ПРОТОКОЛ ЗА СИСТЕМАТИЗАЦИЈУ, КАТАЛОГИЗАЦИЈУ И
АРХИВИРАЊЕ ТЕРЕНСКЕ ГРАЂЕ
1 ПОДАЦИ О ИСТРАЖИВАЧУ
1.1. Тимски рад
1.2. Сниматељ
2 ПОДАЦИ О ВРЕМЕНУ И
МЕСТУ НАСТАНКА ЗБИРКЕ
(ПРОЈЕКТА)
3 ПОДАЦИ О САДРЖАЈУ
АУДИО ЗАПИСА (табеларни
преглед)
3.1. именовање фајлова
3.2. повезивање фајлова,
саговорника и истраживача
3.3. преглед садржаја с
минутажом
3.4. каталогизација
3.5. документација
4 ПОДАЦИ О
САГОВОРНИЦИМА
4а ОДНОС ИСТРАЖИВАЧА И
САГОВОРНИКА
4.1. познати саговорници
4.2. непознати саговорници
5 ПРИПРЕМА ЗА РАЗГОВОР
5.1: саговорници су
припремљени за разговор
5.2: саговорници нису
припремљени за разговор
6 ПУБЛИКА И КОНТЕКСТ
6.1: улога и држање публике
6.2: контекст комуникације /
извођења / казивања / певања
Дара Екмечић, Филолошки факултет
Универзитета у Београду, Катедра за рпску
књижевност са јужнословенским
књижевностима, број индекса: 2016/1384
Збирка је самостално урађена
15.08.2021.
Београд
Додатак 1.
Снимак први: Јелена Екмечић 1
Снимак други: Јелена Екмечић 2
Додатак 2.
Тематска каталогизација: школовање,
свакодневни живот, обичаји
Жанровска каталогизација: животна прича
• Јелена Екмечић
• Рођена 1947. у Владимировцу
• Српкиња, пензионерка
Јелена Екмечић – баба
Дара Екмечић – унука
Саговорник и истраживач су у родбинским
односима
Саговорник је раније упознат са темом
фолклорног пројекта и замољен је да се
припреми за разговор.
Саговорник је сам осмислио одговор.
Са саговорником се разговара без присуства
публике.
Собзиром на то да су истраживач и саговорник
у блиским родбинским односима, разговор је
протекао врло пријатно и у опуштеној
1
 атмосфери. Оно што је ометало реализацију
разговора дужи временски период била је
поприлично неповољна епидемиолошка
ситуација услед пандемије вируса COVID-19.
Сусрет истраживача и саговорника је неколико
пута одлаган јер истраживач није хтео да
саговорника излаже здравственом ризику, а све
то имајући у виду његово нарушено опште
здравствено стање. Ипак, иако је ризик и овога
пута постојао, саговорник није показивао страх
и нелагоду, већ је био расположен за разговор.
Истраживач је знао да саговорник радо воли да
се присећа минулих времена и живота у
Херцеговини, знао је и да тај период живота у
њему буди лепе емоције, па да ће самим тим с
пуно ентузијазма приступити истраживању.
Приметни су делови у којима саговорник пази
на то како се изражава и које речи употребљава,
али како време одмиче, све више долази до
изражаја његова опуштеност, па чак и употреба
псовке при крају разговора. Приметно је и то да
је у неким ситуацијама долазило до
неразумевања између истраживача и
саговорника. Услед тога је истраживач
понављао одређена питања да би из саговорника
извукао оно што је желео да чује. Истраживач је
овог саговорника одабрао јер је најстарији живи
сведок некадашњег начина живота породице, а
који је у могућности да учествује у
истраживању. Иако су неке од прича које су
испричане познате истраживачу од раније, он се
трудио да то не показује и да не подсећа
саговорника на изостављене моменте. Разлике у
причама испричаним у свакодневним
разговорима и причама испричаним за потребе
истраживања нису велике. Оне се огледају у
детаљима који додатно дочаравају одређену
ситуацију или предмет о ком се говори, а за те
детаље истраживач претпоставља да саговорник
не може увек да их се сети и помене.
Саговорник током разговора често помиње
имена рођака и пријатеља, као и имена села из
околине тадашњег пребивалишта.
7 СНИМАЊЕ
Саговорник је сниман мобилним телефоном
који снима звук.
8 САГЛАСНОСТ Саговорник је одобрио снимање, представљање
и коришћење грађе.
8.1. одобрење саговорника – 8.1. саговорник није сагласан са снимањем
снимање мобилним телефоном који снима звук.

2
 8.2. одобрење саговорника –
представљање и коришћење
грађе
8.2.1. анонимност
8.3. одобрење истраживача
8.2. саговорник јесте одобрио коришћење и
објављивање дела или целине транскрипта, или
приказивање снимка у настави, у научним
публикацијама и пројектима
8.2.1. саговорник жели да се његово име
користи анонимно
8.3. истраживач јесте одобрио да се његова
грађа (снимци, транскрипти) користе у настави,
научним публикацијама и пројектима

Додатак 1:

Аудио запис 1
Истраживач Дара Екмечић

Име фајла, врста записа, трајање Јелена Екмечић 1, аудио запис

снимка 48:54

Време и место снимања 15.08.2021.

Београд
Саговорник Јелена Екмечић (рођена 1947. у
Владимировцу)

Аудио запис 2
Истраживач Дара Екмечић

Име фајла, врста записа, трајање Јелена Екмечић 2, аудио запис

снимка 06:55

Време и место снимања 15.08.2021.

Београд
Саговорник Јелена Екмечић (рођена 1947. у
Владимировцу)

Додатак 2:

Аудио снимак 1
Истраживач Дара Екмечић

Име фајла, врста записа, трајање Јелена Екмечић 1, аудио снимак

снимка 48:54
Време и место снимања 15.08.2021.
Београд
Саговорник Јелена Екмечић (рођена 1947. у
Владимировцу)

3
 1. Комунизам 00:00 – 02:57
2. Титови пионири 02:57 – 05:48
3. Школовање 05:48 – 07:05
4. Крсна слава 07:05 - 09:16
5. Божић 09:16 – 20:17
6. Кућа и окућница 20:17 – 22:05
7. Одређивање међе 22:05 – 22:40
8. Село и изглед села 22:40 – 24:00
9. Подела послова у домаћинству 24:00 – 24:53
10. Техника и електрични уређаји 24:53- 27:49
11. Божићна предсказања 27:50 – 31:01
12. Структура села 31:01 - 32:40
13. О делатностима и зимници 32:43 - 34:45
14. О зими на мору 34: 45 – 35:45
15. Пољопривредно земљиште 35: 45 - 36: 30
16. Сточарство 36:57 – 37: 16
17. Пољопривредна производња 37: 18 - 38:15
18. Друштвени живот и сеоска слава 38:15 - 42: 44
19. Структура становништва 42: 44 – 44:55
20. Почетак ратних сукоба 44:55 – 45:40
21. Прослава Нове године 45:48 – 48:54

Аудио снимак 2
Истраживач Дара Екмечић

Име фајла, врста записа, трајање Јелена Екмечић 2, аудио снимак

снимка 06:55
Време и место снимања 15.08.2021.
Београд

Саговорник Јелена Екмечић (рођена 1947. у

Владимировцу)

1. Дружење са брачним паром 00:00 – 02: 10

муслиманске вероисповести
2. Кумство 02: 37- 03:50
3. Одлазак на сахрану и џеназу 04:29 – 06:55

Јелена Екмечић 1.
4
Дара Екмечић: Е, почело је. Е, овако, бако, ти сад мени си рекла да си се запослила
1975. године, значи, то је негде у време комунизма, па мене занима како сте тад
славили празнике. Ти си била члан партије?

Јелена Екмечић: Не, ја нисам била члан партије кад сам се запослила. Мене су на послу
примили у партију.

Д.Е: Аха, да, ти си, овај, на послу постала члан партије. Како сте славили тад верске
празнике почевши од.... је л' било дозвољено или није било дозвољено?

Ј.Е: (...еее) чланови партије нису...није им било дозвољено. Међутим, ми смо славили
славу и све верске празнике и, кад су чули на послу, у ствари, баш је била слава кад сам
се спремила и кад су чули да идем на славу, неко ме је пријавио и на првом састанку
била сам избачена из партије. Била сам члан партије мјесец дана.

Д. Е: А само ти или и деда је био члан партије, или само ти?

Ј.Е: Па само ја. Ја сам имала проблем, а деда није имао проблем. И он је био члан
партије, али њега нико није пријављивао као мене (смех).

Д.Е: И онда, на крају, ти си напустила партију да би могла да наставиш да славиш

верске празнике?

Ј.Е: Па, нормално. Ја сам рекла да нећу да се одрекнем бога и цркве. Да су ми то рекли,
да је то услов кад су ме примали, ја би одма' се захвалила, не би' ни ушла у партију, не
би' ни добила књижицу.

Д.Е: Значи, свакодневни живот тада, у то време је изгледао тако да онај ко није био у
партији, он је сасвим слободно могао да слави и да иде у цркву...

Ј.Е: Све и нормално да живи.

Д.Е: А што си се учланила? Да ли си мислила да ћеш [...имати неке погодности]

5
Ј.Е: Нисам ја тражила да се учланим ...

Д.Е: Пардон. (смех)

Ј.Е:... него сам била предложена да ме приме у партију. Углавном су људи и примани у
партију на нечији предлог. Значи, неко би предложио и тако би људи били примани у
партију.

Д.Е: А да ли си ти то прихватила јер си очекивала неке погодности ...

Ј.Е: Не, не.

Д.Е: ... или си стварно волела Тита, па [...си се учланила]

Ј.Е: Не...није...нисам ни о Титу тад размишљала тог момента, него једноставно, ето... у
друштву нисам хтела да се издвајам, а нисам знала шта ће бити проблем и ето, тако
искрсло је проблем и... онда сам морала да одлучим: ил' за партију ил' за цркву. И ја сам
се одлучила за цркву.

Д.Е: Али и иначе си и подржавала Тита, иначе била си његов [...симпатизер]

Ј.Е: Па...јесм...мислим...сви су га...ма већина становништва га је волила. Баш га је

волила. Ја сам, рецимо, плакала (...уффф...) за њим. Не ја, него сви су плакали. Ја
мислим да ниједан државник није сахрањен ко што је био Тито сахрањен.

