tomas bernhard

korektura roman

prevela s nemačkog
Sanja Karanović

I
L 0 M
BEOGRAD / MMXVII
 Naslov originala
Thomas Bernhard
Korrektur

© Suhrkamp Verlag Frankfurt am Main 1975

AU rights reserved by and controlled through Suhrkamp Verlag Berlin

Uz podršku
Bundesministerium Jur Kunst und Kultur

urednik izdanja
Flavio Rigonat
Teluje za stabilnost neophodno da ima najmanje tri tačke
oslonca koje ne leže u istoj pravoj, rekao je Rojthamer.
HELEROVA MANSARDA

Nakon prvobitno blage upale pluća, koja se, međutim, zbog

nemara i zato što se dugo vukla, iznenada pretvorila u tešku
upalu, pa tako naudila čitavom mom telu i primorala me
da ostanem ništa manje nego tri meseca u čuvenoj bolnici
u obližnjem Velsu, na odeljenju takozvane interne medi-
cine, prihvatio sam poziv takozvanog preparatora životinja
iz doline Auraha, Helera, i otišao, ne krajent oktobra kao što
su mi lekari savetovali, nego već početkom oktobra, kao što
sam bezuslovno zahtevao i, dakle, na takozvanu sopstvenu
odgovornost, odmah u dolinu Auraha i u Helerovu kuću,
ne svraćajući pre toga svojim roditeljima u Štoket, već pravo
u takozvanu Helerovu mansardu da pregledam i, ako bude
moguće, odmah i sredim zaostavštinu koja mi je nakon sa-
moubistva mog prijatelja Rojthamera, koji je bio i prijatelj
preparatora Helera, pripala njegovom takozvanom posle-
dnjom voljom, a koja se sastojala iz nekoliko hiljada cedulja
ispisanih Rojthamerovom rukom, ali i jednog pozamašnog
rukopisa pod nazivom „0 Altenzamu i o svemu što jepove-

7
zano s Altenzamom, sposebnim osvrtom na kupu". Atmo-
sfera u Helerovoj kući bila je još uvek mučna, pre svega zbog
posebnih okolnosti Rojthamerovog samoubistva, i činila
mi se, kao što sam primetio odmah čim sam stigao, koris-
nom u mojoj nameri da se u Helerovoj kući, tačnije, u He-
lerovoj mansardi, posvetim spisima koje mi je Rojthamer
ostavio, da pregledam i sredim sav taj pisani materijal, pa
sam iznenada pomislio da bih mogao da se bavim ne samo
Rojthamerovom zaostavštinom, već da odmah pišem i o
svom radu na tim spisima, što sam ovde i počeo, a uz to sam
imao i mogućnost da se odmah, bez ikakvih ograničenja s
Helerove strane, uselim u Helerovu mansardu, iako su se
u Helerovoj kući nudile i druge prostorije pogodne za moje
namere, ja sam, ipak, sasvim svesno, hteo da se uselim u He-
lerovu mansardu, a koliko dugo ću tu ostati Heleru je bilo
svejedno, u toj prostoriji veličine tačno četiri puta pet me-
tara, koju je Rojthamer oduvek voleo i koja je, pogotovo
tokom poslednjih godina njegovog života, biia idealna za
njegove potrebe, u mansardu kuće koju je svojeglavi Heler,
protivno svim principima razuma i graditeljstva izgradio u
samoj klisuri Auraha, i projektovao je i sagradio baš kao da
je mislio na Rojthamerove potrebe, u kojoj je Rojthamer, s
kojim sam šesnaest godina proveo u Engleskoj, boravio go-
tovo neprekidno poslednjih nekoliko godina, ali i pre toga,
posebno dok se gradiia kupa za njegovu sestru u Koberna-
uservaldu, često je znao da prenoći u mansardi, jer sve dok
su trajali radovi na izgradnji kupe, on nije više noćio kod
kuće, u Altenzamu, već samo u Helerovoj mansardi, jer je
u svakom pogledu bila idealna za njega tih poslednjih go-
dina, on, Rojthamer, tih poslednjih godina nije nikada iz
Engleske išao direktno u Altenzam, već svaki put pravo u
Helerovu mansarđu, da u tom jednostavnom (Helerova

