Robinzon Kruso između religije i politike –

Tomas Kejmer
19 Feb, 2017  in prikazi/eseji  tagged kejmer / kruso / skripta by stevan bradic

Retki su romani poput Robinzona Krusoa – ili da iskoristim njegov

originalni naslov iz 1719. godine, Život i neobično iznenađujuće
avanture Robinzona Krusoa – koji imaju tako čvrste razloge da
zadobiju status klasika. U Britanskom bibiliotečkom katalogu on broji
preko 700 izdanja (što je samo mali deo njihovog ukupnog broja),
njegov globalni doseg vidljiv je u bezbrojnim prevodima te sa
lakoćom prolazi test Semjuela Džonsona za koga „trajno poštovanje“
predstavlja bitnu karakteristiku klasika.[1] Sa bogatim
interpretativnim mogućnostima, koje je tekst nudio nizu generacija
čitalaca, Robinzon Kruso se takođe uklapa i u moderne definicije, koje
zahtevaju kompleksnost koja omogućava mnoštvo divergentnih
čitanja. Roman zadovoljava analize koje polaze sa različitih
stanovišta, te može da se čita kao egzotična avanturistička priča, kao
studija o usamljenoj svesti, kao parabola o grehu, pokajanju i
iskupljenju, kao mit o ekonomskom individualizmu, kao izmeštena i
šifrovana autobiografija, kao alegorija političkog poraza, kao
proročanstvo o imprerijalnoj ekspanziji – ali izgleda da ni jedno od
ovih tumačenja ne iscrpljuje sve mogućnosti.  Zahvaljujući političkim
svrhama kojima je podređivan i kulturnim potrebama koje je
zadovoljavao, Defoov roman se uklapa čak i u skeptične pristupe
književnoj kanonizaciji, koji smatraju da ona duguje ideologiji
jednako koliko i bezinteresnom estetskom vrednovanju.

Kanonizacija Robinzona Krusoa ima svoje izvore u drugoj polovini

18. veka, u tadašnjim arbitrima ukusa  Britanije i drugih zemalja. U
razgovoru koji se najverovatnije može datirati oko 1770. godine, ali
koji je objavljen posthumno, Džonson je izuzeo ovaj roman (uz Don
Kihota i Hodočasnikov put), kada je postavljao retorsko pitanje „da li
je ikada išta napisano od strane običnog čoveka, a da je priželjkivano
više od strane čitalaca“.[2] Ostale Džonsonove pohvale zapisane su na
drugim mestima i one najavljuju Defoov značaj, koji je samo rastao u
romantizmu, zahvaljujući opširnom eseju Valtera Skota i Kolridžovim
sjajnim komentarima o stilu i psihologiji Robinzona Krusoa.
Najuticajniji rani popularizator romana bio je Žan-Žak Ruso, koji ga je
slavio u Emilu (1762) kao „celovitu raspravu o prirodnom
obrazovanju“, parabolu o razvoju koja bi savršeno mogla da nas
poduči ljudskom mestu u prirodi.[3] Ali Ruso je odbacio kao suvišnu
skoro četvrtinu teksta (epizode pre i posle ostrva), a roman je od tada
svoj uspeh dugovao moći mita o usamljenom čoveku na
nenastanjenom ostrvu. Prvenstveno kao priča o samodovoljnosti, on je
imao preko stotinu izdanja u Severnoj Americi između 1774. i 1830.
godine, a reprinti starih izdanja umnožavali su se i u Evropi.[4]
Kasnije je došlo do česte upotrebe Defoovog protagoniste kao
ilustracije teorija ponude, potrošnje, radne teorije vrednosti u
devetnaestovekovnoj ekonomiji, koja je dala novi život romanu, a
Karl Marks je bio jedan od mnogih mislilaca koji je svoju kritiku
homo economicusa zasnovao na Krusoovoj figuri. U istom periodu,
porast popularnosti evangelizma omogućio je Defoovim religioznim
temama (poput onih u Banjanovom Hodočasnikovom putu) da skrenu
pažnju na atmosferu verskog radikalizma protestantskih Disidenata,
koja je okruživala originalnu publikaciju romana pa je mogao da bude
cenjen i zbog svog religioznog sadržaja. Vilki Kolins ismeva
dvostruku osnovu viktorijanske naklonosti prema romanu, sa jedne
strane utilitarnu, a sa druge religioznu, glasom Gabrijela Beteridža,
pripovedača Munstona (1868), koji reguliše „sve nužnosti svog
smrtnog života“ tako što se oslanja na ovaj roman, kao na priručnik za
duhovnu utehu i izvor praktičnih saveta.[5]

Pionirima modernizma u 20. veku, oskudni stil i žive karakterizacije

Robinzona Krusoa, učilili su ga zasnivačkim tekstom realizma, što je
kasnije potvrđeno uticajnom studijom Jana Votsa Uspon romana
(1957), koji prepoznaje u partikularizujućoj čvrstini Defoove tehnike
suštinski formalni proboj presudan za rani roman. Za Virdžiniju Vulf,
Robinzon Kruso je bio „genij činjeničnosti“ koji je moga da ostvari
efekte koji „prevazilaze najviše virtuoze deskriptive proze“, koristeći
se samo najjednostavnijim nizovima imenica i glagola. I Džejms
Džojs je u Defou video „velikog prethodnika realističkog pokreta“.[6] 
Ali Džojsovo interesovanje za roman bilo je takođe političko, pa je u
Krusou video nacionalni duh preduzimljivosti i osvajanja koji je bio
nosilac globalne imperije. Džojsovo čitanje skreće pažnju na načine na
koji je Robinzon Kruso, kao moćna priča o istraživanju i kolonijalnim
susretima, mogao biti upotrebljen tokom čitavog 19. i početka 20.
veka, da promoviše zahteve i vrednosti Britanske imperije i njenih
teritorija po čitavom svetu. Nezaobilazna knjiga u viktorijanskim
školama, bila je istovremeno najpopularnija među dečacima, prema
istraživanju iz ostamsto osamdesetih. Za jednog svedoka, u vreme
vrhunca imperijalne ekspanzije, ona je „imala veći uticaj na umove od
bilo kog dela modernog doba“, a zahvaljujući njemu Engleska je
„ostvarila mnoga veličanstvena otkrića i veliku pomorsku slavu“.[7]
Ali prilikom pažljivog čitanja Defoov roman upućuje na neke od
najdubljih anksioznosti i izražava ozbiljne sumnje u imeprijalni
projekat, pa je zato postao jednako značajan i za postkolonijalne pisce.
Ne samo kao Kolumbo već i kao Protej, Kruso je bio „deo mitologije
svakog deteta Zapadne Indije“, kako je to rekao Derek Volkot u
svojim sećanjima na školsku lektiru, koju je čitao tokom rata na Svetoj
Luciji. Svojim bogatim simboličkim potencijalom i fleksibilnom, ali
grubo pletenom prozom, Defoov junak je ponudio karibskim piscima
glas koji je „raznolik, kontradiktoran i pomenjiv kao Starac i more“.
[8]

Kruso na tržištu

Za Defoovog života (preminuo je 1731, skoro tačno 12 godina nakon

objavljivanja ovog romana), reputacija Robinzona Krusoa bila je
daleko skromnija. Otvoreno komercijalna roba, koja se opirala
književnim konvencijama kako bi bila pristupačna što većem broju
čitalaca, bio je jedan od najočiglednijih uspeha tržišne štampe ranog
18. veka, ali isto tako najviše podložan sumnji. Svakako da je našao
ograničenu publiku i među obrazovanom elitom, a jedan od vodećih
pesnika ovog perioda Aleksandar Poup, privatno je izjavio da mu se
divi. Ali najranije reakcije na Robinzona Krusoa ističu pre svega
skandal masovne popularnosti, kao da je njegov tiraž materijalizovao
sve anksioznosti povodom nadolateće propasti usled kulturne
demokratizacije, koje će dominirati satiričnim tekstovima ovog
perioda, od Sviftove Priče o buretu do Poupove Dunsijade. Objavljen
25. aprila 1719. godine Robinzon Kruso izašao je u još pet
autorizovanih izdanja za 4 meseca, a pokazatelj njegovog tržišnog
dela je činjenica da su tri različite štamparije morale da se uposle kako
bi zadovoljile potražnju. Kako nam sačuvano svedočanstvo jednog od
ovih štampara govori, tipičan tiraž za svako od ovih izdanja bio je
1000 primeraka.[9] Ukupne brojke možda nisu ogromne, ali rana
prodaja Robinzona Krusoa bila je dovoljna da se sredinom veka
Defoov biograf čudi kako je „tako toliko primeraka prodato i toliko
novca zarađeno“.[10] Brojke su bile bez presedana kada je proza u
pitanju. Upravo kao u ciničnim vizijama Poupa i Svifta, nemilosrdni
mehanizmi masovnog tržišta umnožili su prvo Robinzona Krusoa, a
potom doneli i niz „kloniranih“ tekstova drugog reda. Nastavci koji su
nagovešteni u Defoovim zaključnim rečima – „O svim ovim stvarima .
. . možda ću pričati drugom prilikom“ – materijalizovali su se u
avgustu 1719. godine, pružajući čitaocima povratak na Krusoovo
ostrvo, ali i egzotična putovanja u Kinu i Moskoviju. Nakon četvtog
izdanja 1722. Nove avanture Robinzona Krusoa često su objavljivane
zajedno sa originalnim delom, da bi prestale da zaokupljaju pažnju
čitalaca tek nakon sredine 19. veka.

Defo se vratio svom junaku još jednom u avgustu 1720. sa knjigom

enigmatskih meditacija Ozbiljne misli tokom života i iznenađujućih
avatnura Robinzona Krusoa: Sa njegovom vizijom anđeoskog sveta.
Neki od delova ove pragmatične kompilacije imaju malo značaja za
originalni roman, ali drugi imaju bogate i zanimljive implikacije,
uključujući raspravu „O izolaciji“ i predgovor (štampan često kao
apendiks) koji svesno i strateški prepliće Krusoov glas sa glasom
Danijela Defoa. Nastup religioznog entuzijazma iz ovog dela nije
pomogao da se kritike utišaju, a možda su ih još i pojačale. „Skoro
svaka starica koja želi da kupi šta, kupuje Život i avanture, i čuva ih
kao nasleđe, uz Hodočasnikov put, Pobožni život i Božiju osvetu
protiv ubica“, podrugljivo je govorio Čarls Gidon, drugorazredni pisac
koji je kritikovao uspeh ovog romana (a time i profitirao na njemu) u
delu Život i iznenađujuće avandure gospodina D. De F. (1719), koje
je i samo doživelo tri izdanja.[11] Tamo gde je Gildon osuđivao
roman vezujući ga za popularnu religioznost i Disidentsvo, drugi su ga
napadali kao ciničnu fantaziju o neverovatnim putovanjima, koje će
Svift ubrzo parodirati koristeći se nemogućim zapletima Guliverovih
putovanja (1726). Naivni odrasli ljudi dive se „običnim knjigama o
Putovanjima . . . punim . . . čudovišnih i neverovatnih priča“ ismevao
se jedan savremenik, dok su im deca „manje očarana knjigama poput
Životi i avantura Robinzona Krusoa“.[12] Nudeći niske užitke širokim
čitalačkim masama, od vulgarne religioznosti do senzacionalnih
avantura, roman je bio komercijalni uspeh kome su zavideli, ali koji
skoro nigde nisu hvalili.