Д.Е: А да ли си била Титов пионир?

Ј.Е: Па, јесам. Био је и твој тата Титов пионир.

Д.Е: Како је то изгледало? Шта си радила?

Ј.Е: ...и покојни Богдан...

6
Д.Е: Како сте се...како сте били обучени?

Ј.Е: Па, везала се марама, плава марама (пауза)...дјеци су обично...не, црвене мараме су
биле, нису плаве, црвене мараме. А носиле су се бјеле кошуље...и...онда, то је, примала
се заклетва. Заклетва је гласила:

Кад повежеш мараму,

Ти теба да знаш-
Шта си дужан домовини,
Од сада да даш.
То ти је била заклетва.

Д.Е: Кад се полагала та заклетва?

Ј.Е: Кад пођеш у први разред Основне школе. И онда постајеш Титов пионир до осмог
разреда, а од осмог разреда постајеш омладинац.

Д.Е: А то... како сте обележавали Дан младости? Јесте имали неке посебне пригоде?

Ј.Е: Ооо, па то се припремало слет. Свака школа је припремала па једно (...уф...) три,
четри мјесеца се припремао слет. Био је... мислим да су то биле јако лепе приредбе. И
онда су се школе такмичиле и....ко је најбоље припремио, ти су ишли ,овај, најбољи су
ишли пред Тита. Мој брат од ујака, Јоњел, он је,овај, био у групи која је ишла да преда
Титу штафету. (пауза) И бирали су се најбољи и ишли су овај...

Д.Е: А реци ми оно што сам гледала у оном филму „Тито и ја“ је л' сте имали то? Марш
до Титове... јел знаш како се звало оно његово родно село, па је...јел то као из тог
филма или то није било баш тако? Јел знаш да су деца марширала? Јел се сећаш тог
филма? Сад ми је то пало на памет јер...

Ј.Е: Не сјећам се ја тог филма. Покушавам да се сетим како се зове његово село. Не
могу да сетим.
Д.Е: Не могу ни ја. Знала сам, али...

7
Ј.Е: Он је из Загорја.

Д.Е: Јесте, јесте.

Ј. Е: Он је Загорац био, међутим...не знам. Мајка му се звала, чини ми се,

Марија...Титова.

Д.Е: А то су... то сам хтела да те питам - да ли је то била пракса? Да ли су деца ишла

тако?

Ј.Е: Не, не.

Д.Е: То не знаш.

Ј.Е: Него, вероватно неко као што се организују и сад екскурзије и онда неко је...водио
тамо. Ја...ми смо, рецимо, ишли кад смо завр...у осмом разреду на екскурзију у Сплит.
Ми смо тамо ишли. Неки су ишли, шта ја знам, у Чортановце. Тако су организоване
екскурзије, па сад зависи која генерације је гдје отишла.

Д.Е: Да, да, ипак је то филм, можда и нема...Е сад, овај, школу...рекла си били сте
Титови пионири, правили сте приредбе, а да ли, кад си ишла у школу, да ли су мушка и
женска одељења била одвојена?

Ј.Е: Не.

Д.Е: Не.

Ј.Е: Не, само смо седели...чак нису ни...нисмо ни седели одвојено. Ја сам седела у
осмом разреду са два мушкарца, овај, са покојним Раћом Борковићем и са малим
Арамбошићем, са Стевом Арамбошићем сам седила у клупи.

Д.Е: Како је школа изгледала тада?

8
Ј.Е: Па, ми смо имали оне клупе (...еее...) нису ко сад, нису... ниси могла да помјераш
столицу и то, него је била клупа заједно са столом, односно са (...овај...лупка руком у
стом док покушава да се сети речи) столом за писање. И стављаш... испод је било за
остављање ташне и, ако је био мало већи разред, онда су седили по двоје. Ако је био
мањи разред, по троје (...исправља се) ако је био мањи разред, онда по двоје.

Д.Е: А иначе, да ли је то све исто било и тад као и данас, часови 45 минута ...

Ј.Е: Да.

Д.Е: То је све било исто.

Ј.Е: Да. И велики одмор је био и све...

Д.Е: И распусти, јесу били исти као и данас? Цело лето... и....

Ј.Е: Да. Да, да.

Д.Е: То се није ништа мењало.

Ј.Е: Ништа.

Д.Е: Добро. А овај, реци ми...пошто смо, ето, почели то у време Тита, па партија, како
је изгледало...како је изгледала ваша прослава, на пример, крсне славе? Да ли су неки
посебни...неки посебни обичаји који су...које сте ви тада поштовали и које ми данас или
поштујемо, или не поштујемо?

Ј.Е: Не. Обичаји су стално били исти, само постоје разлити обичаји код нас Срба од
краја до краја пошто сам ја живела и у Херцеговини и овде. У Херцеговини није обичај
да се зове на славу него, ко год се сматра пријатељем, он долази на славу.

Д.Е: Баш апсолутно никога не позовеш?

Ј.Е: Нико се не зове.

9
Д.Е: Они, значи, знају коју ви славу славите...

Ј.Е: Ко треба да слави и тај дође. А овде, у Србији, у Банату, се људи зову на славу и то
је разлика. Међутим, постоји још нешто. Шта је крсна слава? То пуно људи нису ни
рашчистили тај појам. Крсна слава је и настала тако што су људи одлазили један дан,
кад је светац, не ради се и онда се ишло код једног човјека, сједило се и више људи је
било и тако... и на основу тога су настале и сеоске славе. После крсних слава су настале
и сеоске славе и увек се узимао неки празник. Значи, славе обично су кад је неко
црвено слово празник.

Д.Е: А колико дана сте славили славу?

Ј.Е: Обично од увече, па до сутра, прексутра.

Д.Е: Од увече дана претходног?

Ј.Е: Да. Претслава и слава. То је то.

Д.Е: А пошто ми данас имамо и дан после славе, да ли сте...

Ј.Е: Е, то су сад нови обичаји.

Д.Е: А видиш нешто се, значи, разликује.

Ј.Е: Јесте.

Д.Е: А ми сад нем...ми данас немамо дан пре славе.

Ј.Е: Немате, ал' то се разликује.

Д.Е: Ми смо, овај, мислим славимо и данас Светог Николу и одмах за њим иде и
Божић, па ми реци неких посебних обичаја за Божић које сте ви тада поштовали, ми
смо се једно време придржавали. Којих се, у ствари, ми придржавамо и данас...

10
Ј.Е: Овако. Прво је разлика у томе што смо ми сламу на Бадње вече се уноси у кућу и
простире по кући. По слами су се бацали ораси, разно воће, да то дјеца купе и
забављају се. Сад је обичај да се слама унесе са бадњаком у кућу. Бадњак се није
уносио у кућу. Бадњак се носио на огњиште и палио се и он...то је било обично дрво,
веће дрво, које треба да гори читаву ноћ, а не да се уноси у кућу. Одсеку гранчицу и
уносе у кућу – унио је бадњак. Није то бадњак. Бадњак је онај што се наложи и што
гори читаву ноћ. Као што се ложе пред црквама. Е, то су сад почели пред црквама да
ложе.

Д.Е: То значи да су некадашње куће имале огњиште? И ви сте имали огњиште?

Ј.Е: Јесте, јесте. Свака кућа је имала огњиште.

Д.Е: И шта сте још имали осим огњишта од битнијих просторија и битнијих делова
куће?

Ј.Е: Па, битно је то да се ујутру рано диже, доручкује се, помоли се Богу, неко иде на
јутарњу службу, има неко ко иде увече, чека, овај, Божић и долази исто као и пред
Ускрс.

Д.Е: Рано. Колико рано и зашто рано?

Ј.Е: Па, пре Сунца, пре него почме да свиће служба се заврши. Значи, пре свитања
треба да буде готова служба, да буде завршено и...

Д.Е: А доручак исто мора да буде завршен?

Ј.Е: Исто.

Д.Е: У ствари се, ако сам добро разумела, доручкује тако рано због службе, да би се
стигло...

Ј.Е: Кад се врати са службе, доручкује се.

11
Д.Е: Одмах?

Ј.Е: Да.
Д.Е: И зато је то тако рано? Је л' да?

Ј.Е: Да. Јер кући се дође пре него сване.

Д.Е: И онда, уз доручак, да ли сте имали неке ритуале, неке посебне обичаје?

Ј.Е: Па то...моли се Богу и иде се, овај, око стола три пута, овај, људи се мирбоже.
Значи, овај (...уздах, гледа ау своје руке, прави паузу у говору док покушава да се сети),
од домаћина почиње и домаћин каже: „Христос се роди. Поклањам се Христу и
Христовом рођењу.“ Коме он то назове, овај му одговара: „Ваиста се роди. Мир
Божији.“ И то је било, значи...и сви укућани се између себе измирбоже и пољубе на тај
дан. И ако је неко на неког љут, не сме бити више љут. Тад се...обично су се људи тад и
мирили за време божићних празника. Мирбожење траје од Божића до Богојављења, а
Богојављење је у јануару, овај, 19. јануар. До тада траје, сматра се, божићно време. Ако
се сретну два човјека која не говоре, они се обавезно помирбоже и помире у тим
данима. Међутим, сад то више и није тако. Већина људи и не зна да се у том периоду
људи и поздрављају Христос се роди- Ваистину се роди, него кажу: „Срећан Божић.“
То није поздрав за Божић. За Божић је поздрав Христос се роди-Ваистину се роди. За
Васкрс је поздрав Христос васкрсе-Вастину васкрсе.

Д.Е: А да ли су постојала нека одређена јела која сте спремали само за Божић?

Ј.Е: Е, постоји, ал' то јело овде нико не спрема и нико није ни знао – ћешкет.

Д.Е: Једне године смо јели. Кад нам је била Марина ја мислим

Ј.Е: Не, ја сам га кувала, није Марина.

Д.Е: Да, али кад нам је она била у гостима.

Ј.Е: Да.

12
Д.Е: Је л' да? Хоћеш да ми испричаш то?

Ј.Е: Ћешкет...то је, у ствари, пшеница која се ступа, а ступање значи да се с ње скине
она кожица и то ступање се ради... постоје направе исто као дрвена је ступа као слична
за маслац, само што за маслац, овај, је један круг који има, који је пробушен и има рупе.
За ступање жита исто има та ступа као за маслац, само што се туче као...како да ти
то...маљем. Знаш шта је маљ?