8
kuća) prikupi snagu za ono složeno (kupa), iz Engleske, iz
Kembridža, gde smo obojica živeli, svaki u svojoj nauci i za
sebe, on tih poslednjih godina nije više smeo da ode di-
rektno u Altenzam, već je morao da ode pravo u Helerovu
mansardu, jer ukoliko to pravilo, koje je postalo njegova
najdraža navika, ne bi ispoštovao, njemu bi se poseta Al-
tenzamu već na samom početku pretvarala u nešto naju-
žasnije, on nipošto nije smeo da dopusti sebi da iz Engleske
ode direktno u Altenzam i u sve što je povezano sa Alten-
zamom, nekoliko puta, da bi uštedeo na vremenu, kako je
sam priznao, nije svratio prvo u Helerovu kuću, što je bila
greška, tako da poslednjih godina nije više eksperimenti-
sao s odlaskom u Altenzam pre nego što poseti Helerovu
kuću, Helera i Helerove, nikada više nije otišao u Altenzam
a da prethodno nije posetio Helera i Helerove u Helerovoj
kući, da prethodno nije uzeo sobu u Helerovoj mansardi, da
se dva ili tri dana nije posvetio čitanju kakvo je bilo mo-
guće samo u Helerovoj mansardi, koje mu nije škodilo, već
ga je krepilo, jer je samo u Helerovoj mansardi mogao da
čita knjige i spise koje nije mogao da čita ni u Engleskoj, ni
u Altenzamu, samo tu je mogao da misli i piše o onom o
čemu nije mogao da misli i piše ni u Engleskoj, ni u Alten-
zamu, ovde sam otkrio Hegela, stalno je govorio, ovde sam
se prvi put istinski bavio Šopenhauerom, ovde sam prvi put
bistre glave i neometano čitao Izbor p o srodnosti i Senti-
mentalno putovanje, ovde, u Helerovoj mansardi, iznenada
sam imao pristup onim mislima koje su mi decenijam a pre
mansarde bile nedostižne, zapravo, piše on, onim najvaž-
nijim mislima, za mene najvažnijim, čak neophodnim mis-
lima, ovde u Helerovoj mansardi, piše on, postalo je moguće
sve što mi je izvan Helerove mansarde oduvek bilo nemo-
guće, naime da se prepustim svojim duhovnim talentima i

9
razvijam tako svoje duhovne sposobnosti, ovde sam uspe-
vao da napredujem u svom radu, jer ako me je izvan Hele-
rove mansarde uvek nešto sputavalo da razvijam svoje duho-
vne sposobnosti, onda sam u Helerovoj mansardi mogao
da ih razvijam na najdosledniji način, sve u Helerovoj man-
sardi bilo je blagonaklono prema mom razmišljanju, ovde,
u Helerovoj mansardi, uvek sam smeo da dam oduška svim
mogućnostima svoga duha, i odjednom bih u Helerovoj
mansardi uvek bio izmešten od spoljašnjeg sveta koji je pri-
tiskao moju glavu i moje mišljenje i čitavu moju konstitu-
ciju, ono najneverovatnije odjednom nije više bilo nevero-
vatno u Helerovoj mansardi, ono potpuno nemoguće (mi-
šljenje!) odjednom nije više bilo nemoguće. U Helerovoj
mansardi uvek je nalazio uslove koji su mu bili neophodni
i veoma podsticajni za njegovo mišljenje, da bi slobodno i
neometano pokrenuo mehanizam svog mišljenja bilo je do-
voljno samo da dođe u Helerovu mansardu, svejedno oda-
kle, i taj mehanizam bi funkcionisao. Kad god sam bio u
Engleskoj, kaže on, neprestano sam i uvek, bez obzira na
svoje duševno stanje, mislio, kad bih samo mogao da sad
budem u Helerovoj mansardi, svaki put kad se nađe u ćor-
sokaku svojih razmišljanja i osećanja, kad bih samo mogao
da sad budem u Helerovoj mansardi, s druge strane, bilo
mu je, međutim, jasno da boraviti zauvek u Helerovoj man-
sardi ne znači moći uvek slobodno i neometano razmišljati,
i da, zapravo, kako kaže, beskrajni boravak u Helerovoj man-
sardi, ako bi takav beskrajni boravak u Helerovoj mansardi
uopšte bio moguć, ne bi doveo ni do čega drugog nego do
njegovog potpunog uništenja, ako bih ostao, kako kaže, u
Helerovoj mansarđi duže nego što je potrebno, bio bih uni-
šten za najkraće vreme, to bi bio kraj, mislio je, i zato je u
Helerovoj mansardi ostajao uvek sam o određeno vreme,

10
koje, doduše, nikada nije mogao d a predvidi, ali je ono ipak
bilo ograničeno, boravak od četrnaest ili petnaest dana u
Helerovoj mansardi smatrao je idealnim, kako proizilazi iz
njegovih beleški, uvek samo četrnaest ili petnaest dana,
četrnaestog ili petnaestog dana, kaže Heler, Rojthamer bi se
uvek munjevito spakovao i otišao u Altenzam, ali često
onda u Altenzamu ne bi ostajao dugo, već što je kraće mo-
guće, kao što je uvek i ostajao u Altenzamu samo najkraće
moguće vreme, samo koliko je bilo neophodno, on nije mo-
gao da izdrži u Altenzamu duže od najkraćeg ili najkraćeg
mogućeg vremena, i dešavalo se da uzme sobu u Helerovoj
mansardi s namerom da posle četrnaest dana ode u Alten-
zam, ali umesto da ode u Altenzam, gde je već bio najavljen
i gde su ga očekivali, on bi posle četrnaest ili petnaest dana
iz Helerove kuće u klisuri Auraha otputovao odmah nazad
u Englesku, jer mu je boravak u Helerovoj kući bio više ne-
go dovoljan, jer je u Helerovoj kući i njenom okruženju već
toliko napredovao u svom mišljenju da nije bilo potrebe da
se preko Altenzama vraća u Englesku, tačnije u Kembridž,
gde je s jedne strane uvek proučavao, s druge istovremeno
uvek podučavao i, kao što je uvek govorio, nikada ni sam
nije tačno znao da li trenutno proučava ili podučava, jer
kad podučavam , onda u suštini proučavam, kad prouča-
vam, onda u suštini podučavam . Atmosfera koju sam zate-
kao u Helerovoj kući zapravo je bila savršena i za mene,
odmah sam se smestio u mansardu koja je pripadala Rojt-
hameru i koja će zauvek ostati Rojthamerova mansarda, od
samog početka nameravao sam da beležim sve što se od-
nosi na moje istraživanje Rojthamerovih papira i što je po-
vezano s čitavim tim procesom i ubrzo sam shvatio da je
Helerova mansarda bila idealna za Rojthamerove svrhe, on
se odomaćio u Helerovoj mansardi koja je prema zapadu i,

