Међународне организације

Први део:

1. Потреба за међународним организацијама и њихова дефиниција

Међународне организације су творевина новијег времена и одговор на захтеве

савременог света. Сазревање свести о потреби међународне сарадње је у блиској
вези са економским и технолошким развојем.
Наиме, индустријска револуција и са њом повезане друштвене промене оживљавају
односе измеду држава до те мере да им расцепканост и неусклађеност двостране
сарадње више не одговарају. Међудејства држава су се морала поуздано и широко
регулисати, што се постиже склапањем вишестраних међународних уговора. Такође,
нису се могла препустити некоординисаном деловању појединих учесника, већ су се
морале доносити заједничке одлуке које се састоје у свесном избору између
различитих могућности.
У одсуству светске Владе оваквим задацима је могла да одговори само установа која
омогућава да државе, остајући равноправне и не признајући никакву вишу власт,
заједнички доносе поменуте одлуке и обезбеде извршење свих пратећих радњи. Тако
су настале међународне организације, као средство сталне сарадње ради
постизавања интереса који су заједнички удруженим државама.
И поред њиховог усавршавања и умножавања, међународне организације су и данас у
суштини исте. Потпуно издвајање савремене државе од постојећих међународних
организација је немогуће. Међународне организације и њихова правила су толико
прожели савремени свет да се свака држава, желећи да се упусти у неку значајну
делатност, сусреће с постојањем међународне организације, којој се у свом интересу
мора прилагодити.

Међународне организације решавају противречност између постојања суверених

држава и захтева оних људских делатности које имају светске или регионалне
размере и траже ширу основу од територије појединачне државе. Видно је да све
важније људске делатности имају своју међународну компоненту, дакле не могу се
успешно развијати без међународне сарадње која није потпуна без међународних
установа. С обзиром на то, оне нису више предмет интересовања и проучавања уског
круга специјалиста.

Откад су међународне организације дошле у средиште научног интересовања

понуђене су многе дефиниције термина. Од почетних великих разликовања се дошло
до сагласности око главних елемената које једна таква творевина по правилу има или
мора да поседује. Најједноставнија дефиниција каже да се међународне организације
оснивају међународим уговорим који се ратификује сагласно са уставним поступком
држава чланица и имају своје статуте.

1
Дефиниције се разликују по конститутивним елементима: статут, међународни
уговор, држава, постојање сталних органа, многи се споре око поседовања правне
личности, неки их сматрају колективном државом, док други кажу да су организације
посебни правни субјекти у односу на државе...

Према Рачићу и Димитријевићу, међ. организације су вишестраним уговорима

основани трајни облици институционализованог општења три или више држава,
са посебним статусом и сталним органима, у оквиру којилх се, на начин предвиђен
статутима и другим основним документима, одвијају процеси мултилатералног
преговарања и заједничког одлучивања чланица у одговарајућим областима
међународне сарадње. У новије време, два аутора (Сермерс и Блокер) установљавају
да су три битна елемента медународних организација:
а) да је уставнољена међународним уговором;
б) да има најмање један орган са властитом вољом;
в) даје устројена у складу с медународним правом.

Највише сагласности има одређење да је МЕЂУНАРОДНА ОРГАНИЗАЦИЈА ТРАЈАН

ОБЛИК МЕ ЂУНАРОДНЕ САРАДЊЕ ИЗМЕЂУ ЧЛАНИЦА, КОЈЕ СУ ПО ПРАВИЛУ ДРЖАВЕ ;
ОНА НАСТАЈЕ И ДЕЛУЈЕ НА ОСНОВУ САГЛАСНОСТИ ЊИХОВИХ ВОЉА ИСПОЉЕНИХ У
МЕЂУНАРОДНОМ УГОВОРУ ИЛИ НА СЛИЧАН НАЧИН , ИМА БАР ЈЕДАН СТАЛНИ ОРГАН
И ФОРМАЛНО ЈЕ САМОСТАЛНА У ДНОСУ НА ЧЛАНИЦЕ.

2
 2. Развој међународних организација до Друштва народа

ДУХОВНЕ ПРЕТЕЧЕ:

Увиђање потребе за медународном сарадњом у облику сталних установа није било

лако. Начела и облици који одликују савремене медународне организације су
налажени и развијани без неке визије о будућности, претежно у настојању да се реше
непосредна питања и да се постигне компромис измеду противречних захтева.

Идеја медународног организовања има своје поборнике у мислиоцима средњег и

раног новог века, који су највише били обузети жељом да се избегну ирационални
сукоби између народа и да се уклањањем подвојености измеду европских држава
ојача њихов отпор према противницима ван континента.

Развој оваквих мисли се може наћи у делима и нацртима многих познатних аутора, из
којих можемо да закључимо да су све ове идеје тежиле стварању федерације
постојећих држава, њиховом чврстом савезу усмереним против могућег противника
споља. Од великог значајаје и што је многе од твораца оваквих планова опседала
потреба колективне безбедности, која се не може остварити без постојања
медународне организације које ће одржавати међународни мир и предузимати мере
да се спрече или отклоне напади на њега.

Неки од најважнијих аутора су Русо, кант, Џереми Бентам, Анри IV, Пјер Дибоа...

МЕЂУНАРОДНИ КОНГРЕСИ :

Кретања која су водила ка стварању медународних организација имала су два

основна правца. ПРВИ (који смо већ навели) је процес у обличавања организација за
очување безбедности и мира, коме су духовни претходници посветили велику пажњу.
С ДРУГЕ СТРАНЕ, тек се у 19. веку осетила јака потреба за стварањем сталних
координационих средишта ради олакшавања друштвених делатности које су
превазилазиле државне границе, под утицајем наглог развитка трговине. То је довело
до стварања медународних управних савеза и одатле до медународних организација.

Организације за решавање политичких питања су проистекле из постепеног

прихватања вишестране дипломатије, оличене у међународним конгресима који се
више нису као пре сводили на двострано преговарање, већ су значили пристуство и
међудејство представника више заинтересованих држава.

Први такав конгрес, резултирао је Вестфаским миром 1648. На ВЕСТФАЛСКОМ

КОНГРЕСУ није било пленарних скупова ни гласања, као ни председавајућег ни
одбора. Ретке су биле и прилике када су пуномоћници преговарали у групама већим
од чланова две делегације.

3
Следећи значајан корак представљали су преговори о миру у СРЕМСКИМ
КАРЛОВЦИМА 1699. године. Скуп у Сремским Карловцима је имао заједничке
седнице представника свих заинтересованих страна а пробијањем 4 врата у
просторији за конференцију решено је питање првенства таинтересованих страна -
Аустрија, Турска, Пољска, Венеција.

Ови поступци су развијени у преговорима о миру у УТРЕХТУ 1712-1713. и у личности

енглеског пуномоћника који је био свештено лице и одржавао уводну реч добили
незваничног координатора скупа.

БЕЧКИ КОНГРЕС из 1814-1815. је превазишао све раније скупове значајем одлука које
је донео; обимом политичких, социјалних и економских питања којима се бавио;
бројем учесника и новинама у поступку које га чине првом модерном конференцијом.
Није био мировна конференција већ је требало да стабилизује уздрман европски
поредак после Наполеонових ратова. Бечки конгрес је аустријским министром
иностраних послова Метернихом имао и свог првог председника, док је дипломата
из исте земље Фридрих фон Генц био први шеф секретаријата једног међународног
скупа, са задатком да осигура његов ток и припреми записнике. Нарочито значајна је и
мала статистичка комисија, чијом је делатношћу наговештена каснија значајна
улога мо у непристрасном прибављању података. Бечки конгрес је садржао чак и
заметак ужег органа, састављеног од утицајних учесника.

Завршна фаза борбе против Француске (Наполеона) је довело до успостављања

четворног савеза између ВБ, Русије, Аустрије и Пруске. Савезници су се споразумели
да бе се њихови суверени или министри повремено састајати, да би се саветовали о
заједничким интересима и разматрали мере које би у датом тренутку биле
најкористније за одржање мира у Европи. У исто време, они су склопили уговор о
Светом савезу којим су узели себи право да силом спречавају промене друштвеног
поретка у Европи.

После рата са Француском, велики скупови европских сила су наставили да се

одигравају према потреби, такав систем је трајао све до Првог светског рата. Поступци
на конгресима су усавршавани у овом периоду, што показује Берлински конгрес 1878.

Коначно, ХАШКЕ МИРОВНЕ КОНФЕРЕНЦИЈЕ из 1899. и 1907. значиле су прелаз ка

ширим светским скуповима, са циљем да се трајно утврде општа добра и начин
њихове заштите и унапређивања. Оне су се показале као веома успешне при
кодификовању правних правила, али нису постигле значајна политишка решења,
нарочито у погледу разоружања. Први међународни суд на регионалној основи био је
Централноамерички који је деловао од 1907. до 1918.

4
РЕЧНЕ КОМИСИЈЕ:

Специјализоване организације с ограниченим и практичним циљевима

претходницама могу сматрати речне комисије. Увидело се да се транспорт добара
рекама, који је био повољан, тешко обавља када водени ток пресеца границе или
дели територије на више земаља. Превозници су били изложени неусклађеним и
непредвидим препрекама приликом преласка границе.

Први важан споразум је споразум између Француске и Немачке из 1804. године о

реци Рајни, који је веома значајан по томе што је њиме створено место првог
међународног службеника у историји - ГЕНЕРАЛНОГ ДИРЕКТОРА.

Он је надзирао извршење уговора и наплату такса, а потписнице су га заједнички

постављале и плаћале. Након тога, 1831. је дошло до образовања КОМИСИЈЕ ЗА
РАЈНУ, која је могла да буде надлежна за жалбе поводом одлука о наплати дажбина,
уместо националних судова. Комисија је познавала и начело одмеравања
(пондерације – расподела гласова при избору главног инспектора) гласова.

Још један важан споразум тиче се успостављања међународне контроле над Дунавом,
која је успостављена на ПАРИСКОМ КОНГРЕСУ 1856. године. Париским уговором су
основане две комисије, од којих је једна Европска комисија (састављена од великих
сила) проширила свој делокруг и утицај на рачун друге (састављена од приобалних
држава). Ослабљени положај Турске и вазални статус земаља на доњем току Дунава
су омогућили Европској комисији да буде прва међународна организацииа са
наддржавним обележјима; то се огледало у њеном праву да независно доноси
правнилнике обавезне за појединце, па чак и да ове појединце кажњава за
прекршаје. Такође, Европска комисија је имала своју заставу, а њени службеници су
носили посебне ознаке. Комисија је сама одређивала и прикупљала дажбине и
имала искључиво право да даје овлашћења за пловидбу и пилотирање.

УПРАВНИ САВЕЗИ :

Друга половина 19. века је време када се увелико стварају међународни управни
савези - административне уније, који дају одлучујући печат међународном
организовању до краја Првог светског рата. Овакав савез је координационо средиште
управних органа држава чланица које на основу статута и састанака утврђују
мере које треба предузети у конкретној области. У седишту организације је радио и
малобројни секретаријат, који је углавном служио за припрему седница и као
посредник за комуникације између чланица. Службеници се нису регрутовали на
међународној основи, већ су били национални државни службеници који обављају
посао на рачун организације.

5
Најстарија организација ове врсте је створена 1865. године склапањем Међународне
телеграфске конвенције. Три године касније основан је МЕЂУНАРОДНИ УРЕД
ТЕЛЕГРАФСКИХ УПРАВА . Уредом је управљала Швајцарска, али су трошкове сносиле
све чланице. Начело једногласног одлучивања је било ублажено тиме што је усвојено
правило према коме се сматрало да националне управе које се у року од 4 месеца не
изјасне о неком предлогу прећутно пристају на њега. Ова организације је прерасла
европске оквире и остала отворена за све државе света.

По узору на њу, 1874. године је основана ОПШТА ПОШТАНСКА УНИЈА.

Проглашавањем територија чланица за јединствену поштанску зону у којој влада
потпуна слобода транзита поштанских пошиљки регулисањем плаћања поштарине на
месту одашиљања створени су предуслови за стварни међународни поштански
саобраћај. Организације је 1878. променила назив у СВЕТСКИ ПОШТАНСКИ САВЕЗ и
под тим именом постоји и данас као специјализована установа УН.

Стварањем СТАЛНЕ МЕЂУНАРОДНЕ КОМИСИЈЕ ЗА ШЕЋЕР 1902. године се јавља

први робни савет, који је требао да регулише цене, извосне и увозне квоте, као и
стандарде квалитета важних и осетљивих производа. Комисија за шећер је
истовремено прва организација која је свом главном органу дала право да доноси
одлуке обавезне за све чланице већином гласова!

6
 3. Развој међународних организација након настанка Друштва
народа

ДРУШТВО НАРОДА:

Тек су поуке Првог светског рата довеле до стварања прве међународне организације
општеполитичке природе, засноване на схватању колективне безбедности.
Револуционарна идеја сталне светске организације, повезане са забраном примене
силе у односима међу државама и санкцијама против нападача, је нашла израз у
ДРУШТВУ НАРОДА основаном 1919. године. Поред општег органа Скупштине,
успостављен је и ужи орган - Савет, у коме су била обезбеђена стална места
тадашњим великим силама. Иако то Пакт Друштва народа није предвиђао, та
организација је стицајем околности остала европска и идеолошки искључива.
Изолационисти у конгресу САД спречили су приступање организацији а СССР није ни
била добродошла, убрзо по приступању је и искључена.

Ипак, Друштво народа је, и поред тога што се показало неспособним да очува мир,
значило велики корак унапред. За њега је везана појава првог сталног међународног
секретаријата, састављеног од међународних службеника разних држављанстава.
Оно је први координатор делатности више међународних организација
специјализованих за различита подручја међународне сарадње. Такође, Друштво
народа се бавило економским, социјалним и културним питањима и тако допринело
сагледавању дубљих узрока међуанродних сукоба. Издавачка делатност
организације постала је поуздани извор информација за све државе.

У његово време је основан први светски међународни суд састављен од независних

судија и надлежан за све правне спорове међу државама - СТАЛНИ СУД
МЕДУНАРОДНЕ ПРАВДЕ , Хаг, 1920. година.

Бродолом Друштва народа није био изазван толико структуром организације и

одредбама њеног Пакта, колико неспремношћу великих сила да искрено поверују у
предност колективне безбедности над системом равнотеже снага.

НАЈНОВИЈИ ПЕРИОД :

Оснивањем Друштва народа се завршио први период развитка. Он је обележен слабо

интегрисаним творевинама, али су у њима у заметку садржане скоро све особине
каснијих организација.

Између два светска рата међународне организације нису деловале у нарочито

повољним условима. Покушај Друштва народа да буде средиште у коме ће се
усклађивати рад свих међ. организација није успео. Светска криза из 1939-1945. је
тражила стварање нове универзалне међународне организације, без недостатака
Друштва народа и са подршком коју оно није уживало.

7
Председник САД Рузвелт је с британским премијером Черчилом 1941. прокломовао
Атлантску повељу, у којој су се наводила демократска начела будућег мира. Овај
документ је 1942. прихватило 26 држава у Декларацији Уједињених нација, где се
назив УН први пут званично употребљава. Као што је потврђено на Московској
конференцији антихитлеровских сила 1943. године, УН је требало да од ратног савеза
прерасту у организацију за обезбеђење праведног мира. Потписивањем Повеље УН на
конференцији у Сан Франциску 1945. и њеним ступањем на снагу ОРГАНИЗАЦИЈА УН
је почела да постоји. УН су успеле да подстакну оснивање нових и оживљавање и
јачање постојећих међународних организација у посебним областима међународне
сарадње. Многе такве организације су се повезале са УН у систем.

ПослеДругог светског рата, регионално политичко организовање, дотле познато

само америчким државама, добија полет у осталим деловима света - Арапска лига и
Европска заједница за угаљи челик и Савет за узајамну економску помоћ (СЕВ).
Ипак, дошло је до стварања организација које су биле за повратак употребе силе и
начела равнотеже снага услед блоковске поделе – Северноатлантски пакт (НАТО)
и Варшавски пакт. После дезидеологизације неке регионалне оргаизације
попримају шири облик – Савет Европе (ширење на источне и неке неевропске
земље). Азија још увек није обухваћена јединственим регионалним организацијама,
док су афричке земље успеле да створе своју Организацију афричког јединства.
Данас, у свету постоји око 250 међународних организација.

САВРЕМЕНО ТРАЈНО ОКУПЉАЊЕ ДРЖАВА :

Повремено организовање међународних конгреса и конференција, на којима може

да учествује велики број држава, није прерасло у 20. веку. И данас, они се интензивно
користе као облици вишестраног преговарања. Резултати таквих конференција су по
правилу договори о понашању, који најчешће имају правни облик вишестраних
уговора. Обавивши посао скуп се растура. Међутим, има конференцијакој се не
усредсређују само на ужа питања, решива једним договором, већ се суочавају са
сложењим и трајњим појавама. Она зато подразумевају извесан континуитет и
чвршће везе између својих учесника, што доводи до њиховог регионалног окупљања
и стварања неких организационих облика који их прибижавају међународним
организацијама.

Један вид таквог тајног окупљања је била Конференција о европској безбедности и

сарадњи (КЕБС), све док се 1995. није претворила у сталну међународну организацију
- Организацију за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС). Други вид трајног
окупљања једне групе држава је Покрет несврстаних. Он је данас изгубио свој
некадашњи значај, иако се повремени састанци држава чланица и даље одржавају на
скуповима њихових амбасадора при УН и на самитима шефова држава и Влада у
местима на територији чланица.

8
 4. Конститутивни елементи појма међународних организација

1. ДРЖАВА:

Оснивачи и чланице међународних организација су државе. Држава је

конститутиван елеменат дефиниције; на основу ње се међудржавне организације
разликују од транснационалних организација. Пошто се из појма мо искључују
двострани облици сарадње, међ. организације могу да оснивају и сачињавају
најмање три државе. По правилу, међ. организације окупљају суверене државе.
Изузетно, у чланству могу бити и јединке које нису суверене, као и друге међународне
организације.

2. МЕЂУНАРОДНИ УГОВОР :

Вишестрани међународни уговор је инструмент којим државе оснивају

међународну организацију, одређују органе, надлежност, област и циљ њеног
деловања. Да би ступио на снагу, уговор мора бити ратификован сагласно уставним
прописима држава. Називи уговора којима се оснивају организације се веома
разликују (основни уговор, устав, статут и слично). С обзиром на потребу одвајања
од унутрашњих правних појмова, израз статут је најцелисходнији. Пошто се
статутима оснивају посебни механизми за њихово спроводење, државе су веома
обазриве приликом утврђивања својих права и обавеза према организацији коју
оснивају. Због тога се предвиђају и посебно отежани услови за измене и допуне
статута међународних организација. До ревизије статута се долази ретко. У
међувремену, међ. организацијама приступају многе чланице које нису учествовале у
стварању статута. У таквим условима, статути су изменом околности и без формалне
ревизије тумачени на одговарајући начин, а порастом броја сличних одлука
одговарајућих органа постепено мењани и прилагођавани сагласно основним
кретањима у датој области. Изузетно, уместо уговора може постојати и неки други
облик сагласности држава, као што је резолуција неке конференције или усмени
договор.

3. СТАЛНИ ОРГАНИ:

Органи задужени за спровођење одредаба статута међ. организација су битан

елеменат разлике између међ. организација и конгреса и конференција. Заједничка
одлика међународних конгреса и конференција са међ. организацијама је
припадност мултилатералној дипломатији. У оба случаја је реч о укупности
преговора и разних додира између опуномоћених представника више држава, с
циљем да се решавају спорови, усклађују интереси и постижу заједнички циљеви.
Међутим, разлике јесу битне и најбоље се уочавају по постојању или непостојању
сталних органа.

9
Међ. конгреси и конференције се одржавају повремено; по усвајању иницијативе, у
току припремних радова се утврђује круг учесника, место и време одржавања,
дневни ред, пословник и начин рада; док по завршетку рада они престају да постоје.

Међународне организације захваљујући континуитету деловања сталних органа

ради у дугом временском периоду. Иницијатива за заседање сталног органа није
потребна. Статутом су утврђени место и време одржавања редовних заседања,
познат је круг учесника, пословник и начин рада су дати унапред, као и дневни ред.
Сталност органа може бити обезбеђена периодичним састајањем или
континуираним заседањем. Најчешће долази до комбинације - главни органи
привремено заседају, док административни органи раде непрекидно.

4. ОБЛАСТ ДЕЛОВАЊА :

Државе закључују мултилатерални уговор који постаје статут организације и на

том основу образују сталне органе ради обављања предвиђених делатности од
заједничког интересао. Често се говори о циљу или функцијама организације али
израз област делатности најбоље показује шта овај конститутиван елеменат значи.
Област деловања у великој мери опредељује карактер саме организације. Наравно, у
област деловања улазе питања од међународног интереса који се могу ширити.

5. ПОСЕБАН СТАТУС :

Међународна организација добија својство правног лица, што је неопходно како би

могла да ступа у правне послове у складу са унутрашњоправним порецима држава
чланица. Међутим, својство правног лица имају и транснационалне организације
(организације које окупљају унутардржавне субјекте, правна и физичка лица, мимо
државних граница). Оно што разликује међународне организације од њих је посебан
статус, који значи више од признавања организацији својства правног лица - тај
посебан статус укључује закључивање међународних уговора и систем привилегија
и имунитета. То код транснационалних организација не постоји.

10
 5. Невладине (приватне) међународне организације

Називом невладине или приватне међународне организације се означава најшира

група транснационалних организација, у коју спадају све оне организације у које су
непосредно учлањена удружења, установе или појединци из различитих земаља ради
остварења заједничких интереса који нису лукративни, односно који се не састоје у
стицању имовинске добити.

Зато је и број оваквих организација велики, а сматра се да их има око 40 000. С

обзиром да се овакве организације могу слободно оснивати и да не постоје
међународна мерила за њихово признавање, међ. невладином организацијом се
сматра свака она творевина која успе као таква да се региструје у некој држави
испунивши услове њеног законодавства. Нешто су поузданији постојање и значај
оних организација које признају међудржавне организације; најугледније су оне
невладине организације које имају такав статус при Економском и социјалном
савету УН или при специјализованим установама УН.

Највећи број невладиних међ. организација окупља људе исте професије. Њихов циљ
може да буде само сталешки, али је скоро увек повезан са тежњом да се унапреди
и струка којом се чланови баве, да се размене искуства и да се у целом свету
користе достигнућа до којих су неки чланови дошли (Међународни савез
преводилаца). Сличне су и организације које се баве усавршавањем делатности
којом се они баве (Међународна федерација фудбалских удружења – ФИФА).

Невладине међ. организације могу заступати интерес веома широког круга људи, који
није обележен само њиховом делатношћу већ и својством (пол – Међународни савез
жена, узраст – омладинске организације, вероисповест – католичке организације,
етничка припадност – Светски јеврејски конгрес). Међутим, оне могу тежити
неком општем циљу (Међународно друштво за заштиту животиња,
Међународни федералисти, Свеопште удружење за есперанто).

Многе невладине међународне организације могу бити и групе за притисак, зато што
бар делимично желе да утичу на међународну заједницу и државе како би
побољшале положај њихових чланова и унапредили интересе оних за које се залажу
(католичке организације). Ово својство се некада прикрива да би ефикасност
деловања групе за притисак била већа, док се то некада може видети већ из самог
назива невладине организације. Исто тако, невладина међ. организација може да
падне под утицај неке државе и да јој служи као средство за остваривање својих, а
не међународних циљева (нарочито током хладног рата).

Свака невладина међ. организација има своја правила на основу којих ради. Правила
се доносе на оснивачком скупу, коме присуствују заинтересовани појединци или
национална удружења. Правила не потврђује нека друга инстанца, али се она обично
подносе на одобрење органима државе у којој је седиште организације, јер тако
организација може да добије својство правног лица по законима те државе.
11
Надлежни органи се не упуштају у начин рада, већ углавном оцењују да ли су њени
циљеви у складу с јавним поретком те државе. Правила су разноврсна, али важније
невладине организације углавном имају нека заједничка обележја. Неке учлањују
непосредно појединце а веће образују националне огранке, неке примају искључиво
предузећа или установе (Удружења међународних библиотека), неке само
национална удружења.

Врховни органи невладиних међ. организација су скупштине, конгреси или

конференције, на којима се окупљају сви чланови или делегати националних
удружења - чланова. Они се повремено састају и доносе најважније и дугорочне
одлуке. Између ових скупова послове организације обично води неко уже тело –
извршни одбор/савет, чији се чланови бирају на општем скупу. Главни представници
организације су председник и генерални секретаре. Председник је обично истакнута
личност, чији углед користи организацији и даје му ауторитет, али се он њој не
посвећује потпуно и нема великих самосталних овлашћења. Генерални секретар
води свакодневну делатност организације и стара се о извршењу њених одлука, па
је у неким организацијама он најутицајњи појединац.

Правило је да се невладине међ. организације издржавају од чланарине, било да оне

долазе непосредно од чланова или од националних удружења. Међутим, с обзиром
на велике издатке које овакве организације могу да имају, ови приходи могу бити
недовољни. Зато се саме организације или наицонални огранци обраћају за помоћ
државама, међ. јавним организацијама, задужбинама и другим институцијама, али
се та средства могу трошити на одређене пројекте и акције.

12
 6. Транснационалне организације

До међународног повезивања људи, група и удружења може да се дође и без

посредства државе. Удруживање ради постизања заједничког циља или
остваривања заједничких интереса је редовна појава унутар држава, где тако
настале творевине имају статус правних лица. Све док се не образује нови
међународни субјект, организација остаје национална, чак и када одржава
међународне везе.

Иако су овакве организације постојале још у средњем веку (нпр. цркве), њихов број
расте у новије време. Да би се разликовале од ИНТЕРНАЦИОНАЛНИХ (међународних)
организација у које су учлањене државе, овакве организације се називају
ТРАНСНАЦИОНАЛНИМ , јер окупљају унутардржавне субјекте (физичка и правна
лица) мимо државних граница. Данас разликујемо неколико врста
транснационалних организација.

НЕВЛАДИНЕ (ПРИВАТНЕ) МЕЂУНАРОДНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ : ОБРАЂЕНО У ПРЕТХОДНОМ

ПИТАЊУ

ТРАНСНАЦИОНАЛНЕ ПРИВРЕДНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ :

Циљ њиховог деловања је МАТЕРИЈАЛНА ДОБИТ. Ове организације су ПРИВРЕДНА

ПРЕДУЗЕЋА која делују међународно, на територијама више држава с искључивим
циљем да постигну добит за своје власнике. Пошто су то по правилу акционарска
друштва (корпорације), у свакодневном говору ови субјекти су познати као
мултинационалне компаније.

Још у 18. и 19. веку су у најразвијенијим земљама почела да се појављују велика и

моћна предузећа која су испољавала фактичку независност од сопствене државе и
њених интереса (пример, у ВБ Краљевска афричка компанија). Касније би органе
корпорације замењивале службе влада и на тај начин ширили колоније.

Порекло модерних транснационалних организација треба тражити и у картелима,

који представљају специфичне договоре између неколико крупних наицоналних
предузећа у једној области пословања. Међународним картелом се сматрају таква
предузећа, која заједно контролишу производњу и промет једног артикла у целом
свету, споразумевају се о међусобној подели светског тржишта, ценама
производа и укупном износу светске производње. Тиме она стичу изузетан
монополистички положај и могу да диктирају услове целокупној светској привреди.

Савремено транснационално предузеће (мултинационална компанија) представља

систем привредних јединица које су распоређене у више држава и подређене
једном центру. Седиште предузећа је по правилу у једној од развијенијих држава, а
делови који су ван ње могу бити или огранци самог предузећа над којима оно има
потпуну власт, или њихове филијале које оно контролише као главни акционар.

13
Овакво предузеће почива на капиталу пореклом из више држава, има међународно
тржиште и запошљава људе различитих држављанстава. Ван земље седишта по
правилу се налазе сировине које ова предузећа прерађују и препродају, радна снага и
велики део њихових тржишта. Управо одатле потичу њихови најважнији приходи.

ТРАНСНАЦИОНАЛНИ ПОЛИТИЧКИ ПОКРЕТИ :

Међ. невладине организације могу имати и политичке циљеве. Најчешће то за њих

нису главни и једини циљеви. Међутим, интернационализација идеологија и
политичких уверења доводи до тога да у свету постоје велике групе људи које живе у
различитим земљама, али их повезују истоветна или слична идеолошка и политичка
опредељења.

Само постојање великог броја истомишљеника распоређених у целом свету не значи

да је већ настала транснационална организација. Када дође до извесног степена
организоване и координисане делатности, може се говорити о постојању покрета.
Ако је створена потпуна организација на светском или бар регионалном нивоу,
може се говорити о транснационалним политичким организацијама -
интернационалама.

Транснационални облици повезивања политичких снага имају услове да буду важни

субјекти међ. односа зато што ступањ заинтересованости и оданости њихових
чланова може бити врло висок. Они су у данашње време по правилу на ступњу
међународних политичких покрета, чију организациону основу чине национално
организоване политичке снаге у виду политичких странака. Политичке партије,
повремено или редовно, ступају у додире са другим странкама или организују
скупове на светском или регионалном нивоу, на њима се расправља о заједничким
циљевима и о усклађивању рада. Ипак, донесене одлуке нису обавезујуће,не стварају
се заједнички органи, зато се не говори о транснационалним организацијама у правом
смислу те речи.

Највећа искуства у погледу транснационалног организовања су имали политички

покрети левице, који су исупали у име радничке класе. Још за време Маркса и под
његовим вођством је створена прва радничка интернационала, Међународно
удружење радника (1864). Удружење је престало да постоји осам година касније, па
су 1899. социјалистичке партије образовале Другу интернационалу која није била
чврсто организована, већ је била само савез самосталних националних странака и
покрета. Затим, у Русији је 1917. под утицајем Октобарске револуције дошло до
стварања треће, Комунистичке интернационале (Коминтерне). Коминтерна је
била ПРВА ТРАНСНАЦИОНАЛНА ПОЛИТИЧКА ОРГАНИЗАЦИЈА , јер је била замишљена
као светска партија раничке класе, док су комунистиöчке партије биле само њене
секције. Врховни органи Коминтерне су имали право да дају налоге својим секцијама,
да из њих искључују појединце и групе, па чак и да их распуштају. Коначно, СССР је
1947. образовао нови облик транснационалне сарадње у облику Информационог
биро комунистичких партија (Информбиро/Коминформ).

14
1951. социјалистичке и социјалдемократске партије образовале су Социјалистичку
интернационалу по узору на Другу интернационалу. Постоје и видови светског или
регионалног (европског) окупљања либералних и демохришћанских странака.
Транснационално повезивање политичких странака је добило у Европи нови значај
после Другог светског рата, у оквиру тежњи ка европској интеграцији, која је довела
до стварања међ. организација које имају своје парламентарне органе састављене
од непосредно бираних посланика или делегата националних парламената.

ТРАНСНАЦИОНАЛНЕ ВЕРСКЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ :

И верска убедења теже ка транснационалном организовању, да би утицај појединих

религија на међународном плану био усклађењији и јачи. Међутим, већина религија
нема изразите црте транснационалних покрета или организација. Они се могу
запазити само у њиховој хришћанској скупини, где предњачи Католичка црква, која
је још из средњег века чувала чврсту хијерархијску организацију на челу са својим
поглаваром папом. Папа, иако није више световни владар, има највиши ауторитет у
Католичкој цркви. Уз то, Света столица се сматра субјектом међународног права,
што подразумева да ступа у уговорне односе с државама, заједно с њима учествује на
међународним конгресима и конференцијама и са њима размењује дипломатске
представнике.

Друге хришћанске цркве, Православна и оне које су настале реформацијом

Католичке, су само национално организоване. Неке од њих одржавају облике
међународног састајања и саветовања, из којих не проистичу никакве обавезне
одлуке или упуства. Да би се превазишла расцепканост хришћански цркава створен је
Светски савет цркава који има облик међународне невладине организације.
Коначно, међународно повезивање нехришћанских религија није развијено.
Организација исламских држава јесте неки вид међународне организације, али није
транснационална верска организација.

15
 7. Класификација међународних организација

1.НА ОСНОВУ ШИРИНЕ ЧЛАНСТВА

По ширини чланства међународне организације се деле на:

А) УНИВЕРЗАЛНЕ - Универзалне обухватају државе из свих делова света, односно у

идеалном и данас непостојећем случају све државе света. Бечка Конвенција о
представљању држава у њиховом односу са међународним организацијама
универзалног карактера не даје прецизну дефиницију такве организације. Потпуној
универалности чланства су се приближиле УН, заједно са Међ. унијом за
телекомуникације, Светским поштанским савезом и Светском метеоролошком
организацијом.

Б) РЕГИОНАЛНЕ - Регионалне обухватају ужи круг држава, с тим да су државне

територије њихових чланица у једном географском региону. Од њих треба
разликовати помоћна регионална тела која образују неке универзалне организације.

В) ОРГАНИЗАЦИЈЕ ПОСЕБНО ЗАИНТЕРЕСОВАНИХ ДРЖАВА - Организације посебно

заинтересованих држава имају уже чланство и могу окупљати државе по
субрегионалним мерилима (нпр. Балкански савез) или по заинтересованости за
неку посебну област сарадње (нпр. Организација земаља извозница нафте).

2. ПО СТЕПЕНУ ОТВОРЕНОСТИ

По степену отворености за чланство међ. организације се деле на:

А) ОТВОРЕНЕ - Отворене су организације са тзв. аутоматским пријемом у чланство

(до 1974. био Светски поштански савез). У ширем смислу су организације које уз
државе осниваче примају и друге државе које то желе, под истим условима и без
дискриминације.

Б) ЗАТВОРЕНЕ - Затворене дају могућност ступања у чланство само одређеним

категоријама држава или онима које организација позове.

3. ПО ТРАЈНОСТИ

По трајности међ. организације се деле на:

А) ТРАЈНЕ (СТАЛНЕ) - Најчешће се оснивају сталне, што произлази из статута или

намера држава оснивача. Оне теже остварењу трајне међународне сарадње или је за
постизање циља за који су образоване потребан недоредено дуг временски период.

Б) ПРИВРЕМЕНЕ - Оснивају изричитом одредбом на унапред утврђени период или

њихова припремност потиче из природе задатака који им је поверен (нпр УНРРА).

16
4. ПО ОБЛАСТИ ДЕЛОВАЊА

По области делованиа мед. организације се деле на

А) ОПШТЕ - ПОЛИТИЧКЕ - Опште-политичке су оне чија област деловања обухвата

широк спектар питања од међународног интереса. Најбољи пример је УН, које делују
политичкој, економској, социјалној и низу техничких области у веома широком
смислу.

Б) СПЕЦИЈАЛИЗОВАНЕ - Специјализоване су оне које су својим статутима

овлашћене да делују у некој ужој специјализованој области. Најбољи пример су
специјализоване установе УН.

5. ПРЕМА ОВЛАШЋЕЊИМА

Према овлашењима којима располажу међународне организације се деле на:

А) ДЕЛИБЕРАТИВНЕ – Ове организације су оријентисане на разматрање питања од

заједничког интереса и усмерене на тражење сагласности која се изражава
препоруком. Због тога се ове организације највише ослањају на мултилатерално
(вишестрано) преговарање. Постигнута сагласност се обично изражава препоруком
због чега се овим организацијама приписује неефикасност. Међутим, суверена
једнакост и ефикасност међународних организација се често међусобно искључују.

Б) ОПЕРАТИВНЕ – То су организације новијег датума. Њихов статут ствара

организациону структуру и обезбеђује прилив финансијских средстава тако да
сама организација непосредо ради на извршавању конкретних пројеката.
Представници држава доносе политику и општа начелна решења, док је пословање
организације и извршење пројеката самостално.

В) НАДДРЖАВНЕ – Њихова појава се везује за стварање европских заједница

(Европска заједница за угаљ и челик). Њихови статути овлашћују органе да доносе
одлуке које ће се непосредно спроводити на територијама држава чланица. Имају
извесну „законодавну“, „извршну“ и „судску“ власт.

17
 8. Настанак међународне организације

МеЂународна организација настаје стицањем:

1) ПРАВНИХ УСЛОВА - ступање на снагу вишестраног међународног уговора –

статута.

2) ФАКТИЧКИХ УСЛОВА - стварање статутом предвиђених органа који почињу да

делују.

