očigledno nije bila važna
koliko meni.
Sređivali smo sobu za sobom i razgovarali o Lindi i njenom
ocu, njoj i njenom ocu, meni i mom ocu. Pomislio sam da zna
nešto što ja ne znam. Nešto u vezi s Lindinim ispadima ja nisam
razumeo, pripadalo je nečemu nepoznatom, i osetio sam se
punim predrasuda, uskogrudim i beskrajno običnim.
Kada je stan bio sređen, spakovala je stvari, uzela u naručje
sinčića, koji se sam igrao dok smo radili i samo slučajno
ponekad bio gde i mi, smestila ga je u kolica i zaputila se ka
železničkoj stanici.
Bilo mi je čudno što sam ostao sam. To mi je obično prijalo,
ali ovoga puta Linda nije samo izašla negde već su je primili u
bolnicu, i iz nekog razloga sam se zbog toga osetio usamljenim.
Prvi put sam pomislio da obično i nisam sam u svemu, već da
je Linda uvek tu.
Pregledao sam frižider, izbacio sve čemu je istekao rok
trajanja, i uradio istu stvar s kuhinjskim elementima. Onda sam
izvadio kesu pilećeg filea iz zamrzivača, ostavio da se otopi na
tanjiru, izvadio sudove iz mašine, i popušio cigaretu na terasi pre
nego što sam otišao po decu. Bio je petak, naš dan za sladoled,
pa sam ih odveo u kafe u tržnom centru, kao obično.
– Mama nije kod kuće – rekao sam. – Noćas će prespavati
kod Jeni.
– Zašto? – pitala je Vanja i tutnula narandžastu plastičnu
kašičicu punu plavog sladoleda s tankim crvenim linijama u usta
dok me je gledala.
– Radi – kazao sam.
– Vratiće se sutra? – pitala je Vanja.
 – Da – odgovorio sam.
– Šta ćemo da radimo sutra? – pitala je.
– Ne znam – odgovorio sam. – Šta biste hteli?
– Narodni park – kazala je Hajdi.
– Ne, to je dosadno – rekla je Vanja.
– Nije – rekla je Hajdi.
– Možemo – rekao sam. – Ali ne moramo da odlučimo do
sutra.
– Luna-park – kazao je Jon.
Osmehnuo sam se.
– Svašta tebi pada na pamet – rekao sam.
– Hoću i ja – rekla je Vanja.
– I ja – rekla je Hajdi.
– Onda smo se dogovorili – rekao sam.

Kada sam ih smestio u krevet, vratio mi se onaj neobični

osećaj usamljenosti. Malo sam gledao televiziju, rano legao,
probudili su me zvuci iz kuhinje, znao sam da je to Jon, dovukao
je stolicu do sudopere, pustio vodu i sipao sredstvo za pranje
sudova.
Dao sam mu doručak, pobrinuo sam se za Hajdi kad je ustala,
na kraju za Vanju. Bila je subota, njihovo TV jutro, dok sam ja
čitao novine na stolici pored. U pola osam zvonio je telefon.
Linda.
– Kako je prošlo? – pitao sam.
– Potpuno fantastično – odgovorila je. – Nikada nisam tako
dobro spavala. I bili su mnogo fini prema meni. Ovde su stvarno
sjajni ljudi. Kako je bilo kod kuće?
– Dobro. Šta misliš, kad se vraćaš?
– Da, to sam htela da kažem. Lekari kažu da bi me zadržali
još jednu noć. Da bi učinak bio što bolji. Mislim da ne greše.
Tako ću se svojski odmoriti.
– Zvuči pametno – kazao sam. – Ali šta da kažem deci?
Možda će im biti malo čudno što si kod Jeni dve noći, a da se u
međuvremenu nisi vratila kući?
– Zar ne možeš jednostavno da im kažeš da sam u bolnici?
– Pa mogu. Ali onda će hteti da znaju zašto.
– Reci istinu. Da sam ovde da bih mogla da spavam.
– Okej. Onda ću tako.
– Mnogo te volim, Karl Uve.
– I ja tebe – kazao sam. – Lepo se odmori danas. Važi?
– Važi. Poljubi decu.
Spustio sam slušalicu i otišao do njih. Sve troje su zurili u
televizor ne primećujući me.
– Zvala je mama – rekao sam. – Vratiće se tek sutra.
– Zašto? – pitala je Vanja.
– Znate kako loše spava u poslednje vreme? Sada je u bolnici
da bi joj pomogli da spava. Tamo će biti noćas.
– Možemo li da je posetimo?
– Ne, ostaće samo jednu noć. Vratiće se sutra. A mi idemo u
luna-park.

Narodni park je bio važno mesto u životu naše troje dece.

Imao je jezerce po kojem su leti gacali i prskali se, a zimi se
klizali. Bio je tu i terarijum, u kojem je, pored ostalog, i papagaj
iz filma s Pipi Dugom Čarapom provodio jesen svoje starosti, a
imali su i nekoliko nepomičnih krokodila, kao i mali kiosk sa
sladoledom i mali zoološki vrt s kunićima i prasićima. Bila je tu
i sala za jahanje, gde je Vanja jahala nekoliko meseci svog ranog
života, i jedno veliko i lepo igralište. Tu su se nalazili i kafe s
podijumom za ples i rok klub. Ali najprivlačniji od svega bio je
luna-park. Bio je drugorazrednog kvaliteta, ali deca to nisu
videla, i uvek kada smo preko leta tu dolazili, morali smo
unapred da se dogovaramo s njima da tog dana nema ni govora o
luna-parku. Ovaj dan spadao je u retke kada to nisam tražio.
Umesto toga sam im rekao da mogu da odu na tri vožnje po
izboru. Ako bude i najmanje navaljivanja, smesta idemo kući, da
li je to jasno? Jeste, jeste, jasno je. Pred tim ulazom obećali bi
mi bilo šta.
– Ja hoću na kajusel! – kazala je Vanja.
– Karrrrrusel – rekla je Hajdi.
Vanja je skočila na nju, morao sam da je uhvatim za ruke i
odvojim.
– Hajdemo, malo ćemo se prošetati i videti šta ima pre nego
što se odlučimo. Ko će na rolerkoster?
– Ja! – kazao je Jon.
– Ja neću – rekla je Vanja.
– A autodrom?
– Mogu li?
– Naravno. Ali moraš sama, ja moram da čuvam Hajdi i Jona.
Smeš li?
Klimnula je. I ubrzo potom vozila se po autodromu, pogleda
ujedno prestravljenog i radosnog. Onda smo svi zajedno otišli na
rolerkoster. Posle sam se s Jonom vozio u jednom od onih
oldtajmera što idu po šini, dok su nas Vanja i Hajdi gledale. Na
kraju su bili na dva različita karusela. Kada smo to uradili, otišli
smo na igralište, gde su već bila dva deteta iz vrtića. Neko
vreme sam stajao s roditeljima, pripazili su i na moju decu dok
sam ja skoknuo po kafu, kada sam se vratio, malo smo
razgovarali o fudbalu, muškarac iz jedne porodice navijao je za
Hamarbi, koji je na tabeli potonuo kao kamen nakon godine
kada su pobedili na Švedskom prvenstvu. Dopadao mi se, ali
nisam ga gledao u oči, pomenuo sam ga u drugom romanu na ne
baš neproblematičan način. Čestitao mi je na uspehu, pa sam
shvatio da u svakom slučaju nije bio dovoljno radoznao da ga
pročita na norveškom.
Pola sata mi je trebalo da ih navedem da pođu kući.
Vanja je bila neobično tiha.
Nedaleko od „Hemćepa“ shvatio sam šta je tišti.
– Zašto ne mogu da kažem „r“, tata? – pitala je. – Hajdi
može. A ja sam veća od nje.
– Ni ja nisam mogao da kažem „r“ kad sam bio mali – rekao
sam.
– Kada si naučio? – pitala je.
– Otprilike kad sam bio tvojih godina – lagao sam.
– Neću u školu – rekla je. – Hoću da ostanem u vrtiću.
– Prirodno je da to hoćeš – odgovorio sam. – Ali kad budeš
pošla u školu, ni nju nećeš hteti da napustiš. Ista je kao vrtić. A
sada si velika.
Obavili smo kupovinu i vratili se kući, gledali su film, dobili
picu za ručak, kupali se. Horski su zatražili mamu kada je
trebalo da ih odvedem na spavanje.
– Dolazi sutra – kazao sam.
– Obećavaš? – pitala je Vanja.
– Obećavam – odgovorio sam.

Sledećeg jutra probudio me je telefon. Bilo je šest sati, pa

sam požurio da ustanem i javim se.
– Ćao, ja sam – rekla je Linda. – Dobro jutro.
– Ćao – rekao sam.
– Kako je kod kuće? Šta ste juče radili?
– Bili smo u luna-parku – odgovorio sam.
– Šta sad rade?
– Spavaju.
 – Ah da, baš je rano.
– Jeste. Kako si ti? Kad se vraćaš?
– Odlično sam. Samo bih volela da sam ponela neke stvari od
kuće. Posebno kompjuter.
– Pitao sam kad se vraćaš.
– Ne znam. Idemo dan po dan.
– Ne vraćaš se danas?
– Kažu da bi možda trebalo da ostanem još nedelju dana. Pa
ćemo videti.
Ćutao sam.
– Eno Nane. Ćao, Nana! Fantastična osoba. Stroga, ali dobra.
Nekako majčinski brižna. Mislim, znaš. Nepokolebljiva šta god
da se desi. Ona je u noćnoj smeni.
– Ali, Linda, zar treba da ostaneš još nedelju dana?
– Mislim da je tako. Ali dobrovoljno je, pa ne mogu da me
zadrže. Ako hoću da odem, mogu. Ali dobro mi je ovde, baš mi
je ovo potrebno. Nekoliko dana mira i tišine. Valjda nije
problem?
– Ne, naravno da nije.
– Mnogo sam gladna. Čekam da počne doručak. Zato sam
zvala. Malo sam nemirna ovde. Da samo imam kompjuter,
makar bi mogla da pišem.
– Da – rekao sam.
– Eno, postavljaju. Pozvaću kasnije. Zdravo, prinče moj!
Spustio sam slušalicu i otišao u spavaću sobu, legao na
krevet. Iz dečje sobe začuo se neobičan zvuk. Prošlo je nekoliko
sekundi pre nego što sam shvatio šta je. Neko je pritiskao kvaku
najbrže što je mogao. Ustao sam. Neko je lupao na vrata i vikao
tata, tata! Otvorio sam. Jon. Suze su mu bile u očima.
– Nisi mogao da otvoriš vrata? – pitao sam.
– Da! – rekao je.
 – Hajde, idemo da jedeš.
Ispunila me je jeza dok sam sedeo gledajući ga kako jede.
Ništa nisam shvatio. Stvarno sam poverovao da tamo ide da
spava. Kao da sam dete. Mislio sam da će joj dati malo jače
lekove za spavanje u kontrolisanijim uslovima, i da će njeno
podizanje stati čim se dobro ispava cele noći. Odakle mi to, sam
bog zna, ali to sam mislio.
Primili su je u psihijatrijsku bolnicu, tamo je bila sasvim
sama, a ja nisam ni pomislio na to.
Muž sam joj, pobogu. Najbliži član porodice. Morao sam da
odem tamo, morao sam da porazgovaram s lekarima, i morao
sam da je vidim. Samo da kažem da sam tu za nju, i za nju i za
njih.
Kakav sam idiot.
Potpuno praznoglav.
Ali kako da odem? Decu stvarno nisam mogao da povedem,
ne bi bio red. A u gradu nisam poznavao nikoga ko bi mogao da
ih pričuva. U stvari jesam, ali oni su imali i svoju decu. I nisam
podnosio da tražim bilo šta od bilo koga.
Jona više nije zanimala hrana, kroz baricu mleka je gurnuo
komadić kornfleksa na mušemu.
– Sit si? – pitao sam.
– Da – rekao je. – Hvala.
– Dobro ćeš ti proći u životu kad si tako ljubazan – rekao sam
i podigao ga iz stolice. Skinuo sam mu pelenu i bacio je u kantu
ispod sudopere. – Hoćeš li da malo budeš go?
Klimnuo je i oteturao se u sobu. Pustio sam dečji program na
televiziji, otišao u drugu sobu i pozvao Lindu.
Odmah se javila.
– Zdravo, „kućo“ – rekla je.
To je često govorila, pošto joj je na telefonu pisalo „kuća“
kad pozovem.
– Ćao – rekao sam. – Naravno da je trebalo odavno da te
posetim i porazgovaram s lekarima i tako to, ali sada se pitam da
li je u redu da dođem sutra ujutru? Odmah posle vrtića?
– Da, naravno – rekla je. – Biće im drago da te upoznaju.
Svima sam rekla kako čudesno lepog muža imam.
– Zaista mi je žao zbog ovoga, Linda.
– Pa valjda nema zašto da ti bude žao. Meni je super. Kao da
sam u planinskom hotelu. I daju mi dobre lekove za spavanje.
Noću spavam kao zaklana.
– Dobro je. Ti spavaj i odmori se, pa se vidimo sutra. Važi?
Slobodno pozovi kad poželiš. Poneću mobilni ako budemo
izlazili.
Jeza me nije napuštala tog dana, vraćala se u redovnim
razmacima.
Bio sam Lindin najbliži član porodice, bio sam joj muž, i bila
je sama u psihijatrijskoj bolnici, a ja ni prstom nisam mrdnuo da
joj pomognem. Sada je tamo provela već dva dana. Bez pomoći,
bez podrške, sasvim sama.