11
dakle, prema mrklom mraku gledala na divlji Aurah, prema
severu i, dakle, prema mrklom mraku na vodu koja je ne-
prestano i uvek bučno udarala i zapljuskivala zidove stena
i, dakle, na mokro i blistavo kamenje, „priprema za Alten-
zam u Helerovoj kući“, tako je nazivao te boravke u He-
lerovoj kući, posebno u Helerovoj mansardi, a oni su se
poslednjih godina nizali jedan za drugim, naročito tokom
poslednje tri godine kada je najmanje pet ili šest puta u
četiri ili pet meseci dolazio iz Engleske u Altenzam, a u
stvari samo u Helerovu mansardu, očigledno ga je privla-
čio i Helerov rad, njegovo pedantno prepariranje životinja,
uopšte čitavo to neobično stanje, tako usko povezano sa
svetlosnim odnosima u dolini Auraha, gde je dan tekao
svojim jednostavnim tokom, ali u prirodi koja je na tom
mestu bila uvek snažno prisutna, uglavnom u veoma bol-
noj prirodi, sa svim ljudima koji su tu pripadali, s Helero-
vim roditeljima i roditeljima njegove žene, s njegovom že-
nom i njegovom decom školskog uzrasta, gde se sve vrtelo
oko ustreljene i rasporene divljači i ustreljenih i očišćenih
ptica, te poslova povezanih s tim, ovde su sve životne okol-
nosti povezane s prirodom, očigledno je on, Rojthamer, baš
tu u klisuri Auraha pre svega našao mesto iđealno za rad na
svom glavnom delu, na izgradnji kupe, tom umetničkom
delu građevinarstva, koje je najpre tokom tri godine ne-
prekidnog umnog rada projektovao za svoju sestru i onda
ga je u tri naredne godine gradio s najvećom, gotovo ne-
ljudskom energijom, kako ju je jednom i sam označio, i to
usred šume Kobernauservald. U Helerovoj mansardi, u ko-
ju sam se sada uselio da bih se bavio Rojthamerovim spi-
sima koji su se najvećim delom odnosili na izgradnju kupe,
ocenjujući svoje bavljenje Rojthamerom i njegovom zaos-
tavštinom kao idealnu terapiju nakon duge bolesti i doži-

12
vljavajući ga upravo tako idealnim, rodila se Rojthamerova
ideja o izgradnji kupe, u toj mansardi nastali su najvažniji
nacrti za izgradnju kupe i činjenica je da se sada, mesecima
nakon Rojthamerove smrti i pola godine nakon smrti nje-
gove sestre za koju je sagradio kupu koja je, u međuvreme-
nu, već počela da propada, da se sada u Helerovoj mansardi
još uvek nalaze svi nacrti koji velikim delom uopšte nisu
upotrebljeni, a odnose se isključivo na kupu, kao i sve knjige
i spisi u vezi s tim, koje je Rojthamer tokom poslednjih go-
dina doneo tu zbog izgradnje kupe, knjige i spisi na svim
mogućim jezicima, čak i na onima koje nije znao, ali koje
mu je preveo njegov brat Johan, koji je govorio mnoge je-
zike i uopšte bio talentovan za jezike kao ni jedan drugi
čovek koga sam poznavao, i ti prevodi su se nalazili u He-
lerovoj mansardi, i već na prvi pogled video sam da je tu
moralo biti na stotine takvih prevoda, čitavu gomilu pre-
voda sa portugalskog i sa španskog primetio sam čim sam
ušao u Helerovu mansardu, te stotine i hiljade verovatno
mučnih dešifrovanja, ali za njegov plan da gradi i sagradi
kupu ipak značajnih misaonih procesa eksperata građevi-
narstva meni nepoznatih, ali njemu verovatno odlično po-
znatih, on je mrzeo reč arhitekta ili arhitektura, nikada nije
rekao arhitekta ili arhitektura, a ako bih ja ili neko drugi iz-
govorio reč arhitekta ili arhitektura, on bi odmah uzvratio
govoreći da reč arhitekta ili arhitektura ne može da čuje,
da su te dve reči ništa drugo nego izopačenosti, verbalne
nakarade koje nijedan misleći čovek ne bi smeo sebi da do-
pusti, tako da nisam više koristio reč arhitekta ili arhitek-
tura u njegovom prisustvu, a onda sam sasvim prestao da
ih koristim, čak se i Heler navikao da ne koristi reči arhi-
tekta i arhitektura, pa smo, kao i Rojthamer, uvek pribega-
vali rečima građevinac ili građevina ili građevinarstvo, a da

