UNIVERZITET U NOVOM

SADU

FILOZOFSKI FAKULTET
ODSEK ZA FILOZOFIJU

Seminarsik rad iz filozofije prirode:

Konceptualizacija atomizma u filozofiji prirode Lukrecija,

Lajbnica i Nilsa Bora

Student: Mentor:
Đorđe Bengin Goran Rujević

Novi Sad

2016.
 Apstrakt

Autor u ovom radu predstavlja tri filozofska sistema u kojima se raspravlja o atomizmu,
kroz prizmu specifičnog istorijskog konteksta u kojima se oni pojavljuju. Pretpostavljajući
diskontinuirani razvoj niza ovih ideja, autor pokušava da naznači sličnosti i razlike u
konceptualizaciji ove tri teorija atoma, radi jasnije slike osnovnih karakteristika atomističke
hipoteze. Osnovna nit vodilja ovog rada jeste uočavanje odnosa jednog i mnoštva, kao i
iscrtavanje karakteristika mnoštvenih jednih koji stoje u temelju prirode. Zaključak ovog rada je
da ne postoji teorijski kontinuitet atomizma, takođe i da se specifične karakteristike atoma
menjaju kroz epohe sa namerom da se prilagode celokupnom sistemu, te objasni širi spektar
fenomena kroz specifičan zahtev istorijske situacije.

Ključne reči: atom, materijalizam, prostor, kretanje, atomizam

2
 Uvod

Prvim filozofskim impulsom ispitivanja prirode započinje i sama filozofija, ovakav

početak u toku narednih vekova postavlja zahteve koji formiraju klasičnu raspravu o prirodi.
Unutar ranog filozofskog diskursa pojavljuju se prve ideje o prirodi, postavljene kao prve
filozofske kategorije: stoiheion, arhê, ousía, hýlê¸hôra. Naime, svi ovi zahtevi pružaju koordinate
unutar kojih se kreću rešenja pitanja filozofije prirode. Ona su postavljena pred filozofe i
predstavljaju pitanja najviše prirode: da li postoji jedno počelo ili više, ako ih postoji više da li je
njihov broj ograničen ili neograničen, da li su počela jedna po kvalitetu ili različita, da li postoji
prazan prostor ili je sve ispunjeno, da li postoji kretanje ili ne postoji, ako postoji kretanje da li je
nasumično ili determinisano. Dalje, da li je počelo određeno kao materijalno ili nematerijalno, i
ako je materijalno koje je materije, da li one koju vidimo ili neka potpuno druga. Ove aporije
najjasnije su predstavljene u Zenonovim paradoksima, uprkos njegovoj apologiji Parmenidove
poeme, on pokazuje jasno probleme većine od ovih postavki, kao i poteškoću odabira bilo kojeg
od predstavljenih stavova.

,,Ako postoji mnoštvo, nužno mora biti toliko (stvari) koliko ima, ni više ni manje od
toga. A ako ih je toliko koliko ih je, onda će biti ograničene (brojem). Ako postoji mnoštvo,
bivstvujuće (stvari), su (brojem) neograničene; jer uvek posred bivstvujućih (stvari) ima i drugih,
i opet i drugih posred onih, i tako su bivstvujuće stvari neograničene (brojem).’’ 1 Posmatrajući
problem broja stvari u prirodi mi dobijamo pogled u manir rezonovanja o ovim aporijama.
Naime, ne samo što on ovde dovodi u pitanje broj stvari, on postavlja i pitanje o praznom
prostoru, jer postulira pravilo da uz svaku stvar nužno mora da stoji druga stvar, on time govori
da nema mesta praznom prostoru. To nas dovodi do pitanja o kretanju, jer ako ne postoji prazan
prostor i uz svaku stvar stoji stvar, pa makar bilo beskonačno puno stvari, mi ne možemo govoriti
o kretanju. Pitanjem o stvarima koje se nužno nastavljaju na stvari, mi dolazimo do toga da
moramo da govorimo i o veličinama. ,,Jer ako bi takvo bilo pridruženo drugom bivstvujućem, ne
bi ga učinilo ništa većim; jer budući (samo) bez veličine, kada se pridoda, ništa ne umnožava u
veličini; i tako bi ono što je odano već bilo ništa. A ako se oduzimaju (ove veličine) druga neće