Čim je ustala, Vanja je pitala kada se mama vraća.

– Upravo je zvala. Rekla je da mora još malo da ostane u
bolnici.
– Ali obećao si!
– Znam. Ali ona je tamo da se dobro ispava. Znaš kako je bila
umorna proletos pa je samo spavala? Sada je obrnuto, sad uopšte
ne može da zaspi. Nije opasno, ali mora da ostane još nekoliko
dana. Ali znaš šta?
– Šta?
– Posetićemo je u bolnici sutra. Mislim da ćemo moći.
– Sigurno?
 – Da, naravno.
Kada sam sledećeg jutra odveo decu u vrtić, prepešačio sam
tih nekoliko stotina metara do velikog bolničkog kompleksa. Pre
toga sam tu bio samo jednom, kada se Jon rodio, pre skoro tačno
tri godine. Tada sam odjurio kući po Vanju i Hajdi, smejale su
se i šalile u bolničkoj sobi, milovale su ga po glavi i stavile
gumenog guštera na nju, što sam slikao, pa zato to još pamtim.
Linda mi je objasnila gde se nalazi, zapisao sam na cedulji.
Dugačka zgrada nalik na stambenu, naizgled iz šezdesetih, na
samom kraju kompleksa. Ušao sam, popeo se liftom, pozvonio
na vrata, koja su bila zaključana. Dok sam čekao, jedna žena je
naišla niz stepenice.
– Da vi niste pisac? – pitala je.
– Jesam – odgovorio sam.
– Vi ste napisali Moju borbu? Zamislite, da vas ovde
sretnem!
– Da – kazao sam. – Drago mi je.
Vrata su se otvorila, pojavila se sestra u pedesetim godinama
i pogledala me. Nosila je belu uniformu.
– Dobar dan – rekao sam. – Zovem se Karl Uve Knausgor.
Treba da vidim Lindu.
– Dobar dan – rekla je. – Pođite sa mnom. Ovde je.
Pošao sam za njom bezbojnim hodnikom.
Sa osamnaest godina sam radio na jednom takvom odeljenju,
i sve sam prepoznao. Trpezarija, kancelarija nalik na kavez s
velikim prozorom, dnevna soba, dug hodnik s vratima sa obe
strane. Pod od sivog linoleuma. Nameštaj sa nesumnjivom
aurom ustanove.
Četvoro-petoro ljudi sedelo je pred televizorom. Tresli su se,
zatvoreni, bledi. Dva pacijenta su hodala levo-desno, ispunjeni
nervoznom, nemirnom i agresivnom energijom. Bili su mladi, a
oni koji su gledali televiziju sredovečni i stari. Linda je izašla iz
jedne sobe. Ozarila se kada me je videla, snažno me je zagrlila i
poljubila pravo u usta.
– Evo mog muža! – rekla je glasno svima prisutnima.
– Stvarno imaš lepog muža, Linda! – povikala je starija,
krepka žena.
– On je najbolji pisac u Norveškoj! – rekla je Linda. – Istina
je!
Svi prisutni, nekako obogaljeni i klonuli, svi tamnih i praznih
očiju, pogledali su ka nama.
– Da mi vidiš sobu – rekla je Linda. – Mnogo mi je lepo.
Odvela me je u sobu. Tu su bila dva kreveta, na jednom je
sedela gojazna žena, ustala je čim nas je videla, i izašla. Linda je
rekla kako se zove i nasmešila se.
– Ovde sam – kazala je i raširila ruke. – Ali treba da donesem
neke stvari od kuće. Napravila sam spisak. Ili možda ti možeš da
mi ih doneseš sledeći put? Gledaj! – rekla je i uprla u zid, gde su
visila dva crteža.
– Dve bliznakinje su ih nacrtale – rekla je. – Podsećaju me na
mene kad sam bila mlada. Tek im je dvadeset godina. Noćne
princeze. Ni one ne spavaju. Izvode akrobatiku. Potpuno su
fantastične.
Priljubila se uz mene.
– Nije li prijatno ovde? – pitala je.
– Jeste – kazao sam i zakoračio ka prozoru. – Ali trebalo bi
da porazgovaram s dežurnom sestrom, pa šta misliš, da li je
bolje da to odmah obavim?
– Doći će po tebe – rekla je i potapšala jorgan pored sebe na
krevetu. – Sedi ovde.
Seo sam pored nje. Zagrlila me je i htela da me poljubi.
Izmakao sam se.
 – Nisam baš za to – rekao sam.
– Nema veze – rekla je. – Razumem. Ali da vidiš!
Ustala je i uhvatila me za ruku da bih prišao prozoru. Htela je
da vidim sve što je stajalo na okviru. Porcelanski psi,
porcelanske mačke. Slika Vanje, Hajdi i Jona. Disk pevačice
Robin, postavljen da se vidi omot, nekoliko kamenčića, nekoliko
malih plastičnih obruča za igru.
– A ovo je moj mali drug. Mumin. Svake večeri ga pokrijem
jorganom pre nego što legnem.
Pokazala je kutiju na podu, u kojoj je ležala plišana igračka.
Neko je pokucao. Sestra koja mi je otvorila vrata odvela nas
je do jedne kancelarije. Unutra je bilo četvoro ljudi. Linda i ja
smo seli na stolice između njih. Čovek za kojeg sam shvatio da
je glavni lekar, u smeđem odelu, postavio joj je nekoliko pitanja,
krajnje vedro, na švedskom s teškim stranim naglaskom. Još
jedan čovek je nosio običnu odeću, a ostali bele uniforme. Linda
je na sva pitanja odgovarala dugo, opširno i duhovito. Svi su se
osmehivali, shvatio sam da im je ljubimica.
– Ali jednu stvar moram da kažem – rekla je Linda. – Znam
da neće biti lepo, jer ću zvučati kao elitista, ili tako nešto, ali kad
me već pitate kako mi je ovde, jedna činjenica se ne da zaobići,
a to je da su neke sestre na odeljenju tako... pa, sad treba da
pazim šta govorim, ali ponekad stvari idu malo sporije, ne
kapiraju uvek odmah, pa mi je to ponekad naporno. Ja pišem, ja
pravim radio-emisije, ja sam radna žena, i navikla sam na
određeni nivo, ako razumete šta hoću da kažem. Ali ovde
praktično nemam s kim da razgovaram.
Hteo sam u zemlju da propadnem, ali pravio sam se lud i
gledao je dok je govorila.
– Tako je kako je, Linda – rekao je lekar. – Ali sada ti je muž
tu. Sigurno bi voleo nešto da pita? Zar ne?
 – Samo dve stvari – rekao sam. – Čisto praktično. Imamo
troje dece. Moraju da vide Lindu. Kako da to organizujemo? Ne
želim da ulaze ovamo.
– Možda možete u parku? – kazao je lekar. – Biće dobro
tako. Inače te ništa ne sprečava, Linda, da dobijaš odsustvo
svakog dana ili svakog drugog, pa da odlaziš kući. Možda ne
danas, možda ne sutra, ali ubuduće.
– To je druga stvar koja me zanima. Šta mislite, koliko će ona
morati da ostane ovde?
Pogledao sam Lindu kada sam to rekao, nisam se dobro
osećao što sam je oslovio sa „ona“ kad je sedela pored mene, ali
nisam imao druge. Samo se osmehnula, kao da poručuje: kakvog
divnog muža imam.
– Bojim se da je to teško reći – odgovorio je lekar. – Voleli
bismo da te malo spustimo pre nego što odeš kući, zar ne?
– Lekovi ne deluju – rekla je Linda i pogledala me. –
Dobijam velike doze, koliko sam shvatila, ali uopšte ne deluju.
– Da, imaš mnogo snage.
– Dobro – rekao sam. – Ali drugim rečima, ne govorimo o
danima.
– Rekao bih da ne – kazao je lekar i ustao. – Ja sad idem na
odmor, sutra dolazi lekarka. Ona je bolja od mene, pa nema
problema.
– Ideš na odmor? – pitala je Linda.
– Da – odgovorio je.
– A baš sam te zavolela – kazala je.
Nasmejao se, pružio nam ruku, a onda je cela grupa, izuzev
glavne sestre, nastavila obilazak.
– Htela bih da malo porazgovaram s vama – rekla je sestra. –
Možete li nakratko do moje kancelarije?
– Mogu – rekao sam i pogledao Lindu.
 – Sačekaću u sobi – kazala je.
Pošao sam s njom do kancelarije.
– Da li vam je potrebna pomoć? – pitala je. – Imate pravo na
socijalnu pomoć. Neko može da dolazi kod vas da kupuje,
sprema hranu, pere.
– Ne – rekao sam. – Ne, ne. Nije potrebno. Apsolutno nije.
Sasvim je u redu.
– Dobro – kazala je. – Ali ako se to promeni, slobodno recite.
Kako su deca?
– Dobro su.
– Znaju li da je ovde?
– U izvesnom smislu. Rekli smo da je u bolnici da bi spavala.
– Dobro. Mislim da je dobra ideja da ih dovedete u park
ispred da tamo vide Lindu, kao što je pomenuto.
– Može li danas? Obećao sam im da će moći da je vide danas.
– Nije problem. Dođite posle vrtića. Kada idete po njih?
– U tri. U stvari, ne, u pola četiri. Pa da kažemo petnaest do
četiri, ovde.
– Postaraću se da tada bude kod ulaza.
– Hvala vam – rekao sam, otišao do Lindine sobe i pokucao,
otvorio vrata. Linda mi je pošla u susret i uhvatila me za ruku,