13
je reč gradnja jedna od najlepših reči, znali smo otkako je
Rojthamer pričao o tome u istoj ovoj mansardi u koju sam
se sada uselio, one sumorne, kišne večeri kada smo se stvar-
no plašili jedne od onih već čestih poplava u klisuri Auraha,
koje ponekad znaju da opustoše čitavo područje, ali se onda
ipak iznenada povuku, te poplave u klisuri Auraha uvek bi
nanele najveću štetu, ali bi poštedele Helerovu kuću, duž
čitavog Auraha uzvodno i nizvodno pričinile bi najveću
štetu, ali bi poštedele Helerovu kuću, sagrađenu na samom
suženju Auraha, jer je Heler znao šta radi, i svi koji bi videli
da je duž čitavog toka Auraha sve u blatu, opustošeno i uni-
šteno, ali da je Helerova kuća jedina ostala pošteđena, uvek
bi se čudili tom neverovatnom prizoru, te sumorne i kišne
večeri kada smo se ponovo plašili jedne takve poplave koja
pohara i opustoši sve, ali koja se ovog puta nije desila, Rojt-
hamer nam je objašnjavao lepotu reči građevina i lepotu
reči gradnja i lepotu reči remek-delo graditeljstva. S vre-
mena na vreme izvukao bi neku reč, onu koja bi mu izne-
nada postala veoma važna, iz gomile svih drugih reči, i
onda je objašnjavao, svejedno koju reč, i to obično nama
koji smo se vrlo često i uvek redovno vikendom uveče sa-
stajali u Helerovoj kući kad bi se Rojthamer vratio iz En-
gleske. Sećam se da nam je jednom čitavu noć objašnjavao
reč okolnost, reč stanje i reč dosledno. Duboko me je ganu-
lo kada sam u Helerovoj mansardi zatekao sve Rojthame-
rove knjige i spise i planove i pribor za pisanje i predmete
koji su mu bili od pomoći za razmišljanje, i to baš onako
kako ih je on ostavio. Helerova mansarda bila je soba u ko-
joj su nastale sve ideje i projekti za izgradnju kupe, prvo
su se ovde rodile sve ideje i bili projektovani svi planovi i
donete sve odluke neophodne za gradnju kupe, odavde je
Rojthamer rukovodio gradnjom. Na zidovima okrečenim

14
u belo police od mekog drveta pretrpane stotinama i hilja-
dama knjiga i spisa o građevinama i gradnji uopšte, i svemu
što je povezano s gradnjom, o čitavoj prirodi i čitavoj isto-
riji prirode, a posebno o istoriji stena koje su bitne za gra-
dnju, o statici, pre svega, i o mogućnostima izgradnje kupe
u prirodi kakva je priroda Kobernauservalda, na tim poli-
cama od mekog drveta, od sasvim običnih dasaka od mekog
drveta, spojenim čeličnim ekserima od osam santimetara,
i odmah, čim sam ušao u Helerovu mansardu u kojoj do
tog trenutka nikada nisam bio sam, uvek samo u Rojtha-
merovom društvu ili u Helerovom društvu ili u društvu
obojice, meni je odjednom, već u prvim trenucima pošto
sam ušao u Helerovu mansardu, bilo moguće da se u Hele-
rovoj mansardi slobodno prepustim svojim mislima o He-
lerovoj mansardi, svim tim mislima koje su mi iznenada
bile dostupne i koje su se, naravno, odnosile na moje pla-
nove u vezi s radom na Rojthamerovim spisima, a pre svega
na moje suočavanje s njegovim glavnim delom, nastankom
kupe, da sve to pregledam i o tome promislim, i prikupim,
možda ima nečeg što tu ne pripada, da ponovo uspostavim
prvobitnu vezu, onako kako je Rojthamer predvideo, jer čim
sam letimice pregledao Rojthamerov glavni manuskript,
bilo mi je jasno da je zbog okolnosti prekida njegovog rada,
zbog sestrine smrti i s tim povezanih nepravilnosti njego-
vog procesa rada, njegovog, iznenada baš tamo gde nikako
nije smeo biti prekinut, prekinutog rada na glavnom ma-
nuskriptu o kupi i, dakle, o Altenzamu i o Helerovoj kući,
o proticanju Auraha i posebno o klisuri Auraha, o građevin-
skim materijalima i uvek iznova o svemu što je povezano s
gradnjom kupe, ali što se odnosilo na Helerovu mansardu,
o građevini koju je na kraju, ipak, iz poštovanja prema njoj,
prema svojoj sestri, projektovao i proučio i konačno zapo-

