Demografija 12

УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ
ГЕОГРАФСКИ ФАКУЛТЕТ
ИНСТИТУТ ЗА ДЕМОГРАФИЈУ
______________________________________________________________________
ISS 1820 - 4244
ДЕМОГРАФИЈА
КЊ. XII
– Међународни часопис за демографска и остала друштвена истраживања –
Штампано средствима Министарства просвете, науке и

технолошког развоја Републике Србије
______________________________________________________________________
БЕОГРАД, 2015.
UIVERSITY OF BELGRADE
FACULTY OF GEOGRAPHY
ISTITUTE FOR DEMOGRAPHY
______________________________________________________________________
ISS 1820 - 4244
DEMOGRAPHY
VOL. XII
– International journal for demographic and other social studies –
Printed with financial support of the Ministry of Education, Science and

Technological Development of Republic of Serbia
_____________________________________________________________________
BELGRADE, 2015
Издавач
УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ – ГЕОГРАФСКИ ФАКУЛТЕТ,
Студентски трг 3/III, Београд, тел. 011/2637421,
е-mail: dekanat@gef.bg.ac.rs
За издавача
Др ДЕЈАН ФИЛИПОВИЋ
Редакција
Др МИРКО ГРЧИЋ, др РАЈКО ГЊАТО (Република Српска, Босна и
Херцеговина), др МИЛЕНА СПАСОВСКИ, др МИРЈАНА ДЕВЕЏИЋ, др
СВЕТЛАНА РАДОВАНОВИЋ, др МАРИЈА МАРТИНОВИЋ, др ДРАГИЦА Р.
ГАТАРИЋ, др REINHARD HENKEL (Немачка), др JEAN-PAUL RODRIGUE
(САД), др НИКОЛАЈ А. СЛУКА (Русија), др АЛЕКСАНДАР СТОЈМИЛОВ
(Македонија) и др HAJDÚ ZOLTAN (Мађарска)
Главни и одговорни уредник

Др МИРКО ГРЧИЋ
e-mail: mirko@gef.bg.ac.rs
Технички уредник
Др ДРАГИЦА Р. ГАТАРИЋ
e-mail: gataricgaga@gmail.com
Тираж
300 примерака
Штампа
„Планета принт“, Београд
Publisher
UNIVERSITY OF BELGRADE – FACULTY OF GEOGRAPHY,
Studentski trg 3/III, Belgrade, phone + 381 11 2637421,
e-mail: dekanat@gef.bg.ac.rs
For publisher
DEJAN FILIPOVIĆ, Ph.D.
Editorial board
MIRKO GRČIĆ, Ph.D., RAJKO GNJATO, Ph.D. (Republic of Srpska,
Bosnia and Hercegovina), MILENA SPASOVSKI, Ph.D., MIRJANA DEVEDŽIĆ,
Ph.D., SVETLANA RADOVANOVIĆ, Ph.D., MARIJA MARTINOVIĆ, Ph.D.,
DRAGICA R. GATARIĆ, Ph.D., REINHARD HENKEL, Ph.D. (Germany), JEAN-
PAUL RODRIGUE, Ph.D. (United States of America), НИКОЛАЙ А. СЛУКА, Ph.D.
(Russia), ALEKSANDAR STOJMILOV, Ph.D. (Macedonia) аnd
HAJDÚ ZOLTAN, Ph.D. (Magyar Köztársaság)
Editor In-Chief
MIRKO GRČIĆ, Ph.D.
e-mail: mirko@gef.bg.ac.rs
Technical еditor
DRAGICA R. GATARIĆ, Ph.D.
e-mail: gataricgaga@gmail.com
Copies
300
Printed by
„Planeta print“, Belgrade
Универзитет у Београду – Географски факултет
Српско географско друштво
НАУЧНИ СКУП
АКАДЕМИК ВОЈИСЛАВ С. РАДОВАНОВИЋ
ЗНАМЕНИТИ СРПСКИ АНТРОПОГЕОГРАФ
(1894-1957)
Београд, 20.3. 2015.
Географски факултет, Студентски трг 3/3
www.gef.bg.ac.rs
НАУЧНИ ОДБОР
Проф. др Владимир Ђурић, Универзитет у Београду – Географски факултет

Проф. емеритус Стеван Станковић, Универзитет у Београду – Географски
факултет
Проф. др Часлав Оцић, академик
Проф. др Петар Влаховић, академик
Проф. др Милена Спасовски, Универзитет у Београду – Географски факултет
Проф. др Мирко Грчић, Универзитет у Београду – Географски факултет
Др Драгана Радојичић, директор Етнографског института САНУ
Др Десанка Николић, Етнографски институт, САНУ
Проф. др Никола Панов, Институт за географију, ПМФ, Унивезитет у Скопљу
Проф. др Рајко Гњато, Одсек за географију, ПМФ, Универзитет у Бања Луци
Проф. др Бранислав Ђурђев, Департман за географију, туризам и
хотелијерство, ПМФ, Универзитет у Новом Саду
Проф. др Драгутин Тошић, Универзитет у Београду – Географски факултет
ОРГАНИЗАЦИОНИ ОДБОР
Проф. др Дејан Филиповић, декан, Универзитет у Београду – Географски

факултет
Проф. др Гордана Војковић, продекан, Универзитет у Београду –
Географски факултет
Проф. др Мирољуб Милинчић, Универзитет у Београду – Географски
факултет
Проф. др Иван Раткај, Универзитет у Београду – Географски факултет
Проф. др Драшко Маринковић, Одсек за географију, ПМФ, Универзитет у
Бања Луци
Доц. др Марија Мартиновић, Универзитет у Београду – Географски факултет
Доц. др Драгица Гатарић, Универзитет у Београду – Географски факултет
Доц. др Даница Шантић, Универзитет у Београду – Географски факултет
Професор др Војислав С. Радовановић (27. јануар 1894. – 26. април 1957)
САДРЖАЈ CONTENTS
РАСПРАВЕ И ЧЛАНЦИ PAPERS A;D ARTICLES
Мирко Грчић: ПРЕДГОВОР ....................................................................................... 11

Стеван М. Станковић: ВОЈИСЛАВ С. РАДОВАНОВИЋ О ЈОВАНУ ЦВИЈИЋУ....15
Stevan M. Stanković: VOJISLAV S. RADOVANOVIĆ ON JOVAN CVIJIĆ ........... 36
Мирко Грчић: ГНОСЕОЛОШКИ МОДЕЛ КЛАСИЧНЕ АНТРОПОГЕОГРАФИЈЕ
КАО ОПШТЕГЕОГРАФСКЕ НАУКЕ ПРЕМА КОНЦЕПЦИЈИ ВОЈИСЛАВА С.
РАДОВАНОВИЋА ...................................................................................................... 37
Mirko Grčić: GNOSEOLOGICAL MODEL OF STANDARD
ANTHROPOGEOGRAPHY AS GENERAL GEOGRAPHICAL SCIENCE IN THE
CONCEPT OF VOJISLAV S. RADOVANOVIĆ ........................................................ 44
Десанка Николић: ВОЈИСЛАВ РАДОВАНОВИЋ О ПРЕНОШЕЊУ ЕПСКЕ ТРА-
ДИЦИЈЕ У ЛИКОВНУ УМЕТНОСТ ......................................................................... 45
Desanka Nikolić: VOJISLAV RADOVANOVIĆ ON TRANSFFERING EPIC
TRADITION TO FINE ARTS ...................................................................................... 47
Милован Р. Пецељ: ВОЈИСЛАВ РАДОВАНОВИЋ И ЊЕГОВА АНТРОПОГЕО-
ГРАФСКА ПРОУЧАВАЊА ....................................................................................... 49
Milovan R. Pecelj: VOJISLAV RADOVANOVIĆ AND HIS ANTHROPOGEOGRAPHICALLY
RESEARCH ............................................................................................................................................. 54
Милена Спасовски, Даница Шантић: АКТУЕЛНОСТ ПОЈАВА И ПРОЦЕСА У
РАЗВИТКУ СТАНОВНИШТВА РЕГИОНАЛНОГ И ГЛОБАЛНОГ КАРАКТЕРА
У ДЕЛИМА ВОЈИСЛАВА С. РАДОВАНОВИЋА .................................................. 55
Milena Spasovski, Danica Šantić: ACTUALITY OF PHENOMENA AND
PROCESSES IN THE POPULATION DEVELOPMENT ON REGIONAL AND
GLOBAL LEVEL IN THE WORKS OF VOJISLAV S. RADOVANOVIC ............... 68
Марија Мартиновић, Драгутин Тошић: ЕЛЕМЕНТИ СИСТЕМСКОГ ПРИСТУПА
У ПРОУЧАВАЊУ НАСЕЉА У ДЕЛИМА ВОЈИСЛАВА РАДОВАНОВИЋА И
ЊИХОВА НАУЧНА АКТУЕЛНОСТ ........................................................................ 69
Marija Martinović, Dragutin Tošić: ELEMENTS OF SYSTEM APPROACH IN THE
VOJISLAV RADOVANOVIC’S ANTROPOGEOGRAPHICAL STUDIES OF
SETTLEMENTS AND ITS SCIENTIFIC SIGNIFICANCE ....................................... 80
Мирољуб А. Милинчић, Дејан Филиповић: ДОПРИНОС ВОЈИСЛАВА РАДОВА-
НОВИЋА УТЕМЕЉЕЊУ ГЕОГРАФИЈЕ ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ - ОСВРТ НА УЏ-
БЕНИК АНТРОПОГЕОГРАФИЈЕ ............................................................................. 81
Miroljub А. Milinčić, Dejan Filipović: CONTRIBUTIONS OF VOJISLAV
RADOVANOVIC IN FOUNDING ENVIRONMENTAL GEOGRAPHY – OVERVIEW
OF THE ANTHROPOGEOGRAPHY TEXTBOOK ..................................................... 88
Иван Раткај, Микица Сибиновић: ПРОУЧАВАЊЕ БЕОГРАДА У ДЕЛИМА ВО-
ЈИСЛАВА С. РАДОВАНОВИЋА У КОНТЕКСТУ ЊЕГОВЕ САВРЕМЕНЕ УЛО-
ГЕ У ГЕОПРОСТОРУ ................................................................................................. 89
Ivan Ratkaj, Mikica Sibinović: RESEARCH ON BELGRADE BY VOJISLAV S.
RADOVANOVIĆ IN THE CONTEXT OF ITS CONTEMPORARY ROLE IN
GEOSPACE ................................................................................................................... 96
Светлана Мадић: ОДНОС АНТРОПОГЕОГРАФИЈЕ И ЕТНОЛОГИЈЕ – НЕКАД И
САД ............................................................................................................................... 97
Svetlana Madić: THE RELATION BETWEEN ANTHROPOGEOGRAPHY AND
ETHNOLOGY – IN THE PAST AND NOW ..............................................................107
Здравко Д. Маријанац: СЈЕЋАЊА НА АКАДЕМИКА ПРОФЕСОРА ДР ВОЈИ-
СЛАВА С. РАДОВАНОВИЋА ................................................................................. 109
Драган Ђ. Обрадовић: АНТРОПОГЕОГРАФСКА ИСПИТИВАЊА СЕВЕРНОБА-
НАТСКОГ СЕЛА БОЧАРА ПО МОДЕЛУ ВОЈИСЛАВА С. РАДОВАНОВИЋА ..119
Dragan Đ. Obradović: ANTHROPOGEOGRAPHICAL RESEARCH OF BOČAR
VILLAGE IN NORTHERN BANAT – ACCORDING TO MODEL BY VOJISLAV S.
RADOVANOVIC ........................................................................................................ 134
Драгица Р. Гатарић: БИОГРАФИЈА И БИБЛИОГРАФИЈА ВОЈИСЛАВА С. РАДОВА-
НОВИЋА ............................................................................................................................ 135
АУТОРИ (AUTHORS) ................................................................................................. 141

ПРЕДГОВОР
У организацији Српског географског друштва и Географског фа-

култета Универзитета у Београду, одржан је 20. марта 2015. године научни
скуп под називом „Академик В. С. Радовановић – знаменити српски антро-
погеограф“. В. С. Радовановић је био велики ентузијаста на пољу географ-
ске науке, дописни члан САНУ, редовни професор Природно-математич-
ког факултета у Београду, оснивач и први директор Етнографског институ-
та САНУ, научник и организатор научно-истраживачког рада. Циљ скупа
био је да се обележи 120. годишњица његовог рођења и да се баци ново
светло на његово научно дело и стваралачка начела којима се руководио.
В. С. Радовановић је рођен 26. априла 1894. у селу Павлици код Ра-
шке, а преминуо је 27. јануара 1957. године у Београду. Учествовао је у
Првом светском рату као добровољац и био тешко рањен. Завршио је сту-
дије 1921. године и радио као асистент на Географској групи Филозофског
факултета у Београду. Када је 1924. године одбранио докторску дисерта-
цију, упућен је 1925/26. за професора географије, етнологије и етнографије
у Скопље, где је остао до 1941. године, с краћим прекидом 1925/26. када је
радио као ванредни професор у Загребу. Истовремено је обављао дужност
хонорарног управника Етнографског музеја. Од 1945. до 1957. г. био је ре-
довни професор на катедри географије Природно-математичког факултета
и хонорарни професор на Катедри етнологије Филозофског факултета у
Београду. Основао је Етнографски институт САН 1947. и био његов дирек-
тор до своје смрти 1957. године.
О лику и делу В. С. Радовановића писали су са пуно пијетета и ува-
жавања неки наши познати географи и етнолози, као што су Б. Дробњаковић
(Гл. ЕИ САНУ, књ. VII), Ц. Костић (Гл. ЕИ САНУ, књ. XXI, 1972), П. Вла-
ховић (Гл. Етнографског музеја у Београду, књ. XX), В. Ђурић и М. Костић
(Гл. СГД, 1977), М. Васовић (Гл. ЕИ САНУ, 1977), Милка Јовановић (Гл.
ЕИ САНУ, 1977) и други.
В. С. Радовановић је почео научну каријеру као геоморфолог и то
претежно на терену Македоније (ондашње Јужне Србије). Објавио је неко-
лико радова из геоморфологије као што су: Терасе на ушћу Тополке у Вар-
дар, Мали денудациони облици гнајсног земљишта, Један пример зачетних
долинских облика, Гипсни рељеф Косовраста у долини Радике, Младе вул-
канске појаве и облици и др. Потом се оријентисао на антропогеографију и
етнологију. У свакој од тих области оставио је научно дело вредно једног
живота. Његова докторска дисертација под насловом Тиквеш и Рајец обја-
вљена 1924. у едицији „Насеља“ на 436 страна, спада у најбоље студије
класичне Цвијићеве антропогеографске школе. Према речима академика
П. Влаховића „Овим радом и многим каснијим Радовановић је отворио но-
__________
11
ве научне видике и подигао Цвијићеву антропогеографску школу на најви-
ши степен“. Међу врхунска дела у тој категорији спада и његова моногра-
фија „Географске основе Јужне Србије“, издата у склопу Споменице 25-го-
дишњице ослобођења Ј. Србије (Скопље, 1937). Концепт за регионална ан-
тропогеографска проучавања изложио је у методолошкој студији „Пробле-
ми антропогеографских испитивања Јужне Србије“ (Зб. Радова 3. Конгре-
са словенских географа и етнографа 1930, Београд, 1932). Српску антропо-
географску школу задужио је такође радовима из физичке антропогеогра-
фије: Становништво Земље данас и за последња три столећа, Питања
горње границе сталних насеља, Поводом једног новог прилога питању о
променама и развитку географске средине и уџбеником Општа антропо-
географија. Такође се бавио питањима географског положаја бивше Југо-
славије (Југославија, географски положај, унутрашње и спољашње везе,
1953/54) и Београдa (Географски положај и територијални развитак Бео-
града, Зб. ГИ, св. VII, Бг., 1960).
На пољу етнологије или антропологије објавио је низ антологиј-
ских радова, као што су: Народна ношња у Маријову, (1936. г., 154 стр.,
награђена од САН), О народној храни у Маријову, Народна предања о уби-
јању старих људи (1929/30), Маријовци у песми, причи и шали, Марков
мегдан с Мусом – култ народних хероја-заштитника сиротиње раје
(1952), Култ простонародних црквених ктитора у Ј. Србији (1927), Свети
Милош Обилић (1929), Света Злата Мегленска – јужносрбијански култ
девојке народне мученице (1935), Из области музеологије објавио је радове
Наше старо оружје и Народно опхођење према старинама у Ј. Србији.
В. С. Радовановић је с посебним пијететом и надахнуто писао о
свом учитељу Јовану Цвијићу. Његова дела у том домену и данас су непре-
вазиђена и зраче дубином мисли и идеја које залазе у саму суштину Цвији-
ћевог научног подухвата. Међу најбољима те врсте су његови радови Јо-
ван Цвијић и српска антропогеографска школа (1927), Национални завет
Јована Цвијића (1929), Јован Цвијић из перспективе савремене научне ми-
сли (1953-54), Јован Цвијић (1958), Цвијићева антропогеографска испити-
вања (1957) и други. Пратио је научна дешавања у српској антропогео-
графској школи и објавио рад Прилози антропогеографској библиографији
нашој. Такође се бавио организацијом научног рада на терену. Део прику-
пљене грађе на терену Посавине и Поцерине обрађен је у књизи Шабачка
Посавина и Поцерина, која је издата постхумно, у којој је направио иско-
рак ка истраживањима културног пејзажа и проблематици животне среди-
не. Као сарадник познате Станојевићеве енциклопедије и Енциклопедије
Југославије, написао је низ енциклопедијских одредница. Посебну пажњу
је посвећивао редакторском послу, редигујући Гласник, Зборник и Посеб-
на издања Етнографског института и Српски етнографски зборник. Још
пре рата је у Скопском научном друштву уређивао Гласник и покренуо
Зборник за етнографију и фолклор.
__________
12
В. С. Радовановић је био један од оних енергичних личности – ли-
дера у науци, који се није бавио науком просто технички, него је зрачио
идејама које је образлагао продуховљеним и филигрански истанчаним сти-
лом. Те идеје могу се сажети у само једну реч – јединство! В. С. Радовано-
вић се здушно борио за јединство географије (физичке и друштвене), хар-
монију човека и природе, за слогу Јужних Словена, за сарадњу међу гео-
графима на реализацији Цвијићевог научног и националног завета. Те иде-
је данас изгледају као донкихотовске, али сада су друга времена и други
обичаји. Нема више ни Јужне Србије, ни Југославије, ни јединства српских
а камо ли југословенских земаља, а и питања јединства географије и слоге
међу географима су за дискусију. Али ипак, дело В. С. Радовановића сна-
гом мисли и лепотом израза зрачи и данас. Он је био један од оних идејних
лидера у географији, који је радио на антропогеографизацији географије и
хуманизацији антропогеографије и тако снажно покрену научну мисао на-
пред. Због тога се Српско географско Друштво, Географски факултет, Ет-
нографски институт и други, с поштовањем сећају професора В. С. Радова-
новића и његовог научног дела.
На поменутом научном скупу изложени су следећи радови: Проф.
емеритус Стеван М. Станковић: В. С. Радовановић о Јовану Цвијићу;
Проф. др Здравко Маријанац: Сећања на професора Војислава С. Радова-
новића. Проф. др Мирко Грчић:Класична антропогеографија као општеге-
ографска дисциплина по моделу Војислава С. Радовановића; Проф. др
Драгана Радојичић: Војислав С. Радовановић као први управник Етно-
графског института САНУ; Др Десанка Николић: Војислав С. Радовановић
о преношењу народне епске песничке традиције у ликовну зографску
уметност; Проф. др Милован Пецељ: Војислав С. Радовановић и његова
антропогеографска проучавања; Проф. др Милена Спасовски, доц. др Да-
ница Шантић: Актуелност појава и процеса у развитку становништва ре-
гионалног и глобалног карактера у делима Војислава С. Радовановића;
Проф. др Драгутин Тошић и доц. др Марија Мартиновић: Елементи си-
стемског приступа у проучавању насеља у делима Војислава Радовановића
и њихова научна актуелност; Проф. др Мирољуб Милинчић, проф. др Дејан
Филиповић: Допринос професора Војислава Радовановића утемељењу гео-
графије животне средине с посебним освртом на уџбеник Антропогеогра-
фија; Проф. др Иван Раткај и мр Микица Сибиновић: Проучавања Београ-
да у делима Војислава С. Радовановића у контексту његове савремене уло-
ге у геопростору; Msc Светлана Мадић: Однос антропогеографије и етно-
логије некад и сад; Мр Драган Ђ. Обрадовић Антропогеографска испити-
вања севернобанатског села Бочар по упутствима Војислава С. Радовано-
вића. Доц. др Драгица Гатарић је приложила Библиографију радова В. С.
Радовановића.
И на крају да парафразирам Канта - онај ко не зна ко је, одакле је
кренуо и куда иде, тај вероватно неће знати ни шта му је чинити. Ново вре-
__________
13
ме доноси нове изазове. Нове парадигме у друштвеној географији данас,
као што су моделска парадигма, системски приступ, хуманистички при-
ступ, представљају нове аспекте у ширем контексту научне спознаје, који
усложњавају разумевање предмета наше науке и суштину позиције човека
у савременом свету. Идући напред, у корак са временом, треба се понекад
осврнути уназад, присетити се традиција наше науке и духа или надахнућа
наших духовних предака. Један такав поглед у дубину душе наше науке
представља и поменути скуп, односно ова публикација, која ће несумњиво
много значити новим генерацијама да нађу инспирације да истрају на свом
путу у науци и мудрости да адекватно одговоре на изазове свог времена.
Уредник
Проф. др Мирко Грчић
__________
14
ДЕМОГРАФИЈА, књ. XII, 2015. DEMOGRAPHY vol. XII 2015
UDK 91:929 Радовановић В.

91:929 Цвијић Ј.
911.3 Цвијић Ј.
Прегледни чланак Review article
Стеван М. Станковић
ВОЈИСЛАВ С. РАДОВАНОВИЋ О ЈОВАНУ ЦВИЈИЋУ

Само је објективношћу научног мишљења, неумитношћу
и неустрашивошћу научног суда, борбом за научну истину,
онда када је наука имала реч, Цвијић могао истински
послужити науци и култури, својој земљи и народу,
човечанству. Јер је научна истина једна и недељива, а она је
та – па ма колико да се, помоћу мисли и речи светлих глава
човечанства, мучно пробија кроз мрак незнања и џунглу
предрасуда и неистина – једино је истина та која коначно
односи победу, која обезбеђује прогрес.
Војислав С. Радовановић, 1958. године
Извод: Војислав С. Радовановић, географ, висок научни ниво постигао је истра-

жујући бројне и разноврсне појаве и процесе из домена антропогеографије. Био је
сарадник Јована Цвијића и добар познавалац његовог стваралаштва. Докторску
дисертацију под насловом Тиквеш и Рајец одбранио је 1924. године. Животну и
научну каријеру завршио је као редовни професор Универзитета у Београду и до-
писни члан Српске академије наука. Свом узору, Јовану Цвијићу, одужио се књи-
гом Јован Цвијић, која је на 223 стране публикована 1958. године. Богатство садр-
жаја књиге потврђују подаци и анализе о пореклу и младости Јована Цвијића, оп-
штим антропогеографским истраживањима, антропогеографско-етнографским
проматрањима. освртима и критикама, ширини научног погледа, објективности
научног мишљења, почастима и признањима.
Кључне речи: Војислав С. Радовановић, Јован Цвијић, географија, антропогео-

графија.
Apstract: Vojislav S. Radovanović, geographer, reach high scientific level in exploring

numerous and various phenomenon and processes in the field of Antropogeography. He
worked with Jovan Cvijić and he was connoisseur of his work. The PH disertation
„Tikveš and Rajec“ he defend in 1924. He was full time professor at the University of
Belgrade and corresponding member of Serbian Academy of Science. Vojislav S.
Radovanović was a great admirer of Jovan Cvijić, and he wrote a book „Jovan Cvijić“
which has 223 pages and was published in 1958. The richness of the content of the book
is confirmed by data and analysis about origin and youth of Jovan Cvijić, has work on
antropogeographie and ethnographic topics, reviews and critics, width of scientific
view, objectivity of scientific approaches, honours and records.
Key words: Vojislav S. Radovanović, Jovan Cvijić, Geography, Anthropogeography.

____________
15
Увод
Војислав С. Радовановић (27. јануар 1894. – 26. април 1957) је рођен

само годину дана касније од времена када је Јован Цвијић у Бечу одбранио
докторску дисертацију и по доласку у Београду именован за професора Ве-
лике школе, када је основао Географски завод Велике школе, претечу дана-
шњег Географског факултета Универзитета у Београду. Географију је студи-
рао током тешких предратних и ратних година Првог светског рата, када се
само повремено сусретао са Јованом Цвијићем, најпре као његов студент, а
касније као његов сарадник. Могуће да су сусрети били ретки, јер је Јован
Цвијић извесно време, после балканских ратова и за време Првог светског
рата, живео у иностранству, а факултет није радио. Уз то, Војислав С Радо-
вановић је извесно време радио у Скопљу и Загребу, те су сусрети са Јова-
ном Цвијићем били најпре повремени, а од доласка у Београд, чести и одви-
јали се у Географском заводу, све до Цвијићеве смрти 1927. године. У ана-
лизи стваралаштва Јована Цвијића, Војислав С. Радовановић, реално прила-
зи чињеници да је од првих научних радова великог научника до његовог
доба прошло више од 60. година, а до наших дана готово 13 деценија.
Уважавајући време, догађаје и услове под којима се Јован Цвијић
школовао и под којима је радио, испољава све принципе реалности, научне
анализе и критичког осврта. Не пренебрегава да каже да је „Ту и тамо ве-
лики научник падао у неку врсту националног транса, када би расправљао
о извесним питањима и економским збивањима земље. У тим моментима,
заборављајући се, истицао је великосрпску ноту на рачун малих суседних
балканских народа. Тако, као што смо споменули Цвијићево гледиште и
поставку коју је назвао етнографском нужношћу, када је третирао географ-
ско проширење Србије на рачун Албаније.“ Наравно, Војислав С. Радова-
новић зна да Јован Цвијић није био ни националиста, ни шовиниста, већ
истакнути патриота, који је речима и делима то увек и свуда показивао.
Стваралаштво Војислава С. Радовановића
Војислав С. Радовановић је студије географије завршио 1921. године

и постао суплент гимназије у Скопљу. Те године Јован Цвијић је постао
председник Српске краљевске академије и на тој дужности остао до смрти
1927. године. Време је то најплодоносније сарадње два врсна научника, који
су, на посебан начин, допринели унапређењу антропогеографије као гео-
графске научне дисциплине. Део тога Војислав С. Радовановић је реализо-
вао као кустос музеја у Скопљу, уредник Годишњака тог музеја, уредник
Гласника Скопског научног друштва и Зборника радова Географског инсти-
тута ПМФ у Београду. Познат је као покретач и организатор проучавања ан-
тропогеографских појава, процеса и догађаја у Македонији и на Косови и
____________
16
Stevan M. Stanković
Метохији. Активно је учествовао у раду Међународног конгреса слависта у

Варшави 1934. године и председавао привредно-географском секцијом Кон-
греса словенских географа и етнографа у Бугарској 1936. године.
На иницијативу Јована Цвијића, Војислав С. Радовановић је иза-
бран за асистента Географског завода, али је у наставничка звања биран на
Универзитету у Скопљу, где је по упутствима Јована Цвијића 1924. године
учествовао у оснивању Географског друштва, чији је секретар и потпред-
седник био од 1926. до 1934. године. Од тада, до средине јануара 1927. био
је близак сарадник Јована Цвијића, под чијим се утицајем определио за ан-
тропогеографска истраживања, у којима је достигао и у неким елементима
престигао свог учитеља. Од 1931. до 1936. године био је члан управе Срп-
ског географског друштва у Београду.
Докторску дисертацију под насловом Тиквеш и Рајец, која је имала
436 страна, одбранио је 1924. године и исте године објавио у едицији Српске
академије наука Насеља и порекло становништва, књига XVII, странa 129-
565. Антропогеографска истраживања Тиквеша и Рајеца почео је као студент
географије, под јасним утицајем Јована Цвијића. Докторском дисертацијом
представио се као даровит Цвијићев ученик и темељит, систематичан истра-
живач. Наведеном студијом, и касније објављеним радовима, Цвијићева ан-
тропогеографска школа подигнута је на највиши могући ниво. Као поборник
антропогеографских идеја и јединства географске науке, испољавао је све
особености модерног научника, вишеструко значајног за афирмацију геогра-
фије, посебно антропогеографије и етнологије, јер се супротстављао учењима
која су настојала да природу отргну од човека и људског друштва.
Војислав С. Радовановић је добро знао да је Јован Цвијић још на по-
четку антропогеографских истраживања Балканског полуострва јасно укази-
вао на разноврсност појава и процеса које треба научно објаснити, тј. утвр-
дити узроке таквом стању, посебно на плану разлика у етничком саставу
становништва, различитости историјске прошлости и утицаја цивилизација.
„Да би се то све проучило, утврдило, испитали географски утицаји средине
на ове појаве, посебно на друштвено-историјске факторе који делују у исто
време, било је потребно више личног напора самог Цвијића, а такође увође-
ње у научна истраживања и већег круга научних истраживача. И сва та прет-
ходна истраживања, која се, пре свега, односе на сакупљање потребне грађе,
требало је неупоредиво више времена и сарадње са другима него што је изи-
скивало његово проучавање из физичке географије. Радећи на два колосека,
личним истраживањем приликом својих научних екскурзија по Балканском
полуострву и путем анкетирања преко научних сарадника, Цвијић је дола-
зио до потребних података и чињеница, на основу којих је могао да припре-
ми своје велике радове из антропогеографије.“ (Чубриловић, В. 1987).
Као научник, антропогеограф и универзитетски професор антропо-
географије, Војислав С. Радовановић је постигао резултате трајне вредно-
____________
17
сти, те је и данас цитиран. Слично Јовану Цвијићу, научним аргументима

се супротстављао оним учењима која су настојала да се природа третира
независно од човека и друштва, тј. да се изолују природни од друштвених
фактора у животној средини. Године 1952. у расправи Поводом једног новог
прилога о променама и развитку географске средине (Гласник Етнографског
института Српске академије наука, књига I, стране 297-340), истичу Влади-
мир Ђурић и Михајло Костић, Војислав С. Радовановић је указао на појаву
застрањивања и тенденцију неоправданог изолованог сврставања физичке
географије у групу природних наука и економске географије у групу дру-
штвених наука, што је пренебрегавање јединстве, комплексности и узајам-
них сложених веза између природе и друштва. Таквим ставом био је на стра-
ни ставова Јована Цвијића, које је овај презентирао неколико деценија рани-
је и који се и данас уважавају као научно оправдани и једино истинити.
Војислав С. Радовановић је уважавао комплексност и узајамне одно-
се спајања и прожимања између природе и људског друштва и до детаља
познавао границе екумене, субекумене и анекумене. Био је поборник идеја
Јована Цвијића и борац за јединство географије и афирмацију исте. Као нај-
доследнији настављач Цвијићевог рада на пољу антропогеографије, са успе-
хом је тумачио његове ставове, примењивао научне методе и изграђивао са-
времене основе антропогеографије, али се са успехом бавио и проблемима
етнологије и физичке географије. Такви погледи на науку, поред осталог,
определили су му место директора Етнографског института Српске акаде-
мије наука од 1947. до 1957. и уредника Српског етнографског зборника. За
дописног члана Српске академије наука изабран је 16. фебруара 1940. године.
Прилози за уважавање
Свом узору, Јовану Цвијићу, В.С. Радовановић се на најбољи могући

начин одужио најпре чланком под насловом Јован Цвијић, који је објављен
у Гласнику Етнографског института Српске академије наука и уметности,
књига II–III, 1953/54. (66 страна, три фотографије). Поред осталог, истакао
је и следеће: „Животно и научно дело Јована Цвијића је колико велико толи-
ко и многострано. Оно својим предметима научних проматрања и научном
истраживачком и стваралачком мисли далеко превазилази оквир једне науке
у обичном смислу: изучавањем земље и народа оно обухвата широки обим
природних наука на једној и друштвених наука на другој страни.“
Из 1957. године потиче рад Војислава С. Радовановића – Цвијићева
антропогеографска испитивања, који је објављен у спомен тридесетогоди-
шњице смрти нашег научника у серији Посебна издања Српске академије
наука и уметности, књига CCLXXVI. У Гласнику Етнографског института,
књига 4-6, Београд, 1955-1957. година, Војислав С. Радовановић је публи-
ковао прилог под насловом О неким Цвијићевим антропогеографским и
____________
18
етнолошким основама утканим у једну новију историјско-књижевну сту-

дију о једном знаменитом српском писцу.
У раду из 1957. године објављеном поводом тридесетогодишњице
смрти Јована Цвијића, Војислав С. Радовановић констатује да је наш науч-
ник по докторату и основном опредељењу, првенствено физички географ,
геолог, геотектоничар, али његов рад у домену антропогеографије, по зна-
чају за познавање нашег народа, друштва и културе, не заостаје за прет-
ходним, већ их по трајности резултата превазилази. „...испитивачу тако из-
ванредног проматрачког дара и широких духовних хоризоната, надахну-
том од детињства и родног завичаја разумевањем и интересовањем за на-
родни живот, обдарен проницљивим и свестраним погледом и самостал-
ним стваралачким духом, који се не држи унапред, априористички, скола-
стички и догматски, спремљених шема и шаблона научних, већ који мисли
својом главом, као што је то био Јован Цвијић, тим путем, путем испитива-
ња појава и изналажења њихових узрока, постављене су прве методске
основе Цвијићеве антропогеографске школе.“ (Радовановић С. В. 1957). У
наставку анализе указује да је већ 1902. године била потпуно оформљена
антропогеографска концепција и школа. У главне методе рада, које је по-
тенцирао Јован Цвијић убраја: испитивање проблема ради којих се на тере-
ну скупља грађа, али не она за коју се не зна чему служи; све стране антро-
погеографских проблема се морају тако расветљавати да им се виде разно-
родни и компликовани узроци „...код свих проблема који се тичу оне инте-
ресантне везе и узајамних утицаја између целокупне природе и етничких
момената, затим људских творевина и људских кретања.“ Све наведено,
пише Војислав С. Радовановић, Јован Цвијић је поставио на праву научну,
генетску и дијалектичку методску основу, у делу Антропогеографски про-
блеми, у едицији Насеља и порекло становништва.
Знао је да се Јован Цвијић у својим антропогеографским истражи-
вањима усредсређивао на проблеме, да је сакупљао потребну грађу, да је
апстраховао оно што ничему не служи, да сваки приступ има одговарајући
задатак и да са осталима мора чинити комплементарну целину...„којој је
тежња да се све стране антропогеографских проблема тако расветле да им
се узроци виде, узроци разноврсни и компликовани, као код свих пробле-
ма који се тичу оне интересантне везе и узајамних утицаја између целокуп-
не природе и етничких момената, за тим људских творевина и људских
кретања.“ (Цвијић Ј. 1987). Ово, поред осталог, и због тога што истражи-
вачки дух тражи, анализира и научно објашњава бројне односе, појаве, пр-
оцесе и условљености између човека, људског друштва и природе.
Осврте Војислава С. Радовановића на значај научног дела Јована
Цвијића из домена антропогеографије, временом су потврдили бројни
аутори, посебно они који су анализирали монографски интонирано научно
дело Антропогеографски проблеми Балканског полуострва. Констатовано
____________
19
је да се оно сматра својеврсним програмом и стратегијом истраживања ко-

ја су уследила после Цвијићевих, јер је од великог значаја за географију, ет-
нологију, психологију, социологију, демографију, историју, екологију, уре-
ђење простора, политичке науке и низ оперативних подухвата на терену.
„Антропогеографски проблеми су основа и далекосежни програм.
С њим су ударени темељи научном проматрању антропогеографских и ет-
нолошких појава на још увек недовољно познатом Балкану, а серија преде-
оних монографија, започета том књигом, продужава се и данас само са
прекидима у току два светска рата...Цвијић је и у предавањима антропоге-
ографије улазио не само дубоким познавањем предмета него и са страшћу
и већ првих година наставничког рада поставио основе ономе што је доц-
није названо Цвијићева антропогеографска школа.“ (Филиповић М. 1957).
На таквим основама Војислав С. Радовановић је заснивао своја антропоге-
ографска и етнографска истраживања и током времена их сублимирао у
универзитетском уџбенику Основи антропогеографије.
Јовану Цвијићу је посветио лепо написану књигу, коју је под насло-
вом Јован Цвијић, 1958. године, на 223 стране, објавио Нолит у Београду
(серија Портрети). Из богатог садржаја указујемо на поглавља: Порекло и
младост, Општа географска проматрања, Антропогеографско-етнографска
проматрања, Осврти и критика, Ширина научног погледа, Одјек објективно-
сти научног мишљења, Почасти, уважавања, признања и популарност. Своје
ставове о животу и делу Ј. Цвијића, увек, где је то потребно, поткрепљује
мишљењима домаћих и страних научника и тако проверава исправност сво-
јих запажања, анализа и закључака. Ово проистиче из чињенице да је био
широко образован и темељит у приступу појавама, процесима и проблеми-
ма, што је без сваке сумње, прихватио од Ј. Цвијића, истакнутог борца за на-
учну истину, за провереност података, за казивање које има трајну вредност.
Широко образован, изванредан познавалац домаће и стране гео-
графске, посебно антропогеографске литературе, добар аналитичар и син-
тетичар, Војислав С. Радовановић је био и остао један од оних стваралаца
који су се са пуном одговорношћу и максимумом компетенције, бавили
стваралаштвом Јована Цвијића. Због тога се из објављених радова сазнају
праве истине, презентоване без страсти и подаништва, са пуном озбиљно-
шћу и истинитим уверењима. Беспрекорни стилиста написане речи, са по-
временим дугачким раченицама, указује на праве вредности, осветљава
време и догађаје, наводи примере.
Чланак из 1953-1954. интересантан је због тога што указује на један
сусрет Ј. Цвијића и В. Радовановића, који је до детаља анализирао Милорад
Васовић у књизи Јован Цвијић – научник, јавни радник, државник, публико-
ваној у Издавачкој књижарници Зорана Стојановића у Сремским Карловци-
ма и Издавачком предузећу Матице српске у Новом Саду 1994. године.
____________
20
Уважавајући схватање Васе Чубриловића (1897-1990), историчара,

академика, да је Јован Цвијић био амбициозан човек који ту своју особину
није лако показивао, већ се трудио да у себи и код својих ученика и сарад-
ника развије стваралачку амбицију, без посебног истицања себе, констато-
вао је да се Јован Цвијић није претерано одушевљавао почастима, звањи-
ма, одликовањима и признањима. Зна се да је Јован Цвијић одбио да буде
председник Одбора за пренос Његошевих моштију на Ловћен, као што је
одбио и понуду да буде председник владе.
Милорад Васовић (1926-2005) пише следеће: „Војислав Радовановић
је навео још један, рекли бисмо несвакидашњи пример из 1923. Једног дана,
крајем те године, Цвијић га је позвао својој кући. Из радне собе изнео је ви-
ше кутија пуних одликовања, која је добио у земљи и иностранству за вели-
ке научне заслуге. Тутнуо их је Радовановићу у руке и љутито наредио да их
носи куд зна. Однео сам их у Географски институт Универзитета и тамо
склонио крај свог стола при дну једног рафа у библиотеци, а да он то не зна.
Тамо су их по његовој смрти 1927, ради обавезног ношења на пратњи, како
сам доцније чуо, једва пронашли. Такав поступак, који илуструје Цвијићев
став према признањима и одликовањима, Радовановић је овако прокомента-
рисао: Док се о томе и сам бринуо да понешто забележи и о томе неки траг
остане (у сепарату где су набројана његова чланства у научним установама
и медаље) дотле је за медаље и ордење, тзв. декорације, добијене од онда-
шње владе (о којима су се већина академика које је он затекао у Академији
тако много бринули – уносили их заједно са списковима радова и у Годи-
шњак), уопште није марио, чак их није ни подносио у својој близини.“
Књига истанчаног казивања
Књигу Јован Цвијић, Војислав С. Радовановић посветио је успоме-

ни свога оца Софронија Радовановића, учитеља – резервног капетана, по-
гинулог на бранику отаџбине за време Првог светског рата.
Порекло и младост Јована Цвијића, Војислав С. Радовановић је на-
писао са поуком и поруком, да три наша великана XIX и XX века, „Вук
Стефановић Караџић, Јован Цвијић и Никола Тесла, који по својим науч-
ним делањима излазе из оквира наше националне припадности и ужег кул-
турног блага, припадајући европским народима, односно целом човечан-
ству и његовој универзалној науци, оставили су иза себе нешто ближих по-
датака о свом пореклу и младости.“ Чини се да су још сугестивније рече-
нице о енциклопедијској ширини и дубини научног интересовања Јована
Цвијића за облике рељефа, друштвене појаве, процесе и збивања ближе и
даље историјске прошлости Балканског полуострва и народа који на њему
живе. „Цвијић се ширином једног свеобухватног и оштроумног научника, ис-
____________
21
тиче Војислав С. Радовановић, позабавио разноврсним питањима. У том по-

гледу са Цвијићем имају пуно сличности учени В. Јагић и Ст. Новановић.“1
У вези с тим су Цвијићева истраживања, ставови и прилози о Сабори-
ма и законским споменицима српских држава средњег века, Ослободилачки
устанци и организовање српске државе почетком XIX века, Слободоумне иде-
је и народна војска, Империјалистичке аспирације велесила на Балканском
полуострву, Средњошколска и универзитетска омладина, Формирање науч-
них кадрова, Методологија и организација научног рада, О балканским изуча-
вањима, О националном раду, Нове социјалне вредности и Демократска стре-
мљења. Из Цвијићеве аутобиографије, која је објављена под насловом Из
успомена и живота, Војислав С. Радовановић предочава најзначајније догађа-
је. Указује на порекло оца Тодора и мајке Марије, значај тетке Петре за духов-
ни развој младог Јована, јер га је она међу првима упућивала на усмену на-
родну књижевност и даривала му књиге. После школовања у Лозници, Јован
учи ниже разреде гимназије у Шапцу, где је најбољи ученик. На формирање
младе личности и потенцирање радиности, од посебног значаја му је био про-
фесор географије Владимир Карић (1848-1893), писац знамените књиге Срби-
ја - опис земље, народа и државе, која је на 935 страна објављена 1887. године
и над којом је Јован, са својим школским друговима, гимназијалцима, зору
дочекивао, у жељи да што боље и што више упозна своју домовину.
Читањем тада познатих часописа, обавезне школске уџбенике и ли-
тературу, пише Војислав С. Радовановић, „Јован Цвијић је још у раној
младости добио широк поглед на живот и свет, понајвише преко критич-
ког социјализма, на коме је поставио темеље свога научног живота и рада,
1
Ватрослав Јагић (1838-1923) филолог и лингвиста, убраја се у осниваче слависти-
ке. Класичну филологију студирао је у Бечу, где је упознао Јована Цвијића. Радио је
у Загребу, Одеси, Берлину, Петрограду и Бечу. Био је редовни и почасни члан више
научних институција. Написао је више научних радова из домена филологије, лин-
гвистике и историје књижевности. За сарадњу је окупљао најбоље слависте свога
доба. За ову прилику посебно је интересантно једно писмо које је Ј. Цвијић 1901, из
Београда, упутио Ватрославу Јагићу у Беч, јер се из истог јасно сагледавају услови
под којима је Цвијића радио. „Ја се овде мучим, често себи изгледам као оне душе
малих руских људи код Толстоја. По овим нашим, али правим нашим приликама
урадити што више - урадити за своју науку и помоћи осталима колико могу, савла-
дати Факултет у ком често има необавештености и страсти, мртву Академију, коју
воде ситничари једне котерије, чувати и себе и ваљане младиће од злих министара и
оних још горих, што неће да буду министри, чувати, дизати, па богме и оснивати на-
учне заводе у данашњим приликама, које трају неколико година, где нико не само
да не цени науку код нас но је на земљу оборена, згажена.“ Стојан Новаковић (1842-
1915), професор књижевности на Великој школи у Београду, преводилац, књижев-
ник, научник и политичар. Био је члан Српске краљевске академије, министар про-
свете Србије, председник владе, посланик Србије у Цариграду, Паризу и Петрограду.
Дао је значајан допринос науци о језику, историји и историји српске књижевности.
____________
22
јер су му, као што сам на једном месту каже, социјалистичке књиге биле
главно штиво.“ У вези са социјалистичким идејама, поукама и порукама,
које је из књига запажао, цитиране су следеће реченице Јована Цвијића:
„Њихове мисли су биле у сагласности са идеализмом који сам у себи од
мајке имао. Јако су проширивале поглед на свет и живот. Развијен укус за
економска питања и познату социјалистичку критичност. Све друго осим
мисли о срећи човечанства постало ми је споредним. Никакав други живот
није ме интересовао осим будућега који ће усрећити људе.“
Под јаким утицајем напредне социјалистичке литературе, млади Јо-
ван Цвијић, углавном још као гимназијалац у Шапцу и Београду, закључује В.
С. Радовановић, осећао је разлику између људи, препознавао њихову духовну
вредност и сматрао да напредне социјалистичке идеје повезују људе.
Војислав С. Радовановић наглашава да су наведене знамените речи
биле основна идеја водиља Јована Цвијића као ученика, студента, професо-
ра, научника и академика, „...са њима је живео, делао и умро, са њима је из-
грађивао бојне генерације, са њима је иступао пред сељаке, раднике, инте-
лигенцију, пред сироте и богате, пред војнике и моћне војсковође и држав-
нике. Јер, Цвијић је сматрао, попут каквог умног савременог, напредног фи-
лозофа, да је пролазно ово данашње материјално, егоистичко, коруптивно и
изопачено, истичући да већ има моралних претеча другачије врсте.“
После гимназијског школовања у Шапцу и Београду, Јован Цвијић
студира географију на Великој школи у Београду. Војислав С. Радовановић
констатује да природно обдарен, пун полета и енергије, уз то веома спосо-
бан, Цвијић не учи, већ студира у правом смислу те речи. Чита стручну ли-
тературу на немачком, француском и енглеском језику, који је самостално
као гимназијалац савладао. Пошто је 1888. године завршио студије на Мате-
матичко-природњачком одсеку Велике школе, где је као студент друге годи-
не извео прву самосталну истраживачку екскурзију по Подрињу, а годину
дана касније објавио рад Прилог географској терминологији нашој, Јован
Цвијић је постављен за суплента у Другој београдској гимназији.
Јован Цвијић је убрзо затим отишао је у Беч, где је под ментор-
ством познатог научника Албрехта Пенка (1858-1945) израдио и 1892-
1893. године одбранио докторску дисертацију о феномену карста (Das
Karstphänomen Versuch einer morphologischen Monographie). Војислав С.
Радовановић, о томе, поред осталог, пише следеће: „Од 1893. год., кад је
заблистаo у науци са студијом о карсту, па до своје смрти 16. I 1927 год.,
када је оставио иза себе огроман број научних радова од првокласне и
трајне научне вредности, и широм света признате географске, односно ан-
тропогеографске школе, којој нема равне у светској науци уопште, Цвијић
је био неуморан радник на пољу науке, обрађујући са великим успехом
разне појаве и збивања из балканске географије, етнографије и социологи-
је, даноноћно сагоревајући на научном раду.“
____________
23
Цвијићев ученик и сарадник, Војислав С. Радовановић, има и извесне