1
S. Žunjić, Fragmenti elejaca Parmenid – Zenon – Melis, BIGZ, Beograd, 1984. str 75.

3
biti ništa manja, kao što se ni po dodavanju neće povećati, jasno je da što je pridodano kao i ono
što je oduzeto beše ništa.”2. Na ovu aporiju nastavlja se ona da je svaka stvar jednaka samo sama
sebi te nema veličinu, a ako nema veličinu onda je ujedno i ništa. Međutim, ovakav niz
zaključivanja je usmeren ujedno i kao kritika njegovih savremenika, prvenstveno Anaksagore sa
njegovom konceptualizacijim homeomerija koje su opisane kao beskonačno male i beskonačne
po broju i kvalitetu, i Empedokla sa konceptualizacijom elemenata kojih je samo četiri, ali su
određeni kao kvaliteti i svojim spajanjem u određenim merama tvore fizičke stvari. Ovako
opisani počeci prirode ne mogu da grade materijalne fizičke stvari i time se dovodi u pitanje sama
mogućnost njihovog učestvovanja u raspravi filozofije prirode. Anaksagora pokušava da dâ
legitimnu konceptualizaciju odgovora na sve postavljene probleme. Naime, on osmišljava
semena koja su beskonačno mala i beskonačna po broju, između kojih ne postoji prostor i ona su
određena kvalitetom, pokreću se i spajaju po zakonodavstvu uma koje ih pokreće da bi tvorile
jednostavne elemente i iz njih kompleksnije predmete. Ovim on pokušava da omogući i
heraklitsko kretanje, ali i Parmenidov zahtev za održivošću osnovnih bića, time što homeomerije
ne mogu biti dalje deljene jer su beskonačno male, kao i zahtev jonskih fizičara ka
transformativnošću počela prirode. Međutim, moramo da ponovimo kritike Zenona da
beskonačno mala semena ne bi mogla da se udruže da tvore bilo šta što ima mere jer one same
nemaju veličinu, te su ništa. Kritike Anaksagori upućuje takođe i Lukrecije u svojoj poemi De
rerum natura, ukazujući na to da ako pretpostavimo da postoji beskonačno puno kvaliteta, onda
spajanje homeomerija istih kvaliteta ne bi bilo verovatno, kao i da je kretanje bez praznog
prostora prosto neintuitivno.

Iako su Pitagorejci uveli u grčko razmišljanje mogućnost postojanja mnoštvenosti

prvobitnih bića, ipak konceptualizacija atomizma započinje tek sa Anaksagorom, a dobija svoj
naziv sa Demokritom. Ono što je svojstveno za atomizam jeste namera da se odgovori na sve
zahteve postavljene pred filozofiju prirode sa uverenjem da se to može postići postulirajući
mnoštvenost večnih nedeljivih elemenata prirodnog materijalnog sveta. Atomizam se razvijao i
menjao kroz istoriju ali je opstala ideja odnosa jednog i mnoštva, to jest mnoštvenosti jednakih
osnovnih nedeljivih elemata sveta koji su večni, imaju težinu i oblik, beskonačni u broju, te
svojim spajanjem i kombinovanjem tvore sve stvari kao slova svojim kombinovanjem što tvore
bezbroj reči.
2
Isto. str. 75

4
 De rerum natura, Lukrecije Tit Kar – epikurejski atomizam

,, Ja ću o suštini nebesa i bogova zbor početi, i sveta osnove ja ću otkriti prve, iz kojih
stvara priroda, i hrani, i množi stvari, kud ih ponovo rastvara ona kad ih razori.” 3 Lukrecijeva
poema De rerum natura, predstavlja prvi u potpunosti očuvani filozofski spis epikurejskog
učenja o atomima, stoga predstavlja prvi tekst o materijalističkoj konceptualizaciji atoma. Ovo je
bitna teorijska opaska jer do tada, ontološke konceptualizacije Anaksagore, Pitagorejaca i Elejaca
predstavljaju ispitivanje ontoloških početaka kao početaka koji predstavljaju matematičke
jedinice koje nemaju materijalni karakter. Anica Savić Rebac u svom predgovoru za preprev
Lukrecijeve poeme, naglašava vrednost i kompletnost prikaza atomističkog učenja u njegovom
delu, čime ono omogućava pogled na osnovne pretpostavke ranijih materijalističkih filozofa čija
dela nisu sačuvana u celosti. Dakle, čitajući ovu poemu mi stojimo u samom srcu atomističkog
materijalizma, koji se razvio u antici kao kompleksni pokušaj odgovora na sva pitanja postavljena
o prirodi.