Д.Е: Знам шта је маљ.

Ј.Е: Е, као да се маљем туче. Онда се скроз одвоји и остаје сама та пшеница и стави се у
лонац воде. То се ради, овај, ујутру рано на Бадњи дан, значи, рано чим сване. Лепо се
стави доле марамица од бравчета. Знаш шта је бравче?

Д.Е: (одмахујем главом)

Ј.Е: Овца, јагње, јаре, коза и то. Од бравчета које се коље за пећи. Од њега се стави доле
марамица и онда се стави ред пшенице, закоље се пјевац, обично се пјевац коље, тог
меса и све док се пола лонца (...гестикулира, објашњава рукама поступак ређања у
шерпу) и онда се то прелије водом, и стави се на шпорет да прокува, и онда се повуче
скроз на крај, на дрвеном шпорету се то кувало. Онда скроз на крај... оно само да
помало пијуцка... као да је шпорет на јединици. И то се кувало све до увече. Помало се
дољевало воде кад жито упије та пшеница и оно је нарасло...буде скоро пун лонац се
направи. Онда се са великом дрвеном кашиком, ал' то је велика као за кување пекмеза
и за топљење масти, то се меша. То се толико меша док се скроз не сједини месо, та
марамица што је била и пшеница. И то буде једна житка, једна густа маса као да је пура
кувана или нека каша, нешто. Само наиђеш на неку коштицу, то се избаци и то је то.

Д.Е: Нисам разумела, та марамица од бравчета, шта је то у ствари? Како...

Ј.Е: Па, знаш оне марамице што имају кад се свиње кољу, па се у њих од лоја завија
џигерица кад се пече. Јел се сјећаш?

13
Д.Е: Не сећам се ја тога.

Ј.Е: Па има...та марамица, то је плућна марамица која штити плућа. И човјек има ту
плућну марамицу, сви имају ту марамицу.

Д.Е: Дакле, то је јело које се специфично спрема баш за тај празник, кува се на Бадњи
дан да би се јело...Јел тако? А Зашто?

Ј.Е: Па не знам, ето, тако се једе, немам појма. И још нешто - то јело до малог Божића
се једе. Углавном то кувају људи који су прави вјерници и дуже вјерују. У ствари,
додатак је печење и све то. Право је јело за Божић само тај ћешкет, а ово друго су све
додаци. И кад ти неко дође у госте, то је велика част кад га почастиш ћешкетом. Е, сад
има посебан метод грејања тог ћешкета. Стави се и не соли се, значи, кад се кува у овом
лонцу то се не соли јело. Имаш воду, пшеницу, марамицу и месо. Ништа друго. Значи
нема солења, нема ништа. Кад се подгрева да се једе, онда се стави у таву или у чему
подгреваш воде, мало оне масти од печења јер, кад се пече на ражњу онда се стави
тепсија, па се купи та маст. И те мало масти од печења и соли, то посолиш. У то се
стави та каша и промјеша и онда буде фино за јести. То је фантастично јело за јести.

Д.Е: А да ли сте неке посебне слаткише правили само за тај празник или то нисте?

Ј.Е: Не, не. Прави ко шта хоће.

Д.Е: А чесницу сте ломили на Божић или на Бадњи дан?

Ј.Е: На Божић.

Д.Е: Да ли сте стављали новчић у чесницу?

Ј.Е: Ми нисмо. Неко ставља, неко не ставља, то како ко.

Д.Е: А кад...уз доручак поменула си ми да се мирбоже укућани међу собом, да ли

постоји још нешто што се радило специфично у то тоба дана?

14
Ј.Е: За време Божића, пошто је то кућна слава, углавном иде породица код своје
породице, не иде се у друге куће. Значи, иде се код бабе, деде, стрица и то, ал' не идеш
код комшије ако нисте род. Е сад, пошто су села таква у Пребиловицма, рецимо
Пребиловци и ми смо, онај, Грлић, где смо ми живили, то су све били рођаци, то је све
била фамилија. Ми смо ишли једни код других јер смо сви били фамилија. Тамо су
били само Екмечићи и једна једина кућа Крунића, а и ти Крунићи су нам били род. Баба
Гола је била сестра са покојним Миланом Крунићем.

Д.Е: Е сад, споменули смо огњиште као један део куће, како је то још...то село, како је
то изгледало, тј. кућа и окућница, шта је чинило једну кућу и окућницу?

Ј.Е: Па зависи каква је кућа.

Д.Е: Вашу, мислим.

Ј.Е: Нашу кућу? Ми смо имали кућу где смо живили. Била је од две просторије и од те
просторије где је огњиште, где је остава и то. Имали смо чардак. Горњи дио чардака је
служио за пшеницу, за остављање разних ствари, а доњи дио је служио углавном за
вино, за пиће. Ту се грожђе кад се убере ставља. Био је онај базен гдје се грожђе
мрвило, правило вино и то. И та је просторија била сва од камена и горе покривена је
исто каменом била. Плоче камене су биле на тој просторији. Ту није било ништа... у
сред љета уђеш, хладно ти ако уђеш доље у...и велики дебели зидови.

Д.Е: А од чега је била кућа?

Ј.Е: Па и кућа је била од камена, али није била толико...зид није био толико широк,
толико јак.

Д.Е: Осим чардака и куће, је л' сте имали ту још нешто у околини?

Ј.Е: Имали смо три штале, У једној су биле овце, у једној су биле краве и коњи и у овој
трећој су биле козе и држали смо оне... сјено, овај, да га не пластимо него смо га
убацивали унутра.

15
Д.Е: Е сад, поштко кажеш да сте у Грлићу живели Екмечићи, занима ме како се
одређивала међа између имања?
Ј.Е: Па зидови су, онај, зидани с каменом.

Д.Е: Тако се одређивала међа?

Ј.Е: Па да. Слаган камен сложен на камен и направи се зид.

Д.Е: Колико је то високо? Милсим, како је то изгледало да сте ви сад дизали зид између
вас?

Ј.Е: Па није то велики зид. То су мали зидови, али свако огради испред своје куће. И
онда обично да стока не би прелазила, овце и краве, онда се стављала драча горе на зид.

Д.Е: А колико је становника отприлике имало то село? Јел знаш можда?

Ј.Е: Немам појма. Не знам.

Д.Е: Не знаш колико вас је отприлике живело?

Ј.Е: Не знам, можда је било десетак кућа, а доле у селу је било више. Село је имало
можда...сад не знам да ли је имало хиљаду, ал' јесте неколико стотина становника.

Д.Е: А како је тада изгледало, како је било доћи до села? Је л' било проходно, да ли је
било путева исто као и данас или....јер ипак је то брдско-планински предео...

Ј.Е: Јесте. До Пребиловаца је био асфалт и био је пут, а од Пребиловаца до Грлића је

био само макадамски пут.

Д.Е: Како сте онда ишли?

Ј.Е: Па ишли смо...ишли су бициклом, ишли су аути, пут је ишао, мислим можеш ти
ићи. Није то земља да је блато и то све, него то је камен.

16
Д.Е: Пошто знам да ми кад смо ишли, ми смо морали пешачити, није се могло аутом.

Ј.Е: Е, па зато што је све заоуштено и зарасло, драча и све је то зарасло, а онда кад се
тамо живило, онда се све то лепо косило, све се одржавало и није долазило до тог да је
пут непроходан.

Д.Е: А да ли су се тада делили послови на мушке и женске? Баба Гола, да ли је она

радила исто да ли је њено било да брине само о огњишту, о ручку, или је и она водила
рачуна.

Ј.Е: А не, не. Ишла је и у пољу, ишла је и са стоком и све.

Д.Е: Значи није било поделе на мушке и женске послове? Условно речено мушке и
женске.

Ј.Е: Условно речено, мушкарци нису кували, нису прали, то нису радили. Док жене су
радиле и око стоке, ал' главном, мушкарци су радили теже послове, жене су радиле
лакше. Жене су музле краве, музле овце, музле козе, док мушкарци то углавном нису
радили. Мушкарци су се бринули да припреме храну, да довезу храну, да смјесте храну
и то, то су били мушки послови.

Д.Е: А како сте прали веш?

Ј.Е: Ручно.

Д.Е: Све ручно, јел?

Ј.Е: Јесте.

Д.Е: Да ли је тад у селу било електричног шпорета?

Ј.Е: Да.

Д.Е: А телевизор? Радио? Да ли се тих година то појавило и да ли је тога било у селу?

17
Ј.Е: Па било је. Било је...

Д.Е: Мени сад некако изгледа одсечено од света, али то у ствари није није било
одсечено од света, некако...

Ј.Е: Не, не. Није било одсечено од света.Сви су људи углавном радили. Из наше куће
радио је покојни Данило, радила је Жарка и радила је Илка. Само деда и баба нису
радили и ја нисам радила док нисмо прешли у Плоче.

Д. Е: А на телевизору, то ме занима сад, колико је тада канала било? Шта сте волели да
гледате?

Ј.Е: Био је РТС, Загреб, Београд, Сарајево и не знам да ли је било ишта више. Била је
вероватно и Љубљана. Углавном су били главни градови република бивших.

Д.Е: Колико канала?

Ј.Е: По један канал за почетак, а касније се дограђивало.

Д.Е: И шта сте гледали тада?

Ј.Е: Па шта је било. Откуд ја знам. Вијести, све то се гледало. Биле су серије, било је
лијепих серија. Програми су били заједнички тако да није било тих неких разлика.

Д.Е: Која је тада била најпопуларнија серија?

Ј.Е: Уффф, немам појма.

Д.Е: Не знаш? Ниси гледала или не сећаш се?

Ј.Е: Па кад сам требала Ристу родити, тад сам гледала неку серију о ванземаљцима.

Д.Е: Чекај, то су наше серије или стране?

18
Ј.Е: Стране серије.

Д.Е: А ја сам мислила на наше серије.

Ј.Е: Наше серије не могу ни да се сјетим шта је све тад било. Било је лепих серија.

Д.Е: А од филмова? Неки култни који је тад био најпопуларнији, а да сте гледали?

Ј.Е: Па било је, шта ја знам. Па, гледали су се углавном ратни филмови највише, 90%.

Д.Е: Тих година?

Ј.Е: Па да.

Д.Е: А је л' сте морали да идете у биоскоп да бисте одгледали филм који изађе или сте
га могли гледати на телевизору?