15
čeo i stvarno završio, da je zbog svih tih okolnosti manu-
skript, na kojem je, kao što znam, radio s najvećom energi-
jom poslednjih pola godine u Engleskoj, i to u svojoj sobi
koju je u Kembridžu iznajmio isključivo za taj rad, kao što
mi je rekao, nameravao je, po svaku cenu, da napiše jedno
opravdanje i u isti mah analizu svog rada na kupi, što mu,
u suštini, pored njegovog naučnog rada nije bilo moguće,
ali zbog čega se on, međutim, nije brinuo, jer je njemu mo-
ralo da bude jasno da mora završiti svoj manuskript o kupi
i svojim prilikama i odnosima, sada, i to odmah nakon se-
strine smrti, ako uopšte želi da ga završi, verovatno je ose-
čao da nema više vremena, da mu je život ugrožen i da ga
on sam, sve više i iz dana u dan samo još više ugrožava, i da
će se on vrlo brzo okončati, tako da je morao, neverovat-
nom bezobzirnošću, pre svega prema samom sebi i svom,
kao što znam, veoma osetljivom duševnom stanju, da na-
stavi s ostvarenjem svoje namere, odnosno da završi svoj
manuskript o izgradnji kupe; on je u stvari najveću ener-
giju uložio pre svega u planiranje i konstruisanje i podi-
zanje i dovršavanje kupe, a onda je s isto tolikom, ako ne i
većom energijom, pokušao da objasni izgradnju kupe i, pre
svega, da opravda ono što je uradio, u jednom, kao što sada
vidim, obimnijem, veoma obimnom spisu, jer su mu sa svih
strana prigovarali što u vremenu koje je protiv takvih ideja
on uopšte ima jednu takvu ideju, što je u jednom takvom
vremenu koje je upravljeno protiv takvih zamisli i ostva-
renja, on realizovao jednu takvu zamisao i ostvario je i na
kraju čak završio, što je u jednom vremenu koje je, u prin-
cipu ,protiv takvih ljudi i glava i karaktera i umova kakav je
Rojthamer (i ostali!), on bio jedan takav čovek i jedna takva
glava i jedan takav karakter i jedan takav um, uz to još takav
protivrečan karakter i um i čovek koji je svoje nasledstvo,

16
koje mu je odjednom pripalo, stavio u službu jedne, kao što
su svi govorili, sulude ideje koja se odjednom pojavila u nje-
govoj ludoj glavi i više je nije napuštala, bio je obuzet ide-
jom da od novca koji mu je odjednom pripao sagradi kupu
za svoju sestru, jednu stambenu kupu, i, povrh toga, ova
ideja bila je najnerazumnija, da kupu podigne ne na mestu
gde bi svako normalno mogao da je vidi, već da kupu pro-
jektuje i gradi i sagradi usred Kobernauservalda, u početku
su svi mislili da neće uspeti da ostvari ono što je planirao,
ali on je, malo po malo, počeo da ostvaruje svoj naum, i od-
jednom nije sve bilo samo u njegovoj glavi i jasno vidljivo
samo intenzitetom njegovog proučavanja, on je odjednom,
zaista, dao da se napravi put kroz Kobernauservald, taj put
je, tačno pod uglom do kog je došao proračunima tokom
nekoliko meseci noćnog rada, trebalo da vodi tačno u sre-
dište Kobernauservalda, jer je tačno u središtu Kobernau-
servalda nameravao da sagradi kupu, a onda ju je i sagradio
u samom središtu Kobernauservalda, sve proračune je na-
pravio sam, jer je mrzeo, moram sada da izgovorim, arhite-
kte, i mrzeo je sve profesionalne građevinare, sem zanatlija,
nije imao mira sve dok nije izračunao gde je samo središte
Kobernauservalda, da bi mogao da počne s kopanjem te-
meljne jame, a ljudi koji do tog trenutka nisu verovali u ost-
varenje ludog Rojthamerovog nauma, bili su neprijatno
iznenađeni kada je put do središta Kobernauservalda bio
zaista izgrađen i kada se počelo s iskopavanjem temeljne
jame, on se, kada je konačno završio svoje proračune, vra-
tio iz Engleske i smestio u Helerovu mansardu i onda je,
nadgledajući lično svaki detalj, toliko brzo izgradio put i
iskopao temeljnu jamu da je za stručnjake bila zagonetka
kako je moguće da jedan čovek ubrza plan u toj meri da iz-
gradi put za upola manje vremena nego što je to inače bilo