odvukla me do kreveta.
– Šta kažeš za lekara? Zar nije fantastičan? Iz Istočne Evrope.
Mađar ili Rumun ili tako nešto. Baš šteta što ide na odmor.
Tipično.
Pogledala me je. Zagrizao sam usnu da ne bih zaplakao, ustao
i prišao prozoru.
– Hoćeš li da zapalimo? – pitala je.
– Može – rekao sam. – Možemo.
– Imaju kafu. Košta pet kruna za posetioce, ali videću mogu
li da ti sredim jednu za džabe.
 – Nije problem da platim – kazao sam.
Sipala je dve šolje, dodala mleko u jednu, dozvala bolničara.
– Idemo da zapalimo – rekla je. – Otključavaj, otključavaj.
Pošli smo s njim do hodnika na suprotnoj strani zgrade od
one gde sam ušao, otključao je vrata i spustili smo se liftom,
izašli na asfaltiran plato s nadstrešnicom pod kojom su dva
starija muškarca sedela i pušila.
Linda je zastala i zapalila cigaretu. I ja sam.
– Toliko sam srećna što sam s tobom – rekla je. – Toliko me
činiš srećnom, Karl Uve.
Stala je na prste i poljubili smo se. Čvrsto me je stegla,
odstupio sam jedan korak, pustila me je, pogledala niz ulicu na
kojoj se pojavio automobil.
– Lepo mi je ovde – rekla je – zar ne misliš?
– Jeste – odgovorio sam. – Ali ne možeš ostati predugo.
– Naravno – rekla je.
Ambulantna kola su polako pristizala ulicom.
– Cele noći dolaze i odlaze – kazala je. – Zanimljivo je.
– Da – rekao sam.
Pogledao sam u daljinu, a ona me je uhvatila i okrenula, kao
da hoće da kaže da nju treba da gledam.
Pogledali smo se u oči. Stala je na prste i poljubila me.
– Uskoro moram da krenem – rekao sam.
– Da, znam da imaš mnogo da radiš – kazala je.
– Ali vidimo se po podne – rekao sam. – Doći ću s decom, pa
ćemo se naći tu ispred.
– Lepo je u parku – rekla je.
– Možemo da kupimo sladoled – kazao sam.
– Da! – rekla je.
– Zdravo – rekao sam.
– Zdravo – rekla je.
 Čim sam se okrenuo, zaplakao sam. Plakao sam celim putem
do kuće, gotovo slep od suza, ali kada sam stigao, seo na balkon
i zapalio cigaretu, više nisam plakao. Nastala je situacija i
trebalo je izboriti se s njom.
Trebalo je uskoro da odem na četvorodnevnu turneju u
oblasti Geteborga, morao sam da je otkažem. Imao sam nekoliko
nastupa na Festivalu knjige u Oslu, morao sam da ih otkažem. I
morao sam da pozovem Ingrid i mamu da vidim mogu li da
dođu u nekom trenutku, ne zato što mi je potrebna pomoć, već
da bi oko dece bilo i nekog drugog osim mene. Sve što je
skretalo pažnju s činjenice da Linda nije tu bilo je dobro.
Ušao sam i pozvao Elisabet. Rekao sam joj kako stvari stoje,
da je Linda bolesna i da moram da otkažem sve što imam
narednih nedelja.
– A da li bismo mogli sve nastupe da sakupimo u jedan dan?
I da možda angažujemo bebisiterku samo tog dana?
– Pa da – odgovorio sam. – Mogli bismo.
Poslao sam imejl Stefanu iz izdavačke kuće „Nurdsteds“ i
pitao može li da otkaže dogovore koje sam imao. Mogao je.
Poslao sam imejl organizatoru u Geteborgu i rekao da moram da
otkažem turneju. U odgovoru je kazao da je u redu, ali je pitao
da li bih mogao da dođem makar na jedan dan, baš u Geteborg?
Već su reklamirali događaj i ne bi voleli da otkazuju. Odgovorio
sam da bih mogao. Luizijanu nisam dirao, tamo sam i želeo da
se pojavim, a nalazila se toliko blizu da sam mogao da se vratim
iste večeri.
Pozvao sam Ingrid, rekla je da će rado doći da pomogne, ali
da najverovatnije neće moći pre kraja nedelje. Pozvao sam
mamu, rekla je da će i ona nekako naći slobodno vreme i doći,
ali po svemu sudeći tek sledeće nedelje.
 Hajdi je dotrčala do mene kad sam prošao kroz kapiju vrtića.
– Idemo kod mame? – povikala je.
– Idemo – odgovorio sam.
Jon me je ugledao, sišao s tricikla i takođe dotrčao.
Podigao sam ga, spustio, okrenuo se vaspitačicama.
– Kako je bilo danas? – pitao sam.
– Dobro je bilo. Stariji su išli u pozorište.
– Ah, da – rekao sam.
– Jon je odspavao oko sat. Ali danas je bilo skoro nemoguće
pokrenuti ga.
– Mnogo rano ustaje – kazao sam.
Vanja je bila na ljuljašci s Katinkom. Prišao sam im. Hajdi je
pošla sa mnom, držala me je za ruku.
– Idemo kod mame! – rekla je.
– Pa znam – rekla je Vanja.
– Ideš li? – pitao sam.
– Samo da uzmem crtež – kazala je i utrčala unutra.
U međuvremenu sam smestio Jona u kolica. Pitao sam se šta
je nacrtala. Kad je Linda bila u depresiji, nacrtala je devojčicu,
majku i srce između njih, i napisala „Volim te, mama“. Pored je
stajala kuća s drvetom i cvetnjakom, nacrtana na način koji
pamtim iz svog detinjstva.
Popeli smo se do Sederverna i ušli u bolnički kompleks.
Vanja je tu već bila nekoliko puta, kod oftalmologa, pa je taj
kraj povezivala isključivo s pozitivnim stvarima.
– Gde je? – pitala je Hajdi.
– Tamo – odgovorio sam.
– Tamo spavaju? – pitala je.
– Da, tako je.
– Da li mnogo ljudi ne može da spava? – pitala je Vanja.
– Ne baš mnogo – odgovorio sam. – Ali ima ih.
 Linda je stajala naslonjena na zid pored vrata. Kada su je
Vanja i Hajdi ugledale, potrčale su. Izvadio sam Jona iz kolica
kako bi mogao da pođe za njima.
– Dečice moja – rekla je Linda i sagla se, zagrlila ih sve troje.
– Vanja, Hajdi i Jon. Koliko ste mi nedostajali!
– I ti si meni nedostajala – rekla je Hajdi.
Linda se uspravila i pogledala me.
– Ćao – rekla je. – Hoćemo li po sladoled?
Klimnuo sam i pošli smo. Sa obe strane ulice stajale su
zgrade, samo je iza one u kojoj se nalazilo psihijatrijsko
odeljenje bio travnjak. Prošli smo pored njega, odmah iza
skrenuli levo, na kraju te ulice nalazila se prodavnica.
– Šta ste radili danas? – pitala je Linda.
– Bili smo u pozorištu – rekla je Vanja.
– Ja nisam – rekla je Hajdi. – Ja sam ceo dan bila u vrtiću.
– Mnogo ste mi slatke – rekla je Linda.
– Zašto ne možeš da spavaš, mama? – pitala je Vanja.
– Ne znam – odgovorila je Linda. – Ali nije strašno. Gledajte,
eno prodavnice.
Otvorila je vrata i ušla. Kad nije direktno obraćala pažnju na
decu, lice joj je poprimalo beskrajno dalek izraz. Shvatio sam da
bi radije bila drugde. Da želi da bude s decom, ali ne kada su
stvarno tu, tada je htela da bude drugde.
Nagnula se nad njima kad su stali kod frižidera sa
sladoledom.
– Hoću dajm – rekla je Vanja.
Jon je pokazao voćni sladoled. Hajdi magnum.
Izvadio sam tri sladoleda, odneo ih na kasu i platio.
Pošli smo nazad. Činilo se da Linda potiskuje sve što ima u
sebi, video sam to po sjaju u njenim očima, ali deca ništa nisu
primećivala, video sam i to. Seli smo na klupu pored jezerceta
na drugom kraju bolničkog kompleksa. Deca su sedela pored nas
i jela sladoled. Kada su završili, igrali su se kraj vode, Jon je
dovukao veliku granu i bacio je u vodu. Hajdi se Lindi popela u
krilo, Linda ju je milovala zureći pred sebe.
– Hoću i ja u krilo – rekla je Vanja. Linda je spustila Hajdi i
podigla Vanju. To bi obično izazvalo svađu, ali ne i tog dana.
Prešao sam na drugu klupu i zapalio cigaretu. Kada sam je
popušio, sakupio sam omote sladoleda i bacio ih u obližnju
kantu.
– Moramo da krenemo – rekao sam.
– Da li je prošlo pola sata? – pitala je Linda.
Klimnuo sam.
Ustala je, stavio sam Jona u kolica i pošli smo.
– Tamo gore je moja soba – rekla je Linda i pokazala vrh
dugačke zgrade.
– Da li je lepa? – pitala je Hajdi.
– Jeste – odgovorila je Linda. – Veoma lepa.
– Možemo li da je vidimo?
– Mislim da deca obično ne idu gore – kazao sam. – Treba da
bude tiho, znate.
– To je tačno – rekla je Linda. – Možda je bolje da ja dođem
kući kod vas.
– Koliko ćeš dugo biti ovde? – pitala je Vanja.
– Ne znam – rekla je Linda. – Ali ovde je moj ulaz. Vidimo
se sutra!
– Zdravo, mama – rekle su Vanja i Hajdi.