Ј.Е: Па било је на телевизији. Мисли, програм кад је почео, кад је кренуо телевизијски
програм, онда су ишле и спортска догађања и све вести су биле некол'ко пута дневно.
Тако да је то ишло...

Д.Е: Е, добро, ја сам хтела сад да се вратим, хтела сам то још тад да питам, али смо
скренули на другу тему. Споменула си то јело за Божић које специфично се кува у
Херцеговини, а јел постоји још неко јело које је специфично само за Херцеговину, па
сте после ви то...

Ј.Е: Па има, разлика је. У Херцеговини се за Божић углавном бравче коље. То бравче се
одреди малтене кад се ојагњи и зна се да је то бравче које се коље за Божић – божићно
бравче. Били су људи који су знали гледати у плећку. Значи, бравче се пече на ражњу и
домаћин углавном плећку и гледа. И из те плећке се могло видити да ли ће бити
болести, да ли ће бити родна година. Да ли ће родна бити година гледало се и у свећу
кад гори - божићна свећа - како се слева восак. Е сад ја не зна тачно то, нисам
запазила, не знам, нит' сам запамтила, нит' сам знала. Кад је родна година, кад није

19
родна година. А из плећке се гледало да ли ће неко у кућу умрети, да ли ће бити
болестан, да ли ће бити принове и тако те ствари су се гледале.

Д.Е: А деда је знао то да гледа?

Ј.Е: Јесте. То је теби прадеда.

Д.Е:А мислим деда Данило да ли је знао.

Ј.Е: Знао је, али није тако добро као покојни деда Милан, а деда Милан је све знао да
гледа, Данилов отац.

Д.Е: А те свеће, кажеш, како се восак слива, како су се... само у свећњак се стави или
постоји сад неки посебан моменат?

Ј.Е: А свећа се ставља углавном у пшеницу и кукуруз. И стављају се три свеће и вежу
се црвеном вуном. Значи, три, свеће се пале и вежу се црвеном вуном. Док за славу се
пали једна свећа.

Д.Е: А колико горе те свеће за Божић? Кад се оне гасе или се пушта да се оне угасе
саме, да изгоре до краја?

Ј.Е: Па обично иза ручка се, овај, угаси свећа, а некад и догори, зависи колике су свеће.
Ако су веће, онда се гасе. Ако су мање, оне изгоре. Али углавном се гасе и то се гасе
хлебом и вином.

Д.Е: То кад смо поменули јело, ти си се вратила на празник, а ја сам хтела да питам и
генерално да ли постоје нека специфична јела која су везана за тај крај, а која сте ви
правили?

Ј.Е: Само ово, само то је специфичан ћешкет за Божић и да се бравче обавезно коље.

Д:Е: А иначе нема ништа, не постоји иначе ништа друго?

20
Ј.Е: Не.

(Пауза од неколико секунди. Бака ми показује руком да станем јер жели да попије мало
воде.)

Д.Е: Е сад пошто, овај, да се вратимо и на ту причу, ти си ми рекла да сте живели сви
заједно у Грлићу као породица и да сте имали ту међу, а у селу, ко је живео? Зашто је
постојало...како сте тако живели Грлић и село? Зашто и ви нисте живели у селу?

Ј.Е: Па, тамо је наше имање, наша кућа. Ал' углавном све су то били Екмечићи. Све је
то била једна породица, која се после разгранала. Један син, па други син, па се одвојио
и све тако.

Д.Е: То су деда Миланова браћа била, јел? Тако сте се одвајали?

Ј.Е: Па, чак, прадеда. Можда још и његова браћа.

Д.Е: А у селу ко је живео? Хоћу да питам да ли су у селу живела исто тако друга
братства по принципу Грлића?

Ј.Е: Па јесу, исто, исто.Једна фамилија Драгићевићи, па шта ја знам, Банђури, па

Булути, па не могу ни да сетим свих презимена којих је...али исто је било. Углавном
фамилија, значи, кад се роде дјеца и брат од брата се одваја и свак' има своју кућу.
Прави своју кућу и тако углавном су то све рођаци.

Д.Е: А да ли су то рођаци који заједнички обрађују једно имање или рођаци који
свако...

Ј.Е: Не, свако има своје, свак' своје има имање.

Д.Е: И приход је само њихов?Није приход заједнички?

Ј.Е: Не.

21
Д.Е: Оно да постоји нека заједничка каса?

Ј.Е: Не, не, не, не. Једино шта је заједничко је ако треба да се направи пут, онда сви
учествују, читаво село. Ако вода или било шта друго да се ради, онда све иде
заједничко.

Д.Е: А којим делатностима сте се ви највише бавили у селу? Шта сте највише узгајали?

Ј.Е: Па сви су углавном се бавили сточартсвом и земљорадњом. Виноградарство - свака

кућа је имала обавезно виноград. И свака кућа је имала своје смокве.То није било куће
да није имала...И садашњи нар, шипак, свак' је имао шипак.

Д.Е: Јел постоји разлика између нара и шипка?

Ј.Е: Па, постоји, овај, шипак је, у ствари, дивљи нар, који је пуно квалитетнији. Мање
шећера у себи има, али има више витамина Ц и он је црвен, црвен кад се, онај, отвори.
А нар може бити и блед онако, роз.

Д.Е: Шта сте правили од шипка и од нара, од смокава? Шта сте правили од њих?

Ј.Е: Смокве сушили углавном за зиму да имамо јести (неразумљива реч) зелене смокве,
а овај, од нара смо правили сок. У ствари нар смо јели читаву зиму.

Д.Е: А с обзиром на то да тамо нису зиме тако јаке, јесте ви имали потребу да спремате
зимницу, рецимо, као што се овде жене [припремају] ?

Ј.Е: Не. Ми имамо, читаву годину смо имали и салате и лука и спанаћа и поврћа, свега.

Д.Е: И током зиме све вам је то...

Ј.Е: Да. Ретко би било да пане мраз, то је онда било страшно. Или снијег би пао једном
у десет година.

Д.Е: Значи, тада деца нису знала шта је снег?

22
Ј.Е: Не.

Д.Е: Кад је мој тата први пут видео снег? Кад је дошао овде?

Ј.Е: Не, не. Јесте, видео је једне године. Ми смо већ били у Плочама.

Д.Е: Па, тек у плочама никад не бих рекла да је могао да види снег кад су Плоче на
мору.

Ј.Е: И тамо пада.Тај снег се зове морњак. Он је јако велики, али он пада некол'ко сати,
максимално један дан и то је то.

Д.Е: А како вам је изгледао живот у Плочама током зиме?

Ј.Е: Па фантастично. Што?

Д.Е: Па зато што обично знам да...како сте се носили, је л' било ветрова?Је л' било
кише?

Ј.Е: Па јесте, било је ветрова.

Д.Е: Отишли сте ипак из једне благе, умерене, мислим зими умерене климе у ...

Ј.Е: Па у Плочама је топлије, исто је клима иста, то је све медитеранска.

Д.Е: Нема бура?

Ј.Е: Па има буре, али што се тога вјетра тиче можда је боља бура него северац који је
дуво са, овај, од Невесиња...сад си ме збунила, како се зове планина она...са Вележа.
Кад дува северац са Вележа, то је било баш оно хладно, а бура није хладна, бура је
топла. Она јесте јака, она зна бити јака, али није хладна толико.

23
Д.Е: А реци ми, како сте кад сте узгајали, кажеш бавили сте се пољопривредом,
узгајали сте воће и поврће, је л' то било...колико ту има плодног земљишта уопште?
Како је ту било услова, како сте се ви са тим изборили да можете да гајите воће и
поврће у том кршу?

Ј.Е: У камену. Па, те баште које су, оне су се вјероватно вековима, откуд ја знам колико
је то година су људи чистили тај камен и требили и наносили и правили башту. То су те
вртаче које се зову.

Д.Е: Тако сте ви, у ствари, имали плодно земљиште?

Ј.Е: Јесте. А овај, поред река нормално да је све земљиште плодно и наше је земљиште
углавном и било поред река.

Д.Е: И то, осим смокава и нара, је л' сте имали још неко специфично воће и поврће које
је за те крајеве карактеристично, а није за ове? Које ти сад недостаје, на пример. Јел ти
нешто недостаје?

Ј.Е: Недостаје ми грожђе. Недостаје ми све то које смо ми баш оно јели и волели,
грожђе, али шта је ту је.

Д.Е: А од сточарства шта сте држали? Које сте животиње гајили?

Ј.Е: Све. И краве и козе и овце и свиње и коње смо имали.

Д.Е: И коње сте имали?

Ј.Е: Аха.

Д.Е: За шта су вам служили коњи?

Ј.Е: За вучу, за орање.

24
Д.Е: А да ли су тад мушкарци, пољопривредна домаћинства, да ли су имали неке
модерније машине или се све радило ручно, окопавало?

Ј.Е: А све се окпопавало. То касније. Е, садио се дуван. Углавном, па. 90%

становништва је садио дуван.

Д.Е: И шта сте радили са дуваном?

Ј.Е: Па, предаје се у дуванску станицу, продаје се.

Д.Е: Продавали сте? И ви сте садили дуван?

Ј.Е: (климање главом)

Д.Е: А шта си ми рекла, нисте имали никакве машине, све сте радили као оно у баш
стара времена? Све сте радили ручно?

Ј.Е: Па био је плуг, коњи су вукли плуг и то с плугом смо радили. И овај пшеницу кад
смо имали, али пшеницу смо и сејали тамо где је равница, пут и то, и онда било је
људи који су имали комбајне и долазили су, врлили пшеницу и тако.

Д.Е: А како је изгледао тај друштвени живот? За Божић кажеш нисте се састајали, то је
кућна слава.

Ј.Е: Кућна слава, али јесмо се састајали, пошто смо ми били породично читаво то село,
ишли смо једни код других на Божић.

Д.Е: Да, то односи се само на Грлић, али сад хтела сам да питам за цело село, да ли сте
славили сеоску славу и која је била?

Ј.Е: Да, да.

Д.Е: Коју сте славу славили?

25
Ј.Е: Преображење.

Д.Е: Који је то датум?

Ј.Е: То је сад у августу.

Д.Е: Госпојина је данас... А реци ми како је узгледала та прослава?

Ј.Е: Па, исто ко и свугде, вашар, долазе људи, састају се, игра се коло, пева се,
омладина се састаје, људи се виђају, као и свугде.