Осим ретких изузетака, стварање међ. организације почиње сазивање конференције

опуномоћеника држава, на којој се после преговора потписује статут
организације. Оваквим конференцијама може да претходи период у коме се државе
договарају о битним питањима будуће организације. Тако су Атлантска повеља и
Лондонски уговор (1941), Декларација Уједињених нација (1942), Московска
конференција (1943) и Конференција у Дамбартон Оуксу (1944) претходиле коначном
стварању УН 1945. у Сан Франциску.

Такође, статут се може усвојити на међ. конференцији сазваној ради решавања

других питања. (Пакт Друштва народа је био део Версајског мира)

Најзад, статут се може усвојити и посредством међ. организације на

конференцији чије је сазивање она у ту сврху подстакла (Међународна агенција за
атомску енергију). Без обзира на околности, статут потписују за то овлашћени
представници држава.

Да би се стекли формални услови за постојање међународне организације потребно је

да статут буде ратификован. Ратификација се врши сагласно уставним прописима
сваке државе, а ступа на снагу ратификацијом унапред одређеног броја држава.

Статути организација ограниченог чланства ступају на снагу када их ратификују

све државе потписнице. Међутим, тај услов је код организација ширег чланства
тешко постићи; тада се ступање на снагу статута успостљава ратификацијом одређеног
броја или процента држава потписница. Постоје и случајеви где се ступање на снагу
статута условљава ратифлкацијом одређеног броја држава, с тим да се у том броју
нађу државе с посебним значајем у одређеној области (5 великих сила победница у
Другом светском рату при сратификацији Повеље Уједињених нација).

Ступањем на снагу статута су испуњени правни услови за настанак.

После ступања на снагу статута у разумном року долази до заседања највишег органа
и управо тада почињу да се образују и остали статутом предвиђени органи. Ипак,
у случајевима где се сматра неопходним да организација одмах почне са радом,
могуће је и пре ступања статута на снагу створити неки привремени орган који ће
деловати до коначног успостављања механизма предивиђеног статутом.

18
 9. Међународна организација као правно лице

Међународна организација представља јединку различиту од држава чланица које је

сачињавају. Она своје деловање треба да врши сагласно сопственом статуту, али
истовремено и у складу са постојећим међународноправни поретком. Тако она
постаје носилац права и дужности које постојећи правни поредак уређује.

По правилу, статути садрже одредбе којима се регулише и њихов правни статус.

Међутим, формулације којима се то чини се разликују. Најоупоштенију формулацију
садржи Повеља УН; не дефинишући организацију као правно лица, уопштено се каже
да она има на територији сваке државе чланице правну способност потребну за
вршење својих функција и остваривање својих циљеве. У суштини, исте одредбе су
садржане у статутима низа специјализованих установа и неких регионалних
организација. Такве одредбе садрже и статути европских заједница. Ове уопштене
одредбе укључују да међ. организација има статус правног лица које подразумева:

А) ПРАВО ЗАКЉУЧИВАЊА УГОВОРА

Б) ПОСЕДОВАЊА И РАСПОЛАГАЊА ПОКРЕТНОМ И НЕПОКРЕТНОМ ИМОВИНОМ И

В)СПОСОБНОСТ ВОЂЕЊА ПРАВНИХ ПОСТУПАКА , УКЉУЧУЈУЋИ МОГУЋНОСТ ДА

ТУЖИ И БУДЕ ТУЖЕНА .

С једне стране, често се ова уопштеност касније прецизира у конвенцијама које се

закључују под окриљем појединих међ. организација, допунским протоколима и у
споразумима о седиштима које закључују с државама на чијим територијама уживају
гостопримство. Такође, и унутрашња законодавства држава на чијим се територијама
налазе седишта садрже одредбе о њиховом статусу. И судска пракса показује да
унутрашњи судови признају својство правног лица и оним мед. организацијама чији
статути не садрже одговарајуће одредбе.

Данас није спорно да мо имају статус правног лица у складу са унутрашњим правним
системима држава чланица. Међутим, оно што поставља проблеме је питање
међународне организације као правног лица међународног права. Питање
субјективитета организација је отворено чињеницом да њихови статути говоре и о
привилегијама и имунитетима међ. организација. Према томе, међ. организације
јесу правна лица по унутрашњим системима држава чланица, али су и нешто више
од тога - то су лица којима се признаје посебан третман, било да је предвиђен
статутом, конвенцијом о привилегијама и имунитетима или споразумом са
државом седишта. Самим тим, међ. организацијаје доведена у везу са
медународноправним поретком, а да истовремено њени статути избегавају да
изричито реше питање међународноправног субјективитета организација.

19
 10. Међународна организација као субјект међународног права -
општа разматрања

Предвиђајући да међ. организације имају статус правног лица на територијама

својих чланица, њихови статути истовремено изузимају међ. организације од
националних управних, законодавних и судских захвата.

Изричито признање међународноправног субјективитета малог броја међ.

организација се може наћи у неким споразумима закљученим између организације и
државе седишта. Modus vivendi из 1926. године је регулисао статус Друштва народа на
територији државе домаћина (Швајцарске); он је прокламовао да Друштво народа,
које поседује међународноправни субјективитет, не може да буде тужено пред
швајцарским судовима без његовог изричитог пристанка.

Усвајање Повеље УН није довело до напретка у овом погледу. У Сан Франциску је

игнорисан предлог Белгије по коме је УН требало дати међународни статус заједно
са правима које он претпоставља, што је доказ неспремности држава да на
тадашњем степену развоја мо пристану на њихов међународноправни субјективитет.

Поред привилегија и имунитета организације, њених службеника и представника

држава чланица, најбитнији разлог за размишљање о питању међународноправног
субјективитета међ. организација је право организације да према потреби закључује
међународне уговоре са државама или другим организавијама које она црпи из свог
Статута. Баш та способност је за многе ауторе полазна тачка у разматрању
међународноправног субјективитета мед. организација. Ипак, требало је доста
времена да становиште о њима као субјектима међ. права постане преовлађујуће.
Велики део теорије још увек признаје тај субјективитет уз резерве, укључујући и нашу.

Свакако, сам начин дефинисања међународног права се одражавао и на дефиницију

међународних субјеката, па самим тим и на питање међународноправног
субјективитета међународних организација. Професори Димитријевић и Рачић
експлицитно кажу да: „МОДЕРНО МЕЂУНАРОДНО ЈАВНО ПРАВО УРЕЂУЈЕ ОДНОСЕ
ИЗМЕЂУ ДРЖАВА, ОДНОСЕ ДРЖАВА И МЕЂУНАРОДНИХ ОРГАНИЗАЦИЈА,
МЕЂУСОБНЕ ОДНОСЕ МЕЂУНАРОДНИХ ОРГАНИЗАЦИЈА И ОНО ПОНАШАЊЕ
ФИЗИЧКИХ И ПРАВНИХ ЛИЦА КОЈЕ СЕ СМАТРА БИТНИМ ЗА МЕЂУНАРОДНУ
ЗАЈЕДНИЦУ “.

Полазећи од најпознатијих субјеката међународног права (држава) било је тешко

признати субјективитет нових творевина које имају другачије особине. Одређени
аутори су сматрали да би признање међународноправног субјективитета мо значило и
прихватање њихове државности/наддржавности, чиме су унапред одрицали овај
субјективитет.

20
Сматрало се и да битне разлике у стварању држава (опште међународно право) и
међ. организација (међународни уговор) онемогућавају признавање
међународноправног субјективитета нових јединки.

Најзад, за неке ауторе као посебна тешкоћа се поставља питање постојање воље
мећународне организације којом би она, као субјект међународног права, прихватила
и стицала права. Очигледно је да међ. организације не поседују суверену вољу као
државе, али далеко од тога да се може оспорити постојање воље међ. организације
која се може разликовати и од неких чланица.

Међутим, раст броја мо и њихов све већи значај у међународноправним односима су

довели до постепеног признања извесног међународноправног субјективитета неких
мо. С практичне стране посматрано, да би оне могле да остваре своју улогу међ.
односима оне морају да делају, а да би се једној организацији омогућило да
ефективно дела мора јој се признати одређен степен међународноправног
субјективитета.

Неслагања почињу онда када треба одредити елементе који чине садржину овог
субјективитета.

1. ПО ЈЕДНОМ МИШЉЕЊУ , међународноправни субјективитет мо је одређен њеном

способношћу да као посебна јединка наступа према државама, укључујући ту право
на преговарање и закључивање споразума, као и право на пријем и одашиљање
дипломатских представника.

2. ПО ДРУГИМА, довољно је да статут мо даје њеним органима овлаћења да врше

извесне функције у односу на државе чланице и да закључују међ. уговоре којима
утврђују права, дужности и компетенције односне заједнице држава. Овом
схватању се придружује и саветодавно мишљење МЕЂУНАРОДНОГ СУДА ПРАВДЕ о
шети претрпљеној у служби УН из 1949. године.

У прилог схватању о постојању међународноправног субјективитета мо говори и

усвајање БЕЧКЕ КОНВЕНЦИЈЕ О ПРАВУ УГОВОРА ЗАКЉУЧЕНИХ ИЗМЕЂУ ДРЖАВА И
МО ИЛИ ИЗМЕЂУ МО (1986). Сматрало се да и нацрт Конвенције о представљању
држава у њиховим односима са међународним организацијама универзалног
карактера даје додатне аргументе, али она још увек није ступила на снагу.

Ако бисмо желели да синтетизујемо заједнички именитељ схватања која данас

преовлађују, можемо да кажемо да постоје три елемента који говоре о
међународноправном субјективитету мед. организација:
1) ПОСЕДОВАЊА ПРАВА И ОБАВЕЗА САГЛАСНО МЕЂ. ПРАВУ ;
2) САМОСТАЛНО ДЕЛОВАЊЕ У ОДНОСУ НА ТРЕЋЕ;
3) АУТОНОМИЈА ОРГАНИЗАЦИЈЕ ПРЕМА ДРЖАВАМА ЧЛАНИЦАМА , КОЈА СЕ
ИЗРАЖАВА У РАСПОДЕЛИ НАДЛЕЖНОСТИ ИЗМЕДУ ЧЛАНИЦА И ОРГАНА
ОРГАНИЗАЦИЈЕ , И У ПРИПИСИВАЊУ ДЕЈСТВА АКАТА ОРГАНИЗАЦИЈЕ САМОЈ
ОРГАНИЗАЦИЈИ ( НЕ ДРЖАВАМА КОЈЕ ЈЕ САЧИЊАВАЈУ ).

21
Данас, у условима када се широко признаје одређен степен субјективитета
појединих мо, поставља се питање да ли међународноправни субјективитет мо
зависи од уговорног права или произлази из међ. обичајног права?

По најстаријем схватању, ТЕОРИЈИ ДЕЛЕГИРАНИХ ОВЛАШЋЕЊА, мо за разлику од

државе као субјекта међ. права може вршити само оне акте на које је изричито
овлашћена статутом, односно на она овлашћења која су на њу пренеле државе
чланице.

По другом схватању, ТЕОРИЈИ ИМПЛИЦИРАНИХ ОВЛАШЋЕЊА, мо имају право да

врше и оне међународне акте за које се сматра да се подразумевају појединим
одредбама статута или функцијама датим односној међ. организацији.

По трећем супротном схватању, ТЕОРИЈИ ИНХЕРЕНТНИХ ОВЛАШЋЕЊА , једном

створена међ. организација има међународноправни субјективитет који јој
признаје већ створено међ. обичајно право, што значи да ради утврдивања обима
међународноправних акција на које је организација овлашћена није потребно
консултовати њен статут.

С овог, чисто правног становишта посматрано, мо су као и државе општи субјекти међ.
права; главна разлика међу њима је фактичка, јер највећи број мо није у положају
да испољава међународноправну способност у истом обиму као што ће то чинити
држављани с обзиром на чињеницу да немају сопствену територију ни становништво.

Ипак, још увек није дат одговор на питање колики је обим тог субјективитета и у којој
се мери односи на различите међ. организације. Можда је најбоље да закључимо да
је концепција међународноправног субјективитета међ. организација данас чврсто
постављена, али и променљива. Због тога питање субјективитета сваке међ.
организације треба посебно посматрати.

Свакако, најбоље је прихватити што ширу дефиницију која каже: „ СУБЈЕКТИ

МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВА СУ НОСИОЦИ МЕЂУНАРОДНИХ ПРАВА И ОБАВЕЗА КОЈИ
НЕПОСРЕДНО ОСТВАРУЈУ СВОЈА ПРАВА У МЕЂУНАРОДНИМ ОДНОСИМА И
НЕПОСРЕДНО СУ ОДГОВОРНИ ЗА НЕИЗВРШЕЊЕ СВОЈИХ МЕЂУНАРОДНОПРАВНИХ
ОБАВЕЗА “.

22
 11. Привилегије и имунитети међународних организација - општа
разматрања

Зачеци привилегија и имунитета међ. организација се налазе још у 19. веку, а везују се
нарочито за Дунавску комисију и Стални арбитражни суд. Пакт Друштваа нрода
представља први значајан корак у правцу општег прихватања концепције привилегија
и имунитета међ. организација. Међутим, за разлику од статута данашњих међ.
организација, Пакт је дао представницима чланица Друштва и њиховим
службеницима дипломатске привилегије и имунитете. Привилегије организација се
не везују за екстериторијалност јер не поседују територију, као ни за теорију
репрезентације јер не поседује суверенитет. Оне се признају У ЦИЉУ ЗАШТИТЕ
НЕЗАВИСНОГ ВРШЕЊА ФУНКЦИЈА међународних организација.

Међутим, осим теоријских, постоје и практичне потребе разликовање привилегија и

имунитета међ. организација од оних који се у билатералним односима од давнина
поштују између држава. Основна разлике је у чињеници да су дипломатски и
конзуларни односи између држава билатерални, док у случају међ. организација ти
односи укључују тростран однос: ДРЖАВА ЧЛАНИЦА - МО - ДРЖАВА СЕДИШТА .
Ово је важно јер држава седишта аутоматски даје привилегије и имунитете
службеницима државе чланице, нема могућност одбијања неке личности ни
проглашења некога за persona nongrata због непостојања реципроцитета.

Данас је уобичајено да статути међ. организација уопштено предвиђају да ће

организација уживати привилегије и имунитете потреба за вршење својих задатака,
док ће представници држава и сужбеници мо са своје стране имати привилегије и
имунитете потребне за савесно обављање послова у вези са организацијом.

Европске заједнице су прибегле другом начину, који се састоји у томе да се

привилегије и имунитети регулишу у протоколу природатом статуту односне
организације, чиме се ове одредбе уједно подижу на ранг основног статутарног
документа. Сагласно томе, привилегије и имунитети мо по правилу имају основу у
самом статуту. Ипак, статути се обично допуњавају накнадним инструментима.

Општа конвенција о привилегијама и имунитетима УН, коју је Генерална

скупштина одобрила 1946. прецизније уређује ово питања. Из ње је дошло до
усвајања Конвенције о привилегијама и имунитетима специјализованих установа,
коју је Генерална скупштина одобрила наредне 1947. године. Ван система УН, посебне
конвенције о привилегијама и имунитетима су закључене посебно у оквирима низа
значајних међународних организација.

23
У свим тим инструментима, на сличан начин се регулишу следеће привилегије и
имунитети:
 ИМУНИТЕТ ОД ЈУРИСДИКЦИЈЕ ДРЖАВА
 НЕПОВРЕДИВОСТ ПРОСТОРИЈА И АРХИВА
 ЗАШТИТА ИМОВИНЕ
 ФИСКАЛНИ ИМУНИТЕТИ
 ОЛАКШИЦЕ У ПОГЛЕДУ КОМУНИКАЦИЈЕ И МЕЂУНАРОДНИХ ПУТНИХ
ИСПРАВА
 СЛОБОДА ГОВОРА У ОКВИРУ ОРГАНИЗАЦИЈЕ
 ПОЛОЖАЈ МЕЂ. СЛУЖБЕНИКА

У ПОСЕБНИМ СЛУЧАЈЕВИМА , УРЕЂУЈЕ СЕ И ПОЛОЖАЈ ЧЛАНОВА ПАРЛАМЕНТА,

СУДИЈА МЕЂУНАРОДНИХ СУДОВА И ОРУЖАНИХ СНАГА .

Привилегијама и имунитетима међ. организација значајно доприносе и СПОРАЗУМИ

О СЕДИШТУ , који се закључују између међ. организације и владе држава домаћина. У
њима се, поред детаљних одредаба о привилегијама и имунитетима налазе и
конкретни прописи о слободи приступа седишту лица која путују по пословима у
вези са организацијом, али и друга питања као што су полицијска заштита и право
које се примењује на просторије седишта. УН су 1946/7. заклучиле са владом САД
споразум о главном седишту и допунски споразум у којима је, уз привилегије и
имунитете, тачно утврдена граница територије на којој се налази седиште те
организације. Ту праксу прихвата и одређен број организација које за потребе своје
делатности оснивају регионалне уреде. Затим, питања привилегија и имунитета
дотичу се и у низу споразума о пружању техничке помоћи и у појединим
аранжманима за одржавање међ. конференција. Коначно, известан број одредабама
се налази и у унутрашњим законским прописима многих држава чланица.

На основи свих наведених инструмената, привилегије и имунитети се могу сажето

приказати у оквиру три групе:
1) ПОВЛАСТИЦЕ МЕЂ. ОРГАНИЗАЦИЈА ;
2) СЛУЖБЕНИКА МЕЂ . ОРГАНИЗАЦИЈА ;
3) ПРЕДСТАВНИКА ДРЖАВА ПРИ МЕЂ. ОРГАНИЗАЦИЈАМА ;

24
 12. Привилегије и имунитети самих међународних организација

Привилегије и имунитети самих међ. организација, као субјеката међ. права,

обухватају четири облика:

1. Имунитет од јурисдикције:
Овај имунитет је један од неопходних елемената за независно деловање мо. Разлози
за признавање ове институције леже у томе да међ. организације могу бити
заштићене од произвољних поступака државе само међународноправним
гарантијама ове врсте. Због тога је и уобичајено да се међ. организацијама и
њиховој имовини да имунитет од свих облика правних поступака. Међ.
организација може у конкретном случају да се одрекне имунитета од
јурсидикције, али то одрицање мора бити изричито.

Прихватање имунитета од јурисдикције је олакшано најновијим развојем у току којег

је дошло до стварања обавезе међ. организације да обезбеди међ. поступак којим би
се остварила правна сигурност на једном другом нивоу. У том смислу, предвиђа се
неколико поступака:
ПРВО , да мо сарађује са властима држава чланица;

ДРУГО,да мо обезбеди погодне начине решавања спорова који произлазе из уговора

и других спорова приватноправног карактера, као и оних који се односе на
службеника организације који ужива имунитет;
ТРЕЋЕ ,прокламује се право и дужност главног административног службеника да
се одрекне имунитета у случајевима где би по његовом мишљењу очување
имунитета спречило ток правде, а то одрицање не би штетило интересима мо.

2. Неповредивост просторија и архива:

Корени у дипломатским и конзуларним привилегијама и имунитетима. Потребе за
овом институцијом произлазе из неопходности поверљивих преговора и преписке и
омогућавања да међ. службеници обављају своје функције потпуно независно од
мешања власти ван организације.

Неповредивост просторија и архива организације се обично начелно прокламује у

споразумима о привилегијама и имунитетима, док се детаљи остављају
споразумима о седишту.

С једне стране, држава седишта је обавезна да обезбеди несметан рад

организације, што значи да је дужна да предузима мере да се просторије седишта
заштите од свих спољних утицаја који би могли бити негативни. Она мора водити
рачуна о томе да је имовина организације имуна од свих облика ометања, као и да
архива организације и сва њена документа буду неповредива без обзира где су.

25
С друге стране, пошто власти државе седишта не могу да уђу у просторије
организације осим у случају сагласности шефа организације, остаје отворено
питање надлежности у кривичним стварима и проблем пружања азила. Што се
тиче кривичног поступка, мо немају кривичну јурисдикцију ни кривичносудску
организацију која би могла да изриче и извршава кривичне санкције. Што се тиче
права азила, споразуми о привилегијама и имунитетима обично не садрже одређене
одредбе; само одређен број споразума о седишту се односи на овај проблем
(Споразум између УН и САД, који обавезује УН да не постане уточиште за лица која
настоје да избегну прописе државе домаћина, екстрадицију коју држава домаћин
треба да изврши или да онемогуће нормалан ток правних поступака у тој земљи).

3. Фискалне и валутне привилегије:

Ове привилегије произлазе из потребе да се средства организације заштите од
мера које би могле да ограниче њихову покретљивост, од евентуалне фискалне
контроле државе седишта над фондовима које су обезбедиле државе чланице за
одговарајуће сврхе. Фискални имунитети међ. организације обухватају:
 ИЗУЗЕЋЕ ОД ОПОРЕЗИВАЊА ;
 ИЗУЗЕЋЕ ОД ЦАРИНА И УВОЗНИХ ЗАБРАНА И ОГРАНИЧЕЊА ;
 ИЗУЗЕЋЕ ОД ПОСРЕДНИХ ПОРЕЗА У ОНОЈ МЕРИ У КОЈОЈ ЈЕ ТО ИЗВОДЉИВО .

4. Слобода комуникација:
С обзиром на ширину међ. организација у географском смислу, али и у односу на
надлежност, слобода комуникације је неопходна за међ. организације. Међ.
организације уживају имунитет од сваког облика цензуре службене преписке и
других облика званичних комуникација; имају право употребе шифре и
дипломатске вализе; и уживају на територијама држава чланица у односу на своје
службене комуникације повољно поступање као и оно које се даје владама држава у
погледу приоритета и цена за пошту, телеграме, радиограме, телефото и телефонске
услуге или било који други облик комуникације.

Ипак, треба имати у виду да неки споразуми предвиђају да ове одредбе неће
спречити усвајање погодних мера безбедности од стране државе домаћина у
односу на употребу шифре и дипломатске вализе, али које ће се утврдити
споразумом између државе и односне мо.

26
 13. Привилегије и имунитети службеника међународних
организација

Међународни службеници су лица која треба да делују искључиво у интересу саме

организације. Да би своје функције могли да врше независно од утицаја Владе
држава, њима се признају одређене привилегије и имунитети. У њих спадају
А) ИМУНИТЕТ ОД ЈУРИСДИКЦИЈЕ ;
Б) ИЗУЗЕЋЕ ОД ОПОРЕЗИВАЊА И
Ц) ИЗУЗЕЋЕ ОД ОБАВЕЗНЕ НАЦИОНАЛНЕ СЛУЖБЕ ( ВОЈНА ОБАВЕЗА И СЛИЧНО ).

Имунитет од јурисдикције:
Имунитет се по правилу признаје највишим службеницима међ. организација и то у
пуној мери, тако да је у суштини близу оном који се признаје дипломатским
представницима држава. Што се тиче осталних службеника административних
органа међ. организација, имунитет од јурисдикције је ограниченији у погледу
суштине. Битна разлика између имунитета од јурисдикције највиших службеника и
осталих се везује за то да ли је дело почињено у било ком периоду или у току
обављања службених функција. Наиме, овај имунитет штити највише службенике
организације без обзира да ли се крећу у домену службених дужности или не, док
остале службенике штити само док се крећу у домену њихових службених обавеза.

Изузеће од опорезивања:
Ово је привилегија која се прихвата у знатном делу уговора о седиштима међ.
организација. Она има за циљ да избегне да се део средстава које све чланице
уступају организацији за покриће њиених трошкова прелива држави домаћину.
Изузеци од овог начела су споразуми о седишту измећу УН и САД, где се о овој
привилегији не говори и споразуми о седишту између Међ. организације за цивилно
ваздухопловство и Канаде, где се ова привилегија изричито искључује у односу на
држављане земље седишта. Решење које је прихваћено у европским заједницама се
сматра за најбоље; у њима се предвида изузеће од опорезивања прихода мећ.
службеника од стране држава, али и могућност да њихови приходи буду опорезовани
од стране организације и у њену корист сагласно одлуци надлежног органа.

Изузеће од обавезне националне службе:

Ово изузеће представља најспорнији вид привилегија и имунитета службеника мо.
Конвенција о привилегијама и имунитетима УН предвиђа да ће службеници УН бити
изузети од ове обавезе у односу на сопствену државу, док је Конвенција о
привилегијама и имунитетима специјализованих установа мање категорична.
Једини споразум који предвиђа потпуно изузеће од националне службе без изузетака
је споразум закључен између Међ. организације за цивилно ваздухопловство и
Канаде. Међународне путне исправе, које треба да олакшају кретање у чланицама,
спадају делом у овај проблем, међутим не постоји сагласно решење по ком би се
заменили визе и пасоши.

27
 14. Привилегије и имунитети представника држава чланица и
посебни случајеви

Привилегије и имунитети представника држава при међ. организацијама делом

спадају у дипломатско право, с обзиром на то да је реч о једној врсти дипломатског
представљања, али не код друге државе него при мо. Другим делом почивају на
потреби несметаног обављања функција које су поверене организацији. Важна
разлика произлази из потребе да се посебно заштити слобода представника држава
чланица да износе ставове у оквиру организације, укључујући и оне против интереса
државе седишта. Тиме се постављају питања заштите државе домаћина од
евентуалних злоупотреба, као и питање представника држава чланица које не
признаје Влада државе домаћина.

Уобичајено је да се представницима држава чланица признају следеће привилегије и

имунитети:
 имунитети од хапшења и затварања и узапћења личног пртљага;
 потпун имунитет од било каквог поступка у односу на дела и речи у вези с
функцијом коју врши;
 неповредивост архиве;
 право коришћења шифре, дипломатске вализе и дипломатског курира;
 изузеће од ограничења у вези с уласком на територију државе домаћина;
 изузеће у погледу валутних рестрикција, царина и пореских обавеза.

Решења у односу на заштиту државе домаћина од евентуалних злоупотреба

привилегија и имунитета се разликују. С једне стране, питање проглашења
представника државе чланице при мо за непожељно се оставља отвореним. С
друге стране, држава домаћин не може да поступи тако у случају где се ради о делима
представника дражва извршеним у току вршења службених дужности; међутим ако је
у питању повреда привилегија и имунитета ван службених дужности влада државе
домаћина може затражити од представника да напусти њену територију у складу с
поступком прихваћеним у савременим дипломатским односима.

Положај представника држава с којима држава домаћин не одржава дипломатске

односе или их не признаје се обично регулише споразумима о седишту организације.
Овај проблем се пре свега појављује код организација с тенденцијом ка
универзалности чланства. Споразум између УН и САД садржи извесна ограничења,
нису неограничени долазак представника држава са којима влада САД не одржава
дипломатске односе у седиште Организације УН ни њихове привилегије и имунитети,
али право кретање тих представника је ограничено на седиште Организације,
њихове резиденције и уреде.

Битно је нагласити да су сва лица која уживају привилегије и имуитете дужна да

поштују законе државе домаћина и да се не мешају у унутрашње ствари државе.
Ако то прекрше долази до одрицања привилегија и имунитета или до опозива лица.

28
 Посебни случајеви:
Пракса је у складу са карактером, функцијама и надлежношћу појединих међ.
организација наметнула и потребу посебног регулисања привилегија и имунитета
појединих категорија службеника и представника држава. Ти посебни случајеви
обувхатају регулисање привилегија и имунитета:
А) НЕВЛАДИНИХ ПРЕДСТАВНИКА У М ЕЂ . ОРГАНИЗАЦИЈИ РАДА ;
Б) СУДИЈЕ МЕЂ . СУДОВА И ТРИБУНАЛА ;
Ц) ЧЛАНОВА ОРГАНА МЕЂ . ОРГАНИЗАЦИЈА У КОЈИМА ДЕЛУЈУ ЧЛАНОВИ
НАЦИОНАЛНОГ ПАРЛАМЕНТА ;
Д) ПРИПАДНИКА МЕЂ. ОРУЖАНИХ СНАГА У БРОЈНИМ ОПЕРАЦИЈАМА УН ЗА
ОДРЖАЊЕ МИРА.

У регулисању привилегија и имунитета ових категорија лица се налазе специфичности

које у извесној мери могу одступати од решења прихваћених у односу на службенике
медународних организација и представника чланица при њима.

29
 15. Уговорна способност медународних организација

Још тридесетих година 20. века уговори које би закључиле међ. организације су
сматрани за инструменте sui generis, због њиховог другачијег карактера и тешкоћа при
утврđивању општих правила. КОНВЕНЦИЈА О ПРАВУ УГОВОРА ИЗМЕЂУ ДРЖАВА И
МO ИЛИ ИЗМЕЂУ MO је усвојена 1986. године, али она још увек није ступила на снагу
због недовољног броја ратификација.

Све до завршетка Другог светског рата и наглог пораста броја мо уговори које су оне
закључивале су били реткост. Први такви уговори се јављају још у 19. веку.
Конвенција између Међународног бироа и Француске из 1875. је најстарији такав
уговор, који је још увек на снази. Данас су међународни уговори у којима су мо страна
уговорница уобичајена појава. Способност закључивања уговора није јединствено
предвиђена у статутима мо; добар број њих нема статутарна овлашћења за
закључивање уговора. Они статути који утврђују способност закључивања уговора се
међусобно разликују - од сасвим уопштених овлашћења закључивање уговора, до
предвиђања врста уговора које је организација овлашћена да закључује. Што се тиче
ПОВЕЉЕ УН, она не везује могућност закључења уговора за својство мо или држава,
него предвиђа низ области у којима организација ради успешног деловања може да
закључи одговарајуће уговоре.

На основу овила и сличних одредаба статута велики број мед. организација је

закључио разнолике уговоре. Ови уговори, сагласно својству друге стране уговорнице,
се могу поделити на две групе:

1) УГОВОРИ ЗАКЉУЧЕНИ ИЗМЕЂУ МО МЕЂУСОБНО :

Ову групу чине споразуми закључени између УН и сваке од 20 специјализованих

установа. Циљ ове мреже споразуме је усаглашавање политике и делатности
специјализованих установа од стране УН као средишне организације. Преговори
који су вођени указали су на суверену свест мо. У већини случајева уводне одредбе
ових споразума истичу да су се стране уговорнице сагласиле о тексту споразума који
следи, истичући на тај начин сагласност воља страна уговорница. Такође, ови
споразуми се придржавају уобичајене схеме медународних уговора (наслов, уговорне
одредбе, диспозитивни део и завршен одредбе у којима се предвиђа поступак
одобравања споразума од стране највишег органа организације).

Иако је природа ових споразума у теорији једно време била спорна, треба прихватити
становиште да се овде ради о међ. уговорима јер су сви формални елементи
присутни. Иако се њихова садржина разликује од оне која се налази у
међудржавним уговорима то не треба да буде разлог за заузимање супротног става,
јер у овина споразумима су садржана одређена права и обавезе; разлика је
условљена чињеницом да се ради о споразумима између међ. организација које
имају различите интересе и надлежности. Низ мо закључује и уговоре који се
називају уговорима пријатељства и добре воље у којима су облици сарадње.

30
2) УГОВОРИ ЗАКЉУЧЕНИ ИЗМЕЂУ МЕЂ. ОРГАНИЗАЦИЈА И ДРЖАВА :

Ова група обухвата оне уговоре у којима је једна страна међ. организација, а друга
држава чланица (изузетно држава нечланица).

 Ту се пре свега налазе бројни уговори о седиштима организација закључени

са државама домаћинима.

Мо су ретко овлашћене статутом на њихово доношење јер се на неки начин

подразумевају. Често личе на међудржавне уговоре.

 Ту је велика група уговора закључених између једне или више организација и

једне или више држава с циљем пружања техничке помоћи.

Они су вероватно и најважнији елемент развоја способности закључивања уговора.

Обично статути не садрже способност њиховог закључивања. Деле се на:
o Типизирани уговори који се временом ревидирају
o Они који се односе на поједине пројекте
 Ту су и они уговори којима се оживотворује основни циљ деловања
организације.
 Најзад, ту су и споразуми које међ. организација може закључити с државама у
којима треба да се одрже међ. скупови под њеним окриљем.

Споразуми о снагама УН за одржање мира представљају доказ еластичности

схватања способности међ. организације на закључивање уговора јер могућност
њиховог доношења не стоји у члану 43. Повеље. До једног од првих таквих уговора
дошло је разменом писама између Генералног секретара УН и министра иностраних
послова тадашње Уједињене Арапаске Републике - слање ванредних снага УН да
служе као тампон измнеђу снага УАР и Израела. Међутим, документи о оснивању
појединих операција за очување мира су најчешће мењани и допуњавани одлукама
Савета безбедности, у складу са развојем ситуације.

У прилог уговорне способности међ. организације говоре и две значајне конвенције.

Прво, БЕЧКА КОНВЕНЦИЈА о праву уговора, иако се примењује само на уговоре
између држава, у члану 3. не истиче се да Конвенција иде на штету међ. споразума
између држава и других субјеката међ. права. Изгледа да је тиме Бечка конвенција
признала субјективитет међ. организација.
Друго, КОНВЕНЦИЈА О ПРАВУ УГОВОРА ИЗМЕЂУ ДРЖАВА И МО ИЛИ ИЗМЕЂУ МО је
била изричита у односу на право мо да закључује међ. уговоре, као и у погледу
правних дејстава тих уговора.

По овој Конвенцији, израз уговор означава међународни споразум који је регулисан

међ. правом и који је закључен писмено. Ова дефиниција значи да се на уговоре
између држава и мо, као и на оне које су међусобно закључиле мо, примењују
одредбе међународног права.

31
Данас се позивањем на одредбе ове Конвенције може извући неколико закључака.
Прво, мо су директно подвргнуте међународноправном поретку и сагласно њему
непосредно остварују своја права и одговарају на своје обавезе.

Друго, државе и мо су изједначене у поступку који води закључивању међ. уговора, у

преговарању, коначном усвајању уговора и ступању уговора на снагу. Државе
потврђују уговоре ратификацијом, док мо то раде актом формалне потврде.

* Уговор ступа на снагу на начин који тврђују његове одредбе, а ако то није
регулисано, потребно је да све стране које су учествовале у преговорима дају
пристанак да буду уговорно обавезане.

Треће, и у односу на међ. организације је потврђено начело да међ. уговор не ствара

обавезе ни права за трећу државу без њеног пристанка. Дакле, можемо да
закључимо да је овом Конвенцијом међ. организацијама изричито призната
способност да закључују међународне уговоре, а та способност се регулише
правилима међ. организације (НЕ СТАТУТОМ ).

По мишљењу једне групе аутора, међународноправни субјективитет мо је

последица њене способности да закључује уговоре. Ако статут даје овлашћење
закључивања уговора, мо је међународноправни субјект.

По другима, ствар је обрнута; из међународноправног субјективитета мо

произлази њена способност закључивања међ. уговора. Дакле, не мора строго бити
садржана у статуту.

По трећима, способност закључивања уговора не може да се заснива на чињеници

постојање међ. субјективитета; та способност може почивати само на
постојању доказа да се мо желео дати такав субјективитет који ће укључивати
способност закључивања међ. уговора.

Најприхватљивија је ТЕОРИЈА ИМПЛИЦИТНИХ ОВЛАШЋЕЊА , по којој се мо признаје

право да врше и оне акте за које се сматра да подразумевају еластично
тумачење одредаба њихових статута.

На крају можемо да кажемо да уговор у име мо закључује орган који је на то

овлашћен статутом. У случају непостојање изричите одредбе о закључивању
уговора или о органу надлежном за његово закључивање се прибегава тумачењу
статута. По правилу, највиши орган даје овлашћење за отпочињање преговора о
закључењу уговора и даје коначно одобрење потребно за ступање уговора на снагу.
Закључени уговор производи дејство сагласно међ. праву, а његово тумачење се
такође врши у складу са правилима тог права.

УГОВОР НЕ ОБАВЕЗУЈЕ НЕПОСРЕДНО ДРЖАВЕ ЧЛАНИЦЕ, ВЕЋ САМО

ОРГАНИЗАЦИЈУ !

32
 16. Територијална јурисдикција међународних организација

Међ. организације немају сопствену територију ни становништво. Иако је

територијални обим њиховог деловања једнак збиру територија држава чланица,
искључиву јурисдикцију имају саме државе чланице. Задатак мо је да омогуће
сарадњу међу државама чланицама, да подстакну усвајање решења о питањима за
која је надлежна, али спровођење одлука на територијама држава чланица остаје
на њиховим владама, сходно уставним прописима сваке земље. Када би мо добила
јурисдикцију над територијама и становништвом држава чланица, она би прерасла из
међународне у наддржавну или у федерацију. Зато појам мо донекле противречи
овлашћењима која подразумевају територијална и персонална јурисдикција.