Sutradan sam se s dežurnom sestrom dogovorio da Linda sat

vremena bude kod kuće. Nije smela da ide sama, pa sam obukao
decu i s njima otišao da je pokupim. Kao i prošli put, dočekala
nas je ispred odeljenja. Stavila je mnogo šminke. Hodala je
pomalo nestabilno, podupirao sam je jednom rukom, gurao
kolica drugom. Sigurno je zbog lekova, pomislio sam. Manija je
veoma snažna, rekli su, lekovi nisu uticali na nju, a davali su joj
koliko su smeli. Deca su brbljala kao i obično kad smo se
spustili pored velikog gradilišta, koje će postati nova stanica
podzemne železnice – gde su se ljudi biciklom ili pešice vraćali
s posla po šljunkom zasutom asfaltu duž mrežaste ograde – a
onda prošli pored kraće pa duže strane hotela, prešli ulicu, ušli u
zgradu i popeli se liftom.
Linda je nekoliko minuta gledala dečji program s njima. Jon
joj je sedeo u krilu, Vanja i Hajdi sa obe strane, vrlo blizu.
Počeo sam da pravim ručak, najprostiju stvar koju sam znao,
ćufte i špagete. Posle nekoliko minuta Linda je izašla i krenula
niz hodnik. Pomislio sam da će u toalet, ali otvorila su se vrata
spavaće sobe u dubini stana.
Kada je ručak bio skoro gotov, ušao sam kod nje.
Sedela je pred kompjuterom i bila na Fejsbuku.
– Možeš da ostaneš još samo četrdeset minuta – kazao sam. –
Zar ne možeš malo da budeš s decom?
– Evo odmah – rekla je. – Samo da ovo napišem.
Vratio sam se u kuhinju. Ubrzo potom prošla je hodnikom.
Čuo sam vrata balkona. Postavio sam sto, sipao vodu u bokal,
isekao paradajz i stavio po četiri kriške na tanjire. Stavio sam
ćufte u činiju, prosuo vodu i stavio špagete u drugu.
– Ručak! – povikao sam.
Niko nije došao.
Ušao sam u sobu i isključio televizor. Deca su pošla za mnom
u kuhinju i sela. Izašao sam na balkon, gde je Linda pušila s
nogama na ogradi.
– Ručak – rekao sam.
– Stižem! – rekla je.
 Dok smo jeli, razgovarala je s Vanjom, Hajdi i Jonom baš
kao obično. Video sam da mora da se sabere da bi to radila, jer
je zračila nemirnom, bezobzirnom energijom.
Posle jela smo svi otišli u dnevnu sobu. Deca su se priljubila
uz nju, obgrlila je Vanju i Hajdi, a Jon joj je sedeo u krilu. Ali
pogled koji mi je uputila bio je očajan. Spustila je Jona i ustala.
– Gde ćeš, mama? – pitala je Hajdi.
– Samo do ve-cea – odgovorila je.
Nije se vratila, pa sam otišao da vidim šta radi. Sedela je pred
kompjuterom i pisala nešto na Fejsbuku.
– Moramo da krenemo polako – kazao sam. – Treba i da ih
obučemo i sve to. A ti moraš da se vratiš do sedam.
– Ne morate sa mnom – rekla je. – Nema potrebe. Pa koliko
ima donde? Kilometar? Ni toliko. Mogu sama.
– Ali rekli su da ne treba da budeš sama. Izričito su
napomenuli da moram da te pratim.
– Ma to je samo rutina – odvratila je. – Pravilo za ljude koji
stvarno ne mogu da se staraju o sebi. Ja mogu. Idem sama, a ti i
deca ostanite.
– Dobro – kazao sam. – Onda ćemo tako.
Otišao sam u dnevnu sobu.
– Dođite da se pozdravite s mamom! – rekao sam.
Jon je skliznuo i pohitao u hodnik. Hajdi je pošla za njim.
– Vanja?
– Zdravo, mama! – povikala je.
Linda se sagnula i zagrlila Hajdi i Jona. Nestabilnim
koracima, s tašnom koja joj se klatila u ruci, ušla je u dnevnu
sobu, gde se sagnula i poljubila Vanju u glavu.
Kada je otvorila vrata lifta, pogledala me je i namignula,
poljubila jagodice prstiju i poslala mi poljubac.
 Malo iza devet sati pozvali su iz bolnice.
Sestra se predstavila i pitala da li sam ja Lindin muž.
Potvrdio sam.
– Da li je sada s vama? – pitala je sestra.
– Linda? Nije. Otišla je u bolnicu pre dva sata. Zar nije
stigla?
– Ne. Ali zar nije trebalo da je dovedete? Tako smo se
dogovorili?
– Da, znam. Ali delovala je sasvim pribrano. I ne živimo
daleko.
– Ne može da dobija odsustvo ako se ne poštuju pravila.
– Razumem.
– Sad znate – rekla je.
– Da – rekao sam.
Spustio sam slušalicu i pozvao Lindu na mobilni. Bio je
isključen. Pokušao sam još jednom malo kasnije, a pošto je i
tada bio isključen otišao sam da legnem. Sledećeg jutra pozvao
sam odeljenje. Linda je bila tu. Došla je oko ponoći, kazala je
sestra. Pozvala je Lindu, koja je došla da se javi.
– Ćao – rekao sam.
– Ćao! – rekla je. – Dobila sam novog bolničara, upoznaćeš
ga, ispostavilo se da je čitao Moju borbu! Hitlerovu knjigu,
dakle, ne tvoju. Mislim da se bavi borilačkim sportovima i da
ima borilačkog psa. Ali fin je. Mislim da će mi biti dobro
društvo ovde.
– Ali slušaj – rekao sam – juče je trebalo da odeš pravo na
odeljenje.
– A to – rekla je. – Već sam pričala s glavnom lekarkom.
Samo sam htela da se malo prošetam. Nije bilo ništa strašno. Ja
sam ovde dobrovoljno, znaš. U suštini ne mogu da mi zabrane.
– Gde si bila?
 – Na Melevangenu. Tamo sam malo šetala. Hoćeš li doći
posle?
– Hoću, kada ih odvedem.
– Odlično! Jedva čekam da te vidim! I možeš li da mi
doneseš malo para? Dekintirana sam.
– Dobro – rekao sam. – Hoću.

Pozvonio sam na vrata u sivoj zgradi. Otvorila je mlada

sestra. Rukovali smo se, ušao sam za njom. Linda je sedela za
trpezarijskim stolom s bradatim muškarcem, verovatno od
tridesetak godina. Shvatio sam da mi je njega pominjala. Ustala
je sva ozarena kad me je ugledala, prišla je i zagrlila me.
– Ovo je Mats – kazala je. – Vas dvojica imate mnogo
zajedničkih tema.
– Zdravo – rekao sam i rukovao se s njim.
– Zdravo – kazao je i primetio moju demonstrativnu
nezainteresovanost, jer je odmah rekao da mora da ode da sredi
nešto.
Ušli smo u njenu sobu. Pojavilo se još stvari na prozoru.
Činjenica da je ponela sliku dece kad je pošla u bolnicu svakako
je značila da je bila svesna da neće ostati samo jednu noć. Samo
sam ja u to poverovao. I deca.
Govorila je o zaposlenima i pacijentima kao da su joj
dugogodišnji poznanici. Govorila je o odeljenju kao da je
nekakav romantični sanatorijum iz romana Tomasa Mana.
Govorila je o svim svojim planovima, o svemu što će uraditi, i
pokazala mi notes u kojem je već ispisala mnogo strana.
– Kako ti je bilo kod kuće juče? – pitao sam.
– Bilo je divno što sam videla decu – rekla je. – Ali ne mogu
dugo odjednom. Nešto me vuče. To su tako snažne sile, ne mogu
da im se oduprem.
 – Bila si odlična s decom, Linda. Veoma mi je drago zbog
toga. Vidim koliko te to košta. Ali moraš nastaviti. Možeš li?
Klimnula je.
– Hoćete li doći po podne?
– Da. Kao prošlog puta.
– Jesi li doneo pare?
– Jesam, ali ne mnogo. Da li je dvesta dovoljno?
– Pa i nije. Ali uzeću. Hoćemo li da zapalimo?
Deset minuta smo pušili ispred, nije mogla da se smiri,
shvatio sam da priželjkuje da odem.
– Vidimo se kasnije, onda – rekao sam.
– Važi – rekla je i okrenula se ka druga dva pacijenta koja su
tu stajala, dok sam ja pošao kući. Kad sam stigao, izneo sam
bicikl iz podruma, DBS koji sam izabrao među drugim,
verovatno boljim biciklima zato što me je to ime podsećalo na
detinjstvo, prolećnu svetlost, miris mora među borovima.
Odvezao sam se do farbare „Fliger“, koja se nalazila u Ulici
Ćebenhavnervejen i kupio farbu, četke i valjke. Kad sam se
vratio kući, omalao sam prvi deo Vanjine sobe, toliko plačući da
sam jedva video zid. Tri zida sam obojio u svetloplavo, kako je
Vanja htela, a četvrti u belo. Onda sam duži zid sobe koja će
uskoro biti samo Hajdina i Jonova ofarbao u svetlozeleno. To je
bio Hajdin predlog. Oprao sam četke i valjke, pozvao Lindu i
pitao kako je, rekla je da je dobro, ali da se dosađuje. Rekao sam
da je u tome suština njenog boravka tamo, da se dosađuje i ne
radi mnogo. Rekla je da zna.
Posle tog kratkog razgovora izašao sam na terasu, okružen
zvucima grada i toplim avgustovskim vazduhom uvlačio sam
dim u pluća razmišljajući o tome što se dešava s Lindom.
Naizgled je bila potpuno svesna svog stanja i slagala se sa svime
što kažem, pa sam poverovao da mi je mnogo bliža nego što
zapravo jeste; čim sam joj nestao iz vida, skrenula je i otišla u
grad. Htela je da kaže da me voli, ali je moje prisustvo
podrazumevalo obavezu koju nije mogla da podnese, jer ju je
vezivala za nešto, a upravo je od veza bežala.
Pre ovoga je bila na samom dnu, skoro sasvim nemušta i
obuzeta mislima o smrti, u nepodnošljivom stanju koje je
potrajalo nedeljama. Naravno da nije mogla da potisne svetlost
koja ju je posle toga ispunila, i koja je sve činila lakim i dobrim,
već je morala da je isprati, jer je ispod te svetlosti, na kraju
talasa koji ju je sve više uzdizao, vrebao mrak. Znala je to.
Kazala mi je da joj je za vreme jednog maničnog perioda
medicinska sestra rekla: seti se da si zapravo tužna. Ali šta je tu
istinsko a šta neistinsko? Šta je Linda, šta je depresija, šta je
manija?

Tog popodneva je Vanja dojurila do mene kad sam otvorio

kapiju vrtića.
– Tata! Tata! Mogu da kažem „r“! – povikala je.
– Prosto neverovatno! – kazao sam. – Stvarno?
– Rrrrrrrrrrrrr – rekla je. – Priroda!
– Ali kako si to uspela?
– Ne znam. Nekako.
Prvo je pokušavala da izvede nekakvo grgoljavo skonsko „r“
duboko u grlu, ali bezuspešno, a zatim „r“ na vrhu jezika, koje je
zvučalo kao nekakvo šištanje, više aspirovano „t“ nego „r“ –
zvuk koji sam ja na moju beskrajnu sramotu morao da koristim
sve do šesnaeste godine.
Sada je iznenada uspela.
– Sjajno, Vanja! – rekao sam. – I to baš pre nego što treba da
kreneš u školu!
Nisam im rekao da sam farbao, hteo sam da ih iznenadim.
Bili su veoma zadovoljni, posebno Hajdi, koja se ozarila kada je
videla. Vanja je po običaju razmišljala šta dalje.
– Hoću sliku psa na ovom zidu – rekla je.
– Dobro – kazao sam. – Sutra ću ofarbati sledeći deo, pa kad
se osuši, možemo da kupimo slike.
– Ja hoću sliku mace – rekla je Hajdi.

Osećao sam da izdajem Lindu dok sam krečio, jer je krečenje

njihovih soba bilo nešto bezuslovno dobro, a na to nisam imao
pravo, činilo se da joj radim iza leđa ako se ovde nešto dobro
dešava dok ona pati. Ujedno sam morao to da uradim, i zbog
sebe, jer to je bila očigledna kompenzacija, i zbog dece, koja su
morala da imaju što manje kontakta s Lindinom patnjom.
Na povratku iz vrtića svratili smo u prodavnicu slika i
ramova. Vanja je izabrala tri slike pasa, Hajdi jednu mačke
ijednu slona Babara u crvenom avionu, a ja sam izabrao motiv iz
knjige o Muminima Ko će utešiti Mrvicu?, Sofronija pod
blistavim nebom. Okačili smo slike, ručali, pa otišli po Lindu u
bolnici. Malo je zanosila u hodu, i javio se u njoj nekakav
nagoveštaj zamora, istrošenosti. Kod kuće smo gledali dečji
program, odgledala je pola pre nego što je otišla u spavaću sobu
da proveri imejl i Fejsbuk. Posle toga je izašla na balkon da
zapali. Kada se vratila, trebalo je da krenemo. Uletela je u sobu
da spakuje neke stvari, deca su se obula, pomalo nevoljno, ali ne
toliko da budu nemoguća, pa smo se ponovo zaputili ka bolnici,
Jon u kolicima, Vanja i Hajdi pored, Linda malo ispred i sa
strane. Redom ih je zagrlila, a kada se uspravila, video sam da
su joj oči vlažne. Rekli smo laku noć, a onda smo se mi vratili
kući.