Д.Е: Да ли су долазили и становници из других села код вас?

Ј.Е: Да, да. Обично родбина која је удата или ожењени из других села обично су
долазили.

Д.Е: А где сте се... Је л' постојало неко посебно место у селу које је било одређено за...

Ј.Е: Пред школом, пред домом културе.

Д.Е: Да ли се школа сматрала централним местом у селу?

J.Е: Па, ту је...поред школе је био и дом културе, тако да је то све било код дома.

Д.Е: Зато што сам...некако, по ономе што ја знам обично је црква централно место за
тако нешто. Да ли је то тад било?

Ј.Е: Е, ми нисмо имали у Пребиловцима цркву. Ми смо имали цркву само у Чапљини.
Ето. Нису имали ни Клепци цркву, нису имали ни Тасовчићи цркву. Е, једино што је
карактеристично за Херцеговину што су углавном места (...уздах...) углавном се места
чиста. Ако је српско село, онда је српско село. Ако је хрватско, онда је хрватско. Ако је
муслиманско, муслиманско. Мада је било по Дубравама мјешовитих села и српских и
хрватских и муслиманских, али мање. Углавном су, претежно су, села била
једнонационална. Док градови нису. Градови су били мјешовити.

26
Д.Е: А кад кажеш Дубрава, шта подразумеваш под тим?

Ј.Е: Па то... Под Дубравама се подразумјева један крај који је Домановићи, тај дио. То
је према Стоцу кад се иде од Чапљине. То су Дубраве. Оне се налазе териоторијално
између Стоца, Мостара и Чапљине. Тај дио као звао се Дубраве.

Д.Е: Е, сад да се вратимо на сеоску славу. Дакле, кажеш вашар, играло се коло, шта је
ту још било занимљиво? Јесте посећивали та места?

Ј.Е: Па немам појма. Ја нисам ишла.

Д.Е: А ниси? Зашто?

Ј.Е: Нисам. Мене то...једноставно ја сам такав тип, не волим та...Кад сам ја дошла у
Владимировац на сеоску славу? Никад. Ја не волим такве ствари и нисам љубитељ тога.
Нисам уопште љубитељ великих гужви. Ето.

Д.Е: А биле су велике гужве?

Ј.Е: Па нормално.

Д.Е: И музика?

Ј.Е: Све.

Д.Е: А јел знаш можда које се коло играло у тим крајевима?

Ј.Е: Немам појма. Не знам. Ништа не знам. Нит ме то интересовало, нит сам било кога
питала.

Д.Е: Ево, ово је сад за мене...нисам знала.

Ј.Е: Шта?

27
Д.Е: Па ово ме сад изненадило. Нисам знала да ниси ишла.

Ј.Е: Не. Никад нисам хтела ићи.

Д.Е: А мој тата, мој стриц, баба Жарка, баба Илка?

Ј.Е: Па, твој тата није могô ићи, кад је отишô, овај

Д.Е: Па као дете. Није ишао?

Ј.Е: Па није, није имао с ким да иде. Ја нисам ишла.

Д.Е: А деда је л' волео да иде?

Ј.Е: Па јесте. Ишли би и баба и деда. Они би отишли у село на прославу, а ја би' остала
кући с дјецом. Нисам хтела да ићи. Једноставно нисам волила. Ја то не волим ни дан
данас.

Д.Е: А да ли су се тад одржавале игранке?

Ј.Е: Јесу.

Д.Е: Јеси ишла тамо?

Ј.Е: Не.

Д.Е: Ниси ишла?

Ј.Е: Не.

Д.Е: Исто ниси волела?

Ј.Е: Не. Никад нисам ишла на игранку. Нигде. После су били диско клубови и то све.
Нигде ја то... Ја сам знала за то, али ја нисам тај тип. Ја сам други тип.

28
Д.Е: А како сте се дружили онда? Како сте се састајали?

Ј.Е: Па лепо. Имали смо кућне пријатеље. Дружили смо се са свима.

Д.Е: Значи углавном по кућама?

Ј.Е: Па, да.

Д.Е: И ви сте, кажеш, живели су ту и Хрвати, тј. католици и муслимани...

Ј.Е: У Чапљини, значи, у градовима. А села, рецимо село Клепци су чисто српско село,
Тасовчићи су већ мјешовито село, али углавном муслимани и Срби су у Тасовчићима.
Онда, Пребиловци чисто српско село. Гњилиште ја мислим да је хрватско село, ал'
нисам сигурна сад. И... тако има. Рецимо Вргорац је чисто, овај, хрватско село.

Д.Е: Али сам ја хтела да питам, с обзиром на те три вере које су заједно живеле у
једном граду, да ли сте имали и пријатеље који су били других вера и да ли сте се, да ли
сте ви ишли код њих на Бајрам, да ли су они вас посећивали...

Ј.Е: Јесмо, јесмо.

Д.Е: Ишли сте?

Ј.Е: Јесмо, јесмо.

Д.Е: Значи, ви сте се посећивали, ишли сте и дружили сте се. И Марина сада, она је
католкиња, ви сте ишли код ње на католички Божић?

Ј.Е: Да. Ми смо ето остали пријатељи и после тог рата. Двадесет година и више.

Д.Е: И они су долазили и код вас, они су поштовали ваше...?

Ј.Е: Да.

29
Д.Е: Лепо сте живели, хармонично?

Ј.Е: Јесте. Ја нисам имала машину за прање веша кад су ми дјеца била мала. И био је
католички Божић и сад двоје дјеце мале. И други дан Божића зове мене Анкица.
Каже: „Јелена...“
Јер ми смо веш сушили напоље и зими и љети. Тамо вјетар дува и за час посла осуши
веш зими.
Каже: „Јелена, јеси ти прала веш?“
Реко': „Нисам.“
Каже: „Зашто?“
„Па, реко' нећу да перем, Божић ти је, што ја сад ту...“
А то је католичко село и ја нисам хтјела сад да се издвајам, да се истичем, е, ја перем
веш. И она је дошла код мене, покупила све пелене и све, и отишла, и укључила
машину, и опрала веш код себе.

Д.Е: Иако је био њен Божић?

Ј.Е: Јесте. Све док није ђаво ушô у народ, ми смо се лепо слагали.

Д.Е: А кад се то десило што ти кажеш да је ђаво ушô у народ?

Ј.Е: Е, то ти је негде '88. па надаље је почело већ, кад су почеле и странке и то тад је
почело.

Д.Е: А је л' се то десило одједном, нагло, или је то ишло онако постепено?

Ј.Е: Па, то се дешавало, то је вероватно стално било и тињало. Међутим, Титова

политика, братство и јединство, то су гушили. Али људи су се ипак налазили и људи
који су били слични и то, углавном су се тако и дружили.

(Овде је опет наступила пауза од неколико секунди јер сам ја морала да попијем мало
воде.)

30
Д.Е: Е сад, пошто смо споменули прославу и крсне славе и Божића, а занима ме и
прослава Нове године у Грлићу и селу. Да ли сте се састајали? Да ли сте славили? Како
сте обележавали?

Ј.Е: Не, породично се углавном славило и с пријатељима.

Д.Е: То су биле баш онако мирне варијанте?

Ј.Е: Јесте.

Д.Е: Нешто уз музику, то нисте?

Ј.Е: Не, не.

Д.Е: А када сте се одселили, кажеш посећивали сте се. Пошто ја сад знам да код
муслимана није обичај да се слави Нова година, а ви сте се посећивали кад су празници.
Да ли сте се посећивали и тад и за тај празник? Баш сте се дружили тако?

Ј.Е: Јесмо се дружили. Ми смо, мислим, ти сви наши другови су били и пријатељи...

Д.Е: Хтела сам да питам како се уклапао тај ваш живот кад сте ви сви били пријатељи,
а свако има своје обичаје? То ме занима.

Ј:Е: Никоме нису сметали обичаји. Ја сам славила три Божића. Славила сам католички
Божић, славила сам Бајрам муслимански и српски Божић. За српски Божић и
муслимани и католици су долазили код нас и с нама су били за српски Божић у
Плочама кад смо били.

Д.Е: А то већ кад сте се одселили у Плоче?

Ј.Е: А кад смо били у Пребиловцима нисмо. Тад је била само...

Д.Е: То зато што кад сте се одселили у Плоче некако сте се одвојили од породице. Јел
због тога?

31
Ј.Е: Одвојили смо се од породице, али ми смо ишли за Божић кући и онда кад смо
дошли после Божића, после обављања свих тих вјерских обичаја, кад смо дошли, онда
су наши пријатељи долазили код нас на честитање Божића и нормално славили смо.
Тако смо ми исто код њих ишли и за католички, тако смо ишли за Бајрам и то нико није
сметао. Нит' је некоме сметала слава, нит' је некоме сметао Божић.

Д.Е: Да, али нисам мислила на то да ли је некоме сметало или није него оно што сам
рекла да мислим да муслимани не славе. Како су се они прилагођавали вама, а ви
славите Нову годину? То ми је занимљиво, на пример.

Ј.Е: Па ништа, били су с нама, чекали су с нама Нову годину.

Д.Е: Они су чекали с вама Нову годину?

Ј.Е: Па да. Па ето, кажем ти, били смо код Шиптара и код Туркиње. То можеш
слободно рећи. Моји деда и баба су први ушлу у једну кућу, у турску и шиптарску.

Д.Е: А зашто раније нико није?

Ј.Е: Зато што не примају они мужа и жену да дође. Не можеш ти, овај, да сједи жена ако
има мушкараца и не може мушкарац ако су жене да сједе. Зато и јесу оне турске куће
одвојене са оним собама.

Д.Е: А то ме онда занима како сте се дружили кад они то нису прихватали ако ме
разумеш. Кад њима није било нормално да се друже брачни парови.

Ј.Е: Па, ето, видиш како кад смо их натјерали не хтијући да се друже.

Јелена Екмечић 2.

Д.Е: Е, почињем сад овај други снимак онај ми се прекинуо из неког разлога. То смо,
овај, почели око Нове године, ја сам те питала... почела си да ми причаш то и сад те ја

32
подсећам где смо стали. Како се звао тај турски брачни пар? Не знам да ли си ми то
рекла.

Ј.Е: Чавић Изет и жена Мубера.

