BAKSUZI 

Lica: 

– DŽEMO i

– MIĆO – dječaci od 12-13 godina

– MAJA, njihova vršnjakinja 

Pozornica: slobodan prostor 

(Džemo i Mićo nailaze zajedno

i nose đačke torbe. Zastanu). 

MIĆO: Zar se tebi, Džemo, nijedna ne sviđa?

DŽEMO: Nemoj misliti tako, da mi se ne sviđaju. Znaš, stvar je u tome što

ja ne mogu nikako da se zaljubim. Probao sam, pa ne ide... Ne mogu i
kvit!

MIĆO: A kod mene je sasvim drugačije. Sto posto. Ja bih mogao, ali me
svaka ostavi.

DŽEMO: Kako to?

MIĆO: Tako. Okrenu mi leđa i odu. Eto, recimo, Buba!

DŽEMO: Buba je fina. Zgodna je.

MIĆO: Jeste, fina je, zgodna, ali me je ostavila. Ja joj dao sendvič sa sirom,
a ona digla nos, kaže: „Mićo, neću sir, ne jedem takve sendviče!" I ode!
Ode od mene!

DŽEMO: Pa, što joj poslije nisi dao nekakav drugi sendvič? Možda ona voli
sendvič sa pekmezom?

MIĆO: A kako bih mogao? Meni mama redovito sprema sendviče sa

sirom... A šta bi ti, Džemo, kazao za malu Milku?

DŽEMO: Za našu Milkicu? Zar te i ona ostavila?

MIĆO: Jeste, i to bez ikakvog razloga. A bili smo se malo zbližili.

DŽEMO: Jesi li i njoj davao sendviče sa sirom?

MIĆO: Jesam, i uzimala je, jela. A častio sam je i sladoledom. I dva puta
sam joj davao perece...

DŽEMO: Čuj, pa to ste se ti i Milka već počeli ozbiljno zabavljati?

MIĆO: Moglo bi se reći... Znaš, dva puta smo bili skupa u parku i malo
šetali, pričali, smijali se... Bilo nam je fino!

DŽEMO: I – šta onda bi?

MIĆO: Vjeruj mi, Džemo, ne znam. Ako nije zbog jedne jedine sitnice:
krivo sam joj šapnuo na času moje okoline.

DŽEMO: Da nije onda kad je nešto mucala, pa izvalila nešto blesavo i

naljutila učiteljicu?

MIĆO: Tako je, dobro se sjećaš!... Ona je zamucala, a ja brže-bolje poletio

da joj pomognem. I ispalo naopako. Umjesto da joj šapnem „perad",
šapnuo sam „gmazovi", a ona hop! to kazala i ispalo da sam joj ja kriv!
Napuhala se kao žaba, neće ni da me vidi! Ma, pusti, to je gotovo!

DŽEMO: Meni se u razredu sviđa Maja.

MIĆO: Maja? I ona me je ostavila.

DŽEMO: Stvarno? Jesi li i s njom započinjao?

MIĆO: Izgleda mi, Džemo, da ti ne znaš ko je Mićo! Naravna stvar da sam

probao i sa Majom. Pitao sam je: „Hoćeš li ti, Majo, da se skupa
zabavljamo, da budeš moja cura?!"

DŽEMO: A ona?

MIĆO: Ona reče: važi.

DŽEMO: Zar je odmah pristala?

MIĆO: Pričam ti kako je bilo. Još istog dana, poslije nastave, nosio sam joj
školsku torbu sve do kuće. A kad dođosmo tamo, ona uze torbu, a meni
reče: „Fuj, imaš strašno odvratan džemper!" Zamisli to! Kaže: neće sa
mnom da se viđa dok nosim taj džemper!

DŽEMO: Je li to zbog onog žutog?

MIĆO: Jeste, žutog. Mama mi ga je isplela. Meni se sviđa. I ne mogu ga

baciti zato što Maja kaže da je odvratan. Ne znam zašto je odvratan!...
Ali, stani, Džemo, molim te, evo Maje. Pozvaću je da pođe sa mnom u
kino!

(Maja im dolazi u susret i veselo pozdravlja). 

MAJA: Hej, raja, šta radite!?

MIĆO: Zdravo, zdravo, naša lijepa Majo! Došla si u pravi čas kao da si
znala da te čekam!

MAJA: Je li?

MIĆO: Jeste, i upravo pričam Džemi kako želim da te pozovem da pođemo

skupa u kino.

DŽEMO: To mi je pričao kad si naišla.

MAJA: A koji je film?

MIĆO: Film je super, američki. „Zmajevi sinovi". Kung-fu! Makljaža od

početka do kraja.

MAJA: Uf, neću. Ne volim takve filmove. Povedi Džemu! I dobro se

provedite! Ćao!

(Maja odmah odlazi). 

MIĆO: (Za njom, oponaša joj kretanje i glas) Povedi Džemu i dobro se
provedite! Ćao! (Džemi) Eto, jesi li vidio svojim očima? Ostavila me i
Maja!