Sledećeg prepodneva prisustvovao sam novom sastanku s

lekarima. Linda je izvela novi šou, bila je šarmantna, visprena,
sve je zasmejavala. Pokazivala je punu svest o svojoj situaciji,
čak se i šalila na račun manije. Samo je htela dalje. Dalje, dalje,
dalje. Nije mogla da se skrasi, nije mogla da se drži razgovora,
morala je da prekida, da ubacuje nešto novo. Kada bih ja nešto
rekao, pogledala bi me nestrpljivo, često je završavala moje
rečenice, znala je šta ću reći davno pre nego što to kažem,
možda i pre nego što sam ja znao. U tom smislu je bila
briljantna, u nekakvom uzvišenom stanju, nečemu sasvim
posebnom i velikom. Ali pošto nije uzimala u obzir ono što se
nalazilo ispod toga, ono beživotno i tupo, sporo i ružno, ili pošto
je odbijala da to vidi, ta briljantnost je samo bila nekakav
paravan, ali u tom stanju je našla mesto, jedino koje je mogla da
podnese. Pomisao na decu bila je deo tog mesta, a možda i
pomisao na mene. Ali kada bi se našla s decom, ta dva nivoa bi
se presekla, što joj je bilo nepodnošljivo, video sam koliko se
bori da sve drži u jednom komadu kad dođemo u posetu. Sve se
u njenoj ličnosti pretumbalo, njeno desetogodišnje jastvo moglo
je da se iskaže, njeno adolescentsko jastvo moglo je da se
iskaže, njeno erotsko jastvo, obično sakriveno, koje se
pokazivalo samo meni, moglo je da se iskaže, njeno ekstatično
iskričavo pesničko jastvo moglo je da se iskaže, njeno hvalisavo,
preterivanju sklono jastvo moglo je da se iskaže, jer karakterne
crte više nisu pripadale nikakvom redu, ništa ih nije spajalo,
centar je izgubio vezivnu moć, sila manije je sve razbacala, jer
Linda je htela da se uzdiže, sve je u njoj htelo da se uzdiže, i
neprekidno se uzdizala, dok se ujedno sve više umarala. Ali u
tome, u uzdizanju i svetlosti koja ju je navodila da se uzdiže,
jednu stvar nikada nije prekoračila, naime obavezu prema deci.

Mnogo šta mi je tih dana postalo jasno. Linda je sanjala o

sasvim običnom životu u sasvim običnoj porodici. Da ima
običan posao, da vikendom odlazi na plac, da radi u bašti dok joj
se deca motaju oko nogu. Ali ona nije bila obična. Bila je
najneobičnije ljudsko biće za koje sam znao. Borila se tokom
svih godina porođaja, dojenja i male dece. Njena borba bila je
sasvim drugačija od moje, njena se vodila na život i smrt.
Napisao sam da živim neautentičnim životom, da živim tuđim
životom, i možda je tako i bilo, i to me je tištilo, ali nije me
ugrožavalo. Lindu jeste. Čitava njena ličnost, kakva je bila na
početku naše veze, i čitav njen jezik izbrisali su se u životu koji
smo vodili. Sa mnom nije bilo tako. Ja sam pisao, ja sam imao
svoj jezik i, ništa manje, svoje odstojanje. Ona takvo odstojanje
nije imala, sve do sada, sada se uzdigla iznad svih stega i
obaveza i htela da bude sasvim slobodna. Ali ta sloboda bila je
lažna, ta sloboda bila je obmana, ta sloboda bila je cirkus usred
bela dana. Njoj je možda delovala sjajno, njoj je možda delovala
magično, ali kada bih je ja pogledao, video sam sve što je
iznemoglo, nestabilno, jeftino i lažno, tugu bolnice, ljude koji su
izgubili nadu, a s njom i sve ostalo.

Rekao sam zaposlenima u vrtiću da je Linda primljena u

bolnicu i da smo deci kazali da je tamo da bi spavala. Rekli su
da ništa nisu primetili, deca su bila kao uvek. Jedna vaspitačica
je rekla da naša deca imaju snažnu ličnost. Ali niko se ne
prilagođava tako brzo kao deca, pa za njih nije bilo ničeg
čudnog u tome što im je majka u bolnici da bi spavala i što je
svakog popodneva posećuju u bolničkom kompleksu. Celu priču
o spavanju držali su za najprirodniju stvar na svetu, u početku su
imali mnogo pitanja, šta se uopšte tamo dešava, ali s vremenom
je ta radoznalost nestala, bilo je kako je bilo.
Zaposleni u vrtiću su mi rekli da slobodno javim ako mi
zatreba pomoć s nečim. Roditelji koje smo poznavali i kojima
sam rekao da je Linda bolesna takođe su ponudili pomoć. Nije
potrebno, rekao sam, i to je bilo tačno, izuzev jednog popodneva
kada je trebalo da odem u Geteborg da čitam, pa je neko morao
da pričuva decu. Vaspitačica iz vrtića bila je voljna da to učini,
pa sam, pošto sam odveo decu u vrtić, posetio Lindu u bolnici i
spremio kobasice za ručak, otputovao vozom. Vaspitačica ih je
dovela iz vrtića, dala im da jedu, smestila ih u krevet i dočekala
me kad sam se vratio oko dvanaest, pomalo ljuta zato što sam
došao dva sata kasnije nego što sam rekao, pa sam to pokušao da
nadomestim plativši joj dodatno. Pomislio sam da možda neće
pristati ako joj kažem koliko ću se kasno vratiti.
Čitao sam deo prvog romana, upravo o neautentičnom životu,
kako mi se dešavalo da se naljutim na decu i prodrmusam ih,
sasvim izgubivši kontrolu. Čim sam počeo da čitam, shvatio sam
da sam pogrešio. Naslutio sam šta ljudi misle, da se prema deci
tako ne sme ophoditi, da sam loš otac koji umišlja de se
iskupljuje time što priznaje koliko je loš, da tražim nekakav
književni oproštaj. Na sreću sam mogao da odem čim sam
završio, da pobegnem u spreman taksi, pa u kupe voza.
Na putu me je pozvala agentica za nekretnine. Još se niko
nije upecao. Dogovorili smo se da još smanjimo cenu. Shvatio
sam da je i njoj stvarno dosadio taj plac.

Usred svega toga bližio se Jonov treći rođendan. Vanji i

Hajdi dolazili su gosti još od prvog rođendana, dok je Jon dosad
slavio samo sa nama. Nije ni znao za drugo kad je punio jednu i
dve, ali sada je imao tri godine, pa sam neko vreme razmišljao
da li da pozovem decu iz vrtića i priredim mu tako nešto, ali sam
zaključio da bi to bilo suviše ambiciozno. Umesto toga će
proslaviti u vrtiću na uobičajen način, tako što jedan ili oba
roditelja donesu tortu i naprave voćnu salatu, pa onda kod kuće
uz tortu i poklone posle ručka. Linda je htela da dođe u vrtić,
pitala je lekarku da li može, odgovorila joj je da je to u redu. Ja
uopšte nisam bio siguran da je to dobra ideja. U njoj se pojavilo
nešto nastrano u društvenim situacijama, i nisam hteo da Hajdi i
Jon to vide.
Pozvonila je na vrata stana oko jedanaest.
Ošišala se i ofarbala kosu u crno. Imala je tešku zelenu senku
na očima, crvenu suknju, ljubičaste helanke, cipele s visokom
potpeticom. Osmehivala se, ali je izgledala umorno.
– Šta kažeš za moj Frida Kalo imidž? – pitala je.
– Lepa si – kazao sam.
– Hoćemo li po tortu? I voće? – pitala je.
– Možemo li prvo da popijemo kafu? – pitao sam.
– Da, vrlo rado – odgovorila je.
Pitao sam se kako da joj to kažem. Kada sam je ugledao,
postalo mi je sasvim jasno da ne treba da pravi rođendan u
vrtiću.
– Kako si? – pitao sam.
– Odlično. Malo sam umorna, možda.
Na ruci je nosila ogroman sat.
– Kupila si nov sat? – pitao sam.
– Da! Uzela sam najveći u radnji, da bi me podsećao da
moram da pazim na vreme. Inače mi ne uspeva. A onda se
mnogo naljute na mene.
– A ta zelena narukvica? – pitao sam i klimnuo ka njenoj
ruci.
– To označava da sam sasvim slobodna. Svaki put kad je
vidim, pomislim na to. Da sam sasvim slobodna.
– Baš lepo – rekao sam. – Ali čuj...
– Da?
 – Možda je bolje da ne dolaziš u vrtić? Znaš, biće mnogo
jurnjave. A tebi su sad potrebni mir i tišina. Mnogo je bolje da ja
odem, a da ti umesto toga dođeš po podne da lepo proslavimo
ovde.
– Da, značilo bi mi da to zaobiđem – rekla je.
– Drago mi je što to čujem – kazao sam.
– Ali mogu da im kupim poklone? To mogu?
– Naravno. Možemo zajedno.
– Pa, zapravo sam se već dogovorila s Jeni.
– Okej.

Došla je dva sata kasnije ruku punih kesa.

– Možda je malo mnogo, ali veoma su lepi! – kazala je. – A
kupila sam nešto i devojčicama.
– Odlično – rekao sam. – Staviću sve u ormar. Hoćeš li kafu?
– Ne, Jeni me čeka dole. Ali vidimo se po podne!
Došla je, odlučili smo da preskočimo ručak, Jon je hteo pravo
na tortu. Upalio sam svećice, pevali smo mu, devojčice stojeći
na stolicama kako su radili u vrtiću. Ugasio je svećice. Jeli smo
tortu, dobili su po poklon, a Jon je posle u dnevnoj sobi dobio
svoje ostale poklone. Linda je ušla s hrpom paketa, traka i
plastičnih kesa, sela je s njim i počela da mu pomaže sa
otvaranjem. Odjednom, usred raspakivanja jednog velikog
poklona, ustala je i izašla na balkon.
– Mama! – povikao je Jon. – Pomozi mi!
Seo sam s njim. Na sreću je to prihvatio, pa smo otvorili
omot i kutiju u kojoj se poklon nalazio. Linda je otišla u spavaću
sobu i otvorila Fejsbuk, pisala je kada sam ušao.
– Odlično je prošlo – rekao sam.
– Nisam mogla više – kazala je. – Mogu samo pomalo
odjednom.
 – Znam. Ali dovoljno je.
Nije me gledala, prsti su tipkali po tastaturi.
– Mislim da je vreme da se krene – kazao sam.
– Da – rekla je. – Samo da ovo napišem.
Ubrzo je završila i pošla sa mnom u hodnik.
– Jonu je rođendan – rekla je. – Mislim da nema smisla da me
sada prate. Zar ne možete da ostanete i nastavite slavlje?
– Sećaš se šta se prošli put desilo?
– Da, da. Ali sad nisam tu. Otići ću pravo u bolnicu.
Obećavam. Ne mogu da rizikujem da mi zabrane odsustvo.
– Sigurno? – pitao sam.
– Apsolutno – odgovorila je.
– Okej – rekao sam.
Pogledala me je.
– Oduvek sam smatrala da sam žena moreplovca. Da odlaziš
na more i ostavljaš me samu. Ali sada se stvar obrnula. Sada
sam ja moreplovac.
Nasmejala se.
I ja sam se nasmejao, pošto je nosila svoju štraftastu bluzu i
izvela mornarski pozdrav.
Poljubili smo se. Priljubila se uz mene, disala mi na uvo,
oslobodio sam se.
– Nisam sad za to – rekao sam.
– Znam – rekla je. – Otiskujem se iz luke.
I onda je otišla.
Nekoliko sati kasnije pozvali su iz bolnice i pitali da li je
Linda kod kuće. Rekao sam da mi je žao, ali da nisam mogao da
je otpratim zbog dece, pa sam rizikovao.
Sutradan sam je pitao šta je radila. Odgovorila je da se samo
malo smucala naokolo. Otišla je u nekoliko barova, razgovarala
s ljudima. Jedan od tih ljudi, muškarac mojih godina, posetio ju
je kasnije te nedelje pre nego što sam došao. Rekla je da su dobri
prijatelji. Ranije ga nisam video niti sam čuo za njega. Isto je
bilo i s mnogim drugima, iznenada je imala veliko društvo u
Malmeu. Te večeri je nisu pustili, pa smo je posetili u parku, gde
je ponovo bila pri sebi, daleko od nestrpljive i nemirne
tinejdžerke iz prethodne večeri. Ingrid je doputovala; odmah je
posetila Lindu. Govorili smo o tome kad se vratila.
– Deca su na prvom mestu – rekla je. – Ona su najvažnija.
Glavni prioritet.
– I ja tako mislim – kazao sam.
– Tako je bilo kada je njen otac bio bolestan. Uvek prvo deca,
bez obzira na sve.
U subotu uoči početka škole odveo sam Vanju u „Ikeu“.
Kupili smo krevet, pisaći sto, stolicu, ormar i komodu. U nedelju
smo kupili školsku torbu, pernicu, i novu odeću za početak
škole. Montirao sam sav nameštaj izuzev komode tek kada su
legli, jer me je baktanje sa „Ikeinim“ nameštajem toliko
nerviralo da je to moglo da se odrazi na njih ako se nađu u
blizini.
Rano u ponedeljak ujutru Linda je došla kući da prisustvuje
Vanjinom prvom danu škole. Brinulo me je kako će izgledati, da
li će se pojaviti sa zelenom senkom i u ljubičastim helankama,
ali nije, nosila je jednostavnu haljinu s cvetnim dezenom i
potrudila se oko šminke, koja je izuzev crvenog karmina bila
neutralna.
Slikao sam Vanju ispred zgrade, kao što je neko, verovatno
mama, mene slikao ispred kuće na moj prvi dan škole.
Odveli smo Jona i Hajdi u vrtić, a onda s Vanjom prešli
ostatak puta do škole. Držala je i Lindu i mene za ruku. Primetio
sam da se malo pribojava, ali i da je puna iščekivanja.
Atmosfera u učionici bila je ista kakvu pamtim iz svih mojih
prvih dana škole. Delom svečana, delom nesigurna. Linda je
razgovarala sa učiteljicom i sa ostalim roditeljima. Vanja je
stajala s najboljom drugaricom zureći u ostalu decu. Kada ih je
učiteljica pozvala da priđu i kad je trebalo da sednu na tepih
nasred sobe, bila je hrabra, drugarica joj je čuvala leđa.
Linda i ja smo sedeli jedno pored drugog i gledali Vanju u
grupi dece. Posle pola sata Linda se nagnula ka meni i šapnula
da mora da ide. Klimnuo sam. Dogovorili smo se da se nađemo
u malom kafeu kod Melana. Samo dvadeset minuta kasnije
roditelji su bili slobodni, pa sam otišao do kafea, gde je Linda
neprekidno govorila i najzad jednostavno mogla da odluta kud je
htela.