Prvi aksiom s kojim započinje sistem materijalističkog atomizma pretpostavlja ontološki

dualizam atoma i praznog prostora. ,,Sva priroda sastoji se dvoga: postoje tela, i postoji prostor –
praznina gde su tela, gde se kreću u pravcu raznom.’’ 4 Ovakva situacija postavlja tela i prostor u
poziciji jednakog ontološkog dignteta, te su oba večan osnov prirode. Prostor predstavlja uslov
mogućnosti kretanja tela, te je uslov mogućnosti postojanja dinamičke prirode, onakve prirode
koja je nama poznata. Karakteristike realne prirode postavljaju uslove konceptualizacije prostora
i atoma. Dakle, prostor mora biti bezgraničan, jer ukoliko bi imao granicu do sad bi se sva tela
slegla i priroda bi se umrtvila, ne bi bilo kretanja ni promene. Dalje, prostor može biti ili pun ili
prazan nema trećeg, te jedno mesto može samo jedno telo ispunjavati. ,,Jer gde prostor zjapi
prazninom, onde ne postoji telo, gde god je telo, pusta prostora tu nema’’ 5 Iz beskonačnosti
prostora dalje se izvodi da on nema mere niti centra, te se ne može opisati ni odrediti.
Beskonačnost prostora takođe uslovljava i beskonačnost broja atoma, jer ukoliko bi bio ograničen
broj atoma u neograničenom prostoru, atomi bi se rasuli i nikad ništa ne bi postalo.

3
T. Lukrecije Kar, O prirodi stvari, Prosveta izdavačko preduzeće srbije, Beograd, 1951 god., str. 7
4
Isto, str. 21.
5
Isto, str. 25.

5
 Atomi u poemi De rerum natura, predstavljaju osnov materijalne prirode, pomoću njih
sve što jeste postoji onakvo kako se pojavljuje u prirodi. Karateristike prostora uslovljavaju
konceptualizaciju atoma, bezgranični prostor zahteva beskonačni broj atoma koji se stalno kreću,
oni se ne mogu zaustaviti na jednom mestu. Naime, ovo večno kretanje atoma uslovljava da
atomi ne mogu po naravi biti beskonačno raznovrsi, jer se u bezgraničnosti prostora dva ista
nikad ne bi srela, te ne bi nastalo nijedno kompleksno telo. Beskonačnost atoma u bezgraničnom
prostoru, prilikom stalnog kretanja, uslovljava da materija nikad nije više ili manje zgusnuta, ona
je podjednako raspoređena. ,,Zato su atomi i danas u pokretu onom istom u kom su bili još od
iskona”6 . Atomi su ograničeni po naravi koja je određena samo njihovom veličinom i oblikom.

Međutim, najmanja tela prirode nisu samo uslovljena karakteristikama prostora, već
unose u sistem pirode svoje specifičnosti. Atomi imaju veličinu te nisu shvaćeni kao
infinitizemalne matematičke jedinice bez delova, kao apsolutna jednina, kao nematerijalni
element prirode. Naprotiv, na tragu Demokrita i Epikura, Lukrecije konceptualizuje večna tela
kao materijalna, ona imaju veličinu i dimenzije, ali su i dalje nedeljiva i nepropadljiva. Deljivost i
propadljivost su izazvani složenošću tela i prisustvom praznine u telu. ,,Jer ne može se ništa bez
praznine ni zdrobiti, ni slomiti ni rascepiti ni vlagu primiti, stud što prožima, ni plam prodirni –
rušilačke snage.”7 Dakle, iako atomi imaju veličinu i meru, oni su jednostavni, apsolutne gustine.

