12.

predavanje

Herakle i Sirene

Čudna situacija u kojoj se nalazi Herakle je trostruka. Na temelju toga kasnije

nastaje jedna relativno raširena sakrastička koncepcija koja se naziva polipsyhia. To
se uglavnom definiše kao pokušaj pomirenja olimspke i misterijske religije. Ona se
zasniva i na ovom segmentu Odiseje, jer upravo podrazumeva to trojstvo – postoje
čovekovo telo, duša i sen (grč. skia). Dok telo u času smrti nestaje, sen odlazi u Had, a
duša odlazi u gornje sfere u skaldu prevashodno sa orfičkim misterijama. Postoje
razne varijante, ali se obično sa dušom dešava ono što se inače dešava sa dušom u
orfizmu. Duša ne mora nužno odlaziti gore, može odlaziti i dole. Ne možemo reći da
kod Homera već postoji formirana polipsyhia, ali iz ove razuđenosti eshatološke
koncepcije u Odiseji proističe nešto takvo.
Sirene su u homerskom svetu pola žene, pola ptice, one su zapravo krilate
žene. U nekim varijantama imaju i noge ptica, ali uvek imaju krila. One neverovatno
lepo pevaju. Sirene se pojavljuju kao zavodnice duša, ali one ne zavode telom, već
pesmom. Ovaj segment je zanimljiv što u njemu možemo da prepoznamo
metapoetska značenja, ali i ne moramo. One se najpre javljaju u prolepsi – Kirka
nagoveštava ili proriče šta će biti i insistira na pogubnom aspektu pesme sirena.
Počinje se čarobnom pesmom, a završava slikom umrlih ljudi. Stvar je veoma
naturalistička. Imamo još jedan motiv zaborava, poput onog vezanog za Lotofage.
Ovde nije u pitanju samo zaborav doma, već zaborav svega, pa i najelementarnijih
stvari, ako što je jedenje, pijenje i uopšte opstanak. Umiru zbog kompletnog
zaborava svih egzistencijalnih datosti i sebe samih. Do toga najlepša moguća pesma
dovodi. Upravo zato mora biti smišljeno čitavo lukavstvo, čiji autor nije lukavi Odisej,
već Kirka, kako da Odisej preživi pesmu sirena, ali da je ipak čuje. Dobro je to što
Homer ne pokušava da nam predoči efekat pesama sirena, niti nam daje njihov
sadržaj na onaj način na koji imamo unutrašnje pesme, čak možemo govoriti i o
intrapoetskoj poeziji. Od pesme sirena je predstavljeno samo mamljenje. One se
hvale. Jedino što vidimo kao efekat je da Odisej želi da čuje dalje, ali po uputstvima,
mornari ga ne puštaju. Ne zna se da li je lepota te pesme isključivo u zvuku ili u
poruci koju prenosi. Postoje dve mogućnosti: ili da neko bude potpuno privezan, ili
da mu budu začepljene uši voskom, pa da ne može da čuje pesmu.
To sve priziva nekoliko momenata – proemij Hesiodove Teogonije, potom
sliku Muza iz invokacija, prevashodno unutar Ilijade, i psihagogijsku funkciju poezije,
ako što je Femije privlačio Penelopu. Ni tada nije bilo moguće odrediti da li se
privlačnost pesme sastoji u poruci ili u eufoniji, tj. blagozvučju. Vidimo da je Femija
psihagogija samo slabi, bledi, profani odslik ove psihagogije koju izaziva sakralna
pesma sirena. Sirene su takođe božanska svorenja. Uspostavljanjem odnosa sveto-
profano možemo da vidimo da svaka psihagogija izazvana poezijom predstavlja, u
svetu Odiseje, profani odslik sakralne psihagogije, koja ima za krajnji cilj smrt. Ako se
poetska psihagogija sagleda u svojoj sakralnoj punoći i profanoj oskudnosti, ona
pokazuje svoju fatalnost koja se inače ne može videti. Pesma inače ima za svrhu da
proslavi ljude. Odisejeva pripovest, iako sebe sama naziva pripovešću, i ona je u
heksametru, pa zapravo jeste pesma, ima cilj suprotan smrti, a to je obezbeđivanje
metafizičke besmrtnosti.