Д.Е: Е, да. Ви сте... рекла си ви сте их некако натерали да се друже. Како је то било?

Ј.Е: Па, ето, дошли и зазвонили за Нову Годину на врата да им честитамо Нову годину
и примили су нас у кућу. Нису нас могли са врата отерати и то је то. Али то су они
(...уфф...) ретки случајеви где се нису дружили, а други су нормално живели исто као и
ми, Хрвати и све.

Д.Е: И да ли се онда ваше дружење наставило нормално после тога? Њима је онда
постало нормално да се они друже с брачним паровима?

Ј.Е: Не. Они су и даље наставили по своме.

Д.Е: А то је била само та једна прилика?

Ј.Е: Да, једна прилика. Они су и даље наставили по своме.

Д.Е: А онда кад... да ли је Изет долазио код вас у кућу?

Ј.Е: Да, увек је...

Д.Е: Са Мубером или без?

Ј.Е: Без Мубере.

Д.Е: А њему је било нормално да он иде код брачног пара?

Ј.Е: Па, јесте, али њој није било. Она је изгледа била проблем.

33
Д.Е: А у њој је био... А разумем сад. Значи, у ствари, Изет је био тај који је био
дружељубив с вама, а она није. А Изет... ви сте...мислим, ми смо Срби, а то је било тако
исто и са католицима?

Ј.Е: Не, с католицима смо се ми дружили...

Д.Е: Мислима на Изета и Муберу.

Ј.Е: Аха. Па, да. Не, нико није. Из зграде њима нико није ушао у кућу муж и жена. Ако
уђе...ако дође мушкарац, жена се склони. Ако дође жена, он се склони. Па, ето, причала
сам ти за Јагоду. Јел снимаш сад? Не снимаш?

Д.Е: Снимам.

Ј.Е: Па, причала...а?

Д.Е: Да, снимам, али то за Јагоду си ми раније испричала. То није ушло у снимак.
Хоћеш да испричаш опет?

Ј.Е: Ма, нећу.

Д.Е: (смех) Већ си се уморила. Добро, онда, нећемо више. Хвала ти. Видим да....да си
се... да си... да ти је снага опала. Тако ми се чини.

Ј.Е: Јесте, јесте.

Д.Е: Хвала ти, бако. Ја ћу, овај, прекинути сада. Свашта сам занимљиво чула и неке
нове ствари које нисам знала. Доста тога сам знала, морам признати. Ипак, ово је како
да кажем...из мог живота, али било је и занимљивих ствари.
Ј.Е: Е, а знаш ли ти да је покојни Данило...код муслимана је обичај да, ако постоје два
брата и кад се жени један, овај други му је кум и обратно.

Д.Е: Знам то.

34
Ј.Е: Знаш то? Видела си из серија...

Д.Е: Видела сам на серији некој, да.

Ј.Е: Јесте. И женио се један Данилов друг, Дерво, Шатор Дерво, и, овај, они спремају
свадбу и све. И сад, говори му покојни отац, био му је отац жив. Каже, овај, да иде....не
знам како му се брат звао, забоарвила сам. Знала сам. Можда ћи се сјетити. Да иду да
припреме то са вјенчање и да се пријаве и све. А њему Дерво каже: „Мени он неће бити
кум.“
Каже: „Како неће?“
[Дерво:] „Мени је кум Данило Екмечић.“
Каже: „Не може ти бити, овај, Данило Екмечић кум. Знаш да ти брат мора бити кум.“
[Дерво:] „Ако ми неће бити Данило кум, ја се нећу женити.“
Озбиљно, то је стварно истина и Данило му је био кум.

Д.Е: Је л' то био изузетак?

Ј.Е: Изузетак и јако редак изузетак. Баш оно редак изузетак. И кад је он про... (смех
прекида причу)...ова твоја баба је потпуно луда.

Д.Е: Ал' није си ни уморила чини ми се. (смех)

Ј.Е: Кад је умро Дервин...Па имам пуно ја доживљаја. Ја бих могла романа и романа
написати.

Д.Е: Знам.

Ј.Е: Ах, где је седамдесет година, човече!?

Д.Е: Седамдесет само?

Ј.Е: А немам, имам тридесет и девет.

Д.Е: А тридесет и девет? (смех). 16. септембра 40.

35
Ј.Е: Је...

Д.Е: Да.

Ј.Е: Овај, умро Дервин отац. И Иво и, овај, Данило јаве само нама да их не чекамо.
Неће доћи на ручак, они иду на сахрану. Умро Дервин отац. А Јагода била код мене ил'
сам ја била код ње, немам појма. Ми смо стално биле једне код друге. Нон стоп. Ко две
рођене сестре. (смех) Каже Јагода: „А пичка им материна безобразна, њих двојица иду,
а ми да не идемо код Дерве. Е, идемо и ми.“ И нас две се спремимо, ми дођемо тамо. У
Дубравама је то било Ми сад из Плоча идемо возом до Чапљине и од Чапљине
узимамо такси и идемо горе. Дошле ми. Кад смо ми дошле, то ко да је био смак свијета.
А Данило и Иво – ко да их је неко полио врелом водом. Нигде жене нема. Приђе Иво.
Каже: „Вас двије се стварно луде. Нема где ме нећезе обрукати.“ (смех). Каже: „Видите
ли да нема ниједне жене?“ Каже Јагода: „Ми нисмо дошле код тебе. Ми смо дошле да
изјавимо саучешће Дерви.“ И ми одемо и Дерви....Нисшта, после смо ишли и на
сахрану и гледали како га пуштају у раку и све... и једине... а овај...

(Иако сам најближу околину обавестила да ћу укључити диктафон и замолила их да ме

нико не узнемирава један период, телефон ми је ипак зазвонио. Први пут сам одбила
позив, али пошто је зазвонио опет, помислила сам да је нешто хитно и морала сам се
јавити. Снимакје нормално настављен након неколико тренутака. Није дошло до
прекида.)

Ј.Е: (наставља) Умрла мајка од Анте Приморца и она... они су живили на Читлуку. И ја
сам случајно била у Чапљини и они се по... у ствари, ја сам била у Чапљини, али сам
хтјела ићи на Читлук с њима. И они се покупе... и Данило и још Тахир и још два друга и
у фићу сједну и мене не приме...и Дерву. Каже Дерво мени: „Па, нису они бољу
другови Анти него ти и ја.“
Рекох ја: „Нису. Идемо ми мојим аутом.“
И ја и Дерво се покупимо и одемо, овај, за њима и код Анте. Тако да смо сви
поштовали једне друге.

36
Д.Е: Ја сам мислила, баба, да си се ти уморлила, али ти си наставила. Ал' ево...ово сад...
ова прича нека буде..прекидам. Јел може? То је то. Још једном да ти се захвалим и
хвала ти на свему.

Ј.Е: Молим.

ФИЛОЛОШКИ ФАКУЛТЕТ
Катедра за спрску књижевност са јужнословенским
књижевностима

Семинарски рад из Теренског истраживања фолклора

Теренска збирка из Херцеговине

37
Београд, август 2021. Име и презиме: Дара Екмечић
Број индекса: 2016/1384
Студијска група: 06

Апстракт: Циљ овог рада је представљање теренске збирке урађене у оквиру курса
Теренско истраживање фолкора на тему живота у Херцеговини седамдестих и
осамдесетих година XX века. У раду ће бити речи о школовању саговорнице у Титово
време, као и начину прослављања празника међу српским народом у Пребиловцима.
Такође, тема овог рада биће и организовање сеоског живота у селима која су
насељавала породице окупљене у једно братство, делатности којима су се бавили, као и
комуникација у окружењу које је било мултикултурално. Циљ истраживања је очување
сећања на некадашњи начин живота и традицију међу српским народом на подручју за
које би се могло рећи да неколико деценија касније нема живота у оном облику у ком је
постојао.

Кључне речи: Херцеговина, Пребиловци, школовање, комунизам, обичаји, сеоско

имање, братство, мултикултуралност, саговорник

38
 Увод

Циљ овог истраживања је представљање живота и обичаја једног народа на

простору који је некада био јединствена држава, а на ком је ситуација данас нешто
другачија. У раду ће бити исприповедани обичаји становништва које је до ратних
сукоба деведесетих година живело у селима на подручју Пребиловаца и Чапљине, а
које се након завршетка сукоба махом није вратило на своја огњишта. Пошто су од
Грлића данас остали само камени зидови некадашњих кућа и пропратних зграда које су
чиниле имање, а које сведоче о пролазности материјалног, овај рад је настао и из жеље
да се исприча прича и очува сећање на традицију и живот који су не тако давно били
присутни на том подручју. Циљ истраживања је указивање и на одређене верске
обичаје које је једна српска породица неговала, а које покушава да негује и одржи и
данас, али у територијално новој средини са урбанијим начином живота. Тако ће
управо могућност обележавања верских празника у комунистичко време постати
почетна тачка разговора из ког ће се развити прича о школовању, животу и
делатностима, па све до начина функционисања мултиетничког и мултиверског
становништва на једној територији. Биће представљена прича о томе како је то бити
Титови пионир и шта та улога подразумева, као и то да ли је школовање пре шездесет
година изгледало исто као и двадесетих година 21. века. Такође, осврнућемо се и на
начин организовања живота у руралном подручју једне брдско-планинске и верски
хетерогене средине, односно, биће испричана прича о братству које је чинило једно
село, њиховој кући и окућници и свакодневном животу, који је, ипак, знао и за
достигнућа модерне технологије тога доба. Један део истраживања посвећен је причи о
верским обичајима, ритуалима за посебне датуме, као и начину припреме

39
традиционалног јела, чија се припрема и везује искључиво за тај датум. На самом крају
ће разговор под утицајем саговорнице делимично изгубити форму спонтаног интервјуа
и постати једна прича о томе да смо сви ми једнаки и да верске, етничке или неке друге
разлике, у ствари, нису никаква препрека хармоничном животу у заједници.

