Koliko puta sam recitovao izmišljene monologe

gledao u zrcalo prošlosti

hodao suprot žici sudbe
i dokon, provučen kroz iglene uši
pjevušio tebi najdraže stihove
Prokletsvo
Ne znam čak ni razliku između a-mola i d-dura
ali shvatam kada ti stihovi izmame najljepši osmijeh na licu sada već nekog stranca
Post moderna?
Ne brini nije pitanje, no opis činjeničnog stanja
stanja duha
stanja svijesti
stanja?!
Odlutao sam.
Ne zovi me na kafu, tu me nećeš upoznati
popij sa mnom šoljicu crnog čaja, naravno sa mlijekom
Tada ćeš sve shvatiti..
Moja ti iskrenost dođe kao rupica na uhu
ukrasiš je minđušom i mislš da je nestala
Dopustiću ti da živiš u zabludi, ali molim te
Svoju istinu zadrži za sebe
I stani ispred mene s prezirom u pogledu
Govori mi da sam dokon i nedostojan tvoga vremena
Ali molim te, jedno mi oprosti
Odrastao sam, a obecao sam...
Zavolih zvuk klavira, prestadoh plakati kada čitam Malog Princa
ostade iza mene samo staklo polomljenih klikera
I sta sada?
kako da nastavim hodati krugom, a pronađem pravu liniju
Kako u vremenu nevremena vratim na lice iskren osmijeh djetinstva..