замерке на рад и схватања учитеља и узора. Поред осталог констатује да је
„Геније у својој науци био ту у тамо назадан у идеологији. Но те извесне там-
не идеолошке мрље на научном пољу овога научника светског гласа не могу
потамнити сјајно научно дело највећег географа света из првих деценија XX
века. Надаље, нико од Југословена с почетка XX века није више задужио бал-
канске Словене од Јована Цвијића, који се с пером у руци и живом речи са
успехом борио за етнографске границе и национална права југословенских
народа. Напослетку, огромна је заслуга Цвијићева што је у Европи порастао
углед српске науке уопште, а посебно Универзитета у Београду.“
Пошто је констатовао да је Јован Цвијић, захваљујући сјајној бечкој
геолошко-географској школи, али и својој способности и даровитости стекао
трајна сазнања, успешно решавао бројне геолошке, геоморфолошке и тектон-
ске проблеме широких пространстава Балканског полуострва, које је у својим
делима научној јавности презентовао. Научни радови, посебно монографска
дела, из домена познавања рељефа, имала су, и имају, класичну вредност. Не-
колико његових ученика и сарадника, временом је наставило и унапредило
постојећа знања, ушло у детаље и апликативно решавало проблеме.
Када је реч о географији крашких терена, Јован Цвијић је више и
боље него сви претходници, и многи који су га наследили, истражио, науч-
но интерпретирао и у књигама представио сложене проблеме површинског
и подземног карста и циркулације воде у њему. „Важно је уз ово напоме-
нути, констатује Војислав С. Радовановић, да се значај рада на крашким
појавама и процесима убрзо показао не само као чисто научни, већ је сте-
као и велику практичну вредност, првенствено за живот и опстанак ста-
новништва крашких предела.“
Цвијићево откриће јасних трагова плеистоцене глацијације на нај-
вишим планинама Балканског полуострва, по Војиславу С. Радовановићу,
представљало је „...велику победу модерних испитивачких метода. Уједно
значи и почетак врло плодних студија о глацијацији планина умереног и
тропског региона. Према скоро случајним старијим наласцима глечерских
трагова у нижим географским ширинама, у другим земљама, Цвијићеве
студије о старим балканским глечерима представљају први методолошки и
свестрано изведени рад те врсте. Његови радови знатно доприносе позна-
вању распрострањења ледене епохе на целој земљи у ледено доба. Његова
је велика заслуга што је доказао од каквог су значаја били скорашњи тек-
тонски покрети за распрострањење глечера у плеистоцену. Цвијић је испи-
тао карактер карсних глечера и истакао их као специфичан тип. Испитива-
ња која је Цвијић вршио на моренама Проклетија, представљају, заједно са
новим открићима о глацијацији Татре, најбољи доказ о дугим интервалима
међу појединим глацијацијама.“
____________
24
Сагласност ставова са страним научницима
Своје ставове о значају Цвијићевих научних резултата у домену плеи-

стоцене глацијације, Војислав С. Радовановић, потврђује ставовима великог
географа Јиржи Данеша, универзитетског професора из Прага, који је 1920.
године проглашен почасним чланом Српског географског друштва. Ово је
утолико значајније што је чешки научник и сам истраживао крашке терене
Далмације, примењивао методе Јована Цвијића, када је истраживао карст Ја-
ве, Јамајке и САД. „Све што данас знамо о ранијој глацијацији балканских
планина заслуга је Цвијићева. Још пре њега многи испитивачи, географи и ге-
олози упознали су највише планинске регионе на Полуострву. И сви су до-
шли до закључка да Балканско Полуострво није имало глечера ни за време
највеће глацијације. Цвијићева испитивања у томе правцу унела су потпун
преврат. Све што су после њега други испитивачи нашли од глечерских тра-
гова представља према џиновском систематском делу Цвијићевом само па-
бирке, у правом смислу те речи. Ова Цвијићева открића нису само од великог
локалног значаја, већ имају и велику теоријску вредност.“ Таквим прегнући-
ма, из домена геоморфологије, глациологије и географије карста „Цвијић је
створио своју, сасвим оригиналну геоморфолошку школу, признату и уважа-
вану у целокупном научном свету, из које је изашла плејада његових млађих
следбеника и сарадника, настављача овог скоро беспримерног дела.“
Оцене В. С. Радовановића, о значају Цвијићевог научног опуса из
домена геоморфологије Балканског полуострва, јасно потврђује Јиржи Да-
неш, констатацијом да је „Цвијић тако детаљно и свестрано испитивао раз-
вој данашње пластике Балканског Полуострва, како то није урађено ни у
једној културној земљи, где су прилике за испитивање ове врсте кудикамо
повољније него на Балкану. Можда, са изузетком Алпа, не постоји тако про-
страна и издвојена географска целина за коју би тако детаљно била изнета
геоморфолошка историја, са толико рада и опажања на самом терену.“
Наведена истраживања и постигнути резултати засновани су на тада
модерним научним основама, тј. била је то прекретница у испитивању рељефа
земљине површине, постанка и еволуције. У том смислу, оцене В. С. Радова-
новића, поткрепљују сугестивне реченице академика, геолога, Петра Стевано-
вића (1914-1999) исписане у предговору Геоморфологије, књига I, која је обја-
вљена 1991. у Сабраним делима Јована Цвијића, чије прво издање потиче из
1924. године. Реч је, констатује академик Петар Стевановић, о капиталном де-
лу које је окренуто геологији и геоморфологији Балканског полуострва, које
је пуно знања из тектонике, има особине студије, монографије и приручника,
синтеза је радова из физичке географије и геологије са примерима из целог
света. Иако су током времена нека схватања измењена, значај великог дела
(595 страна) није умањен. „У том смислу Цвијићева Геоморфологија ће и да-
ље остати као трајан споменик о великом подухвату кога се латио у Србији
____________
25
под крај живота један од највећих географа свога доба у свету. Велика је ште-
та што ово дело, по изласку из штампе на српском језику (1924), није било
преведено на неки од светских језика, макар у изводу, онако како је Цвијић то
чинио са неким другим својим делима. У таквом случају ово капитално дело
не би остало без већег одјека у геолошко-географској науци западних земаља;
једино је у словенским земљама било одмах прихваћено и високо оцењено,
нпр. у Чехословачкој, СССР.у, Бугарској.“
У наставку интерпретације Цвијићевог научног стваралаштва, Воји-
слав С. Радовановић истиче значај и домет сазнања о великим језерима Бал-
канског полуострва, која је Јован Цвијић до детаља истражио, посебно по-
станак њихових басена, геолошку и хидролошку еволуцију, са много реал-
них и научно заснованих осврта на физичке, хемијске, оптичке и биолошке
особености језерске воде, од значаја за посредну и непосредну околину.
„Цвијић је извршио њихову класификацију и третирао питања њихо-
ве генезе, што се одмах показало од изванредног значаја у геоморфолошком
погледу. И на том пољу физичке географије Цвијић је дао низ научних радо-
ва, који су европску и светску географску јавност упознали са разноврсним
и сложеним проблемима језера Балканског Полуострва.“ Констатовано је да
је Јован Цвијић приликом истраживања великих језера на југу Балканског
полуострва, често био излаган животним опасностима, које је велики „...на-
учник и човек – Јован Цвијић – презирао, и храбро стремио све новим и но-
вим појавама компликоване природе нашег Полуострва.“
Врхунац Цвијићевог научног, посебно монографског и уџбеничког
достигнућа, представљају његове обимне књиге Геоморфологија I (страна
595, 1924. година) и Геоморфологија II (страна 588, 1926). Наведеним књи-
гама, истиче Војислав С. Радовановић, Јован Цвијић је поставио темеље
сваком даљем истраживању геоморфолошких појава и процеса на Балкан-
ском полуострву, „...а напоредо са тим, његово ће дело послужити као кла-
сичан узор и извор и за свака даља истраживања ове врсте у светској гео-
морфолошкој науци уопште... Притом, оно што је нарочито од трајне вред-
ности у овоме капиталном делу наше геоморфолошке и уопште географске
литературе јесу оштроумна Цвијићева геоморфолошка запажања на тере-
ну, која он овде понегде први пут даје, или пак бројни његови нови погле-
ди и закључци, другачије исказани и оформљени од оних из ранијих вре-
мена. У томе лежи значај овог монументалног дела.“
Значајан допринос антропогеографији
Као врстан антропогеограф, Војислав С. Радовановић, до детаља

познаје, научно анализира и на прави начин интерпретира Цвијићева ис-
траживања и објављене радове који се тичу привреде и саобраћаја. Апли-
кативни значај теоријских поставки и сазнања на терену, показала су се у
____________
26
правом светлу на бројним примерима. Залагање за изградњу саобраћајница

и боље повезивање континенталних са приморским просторима, чини се
актуелним и данас. Речи Јована Цвијића о потреби изградње хидроелек-
тране на Дунаву у Ђердапској клисури, временом су преточене у дело, јер
„Та огромна механичка снага ђердапскога Дунава може се претворити у
електричну снагу, већу него што је даје и водопад Тролхетан у Шведској,
можда највећу електричну снагу у Европи.“
Када је Јован Цвијић 1896. године израдио Упутства за проучавање
села у Србији и осталим српским земљама, према схватањима Војислава С.
Радовановића, означио је почетак својеврсних испитивања ове врсте на ко-
лективној основи, што је било од значаја не само за нас, већ и за Европу.
На то је био подстакнут „...вредношћу уочених и постављених антропогео-
графских проблема.“ Појава Упутства за проучавање насеља означила је
прву, оригиналну, до наших дана непоновљену, дубоко осмишљену, праву
и потпуно организовану научно-истраживачку акцију на колективној осно-
ви, и то не само у Србији, већ и у свету.
Чини се да нам већ више година недостају такви, новим условима
примерени пројекти, иако је то Србији, која пати од низа неповољних де-
мографских појава и процеса, преко потребно. Војислав С. Радовановић,
као и Академик Дејан Медаковић, добро су тумачили основе идеје Јована
Цвијића, посебно оне о држави, народу, духовности, патриотизму. „Јован
Цвијић је, пише Дејан Медаковић, био кадар да утире и означи путеве на-
шег духовног сазревања. Знао је да се дубоко замисли и над великим про-
блемима етничког, друштвеног и културног јединства свих народа који
живе на балканским просторима и да се брижно наднесе над њиховим оп-
станком. Другим речима, није Цвијић своје напорне научне излете од 1888.
године па до смрти трошио искључиво на писање учених књига присту-
пачних само обавештеним појединцима, већ је имао довољно снаге да
свом српском народу са изузетном одговорношћу истинског предводника
показује који га путеви изводе из вековне заосталости, сиромаштва, поли-
тичке искључивости и скучености, и тако убрзају нашу духовну зрелост.“
Етногеографско-етнографска истраживања Јована Цвијића била су за-
снована на вишегодишњем теренском раду, личним проматрањима и схвата-
њу да се антропогеографија мора бавити најсложенијим појавама и процеси-
ма у географском простору, свеукупним односима спајања и прожимања чо-
века и људског друштва са природом, елементима раздвајања и изоловања,
културним и економским утицајима, културним појасима, метанастазичким
кретањима, историјском прошлошћу и условљеношћу, народном традицијом,
моралним етно-психичким особинама, домаћом привредом, типовима кућа,
врстама насеља, окружењем итд. Готово све то, како истиче Војислав С. Радо-
вановић, до детаља је презентовано у капиталном Цвијићевом делу Балканско
полуострво и јужнословенске земље, које је најпре, 1918. године под насло-
____________
27
вом La Péninsule Balcanique, Géographie humaine, штампано у Паризу, а затим,

први пут на српском језику објављено у Београду 1922. године.
„У свом капиталном делу Балканско полуострво и јужнословенске
земље – Основе антропогеографије,...Цвијић је виртуозном вештином, исти-
че Војислав С. Радовановић, пришао решавању читавог комплекса разно-
родних појава, како из физичке географије, тако и из географије људи. У
главним потезима речено, резултати тих његових дугогодишњих проучава-
ња у народу и на терену су следећи. Наиме, разлажући понајпре о називу
Балканског Полуострва и његовим границама, Цвијић расправља затим о ге-
ографским особинама овог знаменитог полуострва на југу Европе, па онда
прелази на антропогеографске и етнографске факторе. Да би одредио најва-
жније географске особине, он чини потребан осврт на морфолошке и геоло-
шке појаве, које их најбоље објашњавају, сврставајући главне географске
особине Балканског Полуострва у три велике групе: евроазијске особине,
особине спајања и прожимања и особине изоловања и одвајања. Укратко ре-
чено, Цвијић темељито расправља о свакој од ових особина.“
Војислав С. Радовановић констатује да нико пре Јована Цвијића
миграцијама становништва није поклонио такву и толику пажњу, иако су
оне од изванредног значаја за познавање историјске прошлости и прошлог
и савременог размештаја становништва на Балканском полуострву. Прили-
ком истраживања Јован Цвијић је примењивао тада, али и данас, актуелне
и научно проверене методе, какве су: историјска, емпиријска, генетска,
компаративна, анализа, синтеза, индукција, дедукција, интервју, анкета,
картографско представљање, непосредно проматрање на терену и сл. Због
свега наведеног, Цвијићева проучавања и резултати до којих је дошао, ак-
туелни су и данас. „Мислим да управо због ових питања, становишта Јова-
на Цвијића о односу између географске средине и човека постају и данас
актуелна. Нико као он до сада није тако дубоко зашао у суштину проуча-
вања односа између човека и природне средине на Балканском полуостр-
ву. То би требало да имају у виду сви они научници који проучавају савре-
мену екологију, која је у суштини исто што и Цвијићева антропогеографи-
ја.“ (Чубриловић В. 1987). Такве ставове о Цвијићевом стваралаштву у до-
мену антропогеографије, на себи својствен начин, подржавао је и унапре-
ђивао Војислав С. Радовановић, достигавши универзитетско уџбеничко са-
вршенство и јасну синтезу у Основама антропогеографије, из које су се ге-
нерације студената географије напајале правим и провереним знањима.
У широко обухватни социолошким, антропогеографским и етно-
графским истраживањима становништва Балканског полуострва, Јован Цви-
јић је наглашавао да је проучавање миграционих кретања становништва
основно питање и полазна основа свих потоњих студија о народима највећег
дела Балканског полуострва. Ово због тога, што су мање и веће географске и
историјске целине Балкана током протекла три столећа готово из основа,
____________
28
миграцијама, измениле раније ту насељено становништво. Миграције ста-

новништва, које се одвијају и данас, све то вишеструко потврђују.
Миграције, обележје становника Балкана
Актуелношћу и акутношћу миграције становништва и данас привлаче

пажњу истраживача различитих струка. После немилих догађаја од пре дваде-
сетак година, присилне и економске миграције нашег становништва су такве
и толике, каквих у прошлости није било. Посебно су интересантни ставови Јо-
вана Цвијића, које Војислав С. Радовановић исказује следећим реченицама:
„Цвијићева видовитост запажања уопште изразила се посебно код појаве ми-
грационих кретања, код сеоба и етничких процеса балканских Словена. По-
знато је да се брже и дубље мењају људи који се крећу и путују и који мењају
место становања, каже Цвијић, него непокретни или седећиви. А наш народ
незадовољан и узнемираван селио се преко четири века. У тој људској маси,
која лута и тумара, мора бити неукротиве тежње за новим и бољим животним
приликама. Има нешто у њима самим, што их мења и тера. У емигранту је већ
пре селидбе јако измењен онај унутрашњи орган који ствара и обара. У мо-
менту кад је зрео за сеобу, он је већ зрео за еволуцију.“
Дијалектичко-метеријалистички, еволутивно и еколошки исправ-
но, Јован Цвијић указује на човека који, као социјално биће, увек и свуда
прилагођава својим потребама и начину живота непосредну и посредну
околину, тј. географску средину. На примерима миграција и прилагођава-
ња миграната новој средини то долази до пуног изражаја. Мења се начин
живота и привређивања, из старог краја у нови преносе се топоними и то-
ком времена стварају нове етничке и психичке групе.
Објашњавајући проверене методе рада, Војислав С. Радовановић ис-
тиче Цвијићеве речи да је потребно ићи од куће до куће и утврдити порекло
сваке породице на простору од Солуна до Суботице и од Котора до реке Ис-
кар. „При оваквим проучавањима Цвијић као искусан географ тражи да се у
том погледу снима становништво, онако као што се земљиште географски
снима и праве специјалне карте, или као што се бележе метеоролошки еле-
менти и утврђује клима области. Кад се горњи подаци доцније на картама
представе, наглашава Цвијић, имаћемо за области нашега народа изванредне
студије које у осталој Европи нису извршене и сада се већ не могу извршити.“
Потврду релевантног мишљења Војислава С. Радовановића, налази-
мо у ставовима француског географа Жила Сиона (Jules Sion), професора
Универзитета у Монпељеу, који је 1920. године изабран за дописног, а 1935.
године за почасног члана Српског географског друштва. У детаљном прика-
зу Цвијићевог дела La Péninsule Balkanique, Géographie humaine, који је са
француског језика на српски превео Боривоје М. Дробњаковић (1890-1961)
и публиковао га у Гласнику Географског друштва, свеска 5, 1921. године у
____________
29
Београду, под насловом Нова област у антропогеографији, поред осталог ис-

такнуто је и следеће: „Али, ова књига није само од вредности по своме пред-
мету, и једна од најсугестивнијих у нашој науци. Она вреди још и више по
духу и оригиналности методе. Г. Цвијић није од оних који воле да око Ан-
тропогеографије поставе границе тако често вештачке, које би је радо свеле
на испитивање видљивих људских дела на земљи. Он воли проблеме у који-
ма је људска активност одређена историјском и социјалном средином као и
физичко-географским факторима....Треба много година, готово цео живот
проведен у земљи, да се разазнају најопштије и најинтимније црте у духу и
срцу најширих народних маса. Ако се хоће пренети интензитет разних ути-
цаја треба бити способан за анализирање, у исти мах и природних и социјал-
них услова и знати економске прилике као и етнографију и историју. Јужни
Словени су били срећни, што је сличан програм код њих био извршен...Тре-
ба да будемо захвални г. Цвијићу што је нашем љубопитству открио нове
хоризонте и што нас је научио тако плодној примени географске методе.“
Из наведених, и сродних схватања Јована Цвијића, временом је, кон-
статује Војислав С. Радовановић, израсла Цвијићева антропогеографска шко-
ла од изузетног значаја за проучавање и познавање насеља и порекла станов-
ништва на широким просторима Балканског полуострва, јер је „Само човек
тако широке културе и урођених даровитости, као што је био Јован Цвијић,
могао запазити и нагласити тако велики број разнородних појава, које су по-
везане са појавом миграционих кретања становништва на Балканском Полуо-
стрву. Када се то има у виду, сасвим је јасно што Цвијићевом проматрачком
оку нису промакле никакве појаве ни елементи, који стоје ближе у вези са по-
јавом миграција...На концу, имајући предње поставке на уму, Цвијић је нагла-
сио да је позната вредност и лепота нашега народног језика, и несумњиво је
да на Балканском Полуострву, према речима Цвијићевим, нема језика који је
толико формиран и усавршен за литературу и науку као што је српскохрват-
ски језик.“ Плени детаљност анализе Цвијићевог дела, ово и због тога што се
Војислав С. Радовановић у свом научном стваралаштву и професорском пози-
ву, најдубље и најдуже бавио етнологијом и антропогеографијом, у пуном
смислу те речи. Уосталом, то је најдоследније доказао универзитетским уџбе-
ником Општа антропогеографија, који је у издању Грађевинске књиге, штам-
пан у Београду 1959. године.
Далекосежност Цвијићевих речи и реченица, дубоко истинитих ми-
сли које су га надживеле и које имају трајну екуменску вредност, Војислав
С. Радовановић, до детаља разуме и на прави начин интерпретира. Из ста-
вова великог географа увек и свуда се могу изналазити вредни закључци,
поуке и поруке, јер „Рад и дела су, сматра Цвијић, основни принципи про-
свећене демократије. Сви јавни радници морају се озбиљно спремати и те-
жити да спремом и стварним радом, у коме су показали успехе, буду озна-
чени за места и функције које желе заузети. Тако ће порасти позитиван рад
____________
30
и то ће бити од знатног утицаја на новије генерације, које ће кренути пу-

тем прогреса, напуштајући зачмалост.“
Потенцирајући ставове Ј. Цвијића, да је потребно радити на томе да на-
ша држава постане земља друштвене и економске правде, да буде честита др-
жава, В. С. Радовановић истиче елементе патриотизма којима се Цвијић изван-
редно одликовао и који је знао да ће се створене вредности временом мењати,
да ће нове потиснути старе, да се мора тежити новим идеалима и новој дру-
штвеној правди. Уз све то, В. С. Радовановић је заузимао и критички став према
неким идејама и акцијама Ј. Цвијића. Сматрао је да Ј. Цвијић понекад, наглаша-
вајући значај народне традиције Срба, идеализира и поетизира. „Дакако, и у
традицији средњовековне државе и средњовековног друштва има итекако тра-
гова класног друштвеног устројства, што је Цвијићу промакло да истакне...Сва
ова Цвијићева разлагања о демократским особинама и слободољубивости срп-
скога народа, као и о његовој југословенској идеји, посве су утопијска и идеали-
стичка. Цвијић је у основи добржелатељ, толстојевска душа, која жели да мали
и ситни људи проживе бољим животом у неком неостварљивом друштву иде-
алне буржоаске демократије. Но овако дати његови захтеви и поставке у окви-
рима ондашњег режима представљају оличење једног изразитог националисте
и хуманисте. Но његов национализам није ускогруд и шовинистички, он не иде
на уштрб своје једнородне браће и осталих балканских народа, напротив, он је
подједнако доброжелатељ свих југословенских народа, које жели да види оку-
пљене у једној заједници.“ У делима Андрије Стојковића, истиче се да се Цви-
јић јасно залагао за демократски унитаризам, никако за шовинизам.
Сасвим је јасно да је Јован Цвијић знао да за време његовог научног
стваралаштва, посебно до почетка XX века није извршено стапање наших
разноврсних особености, које су биле основа за плодотворан политички рад.
Писао је да у Србији и изван ње има „...извесних појава нашег јавног живо-
та, које они с правом називају политичком циганијом и због тога кашто по-
сумњају да ли ми као целина имамо правих политичких способности.“2
2
У чланку О националном раду, публикованом 1907. Ј. Цвијић, поред осталог пише и
следеће. „Наш јавни живот показује збиља тешких појава, због којих се овда-онда мо-
гу учинити оправдане горње сумње. Има нечега што личи на политичку цигани-
ју...Рђаве појаве су познате, и зато их је довољно с неколико општих речи обележити.
Многи политички људи непрекидно се свађају, у целом њиховом раду превлађују
лични мотиви, кашто простачка таштина, мотре један на другога и често су у стању
изнети један о другоме и најневероватније инфамије.. Даље има много пакости, злобе,
мржње. Има сличнога и у другим пословима....Али је свакојако злим путевима упуће-
на знатна сума енергије, која се у јавности показује, и кашто се тиме омета рад за др-
жавну и народну целину. Такав је кашто и у другом свету (и ако не у оволикој мери,
махом не ни у оваквом облику) патриотизам полуобразованих људи. Они псују, и, ако
имају духа, измишљају. “ Иако констатује да је то само спољни изглед, Ј. Цвијић и В.
С. Радовановић, дубоко познају наше нарави и способности за стваралачки рад.
____________
31
Као заговорник југословенства, Јован Цвијић је сасвим јасно позна-

вао разлике између становништва различитих делова југословенске тери-
торије и истицао да је потребно радити на њиховом постепеном, системат-
ском, трајном и дубљем међусобном културном упознавању и зближава-
њу, при чему се траба чувати од лоших страних утицаја, развијати мисли о
правом, а не сепаратистичком, народном идеалу. Уз све то, Јован Цвијић је
увек и свуда истицао потребу духовног и моралног уздизања народа, што
је за земљу важније од помодарства и телесног задовољства. „Не треба из
претходног закључити да ја мислим као да ће наше народно стапање проћи
без криза. Напротив! Њих ће бити више и дуготрајних. Јер као што је рече-
но, има другачијих начина живота, чак другачијег погледа на свет и живот;
политички и друштвени појави наше државе постају компликованији, уза-
јамно прилагођавање између становништва наших разних области мора
изазвати поремећаје, кризе, сударе...Врло је штетна напетост партијских
група или људи који себи приписују све или већи или мањи део заслуга за
народно уједињење, за један огроман процес у коме је суделовало тако
много фактора,“ поручивао је Јован Цвијић. На таквим основама Војислав
С. Радовановић цитира следеће Цвијићеве речи: „Још више од свега прет-
ходнога треба радити да наша држава буде држава друштвене и економске
правде, да буде честита држава. Већа просторија неће много вредети ако
нам не буде мила.“ Дијалектички приступ показује научне основе са којих
је Цвијић приступао сложеним појавама, процесима, питањима и пробле-
мима који се предмет истраживања антропогеографије.
Објективним приступом научним проблемима, Јован Цвијић, је из-
градио ауторитет светског научника и борца за научну истину, како у до-
мену физичке географије у најширем смислу речи, посебно у политичко-
географским и уопште антропогеографском питањима. На том плану је
истински задужио своју домовину, али и човечанство. Ово је утолико зна-
чајније што је реч о пионирским подухватима у средини и времену које на-
уци нису биле наклоњене.
Као изванредан познавалац стране литературе, Војислав С. Радова-
новић, овакав став потврђује схватањима и цитатима неколико страних на-
учника, који су, из својих струка анализирали и готово увек позитивно
оцењивали дела Јована Цвијића. Немачки географ В. Гец, цитира Војислав
С. Радовановић, године 1906. констатује да „О свим питањима, која се ти-
чу српског и бугарског супарништва, Цвијић говори објективно и у дубо-
кој намери; сваки који је ван тога, а зна жестину ове националне борбе, до-
судиће Цвијићу највеће признање у томе питању будућности.“ Енглески
научник Д. Г. Хогарт, који је, пише Војислав С. Радовановић, имао све нај-
новије публикације о Македонији, 1906. године поручује: „Очито је да пи-
сац који је највише квалификован и највише зна, нерадо догматише, и сви-
ма путницима по Македонији, који као Фостер Фреасер и Фон Херберт, не
____________
32
налазе никакве тешкоће у решавању етничког питања, ми бисмо најтопли-

је препоручили да проуче др Цвијићеву брошуру.
О високом научном домету Јована Цвијића, на плану проучавања
кречњачких терена и организације научних скупова, немачки географ Н.
Кребс је 1910. године закључио да је Јован Цвијић у својој докторској ди-
сертацији схватања о постанку већине карсних облика поставио на доброј
основи и да је имао велике заслуге за организацију Првог конгреса словен-
ских географа и етнографа у Прагу 1924. године. На Другом конгресу сло-
венских географа и етнографа који је одржан у Пољској 1927. године, во-
дећи географски часописи штампани у Кракову, Лавову и Варшави, били
су посвећени нашем научнику „...симболу словенске науке географске и
етнографске. Године 1928. године, Ф. Махачек, професор Политехнике у
Цириху, истакао је да је Цвијићево дело о карсту било најзначајније до-
стигнуће које је постало основа за сва каснија испитивања, јер је ту „...пр-
ви пут цео комплекс карсних појава задобио генетско проучавање на осно-
ву студија богате литературе и сопствених проматрања у класичним обла-
стима крша његове отаџбине и динарских земаља.“
Незаобилазним се чини Емануел де Мартон (1873-1953), познати
француски географ, аутор светски признатог уџбеника из домена физичке
географије. Велики поштовалац стваралаштва Јована Цвијића, 1913. годи-
не је изабран за дописног члана Српског географског друштва, а 1920. го-
дине за почасног члана. Године 1935. додељена му је Медаља Јована Цви-
јића. Поред осталог, истицао је да Цвијићева дела о карсту значе нову епо-
ху у развоју геоморфологије и хидрологије.
Јован Цвијић се залагао за прави научни ниво тада доста ретких гео-
графских и етнографских публикација, посебно оних које се публикују у Ака-
демији наука. Доследан у научном суду, увек спреман да се бори за истину,
зато што је добро знао шта се може, а шта не може штампати у Српском етно-
графском зборнику, Српске академије наука, пледирао је на висок научни ни-
во зборника. Јован Цвијић је у едицији Преглед географске литературе о Бал-
канском Полуострву, у свесци за 1895. год., објавио критички интониран
текст стављајући Академији задатак да питање правог научног рада расчисти
у смислу правих рецензентских оцена, Тада, када је, владао обичај да се о
Академији, као целини, и у књижевности, не говори, или се рђаво говори, већ
да се о њој приватно рецензира, Цвијићева критика, на примеру дела Милана
Милићевића (1831-1908), била је необична за ондашњу научну јавност. У њој
је Јован Цвијић одао признање Милићевићевим скупљачким напорима, алу се
није задовољавао тиме, јер је реч само о фотографији народног живота без на-
учне основе. Јован Цвијић је тражио избегавање описа, потенцирао потребу
да се научно објасне појаве народног живота, да се у испитивањима примењу-
ју праве научне методе, да закључци буду сразмерни и комплементарни пода-
цима, да се каже онолико колико факта допуштају. Свођење научног рада на
____________
33
дескрипцију, коју је осудио у приказу књиге Милана Милићевића, која је об-

јављена у Српском етнографском зборнику Академије. „Поред свих ових
основа метода рада, истичући још тада економске факторе као основне мате-
ријалне услове народног живота, читавог друштва, а истовремено осуђујући
идеалистичко схватање као, романтичарски правац мишљења, Војислав С. Ра-
довановић, констатује да Цвијић поставља, поред осталих захтева о антропо-
географским испитивањима привреде, занимања становништва, још и следеће
правило: Због тога се многобројне антропогеографске и етнографске појаве
морају сводити на ову економску или материјалну основу. Ово је потребно
нарочито нагласити, јер код нас у тој врсти рада често превлада романтичар-
ски правац мишљења.“
Наведене ставове, знатно касније у односу на Војислава С. Радова-
новића, потврдио је академик Дејан Медаковић (1922-2008), који је иста-
као да је Јован Цвијић добро познавао и дубоко се упуштао у проблеме ет-
ничког, друштвеног и културног јединства народа који живе на Балкан-
ском полуострву. Велики научник је на себи својствен начин бринуо о
будућношћу и опстанку наших народа.
У својим научним радовима, које није писао само за добро обавеште-
не појединце и научне кругове, већ је српском народу предочавао којим је пу-
тевима могуће изаћи из заосталости, сиромаштва, искључивости, тј. како могу
и морају надграђивати духовну зрелост. „На сваком јавном послу и у свакој
прилици Цвијић се у животу понашао као да одговорно сведочи пред истори-
јом, а његова реч, понекад опора и оштра, изговорена критички и беспоштед-
но, али увек са жељом да облагороди, поучи и унапреди свој народ. Тако је
својој малој земљи осигуравао неподељено поштовање и углед, учвршћивао
њен углед Пијемонта у очима свих јужнословенских народа. Вреди баш данас
споменути да Цвијићев однос и према Европи није био колебљив или снисхо-
дљив. Као мало ко, пише Дејан Медаковић, Цвијић је тачно знао које смо ме-
сто стекли у развоју европског духа, опомињао је шта нам ваља чинити да га
задржимо или чак унапредимо. Говорио је те своје мисли као научник и као
патриота, као човек који је проникао у душу нашега народа, који је откривао
многе законитости његовог угроженог опстанка.“
Време јасно показује колико смо га када и по којим питањима кон-
султовали, уважавали, од њега учили и тако научени се понашали. Таквог
Цвијића представља Војислав С. Радовановић писаном речи, која ће дуго
трајати, подстицати на боље, подучавати за будућност.
Објективност Цвијићевог научног мишљења
У анализи Цвијићевог стваралаштва Војислав С. Радовановић дола-
зи до закључака који још једном потврђују висок научни ниво оснивача
наше савремене географије у пуном смислу те речи. Констатује да „Стичу-
____________
34
ћи у својој младости корене географске научне мисли, Цвијић бележи на

једноме месту да је још као гимназијалац стремио ка науци, а нарочито као
студент географије на Великој школи у Београду. „Цео свој научно-истра-
живачки рад Цвијић је усмерио углавном на географско-етнографским пр-
оучавањима Балканског Полуострва. Из тог плодоносног рада поникле су
многе расправе и студије, откривајући пред научницима целога света, бо-
ље рећи пред културним и цивилизованим светом, природне знаменитости
Балканског Полуострва и њихов значај, етничке проблеме балканских на-
рода и њихову прошлост и савремено стање. Резултат тих Цвијићевих ис-
траживања остаће за вечита времена класичан извор, а у појединим пита-
њима резултати његових истраживања остаће ненадмашни.“
Одјек објективности Цвијићевог научног мишљења Војислав С. Ра-
довановић вишеструко уважава, цени и потенцира. Зна готово све његове
заслуге за унапређење науке, оснивање научних часописа и научних ин-
ституција, учешће на научним и државничким скуповима, тешкоћама на
истраживачким путовањима врлетним пространствима Балканског полуо-
стрва. Зна све о сусретима са виђеним људима, учешћу у историјски ва-
жним догађајима, ратовима који су га спутавали, бдењу над судбином срп-
ског народа и сл. На све то, Војислав С. Радовановић, истинитошћу писане
речи, цитира Пера Слијепчевића (1888-1964), германисту, професора Уни-
верзитета у Београду, писца књиге Јован Цвијић (Просветна библиотека 12,
Сарајево, 1927.). „Ниједан човек од науке није указао више услуга нашој на-
ционалној ствари. Значи ли да је он, у времену кад је требало да свак при-
скаче и помаже колико је кадар, послао своју Науку у службу Отаџбине, да
и она отслужи свој рок, како јој се нареди. Срећом не! Из сваког написа
Цвијићева о нашој земљи и народу осећа се жив патриотизам, али уједно и
брига да се служи истини. Истина је старија од отаџбине.“
ЛИТЕРАТУРА
Радовановић, С. В. (1955-1957). О неким Цвијићевим антропогеографским и етноло-

шким основама утканим у једну новију историјско-књижевну студију о једном
знаменитом српском писцу. Гласник Етнографског института САНУ, (4-6).
Радовановић, С. В. (1955-1957). Цвијићева антропогеографска испитивања. Гла-
сник Етнографског института САНУ, (4-6).
Радовановић, С. В. (1958). Јован Цвијић. Београд: Нолит
Филиповић, С. М. (1957). Цвијићева антропогеографска школа, Географски пре-
глед, (1), Географско друштво Босне и Херцеговине, Сарајево.
Сион, Ж. (1921). Нова област у антропогеографији. Гласник Географског дру-
штва, (5).
Цвијић, Ј. (1987). Антропогеографски списи (Антропогеографски проблеми Бал-
канског полуострва), Сабрана дела Јована Цвијића, (4/1), САНУ, НИРО Књи-
жевне новине и Завод за уџбенике и наставна средства, Београд.
____________
35
Чубриловић, В. (1987). Живот и рад Јована Цвијића, Сабрана дела Јована Цвијића,
књига 1, САНУ, НИРО Књижевне новине и Завод за уџбенике и наставна
средства, Београд.
Стевановић, П. (1991). Предговор првој књизи Геоморфологије, Сабрана дела Јо-
вана Цвијића, књига 6, САНУ, НИРО Књижевне новине и Завод за уџбенике и
наставна средства, Београд.
Васовић, М. (1994). Јован Цвијић – научник, јавни радник, државник. Нови Сад и
Сремски Карловци: Издавачка књижарница Зорана Стојановића и Издавачко
предузеће Матице српске
Медаковић, Д. (1995). Јован Цвијић – утемељивач путева нашег духовног сазрева-
ња. Гласник Српског географског друштва, (LXXV/1).
Станковић, М. С. (2013). Антропогеографска школа Јована Цвијића, Зборник ра-
дова поводом 20-те годишњице Географског друштва Републике Српске, Ба-
њалука.
Станковић, М. С. (2014). Цвијићева географска школа и њени академици, научна
монографија Географско образовање, наука и пракса: развој, стање и перспек-
тиве, Универзитет у Београду, Географски факултет, Београд.
Stevan. M. Stanković
VOJISLAV S. RADOVAVOVIĆ OV JOVAV CVIJIĆ
Summary
Vojislav S. Radovanović (1894-1957) is one of the best-known students and associates

of Jovan Cvijić, the founder of the famous anthropogeographic school. After defending
his doctoral dissertation (1924), Radovanović became an assistant and a professor of
anthropogeography at the University of Belgrade and the writer of a textbook
Fundamentals of anthropogeography. Vojislav S. Radovanovic wrote about the life and
work of Jovan Cvijić (1865 - 1927) on more occassions because he personally knew
him. He applied Cvijić’s scientific methods and gave scientific explanations of his
views. We emphasize Vojislav S. Radovanović’s book entitled Jovan Cvijić, 223 pages,
published in 1958 in Belgrade. He accentuates the importance of Cvijić’s complex
research on the relationship between man, society and nature. He says that the famous
work of Jovan Cvijić Anthropogeographic problems of the Balkan Peninsula presents
the basis of the program of further research of merging and permeating elements
between man and nature. This also applies to mutual influence of the entire nature on
ethnic characteristics of the population, human artefacts and migrations. The work is
important for geography, ethnology, ociology, demography, psychology, history,
ecology, political science and spatial planning. He clearly indicates the width of
scientific views and objectivity of Jovan Cvijić’s opinions and reinforces this argument
with attitudes of national and foreign scientists, who had studied the work of the founder
of our modern geography, particularly anthropogeography, in which Cvijić had
achieved renowned scientific results both in Europe and the world. Vojislav S.
Radovanović said that Jovan Cvijić was not a nationalist and chauvinist, but a great
patriot, what he had always demonstrated through his work.
____________
36
UDK 911.3 Радовановић В.

911.3 Цвијић Ј.
911.3:167/168
Прегледни чланак Review article
Мирко Грчић
ГНОСЕОЛОШКИ МОДЕЛ КЛАСИЧНЕ АНТРОПОГЕОГРАФИЈЕ

КАО ОПШТЕГЕОГРАФСКЕ НАУКЕ ПРЕМА КОНЦЕПЦИЈИ
ВОЈИСЛАВА С. РАДОВАНОВИЋА∗
Извод: Војислав Радовановић спада међу класике српске антропогеографске школе,
а његово обимно дело је актуелно и данас, не само због обиља чињеница прикупље-
них на терену Македоније и Србије у првој половини и средином 20. века, него и
због концепта и метода, као и дубине мисли и логике његових опсервација. Циљ рада
је да осветли истраживачка начела класика српске антропогеографске школе, на челу
са Јованом Цвијићем, и да размотри модел класичне антропогеографије према кон-
цепцији В. С. Радовановића, који представља темељ модерне географије у Србији.
Кључне речи: Антропогеографија, методологија, Јован Цвијић, Војислав Радова-

новић
Abstract: Vojislav Radovanović belongs to the classics of Serbian anthropogeographic

school and his extensive work is topical today, not only because of plenty of facts
collected at the territory of Macedonia and Serbia in early and mid XX century, but also
for conceptions and methods, as well as depth of thought and logic of his observations.
The main goal of this research paper is to shed light on research principles of classics of
Serbian anthropogeography, led by Jovan Cvijić and to consider the model of classic
anthropogeography according to V. Radovanović, which is representing the foundation
of modern geography in Serbia.
Key words: Anthropogeography, methodology, Jovan Cvijić, Vojislav Radovanović
Увод
Да бисмо схватили значај и улогу рада В. С. Радовановића у развоју ан-

тропогеографије, потребно је да се осврнемо на почетке и истраживачка на-
чела, којима су се руководили класици српске антропогеографске школе, на
челу са Ј. Цвијићем. Они су започели велики научни подвиг – географска
испитивање српских земаља и српског народа. Ни једна географска дисци-
плина није толико нашла одјека у друштву и у научним круговима укључу-
јући и САНУ – као антропогеографија. Јован Цвијић и његови сарадници,
∗
Рад представља резултат истраживања на пројекту 176017, који финансира Ми-
нистарство просвете, науке и технолошког развојa Републике Србије.
____________
37
скоро сви су се бавили антропогеографским проучавањима, али В. С. Радо-

вановић понајвише. Тај бескрајно сложени посао наставља се и данас са
продубљеном диференцијацијом, суптилнијим и егзактнијим методама.
Предметна и методолошка суштина антропогеографске

концепције Јована Цвијића
Географија је дуго сматрана као „око“ историје. Важан покушај да оса-

мостали географско знање учинио је немачки географ Карл Ритер у првој
половини 19. века. У последњој деценији 19. века конституисана је антро-
погеографија као хибридна наука између наука о природи и наука о чове-
ку. Кључне фигуре у време конституисања ове науке били су Фридрих Ра-
цел у Немачкој и Пол Видал де ла Блаш у Француској. Јован Цвијић је пр-
ви код нас почео да се бави антропогеографијом и одмах је имао да се
определи између два концепта у европској антропогеографији – географ-
ског детерминизма Фридриха Рацела и географског посибилизма Пол Ви-
дал де ла Блаша. Одајући дужно поштовање радовима Ф. Рацела и његовог
следбеника Ж. Брина, Цвијић упућује прекор да они “из људске географије
скоро искључују човека” (Цвијић Ј., 1918). Цвијић је уочио и методолошки
недостатак географског посибилизма Видал де ла Блаша и припадника
француске «Géographie humaine», који су усмеравали пажњу више на облике
материјалне културе – привреду, насеља, куће, путеве и слично, док су их
форме социјалне организације мање интересовале, духовна култура још ма-
ње, а о религиозним веровањима су често имали погрешне представе.
По Цвијићу, антропогеографија “има посла са компликованим органи-
змом друштава људских и расправља једну од од најтежих тема, које су
икад занимале дух човечји: утицај целокупне природе на творевине људ-
ске и особине духа народног” (Цвијић Ј., 1893). В. С. Радовановић додаје и
обрнуто – “утицај друштва, људских творевина и остале активности на при-
роду, на целокупну географију света” (Радовановић В. С., 1957). Овај други
смер утицаја данас долази до изражаја у проучавањима животне средине.
Јован Цвијић је још од почетка својих научних истраживања схватио да
проблем антропогеографије није у предмету, него у методу. Он је унео ме-
тодолошки преокрет на пољу антропогеографије тиме што је дескриптив-
ном методу супротставио научно објашњење. Тиме се завршава дескрип-
тивна фаза и почиње експликативна фаза у развоју српске антропогеогра-
фије, у којој је Цвијић “отклонио…раздвојеност теорије и емпиријских ис-
траживања” (Милић В., 1957) и истраживања окренуо “дотад пренебрегну-
том човеку” (Недељковић Д., 1968). Осим тога, Цвијић је настојао да пове-
же географска факта и историјске процесе, пазећи да не оде предалеко у
географски детерминизам. Познати књижевник Петар Кочић у свом писму
Јовану Цвијићу (1909. г.) каже: „Дубоко жалим што нисам по струци гео-
____________
38
Mirko Grčić
граф и историчар, јер бих боље и савјесније могао искитити ову занимљи-
ву област која има тако поетско име Змијање. Ја сам ушао у занимљив му-
зеум – на сваком кораку сретам све некакве знаке и старине!“. Податке је
Кочић, као многи други истраживачи тога времена, црпео из народног се-
ћања о прошлости свога краја и опсервација на терену, по упутствима Јо-
вана Цвијића. Цвијић је истицао да у географији вреди једино генетска
метода јер проучава еволуцију, објашњава постанак облика, појава и про-
цеса. Према В. С. Радовановићи: «Ту лежи преимућство наше антропогео-
графије и Цвијићеве антропогеографске школе над оном која се развија и
влада у другим европским земљама. То се увиђа, и тамо се признаје, као и
у Француској, да се у њиховим старим областима, где су извршена и фик-
сирана врло стара насељавања, не може јасно видети и пратити развитак
сеоских насеља, нити објаснити многе друге антропогеографске појаве,
већ се може констатовати само крајњи резултат. Тамо се мора да остане на
дескрипцији, на простом описивању, а наша се антропогеографска наука
развија упоредо и са генетским извођењем у најширем обиму, дакле влада
правим научним методама» Затим додаје да су за тридесет година «испи-
тане многе простране области Балканског полуострва и јужнословенских
земаља. На основу метода и резултата тих испитивања формирала се наша
антропогеографска школа. Ради ових тековина учињени су поред научних
и велики физички напори, јер су испитивачи морали скроз и скроз пропу-
товати све те области, ићи од насеља до насеља и од куће до куће, видети
се и разговарати са стотинама хиљада становника, и за своја проматрања
стално тражити непосредне и живе изворе» (Радовановић В. С., 1927). Са-
купљање аутентичне емпиријске грађе и факата имало је за циљ: “Разот-
крити појаве и карактеристике целокупне конкретне географије људи и на-
сеља, сеоба и етничких процеса, социјалне организације, привредног жи-
вота, материјалне и духовне културе, менталитета, и све то довести у везу
са географском средином, политичко-историјским и културно-историјским
процесом” (Радовановић М., 2003).
Специфичности рада В. С. Радовановића у домену антропогеографије
В. С. Радовановић је тежио ка интегралном приступу у антропогеогра-