 To su naizgled potpuno različite koncepcije poezije. Razlika je zapravo u polu
poetskog fenomena – jedan pol, ili strana, jeste strana stvaraoca, a druga strana je
strana primaoca. Ovde postoji još i distanca lika unutar pesme, onoga kojeg pesma
proslavlja. Pesma je sa jedne strane usmerena ka onome koga slavi i otuda je njen
télos metafizička besmrtnost, ali to je njen télos naspram onog koga ona slavi. Ona
se tako pretvara u svojevrsnu filološku strukturu. Ona ne postoji nezavisno, po sebi,
bez ikakve svrhe. Potrebno ja da taj neko bude slavan i u sadašnjosti, što važi
naročito za Odiseja, ali i u večnosti. To je interakcija kreatorskog pola
(predstavljačkog, onoga koji predstavlja) i pola onoga što je predstavljeno
(predstavljenog). Međutim, postoji i pol primaoca, recipijenta. Ceo kompleks vezan
za psihagogiju ne odnosi se na onog koji je proslavljen pesmom, već na onoga ko tu
pesmu prima.
Telelologija koja nam je poznata iz Ilijade i Odiseje i koju osvedočava Odisej
svojom pripovešću, je telelologija koja je čvrsta i jasna, koja nedvojbeno postoji.
Međutim, u tome se ne iscrpljuje efekat poezije. Treba razlikovati ono što je njena
svrhovitost (télos, telološko je nešto zamišljeno u skaldu sa svrhom, podređenoj joj je
i teži joj) i nešto što nije telelološki predodređeno, ali što jeste efekat poezije, a to
upravo spada u domen psihagogijskih elemenata. Poezija nema za svrhu da nekoga
privuče, da učini da taj neko zaboravi na svoju egzistenciju, ali to jeste jedan od
efekata koji ona ostvaruje. Naravno, ako ona ostvafruje taj efekat, koliko možemo
biti sigurni da to nije i njena svrha? U svakom slučaju, to nije njena priznagta svrha.
Mi u svakom slučaju o tome ne možemo da govorimo kao o Homerovoj autopoetici,
kao što to možemo povodom ideje metafizičke besmrtnosti, sredstva aktualizacije, u
ovom slučaju aktualizacije unutrašnjeg pripovedača, i samoaktuelizacije. Ta dva
ishoda se na izvestan način potiru, odnosno ukazuju na dva različita odnosa poezije
prema svetu. S jedne strane, poezija može da omogući pamćenje i ovekovečenje, a s
druge strane vodi ka zaboravu egzistencije. Koliko trag herojski dela omogućava
aktualizaciju junaka, u ovom slučaju samoaktualizaciju, i doprinosu održanju
herojskog sistema vrednosti, toliko sa druge strane vidimo drugu mogućnost poezije,
koja će biti iskorišćena mnogo kasnije, a to je upravo odvajanje od egzistencije.
Pesma sirena pokazuje kako se u lepoti njihove pesme zaboravlja sve ostalo. To je
jedan od efekata poezije koji nedvojbeno postoji. Čitanjem poezije, u Kročeovom
smislu, mi ulazimo u jednu drugu stvarnost. Do kog stepena ćemo ući u tu drugu
stvarnost i do koje mere ćemo zaboraviti primarnu stvarnost jeste veoma delkatna
stvar. To je stvar teksta, ali i nas samih. Ova epizoda zato ima vrednost parabole, jer
postaje parabola specifičnog odnosa između stvarnosti i poezije kao lepše stvarnosti.
To će naročito biti zanimljivo romantičarima, potom simbolistima. Postoji i termin
«eskapizam» - bežanje iz stvarnosti u književnu stvarnost. Ovde je to zamišljeno kao
izuzetno velika opasnost, a u romantizmu i postromantizmu je to, kako Sent Bev
kaže: bežanje u kulu od slonovače.
Rečeno je da je pesma sirena i u vezi sa invokacijom Muza u drugom pevanju
Ilijade, pre spiska brodova, koje znaju sve, i sa Hesiodovim Muzama. Hesiodove Muze
kažu da one znaju da kažu istinu, ali i laži istini slučne. To je jako važno, jer se one tu
prvi put javljaju epifanijski. Po konvenciji se ceo tekst nakon zaziva Muze tretira kao
njen plod, ali samo delimično, ne kao da ona bukvalno govori, kao kod Hesioda.