Osnovni elementi osim veličine, oblika i težine, nemaju drugih kvalitativnih odredbi, sve
što jeste u prirodi postoji samo kroz specifično povezivanje atoma u određenu strukturu. Dakle,
ne postoje semena zlata koja se spajaju da bi stvorile zlato, već atomi koji nemaju ništa od zlata u
sebi specifičnim nizanjem tvore zlato. Lukrecije opisuje ovo povezivanje putem analogije sa
povezivanjem slova prilikom nastajanja reči. Sama slova po sebi nemaju značenje reči koju
formiraju, ali kad se postave u specifični redosled ona čine određen smisao. Naime, ovakve
strukture atoma se formiraju po zakonima prirode i traju dok ih dovoljna sila ne raskine. Ovakvo
povezivanje atoma podseća na teoriju semena koju konceptualizuje Anaksagora, ali Lukrecije
uvodi specifične razlike na tragu Epikura i Demokrita. Naime, atomi za razliku od semena nisu
neograičeni po raznovrsnosti naravi, njih ima određen broj, i oni svojim mnogovrsnim spajanjem
čine svu raznovrsnost prirode. Lukrecije daje dva argumenta u prilog ovakvoj konceptualizaciji.
Prvi, ukoliko bi atomi bili beskonačni po naravi onda bi priroda bila mnogo raznovrsnija,
6
Isto, str. 65.
7
Isto, str. 26.

6
jedinstvenija, ne bi se često sretala dva prirodna tela koja bi bila iste vrste. Drugi argument,
poziva na zakon dovoljnog razloga, jer kako Lukrecije nagoveštava, konačan broj vrsta atoma
svojim specifičnim povezivanjm omogućava beskonačnu raznolikost prirodnih tela.

Atomi su tela, sa veličinom, oblikom i težinom, pomoću ovih karakteristika opisano je

njihovo kretanje kao posledica njihove težine, a padanje je večno jer prostor nema granica.
Međutim, da bi se opisala sva kompleksnost slučaja, atomima su dodeljena još dva oblika
kretanja, prvo je sudaranje a drugo je samostalno skretaje s putanje padanja. Skretanje predstavlja
epikurejski raskid sa atomističkim determinizmom Demokrita.

Lukrecije u svojoj poemi De rerum natura, iznosi jedan završen sistem atomizma, te
izvodi njegove karakteristike geometrijski i predstavlja ih u smislenom redosledu. Međutim, na
samom početku Lukrecije uvodi samo dva ontološka pincipa telo i prostor, no iz njihovih
međusobnih interakcija i karakteristika mi ne možemo da dedukujemo princip nizanja tela u
tvorbi prirodnih tela. Propadanje prirodnih tela je izvedeno iz principa sudara tela, u kom slučaju
se raspadne ono s manje praznine u sebi, no sam princip spajanja atoma u specifične nizove koji
tvore prirodne tvari nije moguće izvesti iz datih premisa, niti je moguće izvesti uopšte samu moć
spajanja atoma8.

Ove probleme Lukrecije, pokušava da reši uvodeći prirodu koja kao Fatum uslovljava
zakone nizanja atoma, priroda uslovljava narav prirodnih tela koja mogu biti stvorena specifičnim
nizanjem atoma, a opet narav prirodnih tela je sadržana u nizu atoma koja ga čine. 9 Uvođenje
prirode kao principa spanja atoma ne objašnjava u potpunosti fenomen spajanja atoma, i pored
toga uvodi zbrku u geometrijsko izvođenje atomističkog sistema prirode.

8
Moć spajanja je moguće pretpostaviti, ali princip i narav veza je opet nemoguće izvesti iz konceptualizacije atoma,
tako da, ako bismo zamislili atome koji se mogu spajati bez pravila i mere, moramo pretpostaviti da se svi atomi u
jednom trenutku spoje, što bi bio kraj promene. Ukoliko ne bi postojala mera i pravilo spajanja atoma opet ništa ne bi
sprečilo da postoji jedinstveno sveobuhvatno prirodno telo.
9
Priroda, ovde predstavljena kao veliki zakonodavac, određuje koja prirodna tela mogu biti, ujedno time uslovljava
nizanje atoma (te ne može postati zlatno brdo, drvo od mesa...itd.), ali ta pravila bi trebalo da postoje pre nizanja
atoma, što ne može stojati ako prihvatimo da su ontološki prvi prostor i telo,te ništa ne može biti prvobitnije od niza
atoma sem pojedinačnog atoma i praznog prostora. Ovako postavljen problem zahtevao bi da se Lukrecije odrekne
materijalističkog izvođenja prirode i postavljanja potpuno drugog dualizma – s jedne strane su materijalni principi
telo i prostor, dok je s druge strane nematerijalna priroda.