Krajem te nedelje otišao sam u Luizijanu, iznajmio sam

automobil i preko mosta se odvezao u Dansku pošto sam decu
ostavio u vrtiću. Vreme je bilo fantastično. Sunce, visoko plavo
nebo, miholjsko leto. Sedeo sam kraj kućice za čamce skroz do
mora, pio kafu, pušio i ćaskao s drugim piscima, pored ostalih s
Tbmasom Espedalom, koji je bio dovoljno plemenit da me brani
u Bergens tidendeu, i Dagom Sulstadom i Tuom Foštrem,
finskom pesnikinjom, za koju se ispostavilo da je topla i
širokogruda osoba. Lokal je bio pun, dvesta ljudi, i kada se to
završilo, vratio sam se po mraku i legao u tihom stanu u kojem
su svi spavali. Sutradan sam uradio isto. Linda se uznemirila
zbog mog odsustva, iako sam se vraćao istog dana, dok je
ujedno svima pričala o tome da idem u Dansku da nastupim u
Luizijani.
Lekari su predložili terapiju elektrošokovima. Nazvali su je
drugačije, ali radilo se o tome. Hteli su da zakoče maniju.
Zakazali su joj termin, kada je došao, nije se pojavila. Shvatio
sam da se uplašila, to stvarno nije htela.
 Jednog popodneva je pošla sa mnom po decu. Prvo po Hajdi i
Jona, koje smo onda poveli do Vanjine škole. Njeno odeljenje
bilo je u školskom dvorištu, ali od Vanje nije bilo ni traga.
– Idem tamo iza da je potražim – rekao sam.
Linda je klimnula.
Skroz u uglu, skoro sasvim skrivena, stajala je s drugaricom,
pljeskale su ruke jedna drugoj i pevale.
– Dođi, Vanja! – rekao sam.
Obe su došle, i otišli smo do ostalih. Linda je ćaskala s
jednom učiteljicom, Hajdi joj se privijala uz nogu.
– Gde je Jon? – pitao sam.
– Otkud ja znam – odgovorila je. – Ja sad nisam odgovorna
za njih.
Svaki put bih je pogrešno procenio.
Pogledao sam oko sebe. Nigde Jona. Otrčao sam iza škole.
Tamo, ispred jedne sprave za igru, stajao je zureći u veliku decu.
Podigao sam ga i poneo nazad, a onda smo svi skupa otišli kući.
Ingrid se vratila u Stokholm, a nekoliko dana kasnije
doputovala je mama. I ona je posetila Lindu, i odeljenje na
kojem se nalazila ju je potreslo. Rekla je da je u Norveškoj tako
bilo šezdesetih. Osoblje nosi bele uniforme, mama nije mogla da
poveruje rođenim očima kad je to videla, rekla je. Sobe su
oronule, atmosfera ustanove toliko očigledna. Lindina
omađijanost nije mogla da potraje još dugo, naslutio sam, jer
bivala je sve umornija, pa će se u jednom trenutku srušiti od
iznemoglosti i survati se u ono od čega je bežala.
Agentica za nekretnine je pozvala jednog prepodneva,
shvatio sam da je ljuta. Ključ nije bio tu, nije mogla da uđe,
morala je da otkaže ljudima i kaže im da neće biti razgledanja.
Izričito smo se dogovorili da ključ bude u saksiji, zar ne? Kazao
sam da ne znam šta se dogodilo, ali da ću ispitati stvar i pozvati
je ponovo.
Pozvao sam Lindu.
– Da nisi bila u koloniji? – pitao sam.
– Ne – odgovorila je. – Ali možda sam napravila malu
glupost.
– Kakvu?
– Pa, jednom čoveku ovde sam pričala o našoj kući u
koloniji, da je prazna, i da se ključ nalazi u saksiji kod praga.
Trebalo mu je prenoćište. Samo sam htela da mu pomognem.
– Kakav je to čovek? – pitao sam.
– Nekoliko puta je boravio ovde na odeljenju. Mislim da su
hteli da ga deportuju, pa mu je trebalo skrovište.
– Molim? – zaprepastio sam se.
– Bio je fin – rekla je.
– Ma kakav je to lik?
– Iz Bosne je ili Srbije, ili tako nešto – kazala je. – Bio je u
ratu.
– Svesna si da pokušavamo da prodamo tu kuću? – kazao
sam. – Trebalo je da je ljudi pogledaju, a ključ je nestao. Hvala
bogu što taj nije bio tu. Ali sad moramo da nađemo ključ. Moraš
da odeš tamo i uzmeš mu ga.
– Ali ne smem – odgovorila je. – Mislim da je malo opasan.
– Opasan?
– Da.
– Povedi bolničara, naravno. Objasni im. Povedi dvojicu.
Možeš li?
– Da – rekla je.
Kada sam sledeći put došao, pričao sam sa onim stoje
pročitao Moja borba. Otišao je u koloniju s još jednim
bolničarom i Lindom. Onaj čovek je postao agresivan, nije hteo
da vrati ključ, on sad tu živi, obećala mu je. Uspeli su da mu
oduzmu ključ, ali im je posle toliko pretio da su pozvali policiju.
Kad su došli, pobegao je. Pozvao sam agenticu i pokušao da joj
objasnim šta se desilo. Rekao sam da smo imali provalu i da se
neki čovek nastanio na placu. Verovatno je sve u užasnom
stanju, ali otići ću da sredim, pa možemo da pokušamo ponovo.
Prihvatila je to, ali s podozrivošću u glasu.

Onda se Linda vratila kući.

Prvo je pozvala kasno uveče, potpuno histerična, nisu joj dali
da jede, naljutila se i slomila čašu, došlo je pomoćno osoblje,
bilo je ponižavajuće, sad hoće kući. U bolnici je svojevoljno,
ima pravo, i zaista se pojavila pola sata kasnije. Bila je sasvim
mirna, i rekla da je sada bilo dosta, želi da bude kod kuće. Rekao
sam da i ja to želim. Razgovarali smo nekoliko sati, bila je kao
pre, sve je bilo dobro. Sutradan je opet bila uzbuđena i nemirna,
i vratila se u bolnicu, ali nešto se ipak desilo, približila se samoj
sebi, energija ju je polako napuštala, i jedne večeri je medicinska
sestra, ona majčinski brižna, kleknula pred Lindom i rekla joj da
mora da ode kući svom mužu i svojoj deci, da je ovo već
dovoljno trajalo i da ničemu ne vodi. Snaga te molbe šokirala je
Lindu, potresla je, dok se ujedno spuštala, počela je običnom
brzinom da priča o običnim stvarima, i govorila je da joj
nedostajemo, a onda se jednog prepodneva vratila sa svojim
ruksakom, i bilo je gotovo.
Bilo je gotovo.
Zagrlila je decu kad su se vratila iz vrtića i škole, i rekla da se
vratila kući.
– Možeš li sada da spavaš? – pitala je Vanja.
– Da – odgovorila je. – Sada mogu da spavam.
Razgovarali smo te večeri. Bila je umorna i tiha, ali kada bi
me pogledala, bila je to Linda, i niko drugi.
 – Bila sam na dugom putovanju – rekla je.
– Da – kazao sam.
– Sada sam se vratila kući.
– Da. Ali nije bilo strašno.
– Nije – rekla je. – Zvala sam tvog urednika, čini mi se. Gejra
Guliksena. Rekla sam da ne treba da te pritiska. I da mora da te
čuva.
– Pa to je valjda lepo? – kazao sam. – Svakako nije strašno.
– Zvala sam i Ibrea. I Ingvea. I moje stare prijatelje. Ljude
koje godinama nisam videla. Ne sećam se šta sam im govorila.
– Nije strašno. I sad znamo kako je. Možda će se desiti
ponovo. Nije nemoguće. Ali sad znamo da nije strašno. Samo
odeš na putovanje.
– I napustim porodicu.
– Ne. Nije tako bilo. Dobro je prošlo. Ti si heroj. Sve si
sjajno podnela.
Zaplakala je.
Zaplakao sam.
Bilo je gotovo.