Dakle, kriterijum istine se razdvaja od kriterijuma pesme. Istina je jednakost stvari i
pojma o njima (Toma Akvinski). To je zapravo istina govora. Poezija je autonomna od
spoljašnjosti, faktičke stvarnosti. Ona može da bude u skaldu sa onim što realno
postoji, ali i ne mora. Reč ne mora biti jednaka stvari. Sirene su sveznajuće na onaj
način na koji su Muze sveznajuće, i to privlači brodare.
S druge strane, one i mame. Postoji boginja Peito. Ona je Afroditina pratilja,
koja postaje specifično božanstvo retorike. Retori je prizivaju. Ona je istovremeno
ona koja mami i ona koja ubeđuje. Kao pratilja Afrodite, podrazumeva se da je to
mamljenje drugim atributima, a ne rečima, ali se lako sa tih drugih atributa prelazi na
reči. Važno je to što se u liku pihagogije i u liku Peito spaja odstupanje od istine sa
privlačnošću poetske reči. Ovde nema odstupanja od istine, samo mamljenja i
pretendovanja na sveznanje. To da one znaju sve kažu one same. To ne kaže nijedan
pripovedač, za razliku od kvalifikacije Muza koja je pouzdana, je rnam je to rekao
sveznajući pripovedač. Postoje razne mogućnosti. To nije samo prajezgro eskapizma,
već i jezgro poigravanja sa istinom zarad što većeg sticanja vlasti nad slušaocem.
Krajnji ishod je taj da sirene stiču apsolutnu vlast nad svojim slušaocima. Oni ne
mogu da se pomere od njih i zato će umreti, što znači da one u potpunosti
ovladavaju njima. To je drugi apsekt reči i zato je ona opasna. Zato je i mnogo
govoreno protiv retorike, ali je ona opasna mnogo pre retorike i u jednom mnogo
širem dijapazonu od retorike. Reč, kao drugi svet, još može i zavladati nad primarnim
svetom, tako da je opasna na dva načina. Upravo to je predstavljeno u liku sirena.

Četvrti deo Odiseje

Klanje Helijevih goveda je primarni hýbris koji podrazumeva neposredni upliv

u božanski domen u najdoslovnijem mogućem smislu, topološki (božanski prostor), a
ne simbolički. Ono što kasnije biva metaforizovano, ovde stoji na bukvalan način.
Rimska religija u sinhroniji prikazuje razne faze koje grčka religija prikazuje u
dijahroniji. Zbog toga dolazi zbog preuzimanja božanstava. Ova situacija sa Helijevim
govedima odgovara rimskoj situacija fanuma (prostor koji pripada bogu – hram i
prostor oko hrama) i profanuma (ono što je van svetog prostora). U fanum se može
ući samo ako se poštuju određeni rituali.
Iskrcavanje se odigrava u snu. Kada se probudi, on ne prepoznaje Itaku. To se
može povezati sa njegovim prethodnim lutanjima, raznim interpretacijama – ne
prepoztnaje Itaku jer dugo nije bio tu, ne prepoznaje je zbog efekta pesme sirena
koja je izazvala zaborav, ne prepoznaje je pod uticajem svega što mu se desilo – niza
omamljivih događaja i prostora, koji su drugačiji od Itake, pa zato ona deluej strano.
Paradigma postupka koji pominju Tomaševski i Šklovski – «očuđenje»,
prisutna je u tekstu gde se o ratnom savetu govori iz ugla jedne devojčice (Tolstoj).
To je način da se uobičajeno učini neobičnim. To što je Odiseju rodna zemlja čudna
govori nam koliko je on postao čudan. Ratni savet nije čudan, već fokus kroz koji se
posmatra, a to je u ovom slučaju Odisej. To kako on prepoznaje svoju zemlju je
ogledalo toga kako je on postao neprepoznatljiv onome što je nekada bilo. Ceo
potonji deo govorice o prepoznavanjima i prerusavanjima Odiseja. Prepoznavanje ce
biti jako postepeno i njegovo dolaženje u poziciju iz koje je pošao (da bude gospodar
Itake, muž svoje žene i otac svog sina) takođe će veoma postepeno zadobijati tokom
celog četvrtog dela teksta. Bitno je uočiti da se u korenu toga nalazi njegova duboka
promenjenost. Različito se može tumačiti čime je on promenjen (boravcima,
iskustvima, pesmama, ili svim zajedno). Iako je ironičnost termin koji je više vezan za
tragediju, ovde ipak postoji izvesna ironičnost – on koji sve vreme žudi da dođe u
Itaku, dolazi tu, ali to mesto više nije isto zato što on više nije isti. Mesto nije samo
topološka kategorija već je i simbolička. To mesto je i ono što je on.
