ALFA BK UNIVERZITET

FAKULTET ZA FINANSIJE, BANKARSTVO I REVIZIJU

BEOGRAD

PROTIV METODE

SEMINARSKI RAD IZ PREDMETA METODOLOGIJA NAUČNOG

ISTRAŽIVANJA

Mentor: Student:
Prof. dr Aleksandar Prnjat Bojana Japundžić 1812/2019

Beograd, 2020
Bojana Japundžić, seminarski rad Protiv metode

Sadržaj
Uvod .................................................................................................................................... 4
I Uvod Protiv metoda ................................................................................................... 5
II Poglavlje 1 Protiv metoda ......................................................................................... 7
III Poglavlje 2 Protiv metoda ......................................................................................... 9
Zaključak........................................................................................................................... 12
Literatura ........................................................................................................................... 13
Bojana Japundžić, seminarski rad Protiv metode

R e z i m e :

Ovaj seminarski rad je o knjizi Protiv metode Paula Feyerabenda. Feyerabend

napada položaj racionalista. Po njemu je anarhizam nesumnjivo najbolji lek za
epistemologiju i filozofiju nauke. Feyerabend kaže da jedini princip koji ne koči
napredak jeste princip da je sve moguće i da ne postoji ni jedno pravilo u epistemologiji
koje ni jednom nije narušeno, a to je neophodno da bi se napredovalo. Feyerabend pise i
o protivindukciji i unapređivanju nauke protivindukcijom kroz ispitivanje hipoteza koje
se protive dobro potvrđenim teoremama ili dobro utemeljenim eksperimentalnim
rezultatima.

K l j u č n e r e č i :

Protiv metode, Paul Feyerabend, anarhizam, indukcija, protivindukcija, nauka,

metodologija.

S u m m a r y :

This essay is about the book Against Method by Paul Feyerabend. Feyerabend
attacks the position of the rationalists. According to him, anarchism is undoubtedly the
best medicine for epistemology and philosophy of science. Feyerabend says that the only
principle that does not hinder progress is the principle that everything is possible and that
there is not a single rule in epistemology that has never been broken, and that is necessary
in order to progress. Feyerabend also writes about counter-induction and the
advancement of science by counter-induction through the examination of hypotheses that
oppose well-established theorems or well-founded experimental results.
K e y w o r d s :

Against Method, Paul Feyerabend, Anarchism, induction, Counter-induction,

Science, Methodology.

3
Bojana Japundžić, seminarski rad Protiv metode

Uvod

Knjiga Protiv metode Paula K. Feyerabenda predstavlja prvi deo projekta na

kojem je radio zajedno sa Imre Lakatosom. Ideja je bila da Feyerabend napada položaj
racionalista, a Lakatos da ih brani i da potpuno pobije Feyerabenda. Rezultat projekta su
trebale biti dve knjige kao opis njihove duge rasprave koja je trajala od 1964. do 1974.
preko pisama, predavanja, telefona. Na žalost Imre Lakatos je preminuo 1974. pa
projekat nije završen i Feyerabend nije dobio odgovor na svoju knjigu od Laktosa. 1
.

1
Paul K. Feyerabend., Protiv metode, Sarajevo, 1987.

4
Bojana Japundžić, seminarski rad Protiv metode

I Uvod Protiv metoda

U uvodu svoje knjige Protiv metode Paul Feyerabend objašnjava da je njegova

knjiga, koju on naziva ogled, napisana u uverenju da je anarhizam nesumnjivo najbolji
lek za epistemologiju2 i filozofiju nauke. 3
Feyerabend citira Lenjina i njegovo obraćanje partijcima i revolucionarima malo
izmenjujući tekst jer smatra da se isti može primeniti i na istoričare i naučnike, u kojem
Lenjin kaže da je istorija, posebno istorija revolucija, uvek bogatija, raznolikija i
živahnija po svom sadržaju nego što istoričari i metodičari mogu da zamisle. Lenjin kaže
da je istorija puna slučajeva i nagađanja i da ta istorija pokazje složenost ljudske promene
i nepredvidiv karakter konačnih posledica određenog ljudskog čina ili odlučivanja. Tu
Feyerabend postavlja pitanje da li stvarno treba verovati da pravila koja metodičari
prihvataju kao merilo mogu da objasne zbrku interakcija. Njegov zaključak je da je
uspešno učešće u takvom procesu moguće samo nemilosrdnom oportunisti koji nije
vezan ni za jednu filozofiju već prihvata samo onaj postupak koji je po njemu primeren
za dotičnu priliku.4
Dva Lenjinova zaključka su, da bi ispunili svoj zadatak klasa revolucionara mora
razumeti sve oblike i sve aspekte društvene delatnosti i mora moći razumeti i primeniti
svaku metodologiju i varijaciju metodologije koju može zamisliti i da mora biti spremna
preći sa jedne metodologije na drugu na najbrži i najneočekivaniji način.5
Feyerabend citira i Ajnštajna gde on kaže da spoljašnji uslovi, koji postavljaju
naučnicima činjenice, ne dopuštaju mu da bude ograničen epistemološkim sistemom i da
zato on sistematičnom epistemologu mora da izgleda kao beskrupulozan oportunista. Po
Feyerabendu kompleksan predmet koji sadrži iznenađujuće i nepredviđene razvoje