7
 Monadologija, Lajbnic – Novovekovni atomizam

,,Monada, o kojoj ćemo ovde zboriti, nije ništa drugo do prosta supstancija, koja ulazi u
sastav složenih; prosta, tj. bez delova.” 10 Za Lajbnica, monada jeste apsolutna jedinica, logička
tačka, nematerijalni osnov stvarnosti i time ova filozofija stoji bliže Anaksagori i Elejcima nego
materijalistički orijentisanim Epikurejcima i Demokritu. Monade nemaju nikakvih delova, niti
veličine, one ne nastaju niti propadaju, na njih ne mogu da utiču spoljašnje sile. Međutim,
Lajbnicove monade imaju osobenosti, svaka je monada jedinstvena, i sve one se kontinuirano
menjaju, no ove promene se dešavaju prema unutrašnjim pravilima. Upravo zbog svoje prirode
monade ne čine svojim nizanjem prirodna tela, već su one same jedina prava priroda, sve što mi
karakterišemo kao prirodno telo je za Lajbnica samo fenomen. Monade ne mogu da grade
strukture jer su otporne na spoljašnje uticaje te jedino formiraju agregate, i pomoću njih
objašnjene su sve složene supstancije. Naime, agregati se formiraju prema volji božanske monade
koja je uslov mogućnosti prestabilirane harmonije.

Monade se konceptualno razvijaju izvan atomističke tradicije, u pokušaju da se odgovori

na probleme novovekovne metafizike. One se kao teorija razvijaju iz potpuno drugačijih
pretpostavki, te kada se govori o novovekovnom atomizmu promašuje se sama narav monada i
njihova konceptualna svrha unutar Lajbnicovog metafizičkog sistema. Prva pretpostavka koju
moramo da uzmemo u obzir prilikom posmatranja monada, jeste novovekovna teorija
supstancije, kao večnog i nepromenjivog osnova sve prirode. Druga pretpostavka, jeste centralna
pozicija hrišćanstva u životima filozofa. Ova dva osnovna faktora predstavljaju specifične uslove
pod kojima se formiraju novovekovne filozofije.

Novovekovnu konceptualizaciju supstancije postavio je Dekart u svojom delu Meditacije

o prvoj filozofiji. On pretpostavlja akrakteristike i osnovne zahteve postavljene pred supstanciju.
Naime, supstancija mora da bude: samostalna, samoodrživa, samonikla, nepromenjiva i
nepropadljiva. U svom delu, Dekart, izvodi dve supstancije istog ontološkog digniteta, prostiruću
i misleću supstanciju koje, kroz međusobno odnošenje kreiraju osnov sve prirode. Međutim,

10
Gotfrid Vilhelm Lajbnic, ,,Monadologija’’, u: Monadologija prev. M.Lj.Milenković , EIDOS, Vrnjačka Banja,
2002, str. 85.

8
postulirajući dve supstancije, koje su radikalno samostalne i različite, Dekart dobija nepremostivi
jaz između dve supstancije koji onemogućuje odnošenje koje je neophodno prilikom formiranja
prirodnih tela. Ovakva teorijska situacija dovodi do dve posledice: prva je da su prirodna tela
shvaćena kao automatoni bez duše i bez razuma, a druga je da je jedinstvo razuma i tela ljudske
egzistencije shvaćeno kao intervencija Boga kao garanta poklapanja misleće i protežne
supstancije. Na njegovom tragu, Spinoza prihvata karakterizaciju supstancije ali postulira da je
jedino Bog supstancija, dok su protežnost i mislenost samo atruibuti supstancije tj. Boga.
Lajbnicu je neprihvatljivo Spinozino rešenje jer je jeretičko i poriče sveobuhvatnost specifičnih
promena unutar bića. Dakle, Lajbnic kada osmišljava svoj metafizički sistem predstavljen u
Monadologiji, ima na umu ne samo problem supstancije nego i potrebe usklađivanja metafzike i
teologije. Naime, svaka monada u Lajbnicovom sistemu jeste supstacija, one su samostalne,
samoodržive, samonikle, nepropadljive i neuništive. Međutim, iako su sve monade po naravi iste,
one imaju različite stepene percepcije i u konstantnoj su unutrašnjoj promeni koja je određena
jedino unutrašnjim zakonima.