Територијална јурисдикција међ. организација може да има два вида -

1. јурисцикција над простором где се налази седиште организације:

Јурисдикција у односу на простор где се налази седиште организације је питање које

познаје свака мо. Чим су дати привилегије и имунитети самој организацији, као и
неповредивост просторија и архива, јасно је да та макар мала територија, која се
налази на територији државе домаћина, има посебан режим. Ради обезбеђења рада
мо је потребно да саме организације врше извесну регулаторну, бар
административну функцију. Појединости се обично налазе у уговорима о седишту.

Начин на који су решена овлашћења УН у односу на њихово њујоршко седиште

показује како се данас прилази овом питању. Према уговору о седишту закљученом
између УН и САД, влада земље домаћина се обавезује да предузме све мере потребне
како би се обезбедила својина организације над стварима у седишту, али се и УН
обавезују да без сагласности Владе САД неће располагати нити отуђивати
земљиште седишта. Наравно, УН тиме не добијају никаква суверена права над
територијом седишта. Међутим, споразум о седишту гарантује трајност поседа
Организације, с обзиром на одредбу према којој седиште УН може бити премештено
само уз сагласност Организације.

У начелу, савезно, државно и локално законодавство САД се примењује и на

седиште Организације, осим ако другачије није предвиђено Општом конфенцијом о
привилегијама и имунитетима или самим Уговором о седишту. Уз исту резерву,
савезни, државни и локални судови САД су надлежни за акте и послове који се
обављају у седишту. Међутим, када судови САД решавају о случајевима који се везују
за дела учињена или трансакције обављене у седишту, они ће узети у обзир
правилнике које усвоје УН. Ако дође до несагласности између тих правилника и
савезних, државних или локалних прописа САД, ови последњи се неће примењивати
на територији седишта. Могуће спорове треба да решава посебан арбитражни суд.

33
Најзад, по самом уговору о седишту, територија седишта је неповредива. То значи
да савезни, државни и локални органи власти САД неће улазити у територију
седишта у циљу вршења службене дужности, осим уз пристанак Генералног
секретара и под условима о којима се са њим постигне сагласност. У знаку
узајамности, УН се обавезују да неће дозволити да седиште постане уточиште за
лица која избегавају хапшење за преступе предвиђене према прописима државе
домаћина.

Дакле, то је основ компромиса који се постиже између мо и државе седишта.

Организација добија територију седишта на трајно коришћење и право да доноси
правила о нормалном деловању организације на тој територији, али заузврат
признаје јурисдикцију државе седишта за акте који нису везани за редовно
деловање организације. У складу са тим, власт коју мо врше у седишту може бити само
АДМИНИСТРАТИВНА И ДЕЛОМ ПОЛИЦИЈСКА.

2. јурисцикција над територијама ван седишта:

С питањем јурисдикције над територијом ван седишта организације до сада се суочио

мали број мо, и то Друштво народа и УН. На основу Повеље УН, оне имају могућност
да сагласно одговарајућем споразуму постану административна власт у
старатељској територији; али таквих случајева у пракси није било. Међутим, било
је покушаја да се УН дају права управљања над одређеним територијама, што би
значило заснивање територијалне јурисдикције без изричитих овлашћења у
Повељи. У ствари, овде се радило о настојању да се олакша решавање извесних
територијалних спорова пример, спор Југославије и Италије око Трста. Циљ оваквих
и сличних одлуке је да УН помогну успостављању цивилне и полицијске власти у
државама у којима је дошло до озбиљног урушавања унутрашњег правног поретка,
због чега операција за очување мира добијају учешће у територијалну, па и
персоналну јурисдикцију. Ипак, сваки случај треба посматрати посебно.

Када је реч о територијалној јурисдикцији мо, треба водити рачуна о новим

значајним тенденцијама које су резултат проглашавање неких простора ван
јурисдикције држава за заједничку баштину човечанства. Пример су Споразум о
делатности држава на Месецу и другим небеским телима из 1979. и Конвенција
УН о праву мора из 1982. године. Конвенција предвиђа да право управљања
морским дном има организација ВЛАСТ а њен орган ПРЕДУЗЕЋЕ овлашћен је да
непосредно управља овом зоном. Овај изузетак показује да се у посебним
случајевима државе могу сагласити о постојању мо која би имала територијалну
јурисдикцију различиту од других мо.

Можемо да закључимо да се данас не може говорити о праву мо да врше

територијалну јурисдикцију. Ако је реч о територији седишта, Власт мо се своди на
административно управљање на неодредено време; а ако је реч о појединим
случајевима управљања територијама ван седишта ради се о ограниченој
јурисдикцији која траје и може да траје само у временском периоду који је
утврден међународним споразумом.

34
 17. Персонална јурисдикција међународних организација

Међународне организације немају сопствене држављане, због чега њихова

персонална јурисдикција има веома ограничено значење. У ствари, једини круг лица у
односу на које се може поставити питање јурисдикције су службеници
административних органа мо. Статус службеника се обично стиче на основу уговора
између њега и организације. Шеф администрације закључујући такав уговор делује у
име организације као правног лица. У току рада, службеник мо иако остаје
држављанин сопствене земље, подвргнут је Власти организације. У извесном
смислу, организација над њим врши овлашћења која делом спадају у категорију
персоналне јурисдикције. Ова овлашћења организација се исцрпљују у
дисциплинским мерама и евентуалним прекидом радног односа. Одређен број мо
прибегава и судском поступку за решавање спорова у вези са службеницима.

Док је наведена врста персоналне јурисдикције мо уобичајена, УН су начеле нова

питања тиме што су у неколико наврата прибегле стварању снага за одржавање
мира. Треба напоменути да је проблем специфичан и да се тиче само УН. У
другачијем облику се појављује у војно-блоковским организацијама, где се јавља
потреба регулисања јурисдикције над припадницима војних контингената на
територији других држава. Стављање националних контингената држава чланица на
располагање УН у циљу очувања мед. мира и безбедности поставља питање
јурисдикције над лицима која су у саставу тих снага.

До данас се у том погледу искристалисано неколико начелних решења. Пре свега,

командант има пуну власт заповедања над снагама; он одређује све задатке
чланова команде и свих припадника снага. Ипак, одговорност за предузимање
дисциплниских мера имају официри држава које уступају контингенте.
Извештаји о дисциплинским мерама се достављају команданту снага. Даље,
припадници снага су подвргнути кривичној јурисдикцији својих држава, а вршење
ове јурисдикције остаје на властима односне државе и командантима националних
контингената. Најзад, припадници снага остају подређени војним правилима и
прописима својих држава; они се не могу ослободити ни обавеза које имају као
припадници снага УН.

Можемо закључити да се и у случају персоналне јурисдикције мора водити рачуна о

томе да лица у служби мо остају држављани своје земље и подвргнути њеним
прописима. Док је држављанство трајна веза човека са државом, службовање у
мо је привремене природе и заснива се на уговору о раду и правилницима усвојеним
сагласно општим овлашћењима организације. У сваком случају, када је реч о
персоналној јурисдикцији мо треба водити рачуна и о томе да је свака власт ван
дисциплинске изузетак од уобичајеног стања.

35
 18. Активно и пасивно право посланства међ. организација

До почетка 20. века искључиво право суверених држава почиње постепено да се

везује и за мо. С првим корацима Друштва народа почиње и успостављање
представништава држава чланица при тој организацији, чиме се признаје пасивно
право посланства. И поред тога што је у периоду између два светска рата та пракса
постала готово општа, у Повељи УН ово питање се посебно не регулише. Једина
одредба Повеље на којој се може засновати стално представљање држава чланица
при УН је садржана у члану 28. који подразумева да ће Савет безбедности бити
тако организован да може деловати континуирано; а сваки члан Савета
безбедности ће у том циљу бити представљен у седишту организације.

Ни статути низа других организација код којих се развило стално представљање

држава чланица не садрже одредбе у овом смислу (изузетак ЕУ). Конвенција о
представљању држава у њиховим односима с мо универзалног карактера
несумњиво потврћује пасивно право посланства мо, али она још није ступила на
снагу. Шефа сталне мисије држава одашиљања акредитује код мо, предлажу га
шеф државе, шеф владе или министар спољних послова. Мо затим доставља
обавештење држави седишта. Тиме се избегавају неугодности ако не постоји
дипломатски односи између државе седишта и држава одашиљања, а тиме се и
признаје да се ради о односима измећу држава и мо.

Активно право посланства мо је нешто мање развијено. Обично се не ради о

званичним представништвима мо акредитованим код Влада држава чланица, него о
специфичним облицима посредног представљања. Пример су информациони
центри УН у другим државама.

Мисије Европске уније се највише приближавају појму представништва међународне

организације. Мисије у Београду имају:
ЕВРОПСКА УНИЈА
ОРГАНИЗАЦИЈА ЗА БЕЗБЕДНОСТ И САРАДЊУ У ЕВРОПИ
САВЕТ ЕВРОПЕ

36
 19. Право сазивања међународних конференција, учешћа мо у раду
конференција и чланство у другој организацији

Право сазивања мо и учешће у раду тих конференција

Ово право је у развоју. Овде се не ради о заседањима појединих тела саме
организације, него о посебним конференцијама опуномоћених представника
држава сазваних ради решавања значајних проблема. Обично је реч о потреби
усвајања мећународноправних инструмената који подлежу ратификацији. Раније
су такве конференције сазивале поједине државе; и данас је пракса да ако нека
невладина мо иницира међународну конференцију, позиве не шаље она него држава
седишта.

Међутим, право извесног броја мо да саме сазову међународну конференцију

опуномоћених представника владе, иако најчешће није садржано у статуту, данас
је прилично чврсто постављено. Познато је да УН сазивају овакве конференције
ради усвајања нацрта међународних конвенција, који су израђени у оквиру Комисије
УН за међ. право.

Неке специјализоване међ. организације такође могу осетити потребу да сазову такву
конференцију. С друге стране, још увек није дошло до пуноправног учешћа мед.
организација на међународним конференцијама. И када су на такве конференције
позване, њима се даје статус посматрача.

Овакав положај мо могло би да промени ступање на снагу Конвенција о праву

уговора између држава и међународних организација или међународних
организација.

Чланство мо у другој мо
Чланство мо у другој организацији је данас изузетна појава. Као пример се наводи
пуноправно чланство Међународне агенције за атомску енергију у Међународном
регионалном центру за радиоизотопе. Међутим, с обзиром на то да статути мо не
говоре о оваквим могућностима, тешко је веровати да би пуноправно чланство мо у
другим таквим организацијама у блиској будућности постало уобичајена појава.

37
 20. Одговорност међународне организације

Одговорност мо је последица могућности да стичу права и обавезе као субјекти

међународног права. Ипак, она је ограничена зато што мо немају сопствену
територију ни своје држављане, што би довело до свих оних проблема које
поставља међународна одговорност државе. Стварањем организација оперативног
карактера и давањем елемената оперативности и неким координационим мо,
међународна одговорност организација доживљава занимљив развој. Још је
КОНВЕНЦИЈА О СЛОБОДНОМ МОРУ из 1958. је истакла да њене претходне одредбе
не прејудицирају питање бородова које у службене сврхе користе неке међувладине
организације и који вију заставу организације. КОНВЕНЦИЈА УН О ПРАВУ МОРА каже
да ће и мо сносити одговорност за делатност у Зони.

Следећи корак представља УГОВОР О НАЧЕЛИМА КОЈА РЕГУЛИШУ ДЕЛАТНОСТ

ДРЖАВА НА ИСТРАЖИВАЊУ И КОРИШЋЕЊУ КОСМОСА , УКЉУЧУЈУЋИ МЕСЕЦ И
ДРУГА НЕБЕСКА ТЕЛА из 1967. који предвиђа да ће стране уговорнице сносити
међународну одговорност за националне делатности у космосу, било да их обављају
владине агенције или невладина тела. По Конвенцији, у случају да делатност у
космосу врши нека мо, она ће сносити одговорност као и стране уговорнице које су
чланице те организације.

КОНВЕНЦИЈА О МЕЂ. ОДГОВОРНОСТИ ЗА ШТЕТУ ПРОУЗРОКОВАНУ КОСМИЧКИМ

ОБЈЕКТИМА из 1971. је даљи корак у признавању одговорности мо. Одредбе
Конвенције се односе на државе и оне мо које се баве активностима на истраживању
и коришћењу космоса, и то под два услова –

1. да организација прихвати права и обавезе садржане у Конвенцији;

2. ако је већина држава чланица те мо приступила Конвенцији о одговорности и

Уговору о начелима која регулишу делатност држава на истраживању и
коришћењу космоса, предвиђајући Месец и друга небеска тела.

И ова Конвенција предвиђа да ће евентуалну одговорност сносити организација и

њене чланице које су прихватиле Конвенцију о одговорности. Захтев за накнаду
штете ће се поднети најпре мо, па тек ако она не плати одштету у року од 6 месеци
оним чланицама те организације које су приступиле Конвенцији и одговорности.

Члан 188. УГОВОРА О ЕВРОПСКОЈ ЗАЈЕДНИЦИ каже да ће Заједница у случају

вануговорне одговорности, у складу с општим начелима која су заједничка правима
држава чланица, надокнадити сваку штету коју проузрокују њени органи или
службеници у вршењу дужности.

38
 21. Међународна организација као учесник у међународним
односима

Међународна организација као субјект међународних односа:

Међ. организације су нови субјекти међународних односа, што значи да међу
чиниоцима који утичу на те односе заузимају посебно место оних творевина које на те
односе делују свесно и вољно, с тежњом да постигну постављене циљеве. Основа
њиховог субјективитета је управо та способност да се постављају циљеви и
траже средства за њихово постизање. То значи да су међ. организације способне да
нешто хоће, да имају своју вољу. Ова воља није прост збир воља њихових чланица,
него резултанта таквих тежњи. Међутим, ово није довољно објашњење, јер би мо
свело на форуме где се државе погађају и који успешно делују ако се постигне обични
компромис. Најважније је потражити основ за решења која се налазе у мо. Одговор се
може наћи у појачаној међузависности свих љјуди и група људи у савременом свету
и постојању општечовечанских вредности и интереса. Да би се те вредности
сачувале, важно је да постоје места на којима ће се одлучивати с општег (не
парцијалног) становишта о мерама које треба предузимати да би се светски
процеси несметано и контролисано одвијали.

Међ. организације се као субјекти међународних односа битно разликују од држава.

Њихов супстрат нису међусобно блиске групе љјуди које обитавају на одреденој
територији, већ су то државе које су њихови творци и чланице. Међутим, на њихов
рад утичу и други субјекти као што су транснационалне ораганизације, друге мо и
међ. покрети. Такође, оне се налазе изложене дејству светских струјања у облику
идеологија, научних сазнања и општедруштвене свести. Ово омогућава међ.
организацијама да повратно делују на своје чланице.

Међународна организација као трибина и стециште:

Друга важна улога мо је у томе што омогућава редовне и сталне везе између
чланица. Мо се може назвати системом институционисаних међудејстава између
једног круга субјеката међ. односа. Међ. сарадња и међузависност нагоне државе
да ступају у додире како би испитале различите интересе, ускладиле их, спречиле или
решиле сукобе и биле у стању да разумно предвиде последице својих поступака.
Класична дипломатија није могла да одговори овом задатку јер је она двострана и
подразумева преговарање у паровима, она је општа и недовољно стручна за низ
питања које треба регулисати. Вишестрана дипломатија, мисли се на међународне
конгресе и конференције, скопчана је сложеним и дугим припремама, поновним
отварањем у свакој прилици питања поступка и одсуством континуитета.

Мо је установа која на многе начине олакшава додире између држава чланица, па чак
и ван њиховог круга. Постојање организације значи и низ материјалних олакшица,
као што су просторије, помоћне службе и слично. Седиште организације привлачи
представнике држава и остале учеснике у одлучивању, који се састају не само да би
доносили одлуке организације, већ и да би преговарали.

39
Захваљујући постојању мо, број додира и међудејстава између чланица се знатно
повећава, што доводи до њихове веће обавештености и тиме до већих изгледа да се
избегну спорови и сукоби. Последице овакве функције мо се испољавају у актима
који с организацијом немају формалне везе. Поред тога, низ затегнутих ситуација је
окончан захваљујући додирима представника заинтересованих држава у седишту
светске организације.

Посредничка улога међународне организације:

Дејство које мо има на односе између својих чланица се може појачати активним
укључивањем њених представника у преговарање. Да би се ова улога испунила, није
довољно само присуство организације; овде је неопходна њена посебност која не
долази до изражаја у коначном споразуму, али се испољава у неприпадању њеног
представника ниједној преговарачкој страни. Ако за пример узмемо решавање
спорова, мо у највећој мери очитује своју независну личност тиме што доноси
одлуку којом налаже или саветује странкама одређене поступке. С друге стране,
странке могу саме да реше спор користећи организацију као састајалиште, као
средство за олакшавање непосредног преговарања. На средини између ова два
поступка се налази посредовање организације, њеног органа или функционера, где је
организација веза између странака и канал споразумевања, али може деловати и
самостално предлажући заинтересованим странама најповољнија решења.

Све чешће слање снага УН за одржање или наметања мира је проширило могућност
за посредовање Организације УН у веома озбиљним сукобима. Улога Генералног
секретара и људи којима се поверава дужност посредовања у појединим кризама, као
и привремено управљање појединим територијама (нпр. Косово), показали су се
корисним.

Међународна организација као група заинтересованих људи:

Једна држава може да оствари прекомеран утицај у организацији тиме што ће
доминирати над осталим чланицама приликом доношења начелних одлука, она може
тежити и да оспори самосталност мо контролом над свакодневном делатношћу коју
обављају њени људи. Зато се о овој околности води рачуна приликом регрутовања
особља секретаријата, као и приликом избора личности које ће привремено обављати
функције за рачун организације. Као најчешће решење се прихвата правилна
географска расподела, која тежи томе да се у организацији не нагомила претеран број
држављана неких држава. Уз то, постоји и тежња функционера и службеника
организације да себе поистовете са њом и да своје интересе тумаче као њене.
Последица тога је да се неке мо ближе бирократским установама. Последице су лажна
презапосленост или нова радна места за непотребне послове.

Превелик број међународних организација

Неопходност и корисност мо довели су и до њиховог претераног стварања. Зато је
битно разликовати непотребне и некорисне мо од незаменљивих мо. Такође, зарад
добрих и корисних последица, некад се мора занемарити трошење средстава и
енергије.

40
 22. Наддржавна обележја код међународних организација

Идеја о „светској влади“:

Мо какву познајемо је средство сарадње међу државама и функционише у свету
подељеном на суверене државе. Покрет за међ. организовање одувек је био праћен
жељом да се односи између држава поправе успостављањем јаког средишта изнад
држава, коме би оне дуговале покорност, сличну потчињености појединца својој
националној Влади. Крајњи идеал се видео у укидању суверених држава и њиховом
замењивању 'светском владом', која би била у непосредном односу са људима, а не
са државама.

Тежња ка интеграцији:
Док идеја о 'светској влади' делује практично неоствариво и у очима њихових
заговорника, покушаји интегрисања одредених делова света спадају у политичку
стварност. Овде је реч о тежњи да се региони у којима постоји велики број малих и
средњих држава повежу до те мере да постану веома чврсте заједнице, ако не и нове
државе. Зато није чудо што су овакве мисли највише заокупирале Западну Европу
после Другог светског рата. Ту је био пре свега утицај да су супротности између
великог броја европских држава на сразмерно малом простору сувише често
доводиле до непотребних сукоба и да су се због тога два најтежа рата у историји
махом водила на европском тлу. Осим тога, европске земље су почеле да губе свој
утицај и поседе. Таква Европа је поврх свега била суочена са САД и СССР.

Као ознаку типа мо реч наднационалност је први употребио француски министар

иностраних послова Роберт Шуман у свом плану о стварању Европске заједнице за
угаљ и челик. Уговор којим је ова заједница основана 1951. године је једини
статутарни текст који садржи овакву ознаку. Ово је био прототип организације
засноване на функционалној интеграцији, то значи да се тежи контроли
међународног седишта само неких државних делатности. Тиме се постиже већа
ефикасност, а не дира се у друштвене области у којима се мешање међ. центара не
може трпети.

Појам „наддржавности“:
Сам по себи, овај појам сугерише постојање правила и одлука који су изнад државе,
којима су државе дужне да се покоравају. Израз наддржавност/наднационалност
има широко усвојено значење, које се установило уопштавањем особина постојећих
европских заједница. Ове заједнице имају неколико наддржавних обележја.
1. Њихови извршни органи су независни од држава чланица, јер су састављени од
појединаца који делују као независне личности и независе од инструкција влада.
2. Органи ових организација су овлашћени да доносе и неке одлуке које обавезују
чланице и без њиховог пристанка.
3. Заједница има право да непосредно регулише извесне односе на територији држава
чланица; њене одлуке стварају права и обавезе и за физичка и за правна лица.

41
Међутим, ниједна од ових особина није у потпуности нова за мо. Службеници и
судије су у свим мо наднационални; многим мо је познато већинско доношење
обавезних одлука; већ у 19. веку речне комисије непосредно су регулисале и
контролисале понашање приватних лица. Квалитет наднационалности се добија
сабирањем и појачавањем поменутих обележја.

Граница између типичне и наддржавне мо није тако јасна као што на први поглед
изгледа. Ипак, ваља приметити да процес развоја говори о постепеном усвајању
решења која Европским заједницама постепено дају овлашћења која их приближавају
наддржавности.

Међутим, важно упозорење - виши степен наддржавности карактерише економске и

сродне области где можемо говорити о интеграцији, док оно што се догађа у
домену заједничке спољне и безбедносне политике можемо означити као сарадњу.
Због тога је данас боље говорити о међ. организацијама са елементима
наддржавности.

42
 23. Финансирање међународних организација

Финансирање представља практичан проблем одржавања нормалног деловања мо,

али се може посматрати као начелно питање самосталности мо у односу на државе
чланице и друге субјекте међународних односа. Оно треба да обезбеди средства за
деловање организације и покриће трошкова ширих акција које организација обавља
по одлуци надлежног органа.

Редовни будџет:
У највећем броју случајева финансирање саме организације се врши уплатама
држава чланица њеном редовном буџету. Логично је да - чланице организације
треба сопственим доприносом да омогуће делатност која им доноси корист.

Рано се поставило питање на који начин утврдити удео државе чланице у сношењу
трошкова организације, јер су државе неједнаке с обзиром на територију,
становништво и економску моћ, а ни користи коју имају од организације није иста
за све. Данас се искристалисало неколико начина на које се трошкови организације
расподељују на државе чланице. При томе је систем једнаких фıнансијских доприноса
уступио место начелу пропорционалног учинка. Веома је распрострањен систем по
коме се највишем органу даје овлашћење да утврђује пропорције по којима ће
државе упућивати своје доприносе редовном буџету.

Овај систем је прихатило Друштво народа, као основу за израчунавање сразмерног

доприноса редовном буџету је узимало комбинацију три елемента становништво,
укупан национални доходак и доходак по глави становника. УН су прихватиле
сличан принцип; по Повељи Генерална скупштина усваја буџет, а трошкове сносе
чланице онако како их скупштина расподели. Данас се за основу утврђивања
доприноса држава чланица редовном буџету УН узимају следећа три елемента -
укупан национални доходак; доходак по глави становника; начело да проценат
учешћа не може бити мањи од 0,01% ни већи од 25%. Скала доприноса које државе
чланице уплаћују за покривање редовних трошкова Организације повремено се
прилагођавају променама до којих долази, пре свега у економској моћи. Систем
расподеле односи се и на специјалиоване установе, као и регионалне мо.

Пред овог система, постоје још два - Систем квота су користиле неке мо; своди се у
крајњој анализи на израчунавање сразмемог доприноса. Систем класа је најстарији и
најмање распрострањен, али се и даље примењује на Светски поштански савез –
припадност државе чланице одређеној класи претпоставља и одређен финансијски
допринос. Неке малобројне мо се саме издржавају; овај принцип самофинансирања
је примењен у финансијским организацијама. И данашња ЕУ је кренула путем
потпуног самофинансирања и на тај начин се одвојила од типичних мо; њене
трошкове финансирају порески обвезници, а одређени порези се уплаћују чак
директно на рачун организације.

43
 Издаци за ширу делатност:
Покриће трошкова за шире акције, које организација може да предузме сагласно свом
статуту и одлуци надлежног органа, поставља нешто другачији скуп питања. У начелу,
овде се одступа од уобичајеног система обезбеђивања средстава за редовни буџет
организације и прибегава се преговорима о начину финансирања сваког таквог
пројекта или се доноси одлука о његовом добровољном финансирању. Уз изузетке у
појединим периодима, данас је прихваћено начело доборовољног финансирања
наведених пројеката. Владе су потпуно слободне да одреде износ који ће издвојити.

Финансирање и самосталност организације:

Питање осамостаљивања мо у односу на државе чланице се може са становишта
финансирања њихове делатности посматрати двојако. Прво, као питање
аутоматског разрезивања трошкова на државе дланице за све пројекте и акције
које организација предузима. Друго, што је за највећи број мо тешко замисливо, је
обезбеђивање финансијских средстава за организацију ван доприноса чланица.

Што се тиче рутинског разрезивање трошкова за финансирање на државе чланице,

оно је данас прилично широко прихваћен метод, али само у односу на редован
буџет организације. Државе су прихватиле овакво решење само за оне трошкове
организације који су се могли предвидети приликом њеног стварања. За шире
подухвате овакво разрезивање није прихваћено; најчешће се ту тражи посебан
договор држава о начину финансирања или се финансирање оставља доброј вољи
држава чланица. С обзиром на то, тешко је веровати да ће у блиској будућности доћи
до прихватања обавезног учествовања у издацима свих чланица за све подухвате које
предузму организације начелних овлашћења садржаних у њиховим статутима.

Што се тиче могућности обезбеђивања финансијских средстава за мо независно од

доприноса чланица, оно још није дефинитивно решено. Полазећи од схватања да
делатност мо пружа корист како државама, тако и њиховим и физичким и правним
лицима, заступа се становиште да оне треба да буду овлашћена да и од њих убирају
накнаду за пружене услуге.

С друге стране, полазећи од чињенице да неки простори нису под суверенитетом

држава, постоје и предлози да би мо могле предузети надзор над тим областима и на
основу тога давати концесије за њихово комерцијално експлоатисање, уз
одговарајућу надокнаду. Међутим, досадашњи развој мо даје мало охрабрења
заступницима ових предлога. Сем веома ретких случајева, правило је да саме државе
чланице, а не њихова правна и физичка лица, издржавају мо.

Сматра се и да би самофинансирање мо донело више штете него користи јер би

изгубиле подршку држава, а могло би доћи и до њиховог пропадања.

44
Други део:

24. Особине чланица међународних организација

Суверена држава као типпична чланица

По дефиницији, ЈАВНЕ (МЕЂУДРЖАВНЕ ) МЕЂУНАРОДНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ , којима се
бави наука о мо, су творевина држава и једино државе могу бити њихове чланице.
Не постоји ниједна мо без чланица, мада је могуће замислити међународне установе
које би биле такве. Правило да само држава може бити чланица се претпоставља
код сваке мо, без обзира да ли је то у њеном статуту изричито речено. Међутим,
могуће је да мо прима у чланство и творевине које немају сва обележја државе, али
је то изузетак који се не може претпоставити већ се мора предвидети у статуту
(пример, Конвенција о Светској метеоролошкој организацији предвиђа да се у ову
организацију могу учланити територије или групе територија које нису самосталне у
вођењу спољне политике, али имају сопствену метеоролошку службу).

Код организација које имају политички карактер, на овај начин се посредно утиче
на распоред снага тиме што се држави која доноси спољнополитичке одлуке у име
таквих творевина даје могућност да се испољи и као она сама и као све чланице које
су од ње у потпуности зависне (пример, приликом стварања Друштва народа у његово
чланство су били примљени, поред Британије, и ондашњи британски доминиони
Канада, Аустралија, Нови Зеланд, Индија и Јужна Африка).

У новије време почиње да се распраља и о чланству међународних организација у

међународним организацијама. Познато је да представници других мо могу бити
заступљени у појединим органима међународне организације (пример, у УНДП
улазе Генерални секретар УН и генерални директор ИАЕА). Међутим, ово не значи
учлањење других организација већ представља организационо решење условљено
потребом да се усклади рад сродних мо у области од заједничког интереса.

Сагласно одредбама КОНВЕНЦИЈЕ УН О ПРАВУ МОРА из 1982. оснива се нова

међународна организација са значајним овлашћењима у односу на управљање
одговарајућом територијом - ВЛАСТ ЗА МОРСКО ДНО И ПОДМОРЈЕ . Мо може
потписати ову Конвенцију ако је већина њених држава чланица исто учинила.
Исто тако, мо може положити свој инструмент о формалној потврди или о
приступању Конвенцији ако већина њених чланица достави своје инструменте о
ратификацији или приступању. Инструмент о формалној потврди или о приступању
мо мора да садржи обавезу у погледу прихватања права и обавеза на основу
Конвенције, у односу на области које су државе чланице пренеле у надлежност те мо.

Данас је јасно да може доћи до учлањења једне међународне организације у другу,

али се мора водити рачуна да државе које нису чланице мо која улази у другу не
доспеју у неравноправан положај у ком се могу наћи ако се мо у органима додели
посебан глас.

45
 Чланство у међународној организацији и признање државе
Признање државе се повезује са чланством у мо на два начина.

1. ПРВО, поставља се питање ЗНАЧИ ЛИ ПРИЈЕМ У ОРГАНИЗАЦИЈУ ПРИЗНАЊЕ НОВЕ

ЧЛАНИЦЕ ОД СТРАНЕ ДРУГИХ ЧЛАНИЦА КОЈЕ ЈЕ ДОТЛЕ НИСУ ПРИЗНАВАЛЕ ?

Овим проблемом се бави међународно јавно право. Овде је довољно напоменути да

треба имати на уму карактер односа између чланица и начин ступања у мо. Пошто
су ретке мо које не траже узајамно испуњавање обавеза између чланица, тешко је
мерити исправно функционисање организације с односима између чланица које се
међусобно не признају као државе. У сваком случају, у организацијама где се по
пријему нових чланица одлучује гласањем, чланице које су гласале за пријем не могу
порицати да је такав њихов поступак представљао истовремено и фактичко признање
нове чланице.

2. ДРУГО, поставља се питање, ДА АКО САМО ДРЖАВЕ МОГУ БИТИ ЧЛАНИЦЕ И ДА

САМО ОД ЊИХ МОЖЕ ПОТЕЋИ ИНИЦИЈАТИВА ЗА УЧЛАЊЕЊЕ ЊЕНИХ ДЕЛОВА ИЛИ
НЕСАМОУПРАВНИХ ТЕРИТОРИЈА ( СТАТУТОМ ), ШТА ЋЕ БИТИ АКО НЕКЕ ЧЛАНИЦЕ
ОСПОРЕ ДА КАНДИДАТ ЗА УЧЛАЊЕЊЕ УОПШТЕ ПОСЕДУЈЕ СВОЈСТВА ДРЖАВЕ ?

Теоријски ставови не дају мо поуздане путоказе за решења. Када се прихвати став о

конститутивном карактеру признања, држава настаје тек када је признају све
друге државе, што значи да постоји за чланице мо које је признају, а не постоји за оне
које то одбијају да учине.

Када се за основу узме савременија теорија, по којој акт признања има само
деклараторан значај, држава је успостављена чим је једна заједница стварно стекла
потребна својства, без обзира да ли то друге државе признају или не.

46
 25. Положај чланица међународних организација

Права и дружности чланица се регулишу статутом мо. Међутим, постоје свима

заједничка права и дужности без којих се не може замислити чланство државе у мо:

1) ПРАВО НА УЧЕШЋЕ У РАДУ ОРГАНИЗАЦИЈЕ :

Смисао чланства се састоји у утицању чланице на рад мо на начин предвиђен

статутом. Немогућност учествовања значи окончање чланства, ако то није
санкција због неиспуњавања обавеза (суспензија). Два начина учествовања у мо су:

А) Утицај на састав органа – Све чланице имају право да учествују у одређивању

састава главних органа мо. Ово учествовање је важно приликом састављања органа
који имају мањи број чланова. У зависности од статутарних одредби, одлука о томе
које ће државе или личности ући у састав неког таквог ужег органа се може донети на
више начина (једногласно или већином), али је битно да у њеном доношењу
учествују све чланице. Слобода приликом утврђивања састава органа може бити
ограничена на разне начине, али не тако да састав коначно не зависи од чланица.

Б) Учешће у раду органа – Свака чланица мора бити члан бар једног органа
организације, и то онога у који се улази самим учлањењем. Нема организације која
нема бар један такав орган. Такође, свака чланица може да истакне своју
кандидатуру за чланство у осталим органима који се састоје од представника држава.

2) ПРАВО НА ПРИСТУПАЊЕ УГОВОРИМА ИЗРАЂЕНИМ У ОКВИРУ ОРГАНИЗАЦИЈЕ :

Ако је делатност мо таква да укључује израду међународних уговора, који се подносе

на ратификацију и приступање државама, они не могу бити затворени ни заједну.

3) ЗАБРАНАМЕШАЊА ОРГАНИЗАЦИЈЕ У СТВАРИ КОЈЕ СУ У УНУТРАШЊОЈ

НАДЛЕЖНОСТИ ЧЛАНИЦА :

Ступањем у мо држава прихвата један облик међународне сарадње и чини за то

потребне уступке, али не улази ни у какву сложену државу која би била овлашћена да
се уплиће у друштвене односе на њеној територији. Зато сва она питања која нису
изричито пренесена у надлежност организације остају у искључивој надлежности
државе чланице. Границу између међународне и унутрашње надлежности је лако
описати на овај начин, али је тешко утврђивати у појединачним случајевима, због чега
су спорови око разграничења чести. У најновије време постоји тежња да се
надлежност држава сузи када је реч о вредностима које имају општечовечанску
природу и чија се повреда у оквиру једне државе може одразити неповољно на
међународне односе. Најважнија област у којој су овлашћења мо знатно порасла на
уштрб унутрашње надлежности држава јесте заштита људских права.

47
4) ПРАВО НА САМОСТАЛНО ОДРЕЂИВАЊЕ ПРЕДСТАВНИКА :

Један од најважнијих видова у коме се испољава сувереност државе у односу на мо

чија је чланица је право државе да је у организацији заступају представници које
сама одреди. Пошто држава остварује своје чланство путем људи (представника или
делегата), једино сведочанство о томе да је они стварно представљају и да је њихови
гласови обавезују је пуномоћје, које издаје њен надлежни орган. Често се сумња у
ваљаност пуномоћја с обзиром на сам орган који га је издао, а то је у највећем броју
случајева Влада. Овако се на рад мо одражава питање признања влада. МО, у духу
начела немешања у унутрашње ствари чланица, не сме да испитује законитост
владе државе чланице, односно да расправља о томе да ли је она дошла на власт у
складу са уставом своје земље. За њу треба да важи начело ефективитета, према
којој одлучује само чињеница да влада стварно врши власт на територији државе, без
обзира на то како је настала и какву политику води. Ово начело полако замењује
начело демократског представљања, према коме влада мора да представља већину
становништва. Тако је Генерална скупштина УН 1974. усвојила тумачење по ком
делегација без пуномоћја нема право учешћа у раду. Разлог је непризнавање
пуномоћја представника Јужноафричке републике због апартхејда и „беле владе.“

5) ДУЖНОСТ ЧЛАНИЦЕ ДА ЛОЈАЛНО И У ДОБРОЈ ВЕРИ ИСПУЊАВА СВОЈЕ ОБАВЕЗЕ

ПРЕМА ОРГАНИЗАЦИЈИ :

Поједине дужности чланице су набројане у статуту који је међународни уговор и за

њега важи начело pacta sunt servanda, према коме обавезе у њему морају да се
извршавају у доброј вери. Правилан однос према мо подразумева следеће обавезе:

А) Забрана злоупотребе гласа – Учешће чланица у доношењу одлука треба да буде

мотивисано искључиво успешним остваривањем задатака организације. Чланица не
би смела да користи форуме организације ради постизања циљева који су противни
организацији нити да даје свој глас у замену за противуслуге на другој страни.
Непридржавање овог правила нема санкције. Забрана злоупотребе се нарочито
односи на опструкцију, која представља отворено ометање рада органа од стране
чланица које увиђају да ће остати у мањини одлагањем гласања дугим говорима.