О саговорници
Ток и контекст снимања

Јелена Екмечић (рођ. Цветић) рођена је 1947. године у Владимировцу (општина

Алибунар). Иако је рођена у Банату, врло брзо се, под утицајем животних околности,
одселила у Херцеговину и тамо наставила живот и школовање. Јелена је по образовању
економиста, завршила је Економски факултет у Сарајеву, а сада је пензионерка и живи
у Београду. Удовица је, има ћерку и два сина, од којих је један био официр и настрадао
током ратних сукоба на овим просторима. Иако је већ на пола осме деценије живота,
може се рећи да је памћење добро служи и да је била поуздан саговорник на обрађене
теме. Током свог живота у Херцеговини, све до деведесетих година прошлога века,
имала је прилике да живи по тамошњим обичајима, а да их и по напуштању огњишта у
одређеној мери задржи и поштује и данас, а сада и исприча за потребе овог
истраживања. С обзиром на то да је дужи временски период живела на подручју на ком
је заступљен ијекавски изговор, а да је прешла на подручје на ком се искључиво говори
екавицом, може се уочити то да у њеном говору повремено долази до мешања два
књижевна наречја.
Саговорница и истраживач су, дакле, у родбинским односима, па је међу њима
лако дошло до договора о сарадњи. Истраживач је ову саговорницу одабрао јер је
најстарији живи сведок некадашњег начина живота породице, а који је у могућности да
учествује у истраживању. Оно што је ометало реализацију разговора дужи временски
период била је неповољна епидемиолошка ситуација услед пандемије вируса COVID
19. Сусрет истрживача и саговорнице је неколико пута одлаган јер истраживач није
хтео да саговорницу излаже ризику, а све то имајући у виду њено нарушено опште
здравствено стање. Ипак, иако је ризик и овога пута постојао, саговорница није
40
показивала страх и нелагоду. Како је по природи врло комуникативна и отворена особа,
тако је и овога пута саговорница била врло расположена за разговор, а сама атмосфера
је била пријатна. На дан сусрета је, због високе летње температуре, саговорница
замолила истраживача да се сусрет реализује у вечерњим сатима. Исход тога је да су се
вечерњи сати показали као неповољан део дана јер је саговорница већ био уморна, па је
такво њено стање убрзало завршетак интервјуа. Такође, разговор је у једном тренутку
омео и мобилни телефон који је истраживачу зазвонио, а који је у овој ситуацији био
опрема коришћена за снимање. Упркос томе, квалитет аудио снимка је задовољавајућ,
без позадинских дистрактора, осим повременог шушкања листова папира, које је
истраживач користио приликом разговора. Две застоја у разговору од неколико
секунди, која се током трајања снимка уочавају, последица су жеље за окрепљењем
саговорнице и истраживача.
Истраживач је знао да саговорница воли да се присећа минулих времена и
живота у Херцеговини, знао је и да тај период живота у њој буди лепе емоције, па да ће
самим тим с пуно ентузијазма приступити истраживању. Приметни су делови у којима
саговорница пази на то како се изражава и које речи употребљава, али како време
одмиче, све више долази до изражаја његова опуштеност, па чак и употреба псовке при
крају разговора. Са друге стране, истраживач се трудио да разговор тече спонтано.
Иако је имао унапред спремна питања и утврђен ток разговора, у пракси то није у
целости реализовано. Истраживач показује и одређену дозу збуњености и неспретности
приликом постављана питања јер их није читао онако како су она била на папиру јасно
формулисана, већ је покушавао да их на лицу места формулише поново, што је довело
и до честих употреба поштапалица. Истраживач је пустио да разговор тече спонтано, да
не прекида саговорницу чак и кад увиди да није разумела питање, да његов ток
одређује сама саговорница, односно да се питања надовезују на тему коју саговорница
у одређеном моменту спонтано отовори. Приметно је то да је у неким ситуацијама
долазило до неразумевања приликом постављања питања између саговорнице и
истраживача. Услед тога је истраживач одређена питања понављао, а све то са циљем
да би из саговорнице извукао оно што је желео да чује. У тим тренуцима, као што је већ
напоменуто, истраживач није желео да прекида саговорницу јер је желео да чује све
што саговорница жели да каже, па је услед тога приметно поновно враћање на одређене
теме. Иако су неке од прича које су испричане познате истраживачу од раније, он се
трудио да то не показује и да не подсећа саговорницу на изостављене моменте. Разлике
у причама испричаним у свакодневним разговорима и причама испричаним за потребе

41
истраживања нису велике. Оне се огледају у детаљима које додатно дочаравају
одређену ситуацију или предмет о ком се говори, а за те детаље истраживач
претпоставља да саговорник не може увек да их се сети и помене. Истраживач је
саговорницу упутио у теме које жели да буду испричане овом приликом, а саговорница
није желео да прави концепт одговора, већ да његов одговор буде спонтан и што
природнији. Ипак, ово међусобно добро познанство довело је до тога да саговорница
услед умора није била расположена да понови једну причу коју је раније испричала
истраживачу.
Саговорница током разговора често помиње имена рођака и пријатеља, као и
имена села из околине тадашњег пребивалишта.
Анализа теренске збирке

Тито и комунизам

Истраживач је замислио да целокупан разговор о начину живота и обичајима

започне полазећи од навођења историјског тренутка, односно године од које
саговорница постаје радно активна. Временски контекст је важан јер је тада био
зaступљен једнопартијски систем, који је имао своја строга правила и строго одређен
начин функционисања. Већ на самом почетку разговора сазнајемо да је саговорница на
послу постала члан Комунистичке партије Југославије што је са собом повлачило и
одређена ограничења и правила која су се морала поштовати, па је тако статутом
Савеза комуниста Југославије одређено ко може да буде члан партије, као и које су
његове дужности. Када је у питању религија, партијско „чланство је неспојиво са
схватањима и поступцима туђим социјализму као и са исповедањем религије.“ 1 У свом
Програму комунисти су признали да им је циљ да у народу искорене веру, па самим
тим припадност Савезу комуниста Југославије не допушта никакво религиозно
2
веровање. Управо је то моменат који је био пресудан за наставак чланства овога
саговорника у поменутој партији. Тако на питање истраживача да ли је немогућност
прославе верских празника био разлог напуштања партије уследио саговорников
одговор: „Па, нормално. Ја сам рекла да нећу да се одрекнем Бога и цркве. Да су ми то
рекли...да је то услов кад су ме примали, ја бих одма' се захвалила и не бих ни ушла у

1
VII конгрес СКЈ, стр. 404.
2
Исто, стр. 393.

42
партију, не бих ни добила књижицу.“ 3 Дакле, сазнајемо да је партија имала строга
правила када је у питању исповедање религије, па чак и то да су људи пријављивали
једни друге ако би уочили њихово кршење, док је, са друге стране, прослава празника и
посета верским храмовима била дозвољена онима који се у партију нису учлањивали.
Још један интересантан моменат овог причања јесте и прича о томе на који начин је
партија ширила своје чланство: „Ја сам била предложена да ме приме у партију.
Углавном су људи и примани у партију на нечији предлог. Значи, неко би предложио и
тако би људи били примани у партију.“4
Други битан моменат овог разговора, а који се односи на период комунизма и
Титове владавине јесте прича о уласку саговорнице у Савез пионира Југославије,
односно савез који се колоквијално звао Титови пионири. Савез је био масовна дечија
организација за развијање социјалистичких и домољубних осећаја, те обликовање
одгојно-забавних садржаја у слободном времену. Правило о учлањењу може се укратко
сажети у једну реченицу: Сви су основношколци од првог до осмог разреда без изнимке
били чланови Савеза пионира. Овисно о доби поласка у школу, пионирима су постајали
када им је било шест или седам година те из организације излазили с непуних тринаест
или највише четрнаест година када су крајем седмога разреда добијали нову исказницу
и постајали омладинци.5 Тако из приче наше саговорнице сазнајемо да су Титови
пионири везивали црвене мараме и носили беле кошуље, као и то да се тај статус
добијао полагањем заклетве која је гласила:
Кад повежеш мараму,
Ти треба да знаш-
Шта си дужан домовини,
Од сада да даш.
Још један идентичан податак на који наилазимо јесте податак да се заклетва полагала
пред полазак у први разред, па су Титови пионири и били ученици од првог до одмог
разреда, да би након тога постали омладинци. Литература бележи да је још једно битно
обележје пионира била и капа која се носила уз мараму, а коју саговорница у овој
причи пропушта да помене. Беле кошуље, црвене мараме и плаве капе служиле су
таквим склопом боја за одражавање боје застава – југословенске, републичких и
партијске. 6 Међутим, оно што што се разликује у причи саговорнице и литератури која

3
Цитат саговорникових речи, в, транскрипт, стр. 5.
4
Исто, стр. 5.
5
Данас када постајем пионир, стр. 14. и 116.
6
Исто, стр. 130.

43
се бави овим питањем јесте текст који се изговара приликом полагања заклетве, па
самим тим не треба искључити могућност да саговорница, ипак, није погрешила и да се
тај текст разликује од школе до школе. Поређења ради, овде наводимо најзаступљенији
текст пионирске заклетве доступан у различитим изворима информисања:
Данас, кад постајем пионир
Дајем часну пионирску ријеч;
Да ћу марљиво учити и радити
Поштовати родитеље и старије и бити вјеран и искрен друг
Који држи дату ријеч.
Да ћи слиједити пут најбољих пионира, цијенити славно дијело партизана
И напредних људи свијета који желе слободу и мир.
Да ћи вољети своју домовину,
Њене братске народе све;
И градити нов живот
Пун радости и среће.
Такође, још једна ствар коју саговорница помиње, а која је у вези са пионирима јесте и
пракса обележавања Дана младости и припремања разних свечаности, као и ношење
штафете: „Ооо, па то се припремало слет. Свака школа је припремала па једно (...уф...)
три, четри мјесеца се припремао слет. Био је... мислим да су то биле јако лепе приредбе.
И онда су се школе такмичиле и....ко је најбоље припремио, ти су ишли , овај, најбољи
су ишли пред Тита. Мој брат од ујака, Јоњел, он је, овај, био у групи која је ишла да
преда Титу штафету. (пауза) И бирали су се најбољи и ишли су овај...“7 У литератури је
забележено да су пионири редовно учествовали у Титовој штафети, покренутој 1945. у
Крагујевцу по узору на слична ранија искуства и повезаној с одлуком ЦК СКОЈ-а о
прослави 25. маја као Титовог рођендана. Након Титове иницијативе из 1956. дан 25.
маја почиње се обележавати не више искључиво као председников рођендан, већ као
Дан младости, а манифестација постаје Штафета младости и редовито завршава
масовним стадионским слетом. Од 1957. до 1979. Тито је примао само једну савезну
штафету из руку најбољих ученика, студената и радника [...]8

Верски обичаји

7
Цитат саговорникових речи, в. транскрипт, стр. 7.
8
Данас када постајем пионир, стр. 148.