Ali ostala je kuća u baštenskoj koloniji. Morao sam da odem

da je sredim. Linda nije htela da idem, onaj tip je bio opasan,
policija je rekla da se nipošto ne sukobljavamo s njim ako ga
sretnemo. Poslao sam imejl Ogeu, jednom od mojih retkih
prijatelja u Malmeu, objasnio mu situaciju i pitao ga da li bi
možda hteo da pođe sa mnom s bejzbol palicom ili tako nešto.
Pozvao je nekoliko minuta kasnije. Bio je u Londonu. Rekao je
da će ići sa mnom kad se vrati i da nikako ne idem sam. Rekao
sam da neću. Ali jedan ludi eks-Jugosloven delovao je kao mali
problem posle takvog leta, pa sam svratio u „Olens“ da kupim
nove prostirke, zavese, stolnjake i jastuke, zatim cveće u
cvećari, i sredstva za čišćenje i krpe u „Hemćepu“, pa sam
autobusom otišao do kolonije, puste na kiši, sezona je već davno
prošla. Srce mi je snažno lupalo u grudima dok sam se
približavao našoj kući. Pažljivo sam otvorio kapiju, zastao,
oslušnuo. Ništa. Vrata su bila čitava. Nije bio tu. Otključao sam
i ušao. Izgledalo je užasno. Smrdelo je na dim, i svuda su bili
opušci. Pod je bio blatnjav. Bilo je flaša. Ali ništa nije bilo
uništeno. Pobacao sam sve tepihe, zavese, stolnjake i jastučnice,
sve flaše, sve opuške i sve đubre koje je bilo unutra. Neprekidno
sam bio na oprezu, sve vreme sam očekivao da će luđak šutnuti
vrata, uleteti i izrešetati me. To se nije desilo. Oprao sam svaki
centimetar, od plafona na skučenom spratu do poda u prizemlju.
Na nekoliko mesta bilo je i povećih trouglastih gomilica sitne
piljevine. Uzdahnuo sam. To su verovatno bile strižibube, čitava
ta prokleta kuća sigurno je bila sasvim trula. Odlučio sam da to
prećutim. Stavio sam nove tepihe na pod, okačio nove zavese na
prozore, stavio stolnjake na stolove, izneo saksije sa cvećem.
Sve je delovalo besprekorno. S dve kese đubreta u rukama pošao
sam odatle, kiša je pljuštala i počelo je da se smrkava. Nigde
nije bilo ni žive duše. Bacio sam kese u kontejner i vratio se
autobusom. Okupao sam se u toploj kadi i posle odgledao film
sa ostalima, Damba, slona s velikim ušima. Linda je bila
umorna, ali prisebna i prisutna.
Održan je obilazak, nije bilo ponuda. Prilikom sledećeg
obilaska neko je primetio one trouglaste gomilice sitne piljevine,
dakle pojavile su se nove, i ljudi su odmahnuli glavom,
pretpostavio sam. Pozvali smo nekog iz „Antisimeksa“, firme za
istrebljivanje štetočina, nisu bile strižibube, već nešto gotovo
bezopasno, rekli su, za šta su se sada postarali.
Agentica je povukla plac sa tržišta, pa ga ponovo oglasila na
proleće, kada se već na prvom obilasku pojavila ponuda, bila je
niska, ali prihvatili smo je, novac više nije igrao nikakvu ulogu
kada je taj san bio u pitanju. Svakog vikenda od oktobra te
jeseni odlazili smo u novu kuću. Tu smo proslavili Božić, bilo
nas je dvanaestoro, napolju je bilo metar snega, Vanja i Hajdi su
me videle kad sam se prerušavao u Deda Mraza, ali ipak su bile
omađijane kada sam došao po snegu s fenjerom u ruci. Iza
Božića sam bacio rukopis i krenuo iz početka, pišući ovo.
Svakog jutra sam ustajao u četiri i radio dok nije trebalo da
odem po decu, i tako nastavio sve do sada, kad sedim ovde i ovo
pišem. Priča o prošlom letu koju sam upravo ispričao sasvim je
drugačija, znam, nego što je bilo. Zašto? Zato što je Linda
ljudsko biće, i u njoj je suštinsko nešto što se ne da opisati,
njeno sasvim određeno prisustvo, njeno biće i njena duša, ono
što je sve vreme bilo tu, pored mene, što sam gledao i osećao,
sasvim nezavisno od trenutnih događanja. To nije počivalo u
njenim postupcima, niti u njenim recima, već u njenom biću.
To počiva u njenom biću. Kad se nagne nad Hajdi i šapne joj
nešto na uvo, a Hajdi se nasmeje svojim zvonkim smehom. Kad
leži na sofi s Vanjom na sebi i nasmeje se nečemu što je naša
pametna ćerka izgovorila. U nežnosti njenih očiju kad pogleda
Jona. I u šaci na mom vratu, toploj, u njenom potpuno
otvorenom pogledu.
Toliko sam srećan što imam Lindu, i toliko sam srećan što
imam našu decu. Nikada sebi neću oprostiti ono čemu sam ih
izložio, ali učinio sam to i s time moram da živim.

Sada je 7.07 i roman je konačno gotov. Za dva sata Linda će

doći, tada ću je zagrliti i reći joj da sam završio, i da više nikada
neću učiniti tako nešto, ni njoj ni našoj deci. Onda ćemo vozom
otići u Luizijanu. Tamo će me intervjuisati na sceni, a posle i
nju, jer knjiga joj je izašla i blistava je i svetlucava kao zvezdano
nebo u mraku. Onda ćemo se vozom vratiti u Malme, pa sesti u
kola i vratiti se našoj kući, a ja ću sve vreme uživati, zaista
uživati u pomisli da više nisam pisac.

Malme, Glemingebru,
27.2. 2008-2.9.2011.
Lindi, Vanji, Hajdi i Jonu.
Volim vas.
BIBLIOGRAFIJA
Giorgio Agamben: [Mezzi senca fine. Notte sulla politico]
Midler uten mål. Notater om politikk, Cappelen Damm 2008.
Giorgio Agamben: [Homo sacer: Suverena moć i goli život]
Homo Sacer, Den suveräna makten och det nakna livet,
Bokfӧrlaget Daidalos 2010.
Hannah Arendt: [Ajhman u Jerusalimu] Eichmann i
Jerusalem, Pax Forlag 1998.
Hannah Arendt: [Vita activa; oder Vom tätigen Leben] Vita
actiua. Det virksomme liv, Pax Forlag 1996.
Ingeborg Bachmann: [Frankfurter Vorlesungen] Ny
tenkning, nytt språk, Pax Forlag 1996.
Philip Ball: Critical Mass, Arrow Books 2004.
Jorge Luis Borges: [Lavirinti] Labyrinter, Cappelen 1993.
Herman Broch: [Vergilijeva smrt] Vergils død, Solum Forlag
1994.
Thomas Browne: Religio medici, Bokfӧrlaget Atlantis 1995.
Elias Canetti: [Masa i moć] Masse og makt, Solum Forlag
1995.
Paul Celan: [Poezija i proza u izboru i prepevu Ejvinda
Berga] Etterlatt. Dikt og prosa i utvalg og gjendiktning ved
Øyvind Berg, Kolon Forlag 1996. (Pesma Sažimanje u
prepevu je Ejvinda Berga, s malim izmenama Karla Uvea
Knausgora.)
Paul Celan: Gesammelte Werfee in sieben Bänden,
Suhrkamp 2000.
Jaques Derrida: Schibboleth, Symposion 1999.
Olav Duun: [Ljudi iz Juvika] Juvikfolke, Aschehoug 1989.
Northrop Frye: The Great Code, Harcourt Brace Jovanovich
1982.
Jean Genet: [Eseji i članci] Essäer och artiklar, Site
edition/Propexus 2006.
René Girard: Violence and the Sacred, Continuum 2005.
René Girard: [Žrtveni jarac – antologija] Syndabocken – en
antologi, Themis 2007.
Richard Glazar: Trap with a Green Fence. Survival in
Treblinka, Northwestern University Press 1995.
Brigitte Hamann: Hitler’s Vienna. A Dictators’
Apprenticeship, Oxford University Press 1999.
Ernst Hanfstaengl: Unheard Witness, Lippincott 1957.
Olav H. Hauge: [Prepevi] Dikt i omsetjing, Det norske
samlaget 1982.
Martin Heidegger: [Bitak i vreme] Væren og tid, Pax Forlag
2007.
Carl-Gӧran Heidegren: [Pruski anarhisti. Ernst Jinger i
njegov krug u ratnim godinama Vajmarske republike]
Preussiska anarkister. Ernst Jünger och hans krets under
Weimar-republikens krisår, Brutus Ostlings Bokforlag
Symposion 1997.
Herakleitos: [Fragmenti] Fragment, Kykeon 1997.
Adolf Hitler: [Moja borba] Min kamp, J. M. Stenersen
Forlag, Oslo 1941.
Annegret Hoberg: „Alfred Kubin. The early work up to
1909“ u: Hoberg (ur.), Alfred Kubin. Drawings 1897-1909,
Prestel Verlag 2008.
Ernst Jünger: [Čelična oluja] I stålstormer, Tiden Norsk
Forlag 1997.
James Joyce: Stephen Hero, New Directions 1963.
James Joyce: Ulysses, Vintage 1990.
James Joyce: [Dablinci] Dublinere, Gyldendal 2004.
Ian Kershaw: Hubris/Nemesis, Penguin 2001.
Victor Klemperer: [LTI – Istina o jeziku nacista] LTI. Tredje
rikets språk – En filologs anteckningsbok, Glenta produktion
2006.
August Kubizek: The Young Hitler I Knew, Greenhill Books
2006.
Bruno Latour: We Have Never Been Modern, Harvard
University Press 1993.
Olof Lagercrantz: [Postojati. Studija romana Uliks Džejmsa
Džojsa] Att finnas till. En studie i James Joyces roman
„Odysseus“, Wahlström &Widstrand 1970.
Emmanuel Lévinas: Beyond the Verse, Continuum 2007.
Emmanuel Lévinas: In the Time of the Nations, Continuum
2007.
Bengt Liljegren: Adolf Hitler, Historiska Media 2008.
Jack London: The People of the Abyss, Macmillan 1903.
H. Lundberg, F. J. Linders (ed.): The Racial Characters of
The Swedish Nation, The Swedish State Institute for Race
Biology,The University of Uppsala 1926.
Karl Marx: [Kapital] Kapitalen, Forlaget Oktober 2005.
George L. Mosse: The Crisis of German Ideology, Howard
Ferdig 1999.
Thomas Nevin: Ernst Jünger and Germany: Into the Abyss,
1914-1945, Duke University Press 1996.
Svante Nordin: [Rat filozofa. Evropska filozofija za vreme
Prvog svetskog rata] Filosofernas krig. Den europeiska
filosofin under fӧrsta värdskriget, Nya Doxa 1998.
Rudolf Otto: The Idea of the Holy, Oxford University Press
1958. Paracelsus: Four Treatises, Hopkins 1996.
Rainer Maria Rilke: [Izabrana poezija] Udsat på hjertets
bjerge, Dansk Gyldendal 1995.
Timothy W. Ryback: Hitler’s Private Library, Vintage
books 2010.
Rudiger Safranski: [Ein Meister aus Deutschland. Heidegger
und seine Zeit.] En mester fra Tyskland. Heidegger og bans
tid, Gyldendal 1998.
Gershom Scholem: [Glavni tokovi jevrejskog misticizma]
Den judiska mystiken, Brutus Östlings Bokfӧrlag Symposion
1992.
Gitta Sereny: [U taj mrak] Vid avgrunden, Ordfront 2000.
Michel Serres: [Statues] Statuer, Det Kongelige Danske
Kunstakademi 1990.
Peter Sloterdijk: Critique of Cynical Reason, University of
Minnesota Press 1988.
Albert Speer: Inside the Third Reich, Simon and Schuster
1997.
Péter Szondi: Celan Studies, Stanford University Press 2003.
John Toland: Adolf Hitler: The Definitive Biography, First
Anchor Books 1992.
Leonardo da Vinci: Notebooks, Oxford University Press
2008.
Stefan Zweig: [Jučerašnji svet] Verden au i går, Aschehoug
1993.
Geir Angell Øygarden: Bagdad Indigo, Pelikanen Forlag
2011.
 Napomene
[←1] Elsinor je stari engleski naziv za Helsinger. Sam zamak
zove se Krunborg. (Prim. prev.)

[←2] Radi podsticanja književnog stvaralaštva, norveška država

otkupljuje deo tiraža određenih izdanja, a primerke šalje
bibliotekama u celoj zemlji. (Prim. prev.)

[←3] Agnar Mikle (1915-1994), jedan od najuticajnijih i

najkontroverznijih norveških pisaca dvadesetog veka. Njegov
roman Pesma o crvenom rubinu izazvao je veliki skandal i
slučaj je došao do suda. (Prim. prev.)

[←4] Tarjej Vesos (1897-1970) – ubraja se u najznačajnije

norveške pisce posleratnog perioda. (Prim. prev.)

[←5] Svi citati iz Bezželjne nesreće prema: Peter Handke,

Bezželjna nesreća; prevod: Žarko Radaković (Narodna knjiga,
Beograd 1996). (Prim. prev.)