фији, у којем је повезивао у једну целину различите научне дисциплине о
односима природе, човека и друштва – не само физичку и друштвену гео-
графију, него и природне и друштвене науке. Стога његове радове не треба
разврставати по садржини или предметима на физичкогеографске, антро-
погеографске, етнографске, историјско-географске, већ их треба посматра-
ти као једну целину у систему знања о односима природе, човека и дру-
штва. Тиме је он наговестио системски приступ у географији, који ће по-
сле њега развијати М. В. Радовановић и други.
____________
39
Овде се поставља питање, Зашто је дело В. С. Радовановића до дана

данашњег остало актуелно и значајно?
Прво. В. С. Радовановић је важио за најбољег познаваоца дела Ј. Цвијића,
и то му је омогућило да се компетентно упусти у усавршавање и модификова-
ње Цвијићевог концепта антропогеографије. В. С. Радовановић је био један од
најискренијих поштовалаца и најдоследнијих следбеника Јована Цвијића, што
је доказао низом радова о суштини и значају његовог дела, актуелизујући га и
бранећи од идеолошки обојених критика, тако да је Цвијићев концепт и дан
данас остао модеран и актуелан. Најважнија модификација је пренос тежишта
са проучавања етнопсихичких особина које је започео Јован Цвијић, на етно-
културне и етнодемографске особине становништва.
Друго. В. С. Радовановић је одиграо значајну улогу у одбрани Цвијићев
концепт антропогеографије у доба смене идеолошке парадигме након Дру-
гог светског рата. Наиме, однос човека и друштва према природи дубоко је
идеолошки. Антропогеографија је стога погодан канал за идеолошку пре-
зентацију и сложено поље за идеолошке конфронтације и провере. После
Другог светског рата, завладао је догматски марксизам који се ширио у Ис-
точној Европи, поред којег није било места за друге филозофије. Догматски
марксизам је филозофија која је хтела да постане свет, не само да објашњава
свет него да га мења, и да сама постане реалност. Географски нихилизам ко-
ји је из њега проистекао, обесмислио је антропогеографију као “мостовску”
науку између физичке и друштвене географије, а такође читаву географију
као мост између природних и друштвених наука. У таквим условима Цвији-
ћева научна концепција доспела је у опасност да буде одбачена као „буржо-
аска“ и етикетирана као географски детерминизам. Наиме, “географски по-
сибилизам” је у делима класика антропогеографије, посебно код Видал де ла
Блаша и Јована Цвијића, био у ствари географски материјализам ублажен
историјским приступом. Тај историзам се манифестовао кроз адаптацију
људских група регионалној географској средини. Совјетски етнолог Токарев
каже: “Не, историјску тачку гледишта они нису заборављали. Наравно, то
није био марксистички историзам: антропогеографима је било страно схва-
тање социјално-економских формација, они нису разликовали типове произ-
водних односа, форми сопствености, нису схватали зависност политичке
надградње од економске структуре друштва. Али су они у оквирима буржо-
аског погледа на свет и схватања историје тежили да савесно проуче одређе-
но деловање историјских догађаја на људску културу. То можемо такође ре-
ћи о Цвијићу, као и о другим антропогеографима” (Токарев А. С., 1982).
В. С. Радовановић се у таквим условима нашао у ситуацији да брани
Цвијићев концепт антропогеографије пред надолазећим географским ни-
хилизмом и да га усклади са дијалектичким и историјским материјали-
змом. Вредност Радовановићевог концепта лежи управо у томе што он, за
разлику од Цвијића, јасније истиче одлучујућу улогу друштвених фактора,
____________
40
Mirko Grčić
али за разлику од догматског марксизма, не посматра их изоловано од при-

роде, већ комплексно кроз њихове узајамне утицаје.
Можда најзначајнији део његовог научног рада је научна критика дуали-
зма у географији. Полазећи од исконског антропогеографског карактера гео-
графије – првобитно науке о околини човека, В. С. Радовановић је повео
борбу за географски монизам, јединство и мостовску позицију географије у
систему наука. Са тог аспекта настојао је да повеже вертикале географске
мисли – физичку географију и антропогеографију, а у оквиру ове друге – ду-
ховну и материјалну културу. Та позиција је омогућавала концепт антропо-
географије као језгра и основе јединства географских наука. Његов рад под
насловом „Поводом једног новог прилога проучавању географске средине“
(1952) и опширан теоријски увод у књизи „Основе антропогеографије“
(1959), били су пионирски али веома важни оријентири за српску и онда-
шњу југословенску географију. Борба за јединство географије коју је запо-
чео В. С. Радовановић, добила је подршку међу југословенским географима
после његове смрти, на Конгресу географа у Љубљани (1962).
Треће. В. С. Радовановић је са аспекта дијалектичког материјализма
изградио антропоцентичну и историчну концепцију антропогеографије. Са
тих позиција он је одбацио две крајности у антропогеографији - “географ-
ски детерминизам” и “географски нихилизам” и економизам, и трасирао
нови концепт, који се базира на географској (животној) средини. В. С. Ра-
довановић је дефинисао појам географске средине са аспекта јединства ге-
ографије. За разлику од физичкогеографске или природне средине, по ње-
му, географска средина подразумева: “просторни скуп и јединство, уза-
јамну повезаност и условљеност, целокупност физичкогеографских и ан-
тропогеографских особина, дакле, географски комплекс одређеног преде-
ла” (Радовановић С. В., 1959, стр. 24). Следствено, реч је о дијалектичком
приступу за објашњавање процеса еволуције природних система и соци-
јалних система у оквиру система географске (животне) средине.
Управо „са том друштвеном функцијом, ради познавања географске сре-
дине као људског станишта и оквира људског живота, географија је још од
почетка, између других најстаријих наука и настала“ (Радовановић С. В.,
1952-53). Овим ставом В. С. Радовановић идентификује географију као еколо-
гију човека. По речима М. Васовића, регионалног географа: „За нас је од на-
рочитог значаја да је он обраћао посебну пажњу на удео антропогеног чинио-
ца у мењању географске средине током векова. Проучавања ове врсте, изузет-
но ретка у историји наших географских истраживања представљају незамен-
љив ослонац у сваком научном и практичном закораку у проблематику жи-
вотне средине, тог крупног проблема савременог света“ (Васовић М., 1977).
Четврто. В. С. Радовановић је пратио и неке методолошке и концептуал-
не иновације у светској науци после Цвијића, као што је концепт «културног
пејзажа» америчког географа немачког порекла К. Сауера (1925). У његовој
____________
41
представи, културни пејзаж се формира по формули: „Култура је агенс, при-

родна средина је медијум, културни пејзаж је резултат“. Другим речима, кул-
турни пејзаж је резултат модификовања природног пејзажа услед деловања
људске заједнице у складу са својом културом (Sauer, 1925; Mikesell, 1978).
Тај концепт представља еволуцију посибилистичког концепта (Грчић М., Гр-
чић Љ., Сибиновић М., 2014) и уклапа се у Радовановићево гледиште о улози
човека и културе у формирању културног пејзажа. Радовановићева дела из ре-
гионалне антропогеографије, као што су „Јужна Србија“, „Тиквеш и Рајац“,
„Шабачка Посавина и Поцерина“, у први план истичу материјалну и духовну
културу као чиниоце формирања регионалне индивидуалности. У познијим
радовима В. С. Радовановић се све више оријентисао на физичку антропогео-
графију (географију становништва) и разматрања географског положаја гра-
дова (посебно Београда) и државе (ондашње Југославије).
Пето. В. С. Радовановић је у књизи “Општа антропогеографија – увод
у географију људи – физичка антропогеографија” (1959), изложио гносеоло-
шки модел антропогеографије и трасирао пут за диференцијацију ове ком-
пликоване научне области коју данас називамо друштвена географија. Нај-
пре дели географију на две научне области – општу и регионалну, а затим
општу географију дели на физичку географију и антропогеографију, нагла-
шавајући њихове узајамне везе. Затим дефинише предмет, задатке и методе
антропогеографије: “Изучавајући појаве, предмете, процесе људског рас-
прострањења и активности, творевине људске културе, антропогеографија
има задатак да их не само описује и проматра, већ и да их објашњава, изна-
лази њихове узроке, факторе и њихове последице. Већ према самом односу
између природе и човека, две су врсте антропогеографских фактора: при-
родни и друштвени” (Радовановић В. С., 1959). Отуда “антропогеографија,
као друга главна грана опште географије, стоји на средини, али не на грани-
ци већ на узајамној вези, споју и условљености између природних наука с
једне стране и друштвених наука с друге стране. Зато их антропогеографија
узета у целини, без физичкогеографске једностраности, као и без антропоге-
ографског или економскогеографског отцепљивања, и најближе међусобно
спаја” (Радовановић, С. В., 1959). Ради одређивања законитости постанка и
развитка антропогеографских појава, треба правилно одмерити и одредити
однос, удео, карактер и дејство једних и других фактора, “не фетишизирају-
ћи природу путем вулгарно – детерминистичког, механицистичког схватања
природних фактора, али и не нихилизирајући природу и дејство њених фак-
тора пред утицајем друштвених, историјских фактора у стварању антропоге-
ографских појава” (Радовановић, С. В., 1959).
На основу исцрпне анализе врста и група антропогеографских појава В.
С. Радовановић дели антропогеографију на општу или глобалну и посебну или
регионалну. При том као оснивача регионалне антропогеографије означава Јо-
вана Цвијића. Општу антропогеографију даље дели на три главна дела:
____________
42
Mirko Grčić
а) Физичку антропогеографију, у којој се садрже природне, биолошке

и демографске основе географије људи;
б) Географију културе, у којој се садрже економске и културне основе
географије људи. Из ње се издвојила економска географија.
в) Социјалну антропогеографију, у којој се садрже друштвене и поли-
тичке основе географије људи. Из ње су се осамосталиле политичка гео-
графија и социјална географија људи.
Закључак
Војислав С. Радовановић је одиграо улогу лидера српске антропогео-
графске школе у преломним тренуцима њеног развоја - после смрти Јована
Цвијића и после Другог светског рата када је дошло до смене идеолошких
парадигми у друштву. Интердисциплинарни и интегрални приступ В. С.
Радовановића деловао је подстицајно на развој антропогеографије и њених
дисциплина, а такође је деловао инспиративно на методолошки развој ре-
гионалне географије. Његова дела се одликују систематичношћу излагања
и суптилношћу стила и израза, тако да су нашла одговарајући резонанс и у
хуманистичким наукама, као што су антропологија, етнологија, културоло-
гија, социологија, демографија, хумана екологија, руристика, геополитика,
балканологија, историографија и друге.
Влаховић, П. (1982). Уз 25. годишњицу смрти проф. др Војислава С. Радованови-

ћа, директора ЕИ САНУ (1894-1957). Гласник Етнографског института Срп-
ске академије наука и уметности, (XXXI).
Васовић, М. (1977). Војислав Радовановић – научник, учитељ и организатор науч-
ноистраживачког рада. Гласник Етнографског института Српске академије
наука и уметности, (XXVI).
Ђурић, В., Костић, М. (1957). Др Војислав Радовановић. Гласник Српског географ-
ског друштва, XXXVII (1).
Јовановић, М. (1977). Војислав Радовановић и његов допринос проучавању наше
народне ношње. Гласник Етнографског института Српске академије наука и
уметности, (XXVI).
Костић, М. (1977). Војислав С. Радовановић. Поводом двадесетогодишњице смр-
ти. Гласник Српског географског друштва, LVII (2).
Костић, Ц. (1972). Сећања на оснивача и првог управника Етнографског института
Војислава Радовановића. Гласник Етнографског института Српске академи-
је наука и уметности, (XXI).
Костић, М. (1977). Професор Др Војислав С. Радовановић. Поводом двадесетого-
дишњице смрти. Зборник Радова Географског института ПМФ
Милић, В. (1957). Социолошка концепција Јована Цвијића. Београд. Књижевност,
(9, 10), 11-12.
____________
43
Недељковић, Д. (1968). Основни методолошки преокрет у Цвијићевом научном делу.

Цвијићев Зборник. У спомен 100. годишњице његовог рођења. САНУ. Београд.
Радовановић, В. (1927). Јован Цвијић и српска антропогеографска школа. (Преда-
вање на 2. Конгресу словенских географа и етнографа у Вилни, 7. јуна 1927.
Штампарија „Јединство“, Библиотека „Воље“, бр. 3. Београд.
Радовановић, В. С. (1932). Проблеми антропогеографских испитивања Јужне Ср-
бије. Сепарат из Зборника радова на III Конгресу словенских географа и етно-
графа у Југославији 1930. Београд.
Радовановић, В. С. (1952-53). Поводом једног новог прилога питању о променама и
развитку географске средине. Гласник Етнографског института САН, (I, №1-2)
Радовановић, В. С. (1953/54). Јован Цвијић. Гласник ЕИ САН, (II-III).
Радовановић, В. С. (1957): Јован Цвијић. Гласник Етнографског института СА-
НУ, (II-III)
Радовановић, В. С. (1959). Основе антропогеографије. Физичка антропогеографи-
ја. Београд: Грађевинска књига.
Радовановић, Миљана и Милован (1976). Шабачка Посавина и Поцерина у антро-
погеографским проучавањима Војислава С. Радовановића. Гласник Етно-
графског института САНУ, (XXV/1976).
Радовановић, М. (2003): О научним основама Цвијићеве антропогеографско-етно-
лошке школе и њеном значају за познавање етничких процеса у српским зе-
мљама, “Глобус”, бр. 28, СГД, Београд.
Токарев, С. А. (1982). Научная методология Йована Цвиича и антропогеографи-
ческое направление в западноевропейской науке. Научно дело Јована Цвијића.
САНУ. Научни скупови. Kњ. XI. Београд.
Цвијић, Ј. (1893): Данашње стање географске науке, приступно предавање на Ве-
ликој школи, «Наставник», Београд, 1893, св. 3, књ. IV. Државна штампарија с.
1-34, засебног отиска.
Цвијић, Ј. (1918): La Peninsule Balkanique, Arnold Colin, Paris. Српски превод, Бео-
град, 1996.
Mirko Grčić
GNOSEOLOGICAL MODEL OF STANDARD ANTHROPOGEOGRAPHY AS

GENERAL GEOGRAPHICAL SCIENCE IN THE CONCEPT OF
VOJISLAV S. RADOVANOVIĆ
Summary
Vojislav S. Radovanović was the leader of Serbian anthropogeographic school in crucial

moments of its development - after the death of Jovan Cvijić and after World War II when
a change of ideological paradigms in the society took place. Interdisciplinary and
integrated approach of V. S. Radovanović supported development of anthropogeography
and its disciplines and it was also inspirational for the methodological development of
regional geography. His works are characterized by systematic presentation and subtlety
of style and expression, so they found appropriate reflection in the humanities, such as
anthropology, ethnology, cultural studies, sociology, demography, human ecology,
ruralism, geopolitics, the Balkan studies, historiography and others.
____________
44
UDK 39(497.17)
Оригиналaн научни рад Original scientific work
Десанка Николић
ВОЈИСЛАВ РАДОВАНОВИЋ О ПРЕНОШЕЊУ ЕПСКЕ

ТРАДИЦИЈЕ У ЛИКОВНУ УМЕТНОСТ
Апстракт: Oвај краћи прилог има за циљ да укаже на међусобне везе и додире
два фолклорна жанра, ликовни и књижевни, како их је видео и проучио В.С. Радо-
вановић у свом есеју о двобоју краљевића Марка и Мусе Кесеџије.
Кључне речи: Краљевић Марко, Муса Кесеџија, епске десетерачке песме, сликар-
ска композиција, трансмисија.
Abstract: This short article aims to highlight interconnections and contacts of two folk
genres, artistic and literary, as they were seen and studied by V.S. Radovanović in his
essay about the duel between Kraljević Marko (Prince Marko) and Musa Kesedžija.
Key words: Kraljević Marko (Prince Marko), Musa Kesedžija, decasyllabic epic poems,
painting composition, transmission.
Академик Војислав Радовановић, свестрани истраживач, научник те-

оријске мисли и примењених теренских истраживања, узорни наставник и
први управник Института САНУ, оставио је иза себе обимну библиографију
из више научних области којима се бавио. Дипломирао је на географској
групи Филозофског факултета у Београду 1921. године, а докторирао 1924.
године чиме је стекао звање доктора филозофије. Био је ученик и асистент
знаменитог Јована Цвијића. Радио је као асистент у Географском институту
Универзитета у Београду, у звању доцента на Филозофском факултету у
Скопљу, у звању ванредног професора на Универзитету у Загребу и на
Универзитету у Скопљу, а у звању редовног професора од 1938-1941. на
Филозофском факултету у Скопљу. Изводио је наставу из предмета
Географија и Етнологија са етнографијом. Био је кустос музеја у Скопљу
(1926-1928), управник Етнографског одељења музеја у Скопљу (1928-1941)
и директор музеја у Скопљу (1939-1941). После Другог светског рата, од
1945. до смрти 1957. године био је редовни професор на Природно-
математичком и Филозофском факултету Универзитета у Београду. Био је
ангажован као научни радник у Географском и Етнографском институту
САН од 1947, а управник Етнографског института САН био је до смрти.
Интересовања Војислав Радовановић кретала су се од утврђивања
утицаја природне средине на човека и његово понашање, затим узрока и
последица миграција, као и других антропогеографских проблема до пони-
____________
45
Десанка Николић
рања у генезу и развитак појава из материјалне и духовне културе Срба и

других становника Балкана. У етнологији је до данас остала непревазиђена
и више пута награђивана студија Војислав Радовановића о ношњи станов-
ника Мариова (Македонија), која је резултат посматрања како са практич-
не стране, тако и као део ритуалне праксе. С обзиром на њену естетску
страну, она је у етнологији до данас непревазиђена.
Педагошке способности Војислав Радовановића спознала сам слуша-
јући његова мудра и зналачки припремљена предавања, која је излагао тихим,
готово очинским гласом. Помагао је младе, али је захтевао знање које је на-
грађивао високим оценама. Као управник Етнографског института иницирао
је истраживање многих проблема југословенске етнологије којом се и сам ба-
вио и у својим познијим годинама. Још од његовог времена 50-их година по-
тиче сарадња Института са представницима етнологији блиских струка (архи-
тектура, археологија, психологија, социологија, географија, демографија) која
и данас траје. Војислав Радовановић се интересовао и за фолклнорно народно
стваралаштво, нарочито за књижевно, као и за ликовно.
Овај краћи прилог има за циљ да укаже на везе и додире ова два
фолклонрна жанра: епски и ликовни, како их је видео и проучио Војислав
Радовановић тридесетих година прошлог века.
Истражујући традицију македонског народа, а нарочито сарађујући
са музејем у Скопљу, Војислав Радовановић се уверио у омиљеност епских
народних песама у народу, јер су радо слушане и преношене генерацијама.
То се нарочито односи на песму о краљевићу Марку и Муси Кесеџији.
Стога је у првом броју Гласника етнографског института САНУ, чији је
био и уредник, објавио македонску варијанту те песме (Војислав Радова-
новић, Марков мегдан са Мусом, Гласника етнографског института САН,
1-2, Београд, 1952. стр. 213-256). Управо је та десетерачка песма послужи-
ла као мотив скромном зографском остварењу непознатог аутора (''од Га-
личник'') изведеном на зиду мале сеоске цркве у селу Лопатница код Бито-
ља. Важно је нагласити да се та композиција која приказује сукоб краље-
вића Марка и Мусе ослања на текст епске песме слепог гуслара Апостола
Секуловског, по чијим речима је први део песме док је муса побеђивао
Марка одушевљавао присутно турско становништво, које је негодовало у
другом делу песме када је Марко био јачи од Мусе.
Сликар је добро знао опречно расположење, које је изазвала ова еп-
ска песма, па је те разлике истакао и цртежом и колоритом и држањем оба
учесника двобоја. Тако је Марко има на себи витешку средњевековну одо-
ру са панциром, док је Муса био одевен у уобичајену орјенталну ношњу
тадашњих труских феудалаца, харамија. Скромнија му је, у односу на
Марковог Шарца, била и коњска опрема. Марко је држећи у рукама буздо-
ван високо замахивао над Мусином главом, док је Муса држао у рукама
исукану криву сабљу благо усмерену ка противнику.
____________
46
Desanka Aikolić
Анализирајући такав однос међу противницима на овом ликовном

приказу аутор чланка констатује да је народ фреску – илустрацију веома по-
штовао. Сматрао ју је за светињу уздижући вредности краљевића Марка, не
само као јунака, већ и као племића и племенитог човека. У прилог томе гово-
ри и чињеница да су локалне власти после Балканских ратова са смањењем
опасности од Турака, намеравали да је уклоне, што народ није дозволио.
У ствари целокупним изгледом и понашањем ових јунака што и
произилази из анализе текста о коме је реч сликар желео да истакне њихо-
ве друштвене неједнакости, па и супротности: са једне суровост турских
власти, а са друге стране идентификацију народа са победником Марком
Краљевићем. Самим тим је ова ликовна реализација мотивисана познатом
епском песмом скромних уметничких квалитета поседовала социопсихо-
лошку функцију, јер је подстицала ширење народног отпора као и стре-
мљење народа ка ослобођењу од вековног непријатеља. У тим околности-
ма В.С. Радовановић види друштвене захтеве који су индиректно довели
до транспоновања македонске гусларске епске традиције у македоснку оп-
штенародну зографску уметност тј. до преношења локалног фолклора у
народни облик сликарске уметности.
Овим есејом В.С. Радовановић је открио не само међусобно прожима-
ње фолклнорног стваралаштва, већ и чињеницу о преношењу вредности из
једне уметничке форме у другу. Такво ауторово закључивање се заснивало на
позицијама компаративно-историјске методе са примесама дијалектичког
приступа, који је почетком двадесетог века био заступљен у српској етнологи-
ји, а који је истицао значај друштвених фактора у процесу развоја културе.
Закључак
О двобоју краљевића Марка и Мусе Кесеџије приказаном у

скромном зографском делу у сеоској цркви крај Битоља, аутор В.
Радовановић је истражио и утврдио међусобне везе између ликовне и
књижевне уметности откривши преношење вредности из народне епске
песме на фреску.
Desanka Aikolić
VOJISLAV RADOVAAOVIĆ OA TRAASFFERIAG EPIC

TRADITIOA TO FIAE ARTS
Summary
The author V. Radovanović investigated and determined mutual relations between fine
arts and literary arts revealing the transfer of values from folk epic poems to frescoes in
his study of the duel between Marko Kraljević (Prince Marko) and Musa Kesedžija as
shown in a modest zoographic piece of work in a village church near Bitola.
____________
47

Милован Р. Пецељ
ВОЈИСЛАВ РАДОВАНОВИЋ И ЊЕГОВА

АНТРОПОГЕОГРАФСКА ИСТРАЖИВАЊА
Извод: Војислав Радовановић је био један од великана који су изашли из познате

Цвијићеве географске школе. Са Јевтом Дедијером је започео истраживања Македо-
није 1914. године о којој је написао најзначајније радове. Поред радова из географи-
је и етнологије, Војислав Радовановић је дао крупан допринос из антропогеографи-
је. Лук Цвијић – Дедијер –Радовановић је кичма српске антропогеографије. Конач-
но, мало се зна да је Војислав Радовановић добитник престижне Дучићеве награде.
Кључне речи: В. Радовановић, Ј. Цвијић, Ј. Дедијер, антропогеографија, Тиквеш

и Рајац, Дучићева награда.
Abstract: Vojislav Radovanovic was great Serbian geographer during 20th century. He
was a follower of geographical school founded by Jovan Cvijic. Under the direction of
Jevto Dedijer, Radovanovic began research of Macedonia in 1914. He completed
research with his first major work, doctoral thesis ’’Tikves and Rajec’’, published by
Serbian Ethnographic Bulliten in 1924. In addition to the works of geography and
ethnology, Cvijic, Dedijer and Radovanović made the great contribution to the
development of anthropogeography in Serbia. He was the winner Jovan Ducic awards.
Key words: V. Radovanovic, J. Cvijic, J. Dedijer, anthropogeography in Serbia, Tikves

and Rajac, Ducic awards.
Српска антропогеографска школа
Српску антропогеографску школу утемељио је Јован Цвијић у по-

следњој декади деветнаестог века, када је објавио Упутства за проучава-
ње села у Србији 1896. године, а потом и Упутства за проучавање села у
Босни и Херцеговини 1898. године. Тиме започињу организована научна
истраживања насеља и становништва у јужнословенским земљама. Резул-
тати ових добро припремљених истраживања публикују се од 1902. сери-
јом књига под насловом „Насеља српских земаља”, а од 1922. године под
измењеним називом „Насеља и порекло становништва.” Највећи број дела
биле су монографије о предеоним целинама, које су настале као резултат
теренских истраживања и представљају највредније стваралаштво Цвији-
____________
49
ћеве антропогеографске школе.1 На XI конгресу Међународне географске

уније, одржаном 1925. године, образована је Комисија за истраживање се-
оских насеља. До тада је већ било објављено десет монографија насеља и
порекла становништва. Бројна географска, демографска, историјска и еко-
номска истраживања становништва и насеља сакупљана су и методолошки
обрађивана под Цвијићевим надзором, а затим и публикована у едицији
„Насеља српских земаља”.
Цвијић је увео у наставни план и програм предмет антропогеогра-
фију. Сам је израдио концепт и методологију. Чим је Јевто Дедијер доктори-
рао 1909. године, Цвијић га је изабрао за првог доцента на предмету антро-
погеографија 1910. године. Значајан допринос на развоју и методолошком
осавремењивању антропогеографије дао је Војислав Радовановић, који је
своју наставничку каријеру започео као доцент у Скопљу 1924. године, па
затим у Загребу и коначно, после Другог светског рата у Београду.
Радовановић је у истраживањима примењивао: општи методоло-
шки приступ који се састоји из теренског истраживања и генетски метод
који му је омогућавао проучавање еволуције народа, култура становни-
штва, насеља и територија. У испитивањима порекла становништва, Радо-
вановић се ослањао на проверени Цвијићев метод, који се темељио на на-
родној традицији, на пореклу крсних имена, етнографским мотивима и ка-
рактеристичним објектима за одређене области. Цвијићеву методологију
Радовановић је стриктно применио приликом испитивања Македоније и ту
је кључ његових успешних антропогеографских истраживања.
После Балканских ратова о просторима Косова и Метохије, а по-
себно Македоније, до тада се готово ништа није знало. Држава се тада
ослањала на своје научне раднике, па је, тим поводом, по налогу мини-
старства просвете, Јевто Дедијер предузео теренска испитивања Косова и
Метохије и Македоније, како би Влада Србије добила најзначајније податке
о овим просторима, који су вековима били изоловани, под турском упра-
вом. Ови простори су, после победоносних похода српске војске у балкан-
ским ратовима, ослобођени од турске управе и припојени Србији. Као ре-
1
Српска антропогеографска школа – Поред Јевта Дедијера и Војислава Радовано-
вића тој генерацији припадали су Риста Т. Николић, Светозар Томић, Тодор Радиво-
јевић и Боривоје Ж. Милојевић. Значајан допринос на развоју и методолошком оса-
времењивању дао је Војислав Радовановић. Не сме се изоставити значајан допринос
развоју ове школе који су дали, превасходно етнографи, али и антропогеографи Јо-
ван Ердељановић, Тихомир Ђорђевић и Миленко Филиповић, Милисав Лутовац и
Јован Трифуноски. На развоју, очувању научног интегритета и традиције српске ан-
тропогеографске школе истакли су се Милован В. Радовановић и Србољуб Стамен-
ковић. У Босни и Херцеговини антропогеографским истраживањима бавили су се:
О. Козић-Ђурић, С. Трифковић, П. Рађеновић, М. Карановић, П. Шобајић, Т. Кана-
ет, М. Бјеловитић, З. Маријанац и М. Мишковић.
____________
50
Milovan R. Pecelj
зултат истраживања Косова и Метохије и Македоније, настала је 1913. годи-

не Дедијерова књига Нова Србија, у којој излаже, први пут, важне, пре све-
га, географске информације о новоослобођеним јужним деловима Србије.
Војислав Радовановић је започео истраживања као студент у Маке-
донији 1914. године. Тим истраживањима он ће се бавити готово кроз цео
живот. Македонија је после Балканских ратова ушла у састав Србије и
претстављала је етничко шаренило које је дуго било под Турском управом.
Због тога је било интересантно за истраживаче, али и за државу која је на-
стојала увести нове територије у правни поредак и због тога су јој били од
значаја резултати научних истраживања.
Радовановић је објавио значајне радове са тог простора, а његова
докторска дисертација „Тиквеш и Рајац“ једна је од најбољих и најисцрп-
нијих антропогеографских монографија са терена Македоније. Радовано-
вићево прво значајно дело везано је за истраживање Тиквеша и Рајца запо-
чета под руководством Јевта Дедијера и Јована Цвијића 1914. године. По-
сле вишегодишњих истраживања „Тиквеш и Рајац” је била докторска ди-
сертација Војислава Радовановића коју је одбранио 1924. године (Радова-
новић, С. В., 1924). Ова јединствена антропогеографска студија показала је
да се ради о изванредном научнику и отворила му је широм врата Универ-
зитета. Овим и каснијим радовима Радовановић је сварао нове научне ви-
дике и подигао Цвијићеву антропогеогрaфску школу на највиши степен.
На Другом конгресу словенских географа и етнолога који је одр-
жан у Пољској Радовановић је имао запажено предавање о Цвијићу и срп-
ској антропогеографској школи (Радовановић, С. В., 1927) у коме излаже
историјат ове школе и резултате које је она постигла.
На Трећем Конгресу словенских географа који је одржан 1930. године
у Београду Радовановић се огласио радом који је обухватио проблеме антро-
погеографских испитивања у Јужној Србији, у коме је предочио синтезу и до-
мете дотадашњих истраживања у Македонији (Радовановић, С. В., 1932).
Цвијић је увео антропогеографију у наставни план географије и
1910. године поверио предмет Јевту Дедијеру. После његове смрти најо-
збиљнији настављач антропогеографских истраживања био је Војислав Ра-
довановић. Лук Цвијић - Дедијер - Радовановић је кичма српске антропо-
географске школе.
Дучићева награда (Награда фонда Нићифора Дучића)
Највећи део својих испитивања Радовановић је посветио Маријову.

Поменимо прилог „О народној храни у Мариову” у којем расправља о ис-
храни становништва ове планинске области, задржавајући се на храстовим
забранима и хлебу од жира који се тамо јео у изузетним приликама. Радо-
вановићева позната збирка „Мариовци у песми, причи и шали” (Радовано-
____________
51
вић, С. В. 1928) настала је као плод истраживања Мариова, где је он, поред
обилате грађе, дао регистар, белешке о казивачима и запажања о настајању
појединих врста народних умотворина у овоме крају. Круна његових ис-
траживања Мариова је научна студија „Народна ношња у Мариову” која је
пропраћена са 52 слике у тексту. Ова студија представља једну од најбо-
љих те врсте у јужнословенској етнолошкој литератури.
Мало је познато да је Војислав Радовановић 1935. године добио
престижну Дучићеву награду 2 за дело о народној ношњи у Мариову (Ду-
чић, Н., 1891). Нићифор Дучић је био велики задужбинар Српске краљев-
ске академије (Фонд Нићивора Дучића), манастира Дужи, цркве Светог Са-
ве у Савињи и друго. У тексту његовог Завештања од 1899. године стоји: –
Моја је жеља да Академија награђује годишњем интересом с три дијела
(члан 5) расправу или монографију или цијело дјело, из српске историје, по-
литике, војничке или црквене, а можда из српске филологије, ђеографије и
етнографије уопће (Радовановић, С. В., 1931). Дучићева задужбина је од
1902. године до пред Други светски рат, наградила 21 рад, међу којима и
пет географских дела, од којих је једно Војислава Радовановића.
Из Радовановићеве рецепције посебно издвојимо и први универзи-
тетски уџбеник „Општа антропогеографија”, који је изашао из штампе по-
смртно 1959. године, а редакцију је приредио проф. др Владимир Ђурић
(Радовановић, С. В., 1959). Без обзира што ову књигу Радовановић није у
потпуности завршио, оно је било прво и оригинално дело те врсте код нас
и представљало је прекретницу у развоју антропогеографије.
2
Нићифор Дучић (1832-1900), знаменити је и славни монах и јеромонах манастира
Дужи и архимандрит манастира Св. Петра на Цетињу. Завршио богословију у Београ-
ду, вратио се у Херцеговину и са Серафимом Перовићем био први школовани калуђер
ван манастира. Основали су поред манастира школу, чији је управник био Нићифор.
Српско учено друштво (СУД), изабрало га је 1869. за редовног члана. Био је секретар
историјског и државничког одсека, а потом потпредседник и председник СУД-а, од
1889. године до његовог спајања са Српском краљевском академијом, за шта се Нићи-
фор Дучић снажно залагао. Био је посланик у Народној скупштини Кнежевине Србије.
Кнез Милан поставио га је 1880. за библиотекара и чувара Народног музеја. Од 1890.
године постао је дописни члан Југославенске академије знаности и умјетности у Загре-
бу и Царског археолошког друштва у Петровграду. Члан и предсједник Друштва Вели-
ке Србије постаје 1892. Нићифор Дучић је био духовник, писац, научник, дипломата и
ратник, који је за собом оставио бројна историјска, филолошка и богословска дела
(око 180), описе многих херцеговачких манастира, приказе и оцене бројних књига.
Учествовао је у готово свим ратовима и бунама у Херцеговини, Црној Гори и Србији.
Кнез Милан га је чак поставио за команданта Добровољачког одреда Ибарске војске у
српско-турском рату 1876. године. Описао је Црну Гору, Боку, Зету, бојеве на Грахову
1875, Крњацима 1861-62. године. Штампао је седам књига Књижевних радова (1891-
99). Радови су му превођени на руски, француски, италијански и немачки. (Према: Ду-
чић Н., Књижевни радови, Београд, 1891, стр. 7)
____________
52
Milovan R. Pecelj
Војислав Радовановић је сликовито описивао пејзаже, обичаје и

фолклор људи југа, користећи се звучним речима, песничким фигурама и
атрибутима, досежући есејистику, али не запостављајући научни карактер
рада. Стил и језик професора Радовановића је лепршав и препознаје се да
је био ђак изванредних стилиста Јована Цвијића и јевта Дедијера.
На крају напоменимо да је Радовановић посветио монографску син-
тезу и неколико чланака сени свога професора Цвијића, трудећи се да кроз
њих прикаже значај Цвијићеве школе у проучавању наших народа. Радова-
новић није само описивао резултате Цвијићеве школе и указивао на њих,
већ их је, идући стопама свога учитеља и професора, на делу унапређивао.
Поред бављења науком В. Радовановић је био и истакнути педагог
који је своје богато знање и искуство успешно преносио генерацијама студе-
ната на Скопском, Загребачком и Београдском универзитету. Коначно, један
је од шест Цвијићевих академика, оснивач и први управник Етнографског
института САНУ. Војислав Радовановић је био човек који се исказао као
јавни делатник, изузетан организатор, уметник и надсве велики научник.
Петар Влаховић је поделио Радовановићево дело на четири главне групе ра-
дова: географски, историјско-географски, антропогеографски и етнолошки.
За пуних 45 година научног рада он је био доследан Цвијићев след-
беник који је развијао и унапређивао методе свога професора. Тако ће Ра-
довановић доследно наставити рад на развоју антропогеографије. Био је
следбеник и поборник развитка савремене српске антропогеографске шко-
ле, коју је утемељио Јован Цвијић и наставио Јевто Дедијер, коју развија у
правцу модерне географије. Српска антропогеографска школа дала је значајна
имена која су оригиналним научним радовима прославила целокупну српску гео-
графску науку. Она живи и данас методолошки осавремењена, негујући традици-
ју која је дуга преко стотину година. Војислав Радовановић је један од стубова
српске антропогеографске школе, а Тиквеш и Рајац су његова лична карта.
Дучић, Н. (1891). Књижевни радови, Београд, стр. 7.

Радовановић, С. В. (1924). Тиквеш и Рајац. Српски етнографски зборник, (XXIX),
Насеља и порекло становништва (17)
Радовановић, С. В. (1927). Јован Цвијић и српска антропогеографска школа,
Београд, стр. 10.
Радовановић, С. В. (1928). О народној храни у Мариову. Гласник Географског дру-
штва, (XIV), 131-137.
Радовановић, С. В. (1931). Мариовци у песми, причи и шали, Зборник за етногра-
фију и фолклор Јужне Србије и суседних области (I), 65-231.
Радовановић, С. В. (1932). Проблеми антропогеографских испитивања Јужне
Србије, Зборник радова III Конгреса словенских географа и етнолога
Југославије, 1930, 25-34.
____________
53
Радовановић, С. В. (1935). Народна ношња у Мариову, Гласник Скопског научног

друштва, (XIV и XV), 153.
Радовановић, С. В. (1959). Општа антропогеографија, књ. 1, Увод у географију
људи, физичка антропогеографија. Београд: Грађевинска књига, 1-267.
Milovan R. Pecelj
VOJISLAV RADOVAROVIĆ ARD HIS ARTHROPOGEOGRAPHICALLY RESEARCH
Summary
Vojislav Radovanović began his anthropogeographical research as a student. Jevto Dedijer

(1914) invited him to join him during the questioning of Macedonia, who after the Balkan
wars became part of union. Radovanović made a significant contribution to the development
and methodological modernization of human geography. Tikves and Rajac is one of the best
anthropogeographic monographs in the field of Macedonia. Research of Tikveš and Rajac
were the subject of a doctoral dissertation (1924) of Vojislav Radovanović. This original
anthropogeographical study showed that he was a remarkable scientist and opened him the
doors of the University. Radovanović’s works modernized Cvijić’s anthropogeographical
school and raised it to a higher level. The largest part of the ethnographic examination
Radovanović dedicated to Mariovo. We have to note this attachment - A 7ational Food in
Mariovo in which he discusses the diet of the population of this mountain region
(Radovanović, 1928). A well known collection of works of Radovanović Mariovci in poems,
stories and jokes (Radovanović, 1935) was created as a result of research of Mariovo, where
he, in addition to abundant materials, given the register, a note about the informants and
observations about the emergence of certain types of folk literature in this area. The crown of
his research is the study of folk costume in Mariovo, which is one of the finest of its kind in
South Slavenian ethnographic literature. At the second congress of Slovenian ethnologists
and geographers (1927), which was held in Poland, Radovanović had a remarkable lecture
on Serbian anthropogeographical school and sbout Cvijić in which he outlined the history of
the school and the results it has achieved It is little known that Vojislav Radovanović
received the prestigious Dučić’s prize (1935) for his work on folk costumes in Mariovo.
Dučić’s endowment, from 1902 until the WWII, awarded 21 works, including the five
geographical parts, one of which is the work of Vojislav Radovanović. He was one of six
Cvijić’s academics, then the founder and first director of the Ethnographic Institute.
Radovanović was a remarkable organizer, artist and a great scientist, Cvijić’s successor who
has consistently continued to work on the development of human geography. Cvijić’s
follower and supporter of the development of the modern Serbian anthropogeographically
school, who brought freshness in research and continued his work was Jevto Dedijer, who
was the the scientist with culturological study of Herzegovina who laid the corner-stone of
modern research of landscape. After Dedijer, researching anthropogeographically mission
has been continued with Radovanović who was developing it in the direction of modern
geography. It lives today methodologically modernized, cultivating a tradition that is over a
hundred years old. Jovan Cvijić introduced anthropogeography into the curriculum of
geography (1910) and entrusted it to Jevto Dedijer. After his death, scientist who continues
with anthropogeographic research was Vojislav Radovanović. So, sinuosity Cvijić–Dedijer-
Radovanović is the backbone of Serbian anthropogeographically school.
____________
54

314 Радовановић В.
Милена Спасовски
Даница Шантић
АКТУЕЛНОСТ ПОЈАВА И ПРОЦЕСА У РАЗВИТКУ

СТАНОВНИШТВА РЕГИОНАЛНОГ И ГЛОБАЛНОГ
КАРАКТЕРА У ДЕЛИМА ВОЈИСЛАВА С. РАДОВАНОВИЋА∗
Извод: Циљ овог рада јесте осврт на актуелност изабраних појава и процеса развит-
ка становништва у контексту појединих тема којима се бавио Војислав С. Радовано-
вић, кроз приказ демографског развитка света, континената, већих регионалних це-
лина и примера земаља. Знаменити српски антропогеограф, Војислав С. Радовано-
вић, је средином XX века третирајући поменуту проблематику, зналачки указао на
неопходност развоја нових научних теорија, метода и техника популационих истра-
живања, као и на нове особене утицаје друштвених, привредних, здравствених, кул-
турних и других праваца развоја, који ће утицати на транзицију природног обнавља-
ња и просторне покретљивости становништва, трансформацију структура становни-
штва и модела размештаја и преразмештаја становништва. Из антропогеографије се
након Другог светског рата развила Географија становништва. Савремена географи-
ја становништва има широк спектар тема и теоријски је модерно утемељена у оп-
штој и специфичној, савременој научној методологији. Као најважније теме савре-
меног света намећу се везе између броја становника и ресурса, избеглица и азилана-
та, узрока и последица међународних миграција, импликација биолошке депопула-
ције и ниског нивоа фертилитета на једној и проширене репродукције, популационе
експанзије и пораста, за рад и репродукцију способног становништва, убрзаног ста-
рења становништва на одређеним националним и регионалним нивоима, велике не-
једнакости у морбидитету и морталитету, као и изазови у вези дисперзије и концен-
трације становништва, уз остала питања и проблеме демографског развитка.
Кључне речи: Антропогеографија, Географија становништва, миграције, свет,

популација, густина насељености
Abstract: The aim of this paper is to review the actuality of selected phenomena and
processes of population development in the context of specific topics in the work of
Vojislav S. Radovanovic, through the presentation of the demographic development of the
world, continents, major regional entities and examples of countries. Famous Serbian
anthropologist in the mid-twentieth century with lot of knowledge pointed out the
necessity of developing new scientific theories, methods and techniques of population
studies, as well as the new distinctive effects of social, economic, health, cultural and other
lines of development, which will affect the transition directions of the elements of natural
∗
____________
55
Милена Спасовски, Даница Шантић
regeneration and spatial mobility of the population, the transformation of the population
structure and model of deployment and redistribution of population. Population geography
was developed from Antropogeography after Second World War. Modern Population
geography has a wide range of topics and is theoretically grounded in modern general and
specific, modern scientific methodology. The most important topics of the modern world
impose on the links between population and resources, refugees and asylum seekers,
causes and consequences of international migration, the implications of biological
depopulation and low fertility levels at one and expanded reproduction, population
expansion and an increase in working-age population, accelerated aging population in
certain national and regional levels, large disparities in morbidity and mortality, as well as
challenges related dispersion and concentration of the population, along with other issues
and problems of demographic development.
Key words: Antropogeography, Population geography, migration, world, population,

density
Становништво је предмет географских проучавања од појаве геогра-

фије као науке до данас. Изучавање становништва на научним основама по-
чиње од средине XIX века, а модерни приступ ширио се у свету преко антро-
погеографије, чији је предмет проучавања био размештај људи на Земљи, ми-
грације становништва, привредне активности и структурна обележја станов-
ништва, тип насеља, начин живота у специфичној природној и друштвеној
средини. Антропогеографија је од свог постанка почивала на развоју поједи-
них међусобно повезаних истраживачких грана, које су за предмет истражи-
вања имале популационе, културне, социјалне, економске, руралне и урбане
феномене, сагледаване у историјском контексту. У периоду после Другог
светског рата из антропогеографије се, као специјализована научна дисципли-
на, развила Географија становништва (Спасовски М., Шантић Д., 2013).
Српска антропогеографска школа Јована Цвијића развијала се из-
међу природно-детерминистичког правца немачке, и посибилистичког
правца француске антропогеографије, а висок респект у свету постигла је
уважавањем историјских и социјалних фактора и начина привређивања
становништва. Најдоследнији ученик Цвијића био је Војислав С. Радова-
новић, знаменити српски антропогеограф. Управо је циљ овог рада осврт
на актуелност изабраних појава и процеса развитка становништва у кон-
тексту појединих тема којима се бавио Војислав С. Радовановић, кроз при-
каз демографског развитка света, континената, већих регионалних целина
и примера земаља. Ову анализу заснивамо на делима В. С. Радовановића и
то: ’’Становништво Земље данас и за последња три столећа – распоред, гу-
стина и пораст становништва појединих делова света и целе Земље’’
(1952) и ’’Општа антропогеографија’’ (1959).
В. С. Радовановић анализу становништва планете Земље заснива на
сагледавању динамике историјских процеса и развоја човечанства, те пита-
____________
56
Milena Spasovski, Danica Šantić
ња становништва света глобално и регионално постају фундаментална и

