Универзитет у Источном Сарајеву

Филозофски факултет
Политикологија и међународни односи

Семинарски рад

Тема: Човек једне димензије

Ментор: проф. др Урош Шуваковић

Студент: Мирко Матић

Источно Сарајево, 2020

Садржај

1.Увод....................................................................................................................................................3
2.Франкфуртска школа.........................................................................................................................4
2.1 Макс Хоркхајмер.............................................................................................................................5
2.2 Теодор Адорно................................................................................................................................5
2.3 Јирген Хабермас..............................................................................................................................6
3.Херберт Маркузе...............................................................................................................................7
4.Човек једне димензије – анализа дела............................................................................................9
5.Закључак...........................................................................................................................................13
6.Литература.......................................................................................................................................15
Семинарски рад Мирко Матић

1.Увод

Када је Херберт Маркузе написао књигу Човек једне димензије, пре више од 50
година, то је унело потрес у академску заједницу тог времена. Готово свака реченица
коју је Маркузе написао у овом ремек делу се може применити и данас, шта више,
већина је данас актуелнија него икада. Једина разлика између Маркузеовог времена и
данашњице је то што је данас у готово читавом свету општеприхваћен неолиберални
концепт и то у својим најбруталнијим инстанцама. Маркузе је деловао када су западне
државе биле земље благостања и он је писао у складу са том ситуацијом, дакле, он је у
свом делу говорио о пролетеријату као друштвеној категорији која је ушушкана у
својим наметнутим и лажним потребама. Кроз овај семинарски рад ћу покушати да
приближим рад и остварења Херберта Маркузеа али и Франкфуртске школе. Сматрам
да би било бесмислено да се направи само анализа дела a да читаоци нису упознати
са контекстом под којим је настала књига. Наравно, фокус семинарског рада се налази
на књизи Човек једне димензије , рад ослим анализе Маркузеовог дела садржи мој
лични став о тој теми.

-3-
Семинарски рад Мирко Матић

1.Франкфуртска школа

Франкфуртска школа јесте неформални назив за интелектуалаце који су били део

Института за социолошка истраживања. (нем. Institut für Sozialforschung). Овај институт
се налази на Гете Универзитету у Франкфурту на Мајни. Институт је основан 1923.
године и он је био прва институција при неком универзитету која је на студиозан начин
проучавала марксизам. Након што нацисти преузимају Универзитет, већина чланова
института је била принуђена да напусти Немачку а многи, међу њима и сам Маркузе, су
избегли у Сједињене Америчке Државе. Док су стаљинистички режими у Совјетском
Савезу и другим источноевропским државама практиковали „искривљени“ марксизам,
у Западној Европи и делимично Југославији се развијају разне неомарксистичке
теорије, једна од њих је познатa и као критичка теорија друштва. Овај правац је
покушај да се класичне Марксове идеје ревидирају или прераде, а да се истовремено
остане лојалан одеђеним марксистичким принципима. Теоретичари Франкфуртске
школе су желели да креирају комбинацију марксистичке политичке економије,
хегелијанске филозофије и фројдовске психологије. Њихова схватања су имала огроман
утицај на појаву нове левице, крајем шездесетих и почетком седамдесетих година
двадесетог века. Они су сматрали да је капитализам доживео доста промена од
времена када је Маркс писао Капитал. Те промене су пре свега везане за поимање
културе, она сада добија све већи значај на штету економије. Људи су све више
потпадали под утицај и контролу културног, а не економског система и отуда се
критичка теорија друштва пре свега фокусира на културу а не на економију. Маркс и
његови следбеници су сматрали да култура и држава представљају суперструктуру која
се уздиже изнад економске основе, односно базе. Другим речима сматрали су да
економија има примаран значај, и да све од економије полази, међутим, критички
теоретичари су тврдили да је култура, као и они који њоме управљају, с временом
1
успела да постане независна од капиталиста и капиталистичког начина производње.

1 Џорџ Рицер – Савремена социолошка теорија и њени класични корени, стр. 174/175
Семинарски рад Мирко Матић

Најважнији представници Франкфуртске школе су били: Макс Хоркхајмер, Теодор

Адорно, Херберт Маркузе и Јирген Хабермас.