Moguće je dati nekoliko objašnjenja za ovakvu recepciju. Za Defoa i

njegovog izdavača, opšte negiranje Robinzona Krusoa bilo je primer
kiselog grožđa, što je bilo jasno iz lavine kopija od strane  njihovih
profesionalnih suparnika. Kao što „Izdavačev predgovor“ iz Ozbiljnih
misli protestuje, delo je izazvalo „hiljade teških reči kod ljudi od
struke; što je posledica njihove ogorčenosti što nisu imali nikakvog
udela u njegovom uspehu“. Ali je i Defoova kontraverzna reputacija
sigurno doprinela ovakvoj recepciji. Plodan pisac o trgovini, religiji i
politici decenijama pre Robinzona Krusoa, bio je poznat pre svega kao
novinar i agitator sa ideološkim korenima u revolucionarnom
puritanizmu iz vremena građanskog rata. Obrazovan u čuvenoj
akademiji za Disidente (protestanti koji su odbili anglikansku doktrinu
kakva je ustanovljena nakon Restauracije 1660. godine), Defo se
tokom čitavog života borio protiv ideje božanskog prava na apsolutnu
vlast crkve i države, iako je u vreme učvršćivanja partijskih saveza
napisao i nekoliko politički ambivalentnih tekstova. Kao mladić
učestvovao je katastrofalnoj pobuni protiv Džejmsa II, predvođenu
vojvodom od Monmota 1685. godine, i jedva je spasao živu glavu pre
„Krvavih asižana“ te jeseni, kada je nekoliko njegovih školskih
drugova – „tih zapadnjačkih mučenika koji bi, da su poživeli, bili
neverovatni ljudi“ kako ih se Defo kasnije prisećao[13] – bilo obešeno
ili proterano. Kada je Džejms uspešno svrgnut nakon „Slavne
revolucije“ 1688-89, Defo je postao strastveni pobornik novog
monarha, Viljema III, koji je tvrdio da je započeo novi blagonakloni i
konsezualni oblik vlasti zasnovan na ugovornim relacijama između
vladara i podanika. Viljem je bio ni manje ni više „obnovitelj engleske
slobode“ kako je to Defo tvrdio, u tekstu Izvorna moć kolektivnog tela
engleskog naroda, izložena i potvrđena (1701).[14]

Defo je dosegnuo vrhunac svoje loše reputacije kada su torijevski i

visokoanglikanski interesi poečeli da se obnavljaju pod kraljicom
Anom. Bio je hapšen i optuživan za objavljivanje huškačkih tekstova
u više navrata, prvi put nakon objavljivanja Najkraćeg puta za
disidente (1702). Ovaj pamflet je bio neverovatno provokativan čin
ventrilokvizma, koji je imao za svrhu diskreditovanje anglikanskih
ekstremista tako što bi njihovu huškačku retoriku prevukao u otvoreni
poziv za nasilno, genocino istrebljenje protestantske manjine koja se
nije složila sa njima. Iako se nakon drugog čitanja vidi da je Najkraći
put pun ironija koje potkopavaju glavnu argumentaciju, njegova
primarana uloga bila je da kao podvala zarobi i iznese na videlo sve
njegove nesmotrene političke protivnike. Kako je Defo kasnije
objasnio „slučaj na koji je Knjiga skrenula pažnju, bio je njen govor u
prvom licu, preuzimanje na sebe glasa same Stranke, koja ju je i
prihvati kao sopstveni, tako što su mnogi njeni zastupnici učinili to
otvoreno i što ih je sprečilo da to kasnije poreknu, nazivajući je
skandalom koji im je neko drugi smestio“ (Trenutno stanje Stranaka,
24). Četvrt veka kasnije, jedan od najlucidnijih stihova Poupove
Dunsijade – „Neustrašiv na visini, stajao je nedodirljivi Defo“ – igra
se sa Defoovim veštim pripremanjem pozornice za sprovođenje kazne
koje je usledilo. Osuđen da stoji na stubu srama kao (prema rečima
njegove presude) „bundžija neuređenog uma, čovek lošeg imena,
reputacije i govora“, Defo je bio zaštićen krugom rmpalija, zasipan
cvećem, dok su njegove pristalice delile kopije njegove pobunjeničke
pesme, Himne stubu srama (1703). Uz prefinjen osećaj za apsurdno,
Poup takođe drži u igri vezu sa radikalnim puritanizmom iz vremena
građanskog rata, otelotvorenoj u Viljemu Prinu, prezbetarijanskom
aktivisti kome su odsekli uši zbog pobunjeničkih tekstova tokom šesto
tridesetih, i u neostvarenom revolucionarnom heroju Miltonovog
Suprotstavljenog Samsona, „oslepljnog u Gazi“, „strpljivog i
neustrašivog“.[15]

Čak ni u vigovskim i disidentskim krugovima Defo nije budio

poverenje. Ni jedna strana nije izbegla kritiku u njegovim političkim
satirama i traktatima, a najmanje od svih Disidenti spremni na
kompromise (kroz praksu povremenog usaglašavanja sa anglikanskom
zajednicom) sa religioznim i političkim establišmentom. Nako upitne
koristi Najkraćeg puta za nesaglasne protestante, Defo je radio
godinama kao najamni pisac za umerenog torijevskog ministra
Roberta Harlija, ključnog igrača u pregovorima oko ujedinjenja
Engleske i Škotske 1707. godine. Nakon toga izašao je na loš glas
zbog očigledne spremnosti da piše za svaku stranu bilo koje polemike:
„najamno škrabalo“; „unajmljeni mislilac koji je pisao za i protiv svih
stranaka“; „promišljenih koraka, rođeni licemer, čovek Visoke crkve
jedan dan, a na strani Vigova drugi dan“. [16]  U vreme objavljivanja
Robinzona Krusoa pisao je za najradikalniji torijevski časopis, Mists
nedeljni žurnal, ali verovatno sa namerom da umanji moguću štetu.

Defoov loš glas bundžije i književnog najamnika nije bio umanjen

povremenim optužbama za druge zločine, od šverca, prevare, krađe
konja do preljube sa ženom bliskog prijatelja. Niti mu je pomogao
rolerkoster poslovnih uspona i padova. Spektakularno je bankrotirao u
mladosti (1692. ostao je u dugovima 17000 funti, ekvivalento
današnjem milionu), a bežao je od poverilaca i neposredno pre smrti.
Tokom života je ipak bio dovoljno bogat da živi plemićkim životom,
sa imanjem u Njuington Grinu i bogatim grbom („tri grifona koja se
međusobno prepliću“). Njegovo rano iskustvo sa revnošću poverilaca
prethodilo je još jednom bankrotu 1706. i novim hapšenjima na
osnovu dugovanja 1713, ali ga ovo nije sprečilo da organizuje niz
ekstravagantnih projekata tokom svoje književne karijere. Tokom
života je trgovao i spekulisao sa skoro svim mogućim robama, od
čarapa, cigala, drveta, preko cibetki i inćuna, sve do zvona za ronjenje.
U kafeima je nastupao kao živopisna figura, sa ogromnom perikom i
prevelikim dijamantskim prstenom na malom prstu, prikazujući istu
pokretačku snagu i ambiciju karakterističnu za njegove junake. Ne
samo da je bio fanatičan i eksplozivan čovek (ova dva atributa su ga
pratila veći deo života), već je autor Robinzon Krusoa bio i totalni
pomodar, rob šljašteće garderobe i nakita.

Na stranu lični faktori, ali negodovanja koja je njegov roman doživeo

deo su uobičajenog tretmana u vremenu u kome je proza tek trebala da
se uspostavi kao legitimni modus književnog stvaralaštva – deo
procesa žanrovskog izjednačavanja koji se istinski odigrao tek sa
Ričardsonom i Fildingom, jednu generaciju kasnije. Ali sama
energičnost napada na Robinzona Krusoa takođe je pokazatelj osećaja
da se nešto novo i važno pojavilo na književnoj sceni, sa rušiteljskim i
dalekosežnim posledicama za uspostavljanje i hijerarhiju književnih
žanrova. U potonjim godinama, Defo nije učinio skoro ništa da umanji
negodovanje. Između 1720. i 1724. godine napisao je niz romana o
životima transgresije, počevši od energičnog Kapetana Singltona
(1720), a završavajući sa tamnijim tonovima u Roksani (1724), delom
koje se izvorno nazivalo Srećna ljubavnica (verovatno u odgovoru na
roman Elize Hejvud Idalija, ili nesrećna ljubavnica (1723), koji je bio
skandalozni narativ Defoove jedine značajne suparničke spisateljice
romana u tom periodu).[17] Uz sve svoje grehe Kruso deluje kao
uzorni građanin naspram bezzakonitih junaka ovih kasnijih dela:
Singlton je gusar, Roksana je kurtizana i ubica; junakinja Mol
Flanders (1722) je razbojnica, junak Narednika Džeka (1722) je
džeparoš i najamljenik. U svakom od ovih slučajeva, izbor Defoove
građe prepleten je sa prikrivenom sklonošću njegovog pripovedanja u
prvom licu da izazove saučesništvo, pa čak i simpatiju i identifikaciju
sa svakim od njegovih pripovedača. Kao što Roksana navodi, njena
namera kao pripovedačice je da „izazove sažaljenje, čak i kod onih
koji se užasavaju zločina“,[18] a ovaj moralno destabilizujući efekat je
samo delimično uravnotežen izrazima kajanja, uglavom preventivnim
i slabim, koji često uokviruju njegove romane.