2
Epistemologija (teorija saznanja) – oblast filozofije koja istražuje mogućnosti, korene nastanka i krajnje
domete ljudskog saznanja.
3
Paul K. Feyerabend., Protiv metode, Sarajevo, 1987., strana 9
4
Paul K. Feyerabend., Protiv metode, Sarajevo, 1987., strana 9-10
5
Paul K. Feyerabend., Protiv metode, Sarajevo, 1987., strana 10

5
Bojana Japundžić, seminarski rad Protiv metode

zahteva složene postupke i ne može se analizirati na osnovu unapred određenih pravila i

ne uzimajući u obzir promenljivost uslova u istoriji.6
Feyerabend je rekao da je moguće da se pojednostavi predmet kojim se naučnik
bavi tako što bi se pojednostavili njegovi glavni akteri. Ali se istorija nauke ne sastoji
samo od činjenica i zaključaka izvedenih iz tih činjenica, već ona sadrži i ideje,
tumačenja činjenica, problema nastalih od konfliktnih tumačenja, grešaka i slično. U
jednoj analizi Feyerabend otkriva da nauka ne poznaje “gole činjenice”, nego se činjenice
koje ulaze u nauku već vide na određeni način i to ih čini idealnim. I pošto je tako,
istorija nauke je vrlo kompleksna, haotična, puna grešaka i zanimljiva kao i umovi ljudi
koji su je stvorili. U suprotnom, da je određena strogim i nepromenljivim pravilima, bila
bi jednostavna, objektivnija i nezanimljiva.7
Po Feyerabendu cilj modernog naučnog obrazovanja je pojednostavljenje nauke
kroz pojednostavljenje učesnika. Prvo se određuje domen istraživanja, čime se odvaja od
ostatka nauke i dodeljuje mu se sopstvena logika. Time se oni koji rade u tom domenu
odvajaju od ostalih i logika domena ih određuje. Njihove akcije postaju uniformne i
nastaju činjenice koje opstaju uprkos promenljivosti istorije. Takođe se pokušava
obuzdati intuicija i imaginacija, da ne bi došlo do zamagljenja granica između domena.
Time Feyerabend dolazi do zaključka da je moguće stvoriti tradiciju koja se održava
pomoću strogih pravila. Ali on smatra da nije poželjno podupirati takvu tradiciju
isključivši sve drugo, niti preneti na takvu tradiciju sva prava vezana za znanja u smislu
da se svaki zaključak do kojeg se došlo drugim metodama automatski odbacuje. 8
Feyerabend to smatra iz razloga što je svet koji se istražuje nepoznat entitet i treba
ostaviti sebi slobodne ruke i neograničavati se unapred. Epistemološke preskripcije i opšti
principi mogu biti dobri, ali niko ne može da garantuje da je to najbolji način da se dođe
do dubokih tajini prirode, a ne samo nekoliko izolovanih činjenica. Drugi Feyerabendov
razlog je taj što se naučno obrazovanje ne može pomiriti sa humanitarnim stavom i
osakaćuje svaki deo ljudske prirode koji odskače ili teži da učini osobu izrazito

6
Paul K. Feyerabend., Protiv metode, Sarajevo, 1987., strana 10-11
7
Paul K. Feyerabend., Protiv metode, Sarajevo, 1987., strana 11
8
Paul K. Feyerabend., Protiv metode, Sarajevo, 1987., strana 11-12