веома важна, не само у антропогеографији и у сродним наукама, већ и у
друштвеној пракси и животу људи (Радовановић В.С., 1952). Војислав С.
Радовановић антропогеографију означава и као Географију људи, чији је
основни задатак праћење распрострањења људи на Земљи и проучавање
особина Земљине површине настале људском активношћу, као и твореви-
на људске културе. Такође, у оквиру свог предмета проучавања, антропо-
географија настоји да изнађе утицаје фактора физичке природе на човека,
друштво и културу, као и да укаже на дејство човека и људског друштва на
географски лик Земље. Војислав С. Радовановић истиче да управо човек као
геофактор обухвата и ствара антропосферу (Радовановић В. С., 1959). Овако
схватање Географије људи је сагласно савременим теоријским приступима
становништву као биолошком и социјалном систему, који је у везама и од-
носима са елементима природних и друштвених система геопростора.
Војислав С. Радовановић је поделио антропогеографију на Општу и
посебну или регионалну. У оквиру физичке антропогеографије се налазе
природне, биолошке и демографске основе географије људи. Значај међудеј-
ства антропогеографских фактора физичке или природне врсте и антропоге-
ографских фактора друштвене или историјске врсте је историјски условљен
и променљив (Радовановић В. С., 1959). На овакав начин схваћен однос чо-
века и природе је актуелан све до данашњих дана, како на глобалном свет-
ском нивоу, тако и на различитим регионалним нивоима. Он се разматра
кроз различите теоријске погледе оптимиста и песимиста од друге половине
XX века до данас. Представници песимистичког правца, неомалтузијанци,
своја гледишта темеље на нескладу између рапидног популационог раста и
напретка производње и истичу да ''демографски бум'' може изазвати уни-
штење читавог људског рода. Овакви погледи на свет преовлађују oд 60-их
и 70-их година XX века, а најзначајнији представници су Пол Ерлих и чла-
нови Римског клуба, као и њихови следбеници гломстерси (gloomsters) и
домстери (doomster). Нови, савремени неомалтузијански ставови се јављају
80-их и 90-их година XX века, чему је допринела теза о пресудном утицају
пораста становништва на загађење животне средине и еколошку кризу, као
и на претерано искоришћавање сировина и осталих природних извора. У ци-
љу решавања текућих проблема у свету залажу се за ''демографски пут'' раз-
витка држава, преко ефикасне контроле рађања, која се огледа у коришћењу
контрацепције, стерилизацији и у абортусима. На почетку XXI века еколо-
зима и биолозима се придружују и поједини економисти. Песимистичка
схватања је заступао и један број географа који указују да је популација пре-
вазишла земљине носеће капацитете и да биосфера и енергетски ресурси не
могу да одрже ни садашњи, а поготово не процењени број становника у бу-
дућности. Као најважније представнике наводимо америчке географе Е.
Акермана и В. Зелинског (Шантић Д., 2013).
____________
57
Научници оптимистичке орјентације истичу да ће развој нових тех-

нологија и напредак у управљању ресурсима и људском друштву уопште,
условити промене у оптималном броју становника и довести до проширења
носећих капацитета планете, те да ће на Земљи моћи да живи неограничени
број становника. У популационом порасту виде покретачку снагу свеукуп-
ног људског напретка, сматрају да број становника у свету још није дости-
гао критичне границе, уколико оне уопште и постоје, и да ће на Земљи има-
ти увек довољно ресурса да се одржи постојећи број становника. Као при-
мер истичу зелену револуцију, повећање очекиваног трајања живота, распо-
ложиве количине енергије и др. Најбројније присталице оптимистичког
правца су економисти, који виде однос између популационог и економског
раста као једно од највећих изазова савременог доба, јер економски раст
подлеже краткорочним варијацијама, док се код становништва стопе раста
мењају спорије, а њихов утицај на економски раст се јавља после више го-
дина. У популационом порасту виде покретачку снагу свеукупног људског
напретка, сматрају да број становника на Земљи још није достигао критичне
границе, уколико оне уопште и постоје, и да ће на земљи имати увек довољ-
но ресурса да се одржи постојећи број становника. Овакав приступ у сагле-
давању везе између становништва и економског развоја назива се техноло-
шки оптимизам. Међу присталицама овог правца се истичу Естер Босеруп и
Џулијан Сајмон, који сматрају да би људско друштво још увек било на пр-
вобитном ступњу развоја да није било популационог раста у прошлости, не-
моћно да одржи градове и сложеније социјалне организације, а изостао би и
технолошки развој (Ђурђев Б., 1996., Nejašmić I., 2005; Шантић Д., 2013).
Реалистичнији приступ проучавању популационих питања полази
од економско-социјалних варијабли, а његови представници, међу којима
је најпознатији Алфред Сови, посебну пажњу посвећују вези између темпа
раста становништва, економије и стања животне средине. Овакви ставови
су супротни крајње супротстављеним мишљењима песимиста и оптимиста
и темеље се на уверењу да је пораст становништва само један од кључних
утицаја на будући развој и напредак човечанства. С тога се овај правац на-
зива и неутрализам, односно рационална доктрина где је апсурдно једно-
страно гледање на популациони раст, као апсолутно пожељан или непоже-
љан, да обогаћује или осиромашује или да уздиже или обара (Sauvy A.,
1969, Шантић Д., 2013).
Посебну пажњу у својим истраживањима Радовановић посвећује кре-
тању и распрострањењу људи на Земљи кроз анализу законитости постанка,
узрока и последица развитка човечанства у историјском контексту, као и у
садашњости и будућности. Издвојене врсте друштвених фактора (историј-
ски, друштвени, економски, етнички, психолошки) и данас су основне де-
терминанте развоја насељености, развитка и размештаја популације у свету.
Управо је питање развитка и распрострањење човека на Земљиној површи-
____________
58
ни основно питање Географије људи, данас Географије становништва. Тиме

је Радовановић суштински определио предмет и садржај савремене Геогра-
фије становништва код нас, коју помиње као дисциплину у оквиру Геогра-
фије, уз издвајање Демографије као посебне научне дисциплине, формиране
током XX века. Антропогеографске појаве људских група и заједница су у
основи биолошки и социјално посматране, а глобално и регионално третира-
не. Савремени универзитетски уџбеници Географије становништва на веома
сличан начин третирају границе екумене, природу и порекло људског рода,
ширење човечанства, густину насељености и типове људског распрострање-
ња, као и крајње могућности даљег развоја насељености на Земљи (Ђурђев
Б., 1996; Кицошев С., Голубовић П., 2004; Бакић Р., 2006).
Популациону динамику В. С. Радовановић посматра глобално за
Земљу као целину, по континентима, државама, регионима и насељима; за-
тим историјски, од порекла људског рода, преко праисторије и ширења чо-
вечанства на Земљи, до савременог периода. Распоред становништва и гу-
стину насељености прати по појединим деловима света, уз посебан осврт
на Европу и Нови Свет у последњих 300 година. Дакле, посматрајући кре-
тање укупног броја становника на Земљи, од Епохе великих географских
открића до средине XX века В. С. Радовановић, указује на непрекидни по-
пулациони раст, дајући примере пораста и опадања популације на нивоу
појединих земаља. Наглашава пораст становништва Европе и како истиче
''прекоокеанских поевропљених делова света''. Указује да је просечан го-
дишњи пораст становништва Новог Света двоструко већи од истог показа-
теља у Азији и Африци (Радовановић В. С., 1952).
Питање непрекидног и убрзаног раста становништва и данас је вео-
ма актуелно у популационој науци. Разлика је у томе што се развијени део
света или богати Север, којег чине Англо Америка, Аустралија (делови не-
кадашњег Новог света), Јапан и Европа данас суочавају са негативним при-
родним прираштајем и биолошком депопулацијом, док се Африка, делови
Азије и Јужне Америке суочавају са својеврсном демографском експлози-
јом. Савремена наука, с тога, покушава да сагледа узроке и последице пора-
ста, односно пада броја становника у готово свим сферама људског живота,
до носећег капацитета планете Земље (Спасовски М., Шантић Д., 2011).
Посебно место у антропогеографским проучавањима Радовановић по-
свећује размештају становништва, а густина насељености је уврштена у главну
групу антропогеографских појава у оквиру физичке антропогеографије уз гео-
графију људских миграција и биолошких кретања, што је по Радовановићу
срж Географије становништва. Ову проблематику третира кроз неједнакост у
распрострањењу области људских насеља и густине насељености, указујући и
на детерминишуће факторе: историјске, економске, друштвене, биолошке,
културне. Ова тематика се огледа кроз зависност, узајамну условљеност и по-
везаност у комплексу осталих географских појава и процеса. Размештај ста-
____________
59
новништва одражава целовитост природних, друштвених, економских и исто-

ријских чинилаца геопростора, релевантних како за фундаментална, тако и за
апликативна истраживања (Радовановић В. С., 1959).
Дуго је размештај становништва објашњаван доминантним утица-
јем природних услова, све док савремена наука није пришла природном
оквиру као услову, а не као узроку размештаја и уважила становништво
као активни чинилац у простору. Стога је В. С. Радовановић истакао неоп-
ходност сагледавања природних, привредних и културних основа густине
насељености. Нарочито је важан нагласак на везама густине насељености
са појавом и развојем људских насеља, природним прираштајем и мигра-
цијама становништва, са привредним површинама, зонама и подручјима
комуникације, транспортом и прометом добара.
В. С. Радовановић у анализираним делима следи истраживачки пут
Цвијићеве антропогеографске школе. Тако је проблематика размештаја и
преразмештаја становништва Србије, али и целог Балканског Полуострва,
била једна од кључних одредница истраживања Јована Цвијића и његових
ученика и следбеника. Они су у групу просторних детерминанти и фактора
размештаја становништва потенцирали географски положај, у чијој анали-
зи је примењен дијалектичко-материјалистички и историјско-материјали-
стички концепт, указујући да се становништво увек груписало око одређе-
них тачака и површина атракције и на тај начин образовала језгра око ко-
јег су текла даља насељавања. Као просторне детерминанте и фактори ис-
тичу се пре свега морфотектонски склоп Србије, као фундаментални и по-
стојани чинилац развитка насељености, испољавања особина спајања и
прожимања и изоловања и одвајања, формирања мреже и система насеља,
карактеристика дисперзије и концентрације њених елемената, те разме-
штаја и територијалне организације производних и осталих активности.
Неопходно је разликовати глобални (општи) размештај становника, који
укључује све унутрашње недиференциране елементе становништва на да-
тој територији и специфичан размештај, који се односи на одређене кате-
горије становништва. Изучавање неравномерног размештаја становништва
на глобалном нивоу потенцира питање изучавања фактора, који детерми-
нишу или контролишу размештај и концентрацију становништва унутар
система геопростора (Радовановић В. С., 1959; Радовановић М., 1991).
У изучавању размештаја и преразмештаја становништва В. С. Радо-
вановић истиче значај картографије, јер се својствима картографског метода
изражавају карактеристике третиране тематике и методом картографске ге-
нерализације изналазе правилности и закономерности положаја стања и ме-
њања картографисаних демографских показатеља у склопу просторно-демо-
графске структуре (Радовановић В. С., 1959). У савременој популационој
науци примена сврсисходно изабраног картографског метода омогућава
прегледно изражавање реалних веза и односа показатеља територијалне
____________
60
структуре становништва, а картографским моделовањем густине насељено-

сти интегришу се разнородни, али међусобно повезани показатељи, који се
систематизују и генерализују у компаративном и картографски прегледном
облику. Применом овог метода и средстава картографског изражавања омо-
гућава се метричко и очигледно приказивање просторне сложености разме-
штаја становништва. У новијим периоду технолошка револуција је тран-
сформисала приступ демографским подацима развојем дигиталне картогра-
фије, па је израда, доступност и квалитет демографских тематских карата
све већи, а подаци о становништву просторно се утемељују посебно у циљу
израде атласа и промовисања картирања различитих варијабли на нижим те-
риторијалним нивоима као основа научне спознаје веза и односа елемената
демографских и осталих просторних система (Rowland D., 2003).
Разрадa модела размештаја, као и фактора који на њега утичу, покре-
нута је у САД-у 50-их и 60-их год. XX века, а прихватили су их у првом реду
географи у Шведској и Енглеској. Тиме је подстакнута ''квантитативна рево-
луција'' или тзв. нова географија (Грчић М., 1987, 1990). У складу са тим по-
чиње савремена етапа развоја географије становништва кроз аналитичко-
просторни приступ. Њиме се повезује размештај са математизацијом, одно-
сно мерама, методама и техникама, које представљају тачнији и економич-
нији језик научног сазнања који се од традиционалних метода разликује ве-
ћим степеном тачности, квантитетом и сажетошћу добијених информација.
Тако смо данас добили веома унапређене статистичке и математичке методе
у изучавању размештаја и густине становништва преко: општих и специ-
фичних густина насељености, коефицијента кретања; центрографских мера
и мера дисперзије; мера, индекса и типова концентрације (Шантић Д., 2013).
Природно или биолошко кретање становништва В. С. Радовановић
сагледава као биолошке процесе и њихове везе са спољним, природним и
друштвено-економским факторима. Посебну важност придаје утицају фак-
тора природне средине на морталитет у различитим историјским епохама
и различитим деловима света. Истиче значај природних катастрофа (вул-
кани, земљотреси, монсуни, климатске болести) као фактора смртности
становништва. Унутрашње природне факторе тесно повезује са споља-
шњим и друштвено-економским факторима природног обнављања станов-
ништва,– ратови, глади, наводећи различите примере из света. Природни
прираштај анализира глобално за свет, континенте и даје примере поједи-
них земаља. Наглашава постојање воље за рађањем, као и могућност људи
за природну репродукцију, што данас можемо повезати са широким рас-
правама о ставовима о рађању, контрацепцији, стерилитету. Посебну па-
жњу придаје објашњавању проширене репродукције, док научници данас
третирају проблематику биолошке и тоталне депопулације (Радовановић
В. С., 1952; Радовановић В. С., 1959). Управо је историјски преглед проме-
на у наталитету, репродукцији, морталитету и природном прираштају у
____________
61
свету по континентима и земљама данас основно штиво универзитетских

уџбеника из Географије становништва.
Географија миграција је фундаментални сегмент наше науке у про-
шлости и данас. Миграције су најважнија антропогеографска појава и глав-
ни фактор у Географији људи. Људске миграције В. С. Радовановић разма-
тра кроз универзалност људских кретања и третира их као антропогеограф-
ску појаву и као фактор промена у географској средини. Схватајући покре-
тљивост као једну од најважнијих природних и културних особина човека
указује на непрестано повећавање обима и територијалног домета миграци-
ја, до обухвата читавог географског омотача. Универзалност људске покре-
тљивости је условљена развојем друштва и културе, која у савременом свету
добија неслућене размере (Радовановић В. С., 1959). Савремене миграције у
погледу повећања обима и умножавања праваца кретања обухватају земљу
као ''паукова мрежа''. Због тога их је неопходно изучавати интердисципли-
нарно, по различитим типовима, специфичним узроцима и последицама и уз
тешкоћу њиховог будућег пројектовања, како на глобалним, тако и на ни-
жим регионалним нивоима. Такође, услед сложености миграционих фено-
мена, све је већа потреба за корелацијом научних дисциплина које третирају
ову проблематику, односно за мултидисциплинарним приступом изучавања
миграционих феномена. Применом одређених просторних миграционих мо-
дела, дошло је до њиховог различитог рангирања у хијерархији значајности
(Спасовски М., Шантић Д., 2011; Спасовски М., Шантић Д., 2013).
Радовановић детаљно објашњава физичкогеографске и антропогео-
графске зоне олакшања и зоне препрека миграцијама становништва. Данас
су у односу на период до средине XX века знатно измењене, те савремене
препреке сагледавамо кроз све рестриктивније миграционе политике поједи-
них земаља и региона (Радовановић С. В., 1959) . Повећање интензитета ми-
грационих кретања у свим регионима света на почетку XXI века условљава
хитно доношење политичких одлука према усељавању и креирање сврсис-
ходних миграционих политика. Данас у свету готово свака држава има зва-
ничан став према нивоу миграција на својој територији, што је основа за
креирање миграционе политике на одређеној територији. Политика према
миграцијама је веома значајна за функционисање друштва из два разлога: да
би се управљало популационим трендовима (пренасељеност и депопулаци-
ја) и економским растом и да би се обезбедила друштвена стабилност кроз
програме интеграције миграната. Европска Унија развија заједнички при-
ступ према миграцијама, управо да би се суочила са изазовима који настају
као последица међународне мобилности (Спасовски М., Шантић Д., 2011).
Значај изучавања миграција В. С. Радовановић сагледава у историј-
ском и културолошком контексту, размештају нових производних снага, по-
реклу становништва итд. У савременим изучавањима светске популације
поново се активира питање етничког порекла уз нове статистичке и друге
____________
62
изворе података, методе истраживања, националне и међународне институ-

ције и организације које изучавају дијаспору. Све више се у први план ста-
вља значење селективности миграната по разним обележјима у свету (демо-
графска, социјална, економска), што је у вези са порастом различитих изво-
ра статистичких података глобалног и регионалног карактера (Радовановић
В. С., 1952; Радовановић В. С., 1959; Спасовски М., Шантић Д., 2014).
У свом делу ''Општа антропогеографија'' В. С. Радовановић као вр-
сте људских миграција издваја номадска и полуномадска кретања, печал-
барска кретања, сеобе староседелачког становништва (велика историјска
кретања, сеобе читавих народа), метанастазичке струје, регионалне и ло-
калне миграције, присилна људска кретања, инверсне миграције и др. По-
себна пажња посвећена је исељавањима из Европе, насељавању САД-а,
исељавања из Југоисточне Азије, југословенске трансконтиненталне и пре-
коморске миграционе струје. Савремена типологија миграција становни-
штва у свету, иако начелно кореспондира са наведеном поделом, данас је
комплекснија и развијенија. У првом плану истраживања миграција ста-
новништва у свету и код нас су различити типови како унутрашњих, тако
и међународних миграција, а посебно миграција село-град, мање развије-
ни-развијени региони, сиромашни југ-богати север. Пораст је интересова-
ња научника различитих специјалности за све типове миграционих крета-
ња изазваних економским, социјалним, психолошким факторима, а посеб-
но за присилне миграције (избегла, расељена, прогнана лица, азиланте).
Такође, развили су се специфични теоријски приступи за различите типове
миграција. Подела савремених теорија о миграцијама се врши према ниво-
има анализе, оне се деле на микро, мезо и макро теоријске приступе. Тео-
ретичари који заговарају микро теоријске приступе, миграције посматрају
из перспективе појединца, рационалног актера, који сам доноси одлуку о
просторном кретању. Насупрот њима налазе се аутори који акценат ста-
вљају на макро контекст, на структуралне подстицаје и ограничења мигра-
ционих токова. Они проучавају везу између друштвених, економских, по-
литичких, културних, демографских или еколошких структура и миграци-
ја. Поред ових аналитичких нивоа налазе се теоретичари који указују на
значај мезо приступа и који за анализе узимају различите друштвене групе
(породицу, домаћинство, разноврсне миграторне мреже), често користећи
појам социјалног капитала (Спасовски М., Шантић Д., 2011; Спасовски М.,
Шантић Д., 2013; Спасовски М., Шантић Д., 2014).
Један од главних приказа савремених миграција представили су Д.
Меси и његови сарадници. Ови аутори су израдили једну од најопширни-
јих студија о постојећим теоријама миграција и издвојили су неколико, ба-
зичних теорија: теорију неокласичне економије, теорију нове економије
миграција, теорију дуалног или сегментираног тржишта рада, теорију
светског система, теорију социјалног капитала и теорију кумулативне кау-
____________
63
залности. Данас су унапређене методе и технике истраживања миграцио-

них феномена, проширени су извори података о миграцијама (статистички
извори, регистри), унапређена је политика према миграцијама и аплика-
тивност резултата истраживања и пројекције будућих трендова (Маssеy D.
et all, 1993; Маssey, 2003; Предојевић, Деспић Ј, 2010).
Поједини аспекти везани за перспективе даљих миграција у делу В.
С. Радовановића и данас су актуелни: миграције у вези са развојем привре-
де, демографским развитком, затим услед политичких и социјалних прили-
ка – миграције село-град у земљама у развоју и града-град у развијеном де-
лу света. Из перспективе свога времена В. С. Радовановић указује да ће се
наставити тенденције даљих исељавања из Западне Европе у Нови свет,
као и исељавање сувишног становништва из пренасељених делова (данас
развијеног) света у ретко насељене крајеве који су богати сировинама. По-
зивајући се на учење А. Пенка, наводи да ће у блиској будућности доћи до
инверсних миграција из умерених и субтропских предела у екваторијалне
и тропске пределе (Радовановић В. С., 1959).
Као последње поглавље у делу ''Општа антропогеографија'' В. С.
Радовановић третира питања могућности исхране и крајњих могућности
насељености на Земљи, кроз однос између човека и Земљине површине.
Приказује проблем пренасељености у појединим деловима света, и означа-
ва га као текућа пренасељеност, латентна или прикривена пренасељеност и
стална пренасељеност. Посматра их историјски и просторно, уз детерми-
нирајуће факторе и последице. Ниво насељености је одређен односом чо-
века и природне средине, бројем становника и количином произведених
добара по јединици површине. Представља комплексну и варијабилну
вредност коју је неопходно валоризовати посебно за сваку друштвену и
природну средину. Изрази пренасељеност и недовољна насељеност озна-
чавају прекобројност, односно недовољан број становника на одређеној те-
риторији, а њихово значење непосредно зависи од степена развијености
дате територије (Вишејезички демографски речник, 1971). Ова разматрања
су заснована на погледима Т. Малтуса, А. Пенка, Х. Хансигера, В. И. Вер-
надског о максималном броју становника на Земљи, као могућем носећем
капацитету. Кроз перспективе пораста човечанства у наредних 100 година,
говори о максималном броју становника на Земљи. У XX веку се интензи-
вирају покушаји одређивања максималног броја становника на свим ниво-
има, пре свега на националном и глобалном, јер је препозната важност
ових аналитичких показатеља у циљу достизања максималног благостања.
Пенк је 1925. године проценио да је максималан број становника на Земљи
између 8 и 16 милијарди, док Хансигер потом даје процену између 4 и 9 ми-
лијарди. Деманжон говори о порасту популације за 50.000 становништва
дневно, док је данас 240.000. Пред Други светски рат је становништво расло
за 18 милиона годишње, данас за 80 милиона (Радовановић В. С., 1959).
____________
64
Квантификацијом максималног, оптималног броја становника и но-

сећих капацитета у другој половини XX века се баве и песимисти и опти-
мисти. Песимисти сматрају да је број становника света прекорачио опти-
малан број. Већина процена научника оптимистичке орјентације говори о
томе да се носећи капацитети планете крећу у распону од 10 до 20 мили-
јарди становника. Најобухватнију студију о носећим капацитетима плане-
те дао је Џ. Коен, у којој представља преглед истраживања процена носе-
ћих капацитета у последња три века, које варирају од мање од 1 милијарде
до више од 100 милијарди становника, док су средње вредности од 4 до 16
милијарди људи. Огроман распон је, по његовом мишљењу, резултат зна-
чајних варијација у концептима, методама и проценама које се односе на
ова израчунавања, указујући на недостатак научног консензуса по овом
питању. Наводи да је број становника од 5 милијарди ''ушао у зону'' која, ка-
ко већина научника верује, представља горњу границу одрживости планете,
односно њен максималан број при задовољавајућем нивоу животног стан-
дарда (Cohen Ј., 1996; Спасовски М., Шантић Д., 2011; Шантић Д., 2013).
Проблем пренасељеност није нова појава у историји човечанства.
Нефедов сматра да је најважнија фаза у развоју демографије управо почела
истраживањем пренасељености. Ова питања су у оквиру Географије ста-
новништва данас посебно актуелна, а односе се на просторне карактери-
стике појава и процеса у демографском развитку у свету на различитим ре-
гионалним нивоима. Многи научници се на почетку XXI века слажу да се
пренасељеност не односи на недостатак простора на планети, јер би свих 7
милијарди становника света могло да стане на површину не већу од тери-
торије града Лос Анђелеса (Kunzig R. 2011). Проблем се јавља код распо-
деле и евентуалне несташице ресурса којима планета располаже.
Разматрања В. С. Радовановића о капацитету исхране и развоју по-
пулације, крајњим могућностима насељености на Земљи и у појединим др-
жавама, везујемо за увек актуелну теорију популационог оптимума. Опти-
малан број становника се најчешће разматра у односу на комплекс веза из-
међу ресурса, простора, нивоа технолошког и пољопривредног развоја,
миграционих кретања, као и све значајнијег односа између старог и младог
становништва на одређеној територији. Једно од основних питања јесте
где је равнотежа (или компромис) између квантитета становништва и ква-
литета живота? Најчешћи одговор је да се она може наћи у размештају ста-
новништва, јер се најоптималнија дистрибуција становништва данас наме-
ће као апсолутна потреба. (Шантић Д., 2013).
У овом поглављу В. С. Радовановић критикује делове Малтусове
теорије, чиме уствари заступа идеје неомалтузијанаца свога доба. Модерни
неомалтузијанци полазе од тога да су Земљини извори ограничени, потро-
шња ресурса велика, околина се све више загађује, популација у земљама у
развоју рапидно расте, а нагли пораст броја и величине градских насеља
____________
65
смањује обрадиве површине. То води ка економској пропасти и политич-

кој нестабилности, односно ка катастрофи глобалних размера и колапсу
модерне цивилизације. Као основни узрок пренасељености, несташице
хране, горива, бројних метала и адекватних залиха пијаће воде, затим си-
ромаштва и кочницу развоја, виде популациони пораст, а као решење
предлaжу увођење мера популационе политике, чији је основни садржај
планирање породице, односно смањење наталитета и неконтролисане био-
лошке репродукције, а са тим у вези и бржи економски напредак (Радова-
новић В. С., 1959; Шантић Д., 2013).
Са циљем да изнесемо кратак закључак, напомињемо да се попула-
циони развитак на свим нивоима данас налази под дејством како већ еви-
дентираних појава и процеса и њихових детерминанти, тако и пред сасвим
новим изазовима и перспективама развоја. В. С. Радовановић је средином
XX века зналачки указао на нужну појаву развоја нових научних теорија,
метода и техника популационих истраживања, као и на неизбежне, нове
особене утицаје друштвених, привредних, здравствених, културних и дру-
гих праваца развоја који ће утицати на транзиционе правце елемената при-
родног обнављања и просторне покретљивости становништва, трансфор-
мације структура становништва и модела размештаја и преразмештаја ста-
новништва. Тако на пример транзицију просторне покретљивости В. С. Ра-
довановић види кроз интензивирање миграционих кретања из пренасеље-
них ка слабије насељеним деловима света који су богати природним богат-
ствима и најповољнијим условима за благостање човека, као и његово ука-
зивање на значај инверсних миграција (из умерених и хладних појасева
према тропском појасу одакле је и почело ширење човечанства) има данас
шире значење и већу евидентност кроз преразмештај становништва од ми-
кро регионалних, преко националних, макрорегионалних до глобалног ни-
воа уз усложњене детерминирајуће факторе и свеукупне последице на
остале елементе геопросторних система.
Савремена географија становништва има широк спектар тема и те-
оријски је модерно утемељена у општој и специфичној, савременој науч-
ној методологији. Везе између броја становника и ресурса, избеглица и
азиланата, узрока и последица међународних миграција, импликација био-
лошке депопулације и ниског нивоа фертилитета на једној и проширене
репродукције, популационе експанзије и пораста за рад и репродукцију
способног становништва; убрзаног старења становништва на одређеним
националним и регионалним нивоима, велике неједнакости у морбидитету
и морталитету, као и изазови у вези дисперзије и концентрације становни-
штва, уз остала питања и проблеме демографског развитка, важне су теме
савременог света. На њих данас одговарају бројне науке интердисципли-
нарног спектра између којих и географија становништва, тражећи адекват-
не одговоре и изналажење решења за одржив развој. Стога је потребно да
____________
66
популационе науке имају знања како из уже популационе специјалости та-

ко и могућности да сагледају и повежу међурелације ужих научних специ-
јалности у контексту системског приступа, како у домену популационе, та-
ко у контексту других научних дисциплина. Географија становништва у
будућности има улогу да помогне у разумевању веза и односа елемената
демографских система и елемената природних и друштвених система гео-
простора. То ће постићи јачањем демографских метода и техника при ис-
траживању различитих сложених територијалних геосистема у контексту
историјске, друштвене и културне датости, које детерминишу ставове као
основу демографског понашања у сфери обнављања становништва, про-
сторне покретљивости, размештаја и преразмештаја
Остаје и даље трајна потреба за ширим научним разматрањима по-
жељних стопа раста становништва и оптималних густина насељености уз
тражење пожељних структурних модела популације од микро, макро до
глобалних нивоа. То се генерално подводи данас под појам популационог
оптимума, који је као истраживачка тема интердисциплинарног карактера
опстао од античког до модерног периода развоја светске цивилизације.
ЛИТЕРАТУРА И ИЗВОРИ
Cohen, J. E. (1996). How Many People Can the Earth Support?, NewYork: W. W. Nor-
ton and Company
Kunzig, R. (2011). Population 7 Billion, National Geographic, New York
Massey, D.S., Arango, J., Hugo, G., Kouaouci, A., Pellegrino, A. and Taylor, J.E.
(1993). Theories of International Migration: A Review and Appraisal. Population
and Development Review, 19(3): 431-466.
Nejašmić, I. (2005). Demogeografija: stanovništvo u prostornim odnosima i procesima.
Zagreb: Školska knjiga
Predojević-Despić, J. (2010). Ka razumevanju determinanti medjunarodnih migracija
danas – teorijska perspektiva, Stanovništvo, (48/1), 25-48.
Rowland, D. (2003). Demographic methods and concepts. Oxford University Press.
Sauvy, A. (1969). General Theory of Population. London.
Вишејезички демографски речник, Институт друштвених наука, Центра за демо-
графска истраживања, Београд, 1971.
Голубовић П., Кицошев С. (2004) Геодемографија. Ниш: Одсек за географију,
ПМФ, Универзитет у Нишу
Грчић, М. (1987). Системски приступ у економској географији и његова примена
на одабране примере индустрије Београда. Београд: Географски факултет,
докторска дисертација
Грчић, М. (1990). Анализа просторне организације индустрије региона Београд.
Београд: Економски институт
Ђурђев, Б. (1996). Географија становништва. Нови Сад.
Маssey, D. (2003). Patterns and Processes of International Migration in the 21st Cen-
tury, University of Pensilvania (worldroom.tamu.edu/.../Migration06/GlobalMigr)
____________
67
Радовановић, В. С. (1952). Становништво Земље данас и за последња три столећа –

распоред, густина и пораст становништва појединих делова света и целе Земље,
Гласник Етнографског института Српске академије наука, I/1-2.
Радовановић, В. С. (1959). Општа антропогеографија. Београд: Грађевинска књига
Радовановић, М. (1991). Антропогеографске и демографске основе развоја насе-
љености у Србији. Зборник радова ГИ „Јован Цвијић“ САНУ, 43, 57-90.
Спасовски, М., Шантић, Д. (2011). Седам милијардити становник света – поларизо-
ваност демографског развитка на почетку XXI века, Демографија (VIII), 7-24
Спасовски, М., Шантић, Д. (2013). Развој географије становништва од антропогео-
графског до просторно-аналитичког приступа, Становништво, 1-22.
Спасовски, М., Шантић, Д., (2014). Популациона истраживања у научној, образов-
ној и апликативној пракси српске географске школе, У Зборник радова са ску-
па Географско образовање, наука и пракса: развој, стање и перспективе, Гео-
графски факултет, Београд.
Шантић, Д. (2013). Размештај становништва Србије у контексту теорија о по-
пулационом оптимуму. Београд: Географски факултет, докторска дисертација.
Milena Spasovski
Danica Šantić
ACTUALITY OF PHETOMETA ATD PROCESSES IT THE POPULATIOT
DEVELOPMETT OT REGIOTAL ATD GLOBAL LEVEL IT
THE WORKS OF VOJISLAV S. RADOVATOVIC
Summary
Population is the subject of geographical study since the foundation of Geography as a
science till modern times. The scientific study of population begins in the middle of the
nineteenth century, and the modern approach spread across the world throught
Antropogeography, whose subject was distribution of people on Earth, migration,
economic activity and structural characteristics of the population, settlement, way of life in
a specific natural and the social environment. Serbian anthropogeographical school which
was established by Jovan Cvijić was developed between the deterministic course of
German antropogeography school, and course of possibilism of French antropogeography
school. Serbian anthropogeographical school has the high respect in the world in the field
of appreciation of historical and social factors and economic structures. Most consistent
pupil of Jovan Cvijić was Vojislav S. Radovanovic, a famous Serbian
anthropogeographer. This paper treats the actuality of selected phenomena and processes
of population development in the context of specific topics dealt in work of Vojislav S.
Radovanovic, through the presentation of the demographic development of the world,
continents, major regional entities and examples of countries. In modern times Population
Geography has a wide range of topics and is theoretically grounded in modern general and
specific methodology. The links between population and resources, refugees and asylum
seekers, causes and consequences of international migration, the implications of biological
depopulation and low fertility levels at one and expanded reproduction, population
expansion and an increase in working and fertile age population; rapidly aging in certain
national and regional levels, large disparities in morbidity and mortality, as well as
challenges related dispersion and concentration of the population, among other issues and
problems of demographic development are important issues of the contemporary world.
____________
68

Марија Мартиновић
Драгутин Тошић
ЕЛЕМЕНТИ СИСТЕМСКОГ ПРИСТУПА У ПРОУЧАВАЊУ

НАСЕЉА У ДЕЛИМА ВОЈИСЛАВА РАДОВАНОВИЋА
И ЊИХОВА НАУЧНА АКТУЕЛНОСТ∗
Извод: Овај рад представља поглед аутора на питањa којимa су се, сагледавајући
научну актуелност Цвијићеве концепције проучавања насеља, бавили многи науч-
ници – у којој мери се традиционални антропогеографски концепт одржао у савре-
меном проучавању насеља (сеоских и градских) и да ли су елементи системског
приступа присутни у Цвијићевом истраживачко-методолошком поступку „приме-
њиви“ у савременој српској географији? Богат научни опус Војислава Радованови-
ћа, у години када се обележава 120 година од његовог рођења, пружа релевантан
увид за разматрањe споменутих питања. Остављајући по страни његова чисто при-
родњачка истраживања, проблематика насеља (у првом реду сеоских) којом се он
бавио у бројним научним радовима, несумњиво указује на примену традиционалних
антропогеографских теоријско-методолошких пропозиција које се могу довести у
везу са савременом антропогеографском синтезом. Системски принцип примењен
на атропогеографски процес развоја насеља (процес генезе, еволуције и трансфор-
мације насеобинског антропогеографског система) може се јасно и аргументовано
препознати у његовом истраживачком поступку проучавања насеља (нпр. књига
„Општа антропогеографија“, студија „Тиквеш и Рајец“ и др.). У овом раду, који
представља поглед на научна достигнућа В. Радовановића, али и својеврсну „потвр-
ду“ њихове научне актуелности, анализирана је (и потврђена) валидност концепта,
методологије и индикатора која су коришћени у истраживању насеобинског антро-
погеографског комплекса, као и „одрживост“ класичног антропогеографског кон-
цепта, који, уз увођење широког дијапазона квалитативних и квантитативних мето-
да савремене географије, где се неке од нових метода суштински не разликују од
традиционалних (нпр. методе факторске и кластер анализе, са једне стране, и метода
анализе простора, као и систематизација, класификација и типологија, са друге) није
изгубио на научном значају, те му са другачијих позиција, у светлу савремених ис-
траживачких приоритета Друштвене географије, треба поклонити дужну пажњу.
Кључне речи: Војислав Радовановић, антропогеографски концепт, насеља, мето-

дологија, системски приступ
Abstract: This paper presents one view of the author on the issues which were treated by
many scientists, by taking into account the scientific relevance of Cvijić's concept of the
∗
____________
69
Марија Мартиновић, Драгутин Тошић
study of settlements - to what an extent the traditional anthropogeographic concept has

been preserved in the contemporary study of settlements (both rural and urban) and
whether the elements of systematic approach, which are present in the research-
methodological method by Cvijić, are "applicable" in the contemporary Serbian
geography? The abundant scientific work of Vojislav Radovanović, in the year when
120th anniversary of his birth is marked, provides the relevant insight in the study of the
above issues. Setting aside the strictly scientific researches of them, the problems
regarding the settlements (mainly the rural ones), which he treated in his numerous
scientific works, undoubtedly point to the application of the traditional
anthropogeographic theoretically-methodological prepositions, which can be associated
with the contemporary anthropogeographic synthesis. The systematic principle applied to
the anthropogeographic process of the development of settlements (the process of genesis,
evolution and transformation of settlement anthropogeographic system) can be clearly and
argumentatively recognised in his research method of the study of settlements (for
instance, book "General Anthropogeography", study "Tikveš and Rajec", etc.). In this
paper, which presents the view on the scientific achievements of Vojislav Radovanović,
but also a sort of "confirmation" of the scientific relevance of them, the validity of the
concept , methods and indicators, which were used in the research of the settlement
anthropogeographic complex were analysed (and confirmed), as well as the
"sustainability" of the classical anthopogeographic concept, which, along with the
introduction of a wide range of qualitative and quantitative methods of contemporary
geography, in which some of the new methods are not substantially different from the
traditional ones (for instance, the methods of the factor and cluster analysis, on the one
hand, and methods of the spatial analysis, as well as the systematisation , classification and
typology, on the other hand) has not lost the scientific relevance, so, from the different
points of view, having in mind the contemporary research priorities of the social
geography, the due attention should be paid to him.
Key words: Vojislav Radovanović, anthropogeographic concept, settlements,

methodology, systematic approach
Увод
Војислав Радовановић (1894-1957), даровити следбеник и сарадник ге-

нијалног Јована Цвијића и припадник, у светским оквирима угледне, српске
антропогеографске школе1, која је своје златно доба доживела у време науч-
ног ангажовања Цвијића и његових сарадника (Војислав Радовановић, Риста
Николић, Атанасије Урошевић, Јефто Дедијер, Тихомир Ђорђевић, Милисав
Лутовац, Јован Трифуновски, Бранислав Букуров и др.), је својим богатим на-
1
Када се говори о концепцији и научном дискурсу српске антропогеографске
школе, треба имати у виду и чињенице о интелектуалној, научној и општедру-
штвеној клими – посебно политичкој, у којој се она развијала. У том смислу, по-
требно је нагласити период од настанка модерне српске државе и њеног прошире-
ња Балканским ратовима и период развоја и реализације југословенске идеје на-
станком државе Југославије.
____________
70
Marija Martinović, Dragutin Tošić
учним опусом имао значајну улогу у усавршавању истраживачког поступка

проучавања насеља и становништва (насеобинска проучавања), која је Цвијић
систематски започео и теоријско-методолошки утемељио.
По завршетку студија географије и одбрањене докторске дисерта-
ције „Тиквеш и Рајец“, која се сматра једном од најбољих и најисцрпнијих
антропогеографских монографија са терена Македоније, Војислав Радова-
новић је као свестран истраживач и теоретичар антропогеографских појава
и процеса, објавио преко 40 научних дела, студија и расправа, што га је
сврстало у ред најеминентнијих представника српске географије. Српска
академија наука је наградила две његове књиге: „Географске основе Јужне
Србије“ (Скопље, 1937) и „Народна ношња у Мариову“ (Скопље, 1939).
Системски приступ у методолошком поступку традиционалне
антропогеографије
Теоријско-методолошка основа Цвијићеве антропогеографске кон-
цепције је садржана у његовом раду Антропогеографски проблеми Балкан-
ског полуострва (1902), где су разрађене главне идеје које су коначни об-
лик добиле у његовом чувеном делу „Балканско полуострво“, и у Упут-
ствима за проучавање села (1896). Пошавши од антропогеографских спе-
цифичности Србије и српских земаља до 1898. израђена су још три посеб-
на упутства (за Србију; Стару Србију и Македонију; и Босну и Херцегови-
ну), а потом је уследила израда Упутстава за проучавање насеља и психич-
ких особина (1911) и Упутстава за проучавање порекла становништва и
психичких особина (1922). Наведена Упутства су настала као резултат
обимних и садржајних теренских истраживања на којима су запажaни,
постављaни и у великој мери детерминисани главни антропогеографски
проблеми2. Наиме, сама Цвијићева антропогеографска концепција рађала
2
Јован Цвијић је са својим савременицима и сарадницима развио у светским окви-
рима аутентичну антропогеографску концепцију коју најчешће називамо ,,српска
антропогеографска школа”. Међутим, треба нагласити да ту концепцију каракте-
рише висок степен комплексности, али не и монолитности. Упутствима и другим
делима, Јован Цвијић није желео да од својих сарадника и ученика створи мислио-
це ,,по калупу” који ће доследно понављати оно што чују од свог учитеља. Он је
инсистирао на стварању научне климе која ће довести до развоја креативних умо-
ва који ће своју креативност доказати усавршавањем научног метода теренске оп-
сервације, на једној страни, и детерминисањем антропогеографских појава и про-
цеса на темељима сазнања произашлих из примене тог метода, на другој. То је до-
принело да се изгради целовит, кохерентан и функционалан сазнајно-теоријски
оквир српске антропогеографије. Раст и синтеза знања о антропогеографској про-
блематици и повећање задатака који су постављани пред теоријско и практично
знање из те проблематике дали су значајне резултате којима се, са пуним правом,
поносе српска географија и српска етнологија – антропологија.
____________
71
се и развијала се заједно са његовим методама рада на терену, чиме је екс-

плицитно сагледан значај дубоке опсервације и прикупљене изворне грађе
(Лутовац, М., 1982). Метод опсервације, као један од најстаријих метода,
дао је аутентичност српским антропогеографским истраживањима, која се
одржала до наших дана. То се огледа у непосредној теренској опсервацији
(од куће до куће, од фамилије до фамилије, од насеља до насеља), чиме се
поставља основа каснијег системског обрађивања типолошки изворне ан-
тропогеографске грађе. Овај, традиционалан, али и непревазиђен приступ,
био је полазиште бројних и комплексних антропогеографских истражива-
ња Војислава Радовановића.
Теоријско-методолошка поставка антропогеографских проучавања
насеља кроз израду споменутих Упутстава и њихова актуелност и при-
менљивост у савременој антропогеографији је разумљива са обзиром на
то да „свако питање Упутстава има одређени задатак: да се све стране ан-
тропогеографског проблема тако расветле – да им се и узроци виде, узроци
разноврсни и компликовани, као код свих проблема који се тичу оне инте-
ресантне везе и узајамних утицаја између целокупне природе и етничких
момената затим људских творевина и људског кретања” (Цвијић, Ј., 1991).
Питања на која је Цвијић тражио одговоре у својим Упутствима
сврстана су у седам тематских целина: 1. Положај села, 2. Тип села, 3. Ку-
ћа, двор и окућница, 4. Појате или станови, колибе, пивнице и друге зграде
у планини и у пољу, 5. Приче и тумачења о именима села, 6. Оснивање се-
ла, ранија насеља и њихови трагови и 7. Занимање становништва. Овакав
приступ је омогућио да се насеља сагледају као основна јединица терито-
ријалне (просторне) организације становништва, уз уважавање њихове ди-
намичности и развојности под утицајем друштвено-историјских елемената
и фактора. Њихов географски положај је интерпретиран са становишта хо-
ролошке и историјске варијабилности, чиме је истакнута променљивост
друштвено-историјских услова уграђених у насеобинско-географску сре-
дину. Кроз интеракцију природногеографских, историјских и друштвено-
економских фактора објашњен је процес формирања и развојности морфо-
физиономске структуре насеља, трансформације хомогености њихове уну-
трашње структуре и насеобински просторни (територијални) развитак и
оквир (границе). Поред типолошког класификовања насеља по физионом-
ском критеријуму, ова Упутства су пружила основу и за типолошко развр-
ставање насеља по локалном положају, као и по генетском и функционал-
ном критеријуму. Територијална организација насеља (сталних и привре-
мених) и привредних површина је приказана у кохезији са особеностима
социјално-економске организације и демографског развоја у географско-
историјским оквирима. Постанак и развој насеобинског антропогеограф-
ског система је са целокупним антропогеним наслеђем стављен је у коре-
лацију са генетско-историјском варијабилношћу и хијерархичношћу њего-
____________
72
ве структуре и организације. Овим Упутствима је дата базичност за изуча-

вање проблематике порекла становништва, разврставања његове регионал-
не композиције (староседеоци и досељеници) и организације (породичне
задруге), а посебно аутентичност при праћењу миграцијских струја и њи-
хових етнолошких и економско-социјалних последица у структурирању
насеобинског антропогеографског комплекса. Занимање становништва је
приказано кроз прожимање економске и технолошко-производне стране
руралних делатности, како примарних, тако и допунских.
Резултати теренских истраживања базирани на Упутствима садр-
жани су у антропогеографским радовима објављиваним у научној едицији
„Насеља српских земаља” која је покренута 1902. године (од 1922. „Насе-
ља и порекло становништва”). Она су дала непроцењиви и језгровит значај
у проучавању (глобалном, регионалном и појединачном) антропогеограф-
ских објеката, појава и процеса у Србији и српским земљама. Сам Цвијић
је за ову едицију рекао: „То ће бити најлепши и најтрајнији споменик који
ћемо за собом оставити, и који ће тек наше далеке генерације умети до-
стојно да цене“ (Ердељановић, Ј., 1927).
Остављајући овом приликом по страни анализу комплексног мето-
долошког принципа Цвијићеве антропогеографије, у даљем излагању стави-
ћемо акценат на његову особеност и аутентичност која се огледа у примени
системског приступа, на коме уједно почива и битно методолошко стано-
виште савремене географије. Овом приликом треба нагласити да је експли-
цитност системско-структурног приступа у антропогеографској концепцији
Јована Цвијића садржана у четири основне одредбе: 1. целовитост објеката
истраживања, 2. његова сложена структура и хијерархичност организације,
3. везе између елемената и појава и 4. постојање и међусобне релације вели-
ког броја променљивих величина / фактора (Радовановић, М., 1982). Једино
оваквим приступом је било могуће „разоткрити појаве и карактеристике це-
локупне конкретне географије људи и насеља, сеоба и етничких процеса, со-
цијалне организације, привредног живота, материјалне и духовне културе,
менталитета, и све то довести у везу са географском средином, политичко-
историјским и културно-историјским процесом” (Радовановић, М., 2003). У
вези са тим неоспорна је примена системског приступа у проблематици ис-
траживања насеља на Балканском полуострву, где Цвијић, негде интуитив-
но, посредством научне имагинације, а негде изразито експлицитно образује
целовит, логички складан и прецизно структуиран систем појмова, појава и
елемената (Радовановић, М., 1982). Нико као Цвијић није показао методоло-
шку и садржајну основу системско-структурног приступа који се огледа у
типолошкој класификацији насеља по различитим критеријумима – типови-
ма положаја, физиономским обележјима унутрашње структуре и територи-
јалне организације, генетским одликама и функционалним критеријумима.
Наведеним типолошким класификацијама насеља утврђени су релативно
____________
73
хомогени структуирани насеобински системи (и субсистеми) са израженом

