Savremeni romski stvaraoci – izbor iz poezije

Kutjim Pačaku

Napisati uvod – to će biti izbor iz antologije Romske poezije

U prevodu na srpski izdvojili smo nekoliko pesama, među kojima su neke objavljene
(fusna za Sarajevske sveske).Radi se o pesniku koji je živeo i stvarao na Kosovu.

Poetsko ja percipira skromnost svog sokaka kao poetičnu viziju romskog plesa, dajući
slikama pokretljivost i lelujavost. Osetno je, međutim, da su kuće trošne i skromne, što ilustruju
stihovi ,,poneka se jedva drži na noge// kao da ju je udarila u glavu neka jaka rakija“.
Dom kao semantički izrazito obremenjena reč nosi epitet trošnog, nesigurnog i
nakrivljenog. Ispod ovog značenja sasvim je sigurno idej a o večitom lutanju, a kuće Roma
zapravo su kuće na točkovima – čerge.
Motiv ritma meseca može osećati samo istančana, slobodna i s prirodom povezana
duša, kakvu poseduje lirski subjekat, a ovde se ta moć prenosi na čitave domove romskih
porpdica, dajući im posebno obeležje, sažimajući tako njihovu ljubav prema igri i pesmi u
jedinstveo lirsko jezgro.
Druge pesme semantizuju fizičku ali i glad za toplinom ljudskog odnosa. Stoga tugu
natkriljuje poetska refleksija o ravnodušnosti i nepostojanju empatije kod ljudi. Ipak, vitalizam i
prihvatanje teške sudbine i gorkih nedaća provejava čak i u najmračnijim stihovima, poput onih
iz pesme ,,Crna majka, crna zemlja“. Napisana u dijaloškoj formi, osobenom pikturalnošću
(markantna crna boja) najpre postavlja situaciju gubitka najdražih iz porodice a potom na nju
dodaje situaciju egzistencijalne ugroženosti – gladi. Kako je motiv pesme jedan od oih koji se
najčešće vezuju za duh romskog naroda, on se i ovde javlja, ali kao

neostvariv (,,Majko, zapevaj mi pesmu!//Glas mi je promukao, sine moj!). Uranjanje u

sopstvenu tugu vrhuni u završnim stihovima, ali pokazuje i to da se život nastavlja uprkos
svakom vidu gubitka. Jednostavnost u izrazu ne remeti složenost emocionalnog doživljaja a opisi
naizgled običih stvari postoje kako bi iskazali emotivna stanja poetskog subjekta.
Ljubavna tematika došla je do izražaja u pesmi ,,San“ gde je poetsko ja sasvim utonulo u
čežnju za voljenom. Eterična koliko i nestvarna njena pojava se vezuje za noć a pretapanje sa
kosmičkim elementima daje poseban kvalitet emociji koja se peva. Preneseni u prostpr
kosmosa, u snoviđeje gde je taj susret i jedino moguć ljubavnici jezde kočijama.
Završetak se, međutim, oponira udaljenošću poetskog subjekta od drage i njenom iluzijom da je
on na sigurnom mestu i spokojan.
Hiperbolična, a potpuno u čistom, jasnom i svežem elementu prirode pesma ,,Kad Rom
voli“ bogata je poetskim slikama koje se vezuju za ptice, potoke i bilje. Snaga ljubavi ovde je
jednaka prkosu prirodnim pojavama, ta čudesna snaga ljubavi pevana je objektivno, ali
intenzivno.

Pesnik Mehmed Saćip

I kod ovog pesnika srećemo motiv gladi, nikako slučajno. On se frekventno javlja, kao i motivi
hrane koje nikada nema dovoljno. Poetski subjekat je omamljen slikom vrućeg hleba koji je
sveže ispečen. Iako prisustvo fiziologije nije toliko često u lirici, ovde je upotrebljeno kako bi se
sam osećaj gladi više istakao.
Po pravilu manjak empatije kod ljudi postoji, ali ne i kod životinja ,,Jedno pašče//Kao da ga je
žao mene“. Na ove stihove se dovezuje slika potpune ukočenosti i fizičke otupelostipoetskog
subjekta koji u stanju samorefleksije oseća kako mu i creva igraju ,,sirotinjski čoček“.
Usud gladi nije jedini, budući da poetski subjekat biva zavejan snegom koji pada, pokušavajući
da se skakutanjem ugreje.
Egzistencijalna ugriženost tematski se nalazi i u pesmi ,,Pomeranje sofre“ koja u najvećoj
meri govori o radsti za toplom pitom koju će majka umesiti. Ipak, radost zbog obilnog obroka
natkriljuje majčina briga hoće li ičega ostati malo za sutra. Jasno je da se tema gladi i hrane
provlači kod gotovo svih spomenutih stvaraoca.

I motiv lutanja, tako važan u kulturnoj baštini Roma, važan pre svega i za sam njiov život,
srećemo kod izabranih pesnika. Pesnik Alija Krasnići u svojoj ,,Zakletvi“ oponira vekovni običaj
menjaja mesta boravka zakletvom da će ga prekinuti. Ono što je ukorejeno u prirodu jednog
naroda koji se ne vezuje za mesto, ne može tek jednom zakletvom biti sprečeno. Lutanje po
sebi, pak, podrazumeva nepostjanje onog oslonca koji je za druge narode sasvim običan –
potreba da se na jednom istom mestu i ostane.
,,Nemam suza“ je lament nad romskom decom, najpre rasejanom po svetu i nestalom,
Bajrama Halitija. Nihilistički obojena ,,Ništa mi ne osta“ tematizuje prazninu duše i beznađe
budućnosti. Ovaj tamni i sumorni stihovi vrhume u završnoj sintagmi ,,mrtve budućnosti“.
Jovan Nikolić takođe tematizuje moć muzike u životu Roma, oponirajući glad i
nedostatak hrane zvucima koje pravi instrument. U pesmi ,,Magija zvuka“ poput Orfejeve pesme
fantastične moći, zvuci saksofona imaju i katarzično dejstvo i dejstvo uticaja na prirodu: ona
počinje da buja a sirotinja tada nestaje. To znači, takođe, i da muzika ima okrepljujuće dejstvo i
da se njome meri sve bogatstvo. Otac ne svira nego ljubi instrument, što je naročito indikativno.

Poema Gine Ranjičić i još jedan pesnik.