6
 Bojana Japundžić, seminarski rad Protiv metode

drugačijom od ideala racionalnosti koji je moderan u tom trenutku u nauci ili filozofiji
nauke. Zato po Feyerabendu pokušaj da se poveća sloboda i otkriju tajne prirode i čoveka
povlači sa sobom odbacivanje sveopštih merila i krutih tradicija. 9
Feyerabend kaže da se profesionalni anarhisti suprotstavljaju svakom ograničenju
i zahtevaju slobodan razvoj jedinke, neopterećene zakonima, obavezama ili dužnostima.
Ali anarhisti nisu protiv oštrih merila koja naučnici i logičari nameću istraživanju i svim
delatnostima koje stvaraju i menjaju znanje. Nekada su zakoni naučnih metoda uklopljeni
u anarhizam. Po Kropotkinu anarhizam je shvatanje sveta koje se temelji na mehaničkom
objašnjenju svih fenomena. Njegova metoda ispitivanja proističe iz egzaktnih prirodnih
nauka, metoda indukcije i dedukcije. Po njemu za naučno istraživanje nije potrebna
apsolutna sloboda govora, a određene neslobode ne staju na put nauci. Po Feyerabendu se
ne treba bojati da će smanjeno zanimanje za red i zakon u nauci i društvu, koje su
karakteristične za anarhizam, prouzrokovati haos. Ali Feyerabend je istakao da neki
pojam anarhizam shvataju drugačije od njega i pripisuju mu svojstva koja on prezire. Iz
tog razloga rešio je da prednost da terminu dadaizam umesto anarhizam. 10

II Poglavlje 1 Protiv metoda

Feyerabend kaže da jedini princip koji ne koči napredak jeste princip da je sve
moguće. Ako ideju o metodi koja sadrži čvrste, nepromenljive i apsolutno obavezne
principe u nauci suočimo sa rezultatima istorijskih istraživanja ona nailazi na velike
teškoće i shvata se da ne postoji ni jedno pravilo u epistemologiji koje ni jednom nije
narušeno. Ali do tog narušavanja ne dolazi zbog nedostatka znanja ili pažnje već jer je
ono neophodno da bi se napredovalo. Feyerabend ovo potvrđuje različitim vrlo bitnim
teorijama koje su nastale tako sto su njihovi stvaraoci odlučili da ne budu vezani
određenim metodološkim pravilima ili su ih slučajno prekršili. 11

9
Paul K. Feyerabend., Protiv metode, Sarajevo, 1987., strana 12-13
10
Paul K. Feyerabend., Protiv metode, Sarajevo, 1987., strana 13-14
11
Paul K. Feyerabend., Protiv metode, Sarajevo, 1987., strana 15

7
Bojana Japundžić, seminarski rad Protiv metode

Feyerabend kaže da je ova liberalna praksa ne samo logična već i apsolutno nužna
za razvoj znanja. Može se pokazati da za svako pravilo, koliko god fundamentalno i
nužno ono bilo u nauci, postoje okolnosti u kojima se ono treba zanemariti, ili čak
prihvatiti njegova suprotnost. Postoje okolnosti u kojima argument gubi svoj dalekovidan
aspekt i postaje smetnja napretku. Feyerabend kaže da se skoro svi slažu da podučavanje
male dece nije samo stvar argumenta, tj da je deo posledica indokrinacije12, a deo proces
razvoja koji se nastavlja silom prirodnog zakona i da gde se čini da argumenti zaista
imaju učinka, to je više posledica fizičkog ponavljanja nego semantičkog sadržaja. Ali
onda treba dopustiti i mogućnost neargumentovanog razvoja i kod odraslog čoveka i
institucija. Ne može se uzeti kao činjenica da je mogućnost malog deteta da prihvati nove
oblike ponašanja bez napora nemoguće kod odraslih ljudi. Može se očekivati da će
katastrofe, ratovi, revolucije promeniti obrasce reagovanja kod odraslih osoba i promeniti
važne obrasce argumentacije. Ali i takva promena se može gledati kao prirodan proces i
jedina funkcija racionalnog argumenta može biti činjenica da ona povećava mentalnu
napetost koja prethodi erupciji ponašanja i prouzrokuje je. Ako se prihvate nova načela,
uključujući i nove i kompleksnije oblike argumentacije Feyerabend smatra da je na
braniocima statusa quo13 da nađu ne samo protivargumente već i suprotne uzroke jer ako
se pokaže da su stari oblici argumentacije preslabi oni bi trebalo da odustanu od njih ili
pribegnu jačim ili iracionalnijim sredstvima.14
Feyerabend ističe da se podučavanje o načelima i njihovoj odbrani nikada ne
sastoji samo iz objašnjenja istih studentu da bi mu bili što jasniji. Od načela se očekuje da
imaju maksimalnu kauzalnu delotvornost, što čini da se logička snaga i materijalni učinak
argumenta teže razlikuju. Feyerabend čak poredi obučene racionaliste i njihovu
privreženost argumentima kojima su ih naučili sa poslušnošću psa komandi vlasnika, dok
je sve što racionalista smatra za “glas uma” ustvari uzročna posledica njegovog
obrazovanja. 15