хијерархичношћу организације.
Мирко Грчић сматра да је најзначајнија новина у Цвијићевом мето-
долошком концепту, која се одржала до данас, управо имплементација си-
стемског приступа у антропогеографско-етнографском процесу (генеза,
еволуција и трансформација антропогеосистема), чиме су у једну целину
повезане све сфере антропогеографије – геодемографска, геокултуроло-
шка, геоекономска, геоеколошка, геологистичка, геополитичка и геостра-
тешка. Он закључује да је „класична парадигма Цвијићеве антропогео-
графске школе сасвим блиска „модерној” системској парадигми, која ста-
вља акценат на научној синтези каузалних веза етничког, етнодемограф-
ског, друштвеног, културноцивилизацијског и геополитичког процеса у
њиховом географском (просторном) изразу и историјском континуитету”.
На тај начин системски принцип у антропогеографији данас даје нови сми-
сао комплексној антропогеографској синтези (Грчић, М., 2004). Са друге
стране, у разматрању општих теоријско-методолошких пропозиција Цви-
јићеве антропогеографије, који се могу довести у везу са савременом ан-
тропогеографском синтезом, Милован Радовановић који се бавио Цвијиће-
вим антропогеографским методом и системским приступом, сматра да „је-
згро научног система антропогеографије, без обзира на диференцијацију
аспеката и релативно осамостаљивање читавог низа дисциплина, предста-
вља и даље интегративну системолошку целину”, који се, са становишта
системског принципа примењеног на антропогеографски комплекс, могу
посматрати као „систем у коме свака битна промена над компонентама
(субсистем) условљава промене у структури целокупног система, подле-
жући функционалним (детерминистичким) и стохастичким (статистичким)
законитостима понашања и развитка ма којег реалног система у простору
и времену” (Радовановић, М., 2003).
Антропогеографски проблеми насеља у делима Војислава

Радовановића – елементи системског принципа
У опсежним и разнородним научним опсервацијама Војислава Ра-

довановића важно место заузима проблематика насеобинског антропогео-
грфског система. Међу бројним научним делима, студијама и стручним
расправама које се баве антропогеографским процесом развоја насеља нај-
значајнија су: „Општа антропогеографија“ (1959), „Тиквеш и Рајец“
(1924), „Проблеми антропогеографског испитивања Јужне Србије“ (1930),
„Шабачка Посавина и Поцерина – антропогеографска испитивања“ (1994),
„Питање горње границе сталних насеља – неколико примера из наше зе-
мље“ (1952), „Горња и Доња Белица у Струшком Дримколу – пример по-
станка сезонских влашких сточарских насеља и њихова преобраћања у
____________
74
стална насеља“ (1936), „Антропогеографска испитивања 1929. у Подујеву“

(1998) и друга.
Проблематика насеобинског комплекса (у првом реду руралног)
којом се бавио у наведеним радовима, несумњиво указује на примену тра-
диционалних антропогеографских теоријско-методолошких пропозиција
које се могу довести у везу са савременом антропогеографском синтезом.
Системски принцип примењен на атропогеографски процес развоја насеља
(процес генезе, еволуције и трансформације насеља) могу се јасно и аргу-
ментовано утврдити у његовом истраживачком поступку. Овом приликом,
остављајући по страни широк комплекс проблематике везане за различите
аспекте насеобинског антропогеографског система, задржаћемо се на ње-
говој докторској дисертацији „Тиквеш и Рајец“, која се сматра једном од
најбољих и најисцрпнијих антропогеографских монографија са терена Ма-
кедоније. Методолошки поступак је имао полазиште у комплексним те-
ренским истраживања вршеним у периоду од 1914. до 1923. Године на
простору 120 насеља (118 сеоских и два варошка насеља – Кавадарци и
Неготино). Овом приликом треба подсетити на чињеницу да су у то време
антропогеографске црте овог простора, тек ослобођеног од турског влада-
вине, сачувале „свеже печате“ друштвено-економске трансформације, и по
томе се у многоме разликовале од севернијих српских крајева. Значајно је
напоменути и да је важан ослонац у методолошком приступу представљао
и широк спектар метода класичне антропогеографије – метод непосредне
опсервације, историјско-генетски, социолошки, географско-компаративни
и типолошки метод. Осим комплексног методолошког поступка и студио-
зности истраживања, ово дело Војислава Радовановића је знаменито и по
оригиналним научним сазнањима о развитку насеља, пореклу становни-
штва, миграцијама и привредним приликама у истраживаном подручју.
Уједно, у његовој теоријској основи могуће је јасно, прецизно и аргумен-
товано утврдити имплементирање елемената системског принципа. Ту се,
посебно истичу следећи елементи:
1. Насеља су третирана као историјски динамична категорија, чији
је постанак, еволуција и трансформација првенствено одређена друштве-
но-историјским приликама. Системска периодизација насеобинског разво-
ја је обухватила период предсловенских насеља (праисторијско, македон-
ско, римско и византијско доба), српских средњовековних насеља, турске
најезде (старије промене и промене услед турске анархије од краја 17. ве-
ка) и насеобинске промене од почетка 20. века (након ослобођења од Тура-
ка и Првог светског рата).
2. Географски положај насеља је представљен као хоролошка и
историјска категорија, чије оцена вредности (повољности) зависи од про-
менљивости друштвено-историјских услова уграђених у насеобинско-гео-
графску средину.
____________
75
3. Локални положај насеља одређен је природним, историјским, кул-

турним, етничким и привредним условима. Сходно томе, систематизоване
су три групе насеља: на котлинском ободу – „брдолијска насеља“ (сточарска
села на изолованим и скровитим локацијама, насељена хришћанским ста-
новништвом); у равни котлине – „пољска насеља“ (земљорадничка села ло-
цирана поред важних комуникација, насељена муслиманским становни-
штвом); и на контактном положају – „подбрдолијска насеља“ (сточарско-ра-
тарска села насељена хришћанским и муслиманским становништвом). Гео-
графски положај вароши одређен је факторима ширег, регионалног значаја.
4. Типолошка класификација насеља по морфо-физиономској кон-
фигурацији и хомогености унутрашње структуре, као и по генетском крите-
ријуму, извршена је уз уважавање интеракције природних, историјских и
друштвено-економских фактора. Анализом система сеоских насеља издвоје-
на су насеља збијеног типа и чифличког типа. У оквиру насеља збијеног ти-
па, сходно томе да ли су хришћанска, муслиманска или мешовита, издвајају
се три групе села по општим карактеристикама унутрашње структуре. Сели-
ма чифличког типа, формираним под утицајем турске власти и специфич-
ним друштвено-економским условима, припадају чифлици, беглуци и ваку-
фи. Поред главних типова сеоских насеља издвојени су и њихови варијатети
– села мешовитог, получифличког и прелазног типа. Посебну групу пред-
стављају варошка насеља која су се у процесу насеобинске еволуције тран-
сформисала из насеља чифличког типа у балкански тип вароши.
5. Аутентичност у структурирању антропогеографског система по-
чива на праћењу миграционих токова, анализи њихових етнолошких и еко-
номско-социјалних последица, и реконструкцији композиције староседелач-
ког и досељеничког становништва. Као посебна група издвојена су насеља
старинаца („староземанска насеља“) која су избегла помештање и уништава-
ње у турском периоду. Ту спадају средњовековна српска села насељена хри-
шћанским становништвом, насеља исламизираних старинаца и група мешо-
витих стариначких насеља (насељена хришћанима и муслиманима). У време
антропогеографских истраживања В. Радовановића главну масу старинаца
чинили су муслимани („потурчењаци“). Реконструкцијом порекла становни-
штва издвојен је као доминантан слој досељеничко становништво, где су, за
разлику од староседелачког, доминирали хришћани. Према пореклу и начи-
ну досељавања издвојене су три основне групе становништва – досељени
метанастазичким струјама, досељеници из самих области (Тиквеша и Раје-
ца) и досељеници непознатог миграционог порекла.
6. Типови насеља које је В. Радовановић утврдио на простору Ти-
квеша и Рајеца представљају релативно хомогене и организационо ауто-
номне субсистеме (подсистеме) отвореног типа који подлежу детермини-
стичким (функционалним) и стохастичким (статистичким) законитостима
понашања и развитка система насеља.
____________
76
7. Територијална организација насеља и система насеља је обја-

шњена кроз интеракцијско деловање сплета природних, историјских, кул-
турних, политичких, економских, социјалних, етничких и религиозних
утицаја, при чему територијални размештај насеља представља релативно
постојану категорија система насеља.
8. Хијерархијска организација унутрашње структуре система насеља
манифестује се кроз узрочно-последичне односе које стоје у вези са генет-
ским, културно-историјским, популационим, функционалним и економским
карактеристикама простора, а њиховом применом је могуће детерминисати
релативне константе и главне променљиве величине у систему насеља.
9. Насеља са својим територијалним оквиром у ужем (границе на-
сеља) и ширем смислу (насеобинско-географска територија), становни-
штвом и њиховим активностима представљају сложен и динамичан антро-
погеографски систем у коме се остварују интензивни односи и везе између
појава и процеса различитог карактера.
Аналогно издвојеним елементима који недвосмислено указују на им-
плементацију системског приступа, можемо закључити да су у докторској ди-
сертацији „Тиквеш и Рајец“ сагледане промене компонената насеобинског ан-
тропогеографског система чиме је утврђена еволуција његове структуре и ди-
намика промене структурних и хијерархичних категорија система насеља.
Уместо закључка
Географски системи, природно-територијални комплекси или геоси-
стеми чине природно-историјску категорију јер својим садржајем и мно-
штвом веза директног, посредног, повратног и трансформисаног карактера
интегрише човека и све елементе које је човек материјализовао својим радом
и уградио у њихову структуру. Географски системи су јединствени, формира-
ју се и развијају према општим законима, без обзира на размеру – планетарну
или локалну, што омогућује њихову типологију, поређења и утврђивање оп-
штих законитости планетарног и локалног значаја (Грчић, М., 1980). Геоси-
стем представља целовити комплекс узајамно повезаних елемената, који се,
на једној страни, састоји од субсистема (субцелина, система нижег ранга), а
на другој, и сам може бити елеменат система вишег реда (суперсистема, над-
система) (Грчић, М., 1980, Тошић, Д., 2012). Сходно томе, постоје мишљења
да је читава географија заправо наука о географским системима.
У оквиру антропогеосистема3 издвајају се насеља као посебан и
аутономан природно-друштвени, антропогени и географски систем, чији
су основни елементи заједница људи и одређена територија (материјална
3
У опсегу геосфере издваја се антропосфера, која представља систем уграђен у
природну средину, са којом образује целовити динамички стохастички систем
природно-историјског карактера који називамо антропогеосистем (Грчић, 2008).
____________
77
подлога). Географски приступ проблематици насеља, представљен трој-

ством у проучавању природних и друштвених компоненти антропогео-
графског комплекса и њиховим регионалним дејствима и импликацијама у
геопростору, како у традиционалној, тако и у савременој географији, омо-
гућује у истраживачком поступку повезивање елемената, фактора, појава и
процеса у целовити динамичан систем, који има одређени територијални
оквир, просторну и хијерархијску организацију унутрашње структуре, де-
терминисане механизме узрочно-последичних односа и веза у систему на-
сеља и интеракције са околином.
У развоју антропогеографије издвајају се три основне фазе – де-
скриптивна, експликативна и апликативна. Значај системске парадигме
огледа се у могућности да интегрише традиционалне правце знања и омо-
гућава да се генерализују емпиријска достигнућа уводећи у научну употре-
бу геосистем, као нов метод поимања геоструктура, које повезују у једну
целину све сфере антропогеографије (Грчић, М., 2004). Као што је више
пута наглашено, системски принцип примењен на атропогеографски про-
цес развоја насеља (процес генезе, еволуције и трансформације насеља)
могу се јасно и аргументовано утврдити у Цвијићевом истраживачком и
методолошком поступку. Сходно томе, језгро научног система антропоге-
ографије, без обзира на диференцијацију читавог низа дисциплина (геогра-
фија становништва, географија насеља, политичка географија и економска
географија из које су издвојене аграрна, индустријска и саобраћајна гео-
графија) „представља и даље интегративну системску целину у којој су
спрегнуте узрочно-последичне везе – од просторно-физичких, до простор-
но-функционалних, историјских, етнографских, социјалних, цивилизациј-
ских и политичких“ (Радовановић, М., 2003).
Савремени развој друштвене географије, проучавајући просторне и
хоролошке односе и интеракцијска дејства између компоненти система „чо-
век – природа – привреда“ пред собом има суштински задатак научног пред-
виђања у циљу оптимализације односа у антропогеосистемима. Према новим
концепцијама територијално се разликују геосистеми са утврђеним простор-
ним ареалом и геосистеми без континуираног просторног ареала (нпр. одређе-
ни видови функционалних регија) (Тошић, Д., 2012). Како према просторним,
тако и према структурним особинама антропогеографски системи могу бити
међусобно слични без обзира на своју јединственост и непоновљивост.
Сходно томе да антропогеографски системи спадају у ред сложе-
них система, није могуће егзактно предвидети правце њиховог развоја и
трансформације, као ни апсолутно управљати антропогеографским проце-
сима. Да би могла да одговори на постављене задатке савремена друштве-
на географија је обогатила своју методологију новим, егзактним методама
које би јој помогле да са већом прецизношћу прогнозира последице разли-
читог дејства на антропогеографски систем. При томе „прелазак“ на кван-
____________
78
титативне методе свакако подразумева даљу примену квалитативних мето-

долошких поступака. Једна од методолошких новина је свакако системски
приступ и читав низ квантитативних метода и модела који га прате, чиме
је друштвена географија добила адекватан научни инструмент за уопшта-
вање огромног емпиријског материјала у њеним дисциплинама. Важно је
нагласити да са настојањима у развоју апликативне стране антропогеогра-
фије применом нових, у првом реду квантитативних методолошких посту-
пака, не треба запоставити у истраживачком поступку аутентичну методо-
логију српске антропогеографске школе (неке од нових метода суштински
се не разликују од метода традиционалне антропогеографије – нпр. методе
факторске и кластер анализе и метода анализе простора и типолошка мето-
да), којој, са другачијих позиција, у светлу савремених истраживачких
приоритета, треба поклонити дужну пажњу.
Примена системског приступа, негде интуитивно, посредством науч-
не имагинације, а негде експлицитно и доследно, образујући целовит, логички
складан и прецизно структуриран систем елемената, појава и процеса, дала је
посебну аутентичност Цвијићевој антропогеографији (Радовановић, В., 1982).
Са друге стране, системски приступ даје нови смисао савременој комплексној
антропогеографској синтези, али истовремено крије опасности у које је запа-
дала и класична антропогеографија. Ипак системски приступ крије велике хе-
уристичке могућности у проучавањима свих сфера друштвеног живота – де-
мографске, економске, политичке, информационе, културолошке, еколошке,
те се може сматрати новом фазом развоја антропогеографије (Грчић, 2008).
И на крају наглашавамо чињеницу која каже да се дела Јована Цвији-
ћа и његових ученика и сарадника – посебно Војислава Радовановића, данас,
морају посматрати у контексту простора, интелектуалне и научне климе и
времена настанка, односно у духу хегеловске логике засноване на силогизму
да је свака научна мисао израз друштвене стварности свога времена. Њихови
аутори су резултатима свога рада у значајној мери задужили српску и
европску географију и целокупну науку и оставили траг вредан трајног помена.
Грчић, М. (2004). Гносеолошки модел антропогеографије према концепцији Јова-

на Цвијића и његова научна актуелност, Демографија, (I), 25-48.
Грчић, М. (2008). Становништво као демографски систем, Демографија, (5), 7-33.
Ердељановић, Ј. (1927). Јован Цвијић и наша наука о народу, књ. XXI/3, Београд:
Књижевни гласник, Нова серија.
Лутовац, М. (1982). Цвијићева антропогеографска концепција, Научно дело Јова-
на Радовановић, В. (1924). Тиквеш и Рајец. У: Насеља и порекло становни-
штва, књ. XVII, Београд: Српска академија наука, 129-565.
Радовановић, С. В. (1930). Проблеми антропогеографског испитивања Јужне Срби-
је. Зборник радова III конгреса словенских географа и етнографа у Југославији.
____________
79
Радовановић, С. В. (1936). Горња и Доња Белица у Струшком Дримколу – Пример

постанка сезонских влашких сточарских насеља и њихова преобраћања у
стална насеља. Гласник Географског друштва, Скопље, (22) 21-29.
Радовановић, С. В. (1952). Питање горње границе сталних насеља – Неколико при-
мера из наше земље. Гласник Етнографског института САНУ, (I), 422-430.
Радовановић, С. В. (1959). Општа антропогеографија. Београд: Грађевинска књига.
Радовановић, С. В. (1994). Шабачка Посавина и Поцерина – антропогеографска
испитивања, Београд.
Радовановић, С. В. (1998). Антропогеографска испитивања 1929. године у Подује-
ву. Гласник етнографског института САНУ, 143-152.
Радовановић, М. (1982). Елементи дијалектичког и системско-структурног при-
ступа у Цвијићевој концепцији проучавања насеља, Научно дело Јована Цви-
јића, Научни скупови, књ. XI, Београд: САНУ
Радовановић, М. (2003). О научним основама Цвијићеве антропогеографско-етно-
лошке школе и њеном значају за познавање етничких процеса у српским зе-
мљама, Глобус, бр. 28, Београд: Српско географско друштво
Тошић, Д. (2012). Принципи регионализације. Београд: Универзитет у Београду –
Географски факултет.
Цвијић, Ј., Научни скупови, књ. XI, Београд: САНУ
Цвијић, J. (1991). Антропогеографски проблеми Балканског полуострва, Антропо-
географски и етнографски списи, Сабрана дела, књ. 4, Београд: САНУ, Завод за
уџбенике и наставна средства, Књижевне новине.
Marija Martinović
Dragutin Tošić
ELEMEUTS OF SYSTEM APPROACH IU THE VOJISLAV RADOVAUOVIC’S
AUTROPOGEOGRAPHICAL STUDIES OF SETTLEMEUTS AUD ITS
SCIEUTIFIC SIGUIFICAUCE
Summary
Jovan Cvijić gave the works of capital importance for anthropogeographic knowledge of the
Balkan Peninsula and set the theoretical and methodical basis for future detailed studies of
the settlements. Scientific achievements of Cvijic's antropogeographical concept were
continued by his associates and followers. Among the antropogeographical researches of
settlements it is important to highlight the importance of complex and diverse scientific
observations of V. Radovanovic (1894-1957). Among the series of articles and monographs
relating to antropogeographical problems of settlements the most important are: “The basis
of Antropogeography” (1959), “Tikveš and Rajec” (1924), “Problems of
Antropogeographical Researches of South Serbia” (1930) and many others. Those works
have played an important role in the further development of antropogeographical method.
Among the complex methodological principles of Radovanovic’s research procedure, the
application of system approach on athropogeographical process of settlements development
(the process of genesis, evolution and transformation of settlements) can argumentatively be
determined. This methodological principle in his studies of settlements has showed the
scientific significance of his work, since it is essentially close to modern trends of complex
anthropogeographical synthesis.
____________
80

911.3:502/504
Мирољуб А. Милинчић
Дејан Филиповић
ДОПРИНОС ВОЈИСЛАВА РАДОВАНОВИЋА УТЕМЕЉЕЊУ

ГЕОГРАФИЈЕ ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ – ОСВРТ НА
УЏБЕНИК АНТРОПОГЕОГРАФИЈЕ ∗
Извод: Академик и професор Војислав С. Радовановић је, као ретко који географ
Србије током XX века, имао богату, разноврсну, а пре свега успешну наставничку,
истраживачко-научну, организационо-руководећу, културно-друштвену, нацио-
нално-патриотску и друге јавне улоге и функције. Посебно импресионира његова
истраживачка, научна, наставна и организациона ширина на којојој је успешно ра-
дио и стварао. Овај рад у фокусу интересовања има ангажовање професора Радо-
вановића у наставни на универзитетима, а посебно на његове наставне садржаје
релевантне у функцији утемељења географије животне средине.
Кључне речи: антропогеографија, физичка антропогеографија, географија живот-

не средине, Војислав Радовановић
Abstract: Academician and Professor Vojislav S. Radovanović, as rarely any other

Serbian geographer during the twentieth century, had rich, varied, and above all suc-
cessful teaching, research-scientific, organizational-managerial, sociocultural, national-
patriotic, and other public roles and functions. Especially impressive was the broadness
of his research, scientific, educational, and organizational commitment where he suc-
cessfully worked and achieved. This work focuses on Professor Radovanović’s engage-
ment in teaching at universities and especially on his teaching contents that are relevant
for the establishment of environmental geography.
Key words: Anthropogeography, Physical Anthropogeography, environmental

geography, Vojislav Radovanović
Увод
Наставни и научноистраживачки рад професора Војислава Радованови-
ћа обележен је ангажовањем на већем броју наставних предмета, научних
области и научних поља на факултетима и научним институтима у Београду,
Скопљу и Загребу. Потврда ових ставова може се наћи у тврдњама Костић М.
и Ђурић В. (1957, 3), који у опису најзначајнијег научног доприноса професо-
ра Радовановића истичу: геологију, физичку географију и геоморфологију, ре-
∗
Рад представља резултат истраживања на пројектима 176008 и 176017, које фи-
нансира Министарство просвете, науке и технолошког развојa Републике Србије.
____________
81
Мирољуб А. Милинчић, Дејан Филиповић
гионалну географију, економску и политичку географију, антропогеографију,

историјску географију и културну историју, етнологију и фолклор, школска и
научна питања. Уосталом, његова каријера универзитетског наставника то и
потврђује. На Филозофском факултету у Скопљу (доцент географије
(1924/25), ванредни професор географије (1928-1938), редовни професор гео-
графије (1938-1941) и хонорарни професор етнологије са етнографијом (1927-
1930). Ванредни професор географије на Универзитету у Загребу (1925/26).
На Универзитету у Београду редовни професор географије на ПМФ-у (1945-
1957) и хонорарни наставник Филозофског факултета.
Ове чињенице, иако непотпуне, могу да збуне, нарочито у времену
интензивне научно-стручне специјализације истраживача и наставника на
једној и редукционизма1 и диверзификације у науци, на другој страни. Ме-
ђутим, В. Радовановић је успешно одговарао не само на проблеме различи-
тих предмета већ и метода истраживања. Уосталом његов професор Ј. Цви-
јић је радио то исто, а он је био најбољи познавалац његовог научног мето-
да, рада и стваралаштва. В. Радовановић (1953/54, 3) истиче да је животно и
научно дело Ј. Цвијића колико велико толико и многоструко. Оно својим
предметима научних проматрања и научноистраживачком и стваралачком
мисли далеко превазилази оквир једне науке ..... оно обухвата широки обим
природних наука на једној и друштвених наука на другој страни. Повратни
ефекат континуираног и упорног рада како Цвијића и његових ученика, тако
и следбеника ове идеје допринеле су диверзификацији географске науке и
географских дисциплина. Ж. Јовичић (2004, 19) истиче да су управо антро-
погеографске идеје омогућиле запажен продор географије у области демо-
графије, просторног планирања и туризмологије. Овом запажању Ж. Јовичи-
ћа мало тога се може приговорити, а свакако треба додати и допринос ан-
тропогеографије развоју географије животне средине. Уколико су наведене
претпоставке објективне тада би развој научне антропогеографије могао да
буде означен и зачетком научног прогреса („научне револуције“) у географи-
ји и конституисања нових парадигми у истраживању географског простора.
Сагледавајући напред изречено, а анализирајући уџбеник В. Радова-
новића може се рећи да је његов допринос вишеструк, а у појединим сег-
ментима и пресудан. Прво, наставио је традицију антропогеографске школе
Цвијића, на најбољи начин. Својим радом је потврдио, унапредио, афирми-
сао и проширио надлежност антропогеографије. Репозиционирањем пред-
1
Многобројни су разлози који су условљавали и усмеравали редукционистички
правац развоја науке. Један од њих, можда и пресудно значајан, је узрокован чи-
њеницом да свет у целини није погодан модел систем логичког закључивања. Ме-
ђутим, временом је редукционизам у науци све чешће био сам себи циљ. Georg, P.
(1969, 95) у том контексту говори о „балканизирању науке“ и резултатима постиг-
нутим у изолованим акцијама.
____________
82
Miroljub А. Milinčić, Dejan Filipović
мета и метода истраживања антропогеографија не само да је добила већу ве-

зујућу улогу у систему географских наука и дисциплина већ је унапредила и
сопствену интегралност и интердисциплинарност. Заправо, антропогеогра-
фија је трајно прешла фазу дескрипције и интеграције чињеница и идеја, а
омогућила трајна полазишта за нов начин идентификовања, дефинисања,
анализу, интерпретацију и решавање проблема у географском простору.
Гносеолошки концепт географске науке В. Радовановића

Током целокупне научно-истраживачке, а посебно наставничке карије-
ре В. Радовановић остаје на идејама интегралног и целовитог простора, одно-
сно јединствене географске науке. Енергично се супроставља тежњама да се
отргне човек од Земље, природа од друштва, култура од физичког окружења,
односно да се изолују природни од друштвених фактора. Он упозорава на по-
јаву застрањивања и тенденција грубог изолационистичког сврставања фи-
зичке географије у ред природних и економске у ред друштвених наука и осу-
јећује покушај пренебрегавања јединствености, комплексности и узајамних
утицаја између природе и људског друштва (Радовановић С. В., 1952).
Ђурић В. (1959) у предговору уџбеника Општа антропогеографија ис-
тиче да је В. Радовановић познат као истрајни поборник јединства географ-
ске науке. Овакав приступ у раду, посебно у интерпретацији наставних са-
држаја предметног уџбеника, значајан је у контексту ширих појава наруша-
вања онтолошке и епистемиолошке основе науке, односно слабљења теориј-
ске и апликативне интеракције између два дела географске науке. Радовано-
вић је препознао, неговао и унапредио потенцијал за очување јединствене
науке, а уџбеником антропогеографија и знатно географизовао географију.
Његов концепт географије, иако делимично потискиван, успевао је да одржи
препознатљивост науке као интегрисане истраживачке области способне да
идентификује и тумачи услове и предуслове интеракције између друштва и
природе на локалном, регионалном и глобалном нивоу. Тако је антропогео-
графији потврђено својство способности да решава научне и емпиријске
проблеме на различитим временским и просторним скалама.
Заступајући научну антропогеографију он чини добро географији
као оригиналној интегративној науци о простору, са ставовима који упућу-
ју на закључак да није у питању потенцијал географа појединаца, него гео-
графске науке у целини. Такође, искуством, разноврсношћу и богатством
научног супстрата антропогеографија унапређује способност географије за
перцепцију света, али и фундира пут чвршћем утемељењу географије жи-
вотне средине. Као научна дисциплина/наука географија животне средине,
и поред сопствених развојних тенденција, континуирано је под утицајем
фундаменталне и апликативне етнизације антропогеографије, а допринос
В. Радовановића томе је немерљиво значајан.
____________
83
Општи оквир науке о животној средини у контексту

антропогеографије В. Радовановића
Радовановић В. (1959, 31) запажа да је „географија још од античких

корена била наука о околини човека“, а да су и најранија друштва била
способна да мењају своје окружење. Оваквим ставовима Радовановић ода-
је признање античкој мисли, односно примарној интеграцији идеја и чиње-
ница, значајних за географију и науку уопште. Овде је вероватно, пре све-
га, имао у виду Талеса (став да се феномени могу разумно објаснити), Пи-
тагору (потреба за научним доказима) и Сократа (о свету у сталним проме-
нама). Он такође, несвојствено за владајуће парадигме и време у коме
ствара, не подлеже миту о некадашњем природном односу и хармонији на
релацији човек/друштво – окружење. Његове научне опсервације о релаци-
јама друштво – окружење се дистанцирају од уобичајених романтичарских
представа о „еколошки пријатељском претку“. Тиме указује да не постоји
“природни“ однос човека према природи (Радовановић С. В., 1959, 115),
односно еколошки оригинално „хармонично“ златно доба.
Често истиче потребу и склоност географа да раде на контакту изме-
ђу природе и културе и указује на своје незадовољство фрагментацијом
овог јединственог поља истраживања. Такође, појаву и развој антропогео-
графије он тумачи као повратак на централну парадигму географске науке,
са тежиштем на однос човек – природа, настале током прве половине XIX
века, и њених оснивача A. Хумболта (1769-1859) и К. Ритера (1779-1859).
Уосталом, он је био само један у плејади светских географа склоних да ге-
ографију дефинишу као науку чија је главна функција да прати интеракци-
ју човека и друштва са окружењем и локалне промене у њему. У односу на
познато стално је потенцирао потребу дубљих анализа кроз наглашавање
сложених узрочно-последичних веза.
Порекло науке о животној средини може се поуздано пратити током
XVIII (Монтескије Ш, Форстер Р. Ј, Хердер Г. Ј, Кант И, Лавоазије А, Симпл
Ч. Е, Рекли Е) и XIX века (Хумболт А, Кропоткин А. П, Марш П. Џ, Малтус
Р. Т, Дарвин Р. Ч, Волас Р. А, Ритер К, Рацел Ф, Маркс Х. К, Варминг Е. Ј,
Спенсер Х). Појам екологија је први пут употребљен 1866, наука организова-
на 1890, а динамичан развој има од 30-их година XX века. Екологија је време-
ном, садржински и појмовно била све сложенија, а њен теоријски и аплика-
тивни развој динамичнији. Она се заправо из потребе и под утицајем сопстве-
них развојних тенденција постепено приближавала географији, али и другим
наукама. Професор В. Радовановић је био у могућности и успешно је пратио
овакве научне тенденције. Садржај наставног програма уџбеника Општа ан-
тропогеографија, као и коришћена литература јасно указују да је консултовао
изворну грађу која је залазила у ово поље интересовања, посебно радове Рите-
ра, Дарвина, Маркса, Малтуса и др. Међутим и сама географија, посебно ан-
____________
84
тропогеографија, је већ увелико била оплемењена оваквим идејама, сазнањи-

ма и вредностима. В. Радовановић је у уџбеник Општа антропогеографија
уградио најпрогресивније елементе и концепте немачке (Ф. Рацел), француске
(А. Деманжон), руске (Н.Н. Барански), америчке (В.М. Дејвис), а пре свега
српске Цвијићеве антропогеографске школе.
Иако је често користио и уважавао радове Н.Н. Баранског и С.В. Каље-
сника, очувао је критички приступ перцепције окружења (објеката, појава,
процеса). Није подржавао њихове ставове да се људско друштво ниподаштава
као геоагенс. Радовановић С. В., (1959, 85, 86) је управо наглашавао да су ве-
лике људске интервенције фактор антропогене трансформације простора и
његове географске карте. За доказ ове тврдње даје пример формирања Рибин-
ске акумулације на Волги 1941. год., којом је на површини од 4.550 km2 пото-
пљено 600 сеоских насеља, 5 вароши и град Молога (Милинчић М., 2009, 43).
Остаје недоречено зашто такви ауторитети као Барански и Каљесник, у
доминантном миљеу индетерминизма и дијалектичке развојности, занемарују
присутну трансформацију простора у условима до тада непознатих глобалних
процеса урбанизације, индустријализације, развоја пољопривреде, хидротех-
ничких интервенција и др. Овакве захвате Радовановић С. В., (1959, 22,85,86)
тумачи у зависности од климатских услова у којима се реализују. У случају
аридних и семиаридних предела представљају фактор трансформације про-
стора од суб или анекумене у екумену, односно културно тле, а у зонама уме-
рених климата доживљава их као један од начина да се од екуменског створе
анекуменски простори (”жртвовање екуменских простора“).
В. Радовановић је разумео чињеницу да на релацији природа – човек
егзистирају, са растућом снагом, два гигантска система/подсистема, а то су
друштво и технологија. Заправо, да је релација између природе и човека по-
средована технологијом и друштвом, тако да једноставан систем „природа-
човек“ постаје комплексан систем склон унутрашњим противуречностима,
сложени фактори „техника“ и „друштво“. Он подржава предлог Жирмун-
ског да геолошка периода квартар буде замењена појмом антропозојска ера
(Радовановић С. В., 1959, 115). Заправо, ово је била последица његовог ра-
нијег препознавања и усвајања концепта ноосфере, као једног од првих мо-
дела који је запазио огроман утицај људске врсте на своје окружење. На
прави начин је перципирао и концепт културе и чињеницу да је она најзна-
чајнији друштвени производ. Разумео је њену вишедимензионалност и чи-
њеницу да су саставни делови културе функционално међузависни, иако вр-
ста и ниво међузависности нису исти код свих елемената система.
Посебну вредност његовог уџбеника, односно наставом ширеног ем-
пиријског и теоријског знања, представљају ауторитативне препоруке да се
никако не треба служити готовим шемама и априори сврставати под влада-
јуће догматске концепте тумачења окружења. Успешно избегава аподиктич-
ку форму излагања наставних садржаја, да не би своју основну идеју заро-
____________
85
био у некој од присутних, владајућих форми (детерминизам, енвајронмента-

лизам, индетерминизам, техницизам, ...), Иако би сам наслов уџбеника мо-
гао да сугерише детерминизам, па чак и онај вулгарног типа, иначе прису-
тан код Ф. Рацела, Е. Хантингтона, Е.Ч. Симпл и др, њега не само да нема,
већ се он од њега изричито ограђује и искључује га као непожељног (Радо-
вановић С. В., 1959, 12). Континуирано се труди да пише јасно и разумљиво,
и да уџбеник прилагоди основној сврси - ширем кругу академских и других
читалаца. Он тако наставља и унапређује Цвијићеву црту прагматичности
науке, да служи народу да му олакша живот. Заправо он је тиме радио на
једном од континуираних питања географије, како теорију и емпиријска ис-
траживања превести у апликативност и ширење географске културе, одно-
сно како те резултате учинити знањем које живот чини лакшим.
Ужи оквир науке о животној средини у контексту
научног рада В. Радовановића
Радовановић В. је управо стварао у времену када је приближавање ге-
ографије и екологије било најинтензивније, а настанак географије животне
средине постајао све очигледнији. Условно се у формирању ових онтоло-
шко/епистемолошких контаката и прожимања могу издвојити два периода
(Милинчић М., и др. 2014). Први, обележен доприносом – Џонсон Р. (1910. -
еколошка ниша), Сауер К. (1925. - предео), Смутс Ј. (1926. – холистичка су-
штина света), Вернадски В. (1926. – учење о биосфери као термодинамич-
ком простору интеракције живота и неорганског окружења), Тенсли А.
(1935. – екосистем као основна јединица природе и јединство биотопа и би-
оценозе), Берталанфи Л. (1928/1937. – веза екологије и теорије система),
Трол К. (1939. – екологија предела), Линденман Р. (1942 – концепт екосисте-
ма) и Сукачев В. (1940. – биогеоценоза, 1943. – геобиоценоза).
Други период је карактеристичан за почетак друге половине XX ве-
ка, као прекретницу и пут без повратка у процесу научног и наставног уте-
мељења географије животне средине. В. Радовановић у настави и настав-
ним материјалима (будућем уџбенику) тог времена успешно примењује
системски приступ у моделовању и анализи сложених геопросторних си-
стема. На основу наставних садржаја уџбеничког дела Антропогеографија
може се закључити да је то конзистентан метод научног сагледавања реал-
ности кроз дубинско и сложено анализирање целокупне скале међусобних
односа на релацији природа – друштво, живо – неживо. Његов системски
приступ у антропогеографији није био циљ сам по себи, већ изграђен и ло-
гичан начин гледања на дефинисане проблеме. Заправо, он је имао способ-
ност и потребу истовремених опсервација многобројних узрочно – после-
дичних веза. Како овако велике и сложене моделе – системе и целокупне
скале међусобних односа није било могуће разматрати као целине нужно
је био упућен на примену системског приступа.
____________
86
Наука и пракса екологије и животне средине у Србији тог времена та-

кође има богата нуклеусна знања. Панчић је током друге половине XIX века
један од утемељивача учења о природи, заштити природе и екологији. Као
свестрани истраживач природе даје низ чињеница значајних за биогеогра-
фију, геоекологију, одрживи развој, антропогеографију, културну екологију,
етноекологију, али и за традиционална еколошка знања (ТЕЗ). Током прве
половине 20. века географ Цвијић (1922/1927) и биолог Станковић, С.
(1933/1940), свако у свом опсегу истраживања профилишу еколошки правац
у науци. Цвијић скреће пажњу друштвених наука на значај фактора окруже-
ња у комплексу друштвено-историјских збивања „да су човек и људске гру-
пе изложене најразноврснијим утицајима. ... Најсталнији је и непрекидно де-
лује на људе и људске групе утицај географске средине“ (Цвијић, Ј. 1966,
89). Међутим, анализира и утицаје појединих фактора окружења на одређе-
не друштвене процесе: географски положај, рељеф, воде, геолошка и педо-
лошка својства и друго. Запажа негативан утицај човека на карстну приро-
ду, да би она повратним дејством новим ограничењима утицала на људски
живот, при чему се јасно истиче значај интеракције природе и човека (Цви-
јић Ј., 1927). Радовановић интензивно користи радове Ј. Цвијића и С. Стан-
ковића, а пре свега дело Оквир Живота издато 1933. године. У оквиру ан-
тропогеографије значајно је допринео перцепцији еколошких проблема,
иако на позицијама антропоцентризма (парадигма људске изузетности). Ње-
гов уџбеник обилује грађом од значаја за следеће еколошке дисциплине: си-
некологију (екологију људске популације), аутоекологију (физиолошка еко-
логија), геоекологију, социјалну екологију, еколошку антропологију, исто-
ријску екологију, културну екологију, екологију понашања, економску еко-
логију, еволуциону екологију, пејзажну екологију и др. Исто тако директно
или индиректно назначава многобројне појмове актуелне у данашњој еколо-
гији и географији животне средине: борба за опстанак, еколошки капацитет,
границе раста, услуге екосистема, еколошке миграције, промене пејзажа,
климатске промене, еколошка ниша и др.
Закључак
Пола века након преране смрти професора В. Радовановића, а после
анализе дела његовог научно-истраживачког и наставног рада могу се на-
вести следеће констатације. Припадао је малобројној групи научника спо-
собних за успешна интердисциплинарна и трансдисциплинара истражива-
ња. Дао је значајан допринос низу традиционалних географских дисципли-
на, али и свеукупној географизацији географије. Захваљујући њему антро-
погеографија је очувала и унапредила способност константног усвајања
нових садржаја, модела и метода, а кумулативно и карактеристика све ши-
ре научне дисциплине. Способност континуитета трансформације и екс-
____________
87
панзије теоретских и апликативних својстава антропогеографије омогући-

ла је продор географије у низ данас традиционалних географских области:
просторно планирање, демографија, туризмологија и животна средина.
Радовановић, С. В. (1959): Општа антропогеографија, књ. I, Увод у географију

људи општа физичка антропогеографија. Београд: Грађевинска књига
Радовановић, С. В. (1952): Поводом једног новог прилога питању о променама и
развитку географске средине. Гласник Етнографског института САНУ, I/1-2.
Радовановић, С. В. (1954): Југославија - географски положај, унутрашње и спољне
везе. Гласник етнографског института САНУ, (II и III).
Милинчић, А. M. (2009): Изворишта површинских вода Србије – еколошка огра-
ничења и ревитализација насеља. Београд: Географски факултет
Соулиотис Л. М. Пожар T. Љ. (2014): Географија и наука о животној средини.
Зборник радова Географски факултет Универзитета у Београду, (62) 1-14.
Јовичић, Ж. (2004): Цвијићева антропогеографска мисао – идејна основа савреме-
не географије, Демографија (1) 13-21.
Picht, G. (1969): Mut zur Utopie, Die großen Zukunftsaufgaben, Piper, München
Miroljub А. Milinčić
Dejan Filipović
COYTRIBUTIOYS OF VOJISLAV RADOVAYOVIC IY FOUYDIYG

EYVIROYMEYTAL GEOGRAPHY – OVERVIEW OF THE
AYTHROPOGEOGRAPHY TEXTBOOK
Sammary
This work focuses on Professor Radovanović’s engagement in teaching at universities

and especially on his teaching contents that are relevant for the establishment of
environmental geography. In 1959, posthumously was published his university textbook
titled General Anthropogeography, and subtitled Introduction to Geography of People –
Physical Anthropogeography. The analysis of this representative university textbook,
which is still useful and relevant, recognized its great contribution (direct and indirect)
in preserving the uniform geography and importance of its gnoseological concept of
educational content for the establishment of environmental geography. Diligent research
and teaching work of Professor Radovanović contextually, conceptually, and
substantially improved anthropogeography. This way, anthropogeography got
characteristics of the wider scientific discipline, whose knowledge generates at the
epistemological/ontological contact between geographical disciplines and disciplines of
other related sciences whose concepts, works, and materials infiltrate. To the detriment
of geography, science, and culture of Serbia, we remained without the complete concept
of a teaching subject anthropogeography, i.e. for the second part of this textbook work.
However, diversity, treasure, and value of the presented content enable this
anthropogeography textbook to continuously influence fundamental and applicative
ethnisation of environmental geography.
____________
88
UDK 911.37(497.11)
711.4/.7(497.11)
911.3 Радовановић В.
Иван Раткај
Микица Сибиновић
ПРОУЧАВАЊЕ БЕОГРАДА У ДЕЛИМА ВОЈИСЛАВА С.
РАДОВАНОВИЋА У КОНТЕКСТУ ЊЕГОВЕ САВРЕМЕНЕ
УЛОГЕ У ГЕОПРОСТОРУ ∗
''Географски положај главног града мора
бити посматран у најтешњој спони са
читавом земљом у чијем животу врши
функцију главног државног средишта''.
Академик Војислав С. Радовановић
Извод: Академик Војислав С. Радовановић у проучавањима положаја и територијал-
ног развоја Београда користио је научни приступ којим се на оригиналан начин пове-
зују основни елементи географског положаја. Географски положај Београда В. Радо-
вановић је третирао као значајан геостратешки, економски и културолошки фактор,
који континуирано делује на територијални развитак током различитих историјских
циклуса. Детаљна анализа специфичних и разноврсних друштвено-историјских при-
лика, какву је представио В. Радовановић, од изузетног је научног значаја за разумева-
ње будућих тенденција и перспектива развоја Београда и Србије у целости.
Кључне речи: Војислав Радовановић, Београд, географски положај, територијал-
ни развитак
Abstract: Academician Vojislav Radovanović, in his studies of territorial development
of Belgrade, used a scientific approach to originally interrelate the basic elements of
geographic location. V. Radovanović treated geographical position of Belgrade as an
important geo-strategic, economic and cultural factor, which continuously influenced
territorial development of the city during different historical cycles. Detailed analysis of
different socio-historical circumstances, presented by V. Radovanović, is of great
scientific importance for the understanding of future trends and perspectives of spatial
development of Belgrade and Serbia as a whole.
Key words: Vojislav Radovanović, Belgrade, geographic location, territorial development
Увод
У проучавањима географског положаја и територијалног развитка
Београда, академик др Војислав Радовановић користио је синтезни приступ
∗
____________
89
Иван Раткај, Микица Сибиновић
који омогућава комплексно сагледавање основних елемената географског

положаја. Његови ставови били су блиски актуелним теоријским размишља-
њима, од којих треба издвојити Цвијићев модел, заснован на географским
“особинама спајања и прожимања” и њима супротним “особинама изолова-
ња и одвајања” (Цвијић, 1914), Хартшорнову теорију центрипеталних и цен-
трифугалних сила (Hartshorne, 1950), Фридманов модел “центар – перифери-
ја” (Friedmann, 1967) и универзални модел централног језгра државе (Whit-
tlesey, 1939). У својим истраживањима, В. Радовановић је посебну пажњу
посветио историјском контексту територијалног развоја Београда, ослањају-
ћи се на раније радове К. Костића (1889), Ј. Вујића (1901), Е. Цветића (1930)
и Д. Поповића (1935). Он је, на оригиналан, језички богат и научно инспира-
тиван начин, повезао основне елементе географског положаја Београда у
једну целину, створивши синтезу која је актуелна и данас. Комплексан гео-
графски положај Београда представљен је као значајан геостратешки, еко-
номски и културолошки фактор који постојано делује током дугог историј-
ског периода. Историјска дешавања опредељују савремену улогу Београда у
геопростору Србије и Европе, што је у истраживањима В. Радовановића
представљено кроз детаљну анализу саобраћајно-географског и економско-
географског положаја Београда. Посебно је занимљиво разматрање политич-
ко-географског положаја, где В. Радовановић истиче геополитички значај
Београда у склопу сложених историјских процеса настајања, развоја и неста-
јања геополитичких система, који се одвијају под утицајем сплета разновр-
сних чинилаца географског, етнографског, привредног, друштвеног, култур-
но-цивилизацијског и политичког карактера. Овако свеобухватна анализа
географског положаја Београда у различитим друштвено-историјским кон-
текстима, од великог је значаја за разумевање савремених перспектива про-
сторног и функционалног развоја Београда и његовог окружења.
Радовановићев концепт тополошког положаја Београда
Комплексна просторна анализа природних услова Београда полази

од Цвијићевих запажања која В. Радовановић у раду и цитира (Радовано-
вић, В., 1960):
Он се као свинкс прућио на ставама Саве и Дунава и гледа на Па-
нонску равницу, одређен својим положајем да у њој изазива велике
догађаје и да на њу најјаче утиче. Све велике реке које протичу
кроз Панонски басен конвергирају према Београду.
Јован Цвијић
В. Радовановић указује на изванредно природно окружење Београ-

да, упоређујући га са већим градовима у окружењу. Због природних веза,
простор нашег главног града подразумева најважнији део тадашње Југои-
____________
90
Ivan Ratkaj, Mikica Sibinović
сточне и Средње Европе, између Источних Алпа, средњег и доњег Дунава,