Atena mu prilazi u liku pastira i on izmišlja prvi lažni identitet na Itaki. Drugi je
kada se predstavlja svinjaru, treći Penelopi. Svi identiteti imaju izvesne sličnosti: uvek
je sa Krita, postoji dugačka i komplikovana priča o tome šta se sa njim dešavalo i kako
je do tog stanja došao. U druge dve je upoznao Odiseja. Atena se na to nasmeje.
Leski kaže da je to trenutak najveće intimnosti između čoveka i boga. To je trenutak
kada su čovek i boginja na čudnovat način ravnopravni, više nego u bilo kom drugom
trenutku kod Homera. Ta ravnopravnost ostaje do kraja na izvestan način. Ona
podrazumeva čak i međusobno kritikovanje. Odisej zamera Ateni što se tek tada
pojavljuje od Troje, a ona se pravda. Taj odnos nije potpuno ravnopravan, ali je
ravnopravniji nego bilo koji drugi. Prosto se zaboravlja da je to epifanijski trenutak.
Oboje se lažno predstavljaju. Atena je prva počela sa mimikrijom. Za epifanije je
karakteristično lažno predstavljanje. Sama epifanija ima protodramski naboj zato što
podrazumeva lažno predstavljanje, svojevrsno maskiranje božanstva, potom
samoobjavljivanje božanstva, i onda posledice koje iz toga slede. Ovde je to na čudan
način dublirano od strane Odiseja. Oni su strukturalno ravnopravni.
Četvrti deo Odiseje je u znaku praktičnog uma. Prvo što Odisej uradi nakon
što se osvesti i pretsane da kuka jeste da prebrojava blago. Onda dolazi Atena i do
kraja segmenta postoji dimenzija praktičnog i koristoljubivog. To se neće odnositi
samo na Odiseja, već i na Penelopu kada izmamljuje darove od prosaca. Lažno kaže
proscima da će te noći izabrati onog za kojeg će se udati, ali ih podseća da je običaj
da se donose darovi. Prosci šalju glasnike po najvrednije stvari koje imaju i ona to
nosi sa sobom. Odisej to sluša i jako mu je drago što je ona tako mudra. To je
specifična vrsta mudrosti. To nije sophia, već sofrosine (razboritost kao umenost) i
fronesis (razboritost kao praktična mudrost, možda čak i proračunatost).
Odisej nudi lažne identitete, jer se oseća nesigurno. Ta zemlja mu nije strana
samo na prvi pogled. Ona ostaje strana, jer su se stvari promenile i zato što se on
promenio. On tokom celog četvrtog dela ustoličava svoj identitet. Pre svega varira
njegov fizički izgled. Atena prvo što uradi nakon što sakriju blago jeste da ga poružni.
On postaje gadni starac. Vraća će mu izgled kada se bude pokazivao Telemahu i
Penelopi. Vraća mu snagu kada treba da pogubi prosce. Njegova pojavnost, dakle,
varira u estetskom pogledu i u pogledu fizičke snage.
