АКОРДЕОНИСТИЧКА УМЕТНОСТ У ИТАЛИЈИ

Ruggero Passarini - Ricordo (Valzer, 1987) - Memorial Carlo Venturi,

https://www.youtube.com/watch?v=ic0wVPSIrxU

Током XX века у усавршавању хармонике у конструкционом погледу водећу улогу играла је

Италија. Посебно се издваја место Кастелфидардо. Поред тога у Италији се већ почетком XX века
појављују први концертни извођачи – Ђовани Гаљарди.

Но, изван сфере естрадне музике у овој средини тек се касније појављују озбиљније композиције
класичне музике.

Луиђи Оресте Анцаги (Luigi Oreste Anzaghi, 1903-1963) Пут у италијанску литературу за
хармонику започињемо са првим ауторитативним музичаром/наставником, који је оставио трајни
траг нарочито у области акорденистичке педагогије. Виолину је почео да проучава врло млад, а
затим је наставио образовање на Миланском конзерваторијуму, где је од 1920. био студент
композиције Адолфа Босија (1876-1954), оргуљаша и композитора сакралне музике. Истовремено,
посветио се проучавању других инструмената, попут кларинета, клавира, оргуља и гитаре, за које
је написао неколико дела, посебно педагошких. Касније се окренуо хармоници и усној хармоници.
Али, како се Анцагију пут укрстио са хармоником? Сам је то испричао у тексту Ренца Гариболдија
објављеном у листу Преглед хармонике из 1951. године: „Овде у Милану формирали смо оркестар,
састављен од изврсних извођача. Свирао сам помало од свега: виолину, клавир, гитару, саксофон и

1
бубњеве, надајући се да ћу наступити у главним плесним салама [...].“ Али упркос добрим
изгледима... стварни уговори нису дошли. Када су наде пропале, стигла је велика прилика:
председник Швајцарског круга позвао је оркестар на пријем.
Предочио је да, иако му се свидео и репертоар и наступ, нешто
није било у реду: није било хармонике, која је у то време у
Швајцарској представљала неку врсту националног инструмента.
Анцаги наставља: „Хармоника? [...] Било је изненађујуће.
Покушао сам да се побуним, оправдавајући се, да хармоникаше не
налазимо, осим међу просјацима и уличним продавцима, и да,
такође, у било ком модерном оркестру овај инструмент није ни
потребан ни пожељан и тако даље. Председник Швајцарског круга
је, пружајући руку и копију уговора који треба потписати, додао:
„Дајем вам месец дана. Надам се да ће до тада неко од вас научити
да свира хармонику [...] Капитулирао сам и потписао.“ После „извлачења“ међу члановима, да би
се одредио хармоникаш групе, судбина је изабрала Луиђија Орестеа. А оно што се тада чинило
готово „катастрофом“ - у ствари, испоставило се да је то био прави успех, не само и не толико за
оркестар, већ за целу Анцагијеву каријеру. У ствари, временом је постајао све страственији: „Иако
ме је у почетку сама помисао на инструмент одбијала, касније сам га потражио. Укратко, почињао
сам са оним што се назива страшћу. [...] Постало је страствено, до те мере да су чак и колеге
желеле да се опробају у учењу свирања на хармоници. Од тада сам започео низ часова хармонике
и то ме је подстакло да се, ако је потребно, усавршавам интензивним учењем.“ Укратко, у року од
10-15 година, „конверзија“ Луигија Орестеа га је довела до тога да је постао један од најцењенијих
и најпознатијих учитеља у свету хармонике и аутор педагошких радова за теорију музике и
солфеђа, гитару, клавир, усну хармонику. О позицији хармонике је писао: „У последњих десет
година постали су инструменти према којима се све више манифестују топле симпатије
слушалаца; услов инфериорног положаја у ком су држани, у поређењу са другим инструментима,
се умањује, резерве и пристрасности уступају место објективнијим проценама. Наравно, до свега
овога не би дошло да се [...] није умешао допринос систематске наставе, спроведен у складу са
основним правилима наставе музике.“

Анцаги је аутор око 200 наслова, укључујући дидактичка дела, оригиналне композиције и пре
свега транскрипције и редакције. Дириговао је разним ансамблима хармоника и оркестрима који
2
су, након победе на првим такмичењима, наступали су на концертима, а такође и на радију.
Основао је и водио мрежу повезаних школа смештених у најважнијим центрима полуострва: 1955.
године је његова школа је имала 45 одељења. Такође је основао и водио, око 13 година,
периодични часопис - la Rassegna della Fisarmonica - „месечник културе и информација за
хармоникаше“ (касније и за хармоникаше и гитаристе) који је издавала његова школа.