Dakle, Lajbnic prvobitno predstavlja božansku monadu kao božansku po tome što ima
apsolutnu percepciju, te se i čitava teološka hijerarhija bića može objasniti preko ovakvog
stepenovanja. No, iako su njegove monade nepropadljive, one imaju svoj početak jer su stvorene,
sve u jednom trenutku ni iz čega. Priroda u ovom metafizičkom sistemu je predstavljena kao puki
pojavni fenomen, koji nema ontološku vrednost, obzirom da su jedina prava bića monade, a
iluzija prirode održava se božanskom prestabiliranom harmonijom. Uvedena harmonija
uslovljava simultanost događaja u prirodi, i paralelnost odgovarajućih unutrašnjih promena
različitih monada.

Posmatrajući teoriju monada, teško je ne primetiti fundamentalne razlike koje ova teorija
ima u odnosu na teoriju atoma. Atomi su materijalna tela, određene veličine, mere i težine koja ne
nastaju, ne propadaju niti se menjaju, oni formiraju nizove i strukture koje čine prirodne stvari.
Oni su po broju beskonačni i nalaze se u fizičkom bezgraničnom prostoru, i postoji prazan
prostor. Za razliku od atoma monade su nematerijalne, apsolutne matematičke jedinice, one
nemaju veličinu, težinu niti se kreću, međutim, promenljive su po svojim svojstvima. One se
nalaze u logičkom prostoru, i ne mogu međusobno da se odnose niti stvaraju strukure. Lajbnicove

9
monade nisu elementi prirodnih materijalnih stvari, one predstavljaju metafizičku realnost
prirodnih bića, te se prema prirodi odnose analoški.

Atomska fizika i opis prirode – Nils Bor, savremena konceptualizacija atoma

Fizika, nastavlja savremena ispitivanja prirode i njenih fenomena na tragu klasičnih

ispitivanja filozofije prirode. Međutim, za razliku od filozofije prirode, fizika ne postulira najviše
principe iz kojih dalje izvodi pojedinačne slučajeve prirodnih pojava, već se vodi
eksperimentalnom metodom u determinisanju jasnih uslova pod kojima se pojavljuje određena
pojava, te iz tih saznanja konstruiše zakone i više principe prirode. Upravo ovakav metod rada,
dovodi do temeljnih preispitivanja koncepta, jezika i modela unutar znanja fizike. Prilikom
ispitivanja atoma, fizičari nailaze na epistemološki problem posmatranja i merenja. ,,Bliže
rečeno, svaki pokušaj prostorno-vremenskog uređenja dovodi do prekida uzročnog lanca, pošto je
takav pokušaj povezan sa suštinskom razmenom impulsa i energije između čestica, mernih
štapova i satova koji se koriste za posmatranje; a upravo ova razmena ne može biti uzeta u obzir
ako merni instrumenti treba da služe svojoj nameni.” 11 Naime, kada je u pitanju posmatranje i
merenje atoma i atomskih fenomena, Ajnštanov ideal posmatranja 12 ne može biti dosegnut upravo
zbog specifičinosti prirode atoma. Savremeni eksperimenti ukazuju na nedovoljnost klasičnih
mehaničkih i elektro-magnetskih modela i termina prilikom opisivanja prirode atoma, te moramo
napustiti premise o kontinuitetu i uzročnim lancima reakcija prilikom govora o fenomenu atoma.