2.1 Макс Хоркхајмер

Макс Хоркхајмер (нем. Max Horkheimer) је био немачки социјални филозоф који је
најпознатији као један од оснивача Франкфуртске школе, односно као директор
Института за социјална истраживања. Када је Хитлер 1933. године постављен за
Канцелара, Институт је био приморан да затвори своје просторије у Немачкој.
Хоркхајмер прво је емигрирао у Женеву, у Швајцарској, па онда, следеће године у
Њујорк, где се Хоркхајмер састао са председником Колумбијског Универзитета да би
размотрили премештање Института. На Хоркхајмерово изненађење, председник се
сложио да отворе Институт у азилу и, такође, је понудио зграду за Институт. У јулу 1934.
године, Хоркхајмер је прихватио понуду Колумбије да премести Институт у једну од
њихових зграда и тако овај Институт добија своје привремено седиште у Сједињеним
Државама. Убрзо он постаје амерички држављанин и сели се у Лос Анђелес, где
сарађује са Адорном са којим и пише књигу Дијалектика просветитељства. Након
завршетка рата он се враћа у Западну Немачку и поново, 1950. године отвара Институт
у Франкфурту. Најважнија дела овог плодног филозофа су: Помрачење ума, Између
Филозофије и социјалне науке и горе поменута Дијалектика просветитељства.

2.2 Теодор Адорно

Теодор Адорно (Theodor Ludwig Wiesengrund) био је немачки филозоф и социолог, он

се такође бавио и музиком као композитор. Адорно је вероватно један од најважнијих
немачких али и светских интелектуаца послератног периода. Заједно са Хоркхајмером,
Адорно дефинише филозофску оријентацију Франкфуртске школе, као и њених
истраживачких пројеката у различитим областима друштвених наука.

-5-
Семинарски рад Мирко Матић
Пошто је био изузетан пијаниста и композитор, Адорно се на првом месту
концентрисао на теорију уметности и културе, радећи, кроз велики број есеја
написаних 1930—их година, на развоју једне материјалистичке теорије музике и
умјетности. Писао је на теме метафизике, епистемологије, политичке филозофије,
етике, историје филозофије и филозофије историје. Адорнова филозофија се обично
сматра непрекидним дијалогом са три претходна њемачка филозофа: Хегелом,
Марксом и Ничеом. Такође, његово ангажовање у Институту за социјална истраживања
има пресудан утицај у уобличавању његове филозофије. Године 1953, Хоркхајмер је
одступио с места директора Института и преузео мању улогу на Институту, док је
Адорно постао директор. Хоркхајмер и Адорно се сматрају оснивачима Института.
Најважнија дела Теодора Адорна су следећа: Негативна дијалектика, Теорија естетике
и Дијалектика просветитељства.

2.3 Јирген Хабермас

Јирген Хабермас (нем. Jürgen Habermas) јесте један од најважнијих мислилаца

данашњнице, бивши Адорнов асистент на Гете универзитету у Франкфурту и инострани
члан Српске академије наука и уметности. 2 Овај филозоф и социолог се на овој листи
пре свега налази јер је и данас активан као гостујући професор на разним светским
универзитетима, те је могуће и преко интернета пратити његова предавања. Хабермас
је вероватно најпознатији по својој теорији комуникативне акције и концепта јавне
сфере који је представљен у њој. Његов рад и истраживање су повезани са основама
социолошке теорије и епистемиологије, са анализама капиталистичких друштава у
развоју. Хабермас је посебно познат по свом раду на концепту модерности. Најважнија
дела Јиргена Хабермаса су: Јавно мњење, Дијалектика секуларизације (написао
заједно са Јозефом Рацингером – pontifex emeritus Бенедикт XVI), Ка рационалном
друштву и Криза Европске Уније.

2 https://www.sanu.ac.rs/clan/habermas-jirgen/

-6-
Семинарски рад Мирко Матић

3.Херберт Маркузе

Херберт Маркузе (нем. Herbert Marcuse) је био немачки филозоф и социолог који се
сматра једним од најупечатљивијих теоретичара критичке теорије друштва. Oн је аутор
својеврсне библије Франкфутске школе, књиге Човек једне димензије koja представља
главну тему овог рада. Попут Хоркхајмера и Адорна он се сели почетком тридесетих
година двадесетог века у Сједињене Државе али за разлику од њих, он свој живот
наставља у САД-у. Након рата он ради на Колумбији, Харварду, и на крају, на Сан
Дијего Калифорнија универзитету, на којем остаје до пензионисања. Најзначајнија дела
овог филозофа, поред књиге Човек једне димензије су следећа Ерос и цивилизација:
Филозофско истраживање Фројда, Ум и револуција, Култура и друштво. У својим
писаним делима он коментарише и критикује осим самог капитализма и
материјалистички концепт историје, забављачку индустрију, масовне медије он њих
види као нофе форме друштвене контроле.