[←6] Svi citati iz Devinskih elegija prema: Rajner Marija Rilke,

Devinske elegije; prevod: Branimir Živojinović (Alef, Gradac
2012). (Prim. prev.)

[←7] Baštenska kolonija je skup parcela u privatnom ili

državnom vlasništvu, nadomak grada. (Prim. prev.)

[←8] Knausgorova deca govore švedski, a on norveški, pa

nekad nastane zabuna. Ovu repliku on izgovara na švedskom.
(Prim. prev.)
[←9] Danski longbol je timska igra koja bi se mogla opisati kao
mešavina kriketa i bejzbola. Popularna je u skandinavskim i
nekim britanskim školama. (Prim. prev.)

[←10] Stari zavet, Druga knjiga Mojsijeva 3:5; svi citati iz

Starog zaveta navedeni su u prevodu Đure Daničića. (Prim.
prev.)

[←11] Norv.: hage – bašta, hagl – puška, sačmara. (Prim. prev.)

[←12] Šved.: korv – viršla, kobasica. (Prim. prev.)

[←13] Aksel Sandemuse (1899-1965), čuveni dansko-norveški

pisac, formulisao je „Zakon Jantea“, o odnosu represivnog
društva prema pojedincu. „Jante“ je Sandemuseov književni
alijas za grad Nikebing, a „Zakon Jantea“ je u Norveškoj stvar
opšte kulture. (Prim. prev.)

[←14] Protagonista Hamsunovog romana Misterije. (Prim.

prev.)

[←15] Šved./norv. han – on, hun – ona, pa otud novo hen.

(Prim. prev.)

[←16] Naselje u Malmeu, s pretežno imigrantskim

stanovništvom. (Prim. prev.)

[←17] Šved.: åska - grom; norv.: aske - pepeo. (Prim. prev.)

[←18] Systembolaget, u svakodnevnom jeziku „sistem“, državni

je lanac prodavnica sa ekskluzivnim pravom prodaje alkoholnih
pića koja sadrže više od tri i po procenta alkohola. (Prim. prev.)
[←19] Fritjof Nansen, čuveni norveški polarni istraživač,
naučnik i diplomata. (Prim. prev.)

[←20] Fram je naziv Nansenovog broda. (Prim. prev.)

[←21] Ulav Nigar (1884-1924), značajan norveški pesnik koji je

pisao u duhu romantizma. (Prim. prev.)

[←22] Misli se na Hedvig iz Ibzenove drame Divlja patka.

(Prim. prev.)

[←23] Šved.: rauk je naziv za uspravne kamene formacije

upečatljivih oblika, obično pri obali, često nalik na stubove ili
zidove. (Prim. prev.)

[←24] Norv.: galen – lud. (Prim. prev.)

[←25] „Držite se čvrsto onoga što je sada, ovde, puta kojim sva
budućnost ponire u prošlost.“ – Svi citati iz Uliksa prema:
Džejms Džojs, Uliks; prevod: Zoran Paunović (Geopoetika,
Beograd 2007). (Prim. prev.)

[←26] „Šta je to duh? Neko ko je smrću, nestankom, promenom

ponašanja postao nedodirljiv.“ (Prim. prev.)

[←27] „Njegova sopstvena ličnost je bledela i pretvarala se u siv

neopipljiv svet.“ – Džejms Džojs, Dablinci; prevod: Đorđe
Krivokapić (Ukronija, Beograd 2013). (Prim. prev.)

[←28] Stihovi pesme Pranje mrtvaca prema: Rajner Marija

Rilke, Izabrane pesme; prevod Branimir Živojinović (Nolit,
Beograd 1986). (Prim. prev.)
[←29] Svi Celanovi stihovi prema: Paul Celan, Fuga smrti;
prevod Branimir Živojinović (Nolit, Beograd 2008). (Prim.
prev.)

[←30] Knjiga proroka Jezekilja 1:15. (Prim. prev.)

[←31] U Živojinovićevom prepevu nijedna reč se nije

probudila, dok se u prepevu na norveški jezik stih može
protumačiti i tako da se „oni“ nisu probudili. (Prim. prev.)

[←32] U Daničićevom prevodu Druge knjige Mojsijeve stoji:

„ja sam onaj što jest“. Sve je u daljem tekstu navedeno prema
tom prevodu. (Prim. prev.)

[←33] Prva knjiga Mojsijeva 32:29. (Prim prev.)

[←34] Ovog stiha nema u Knausgorovom citatu. Dakle kod

njega stihovi glase: „... šavovi, opipljivi, ovde je / opet
zaraslo...“ (Prim. prev.)

[←35] Prošlo vreme i imperativ norveškog glagola komme -

doći, glase isto - kom . Knausgor glagolski oblik ovde razume
kao imperativ, pa se zato u njegovom tumačenju reč priziva
(dođi, dođi, dođi... dođi kroz noć), dakle reč još nije došla.
(Prim. prev.)

[←36] U norveškom prepevu nema „a“ u stihu „a ono drugo“,

kao u Živojinovićevom. Knausgor zato tumači da su „orkani,
odvajkad“ jedno, a orkani shvaćeni kao vejavica čestica „ono
drugo", o čemu je stajalo u knjizi i što je bilo mišljenje. (Prim.
prev.)
[←37] Novi zavet, Sveto jevanđelje po Jovanu 1:1-5. Svi citati
iz Novog zaveta navedeni su u prevodu Vuka Karadžića. (Prim.
prev.)

[←38] Valter Ratenau bio je nemački industrijalac i bankar

jevrejskog porekla, demokrata, teoretičar liberalizma i ministar
spoljnih poslova u Vajmarskoj republici. Ekstremno desničarska
organizacija O.C. izvršila je atentat na njega 1922. godine, a
nacistička vlada kasnije zabranjuje komemoraciju njegove smrti.
(Prim. prev.)

[←39] Svi citati i pojmovi iz LTI prema: Viktor Klemperer, LTI

- Istina o jezik u nacista; prevod: Maja Matić i Aleksandra
BajazetovVučen (Tanjug, Beograd 2006). (Prim. prev.)

[←40] SA ili Sturmabteilung bila je paravojna organizacija

nacističke partije. (Prim. prev.)

[←41] Krvavu zastavu (Blutfahne) nacisti su nosili za vreme

neuspelog Pivničkog puča u novembru 1923. Naziv je dobila po
tome što ju je natopila krv pripadnika SA stradalog tom prilikom
u sukobu s minhenskom policijom. U nacističkim ceremonijama
zastave različitih organizacija i grupa bi se „posvetile“ tako što
dotaknu krvavu zastavu. (Prim. prev.)

[←42] Svi citati iz Hitlerove Moje borbe prema: Radomir

Smiljanić, Majn kampf Adolfa Hitlera; prevod: Radomir
Smiljanić (Beoknjiga, Beograd 2010). (Prim. prev.)

[←43] Svi citati iz Jučerašnjeg sveta prema: Štefan Cvajg,

Jučerašnji svet; prevod: Aleksandar Tišma (Službeni glasnik,
Beograd 2009). (Prim. prev.)
[←44] Skaldovi su staronordijski pesnici iz vikinškog doba i
srednjeg veka. (Prim. prev.)

[←45] Svi citati iz Ljudi sa ponora prema: Džek London, Ljudi

sa ponora; prevod: Branko Kojić (Rad, Beograd 1963). (Prim.
prev.) 531

[←46] Karl Marks, Kapital; prevod: Moša Pijade i Rodoljub

Čolaković (Prosveta, Beograd 1978). (Prim. prev.)

[←47] Herman Broh, Vergilijeva smrt; prevod: Vera Stojić

(Zepter, Beograd 2002). (Prim. prev.)

[←48] Drvo sveta u nordijskoj mitologiji. (Prim. prev.)

[←49] Proroštvo proročice drevna je edička pesma koja govori

o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti sveta. Odin, vrhovno
nordijsko božanstvo, iz podzemnog sveta Hela priziva dušu
mrtve proročice koja izgovara pesmu, odnosno proročanstvo,
povremeno mu postavljajući pitanje: znate li dosta, ili ne? (Prim.
prev.)

[←50] Leonardo da Vinči, Sveske Leonardo da Vinčija; prevod:

Nada Uzelac (Službeni glasnik, Beograd 2011). (Prim. prev.)

[←51] Citati iz Pjera Menara prema: Horhe Luis Borhes,

Maštarije; prevod: Aleksandar Grujičić (Paideia, Beograd
2000). (Prim. prev.)

[←52] Jevanđelje po Mateju, 15:24-27. (Prim. prev.)

[←53] Prema Drugoj knjizi Mojsijevoj, 23:2-3. (Prim. prev.)

[←54] Prema Petoj knjizi Mojsijevoj, 34:1-5. (Prim. prev.)

[←55] Prva knjiga Mojsijeva, 4:1-16. (Prim. prev.)

[←56] U norveškom prevodu Prve knjige Mojsijeve Kainovo

lice se ne menja, nego pada, pa ga Bog upozorava da ga
podigne, a Kainov odgovor na potonje proterivanje doslovno
glasi: „Evo me teraš danas sa površine (lica) ove zemlje da se
krijem pred tvojim licem...“ (Prim. prev.)

[←57] Prva knjiga Mojsijeva, 1:2. (Prim. prev.)

[←58] Ibid. 1:21. (Prim. prev.)

[←59] Ibid. 1:28. (Prim. prev.)

[←60] Ibid. 1:29-31. (Prim. prev.)

[←61] Ibid. 22:17. (Prim prev.)

[←62] Jevanđelje po Jovanu, 8:7 (Prim. prev.)

[←63] Svi citati iz Kritike ciničnog uma prema: Peter Sloterdijk,

Kritika ciničnoga uma; prevod: Boris Hudoletnjak (CID,
Podgorica 2008). (Prim. prev.)

[←64] Snori Sturluson, staronordijski pesnik i pisac saga o

norveškim kraljevima. (Prim. prev.)

[←65] Poslednji pasus ovog citata izostavljen je bio u

navedenom izdanju srpskog prevoda Moje borbe. (Prim. prev.)

[←66] Ova prva rečenica izostavljena je u navedenom izdanju

srpskog prevoda Moje borbe. (Prim. prev.)

[←67] Martin Hajdeger, Bitak i vreme; prevod: Miloš Todorović

(Službeni glasnik, Beograd 2007). (Prim. prev.)

[←68] Norveški pisac Jens Bjernebu napisao je trilogiju

nazvanu Istorija bestijalnosti. (Prim. prev.)

[←69] Citati iz Homo sacer prema: Đorđo Agamben, Homo

sacer: Suverena moć i goli život; prevod: Milana Babić (Karpos,
Beograd 2013). (Prim. prev.)

[←70] Ekland je poznati pesnik, esejista i pisac za decu. (Prim.

prev.)

[←71] Norveško nacionalno jelo odkuvane jagnjetine i kupusa,

koje se obično sprema na jesen. (Prim. prev.)

[←72] Moderna zgrada Opere u Oslu projektovana je tako da joj

se krov spušta do nivoa ulice, i predviđeno je da se po njemu
hoda. (Prim. prev.)

[←73] Svi citati iz Dnevnika prema: Vitold Gombrovič,

Dnevnik; prevod: Petar Vujičić (Službeni glasnik, Beograd
2012). (Prim. prev.)

[←74] Savremeni švedski pisac, najpoznatiji po svojim

realističkim dramama o ličnim i porodičnim odnosima. (Prim.
prev.)

[←75] Norveški isbjørn, odnosno švedski isbjӧ – polarni

medved. (Prim. prev.)
[←76] Pridev rar na švedskom znači „prijatan, dopadljiv,
simpatičan“, a na norveškom „čudan“. (Prim. prev.)

[←77] Dan ustavnosti u Norveškoj. (Prim. prev.)