Б) Поштовање одлука организације – Чланица је дужна да извршава обавезне одлуке

организације и да поштује њене препоруке. Природа одлука, начин његог извршења и
санкције у случају неизвршења су прописани статутом и остварују се према
околностима и уз измене које донесе пракса, али увек важи правило да чланица
дугује свим одлукама поштовање, да мора озбиљно да их узима у разматрање, да их
не ниподаштава и да им се не опире. Ако чланице одбијају да извршавају одлуке мо
она губи своју сврху, јер само изузетно (у случају агресије) она може овластити друге
државе да спроведу њене одлуке.

В) Дужност понашања у складу са циљевима организације – Чланице морају бити

доследне свом чланству и у делатности која није непосредно извршење одлука, не
смеју у својим односима ван мо да раде противно њој или њеним циљевима.

48
 26. Учлањење у међународне организације

Држава може постати чланица мо на четири начина:

1) ОСНИВАЊЕМ ОРГАНИЗАЦИЈЕ :

Прве чланице, оснивачи, једне мо су оне државе које су учествовале у њеном

стварању, тачније које су потписале и ратификовале њен статут. То је обично онај
исти круг држава који је, спојен заједничким интересима, учествовао на међународној
конференцији где је и одлучено да се мо оснује. Оснивачи обично не ратификују статут
у истом тренутку, а организација стварно почиње да постоји тек када је депонован
статутом предвиђен број ратификације, неке од њих ће бити чланице од самог
почетка рада организације, а оне које касније предају ратификационе инструменте ће
одложити своје ступање у чланство, али неће изгубити својство чланица оснивача.
Такође, може се десити да саме потписнице позову статутом неке државе да му
приступе дајући им својство чланица оснивача (Пакт Друштва народа).

У већини мо положај држава оснивача се не разликује од положаја касније

учлањених држава. Међутим, у статуту може бити разлика које нису одмах уочљиве.
Организације чије је чланство ограничено само на државе осниваче спадају у
затворене организације. Већина мо допушта могућност остала три начина учлањења.
Поставља се питање како треба поступати када статут организације уопште не помиње
учлањење нових чланица. Одговор би био да је организација затворена.

2) ПРИСТУПАЊЕМ :

Код најотворенијих мо довољно је да држава, у складу са својим уставноправним

потписима, приступи статуту организације. Чак и онда када се постављају и други
услови реч је о приступању све док ниједан орган организације не одлучује хоће ли се
држава примити или неће, већ се учлањење остварује једностраним актом државе
кандидата. Данас су потпуно отворене мо веома ретке (пример, Светска здравствена
организације и Унеско предвиђају слободно приступање свих држава чланица УН, док
остале државе морају тражити пријем).

3) ПРИЈЕМОМ :

О пријему у мо се говори онда када држава ступа у чланство тек пошто се о њеном
захтеву повољно изјасни статутом одређени број органа. У данашње време је то
правило код већине организација. Најважније питање које се овом приликом
поставља се своди на улогу органа надлежног да одлучује о пријему. Стање је мање
јасно када је поступак пријема такав да омогућава једној чланици или мањој групи
чланица да онемогуће позитивну одлуку (за пријем у УН потребна је одлука
Генералне скупштине, донета на препоруку Савета безбедности у коме свака стална
чланица може да спречи доношење било какве одлуке).

49
МЕЂУНАРОДНИ СУД ПРАВДЕ је 1948. изнео мишљење да се добијање пријема не сме
заснивати на другим разлозима сем на неиспуњавању услова предвидених Повељом.
Међутим, на све мо које предвиђају учлањење пријемом се боље односи став судија
тог суда које су исте године остале у мањини. Према њима, пријем је дискрециона
одлука, само се том приликом не сме поступати несавесно, односно слобода
одлучивање не сме прећи у самовољу. У већини мо одлуку о пријему доноси орган у
коме су заступљене све чланице, квалификованом већином.

4) ПО ПОЗИВУ:

Мо које се заснивају на савезништву или политичкој блискости чланица су најчешће

затворене. Чак и када предвиђају поступак за пријем нових чланица, он је такав да
иницијативу не препушта кандидату већ је даје организацији. Организација је та
која одлучује да одређену државу позове да се учлани (пример, Организација
Северноатлантског пакта и Савет Европе). Овде је, за разлику од претходних
случајева, редослед промењен - док у њима држава кандидат даје понуду, коју
организација прихвата или не, код позива понуда потиче од организације, а до
учлањења долази тиме што је држава прихвати. Међутим, у стварности се овај
начин пријема не разликује битно од других. Органи организације по правилу неће
упућивати позив ако нема изгледа да ће га позвана држава прихватити.

Учлањење и сукцесија:
На питање да ли новонастала држава аутоматски стиче чланство у мо ако је сукцесор
државе чланице, пракса мо одгов негативно. Дакле, ако се држава чланица
распадне на више нових држава или се од ње отцепи део у коме се образује нова
држава, чланство у организацији завдржава само она држава код које постоји
континуитет (Индија после отцепљења Пакистана, Русија после распада СССР).
Сматра се да статути мо представљају политичке и личне уговоре који се не преносе
на све сукцесоре. Тешкоће настају када међу сукцесорима нема сагласности о томе
који је од њих континуатор, што зависи од тумачења начина нестанка бивше државе
(нпр. СФРЈ и Бадентерова комисија).

50
 27. Ограничење чланских права - суспензија

Код санкција за неиспуњавање извесних чланских обавеза, у статутима многих мо се

предвиђа привремено губљење чланских права. Овакво ограничење представља
притисак на чланицу да се понаша у складу са одредбама статута и да даје неопходни
допринос функционисању организације.

Суспензија је најчешће повезана с неиспуњењем финансијских обавеза. Она може да

наступи без икакве посебне одлуке, аутоматски или је може изрећи надлежни
орган на основу поменутих пропуста – пермисивна суспензија. Ако чланица дугује
износ већи од доприноса који је имала да уплати у току последње две године у случају
аутоматске суспензије би било довољно да чланица до одређеног дана не уплати
предвиђен износ и изгуби извесна чланска права. У другом случају, дуг само даје
органу право да суспендује чланицу које он може, али и не мора, искористити. Тако
орган добија дисркеционо овлашћење и неће прогласити суспензију ако сматра да је
то нецелисходно за организацију.

Разлике између једног и другог вида суспензије се ублажавају тиме што код
аутоматске супспензије постоји могућност да надлежни орган прекине суспензију
ако нађе да су пропусти чланице изазвани околностима изван њене моћи, само што у
овом случају орган не расправља о томе хоће ли изрећи суспензију већ да ли ће је
скинути. Мане аутоматске суспензије долазе до изражаја у ситуацијама које су нејасне

Суспензија може бити и последица кршења неких других обавеза, као што су на
пример неизвршавање одлука организације или непоштовање одредаба статута
у односима с другим чланицама или на својој територији. Пошто је утврђивање
оваквих чињеница теже него када је реч о финансијским обавезама, суспензијаје у
оваквим случајевима редовно пермисивна.

Права која су погођена суспензијом су првенствено она која се тичу учествовања у

доношењу одлука организације. Најблажа и најчешћа последица суспензије је
обустављање права чланице да учествуије у гласању, али не и у дискусији која му
претходи. Потпуна забрана учествовања у раду организације представља оштрију
меру (нпр. Савет Европе). Најоштрији вид суспензије је обустављање свих права и
повластица чланице. Суспендована чланица се тада налази у тежем положају од
нечланица, јер у о носу на организацију има само обавезе. Повеља УН предвиђа и
тежи и лакши облик суспензије. Први се примењује према државама које су се
огрешиле о међународни мир и безбедност, а други према финансијски неуредним
чланицама које не могу гласати у Генералној скупштини.

Суспензија је привремена и траје док суспендована чланица не испуни своје обавезе.

Аутоматска суспензија, чим се обавезе изврше, аутоматски престаје. У случају
пермисивне суспензије је потребна одлука надлежног органа којом се констатује
извршавање обавеза.

51
 28. Престанак чланства

Чланство у међународној организацији престаје на три начина:

1. ИСТУПАЊЕМ :

До престанка чланства у мо може доћи вољом саме чланице. МО су по правилу

створене ради трајне и стабилне сарадње својих чланица и ради испуњавања
дугорочних функција, па је иступање појава која слаби организацију и представља
потрес у њеном раду. Зато се код већине мо може запазити тежња да се идступање
отежа. МО које дозвољавају лако и брзо иступање спадају у реткост (примери,
Међународна банка за обнову и развој и Међународни монетарнифонд).

У интересу свих чланица и ради пружања прилике новој организацији да се ухода,

честа је статутарна одредба која утврђује дужину почетног периода у коме
члнаице не могу напуштати организацију. То прво раздобље траје по неколико
година, а статутом може бити и продужено у мери да практично забрањује излазак из
организације. Друго ограничења се везује за захтев да одлука о иступању буде
изазвана неким дозвољених разлогом. Овде је реч о променама које су настале у
односима у којима делује организација и о уверењу о њеном неуспеху. Преовладава
мишљење да је дужност државе да наведе разлоге моралне природе, сем ако није
изричито речено да ће неки орган организације испитати оправданост њених навода.

Неке мо желе да обесхрабре иступање чланица тиме што у статуту уопште не

помињу тај вид престанка чланства. Из УН, чија Повеља не помиње могућност
иступања, хтела је да иступи само Индонезија. Када је њен председник Сукрано
обавестио Генералног секретара да иступа из УН, појавила су се три мишљења:
ПРВО, према коме нема иступања сем путем посебног споразума свих чланица;
ДРУГО , да се иступање заснива на некој од околности помињаних приликом
стварања УН;
ТРЕЋЕ према коме држава има суверено право да иступи и да је санкција због
непридржавања наведех услова само моралне природе.

Једини закључак који се из овог и сличних случајева може извући је потреба да се, ако
статут не говори о иступању, воља оснивача установи на други начин. Ако то није
могуће, треба сматрати да постоји право на иступање када наступи околност која
битно мења положај чланице.

Несумњиво је да чланица има право да иступи када је статут организације измењен

против њене воље. То се дешава када се измене могу спроводити одлуком већине.
Статути неких мо изричито предвиђају овакву могућност иступања (Арапска лига).
Често се поставља изричит услов да се измире све финансијске обавезе.

Ниједна мо не располаже средствима да принудно задржи било коју чланицу.

Иступање противно статуту повлачи за собом једино међународну одговорност за
штету која је тако настала за мо и остале чланице, као и све политичке и моралне
последице које одатле произлазе.

52
2. ИСКЉУЧЕЊЕМ :

Искључење државе из мо је престанак чланства по одлуци организације и најчешће

представља санкцију због грубог кршења статута организације. Искључење је мера
која је у првом реду изазвана политиком владе, а може да погоди становништво
искључене земље. У уверењу да је присуство у мо корисније од искључења, многе мо
које теже универзалности ради потпунијег остварења својих циљева не знају за
искључење (пример, Међународна организација рада). Ипак, тамо где је предвиђено,
искључење представља важну одлуку у којој мора учествовати и главни орган мо.
Ова одлука мора бити везана за тешко кршење обавеза чланице. Из УН чланица се
може искључити ако упорно нарушава начела Повеље, одлуком Генералне скупштине
на предлог Савета безбедности (могућност није коришћена до сад).

Искључењу може претходити суспензија, која се у случају измењеног понашања

укида, а у супротном се претвара у искључење (Међународна банка за обнову и
развој). Ова мера је обично повезана са позивом чланици да иступи из организације,
чиме се престанак чланства формално приписује вољи саме чланице.

Искључење добија аутоматски карактер онда када се неки пропусти чланице

тумаче као иступање. Овакво самоискључивање није препоручљиво као статутарна
одредба јер може доћи до несагласности око чињеничног стања, до различитог
тумачења тог стања и до поделе чланица организације на које одређену државу и
даље сматрају чланицом и оне које сматрају да се она својим поступком искључила.

Код тесно повезаних организације, чије се делатности узајамо допуњавају,

искључење из једне организације може аутоматски довести и до престанка
чланства у другој (губљење чланства у УН значи исто у Унеску). У неким случајевима
губитак чланства у другој организацији не мора да буде неминован (држава
искључена из ММФ искључује се и из Међународне банке за обнову и развој, али се
квалификованом већином може одлучити да задржи чланство у Банци).

У организацијама са наглашеном политичком блискошћу окупљених држава постоји

тежња да се чланици која се темељно измени онемогући опстанак у организацији
без обзира на одредбе статута (искључење Кубе из ОАД). Овакви случајеви
заоштравају питање да ли је искључење дозвољено и онда када га статут не предвиђа.
Одговор мора бити одричан.

3. ГУБЉЕЊЕМ СВОЈСТВА ДРЖАВЕ :

Држава која престане да постоји не може даље да буде чланица мо. Околности под
којима је држава нестала се просуђују правилима међународног права. Треба
нагласити да се у организацији могу појавити спорови око утврђивања важних
чињеница и тумачења њиховог значаја.

53
 29. Придруживање трећих држава међународним организацијама

Географско суседство, политичка блискост, привредна међузависност и други

чиниоци доводе до појачаних међудејстава између неких држава и мо, до веза које
се уређују и институционализују. Ове везе се најчешће називају придруживањем,
асоцијацијом. Ова ознака подразумева различите садржине, које се грубо могу
груписати на два начина. Статут мо може предвидети установу придружене
чланице. Поред тога, уговором се трећа држава може у извесној мери придружити
мо тиме што ће се створити посебни заједнички органи, или ће јој се допустити да
учествује у раду неких органа организације као њихов члан или посматрач.
1) ПРИДРУЖЕНЕ ЧЛАНИЦЕ:
Израз „придружена чланица“ се употребљава у значењу чланице мо без свих
чланских права. У већини случајева статус придружене чланице је решење за
несуверене територије (протекторате, колоније, територије под старатељством итд.)
укључене у рад мо као јединке одвојене од држава које их представљају према
иностранству. Дакле, статус придружене чланице се не односи у начелу на државе
ван мо, како то назив сугерише. Зато се оправдано критикује избор термина и као
погоднији предлаже назив 'изванредна чланица', 'непуноправна чланица' и слично.
2) УГОВОРИ О ПРИДРУЖИВАЊУ :

Придруживање уз учешће у раду организације

Овај облик придруживања нечланици допушта да се делимично укључи у
свакодневну делатност мо и да у извесној мери учествује у доношењу њених
одлука. Уговорима између мо и придружене чланице се утврђује обим садејстава
нечланице тиме што се одређују органи у којима ће учествовати, питања о којима ће
саодлучивати и положај њених представника. Статус придружене чланице се јавио,
пре свега, због потреба неких мо претежно, неполитичког карактера, да се омогући
учешће у раду некадашњим колонијама које се нису могле примити у мо у статусу
пуноправне чланице. И даље неке државе не желе или не могу да ступе у чланство
појединих мо, посебно ако су економско-интеграционог типа. Излаз се налази у овој
институцији.

Придруживање уз стварање нарочитих органа

Остајући нечланица неке мо, држава јој се може придружити тако што ће с њом или са
сваком од њених чланица склопити уговор о придруживању, којим ће се тачно
дефинисати односи мо и придружене државе и створити заједнички органи ради
остваривања сарадње и надзора над њом. Типични примери ове врсте придруживања
су постојали између европских заједница и неких других европских земаља. Уговори
те врсте су тежили да припреме придружене државе за чланство у заједницама или
да поведу рачуна о посебном положају и међународним обавезама придружене
државе. Садржински, овакви уговори иду од договора о редовном консултовању до
утврђивања тачних права и обавеза. Свима њима је заједничко то што се ствара
одбор асоцијације, у коме су на равноправној основи заступљене и мо и придружена

54
држава. Битно је поменути споразум у Котоноу којим се Афричка унија и карипске и
пацифичке државе (државе АЦП) придружују ЕУ, највећа је економска сарадња.

30. Највиши органи типичне међународне организације

Анализа структуре мо показује да се она, у грубим цртама, своди на пет органа -

највиши, извршни, административни, помоћни и евентуално орган за решавање
спорова:

НАЈВИШИ ОРГАНИ:

У теорији, највишим органима се дају различити називи - највиши, законодавни или

пленарни. Израз законодавни неподобан јер приписује овим органима овлашћења
која они не могу да имају. Израз пленарни такође треба одбацити јер онемогућава
разликовање између два типа органа у регионалним и организацијама ужег чланства;
ту су и највиши и извршни органи пленарни по саставу који окупљају, на различитим
нивоима, представнике свих држава чланица. Највиши органи имају најшири састав
и надлежност, саставлиени су од представника свих држава чланица, а надлежни
су да утврђују политику и делатност организације.

Састав највиших органа - Ови органи су у суштини дипломатске конференције свих

држава чланица које се одржавају у унапред одређеним временским интервалима,
али је отворена могућност сазивања и ванредних заседања. На њима учествуј лица
која поседују пуномоћја својих влада на основу којих могу пуноправно да обавезују
државу коју представљају. Чланице најчешће самостално одлучују о лицима која ће
их представљати. У делегацијама, које по правилу сачињава више лица, обичне се
налазе представници влада„ министарстава спољних послова, осталих
министарстава и известан број стручњака. Делегацију предводи лице које је
највише по рангу.

Међутим, статути појединих мо или пракса су довели до обавезивања држава чланица

да у највише органе постављају лица одређеног квалитета. Реч је о мо у којима је
преовладало становиште да се учешће лица која поседују одређене квалификације
више допринети раду организације него учешће професионалних дипломата
(Светска здравствена организација). На тај начин је известан број мо, универзалних
по чланству, одступио од праксе слободног одлучивања држава чланица о лицима
која ће их представљати у највишим органима. У овим случајевима та лица обавезују
Владе држава чланица које им издају пуномоћје.

Међународна унија за телекомуникације и Светски поштански савез су прве мо које су

се суочиле са овим проблемом. Он је решен компромисом, односно ове мо уводе по
два органа – Конференцију пуномоћника или Конгрес, који имају претежно карактер
дипломатских скупова и одржавају се у ужим временским интервалима, са задатком

55
да изврше ревизију основних аката, и административне конференције, које се
одржавају у краћим размацима и првенствено су стручне природе.

Међународна организација рада је једина од универзална организација која је увела

револуционарне измене у састав највишег, и осталих органа (1919). Њен највиши
орган се назива Генерална конференција рада, а састављенаје од по 4 делегата
сваке чланице. Два делегата представљају Владу чланице, по један представља
послодавце, а по један раднике односних држава, свако има по један глас. Ако
делегати не буду састављени на овај начин предвиђају се чак и санкције.

Војно-блоковске организације су по структури између мо и војних савеза. Њихови

највиши органи се често састају по потреби, а чине их министри иностраних послова и
одбране, односно чланство је на нивоу владе.

Организације техничког карактера обично прихватају комбинацију дипломата и

стручњака.

Међутим, и поред наведених примера је опште правило да у свим највишиим

органима универзалних мо владе држава чланица самостално постављају делегације
које ће их заступати, што им пружа гаранцију да ће она стриктно поступати по
инструкцијама Влада, док у изузетним случајевима оне у најмању руку саодлучују у
састављању делегација. Пуномоћје Влада је у сваком случају неопходно да би
делегација пуноважно учествовала у раду било којег највишег органа мо.

Дакле, заједничка карактеристика највиших органа мо је то да окупљају представнике

свих држава чланица. Ти представници, уз наведене изузетке, делују на основу
овлашћења и инструкција својих влада.

56
 31. Надлежност највиших органа типичних међународних
организација

Ови органи имају најширу надлежност што произлази из одредаба статута и

чињенице да су у њима представљене све државе чланица. Њихова овлашћења нису
у свим случајевима иста, зависе од природе мо и од области њеног деловања, као и
од тога шта се и на који начин желело дати у надлежност извршних органа.

У мо се општа надлежност највиших органа регулише на неколико начина. Према

једном решењу, највишем органу се даје у надлежност одређен круг питања, али уз
то статути садрже општу клаузулу у корист надлежности највишег органа. Ако
статут прихвата ово решење, претпоставља се да највиши орган има опште
овлашћење расправљања и одлучивања. Пример овог решења је Повеља УН, општа је
претпоставка да је највиши орган Генерална скупштина, која може разматрати сва
питања, укључујући и она која се односе на функције и овлашћења сваког органа УН.

Статути многих организација избегавају да строже разграниче надлежности између

појединих органа, остављајући да највиши орган одлучује о стварима које треба да
решавају остали. Такав је случај са четири финансијске организације - Међународни
монетарни фонд, Међународна банка за обнову и развој, Међународно удружење за
развој и Међународна финансијска корпорација. По њиховим статутима, највиши орган
Одбор гувернер има сва права, али он може извршном органу делегирати сва права,
изузев оних која су статутом резервисана изричито за највиши орган.

Међутим, у развоју мо су се искристалисала нека питања која, без обзира на врсту

организације, спадају у искључиву надлежност највиших органа:

1. ОДЛУЧИВАЊЕ О ТОМЕ ДА ЛИ ЋЕ СЕ И КАДА ОДРЖАТИ ВАНРЕДНО ЗАСЕДАЊЕ .

Редовна заседања се одржавају у временским интервалима која се обично крећу
између шест месеци и пет година. Ванредно заседање се одржава у складу с
мишљењем одреденог броја држава чланица о потреби изузетног састајања ради
решавања питања чије се постављања није могло предвидети.

2. БИРАЊЕ ЧАСНИКА (ПРЕДСЕДНИКА И ЈЕДНОГ ИЛИ ВИШЕ ПОТПРЕДСЕДНИКА ).

Њихов задатак је да руководе заседањем. Могу се бирати посебно за свако заседање,
или за одређени временски период. Избор часника се врши тако да се обезбеди
ротација дружава чланица чији се представници бирају, и да се равномерно
представе поједина географска подручја или групација држава чланица.

3. УСВАЈАЊЕ ПОСЛОВНИКА. Пословник се не усваја на сваком заседању. Усваја га

прво заседање највишег органа, подразумевајући могућност измене и допуне.
57
4. ОБРАЗОВАЊЕ ПОМОЋНИХ ТЕЛА ЗА КОЈА СЕ УКАЖЕ ПОТРЕБА . Обично се ради о
помоћним телима самог највишег органа. У том случају, највиши орган одређује
састав помоћног тела, његову надлежност и пословник. У помоћном телу могу бити
представљене све државе чланице или само известан број држава, које бира сам
највиши орган или се избор препушта председнику највишег органа. Помоћни органи
извештавају највиши орган, а они садрже и предлоге, које може усвојити само
највиши орган. Он може да задужи помоћно тело само за она питања која се налазе у
његовој надлежности.

5. ИЗБОР ЧЛАНОВА ОСТАЛИХ СТАЛНИХ ОРГАНА

(извршних, административних и, ако постоје, органа за мирно решавање спорова).
Ови избори су нарочито важни у универзалним организацијама, где се састав тих
органа мења у статутом предвиђеним размацима. Овде се превасходно ради о
политичкој одлуци највишег органа. Међутим, иако имају право избора чланова
осталих сталних органа, највиши органи не могу вршити право опозива. Разлог је то
што чланови сталних органа не одговарају за свој рад највишем органу; они су или
представници држава чланица или су појединци изабрани у личном својству.

6. ПРАВОУПУЋИВАЊА ПИТАЊА НА РАЗМАТРАЊЕ ИЛИ НА ОДЛУЧИВАЊЕ ДРУГИМ

СТАЛНИМ ОРГАНИМА.

7. ПРИМАЊЕ, РАЗМАТРАЊЕ И УСВАЈАЊЕ ИЗВЕШТАЈА КОЈЕ ИМ ПОДНОСЕ ДРУГИ

ОРГАНИ . Извештаји се могу подносити на основу одредаба статута, пословника или
праксе или се могу посебно тражити за конкретна питања. Највиши орган може и
одбити извештај, али и тражити његове измене и допуне.

8. УТВРЂИВАЊЕ БУЏЕТА ОРГАНИЗАЦИЈЕ . Предлог буџета обично подноси шеф

административног органа. Коначну одлуку о предлогу буџета доноси највиши
орган. На крају буџетског периода, највиши орган разматра и трошење средстава и
усваја завршни рачун. Највиши орган врши расподелу трошкова на државе чланице.

9. ПРИЈЕМ, СУСПЕНЗИЈА И ИСКЉУЧЕЊЕ ЧЛАНИЦА . Негде је за ове одлуке потребна

сагласност извршног органа.

10. НАДЛЕЖНОСТ ЗА СПОЉНЕ ОДНОСЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ . Највиши органи одобравају

споразуме о сарадњи са другим мо, одобравају уговоре са државом седишта и
одобравају споразуме које организација може да закључи са државама чланицама
или са трећим државама.

11. ПИТАЊА ИЗМЕНЕ И ДОПУНЕ СТАТУТА ОРГАНИЗАЦИЈЕ . Некада они те измене и

допуне могу усвајати на својим заседањима, док се чешће за то тражи сазивање
посебне дипломатске конференције држава чланица. Измене и допуне морају бити
ратификоване сагласно уставним поступцима држава чланица.

58
Ово су само она питања која се на данашњем степену развоја мо редовно дају у
надлежност највиших органа. Наравно, сваки највиши орган има посебну
надлежност која му је дата статутом организације.

Неки аутори налазе сличност између највиших органа и законодавних тела држава.
1) Та сличност се огледа у томе што представљају целокупно чланство организације
(као скупштина);
2) имају низ овлашћења у односу на друге у извесном смилу подређене органе (слично
односу парламента и извршне власти);
3) усвјају одлуке гласањем (као парламент законе).

Медутим, ова сличност је само привидна. Представници држава долазе с

овлашћењима влада и њихова могућност заузимања ставова и гласања сагласно току
дебате је минимална, због постојања стриктиних инструкција које свака делегација
добије од своје владе. Такође, највиши органи, иако бирају чланове извршних органа,
немају никаква даља овлашћења у односу на њих, јер и они поступају по
инструкцијама свијих влада. Коначно, одлуке највиших органа мо заостају превише
по правној снази за актима законодавних тела држава да би се могло озбиљно
размишљати о поређењу. Према томе, највише органе мо треба посматрати као
својеврсну институцију организоване међународне заједнице.

59
 32. Извршни органи типичних међународних организација – појам и
састав

Највећи број мо, осим оних са најсокуднијом организационом структуром, има

извршне органе. Називају их- извршни одбор, извршни комитет, управни одбор и
савет. Њихово деловање и главне области надлежности су у већини случајева слични,
али треба имати у виду и специфичности које произлазе из различитог карактера мо.

Потреба за стварањем извршних органа произлази из два разлога.

1. ПРВИ разлог је претежно техничког карактера. Наиме, процес преговарања и

одлучивања у коме учествује око 200 држава чланица (колико отприлике броје
данашње мо) је исувише сложен. У таквој ситуацији, извршни орган, који се чешће
састаје окупља знатно мањи број држава (између 1/3 и 1/7 укупног броја чланица
организације) преузима на себе највећи део припрема за заседање највишег органа и
има овлашћења да сам решава мање важна питања .

2. ДРУГИ разлог је претежно политичког карактера. Наиме, у типичним мо

одлучивање најчешће почива на принципу једна држава - један глас. Имајући у виду
да државе имају различиту тежину у међународним односима, присутна је тенденција
да се некима призна боља позиција у односу на друге. Због тога се у извршним
органима најчешће посебним потписима обезбеђује трајно присуство оних држава
чланица које имају највише интереса и утицаја за дату област међународне сарадње
(велике силе), као и од чијег става може да зависи процес преговарања, одлучивања и
спровођења усвојених одлука.

Израз извршни орган не одговара у потпуности, из разлога што не постоји ланац

одговорности извршног органа највишем органу. Чланови извршног органа
представљају своје државе чланице и раде по инструкцијама својих влада.

Састав извршног органа

Састав ових органа регионалних организација и организација ограниченог чланства
не поставља посебне проблеме, јер су с обзиром на мањи број чланица све државе по
правилу заступљене и у извршним органима. Међутим, у универзалним мо питање
састава извршних органа изазива посебне тешкоће, јер извршни органи ретко
образују без ограничења. Универзалне мо познају две врсте ограничења:
1. Највиши орган је дужан да одређени број чланова извршног органа поставља
сагласно датим постављеним мерилима
2. Одлучивање највишег органа је ограниченом неком начелном одредбом статута.

Веома ретко се оставља пуна слобода највишем органу да сам, по сопственом

нахођењу, утврди састав извршног органа. Данас постоји тенденција раста броја
чланова извршних органа.

60
Приликом избора или постављања предвиђеног броја чланова се утврђују различита
ограничења:
А) ПРВУ групу обухватају организације које усвајају стриктна правила у избору
извршног органа - УН (Савет безбедности), Међународна поморска организација
(Савет), Међународна агенција за атомску енергију (Одбор гувернера), Међународна
организација рада (Управни одбор) и четири финансијске организације (Извршни
директори).
Што се тиче УН, Генерална скупштина је веома ограничена у избору чланова Савета
безбедности и Старатељског савета, док једино у изборима са чланове Економског
и социјалног савета није везана никаквим условима. Најстроже ограничење избора
Генералне скупштине се односи на Старатељски савет. Што се тиче Савета
безбедности, његов састав је утврђен тиме што је у самој Повељи одлучено да ће
његови стални чланови бити ФРАНЦУСКА, КИНА, БРИТАНИЈА, САД, СССР, док ће
десет несталних чланова бирати Генерална супштина водећи рачуна колико су
чланови УН допринели одржању међународног мира и безбедности и другим
циљевима УН, као и о правилној географској расподели. Према Резолуцији Генералне
скупштине из '91 предвиђа се да се места попуњавају овако - пет места припада
земљама Азије и Африке, два места земљама Латинске Америке, једно место
земљама Источне Европе два места земљама Западне Европе и осталима.
Б) ДРУГА група мо се задовољва еластичнијим системом. Међународна
организација за цивилно ваздухопловство захтева да се при избору чланова извршног
органа Савет води рачуна о одговарајућем представљању држава од главног значаја
у ваздушном транспорту, држава које дају највећи допринос у пружању олакшица за
међународну цивилну ваздушну пловидбу и да у Савету буду представљене главне
географске области света. Ту су и Светска здравствена организација и Унеско.
В) ТРЕЋА група мо оставља свом највишем органу потпуну слободу приликом избора
извршних органа. Међутим, њих нема много. Први случај је Економски и Социјални
савет УН, где је Генерална скупштина потпуно слободна у избору чланова. Други
случај је Организација УН за исхрану и пољопривреду, где се током времена створила
прећутна сагласност о одређеној географској расподели места у извршним органима.
Г) ЧЕТВРТА група мо захтева да највиши органи воде рачуна о стручном саставу
извршног органа. Унеско, Светска здравствена организација, Међународна унија за
телекомуникације...
Опште обележје састава извршних органа универзалних мо је настојање да се
обезбеди:
1) стална заступљеност најважнијих држава у датој области међународне
сарадње
2) представљање појединих региона света
3) стручност чланова извршних органа.

Преглед састава извршних органа универзалних мо указује на известан степен

недемократичности. Састав извршних органа одражава стварност постојећих
међународних односа, односно чињеницу да државе нису ни политички ни економски
једнаке. Као изузетак треба навести Светски поштански савет.

61
 33. Надлежности извршних органа типичних међународних
организација

Надлежност извршних органа је по правилу ужа од надлежности највиших. Може се

издвојити неколико модела односа између органа:

1) Савет безбедности УН пример је тела које је тешко означити као извршни орган,
не само због његовог састава него и због начина на који је одређена његова
надлежност. Иако је надлежност Савета много ужа од оне којом располаже
Генералне скупштина, његова овлашћења су у појединим питањима далекосежнија.
Њему је поверена првенствена одговорност за одржавање међународног мира и
безбедности, и с тим у вези има одређена овлашћења у поступку мирног решавања
спорова, а ако дође до нарушавања међ. мира и безбедности има право одлучивања
о примени мера које сматра потребним (укључујући и оружане силе). Дакле, овде се
не ради о извршном органу који би био дужан да извршава одлуке највишег органа,
него о органу који и доноси и извршава своје одлуке. Ипак, Генерална скупштина као
највиши орган УН располаже општом надлежношћу и бира несталне чланове Савета.
Овде се ради о веома специфичном односу највишег и извршног органа.

2) По моделу прихваћеном у финансијским организацијама, извршни органи су

надлежни да између заседања највиших органа руководе радом организације и да
врше сва она овлашћења која на њих пренесе највиши орган. Они поседују стварну
могућност да буду извршни органи.

3) Међ. агенција за цивилно ваздухопловство и Међ. агенција за атомску енергију

одбацују опште одређивање надлежности извршних органа. Њихови системи
почивају на веома прецизном дефинисању питања за чије су решавање надлежни
извршни органи.

4) Светска здравствена организација и Светска метеоролошка организација

изричито кажу да су односна тела извршни органи највиших органа. Надлежни су за
оно што им ставе у задатак највиши органи, као и статути. Највише се односи на
надзирање над спровођењем у живот одлука највиших органа, али и на припремање
материјала на на основу кога ће расправљати највиши органи. Оваква изричитост је
могућа због неполитичког карактера мо и стручног представништва.

5) Унеско је пример универзалне организације која је пошла корак даље и формално

прокламовала да је њен извршни орган одговоран највишем. Извршни орган је, по
овлашћењу Конференције, одговоран за извршавање усвојених програма, а
председник Конференције је по положају члан извршног органа. Пошто лица у
извшном органу бира Конференција, одговорност извршног органа највишем није
само формална.

62
 Основна питања у надлежности извршних органа
Могуће је навести низ питања која се, по правилу, налазе у оквиру надлежности
извршних органа. Такође, треба рећи да је разноликост већа због тежине
закључивања општих одлика које би важиле за све мо.

1) ПРАВО БИРАЊА ЧАСНИКА, односно председника и потпредседника.

2) УСВАЈАЊЕ СОПСТВЕНИХ ПОСЛОВНИКА , ради се о документу трајнијег карактера.

3) ПРАВО ОСНИВАЊА ПОМОЋНИХ ТЕЛА по сопственој иницијативи или на захтев

највишег органа, то значи да одређују састав, задатке, начин извештавања. Негде се у
статуту предвиђа која помоћна тела се морају основати под окриљем извршног органа

4) УЧЕСТВОВАЊЕ У ИЗБОРУ ОСТАЛИХ ОРГАНА (изузетно). Сем Савета безбедности

УН, то је случај са Саветом Међуанродне организације за цивилно ваздухопловство и
финансијским организацијама.

5) ПРАВО УПУЋИВАЊА ЗАХТЕВА ОСТАЛИМ ОРГАНИМА ДА РАЗМОТРЕ ОДРЕЂЕНО

ПИТАЊЕ .

6) ПРИМАЊЕ ИЗВЕШТАЈА ОД АДМИНИСТРАТИВНОГ ОРГАНА .

7) УДЕО У ПРИПРЕМАЊУ ПРЕДЛОГА БУЏЕТА организације за наредни период и у

трошењу буџетских средстава. Не учествују у гласању али обично надзиру
административни орган у погледу трошења буџетских средстава.

8) УЧЕСТОВАЊЕ У ПОСТУПКУ ПРИЈЕМАНОВИХ ЧЛАНИЦА , СУСПЕНЗИЈЕ ЧЛАНСКИХ

ПРАВА И ИСКЉУЧИВАЊЕ ИЗ ОРГАНИЗАЦИЈЕ (изузетно).

Специфичне функције извршних органа

1) ДОНОШЕЊЕ ОДЛУКА МАЊЕГ ЗНАЧАЈА у периоду између заседања највиших
органа и ступања у везу с владама држава чланица о питањима која је могуће решити
тим путем или ставити на дневни ред следећег седања највишег органа.

2) КООРДИНИРАЊЕ РАДА ПОМОЋНИХ ТЕЛА .

3) ДОНОШЕЊЕ ПРАВИЛА О УСЛОВИМА СЛУЖБЕ ОСОБЉА СЕКРЕТАРИЈАТА и надзор

над радом администрације.

4) СТАРАЊЕ О СПРОВОЂЕЊУ ПРОГРАМА РАДА УСВОЈЕНИХ НА ПРЕТХОДНИМ

ЗАСЕДАЊИМА највиших органа.