Маркузеова анализа капитализма се заснива делимично на Марксовом концепту

објективизације, који у капитализму постаје алијенација (отуђење). Маркс је веровао
да радничка класа бива експлоатисана тако што капиталисти отуђују производ рада
радника. Он је остао запамћен као велики критичар капиталистичког поретка и као
идејни творац Нове левице. Многе организације, покрети, странке и личности су
прихватили Маркузеова схватања, попут Хипика у Сједињеним Државама, Рудија
Дучкеа и Партије зелених (преко Петре Кели и Јошке Фишера) у Западној Немачкој
али и, у одређеној мери, Praxis филозофа у Социјалистичкој Федеративној Републици
Југославији. Маркузеова критика капиталистичког друштва је наишла на симпатије код
студената, посебно зато што је он био радо виђени говорник на разним студентским
демонстрацијама.

-7-
Семинарски рад Мирко Матић

Када су студентска незадовољства кулминирала 1968. године, многи су

Маркузеа видели као духовног гуруа студентских демонстрација. Његове идеје су
свакако извршиле огроман утицај на предводнике и учеснике тих протеста широм
света, али чак је и он сам сматрао да су ти протести осуђени на пропаст. Маркузе је
развијао идеју да је пролетеријат парализован и да покретачи револуције морају бити
маргинализоване категорије у друштву, попут студената и жена, дакле те категорије
представљају авангарду друштва, али је такође јако битно да револуције имају
подршку широких народних маса, што није био случај 1968. 3 Управо то је био главни
разлог зашто револуција није успела.

На развој његових неомарксистичких идеја је у великој мери утицао Сигмунд

Фројд и психоанализа. Маркузе је посебно, ослањајући се на психоанализу, у тумачењу
репресивних механизама модернога друштва, скицирао дееротизацију човека кроз
повећане сексуалне слободе као полугу која је отупела могућности за протест и побуну.
Его се аутоматизује, његове реакције на инстиктивне жеље и спољашњи свет постају
рутинске јер се потискује утицај осећања и свести. Маркузе подржава Фројдову тезу да
је патња модерног света пре свега узрокована репресијом и једино ослобађањем
потиснутих жудња може утицати на позитивне социјалне и психолошке промене

Заоставштина из 1960-их, чијих је и сам Маркузе био важан фактор, живи и даље, а
њихове идеје још увек практикују опозиционе групе и појединци који одбијају да се
ускладе са постојећим системима угњетавања и доминације. Њехова комбинација
Карла Маркса и Сигмунда Фројда је левичарским идејама дало један нови смисао и
алтернативу тоталитарним режимима Источне Европе.

3 https://www.youtube.com/watch?v=K1VeKFIv_Mc&t=567s

-8-
Семинарски рад Мирко Матић

4.Човек једне димензије – анализа дела

Херберт Маркузе је овом ремек делу неомарксистичке литературе могао дати и

име Човек наметнутих потреба. Јер заиста то и јесте централна тема ове књиге –
човек коме су праве потребе замењене оним лажним. Човек који није свестан да је
паралисан и да његове људске карактеристике одумиру. Маркузе сматра да је
развијени капитализам створио такве животни стандард, који је, упркос свој
експлоатацији и дехуманизацији, великој већини радника дозвољавао да остваре
висок стандард живота, то Маркс никако није могао претпоставити у 19. веку. У
савременом индустријском друштву, захваљујући невероватном развоју производних
снага, технике и технологије, човек је загосподарио природом, али је истовремено
поробио себе и друштво. Организација друштвеног живота је у знаку тоталитарне
доминације и принуде. Међутим, како то сматра Маркузе, људи тога нису свесни јер су
подсредством генерисаних потреба изманипулисани па имају утисак да је живот који
живе њихов властити избор, штавише да су слободни и срећни. У развијеном
индустријском друштву се јавља угодна, разумна, демократска неслобода. Права и
слободе који су витални фактори у ранијим ранијим нивоима развоја капитализма губе
своје традицинално оправдавање и садржај. Слободна иницијатива већ од почетка
није била, у пуном капацитету, благодат. Kао слобода да се ради или гладује, она је
укључивала мукотрпан рад, неизвесност и бојазан за велику већину становништва.

Kад човек не би више био присиљен да се потврђује на тржишту као слободан

економски субјект, ишчезавање те врсте слободе би било једно од највећих остварења
цивилизације. Сама структура човековог егзистирања би била измењена, човјек би био
ослобођен света рада, који му намеће стране потребе и стране могућности – био би
слободан да употреби аутономију у животу, који би био његов властити.