Reputaciju Robinzona Krusoa dodatno je doveo u pitanje njegov

proboj do najtamnijih dubina tržišta knjigama, izvan kontrole Defoa i
njegovog izdavača Vilijama Tejlora, koji je čak posegnuo za
sudovima kako bi odbranio svoja autorska prava. Tejlor je takođe
autorizovao možda prvu popularnu serijalizaciju romana, koja je
trajala godinu dana, počevši od oktobra 1719, u jeftinim novinama
Originalni londonski post, ili Hitkotova inteligencija (gde su epizode
imale zanimljiv i neočekivan efekat dramatizacije usporenog hoda
Krusoovog dnevnika). Ali su brojni drugi izdavači zaradili na njemu
bez ikakave dozvole ili nadoknade. Pored standardnih autorizovanih
dablinskih izdanja, objavljeno je nekoliko piratskih i skraćenih
(uključujući i retko izdanje, prepuno grešaka, Život, i neobične
iznenađujuće avanture Robinzona Krusoa), dok su jeftina,
pojednostavljena izdanja štampana za pismenu sirotinju. Potom su
došle imitacije, počevši od romana Avanture i neočekivana izbavljenja
Džejmsa Dubordjea i njegove žene: koji su zarobljeni od strane
gusara i dovedeni na nenastanjen deo Rajskog ostrva, napisanog od
strane Ambrouza Evansa i drsko reklamiranom kao „sasvim očigledno
povezanim sa Robinzonom Krusoom“.[19]  Ovo delo je objavljeno u
oktobru 1719. godine kao deo dvostrukog izdanaj sa još jednim
romanom o mornaru zarobljenom na pustom ostrvu (Avanture
Aleksandra Vendčerča, čija se brodska posada pobunila protiv njega i
ostavila ga na ostrvu u Južnom moru), započinjući tako dugotrajni
žanr robinzonade. Druga rana dela koja su pratila isti model,
reklamirana ne samo temom pustog ostrva već i obećanjima
neobičnosti i iznenađenja, koji su postali prepoznatljivo vlasništvo
Robinzona Krusoa bila su Eštonova sećanja, ili autentična priča
neobičnih avantura i najavljenog spasenja gospodina Filipa Eštona,
kojio je živeo sam na pustom ostrvu oko 16 meseci (1726) i Engleski
monah, ili neprevaziđene i iznenađujuće avanture Filipa Kvarla, koji
je nedavno pronađen na pustom ostrvu u Južnom moru (1727).[20]
Svi ovi romani prilagođavaju Defoov prototip na različite načine, ali
se susreću u istom osnovnom zapletu izolacije, preživljavanja,
božanske promisli, a često pozajmljuju i druge motive, poput pada u
gusarsko ili mavarsko zarobljeništvo.

Putnik, zarobljenik na pustom ostrvu, usavršitelj

Kao što mnoge imitacije pokazuju, privlačnost Robinzona Krusoa za

mnoge čitaoce bila je u avanturističkoj priči i Defo se ovde oslonio na
popularnost putopisne književnosti koja je bila izuzetno razvijiena u
njegovom vremenu. Sve intenzivnija istraživačka i mornarska
aktivnost u učinila je priče o putovanjima čestim, a potražnja za njima
počivala je na fantazijama neputnika koje su omogućavale da iskuse
opasna putovanja, herojske podvizige i spektakularne nagrade. Kako
je Erl od Šefsberija sa visine primetio 1710. godine, putopisi su „u
naše vreme ono što su viteški romani bili u vreme naših predaka“.[21]
Čuveni primeri ovog žanra su Novo putovanje oko sveta (1687)
Viljema Dampjera i Krstarenje oko sveta (1712) njegovog prijatelja
Vudsa Rodžersa, od kojih su oba imala više izdanja – šest u
Dampjerovom slučaju – neposredno pre Robinzona Krusoa. Kao i
drugi pisci-mornari ovog doba i Dampjer i Rodžers su verovatno imali
stručnu pomoć prilikom pisanja svojih putopisa, ali su se obojica
ponosili jednostavnošću jezika i autentičnošću izveštaja, koja je bila sa
njome povezana. U njihovim predgovorima iznose se se upravo takve
tvrdnje, pa Dampjer odbija ideju da u stvarima stila „mornar mora da
vodi računa o primerenosti“, dok Rodžers objavljuje da je njegov
svestan izbor „očuvanje jezika mornara“. Dobar deo snage njihovih
narativa potiče od ove svakndnevne jednostavnosti, a posebno je
uspeh Dampjerovog teksta zadužen u neposrednosti predstavljanja ne
samo nautičkih i mornarskih istraživanja, već i njegovog unutrašnjeg
sveta pred licem opasnosti i neizvesnosti. Drugi narativi o
putovanjima davali su veći značaj religijskoj dimenziji, koja je ostala
u drugom planu kod Dampjera, prikazujući epizode spasenja iz oluje i
brodoloma kao parabole ličnih iskušenja i spasenja.

Sve su ovo karakteristike žanra koje će Defo iskoristiti, a njegova

usmerenost ka tržištu putopisa vidljiva je iz kompleksnog naslova
Robinzona Krusoa. On je takođe prizivao negodovanje: „naslov
Krusoovih avantura mogao je biti i ’sadržaj’ knjige“, primetio je jedan
novinar, protestujući kako je bila „ulagivanje niskom i vulgarnom“ u
svom senzacionalnističkom tonu.[22] Ali produženi naslovi su bili
isplativi kao promotivna alatka i postali su minijaturna umetnička
forma u kasnijim Defoovim romanima: junakinja Mol Flanders je
„prostitutka dvanaest godina, pet puta žena (a jednom sopstvenom
bratu)“; junak Narednika Džeka – u nadahnutom trenutku
tipografskog haosa – „ženio se četiri puta, a pokazalo se da su mu svih
pet žena bile neverne“. U Robinzonu Krusou naslov se zaustavlja malo
pre nego što se pomene interesovanje knjige za kanibalizam (preveliki
korak za Dampjera koji nikada nije sreo kanibale i koji je sumnjao u
njihovo postojanje), ali inače nudi neodoljivu kombinaciju brodoloma,
gusara i čudesa. Slično tome, nautički detalji i uverljivi opisi
mornarskih nevolja na ranim stranicama romana, pokazuju koliko je
Defo pažljivo čitao žanr putopisa. Ovo su primetili i satiričari, kada na
primer Svift parodira Dampjerov žargon mora u Guliverovim
putovanjima, komentarišući kako je određene pasuse u njegovom delu
„izgleda dodao. . . autor Robinzona Krusoa, da podigne cenu romana“.
[23]

Ipak, Defo je učinio mnogo više od proste reprodukcije Dampjerovog

formata, a produženi naslov dodatno pojašnjava njegove prioritete u
adaptaciji konvencija putopisa, skrećući pažnju sa elemenata koji su
za njega suvišni, a stavljajući naglasak na druge. Njegovo se
razmišljanje može razaznati bolje u fikcionalnom narativu koji je
napisao nekoliko godina kasnije Novo putovanje oko sveta (1724), u
kome kritikuje pisce koji dozvoljavaju dosadu dugog teksta i skretanje
ka obimu na uštrb instinske akcije. „Priče o susretima, kada je bilo ma
kakvih sukobljavanja, bilo sa urođenicima ili sa evropskim
neprijateljima, ispričane su samo površno i do pola“, žali se Defoov
pripovedač; „olujama i teškoćama na moru ili obali nigde nije
posvećena puna pažnja“. Glavna meta ovih napada je hladan i tehnički
opis istraživanja Južnih mora od strane ser Džona Narbroua, objavljen
posthumno 1711. godine. Ali implikacija je da će čak i življa dela
Dampjera i Rodžersa – čiji narativi su često inhibirani zbog ilegalnosti
onoga što su činili – biti prevaziđena novim delom. „Mornar koji dođe
do pisanja nije u svom elementu“, zapaža Defo; u alternativnom
elementu pisanja – elementu koji je prostor njegove virtuoznosti – on
će ispraviti ovaj uobičajeni disbalans.[24]

Metod je jasan već u Robinzonu Krusou, sa njegovim turbulentnim

evokacijama brodoloma i oluje, sa njegovim borbama protiv kanibala i
pobunjenika. Defo tu vešto kombinuje grubu neposrednost putopisa sa
odlikama koje će biti karakteristične za njegov stil i u drugim delima,
sa opuštenom i fleksibilnom sintaksom koja zapaža, u vidu
improvizacije, efekte neuređenog kretanja i neočekivanog šoka.
Tipičan slučaj ovakvog prikazivanja situacija u kojoj Kruso, nakon što
su ga talasi izbacili na ostrvo, priseća da

me je more tumbalo kao i ranije i spustilo, ili pre, bacilo o kamen, sa

takvom silinom, da me je onesvestilo i učinilo bespomoćnim u odnosu
na moje spasenje; a od udaraca u rebra i grudi sasvim sam izgubio
dah; a da me je talas tada poklopio zadavio bih se u vodi . . .

Ova se rečenica nastavlja sa još oko stotinu reči, u potpunosti

predstavljajući oluju kroz očajničke opažaje poluudavljenog Krusoa.
A sa druge strane, ona delirijum trenutka sa dovodi u ravnotežu putem
jasnoće naknadnog sećanja. Moć Krusoovog pripovedanja proizilazi iz
vešte kombinacije isprekidane, neorjentisane sintakse sa pažljivom
jezičkom selekcijom: samosvesne meditacije i razmišljanja („spustilo,
ili pre, bacilo“, „onesvestilo i učinilo bespomoćnim“); brzim
aliteracijama („udaraca u rebra i grudi“) i naglim leksičkim
iznenađenjima („zadavio bih se“).

Na drugim mestima Defo povezuje buru okeana sa burom svesti,

koristeći se istim atributima – Kruso „davi“ svoje pokajanje nako
samo jedne krize; misli se „talasaju“ u njegovom umu – ali ovaj put on
pravi drukčiji raspored teksta. U delu romana koji opisuje
usamljenički mir i koji je za Virdžiniju Vulf predstavljao vrhunac
njegove štedljive elokvencije, Kruso nastavlja zapažajući kako su svi
njegovi prijatelji mrtvi jer „što se njih tiče, više ih nikada nisam video,
niti bilo kakav znak o njima, sem tri njihova šešira, jednu kapu i dve
rasparene cipele“. U romanu u kome su svi tragovi života i znaci
njegovog odsustva obično izraženi kroz zvuke suamljenih koraka,
otisak u pesku, ili čak (nakon gozbe kanibala na obali) kroz razbacana
stopala, neuparene cipele su zapažanje lakonskog genija.