17
potrebno i da iskopa temeljnu jamu za trećinu vremena
koje je inače potrebno za iskopavanje jedne takve temeljne
jame. Temeljna jama je bila najdublja temeljna jama koja je
ikad iskopana, a put do temeljne jame morao je da bude naj-
bolje moguće postavljen put, sve je moralo da bude najbolje.
U stvari, Ijudi nisu verovali da će on, Rojthamer, uopšte
uspeti da kupi zemljište za kupu usred Kobernauservalda,
pogotovo ne da ga kupi s jednom takvom suludom svrhom,
jer su svi, pre svega strućnjaci, smatrali da je gradnja jednog
takvog zdanja kakvo je kupa apsolutno suludo i još uvek je
smatraju za apsolutnu ludost i uvek će je smatrati samo ap-
solutnom ludošću, jer je zemljište na kome je Rojthamer
gradio kupu postalo državna svojina nakon što je oduzeto
prethodnom vlasniku, jednom Habzburgovcu, aristokrati,
tako da je već i sama ideja da se jedno takvo zemljište usred
Kobernauservalda iz državne svojine vrati opet u privatne
ruke, svejedno čije, bila sama po sebi apsurdna i zaista kraj-
nje suluda ideja, a kamoli da se čitavo to zemljište na kojem
je trebalo da se izgradi put koji će voditi do kupe, otkupom
iz državne opet vrati u privatnu svojinu, svejedno čiju, ali je
Rojthamer u najkraćem roku i u potpunoj, unapred dogo-
vorenoj tajnosti, uspeo da stekne posed nad čitavim tim
zemljištem koje je bilo u državnom vlasništvu, na kome je
hteo da izgradi put do gradilišta, a onda odmah i nad veli-
kim komadom zemljišta usred Kobernauservalda, na kome
je hteo da sagradi kupu za svoju sestru, i ubrzo nakon sti-
canja svojine nad zemljištem i kompletnog sređivanja svih
katastarskih formalnosti, počeo je s izgradnjom puta i iz-
gradnjom kupe, okolina je, koliko znam, bila zaprepašćena,
pre svih su Rojthamerova braća i sestra bili kao gromom
pogođeni, oni nisu ni sanjali da bi suluda ideja njihovog
brata mogla da postane stvarnost, da bi suludi Rojthamer

18
mogao da je ostvari, ali morali su da prihvate činjenicu va-
žećih kupoprodajnih ugovora i da prime k znanju početak
izgradnje puta, i, konačno, početak izgradnje kupe, čak su
tada pokušali da ga proglase psihički nesposobnim za pra-
vne poslove i pokrenuli su postupak kojim bi mu poslovna
sposobnost u potpunosti bila oduzeta, ali je tim lekara do-
kazao njegovu apsolutnu normalnost, u svakom slučaju me-
dicinski veštaci koji su se izjasnili protiv Rojthamerovog
mentalnog stanja, i koje su angažovala i platila ih Rojtha-
merova braća, ostali su u manjini u odnosu na veštake koji
su Rojthamera označili normalnim. To što čovek koji u svo-
joj glavi razvija jednu takvu ideju kao što je ideja o izgradnji
kupe, i onda svoje nasledstvo, s kojim inače nije znao šta
da uradi, iskoristi za ostvarenje svoje ideje i realizaciju svog
projekta, izgradnju kupe, i to s najvećom energijom i entu-
zijazmom, još uvek ne dokazuje da je taj čovek lud, čak i
ako većina posmatrača i rodbine veruje da je takav čovek
lud, on jednostavno mora da bude lud, jer normalan čovek
ne bi mogao da potroši toliku svotu novca koju je nasledio
i koja iznosi milione, čak stotine miliona, na jednu takvu
suludu ideju kao što je ideja da se izgradi kupa kakva još
nikad nije izgrađena, i zaista je Rojthamer, koliko znam,
čitavu svotu koju je nasledio uložio u izgradnju kupe, ne
računajući jedan milionski iznos čija mi visina nije bila
poznata, a koji je Rojthamer nameravao da stavi na raspo-
laganje svojoj sestri za ostatak njenog života, upravo oko
te sume svađaju se sada Rojthamerova braća koja žive u Al-
tenzamu, jer je ta suma nakon smrti Rojthamerove sestre
ponovo pripala Rojthameru, a nakon Rojthamerove smrti
njegovoj braći. Na ovom mestu može biti rečeno da je sama
kupa i čitav teren koji joj pripada, dakle sva nepokretna
imovina povezana s kupom, ponovo pripala državi od koje