Odisej je ugrožen i mora da pametno smisli kako će ubiti prosce, jer je on
jedan protiv mnogih. Prerušava se na onaj način kao kad ide u izvidnicu u Ilijadi. Ista
vrsta prerušavanja – treba da se sačuva. To je primarni razlog. Fluktuantnost
identiteta postoji u njegovom fizičkom izgledu i u njegovim izmišljenim pričama. On
istovremeno ima dve uloge. U celokupnom četvrtom delu, sve do velikog finala, on
ima dva identiteta – on je istovremeno Odisej i prosjak. Oni dejstvuju iostovremeno,
ako što istovremeno dejstvuju njegov herojski lik i njegov prosjački lik. Na jedan
specifičan način, to je traženje Odiseja. Njegov prosjački lik je povezan sa prethodnim
delom teksta. On je i na ostrvo Feačana izbačen kao prosjak. Tamo njega Atena
ulepša, ali kada dolazi kod Alkinoja on je u ulozi prosjaka. On je potpuno nemoćan i iz
te pozicije prima darove koji su epski hiperbolizovani. Prema njemu se odnose
kraljevski iako je potpuno nemoćan i zavistan od njih. U inferiornoj i zavisnoj poziciji
bio je i kod Kalipse. U boljoj poziciji, zahvaljujući Hermesovoj interveniciji, bio je kod
Kirke. Tako da se vidi da njegov prosjački identitet ne nastaje potpuno ni iz čega. To
je aspekt njegovog lika unutar celine Odiseje, isto ako što je drugi apsekt njegovog
lika herojski identitet. Tako se dolazi do složenosti Odiseja za razliku od heroja Ilijade,
koji nisu mogli biti prosjaci. Čim je malo ugrožena njihova timé, nastaje haos i oni
uspevaju da je održe. Nije bilo moguće napraviti fuziju Ahileja i Tersita, a ovde ima
fuzija veličanstvenog, prelepog, svemoćnog heroja i potpuno nemoćnog i uniženog
prosjaka. To veoma komplikuje pojam heroja i sliku idealnog čoveka. Odisej se javlja
kao jedina varijanta ideala u Odiseji. To ne može biti Telemah koji mora stalno da se
bori za to da je čovek, a ne više dečak. Čak iako je delovalo kao da je odrastao kada je
oterao Penelopu u sobu, ona će nakon Odisejeve tuče sa Irom doći i izgrditi ga pred
svim proscima i reći mu da je bio pametniji kao dečak. Telemah će krenuti da se
pravda, neće je oterati ponovo. On se stalno bori za muževnost do koje stiže tek na
samom kraju. Ideali sasvim sigurno nisu ni prosci, Odisejeva družina. Čitaoci se
identifikuju sa Odisejem mnogo više nego što se identifikuju sa Ahilejem. A Odisej je
mnogo složeniji, apsolutno ambivalentan u odnosu na likove Ilijade.
To nas uvodi u promenu sveta. Upravo u četvrtom delu, koji se u mnogo
čemu razlikuje od prethodnih, može se videti da je promena herojskog identiteta
praćena promenom slike sveta. U toj slici sveta ima mesta za veoma prizemnu i
pragmatičnu koristoljubivost, koji dele i Odisej i Atena. Oboje se pojavljuju kao
lukavi, svaštoznani (polimathes). Tada se taj termin prvi put pojavljuje, ali će imati
veliku budućnost. Polimatia će imati različite dimenzije zavisno od koncepcije, tj. biće
shvaćena negativno ili pozitivno. Ovde se shvata pozitivno. Ono što je Odisej među
ljudima, to je Atena među bogovima. Njihov dijalog upravo to govori. Atena ih
doslovce stavlja u istu ravan. Ona njega štiti zato što je on njen svojevrsni dvojnik
među ljudima. To više nije pitanje naklonosti, koliko je pitanje sličnosti. Otuda on
polaže pravo na njenu zaštitu.
Njihova izuzetnost ima dimenzije koje su sada potpuno drugačije od onog što
bismo nazvali izuzetnim u Ilijadi. U Ilijadi su materijalne stvari bile manje bitne. One
su kao i u svakom epskom diskursu jedna od karakteristika epa, koja se samo
empirijski pokazuje, teško je prodreti u to šta se iza toga krije, ali opterećenost
materijalnim postoji u svim epovima. To je hiperbolizacija materijalnog na dva
načina: hiperbolički je skupoceno i veliko, i hiperbolizacija na nivou samog postupka
(tome se pridaje hiperbolički veliko mesto, jer se izuzetno detaljno opisuje). Postoji
neravnoteža između toga koliko se opisuje izgled likova i materijalnih predmeta, koji
su rukotvorine. Oni su u Ilijadi nebitni u odnosu na sistem vrednosti, aretičku etiku.
Ahileja ne interesuju darovi koje ima da mu pokloni Agamemnon. On će prihvatiti te
darove, ali to neće nadoknaditi njegovu povređenu timé. Niti Prijam nudi mnogo, ali
je potrebno da to bude promenjeno u Ahilejevoj svesti da bi Ahilej to prihvatio. Ovde
je svet rukotvorina i materijalnih vrednosti veoma važan. U tome je spoj herojskog i
svakodnevnog, konkretnog i što se ispoljava u prevlasti malih likova, likova slugu. Kao
što je Odisej jednim svojim aspektom prosjak, njegov prosjački aspekt u odnosu na
veličanstvenog Ahileja ili Hektora vidi se u važnosti materijalnih stvari za njega. To su
nova merila sveta, koaj prihvata i Atena. Ona mu pomaže da blago sakrije. Svet i
merila vrednosti su promenjena – nisu više veličanstvena, herojska, nego su
prizemnija.