Posmatrajući model atoma, mi možemo primetiti da je njegov spoljašnji omotač sačinjen

od negativno naelektirsanih čestica, elektrona, dok je jezgro sačinjeno od pozitivno naelektrisanih
čestica, i njih na okupu drži sila privlačenja suprotno naelektrisanih čestica. Njegova težina je
određena masom jezgra, dok se promene svojstva supstancije dešavaju zavisno od električnog
naboja. ,,E sada se ovaj ceo broj, koji određuje i broj prisutnih elektrona u neutralnom atomu,
pojavljuje kao atomski broj koji elementima određuje njihovo mesto u takozvanom periodnom
11
N.Bor, ,,Kvant dejstva i opis prirode“, u: Atomska fizika i opis prirode, prev. S. Stojanović, Izdavačka knjižarnica
Zorana Stojanovića Sremski karlovci, Novi Sad, 2009., str. 100.
12
,, Kao što je Ajnštajn naglašavao, pretpostavka da svako opažanje u krajnjoj liniji zavisi od podudaranja u prostoru
i vremenu objekkta i mernih instrumenata i da ga je stoga, moguće definisati nezavisno od referentnog sistema
posmatrača.“ N.Bor, ,,Kvant dejstva i opis prirode“, u: Atomska fizika i opis prirode, prev. S. Stojanović, Izdavačka
knjižarnica Zorana Stojanovića Sremski karlovci, Novi Sad, 2009., str. 100.

10
sistemu…”13. Naime, pored raznovrsnosti naravi atoma, savremena konceptualizacija shvata
atome kao promenljive sisteme, koji se ne menjaju kontinuirano kroz uzročno posledične veze,
već naprotiv, menja se diskontinuirano, i promena se može predvideti samo u određenom
stepenu verovatnoće. Svaku promenu u stanju atoma moramo posmatrati kao individualni
fenomen, koji je nemoguće detaljno opisati. ,,Na ovom mestu smo toliko odaljeni od uzročnog
načina opisa da je moguće reći da atom, koji se nalazi u određenom stacionarnom stanju,
poseduje slobodan izbor između nekoliko mogućih prelazaka u druga stacionarna stanja. Zbog
prirode materije o kojoj govorimo, pri predviđanju pojedinačnih procesa, jedino što možemo jeste
da primenimo razmatranje o verovatnoći da se nešto desi…”14 Dakle, uobičajeni fizički i hemijski
procesi ne utiču na atomsko jezgro već samo na povezivanje elektrona u strukture, što govori o
stabilnosti elemenata. Međutim, iako atomska jezgra jesu stabilnija od elektronskog omotača, i
ona su podložna raspadanju i cepanju kako po unnutrašnjoj nužnosti tako i zbog spoljnih uticaja.

Dakle, pričajući klasičnom terminologijom, atomi konceptualizovani u savremenoj fizici

imaju težinu, veličinu, i meru. Oni su materijalni, promenljivi, propadljivi i sastavljeni od sitnijih
čestica. Naime, oni formiraju nedeterministički svet time što promene nisu uslovljene apsolutnim
važenjem uzročno-posledičnih veza, već postoji samo spektar verovatnoća mogućih posledica.
Savremena fizika ne određuje da li atoma ima beskonačno puno ili ne,niti da li su beskonačni po
raznovrsnosti naravi. Atomima ne možemo da pripišemo ni jedan drugi kvalitet sem njihovog
atomskog broja. Međutim, govor klasičnom terminologijom promašuje osnovu problematike.
Naime, klasična konceptualizacija atoma pretpostavlja da je atom osnovna, materijalna i prva
jedinica cele prirode, što ne možemo reći za savremenu konceptualizaciju atoma. Savremena
fizika nam skreće pažnju na manjkavost klasičnih stacionarnih karakterizacija atoma, i na nužnost
promene samog jezika kojim govorimo o atomima. Dakle, kada govorimo o Borovom atomu mi
mislimo o stabilnoj strukturi, koja se ne menja po modelu procesa, već diskontinuiranim
prelaskom iz stanja u stanje.

13
N. Bor, ,, Atomska teorija i osnovni principi koji stoje u temelju opisa prirode“, u: Atomska fizika i opis prirode,
prev. S. Stojanović, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića Sremski karlovci, Novi Sad, 2009., str. 107.
14
Isto, str. 112.