12
Indokrinacija-proces nasilnog usađivanja ideja, stavova, kognitivnih strategija ili profesionalnih
metodologija
13
Status quo- sadašnje trenutno, postojeće stanje stvari
14
Paul K. Feyerabend., Protiv metode, Sarajevo, 1987., strana 15-17
15
Paul K. Feyerabend., Protiv metode, Sarajevo, 1987., strana 17

8
 Bojana Japundžić, seminarski rad Protiv metode

Feyerabend kaže da zanimanje, društvene i moralne snage, propaganda i tehnike

indokrinacije imaju mnogo veću ulogu na razvoj ljudske spoznaje i razvoj nauke nego što
se obično veruje. Feyerabend kao primer iskazuje da se često kao gotova činjenica uzima
da jasnom i određenom razumevanju novih ideja prethodi njihovo formulisanje i
institucionalni izraz, to jest da prvo imamo ideju ili problem, a onda se radi na njima.
Feyerabend je protiv toga jer kad su mala deca sposobna da prvo nauče reči pa onda
njihovo značenje zašto i odrasli ljudi ne bi koristili taj mehanizam. Takođe, on smatra da
stvaranje stvari i potpuno razumevanje ideje te stvari mogu biti delovi jednog istog
procesa koji se ne može podeliti, kao i da proces može biti vođen strašću, a ne
definisanim programom. Kao primer za mogućnost takvog mehanizma navodi Kopernika
i njegov heliocentrični model svemirskih tela koji je bio potpuno drugačiji svemu što se u
to vreme znalo. Tek kasnije uz pomoć instrumenata dolazi se do dokaza koji potvrđuju
teoriju koja prerasta u ideologiju, a teorija je postala jasna i “umna” i ima empirijski
uspeh.16
Feyerabend još jednom ističe da postoji samo jedan princip koji se može braniti u
svim okolnostima i stadijumima ljudskog razvoja, a to je princip da je sve moguće. Da
onima koji obraćaju pažnju na bogat istorijski materijal i koji ne žele da ga osiromašuju
radi pojednostavljivanja, veće preciznosti, objektivnosti ili istine taj princip jasan.17

III Poglavlje 2 Protiv metoda

U drugom poglavlju svoje knjige Feyerabend pise o protivindukciji. Primer za
unapređivanje nauke protivindukcijom su mu ispitivanja hipoteza koje se protive dobro
potvrđenim teoremama ili dobro utemeljenim eksperimentalnim rezultatima. Ako se neki
princip ispituje potanko i konkretno znači da se slede posledice protivpravila koja se
suprotstavljaju nekim poznatim pravilima u nauci. Ovo razmišljanje je objasnio time da
se iskustvo, činjenice i eksperimentalni rezultati predstavljaju kao merilo uspešnosti
ostalih teorija. Time slaganje nove teorije sa prethodnim podacima daje prednost teoriji

16
Paul K. Feyerabend., Protiv metode, Sarajevo, 1987., strana 17-19
17
Paul K. Feyerabend., Protiv metode, Sarajevo, 1987., strana 20