To prati dominacija malih likova, prevashodno je reč o svinjaru Eumeju,
potom kozar Melantije, dojkinja Euriklija, čitav niz sluškinja koje se prepoznaju po
zlu, prosjak Ir. Postoji čak i dvoboj Odiseja i Ira, koji je dvoboj prosjaka, njima se
podsmevaju. To može da deluje kao parodija autentičnog herojskog agóna kakav je u
Ilijadi. U Odiseji nema ni jednog herojskog agóna, dok ih Ilijada ima oko 400, od kojih
su neki opisani veoma šturo, a neki veoma detaljno. Postoji veliki Odisejev obračun
sa proscima, ali to nije agón, već kolektivno klanje u kojem Odisej dokazuje svoju
areté, tako da ilijanski apsekt pretrajava. On jednim aspektom jeste heroj kakvi su
heroji Ilijade, ali drugim aspektom može čak da bude parodija tog heroja, jer upravo
on boreći se sa Irom pravi parodiju herojskih agóna. To samo usložnjava njegov lik i
Odiseju.
Glavni događaji su prepoznavanja (anamnonisis). Njima Aristotel daje veliku
važnost u kontekstu tragedije. U tragediji ona nisu preterano bitna, ali treba imati u
vidu da je Aristotelova Poetika traktat nastao iz Cara Edipa. Tu prepoznavanje ima
važnost kao prepoznavanje samoga sebe. Prepoznavanja postoje u svim Elektrama, u
Euripidovim kasnijim dramama koje su dosta shematizovane (Ifigenija Tauridska,
Helena, Ijon, Bakhantkinje...), ali ni za jednu od navedenih drama prepoznavanje nije
toliko bitno kao za Odiseju. Postoji sukcesivni niz prepoznavanja koja strukturišu
tekst. Prepoznavanja omogućavaju još jedan aspekt Odiseje, a to je izražavanje
bliskosti i ona su svojevrsno sredstvo za prikazivanje emocija, jer su one tu uvek
izuzetno pojačane.
U Odiseji je to poseban slučaj, zato što postoje predistorija i latentna
emotivnost. Do iskrcavanja na Itaku Odisej je prikazivan kao patnik, prikazivano je
njegovo srce koje on stalno suspreže do susreta sa Telemahom. Tada je rečeno da
«potiče suza kojoj je toliko branio da pođe». Na izvestan način je zato tekst
komponovan ka susretu sa Telemahom. To je najemotivniji segment teskta, pored
susreta sa Penelopom, ali nije jedini emotivan. Do iskrcavanja na Itaku se emotivnost
doživljava posredno – sadržanom u komentarima sveznajućeg pripovedača. Ovde su
neposredno prikazani emotivni trenuci koji čitaoca empatijski uvlače. U četvrtom
delu postoji sve jače iskazivanje emotivnostio, koje počinje od časa kada je on očajan
kada dođe na Itaku, do velikog pomirenja sa proscima. Ta ezuzetna emotivnost je još
jedna karakteristika sveta Odiseje. U Ilijadi je ima čak i više nego u Odiseji, ali u
Odiseji postoji nešto što u Ilijadi nije postojalo – kombinacija susprezanja,
samouzdržavanje, pa mudrost nije više samo umerenost nego i samosusprezanje. To
na takav način u Ilijadi nije postojalo. Susprezanje dovodi do odloženog efekta koji
rezultira emotivnom eksplozijom i od strane likova i od strane čitaoca. Odisej se
stalno prerušava, stalno odbija da se otkrije i sinu i ženi i onda kada se to najzad desi,
čitaoci osećaju olakšanje i veliki deo emotivnosti prelazi na njih. U Ilijadi su postojali
par exelans emotivni trenuci, prvenstveno oni vezani za Ahileja, potom Hektora, a
onda i manje bitne likove, ali nije postojala dvostruka sprega koja ovde postiže da
čitaoci reaguju emotivnije.
Odisejevo otkrivanje Telemahu je vezano za još jedan aspekt njegovog
identiteta. Kada svinjar ode, Atena pretvara Odiseja u divnog, božanstvenog heroja.
