Конкистадори у Латинској Америци

Назив и оснивање
Појам конкистадор потиче од шпанске речи conquistador што значи освајач.
Они су били шпански морепловци који су током 16. века дошли на територију
Средње и Јужне Америке, где су потлачили домородачко становништво и овај део
света назвали Латинска Америка. Већински су били војници који су имали жељу
за славом и новцем и сматрају се за осниваче нових трговинских рута као и за
основни симбол колонијализма и империјализма. Њих је подстакла и легенда о
Елдораду. По причи, Елдорадо је био крај са обимним количинама злата, што је
евентуално дало освајачима још већи разлог да оду и истраже овај део света
Државе које су учествовале у овим акцијама су биле Португалија и Шпанија, као
и Французи и Британци који су у односу на своје поседе у С.Америци имали
изузетно мале поседе на Југу.

Ресурси

Како бисмо боље разумели зашто је дошло до свих ових процеса морамо да
поменемо и ресурсе које је Латинска Америка имала. Количине злата које је овај
континент поседовао кроз историју су биле енормне, толико да је на крају 16. века
1/5 целокупог шпанског буџета чинио приход од извоза злата из Јужне Америке.
Од осталих минералних ресурса, поседују велике резерве бакра, гвожђа, сребра,
боксита. Од енергетских ресурса поседују резерве нафте, уља и гаса. Од
пољопривредних производа поседују поља кафе, винове лозе, шећерне трске,
кукуруза, тропског воћа и соје. Развијена им је и дрвна индустрија, као и месна
индустрија.

Домороци

Пре доласка конкистадора на континенту су живели бројни народи, а њихова

популација бројала је преко 10 000 000 становника, од којих су већина били
местици и замбоси и припадали су народима: Толтека, Олмека, Астецима и
Мајама у Мексику, Инкама у Перуу. Најраспрострањенији језик у том
тренутку је био кечуа, којим су причале Инке. Већински су се бавили
пољопривредом и живели су у племенским заједницама. Њихове потомке можемо
пронаћи у мањим заједницама у шуми Амазоније, а већина је асимилована.

Кристофер Колумбо

Иако није био конкистадор, Колумбо је био важан чинилац за цео след догађаја
који су се десили након његових открића. Овај италијански истраживач је 1492.
добио средства, дакле новац, бродове и храну од шпанске краљице Изабеле,
како би пронашао поморски пут до Индије. Имао је четри путовања. На првом
је стигао до Сан Салвадора, главног града средњоамеричке државе, Салвадора, на
другом је стигао до Карипских острва, на трећем је открио острва Тринидад,
Тобаго и Свети Винсент и опловио је обалу Венецуеле. На четвртом и уједно
четвртом путовању испитао је обале Никарагве, Хондураса, Костарике, Јамајке
и Кубе. Индијанци су добили тај назив управо због њега и због његове теорије
да је стигао на обалу Индије. Након његових открића процес колонизације
Америке, како Јужне, тако и Северне могао је да почне.

Ернан Кортес

Ернан Кортес је најзначајнији конкистадор који је успео да освоји Астечко

царство, а самим тим и Мексико. Као неискусан и лош војсковођа изгубио је
велики број битака против астешког цара Монтезуме, међутим због
финансијске подршке Карла V успео је да извојева ситне победе. Једна од
таквих је битка код Отумбе, када је десетковао астешку војску и склопио је савез
са Индијанским племенима, који су му пружили уточиште и храну. Епидемија
малих богиња, које су из Европе донели конкистадори проузроковала је велики
пад броја становнишва овог царства. Малобројни и са слабијим наоружањем
били су принуђени да се предају Кортесу. 1521. године територија Астечког
царства постала је шпанска колонија и од тог тренутка Шпанија постаје светска
сила. Овај догађај сматра се за највећи успех конкистадора у историји.

Франциско Пизаро

Франциско Пизаро је након Кортеса, други најзначајнији конкискадор.

Финансиран такође од стране Шпаније, успео је да 1532. године покори
царство Инки у Перуу. У преговорима са царом Инка, Атауалом, хтео је да се
договори око подели територије у Перуу. Дошавши са близу 200 војника, Пизаро
је отпочео преговоре са Атауалпом. Атауалпа је захтевао да Шпанци безпоговорно
оду из Перуа. Пизаро је то одбио и у бици код Кахамарке победио је војску
Атауалпе и узео га је за таоца. За откуп цара тражио је велику количину злата.
Инке су му платиле откуп али је он ипак убио Атауалпу. 1534. је основао главни
град Перуа, Лиму.

Остали важни конкистадори и њихова освајања

Хуан Понсе де Леон (Порторико); Васко Нуњез де Балбоа (Панама); Висенте

Јањез Пинзон (Бразил); Франциско де Орељана (Инке); Ернандо де Сото
(Никарагва, Перу, Панама); Педро де Валдивија (Чиле).

Деколонијализација

Велики утицај освајачи су имали и у деколонијализацији. Континент су, својим

доласком, поделили на регије које имале улоге и у стварању нових, слободних
држава Латинске Америке. За време Наполеонових ратова, када Шпанија бива
окупирана од стране Француске, сепаратистички сентимент у друштву
Латинске Америке се повећава и долази до стварања револуционарних покрета,
са угледом на Француску и Америчку револуцију. Први је независност прогласио
Хаити, 1804. , а последњи је независност прогласио Белизе. У периоду између
1810-1820 је највећи број држава прогласио независност. С обзиром да је огромну
подршку путем оружја и новца Латинска Америка добила од стране САД, они и
дан-данас имају огроман утицај на овом континенту. У овом тренутку се у
Латинској Америци налази 33 држава.

Последице

Последице које су произроковали конкистадори многобројне. Пре свега, нестала

су племена која су напредовала како технолошки тако и на пољу културе. Од
некадашњих племена која су чинила царства Инка, Астека и Маја остали су само
артефакти у виду мањих група са својом хијерархијом и уређењем у шумама
широм Латинске Америке. Њихово нестајање је потпомогло то што су Европљани
донели разне болести, на које су они били имуни али даутохтоно становништво
није. Путем великих трговачких бродова из Америке је пренетe су и бројне
животиње попут веверица, змија, гуштера, слепих мишева и других глодара,
као и биљне штетне врсте као на пример амброзија. Ове врсте су успеле да се
изузетно прилагоде на новом терену и да проузрокују потпуно нестајање јединки
које нису успеле да се прилагоде на њих. Освајачи су приликом освајања нових
територија повукли границе које су врло сличне данашњим. Чиле и Аргентина
су добиле изузетно богате територије: Мапуче, Хет и Танкел. Самим тим Чиле и
Аргентина су поред Бразила економски најјаче државе на континенту. Због
неравномерно распоређених ресурса по државама на континенту јављају се велике
разлике у економском и друштвеном статусу грађана, па имамо државе у које су у
потпуности мирне, док са друге стране имамо и државе које су константно на
ивици грађанског рата или су већ у њему. Те грађанске ратове још од времена
деколонијализације финансирају САД тако да су и оне јако важне у целом
концепту приче. Они постављају своје људе на чело државе, а када престану да их
слушају и да раде оно што им САД предложи долази до смене на власти протеста и
немира широм државе. Примери нестабилних држава овде су: Еквадор,
Боливија, Парагвај, Венецуела. Такође, немири постоје и мало северније, на
граници САД и Мексика, тачније у Тексасу, због многобројности Мексиканаца у
тој држави. Изградњом зида између Мексика и САД тензије су се смириле и мање
су него што биле до пре пар година.