Putopis nije bio samo prilika za neverovatne avanture, ili polazište za

prikazivanje Defoove virtuoznosti u opisivanju katastrofe. Uprkos
masi nenarativnog sadržaja on se pobrinuo da prisvoji i razvije strogo
pripovedačke elemente putopisnog žanra. Dampjerov tekst je jedan od
onih koji ponekad nevešto gomilaju epizode gusarskih pljački na
epizode pažljivih opisa geografskih lokacija, prirodnih fenomena, a u
nekim slučajevima i onoga što danas nazivamo etnografijom.
Putopisci tada nisu samo procenjivali svoje destinacije kao moguće
prostore kolonijalne eksploatacije; oni su takođe odgovarali, manje ili
više svesno, na pozive Kraljevskog društva naučnika, da putnici
doprinesu znanju putem sistematskog posmatranja i opisivanja
prirodne istorije u svim njenim granama. Krusoove tabele klimatskih
promena i njegovo pozivanje na „naturaliste“ da objasni fizičke
fenomene koji ga zbunjuju dve su očigledne instance ove težnje. Defo
tu ne gradi samo na normama putopisa već takođe pokazuje afinitet
prema bejkonovskoj empiričkoj i eksperimentalnoj nauci koja
karakteriše čitav njegov kanon. Najjasniji primeri ovoga su Oluja
(1704) koja dokumentuje iznenadni uragan koji je razorio Englesku
obalu te godine i Opšta istorija otkrića i napretka (1725-27), istorijski
prikaz antičkih i modernih inovacija u trgovini, industriji i
istraživanjima. Jednako kao što je opažao i beležio prirodu Kruso prati
bejkonovski projekat podređivanja prirode praktičnoj upotrebi kroz
eksperiment i tehnološku inovaciju, kroz pažljivo beleženje rezultata.
Neki njegovi pokušaji da postane „majstor svih mehaničkih veština“
ubedljiviji su od drugih. Ali svi, od njegovog ingenioznog
proizvođenja lonaca i korpi do njegove loše osmišljene terapije
duvanom, pokazuju posvećenost naučnom napretku koja se može
porediti sa onom kod najambicioznijih putopisaca. Kao što je Ilsa
Vikers primetila, Robinzon Kruso izražava „karakteristično
bejkonovsko uverenje u čovekovu dužnost da proučava, menja i
popravlja prirodu u skladu sa njegovim potrebama“; njegova
usredsređenost na Krusoova otkrića i primene čine roman „alegorijom
napretka i učenja: model inicijative i pronalazaštva“.[25]

Na drugom nivou, Krusoova opažanja o padavinama i plimi, kao i

njegovi neprestani eksperimenti sa zemljoradnjom i zanatstvom,
izražavaju veštine preživljavanja koje su dramatizovane upravo u
nekim od najčuvenijih putopisa. Neki od ovih putopisa govore i o
mornarima zarobljenim na pustom ostrvu, a najpoznatiji od njih je o
škotskom mornaru Aleksandru Selkirku, figuri za koju se dugo
smatralo da je predstavljala glavni izvor inspiracije za Krusoa.
Ostavljen na ostrvu nakon rasprave sa kapetanom na ostrvu Maz a
Tjera u južnom pacifičkom arhipelagu Huan Fernadez,[26] Selkirk je
živeo sam duže od četiri godine. Spasao se 1709, kada je Vuds
Rodžers pristao na ostrvo, da bi otkrio kako je ono nastanjeno
„čovekom obučenim u kozije kože, koji je izgledao više divalj nego
njegovi prvobitni vlasnici“.[27] Nakon što je putovao dalje sa
Rodžersom, Selkirk se vratio u Britaniju i nevoljno postao slavna
ličnost tokom naredne decenije, a stranice koje mu je Rodžers
posvetio možda su zaista motivisale Defoa. Rodžersov prikaz
Selkirkove sudbine objavljen je paralelno u Krstarećem putovanju i u
obliku pmfleta, koji najavljuje dvostruko težište Defoove priče, na
božansku promisao i neobičnost avanture: Prikazano proviđenje, ili
veoma neobična priča gospodina Aleksandra Selkirka, majstora kod
trgovca zvanog Sinkve-ports; koji je nakon sna o skorom brodolomu
zahtevao da ga ostave na pustom ostrvu u Južnim morima, gde je
živeo četiri godine i četiri meseca, a da nije video ljudskog lica, a da
je brod kasnije potonuo kao što je i sanjao (1712).
Prеma Rodžersovom tekstu, Selkirk preživljava početni period očaja,
u kome su ga „prvih osam meseci mučili melanholija i užasno
osećanje usamljenosti na tako pustom mestu“. Ključni za njegovo
preživljavanje bili su pokušaji da nametne značenje na raznolikost
tako što bi upisivao svoj identitet na ostrvu i strukturirao prazno
vreme. Kao što Kruso ispisuje dnevnik nakon brodoloma i urezuje
dane na dasci, tako i Selkirk svoje prisustvo potvrđuje „urezujući
svoje ime na drveće, kao svedočanstvo o provedenom vremenu i
ličnom opstanku“. I drugi detalji Selkirkove izolacije upućuju na
Robinzona Krusoa. On se duhovno održava svakog dana kroz
praktikovanje religije, pevajući psalme i recitujući Sveto pismo, a
preživljava tako što svoju osnovnu opremu vešto prilagođava
okolnostima: „kresivo, barut i meci, duvan, sekira, nož, čajnik i
Biblija, neki korisni predmeti, merni instrumenti i knjige“. Koze lovi
hladnim oružjem kada mu nestane baruta, a njegova strast za
zapisivanjem je stvarno nalik na Krusoovu, „čineći zapis svaki put
kada bi ubio kozu, njih preko pet stotina“. Kao i Kruso koji
pripitomljava životinje i pravi bankete za sebe, svog papagaja i psa,
Selkirk je „pripitomio jariće i da bi se razonodio ponekad bi pevao i
igrao sa njima i njegovim mačkama“. Podigao je dve kolibe od trave i
grana, namenjujući svakoj posebnu funkciju, a od kozijih koža
napravio odelo i posteljinu; sakrio se na drvetu od španskih razbojnika
„ jer je shvatio da bi ga ubili ili zarobili i odveli da radi u rudnicima“.

Paralele sa Defoovim junakom bile su nagoveštene i u drugim

objavljenim opisima Selkirkovih avantura, uključujući i esej iz 1713.
čiji autor je bio suparnički novinar Ričard Stil. U zaključku svog eseja
Stil predviđa Krusoovo razočarenje njegovim postostrvskim životom
– „više imam briga u glavi sada, nego što sam ih imao tokom mog
tihog boravka na ostrvu“ – stavljajući slično zapažanje u Selkirkova
usta: „Sada vredim 800 funti, ali nikada neću biti tako srećan kao kada
nisam vredeo ni pišljivog boba“.[28]

Selkirk međutim nije bio jedini model. U Krstarećem putovanju,

Rodžers ga poredi sa ranijim žiteljem Maz a Tjere, Moskito
Indijancem Vilom, koji je bio zarobljen na njemu od 1681. do 1684.
godine sve dok ga nije spasila Dampjerova posada. Dampjer
posvećuje nekoliko strana Vilovim vrhunskim sposobnostima za
preživljavanje, naglašavajući ponovo veštinu improvizacije sa malim
brojem alatki koje je na ostrvu imao. Dampjer takođe opisuje ritualni
pozdrav između Vila i prvog moranara koji ga je susreo, a koji
nagoveštava Petkov susret sa Krusoom i kasniji povratak ocu. U
Dampjerovom napornom opisu, spasilac je takođe Moskito, zvani
Robin koji je „prvi skočio na obalu, i nalećući na svog sabrata
Moskitoa, bacio se licem prema zemlji pred njegove noge, a ovaj mu
je pomogao da se uspravi i zagrlivši ga pao ničice pred Robinova
stopala, koji ga je potom takođe zagrlio“.[29] Na jednom nivou
Petkovi slični gestovi u Robinzonu Krusou postaju fantazija
kolonijalne vlasti – „ovo je izgleda bilo znak da se obavezuje da će mi
doveka biti rob“ – ali može takođe biti pozajmljena refleksija o
stvarnom karibskom običaju. Nešto slično se može reći i o sceni
imenovanja, u kojoj Kruso kao da ignoriše ili briše Petkov urođenički
identitet i ime. „Preimenovanjem ovog snažnog,
dvadesetšestogodišnjeg divljaka, Kruso preuzima vlasništvo nad njim,
na isti način na koji preuzima vlasništvo nad zemljom koju imenuje“,
zapaža jedan kritičar; drugi protestuje da „Kruso . . . tokom godina ni
jednom ne pita ’Petka’ kako se stvarno zove“.[30] Potvrđivanje
vlasništva je izvesno, ali Defoova poenta povodom imenovanja (koji,
u veštom gestu ironije, Krusou zapravo ne polazi za rukom, jer je već
odavno poremetio računanje dana u nedelji) može ipak biti malo
drukčija. Lična imena su strana kulturama u kojima žive Vil i Robin,
kako Dampjer tvrdi: „Oni smatraju velikom čašću da ih mi
imenujemo, i žaliće se tražeći da to učinimo, ukoliko već nismo, dok
oni provode vreme sa nama: govoreći nam kako su oni bedni ljudi jer
nemaju imena“ (Novo putovanje, 86-87).

Drugi zatočenici pustih ostrva su bili takođe uzimani u obzir u

dugotrajnoj potrazi za „originalnim“ Krusoom – potrazi koja
poređenja često usmerava u pravcu direktnih uticaja. Među prvim
kandidatima bio je junak hispano-arapskog teksta iz 12. veka,
Samouki filozof Abu ibn al-Tufaila, koji je imao barem dva prevoda na
engleski za Defoova života, uključujući i Sajmon Oklijev
Usavršavanje ljudskog razuma, prikazano u životu Hai ebn Jokdana
(1711). Ovaj tekst nam govori o divljem detetu prirode koje sazreva
izolovano od društva, a pojavio se još jednom u slobodnoj adaptaciji,
nakon Robinzona Krusoa. Izvorni tekst je bio „svakako poznat
nekolicini naših sunarodnika“ kaže se u predgovoru adaptacije,
„nedavna istorija Robinzona Krusoa . . . pokazuje da je njen autor prve
ideje poneo odavde“.[31] U poslednje vreme pojavili su se i
portugalski kandidati, u monografiji koja ispituje sličnosti između
Robinzona Krusoa i različitih renesansnih putopisa, uključujući i
Fernao Lopesa, koji je u 16. veku bio ostavljen na ostrvu Sveta Jelena
i tamo proveo deset godina, sa slugom nalik na Petka, poreklom sa
Jave. Defo najverovatnij nije poznavao detalje ovog slučaja, ali je
mogao naleteti na njegove delove u prevedenim istorijama
„Ferdinanda Lopeza, koji se pokajao zbog svojih grehova, svojevoljno
ostajući sa crncem na ostrvu Sveta Jelena, gde je . . . započeo da
obrađuje zemlju“.[32]