Telemah mu ne veruje da on nije bog. To je posledica božanske intervencije, ali se
može vezati za ranije segmente – za Proteja, koji se pretvara sam od sebe, jer je bog,
pa mu ne treba intervencija drugog boga. To ne mogu ni likovi Ilijade, ni drugi likovi
unutar Odiseje. Postoji zanimljivost sa Penelopom, jer je Atena u određenim
trenucima čini lepom protiv njene volje, ali ne da bi rpomenila njen identitet. Kao što
postoji odnos dvojništva između Atene i Odiseja, tako postoji i dvojništvo između
Penelope i Odiseja. Oboje su mudri, oboje se uzdržavaju i susprežu, Penelopa čak i
više od njega, jer mu ne veruje kad joj se otkrije. Ona se ispostavlja kao dovitljivija od
njega. Odisejeva dovitljivost se vidi u pravljenju trojanskog konja, u segmentu sa
Polifemom, ali je tu on ambivalentan, jer postaje žrtva svog slaboumlja. Penelopino
lukavstvo vidimo u tkanju, ona kontroliše time i prosce i Telemaha. Gotovo da su
jednaki. Uz to što je Odisej izuzetan u odnosu na ilijadske heroje. Uz to što Odisej ima
u svom identitetu aspekte heroja i prosjaka, on ima i nešto što je latentno božansko,
ali jeste božansko. Drugim rečima, irealni aspekt Odiseje, koji je zatvoren unutar
Odisejevog pričanja i donekle se još širi na Kalipsino ostrvo i ostrvo Feačana, na
speciofičan način se širi i na Odisejev položaj na Itaki. Iako je Itaka svet u domenu
realiteta, ipak je jedan deo irealiteta prisutan na Itakin i to se odnosi na Odisejev lik,
tačnije njegove transformacije, koje su zaista irealne i kojima se on an izvestan način
približava slici Proteja. On nije bog, ali to što Telemah u njemu prepoznaje boga
ukazuje na deo Odisejevog bića koji je veoma složen.

Obično Odisejevi drugovi dovode njega u opasnost, ali kod Kirke je situacija
obrnuta. To se može tumačiti kao Kirkin uticaj na njega, jer je ona najveći izazov za
njegovu muškost. Kastracija ima svoj bukvalni vid i svoj simbolički vid Kao nešto
analogno kastraciji, najčešće se tretira oslepljivanje, ali i gubljenje uma, demencija.
Upravo to što Kirka pretvara te ljude u životinje jeste paralelno kastraciji koju Odisej
uspeva da izbegne, ali koja je, dok god je on u njenoj postelji, latentno prisutna kao
pretnja. Postavlja se pitanje zašto postoji želja za kockanje sa tim. Čovek je pretvoren
u životinju, koja je na specifičan način sačuvala svoj um, jer su oni ljudi u telu
životinja. Kod Ovidija postoji čitav niz preobražaja koja ukazuju na to da ljudi postaju
životinje, a pritom zadržavaju um. Oni mogu da se ponašaju životinjski, da
prenebregu čitav niz ljudskih pravila, a Odiseja je upravo svet pravila. To je nešto što
ih vodi ka većoj slobodi.
S druge strane, aner koji je lišen svoje virilnosti je neko koje oslobođen stalne
obaveze da neprestano dokazuje svoju muškost i svoj heroizam, koji je u svakom
času ugrožen. Zato Odisej na Itaki mora ponovo da ga dokazuje, i pričanjem dok
Alkinoja. Na osnovu problema savremene ginokritike, možemo reći da ženska
represiovnost ulazi u sve aspekte života. Herojski sistem je patrijarhalan, iako je par
exelans represivan. On nije represivan samo za one koji su mu podređeni, već i za
one koji su mu nadređeni. Potpuna je iluzija da je u patrijarhatu muškarac
dominantan. Žena je na drugi način veoma dominantna. Postoji represivnost i za
jedne i za druge. Upravo imperativ herojskog dokazivanja i ustanovljenja i očuvanja
muževnosti jeste najrepresivniji odraz patrijarhata na muškarce. Kirka je odslik
matrijarhalnog božanstva. Zato je prisutna stalna opasnost od kastracije. To ukazuje
na mogućnost preokretanja patrijarhalnog sistema vrednosti.