Захваљујући њему Милано је бар до педесетих година прошлог века - постао први италијански
центар за хармонику. Такође у Милану су основане и друге школе хармонике једнаког значаја:
школа из Фрила (Фризија), Мелохи, Камбијери итд. а деловали би хармоникаши као што су Горни
Крамер (Gorni Kramer, 1913 – 1995, https://www.youtube.com/watch?v=boC2BTw5Ojk), Ђако Рици
(Giaco Ricci), а затим Волмер Белтрами, Пепино Принћипе итд.

У знак захвалности за његове заслуге Анцаги је 1951. год добио именовање за саветника у
Staedtische Musikschule (државни конзерваторијум) из Тросингену у Немачкој.

Давид Анцаги, син Луиђија Анцагија

Увoд у METODO ACORDEON SISTEMA PIANO Y CROMATICO DE LUIGI ORESTE ANZAGHI

https://www.todocoleccion.net/musica-revistas-antiguas/metodo-acordeon-sistema-piano-cromatico-luigi-oreste-
anzaghi~x15886995
Metodo de Acordeon - L O Anzaghi https://www.youtube.com/watch?v=scZzC1PKt5w
Luigi Oreste Anzaghi (1903-1963): https://www.youtube.com/watch?v=PN5uSn2Phg0
Davide Anzaghi ▪ Italian Accordionist ▪ 1951: https://www.youtube.com/watch?v=GJVm5yVOFlI
Davide Anzaghi campione del mondo di fisarmonica: https://www.youtube.com/watch?v=hSqzEsNieZs

3
Еторе Поцоли (Ettore Pozzoli, 1873 – 1957) је био композитор, пијаниста,
теоретичар и педагог. Рођен је у Серењу у Италији, а дипломирао је на
Миланском конзерваторијуму, на ком је касније стекао и звање
професора. За хармонику је компоновао: Valzer da Concerto (1953),
Fantasia in la minore (1953), Tema e Variazioni (1954), Alba d‘ Aprile (1954),
Canti Popolari d’altri tempi (1955), Danza fantastica (1956). Композиције је
посветио свом ученику Давиду Анцагију (1936-), професору емеритусу на
катедри за композицију Миланског конзерваторијума, сину Луиђија О.
Анцагија.

Davide Anzaghi ▪ Italian Accordionist ▪ 1951 https://www.youtube.com/watch?v=GJVm5yVOFlI

Mazurca variata (Luigi Oreste Anzaghi) https://www.youtube.com/watch?v=PN5uSn2Phg0

https://www.youtube.com/watch?v=tUf0rE3fwbw
E. Pozzoli - Fantasia in La minore (S. Crisafulli, Akkordeon)
https://www.youtube.com/watch?v=fkB0y1oQ5dY
Ivano Battiston plays Tema e variazioni by Ettore Pozzoli
https://www.youtube.com/watch?v=6rCnlTD0rvg

4
Почетком 50-их година XX века постаје познато име Адамо Волпи (Volpi Adamo, 1911-1980).
Прве часове музике добио је од оца. Касније се преселио у Рим да студира клавир на конзерваторијуму
Света Сесилија, где је и дипломирао. Студирао је
композицију на Папском институту сакралне музике. Од
1937. до 1976 је био оргуљаш свете Кларе у Лорету. 1966.
године је изабран за професора композиције за оргуље на
Конзерваторијуму у Барију. Последњи период свог
живота био је наставник на конзерваторијуму у Песару.

Такође је постао председник АНИФ-а, националног

удружења наставника хармонике. Волпи је добио
неколико награда, не само у Италији, већ и у Француској
и папа га је именовао витезом у "Ордине де Сан
Силвестро".

Као композитор Волпи је познат по својој сакралној музици и хорским делима, али посебно по делима за
хармонику у којима је, будући да је био виртуоз на оргуљама, развио је истанчани стил, са коренима у
традицији. Његов Allegro da Concerto био је изабрани комад за стогодишњицу светског CMA такмичења у
Анкони.

Хармоника на којој је Волпи свирао је изложена у музеју у Кастелфидарду у Италији.

Његове композиције: Концертино де-мол (1954), Концертни алегро (Allegro da concerto, 1960),
Концертна тема, Fileuce (1965), Прелудијум оп. 31 су брзо ушли у акордеонистички репертоар
уметника широм Европе и САД.