Bliži Defou svakako je bio narativ Henrija Pitmana, hirurga i

farmaceuta koji je imao daleke biografske veze sa njim. Kao i Defo,
Pitman je bio umešan u Monmotsku pobunu 1685, nakon čega je
objavio opis svojih nevolja kod knjižara Džona Tejlora, čiji će sin
Viljem objaviti Robinzona Krusoa tri decenije kasnije. Osuđen na
progonstvo, Ptiman je pobegao sa grupom prijatelja pobunjenika, ali je
završio ostavljen na karibskom ostrvu Tortuga. Vratio se posle Slavne
revolucije da o svome uiskustvu napiše knjigu Priča o velikim
stradanjima i neobičnim avanturama Henrija Pitmana, hirurga
pokojnog vojvode od Monomota (1689). Među značajnim detaljima
Pitmanovog narativa je i stalni strah od kanibala, odnosno „neljudskih
ljudoždera“, neprestani pokušaji da napravi grnčariju „mešajući
najfiniji pesak sa žumancima kornjačnih jaja i kozijom dlakom“, i
divljenje lovačkim sposobnostima „mog Indijanca“ (urođenika koga je
kupio od gusara za trideset funti), „u kojima je bio vešt tako da je
koristeći se lukom i strelom mogao da ulovi malu ribu sa velike
razdaljine“. Konačno, u epizodi koja nalikuje Krusoovom bekstvu, on
uspeva da se izvuče tako što napadne pobunjene mornare, koji su se
usidrili kod Tortuge, preuzimajući njihov brod i ostavljajući ih
zarobljene na „ovom praznom i nesrećnom ostrvu“.[33]

Ni jedan od narativa mornara ostavljenih na pustom ostrvu, međutim,

ne nagoveštava sporadične elemente Defoovog romana, a svi zajedno
oni najviše otkrivaju kreativni višak koji je Robinzon Kruso stvorio.
Možemo reći da je Defo tragao za sirovim materijalom – detaljima
okruženja, tehnikama preživljavanja, čak i psihološkim uvidima – u
pričama poput Selkirkove, ali čak i najveća preklapanja pokazuju
transformativnu moć, a ne podražavanje. Upravo je najsnažnija
dimenzija Krusoovog narativa preokret uobičajene strukture ovakvih
priča, koje ne prikazuju stvaranje minijaturne civilizacije već ekstreme
propadanja pa čak i ludila: više nalik na Gospodara muva nego na
Robinzona Krusoa. Tamo gde Kruso cveta u svom malom kraljevstvu,
napreduje iz greha ka iskupljenju i postaje sve veštiji govornik,
Selkirk postaje više divalj od ostrvskih koza u trenutku kada su ga
spasili i „toliko je zaboravio jezik usled neprestanog ćutanja, da smo
jedva mogli da ga razumemo, jer kao da je izgovarao samo polovinu
reči“ (Krstareće putovanje, 129). Jan Vot zapaža i druge slučajeve
propadanja, uključujući i mornara sa Mauricijusa koji je poludeo
jedući samo sirovo meso kornjača i još jednog sa Svete Jelene koji se
otiskuje na more u kovčegu preminulog druga.[34]

U ovakvim situacijama, ako se Defo zaista oslanja na istorijska

svedočanstva, njegova aktivnost podrazumeva radikalno
preoblikovanje, čak i namerno razaranje očekivanih konvencija.
Zarobljavajući Krusoa na ostrvu i prikazujući kako trijumfije nad
okolnostima, ponudio je svojim čitaocima fantaziju ličnog trijumfa,
zasnovanog na grupi ideja koncentrisanih oko najzvučnijeg pojma
njegovog ličnog rečnika: „usavršavanja“. Iz sirovog materijala priča o
mornarima zarobljenim na pustim ostrvima, u kojima navodni
Krusoovi uzori jedva da preživljavaju, Defo proizvodi tematski
usredstređenu studiju snalažljivosti, radinosti i usavršavanja u više
različith vidova. Postoje praktične lekcije i duhovni razvoj koji
Krusou dolaze iz iskustva, „usavršavajući se u svim mehaničkim
postupcima koje nužnost nalaže“ i ostvarujući „pravedni razvoj“ na
osnovu znakova proviđenja u svrhu religiozne utehe. Postoje i
ostvarenja zantstva i zemljoradnje koje karakterišu njegove nevolje na
ostrvu, od kućnih alatki – „sa mojim escajgom takođe sam puno
napredovao“ – do njiva kukuruza, plantaža i pašnjaka – „mojih dela i
poboljšanja“ – zbog kojih dolazi u opasnost da se oda kanibalima. Čak
i čitalačka publika biva primorana da se pridruži ovom procesu
prilazeći njegovom narativu kroz prizmu „usavršavanja“ u sopstvenim
životima.
U najširem smislu, Robinzon Kruso predstavlja priču ljudske
dominacije nad divljinom saglasnu sa vigovskom ideologijom
napretka koju je Defo zastupao otvoreno na drugim mestima. Ova
tema je najjasnija u njegovim poznim delima, posebno u tekstovima u
kojima slavi napretke u industriji i trgovini, poput Putovanja preko
celog ostrva Velike Britanije (1724-26), insistirajući da Englezi
moraju zaista postati „radeni, praktični, samousavršiv narod, kao što
za sebe i misle, kao što bi trebli da budu i kao što bi zaista mogli biti“.
[35] Kruso pruža model upravo ovakvog podviga, kao lik gonjen
željom za usavršavanjem, koji se posvećuje produktivnom radu,
preobražavanju sirovina i resursa u robe za konzumaciju i
investsticije, a istovremeno, strog računovođa prihoda i rashoda u
materijalnim i duhovnim stvarima. Na ovome počiva neverovatni
značaj Defoovog romana, posebno preko nemačkih Robinzonada, za
istoriju ekonomije. Kruso je još uvek predmet proučavanja kada su
teme kave su marginalna korist, razmena roba, radna teorija vrednosti
u pitanju, dok je odsustvo žena i podređivanje Petka proizvelo brojne
debate u feminističkoj i poskolonijalnoj ekonomiji.[36]

Ali status Defoovog junaka kao „antropologa saučesnika u širenju

industrijskog kapitalizma“ kako to navodi Vat u oštrom zaključku
svoje analize („Robinzon Kruso kao mit“, 106) ipak je diskutabilan.
Kao što nam mnogi faktori svedoče, uključujući i dosadu na
profitabilnoj brazilskoj plantaži i nesklonost da se razvija izvan
samodovoljnosti, Kruso je izuzetno neodgovoran i kratkovid
kapitalista. Njegova loše usmerena pohlepa je suptilno parodirana u
romanu. Kolridž je pišući slavio trenutak u kome Kruso obuzdava
svoja religiozna razmišljanja o novcu – „O opijatu! rekao sam na sav
glas, za šta si dobar . . . Ipak, na drugu pomisao poneo sam ga“ –
ovakva ironija opstaje kroz čitavo delo. Iznova Kruso omalovažava
zlato – „bilo mi je poput blata pod nogama“ – dok ga istovremeno
sakuplja i prebrojava. U Daljim avanturama on iskreno priznaje
njegovu karakternu nespremnost za kapitalističke poduhvate, kao da je
Defo predvideo namere sa kojim će se analizirati njegov prethodni
roman, uprkos svim kompleksnim ironijama i nagoveštajima. Kada su
ga pozvali da se pridruži trgovačkom putovanju za Kinu, Kruso je
učinio jasnim da ga prihvata iz čistog nemira, jer „trgovina nije bila
moj element, ali lutanje jeste“. Što se tiče dostojanstvenosti rada i
akumulacije roba radi sticanja profita, on insistira da je njegov rad na
ostrvu služio samo opstanku, da nije imao drugu svrhu, primenjivu na
spoljašnji svet. Umesto da stvara uslove za ekonomskog čoveka, on
jednostavno beži od njih, prikazujući okvir komercijalne modernosti u
tonovima koji su skoro tragični:

Video sam radeni svet oko mene, jedne kako rade za hleb, a druge
kako rasipaju u odurnom obilju i praznim užicima, kao jednako bedne,
jer im je svrha koju su priželjkivali jednako izmicala; čovek od užitka
je svakim danom bio sve više sit svog poroka i gomilao je dela
dostojna tuge i kajanja; a radnici su trošili svoju snagu u svakodnevnoj
borbi za hleb kako bi očuvali svoju snagu da bi radili, opstajući u
kruženju bede, živeći da bi radili, radeći da bi živeli, kao da je nasušni
hleb jedini cilj teškog života, a teški život samo prilika da se stekne
nasušni hleb. [37]

Religija i politika

Na drugim mestima u nastavku, Defoov odgovor čiraocima koji

Robinzonu Krusou pristupaju sa sekularnih pozicija, analizirajući tekst
u potrazi za geografskim greškama i nekonzistentnostima u
postupcima likova, bio je da im skrene pažnju na svoju religioznu
ozbiljnost. Skraćena verzija njegovog romana nije ga pogodila samo
kao narušavanje autorskih prava, o čemu govori u predgovoru Daljim
avanturama, već i samom činjenicom da je izvorno delo prikazalo kao
puku avanturu: „Odbacili su sve one refleksijie, religiozne i moralne,
koje . . . su napisane na beskonačnu korist čitaoca“. Polaganje prava
na didaktičku korist u prozi bilo je skoro obavezno u ovom periodu i
Defo je morao da pažljivo postupa sa datom temom. Ali religiozna
dimenzija Robinzona Krusoa prevazilazi usputno moralisanje i daje
ton i oblik čitavom tekstu. Kao što je Pol Hanter naveo u jednom od
dva ključna uvida u religioznu tradiciju kod Defoa, „Robinzon Kruso
je strukturiran na osnovu poznate hrišćanske strukture neposlušnost-
kazna-pokajanje-izbavljenje, strukture koja se uspostavlja na prvim
stranicama teksta“.[38] Sa ove tačke gledišta mornari poput Selkirka
deluju manje bitno od biblijskih primera koji ponekad narušavaju
narativnu površinu: Jona, kažnjen za svoju neposlušnost olujom na
moru, ali čudesno doveden do kopna; Jov, testiran nezamislivim
mukama ali nagrađen na kraju; nepromišljeni ali pokajnički bludni sin
iz Jevađelja po Luki. U igri su takođe tradicionalni narativi i dnevnici
o preobraćenju, kako to zapaža klasična studija G. A. Stara Defo i
duhovna autobiografija (1965), povezani pre svega sa puritanskom
kulturom u kojoj je Defo odrastao. U duhovnoj autobiografiji
pojedinačni život dobija oblik i značenje od trenutka pokajanja i
preobraćenja, ali se ovaj trenutak retko pokazuje kao siguran i
neprestano je ugrožen mogućim povratkom na stari put, zahtevajući
neprestanu borbu. Usredsređena na isključivanje materijalnih
okolnosti i sekularnih briga na fluktuirajuće stanje duše, duhovna
autobiografija zapisuje stalnu borbu unutrašnje milosti sa spoljašnjim
iskušenjem, pokazujući autorove napore da ostvari iskupljenje dok
istovremeno ispisuje proces lične ili zajedničke kontemplacije.