19
ju je onoliko skupo, ali korektno otkupio, uz uslov da samu
kupu treba pustiti da propadne, nikada i nikome više ne
dozvoliti d a je dotakne i, dakle, potpuno je prepustiti pri-
rodi u koju ju je Rojthamer postavio. Ali o ovim činjeni-
cama neću sad iscrpno govoriti. Tamo gde na zidovima
Helerove mansarde nije bilo dasaka od mekog drveta pre-
trpanih knjigama i spisima o gradnji, zidovi su bili prekri-
veni stotinama i hiljadama planova koji su se, svi do jednog,
odnosili na gradnju kupe, milioni linija i brojeva i cifara
prekrivali su te zidove i kad sam ugledao milione tih linija
i brojeva i cifara, najpre sam pomislio da ću poludeti, ili u
najmanju ruku oboleti gledajući milione tih linija i brojeva
i cifara, ali sam se onda navikao na gledanje tih linija i bro-
jeva i cifara, i kada sam dostigao izvestan stepen smireno-
sti, i nisam više ludeo gledajući te proračune kupe, mogao
sam da počnem s proučavanjem tih zapisa, najpre sam hteo
da prionem na proračune i nacrte na zidovima Helerove
mansarde, zatim pređem na knjige i spise na policama, i na
kraju se latim materijala koji se nalazio u fiokama, a morao
sam, pre svega, da se upoznam sa činjenicom da se u Hele-
rovoj mansardi radilo o duhovnoj građi koja mi je do sada
bila sasvim nepoznata, od koje je Rojthamer konstruisao i
sagradio kupu i sve što je povezano s kupom. Nije se, dakle,
moglo ni pomisliti da ću odmah početi s konkretnim pro-
učavanjem svih tih papira, svakako ne u prvih nekoliko sati
nakon mog dolaska, tako da sam se prvo smestio u Hele-
rovu mansardu, raspakovao svoju torbu, rasporedio ne-
ophodne stvari koje sam poneo, isprobao krevet koji je bio
sveže presvučen i, kao i svi sveže presvučeni kreveti na selu,
odisao zanosnim mirisom okolne prirode. Da je krevet bio
dobar uverio sam se tako što sam seo na njega, zatim sam
okačio svoj kaput u orman, sam u Rojthamerovoj mansardi,

20
slobodno mogu tako da nazovem ovu mansardu, Helerova
mansarda je Rojthamerova mansarda, jer je i Heler nazivao
ovu mansardu Rojthamerovom mansardom, odmah sam
stekao utisak da se nalazim u nekoj odaji za razmišljanje,
sve u toj odaji odnosilo se samo na razmišljanje, onaj ko
uđe ovde prinuđen je da razmišlja, neprekidno razmišljanje
bilo je uslov, nijedan čovek ne bi mogao da izdrži ovde bez
neprekidnog razmišljanja, ni najkraće vreme ne bi mogao
da izdrži, ko ulazi u Helerovu mansardu taj ulazi u raz-
mišljanje, i to u razmišljanje koje se odnosi na Helerovu
mansardu, istovremeno i u Rojthamerovo razmišljanje, i
primoran je tako da razmišlja sve dok je u mansardi, ako
prekine takvo razmišljanje, on istog trena poludi ili bude
mrtav, mislim. Onaj ko ovde uđe prinuđen je da odustane
od svega što je do trenutka svog ulaska u Helerovu man-
sardu razmišljao, da prekine sa svojim prethodnim razmi-
šljanjem, da bi od tog trenutka razmišljao samo ono što je
dopušteno u Helerovoj mansardi, jer nije bilo dovoljno sa-
mo razmišljati da bi se, čak i najkraće vreme, preživelo u
Helerovoj mansardi, to je moralo da bude razmišljanje He-
lerove mansarde, razmišljanje koje se odnosi isključivo na
sve ono što je u vezi s Helerovom mansardom i sa Rojtha-
merom i sa kupom. Dok sam se osvrtao po Helerovoj man-
sardi vrlo brzo sam shvatio da sada u Helerovoj mansardi
moram da razmišljam onako kako mora da se razmišlja u
Helerovoj mansardi, da je u Helerovoj mansardi jedno-
stavno nemoguće razmišljati neko drugo razmišljanje osim
razmišljanja Helerove mansarde, pa sam odlučio da se po-
lako upoznam s propisima razmišljanja koji ovde vladaju,
da ih prethodno proučim, kako bih mogao da razmišljam u
skladu s tim propisima razmišljanja, onome ko je tek ušao
ovde u Helerovu mansardu, pritom potpuno nespreman za

21
taj preokret, mislio sam, nije nimalo lako da se tim propi-
sima povinuje i potčini i da napreduje unutar tih propisa
razmišljanja. Sve u Helerovoj mansardi bilo je Rojthame-
rovo, čak sam otišao toliko daleko da sam rekao da je man-
sarda Rojthamer, iako glava ipak mora da se čuva takvih
procena, ja sam čitavu svoju egzistenciju prepustio toj pro-
ceni čim sam kročio u Helerovu mansardu. Ovde, u He-
lerovoj mansardi, od poslednjeg Rojthamerovog boravka
Heler nije menjao ništa, Rojthamer je, saznao sam u među-
vremenu od Helera, nakon sahrane svoje sestre u Altenza-
mu, na koju je, kao što sam takođe sada saznao, nerado
otišao, naravno, ne zbog svoje sestre, već nerado zbog svoje
braće, obučen u crno, kako kaže Heler, kako nikada još nije
bio obučen, jer Rojthamer se, kaže Heler, samo jedan jedini
put u životu obukao u crno, bez obzira na to koga su sah-
ranjivali, Rojthamer se nikada nije obukao u crno, jedino
se na sestrinoj sahrani pojavio u crnoj odeći, u toj crnoj
odeći izgledao je veoma elegantno, kaže Heler, on se, dakle,
u toj elegantnoj crnoj odeći pojavio u Helerovoj kući i ćutao
u Helerovoj trpezariji, uporno je ćutao, kao što je Heler
rekao, ništa nije hteo da jede i ništa da pije i on, Heler, ste-
kao je utisak da je Rojthamer sada, kad je njegova sestra
mrtva i sahranjena, i sam pri kraju, osim što je još bio živ,
ipak je još uvek bio živ, ali je, zapravo, osećao da je već mrtav,
jer mu je sestra, za koju je sagradio kupu, bila sve, pored
njegove nauke, pored njegove prirodne nauke koju je, kao
što je već rečeno, predavao na Kembridžu, istovremeno je
i proučavao, ali sada, rekao je Heler, on je izgledao kao što
može da izgleda jedan učen čovek koji je odjednom smrtno
ranjen, i još je za Rojthamera rekao da je posle sahrane svo-
je sestre ostavljao utisak ne samo iscrpljenog, nego mrtvog
čoveka, Rojthamer je već kao mrtav, ne samo iscrpljen ili