1948: Perpetual Motion

1949: Prelude, Op. 31
1950: Fileuse
1951: Fantasy Festival (theme and variations)
1952: Waltz in A major, Op. 32
1954: Concerto in D minor
1954: Pinocchio Suite
1958: Pastorale suite
1959: I Bimbi Danzano
1960: Study in B minor
1963: Allegro da Concerto
1980: Sinfonietta
Gavotta (rev. A. Mugnoz)
Tempo di valzer (rev. A. Mugnoz)
Mazurka brillante (rev. A. Mugnoz)

Fileuse di A. Volpi alla Fisarmonica Gervasio Marcosignori.

https://www.youtube.com/watch?v=da2xNkXFjSw
Jesse Metz Preludio Adame Volpi https://www.youtube.com/watch?v=cqRjSH76O9s
На оргуљама: https://www.youtube.com/watch?v=xxNk38OLWLM

5
Композиције за хармонику пише и Феличе Фугаца (Felice Fugazza, 1922-2007): Прелудијум и фуга
у фис-молу (под утицајем Баха), Игра привиђења, Шпански мозаик (Mosaico espanol, 1951),
Сонатина (1952), Интродукција и фуга (1959).

Mosaico Espanol (Felice Fugazza) - Олег Микитюк https://www.youtube.com/watch?v=ylh_w-ybqeg

Биографија Ф. Фугаце https://accordeonworld.weebly.com/fugazza.html

Koмпозиције у сфери академске музике за хармонику пише и италијански

композитор Пепино Принчипе (Peppino Principe, 1927-), који је широку
популарност стекао својим естрадним минијатурама. За хармонику је
написао Музичке бајке, Ноктурн (1988), као и дела за оркестар хармоника.

Tema da Concerto (Live) · Peppino Principe, Milan Symphony Orchestra

https://www.youtube.com/watch?v=QtR0xsUQKxI&list=OLAK5uy_kbQtFRYPKuiSLqT6hcvekhZMLVN2Mcg3M&index=2
https://www.youtube.com/channel/UCVPLs2EMUkJ2mDOaGRMLhZQ
https://www.youtube.com/watch?v=1GNGwpbUJfI

Међу најзначајније професионалне музичаре убројали су се и Волмер Белтрами (Wolmer

Beltrami, 1922-1999), који је написао мноштво естрадних минијатура, Ђервазио Маркосињори
(Gervasio Marcosignori, 1927-), композитор комада попут Боје (Colori, 1963), Quattro bagatelli
(1971), и напослетку Салваторе ди Ђезуалдо (Salvatore di Gesualdo, 1940-2012) – Осам имитација
(Acht Imitationen, 1974) и Assimetrie (1973). Сви они користе нова изражајна и фактурна средства,
технике свирања, попут нетемперованог глисанда, непопутпуног укључења регистра, стварајући
необичне тембралне боје, као и различите начине и технике свирања мехом.

6
Wolmer Beltrami Intervista in casa a Cerveteri da parte della RAI
https://www.youtube.com/watch?v=1GNGwpbUJfI
Due brani di Bach interpretati da Gervasio Marcosignori:
https://www.youtube.com/watch?v=Tvp_UWj013Q
Gershwin interpretato da Gervasio Marcosignori: https://www.youtube.com/watch?v=CWMtvfrZO2k
https://twitter.com/Etnostation/status/1115331008059117569 - A giant accordion from 1933
Salvatore di Gesualdo свира: https://www.youtube.com/results?search_query=Salvatore+di+Gesualdo

У савременој италијанској музици за хармонику разноврсно се користе нова средства музичког

израза – сонористика, серијалност, алеаторика. Она су присутна у делима композитора различитиг
генерација, на пример у Алекс-свити (1986), или Прото (1989) Ђакома Белучија (Jiacomo Belucci,
1928-).

Значајан допринос активизацији композиторског стваралаштва за хармонику у Италији дали су

извођачи попут Клаудуја Јакомучија (Claudio Jacomucci), Теодора Анцелотија (Teodoro
Anzellotti) и других.

Посебно је значајно стваралаштво једног од најпознатијих композитора друге половине XX века –

Лучиана Бериа (Luciano Berio, 1925–2003). Написао је композицију за хармонику: El mar la mar
(сопран, мецосопран, инструментални ансамбл од 7 инструмената:
флаута, 2 кларинета, харфа, виолончело, контрабас и хармоника).
Познанство са Хугом Нотом је утицало на улазак хармонике у овакав
ансамбл. Написано је 1952. године, али је ревизију доживело 1969.
године. У делу су, по мишљењу италијанског музиколога Роверта
Занетија, „хармонично сливени атонални манир сказивања и њему
супростављени елемент народне музике“.

El mar la mar: https://www.youtube.com/watch?v=leZP5PiLXn8

1995. године настаје Секвенца XIII за соло хармонику и има поднаслов

Песма (Chanson). Ово дело је написано за италијанског акордеонисту
Теодора Анцелотија, који ју је премијерно извео у Ротердаму 1995. године. У својим секвенцама
Лучано Берио савременим инструменталним средствима изражава стару традицију певања
духовних песама. Природно, већина секвенци је одређена овом или оном инструменту, али за све
7
им је заједничко својство – оне захтевају „како виртуозну технику, тако и савршенство уметничког
мишљења“. Од 1958. године, када се појавила Секвецнца 1 за флауту соло, Лучано Берио је
написао велику серију од 13 секвенци.