Sa svojim stalnim verskim samoopominjanjem i odlučnošću da život

razume u kategorijama greha i milosti, Kruso organizuje svoj narativ u
formi koja se u potpunosti oslanja na ovu tradiciju. Kao u Banjanovoj
Obilnoj milosti (1666), on preuzima fragmente duhovnog  napretka iz
nasumičnih odlomaka Svetog pisma, i nameće značenje haosu sopstva
i iskustva postupno otkrivajući i neprestano promišljajući strukture i
značenja božanske promisli. Istovremeno postojanje dnevnika i
memoara u Krusoovom tekstu je važna strategija za naglašavanje
njegovog duhovnog preobražaja. Rani dnevnici ukazuju na
neposredno „raspadanje uma“ koje osvaja Krusoa u njegovom palom
stanju; preobraćenje onda omogućava smislenu interpretaciju i
verbalno prenošenje inače „besmislenog života“. U oba slučaja
rezultat je neobično klaustrofobičan, sa strogošću kojom se Kruso
koncentriše na duhovnu unutrašnjost u nameri da se udalji od svega
spoljašnjeg sopstvu (iako u ovome flukutira, što je delimično Defoovo
svedočanstvo o nestabilnosti Krusoovog duhovnog napretka). Kao u
slučaju čitave Defoove fikcije, ali sa posebnom primerenošću kada je
u pitanju roman o ostrvu, svest pripovedača nam deluje usamljeno i
distancirano, zarobljena u sebi, čak i kada ostrvo postane naseljeno
drugim ljudima. Pripovedanje u prvom licu savršeno otelovljuje
filozofski solipsizam izražen u Ozbiljnim mislima: pogled da je „život
uopšte samo jedan unverzalni akt samoće“, u kome „sve kruži oko
našeg uma, nebrojenim pokretima koji se koncetrišu oko nas samih“
(Ozbiljne misli, 2).

Uobičajen je potez da se opsesivna samoanaliza duhovnih

autobiografa, preko Defoa i drugih, poveže sa pojavom modernog
romana posvećenog unutrašnjim iskustvima i kompleksnim
psihološkim predstavama. To ne znači da je Kruso uvek strog i
pouzdan kada se prizivaju duhovni ili božanski uzroci i posledice.
Iako Ozbiljne misli napadaju one koji posežu za osloncem u
proviđenju kako bi opravdali svoje slabosti i omaške, u romanu
postoji niz situacija u kojima Kruso upravo ovako postupa. Kada puca
nasumično na grupu pobunjenika, od kojih su samo dvojica njegove
mete, navodeći kako time „predaje sasvim u božije ruke da mu usmeri
pucanj“, on potkopava naše poverenje u prizivanje božanske promisli
u drugim situacijama. Na drugim mestima – kada ječam nikne
zahvaljujući prirodnim ili natprirodnim razlozima; kada se Kruso
izleči terapijom Svetog pisma i duvana – različiti faktori ipak ostaju u
suptilnoj igri, bez da se jasno staje na stranu sekularnog ili sakralnog
objašnjenja. Lako je uvideti zašto su za Gildona, religiozne misli
Krusoovog narativa bile samo nebitne recitacije, nabacani materijal
koji treba da „poveća obim vašeg pamfleta do knjige od pet šilinga“
(Život . . . gospodina D. De F, 30-31). Umesto toga stvarno
objašnjenje romana ležalo je između Krusoovog karaktera – sa
njegovim religioznim licemerjem – i samog Defoa. Sa njegovim
beskrupuloznim motivima i nesigurnim napretkom, Krusoove
avanture mogle su da se vide kao uzor piščeve karijere. „Ti si zaista
prava alegorijska figura tvoga oca D—l“, naveo je Gildon, stavljajući
u usta Defou, u svom dramatizovanom pamfletu sledeće reči: „Stvorio
sam te iz razmatranja sopstvenog uma; čitavog života ja sam bio to
trabunjavo, nekonzistentno biće, koje sam od tebe napravio“ (x).

Pomalo iznenađujuće, ovo je bio napad koji je Defo bio spreman da

prihvati. Njegov predgovor Ozbiljnim mislima je majstorska igra
dvosmislenosti, pisan glasom koji povezuje ali nikada sasvim ne
identifikuje njega i Krusoa. Teško je odupreti se utisku da se na ovaj
način odobrava pristup koji Robinzona Krusoa predstavlja kao
izmeštenu autobiografiju, bilo zato što je Defo svesno upisao svoje
nevolje u Krusoove, bilo zato što mu je Gildon skrenuo pažnju na
simboličke strukture koje su samo nesvesno bile prisutne u tekstu u
vreme pisanja. Čitavog života jezik oluje i brodoloma sam mu se
nametao kada je opisivao svoju karijeru, a njegova najčešća metafora
bila je davljenje: „Struja je bila prejaka da bih se izvukao do obale“,
nariče on u jednom tipičnom pismu.[39] U Ozbiljnim mislima, on
razvija svoja ranije javna istupanja pozivajući čitaoce da pronađu
autobiografske detalje u nevoljama koje je proživeo Kruso. Čak se
koristi terminom alegorijske istorije da bi redefinisao roman, koji više
nije doslovna istina (kako se tvrdilo u izvornom tekstu) već na granici
činjenica i fikcije. Robinzon Kruso je sada „izmišljena priča“, ali
takva da se u njoj odražavaju stvarne nevolje autora: čoveka koji je
proživeo „fantastičan život u neprestanim olujama . . . bio u gorem
ropstvu od turskog . . . bio zahvaćen morem nevolje, podizan i
spuštan, češće možda od bilo kog čoveka pre njega; često doživljavao
brodolome, ali više na kopnu nego na moru“. Najviše iznenađuje to
što se u novom autobiografskom okviru za Robinzona Krusoa boravak
na ostrvu pretvara u amblem zatvora. U odlomku iz Ozbiljnih misli,
koje će Kami iskoristiti kao epigraf Kuge (1947), Defo govori
enigmatično o „stanju prisilnog pritvora, koje je u mojoj istoriji
predstavljeno boravkom na ostrvu“; čitav roman tako zamenjuje
„jedan zatvor drugim“ (267).

Bilo bi, naravno, pogrešno sistemski povezati Robinzona Krusoa sa

životom njegovog pisca. Ponekad deluje kao da se čvrsti okvir
Hodočasnikovog puta, sa njegovim alegorijama, uspostavlja, kao kada
Kruso piše o dolasku na „Ostrvo očajanja“. Ali značajne veze su
većim delom psihološka, emocionalna i duhovna stanja, ili opšte
sheme oscilacija između dobre i zle sudbine. Imajući to na umu,
Defoov govor o ostrvu kao simbolu zatvora nezaobilazno upućuje na
njegovu prošlost kao političkog zatvorenika, a veza je samo pojačana
rečenicom kojom podučava svog papagaja: „Jasni Robinzon Kruso . . .
Gde si bio? Kako si ovamo dospeo“ – koja je odjek Defoovih javnih
naricanja nad njegovom kaznom zbog huškačkih tekstova: „Avaj jadni
De Fo! Šta si to radio i zbog čega si stradao?“[40] Uopšteno govoreći
Kami je verovatno uočio nešto značajno upotrebljavajući Defoove reči
iz Ozbiljnih misli, kako bi čitanje svog romana učinio političkim
(alegorija tiranije u kojoj kuga označava nacističku okupaciju). Važno
je napomenuti da Defoov boravak u zatvoru zbog Najkraćeg puta  nije
bio stvar lične nesreće. Bio je takođe, prema njegovom uverenju,
simptom šireg i opšteg progona, obnovljenog posle 1702. godine, ali
najsurovijeg tokom restauracije Stjuartske monarhije 1660-1668, koja
je trajala skoro jednako koliko Krusoov boravak na ostrvu. Ovo je bio
period u kome su se „gazili zakoni, terorisali ljudi, progonili zbog
njihovih uverenja, u kome im se otimala svojina, a zakon bio
suspendovan“, kako je to Defo naveo nekoliko decenija kanije; kriza
dolazi nakon smrti kralja Čarlsa II 1685. godine i neuspeha
Monmotske pobune, kada je „bes građanskog rata počeo da se vraća u
papskim i tiranskim vladama kralja Džejmsa II“ (Trenutno stanje
stranaka, 4).

Slavljeni odlomak u kome Kruso o svom progonstvu govori kao o

„mojoj vladavini, ili o mom zarobljeništvu, kako vam drago“
naznačava nam suprotstavljene odjeke na osnovu iste situacije i jezika.
Hronološko poklapanje je od ključne važnosti ovde i data sličnost
između vremena koje Kruso provodi na ostrvu i vladavine Stjuarta
nagoveštava tematsku povezanost, zarobljeništvo na ostrvu sa jedne i
politički sistem Engleske sa druge strane, a posebno stanje Disidenata
tokom perioda Restauracije. Kruso je doživeo brodolom 30. septembra
1659. godine, upravo kada se puritanska republika urušavala, samo
nekoliko meseci pre nego što je Milton teatralno konstatovao o
„poslednjim rečima naše iščezavajuće slobode“, u tekstu Dobar i lak
način da se uspostavi slobodni komonvelt (1660).[41] Ali tačan dan i
mesec takođe su važni, ukoliko pratimo Defoove Ozbiljne misli i
naglasak koji stavlja na datume i njihovo ponavljanje tokom istorije.
Dan Krusoovog brodoloma upućuje na tri bitna momenta za Defoa,
povezana za nacionalnu krizu vladavine kralja Džejmsa II: Džejmsov
brak sa Marijom od Modene 30. septembra 1673, događaj koji se u
javnoj svesti nije mogao razdvojiti od njegovog prelaska u
katoličanstvo; pogubljenje monmotskih pobunjenika u Tantonu,
uključujući i Defoove školske prijatelje Bendžamina Hevlinga i
Vilijama Džekina, 30. septembra 1685; deklaraciju Viljema Oranškog
30. septembra 1688, kojom najavljuje svoju borbu protiv Džejmsa.
Datum Krusoovog povratka u Englesku takođe je značajan. On se
vraća u svoju domovinu 11. juna 1687, tačno dve godine nakon što je
Monmot dospeo brodom u Lajm da bi pokrenuo svoju neuspešnu
pobunu. Ali ovo je takođe i srećnije vreme, kada se sve veća opozicija
prema Džejmsu okupljala i pregovarala sa Viljemom, sa ciljem da
(kako to Defo ističe), „obnove slobode naroda, koje su proizvoljni
postupci kralja ukinuli i potkopali“.[42] Kako Majkl Sejdel ističe u
prvom značajnom pokušaju da se poveže vremenska shema
Robinzona Krusoa i engleske političke istorije, „Kruso ostaje u
progonstvu koje prema Defou nalikuje stanju u kome se našla njegova
domovina nakon regresivnog zaokreta ka sve samovoljnijoj vladavini .
. . a vraća se upravo kada ona treba da povrati svoj legitimni status, da
se prizove razumu“.[43]