-9-
Семинарски рад Мирко Матић

Ако би производни апарат могао бити организован и усмерен спрам

задовољења виталних потреба људи а не спрам задовољавања апетита капиталиста,
контрола над њим би могла бити и централизирана. Таква контрола не би спречавала
индивидуалну аутономију, већ би је омогућавала. Људи би у том случају били у
могућности да се посвете својим правим потребама јер не би морали да се брину за
своју егзистенцију. Рад сада не би био неопходност, већ ужитак.
У капитализму је рад отуђен од човека, људи постају заглупљени јер раде некреативне
послове, рад уместо да представља ултимативни начин изражавања креативности и
умећа сада постаје пука присила. Људи, уморни од посла, не могу ни након радног
времена да се посвете битним стварима, попут филозофије, уметности или породице
јер немају воље за то. Људи не могу да прочитају квалитетну књигу јер не могу да се
фокусирају на штиво, у фокусу су разне рате за кредите и рачуни. Таквој особи се
систематски убијају емоције и она бива програмирана, попут робота којем је једини
задатак већа продуктивност. Телевизија, према Маркузеовом схватању, је инструмент
контроле ума, инструмент који отупљује критичко размишљање. А можемо само да
замислимо шта би било да је у време Херберта Маркузеа постојао интернет и шта би
он о њему мислио. Циљ ових средстава комуницирања је потрошња времена а да се
притом не размишља о озбиљним стварима. Утицај тих средстава контроле ума је
неприметан, он на сасвим невидљив начин паралише радничку класу и мења начин на
који људи размишљају. У таквим условима људи не могу да селектују шта је то главни
проблем јер постоји хаос од информација. Тим хаосом су људи свесно бобардовани
преко телевизије, интернета или радија (у мањој мери). Сада су Маркузеове речи
оправданије него икада, он је 60-их година писао Човека једне димензије, дакле, то је
једно време у којем добар део људи није имао приступ телевизији а и они који су
имали могли су да гледају свега пар канала јер више није постојало. Људи морају одати
признање маркузеовом генију, он је заиста успео да, на један волшебан начин,
прорекне будућност.

-10-
Семинарски рад Мирко Матић

Маркс је веровао да капитализам експлоатише људе - да су производњом

предмета одређеног карактера радници постали отуђени и то их је на крају
дехуманизовало у саме функционалне објекте. Маркузе је преузео ово уверење и
проширио га. Утврдио је да капитализам и индустријализација толико форсирају
раднике да су почели да виде себе као продужетке предмета које производе. Што
репресивно управљање друштвом постаје рационалније, продуктивније, технички
напредније и тоталније, то је мање могуће замислити средства и начине којима би
радници могли прекинути своје ропство и задобити властито ослобођење. Наметнути
ум целом једном друштву јесте парадоксална и скандалозна идеја. Ослобођење
зависи о освештености о робовању, а развој ове свести је стално спречен
предоминацијом потреба и задовољења, које су, у великим размерима, постале
властите потребе појединца.

На почетку Једнодимензионалног човека Маркузе пише Људи се препознају у

својим робама; душу проналазе у свом аутомобилу, хи-фи уређају, кухињској опреми",
што значи да под капитализмом (у потрошачком друштву) људи постају продужеци
робе коју они купују, чинећи тако робом продужетак људи и ума и тела. Он тврди да су
имућна масовна технолошка друштва потпуно контролисана и њима се манипулише. У
друштвима која су заснована на масовној производњи и масовној дистрибуцији,
појединачни радник је постао само потрошач својих роба и целог комодификованог
начина живота. Савремени капитализам створио је лажне потребе и лажну свест
усмерену на потрошњу робе, он закључава једнодимензионалног човека у
једнодимензионално друштво које је произвело потребу да људи препознају себе у
својим добрима. Најважније од свега, притисак конзумеризма довео је до потпуне
интеграције радничке класе у капиталистички систем, а њене политичке странке и
синдикати постали су темељно бирократизовани, моћ негативног размишљања или
критичког мишљења је нагло опала.

-11-
Семинарски рад Мирко Матић

Радничка класа више није потенцијално субверзивна сила која може довести до
револуционарних промена. Као резултат, уместо да на раднике гледа као на
револуционарну авангарду, Маркузе је веровао у савез између радикалних
интелектуалаца и оних групација које још нису интегрисане у једнодимензионално
друштво – маргинализованих групација. За њега су то биле, као што сам и горе навео,
студенти, интелектуалнци који одбијају интеграцију у систем, жене и земље трећег
света.