Основни принцип развоја строго-уздржане по карактеру Секвенце XIII је варијантност. Током целе
композиције се у највишем гласу непрестано провлачи тема рефрена – аскетска и концентрисана.
У целини за секвенцу Песма је карактеристичан секвентни развој, мада њена мелодијска линија,
како наводи К. Јакомучи „непрестано противуречи звучним масама – час густим, час танким; она
носи у себи неочекиван неспокој. Тај скривени мотив се стално враћа... излази у први план, излази
из сенке у мистериозном ронду.“

Sequenza XIII, for accordion "Chanson" (1995), Teodoro Anzellotti

https://www.youtube.com/watch?v=DcztDOOIAwU

Додатак – Хармоника и џез у Италији

извор: https://www.strumentiemusica.com/rubriche/letteratura-per-fisa-gorni-kramer-1913-1995-3-parte/

Четрдесетих година у Италији, а посебно у Милану, хармоника је доживела прилично срећан

период, постајући све више део џез музичког окружења.

Видели смо како је Крамер био главни носилац овог покрета, али поред њега, а после њега истичу
се и други експоненти. Међу њима се сећамо Франческа Ферарија (1914–1964), пијанисте,
диригента, композитора, али и доброг хармоникаша, запаженог
аранжера разних оркестара, укључујући онај Пипоа Барзиззе из 1938.
Ђако Рицци (Giaco Ricci), хармоникаш и аранжер, аутор методе "Школа
џеза за хармонику", коју је саставио са учитељем Фрилом (Елио Фрисиа,
1906-1989), а објавио Carisch 1947. Волмер Белтрами (1922-1999),
велики виртуозни хармоникаш и композитор врло близак џезу,
Крамеров пријатељ и колега, са којим је 1947. године оформио
застрашујући двојац. Лучано Фанчели (1928-1953), млади таленат,
нажалост прерано је умро (попут Ђака Риција), такође врло осетљив на
џез језик; активан од 1944. године, аутор песама и познатих дела за
инструмент, понеког џез стила, дебитовао је у РАИ-у 1947. године, а
затим је водио неке успешне радио програме. Пепино Принчипе (1927-), још један познати лик
који је 1946. снимио серију џез музичких записа за издавачку кућу „ Parlophon Odeon “; у Милану,
у истом периоду, тада ће бити победник на Referendum Jazz као „Најбољи џез хармоникаш“.

8
Укратко, Италија је у то време имала мноштво талентованих извођача којима се, у креативности и
личности, мало земаља имало среће похвалити, чак и у каснијим периодима! Али у сваком случају,
као што смо раније видели, вођа је несумњиво био он: Горни Крамер.

Истражујући његове објављене композиције за хармонику можемо

видети да, чак и оне мање „важне“ и непретенциозне, готово увек
садрже блицеве модерности, било у ритму, у хармонијама, посебно у
мелодијским покретима , који дају тај непогрешив, прилично
оригиналан и личан укус.

Међу овим комадима, Тре Синкопати заслужују посебно место,

триптих објављен 1944. у издању Едициони Мелоди. То су вероватно
прве џез-композиције за хармонику објављене у Италији; овом
публикацијом су и хармоникаши, италијански и неиталијански,
имали прилику да се окушају у новим тзв. афроамеричким музичким
језицима, чијем је формирању, међутим, такође Италија - кроз политичку и друштвено-културну
размену са САД ( види на пример снажне емиграције) - дала леп допринос.

http://gerovijazz-jazzfan37.blogspot.com/2011/12/ricordo-di-gorni-kramer-pioniere-del.html
Gorni Kramer e la sua Orchestra ♪ Chicago (1961) https://www.youtube.com/watch?v=glWekB7Vh-
4&list=RDzgJhft0vdNc&index=12
Gorni Kramer - Un bacio a mezzanotte https://www.youtube.com/watch?v=qz4oVtd5kGc&t=92s
Gorni Kramer "Begin the beguine"
https://www.youtube.com/watch?v=BM44g7PQdPk&list=RDzgJhft0vdNc&index=3
Kramer, Dorelli, Cetra, De Palma, Curtis "Stars Fell On Alabama
https://www.youtube.com/watch?v=s7RRp0c9R0Y&list=RDglWekB7Vh-4&index=5
Domenica è sempre domenica - Gorni Kramer https://www.youtube.com/watch?v=b2NDUhDNeug