Nekoliko naznaka usmeravaju nas na vezu između Krusoovog stanja

sa jedne i stjuartskog despotizma sa druge strane. Možda je previše
slobodno povezivati letnje oluje na Krusoovom ostrvu sa pokislim
putem Sedžmura, kao što to čini Tom Paulin, u bravuroznom eseju o
Robinzonu Krusou kao o romanu koji ispituje krivicu preživelog, ili da
čujemo uzvike sudije Džefrisa sa Krvavih asižana u „krvavoj gozbi“
kanibala na ostrvu.[44] Ali je teško da ne pomislimo na Defoove
prijatelje i saborce kada razmatramo nekonzistentne presude vešanjem
i neočekivana pomilavanja koje se javljaju kao sablasti u ovom
romanu, dok Kruso poput Jova strvpljivo izdržavajući svoje
zarobljeništvo, podseća na pobožnu izdržljivost Disidenata tokom
Restauracije. Jedan od Defoovih najjasnijih političkih nagoveštaja
dolazi nakon što Kruso uporedi svoje dospeće na ostrvo sa odlaganjem
pogubljenja i citira stih „Jer iznenadne sreće, poput tuga, prvo nas
skamene“. Izvor ovog citata nije otkriven sve do 1998. godine, ali bi u
vreme objavljivanja romana bio jasan čitoacima, kao odlomak
kontraverzne pesme Dr Vajldova skromna zahvalnica za njegovu
veličanstvenu milostivu objavu slobode ispovesti iz 1672, Roberta
Vajlda, disidentskog sveštenika i satiričnog pesnika.[45] Pesma iznosi
pomešane nade i strahove Disidenata povodom religiozne tolerancije,
a citirajući je Defo povezuje Krusoovu nevolju na ostrvu sa stanjem
otuđenja i opasnosti u kome su se puritanci našli za vreme vladavine
Stujarta. Referirajući na „iznenadne radosti“ izazvane obećanjem
religioznih prava, on takođe priziva ironični ton, budući da je
postojala opravdana slutnja koja se kasnije pokazala istinitom, da će se
reforme koje su Stjuartovi najavili pokazati samo kao manipulacija sa
ciljem učvršćivanja katoličkih interesa. Kao što je to Defo grubo
izrazio nakon nekoliko godina (misleći o Hugenotima u Francuskoj),
„rekao sam Disidentima da bih radije da nas Engleska crkva skine do
gole kože kaznama i zaplenama, nego da se papisti obruše i na crvu i
na disidente i da nam ogule kožu lomačama i vatrom“.[46] Krusoove
nevolje, kao i nevolje njegove braće u veri, u ovom trenuku tek
započinju.

Ali ovde ipak nema alegorijske ekvivalencije, niti jasne intertekstualne

relacije sa Krusoovom situacijom. U pesmi Endrjua Marvela
Bermudska ostrva, puritanski mornari, koji beže pred katoličkim
progonima šesto tridesetih, raduju se prispeću „na ostrvo dugo
nepoznato / a ipak toliko prisnije od našeg“, a političko značenje
postaje nedvosmisleno kada stupe „na travnatu pozornicu; / sigurni od
oluja i vladarskog gneva“.[47] U Pitmanovom narativu o nevoljama
na Tortugi, „patnje vojvode od Monomta“ nikada nisu zaboravljene, a
čitavi Karibi kao da su prepuni njegovih simpatizera, čak i među
mornarima kralja Džejmsa II. U Robinzonu Krusou nema ovako
eskplicitnih opisa, a poruke koje nam donosi interesantnije su i manje
jednoznačne. Ukoliko u nekim situacijama Kruso nagoveštava da
preuzima na sebe pozu puritanskog mučenika, odražavajući ton i stav
poraženog Miltona i zatvorenog Banjana, on istovremeno ima i nešto
ironičniju pojavu. Proučavaoci su se mučili da povežu Krusoove
iskaze o apsolutističkom bogomdanom pravu na vladavinu ostrvom,
sa Defoovom lokovskom politikom, koja je izesena u tekstovima
poput Osnova moći, u kojima se jasno opire bilo kakvoj ideji sem da
moć vladara počiva na pristanku naroda, uspostavljenom društvenim
ugovorom, raskidivim u trenucima zloupotrebe. Ali ton mu je
očigledno razigran, čak i parodijski kada Kruso govori kako je „kralj i
gospodar svega na ovom parčetu zemlje“. Ovo nije jedini Krusoov
pokušaj da svoj odnos prema ostrvu i njegovim stanovnicima definiše
pozivajući se na ideologiju božanskog prava koje Defo na drugim
mestima ismeva i odbacuje. Kasnije Krusoov glas postaje glas
apsolutnog monarha kome „niko ne može da ospori suverenost i
vladavinu“ ili koji, u zastrašujućoj formulaciji, „može svakoga da
obesi, obezglavi, oslobodi i baci u tamnicu, tako da nema pobunjenika
među mojim podanicima“. Kako ostrvo počinje da se naseljava
(Krusoova prvobitna polaganja prava na vlast tiču se koza i mačaka),
on čak glumi varljivu pozu religiozne tolerancije Struarta. Sada su
njegovi stanovnici „savršeno podređeni“ Krusou kao „apsolutnom
vladaru i zakonodavcu“, dok on sprovodi svoju vlast putem lažne
uzvišenosti deklaracija i oproštaja. „Moj sluga Petko bio je protestant,
njegov otac pagan i kanibal, a španac je bio papista“, navodi on, „ali ja
sam ipak dozvolio slobodu ispovesti u svim mojim pokrajinama“.
Krusoovo stanje je ovde više burleska stjuartske autokratije nego što
je alegorija puritanskog izgnanstva; ovo je zaista istovremena
vladavina i zarobljeništvo.

Parodijska priroda Krusoovih zahteva za apsolutnom vladavinom i

neotuđivim pravima nad ostrvom, imaju takođe značajni odjek u
postkolonijalnoj kritici, u kojoj Robinzon Kruso ima reputaciju
jednaku Šekspirovoj Buri: on je megatekst  saučesništva u
evrocentrizmu, agresivni mit dominacije, racionalizacija imperijalne
vladavine. Da li ove tvrdnje kazuju čitavu priču o delu koje je prema
Volkotovim rečima bilo izvor „besa prema autoritetu, savest imperije“
(Figura Krusoa, 36)? Svakako je Krusoova situacija na ostrvu i
njegova specifična lokacija direktno povezana sa Defoovom
spremnom apologijom kolonijalnog osvajanja, posebno u Južnoj
Americi, kontinentu koji je prema njegovom mišljenju „beskonačno
prevazilazio plantaže Nove Engleske i Virdžinije u plodnosti tla,
tipovima produktivnosti i sličnim prednostima“. U godini
objavljivanja Robinzona Krusoa, Defo je verovatno napisao članak u
kome je promovisao osnivanje Kompanije Južnog mora blizu ušća
Orinoka (drugim rečima, kopna najbližeg Krusoovom ostrvu), gde bi
nova kolonija trebala da „ostvari jednak trgovinski promet kao
Portugalija u Brazilima i da kući donese jednaku količinu zlata, kao i
da izazove obilnu konzumaciju britanskih proizvoda“. Na drugim
mestima iznosi slične ambicije za ovu regiju, koja obećava, sa svojim
obiljem bogatstava u ljudima i zlatu, „beskonačnu konzumaciju naših
proizvoda od vune . . . i povratak najpoželjni od svih, povratak
novca“.[48] Na ovim i drugim mestima, Defoova vizija se očigledno
poklapa sa vizijom „prvog“ Britanskog carstva, prekomorskog i
trgovinskog carstva nasobina, različitog u odnosu na carstvo
zasnovano na teritorijalnoj ekspanziji, ekonomskoj eksploataciji i
rasnom podređivanju. Ali je u njoj ipak bilo mesta za atlantičku
trgovinu robljem i upotrebu robovskog rada u Americiji i Zapadnoj
Indiji, kao suštinskog elementa ovog projekta.[49] Ozbiljne sumnje
iznesene u njegovim religijskim spisima, posebno Porodičnom
uputstvu (1715), lako su odgurnute u stranu kada je trgovina u pitanju,
kojom opravdava instituciju ropstva u kategorijama ekonomskog
interesa i takmičenja sa rivalskim moćima.

Ipak, u njegovim fikcionalnim delima, Defo je bio sposoban da

prevaziđe čvrste izvesnosti svojih merkantilnih spisa. U nekim
slučajevima on je zaista jedan korak ispred svojih postkolonijalnih
kritičara, uključujući i prvog i najvećeg od svih, Džejmsa Džojsa, čiji
je prikaz Krusoa kao proroka imperije neobično rasno esencijalistički
– „čitav anglosaksonski duh je u Krusou“ (Danijel Defo, 24) – a koji
Defo ipak odbija. Kao što piše u Rođenom Englezu (1701), etnička
čistoća je samo fatamorgana, a nacionalni identitet nastaje, tokom
vekova,  kroz obogaćujuće spojeve raznolikih populacija: „Rođeni
Englez je kontradikcija, / u govoru ironija, u stvarnosti fikcija“
(Rođeni Englez i drugi spisi, 36). Ponešto od ovog stava uslovljava
nastavak Robinzona Krusoa, koji uspostavlja kontrast između plodnog
ostrva na kome su urođeničke žene sa anglo-karibskom decom, prema
neplodnoj naseobini Španaca u blizini „koji nisu voleli žene ukoliko
one nisu bile hrišćanke . . . i ne bi dodirnuli ni jednu koja nije takva“
(Dalje avanture, 88). Zajednica se formira na ostrvu kroz neregulisanu
hibridizaciju, u kulturnom i rasnom smislu, izmeštajući bilo šta nalik
na kolonijalnu replikaciju domovine.