-12-
Семинарски рад Мирко Матић

5.Закључак

Маркузе и критичка теорија друштва су значајни управо јер су предвидели оно

што ће се дешавати у будућности. Они су предвидели да ће људи стварати технологије
али да они неће бити способни да тим технологијама управљају. Франкфуртска школа
тек сада добија свој прави, пуни, значај. Можда се некоме чини да су интернет,
друштвене мреже, телевизија или културна идустрија врхунац контролисања људског
ума и заглупљивања али најгоре нас тек очекује у будућности. Ми живимо у једном
историјском тренутку, ми смо сведоци нове индустријске револуције – дигиталне
револуције. У времену које се налази пред нама постојаће вештачка интелигенција која
ће бити у стању да, посредством наших рачунара, у потпуности контролише сваки наш
потез. То је нешто што сами људи физички нису способни да ураде. У Кини је пуштен
први прототип тoг кaтастрофалног пројекта, такозвани Систем социјалног
кредитирања који бодује своје грађане по понашању. Људи који би, на пример,
прешли пешачки прелаз док је на семафору црвено би добили минус бодова који
касније може утиче на запослење или добијање стана. Сваки корак грађана је стриктно
пропраћен камерама које препознају лице и све те информације иду у централизовану
базу података. На западу ситуација није ништа боља, посредством фејсбука и других
друштвених мрежа се зна свако место које посећујемо, свака порука коју пошаљемо. И
оно најгоре, ми свесно и добровољно дајемо те податке. Ослобађање човека од
отуђења и принуде је могуће по Маркузеу, једном радикалном револуцијом, која би
прекинула са досадашњим друштвеним развојем и индустријском цивилизацијом. Она
треба да потисне старе потребе, својствене досадашњем начину живота – борбу да се
опстане, да се нешто заради и да се уместо њих развију истинске људске потребе: мир,
слобода, лепота, солидарност и срећа. Техника и производња усмериће се остварењу
људских могућности, рад ће се претворити у игру и уметничко стваралаштво, моћ ће
бити редукована у корист трајног мира и слободе.

-13-
Семинарски рад Мирко Матић

Бојим се да је овде Маркузе потценио капитализам и његову лукавост, односно

способност да се прилагоди свакој ситуацији. Капиталисти ће ићи и на своју штету ако
је крајњи циљ остваривање statusa quo. Земље трећег света, за које је Маркузе
веровао да могу иницирати револуцију, су намерно девастиране. На чела тих земаља
су постављени пијуни великог капитала који прихватају да њихове земље буду
економски експлоатисане, њихови грађани немају развијено критичко размишљање и
нису способни да се побуне. Свака промена и отпор су осуђени на пропаст, Салвадор
Аљенде и Томас Санкара су то животима својим доказали. Особе које размишљају
другачије од оног што систем проповеда ће постати ендемска врста против којих ће се
водити тотални рат. У будућности више неће бити револуционарне снаге способне да
иницира револуцију, маргинализоване групе се систематски уништавају или им се даје
такав положај да они излазе из зоне маргинализације, попут жена или хомосексуалаца.
Од студената и интелекстуаца праве се fah idioti те им се разним пројектима, попут
Болоњског процеса, ограничавају светоназори.

Будућност човечанства је, према мом личном мишљењу црна, орвеловска и

дистпијска, људи су осуђени на робовање сопственим технологијама. Убеђен сам да у
датим условима пролетеријат није способан да се одбрани од ове најбруталније врсте
капитализма. Пролетеријат није свестан да га је напала болест која се галопирајућом
брзином шири. Та болест је напала прво наше рецепторе за бол и умртвила их како би
лакше запосела читав организам. Она се тренутно налази у свом последњем стадијуму
и ми смо можда и последње генерације које ће имати дојам о томе како се живи
слободно. Ова битка коју води пролетеријат против капитализма није битка Давида и
Голијата, јер је чак и Давид имао минималне шансе, она је осуђена на потпуно
уништење пролетеријата јер радници свесно прихватају и доприносе свом личном
поразу.

-14-
Семинарски рад Мирко Матић

6.Литература

1. Marcuse, Herbert – Čovjek jedne dimenzije: Rasprave o ideologiji razvijenog

industrijskog društva, Izdavačko preduzeće „Veselin Masleša“, 1968, Sarajevo
2. Ricer, Džordž - Savremena sociološka teorija i njeni klasični koreni, Službeni glasnik,
2009, Beograd
3. https://www.sanu.ac.rs/clan/habermas-jirgen/
4. https://www.youtube.com/watch?v=K1VeKFIv_Mc&t=567s
5. https://www.getabstract.com/de/zusammenfassung/der-eindimensionale-mensch/4217
6. https://www.grin.com/document/41768

-15-