44
 Када је у питању прослава крсне славе, од саговорнице сазнајемо да у
Херцеговини није обичај да се зове на славу, као што је то обичај у неким другим
крајевима, па тако саговорница прави поређење краја у ком је живео са крајем у који се
доселио. Напомиње да су се људи окупљали за крсну славу тако што су гости сами
долазили код домаћина који обележава одређени светац, односно долазили су сви они
који су се сматрали пријатељима куће. Са друге стране, познато је да је у неким другим
крајевима обичај да се гости на славу позивају: „Кад је све спремљено, отприлике око
заранака, домаћин напуни земљани бардак вином и ракијом, бардак закити цвећем. Ако
нема цвећа, задене бар стручак босиљка, и са тим бардаком шаље кога из куће, да зове
госте на славу [...] На славу се обично зову суседи, који служе друге славе, сродници,
кумови и пријатељи.“9 Такође, саговорница напомиње и то да се слава славила два дана,
тј. да је постојала преслава и слава, односно да је обележавање славе започињало вече
пре.
За празник који се прославља седмог јануара- Божић, саговорница каже да је
кућна слава и да је обичај да се у друге куће не иде, већ да само породица иде код своје
породице: „Првог дана Божића обичај је да се нигде не иде од куће, а нарочито не у
госте. Свако тај дан проводи у песми и весељу код своје куће, једино младеж што после
ручка, иде на игранку.“10 Такође, наводи и то да је данас обичај да се слама уноси у
кућу заједно за бадњаком што представља податак на који наилазимо и у литератури
која се бави представљањем народних обичаја. 11 Међутим, како саговорница наводи, у
време док је овај празник прослављао у Херцеговини ово није био случај. Тада није био
обичај да се бадњак уноси у кућу, већ да се носи на огњиште и тамо се пали. За
божићно дрво каже да треба да гори читаву ноћ, као и то да се по кући простирала
слама заједно са орасима и разним воћем које деца купе. Још један обичај
карактеристичан за ове крајеве је припрема ћешкета – традиционалног јела од пшенице
и живинског меса: „Право јело за Божић је само тај ћешкет, а ово друго су све додаци.
И кад ти неко дође у госте, велика је част кад га почастиш ћешкетом.“12
Када је у питању сам дан Божића, обичај је да се доручкује рано ујутру, пре
изласка сунца, зато што је и служба у цркви у том периоду дана. За време доручка се
укућани међу собом мирбоже, честитају празник једни другима и иду три пута око
стола. За мирбожење, односно божићни поздрав, каже да је акутелан од Божића до

9
Обичаји народа српскога, стр. 197. и 198.
10
Обичаји народа српскога, стр. 93.
11
Види Обичаји народа српскога, стр. 82. и 83.
12
Цитат саговорникових речи, в. транскрипт, стр. 14.

45
Богојављења, а на тај податак наилазимо и у литератури. Каже се да се од Божића до
Водица народ здрави речима: „Христос се роди!“ На шта се одговара: „Ваистину се
роди!“13 Поздрав је значајан и због тога што су се људи у овом периоду мирили,
поздрављали су се и решавали несугласице уколико су их имали. У литератури је
забележено да постоје крајеви у којима је обичај да се пази на коју страну иде пламен
14
од свеће, и верује се да ће тај ветар настушајуће године дувати. Тако саговорница од
божићних ритуала издваја гледање у плећку бравчета, божићног бравчета, које је
унапред остављено и намењено специјално за тај празник, као и гледање у свећу и
посматрање начина на који гори: „Били су људи који су знали гледати у плећку [...] Из
плећке се могло видити да ли ће бити болести, да ли ће бити родна година. А да ли ће
родна бити година гледало се и у свећу кад гори – божићна свећа - како се слева восак
[...] Кад је родна година, кад није родна година. А из плећке се гледало да ли ће неко у
кући умрети, да ли ће бити болестан, да ли ће бити принове.“ 15 Саговорница даље
објашњава да је обичај да се три свеће вежу црвеном вуном, ставе се у пшеницу или
кукуруз, као и то да се свеће гасе хлебом и вином након ручка. Идентичан обичај
забележен је и у другим крајевима земље: „Кад се сврши ручак, свећу умоче у чашу са
вином и тако је угасе, то вино после дају деци да пију, да их не би болела гуша.“16

Свакодневни живот

Пребиловци, односно Грлић, село у ком је саговорница живела до почетка

ратних сукоба на овим просторима, налази се у Херцеговини. То је брдско-планински
простор који је до пре три деценије био насељен српским становништвом, а окружен
селима у којима су живели народи католичке и муслиманске вероисповести. Иако
саговорница није била погодан извор информација када је у питању друштвени живот и
начин прославе сеоске славе, од ње, ипак, сазнајемо да је село имало своју славу коју су
мештани прослављали уз песму, игру и вашар. Из те приче сазнајемо и једну помало
необичну информацију, а то је да село није имало цркву, која би се иначе могла
сматрати централним местом у њему, већ да су улогу централног места у селу имали
школа и дом културе, а да је најближа црква била у суседном граду. И иако различити
по својим обичајима и начину живота, из причања наше саговорнице сазнајемо да је
13
Обичаји народа српскога, стр. 89.
14
Обичаји народа српскога, стр. 93.
15
Цитат саговорникових речи, в. транскрипт, стр. 20.
16
Обичаји народа српскога, стр. 93.

46
суживот тог разноликог становништва био хармоничан, односно да је међу њима
владала пријатељска атмосфера. Кратки осврт на почетак рата деведесетих година
прошлога века указао је на разлоге због којих је саговорница морала да напусти живот
у херцеговачком селу.
Село Грлић било је издвојено сеоце у оквиру Пребиловаца, а у ком је живела
породица саговорнице у организацији која подсећа на братство. Сваки брат који би се
из породице издвојио женидбом имао је своју камену кућу од две просторије, као и од
просторије у којој је било огњиште и остава. У склопу имања налазио се и чардак:
„Горњи дио чардака је служио за пшеницу, за остављање разних ствари, а доњи дио је
служио углавном за вино, за пиће. Ту се грожђе кад се убере ставља [...] И та је
просторија била сва од камена и горе покривена је исто каменом била. Плоче камене су
биле на тој просторији. Ту није било ништа...у сред љета уђеш, хладно ти ако уђеш
доље [...]17“ Као што је већ напоменуто, у селу су живели чланови породице која се
разгранала, а која је потом свака за своје домаћинство привређивала. Приход од
производње нису делили, али су заједно учествовали у трошковима за радове које је
било потребно обавити у оквиру инфраструктуре села. Иако су суседи у селу били у
блиском крвном сродству, међу њиховим имањима ипак је постојала међа, односно зид
са драчом, који је спречавао прелазак стоке на туђе имање. Становништво се, дакле,
углавном бавило сточарством и земљорадњом, али и виноградарством и производњом
дувана. Тако сазнајемо да је свака кућа имала свој виноград, своје смокве, као и то да је
90% становништва приходовало и од узгајања и продаје дувана. Клима овог подручја
била је врло погодна за узгајање воћа и поврћа, јер би, како саговорница каже, мраз
врло ретко падао, а то је погодовало узгајању биљних култура.
О домаћинству су се подједанко бринули и мушки и женски чланови породице, а
то је значило да ће на радовима који подразумевају бригу о стоци или пољопривредном
земљишту и жене бити подједнако ангажоване. Такође, док су мушкарци радили теже
физичке послове и обезбеђивали храну, жене су имале обавезу да воде рачуна о
домаћинству и припреми оброка, као и то да музу млеко. Од саговорнице сазнајемо да
је у селу било неких техничких уређаја који су тада почели да се појављују, а у питању
су телевизор и радио, али да машине за прање веша није било, тако да су жене тих
година веш прале ручно. Такође, пољопривредна производња је и тада имала нешто од
старинског начина обраде земљишта, па су стога постојали коњи који су вукли плуг,
као и процес окопавања пољопривредног земљишта и тек каснији долазак
17
Цитат саговорникових речи. в. транскрипт, стр. 15.

47
пољопривредних машина. Село, дакле, због свог географског положаја није било
изоловано од света, већ се живот све више кретало у правцу модернизације.

Закључак

Док сам размишљала о потенцијалном саговорнику који би био погодан за

учешће у овом истраживању, размишљала сам и о томе коју бих то причу ја волела да
чујем, као и шта је то што би било значајно забележити у оваквој форми рада. Тако је
избор постала саговорница која је у једну сасвим различиту средину, средину бантаског
села, покушала да пренесе одређене обичаје које није хтела да напусти, а које је могла
да прилагоди новим околностима, па иако сам са њеном причом била упозната, ипак
сам и овога пута успела да сазнам неке нове појединости њеног пређашњег начина
живота. За обичаје, начин живота, културу и традицију
могло би се рећи да су најзначајнија обележја једног народа или групе становништва у
оквиру исте нације, а која живи у неком другом делу земље. Али кад историјске или
неке друге околности постану толико неповољне да потпуно наруше устаљени ред, па
тако дође до нестанка оног материјалног што је чинило једну заједницу, онда нам
остаје могућност да оно нематеријално, што је сасвим сигурно много вредније,
сачувамо причом и подсећањем, али и бележењем. Тако сам овом збирком покушала да
бар мало загребем у свакодневни живот једне такве заједнице и испричам причу о којој
би данас могла посведочити само неколицина преосталих камених зидова.

48
Резиме: Циљ рада је да укаже на значајне сегменте овог интервјуа, али и да се
информације добијене истраживањем упореде са доступном релевантном литературом.
У раду су изнети верски обичаји једног херцеговачког села, али и детаљи из
свакодневног живота становништва, организација њиховог живота и делатности којима
су се бавили.

ЛИТЕРАТУРА:
Дуда, Игор, Данас када постајем пионир: дјетињство и идеологија југословенскога
социјализма, Средња Еуропа, Загреб, 2015.

Ђођревић, Р. Тихомир, уред. Живот и обичаји народа српског, Српска краљевска

академија, Београд, 1909.

Манифест КП и програм СКЈ, Комитет организације СКЈ у ЈНА, Београд, 1983.

VII конгрес СКЈ, Култура, Београд, 1958.

49
50