5) ПРИПРЕМАЊЕ НАРЕДНОГ ЗАСЕДАЊА НАЈВИШЕГ ОРГАНА .

63
Ф) ПРАВО УСВАЈАЊА ТЕХНИЧКИХ СТАНДАРДА , код техничких организација.

Пораст важности извршних органа

Ако се посматра еволуција мо запажа се постепено јачање извршних органа, као
последица тога што су у њима скоро стално заступљене велике силе. Јачање извршне
власти у односу на закондавну има неколико разлога.
Први разлог је у трајном присуству одређеног броја најзначајнијих држава у свим
фазама процеса преговарања и одлучивања;
Други разлог је у бољим контактима представника држава чланица с одговарајућим
институцијама држава чланица.
Трећи разлог је у својеврсној спрези која се јавља између представника тих држава и
делова службеничког апарата мо.

Пораст значаја извршних органа је довео да се питањима избора извршних органа,

који врше највиши органи, поклони више пажње. У УН преовладава начело правичне
географске расподеле, које се своди на то да се у извршне органе бира одређени број
представника држава датог географског региона. Ово правило има озбиљне
недостатке, не само у погледу заузимања ставова него у томе да неке земље тешко
да имају шансу да буду одређене за 'представника' региона.

Међународна организација за цивилно ваздухопловство је дошла до занимљивог

решења. Неке њене чланице се међусобно договарају око избора представника у
Савету и обавештавају Скупштину о томе. Такве државе често успостављају и
заједничко представништво код организације, договарају се о заједничком
иступању и често заједнички сносе трошкове представништва.

64
 34. Помоћни органи типичних међународних организација

Оснивање и делатност
Посебно место у структури мо заузимају помоћни органи. Под тим општим називом се
подразумева широк круг разних тела, од оних потпуно зависних од органа који их је
образовао, до тела са високим степеном самосталности. Помоћни органи се могу
основати на три начина.
1. ПРВО, њиховим набрајањем у самом статуту у коме могу бити дефинисане и
њихове функције, као и однос према највишем или извршном органу (примери, Статут
Међ. организације за цивилно ваздухопловство, Статут Међународне банке за обнову
и развој, Статут Организације америчких држава)
2. ДРУГО (најчешће), статут може мање-више одређено овластити највише или
извршен органе да по потреби оснивају помоћне органе (пример, УН)
3. ТРЕЋЕ, помоћни органи оних мо чији статути о таквим телима не говоре ништа
(пример, војноблоковске организације).
Статути мо не садрже дефиницију израза „помоћни орган“, ако су наведени у статуту,
извршни и највиши органи ће бирати њихове представнике и утврђивати им функције
у границама статута.
Већину помоћних органа оснивају највиши и извршни органи по сопственом
нахођењу. Називи су им различити - комисија, комитет, помоћни орган, помоћно
тело, радна група и слично. Постоје три главне карактеристике помоћних органа
1) Стварају се од стране или под окриљем највишег или извршног органа;
2) Чланство и делокруг рада утврђује и мења највиши или извршни орган;
3) Укидају се одлуком органа који су их основали.
ПОМОЋНИ ОРГАН СЕ НЕ МОЖЕ ОВЛАСТИТИ ДА ДОНОСИ ОДЛУКЕ КОЈЕ СУ У
НАДЛЕЖНОСТИ НАЈВИШЕГ ИЛИ ИЗВРШНОГ ОРГАНА ОРГАНИЗАЦИЈЕ .

Мо радо користе могућност образовања помоћних тела. Систематизација тих органа је

могућа на основу различитих мерила, а најгрубља класификација је:
1) ПОМОЋНИ ОРГАНИ ОБРАЗОВАНИ НА РЕГИОНАЛНОЈ ОСНОВИ - Оснивају их
нарочито универзалне мо које им дају у надлежност разматрање питања везаних за
поједине делове света.
2) АУТОНОМНИ ОРГАНИЗМИ У ОКВИРУ МО - Могу се наћи само у мо широке
надлежности и разгранате организационе структуре. Финансирају се из буџета
организације, али и добровољним доприносима чланица. Имају сопствене органе
надлежне за руководење њиховом делатношћу, негде и сопствени административни
апарат. Ипак, то нису посебне мо због тога што немају сопствени статут, већ су
образоване одлуком највишег органа који врши и право надзора над њима.
3) ОСТАЛИ ПОМОЋНИ ОРГАНИ - Могу бити образовани ради извршења одређеног
задатка; сталног праћења одређене проблематике; рада у области мирног
решавања спорова; непосредне помоћи највишем или извршном органу.
65
 Састав помоћних органа
Састав ових органа, ако није регулисан статутом (изузетно), је веома разнолик. С
једне стране, у помоћним органима могу бити представљене државе чланице или
мањи број изабраних држава чланица (пракса у универзалним мо). С друге стране,
поћни органи могу бити састављени од представника држава или од појединаца
изабрам у личном својству. Проблеми настају управо у другом случају.

Технички посматрано, избори у помоћне органе ограниченог састава се могу вршити у

органу оснивачу гласањем о појединцима или гласањем о државама чланицама које
ће одредити свог представника у помоћни орган; давањем овлашћења председника
највишег или извршног органа да утврди састав помоћног тела, по саветовању са
државама чланицама; одлуком да у помоћни орган уђу одређени функционери
организације. Онда кад реч о помоћним органима састављеним од појединаца у
личном својству, један од важних чинилаца је држављанств

Расправа о начину састава помоћних органа је почела УН, у вези са образовањем

функционалних комисија Економског и социјалног савета (политички обојеној
области). С једне стране, тврдило се да у помоћним органима треба обавезно да буду
представљени стални чланови Савета безбедности, с друге, да треба поћи од
претпоставке да сви чланови доприносе раду УН и да зато треба да буду
демократским путем бирани у помоћне органе. Тврдило се да је захтев за
представљењем географских региона недемократичан, а да је гласање без икаквих
ограничења најбољи пут. Сагласност је оличена у Резолуцији Генералне скупштине
207, која подразумева да Економски и социјални савет треба да узме у обзир све
чланице УН, поклањајући дужну пажњу правичној географској расподели, али и
посебном доприносу сваког члана који може пружати раду Савета и његовој
способности да преузме ефикасне акције (уступак великим силама). Ова
комбинација, правична географска расподела + посебно учешће великих сила даје
печат свих помоћних органа УН. Нарочито је занимљиво што се води рачуна и у вези с
помоћним органима изабраним у личном својству. Резолуција 913 подразумева да и
помоћно тело састављено од стручњака изабраних у личном својству превенствено
захтева одговарајућу географску расподелу, а у другом реду способност појединаца.

66
 35. Административни органи типичних међународних
организација

Административни органи или секретаријати се веома разликују од највиших и

извршних, али и од помоћних органа мо. Битне разлике се односе на састав и
функције. Што се тиче састава, у административним органима државе нису
представљене својим представницима, штавише инсистира се на међународном
карактеру овог органа. Што се тиче функција, треба водити рачуна о томе да
административни органи не могу доносити одлуке које би везивале друге органе или
државе чланце, они спроводе одлуке највиших и извршних органа. Разликујемо и
шефа админитрације, који се најчешће назива Генерални секретар или Генерални
директор, и особље које је његов административни и технички апарат. Шеф
администрације задатке добија непосредно од највиших и извршних органа, шеф је
пред организацијом одговоран за извршавање поверених функција. Он, уз општи
надзор извршног органа, врши права постављања, изрицања дисциплинских мера и
отпуштања службеника, а одговоран је и за организацију рада.

Састав административног органа

Ови органи се састоје од шефа и потребног броја административног, техничког и
другог особља. Шефа овог органа по правилу поставља највиши орган, уз
саодлучивање извршног, на период од 4 до 10 година. За постављање особља и за
њихово отпуштање и преузимање дисциплинских мера је надлежан шеф
администрације, а обично постоје правилници о питању односа особља према
организацији. Статути мо садрже два основна захтева у погледу персоналног
састава овог органа. Прво захтева се да службеници ових органа задовољавају у
погледу ефикасности у раду, личне исправности и стручности, друго да се
регрутују на најширој могућој географској основи.
Проблеми у вези са саставом административних органа се мање крећу око
елемената стручности, а више око правилне географске расподеле. У првим
послератним годинама, у секретаријатима многих организација велики део
запослених су чинили држављани земаља седишта која су у Западној Европи или
Северној Америци, питање је попримило димезније политичког проблема. Што се
тиче УН, први корак у правцу побољшања ове ситуације био је усвајање критеријума
одређивања места у Секретаријату у сразмери с финансијским доприносом државе
чланице буџету организацији УН. Међутим, и овај основ је био критикован тако да је
касније предвиђена комбинација следећа четири елемента: чланслво, становнишлво;
географска расподела региона у свету; допринос редовном буџету. Потребно је
нагласити да службеници административних орган нису званични представници
својих држава. Реч је о 'међународном карактеру' административних органа, чије су
основне идеје садржане у Повељи: 1) При вршењу свих дужности Генерални секретар
и особље неће тражити или примати упуства владе или власти ван Организације
2) Сваки члан УН се обавезује да ће поштовати искључиво међународни карактер
дужности Генералног секретара и особља и да неће покушавати да утиче на њих
приликом вршења њихових дужности.

67
 Функције административног органа
Функције овог органа се могу сврстати у шест категорија, које су углавном поверене
шефовима администрације који одговораја организацији:

1) Административне функције у ужем смислу – Јављају историјски посматрано

најраније, заједно са деловањем првих секретаријата мо. То су оне функције које се
своде на обезбеђење нормалног деловања целокупног рада секретаријата, и на
административне предрадње које претходе заседањима осталих органа. У овом
смислу, административне функције укључују сталну преписку с представницима
држава чланица, прикупљање обавештења и докумената, чување архива и
стављање тих материјала на располагање државама чланицама. Оне обухватају
обезбеђење потребног особља за седнице осталих органа, укључујући преводиоце.

2) Координационе функције – Настају с порастом сложености структуре мо и

настојањем ка повезивању и техничком усклађивању рада две или више мо у
областима где им се надлежности додирују или преплићу. Ове функције, унутар саме
мо, се своде на обезбеђење административих услуга свим органима, али обухватају
и организовање административног механизма за спровођење одлука.

3) Техничке функције – Такође резултат најновијег развоја мо. Обухватају израду

стручних елабората за потребе појединих органа и извршавање конкретних
задатака. Ако је организација ангажована на пружање техничке помоћи, ове
функције обухватају целокупну активност при пружању (нпр. одабирање стручњака,
њихово упућивање у одређену земљу, закључивање споразума о условима рада итд.).

4) Финансијске функције – Произлазе из овлашћења која шефови административних

органа добијају у односу на буџетска питања. Финансије се односе на издржавање
делатности свих органа и на улагање у извршење предвиђених програма.
Административни орган води целокупно финансијско књиговодство.

5) Репрезентативне функције – Дају се изричито шефу администрације који

представља организацију као правно лице. Предузима мере за заштиту права
организације и обезбеђење да она удовољава својим обавезама. Шеф потписује све
међународне споразуме мо. Мо имају сопствене амблеме и заставе, које у
одређеним случајевима имају право да истичу организација и шеф администрације.

6) Политичке функције - Појављују се у правом смислу речи тек са УН. Зачеци

политичких функција Генералног секретара УН се могу наћи у члану 99. Повеље, где се
каже да он може скренути пажњу Савета безбедности на свако питање које по
његовом мишљењу може да угрози међународни мир и безбедност, и да има право да
присуствује седницама главним органа УН. Овлашења шефу администрације да
учествује у формулисању политике организације, тиме што ће имати право
подношења предлога, даје УН и низ организација. Ипак, политичке функције шефа
администрације су још увек ретка појава у мо и зато их треба посматрати као
занимљив феномен, не као опште правило.

68
 36. Аутономни организми

Оснивани су као помоћни органи (не спомињу се посебно у статуту), али добијају
велику меру самосталности због чега се поставља питање да ли је реч о новој,
самосталној организацији. У недостатку бољег израза, овакви органи се називају
аутономним организмима. Заметке треба тражити у помоћним органима, који су
основани у уверењу да је задатак који им се ставља у надлежност велики, али да му у
основи лежи проблем привремене природе. Пример, који је испунивши своју мисију
нестао, је била Администрација УН за помоћ и обнову (УНРРА), која је посредовала
у опорављању земаља опустошених Другим светским ратом. Међутим, показало се да
неки од ових задатака нису привремени, због чега су неки органи наставили да живе и
да се осамостаљују (пример, Уницеф).

Устројство аутономног организма ће се најбоље разумети на примеру Конференције

УН о трговини и развоју (УНЦТАД). Генерална скупштина УН је својом Резолуцијом
успоставила УНЦТАД као свој орган. И поред тога, ова Резолуцијаје статут у малом
једно сложенијег и самосталнијег организма. УНЦТАД има три важне особине.
ПРВО, њега чине чланице које не морају бити истоветне са чланицама УН.
ДРУГО , он има свој стални ужи орган под називом Одбор за трговину и развој
(ТАДБ), иако је сам орган Генералне скупштине. Чланство УНЦТАД не бира
Генерална скупштина, већ чланице овог органа.
ТРЕЋЕ, има посебног Генералног секретара, кога поставља Генерални секретар УН,
али га мора потврдити Генерална скупштинао Ипак, Секретаријат УНЦТАД није
самосталан већ се сматра делом Секретаријата УН.

Генерална скупштина УН је оснивајући Организацију УН за индустријски развој

(УНИДО) била изричитија. Резолуцијом УНИДО је орган Генералне скупштине, али
делује као аутономна организација у оквиру УН. Ипак, временом је међу чланицама
УНИДО расло уверење да треба да прерасту у специјализовану установу. На
дипломатској конференцији у Бечу '79 израђен је Устав УНИДО као специјализоване
установе.

Аутономни организам је тело које се по својим особинама и овлашћењима налази

између органа и самосталне мо. Оснива се одлуком органа постојеће мо, а ова
одлука садржи статутарне одредбе и може се сматрати практично статутом. У
аутономни организам државе се не учлањују посебним поступком, али он ипак има
своје чланице - чланице организације која је успоставила аутономни организам, али и
чланице других организација ако је то предвиђено одлуком о оснивању. Аутономни
организми имају своје органе и администрацију, која је најчешће део мо оснивача.
Трошкови за рад њихових органа се финансирају из буџета мо оснивача, али они
који врше операциону делатност имају независне образоване фондове. Они у суштини
остају орагнизације оснивача, јер њима за потпуну самосталност недостаје битан
правни предуслов - међународни уговор (статут)! Последица овог недостатка се
види у томе што мо може престати да постоји само на основу свог статута и
вољом својих чланица, док аутономни организам може да се укине само онако како
је створен, одлуком органа који га је основао.

69
 37. Врсте одлука међународних организација

Под одлукама мо се подразумевају, у најширем смислу, сви они акти у коиима

долази до изражања воља саме организације, а не њених чланица. Такви акти могу
имати различите називе и својства и могу се доносити на разне начине, али се као
генерички назив за све њих може употребити реч одлука чим се ради о пропису, ставу,
избору или решењу који се могу приписати само организацији. Међутим, израз одлука
се може сретати и у другим значењима. Најраспрострањенији обичај је да се
одлукама називају само они акти мо који има' бавезну снагу за оног на кога се односе,
док се они акти који немају такву снагу називају препорукама или сличним именима.
Ипак, у основном значењу реч одлука не подразумева ничију обавезу покоравања!

1. ПРИРОДА ОДЛУКЕ

Све мо познају обе врсте одлука, обавезне и необавезне. Однос између броја
обавезних и необавезних одлука је различит, с тежњом да других буде више. Одлуке
које обавезују субјекте којима су упућене се називају обавезним одлукама, а оне које
их не обавезивају препорукама.

2. СУБЈЕКТИ КОЈИМА СУ УПУЋЕНЕ ОДЛУКЕ

Одлуке мо имају своје адресате, оне којима се налаже или препоручује одређено
понашање. Према адресатима, одлуке се могу класификовати на следећи начин:

1) Одлуке које се односе на органе и службе саме организације, интерне одлуке –

Низ одлука мо ће се извршити у оквиру ње саме, мерама које преузму њени органи.
Најчешћи адресат ових одлука је секретаријат организације као административни
орган, али је често и настајање интерних одлука у оквиру самог секретаријата.
Интерне одлуке су обавезне јер почивају на хијерархијском односу између органа.

2) Одлуке упућене чланицама организације – На њих се најчешће мисли када се

говори о одлучивању у мо. Класична мо својим најчешћим и најважнијим одлукама се
обраћа владама чланица, остављајући им да их оне изврше. У новије време, са мо са
наддржавним обележјима, је порастао значај интерних одлука и одлука упућених
лицима које нису државе. Сувереност држава, која је строго поштована у класичним
мо, је произвела да је већина одлука које се односе на чланице правно необавезујућа.

3) Одлуке које се односе на државе нечланице – На основу статута мо, за државе

које нису чланице мо не настају никакве обавезе. Што се тиче права таквих држава, у
складу са дозвољеношћу међународних уговора у корист трећим, у неким случајевима
из статута се могу извести повластице за нечланице. На њих се тада односе и одлуке
којима се регулише уживање тих овлашћења (Дунавска комисије – чланице
(прибрежне дунавске државе), и све државе света имају право на слободну пловидбу
Дунавом). Такође, могуће је да мо склопи уговор са државом нечланицом. Сам
уговор је двостран и не може се сматрати одлуком мо, али он претпоставља
одлуку надлежног органа да се уговор склопи. Из уговора проистичу права и обавезе,
и за мо и за државу нечланицу.

70
4) Одлуке које се односе на друге мо – За односе између две мо важе напомене о
односима организације и држава нечланица. Међутим, треба указати на тежњу да се
делатност неких мо координише с обзиром на заједничке опште циљеве (највише
дошла до изражаја у УН).

5) Одлуке упућене субјектима унутар државе – Важна новина у развоју мо се састоји

у снабдевању неких од њих овлашћењима да доносе одлуке које, да би биле
примењиве унутар државе, не захтевају никакве нове акте надлежних државних
органа, већ се односе на држављане држава чланица. Надлежност за доношење
оваквих одлука је једно од основних наддржавних обележја савремених мо. Ако је
одлука обавезна (најчешће јесте) њом се непосредно стварају права и обавезе за
правна и физичка лица која нису субјекти међународног права. Пример, такве
уредбе у оквиру Европскее уније усваја Комитет министара.

3. ОДЛУКЕ О СУШТИНСКИМ ПИТАЊИМА И ОДЛУКЕ О ПИТАЊИМА ПОСТУПКА

За доношење одлука у мо значајна је подела у зависности од тога да ли се одлучује о

суштинским питањима (меритуму) или о питањима поступка. Прве длуке се тичу
решења саме ствари која је на дневном реду, а друге се односе на поступак (начин
њеног решавања).

Пошто поступак може да утиче на суштину (садржај) одлуке, разликовање ове две
врсте одлука се мора вршити у сваком појединачном случају. Зато долази до спора о
карактеру одлуке. По правилу, председавајући први даје своје мишљење о томе у коју
категорију спада предложена одлука. Ако се његовом ставу нико не успротиви, орган
тако и поступа, али ако има противљења, орган може да оповргне председниково
решење.

ОДЛУКА О ТОМЕ ДА ЛИ ЈЕ РЕЧ О СУШТИНСКОМ ПИТАЊУ ИЛИ ПИТАЊУ ПОСТУПКА

ЈЕ СУШТИНСКЕ ПРИРОДЕ .

Одлуке о суштинским питањима имају теже услове, што значи да је неко решење
лакше донети него оповрћи (пример, у Савету безбедности УН за доношење
суштинске одлуке се тражи да се не успротиви ниједна стална Чланица, док се
процедуралне одлуке могу доносити ако за њих гласа бар девет, било којих чланица).

71
 38. Обавезне одлуке међународних организација

Одлуке мо које обавезују адресате се могу поделити на опште и појединачне, према

томе да ли на општи и трајан начин прописују понашање адресата или се односе
само на појединачан случај:
1) ОПШТЕ ОБАВЕЗНЕ ОДЛУКЕ:
Основни општи пописи о понашању чланица органзације и њених органа се налазе у
статуту, који је међународни уговор, а не одлука мо. Најважније групе општих
обавезних одлука су правилници, којима мо самостално регулишу извесне друштвене
односе, одлуке којима се на општи начин тумачи статут и опште интерне одлуке.

А) Правилници:
Овлашћења неких мо да доносе правилнике који обавезују њихове чланице, па и
друге субјекте, се често назива законодавном функцијом мо. Не треба изгубити из
вида да се данас на међународном плану са законодавнством може поредити само
склапање међународних уговора, у коме мо могу да учествују, али их саме не
стварају. Овлашћење мо да регулишу друштвене односе је увек секундарног
карактера, изведено из међународних уговора (статута) и ограничено њиме. Ипак,
тамо где нема судског орган који би упоређивао правилнике са статутом, у пракси је
тешко ограничити функцију доношења правилника. Тада правилник може да
поприми обележја законодавне одлуке, тиме што ће се њима проширивати,
допуњавати и мењати статутарне одлуке. Међу првим правилницима је био
правилник Европске дунавске комисије о пловидби Дунавом. Данас, треба
разликовати правилнике које доносе типичне мо, обавезују државе чланице, али се
могу тицати и других субјеката мо, од оних који потичу од мо са наддржавним
обележјима, стварају непосредна права и обавезе за држављане држава чланица.
֍ Правилници типичних мо – Махом су техничке природе и настоје да обезбеде
једнообразно и оптимално поступање надлежних државних органа у области за коју
је заинтересована мо. Техничка природа не умањује њихов значај за међународну
заједницу (Светска здравствена организација). Класичне регионалне мо, с
малобројним и уже повезаним чланицама, познају правилнике који дубље задиру у
политичке односе (НАТО). Чланицу типичне мо не може да обавезује правилник на
који неким својим поступком (гласањем или прећутним прихватањем) није пристала.
Утицај који свака чланица задржава на примену правилника према себи је навео
многе на закључак да су правилници у ствари међународни уговори, склопљени на
упрошћен начин. То није тачно, због битних разлика између њих.
Правилници не подлежу ратификацији ни надзору парламентарних органа. Они су
везани за организацију, у њима не постоји ниједан субјективни елемент. На њему
нема потписа, он се објављује у збиркама организације (не службеним гласилима
држава), он се не региструје код УН, а спорови који настају око његове примене се
решавају у организацији (не између држава). Коначно, држава не може накнадно да
се одрекне гласа свог представника на правилник, макар га он дао не поштујући
инструкције своје владе, за разлику од склапањ а међународног уговора.

72
֍ Правилници организација са наддржавним обележјима - Ови правнилници су, по
својим последицама и областима које регулишу, далеко значајнији од претходних. У
њима много више долази до изражаја независна моћ одлучивања мо. Овакве
организације имају широка овлашћења да своје статуте правилницима допуњавају
и развијају чим се установи да заједница нема овлашћења потребна ради испуњавања
својих циљева. Европске заједнице познају правилнике и смернице, који су у
потпуности обавезни и непосредно важе на територији сваке државе чланице.
Смерница је обавезна за сваку државу чланицу којој је упућена, у погледу циља који
треба постићи, али државним органима препушта избор облика и средстава. Дакле,
уредбе мењају правну ситуацију у државама чланицама без сарадње њихових
законодаваца и тако стварају непосредна права и обавезе за њихове држављане.

Б) Одлуке којима се на општи начин тумачи статут:

Право органа мо да тумаче њен статут се подразумева и не мора се нагласити у
статуту. На овом месту нас занимају оне одлуке којима се статут тумачи општи
начин и тако му се даје значење које је обавезно за све субјекте у одговарајућој
ситуацији. У овој области постоји танко разликовање између тумачења и стварне
ревизије статута, до које долази када се одредбе статута у виду тумачења мењају или
се статуту приписују оне које не постоје. Организација живи и статут се заједно са њом
мора мењати у извесној мери. Колики је степен промена дозвољење предмет је
расправљања у сваком појединачном случају. У начелу се може рећи да ново у
тумачењу не сме да буде противно основним начелима и циљевима мо, који имају
највиша места у хијерархији статутарних норми. Чланице су обазриве при смелом
тумачењу статута, јер се тако у опасности да им се наметну обавезе које би иначе
могле да прихвате само редовним поступком ревизије. Одлуке о тумачењу постају
суштински део статута.

В) Опште интерне одлуке:

Мо самостално уређују свој унутрашњи поредак општим актима који се тичу
органа, службе и службеника организације. Примери општих одлука из ове области
су пословници, финансијски правилници, услови постављења службеници, правила
службе, кућни ред у зградама, одлуке о оснивању посебних установа. Ови општи акти
се у великој мери тичу појединаца и делова организације, али су њима подвргнуте и
чланице. Поједине групе ових интерних правила имају велику сличност са
унутрашњим правним прописима држава који регулишу одговарајућу област.

2) ПОЈЕДИНАЧНЕ ОБАВЕЗНЕ ОДЛУКЕ:

У пракси мо доношење ових одлука је много чешће од доношења општих. На њихово

доношење су овлашћене и оне организације које немају права да доносе правилнике
општег карактера. У ову групу обавезних одлука спадају:
а) итерне одлуке; б) наредбе чланицама, в) одлуке којима се решавају спорови.

73
 А) Појединачне интерне одлуке
Већина појединачних одлука које се доносе у унутрашњем животу организација има
обавезан карактер (одлуке о пријему, искључењу или суспензији чланица; избору
часника; саставу организације и слично). У новије време, њима се придружују и
команде војне природе у мировним снагама УН.

Б) Наредбе чланицама
Обавезност интерних одлука је својствена свим организацијама, али државе нису
увек спремне да организацији препусте и право да на основу статута доноси
појединачне одлуке којима ће их непосредно обавезивати. Међутим, надлежност за
доношење оваквих одлука је потребна тамо где ступањ међузависности и важности
циљева не могу да се задовоље очекивањем да ће чланице савесно испуњавати своје
обавезе у статуту (Светска здравствена организација има право да сваке године
одлучује на које ће се опојне дроге примењивати међународна контрола, као и да
одлучује које се могу произвести, извести или увести).

В) Одлуке којима се решавају спорови

Пресуде међународних судова и арбитража су по самој дефиниције обавезне за
странке. Решавањем спорова између организације и чланица, као и чланица између
себе, се баве и органи организације који нису судови, нарочито онда када се ради о
тумачењу статута. Ови спорови често нису погодни за изношење пред опште
међународне судове због својих наглашених политичких, техничких или привредних
обележја. Оваква функција органа мо се често назива квазисудском.

74
 39. Препоруке међународних организација

1. ПРИРОДА ПРЕПОРУКЕ

Препорука је врста одлуке заједничка свим мо, и типичним (где је правило) и

наддржавним (где ју је лакше донети од обавезне одлуке). Препорука се често
негативно дефинише као одлука која не обавезује онога коме је упућена. Дефиниција
указује на то да препоруком није створена правна обавеза, али да је државу позвао
да поступи на жељени начина ауторитет који она признаје и да је тако за њу створена
морална или политичка обавеза чија тежина зависи од различитих околности,
нарочито од броја и значаја држава које су подржале препоруку.

Теоријска разматрања се углавном везују за утврђивање карактера препорука

Генералне скупштине УН, јер као што је случај са Повељом УН ни статути највећег
броја других мо универзалног чланства не дефинишу шта препорука упућена
чланицама јесте.

А) Неки теориетичари виши или нижи степен обавезности препорука траже у самој
Повељи УН, нарочито у члану 2. којим се чланице обавезују да савесно испуњавају
своје обавезе из Повеље. По њима, та обавеза се проширује и на придржавање
препорука органа УН. По овом мишљењу, прихватање препоруке од стране једне
државе се мора сматрати испуњавањем обавеза које је преузела ступањем у чланство.
Неприхватањем препоруке чланица се огрешује о организацију, осим ако не
оправда свој став правно и чињенички ваљаним аргументима.

Б) Други теоретичари степен обавезности препорука траже у већинама којима су

усвојене, односно у (не)учешћу појединих чланица у датим већинама. Према некима
од њих, резолуције усвојене једногласно излазе из оквира простих препорука и
добијају правну снагу. Аргументи су двојаки - једни сматрају да препоруке усвојене
великом већином представљају израз правне свести довољног броја чланица, што
им даје несумњив правни ауторитет; други верују да подршка велика већине
обезбеђује препорукама ефикасност из које црпе и правну снагу.

В) Трећи теоретичари питање правне обавезности препорука везују с (не)постојањем

санкција. Они полазе од тврдњи да не може бити санкције ако не постоји правна
обавеза чије би непоштовање представљало основ за примену санкције, и обрнуто.

Препорукама се не може одрећи сваки правни значај. Свака препорука се ослања на

статут и подразумева обавезу њеног савесног проучавања од стране адресата. Он је
не мора поштовати ако се то коси са његовим интересима, али је не може потпуно
игнорисати. Систематско непоштовање препорука значи отуђеност од организације,
понашање у нескладу са организацијом, а у свим организацијама које познају
искључење из чланства ово би представљало разлог за примену такве мере.

75
2. ВРСТЕ ПРЕПОРУКА

1) Просте препоруке - Описана препорука до сада.

2) Изрази жеље - Немају већи значај од апеловања на добру вољу. Орган који их
доноси је свестан да није надлежан да се о садржини ауторитативно изражава или да
тражи поступке којима би државе морале да иду даље од обавеза у статуту.

3) Препоруке с обавезом извештавања - Обавеза да се извештава о извршењу

постоји код свих нижих органа организације у односу на више, али је плод
обавезности интерних одлука. Међутим, статут може предвидети и обавезу
чланица да извештавају о мерама које су преузеле на основу препорука и подвући
њихову дужност да обавесте организацију о разлозима евентуалног одступања.

4) Препоруке с обавезом покретања законодавног поступка - Дужност чланице да

озбиљно размотри овакву препоруку је наглашена тиме што се разматрање не сме
зауставити код владе, већ о њеном спроводењу мора да се изјасни и законодавни
орган (народно представништво). Оне најчешће садрже предлоге општих аката.
Препорука је онда редовно повезана и с дужношћу извештавања, где статути неких
организација траже и навођење разлога за евентуално одбијање.

5) Свечане препоруке (декларације) - Типична декларација је свечани израз уверења

доносилаца, који представљају светско јавно мњење о томе да постоје извесне правне
норме и начела или да се оне имају проширити на једну нову општу ситуацију. Орган
који доноси декларацију не ствара ту норму, али је важан сведок о њеном
постојању. Због тога су декларације средство за утврђивање обичајних правила или
бар доприносе њиховом уобличавању (Универзална декларација о људским
правима)

6)Препоруке као процедурални предуслов - Када је однос између органа такав да се

одлука једног органа не може донети без иницијативе другог, препорука коју други
орган упућује првом је у ствари израз неопходне сагласности за доношење одлуке
(Генерална скупштина не може примити у чланство државу чији пријем није
препоручио Савет безбедности). Дакле, услов је не само да препорука временски
претходи одлуци већ и да одлука буде у складу са препоруком.

7) Одобрења - То су препоруке којима мо одобравају чланицама да чине нешто што

није у складу са њиховим обавезама. Такве одлуке имају правни значај, јер
поступању које би иначе било притивправно дају карактер дозвољеног. Такође, неки
акти чланица могу бити условљени добијањем одобрења организације. Услови
садржани у одобрењу су онда обавезни за чланицу.

8) Привидне препоруке - То су обавезне одлуке које се крију иза назива препоруке. То

је нарочито случају када је препорука већ у самом статуту дефинисана као
обавезан акт. Чешће се стварна обавезност неких препорука очитује у томе што су

76
предвиђене санкције у случају неизвршавања, а непоштовање препоруке ослобађа
остале чланице обавеза према прекршиоцу.

40. Учесници у одлучивању у међународним организацијама

1. ПРОЦЕС ОДЛУЧИВАЊА

Природа одлука мо је тесно повезана са начином њиховог доношења, јер то значи да

ће се поступак прилагођавати врсти одлуке коју треба донети и зато што ће стварни
значај одлуке зависити од околности под којима је настала. Два значајна чиниоца за
мо који утичу на процес одлучивања су природа мо и предмет саме одлуке.

2. УЧЕСНИЦИ У ОДЛУЧИВАЊУ

1) Представници држава чланица:

Они су најважнији учесници у доношењу одлука. Они су у великој већини мо једини
правно овлашћени одлучиоци у општим питањима и у појединачним случајевима,
сем оних чисто унутрашње природе. Они су у ствари представници влада и понашају
се према њиховим упуствима. Само изузетно постоје органи састављени од чланова
националних представничких тела. Парламентарци тада долазе у организацију у
име државе, али они у ствари говоре у своје име. Изузетан пример је Међународна
организација рада где у званичне делегације чланица морају да уђу представници
друштвених група, радника и послодаваца. Одлуке о томе какав ће став представник
државе чланице заузимати у току одлучивању у мо доноси само влада. Закључује се
да су делагати само гласноговорници који не дају никакав лични печат одлучивању.
Ипак, од његовог тумачења општих начела политике земље зависиће и његово
понашање. Самосталност представника ће бити већа ако му је положај виши.

2) Непристрасне личности:
Низ важних функција у мо се поверава људима који треба да их обављају не следећи
упуства ниједне државе. Они треба да потчине своје друге склоности интересима
организације и правилима, на основу којих треба да поступају. Такви појединци играју
посредну и непосредну улогу у доношењу одлука. У посредној улози наступају као
међународни службеници који обављају истраживачки рад, прибављају потребне
податке, сачињавају предлоге и у додирима с осталим одлучиоцима заступају
одређена решења. Сличан положај имају и стручњаци који не припадају
организацији као службеници, али су у свом личном својству одређени да допринесу
одлучивању тиме што ће испитати чињенице и дати предлоге. Када стручњаке не
одређује сама мо него позове чланице да их саме упуте, они су представницима
влада – владини експерти. Судије међународних судова морају бити непристрасни и
не бирају се као представници држава, као и предствници наддржавних мо.

Посебно место међу оваквим учесницима у одлучивању заузимај шефови

администрације , генерални секретар или генерални директори. Они су непосредни
77
доносиоци низа важних унутрашњих одлука које се првенствено тичу рада
секретаријата. Шефовима секретаријата се поверава и спровођење важних начелних
одлука, што подразумева доношење низа појединачних одлука великог значаја.

3) Представници међународних група за притисак:

Цркве, политичке интернационале, међународне финансијске групације, удружења
произвођача, синдикални савези и бројне међународне групе за притисак се обраћају
на разне начине мо, покушавајући да утичу на исход одлучивања. Учешће
међународних група за притисак је лакше испитивати ако је оно
институционализовано, односно ако групе имају своје место у поступку тиме што им
се признаје статус саветодавца. Овакав положај је признат у неким мо оним
међународним групама за притисак које имају облик међународних невладиних
организација. Углавном се следи пример УН, које невладиним организацијама дају
саветодавни статус при Економском и социјалном савету, делећи их у три групе:
према томе да ли их занима већина делатности Савета; или се баве само неким од
питања у надлежности Савета; или не одговарају овим мерилима, али могу да
допринесу раду Савета (регистар). Представници невладиних мо немају права да
учествују у гласању! Њихово учествовање је значајно и за мо, јер јој омогућава да
упозна Став значајних међународних група, због чега неке чак финансијски помажу.

4) Представници националних група за притисак:

Националне групе за притисак, као што су удружења послодаваца, радника,
произвођача, занатлија, верске и етничке организације, утичу на рад мо
првенствено путем притисака на сопствену владу да при одлучивању у организацији
заступа интересне групе и активно се залаже за њих, како би придобила и друге
чланице. Могуће је да се националне групе за притисак укључе и у процес доношења
одлука у самој организацији, мада ће том приликом првенствено тежити да се
удруже у међународно групу, због веће шансе за успех. Статути неки мо укључују
представнике група у редован поступак за доношења одлука. Најпознатији случај је
Међународна организација рада, где су представници раника и послодаваца делови
делагација држава чланица, али су независни од Владе приликом одлучивања. С
друге стране, могу се организовати саветодавни органи састављени искључиво од
представника националних интересних група. Најпознатији пример је Економски и
социјални комитет ЕУ, који се састоји од представника разних економских и
социјалних компоненти организованог цивилног друштва. Јасно је да ове групе желе
утицати преко мо и на одлучивање у својим земљамма, али због двоструког филтера
(избор кандидата владе, па верификација код мо) њихов утицај се мпже спречити.