на северној капији Балкана и Блиског Истока, у близини источног и цен-
тралног Средоземља. Изузетност географског положаја Београда наглаше-
на је првокласним и многоструким географским особинама спајања и про-
жимања (видети: Цвијић, 1914) на раскрсници светских путева у Панон-
ској равници, на ушћу Саве у Дунав, у близини сустицања и спајања дру-
гих великих река (Драве и Тисе на северу; Дрине и Мораве на југу).
На основу истраживања П. С. Јовановића (1922) и С. М. Милојеви-
ћа (1930) о основним карактеристикама рељефа Београда и околине, и ра-
дова П. С. Павловића (1930) и В. С. Ласкарева о геолошком саставу, акаде-
мик В. Радовановић истиче да је најмлађе тло на коме лежи Београд квар-
тарне старости. Састоји се већим делом од леса насталог таложењем еол-
ске прашине, у коме су забележене три смеђе зоне (пограбена земља), од
којих је најстарија на падини Мокролушког потока. Под утицајем хумидне
климе по површини тла створено је хумусно земљиште. На главним падина-
ма Београдске косе, према Сави и према Дунаву, откривени су остаци маму-
та (Elephas primigenius) и тзв. Старог слона (Elephas antiguus), у чијој близи-
ни су биле и кости долихокефалног Београдског дунавског човека. В. Радо-
вановић (1960) наводи да је поменуте остеолошке остатке из најјужнијег
градског подручја открио 1890. године српски палеонтолог Ђока Јовановић,
у облику долихокефалне лобање неандерталског типа. По свом антрополо-
шком типу, Београдски човек сличан је Крапинском неандерталцу.
Посматрајући и остале праисторијске трагове ране насељености овог
простора, од раног холоцена, преко бакарног и бронзаног, до гвозденог до-
ба, са остацима неолитског насеља, може се закључити да је заштитни топо-
лошки положај на Београдској коси у облику стеновитог рта или полуостр-
ва, био искоришћаван од најранијег периода насељености ових простора.
Основне карактеристике политичко-географског положаја Београда
На основу запажања В. Радовановића, Београд је због свог истуре-

ног геополитичког положаја вечито у првом плану и на удару политичких,
економских, историјских и културних струјања из суседних, али и удаље-
них, земаља, што је значајно допринело његовој бурној прошлости (Радо-
вановић, 1960). Војни походи и пустошења карактеристична за велике
светске путеве кретања и продирања, оставили су свој траг од древних
келтских, римских и хунских времена, све до периода ширења Отоманске
империје, Аустроугарског царства, Немачке и других освајача. Због тога
се у историји Београда константно смењују периоди мирног развоја и на-
претка, са периодима крвавих ратних сукоба, великих најезда, катастрофа,
физичких разарања и културних трансформација.
____________
91
По мишљењу В. Радовановића (1960), најбоље запажање политич-

ко-географског положаја Београда и целе тадашње Југославије, изнео је
Маршал Јосип Броз Тито на свечаном скупу Академије знаности и умјет-
ности у Загребу, 28. децембра 1947. године, рекавши:
Више од 500 година Јужни Словени морали су, држећи у једној
руци мотику а у другој мач, бранити на овој земљи свој опста-
нак, бранити не само себе него и Запад (који нас је увијек нази-
вао заосталим) и омогућити му да се може посветити више
културном животу. Народи који су преко 500 година бранили
Запад од турске најезде нису имали могућност да се посвете
књизи и да узму перо у руке. Али, умјесто за те џиновске жр-
тве нама се добацују разни епитети као што су „некултурни”,
„заостали” народи и тако даље.
Комплексан приступ проучавању географског положаја и терито-
ријалног развитка града В. Радовановића садржан је у истраживању свих
елемената географске средине – и природних (физичких) и друштвених
(културно-историјских). В. Радовановић истиче да је Београд је кроз исто-
рију, са политичко-географским и културним променама, мењао своје ан-
тропогеографске карактеристике, функције и значај. Како примећује В. Ра-
довановић, политичко-географски положај Београда променио се након
Другог светског рата, у поређењу са положајем за време Краљевине Југо-
славије, односно од Карађорђевићевих и кнез Милошевих времена. Некада
периферни положај главног града и стална изложеност војним претњама,
замењени су стабилним политичким, економским и социјалним условима
живота. Констелација интереса светских сила у време истраживања В. Ра-
довановића пружала је могућност привредног, културног и политичког уз-
дизања Београда као главног центра државе, али је он такво стање назвао
затишјем, што се показало тачним током 90-их година прошлог века.
Анализирајући историјске околности под којима се Београд развијао,
В. Радовановић износи закључак да се на овом простору током 19. и 20. века
врло динамично мењају различити друштвени системи, односно да је феудал-
ни систем замењен капитализмом (од Првог српског устанка до пада Краље-
вине Југославије), након чега се ушло у епоху социјализма, ослобођењем Бео-
града 20. октобра 1944. године. Садашњи период транзиције само потврђује
схватање механизма друштвено-историјске динамике В. Радовановића.
Београд је, користећи све погодности политичко-географског поло-
жаја, за само 16 година након ослобођења у Другом светском рату изменио
своју географску физиономију. Друштвено-економски развој омогућио је
изградњу индустријских насеља до Раковице и Железника, стамбених зона
на Новом Београду, Универзитетског насеља под Бежанијском косом (Сту-
дентски град), нових приградских и пољопривредних насеља у Панчевачком
____________
92
риту (ПКБ). Као геополитички центар државе (главни град) постао је седи-
ште Председника Републике, Савезног и Републичког Извршног већа, Саве-
зне и Републичке Народне скупштине, САНУ и Универзитета.
О саобраћајно-географском положају Београда
Дискутујући саобраћајно-географски положај Београда, В. Радова-
новић га назива „раскрсницом светских путева и укрсницом интереса свет-
ских сила“, „на северној капији Балкана и Блиског Истока и на јужним
вратницама Панонске равнице и Средње Европе, на ушћу Саве у Дунав“,
што му даје „првокласне и многоструке особине спајања и прожимања“
(Радовановић, В., 1960, 4).
Представљајући капију Балканског полуострва, одакле полазе глав-
не уздужне балканске комуникације, ка Солуну и Истанбулу, које воде
кроз моравско-вардарску и моравско-нишавско-маричку удолину, Београд,
према В. Радовановићу, представља саобраћајно чвориште „светског зна-
чаја“ које „влада“ најкраћим путевима из Западне и Средње Европе према
Егејском мору и Источном Средоземљу, али и знатно даље, „преко Босфо-
ра и Дарданела према Малој и Предњој Азији и Североисточној Африци, а
кроз Суецки канал и преко осталог Блиског и Средњег Истока према мон-
сунским земљама на југу и југоистоку Азије“ (Радовановић, В., 1960, 4).
Радовановић у својој анализи не занемарује унутрашњи, кохезиони
значај саобраћаја. У том смислу, он посебно истиче положај Београда на
споју моравско-вардарске и дунавско-савске магистрале, које делимично
представљају окосницу каснијег аутопута „Братство и јединство“, са вели-
ком интегришућом саобраћајном, економском, културном и друштвеном
улогом. Даље, у сличном контексту, В. Радовановић разматра значај и по-
пречних, панонско-динарско-јадранских железничких путева између Бео-
града и Јадранског приморја. Специфично велики потенцијал и значај даје
пројекту изградње трансбалканске железничке пруге Београд–Бар (која је
грађена етапно, у периоду од 1952. до 1976). Шире посматрано, Радовано-
вић истиче да, позивајући се и на Ј. Цвијића који је Дунав назвао „једним од
господарећих путева Европе“, подунавски положај Београда спаја тај град,
воденим путем, са једне стране, преко средњег и горњег Дунава, каналом са
Мајном, Рајном и Северним морем, а са друге стране, преко ђердапске про-
бојнице и доњег тока Дунава, са Црним морем. Додатно, Радовановић сагла-
сан је са Роглићем, професором географије на Универзитету у Загребу, који
сматра да Југославија заузима средишњи и кључни дио Подунавља, чиме
представља један од најважнијих делова европског простора уопште, а да
Београд, због конвергенције других путева, има најповољнији положај и не-
сразмерно боље перспективе од осталих дунавских градова.
Закључујући анализу саобраћајно-географског положаја Београда,
Радовановић истиче да је он раскрсница, поред других важнијих путева, и
____________
93
две нарочито велике европске и светске трансконтиненталне комуникације

– једна од њих има меридијански правац и води од Северног мора до Солун-
ског залива или, преко Босфора и Дарданела, до Блиског и Средњег Истока,
док је друга упореднички оријентисана и води од Бискајског залива, преко
француске Азурне обале и Ломбардије, све до Црног мора и даље, до Источ-
не Европе и, кроз Босфор и Дарданели, до Егејског и Средоземног мора.
Оваква разматрања В. Радовановића о саобраћајно-географском
положају Београда свакако су и данас актуелна, посебно када узмемо да је
овај град раскрсница два савремена паневропска коридора – 7 и 10. Сплет
сложених унутрашњих и спољашњих фактора узроковао је да Београд, још
увек, не реализује у потпуности свој, положајем предиспониран, саобра-
ћајни значај (Грчић и Раткај, 2003).
Територијални развитак Београда
В. Радовановић детаљно и прецизно описује развитак Београда, по-
чињући са траговима из праисторије, преко Скориска који су први изгра-
дили Београд као тврђаву под именом Сингидунум, преко римске владави-
не, византијске епохе, многобројних каснијих смена власти над Београдом,
до главног града социјалистичке Србије и Југославије. Због сталних осва-
јачких сукоба и разарања, Београд је често кроз историју мењао своју фи-
зиономију и функције – од добро насељеног и перспективног трговачког
града, до значајног војног утврђења и стратешког града.
Посебно место у истраживању академика Радовановића има период
од 1867. године, када је Београд „реконструкцијом улица, подизањем нових
кућа, јавних и привредних зграда, у старијим деловима вароши, као и поди-
зањем вароши у новим деловима градског насеља, брзо губио тип раније
турско-источњачке вароши и све више постајао модеран европски град, од
1892. са новим водоводом од Белих Вода у Макишу на Сави, са електрич-
ним и саобраћајним градским постројењима, са осталом урбанистичком из-
градњом“ (Радовановић, В., 1960, 23). У свом делу о Београду, Радовановић
са много оптимизма посматра почетак социјалистичког развоја и раста Бео-
града. Он указује на његов огроман демографски, привредни и културни
развој, јачање просвете, науке и уметности, изградњу нових насеља.
Много година касније, ставови Радовановића о урбаном развоју Бео-
града показали су се исправним. Савремени експерти посматрају од 1867. до
1972. као период успона планског развоја Београда (упркос честим променама
друштвеног, идеолошког, политичког, економског контекста и ратних суко-
ба). Од Генералног плана Београда из 1972. године, наступио је период „кризе
из које ни Београд ни планирање његовог просторног развоја још нису иза-
шли“ (Ђорђевић и Дабовић, 2010, 153). Економски и политички колапс 1990-
их посебно је негативно утицао на Београд – нелегална и неформална градња
____________
94
су узеле маха, трајно девастирајући многе делове града. Та тзв. „дивља“ (пре-
васходно стамбена) градња није била ограничена на сиромашне, избеглице и
расељене, већ је укључивала све, па и новонастале тајкуне. Последично, ница-
ле су и скромне куће и огромне скупоцене виле, на приватном, али често и на
јавном простору (Jovanović and Ratkaj, 2014; Petrović, 2001). Нелегално су гра-
ђени и мањи пословни објекти и киосци, лоцирани дуж саобраћајница, у пар-
ковима, између већ постојећих зграда, на обалама река. Спонтана стамбена
градња и хаотична терцијаризација озбиљно су нарушили урбану морфологи-
ју и просторну организацију Београда (Раткај, И., 2009).
Закључак
Академик Војислав Радовановић, бавећи се анализом основних
елемената географског положаја Београда, објаснио је основне карактери-
стике просторно-функционалног развоја Града у различитим друштвено-
историјским контекстима. Његов приступ проучавања сагласан је са акту-
елним теоријским размишљањима, што је од велике важности за будуће
стратешке концепције просторног развоја Београда. Војислав Радовановић
сматрао је да Београд има значајан положај у оквирима српског, али и бал-
канског и европског простора, што неоспорно представља потенцијал со-
цијалног, културног и економског развоја. Данас је Београд центар кон-
центрације становништва и агломерације делатности у Србији, са водећом
улогом у функционалном умрежавању насеља на унутардржавном нивоу,
као и у интеграцији државе у шири социоекономски и политички простор.
Континуирани послератни економски развитак Београда, какав је
наглашавао В. Радовановић, прекинут је током 1990-их година, када је до-
шло до пада укупног друштвеног производа (као и друштвеног производа
по становнику), измена у привредној структури (смањење учешћа индустри-
је и пораст учешћа трговине), смањења инвестиционих улагања и опадања
броја запослених уз пораст незапослености. Постсоцијалистичка трансфор-
мација Београда допринела је негативним социјалним променама које су до-
датно интензивиране процесом емиграције високообразованог становни-
штва, уз истовремену имиграцију руралног и полутанског, у великој мери
избегличког, становништва. Урбано-морфолошке последице транзиционог
периода у Београду свој израз су добиле кроз стихијску, полулегалну и иле-
галну надоградњу и дозиђивање постојећих, као и градњу нових стамбених
и других објеката, монтажног (привременог) или трајног карактера.
Вујић, Ј. (1901). Путешествије по Сербији. Београд.
Грчић, М., и Раткај, И. (2003). Eврорегиони и еврокоридори као фактори интегра-
ције земаља југоисточне Eвропе са Eвропском Унијом. Зборник радова – Гео-
графски факултет Универзитета у Београду, 51, 1-22.
____________
95
Ђорђевић, Д., и Дабовић, Т. (2010). Идеологије и пракса планирања Београда 1867-

1972: период успона. Зборник радова – Географски факултет Универзитета у
Београду, 58, 153-174
Јовановић, П. С. (1922). Прибрежни језерски рељеф београдске околине. Београд.
Костић, К. (1889). Трговински центри и друмови по српској земљи у Средњем и
Новом веку. Београд.
Ласкарев, В. (1938). Трећа белешка о квартарним наслагама у околини Београда.
Геолошки анали Балканског полуострва, 15, 1-35.
Милојевић, С. (1930). Рељеф београдског земљишта. Београд.
Павловић, П. С. (1930). Геолошки састав Београда и околине. Београд.
Поповић, Д. (1935). Београд пре двеста година. Београд.
Радовановић, С. В. (1953-54). Југославија – географски положај, унутрашње и спо-
љашње везе. Гласник етнографског института САНУ, 2(3), 115-146.
Радовановић, С. В. (1960). Географски положај и територијални развитак Београ-
да. Зборник радова Географског института ПМФ, 7, 1-26.
Раткај, И. (2009). Просторно-функционална организација Београда. Београд: Уни-
верзитет у Београду – Географски факултет.
Цветић, Е. (1930). Територијални развитак Београда. Београд.
Цвијић Ј. (1991). Географски и културни положај Србије. Сабрана дела, 4(1), дру-
го издање, Књижевне новине. (Гласник СГД, св. 3-4, Београд, 1914).
Friedmann, J. R. (1967). A general theory of polarized Development. Ford Foundation
Urban and Regional Development Advisory Program. Chile, Santiago.
Hartshorne, R. (1950). The functional approach in political geography. Annals of the As-
sociation of American Geographers, 40(2), 95-130 .
Jovanović, M., and Ratkaj, I. (2014). Functional metamorphosis of New Belgrade. disP
– The Planning Review, 50(4), 54-65.
Petrović, M. (2001). Post-socialist housing policy transformation on Yugoslavia and
Belgrade. European Journal of Housing Policy, 1(2), 211–231.
Whittlesey, D. (1939). The Earth and the State. New York: Holt, Rinehart and Winston.
Ivan Ratkaj
Mikica Sibinović
RESEARCH OV BELGRADE BY VOJISLAV S. RADOVAVOVIĆ IV THE
COVTEXT OF ITS COVTEMPORARY ROLE IV GEOSPACE
Summary
Academician Vojislav Radovanović was dealing with the analysis of the elements of the
geographical position of Belgrade, revealing the basic characteristics of spatial-
functional development of cities in different socio-historical contexts. His original and
innovative research is of great importance for the present and the future strategic
concepts of spatial development and functional organization of Belgrade. Vojislav
Radovanović held that Belgrade has uniquely important position within the Serbian, as
well as the Balkan and European area, which undoubtedly represents the great potential
for its social, cultural and economic development. Today, Belgrade is a major center of
population concentration and agglomeration of activities in Serbia, with a leading role in
the functional networking of settlements on the intrastate level, as well as in the
integration of countries into the wider socio-economic and political entity.
____________
96
UDK 911.3 Цвијић Ј.

911.3:39
Светлана Мадић
ОДНОС АНТРОПОГЕОГРАФИЈЕ И ЕТНОЛОГИЈЕ – НЕКАД И САД
Извод: Академик Војислав С. Радовановић, познат и као ученик и асистент чувеног
српског географа Јована Цвијића, успешно је обављао функцију на месту управника
Етнографског института САНУ. Под утицајем Јована Цвијића и његове антропогео-
графске школе, Војислав С. Радовановић се бавио антропогеографијом, етнологи-
јом, физичком географијом, геологијом, историјском, економском, политичком и
регионалном географијом. Развој антропогеографије је био уско повезан са етноло-
гијом. Војислав С. Радовановић и други Цвијићеви ученици су играли важну улогу
у развоју етнологије. Улога антропогеографије у првим деценијама развоја етноло-
гије је била неоспорно велика. Данас је њен утицај превазиђен. Како је дошло до то-
га да антропогеографија, која је снажно обележила почетке формирања етнологије
као науке у Србији временом нестане и да данас две науке-етнологија и географија
(пре свега у друштвеним аспектима), које су дуги низ година блиско сарађивале, не-
мају никаквих међусобних контаката? Да ли се захваљујући неким заједничким ин-
тересима могу обновити везе између ових двеју наука?
Кључне речи: Јован Цвијић, Војислав С. Радовановић, антропогеографија, етно-

логија
Abstract: Vojislav S. Radovanović, academician, well known as the student and assistant of
famous Serbian geographer Jovan Cvijić; was the manager of Ethnographic Institute of
Serbian Academy of Science and Arts. Under the influence of Jovan Cvijić and his
anthropogeographic school; Vojislav S. Radovanović studied and worked on
anthropogeography, ethnology, physical geography, geology, historical, economic, political
and regional geography. The development of anthropogeography was tightly connected with
ethnology. Vojislav S. Radovanović and other students of J. Cvijić played an important role
in development of ethnology. The role of anthropogeography in the first decades of
development of ethnology was undoubtedly big. That influence is not as important today.
How did it happen that anthropogeography, which marked the biginning of ethnology as a
science in Serbia, disappeared over time and that today the two sciences – ethnology and
geography, which cooperated closely for many years, have no contacts any more? Can the
relationship between these two sciences be restored because of some common interests?
Key words: Jovan, Cvijić, Vojislav S. Radovanović, anthropogeography, ethnology
Увод
С обзиром да је наслов теме такав да се бави двема наука које су

почеле свој развој у време нашег најпознатијег географа Јована Цвијића,
____________
97
не можемо а да не споменемо и његов рад и дело на ову тему. Антропогео-

графија и етнологија су највише додира имале на почетку развоја. Чини се
да се касније дефинисањем ових дисциплина што више трудило да се из-
бришу утицаји које су једне на другу имале.
Улога Јована Цвијића, посебно његове антропогеографске школе, у
првим деценијама развоја етнологије у Србији била је неоспорно велика.
Данас је њен утицај умногоме превазиђен, што је и очекивано с обзиром
на временску дистанцу која нас дели од времена њеног настанка, али и ви-
ше од тога – Цвијићево дело и значај у етнологији сматрају се по неким
новијим оценама изразито спорним (Прелић М., 2014). У етнологији је
оцена Цвијићевог значаја током последњих година била изразито амбива-
лентна, а ако се постави у временску перспективу, примећује се да се све
оштрије критике јављају од 80-их година прошлог века па надаље.
Војислав С. Радовановић, Цвијићев ученик и један од његових нај-
бољих познаваоца, је рекао: „Животно и научно дело Јована Цвијића је ко-
лико велико толико и многоструко. Оно својим предметима научних про-
матрања и научноистраживачком и стваралачком мисли далеко превазила-
зи оквир једне науке у обичном смислу: изучавањем земље и народа оно
обухвата широки обим природних наука на једној и друштвених наука на
другој страни“. Ове речи показују да је рад и дело Јована Цвијића превази-
лазило оквире географске науке и стварало многобројне блиске везе и са
осталим наукама, између осталих и етнографијом тј. етнологијом.
Почеци изучавања антропогеографије и етнологије у Србији
Назив „антропогеографија“ се први пут помиње у немачкој литера-

тури 1842. године, а концепт модерне немачке антропогеографске школе
дао је Фридрих Рацел (Friedrich Ratzel) 1882. године у делу „Antropogeo-
graphie“. За ране међусобне односе антропогеографије и етнологије значај-
но је приметити да се и Рацел бавио етнологијом и да је истовремено са
„Антропогеографијом“, чији је други том изашао 1891. године, 1885–1888.
објавио и тротомно издање дела „Völkerkunde“, односно– наука о народи-
ма, етнологија) (Прелић М., 2014).
Јован Цвијић се у науци првенствено и најчешће одређује као гео-
граф и антропогеограф, чак и као „отац“ географије и антропогеографије,
али исто тако, барем у извесној мери, и као родоначелник етнологије, а та-
кође и као социолог. Сам Цвијић себе, међутим, никада није називао етно-
логом (као ни социологом), по мишљењу његових ученика и следбеника,
он је себе сматрао географом, и то физичким географом, међутим ти исти
и неки други ученици и следбеници сматрали су да се он може назвати и
оснивачем „наше науке о народу“ (Ердељановић, Дробњаковић, Влаховић)
и етнологом (Радовановић, Филиповић) (Прелић М., 2014).
____________
98
Svetlana Madić
Као професор Велике школе, Цвијић наглашава да антропогеогра-

фија и сви антропогеографи имају посла са компликованим организмом
друштва и расправља једну од најтежих тема које су икад занимале чове-
чији дух: утицај целокупне природе на творевине људске и особине духа
народног. Међусобни утицај човека и остале природе су и данас, као и у
време Цвијића, „једна од тежих тема која је икад занимала дух човечији“
(Јовичић Ж., 2004). Бројни Цвијићеви ученици пошли су путем свога учи-
теља заговарајући јединство географске науке. Један од њих је био и про-
фесор Војислав Радовановић који је био познат као истрајни поборник је-
динства географске науке. Он се енергично супротстављао тежњама да се
у антропогеографији отргне природа од човека и да се изолују природни
од друштвених фактора.
У склопу географије или науке о проучавању Земљине површине,
две су главне научне гране: физичка географија на једној страни и антро-
погеографија на другој страни. Иако ван антропогеографије, физичка гео-
графија у целини и поједине њене дисциплине неопходне су за антропоге-
ографско изучавање. Међутим у томе свом ослонцу на физичку географи-
ју, антропогеографија мора, с друге стране, истовремено бити у блиској ве-
зи и са друштвеним наукама, пре свега са етнологијом, социологијом, кул-
турном и привредном историјом, политичком економијом, чији су елемен-
ти исто тако значајни као и физички (Радовановић В., 1959).
По дефиницији задатак антропогеографије је да проучава особине
Земљине површине људске природе: прати распострањење људи на Земљи
и проучава особине Земљине површине које истичу из дејства и творевина
људског рада, људске активности уопште; притом изналази утицаје физичке
природе на човека, друштво и културу у њиховом дејству на Земљину повр-
шину, као и географске особине и улогу и утицаје и дејство човека, људског
друштва на природу Земљине површине, на географски лик Земље.
Јован Цвијић, као зачетник антропогеографије, од својих ученика и
сарадника је тражио да у својим радовима изађу из „обичне дескрипције“;
„да учине покушаје да се објасне појаве народног живота; а уз такву при-
мену научне методе, јер обичну дескрипцију одлучно је одбацио као нена-
учну, да теже да објашњења и закључци буду одмерени према подацима и
да се каже оно и онолико колико факта допуштају, то је тачност научног
суда“ (Радовановић В., 1959).
Више од сто година је прошло од како су код нас отпочела антро-
погеографска испитивања, најпре у слободној Северној Србији, а затим и у
осталим покрајинама. То су уједно била и прва антропогеографска испити-
вања на Балканском полуострву и у јужнословенским земљама. Организа-
ција ових испитивања настала је од оног дана, када је Јован Цвијић, након
својих првих искустава о антропогеографским проблемима код нас, 1896.
године издао своја прва „Упутства за испитивање села у Србији и осталим
____________
99
српским земљама.“ Као резултат његовог залагања Географија се код нас

развила у више дисциплина (Радовановић В., 1927).
У Антропогеографији по Цвијићу једина права научна метода је ге-
нетска метода. Отуда је он велику пажњу посвећивао процесима етногене-
зе, етноеволуције и етнотрансформације. Те процесе је изучавао на основу
породичних, родовских и племенских традиција, миграционих струјања из
планина у равницу, процеса етничке асимилације и многих других појава у
животу и судбини балканских народа. Етнотериторијалне, етнополитичке,
етнопсихичке, етнокултуролошке и уопште антропогеографске појаве
Цвијић је стављао у историјско-генетске оквире, дубоко залазећи у њихове
просторно-географске, филозофске и социолошке аспекте (Грчић М.,
2004). Генетски метод је помогао Цвијићу да зађе и у етнолошке проблеме.
Један од пет принципа генетске метода је био да се антропогеографске и
етнолошке појаве морају повезати са материјалном (економском) основом.
Јован Цвијић је заиста наглашавао велики значај и потребу природ-
њачке спреме за студије о народу и за правилно разумевање и успешно ре-
шавање не само антропогеографских, него и чисто етнолошких, социоло-
шких и психолошких, поготово етнопсихолошких проблема. Године 1918.
је издао у Паризу капитално дело „La Peninsule Balcanique, Géographie hu-
maine“ (издато у Београду и Загребу 1922. године). Ту је обрадио главне
антропогеографске и етнографске факте и појаве, као што су: просторни
(територијални) размештај балканских народа, типични начини привређи-
вања, својински аграрни односи, типови сеоских и градских насеља, творе-
вине материјалне културе (куће и друге сеоске зграде и употребни предме-
ти) и духовне културе (психичка својства, културни обрасци, моралне и
верске представе, уметнички израз) и друга друштвено-културне обележја
балканског човека и друштва (Грчић М., 2004).
Наука о народима нема велике старине, али њених извора има и у
раним налазиштима човековим из каменог доба. Зачеци науке о народима се
јављају са првим писаним споменицима, најранијих записа о понеким наро-
дима има у Староме веку, посебно код Херодота, Страбона, Цезара, Тацита,
Паузанија, Аристотела, Лукреција Кара. Знања о народима се посебно бога-
те после великих открића земаља изван Европе. Француски енциклопедисти
су називом „антропологија“ (који је изгледа први употребио Аристотел у об-
лику „антропологос“) обухватили све науке о човеку, па се отада задржао и
данас у неким земљама као означење и за науку о народима. Први назив за
науку о народима јавља се у придевском облику 1791. године у Немачкој.
Именицу „етнографија“ и израз „филозофска етнографија“ први пут споми-
ње немачки научник Wilhelm Traugott Krug 1827. године.
Сигурно је да су те ознаке за науку о народима настале по угледу
на назив „географија“, особито стога што су „етнографски“ подаци много
заступљени у радовима географа који су још тада сматрали да је уз описи-
____________
100
Svetlana Madić
вање Земље потребно нешто казати и о људима и о њиховим одликама, а и

зато што је наука о народима била скоро до тога времена углавном у стању
развијања и сведена претежно на описивање народа и њиховог живота, на
скупљање и објављивање грађе о народима. Назив „етнографија“ је умно-
гоме био слика тадашњега стања науке о народима (Русић Б., 1955).
У првој половини XIX века наука о народима је знатно напредовала,
многи научници су написали дела и расправе из њене области. Тај полет на-
уке о народима наметнуо је њеним радницима и унапређивачима мисао да је
назив „етнографија“ постао у језичкој супротности са степеном њеног раз-
витка, да не одговара њеном правом стању, јер је престала бити само „опи-
сивачица“ („графија“) разних занимљивости код мање познатих народа. Са-
да се подаци о народима научно обрађују, испитују се узроци многих појава,
изводе закључци и изналазе и утврђују закони, као код сваке науке. То даје
могућност да се у Француској 1839. створи нови назив „етнологија“.
Вук Караџић је објављивањем свог дела „Рјечник српског језика“ у
неку руку постао наш први етнограф и фолклориста. После Вука бројни
испитивачи су наставили да сабирају и објављују грађу из народа. На крају
XIX века као сакупљач етнографске грађе истиче се тада виђени књижев-
ник Милан Милићевић. Поред осталога, он је 1894. године, као прву све-
ску Српског етнографског зборника, који је тада покренула Српска акаде-
мија наука, објавио књигу „Живот Срба сељака“. Била је то објављена са-
мо грађа (Барјактаровић М., 1976).
Почеци развоја етнологије као науке и као универзитетског предме-
та испреплетени су са географијом, која је у то време на Великој школи у
Београду сврставана у друштвене науке. Предмет за који је Ј. Цвијић иза-
бран као професор 1893. године звао се „Географија са етнографијом“, али
он заправо ни на Великој школи ни касније на Универзитету није предавао
етнографију (а ни етнологију). Цвијић је, наводно, већ наредне године упу-
тио молбу просветним властима да га ослободе предавања етнографије, што
су они и учинили. Да је био свестан чињенице да је за антропогеографски
рад неопходно и знање из етнологије, сведочи и то што је у оквиру Географ-
ског семинара, који је организовао у Географском заводу, ускоро почео да
се одржава „нарочити курс из етнологије“, за који су заправо били задужени
Цвијићеви бољи студенти, међу којима се посебно истицао Јован Ердељано-
вић, али је сам Цвијић осмишљавао садржај курса (Радовановић В., 1959).
Стручни називи за науку о народима настали су у земљама средње
и западне Европе. Ови називи појављују се код нас у првој половини про-
шлог века, најпре придев „етнографски“ (изгледа да се први пут јавља
1831. године у Љубљани, као име за једно одељење Земаљскога музеја), а
затим и сама именица „етнографија“.
Касније, уочи XX века, а поготово у првим годинама века, када се
наука о народима почела предавати као предмет у засебном одсеку на Фило-
____________
101
зофском факултету у Београду (1906), усваја се и нова именица „етнологија“

и њене изведенице. Од Ослободилачког рата код народа Југославије осећа
се узмицање имена „етнологија“ испред „етнографија“ (Русић Б., 1955).
Етнологија проучава све народне тековине људскога рада, удружи-
вања и мишљења, целу материјалну основу и надградњу (тј. све облике ма-
теријалне и духовне културе и људског друштва) код етничких целина од
најстаријих времена до најновијих дана, несталих и садашњих, истражује
њихово порекло и развијање, и на основу свега њихов живот и свих њихо-
вих засебних народних одлика утврђује њихов постанак и развитак и изна-
лази законе настајања народних целина (Русић Б., 1955).
Антропогеографија је у блиској вези са осталим географским ди-
сциплинама, како физичким тако и друштвеним. Потребно је посебно на-
поменути њену уску повезаност са етнологијом, са науком о друштву или
социологијом, са општом и националном историјом. Преко историје ан-
тропогеографија долази и до историјске географије. Залазећи преко исто-
ријске географије и историје уопште у најраније стадијуме развитка антро-
погеографских појава, антропогеографија на том пољу проучавања стоји и
у вези са археологијом и палеоетнологијом (Радовановић В., 1959).
Однос антропогеографије и етнологије - некада
Наставни планови Велике школе мењани су и унапређивани 1896.

и 1900. године, а географија и етнографија се и после тих промена поја-
вљују заједно, као стручни предмети у оквиру Историјско-географског од-
сека (Прелић М., 2014).
Као већ познат стручњак и географ, Јован Цвијић 1895. године, пише
неповољну оцену на поменуту Милићевићеву књигу. Замера и самој Акаде-
мији да није добро и да није „академски“ учинила што је као прву свеску Срп-
ског етнографског зборника објавила грађу. Уз то он додаје да Милићевићева
књига није добра ни грађа јер се не види и не зна чему она као таква треба да
служи, а поготово што сама грађа није и не може бити наука. Исте године
Цвијић је основао Географски институт при Великој школи у коме ће почети
да се држе предавања и вежбање и из етнографије. Држање наставе је препу-
штао својим добрим студентима. И на екскурзијама са студентима географије
Цвијић је свагда указивао и на проблеме етнографске природе. Тако је допу-
њавана настава из антропогеографије и географије уопште. Наредне, 1896. го-
дине Цвијић је објавио „Упутства за проучавање села“, а 1902. „Антропогео-
графске проблеме Балканског полуострва“ међу тим проблемима истиче насе-
ља, кућe, облике својине, врсте сточарства, миграције становништва, културу
људи уопште. Године 1906. Цвијић штампа студију „Неколико проматрања о
етнографији Македонских Словена“. Године 1911. у другом издању „Упут-
ства за испитивање насеља“, Цвијић додаје и испитивање психичких особина
____________
102
Svetlana Madić
становништва. Његове психичке групе и варијетети у ствари су етничке гру-

пе, односно етноси. После Првог светског рата, 1922. године, објавио је вели-
ку књигу о метанастазичким кретањима и њиховим узроцима и последицама.
Ту у основи говори о етничким процесима. Исте године објавио је и познато
дело „Балканско полуострво и јужнословенске земље“, што у ствари предста-
вља етнолошки приказ Јужних Словена.
Из ових сажетих података види се да је Цвијић био наш први,
истински и велики етнолог. Он није сабирао грађу, већ је постављао и ре-
шавао проблеме и указивао и другима како научно то треба да се ради.
Због тога ми од појаве и рада Цвијића употребљавамо термин етнологија, а
не више као до тада етнографија. Бавио се у суштини променама у народ-
ној култури (Барјактаровић М., 1976).
Иако није прихватио и катедру етнографије, он је првих година
свога рада ипак успео да код одговарајућих органа издејствује да се поред
и уз географију 1906. године добије и буџетско место за наставника етно-
логије са етнографијом. Упоредо са тим, и смишљено, он је настојао да из
реда својих ученика некога формира и за наставника тог предмета. Када се
1906. године његов ученик Јован Ердељановић, после специјализације у
Немачкој и Чешкој вратио са положеним докторатом из етнологије, био је
изабран за првог доцента етнологије. Био је то први наставник етнолог не
само у Србији већ и у балканским земљама уопште.
У почетку, по уредбама, и оној из 1896. године на Великој школи,
као и оној из 1906. године, пошто је (1905. године) Велика школа претво-
рена у Универзитет, „Етнографија“ је стајала уз „Географију и историју
Срба“ као равноправни предмет. Међутим, по факултетској уредби из
1911. године VII или географска група била је нешто другачије комбинова-
на (Барјактаровић М., 1976). Тако је то било до 1927. године када је по Но-
вој уредби Филозофског факултета Етнологија постала самостална студиј-
ска група. Године 1930. „Етнологија“ је унесена као наставни предмет у
VII разред гимназије (то је сада трећи) са по два часа недељно. То је учи-
њено највише залагањем Тихомира Ђорђевића, који је у то време био члан
Просветног савета који је и решавао такве ствари. Етнологија ће све до по-
сле Другог светског рата бити обавезни гимназијски предмет.
После Другог светског рата етнологија се студира као главни пред-
мет (састављен од три гране: опште, посебне и етнологије народа Југосла-
вије). Нема више такозваног другог стручног или предмета под Б. Али са-
да има више обавезних предмета (Антропогеографија, Етничка антрополо-
гија, Музеологија, страни језик, Основе науке о друштву) и изборних пред-
мета. Изборни су два које студент сам одабере од предмета као што су:
Археологија, Историја уметности, Општа историја, Национална историја,
Логика, Социологија уметности, Социјална психологија, Класични језици
(Барјактаровић М., 1976).
____________
103
Слика 1. – Распоред предмета на Филозофском факултету, из 1906, 1911. и 1927.
По уредби из 1906. године VI (географска) група била је овако сложена:

Предмети под А: Антропогеографија са физичком географијом и етнологија са
етнографијом,
Под Б: Историја српског народа и
Под В: Археологија и Византија.
По уредби из 1911. године географска група је овако изгледала:
Под А: Антропогеографија са физичком географијом,
Под Б: Етнологија са етнографијом и
Под В: Историја Срба са Археологијом или Словенском филологијом.
Од 1927. године XXIV (етнолошка) група је била овако сасатављена:
Под А: Етнологија са етнографијом
Под Б: Српски језик или Историја југословенске књижевности или Општа
историја или Национална историја или Географија или Класични језик
Под В: Два од следећих предмета (али не и онај који је одабран под Б)
Географија, Историја југословенске књижевности, Српски језик, Класични
језик, Класична археологија и Византологија.
По овој уредби из 1927. године Етнологија са етнографијом и даље остала као

други предмет (под Б) студентима XI или антропогеографске групе.
Извор: Барјактаровић М., 1976.
Као доказ врло тесних веза антропогеографије и етнологије наводи се

чланак Јована Цвијића „Антропогеографски проблеми Балканског полуостр-
ва“ који је публикован у Српском етнографском зборнику из 1902. Године
(Грчић М, 2004). Као резултат теренских истраживања Цвијић је издао много-
бројна упутства за проучавање. У упутствима издатим 1922. под насловом
„Упутства за испитивање порекла становништва и психичких особина“ тежи-
ште је стављено на порекло становништва и на „душу“ или психичке особине
како сеоског тако и варошког становништва „свих вера и народности“.
Као уверљив доказ повезаности целокупне географије и етногра-
фије наводи се да је Јован Цвијић 1912. године покренуо „Гласник
географског друштва“ у којем је објављивао своја дела и дела својих са-
радника. Резултате својих истраживања је издао и у делу „Проматрања о
етнографији македонских Словена“ (Грчић М, 2004).
Српски етнографски зборник покренут је у Српској краљевској
академији 1894. године на предлог Стојана Новаковића. До сада је изашло
преко стотину књига разврстаних у четири одељења са својим едицијама:
„Насеља и порекло становништва“ (Прво одељење, излази од 1902. годи-
не); „Живот и обичаји народни“ (Друго одељење, од 1894. године); „На-
____________
104
Svetlana Madić
родне умотворине“ (Треће одељење, од 1927. године); „Расправе и грађа“

(Четврто одељење, од 1934. године).
Цвијићеви даровити сарадници и следбеници, као што су били Во-
јислав С. Радовановић, Јован Ердељановић, Риста Николић, Љуба Павло-
вић, Боривоје Дробњаковић, Јефто Дедијер, Тихомир Ђорђевић, Атанасије
Урошевић, Миленко Филиповић, Боривоје Милојевић, Милисав Лутовац,
Бранислав Букуров, Јован Ф. Трифуновски и многи други, разгранавали су
и усавршавали истраживачки покрет који је Цвијић започео. Тако је на
пример Војислав С. Радовановић био по струци, а у свом дугогодишњем
научноистраживачком раду бавио се и другим, мање или више сродним
дисциплинама као што су антропогеографија, етнологија, физичка и ис-
торијска географија и историја. Војислав С. Радовановић је 10. јуна 1947.
године основао Етнографски институт, а затим је именован и за првог
управника института (Грчић М, 2004). Одмах затим 5. јула 1947. године
постављени су први хонорарни научни сарадници: академици Јаша
Продановић, Глиша Елезовић, др Боривоје Дробњаковић и други познати
географи, историчари, политичари, филолози, сликари и истраживачи.
Однос антропогеографије и етнологије - данас
Освртом на савремена предавања и предмете на Географским факул-

тетима у Београду и Новом Саду може се приметити да се веза Етнологије и
Антропогеографије, односно целокупне Географије и данас одржава. Наиме
на Географском факултету у Београду, на катедри за Демографију у другом
семестру се слушају предмети „Антропологија“ и „Антропогеографија“, док
се у шестом семестру слуша се предмет „Етнодемографија“. На Департману
за географију, туризам и хотелијерство у Новом Саду, на другој години сту-
дија слуша предмет „Географске основе посебне етнологије“.
Многи познаваоци Цвијићевог рада истичу да је он високо ценио
етнологију и подржавао њен научни развој, али како примећује Чубрило-
вић, етнологија је, захваљујући опет Цвијићу и његовој школи, током не-
колико деценија свог развоја истовремено била потпуно у служби антро-
погеографије и малтене је постала њена помоћна наука.
Када се има у виду да се етнологија у другој половини 20. века по-
чела изграђивати управо као наука о култури, што је седамдесетих година
довело до преокрета у погледу тема, проблема и теоријских и методоло-
шких приступа, постаје јасније да је новим генерацијама етнолога Цвији-
ћев концепт изгледао „тесан“ и недовољан као истраживачки оквир. Већ
осамдесетих година оспорава се блискост антропогеографије и етнологије,
односно, Цвијићево место „оца-оснивача“ етнологије у Србији (На при-
мер, на предавањима на Одељењу за етнологију београдског Филозофског
факултета, почетком осамдесетих година, поједини професори су наглаша-
____________
105
вали да Цвијић није оснивач етнологије). С друге стране, Цвијићу се ипак

не оспорава позитивна улога организатора и, у неком смислу, промотера
етнологије као науке у Србији, а старије генерације етнолога и даље пози-
тивно перципирају његову улогу (Прелић М., 2014).
Све до 1980. године, када је укинута, Антропогеографија је била
значајан предмет у оквиру студија етнологије. Занимљиво је да је Антро-
погеографија на студијама географије (које су после II светског рата пре-
мештене на Природно-математички факултет) престала да се предаје још
60-их година прошлог века. Већ самим тим, Цвијића можемо сматрати
оснивачем етнологије као науке у Србији. Међутим, парадоксално, посма-
трано из перспективе етнологије као науке (посебно као науке о култури),
Цвијић је евентуално био етнограф, који је уз проблеме насеља и порекла
становништва бележио фактографију о народном животу, али без система
и разрађеног концепта културе (Прелић М., 2014).
А што се тиче антропогеографије, која је у науку ушла на велика
врата на прелазу из 19. у 20. век, посебно у етнологију у Србији, захваљу-
јући делатности Јована Цвијића, и снажно обележила почетке и прве деце-
није њеног развоја, да би затим постепено нестајала, у толикој мери да по-
сле „разлаза“, седамдесетих и осамдесетих година прошлог века етнологи-
ја и географија уопште не сарађују, може се приметити да се антропогео-
графија у свом првобитном облику повукла и из саме географије. Међу-
тим, географи су у међувремену, слично као и етнолози, пролазили кроз
развојне фазе своје науке и значајно унапредили теоријске парадигме, и
данас се у оквиру, рецимо, друштвене географије баве веома престижним
истраживањима заснованим на савременим теоријским приступима. Што
се више етнологија развијала као наука о култури мимо и изван Цвијићеве
школе, његов рад се све више млађим генерацијама чинио као нека врста
ћорсокака и управо супротно ономе што је био и чему је тежио научник
Јован Цвијић као сакупљање грађе ради саме грађе (Прелић М., 2014).
Данас, на Одељењу за етнологију и антропологију на Филозофском
факултету, не постоји предмет „Антропогеографија“ или „Друштвена гео-
графија“. Само на другој години студија, на неким предметима као што су
„Антропологија друштва“, „Народна религија Срба“, „Етнологија балкан-
ских друштва“, користи се између осталог и географска и демографска гра-
ђа, помињу професори попут Јована Ердељановића и користи се литература
Јована Цвијића.
Закључак
Иако ове две научне дисциплине имају заједничку историју разво-

ја, временом су се одвојиле. Дистанца је толика да на катедри за етнологи-
ју на Филозофском факултету не постоји предмет Антрогеографија.
____________
106
Svetlana Madić
Цвијићево дело и значај у етнологији сматрају се по неким новијим

оценама изразито спорним. Многи познаваоци Цвијићевог рада истичу да
је он високо ценио етнологију и подржавао њен научни развој, али по ре-
чима других аутора етнологија је захваљујући Цвијићу и његовој школи,
током неколико деценија свог развоја била у служби антропогеографије.
Као и у свим наукама и овде постоје супротстављена мишљења о
самом постанку етнологије и о томе ко је за то највише заслужан. Па ипак
не можемо одбацити чињеницу да је заслуга првих географа у развоју ет-
нологије велика. Са њима се јавља први пут назив „eтнографија“ и први
пут се о овој дисциплини расправља на научном нивоу.
Барјактаровић, М. (1976). Седамдесет година етнологије на Филозофском факул-

тету у Београду. Гласник Етнографског института, 25, 1-14.
Влаховић, П. (1987). Јован Цвијић као оснивач наше науке о народу. Писци
наше етнологије и антропологије 1. Етноантрополошки проблеми, 1, 67-75.
Грчић, М., (2004). Гносеолошки модел антропогеографије према концепцији Јова-
на Цвијића и његова научна актуелност. Демографија, 1, 25-46.
Јовичић, Ж, (2004). Цвијићева антропогеографска мисао-идејна основа савремене
географије. Демографија, 1, 13-21.
Прелић М., (2014). Јован Цвијић и прве деценије формирања и институционализо-
вање етнологије као науке у Србији. Гласник Етнографског института,
62(2), 83-96.
Радовановић, С. В., (1959). Општа антропогеографија, Увод у географију људи.
Београд: Универзитет у Београду
Радовановић, С. В., (1927). Јован Цвијић и српска антропогеографска школа. Бео-
град: Универзитет у Београду, књ. 3
Русић, Б. (1955). Етнографија или етнологија. Зборник Матице Српске, 8, 1-10.
Svetlana Madić
THE RELATIOP BETWEEP APTHROPOGEOGRAPHY APD ETHPOLOGY

– IP THE PAST APD POW
Summary
Even though these two scientific disciplines have a common history, during the
years they became separate from each other. The gap became so wide that, today, there
is no course dealing with anthropogeography at the ethnology department of the Faculty
of Philosophy in Belgrade. According to some recent studies, Jovan Cvijić's work and
importance in ethnology are considered extremely problematic. Many experts on his
work point out his appreciation for ethnology and support for its scientific development.
However, according to other authors, ethnology was studied within the framework of
anthropogeography for decades due to Jovan Cvijić and his teaching.
____________
107
As with every other scientific discipline, there are opposing views on the
origins of ethnology and its founders. Nevertheless , we cannot disregard the fact that
the first geographers deserve to be credited with the early development of ethnology.
They are the ones who used the term „ethnogeography“ for the first time, and who
started first debates related to this topic at a scientific level.
____________
108
UDK 911.3:929 Радовановић В.(093.3)

821.163.41-94
Здравко Д. Маријанац
СЈЕЋАЊА НА АКАДЕМИКА ПРОФЕСОРА ДР ВОЈИСЛАВА С.
РАДОВАНОВИЋА
"Сви ми уживамо плодове наших

коријена, стабала и грана"
(Источњачка мудрост)
Прије скоро шездесет година уписао сам се на Природно-математич-
ком факултету у Београду студијску групу - одсјек Географија. Професори
су били најбољи Цвијићеви ученици: Боривоје Ж. Милојевић, Петар С. Јо-
вановић, Војислав С. Радовановић (академици САНУ), Сима М. Милоје-
вић, те професори са других студијских група: Коста Петковић, Петар Сте-
вановић (академици САНУ), Душан Манзаловић, пуковник Марко Мило-
сављевић, Мирко Перовић, Бранко Јовановић, Мирко Барјактаревић...
____________
109
Већи број наведених професора је упокојен или пензионисан за ври-

јеме мојих студија, па су их замијенили њихови најбољи ученици: Мило-
рад Васовић, Влада Ђурић, Живадин Јовичић, Душан Дукић, Срећко Ни-
колић, Томислав Ракићевић, Љубинко Сретеновић, Драган Родић, Мило-
ван Радовановић, Михајло Костић, Јован Петровић... Млади, талентовани,
амбициозни научни радници, педагози, аутори многобројних научних
стручних радова, јавни и друштвени радници, васпитачи, писци великог
броја књига, уџбеника...
Као да сам знао и слутио да ћу једног дана писати о својим професо-
рима, па сам за вријеме студија о сваком понешто записао (укључујући и
оно шта сам о њима чуо од тадашњих младих асистената и студената).
Сви су они оставили лијепе и упечатљиве утиске и успомене. Нису
то били само изврсни предавачи, научници, него су за живота подигли
споменик, јер су успјешно наставили традицију велике географске школе
Јована Цвијића, родочелника српске географске науке са свјетском репута-
цијом и признањима.
Они су били и велики хуманисти, добри људи, интелектуалци вели-
ког знања, спремни да помогну студентима, да нас не само образују, него и
васпитају - спреме за живот и рад.
Добро сам познавао Цвијићевог ученика Војислава С. Радовановића,
академика, научника, педагога, истраживача, писца великог броја научних
радова, књига, организатора научно-истраживачких институција, српског
патриоту, промотора српске географске школе у Македонији и Хрватској.
Биографије великана наше науке пишу се понекад, нажалост, и по стерео-
типу, тако да се износи мноштво података о животу, раду, научним радо-
вима, објављеним књигама, наградама и признањима...
А из свега тога се не види човјек. Зато сам покушао да пишем о јед-
ном мање познатом Војиславу С. Радовановићу, великом Човјеку, гранит-
ној громади Цвијићеве географске школе којој је био вјеран, али је и умно-
гоме зналачки усавршио - подигао на ниво који заслужује. Наши професо-
ри, великани велике Цвијићеве школе, заслужују много више пажње, поча-
сти друштва и научне јавности, да се не забораве и вјечно буду примјери
садашњим и будућим генерацијама.
><><
Прича прва
ЧОВЈЕК – ЉУДИ И ЧОВЈЕК
Предам документа за упис у прву годину Природно-математичког
факултета, Одсјек - група Географија на шалтер 2 студентске службе. Слу-
жбеница гледа моја документа, па каже:
"Некомплетно, нема лекарског, ни уплаћеног ДОЗ (осигурања). До-
неси то сутра!"
____________
110
Zdravko D. Marijanac
Уплатим ДОЗ, добијем љекарско "способан за наставак школовања.