9
Bojana Japundžić, seminarski rad Protiv metode

ili ostavlja situaciju nepromenjenom, dok u slučaju neslaganja teorija je ugrožena i može
doći do njene eliminacije. To je deo svih teorija potvrde i provere i čini suštinu
empirizma. Feyerabend kaže da odgovarajuće protivpravilo podstiče da se uvode i
razrađuju hipoteze koje nemaju dobro utemeljene teorije i činjenice i podstiče
protivinduktivnost. Protivindukcioni postupak je Feyerabenda doveo do nekoliko pitanja:
da li je protivindukcija razumnija od indukcije, da li postoje okolnosti koje idu u prilog
korišćenja protivindukcije, koji su argumenti za protivindukciju, a koji protiv nje, da li je
možda indukcija uvek poželjnija od protivindukcije…18
Feyerabend prvo ispituje protivpravilo koje ga podstiče da razvija hipoteze
suprotne prihvaćenim i uveliko potvrđenim teorijama. Ovo mu pokazuje da se dokaz koji
bi mogao opovrgnuti teoriju često može otkriti samo uz pomoć inkompatibilne
alternative. Feyerabend kaže da naučnik koji želi da maksimizira empirijski sadržaj
svojih gledišta i što bolje i jasnije ih razume treba da uvede i druga gledišta i prihvati
pluralističku metodologiju. Treba da upoređuje svoje ideje sa drugim idejama, a ne sa
iskustvom. Kao primer Feyerabend je dao teoriju Postanja i Darvinovu teoriju evolucije.
Nijedna ni druga nisu dokazane i ne mogu se smatrati potpuno tačnom, ali obe opstaju,
tako da se može reći da su one inkompatibilne alternative koje zajedno sa drugim
teorijama o postanku utiču na svest ljudi. Istorija jedne nauke postaje sastavni deo te
nauke i bitna je za njen dalji razvoj i za davanje sadržaja teorijama koje sadrži u
određenom trenutku. 19
Drugo protivpravilo koje Feyerabend ispituje je ono koje ga podstiče da razvija
hipoteze protivne dobro utemeljenim činjenicama. Ovo protivpravilo prednost daje
hipotezama o suprotnim opservacijama, činjenicama i eksperimentalnim rezultatima.
Feyerabend kaže da ne postoji ni jedna zanimljiva teorija koja se slaže sa svim poznatim
činjenicama u svom domenu, tako da je po njemu pravo pitanje da li treba postojeća
nesuglasica teorije i činjenice povećati, smanjiti ili nešto drugo učiniti sa njima.
Opservacijski izveštaji, eksperimentalni rezultati i činjenični iskazi sadrže teorijske
pretpostavke ili se utvrđuju načinom na koji se koriste. Zato kad neke okolnosti nisu

18
Paul K. Feyerabend., Protiv metode, Sarajevo, 1987., strana 21
19
Paul K. Feyerabend., Protiv metode, Sarajevo, 1987., strana 21-23

10
Bojana Japundžić, seminarski rad Protiv metode

poznate pretpostavlja se da jesu, a neke činjenice se uzimaju kao gotove bez

proveravanja. Ljudi obično njih nisu ni svesni i prepoznaju njihove posledice tek kad se
sa njima susretnu. Predrasude se otkrivaju suprotnošću, ne analizom. 20
Feyerabend postavlja pitanje kako se može otkriti svet koji se pretpostavlja kada
se postupa na način na koji se to čini. Po njemu je odgovor jasan, da se ne može otkriti
iznutra, već je potrebno spoljašnje merilo kritike, skup alternativnih pretpostavki.
Potreban je ceo alternativni svet, svet mašte, da bi se otkrile karakteristike pravog sveta.
Prvi korak u kritici poznatih pojmova, postupaka i činjenica mora se sastojati od pokušaja
da se razbije krug i izmisli novi konceptualni sistem koji isključuje utemeljene
opservacijske rezultate ili se kosi sa njima i uvodi opažanja koja ne mogu oblikovati deo
postojećeg opažajnog sveta. Ovaj korak je protivinduktivan, racionalan i zato ima šanse
da uspe.21
Feyerabend naglašava da njegov cilj nije da zameni indukciju protivindukcijom i
menja metodologiju, niti da par teorija/opservacija zameni velikim brojem teorija i
gledišta. Njegov cilj je da uveri čitaoca da svaka metodologija, čak i ona najjasnija ima
svoje granice. Po njemu je najbolji način za to dokazivanjem tih granica i dokazivanjem
iracionalnosti nekih pravila koja se smatraju temeljima metodologija.22

20
Paul K. Feyerabend., Protiv metode, Sarajevo, 1987., strana 22-23
21
Paul K. Feyerabend., Protiv metode, Sarajevo, 1987., strana 24
22
Paul K. Feyerabend., Protiv metode, Sarajevo, 1987., strana 24-25

11
Bojana Japundžić, seminarski rad Protiv metode

Zaključak

Na žalost knjiga Protiv metode Paula Feyerabenda nije dobila odgovor Imre
Laktosa kako je u početku planirano. Laktos je preminuo pre nego što je Feyerabend
završio svoj deo projekta. Matteo Motterlini je konstruisao knjigu Za i protiv metode koja
se sastoji iz zamišljenog dijaloga Feyerabenda i Laktosa, kojeg je Motterlini sastavio na
osnovu njihovih objavljenih radova, ali i njihovih pisama, Laktosevih predavanja i
Feyerabendovih eseja. 23

23
https://www.amazon.com/Against-Method-Scientific-Lakatos-Feyerabend-
Correspondence/dp/0226467759

12
 Naslov seminarskog rada (ako
Bojana Japundžić, seminarski rad je duži naslov ide u dva reda)

Literatura

1. Paul K. Feyerabend., Protiv metode, Sarajevo, 1987.

2. Internet: https://www.amazon.com/Against-Method-Scientific-Lakatos-
Feyerabend-Correspondence/dp/0226467759

13