5) Представници држава нечланица:

Многе одлуке мо имају значаја и за нечланице, без обзира на то да ли за њих правно
важе или не. Природно је да зато оне предузимај мере да утичу на њихову садржину.
Интерес нечланица се признаје тиме што им се даје статус посматрача или се
посебном одлуком позивају на седнице органа како би изложиле свој став без права
одлучивања. Чешће нечланица доприноси квалитету одлука, поготово онда када се
оне односе на области у којима је улога нечланица значајна. Признавање ове

78
околности иде дотле да се нечланицама омогућава пуноправно чланство у неким
помоћним органима организације.

41. Припремна фаза у процесу доношења одлука у мо

Фазе у одлучивању
Фазе зависе од врсте одлуке и структуре мо, то су припрема, дебата и гласање.

Припремна фаза:
А) Иницијатива – Важан период од зачетка предлога одлуке до његовог изношења
на расправљање пред органима мо има најлабавију структуру. Овај период може да
буде веома битан, јер споразум који се постигне у припремној фази по праилу даје
битан печат одлуци. Припремна фаза је, као и дебата, преговарање између учесника
у доношењу одлуке. Присутан је најшири круг учесника, из чега произлази лабава
структура ове фазе. Иницијатор може да прескочи целу припремну фазу и свој
предлог непосредно поднесе органу надлежном за дебату и гласање, што је реткост.
Ова фаза треба да послужи иницијатору да испита спремност осталих учесника да
расправљају о питању на које се иницијатива односи, да установи какав садржај и
какав облик одлуке имају изгледа да добију подршку и да се с оним учесницима који
су спремни да му се активно придруже договори о најпогоднијим правцима деловања

На почетку, припремне делатности се обављају махом далеко од седишта мо, у

узајамном додиру дипломатских представника држава чланица или њиховим
консултацијама с другим учесницима. Ова делатност постаје све живља што је ближе
заседање органа који би одлуку могао да донесе. Тада се двостране консултације
претварају у вишестрано преговарање, које је карактеристично за процес одлучивања
у мо. У седишту организације се стални представници или привремени делагати
састају у мањим или већим групама, а већина ових додира има незваничну природу.

Б) Удруживање учесника ради постизања жељене одлуке може бити привремено и

везано само за тај циљ, по окончања одлучивања савезништво престаје да постоји.
Група активних поборника једне иницијативе се обично потписује под предлог одлуке,
која се терминолошки назива нацртом резолуције. Предлагачи су формални
иницијатори доношења одлуке. Међу њима су стварни, први иницијатори, учесници
који су пристали да се активно заложе за њу, али и они који су се тако само политички
обавезали да гласају за њу. Репрезентативност списка се одражава на успех.

Међутим, постоји и трајна заједница интереса између неких чланица и оне теже да
усклађују своје ставове и поступке поводом свих одлука у мо. Оне у припремној фази
одржавају редовне састанке, на којима разматрају сва питања која ће се решавати на
наредном заседању органа мо. Ако се на њему постигне сагласност, оне се обавезују

79
да подрже одговарајући предлог или бар да не ометају његово усвајање. Овакве
консултативне групе се разликују према учесталости састајања, броју чланова и
групној дисциплини. Оне са јаком дисциплином се називају и гласачким блоковима.
Оне теже истоветном гласању. Блажа јединственост се одража у солидарном
гласању, где се гласови чланица групе не морају сасвим поклапати, али не треба ни да
буду међусобно супротни, одступање се исказује уздржавањем од гласања.

В) Ток припремне фазе се у начелу одвија без присуства јавности. Пошто њој следе
фазе које су увећини мо јавне, мане тајног преговарања нису неотклоњиве.
Поверљива природа претходног споразумевања има своје предности, јер се о
предвиђеној одлуци може говорити отворено, кратко и једноставно. У тој фази је
зато лакше постићи компромис који никога неће понизити. Узајамни уступци се могу
тицати више одлука, прихватање одлука повољних за једну страну се условљава
њеним пристанком да гласа за одлуке до којих је стало другој страни. Тада се говори о
пакету одлука. Да би се донеле одлуке из пакета, мора да постоји поверење између
учесника. Не постоји јасна граница између припремне фазе и дебате. Од тренутка
када је предлог званично поднет и објављен па до почетка расправе о њему у
надлежном органу и даље се ради на предлогу, који се може променити и добити
нове присталице.

Г) Улога стручних служби – Поред тога што секретаријат (стручна служба) може
да буде иницијатор одлуке, од њега ће иницијатори тражити посебне податке и
помоћ у уобличавању предлога. Нарочито када се ради о сложеним општим актима,
чланице се ограничавају само на предлагање основних политичких решења, док ће
стручњацима из секретаријата препустити њихову разраду. Када је донета начелна
одлука и када су чланице у дебати или писмено дале своје напомене, секретаријату се
поверава израда нацрта коначне одлуке. Он је тада везан начелном одлуком, али не
у тој мери да притом не могу да дођу до изражаја схватања и наклоности
међународних службеника као стручњака за област о којој је реч или као групе са
посебним интересима.

80
 42. Дебата у процесу доношења одлука у мо

Друга фаза одлучивања је битно обележена расправом о предлогу у органима, која се

у начелу води јавно и по правилима пословника. Да би дебата отпочела, потребно је
да предмет одлуке буде питање које је увршћено у дневни ред. Главни органи
утврђују свој дневни ред самостално на основу предлога чланица или других
учесника у одлучивању. Помоћни органи су обавезни да ставе на дневни ред питања
које им је упутио матични орган али задржавају самосталност у погледу редоследа
расправљања. Састављање дневног реда може да представља прву препреку коју
поборници једне одлуке треба да савладају. Одбијање да се расправља о неком
питању може бити равно доношењу негативне одлуке.

Када су усвојене тачке дневног реда, поводом сваке од њих се могу давати предлози
најчешће у виду нацрта резолуције коју орган треба да донесе. Сви остали чланови
органа имају право да подносе амандмане на нацрт. У њима су садржани текстови
који треба да замене или изоставе неке делове поднетог нацрта, или да се додају
предлогу. Често амандман представља покушај да се одлука онемогући тиме што ће
јој се дати другачији смисао или што ће се свести на безначајне, нејаке и уопштене
фразе. Овом средству се прибегава када је противљење предогу непопуларно код
домаће и светске јавности. Резултат таквог минирања предлога је уношење речи и
појмова који ће омогућити најразличитија или контрадикторна тумачења.
Подносиоци предлога су његови господари све док га орган не усвоји или одбаци, га
могу у сваком тренутку изменити или повући. Такође, то подразумева и усвајање
амандмана које су у току поступка поднели други. Ако је неки од учесника
незадовољан пристајањем предлагача на амандман, он може у виду свог амандмана
затражити поновно уношење првобитног текста.

Дебатом се може звати само оно иступање делегата на седницама органа које се
односи на предложену одлуку. Зато је и тзв. генерална дебата само посредно везана
за процес одлучивања. У генералној дебати делегати износе своје опште ставове који
су јасни у погледу неких најважнијих питања на дневном реду, али не казују ништа
одређено о другим. Дебата је, у ствари, образлагање ставова учесника у односу на
предлог одлуке с циљем да се постигне жељени исход гласања.

Дебата, усмено иступање делагата на седници, има мали тисак на друге делегате,
јер они иступају по упуствима влада. Осим тога, ставови већине важних учесника су
познати још из припремне фазе. Тиме се може објаснити одсуство великог броја
делагата за време дебата. Када су политичке супротности мале, када одлука има

81
претежно техничи карактер и када о њој расправља орган који није у жижи јавности,
дебата се своди на изношење за и против одлуке.

Дебата није рутинска када орган решава по хитном поступку о тек насталој
ситуацији. У таквим приликама се поверљиви разговори, карактеристични за
припремну фазу, прожимају са сажетом и живом дебатом која везује пажњу свих
учесника због тога што се у сваком тренутку могу очекивати нови предлози и
амандмани. Оне се често прекидају ради консултовања са владама.

Учесници у дебати иступају редом који су уписани у листу говорника, који води
председавајући, а помаже му службеник секретаријата. Иступање преко реда је
допуштено само када се са тим сложи преходно уписани говорници или ако један
делагат одустане од речи у корист другог. Изузетно, реч се може тражити без
уписивања у листу говорника ако се жели дати примедба процедуралне природе
(пример, предлог за прекид седнице) или обавештење о чињеницама које су од
непосредне важности за одлучивање (пример, исправка наведених података).
Предузимају се мере ради разумног трајања дебате.

Пословници се медусобно разликују у појединостима, али су стоверни користећи

искуства парламената и међународних конференција. Ако пословник не предвиђа
насталу ситуацију, примењују се општа начела парламентарне праксе (првенствено
забрана ометања делагата који иступа). Говорнику који крши пословник реч може
одузети само председавајући. Делагати своје негодовање могу изразити једино
напуштањем сале. Када је потребна сагласност више органа дебата се води у свима.

Дебата почиње у помоћним органима, у чијој је ужој надлежности разматрање

питања на које се предлог одлуке односи, да би затим дошла у главни орган који
опет нацрт одлуке може упутити неком свом одбору на претходно разматрање.
Она се завршава исцрпљивањем говорничке листе у органу који коначно одлучује
или усвајањем процедуралне одлуке која има за циљ да оконча дебату. Закаснели
вид дебате представља објашњење гласања, које поједине делегације дају пошто су
резултати гласања познати да би накнадно изложиле своје разлоге који су их
опредеили или да би означиле тачан смисао свог опредељивања.

Записници са седница се чувају и објављују. Говорницима се дозвољава да у

одређеном року унесу исправке у њих. Записници имају значај због тога што остају
као трајно сведочанство о ставовима учесника у одлучивању, на које се други могу
позвати у случају недоследности. Још важнији значај записника за тумачење донетих
одлука је што се из њих виде намере одлучилаца и смисао који су они придавали
одредбама, које се буду показале као спорне или нејасне.

82
 43. Гласање у процесу доношења одлука у мо – начини гласања,
начело суверене једнакости, једногласност и већинско гласање

У фази гласања чланови овлашћеног органа добијају прилику да се коначно изјасне о

предлогу и усвоје одлуку која се приписује међународној органицији!

Начини гласања
За типичну одлуку мо је потребна сагласност воља више учесника. Одлука се сматра
усвојеном у тренутку када су се за њу на прописан начин изјаснили учесници који су
статутом овлашћени да је донесу. Гласањем (изражавањем воље) се образује
истовремено и воља организације. Дакле, усвојена одлука је одлука организације,
због чега не треба губити из вида да учесници одлучују њено име. У идеалном случају,
учесници би требало да се опредељују само по мерилима везаним за организацију,
према њеним начелима и циљевима, као најбољим начинима за обављање њене
функције. Гласање треба да буде пут ка најбољој и најисправнијој одлуци, али и да
води спроводљвом решењу. Одлука која се не може извршити је бескорисна и велики
број таквих одлука компромитује организацију као нереалистичну и немоћну. Утицај
процедуре на суштину је најизраженији при гласању, зато има велику пажњу.

Суверена једнакост држава при гласању

Досадашњи развој у одлучивању у мо се одвија у знаку старања о суверености и
једнакости чланица, која је нарочито наглашена приликом гласања. То су основни
услови под којима државе ступају у мо.

На првобитном ступњу развоја мо сматрало се да се државе могу обавезати

искључиво својим изричитим пристанком, и да за њу важи одлука за коју је и сама
гласала. Према оваквом схватању суверености, могуће су само једногласне одлуке.
Доследно спроведена једногласност се сукобила с чињеницом да се гласањем
уобличује воља мо, а у многочланим мо је тешко оптерећивала и одуговлачила процес
одлучивања. Мерило очувања суверености треба тражити у надлежности мо. Она по
правилу не може одлучивати о питањима која су у искључивој надлежности
чланица, а остала питања су у међународној надлежности и чланица се не може
упуштати у међународну сарадњу ако није спремна да се повинује општим
интересима који се могу тумачити и различито од њених. Тек је у организацијама са
наддржавним својствима примећено преношење одлучивања о извесним
вредностима које су дотад биле у искључивој надлежности држава на органе мо, чиме
се може говорити о свођењу суверенитета на нека његова битна обележја.

Једнакост чланица мо оличава се у њиховој равноправности у гласању (одступања

честа). Пошто су све државе правно једнаке као субјекти међународног права, иако
83
постоје стварне разлике међу њима, начело равноправности је основна заштита
друштва од потчињености другим друштвима. Ово начело је истовремено и
демократично. Против ове тврдње се истиче приговор како је равноправност
држава у ствари неравноправност људи, али он не посматра друштво као целину.

Једногласност
Једногласно одлучивање је примењено онда када одлука настаје тек када су за њу
гласали сви чланови органа који је надлежан да је донесе. Ако постоји ма и један глас
против, одлука није усвојена. Строга једногласност је крута и лако може да доведе до
одузетости целе организације, због чега се ублажавала праксом.

Ублажавање се постиже тумачењем према коме уздржавање учесника не

представља сметњу за доношење одлуке. Важно је да нема гласа против одлуке
(пракса Друштва народа, преузео Савет безбедности УН). Ова пракса је такође
критикована јер се поставља питање колики број чланица може бири уздржан да би
се одлука донела „једногласно“? Још један проблем је могућност поистовећивања
уздржавања са неслагањем. Због овога би једногласност означавала појам већине.

Чланица организације не учествује у гласању у правом смсилу речи ако њен делагат
не присуствује гласању или једноставно не гласа. Ово се подразумева када се каже
да је члан био одсутан. Одсуство и уздржавање се могу изједначити ако се узме да
у оба случаја постоји незаинтересованост за исход одлучивања и ако се жели
спречити да један члан органа избивањем паралише рад организације. Да би се
избегле ове опасности, треба усвојити решење попут Статута организације земаља
извозница нафте (ОПЕЦ), где одсуство не омета доношење једногласне одлуке,
сем ако члан који је био одсутан благовремено не пријави да се противи одлуци.

Од строге једногласности се још више одступа ако се одустане од тражења

једногласности приликом гласања уз услов да одлука важи само за оне чланице које
су се с њом сагласиле (пример, члан 7. Пакта Арапске лиге подразумева да
једногласне одлуке Савета обавезују све државе чланице Лиге, а одлуке донесене
већином обавезују само државе које их прихвате).

Посебна врста ублажавања једногласности се тиче одлука којима се решавају

спорови. Ако је орган који доноси одлуку састављен од представника држава, гласове
представника странака у спору не би требало узимати у обзир, јер би њихово
учествовање било пристрасно. Међутим, код несудских органа изузимање странака у
политичком спору није могуће.

Начело једногласности се од правила претворило у изузетак. Ипак, она је неопходна

када је органу поверено доношење обавезних одлука о питањима која дубоко задиру
у најважније интересе и унутрашњу надлежност чланица. Зато је она правило у
организацијама које почивају на војним савезима (НАТО), као и приликом доношења
најважнијих одлука у организацијама са наддржавним обележјима.

84
 Већинско гласање
Колегијални органи савремених међународних организација најчешће доносе одлуке
већинским гласањем, што значи да за одлуку није потребно да се изјасне сви
учесници већ само статутом прописани број, који је увек већи од броја оних који су
се изјаснили против одлуке. Већинско гласање подразумева свест о постојању
минимума заједничких вредности и интереса чланица, као и њихово узајамно
поверење. Оно трпи највећа ограничења при доношењу важних обавезних одлука.

Већина потребна за доношење одлуке може бити:

1. ПРОСТА – најближа природном појму већине, што значи да је усвојена она одлука
за коју се изјаснио највећи број гласалих. Проста већина се даље може поделити на:

А) РЕЛАТИВНА – ова могућност се појављује онда када се може бирати између

више од два решења или када се не води рачуна о учесницима који нису гласали.
Гласови између њих се могу тако поделити да ниједан не добије већину свих предатих
гласова, али ће ипак ако се усвоји релативна већина бити изабран онај који је добио
њихов сразмерно највећи број.

Б) АПСОЛУТНА - настаје када број гласова датих за предлог кандидата пређе

половину свих гласова. Ако ниједан од више кандидата не добије апсолутну већину,
галсање ће се или понављати док не дође до одлуке или ће се вештачки сузити
тиме што ће у следећем кругу учествовати само она два кандидата која су имала
највећи број гласова.

2. КВАЛИФИКОВАНА - она се по правилу тражи за доношење важнијих одлука,

полази од просте већине као минимума, поред кога треба да буду испуњени извесни
допунски услови. Обично се под квалификованом већином подразумева повећање
броја потребних гласова. Оно се изражава разломком или апсолутним бројем.
Међутим, она се не мора свести само на аритметичку разлику. У том случају се, поред
броја гласова, испитује и структура позитивних гласова па је одлука донесена тек
онда када за њу гласају набројани учесници или довољан број представника на општи
начин описане категорије учесника.

Већина потребна за одлучивање у Савету безбедности је двоструко квалификована.

Потребно је 9 потврдних гласова међу којима морају бити све сталне чланице.

Сложен систем установљавања квалификоване већина постоји у Савету ЕУ. Када се

таква већина тражи, предлог је по правилу прихваћен ако се испуне два основна
услова. Један је да добије 255 гласова (од укупно 345), одмерених на основу гласова
којима располаже свака чланица, према правилима која важе у ЕУ. Други је да су за
предлог гласале 2/3 чланица. Поред тога, свака чланица може затражити да се испуни

85
и трећи услов, а то је да чланице које су биле за предлог представљају 62%
становништва ЕУ.

44. Гласање у процесу доношења одлука у мо – одступање од

једнакости држава чланица, право вета, кворум и техника гласања

Одступање од једнакости чланица при већинском гласању

Правна једнакост чланица мо тражи да се у свим оним органима, чији су чланови
представници држава чланица, гласа тако што свака држава има једнак број гласова
(максима, једна држава-један глас). Ово начело се критикује зато што изједначавање
у суштини неједнаких субјеката води неједнакости. Ма колико неоправдано било
разврставање држава по њиховој моћи, чињеница је да постоји неједнака
заинтересованост чланица за рад организације у виду веће или мање зависности од
односа који се уређују њеним одлукама. Тада се може говорити о функцоналној
неједнакости где се води рачуна о њиховим специфичним особинама у односу на
делатност организације.

Неједнакост у самом поступку гласања о одлукама мо може бити

А) ПОСРЕДНА (ПРИКРИВЕНА ) – до ње долази распоредом надлежности на органе,

тако што се ужем органу, у коме за организацију значајније државе имају обезбеђена
стална места, поверава доношење најважнијих одлука. Стални чланови ужих органа
се одређују статутом (Савет безбедности УН) или користећи општа мерила
(Међународна орг. рада, где половина чланица Управног савета морају бити
привредно најважније државе).

* Други пут за увођење посредне неједнакости при гласању се ређе примењује и

састоји се у томе што се у организацију примају и делови држава као посебне
чланице, иако ови немају права за вођење независне спољне политике. Тиме се
гласачка моћ једне државе у одговарајућој мери повећава.

Б) НЕПОСРЕДНА (ОТВОРЕНА) - постиже се одмеравањем гласова сваког учесника

(тежинско гласање или пондерисање гласова). Оно се састоји у томе што чланице
имају једну делегацију, али свака од њих располаже различитим бројем гласова,
одређеним статутом или одмереним према неком другом критеријуму.

* Испоставило се да је одмеравања гласова погодно само код оних организација где

се заинтересованост и учешће чланица у раду могу изразити упоредивим
квантитативним показатељима. Најмање приговора одмеравању гласова се може
упутити у робним саветима. Одмераваје гласова се у ствари изједначава с напорима
да се мери моћ држава, што је до сада остало неуспешно. Зато није вероватно да ће
се систем одмеравања гласова проширити и на организације са широм надлежношћу,
јер је противан начелу једнакости чланица и зато што не може да испуни циљ,
односно да изрази стварну снагу чланица. Могућност одмеравања гласова зависи од

86
функције организација, а постоје организације где је она незамислива (Унеско). У
органима састављеним од појединаца који нису представници влада, одмеравање
нема смисла, зато се прибегава одређивању броја држављана (Европски парламент).

Право вета
Када се посматра са гледишта учесника у једногласном доношењу одлука, сваки од
њих располаже моћи да гласањем против одлуке спречи њено доношење. Зато се
често говори да такви учесници имају право вета (вето - забрањујем). У строгом
смислу, о вету се ради онда када неки издвојени орган мора да да сагласност на већ
усвојену одлуку. Међутим, израз вето се најчешће употребљава да би се означила
једна врста квалификоване већине, када је услов усвајања да за одлуку гласају
одређени учесници. Ако је таквих учесника више, већинско одлучивање се повезује с
једногласношћу (Савет безбедности УН).

Кворум
Да не би дошло до одлука које су оствариле упадљиве мањине, пословници у неким
случајевима забрањују да се приступи гласању ако није присутан довољан број
учесника. Дакле, тражи се кворум присутних. Ако је кворум сувише низак он неће
довести до упечатљивих већина, а ако је кворум превисок пружа се могућност малом
броју чланица да непристуствовањем одузуму органус пособност одлучивања. Већина
пословника се задовољава присуством апсолутне већине чланова органа. Понекад
се тражи и кворум гласалих, односно донешење одлуке се условљава минималним
бројем датих гласова, без обзира да ли су за или против.

Техника гласања
У органима мо се гласа по правилу јавно, дизањем руку или другим погодним
средством. Председавајући и његови помоћници пребројавају гласове и саопштавају
резултат. У случају сумње, гласање се може поновити. У записник се бележи само
резултат гласање, а не и податак о начину гласања свих чланова. Ако нека делегација
настоји да се тачно установи и забележи како је који учесник гласао, тражиће гласање
по прозивци које се састоји у усменој изјави делегата коју даје када га председавајући
прозове. У новије време се користе уређаји који делгату омогућавају да гласа
притиском на дугме, чиме шаље импулс рачунар који сабира галсове и показује
резултат. У оваквим случајевима се може тражити забележено гласање, што значи да
ће уредај показаи и опредељење сваког делегата. С друге стране, тајно гласање се
примењује најчешће приликом избора и састоји се у полагању цедуљица у одређене
кутије. Поред јавног и тајног гласања, могуће је спровести и гласање без присуства
учесника, али је то код мо изузетак.

87
 45. Одлучивање без гласања и објављивање одлука мо

Одлучивање без гласања - усаглашавање, консензус:

Жеља да се избегну некорисни сукоби при одлучивању је довела до одлучивања
усаглашавањем или конзензусом, које се састоји у томе што председавајући по
окончању дебате и на оносву изгласања свих учесника сачињавају закључке. Они се
после неопходних исправки сматрају одлуком ако се ниједан учесник не изјасни
против њих. Овакав начин одлучивања се примењује већ дуго у помоћним органима,
нарочито код УН. Предности оваквог одлучивања су очите у оним делатностима где
успешно спровођење одлука зависи од мањине чланица. С једне стране постоји
стриктно схватање одлучивања без гласања, које искључује могућност стављања
резерви на коначни текст (пример, Конференција о европској безбедности и
сарадњи), а с друге постоји и еластично схватање овог начина одлучивања, које
оставља могућнсот изношења резерви (пример, Конференција несврстаних земаља).

Један од приговора који се ставља одлучивању без гласања је у томе да овај поступак
траје изузетно дуго. Други приговор се састоји у томе што консензус, по дефиницији,
значи тражење најмањег заједничког именитеља сагланости. Такође, указује се на
то да одлучивање без гласања не може бити примењено на све области. Постоје
политичке области у којима не може бити компромиса (пример, забрана употребе и
претње силом). Дакле, одлучивање без гласање је могуће тамо где је сарадња свих, а
нарочито развијених земаља, неопходна за реализовање предвиђених програма.
Коначно, одлучивање без гласања одговара само ситуацијама ге нема смисла
доносити одлуке ако није осигурана подршка свих учесника. Оно би представљало
кочницу у приликама када треба брзо и одлучно деловати против мањине која крши
статут или међународно право. Зато се говори да је усаглашавање или консензус
прикривено враћање начелу једногласности.

Објављивање одлука и његово ступање на снагу:

Важна формална разлика између одлука мо и уговора које склопе њихове чланице је
у томе што ОДЛУКЕ НЕ ПОДЛЕЖУ РАТИФИКАЦИЈИ, већ ступају на снагу независно
од касније потврде чинилаца ван организације. У погледу ступања на снагу важи
неколико општих начела - општа одлука ступа на снагу објављивањем у званичном
зборнику одлука организације, а појединачна тиме што буде саопштена адресату.
Начин објављивања одлуке регулише свака организација посебно, тако што издаје
своје службено гласило или што свим заинтересованим ставља на располагање
званични текст. Одлуке се објављују на званичном језику/језицима организације.
Њихово тумачење се може заснивати само на тим текстовима, док преводи
имају карактер незваничних докумената.

88
 46. Надзор над исправношћу одлука међународних организација

Одлуке мо могу изазвати незадовољство оних који су њиме погођени, али то не значи
да су неисправне. Најважинији основи за неважност или ништавност одлуке су:
1. ПОВРЕДА МАТЕРИЈАЛНОГ ПРАВА – Одлука је неважећа ако је донесена противно
одредбама статута мо. Статут сваке мо се уклапа у постојећи међународноправни
поредак и ослања на основне норме међународног права. Сматра се да постоји
оваква мана одлуке и онда када је њом повређено међународно право.
2. ПОВРЕДА ПОСТУПКА – Одлука је неважећа ако је донета уз кршење
процедуралног права мо. Примери су одсуство предлога овлашћеног органа ако је
потребан или непостојање сагласности другог органа ако први не одлучује сам. Тако
у Генерална скупштина УН не може примити нову чланицу, без предлога Савета
безбедности.
3. ПРЕКОРАЧЕЊЕ НАДЛЕЖНОСТИ – По природи мо, чија је надлежност ограничена
на једно подручје међународних односа и престаје тамо где почиње унутрашња
надлежност, чести су приговори због прекорачења надлежности – ultra vires у којима
се истиче да мо или њен орган уопште нису били надлежни да разматрају питања
или да одлучују о њему. Такви приговори могу бити упућени и одлукама о снивању
нових органа, којима се поверавају задаци изван надлежности мо.
4. ЗЛОУПОТРЕБА ОВЛАШЋЕЊА - Органи мо могу имати дискреционо право да се, у
оквирима своје надлежности и статута, опредељују према целисходности. Овлашћење
органа да се определи према свом најбољем нахођену, рецимо приликом избора
најбољег кандидата, се не сме мимоићи јер би дошло до злоупотребе и ништавности.
ПОСТУПАК ЗА ПОНИШТЕЊЕ ОДЛУКЕ: Најједноставније решење постоји онда када је
предвиђена надлежност неког међународног суда, који има право да испита одлуку
мо и да је прогласи неважећом, ако утврди недостатке. Међутим, мало је мо које
имају своје судове надлежне за надзор над већином њихових одлука (изузетак
евроспке заједнице). Судска контрола се избегава јер би се њом малом броју судија
који одлучују без упустава држава дала велика моћ да пониште одлуке које су донели
представници држава чланица мо. Ипак, не сме се закључити да је правна критика
донесених одлука неумесна. Јачина изнетих аргумената током одлучивања о
одлуци може да спречи нове грешке или да доведе до исправљања почињених.
Чланици мо, када је одлука формално донета, преостају три могућности да покуша
легално отклони њену примену на себе:
А) У УН и са њом повезаним органзацијама она може захтевати саветодавно
мишљење Међународног суда у Хагу које има тежину, али није обавезно.
Б) Вршење одлуке се може онемогућити тиме што ће се одбити одобрење за издатке
које за мо повлачи спровођење одлуке. Овакве мере су погодне само ако одлука
повлачи трошкове.

89
В) Погођена чланица може иступити из мо. Тиме је она ефикасно отклонила
примену одлуке на себе, али није успешно оспорила њену ваљаност. Претња
иступањем је знак озбиљне повређености државе, и може довести до реиспитивање
њене одлуке.

47. Извршавање одлука међународних организација

Постојање мо се заснива на очекивању да ће њене одлуке бити извршене и да ће тако

у међународној заједници и појединим друштвима стварати ситуације које су у таквим
одлукама прихваћене као пожељне и корисне. Зато свака ораганизација мора да
осигура механизам за извршење својих одлука, јер је без њега непотпуна и
непотребна. Извршење је правни или физички акт који на основу одлуке мо
преузима адресат те одлуке, односно субјект коме је она упућена. Истовремено,
извршење подразумева и поштовање одлуке од оних адресата од којих се не тражи
да сами предузимају неке радње, али им се налаже да не поступају противно
одлуци (уздржавање) и да прихвате одлуку и поступке које су на основу ње учинили
други субјекти (трпљење, толерисање).

Начин извршавања зависи од природе одлуке. У том погледу, интерне одлуке

упућене органима и службеницима мо се битно разликују од осталих. Извршење
интерних одлука остаје у надлежности мо и под њеном пуном контролом, док је у
другим случајевима у рукама организација организације само одлучивање, а
извршавање зависи од адресат. Мо нема свој извршни апарат, она се првенствено
користи органима држава чланица. Државе се не могу принуди на извршење одлука!

Што је општа одлука апстрактнија теже је предвидети видове извршења, јер је

назначено само пожељно стање, не и мере извршења одлуке. Извршење овакве
одлуке подразумева инвентивност и прилагодљивост извршиоца. Апстрактност
општих одлука може ретзлтирати привидним извршавањем одлука.

Међутим, мо је добровољна скупина држава које у њеном постојању и раду виде

могућност остваривања својих интереса путем усклађивања и сарање. Процес
одлучивања је уређен тако да највећи део чланица у одлуци види бар прихваљив
компромис. Организација чије одлуке нису такве ће престати да постоји, јер не
испуњава своје функције. Дакле, дуже постојање организације значи да је нађена
равнотежа и да се већина одлука поклапа са правилима понашања које би чланице
усвојиле живећи у међународној заједници.

Санкције

Преовлађивање препорука у мо сведочи о уверењу да се већина одлука може

извршити на основу слободног опредељена адресата, на које се утиче благим
мерама: ауторитетом, моћи припадника већине, јавним мњењем итд.
Опредељивањем за обавезну одлуку мо показује да је уверена да се општи циљ не
може постићи ако се не ускладе понашање и напори свих чланица. Мо по правилу
није способна да принуди на извршавање одлуке, али располаже извесним
санкцијама у случају неизвршења. Без обзира на то да ли је то изричито наглашено у
90
статуту или не, свака мо има право да настоји на извршењу својих одлука тиме што
ће предузимати санкције, које зависе од природе њене делатности и од конкретних
околности. Суштина таквих санкција је тражење узајамности, одрицање оних
предности које су противтежа неиспуњених обавеза. Тачан изглед таквих санкција се
не мора унапред знати.

Од специфичних врста санкција је познато искључење чланице. Блажи облик је

суспензија извесних чланских права. Могуће је ослободити чланице од извршавања
обавеза према члану који не поштује одлуке. Санкцију представља и сама одлука мо
којом се установљава прекршај и осуђује чланице; објављивање такве одлуке има
несумњиво морално дејство. Потреба за оштријим санкцијама је уочљива код
организација које треба да буду оруђе групне заштите неких највиших добара
међународне заједнице, међу којима су мир и безбедност. Пример би био УН, које у
таквим случајевима имају у виду и санкције према нечланицама.

Надзор
Органи мо врше сталан надзор над извршавањем својих одлука. Основно средство
за прибављање потребних података су извештаји, које достављају адресати на захтев
органа. У вези с извештајем може доћи до спора - служи ли он само за упознавање са
чињеницама или га орган може користити као основу за доношење суда о
испуњавању обавеза, који је према некима већ примена санкције тиме што може да
нашкоди угледу државе. У случају сумње у веродостојност извештаја, орган се
може послужити другим познатим средствима за прибављање података, као што су
испитивање сведока, слање непристрасних посматрача или анкетних комисија.

Посматрачи обично надзиру спровођење одлука у будућности (нпр. приликом

одржавања плебисцита). Анкетне комисије треба да прикупе податке о догађајима у
прошлости или о садашњем стању; државе углавном негативно реагују на
именовање оваквих комисија у којима виде знак неповерења и потцењивања
њиховог територијалног суверенитета. Зато се прибегава прикупљању посредних
доказа путем сведока.

Питања надзора над извршењем обавеза из међународних уговора и одлука мо се

нарочито заоштравају у вези с разним предлозима за опште и потпуно разоружање.

91
Трећи део:

48. Спорови унутар међународних организација

Различито тумачење статута и политике међународне организације резултира

споровима на релацији:
ДРЖАВА ЧЛАНИЦА – ДРЖАВА ЧЛАНИЦА

ДРЖАВА ЧЛАНИЦА – ОРГАН ОРГАНИЗАЦИЈЕ

ОРГАН ОРГАНИЗАЦИЈЕ – ОРГАН ОРГАНИЗАЦИЈЕ

Ови спорови производе делимично урушавање неометаног рада саме организације

те се прибегава различитим начинима њиховог убрзаног решавања. Као пример се
наводи финансијска криза у УН или криза око акредитације појединих представника
послодаваца у оквиру Међународне организације рада (ИЛО).

Постоје два модела којим се прибегава у случају избијања спора који произлазе из
примене и тумачења статута:

1. МОДЕЛ према коме највиши орган доноси коначну одлуку о решењу спора, исти
поступак као и за доношење одлука (нпр. у Међународном монетарног фонду (ММФ)
или нпр. у Међународној банци за обнову и развој (ИБРД)) и

2. МОДЕЛ према коме се предвиђа посебан поступак, разликујемо две групе:

А) Решавање спора тече у највишем органу, као у првом моделу, а ако не дође до
решења поступак се наставља пред Међународним судом правде (Међународна
организација за цивилно ваздухопловство или Европска агенција за атомска
истраживања) или арбитражом, чија је одлука правно обавезна (Европска космичка
агенција)

Б) Предвиђају се различите фазе. У случају спора заинтересоване стране се упућују на

преговоре, ако не прихвате неки начин мирног решавања спорова или не реше
суштину спора, упућују се пред Међународни суд правде (Светска здравствена
организација) или пред арбитражу (Међународна унија за телекомуникације).

Изузетно решење појединих мо, као што је (ЕУ), је поседовање сопствених судова
надлежних за решавање спорова (Суд Европске уније).

92
Поједине мо решавање оваквих спорова остављају свом највишем органу који,
сагласно својој општој надлежности, није овлашћен да доноси обавезујуће одлуке (УН).
Овлашћени органи УН могу тражити саветодавно мишљење Међународног суда
правде, али оно није обавезујуће. Надлежност суда се често оспорава аргументом да
се ради о политичким питањима. Једино решење је налажење широке сагласности
која би ишла и даље од исправног тумачења статута.

49. Спорови међународних организација и других лица

1. СПОРОВИ МО И ДРУГИХ СУБЈЕКАТА МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВА

Спорови могу да настану између:
1) Две/више међународних организација
2) Међународне организације и једне/више држава

Овакви спорови који имају обележја међународног спора, решавају се применом

међународног права.

Проблем око решавања спора настаје већ поменом Међународног суда правде, који
нема надлежност да као парничне стране прихвати недржавне ентитете.
Међутим, УН су биле те које су резолуцијом Генералне скупштине затражиле
саветодавно мишљење Суда о томе да ли УН има међународноправни
субјективитет и са тим да ли има право да тражи одштету од државе Израел за
погибију и надокнаду штете једног службеника УН на тетиторији те државе. Суд је
утврдио да УН има међународноправни субјективитет и да је у овом слушају дошло
до прекршаја међународног права. Новом резолуцијом Генерални секретар УН је
добио овлашћење да, у складу са међународним правом, регулише спор на релацији
УН - Израел, постављањем сета захтева које је укључивало званично извињење
Израела због неомогућавања заштите службеника УН, кажњавање одговорних за
погибију службеника и одштету од преко 50.000 долара. Израел је испунио све захтеве
али се поставља питање шта би било да није. У тој ситуацији, наставља се примена
међународног права и приступа се преговорима и арбитражи, али не постоје
никакве гаранције да ће спор бити решен.

Суд Европске уније је једини суд који има надлежност да даје обавезујућа решења
у случају настанка спора у којој је једна од страна парнице нека институција ЕУ.

С обзиром да међународне организације не могу бити стране у спору пред

међународним судовима предлажу се следећа решења. По члану 30. Опште
конвенције о привилегијама и имунитетима УН, ако дође до спора између мо и
државе чланице, поставиће се захтев за саветодавним мишљењем Међународног
суда правде, мишљење Суда сматраће се одлучујућим. Сличан поступак предвиђен је
у Конвенцији о привилегијама и имунитетима специјализованих установа. Ова тежња
није општеприхваћена.