Španija se na sličan način pojavljuje i u originalnom romanu, u kome

Kruso započinje svoj masakr kanibala imajući na umu, pored
religijskih i pravnih kategorija, sećanje na genocid konkvistatora. Na
drugim mestima pominje rana osvajanja Amerika od strane
Bartolomeja de Las Kasasa, a njegovo mutnio sećanje na pljačkaške
pohode koje je Las Kasas opisao (tvrdeći da je broj žrtava bio preko
40 miliona) poništava granicu između civilizacije i divljaštva na kojoj
počiva njegova slika o sebi.

Pored toga Defoovu misao u ovom trenutku oblikuje Montenjev

zabrinjavajuć predlog da u pogledu reliigijskih ratova tokom 16. veka
kanibale možemo nazvari varvarima „prema zakonima razuma: ali ne
u odnosu na nas same, koji ih u svim mogućim varvarstvima
prevazilazimo“. Ako kanibali peku svoje ubijene neprijatelje u ritualu
osvete, Evropljani ih peku žive pod zastavom „pobožnosti i religije“;
ovaj sumorni paradoks neprestano je na delu ispod površine
Robinzona Krusoa.[50] Nekoliko pasusa narušavaju ili čak preokreću
pretpostavljenu moralnu hijerarhiju između Evropljana i Kariba, pre
svega Krusoov strah da će se španski inkvizitori pokazati kao veći
varvari od kanibala. Do drugog dela romana varvarstvo urođenika
prestalo je da bude razlog za aneksiju, a Kruso je prestao da sebe vidi
u svetlu „guvernera“ ili „genearala“ engleske kolonije. Vraćajući se na
ostrvo on preuzima lokovski politički govor koji jasno razotkriva
parodijsku prirodu njegovih zahteva za bogomdanom suverenošću
izvornog romana: „Ja nikada nisam pokušavao da u bilo čije ime ili u
ime bilo čije vlade . . . nazovem svoj narod podanicima jedne nacije ili
duge; ne, ja nikada nisam učinio ništa drugo do dao ime mestu;
ostavljajući ga onakvim kakvim sam ga zatekao; a narod ne
podređujući drugoj disciplini ili vladavini do svojoj; koji . . . nisam
imao autoritet ili moć da delam ili zapovedam na ovaj ili onaj način,
više nego što mi je njihov pristanak omogućavao“ (Dalje avanture,
2016-17).

Robovlasništvo je najintrigantnije pitanje od svih, ali o njemu

Robinzon ne razmišlja previše. On koristi robovski rad na brazilskim
plantažama, tri puta putuje kako bi kupio nove robove, a o
robovlasništvu govori kao o nečemu što se podrazumeva. Ni po čemu
ne vidimo da kada nariče nad svojim gresima mornarskog života misli
na robovlasništvo, a kada govori kako se ogrešio o Ksurija prodajući
ga u ropstvo, ili kada napušta plantažu da bi putovao za Gvineju i
„kupio crnce“, čini to isključivo iz pragmatičnih razloga. Ova se
moralna indiferentnost ne može odbaciti pozivanjem na standarde tog
vremena. Istina je da Robinzon Kruso prethodi abolicionističkom
pokretu i da se nedvosmislene kritike robovlasništva ne nalaze u
književnosti sve do sredine 18. veka, uprkos pokretima u tom pravcu
počevši od Orinokoa (1688) Afra Bena. Opozicija robovlasništvu
pokrenuta je od strane kvekera još tokom šesto sedamdesetih, a
Defoov Kapetan Singlton ukazuje na ovu činjenicu kada kveker
Vilijam odbacuje trgovinu robljem kao kontradiktornu prirodi i
„najvišu nepravdu“.[51] U ovom kontekstu, Krusoova nemogućnost
da vidi robovlasništvo kao problematično nije samo zapažanje
modernog čitaoca. Nekoliko meseci nakon objavljivanja Gildon je
izrazio zapanjenost što je Defo naizgled prirpemio zaplet, ali ga onda
nije sproveo u delo, moralnu parabolu u kojoj je Kruso kažnjen upravo
zbog robovlasništva. „Iako se kasnije pokazuje dosledan u susretu sa
kanibalima ili ljudožderima“, navodi Gildon, „on ni tada ni kasnije ne
preispituje svoju savest kada se bavi tom nečasnom trgovinom,
kupovinom i prodajom ljudi u ropstvo; neko drugi bi njegov
Brodolom pripisao upravo ovom prestupu“ (Život . . . D. de F, 14).

Gildon ne prihvata mogućnost da je Krusoova nesposobnost da

sagleda ovaj najočigledniji razlog svoje kazne  samo jedna od mnogih
ironija teksta. Ali zaista je teško utvrditi nedvosmisleno da je nebitnost
robovlasništva za Krusoa istovremeno i Defoov stav, upravo zbog
blizine perspektive pripovedača i autora. Iako isprekidano i
fragmentarno prisutno kao tema, ono nije manje bitno za Robinzona
Krusoa, nego što je to slučaj u romanu Mejnsfild Park Džejn Ostin,
koji je nastao vek kasnije. U oba romana je malo rečeno o trgovini
robovima i robovskom radu ali je istovremeno puno toga implicirano
od strane autora, a ćutanje likova koji saučestvuju u ovim praksama
samo je po sebi važna činjenica. Krusoova slepa mrlja je očigledna, ali
Defo robovlasništvo stavlja u prvi plan svog zapleta, kojo prethodi
Krusoovom boravku na ostrvu, budući da on sam dve godine provodi
kao rob na Berberskoj obali (što je bila stalna opasnost za evropske
mornarare tog vremena) i primorava nas da shvatimo da, ma šta o
tome Kruso mislio, njegovo konačno dospeće u ostrvski zatvor dolazi
kao kazna za njegovo robovlasničko postupanje. Više od toga,
Krusoova nemogućnost da vidi bilo kakvu vezu sa time, ne
onemogućava čitaoca da je vidi. Postajući rob svojim turskim
gospodarima, on zamagljuje ključnu poentu kada nariče nad
neočekivanom promenom okolnosti u kojima od trgovca postaje rob,
ali ne pre nego što nas podseti da je bio „Gvinejski trgovac“; obrt koji
se desio, dugim rečima, je specifičan, od trgovca robljem i sam je
postao rob. Potom opisuje svoje ropstvo kao „samo mali nagoveštaj
bede koju ću proživeti“, naznačavajući, iako ne shvatajući do kraja, da
je njegov boravak na ostrvu takođe jedna vrsta ropstva. Osuđen na
deceniju teškog rada, mučeći se na plantažama, tako da ga od doma
deli čitav okean, Kruso preživljava tegobu koja neobično podseća na
sudbinu njegovog planiranog tovara. Njegova kazna odgovara
njegovom zločinu, čak i više nego ranije.
Ironije Krusoove priče nisu ni samo strukturne. Ne moramo da idemo
ni tako daleko kao što je to učinio Kolridž, koji je smatrao da je u
stilskom smislu Defo prefinjeniji ironičar od Svifta, da bi smo našli
epizodu u kojoj Ksurijeva prodaja odaje proračunate i tamne tonove.
Nakon što je savladao pomisao da udavi Ksurija dok su bežali od
Turaka, Kruso mu obećava da će od njega napraviti „velikog čoveka“
i pripisuje mu karakteristike naklonosti i lojalnosti koje su „učinile da
ga zavolim zauvek“. Ali njegov ton se menja drastično onog trenutka
kada mu portuglaski kapetan ponudi novac – najčuvenije od svih
iskušenja za izdaju – da kupi Ksurija, obećavajući da će ga osloboditi
posle deset godina. „Bilo mi je veoma teško da prodam slobodu
jadnog dečaka“, Kruso navodi ozbiljno, „koji mi je tako lojalno
pomogao da ostvarim sopstvenu. Ipak . . . nakon ovoga i nakon što se
Ksuri složio da ode kapetanu, prodao sam mu ga“. Često se kod Defoa
javlja jedno ipak koje nije upotrebljano da izmeni već prosto da izbriše
moralne dileme koje mu prethode, a u ovom slučaju ono je jasan znak
upućen čitaocu. Teško je da retroaktivno ovde ne uvidimo vezu
između Krusoovih praznih odricanja značaja novcu nekoliko stranica
kasnije: „Ipak, kada sam bolje razmislio, poneo sam ga sa sobom“. U
oba slučaja Defo ukazuje na nepouzdanost naratora i njegovu pohlepu
koja ućutkuje savest istim minijaturnim stilskim sredstvom.

Slične ironije se mogu pronaći nakon pojave Petka, kada se Kruso

prvo obraduje što će imati prijatelja na ostrvu, ali se ova radost ubrzo
transformiše u nagon za dominacijom. Tumačeći Petkove gestove
zahvalnosti na najoportunističkiji mogući način, u aliteracijskoj
radosti koja ukazuje na njegov vlasnički užitak, on nas izveštava kako
je Petko „pokazao sve znake podređivanja, služanjstva i submisije“ i
čita ih kao svojevoljno obavezivanje na doživotno ropstvo. Pored svih
njegovih potonjih dobronamernih gestova, Kruso nad Petkom
uspostavlja relaciju apsolutne moći i poseda, koja se onda suptilno
povezuje sa političkim temama romana. Kao „apsolutni vladar“ kome
se Petko „savršeno podređuje“ Kruso uspostavlja hijerarhiju
dominacije koja nije manje ekstremna ili arbitrarana od suverenosti
koju je zahtevao Džejms II, a koju je u njegovo ime sprovodio sudija
Džefris, nad narodom Engleske. Kada Defo napiše u Ozbiljnim
mislima kako je živeo u ropstvu „gorem od turskog“, on učvršćuje
vezu uzmeđu scena porobljavanja u romanu i političke opresije čitave
nacije, tako da ona ne ide u Krusoovu korist. Kao zatvorenik koji
vlada i rob koji porobljava, Kruso zauzima na više nivoa neobičnu i
kontradiktornu poziciju tiranizovanog i tiranina, u isto vreme. Možda
Defoova kontrola ovog paradoksa nije veća od one koju su imali
robovlasnički liberali, kao što je Džonson zapazio tokom Američke
revolucije, pedeset godina kasnije: „Čujemo najglasnije zahteve za
slobodom, među vlasnicima crnaca.“[52] Ali teško bi bilo tvrditi da je
zastupao Krusoovu poziciju u svim njenim aspektima, ili da nije uspeo
da ukaže na kontradikcije između stvarnog ropstva i ideologije
slobode o kojoj njegovi romani svedoče kao celina.