11
 Zaključak

Posmatrajući ova tri teorijska sistema vidimo da između njih postoji jako malo
zajedničkih karakteristika, te s ogromnom zadrškom možemo govoriti o filozofskoj tradiciji
atomizma. Jasno je da su oni uslovljeni istorijskim trenutkom u kom su nastali, te govore iz
specifičnih perspektiva kojima je često zajednički samo jezik klasičnog atomizma kojim više ili
manje uspešno pokušavaju da izraze specifičnosti svog filozofskog sistema.

Lukrecije i antički materijalisti epikurejske škole postavljaju klasičnu teoriju atomizma u

kojoj su atomi razumljeni kao slova koja dobijaju smisao tek u sistemu reči, te i atomi imaju
realnu vidljivu egzistenciju tek kad stoje u sistemu prirodne stvari, no prirodna stvar može da
bude posmatrana kao trajuća tek putem večnosti atoma koji je čine. Dakle, atomi kao elementi
predstavljaju sam uslov mogućnost sve prirode.

Lajbnic je daleko udaljen od antičke konceptualizacije atoma, njegove monade ne

predstavljaju elemente prirodnih bića, već su jedino one prava i realna bića. Njegova
konceptualizacija izlazi iz potrebe da razbije dotadašnje probleme novovekovne fizike, te on
umesto da nastavi teorijski tok svojih prethodnika, pokušava da uvede nov odnos jednog i
mnoštva. Svaka monada jeste supstancija, jednakog digniteta sa drugima, te ovde ne postoji
odnos jedno-mnoštvo, već se utvrđuje novi odnos mnoštvenosti jednih.

Nils Bor, u svom delu Atomska fizika i opis prirode, predstavlja dotadašnja saznanja o
atomima i probleme na koje su naišli fizičari prilikom pokušaja postuliranja teorijske hipoteze
pomoću koje bi opisali i razumeli rezultate dobijene kroz eksperimente. Iako se on koristi
klasičnim terminima da bi oslikao dotadašnji uspeh fizike, on konstantno naglašava koliko su
takva sredstva manjkava prilikom opisivanja naravi atoma. U njegovom teorijskom sistemu
atomi su shvaćeni kao strukture, koje prelaze iz jednog stanja u drugo prema zakonima
verovatnoće, čime samo naglašava specifičnost naravi savremenih atoma. Naime, oni više nisu
osnovni elementi, niti mnoštvenost jednih, već iznad svega jedna u nizu kompleksnih struktura
koje u međusobnim odnosima i interakcijama određuju prirodni svet.

12
 Literatura

 Tit Lukrecije Kar, O prirodi stvari, prepev Anica S. Rebac, Prosveta izdavačko preduzeće
srbije, Beograd, 1951.
 S. Žunjić, Fragmenti elejaca Parmenid – Zenon – Melis, BIGZ, Beograd, 1984.
 N.Bor, ,,Kvant dejstva i opis prirode“, u: Atomska fizika i opis prirode, prev. S.
Stojanović, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića Sremski karlovci, Novi Sad, 2009.
 N. Bor, ,, Atomska teorija i osnovni principi koji stoje u temelju opisa prirode“, u:
Atomska fizika i opis prirode, prev. S. Stojanović, Izdavačka knjižarnica Zorana
Stojanovića Sremski karlovci, Novi Sad, 2009.
 Gotfrid Vilhelm Lajbnic, ,,Monadologija’’, u: Monadologija prev. M.Lj.Milenković ,
EIDOS, Vrnjačka Banja, 2002.
 Mirko Aćimović, Ontologija prirode, Akademska knjiga, Novi sad, 2009.

13
 Sadržaj

Apstrakt............................................................................................................................................2

Uvod.................................................................................................................................................3

De rerum natura, Lukrecije Tit Kar – epikurejski atomizam..........................................................5

Monadologija, Lajbnic – Novovekovni atomizam...........................................................................8

Atomska fizika i opis prirode – Nils Bor, savremena konceptualizacija atoma.............................10

Zaključak........................................................................................................................................12

Literatura........................................................................................................................................13

Sadržaj............................................................................................................................................14

14