93
Изузев Међународног суда правде, мо се могу користити и другим средствима за
мирно решавање спорова – арбитражом. Неки споразуми о седиштима мо
предвиђају арбитражу као главни начин решавања спорова, али се не искључује
тражење саветодавног мишљења Суда.

2. СПОРОВИ ИЗМЕЂУ МО И ЊЕНИХ СЛУЖБЕНИКА

Стране у овим споровима нису субјекти међународног права, јер се они тичу мо и
приватних лица која су са њом у радном односу. Дакле, ради се о унутрашњим
споровима у оквиру самих организација. Због тога многе мо образују посебне
административне судове, док мање организације могу стварати ad hoc
административне судове (за ту сврху).

Ови судови су најчешће надлежни за тужбе против саме мо. Пошто мо може да
доноси посебне акте о службеничким питањима, судови треба да штите интересе
службеника од самовољних аката мо.

Ако jе службеник поднео тужбу мора прихватити одлуку админстративног суда. Oн

се не мора обратити суду, већ може извршити одлуку мо, или прекинути радни однос.

Статути мо обично не садрже изричито овлашћење за оснивање административних

судова, па је затражено саветодавно мишљење Међународног суда правде у вези са
Административним судом УН. Суд је утврдио да Административни суд није основан
као саветодавни орган, него као независан и истински правосудни орган који доноси
коначне пресуде без права на жалбу. Поставља се питање да ли су УН биле
овлашћене да оснују овакав суд с обзиром да то није предвиђено Повељом, а Суд је
закључио да, ради обезбеђења успешног рада Секретаријата и ефикасности, ова
наделжност нужно произлази из намера Повеље.

3. СПОРОВИ ИЗМЕЂУ МО И ФИЗИЧКИХ И ПРАВНИХ ЛИЦА ВАН ОРГАНИЗАЦИЈЕ

Овакви спорови нису међународноправног карактера, нити се тичу унутрашњег

права мо. Они су приватноправног карактера. Суд ЕУ и суд Међународне
организације рада надлежни су за решавање приватноправних спорова.

Друге мо користе друге начине решавања. Један од њих је арбитажа. По другом

решењу се предвиђају посебне комисије за решавање спорова приватноправног
карактера.

Постоји и могућност решавања ових спорова пред судовима појединих држава у

неколико случајева:

1) АКО СЕ ОРГАНИЗАЦИЈА ОДРЕКНЕ ИМУНИТЕТА ОД ЈУРИСДИКЦИЈЕ СУДОВА

ДРЖАВЕ КАДА ТО НЕ ШТЕТИ ИНТЕРЕСИМА ОРГАНИЗАЦИЈЕ .

94
2) МО МОЖЕ ОДЛУЧИТИ ДА САМА ЗАПОЧНЕ ПОСТУПАК ПРЕД СУДОВИМА ДРЖАВА
ЈЕР ИМА СТАТУС ПРАВНОГ ЛИЦА.

50. Међународни судови отворени за све државе

Међународни суд правде

Међународни суд правде је, по Повељи УН, главни судски орган УН. Замишљен је као
орган који је на располагању свим државама за мирно решавање њихових спорова.
Пред судом се могу појавити:
А) Државе чланице УН које су ipso facto (самим тим) потписнице Статута Суда
Б) Државе које нису чланице УН, али које, под условима које утврди Генерална
скупштина на препоруке Савета безбедности, постану стране Статута
В) Државе нечланице које не приступе Статуту него се, под условима које
постави УН обрате Суду ради решавања неког посебног спора или врсте спорова.

Надлежност Суда почива на пристанку страна у спору, без које Суд не може
започети поступак. Пристанак се може дати:
А) НЕФОРМАЛНО
Б) Посебним споразумом за већ настали спор – КОМПРОМИСОМ
В) Посебном КЛАУЗУЛОМ садржаном у неком међународном уговору
Г) Давањем ИЗЈАВЕ о прихватању факултативне клаузуле.

Суд је дужан да спорове решава на основу међународног права (конвенције,

међународни обичаји, општа правна начела, судске одлуке – помоћно средство). Мо
не могу бити стране у споровима пред Судом, али неке мо могу тражити од суда
саветодавно мишљење које није обавезно, док државе морају извршити пресуде. На
основу члана 96. Повеље УН право тражења саветодавног мишљења имају
Генерална скупштина и Савет безбедности, а по њиховом одобрењу неки органи и
специјализоване установе УН.

Судије морају бити високо квалификоване, да поседују моралне особине, а ради

независности суда плаћају се из буџета УН. Захтева се њихова равномерна географска
заступљеност. Странка у спору која нема свог држављанина има право да постави
судију ad hoc.

Суд је формално и суштински независан од осталих органа УН али је уклопљен у УН

као њен интегрални део. Њих бирају Генерална скупштина и Савет безбедности који
има могућност да инетрвенише у случају да нека стана у спору не изврши пресуду.

Данас је тек трећина чланица УН прихватила обавезну надлежност суда посредством

факултативне клаузуле. Низ изјава о прихватању обавезне надлежности пропраћен
је прилично широким резервама. Могућност решавања спорова пред судом повећана
95
је тиме што су у бројним двострадним и вишестраним уговорима многе државе
прихватиле надлежност суда у односу на одређену врсту спорова.

На иницијативу Србије, Генерална скупштина затражила је саветодавно мишљење

Суда о легалности једнострано проглашене независности Косова.

Међународни суд за право мора

Међународни суд за право мора основан је Конвенцијом УН о праву мора 1982, с
циљем да буде светски суд посебне надлежности. Седиште му је у Хамбургу.

Решава спорове који могу настати у току примене и тумачења међународног

поморског права. Он решава спорове између страна уговорница, али и између
држава које то нису. Странке у споровима пред Судом могу бити мо и компаније
које се баве експлоатацијимо морског дна и подморја.

Државе се могу определити приликом потписивања Конвенције за решавање

спорова пред Међународним судом за право мора, Међународним судом правде или
међународном арбитражом.

Међународни суд за право мора је основао посебно стално веће за решавање

спорова о разграничењу на мору, што доводи до мишљења о развијању унеколико
различите јуриспруденције та два суда.

Међународни кривични суд

Овај суд је посебан јер је надлежан да води поступке против ПОЈЕДИНАЦА, тј. лица
која су оптужена да су се тешко огрешила о правила међународног хуманитарног
права. Основан је Статутом усвојеним у Риму 1998.

Стални арбитражни суд

Основан је Хашким конвенцијама од 1899. и 1907. Овај суд се састоји од списка лица
које стране могу бирати за решавање сопственог спора. Једини стални орган је
Међународни уред, односно “регистар“ Суда, који чува архиву, стара се о
административним питањима и делује као посредник између суда и његових
чланова.

Суд омогућава државама да прилично слободно бирају арбитре којима ће поверити

решавање конкретног спора. Стране се могу договорити о броју арбитара, а услед
несагласности свака страна бира по два арбитра, који установљавају председника
арбитражног трибунала.

Арбитражни суд је еластичнији у приступању решавања спорова, ипак, данас је

његова делатност мања од делатности Међународног суда правде.

96
 51. Судови појединих организација

Европски суд за људска права

Европски суд за људска права образован је као део система створеног у оквиру
Савета Европе, Европском конвенцијом за заштуту људских права и основних
слобода. Основни задатак суда је да одлучује у поступцима које покрећу државе или
појединци против држава уговорница. Суд делује независно од правосудних
система држава уговорница а поступак пред њим не зависи од одлука унуташњих
органа држава. Задатак му је да одлучује о томе да ли су унуташњи прописи држава
уговорница или пракса њихових органа у складу са Конвенцијом.

О спровођењу одлука Суда старају се политички органи Савета Европе

(Парламентарна скупштина и Комитет министара) што, с обзиром на њихов састав
и начин рада, не представља довољно чврсту гарантију да ће бити извршене.
Пресудом се не поништавају одлуке држава за које се утврди да су противне
Конвенцији, држава је дужна да сама предузме потрбне мере.

Суд за концилијацију и арбитражу у оквиру Организације за

безбедност и сарадњу у Европи – ОЕБС
Овај суд има две додатне функције – АРБИТРАЖА и КОНЦИЛИЈАЦИЈА (спада у
дипломатске начине). Као и Стални арбитражни суд, и овај суд поседује Биро и
Писарницу коју води Секретар и листу личности који се могу постављати за
арбитре.

Поступак арбитраже се може покренути само споразумом између страна у спору.

Конвенција предвиђа давање посебне изјаве којом стране уговорнице, под условом
реципроцитета, признају као обавезну и без посебног споразума надежност суда,
односно покретање поступка на захтев само једне стране. Право једностраног
покретања арбитражног поступка условљено је претходним неуспешним
прибегавањем концилијацији. До сада ниједан спор није решаван пред овим
форумом. Србија није ратификовала ову Конвенцију.

Суд Европске Уније

Суд Европске уније (раније Суд европских заједница) од 1958. је заједнички орган
Европске заједнице за угаљ и челик (2002. престала да постоји), Европске економске
заједнице и Европске заједнице за атомску енергију (данас Европске уније).
Лисабонским уговором утврђена је следећа структура Суда Европске уније:

97
1. СУД ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ (ранији Суд европских заједница)
2. ОПШТИ СУД (ранији Првостепени суд)
3. СПЕЦИЈАЛИЗОВАНИ СУДОВИ (ранији судски панели)

Суд сачињава онолико судија колико има држава чланица, а помажу им општи
правобраниоци. Општи суд нема правобраниоце. Судије и општи правобраниоци се
бирају заједничким споразумом чланица. Општи правобраниоци треба да поседују
исте личне квалификације као и судије.

Независност судија и правобранилаца се обезбеђује изузећем ако су раније имали

неке везе са предметом, онемогућењем да држе политичке или административне
положаје или да се ангажују у професионалним активностима, давањем
привилегија и имунитета, као и платом и пензијом из буџета заједница.

Суд доноси:

1. Пресуде по тужбама које подносе државе чланице, органи уније, и физичка или
правна лица

2. Тумачења права уније или ваљаност аката које доносе њени органи на захтев
судова или трибунала држава чланица

3. Песуђује и у осталим случајевима како то регулишу основни уговори

Суд има далеко ширу надлежност од осталих међународних судова, његове пресуде
се извршавају на територијама држава чланица. На његове пресуде нема права
жалбе. Могућ је поступак тумачења тих пресуда које врши сам Суд као и ревизије у
случају откривања нових чињеница.

98
 52. Административни судови

Раст броја службеника мо је изискивао пораст броја административнх судова.

Због потребе решавања ових спорова, Друштво народа оснива Административни
суд Друштва народа 1927. као и Административни суд Међународне организације
рада. Посебним аранжманима, овим Судом се користе и специјализоване установе УН

УН оснивају свој Административни суд 1949, чије надлежност је узбро обухватила и

Међународну организацију за цивилно ваздухопловство и Међународну поморску
организацију. Судове УН и МО рада користе и друге међународне организације.

У споровима пред оваквим судовима се користи „унутрашње" право самих

организација. Судије тако морају бити различтих држављанстава, њима се
гарантују привилегије и имунитет као и независност.

Спор може да покрене само службеник у сталном радног односу. Разни саветници,
и друго особље привремено запослено нема право покретања поступка. Садржина
спора се односи на сам уговор о радном односу између службеника и мо. Судови
доносе коначне одлуке које опет могу бити ревидиране у случају захтева за поновним
тумачењем или искрсавањем нових чњеница од одлучујућег значаја.

Посебан изузетак је Административни суд МО рада који може да прихвата жалбе.

Изузетак се односи на Административни/Управни одбор пензионог фонда МО рада
који може да тражи обавезно саветодавно мишљење Међународног суда правде.

И саме УН су увеле институт жалбе од 1955. Жалбу на одлуку Административног

суда УН могу да поднесу Генерални секретар као и сама држава иланица УН.
Жалбама се бави Комитет за жалбе о пресудама Административног суда, он
прима приговоре и одлучује да ли жалбу треба послати на саветодавно мишљење
пред Међународни суд правде, које је обавезно.

УН доносе Резолуцију 2008. којом је ревидиран систем жалбеног поступка у овим

споровима. Неформални део система подразумева медијацију уз посредовање
Омбудсмана. Формалном делу система се приступа након неуспеха неформалног
дела. Чини га Трибунал УН за решавање спорова и делује као првостепени суд и
Апелациони трибунал УН који делује у случају жалбе на одлуку Трибунала УН.

Трибунал УН решава спорове који се односе на административне одлуке о

спровођењу уговора о запошљавању и услова запошљавања, дисциплинских мера и
неспровођења договора постигнутог у неформалном делу жалбеног система.

99
Административни трибунал УН, чије су одлуке обавезујуће, делује у случају
непоштовања надлежности, неиспуњавања одлука Трибунала УН, погрешног
тумачења и примене права, погрешног вођења поступка и погрешног утврђивања
чињеничног стања.

53. Ревизија статута међународне организације

Због дуготрајности међународних организација често се приступа измени

статутарних одредби како би се деловање саме органиције ускладила са тренутним
пословним односима. Услове измене су често отежани и варирају од једне до друге
мо. Због комплексности, измене статута се често пореде са изменана устава држава.

Надлежност
Постоје два начна ревизије статута једне мо:

1. РЕДОВАН ПОСТУПАК – подразумева да се део текста, који је нов и којим се

ревидира текст статута, израђује и одобрава у највишим органима. Овај начин
прихватају неке специјализоване установе и неке регионалне мо (Арапска лига).

УН се користио редовним поступком у ревизији одређених одредби које су се тицале

састава Савета безбедности и Економског и социјалног савета. Одлука се доносила
двотрећинском већином у Генералној Скупштини, ратификацијом две трећине
држава чаница и свих пет сталних чланица у СБУН.

2. ПОСТУПАК САЗИВАЊА ПОСЕБНЕ КОНФЕРЕНЦИЈЕ ПОСВЕЋЕНЕ САМОЈ РЕВИЗИЈИ –

Овај поступак отежава ревизију јер изискује одржавање посебног скупа где се
расправља о изменама. Одлука о посебном скупу се доноси двотрећинском
већином у ГСУН и већином у СБУН, а одлуке о ревизији ступају на снагу када их
ратификује две трећине чланица укључујући пет сталних чланица СБУН.

Неке мо (УН, Савет Европе) користе оба поступка. УН прибегава редовном постпку
у случају делимичних измена а посебном скупу у случају измена ширих размера.

Светски поштански савез и Међународна унија за телекомуникације примењују један

посебан систем ревизије: Конгрес/Конференција опуномоћника има особине
главног органа и органа посебном овлашћења. Последица овог двојаног система је
константно сазивање ради ревизије како би се испратио напредак науке и технологије

Право иницијативе
Право иницирања ревизије несумњиво проистиче из чланства, без обзира да ли
постоје изричите одредбе у статуту, што показују пословници. Пословници и статути
појединих мо ово праву дају и појединим органима. Данас постоји тенденција да се
ово право, поред чланица, даје и специјализованим органима.

100
 Поступак

Уколико се иницијтива усвоји, отвара се поступак ревизије, наравно у року

неопходном за припрему чланица. Поступак ревизије се може одвијати или у
највишим органима или на посебним скуповима где су присутне све чланице.

У неким мо је различито утврђена снага гласа. Мо су увелико напустиле начело

једногласности, уводећи алтернативну квалификовану већину за одношење одлука.
Одређене мо се служе двотрећинском већином док се неке користе и већином која
није двотрећинска. Мо рада примењује двотрећинску већину а Међународна агенција
за атомску енергију двотрећинску већину присутних и гласалих.

Неке мо постављају и додатне отежавајуће околности поводом доношења одлука:

нпр. захтев да у одређеној већини која гласа буде заступљена одређена категорија
држава (нпр. Међународна поморска организација доноси одлуке двотрећинском
већином у Скупштини и већином потврдних гласова чланова Савета).

Најтеже услове за ревизију има ЕУ: да би се извршила ревизија неког основног

уговора ЕУ, потребна је ратификација свих држава чланица ЕУ. Пример је Нацрт
уговора о Уставу за Европу из 2004. чије доношење је обустављено јер је један
национални парламент одбио да ратификује текст уговора. Услов ратификације свих
чланица ради ступања на снагу измена и допуна статута полако се губи.

Ступање на снагу

Ревизија ступа на снагу када одређен број држава ратификује ревизију или мање
формалним начном. Статути често говоре да ревизија мора бити ратификована према
унутрашњем поретку земаља чаница. Поједини статути захтевају само прихватање.

У случају ратификације постоје 2 решења: прво у којем се тражи да одређен број

држава ратификује ревизију. У другом случају тражи се да, поред одређеног броја,
ревизију ратификује и посебна категорија држава: ММФ захтева да да ревизију
прихвати три петине чланица, које располажу са четири петине укупне гласачке снаге.
УН тражи двотрећинску ратификацију уз ратификацију пет сталних иланица СБУН.

Поједностављен начин ступања на снагу ревизија у неким мањим мо не подразумева

ни ратификацију ни прихватање ако оне не утичу на значајне области према статуту.

Последице неприхватања измена и допуна

Једна геупа мо предвиђа да чланице које нису прихватиле ревизију имају две
могућности: или да се подвргне изменама или да иступи из мо. Неке мо иступање
јасно наглашавају (Арапска лига) а неке уопште не помињу (УН).

101
Друга група мо предвиђа да ревизија важи само за чланице које је прихвате, за
чланице које нису прихватиле ревизију предвиђа се принудно повлачење из чланства
(Мо за цивилно ваздухопловство).

Ово решење доприноси ефикасности рада МО и поштује сувереност држава чланица.

54. Нестанак међународних организација

Међународне организације се обично оснивају на неодређено време. Статути се

обично не баве трајањем саме организације, наравно као изузетак се може навести
Европска организација за угаљ и челик која је садржала клаузулу о постојању од 50
година; формално је престала да постоји 2002. године а њена овлашћења су пренета
на Европску заједницу. Одређене мо са ограниченим трајањем као што је НАТО или
некадашњи Варшавски пакт, имали су уговорне одредбе о продужењу рада
организације уколико чланице то одобре.

Најважнији изузетак су финансијске и неке оперативне мо у којима се изричито

објашњава процес нестанка организације као ММФ и Европска космичка агенција:
одредбе се тичу времена престанка рада, надлежном органу за распуштање
организације и поступку ликвидације.

Како бисмо разгонетнули питање престанка рада организације, требало би да се

позабавимо истраживањима аутора који су издвојили низ фактичких и правних
правила. Организација може да престане да постоји уколико се оснује организација
сукцесор, уколико се главни орган није састао више од 10 година а може да буде и
предмет спора.

Према правним питањима, надлежни орган организације одлучује о распуштању.

ММФ или М. банка за обнову и развој могу да буду распуштене једноставном одлуком
приликом гласања или ако се чланство организације сведе на одређени минимум.

Друштво народа је фактички престало да постоји 1939. али се 1946. састала

Скупштина Друштва народа како би формирала Одбор за ликвидацију како би
решила финансијка и материјална питања организације и правно је ликвидирала.

Статути мо су еластичнији од мултилатералних уговора јер предвиђају оснивање

органа који се морају прилагодити датој ситуацији. Оно што се може претпоставити
према међународном праву јесте да мо, која је изоставила клаузуле о нестанку,
престаје са радом одлуком органа у коме су присутне све државе потписнице статута.
Према овоме, нестанак мо зависи или од одлуке надлежног органа или од
прећудног одобрења уговорница да једноставно пусте да организација одумре.

102
Једна мо може да престане да постоји оснивањем друге мо која преузима неке или
све функције претходне организације. То се десило кад је WНО преузела делатност од
Међународног уреда за јавну хигијену 1946.

Мо може да нестане и једноставним напуштањем чланица. Статутом може да се

уреди ова ситуација уколико се унесе клаузула о минималном броју чланица. Уколико
ове клаузуле нису присутне у статуту, онда се прибегава општем правилу према
којем мо нестаје уколико спадне на број од два члана по неким ауторима.

Сукцесија међународних организација

Под сукцесијом мо се подразумева преношење функција, права и обавеза
организације у нестајању на нову организацију која је већ створена. Правила око
сукцесије нису подобно уређења па се њихово одвијање објашњава начинима на које
су извршене у прошлости са две универзалне и три регионалне организације.

Најупечатљиви пример јесте Друштво народа. Током рата када се преговарало о

стварању УН, није се помињала сукцесија Друштва народа. Проблематика се
огледала у томе што две најважније силе које би биле чланице УН нису биле чланице
Друштва народа, односно, УН, које би биле сукцесор Друштва народа, не би имало
исто чланство као организација коју наслеђује. Привремена комисија за УН је,
увидевши проблематику преношења функција Друштва народа на УН, решила да
преиспита одређене функције које би евентуално биле пренесене. Поједине
функције су преузете резолуцијама донесеним у ГСУН. Поводом односа Друштва
народа са одређеним организацијама није могло доћи до сукцесије, па су УН биле
принудене на склапање нових међународних уговора са таквим организацијама.

Друштво народа је резолуцијом из 1946. прекинула мандате над територијама

под његовом управом истичући да поједине главе Повеље УН садрже одредбе које
одговарају одредбама које су се тицале мандатних територија Друштва народа.
Зграде, архива, библиотека Друштва народа је пренета на УН сагласно Заједничком
плану који је одобрен посебном резолуцијом ГСУН 1946. године. Посебно се водило
рчна о Мо рада који је основан са Друштвом народа како би задржала свој посебан
положај који је имала под окриљем Друштва народа.

Сукцесија Организације за економску сарадњу и развој (ОЕЦД) која је настала из

Организације за европску економску сарадњу (ОЕЕЦ) је ишла мало другачијим
током. Сукцесија је ишла лакше јер се радило о организацијама са мањим бројем
чанова и више о реконструкцији старе организације.

Следећи пример се тиче Европске организације за угаљ и челик, која је 2002. године,
према Статуту престала да постоји и према истом све функције и имовину
пренела на Европску заједницу, споразумом у Ници. Овакав пренос је био веома лак
с обзиром да је било поклапање у чанству обе организације.

103
 55. Настанак, циљеви и начела Организације ујеидњених нација

Настанак
УН се успостављају потписивањем Повеље УН 26. јуна 1945. у Сан Француску, која ће
ступити на снагу 24. октобра 1945. Сама идеја о оснивању УН је потекла током
борби против сила Осовине, када је савез ових држава употребио назив Уједињене
нације, Декларацијом у Лондону, 1. јануара 1942. О обнови Друштва народа се уопште
није ни помишљало с обзиром на одбијање СССР да сарађује због искључења, затим
због изолационистичке политике САД према Друштву народа и неуспеху организације
да смири Хитлера и Мусолинија.

Нацрт Повеље је дорађиван од стране САД, СССР, Велике Британије и Кине током
конференције у Дамбартон Оксу 1944. Посебна питања која су регулисала положај
великих сила решена су на конференцији на Јалти између САД-а, СССР-а и Велике
Британије, 1945. Повеља добија свој коначан облик у Сан Франциску 1945. на
конференцији којој је присуствовало 50 држава. Оне се сматрају оснивачма УН, али је
овом броју касније додата и Пољска због кашњења потписа јер се није знало која
Влада има надлежност да заступа ову државу те године.

Циљеви
Члан 1. Повеље УН се бави циљевима УН. Сви они конвергирају ка одржавању
светског мира кроз принцип колективне безбедности. Колективна безбедност је
принцип који је доминирао још након Првог светског рата као алтернатива систему
савеза. Он обезбеђује колективну заштиту држава од агресије било које појединачне
државе.

Војне акције у циљу одржавања колективне безбедности активира и спроводи СБУН

и Комитет војног штаба. УН се међутим више бави превентивним мерама него
чекањем да се деси агресија. Из овога произилази и стварање пријатељских односа
између држава кроз постизање међународне сарадње.

Начела
Како би обављала своје делатности, Повеља УН усваја, као своја, општа начела
међународног права на којем почива рад већине међународних организација данас.
То су суверене једнакости држава, савесно испуњавање обавеза из Повеље, помагање

104
организацији и забрана мешања Организације у унутрашња питања држава. Из
посебног карактера УН проистичу начела забране употребе и претње силом,
дужност решавања спорова мирним путем и овлашћење УН да захтева да се и
нечланице понашају у складу са Повељом када је то потребно. Сва ова су разрађена у
Декларацији о начелима међународног права о пријатељским односима и сарадњи
држава у складу са Повељом Уједињених нација.

56. Чланство Уједињених нација

Да би била примљена у УН, држава мора да испуњава два услова:

1. ДА БУДЕ МИРОЉУБИВА И
2. СА БУДЕ СПОСОБНА И ВОЉНА ДА ИЗВРШАВА ОБАВЕЗЕ ИЗ ПОВЕЉЕ

По препоруци СБУН, ГСУН доноси одлуку о пријему у чланство. Током

хладноратовских тензија, пријем у чанство није се базирао на ова два услова колико
на политичкој опредељености кандидата за пријем. Државе настале
деколонизацијом су одмах примане у УН — захтев за пријем је био један од њихових
првих спољнополитичких аката. Од 51 оснивача УН, данас Организација броји 193
члана и 2 посматрача (Света столица и Палестина).

Постојало је неколико препрека у вези са неколико земаља и њиховим чанством у УН.

Швајцарска је примљена као члан тек 2002. јер је дуго вођен дискурс неутралности
примењиван у тој држави, јер је сматрано да она као таква не би могла да испуњава
обавезе из Повеље УН.

Република Кина је један од оснивача УН. Међутим, након потписивања и

ратификације Повеље УН, Влада Чанг Кај Шека се склања на острвро Тајван, а
континентални део Кине се нашао под влашћу комуниста. Све до 1971. Народној
Републици Кини је онемогућавано било какво деловање у УН. Те године, НР Кини се
признаје потпуно легитимно право представљања НР Кине у УН а сва права Владе
Чанг Кај Шека су повучена и пренесена на НР Кину.

Повеља УН познаје институте суспензије и искључења али не и самосталног

иступања из Организације.

105
 57. Генерална скупштина Уједињених нација

Генерална скупштина УН има најширу надлежност од свих осталих органа али

нема и најшира овлашћења. Поред интерних одлука, она може само да даје
препоруке. Може да се бави свим питањима из Повеље УН, али не и питањима о
миру и безбедности уколико се иста налазе истовремено на дневном реду СБУН.

ГСУН чине све чланице УН. Свака чаница је заступљена са највише пет делегата и
пет њихових заменика.

Једном годишње се врши редовно заседање а могу се заказати и ванредна уколико се

укаже потреба. На почетку сваког редовног заседања се бира председник ГС и
потпредседници. Обичај је да председник не буде делегат из редова великих сила,
али је исто тако обичај да делегати великих сила улазе у састав потпредседника.

ГС ради у пленуму и у комитетима. Постоји шест комитета, у којима су

заступљене све чланице УН:

1) РАЗОРУЖАЊЕ , МИР И БЕЗБЕДНОСТ

2) ЕЕКОНОМСКА И ФИНАНСИЈСКА ПИТАЊА

3) СОЦИЈАЛНА, ХУМАНИТАРНА И КУЛТУРНА ПИТАЊА

4) СПЕЦИЈАЛНА ПОЛИТИЧКА ПИТАЊА И ДЕКОЛОНИЗАЦИЈА

5) АДМИНИСТРАТИВНА И БУЏЕТСКА ПИТАЊА

6) ПРАВНА ПИТАЊА

Председник ГС, потпредседници и председници комитета заједно чине Генерални

комитет (Биро). Заседање ГС започиње генералном дебатом. Комитети се баве
приближно тачкама дневног реда сачињавајући нацрте резолуција.

ГС на пленарној седници ове нацрте одбија или прихвата. За доношење резолуције је

потребна двотрећинска већина, као и за важна питања. За мање важна питања

106
довољна је већина гласалих или присутних. ГС може неко питање прогласити важним,
али за такву одлуку довољна је проста већина.

58. Савет безбедности Уједињених нација

СБУН представља средишњу тачку одржавања система колективне безбедности.

Он треба делује брзо, одлучно, са ауторитетом ненарушавајући равнотежу великих
сила.

Пре 1963. године, СБУН је чинило 11 чланова, а након 15 чланова. Он има овлашћење
да одлучује о примени принуде и да одобри њену примену у међународним
односима. СБУН има пет сталних чаница: то су биле пет најјачх држава приликом
потписивања Повеље УН. Оне су и привилеговање јер приликом гласања могу да се
усагласе са одлуком (изричито, уздржавањем) или да уложе вето.

Савет је кроз историју показивао периоде паралисаности јер сукоби великих сила
доводе до несагласности око чак основних питања колективне безбедности.

Десет несталних чланица СБУН бира ГСУН. Чланице се бирају по принципу

регионалности.

* Пет чаница мора бити из Африке и Азије,

* Један из источне Европе,

* Два из Латинске Америке и

* Два из Западне Европе и „осталих земаља".

СБУН непрекидно заседа што значо да делегати морају да бораве у Њујорку. Бирају
се на две године. Председништво СБУН прелази сваки месец на представника државе
абецедним редом.

107
 59. Однос Генералне скупштине и Савета безбедности

ГСУН има надлежност да расправља о питањима мира и безбедности али је

подређена СБУН уколико се иста питања налазе на дневном реду СБУН.

Уколико дође до парализе СБУН, онда долази до парализе целокупне Организације.

Парализа је покушана да буде превазиђена 1950. када је Северна Кореја проглашена
за агресора и СБУН је позвао чанице УН да јој се супроставе. Ова одлука је
донесена у одсуству (необјашњеном) СССР па би највероватније присуство ове
велике силе онемогућило доношење овакве одлуке.

Исте године, ГСУН усваја резолуцију под називом „УЈЕДИЊЕНИ ЗА МИР“. Циљ је
био да у случају парализе СБУН, ГСУН делује у питањима мира и безбедности и да
може у року од 24 часа сазвати хитно ванредно заседање на захтев већине чланица
УН или одлуком СБУН, која не подлеже вету.

Међутим, институт вета је наставио да гуши рад УН, нарочито 1956. када су Велика
Британија и Француска уложиле вето на одлуку којом се налаже стопирање ратних
дејстава Израела. Југославија је тада активирала резолуцију донету 1956. и сазвано
је ПРВО ХИТНО ВАНРЕДНО ЗАСЕДАЊЕ које је донело препоруке које није могао да
донесе СБУН. Најважнија од њих се тицала формирања Ванредних снага УН.

108
 60. Економски и социјални савет

Значајан помак је направљен у стварању органа који ће се бавити привредним,

културним, хуманитарним и друштвеним питањима, што највише разликује УН од
Друштва народа. Сви ови друштвени аспекти се сматрају делимичним узроцима за
рат с обзиром на њихово разарајуће стање у друштвеним односима.

Економски и социјални савет се управо бави уклањањем негативних последица у

овим областима, сазивајући састанке, подносећи извештаје и слично. Најзначајнији
успех је направљен 1966. када је израђен ПАКТ О ЕКОНОМСКИМ, СОЦИЈАЛНИМИ
КУЛТУРНИМ ПРАВИМА , који је усвојен у ГСУН. Овим је дат легитимитет УН да се
меша у унутрашња питања држава када је у питању заштита права физичких
лица описаних у Пакту.

Савет је тесно повезан са другим специјализованим организацијама као нпр.

УНИЦЕФ или Фонд УН за развој.

Садржи девет помоћних тела/функционалних комисија:

Четири комисије које се баве

 СТАТИСТИКОМ
 ПОПУЛАЦИЈОМ
 ТЕХНОЛОШКИМ РАЗВОЈЕМ
 ПОЛОЖАЈУ ЖЕНА
 ОПОЈНИМ ДРОГАМА

Пет регионалних економских комисија за

 ЕВРОПУ
 АЗИЈУИ
 ПАЦИФИК
 ЛАТИНСКУ АМЕРИКУ
 ЗАПАДНУ АЗИЈУ
 АФРИКУ

Савет чине 54 члана које бира ГСУН на мандат од три године. Одлуке се доносе
простом већином гласова.

109
 61. Старатељски савет и секретаријат Уједињених нација

Старатељски савет
Један је до главних органа УН који је фактички престао да постоји када је последња
територија под мандатом УН предата од стране Савета. Он је спроводио уговоре
којима су се бивше колоније великих сила и несамоуправне територије стављале
под старатељску међународну контролу из два разлога:
А) Избегавање сукоба између победница након Првог светског рата
Б) Развој сиромашних територија како би се поспешила и убрзала самосталност

Постојала је тежња да се савету додели нека друга област деловања, као и да се

избрише са листе главних органа.

Секретаријат
Секретаријат УН чине Генерални секретар и службеници УН. Генералног
сектетара бира ГСУН на предлог СБУН. Повељом није предвиђена дужина мандата
Генера сектретара али је пракса да се он бира на пет година. У пракси се Генерални
секретари бирају из редова мањих земаља а до сада су то били редоследом од
оснивања УН: Тригве Ли (НОР), Даг Хамаршелд Тант (ММР), Курд Валдхајм (АУТ),
Хавијер Перез де Куељар (ПЕР), Бутрос Бутрос-Гали (ЕГY), Кохи Анан (ГХА), Бан Ки Мун
(КОР) и Антонио Гутерес (ПРТ).

Генерални секретар је временом добијао све већа овлашћења. Добијао је веома

значајне улоге у политичким процесима, одржавању војних снага... Он је
непристрасна личност која има слободу бирања својих службеника у Секретаријату,
поштојући географски принцип заступљености.

Међународни суд правде

*МСП не постоји као засебно питање, али професор може да пита.

Међународни суд правде је главни судски орган УН. Његов положај је специфичан јер
не учествује у политичком процесу и јер није у хијерархијским односу са другим
органима УН, већ је независан.

Чињеница да ГСУН и СБУН бирају 15 судија их повезује. Судије се бирају на 9 година, а

сами између себе бирају председника. Седиште суда је у Хагу а одлуке се доносе
већином гласова.

110
 62. Делатност ОУН у условима блоковске подељености света

Прва акција УН током Хладног рата је препорука СБУН да се притекне у помоћ

Јужној Кореји током агресије Северне Кореје 1950. САД и 15 њима блиских држава су
се одазвале позиву и послале су своје одреде под заставом УН.

Војне снаге УН су добиле нови смисао касније у виду превенције оружаног сукоба.
Ванредне снаге УН, формиране 1956. и садржане и од контигента Југославије,
постављене су на територији Уједињене Арапска Републике на граници са Израелом.
УНЕФ је ту остао 11 година, док се није повукао на захтев Египта. Још једна мисија УН
је распоређена у Конгу након повлачења Белгије ради сукоба око Власти (мисија
ОНУЦ).

Касније је долазило до све већег броја оваквих мисија УН (Кипар, Либан).

Распоређивање снага је решавано посебним споразумима како би се разграничиле
надлежности локалних судова и оних судова држава војних контигената. Врховну
команду над целокупном мисијом је имало војно лице УН, док је општу контролу
имао Генерални секретар испред СБУН.

Проблем је настао шездесетих година око трошкова мировних мисија, нарочито због
противљења СССР-а и Француске да се издаци финансирају из буџета УН тако да се
прибегавало разним давањима и зајмовима.

УН је настојао да што више избегне слање војних трупа па се усредсређивао на слање

препорука кроз деловање ГСУН. Неке од донетих докумената јесу:

 Декларација о недозвољености интервенције у унутрашње ствари држава и

заштити њихове независности и суверености из 1965. као и
 Декларација о међународног права о пријатељским односима и сарадњи
држава у складу са Повељом Уједињених нација из 1970. године.

Поред одржавања мира, УН су радиле и доста на разоружању. Помаци су

направљени у споразумима нуклеарних сила: Уговор о забрани нуклеарних тестова
у атмосфери, космосу и под водом из 1963. године и Уговор о спречавању
нуклеарног оружја из 1968. године.

УН су радиле доста и на кодификацији међународног права о којем се стара

Комисија УН за међународно право. Доста тога је урађено и у помоћи земљама у
развоју кроз деценијске програме развоја и данас Програма УН за развој. На
социјалном плану је постогнут помак 1948. године када је усвојена Универзална
декларацииа о људским правима. Пактови су усвојени 1966. године. На
хуманитарном плану доста посла ради Међународна комисија за избеглице, Фонд
УН за децу и Комисија за опојне дроге.