Флуорографисан. Пулмо: б. о."
Тако комплетирам документа.
"Индекс ћеш добити за три дана, а списак уписаних биће на огласној
табли за пар дана."
Тако и би.
Добијем индекс и студентску карту. На трећој страници, мањој, с ви-
ше печата никад видио нисам:
- Досије број 301/55,
- Уписан у зимски семестар школске...
- Флуорографисан
- За ДОЗ плаћено,
- Издата потрошачка карта,
- Издата повластица за вожњу за школску...
Шест печата, а тек први семестар!
Нико срећнији и радоснији на свијету од мене. Али, срећа и све лије-
по знају потрајати кратко.
Идем сваки дан на факултет, обилазим огласне табле - нигдје списка
уписаних. На огласној табли Одсека за географију пети дан освану списак
уписаних, али без мог презимена. Моје име и број досијеа били су на спи-
ску, али презиме под бројем 53. није моје.
Шта сад?
Одем на шалтер 2.
"Ми смо списак послали Одсеку, питајте шефа ко је направио гре-
шку."
Срећа и радост кратко потрајаше.
На Одсеку за географију питам студенте гдје је шефова канцеларија.
Показаше ми. Уђем, поздравим. Одговора нема. За столом сједи сијед чо-
вјек, наочари на пола носа, чита неку књигу, ћути. И ја ћутим. Трајало је
то, за мене, читаву вјечност. Напокон тихим, пискутавим гласом прогово-
ри, мислим, симпатичан чичица. Покажем индекс и студентску карту, ка-
жем да имам шест печата, број досијеа, а у списку нема мог презимена.
Има неко презиме које није моје, али име моје има.
Гледа ме испод наочара погледом који не обећава добро.
"Све сам разумео, да не компликујем, дођи ти у јуну сљедеће године,
па ће бити све регулирано..."
Занијемим и напустим канцеларију. (Послије сам сазнао да се то зо-
ве кабинет. Знао сам шта та ријеч значи на француском језику /cabinet/,
али има и других значења на другим језицима.) Потонуше моје наде, моји
снови. Сруши их шеф једном реченицом.
На ходницима гужва; пуно студената. Сједнем, као и неки од њих, на
степениште. Замишљен, дуго сједим, поздрављам све старије не би ли за-
____________
111
почео разговор; око подне остах готово сам. Уз степенице је журно кора-
чао висок, коштуњав, старији човјек, висока чела, орловског носа и мар-
кантних бркова. Поздравих га, он отпоздрави и, гледајући у мене, упита:
"Шта си мрке оточио брке?"
А ја одговорих:
"См`јешна вјера у јачега,
нејачег увјерит` је трудно,
но све стрепи језик му се смрзно...
Св`јет је овај тиран тиранину,
а камоли души благодатној!"
На то ће маркантни незнанац:
"Чашу меда још нико не попи
што је чашом жучи не загрчи.
чаша жучи иште чашу меда1...
С којих ли си брда сљего, чоче?"
Кажем му ко сам, шта сам, одакле сам, шта ме мори и шта сам дожи-
вио. Он се окрену вратима шефовог кабинета, прстом их показа, те ће ти-
хо: "Јеси ли био тамо?"
"Јесам!", одговорих, а он ће:
"Сједи ту, гдје си - ту си!"
Након извјесног времена (за мене вјечност), позва ме један чичица
(мислим да је то био чика-Никола, "Катица" за све на Одсеку за географију):
"Уђи у овај кабинет!"
Стоји постарији човјек бујне косе, висока стаса, личио ми је на неког
глумца, глас Шаљапина, боема познијих година...
Испричам своје јаде и муке, а тај високи рече:
"Хајде у Студентску службу и тражи другарицу Јанкулов и испричај
јој то што си нама! Реци да су те послали професор Барјактаревић и Радо-
вановић."
На Студентској служби (шалтерској) врата закључана. "Рад са сту-
дентима од 11 до 13 часова."
Куцам, али врата се не отварају. Чекаћу док се не отворе. Након из-
вјесног времена, појави се једна другарица, ниског раста, просједе косе,
доброћудног лица и очију које као да гледају да би другом учиниле добро.
Узе мој индекс:
"Сачекај ту!"
Оде у студентску службу и након мало времена, поново се појави.
"Ево ти ова цедуљица и подај је својим шефовима!"
1
Петар П. Петровић Његош: Горски вијенац.
____________
112
"Узлетим" на четврти спрат, али шефа нема. Сљедећи дан пораним.

Предам шефу цедуљицу, а он чита наглас: "Под бројем 53. на списку ове
године треба да стоји, умјесто Марјановић..."
Гледа шеф цедуљицу, поново је чита, нађе списак, исправи презиме
и рече:
"Па, што ниси прво дошао код мене да одмах исправим туђу гре-
шку?"
Човјек, Људи и човјек.
><><
Прича друга
"ЕПОХАЛНО ОТКРИЋЕ"
На Старој аутобуској станици (код кафане "Ниш", преко пута По-
ште, код Жељезничке станице), укрцамо се у аутобус. Правац Крагујевац,
преко Аранђеловца. Старији колега, бавио се атлетиком (касније постао
познати атлетски тренер), позове мене и моја два другара да им се придру-
жимо.
"Имамо утакмицу у Крагујевцу. Позови два другара из твог клуба да
иду с нама у Крагујевац!"
Позовем двојицу да појачамо екипу наше треће и четврте године, ко-
ја је кренула на теренску наставу у Шумадију и Македонију.
Нисмо се ни смјестили, а професор В. Радовановић почео је своје из-
лагање. Прво о крајевима Београда кроз које смо пролазили, па о Шумади-
ји, планинама од Авале до Рудника, њиховом настанку, појави минералних
вода... Моји другари су били одушевљени професоровим излагањем (један
студент математике, други фармације, каријеру завршили као универзитет-
ски професори на Машинском и Фармацеутском факултету у Београду).
Послије готово сат излагања услиједила је пауза. Један наш старији
колега узе гитару и започе репертоар пјесама од Вардара до Триглава.
Досадисмо професору нашим умијећем. Он полако дође до задњег
дијела аутобуса. Ми утишамо, очекујући да ће нас укорити, а он рече на-
шем гитаристи:
"Це дур", и поче да пјева, прво пјесму "Шумадија", а онда "Ој, Мора-
во". Нико се не усуди да пјева с професором, јер његов глас је био глас
оперског пјевача од ког су се тресле завјесице на прозорима аутобуса
(Шкода из 1930. године). Аутобус у Аранђеловцу стаде. Буковичка бања.
Ту нам професоров асистент одржа краће предавање о физичко-хемијским
карактеристикама минералне воде, њеној примјени и значају. Прошли смо
кроз прелијеп градски парк и дошли до монументалног Старог здања о ко-
ме је говорио професор, истичући његове архитектонске карактеристике и
историјски значај за Србију и Србе.
"Сад са другом асистентом идете на Букуљу. Видјећемо се вечерас!"
____________
113
По асистента дође неки његов познаник, сједоше на мотор-бицикл

(њемачки "cindap", ратни трофеј), а он ће нама:
"До врха ће вас водити ваш стaрији колега, професор географије,
наш студент..."
Кренусмо планинарском стазом прелијепом Букуљом, обраслом гу-
стом шумом. Велика влага, испаравање, без дашка вјетра.
Пред једном типичном шумадијском кућом, наш „водич“ сврати и
носи балонче вина. „Ово је изненађење за нашег Г.“ (младог асистента). 2
Наш „водич“ са групом студенткиња ишао је испред, а већина се
одвојила и ишла споро.
Неко предложи: „На овој спарини добро би дошао гутљај вина.“ Гу-
тљај по гутљај, плетенка се испразни. Дођсмо до врха, напунисмо балонче
водом, посједасмо на клупе испред неке ловачке или планинарске куће.
Послужише нас војничким пасуљем. Ручасмо, слушасмо језгровито изла-
гање о Букуљи и Аранђеловцу, о бањи. Наш „водич“ рече:
„Хајде да наздравимо нашем успјешном походу на Букуљу! Ред је да
вином наздравимо!“ И даде плетенку асистенту који попи гутљај-два, али
ништа не коментарише. Иде тако плетенка од уста до уста; посљедњи ће
наш „водич“: „Па, ово је вода! Извините, професоре!“ – обрати се нашем
асистенту.
Бојимо се посљедица.
Дошли смо у Аранђеловац предвече. Професор се распитивао како је
било на Букуљи. Чујем да су неке дјевојке испричале професору нашу неу-
мјесну шалу.
У некој радничкој мензи, окуписмо се сат прије вечере. Разговор о
минулом дану, утисцима, као и оном шта смо видјели и научили. Корисна
сазнања, али и важан наук да се послије сваког дана на терену разговара о
утисцима и наученом. Студенткиње су биле активне; а ми смо очекивали
професорову критику о нашем поступку с вином.
На крају, професор похвали посебно оне који су говорили и питали.
Завршавала се вечера; пред професора и асистента, радник мензе до-
несе плетенку. У алуминијске лончиће, Ђ. из Ниша налије вино. Ми стра-
хујемо, а професор ће:
„Прије него вам пожелим лаку ноћ, данашњи успјешан дан, мој аси-
стент и ви ући ћете у историју балнеолошких истраживања. Први сте доказа-
ли да се вино с надморском висином претвара у воду - на већим висинама, то
је вода, а на мањим вода се претвара у вино. Честитам! Имаћемо прилику да
саопштимо ваше епохално откриће научној и широј јавности. Попијте по гу-
тљај и увјерите се у ваше откриће! Живјели, и лаку ноћ!“
2
Односи се на Михајла Костића, који је имао надимак Гроф (прим. ред.).
____________
114
Професорову бесједу сматрали смо опростом од нашег „прекршаја“

и почели аплаудирати. Професор нам се обрати:
„Научници се памте и поштују, а политичарима се аплаудира.“
Би то важна поука за живот.
Добри професоров асистент, познат као најбољи балнеолог-географ
и признати енолог међу географима, прећута наше „откриће“.
Као да је то усуд географа-енолога.
><><
Прича трећа
ПРОФЕСОРОВ ШАЛ
Рано стигнемо у Крагујевац. Професор и асистент расположени. Зна-
чи, добро смо прошли. Професор је изложио план рада за тај дан који се
успјешно реализовао. Погледали смо Амиџин конак (амиджџа, ар. стриц),
изграђен 1819. године; разгледали смо зграду прве гимназије у Србији
(1833. године), зграда грађена 1887. године. Професор је говорио о Крагу-
јевцу, некадашњој престоници Србије, гимназији и лицеју (1838), претеча-
ма Велике школе. Видјели смо зграду позоришта, а професор је с пиететом
говорио о личности Јоакима Вујића, његовој културној, јавној и научној
мисији.
„Ако хоћеш на брзину, бар мало да упознаш неки крај, народ, посје-
ти пијацу“, говорио је професор, па смо с пијаце кренули поред гробља по-
гинулих Чеха у Првом свјетском рату, у Шумарице, највеће српско страти-
ште (геноцид) за вријеме Другог свјетског рата у Србији.
Професор је емотивно говорио о том страдању Срба, стараца, неду-
жних грађана, жена, дјеце. Професоров глас се утишавао док није потпуно
престао. Његове емоције прешле су на нас. Сугестивно је говорио, а коле-
гинице су плакале; понеку сузу пустили су и студенти.
Послије подне смо с домаћинима одиграли одбојкашку утакмицу.
Побједили смо, и за сутрадан заказали реванш.
На радном часу пред вечеру, готово да нико није говорио. Емоције
из Шумарица биле су јаче од корисног разговора.
План за сљедећи дан биле су посјете Учитељској и Вишој педаго-
шкој школи (!?); предавање о Крагујевцу и Шумадији. (Професора истори-
је и географије и нашег асистента.)
Требало је то вече да кренемо возом за Скопље. Били смо одушевље-
ни Крагујевцем, колегиницама и колегама, нашим домаћинима, смјешта-
јем, храном (коју ми нисмо имали у „Три костура“ - једној од студентских
мензи), а надасве - вечерњим дружењем.
Како остати бар још један дан?! Било је разних идеја, али један „лу-
цидни“ колега рече:
„Ријешиће то све професоров шал.“
____________
115
Нисам ништа разумио. Професор је заиста имао шал, какав никада

нисам видио – широк, дуг. Носио га је око врата. Досезао је до појаса, и
напријед и на леђима. (Много касније, сазнао сам да је професор био осје-
тљив због повреде врата, послије пада са запрежних кола.)
Како је план реализован?
На путу од Шумарица до града, творац „идеје“ наговори двије сту-
денткиње да кажу професору како им изгледа да је мало пожутио, да су му
очи као на уљу, а да га је и утисак са Шумарица онерасположио.
„Није мени ништа. Јутрос рано прошетао сам „Старом колонијом“3
без шала, а било је прохладно и вјетровито. Остађемо ипак до сутра, па на-
стављамо даље.“
Тек тада је настала наша мука. Спушта се ноћ, а ипак је професору
требало саопштити нашу намјеру . То ураде студенткиње.
На то се професор само насмијао.
„Мој шал ме је оболио, па оздравио. Студентска посла!“
Тако је шал нашег професора продужио боравак у Крагујевцу за један
дан. Ко би претпоставио да шал може бити велики сарадник студената!
><><
Прича четврта
ЛЕКЦИЈА НА КАМЕНОЈ ОГРАДИ ЦРКВЕ СВЕТОГ КЛИМЕНТА
Јутарњим возом стигосмо у Скопље. Професора су дочекали пред-
ставник Универзитета, Филозофског факултета и Музеја. Недостајао је са-
мо црвени тепих. Видимо колико цијене нашег професора.
Поче да пада киша која ограничи наш план обиласка Скопља. Про-
фесор географије Филозофског факултета водио нас је у центар и у стари
дио града. Видјели смо Душанов мост (IV вијек) и нешто дотад невиђено -
Топ-махалу, највеће насеље Цигана (Рома) у зимском периоду, у Југосла-
вији, које љети опусти због печалбе.
Показали су нам куће, никад бијељих фасада нисмо видјели; скром-
но уређене кухиње и собе, али све прекривено ћилимима и поњавама (не
само подови, већ и зидови).
Лијепо су нас примили и одговарали на наша питања. Знају своје по-
ријекло (Индија), име Циганин, а један постарији нам с поносом рече:
"Кратко живимо, али више од Срба три посто. Рано се женимо, добије-
мо дјецу и немамо ништа, али богатији смо од вас - не штедимо што имамо."
Посјетили смо цркву Св. Софије (ХVI вијек) укопану у земљу - вјер-
ници су се скривали да исповједају своју вјеру.
Потом у аутобус, и пут за Битољ. Ни лошијег аутобуса и пута, ни бо-
љег и пажљивијег возача.
3
Радничко насеље из тридесетих прошлог вијека у којем су живјеле породице за-
служних за развој индустрије у Крагујевцу.
____________
116
Професор је говорио о Македонији, Скопљу и Битољу. У Битољу

смо се кратко задржали; професор је говорио о његовом значају, као кон-
зуларном граду и највише о Браниславу Нушићу (Алкибијад Нуша,
цинцарски Alchiviadi al Nuşa), не само као писцу комедиографу, него и ди-
пломати, човјеку и досјеткама из његовог живота.4
Касно ноћу стигосмо у Охрид. Удобно се смјестисмо, добро одмори-
мо. Професор нас је одвео у град истичући карактеристике положаја, раз-
мјештаја кућа и улица, а говорио је и о типу куће. Били смо у Институту за
развој риболова. С пуно уважавања истакао је значај и допринос академи-
ка Синише Станковића за развој самионида, познате охридске пастрмке.
На Биљаниним изворима чули смо настанак пјесме "Биљана платно
бељаше", коју је професор као за себе, с неком дубоком сјетом, пјевушио.
Посјетили смо и цркве Свете Софије (ХI вијек), Св. Климента (IХ
вијек) и Св. Наума (IХ вијек). Већ у Скопљу, а и у Охриду једна група сту-
дената (мањи дио) није улазила у цркве. Професор на то није реаговао, али
кад смо изашли из цркве Св. Климента, сјели смо на камену ограду да се
одморимо. Веома опширно професор је говорио у цркви Св. Климента; чу-
ли смо о архитектонским рјешењима, чули за појмове: тробродна, базили-
ка, иконостас, иконе, житија, фреске... Сазнали смо и о црквама као цен-
трима културе, писмености, преписивању књига, Ћирилу и Методију, ути-
цају на просвјећивање народа, црквеним школама...
Кад смо се мало одморили, професор очинским ријечима поче да го-
вори о значају цркве за културу, умјетност, издавање књига... Ниједном
ријечју не помену религију, понови све што нам је у цркви говорио; без
ријечи пријекора, љутње, али у говору се осјетило незадовољство, готово
до разочарења.5
То је било вријеме интезивне борбе против религије, цркве, сопстве-
не вјере. (Још је био актуелан Голи оток, свако се сваког бојао.)
У лијепу цркву Св. Неума уђосмо сви (професорова педагогија је по-
бједила). Он одржа предавање о детаљима у цркви с нагласком на утицај
цркве на српски народ. Ко је разумио, разумио; али некима је требало ви-
ше деценија да схвате луцидног свезнадара, нашег драгог професора.
Са једног незаборавног видика код цркве Св. Наума, погледом на
Охридско језеро, професор одржа излагање о његовом настанку, каракте-
ристикама и значају. Посјетили смо и Преспанско језеро, били у Преспи и
Ресену, гости граничара на тромеђи Југославије, Грчке и Албаније, па пре-
ко Преспанског језера упутили се у Скопље. Од Струге до Скопља, профе-
4
Цитирао је један његов телеграм. Позову га у Мостар на премијеру Госпође ми-
нистарке - у потпису управник Пичета. Нушић одговори: Долазим лично, нађи не-
што презимену слично.
5 Касније сам чуо да су то "организовани" другови и другарице, чланови Партије.
____________
117
сор је говорио о Југозападној Македонији с нагласком на историјска крета-

ња, миграције, насеља, поријекло становништва.
То је било врло опширно, детаљно излагање, али са пуно детаља, сје-
те и емоција. То се ни у једном уџбенику није могло прочитати и ни од ко-
га тако сазнати.6
><><
Професор В. С. Радовановић је био досљедан Цвијићевој географ-
ској школи и његовој методологији истраживања, теренског рада, анализе
и синтезе истраженог, објављивању научних радова.7 Његовим радовима
Цвијићева визија је остваривана, а методологија осавремењена. Недовољ-
но је истражен његов рад у Скопљу и на Свеучилишту у Загребу (Мудро-
словни факултет). Професор Јован Цвијић слао је и своје друге ученике и
сараднике на рад ван Београда с одређеним циљевима и задацима.8
Професор др Војислав С Радовановић био је велики српски патриота
(зато има у српском језику једна далеко боља, јача, упечатљивија ријеч ко-
ју користим кад пишем о личностима у Републици Српској), што је поро-
дично, али и духовно наслијеђе: дјед се борио против Турака и погинуо,
отац погинуо у Првом свјетском рату, а професор је такође учествовао и
рањаван у Првом свјетском рату, син погубљен у фашистичком логору у
Њемачкој9, кћерка прогоњена у Београду током Другог свјетског рата. Као
и многи српски патриоти, потписао је Апел српском народу 1941. године и
одбио сваку сарадњу и рад на Универзитету у Београду у току рата.
Универзално знање, смисао за научни и педагошки рад, истра-
живачка способност, моћ запажања, оштро око, људскост и друге
врлине, красиле су нашег великог географа, академика, незаборавног
професора др Војислава С. Радовановића - великог Човјека.
6 Много година касније купио сам у антикварници књигу "Тиквеш и Рајец - ан-
трогеографска истраживања" објављену дисертацију проф. др Војислава С. Радо-
вановића, коју је одбранио пред комисијом: Проф. др Павле Вујевић и проф. др
Боривоје Ж. Милојевић, 1924. године.
7 Јован Цвијић је током дугогодишњег исраживачког рада написао и пет различи-
тих Упутстава за географско научна истраживања (1898-1922), те тиме помогао и
олакшао истраживачки рад својим сарадницима, млађим колегама, као и много-
бројним сарадницима различитог нивоа образовања.
8 Тако је, између осталог, проф. Јевто Дедијер радио у Сарајеву, проф. Војислав
Радовановић у Скопљу и Загребу (Мудрословни факултет Свеучилишта).
9
Син (Војислава Радовановића) Радован одведен је у неки логор у Немачкој где
му се изгубио сваки траг. Други син Милован био је познати географ. Војислав
Радовановић је имао и три кћерке: Љиљана, Биљана и Миљана (прим. ред.).
____________
118
UDK 911.373(497.113 Бочар)

908(497.113 Бочар)
Драган Ђ. Обрадовић
АНТРОПОГЕОГРАФСКА ИСПИТИВАЊА СЕВЕРНОБАНАТСКОГ СЕЛА

БОЧАРА ПО МОДЕЛУ ВОЈИСЛАВА С. РАДОВАНОВИЋА
Извод: Бочар је старо сеоско насеље у северозападном Банату, 21 km југозападно

од Кикинде и 25 km североисточно од општинског центра Новог Бечеја. У овом
раду су обрађене, по моделу Војислава С. Радовановића, основне антропогеограф-
ске карактеристике Бочара, положај и тип насеља, постанак и прошлост, име и по-
рекло становништва, привредне и културне прилике, као и изгледи за даљи развој
насеља. Константно смањење броја становника, нарочито одлазак репродуктивно
способног становништва, довело је до негативних демографских промена које су
условиле гашење и слабљење бројних функција села.
Кључне речи: Банат, Бочар, антропогеографске карактеристике, функционални

развој.
Abstract: Bočar is an old village in the northwestern Banat, with distance of 21 km

southwest of Kikinda and 25 km northeast from the municipality of Novi Bečej. In this
paper we analyzed, according to model by Vojislav S. Radovanović, the basic
anthropogeographically characteristics of Bočar, position and type of settlement, origin
and history, the name and origin of the population, economic and cultural occasions, as
well as prospects for further development of the village. The constant decrease of the
population, especially emigration of reproductive-age population has led to the negative
demographic changes that have caused the shutdown and the weakening of the many
functions of the village.
Key words: Banat, Bočar, anthropogeographically characteristics, functional development.
Увод
Најдоследнији наследник Јована Цвијића на пољу антропогеогра-
фије, академик Војислав С. Радовановић одбранио је 1924. године у Бео-
граду докторску дисертацију под насловом „Тиквеш и Рајец – антропогео-
графска испитивања“. Како је сам навео „основе и правац у испитивањима
пружили су ми радови J. Цвијића, којима је у току трију деценија форми-
рана српска антропогеографска школа.“ (Радовановић, В.С. 1924). Посеб-
ну пажњу у својим вишегодишњим антропогеографским испитивањима
новоослобођених српских крајева на Југу, знаменити географ Војислав С.
Радовановић је обратио на развитак насеља, порекло становништва и ми-
грације, као и на њихове привредне и културне прилике. Примењујући
____________
119
овај стогодишњи антропогеографски модел, извршена су антропогеограф-

ска испитивања старог севернобанатског насеља Бочар, која су показала
његову актуелност и научни значај Цвијићеве српске антропогеографке
школе и научни допринос Војислава С. Радовановића као њеног најзначај-
нијег и најдоследнијег представника.
Положај и тип
Бочар је ратарско-сточарско сеоско насеље панонског типа изгра-

ђено на контакту лесне терасе (85 m) и алувијалне равни (76 m) Тисе на
просечној надморској висини од 80 m. Налази се у северозападном Банату,
21 km југозападно од Кикинде и 25 km североисточно од општинског цен-
тра Новог Бечеја, на 450 46' 10'' северне географске ширине и 200 16' 34''
источне географске дужине. Најмање је од три сеоска насеља која припа-
дају новобечејској општини у Средње-банатском округу и по површини
атара (4.983 ha) и по броју становника (1.488). Атар Бочара, граничи се на
југу и западу атаром Новог Милошева, на северу атаром села Иђош у ки-
киндској општини, на истоку и североистоку атаром градског насеља Ки-
кинда, а на северозападу старо корито реке Тисе је граница према Бачкој и
атару насеља Мол у општини Ада (Обрадовић, Д. Ђ. 2005).
Саобраћајна повезаност Бочара са већим местима у околини је за-
довољавајућа. Асфалтним путем (5 km) реко Новог Милошева, повезан је
са државним путем I Б реда број 15 – државна граница са Мађарском (гра-
нични прелаз Бачки Брег)–Сомбор–Врбас–Бечеј-Нови Бечеј–Ново Мило-
шево–Кикинда–државна граница са Румунијом (гранични прелаз Наково),
а преко Падеја (12 km) са државним путем I Б реда број 13 – Хоргош –Ка-
њижа–Нови Кнежевац– Чока– Падеј–Кикинда–Зрењанин–Чента–Београд.
Изградњом друмског моста преко Тисе код Аде, Бочар је директно повезан
(14 km) са државним путем II А реда број 102 – Кањижа– Сента–Ада–Бе-
чеј–Темерин–Нови Сад. Од 1897. године Бочар је повезан железничком
пругом са Кикиндом и Темишваром на истоку, са Новим Бечејом, Зрења-
нином и Панчевом (Београдом) на југу и са Чоком, Новим Кнежевцем и
Сегедином, односно Сентом (1915) и Суботицом на северу. До распада
СФР Југославије редовно је саобраћао сезонски (летњи) међународни воз
Букурешт-Темишвар-Кикинда-(Бочар)-Сента-Суботица-Винковци-Загреб-
Ријека. Данас преко Бочара саобраћа шинобус два пута дневно на релацији
Суботица-Сента-Чока-Кикинда и обрнуто.
Бочар је збијено панонско насеље банатског типа подигнуто на ле-
сној тераси, које са севера, запада и југа опкољава алувијална раван реке
Тисе. Спада у плански изграђена насеља неправилног петоугаоног облика
чија дужина досеже 1000 m, а ширина 800 m. Може се поделити у два де-
ла: мањи, северни део чије се улице пружају правцем исток-запад и већи
____________
120
Dragan Đ. Obradović
део, са правцем улица северозапад-југоисток (Букуров, Б. 1971). Све улице

су широке, праве, међусобно паралелне и секу се под правим углом. Изме-
ђу асфалтираних коловоза и бетонираних тротоара налазе се дрвореди,
пространи травњаци, украсно шибље и цвећњаци. Куће су ушорене и зби-
јене једна поред друге, а све имају пространа економска дворишта и баште
које сељани најчешће користе за производњу поврћа и воћа за сопствене
потребе. Код старих кућа у продужетку стамбеног простора, изграђене су
стаје за стоку и објекти за смештај пољопривредних производа, а код но-
воизграђених кућа део зграде одвојен је од осталих пратећих објеката. Бо-
чар је подељен на пет просторно-физичких целина: Тратину (најстарија),
Подбару, Вашариште-Пескару, Јамурине и Дудару. У центру села је трг
неправилног облика на који се стиче више улица, а којим доминирају Нови
каштел- господска кућа (Слика 1), који је изградио барон Иван Бајић
(1903), два парка и стари дворац „Хертеленди“. Ту су лоциране зграде ме-
сне заједнице, месне канцеларије и пошта, као и две цркве: православна
(1814) Св. архангела Гаврила и римокатоличка подигнута 1842. године. У
центру су и осморазредна основна школа "Доситеј Обрадовић", дечји вр-
тић, библиотека, амбуланта, апотека, продавнице, пијаца, омладински и
ловачки дом (Обрадовић, Д. Ђ. 2005).
Постанак и развитак
Бочар је веома старо насеље формирано у окружењу са траговима

старије насељености (мање источноготско гробље из 5. века и гепидска не-
кропола на локалитету Песак). Први пут се помиње 1211. године у једном
писаном документу – дипломи Чанадске жупаније о додели земљишта вој-
ницима у којој се, истовремено, као први власник слободног поседа, поми-
ње неки Бочард, војник Чанадске жупаније, који је добио село у посед за
своје војничке заслуге (Borovsky, S. 1911). О имену села Бочар постоји ви-
ше верзија, а право објашњење још није дато. По тумачењу мађарске исто-
риографије „име његово потиче из старонемачког презимена Бургхарт“
(Borovsky, S. 1911), а у Прилозима и грађи за познавање насеља и насеља-
вања Војводине (Матица српска, 1964), се тврди да је име села настало по
презимену чанадске фамилије Бочард. Међутим, најновија истраживања
доказују да топоним Бочар има словенске етимолошке корене, иако је име
сачувано у деформисаном облику. У основи имена села је занимање нај-
старијих становника – израда бачви, каца и др. Старословенски израз „Бја-
чи“ – бачва, временом је претворено у облик Бјачари и у крајњем у Бочар.
Од свог настанка до данас село није мењало своје име и оно се прилагођа-
вало изговору тренутно владајуће администрације народа који су у њему
живели (мађарски Bocsar, немачки Botschar и српски Бочар).
____________
121
Од 1238. године када мађарски краљ Бела IV изузима Бочар од војне

јурисдикције, село у свом даљем развоју мења бројне власнике. Прво 1337.
године постаје власништво мађарске фамилије Телегди, а 1360. године нај-
моћније племићке породице Бочари која на поседу подиже и племићки за-
мак. Од 1561. године поседник Бочара постаје један од првака срба у Банату
Димитрије Овчаревић, заповедник града Ђуле. После његове погибије од
Турака 1566. године село је опустошено и до краја турске владавине (1718),
било је пустара (Бајић, М. И. 1983). Средином 18. века, тачније 1753. године
у историјским документима Бочар се помиње као мање српско насеље, које
је имало православну цркву од печене цигле (1758), док су околна мања ме-
ста имала цркве од бусена или черпића. Међутим, 1803. године село постаје
власништво немачке породице Хертеленди, која од 1821. године насељава
Немце из Жомбоља и Великог Бечкерека (Зрењанина) и за њих подиже прву
римокатоличку цркву (1842). Осим дворца Телегдијевих из 14. века који је
откупио и обновио, спахија Хертеленди Јожеф 1820. године подиже још је-
дан дворац (каштел) у Бочару (Ердељановић, Ј. 1992).
У другој половини 19. века Хертелендијеве поседе и дворце отку-
пљују две богате породице, српска племићка породица Бајић (средином
19. века) и мађарска породица Бајер (1890). Породица Бајић на свом посе-
ду подиже парни млин, што је било од посебног значаја за становнике села
и околних салаша. Крајем 19. века Бочар добија железничку пругу (1897) и
станицу ((Слика 2), почиње да ради основна школа (1902), и од тада почи-
ње бржи развој насеља.
Почетком 20. века Бочар добија касину, читаоницу, пошту (Слика
3) и Нови каштел- господску кућу (1903), а развија се спортски лов и орга-
низују се трке расних коња. Надалеко су били познати ловови које је при-
ређивао барон Бајић за своје бројне госте из Беча, Будима и Пеште, Теми-
швара, Сегедина, Новог Сада, Великог Бечкерека и оближње Велике Ки-
кинде. Тај период, на прелазу из 19. у 20. век, води се као време када је
основано прво ловачко друштво у Бочару, мада је ловачко друштво које и
данас постоји званично основано 1952. године.
Распадом Аустроугарске монархије 1918. године Бочар, као и оста-
ла насеља у Војводини, припада Краљевини Србији, односно новостворе-
ној држави - Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, касније названој
Краљевинa Југославијa. Међу првим удружењима и друштвима у Бочару
Срби су основали 1921. године „Соколско друштво“, Немци су 1924. годи-
не формирали фудбалски клуб БСК (Бочарски спортски клуб), а 1934. го-
дине су заједнички основали Добровољно ватрогасно друштво.
Двадесетих година 20. века у Бочару је формирано културно дру-
штво Немаца под називом Културбунд. Оно је окупљало скоро целокупно
становништво немачке националности (око 960 лица), које је тада било нај-
бројнији живаљ у селу. Почетком Другог светског рата Културбунд се ста-
____________
122
вио на располагање немачким окупационим властима, због чега је скоро це-

локупан немачки живаљ напустио Бочар пре његовог ослобођења, 4. Окто-
бра 1944. године, иселивши се у Аустрију и Немачку. На њихово место су,
почетком 1946. године, досељени српски колонисти из Босанске Крајине,
највише из среза Босанска Крупа. Доласком Срба Крајишника Бочар дожи-
вљава просперитет и знаци напретка су свуда присутни. Село добија струју
1952/53, водовод 1968 и гасовод 1988. године. Све улице су асфалтиране и
тротоари бетонирани, а Бочар је асфалтним путем повезан и са суседним ме-
стима Ново Милошево (1975) и Падеј (1989). Распадом бивше СФРЈ почет-
ком деведесетих година прошлог века село је осиромашило, привреда про-
пала, нема нових инвестиција, а једино пољопривреда обезбеђује минимум
за живот становништва и просту репродукцију (Дробац, М. М. et al. 1998).
Порекло становништва и миграције
Богатство археолошких налазишта указује на закључак да је про-

стор данашњег насеља Бочар био насељаван у давној прошлости и да су
се, на њему „сударале“ разне културе, како са ужег пасивног планинског
окружења, тако и са ширих евроазијских простора. Историјски настанак
Бочара датира из 1211. године, од када постоје и писани трагови. Крајем
14. века забележена су прва досељавања Срба са Балканског полуострва,
која су се наставила и током следећег столећа све до половине 16. века, ка-
да су Турци опустошили село и претворили га у пустару. Последице тур-
ске окупације било је безмало двестогодишње губљење континуитета по-
стојања насеља Бочар, јер се по одласку Турака као поново насељено ме-
сто помиње тек 1753. године, као мање српско село са 191 кућом (Ћурчић,
С. 2004) . Две деценије касније, 1787. године извршен је први, од следећих
пет, незваничних пописа становника на територији данашње Војводине у
којем је пописано 1.022 становника у насељу Бочар (Табела 1).
Табела 1. – Кретање броја становника Бочара на незваничним пописима 1787-1857.
Незванични пописи 1787. 1828. 1836. 1850. 1857.
Број становника 1.022 1.723 2.078 2.606 2.911
Базни индекс - 168,6 203,3 255,0 284,8
Ланчани индекс - 168,6 120,6 125,4 111,7
Извор: Borovsky, S.: Torontal Varmegue, Budapest, 1911.
Према незваничним пописима становништва, најмањи број

становника у Бочару је забележен на првом (1787), 1.022, а највише на
последњем незваничном попису (1857), 2.911 становника. Највеће
повећање броја становника Бочара забележено је између 1787. и 1828. када
је ланчани индекс износио 168,6 (Табела 1).
____________
123
Табела 2. – Кретање броја становника Бочара на неким званичним пописима

1869-2011.
Пописне године 1869. 1890. 1910. 1931. 1948. 1971. 1991. 2011.
Број становника 2.827 2.839 2.575 2.384 2.848 2.328 2.007 1.488
Базни индекс - 100,4 91,1 84,3 100,7 82,3 71,0 52,6
Ланчани индекс - 100,4 90,7 92,6 119,5 81,7 86,2 74,1
Извор: Документациони материјал Савезног завода за статистику, Београд.
После Другог светског рата из Бочара се иселило близу 280 немач-

ких, а 1946. године у ово место се досељава 230 породица из Босанске Кра-
јине, највише из околине . Број становника никада није прелазио 3.000.
Према првом званичном попису 1869. у Бочару је живело 2.827 житеља,
највише их је било по попису из 1948. године, 2.848 становника (Табела 2).
Табела 3. - Промене броја становника и домаћинстава у Бочару од 1948-2011.

Пописне године 1948. 1953. 1961. 1971. 1981. 1991. 2002. 2011.
Број становника 2.848 2.735 2.620 2.328 2.095 2.007 1.895 1.488
Бр. домаћинстава 673 675 730 701 702 692 634 584
Извор: Књиге пописа становништва, домаћинстава и станова 1948 - 2011.
године. Београд: РЗС
По демографској типологији, тј. по броју становника у селима, Бо-

чар (1.488 житеља према последњем попису 2011), сврставамо у село сред-
ње величине, мада је од последње српске колонизације и пописа 1948. до
пописа 1991. године било у групи великих села Србије. Ако посматрамо
послератни број становника и број домаћинстава у селу (Табела 3), може-
мо видети да се број Бочараца константно смањивао од првог пописа 1948.
године, до последњег пописа 2011. године када је забележен најмањи број
становника (1.488). Број домаћинстава се повећавао до 1961. године када
достиже максимум (730), а од тада па све до последњег пописа 2011. годи-
не бележи се стални пад броја домаћинстава (584).
Бочар је етнички хетерогено насеље. Већинско становништво чине
Срби, којих је по попису 2002. године било 1.521 (80,3 %), а после њих нај-
заступљенији су били Мађари 215 (11,3 %). Од осталих (8,4 %) су поједи-
начно најзаступљенији Југословени 62 (3,3 %), од укупног броја сеоског
становништва (Табела 4).
Од колонизације 1821. године (Јанкулов, Б. 1961), па до краја Дру-
гог светског рата, Немци су већинско становништво у Бочару. Највећи део
ове популације није дочекао ослободиоце 4. октобра 1944. године због пе-
токолонашке сарадње са окупатором побегавши у Аустрију и Немачку.
Остало је мало Немаца (44), мајстора и оних за које је утврђено да нису би-
ли учесници нити сарадници немачких војних формација у тек завршеном
____________
124
рату. Напуштена и потом конфискована земља бочарских Немаца била је

основа за насељавање бораца Народно-ослободилачке војске Југославије и
њихових породица из ратом опустошених пасивних, претежно планинских
крајева новоослобођене домовине (Гаћеша, Н. 1984).
Табела 4. – Етничка структура становника Бочара према пописима у периоду

1900-2002.
Попис Укупно Срби % Мађари % Немци % Остали %
1900. 2.729 750 27,5 370 13,5 1.596 58,5 13 0,5
1910. 2.576 772 30,0 437 17,0 1.325 51,4 42 1,6
1921. 2.563 742 28,9 532 20,8 1.269 49,5 20 0,8
1931. 2.384 871 36,5 462 19,4 991 41,6 60 2,5
1948. 2.848 2.143 75,3 609 21,4 44 1,5 52 1,8
1953. 2.735 2.061 75,4 605 22,1 - - 69 2,5
1961. 2.620 2.055 78,4 527 20,1 - - 38 1,5
1971. 2.328 1.745 75,0 463 19,9 - - 120 5,1
1981. 2.095 1.568 74,8 370 17,7 - - 157 7,5
1991. 2.007 1.502 74,8 273 13,6 - - 232 11,6
2002. 1.895 1.521 80,3 215 11,3 - - 159 8,4
Извор: Документациони материјал Савезног завода за статистику, Београд.
Највише досељених фамилија колонизацијом је дошло „возом без

возног реда“ 6. јануара 1946. године, из села која припадају срезу Босанска
Крупа у Босанској Крајини (Дробац, М. М. et al. 1998):
Ајдуковићи – 1 кућа, 10 чланова.; - Маленчићи – 1 к., 6 чл.; - Ивањска.

Доња Суваја. Малеши – 1 к., 10 чл.; - Залин.
Адамовићи – 7 к., 45 чл.; – Бањани, Мандићи – 5 к., 28 чл.; - Доња Суваја,
Велика Јасеница, Војевац, Залин и Залин, Пишталине и Подгомила-Ћојлук.
Пученик. Мандиши – 1 к., 2 чл.; - Пишталине.
Бајићи – 2 к., 12 чл.; - Горња Суваја. Медићи – 3 к., 20 чл.; - Баштра, Добро
Балабани – 1 к., 7 чл.; - Мали Радић. Село и Залин.
Бањци – 1 к., 10 чл.; - Горња Суваја. Мијићи – 2 к., 20 чл.; - Подгомила-
Басарићи – 1 к., 8 чл.; - Врањска. Ћојлук.
Батак – 1 к., 7 чл.; - Гудавац. Милашиновићи – 1 к., 7 чл.; - Пученик.
Бероње – 3 к., 20 чл.; - Главица, Мали Милошевићи – 2 к., 12 чл.; - Горња Суваја.
Радић и Подвран. Миљуши – 3 к., 18 чл.; - Бенаковац и
Беслаћи – 1 к., 3 чл.; - Врањска. Пученик.
Бијелићи – 1 к., 6 чл.; - Главица. Митрашиновићи – 1 к., 10 чл.; - Перна.
Борићи – 1 к., 6 чл.; - Баштра. Недимовићи – 1 к., 3 чл.; - Јасеница.
Будимири – 1 к., 11 чл.; - Језерско. Ољаче – 1 к., 4 чл.; - Ивањска.
Бурсаћи – 2 к., 11 чл.; - Горњи Бушевић. Остојићи – 3 к., 14 чл.; - Горња Суваја и
Вајагићи – 1 к., 4 чл.; - Горња Ивањска. Гудавац.
Вејиновићи – 2 к., 7 чл.; - Баштра и Павловићи – 1 к., 8 чл.; - Залин.
Подгомила- Ћојлук. Пешути – 1 к., 7 чл.; - Језерско.
____________
125
Војновићи – 1 к., 6 чл.; - Мали Радић. Пилиповићи – 1 к., 12 чл.; - Љусина.