111
 63. Уједињене нације данас, Генерални секретар данас

Уједињене нације данас

Уједињене нације су морале да се прилагођавају међународним односима. Први
корак ка промени јесте промена у односу моћи. Падом социјалистичких режима а са
њима и система биполарности света оставио је САД као доминантну светску силу
привремено, док се њен хладноратовски непријатељ није обновио под именом Руска
Федерација. Увиђа се померање са поновно биполарног ка мултиполарном систему
јер се неке државе (Немачка, Јапан, Индија, Бразил, Нигерија) посебно истичу у
међународним односима.

Друга важна промена уследила је променом начина оружаних сукоба. Повеља УН се

базирала на сукобе између држава засноване на систему колективне безбедности,
међутим, релативно је недоследна поводом сукоба унутар држава који добијају на
значају.

Трећа промена је уследила развојем технологије и науке. Термонуклеарна оружја су

успевана да буду држана у складиштима, али нове технологије које сваким даном
излазе у јавност имају претензију ка употреби у војне сврхе. Проблем је и све
наглашенија могућност појединаца или група да додђу у посед оваквог оружја.

Генерални секретар данас

Овлашћења Генералног секретара су прешла дуг пут од обичног административног
службеника УН до посредника и контролора у међународним кризама и сукобима.
Све је више овлашћења која му се делегирају од стране ГСУН и СБУН. Веома је
осетљива позиција Генералног секретара јер он иза себе нема политичку партију која
га штити и која га је довела на место тако га чинећи рањивим под притисцима разних
врста. Тренутни Генерални секретар УН је Антонио Гутерес из Португала.

112
 64. Савет безбедности и Генерална скупштина данас

Савез безбедности данас

Након пада Берлинско зида, дошло је до дугоочекиване ефикасности овог главног
тела УН. Након агресије Ирака на Кувајт СБУН је активирао Главу VII Повеље УН и
позвао чланице УН да употребе сва потребна средства ради успостављања мира и
безбедности у тој области. Позивајући се на исту одредбу, СБУН је запретио да ће УН
са владом Кувајта употребити сва потребна средства уколико се Ирак не повуче са
територије коју је окупирао. Свих пет великих сила је једногласно иступило.
Ситуација је била чиста, радило се о међудржавном сукобу.

Две су основне карактеристике СБУН након 1989. године. Са једне стране опширно
тумачење Повеље УН и њених уопштених делова о миру, безбедности и агресији и
са друге стране њених делова о примени средстава која су јој на располагању.
Додуше „препорођен" СБУН показао је неколико случајева које се могу
трансформисати у мане у будућности: како препознати агресију, како препознати
претњу по ме]ународни мир?

Ови догађаји показали су спремност СБУН да се умеша у унутрашња питања

држава јер није спорна могућност њиховог прерастања у претњу по међународни
мир. Питање државних удара је још увек спорно, као и тероризма јер се ради о
групама појединаца који прете миру и безбедности.

Тренутни нестални састав СБУН чине: Нигер, Кенија, Вијетнам, Индија, Ирска,
Норвешка, Естонија, Мексико, Свети Винсент и Гренадини и Tунис који је
председавао током јануара, у фебруару председава Уједињено краљевство (2021).

Генерална скупштина данас

Генерална скупштина се данас налази у сенци Савета безбедности. У дебатама се
највише чују мале и средње државе, које предлажу и највећи број резолуција.
Огроман број резолуција који буде усвојен у само једном заседању, доказује
повећање неефикасности јер је немогуће спровести толики број резолуција без
икакве помоћи великих држава, које своја средства усредсређују у СБУН. Чак и када би
одлуке биле обавезујуће оне не би постигле своју сврху.

Да би резолуција била успешно спроведена потребна је и сагласност малог броја

великих држава које поседују економска, политичка и војна средства за њихово
спровођење.

113
 65. Пракса примене глава VI и VII повеуе

Глава VI Повеље УН се бави мирним решавањем спорова, док се Глава VII Повеље
УН бави овлашћењима СБУН у пољу одржавања мира.

Државе су дужне да спорове решавају мирним путем али сукоби настају око избора
начина тог решавања. Како је пракса слободног избора показала, то често доводи до
избегавања ове обавезе. Нема мирног решавања док се стране у спору не усагласе
ком од постојећих начина прибећи.

Репресија је централизована за разлику од превенције. Познато је која су понашања

забрањена, које се мере у случају кршења могу применити, и који орган и по ком
поступку утврђује чињеницу кршења и мере које треба употребити.

До краја 2010. године, укупно 81 операција је предузета како би се очувао или

наметнуо мир. Од овог броја 63 перације су завршене док 18 њих још увек има
мандат.

Недоследност у Повељи поводом класификовања сукоба у коме се шаљу мировне

операције изазива последице по саму функцију мисије: понекад те мисије могу да
буду у тампон-зони, понекад неравномерно распоређене у унутрашњем сукобу који
треба да се смири. Понекад неке мисије могу да изазову нежељене ефекте на
територијама где се сукобе недржавни ентитети а често се догађа да интервенција
поприми обележја репресије. Довољно су илустративне мировне мисије у државам
бивше Југославије током деведесетих година — УНПРОФОР, УНЦРО – Хрватска,
УНПРЕДЕП – Македонија, ИФОР – БиХ и УНМИК – Косово.

114
 66. Специјализоване установе УН и организације повезане са УН

Специјализоване установе УН су самосталне организације које поседују своје

статуте, али су посебним споразумима повезане са УН. Ови споразуми уређују
њихов однос, али и дају УН посебна овлашћења на основу којих они усвајају и
усаглашавају политику специјализованих установа.

1. МЕЂУНАРОДНА ОРГАНИЗАЦИЈА ЗА АТОМСКУ ЕНЕРГИЈУ – IAEA

Основана је на иницијативу ГСУН на Међународној конверенцији за мирољубиво

коришћење атомске енергије у Њујорку 1956. а седиште је у Бечу.

Циљеви су убрзање и ширење атомске енергије за мир, здравље и напредак, да се

обезбеди некоришћење ове енергије у војне сврхе, истраживање, развој и размена
научних информација, израда стандарда за безбедно руковање...

Органи су:
 ГЕНЕРАЛНА КОНФЕРЕНЦИЈА – представници свих чланица, састанци једном
годишње
 ОДБОР ГУВЕРНЕРА – чланице са најразвијенијом атомском енергијом и
географски заступљене чланице
 СЕКРЕТАРИЈАТ

2. МЕЂУНАРОДНА ОРГАНИЗАЦИЈА РАДА – ILO

Основана је деловима мировних уговора након Првог светског рата, а касније је статут
допуњен бројним амандманима. Други светски рат није утицао на ову организацију.
Има статус специјализоване установе УН а седиште је у Женеви.

Циљеви су унапређење животног стандарда и услова рада радника, правичне плате,

радно време, услови рада, право на колективно преговарање...

Органи су:
 ГЕНЕРАЛНА КОНФЕРЕНЦИЈА – 2 представника влада свих чланица и по један
представник послодаваца и радника, једном годишње
 УПРАВНИ ОДБОР – 56 представника (23 влада и 23 радника и послодаваца), и 66
заменика чланова (28 влада и по 19 радника и послодаваца)
 ГЕНЕРАЛНИ ДИРЕКТОР И ОСОБЉЕ

Важнији помоћни органи су регионалне конференције, саветодавни комитети за

поједине регионе, индустријски комитети, стална стручна тела...

115
3. МЕЂУНАРОДНА ОРГАНИЗАЦИЈА ЗА ЦИВИЛНО ВАЗДУХОПЛОВСТВО - ICAO
Основана је Конвенцијом о међународном цивилном ваздухопловству из Чикага
1944. Она је заменила Међународну комисију за ваздушну пловидбу и Панамеричку
конвенцију о комерцијалном ваздухопловству. Има статус специјализоване агенције УН
а седиште је у Монтреалу.
Циљеви су развијање начела и техника ваздушног саобраћаја и транспорта,
унапређење безбедности и стандарда, уравнотежени развој без дискриминације...
Органи су:
 СКУПШТИНА – састаје се три пута годишње, представници свих чланица
 САВЕТ – представници 36 држава које бира Скупштина
 КОМИСИЈА ЗА ВАЗДУШНУ ПЛОВИДБУ – 15 лица које бира Савет
 ГЕНЕРАЛНИ СЕКРЕТАР И ОСОБЉЕ
Важнији помоћни органи су Комитет за ваздушни транспорт, Финансијски
комитет, Правни комитет...
4. МЕЂУНАРОДНА УНИЈА ЗА ТЕЛЕКОМУНИКАЦИЈЕ – ITU
Основана Мадридском конвенцијом 1932. која је ревидирана после рата, а данашња
Организација се заснива на Међународној конвенцији о телекомуникацијама из
1959. која је потписана у Женеви. 1991. потписан је Устав ITU који је заменио
Конвенцију. Седиште је у Женеви и има статус специјализоване установе.
Циљеви су унапређење и сарадње, техничко усавршавање, расподела спектра
радиофреквенција, развој и усавршавање опреме...
Органи су:
 КОНФЕРЕНЦИЈА ПУНОМОЋНИКА – на 4 године, све чланице
 ОДБОР ЗА РЕГУЛИСАЊЕ РАДИОДИФУЗИЈЕ –
 АДМИНИСТРАТИВНА КОНФЕРЕНЦИЈА – по потреби, представници служби чланица
 САВЕТ – једном годишње
 ГЕНЕРАЛНИ СЕКРЕТАР –
 КООРДИНАЦИОНИ КОМИТЕТ – једном месечно
Неки помоћни органи су Међународни одбор за регистровање фреквенција,
Међународни консултативни комитет за телеграф и телефон, као и за радио...
5. МЕЂУНАРОДНИ МОНЕТАРНИ ФОНД – IMF
Основан на Конференцији УН у Бретон Вудсу 1944. Седиште је у Вашингтону.
Циљеви су унапређење међународне монетарне сарадње, пружање финансијске
помоћи, развој трговине и стабилност размене...
Органи су:
 ОДБОР ГУВЕРНЕРА – једном годишње, гувернер и заменик сваке чланице
 ИЗВРШНИ ОДБОР – 20 извршних директора, по потреби
 АДМИНИСТРАТИВНИ ДИРЕКТОР –

116
6. МЕЂУНАРОДНА БАНКА ЗА ОБНОВУ И РАЗВОЈ – IBRD
Основан Споразумом на Конференцији УН у Бретон Вудсу 1944. Чланица је Групе
Светске банке. Седиште је у Вашингтону.
Циљеви су олакшање инвестиција капитала, помагање земљама у развоју,
подстицање иностраних инвестиција, давање зајмова из сопствених средстава...
Органи су:
 ОДБОР ГУВЕРНЕРА – једном годишње, гувернер и заменик сваке чланице
 ИЗВРШНИ ОДБОР – 20 извршних директора, по потреби
 ПРЕДСЕДНИК –
Важнији помоћни органи су Саветодавни одбор, комитети за зајмове, регионални
уреди...
7. МЕЂУНАРОДНА ФИНАНСИЈСКА КОРПОРАЦИЈА – IFC
Основан Споразумом у Вашингтону 1955. на иницијативу IBRD тако да у извесном
смислу представља његову филијалу. Седиште је у Вашингтону.
Циљеви су подстицање приватних предузећа, стимулише услове који ће привући
приватни капитал...
Органи су:
 ОДБОР ГУВЕРНЕРА – једном годишње, од гувернера и заменика IBRD
 ОДБОР ДИРЕКТОРА – извршни директори IBRD, по потреби
 ПРЕДСЕДНИК –
8. МЕЂУНАРОДНИ ФОНД ЗА ПОЉОПРИВРЕДУ И РАЗВОЈ – IFAD
Основан на основу одлуке Светске конференције УН за исхрану 1976. Седиште је у
Риму.
Циљеви су помоћ и финансирање развојних програма у области пољопривреде како
би се унапредила исхрана најсиромашнијих народа света...
Органи су:
 УПРАВНИ САВЕТ – једном годишње, све чланице
 ИЗВРШНИ ОДБОР – на 3 године, 18 чланова и 17 заменика
 ОДЕЉЕЊЕ ЗА ФИНАНСИЈСКЕ ОПЕРАЦИЈЕ...
9.МЕЂУНАРОДНО УДРУЖЕЊЕ ЗА РАЗВОЈ – IDA
Основан 1955. на иницијативу IBRD тако да у извесном смислу представља његову
филијалу. Седиште је у Вашингтону.
Циљеви су унапређење економског развоја неразвијених делова света...
Органи су:
 ОДБОР ГУВЕРНЕРА – једном годишње, гувернер и заменик сваке чланице
 ИЗВРШНИ ОДБОР – 20 извршних директора, по потреби
 ПРЕДСЕДНИК –

117
10. МЕЂУНАРОДНА ПОМОРСКА ОРГАНИЗАЦИЈА – IMO

Основана је Конвенцијом усвојеном на Поморској конференцији УН одржаној у

Женеви 1948. Седиште је у Лондону.
Циљеви су обезбеђење механизама за сарадњу влада на регулисању техничких
питања бродарства организованог у међународној трговини, размена информација,
стандардизација и безбедност пловидбе...
Органи су:
 СКУПШТИНА – једном у две године, све чланице
 САВЕТ – представници 32 чланице
 КОМИТЕТ ЗА ЗАШТИТУ ПОМОРСКЕ ОКОЛИНЕ – све чланице
 КОМИТЕТ ЗА ПОМОРСКУ СИГУРНОСТ – све чланице
 ПРАВНИ КОМИТЕТ – све чланице
 КОМИТЕТ ЗА ТЕХНИЧКУ САРАДЊУ – све чланице
 КОМИТЕТ ЗА УНАПРЕЂЕЊЕ КООРДИНАЦИЈЕ – све чланице
 СЕКРЕТАРИЈАТ
Неки важнији помоћни органи су поткомитети за превоз опасне робе, за заштиту од
пожара...
11. ОРГАНИЗАЦИЈА УН ЗА ИНДУСТРИЈСКИ РАЗВОЈ – UNIDO

Основана је 1966. Резолуцијом ГСУН. Седиште је у Бечу.

Циљеви су убрзање и унапређење индустријских земаља у развоју.
Органи су:
 ГЕНЕРАЛНА КОНФЕРЕНЦИЈА – све чланице
 ОДБОР ЗА ИНДУСТРИЈСКИ РАЗВОЈ -
 КОМИТЕТ ЗА ПРОГРАМ И БУЏЕТ -
 ГЕНЕРАЛНИ ДИРЕКТОР -
12. ОРГАНИЗАЦИЈА УН ЗА ИСХРАНУ И ПОЉОПРИВРЕДУ – FAO

Основана је Уставом од стране Конференције УН за исхрану и пољопривреду у Хот

Спрингсу 1943. Седиште је у Риму.
Циљеви су прикупљање, анализа, тумачење и ширење информација, унапређење
знања, развој, прижање техничке помоћи...
Органи су
 Конференција – све чланице
 Савет
 Генерални директор и особље
Неки важнији помоћни органи су Комитет за програмирање, Финансијски
комитет, Комитет за статуарна и правна питања...

118
13. ОРГАНИЗАЦИЈА УН ЗА ПРОСВЕТУ , НАУКУ И КУЛТУРУ – UNESCO

Основана је Конвенцијом потписаном на Конференцији у Лондону 1945. Седиште је у

Паризу.
Циљеви су сарадња међу државама у просвети, науци и култури, ширење знања и
заштита културног наслеђа света...
Органи су:
 ГЕНЕРАЛНА КОНФЕРЕНЦИЈА – све чланице
 ИЗВРШНИ ОДБОР
 ГЕНЕРАЛНИ ДИРЕКТОР И ОСОБЉЕ
14. СВЕТСКА МЕТЕОРОЛОШКА ОРГАНИЗАЦИЈА – WMO

Основана је Конвенцијом из 1947. настављајући рад Међународне метеоролошке

организације из Утрехта из 1873. WMO преузима делатност 1951. Седиште у Женеви.
Циљеви су сарадња држава на пољу временских прилика, унапређење примене
метеорологије, брза размена информација...
Органи су:
 СВЕТСКИ МЕТЕОРОЛОШКИ КОНГРЕС – директори метеоролошких служби
 ИЗВРШНИ КОМИТЕТ
 ГЕНЕРАЛНИ СЕКРЕТАР И ОСОБЉЕ
Неки важнији помоћни органи су 6 регионалних удружења, 8 техничких комисија и
регионалне канцеларије...
15. СВЕТСКА ОРГАНИЗАЦИЈА ЗА ИНТЕЛЕКТУАЛНУ СВОЈИНУ – WIPO

Основана је Конвенцијом 1947. у Стокхолму. Седиште је у Женеви.

Циљеви су унапређење и заштита интелектуалне својине у целом свету.
Органи су:
 ГЕНЕРАЛНА СКУПШТИНА
 КОНФЕРЕНЦИЈА
 КОМИТЕТ ЗА КООРДИНАЦИЈУ
 ГЕНЕРАЛНИ ДИРЕКТОР И ОСОБЉЕ
16. СВЕТСКА ЗДРАВСТВЕНА ОРГАНИЗАЦИЈА – WHO

Основана је 1945. на Међународној здравственој конференцији, Женева је седиште.

Циљеви су унапређење здравља у свету, искорењавање епидемија, стандардизација...
Органи су:
 СВЕТСКА ЗДРАВСТВЕНА СКУПШТИНА
 ИЗВРШНИ ОДБОР
 ГЕНЕРАЛНИ ДИРЕКТОР И ОСОБЉЕ
Неки важнији помоћни органи су регионални комитети и стручни одбори за болести.

119
17. СВЕТСКИ ПОШТАНСКИ САВЕЗ – UPU

Основана је 1874. у Берну, а данашња организација делује на основу Светске

поштанске конвенције потписане у Отави 1957. и Статута из 1964. Седиште је Берн
Циљеви су унапређење поштанских служби,
Органи су:
 КОНГРЕС
 АДМИНИСТРАТИВНА КОНФЕРЕНЦИЈА
 ИЗВРШНИ КОМИТЕТ
 МЕЂУНАРОДНИ БИРО
Неки важнији помоћни органи су Консултативни комитет за поштанске студије.
18. ОПШТИ СПОРАЗУМ О ЦАРИНАМА И ТРГОВИНИ – GATT

Ово је заправо вишестрани међународни уговор чије су потписнице временом

морале да створе органе и службе карактеристичне за мо. Из њега касније настаје
WTO 1995.
19. СВЕТСКА ТРГОВИНСКА ОРГАНИЗАЦИЈА - WTO

Настаје из GATT 1995. Седиште је у Женеви. Услови пријема су специфични за сваку

државу и зависе од степена економског развоја и важећег трговинског режима.
Циљеви су либерализација светске трговине, регулисање трговинских односа,
решавање спорова у области трговинске размене између чланица...
Органи су:
 МИНИСТАРСКА КОНФЕРЕНЦИЈА
 ГЕНЕРАЛНИ САВЕТ – све чланице, највише тело, надлежно за доношење
одлука.
ГЕНЕРАЛНИ САВЕТ такође функционише као Тело за решавање спорова или као Тело
за праћење трговинских политика.
Неки важнији помоћни органи су комитети, савети и радне групе које се баве
специфичним темама од којих је најважније Апелационо тело и Комитет за
трговинске преговоре.
Систем решавања спорова у WTO је специфичан облик деловања који доприноси
стабилности светске економије.

Све државе приликом пријема у чланство су обавезне да прихвате мултилатерални

систем решавања спорова. Поступак је прецизно утврђен и подразумева:
консултације, медијацију, писмену и усмену фазу извештавања панелу састављеном
од 3 изабране чланице које разматрају и усвајају извештаје и усвајање одлуке.

Државе су обавезне да поштују одлуке, у супротном оштећене чланице имају право

на одштету.

120
 67. Историјат настанка Европске уније

Пратећи историју можемо увидети да су државе у Европи настајале и нестајале

ратовима и мировним скуповима који су уследили након њих. Почетком 20. века
јавља се тежња за повезивањем Европе. Сам успех САД на пољу економије и развоја
уопште као и идеје разних писаца и аутора и деловање разних организација донели су
подстицај за интеграцијом европских држава. Интеграција је ишла у два правца.
Федералистички који је тежио систему сличном америчком, унионистички који је
тежио идеји типичне мо која не би превише задирала у сувереност држава.

После Првог светског рата ствара се Друштво народа које се могло окарактерисати
као европска организација због чланства. Оно ствара Студијску групу за Европу.
Треба поменути и оснивање Међународног картела за челик чије су чланице била
предузећа. Он је претеча Европске заједнице за угаљ и челик.

Реални кораци ка приближавању свих европских земаља направљени су тек на

КОНФЕРЕНЦИЈИ О БЕЗБЕДНОСТИ И САРАДЊИ У ЕВРОПИ (КЕБС 1975. и њено
прерастање у Организацију за европску безбедност и сарадњу (ОЕСЦ).

Прве три европске заједнице су основане из економских и политичких разлога и

чинили су их земље Западне Европе: Француска, Италија, Немачка, Белгија,
Холандија и Луксембург.

Европска организација за угаљ и челик је основана 1951. ПАРИСКИМ УГОВОРОМ.

Пошто су очекивани резултати у области производње сировина и њихове размене
уродили плодом, експериментисање у интеграцијама је настављено стварањем
Европске заједнице за атомску енергију (Евроатом) 1957. РИМСКИМ УГОВОРОМ .
Најзначајнији подухват је свакако била Европска економска заједница која је
неутралисала царине и либерализовала трговину. ЕЕЗ је заправо била неопходна
тачка од које ће се одвијати европска интеграција која ће бити доведена до данашњег
стања. Међутим, кораци ка стварању Европске политичке заједнице и Европске
одбрамбене заједнице су пропали и остављени су за будућност.

Све ове заједнице су данас обједињење у ЕВРОПСКУ УНИЈУ. Европска економска

заједница је преименована у ЕВРОПСКУ ЗАЈЕДНИЦУ што показује да се интеграција
више не своди само на економску сферу. Како је ПАРИСКИМ УГОВОРОМ предвиђено,
Европска организација за угаљ и челик нестаје 2002. и све њене функције преузима
ЕВРОПСКА ЗАЈЕДНИЦА .

Од некадашњих шест чланица, данашња Европска унија и 27 чланица. У почетку су

Заједнице имале Парламент и Суд, а свака од њих је имала посебан Савет и
Комисију. Савети и комисије постају заједнички органи Заједница УГОВОРОМ О
ОБЈЕДИЊАВАЊУ 1965.

121
Застој у интеграцијама се десио 1966. године када је Француска покренула дебату о
угрожавању њених националних интереса у области економске сарадње.
ЛУКСЕМБУРШКИМ КОМПРОМИСОМ је договорена могућност права вета у случају
да нека држава сматра да су јој витални интереси угрожени неком одлуком.

Осамостаљивање Заједница од држава је започето ПРВИМ БУЏЕТСКИМ

СПОРАЗУМОМ из 1971. Њим је договорено да ће се буџет Заједница пунити
одређеним процентом из доприноса и царина чланица. ДРУГИМ БУЏЕТСКИМ
СПОРАЗУМОМ из 1975. основан је Рачуноводствени суд како би се регулисале
потешкоће услед неспоразума.

ПАРИСКИ САМИТ одржан 1974. још више удаљава Заједнице од типичних мо. У
почетку су национални парламенти делегирали одређен број чланова у Парламент
Заједница. Након самита, чланови Европског парламента се бирају на непосредним
изборима који су одвојени и одржавају се у одређеним временским интервалима.
Свака политичка странка упућује онај број делегата сразмеран њеном успеху на
националном нивоу. На овај начин, у Европском парламенту више не седе заступници
чланица већ заступници грађана.

ЈЕДИНСТВЕНИ ЕВРОПСКИ АКТ је потписан 1987. ствара Европски савет, институцију

у оквиру које би се повремено састајали шефови држава или влада, како би се
одлучило око питања које нису могли да буду решени преко редовних органа.

Стварањем Првостепеног суда правосудни систем се комплетира. Саветодавна

функција Европског парламента се полако шири, а његова сагласност постаје
неопходна око одређених питања.

УГОВОР ИЗ МАСТРИХТА из 1992. ствара Европску унију, а ЕЕЗ преименује у

Европску заједницу. Формално се поред економске интеграције креће и у политичку
интеграцију. Оснива се Европска инвестициона банка.

АМСТЕРДАМСКИ УГОВОР из 1997. уноси демократичност у ЕУ, приближава се

грађанима и припрема за делање на међународном плану. Јача се улога Парламента
ширењем функције саодлучивања, уводи се институт санкција државама
чланицама и оснива се функција Високог представника Уније за питања спољне
политике и безбедности.

УГОВОР О УСТАУ ЗА ЕВРОПУ потписан је 2004. Сам назив је упућивао на то да се ЕУ

од једне међународне организације помера ка једној сложеној држави. Међутим,
процес ратификације је заустављен када је једна држава чланица одбила
ратификацију у свом националном парламенту.

Данас је на снази УГОВОР ИЗ НИЦЕ из 2000. допуњен ЛИСАБОНСКИМ СПОРАЗУМОМ

из 2009. Сагласно овим институције ЕУ јесу: Европски парламент, Европски савет,
Савет ЕУ, Европска комисија, Суд Европске уније, Централна европска банка и
Рачуноводствени суд.

122
 68. Основна обележја деловања ЕУ
69. Институционална структура ЕУ и процес доношења одлука

Учесници у процесима преговарања и одлучивања

Оно што ЕУ одваја од типичних међународних организација јесте сам процес
доношења одлука кроз специфичну институционалну структуру.

Државе почивају на уставима а међународне организације почивају на

међународним уговорима. Поступак усвајања ових уговора подразумева преговоре,
потписивање и ратификацију. На исти начин се регулишу процедуре уговора унутар
ЕУ: преговарају представници Влада, потписују овлашћена лица и ратификују
национални парламенти. Закључак из овога је да наддржавне организације као што је
ЕУ настају као и типичне међународне организације.

Када се одлучује у државама, процедуру извршавају људи који су непосредно

изабрани од стране грађана – који седе у националним парламентима и они људи
који имају овлашћење националних парламената – влада. У типичним мо одлучују
представници влада, тако да оне зависе од неке од три гране власти чланице. У ЕУ
такође доминирају представници чланица. Они су сви колективно присутни у
Европском савету, или на нивоу министара у Савету ЕУ, којем опет помаже
Комитет сталних представника држава чланица — COREPER на релацији
држава чланица – Савет ЕУ.

Када се дотакнемо легислативних органа, ЕУ се са својим Европским парламентом

издваја као наддржавна организација јер исти поседује све већа овлашћења
саодлучивања унутар структуре ЕУ. Посланици у Европском парламенту, који се
бирају на посебним изборима у оквиру сваке чланице, теже одвајању од својих
националних Влада јер се форсира индивидуално убеђење и нахођење приликом
гласања. Поред индивидуализације европосланика од националних Влада, у самом
Европском парламенту нема груписања европосланика према држави из које
долазе. Формирају се групе сродних политичких партије тако дајући терен за
стварање европартија. У сазиву Европског парламента 2009. распоред мандата према
парламентарним групама је следећи: Европска народна партија — 216, Прогресивни
савез социјалиста и демократа — 188, Европски конзервативци и реформисти — 72,
Савез либерала и демократа за Европу — 68, Зелени – 55, итд.

Заступници у Европском савету и Савету ЕУ делују у складу са интересим земаља из

којих долазе.Чланови Европске комисије напротив треба да делују искључиво у
итересу ЕУ. Они се бирају на основу стручности и доказане независности. Оно што
Комисију одваја од сличних органа у типичним мо јесу велика легислативна
овлашћења која поседује. Она предлаже легислативни акт, који иде на одобравање у
Савет ЕУ, који саодлучује се Европским парламентом, али без саме иницијативе
Европске комисије, поступак се уопште ни не покреће. Поред иницијативе, она је
задужена и за спровођење аката који су донети. Има атрибуте владе у настајању.

123
 Природа одлука
Одлуке које доносе типичне мо су најчешће у виду препорука, веома ретко имају
обележје обавезујућег акта. Уколико се пак мења нешто као што је сам темељ, нпр.
статут, онда измене подлежу дужој процедури у којој учествују све чланице, а
потребна је њихова сагласност и ратификација. Ово важи и за основне уговоре
Европских заједница, али право ЕУ почива на мало другачијим основама.

Примарно и секундарно право

Изворно право у ЕУ делимо на примарно и секундарно.
Примарно чине основни уговори и супсидијарне конвенције који настају као и сви
међународни уговори: траже потпис овлашћеног лица и ратификацију националних
парламената.
Секундарно право чине правилници, упутства и одлуке. Поступак покреће Европска
комисија, изјашњава се Европски парламент и усваја Савет. Европски парламент у
поступку доношења одлуке може да има више функција:
Улога консултације (саветодавна функција)
Улогу саодлучивања (одлучује са Саветом)
Улога одобрења (када Парламент усваја или одбија одлуке усвојене у Савету).

Савет је орган у коме седе министри и он доноси коначне одлуке. Објављују се у

Службеном гласнику ЕУ. Одлуке стварају правне последице које су јаче од правних
система чланица ЕУ, оне су обавезне да их поштују, а судови су дужни да их штите.

Суд Европске уније

Од самих почетака Заједница се определила за обавезно судство као систем
решавања свих спорова. Странке могу бити државе чланице, органи Уније, физичка и
правна лица. Суд је надлежан да:
 одлучује о тужбама које подносе горенаведене странке
 доноси одлуке о претходним питањима на захтев судова о тумачењу права ЕУ
 одлучује о свим стварима предвиђеним основним уговорима

Тамо где је предвиђено он одлучује о жалбама на одлуке Првостепеног суда.

Одлуке о претходним питањима су изузетно значајне, суд који је затражи само
паузира поступак док не добије одлуку Суда ЕУ. Дакле Суд ЕУ не улази у спор.

Други и трећи стуб сарадње

ЕУ почива на три стуба сарадње. Први стуб сарадње ЕУ јесте економска интеграција.
Темељ овог стуба су слобода кретања робе, људи, услуга и капитала. Други стуб је
заједничка спољна и безбедоносна политика. Трећи Стуб је сарадња у области
правосуђа и унутрашњих послова. У случају другог и трећег стубу се државе опиру
десуверенизацији и задржана је пресудна улога међувладиних органа.ж. У овом
тренутку, други и трећи Стуб сарадње није у потпуности имплементиран у
институционални оквир наддржавности ЕУ.

124
 70. Савет Европе

Савет Европе је најстарија организација која за циљ има интеграцију Европе.

Сматра се да је подстрек за стварање Савета Европе дао Винстон Черчил 1946.
говором у Цириху. Он је још три године раније говорио о уједињену Европе. Овом
његовом позиву су се одазвали многи европски политичари. Идеја је изродила Савет
Европе 1949. потписивањем Лондонског уговора. До краја Хладног рата Савет Европе
је био прозападно оријентисан. Након пада Берлинског зида, бивше социјалистичке
земље су постале нове чланице, али су се приружиле и неке неевропске земље –
бивше совјетске републике Азербејџан, Грузија и Јерменија. Данас су ван Савета само
Белорусија и Ватикан.

Чланица може да постане било која европска земља која тежи европској
интеграцији, тежи владавини права и спремна је да јамчи демократичност у пољу
права и слобода. Држава постаје чланица по позиву Савета министара након што
депонује акт о прихватању Статута код Генералног секретара Савета министара.
Пре него што позове неку државу Комитет министара одређује број представника
које та држава може да делегира у Парламентарну скупштину. Чланица која не
поштује одредбе Статута може да буде суспендована и да буде захтевано од ње да
напусти Савет Европе. Ако она не пристане на излазак, Комитет министара има
овлашћење да је искључи из чланства.

Органи су Комитет министара, Парламентарна скупштина и Секретаријат.

Комитет министара се састоји од по једног представника сваке државе чланице,
министра спољних послова или његовог заменика. Овај орган усваја препоруке
чланицама и обавезне одлуке које се тичу унутрашњег поретка организације.

Парламентарна скупштина расправља о питањима у оквиру своје надлежности и

даје препоруке Комитету министара. Она се састоји од чланова парламената свих
чланица, који сами национални парламенти бирају. Одлуке се доносе простом
већином, осим о одређеним питањима за које је неопходна двотрећинска већина.

Генерални секретар се налази на челу администрације Савета Европе, кога по

предлогу Комитета поставља Парламентарна скупштина.

Комесар за људска права делује као независан орган кога бира Парламентарна
скупштина. Неки помоћни органи су: Европски комитет за спречавање мучења,
Европски конгрес локалних и регионаних власти...

Седиште се налази у Стразбуру, где се налази и Европски суд за љјудска права.

Највећа достигнућа Савета Европе су на пољу заштите људских прана, на његову

иницијативу, усвојена је Европска конвенција о љјудским правима којом је створен
Европски суд за љјудска права, као и Европска социјална повеља, Конвенција о
заштити деце од сексуалног искоришћавања и злоупотребе...
125
 71. Организација за европско безбедност и сарадњу

Организација за европску безбедност и сарадњу проистекла је из Конференције за

безбедност и сарадњу у Европи - КЕБС. Ова Конференција је представљала низ
скупова почевши са радом 1973. како би се ублажила хладноратовска подела. Услед
положаја европских држава, сазивање једне овакве онференције је било неопходно.
На њој су учествовале све европске земље осим Албаније, као и САД и Канада због
своје специфичне улоге на пољу безбедности у Европи. Конференција је све до пада
Берлинског зида деловала ка сет скупова по потреби, а један такав скуп се одиграо
и у Београду 1977. Након пада социјалистичких режима, КЕБС започиње
трансформацију у Организацију за европску безбедност и сарадњу - ОЕБС.

Важан је помена Хелсиншки завршни акт усвојен 1975. којим се обезбеђује

територијални интегритет европских држава и подстицај демократије и
поштовања људских права. Иако Хелсиншки завршни акт и одлуке Конференције
нису биле обавезујуће, имале су велики ауторитет. Промене које су уследиле крајем
Хладног рата започете су Париском повељом за нову Европу 1990. којом је означена
трансформација КЕБС. Организација за европску безбедност и сарадњу настаје 1995.
са чвршћом структуром:
 Секретаријатом
 Вишим саветом
 Парламентарном скупштином
 Центром за спречавање сукоба
 Уредом за слободне изборе

Самити шефова држава представљају централна места доношења одлука, они се

одржавају по потреби. Испод њих се налази Министарски савет који се састаје
једном годишње. Стални савет, који сачињавају амбасадори држава при ОЕБС у
Бечу, састаје се једном недељно. На челу ОЕБС се налази „актуелни председавајући":
то је министар спољних послова који заузима председничко место, а оно се ротирају
по абецедном реду. Председавајућем помажу претходни председавајући и будући
председавајући који заједно чине Тројку.

Органи важни помена јесу Форум за безбедносну сарадњу и Секретаријат, који се

налази у Бечу. На челу Секретаријата је Генерални секретар. Уреди ОЕБС се такође
могу наћи и у Женеви, Прагу, Варшави, Хагу...

Парламентарна скупштина усваја резолуције о политичким, безбедносним и

економским питањима, питањима заштите животне средина, демократије и
људским правима. Надлежна је и за демократско спровођење избора у чланицама.

Уред за демократске институције и људска права постој од 1991. и налази се у

Варшави. Он надзире изборе и референдуме у европским државама, а по позиву и
ван Европе. Уред ОЕБС задужен за слободу медија налази се у Бечу.

126
Постоје три „димензије" деловања ОЕБС.

Прва се тиче војне и политичке сарадње: контрола наоружања, осигуравање граница,

сузбијање тероризма, спречавање конфликата, реформа војних снага...

Друга димензија се бави економским питањима и питањима човекове околине:

миграције, транспорт, енергетика, обезбеђивање воде, питања опасних отпада...

Трећа или „људска“ димензија јесте бављење демократијом по међународном праву:

демократизација, медијске слободе, људска и мањинска права, родна
равноправност...

Копенхагеншки скуп дао је посебан допринос регулацији области које нису биле
потпуно обухваћене међународним правом. Највећи допринос је дат на пољу
заштите мањина.

Чланице ОЕБС су и ваневропске државе које су значајне за обезбеђивање европске

безбедности. Међу њима су: САД, Канада, Египат, Тунис, Израел, Јапан, Јужна
кореја, Монголија и Аустралија.

127