Вукашиновићи – 1 к., 4 чл.; - Велики Поповићи – 9 к., 50 чл.; - Бањани,
Дубовик. Баштра, Бенаковац, Г. Бушевић, Добро
Гак – 1 к., 8 чл.; - Гудавац. Село, Ивањска и Отока.
Гаковићи – 2 к., 5 чл.; - Гудавац и Пријићи – 1 к., 2 чл.; - Велика Јасеница.
Бањани. Радаковићи – 3 к., 23 чл.; - Велика
Голићи – 1 к., 5 чл.; - Дувно Јасеница, Отока и Подгомиле-Ћојлук.
Грбићи – 3 к., 17 чл.; - Војевац и Горњи Рађеновићи – 3 к., 23 чл.; - Бањани.
Петровићи. Рашете – 1 к., 3 чл.; - Баштра.
Грмуше – 3 к., 23 чл.; - Љусина и Стабанџа Родићи – 1 к., 9 чл.; - Подгомиле-Ћојлук.
Дакићи – 2 к., 13 чл.; - Бањани. Роквићи – 2 к., 18 чл.; - Перна и
Дејановићи – 1 к., 7 чл.; - Бањани. Подгомила-Ћојлук.
Дошени – 3 к., 18 чл.; - Војевац и Сантрачи – 2 к., 13 чл.; - Гудавац и Мали
Дубовик. Радић.
Дробци – 3 к., 15 чл.; - Бањани и Ново Смољанци – 1 к., 4 чл.; - Велики Дубовик.
Село. Станковићи – 3 к., 29 чл.; - Гудавац и
Ђумићи – 1 к., 10 чл.; - Володер. Ивањска.
Ерцези – 1 к., 5 чл.; - Доњи Петровићи. Старчевићи – 2 к., 12 чл.; - Језерско и
Зец – 3 к., 15 чл.; - Баштра. Перна.
Зорићи – 2 к., 10 чл.; - Пученик и Стојисављевићи – 2 к., 8 чл.; - Добро
Подгомила-Ћојлук. Село и Мразовац.
Ивошевићи – 1 к., 5 чл.; - Дрежница Стојаковићи – 1 к., 7 чл.; - Војевац.
(Огулин). Стојановићи – 2 к., 13 чл.; - Перна.
Илићи – 2 к., 12 чл.; - Велика Јасеница и Ступари – 2 к., 11 чл.; - Гориња.
Јасеница. Татићи – 1 к., 6 чл.; - Стабанџа.
Јапунџе – 1 к., 3 чл.; - Горњи Петровићи. Тимотићи – 1 к. 2 чл.; - Блатна.
Јарићи – 1 к., 5 чл.; - Пученик. Тодићи – 1 к., 7 чл.; - Баштра.
Јеж – 2 к., 9 чл.; - Залин и Средњи Томичићи – 1 к., 7 чл.; - Баштра.
Дубовик. Ћерани – 2 к., 12 чл.; - Главица и
Јелаче – 3 к., 13 чл.; - Бенаковац, Војевац Збориште.
и Јасеница. Ћопићи – 1 к., 6 чл.; - Велики Дубовик.
Јерковићи – 4 к., 34 чл.; - Војевац и Ћулибрци – 4 к., 18 чл.; - Добро Село и
Суваја. Љусина.
Јовичићи – 1 к., 10 чл.; - Перна. Ћушићи – 1 к., 5 чл.; - Велики Дубовик.
Калањи – 2 к., 11 чл.; - Горњи Бушевић. Угарковићи – 1 к., 6 чл.; - Гудавац.
Карагаће – 2 к., 15 чл.; - Љусина. Умићевићи – 1 к., 5 чл.; - Бањани.
Карани – 3 к., 17 чл.; - Баштра и Горњи Цимеше – 1 к., 4 чл.; - Добро Село.
Бушевић. Шарци – 1 к., 10 чл.; - Војевац.
Карановићи – 1 к., 7 чл.; - Горњи Шегани – 2 к., 15 чл.; - Велика Јасеница
Петровићи. и Гудавац.
Карапанџе – 2 к., 16 чл.; - Перна. Шицари – 1 к., 5 чл.; - Средњи Бушевић.
Качавенде – 4 к., 25 чл.; - Војевац и Шкорићи – 5 к., 36 чл.; - Велика
Гориња. Јасеница, Врањска и Мали Радић.
Клашње – 1 к., 5 чл.; - Горњи Шкрбићи – 2 к., 11 чл.; - Велики
Петровићи. Дубовик и Пученик.
Кличковићи – 2к., 9 чл.; - Јасеница. Штрбци – 5 к., 36 чл.; - Војевац,
____________
126
Кљајићи – 1 к., 10 чл.; - Горњи Гудавац, Доња Суваја, Перна и

Петровићи. Стабанџа.
Кнежевићи – 1 к., 4 чл.; - Пишталине. Штулићи – 1 к., 7 чл.; - Бенаковац.
Ковачевићи – 4 к., 40 чл.; - Бањани, В. и
М. Радић.
Кокоти – 1 к., 6 чл.; - Гудавац.
Косановићи – 1 к., 3 чл.; - Накић.
Крајиновићи – 1 к., 11 чл.; - Велика
Јасеница.
Крнетићи – 1 к., 5 чл.; - Доњи Дубовик.
Крчмари – 1 к., 7 чл.; - Доња Суваја.
Кубети – 4 к., 19 чл.; - Врлетница,
Љусина и Перн.
Латиновићи – 3 к., 15 чл.; - Велика
Јасеница.
Личине – 1 к., 7 чл.; - Доњи Петровићи.
Лончине – 3 к., 22 чл.; - Баштра.
Лукићи – 1 к., 4 чл.; - Подгомила-
Ћојлук.
Љепоје – 1 к., 7 чл.; - Горњи Бушевић.
Љиљци – 1 к., 6 чл.; - Дренова Главица.
Љубојевићи – 2 к., 13 чл.; - Врањска и
Г. Бушевић.
Право на колонизацију је добило и осам породица, тзв. унутра-

шњих колониста, углавном из Бочара и околних места:
Буљини – 1 к., 4 чл.; - дошли из Велике Кикинде.
Буче – 1 к., 5 чл.; - из Иђоша (Кикинда).
Качавенде – 1 к., 3 чл.; - из Бочара.
Пешићи – 1 к., 7 чл.; - Рсовци (Пирот).
Сази – 1 к., 6 чл.; - Бачко Петрово Село (Бечеј).
Тот – 1 к., 5 чл.; - Падеј (Чока).
Увалин – 1 к., 4 чл.; - из Бочара.
Цуцићи – 1 к., 5 чл.; - Драгутиново (Ново Милошево).
Фуснота: 1 кућа (к.), 10 чланова (чл.);
У периоду од почетка колонизације 6. јануара 1946. године, до пре-
станка колонизације 18. марта 1948. године, у Бочару је колонизовано 230
породица са 1.446 лица из БиХ (Босанска Крајина). Истовремено, 20 поро-
дица са укупно 131 чланом се вратло у места из којих су колонизовани, та-
ко да је после завршене колонизације Бочар имао 210 колонистичких по-
родица из Босне и Херцеговине са 1315 чланова и осам породица унутра-
шњих колониста са 39 чланова.
У последњих четрдесетак година миграције у Бочару имају емиграци-
они карактер према оближњим гравитационим центрима Новом Бечеју, Ки-
____________
127
кинди, Зрењанину, Новом Саду и др., али су почетком и средином деведесе-

тих година прошлог века забележене имиграције избеглог становништва из
ратом захваћених простора проузроковане распадом бивше СФР Југославије.
Према подацима Комесаријата за избеглице – Нови Бечеј из априла
1997. године, у Бочару је било 102 избегла лица од којих 61 из Босне и
Херцеговине и 41 из Хрватске (Табела 5).
Табела 5. - Порекло имиграната у Бочар 1997. године

Место Број %
Бихаћ 6 5,9
Борово Село 4 3,9
Босанска Крупа 36 35,3
Босански Шамац 1 1,0
Доњи Лапац 4 3,9
Двор на Уни 14 13,8
Госпић 1 1,0
Грачац 1 1,0
Кључ 6 5,9
Кореница 1 1,0
Мала Трепча 3 2,9
Осијек 6 5,9
Ријека 7 6,8
Сански Мост 2 1,9
Сарајево 6 5,9
Скендер Вакуф 1 1,0
Винковци 3 2,9
Укупно 102 100,0
Извор: Комесаријат за избеглице општине Нови Бечеј.
Привредне прилике
Пољопривреда је од најранијих времена била и остала основна

привредна грана Бочараца. Они су вековима користили у свом окружењу
две фитогенетске целине: нижу и влажну алувијалну раван и вишу и сувљу
лесну терасу, што им је омогућило да се баве земљорадњом и сточарством.
Томе су допринеле и педолошке карактеристике атара које чине четири ти-
па земљишта: чернозем (са три варијетета), ливадска црница карбонатна,
ритске црнице и смонице (са два варијетета) и слатине (солоњец и солон-
чек). Преовлађују чернозем (33%), ритске црнице и смонице (27%) и сла-
тине (22%). Укупно пољопривредно земљиште износи 4.469 ha (89,7%), а
обрадиво је 2.584 ha (57,8%). Подаци о педолошком саставу и обрадивом
земљишту указују да је у бочарском атару квалитетно земљиште за обраду
заступљено са свега једном трећином. Другу трећину чини земљиште теже
____________
128
за обраду, са мање хранљивости и порозности, а преосталу трећину атара

чини слатинасто и подводно земљиште, од којег Бочарци имају веома мале
користи. На ораницама које заузимају 71% површина, гаје се житарице (ку-
куруз и пшеница) и индустријске културе (сунцокрет и шећерна репа), а за-
тим следи сточно крмно биље, поврће, воће и винова лоза. Пашњаци и лива-
де заузимају 23% површина и основа су за развој и унапређење сточарства
(овце, свиње и говеда). Врбаци, баре и низијске шуме заузимају 0,6% повр-
шина, а преосталих 5,3% је неплодно земљиште (Дробац, М. М. et al. 1998).
Током 19. века у атару Бочара су изграђене бројне салашарске на-
сеобине, међу којима су се својим изгледом, величином и опремљеношћу
посебно истицали: Естер-мајур, Керестеш-салаш, Бајер-салаш, Гроб-салаш
и Телечки салаш, Бајин салаш и Хубертов салаш. Карактеристично за овај
период је да у ратарству, поред традиционалних ратарских култура, запо-
чиње и производња дувана. После Другог светског рата процесом нацио-
нализације салаши су прешли у својину државе и после извршене комаса-
ције до 1975. године сви су порушени, а становништво је пресељено у Бо-
чар (Бајић, М. И. 1983).
Бочар је имао и две сељачке радне задруге: „Грмеч“ основана 1947.
године и „Иво Лола Рибар“ (1949). Касније је основано Пољопривредно
добро „Душан Кошутић“ (1960), које се бави ратарством, сточарством и
трговином сточне хране.
Осим бављења пољопривредом, Бочарци су имали развијену и кућ-
ну радиност у виду најрудиментарнијих облика сеоског занатства. Поред
сељана ратара и сељана сточара, у Бочару су постојали и сељани занатлије.
Вештина и самоукост којом су били обдарени преносиле су се с колена на
колено, тако да су већину својих потреба самостално задовољавали. Како
се сматрало да се добар део становника Бочара бавио израдом дрвене бура-
ди (бачви, каца и сл.), отуда и претпоставка о називу села. Од осталих бо-
чарских занатлија треба споменути бербере, обућаре, пекаре, молере и зи-
даре који су се, поред заната, бавили и пољопривредом. Са константним
смањењем броја становника села и занатство у Бочару постепено одумире.
Индустрија Бочара се почела развијати крајем 19. и почетком 20.
века проласком (1987) железничке пруге и изградњом железничке станице.
Поред две ветрењаче и циглане, изграђен је парни млин, а отпочела је и
производња сира у напредној млекарској индустријској производњи. Млин
је због отежаних услова рада, престао са радом 1947. године, а ветрењаче
су радиле до краја 70-их година прошлог века. Млекара је основана 1923.
године као "Прва војвођанска фабрика разних сирева - Огњановић и Пајж"
са седиштем у Бочару и са филијалама у Великој Кикинди и Беодри (Ново
Милошево). Са својим квалитетним качкаваљом бочарска млекара шири
своја тржишта преко Скопља и Солуна до земаља Европе, Африке и Аме-
рике. После Другог светског рата млекара је конфискована и прешла у др-
____________
129
жавну својину када је, поред барањског "Беља", била најпознатија фабрика
качкаваља у Југославији. Престала је са радом 1975. године када су по-
стројења бочарске млекаре пресељена у млекару у Чоки. Од 1985. године у
селу је са мањим прекидима радио погон за производњу конфекције, ка-
сније (1990) назван "Ботекс", који је запошљавао и до 160 радника (Дро-
бац, М. М. et al. 1998).
Културне прилике
Нарочити културни напредак српског становништва у Бочару је по-

дизање цркве од печене цигле 1758. године, која је 1814. године добила са-
дашњи изглед (Слика 5). Православни храм је посвећен Светом архангелу
Гаврилу, чији је дан и сеоска црквена слава. Иконостас је из друге половине
18. века, а 1971. године је проглашен заштићеним културним добром. Коло-
низацијом Немаца у Бочар, спахија Хертеленди Јожеф, осим раније обно-
вљеног дворца Телегдијевих из 14. века, 1820. године подиже још један дво-
рац (Pandžić, А. 2007), а 1842. подиже и римокатоличку цркву (Слика 6).
Први подаци о почетку рада школе у Бочару потичу из 1902. годи-
не. Школска зграда је изграђена од черпића и цигала, а састојала се од две
учионице и једног ходника. Уз саму школску зграду налазио се и стан за
учитеља. Школа је била власништво Српске православне општине Бочар,
која се старала за њено издржавање и за плату учитеља. Према летопису
црквене општине Бочар из 1909. године, школу је похађало 96 ученика, од
којих 47 дечака и 49 девојчица. Од 1960. године школа добија име по вели-
ком српском просветитељу Доситеју Обрадовићу – Основна школа „Доси-
теј Обрадовић“ Бочар, које и данас носи. Тек 1980. године школа је адап-
тирана и дограђена и у нове учионице и друге просторије се уселило 9
осморазредних одељења са 200 ученика (Слика 4). Од постанка школе по-
стоји библиотека, која је имала посебно место и улогу у ширењу културе и
образовања сеоског становништва. Данас је библиотека добила одговарају-
ћи простор у новоизграђеној вишенаменској згради у центру насеља и
представља огранак Народне библиотеке Нови Бечеј.
Културни живот у Бочару одувек је био богат. Срби, Немци и Ма-
ђари су имали своја посебна културна друштва. Пре Другог светског рата
у селу је деловало „Соколско друштво“ (основано 1921), које је имало ве-
жбачку, музичку, драмску и хорску секцију. Активно је радило све до
1941. године, као патриотска организација и организација за телесно и мо-
рално васпитање својих чланова, а у ствари је била и једина културна орга-
низација Срба у селу. Немци су 1924. године формирали фудбалски клуб
БСК (Бочарски спортски клуб) „Плава звезда“ у чијим редовима је, с вре-
мена на време, било места и за понеког даровитог Мађара или Србина.
____________
130
Након ослобођења и доласком српских колониста, формирана је

драмска секција која је организовала, припремала и изводила позоришне
представе за које је добила више похвала и награда на сусретима аматер-
ских група и позоришта. Од 1975. године постоји и фолклорна секција која
од 1985. године ради у оквиру поново основаног Културно-уметничког
друштва „Братство“ Бочар. При КУД-у раде драмска, фолклорна, ритмич-
ка, рецитаторска, женска и мушка изворна певачка група и група цитраша.
Спорт, а посебно фудбал, добија далеко значајније место у животу
Бочараца тек после завршетка Другог светског рата и формирања (1945)
спортског друштва „Јединство“. У оквиру друштва деловала је гимнастич-
ка, лакоатлетска, фудбалска и шаховска секција. Од осталих спортова у
Бочару су касније основани омладински рукометни и кошаркашки клубо-
ви, а веома популарне су биле и борилачке вештине (џудо, карате, савате,
самбо, теквондо, кик-бокс и др).
Народни обичаји Бочараца, Срба и Мађара, везани су за православ-
ну (Слика 7), и римокатоличку цркву, и њихове религијске обреде. Право-
славна црквена сеоска слава Бочара је Сабор Светог архангела Гаврила,
која се прославља 13. јула по старом, односно 26. јула по новом календару.
Римокатоличка црквена слава Бочара је Света девица и мученик Каталина
која се прославља 25. новембра. Већинско српско становништво у селу,
осим црквене славе, обележава и Крсну славу која се слави сваке године
истог дана, као помен на претке породице, племена братства. Најчешћа кр-
сна слава код православног становништва Бочара је Свети Никола-Никољ-
дан, коју слави 29,6 % родова, затим следе Сабор Светог Јована Крстите-
ља-Јовањдан (17,3%), и Свети великомученик Георгије-Ђурђевдан
(16,7%). Од 23 крсне славе које славе Срби у Бочару, Никољдан, Јовањдан
и Ђурђевдан слави 63,40 % српских породица (Дробац, М. М. et al. 1998).
Слика 1. – Нови каштел (господска Слика 2. – Сеоска библиотека

кућа)
____________
131
Слика 3. – Нова зграда поште Слика 4. – Основна школа «Доситеј

Обрадовић»
Слика 5. – Правосл. храм Св. архангела

Гаврила
Слика 6. – Римокатоличка црква
Фото: Д. Обрадовић
Изгледи за даљи развој
За 804 године постојања Бочар је увек био етнички хетерогено на-

сеље у којем су живели разни народи, али су од првог писaног помена
1211. године до данас у њему сложно живели Срби и Мађари. Поред њих,
једино су Немци у периоду од 1821-1944. године, када су били већинско
становништво оставили неизбрисив траг у развоју села. Од доласка Срба
Крајишника пре скоро седам деценија до данас, Бочар је израстао у савре-
мено и урбанизовано насеље које постојећом инфраструктуром задовоља-
ва готово све потребе својих становника. Ипак, садашње стање указује на
веома сиромашну привредну структуру Бочара и велики број незапосле-
них. Узрок томе је, као и у другим местима у Србији, протекли петнаесто-
годишњи транзициони период у коме је велики број становника остао без
посла. Претпоставка будућег привредног развоја је модернизација саобра-
ћајница које пролазе кроз село, пре свих железничке пруге Кикинда - Бо-
____________
132
чар - Суботица и асфалтног пута Ново Милошево - Бочар - Падеј који по-
везује Бочар са новоотвореним путним путним правцем Кикинда - Иђош -
нови мост преко Тисе - Ада и са европским коридором 10.
Имајући у виду и богато културно-историјско наслеђе са сачуваним
споменичким вредностима (два дворца, две цркве, два парка), етнолошко бла-
го Срба и Мађара, развијену пољопривредну производњу, будућност Бочара
је у развоју туризма (Обрадовић, Д. Ђ. 2010), мале привреде и отварању ма-
лих предузећа, која би представљала носиоце развоја и омогућила отварање
нових радних места. То би задржало младо становништво у селу, зауставило
вишедеценијску депопулацију и омогућило будући развој Бочара.
Бајић, М. И. (1983). Општина Нови Бечеј - географска монографија. Географске

монографије војвођанских општина. Нови Сад: Природно-математички фа-
култет, Институт за географију, 1-204.
Borovsky, S. (1911). Torontal Varmegue, Budapest. 1-654.
Букуров, Б. (1971). Насеља у северном и средњем Банату. Зборник радова Природ-
но-математичког факултета – серија за географију, (1). Нови Сад: Уни-
верзитет у Новом Саду, 315-346,
Гаћеша, Н. (1984). Аграрна реформа и колонизација у Југославији 1945-1948. Нови
Сад: Матица српска, 1-404
Дробац, М. М. et al. (1998). Бочар 1211–1998. Географске монографије војвођан-
ских насеља, Нови Сад: Универзитет у Новом Саду, Природно-математички
факултет, Институт за географију, 1-340.
Ердељановић, Ј. (1992). Срби у Банату, насеља и становништво. Нови Сад: Ма-
тица српска, Прометеј, 1-414
Јанкулов, Б. (1961): Преглед колонизације Војводине у XVIII и XIX веку. Нови Сад:
Матица српска, Посебна издања, 1-119.
Обрадовић, Д. Ђ. (2005). Географска енциклопедија насеља Србије – Војводина.
Општина Нови Бечеј. Београд: Географски факултет Универзитета у Бео-
граду, 204-208.
Обрадовић, Д. Ђ. (2010). Могућности развоја туризма у општини Нови Бечеј. Ме-
ђународни научни скуп «Територијални аспекти развоја Србије и суседних
земаља». Београд: Универзитет у Београду-Географски факултет, 433-439.
Поповић, Д. (1990). Срби у Војводини. Нови Сад: Матица српска, I-III књига, 371-
484-333.
Pandžić, А. (2007). Dvorci Vojvodine. Beograd: Zadužbina Andrejević, Biblioteka Aka-
demia, 34-36.
Радовановић, В. С. (1924). Тиквеш и Рајец – антропогеографска испитивања. Срп-
ски етнографски зборник, насеља и порекло становништва. (17). Београд:
Српска краљевска академија, 279-516.
Ћурчић, С. (2004). Насеља Баната-географске карактеристике. Нови Сад: Мати-
ца српска, 183-185.
____________
133
Републички завод за статистику и Савезни завод за статистику. Књиге пописа

становништва, домаћинстава и станова 1948-2011. године. Београд: РЗС и
СЗС.
Савезни завод за статистику. Документациони материјал. Београд.
ARTHROPOGEOGRAPHICAL RESEARCH OF BOČAR VILLAGE IR

RORTHERR BARAT – ACCORDIRG TO MODEL BY VOJISLAV S.
RADOVAROVIC
Summary
For 804 years of its existence Bocar has always been ethnically heterogeneous village,
inhabited by various peoples, but from the first written note in 1211 until today, Serbs
and Hungarians lived in harmony. In addition, only the Germans in the period from
1821 - 1944, when they were the majority population, left an indelible mark on the
development of the village. Since the arrival of Krajina Serbs nearly seven decades until
today, Bocar has grown into a modern and urbanized settlement that existing
infrastructure meets almost all needs of its inhabitants.
Bearing in mind the rich cultural and historical heritage with a preserved monumental
values (two castles, two churches, two parks), ethnological heritage of Serbs and
Hungarians, developed agricultural production, the future of Bocar is in developing
tourism, small business and starting a new small businesses, which would represent the
mainstays of development and enable the creation of new jobs. It would retain a young
population in rural areas, stopped decades of depopulation and enable future
development of Bocar.
____________
134
UDK 91:929 Радовановић В.

012 Радовановић В.
016:929 Радовановић В.
Драгица Р. Гатарић
БИОГРАФИЈА И БИБЛИОГРАФИЈА ВОЈИСЛАВА С.

РАДОВАНОВИЋА
Проф. др Војислав Радовановић (1894-1957) је рођен 27. јануара у

селу Павлици у Рашкој. Основну школу завршио је у селу Врбовцу код
Смедерева 1904. године, а гимназију у Шапцу и Нишу. Филозофски фа-
култета у Београду уписао је 1912. године, а потом је студије прекинуо
због учешћа у Првом светском рату. Студије наставља 1919. године а ди-
пломира 1921. године на географској групи Филозофског факултета у Бео-
граду. Докторирао је јуна 1924. године. Био је ученик и асистент Јована
Цвијића. У звању асистента, на Географском институту Универзитета у
Београду, радио је од 1922. до 1924. године, а од 1924-1925. у звању доцен-
та на Филозофском факултету у Скопљу. У звању ванредног професора на
Универзитету у Загребу радио је од 1925-1926. године, и од 1928-1938. на
Универзитету у Скопљу. У звању редовног професора на Универзитету у
Скопљу радио је од 1938-1941. године.
Изводио је наставу из предмета Географија и Етнологија са етно-
графијом. Био је кустос музеја у Скопљу од 1926. до 1928. године, потом
управник Етнографског одељења музеја у Скопљу од 1939-1941, и дирек-
тор музеја у Скопљу од 1939-1941. године. После Другог светског рата, од
1945. до смрти, био је редовни професор на предмету Антропогеографија
на Природно-математичком факултету и Филозофском факултету Универ-
зитета у Београду. На Географском и Етнографском институту САН од
1947. године био је ангажован као научни радник, а први директор и
управник Енографског института САН био је од 1947. до смрти.
Област његовог интересовања биле су антропогеографија, етноло-
гија и фолклор, физичка географија, геологија, историјска, економска, по-
литичка и регионална географија. Спада у ред најеминентнијих представ-
ника српске географске школе. На препоруку Јефта Дедијера започео је
још као студент антропогеографска истраживања у Тиквешу и Рајцу у Ма-
кедонији (1914-1923). Резултат тих истраживања је докторска дисертација

____________
135
«Тиквеш и Рајец», која представља једну од најисцрпнијих антропогео-

графских монографија са терена Македоније.
У установама где је био у сталном радном односу обављао је читав
низ других послова општедруштвеног, организационог и руководећег ка-
рактера. То су: уређивао је бројне етнолошке публикације, а после Другог
светског рата и сва издања Етнографског института САН, као и пет књига
«Насеља», три књиге «Народног живота и обичаја», три књиге «Расправе и
грађа» из едиције Српски етнографски зборник САН; био је члан редакци-
је Гласника српског Географског друштва (1947) и Зборника радова Гео-
графског института ПМФ-а у Београду, уредник Гласника Скопског науч-
ног друштва – одељења природних наука, затим оснивач и уредник Збор-
ника за етнографију и фолклор Скопског научног друштва; неколико годи-
на био је члан уређивачког одбора часописа «Живот и рад» и уредник Годи-
шњака музеја у Скопљу. Осим тога, био је оснивач и први секретар бившег
Отсека географског друштва у Скопљу. Професор Радовановић је учество-
вао на више научних скупова и конгреса. Био је учесник Другог конгреса
словенских географа и етнолога у Пољској 1927, затим председник Словен-
ско-етнографске секције на Другом међународном Конгресу слависта у Вар-
шави 1934, потом редовни члан и председник привредно-географске секције
IV Конгреса словенских географа и етнографа у Бугарској 1936. године.
Професор Радовановић је био члан у неколико познатих научних
друштава. Најзначајнија чланства у научним институцијама биле су му: до-
писни члан САН од 1940. године, затим био је члан Бугарског географског
друштва од 1936. године, потом редовни члан и први секретар Научног дру-
штва у Скопљу (од 1925), редовни члан и потпредседник СГД-а, као и осни-
вач и секретар Одсека СГД-а у Скопљу од 1922. године. Осим тога, активно
је учествовао у разним културно-просветним друштвима и институцијама.
Oбјавио je више радова: научних монографија, оригиналних и прегледних на-
учних радова, тематских карата, научно-популарних радова, уџбеника итд.
Проф. Радовановић је припадао оној релативно малобројној генераци-
ји универзитетских професора и научних радника српске научне географске
школе који су својим истраживачким преокупацијама и методологијом рада
успоставили континуитет наше традиционалне научне географије Цвијићевог
доба. Истраживачка оријентација професора Радовановића била је од самог
почетка његове научне каријере везана за антропогеографију и остварио је ре-
зултате трајне научне вредности. На том сложеном пољу научноистраживач-
ког рада, који захтева интензивну комуникацију са свим географским дисци-
плинама, као и са читавим низом сродних основних и примењених наука,
професор Радовановић је допринео његовој систематичности.
За свој рад у области науке и струке којом се бавио проф. Радовано-
вић је добио више признања.
____________
136
Dragica R. Gatarić
БИБЛИОГРАФИЈА
Радовановић, С. В. (1924). Тиквеш и Рајец: антропогеографска испитива-

ња. Насеља и порекло становништва, VII, Београд: Српска академија
наука, 129-565.
Радовановић, С. В. (1924). Школски атлас [Картографска грађа]: за средње
и стручне школе, Београд, 1924.
Радовановић, С. В. (1925). Вулкански пепео у нашој земљи и на Балкан-
ском полуострву од ерупције Везува 1631. године. Гласник Скопског
научног друштва, (1)1, 235-245.
Радовановић, С. В. (1926). Терасе изнад ушћа Тополке у Вардар. Гласник
Географског друштва, (12), 17-43.
Радовановић, С. В. (1927). Скопље, Савремена Опћина, бр. 7.
Радовановић, С. В. (1927). Скопље, Београд: "Туцовић",
Радовановић, С. В. (1927). Јован Цвијић и српска антропогеографска шко-
ла, Београд: Јединство
Радовановић, С. В. (1927). Jован Цвијић: његов научни рад у Јужној Срби-
ји, Београд: Јединство
Радовановић, С. В. (1927). Култ простонародних црквених ктитора у Ју-
жној Србији. Гласник Скопског научног друштва, (3)1, 99-104.
Радовановић, С. В. (1928). Мали денудациони облици гнајског земљишта:
прилог из Јужне Србије. Гласник Скопског научног друштва, 4(1), 53-
120.
Радовановић, С. В. (1928). Култ простонародних и црквених ктитора у Ју-
жној Србији. Гласник скопског научног друштва, (3), 1-16.
Радовановић, С. В. (1929). Национални завет Јована Цвијића: (са сликом и
факсимилом народног великана), Живот и рад, Београд, 1-27.
Радовановић, С. В. (1928). Народно опхођење према старинама у Јужној
Србији. Јужни преглед, 2 (9), 385-406.
Радовановић, С. В. (1928). О народној храни у Маријову. Гласник Географ-
ског друштва, (14), 131-137.
Радовановић, С. В. (1928). Наше старо оружје. Јужни Преглед, 2 (7), 3-6.
Радовановић, С. В. (1929). Бомбило, Бомболов или Бомболовић у Прилепу.
Јужни преглед, (2), 1-7.
Радовановић, С. В. (1929). Радови етнолошког семинара Скопског факул-
тета на проучавању народа Јужне Србије и суседних области од 1925.
до 1928, Скопље, 309-310.
Радовановић, С. В. (1929). Свети Милош Обилић јужно-србијански култ
народног хероја, Живот и рад, Београд, 3-7.
____________
137
Радовановић, С. В. (1930). Младе вулканске појаве и облици у неогену крај

Вардара на улазу у Таворску клисуру и пред Демир-капијом: значај
језерских тераса и наслага за одредбе о небиеним вулканима, Годи-
шњак Скопског Филозофског факултета, (1), 253-295.
Радовановић, С. В. (1930). Сеоска насеља у Јужној Србији [Картографска
грађа], Атлас Географског друштва, св. 4, Београд
Радовановић, С. В. (1929/1930). Народна предања о убијању старих људи –
географско-етнографска поређења. Гласник Скопског научног дру-
штва, 7-8(3-4), 309-346.
Радовановић, С. В. (1930). Ступњевити отсеци Бабе над Плетваром – при-
лог денудационо-структурним облицима рељефа. Гласник Географ-
ског друштва, 16, 140-151.
Радовановић, С. В. (1931). Маријовци у песми, причи и шали – неколико
прегршти из ризнице духовног блага Јужносрбијанаца. Зборник за
етнографију и фолклор Јужне Србије и суседних области, (1), 65-
231.
Радовановић, С. В. (1931). Холокарст Хуме под Кожуфом: прилог познава-
њу карста у области Родопског масива. Гласник Скопског научног
друштва, (9)3, 108-158.
Радовановић, С. В. (1932). Проблем антропогеографских испитивања Ју-
жне Србије. Зборник радова на III Конгресу словенских географа и
етнографа у Југославији 1930, Београд, 25-34.
Радовановић, С. В. (1932). Гипсни рељеф Косовраста у долини Радике ви-
ше Дебра. Гласник Географског друштва, 18, 59-79.
Радовановић, С. В. (1934). Кварцитски остењаци Маркова Камена на ста-
рој језерској обали на јужној страни Водна. Гласник Географског дру-
штва, (20), 70-75.
Радовановић, С. В. (1934). Велика језера Јужне Србије: Охридско, Пре-
спанско и Дојранско, Атлас Географског друштва, (12).
Радовановић, С. В. (1935). Народна ношња у Маријову: са 52 слике у тек-
сту. Гласник Скопског научног друштва, 14(8 и 9), 1-154.
Радовановић, С. В. (1935). Света Злата Мегленска: јужносрбијански култ
девојке народне мученице. Споменица српско-православног саборног
храма Свете Богородице у Скопљу: 1835-1935, 329-336.
Радовановић, С. В. (1936). Горња и Доња Белица у Струшком Дримколу –
пример постанка сезонских влашких сточарских насеља и њихова
преобраћања у стална насеља. Гласник Географског друштва, 22, 21-
29.
Радовановић, С. В. (1937). Две омашке у тумачењу Душановог Законика:
осуда потстрекача себарских сабора на губитак људске части и до-
стојанства - осуда неисправних поротника на гашење њихова рода и
порода. Годишњак Скопског филозофског факултета, 147-164.
____________
138
Dragica R. Gatarić
Радовановић, С. В. (1937). Географске основе Јужне Србије: (са 33 слике у

тексту и 1 картом у прилогу), Споменица двадесетпетогодишње
ослобођења Јужне Србије 1912-1937, Скопље, 1-134.
Радовановић, С. В. (1938). Писмо Тихомиру Ђорђевићу, Скопље.
Радовановић, С. В. (1947). Један пример зачетних долинских облика и си-
стема у растреситом земљишту. Гласник Географског друштва, 27,
62-75.
Радовановић, С. В. (1948). Сељачка буна у Маријову у Македонији у дру-
гој половини XVI века – Један пример географске убификације исто-
ријских догађаја на основу испитивања насеља и порекла становни-
штва, Зборник Филозофског факултета у Београду, (1), 293-308.
Радовановић, С. В. (1952). Питања горње границе сталних насеља – неко-
лико примера из наше земље. Гласник Етнографског института
САН, 1(1-2), 422-430.
Радовановић, С. В. (1952). Становништво земље данас и за последња три
столећа: распоред, густина и пораст становништва појединих делова
света и целе земље. Гласник Етнографског института САН, 1(1-2),
355-371.
Радовановић, С. В. (1952). Прилози антропогеграфској библиографији на-
шој: библиографија антропогеографских радова у географским часо-
писима и осталим издањима топографских друштава ФНРЈ за првих
шест послератних година народне државе: (1945-1950). Гласник Ет-
нографског института САНУ, 1(1-2), 1-18.
Радовановић, С. В. (1952). Поводом једног новог прилога питању о проме-
нама и развитку географске средине. Гласник Етнографског инсти-
тута САН, 1(1-2), 297-340.
Радовановић, С. В. (1952). Марков мегдан с Мусом - Култ народног херо-
ја–заштитника сиротиње раје. Гласник Етнографског института
САН, 1(1-2), 213-256.
Радовановић, В. С. (1953/54). Јован Цвијић. Гласник Етнографског инсти-
тута САН, (II-III), 1-66.
Радовановић, С. В. (1953/54). Југославија – географски положај, унутра-
шње и спољашње везе. Гласник Етнографског института САНУ,
2(3), 115-146.
Радовановић, С. В. (1956). Београд – географски положај и значај главног
града наше земље. Зборник радова са IV Конгреса географа Југосла-
вије, 139-149.
Радовановић, С. В. (1957). О неким Цвијићевим антропогеографским и ет-
нолошким основама утканим у једну новију историјско-књижевну
студију о једном знаменитом српском писцу. Гласник Етнографског
института, (4-6), 311-319.
Радовановић, С. В. (1958). Јован Цвијић, Београд: Нолит
____________
139
Радовановић, С. В. (1959). Општа антропогеографија. Београд: Грађевин-

ска књига
Радовановић, С. В. (1960). Географски положај и територијални развитак
Београда, Зборник радова Географског института, 7, 1-26.
Радовановић, С. В., Радовановић, М. (1994). Шабачка Посавина и Поцери-
на: антропогеографска испитивања, Нови Сад
Радовановић, С. В., Радовановић, М. (1998). Антропогеографска испитива-
ња 1929. године у Подујеву. Гласник Етнографског института САН,
143-152.
____________
140
АУТОРИ AUTHORS
Др ДРАГИЦА Р. ГАТАРИЋ, доцент, Универзитет у Београду – Географски факултет,

Студентски трг 3/III, Београд, тел. 011/2637421, e-mail: gataricgaga@gmail.com
DRAGICA R. GATARIĆ, Ph.D., senior lecturer, University of Belgrade – Faculty of Geography,
Studentski trg 3/III, Belgrade, phone + 381 11 2637421, e-mail:gataricgaga@gmail.com
Др МИРКО ГРЧИЋ, редовни професор, Универзитет у Београду – Географски фа-
култет, Студентски трг 3/III, Београд, тел. 011/2637421, e-mail: mirko@gef.bg.ac.rs
MIRKO GRČIĆ, Ph.D., full professor, University of Belgrade – Faculty of Geography,
Studentski trg 3/III, Belgrade, phone + 381 11 2637421, e-mail: mirko@gef.bg.ac.rs
Msc СВЕТЛАНА МАДИЋ, професор географије, Сомборски пут 104, Апатин,
25260, e-mail: madic_ceca90@hotmail.com
SVETLANA MADIĆ, M.Sc., professor geography, 104 Somborski put St., Apatin,
25260, e-mail: madic_ceca90@hotmail.com
Др ЗДРАВКО МАРИЈАНАЦ, редовни професор у пензији, Универзитет у Бањој
Луци, Природно-математички факултет, Младена Стојановића 2, Бања Лука, тел.
00387 51 319142
ZDRAVKO MARIJANAC, Ph.D., full professor retired, University of Banja Luka,
Faculty of Sciences, 2 Mladena Stanojevića St., Banja Luka, phone + 387 51 319142
Др МАРИЈА МАРТИНОВИЋ, доцент, Универзитет у Београду – Географски фа-
култет, Студентски трг 3/III, Београд, тел. 011/2637421, e-mail:
mmartinovic@gef.bg.ac.rs
MARIJA MARTINOVIĆ, Ph.D., senior lecturer, University of Belgrade – Faculty of
Geography, Studentski trg 3/III, Belgrade, phone + 381 11 2637421, e-mail:
mmartinovic@gef.bg.ac.rs
Др МИРОЉУБ А. МИЛИНЧИЋ, редовни професор, Универзитет у Београду – Ге-
ографски факултет, Студентски трг 3/III, Београд, тел. 011/2637421, e-mail:
mikan@gef.bg.ac.rs
MIROLJUB A. MILINČIĆ, Ph.D., full professor, University of Belgrade – Faculty of
mikan@gef.bg.ac.rs
Др ДЕСАНКА НИКОЛИЋ, научни саветник у пензији, Етнографски институт
САНУ, Београд
DESANKA NIKOLIĆ, Ph.D., scientific advisor retired, The Institute of Ethnography
SASA, Belgrade
Мр ДРАГАН Ђ. ОБРАДОВИЋ, туризмолог, Универзитет у Београду – Географски
факултет, Београд, тел. 011/2637421, e-mail: dragan@gef.bg.ac.rs
DRAGAN Đ. OBRADOVIĆ, M.sc., turizmolog, University of Belgrade – Faculty of
dragan@gef.bg.ac.rs
____________
141
Др МИЛОВАН ПЕЦЕЉ, редовни професор, Универзитет у Београду – Географски

факултет, Студентски трг 3/III, Београд, тел. 011/2637421, e-mail:
milovanpecelj@yahoo.com
MILOVAN PECELJ, Ph.D., full professor, University of Belgrade – Faculty of Geography,
Studentski trg 3/III, Belgrade, phone + 381 11 2637421, e-mail: milovanpecelj@yahoo.com
Др ИВАН РАТКАЈ, ванредни професор, Универзитет у Београду – Географски
факултет, Студентски трг 3/III, Београд, тел. 011/2637421, e-mail: ivan@gef.bg.ac.rs
IVAN RATKAJ, Ph.D., associate professor, University of Belgrade – Faculty of Geography,
Studentski trg 3/III, Belgrade, phone + 381 11 2637421, e-mail: ivan@gef.bg.ac.rs
Др МИКИЦА СИБИНОВИЋ, доцент, Универзитет у Београду – Географски факул-
тет, Студентски трг 3/III, Београд, тел. 011/2637421, e-mail: mikicasibinovic@yahoo.com
MIKICA SIBINOVIĆ, Ph.D., senior lecturer, University of Belgrade – Faculty of
mikicasibinovic@yahoo.com
Др СТЕВАН М. СТАНКОВИЋ, професор емеритус, Универзитет у Београду – Гео-
графски факултет, Студентски трг 3/III, Београд, тел. 011/2637421, e-mail:
geofiz40@gmail.com
STEVAN M. STANKOVIĆ, Ph.D., professor emeritus, University of Belgrade –
Faculty of Geography, Studentski trg 3/III, Belgrade, phone + 381 11 2637421, e-mail:
geofiz40@gmail.com
Др МИЛЕНА СПАСОВСКИ, редовни професор, Универзитет у Београду – Географ-
ски факултет, Студентски трг 3/III, Београд, тел. 011/2637421, e-mail:
milena@gef.bg.ac.rs
MILENA SPASOVSKI, Ph.D., full professor, University of Belgrade – Faculty of
milena@gef.bg.ac.rs
Др ДРАГУТИН ТОШИЋ, редовни професор, Универзитет у Београду – Географски
факултет, Студентски трг 3/III, Београд, тел. 011/2637421, e-mail: tosic@gef.bg.ac.rs
DRAGUTIN TOŠIĆ, Ph.D., full professor, University of Belgrade – Faculty of Geography,
Studentski trg 3/III, Belgrade, phone + 381 11 2637421, e-mail: tosic@gef.bg.ac.rs
Др ДЕЈАН ФИЛИПОВИЋ, редовни професор, Универзитет у Београду – Географ-
ски факултет, Студентски трг 3/III, Београд, тел. 011/2637421, e-mail:
dejanf@EUnet.rs
DEJAN FILIPOVIĆ, Ph.D., full professor, University of Belgrade – Faculty of
dejanf@EUnet.rs
Др ДАНИЦА ШАНТИЋ, доцент, Универзитет у Београду – Географски факултет,
Студентски трг 3/III, Београд, тел. 011/2637421, e-mail: danicam@gef.bg.ac.rs
DANICA ŠANTIĆ, Ph.D., senior lecturer, University of Belgrade – Faculty of
Geography, Studentski trg 3/III, Belgrade, phone + 381 11 2637421, e-mail: danicam-
@gef.bg.ac.rs
Напомена редакције: Сви радови су примљени до 1. 07. 2015. године и рецензирани су

на Географском факултету Универзитета у Београду.
____________
142
CIP – Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд
314 (497.11)
ДЕМОГРАФИЈА: међународни часопис за демографска
и остала друштвена истраживања = Demography:
international journal for demographic and other social studies /
главни и одговорни уредник Мирко Грчић. – 2004, књ. 1– .
– Београд (Студентски трг 3/III): Географски факултет
Универзитета у Београду, 2004 – (Београд: Планета принт).
– 25 cm
Годишње
ISSN 1820–4244 = Демографија
COBISS. SR–ID 118674444
____________
143

Demografija 12

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Demografija 12

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ

ISS 1820 - 4244

– Међународни часопис за демографска и остала друштвена истраживања –

Штампано средствима Министарства просвете, науке и

ISS 1820 - 4244

– International journal for demographic and other social studies –

Printed with financial support of the Ministry of Education, Science and

Главни и одговорни уредник

Београд, 20.3. 2015.

Географски факултет, Студентски трг 3/3

Проф. др Владимир Ђурић, Универзитет у Београду – Географски факултет

Проф. др Дејан Филиповић, декан, Универзитет у Београду – Географски

РАСПРАВЕ И ЧЛАНЦИ PAPERS A;D ARTICLES

Мирко Грчић: ПРЕДГОВОР ....................................................................................... 11

АУТОРИ (AUTHORS) ................................................................................................. 141

У организацији Српског географског друштва и Географског фа-

UDK 91:929 Радовановић В.

ВОЈИСЛАВ С. РАДОВАНОВИЋ О ЈОВАНУ ЦВИЈИЋУ

Извод: Војислав С. Радовановић, географ, висок научни ниво постигао је истра-

Кључне речи: Војислав С. Радовановић, Јован Цвијић, географија, антропогео-

Apstract: Vojislav S. Radovanović, geographer, reach high scientific level in exploring

Key words: Vojislav S. Radovanović, Jovan Cvijić, Geography, Anthropogeography.

Војислав С. Радовановић (27. јануар 1894. – 26. април 1957) је рођен

Војислав С. Радовановић је студије географије завршио 1921. године

Метохији. Активно је учествовао у раду Међународног конгреса слависта у

сти, те је и данас цитиран. Слично Јовану Цвијићу, научним аргументима

Свом узору, Јовану Цвијићу, В.С. Радовановић се на најбољи могући

етнолошким основама утканим у једну новију историјско-књижевну сту-

је да се оно сматра својеврсним програмом и стратегијом истраживања ко-

Уважавајући схватање Васе Чубриловића (1897-1990), историчара,

Књига истанчаног казивања

Књигу Јован Цвијић, Војислав С. Радовановић посветио је успоме-

тиче Војислав С. Радовановић, позабавио разноврсним питањима. У том по-

Цвијићев ученик и сарадник, Војислав С. Радовановић, има и извесне

Сагласност ставова са страним научницима

Своје ставове о значају Цвијићевих научних резултата у домену плеи-

Значајан допринос антропогеографији

Као врстан антропогеограф, Војислав С. Радовановић, до детаља

правом светлу на бројним примерима. Залагање за изградњу саобраћајница

вом La Péninsule Balcanique, Géographie humaine, штампано у Паризу, а затим,

миграцијама, измениле раније ту насељено становништво. Миграције ста-

Миграције, обележје становника Балкана

Актуелношћу и акутношћу миграције становништва и данас привлаче

Београду, под насловом Нова област у антропогеографији, поред осталог ис-

и то ће бити од знатног утицаја на новије генерације, које ће кренути пу-

Као заговорник југословенства, Јован Цвијић је сасвим јасно позна-

налазе никакве тешкоће у решавању етничког питања, ми бисмо најтопли-

дескрипцију, коју је осудио у приказу књиге Милана Милићевића, која је об-

ћи у својој младости корене географске научне мисли, Цвијић бележи на

Радовановић, С. В. (1955-1957). О неким Цвијићевим антропогеографским и етноло-

VOJISLAV S. RADOVAVOVIĆ OV JOVAV CVIJIĆ

Vojislav S. Radovanović (1894-1957) is one of the best-known students and associates

UDK 911.3 Радовановић В.

ГНОСЕОЛОШКИ МОДЕЛ КЛАСИЧНЕ АНТРОПОГЕОГРАФИЈЕ

Кључне речи: Антропогеографија, методологија, Јован Цвијић, Војислав Радова-

Abstract: Vojislav Radovanović belongs to the classics of Serbian anthropogeographic

Key words: Anthropogeography, methodology, Jovan Cvijić, Vojislav Radovanović

Да бисмо схватили значај и улогу рада В. С. Радовановића у развоју ан-

скоро сви су се бавили антропогеографским проучавањима, али В. С. Радо-

Предметна и методолошка суштина антропогеографске

Географија је дуго сматрана као „око“ историје. Важан покушај да оса-

Специфичности рада В. С. Радовановића у домену антропогеографије

В. С. Радовановић је тежио ка интегралном приступу у антропогеогра-

ISS 1820 - 4244

ISS 1820 - 4244