22
potpuno iscrpljen čovek ušao u Helerovu kuću i dva sata
sedeo dole u trpezariji, njegova, dakle, Helerova žena po-
nudila mu je da jede i pije, ali nije uzeo ništa, iako je ranije
nikada nije odbio, posle tri sata uzeo je čašu vode koju je
naiskap popio, ništa drugo, pa je nastavio da sedi dole u
trpezariji sve do duboko u noć, ćuteći, i on, Heler, nije se
usudio da kaže bilo šta, nije se usudio ni da ćuti, u tom
stanju, rekao je Heler, koji je veoma dobro mogao da mi
opiše to stanje, ali ne i da ga objasni, svaki put kad je pričao
o Rojthameru, Heler je mogao sve dobro da opiše, ali ne i
da objasni, ali njemu, Heleru, nisu bile potrebne reči da bi
se izrazio i objasnio šta god i gde god je bilo potrebno da se
nešto objasni, Helerov način da nešto učini jasnim najbolje
mu je polazio za rukom kada bi pribegao ćutanju, u tom
stanju, dakle, Rojthamer je čitavu noć sedeo u trpezariji i
nije želeo da se povuče u mansardu, rekao je Heler, ver-
ovatno od tog trenutka nije više želeo da se vrati u svet koji
je za njega značila mansarda, naime u svet koji mu je značio
sve. Oko ponoći je Helerova žena umotala ćebe oko Rojtha-
merovih nogu jer je iznenađa veoma zahladnelo, čemu se
on, Rojthamer, nimalo nije opirao, rekao je Heler, a onda,
oko četiri sata noću, Rojthamer je ustao i ćutke se popeo u
mansardu, gde je nepomično stajao nekoliko trenutaka. U
mansardi ništa više nije dirao, rekao je Heler, nije više do-
takao nijedan predmet. Kako je sada, tako je bilo i onda. Ni
ja u mansardi ništa nisam dirao, rekao je Heler. Onda je oti-
šao i ništa više nisu čuli o njemu. Vest o njegovoj smrti nije
ga iznenadila, rekao je Heler, sve je na Rojthameru te pos-
lednje večeri i te poslednje noći ukazivalo na smrt, njemu,
Heleru, je te noći, tokom tog poslednjeg susreta s Rojtha-
merom, bilo jasno, da on, Rojthamer, neće još dugo živeti.
Ja više ne postojim, bilo je navodno poslednje što je Rojtha-

23
mer rekao Heleru. Ja sam se s Rojthamerom još jednom
sreo u Londonu, došao sam po njega, nakon što mi je pos-
lao telegram, na stanicu Viktorija, i odvezao sam ga u nje-
gov stan gde mi je pričao o sahrani svoje sestre, onim svo-
jim kratkim rečenicama koje nisu podnosile protivljenje.
Ovde, u Helerovoj mansardi, jasno sam opet mogao da
vidim Rojthamera jer je zaista bio prisutan, jasno sam ga
video i čuo šta je rekao kad sam ga ugledao, iako u stvar-
nosti nije bio prisutan, toliko sam bio svestan njegovog pri-
sustva dok sam posmatrao njegove stvari, dok sam udisao
vazduh koji je on, kao ja sada, udisao u mansardi poslednjih
godina, dok sam mislio misli koje je on uvek mislio i koje
sada ja mislim, dok sam osećao čitavu atmosferu Helerove
kuće koja je Rojthameru postala navika u godinama u ko-
jima se oslobodio Altenzama, i sebe sve više, i onda se u
potpunosti predao isključivo kupi, u stvari, Rojthamer mi
je često govorio da su mu atmosfera u Helerovoj kući i
okolnosti Helerove atmosfere, kao i mišljenje koje je ne-
posredno povezano s Helerovom atmosferom i okolno-
stima Helerove atmosfere postali jedina i jedino značajna
neophodnost, bez obzira na to gde je boravio tokom tih
poslednjih godina koje su ga, s jedne strane vezale za En-
glesku gde je predavao, za univerzitet Kembridž, a s druge
strane za Kobernauservald, gde je odlučio da sagradi kupu,
bez obzira dakle gde je boravio tokom tih poslednjih go-
dina, da li u Engleskoj ili u Austriji, u jednom engleskom
mestu, s velikom odlučnošću i prisutnošću duha, ili pak u
drugom, austrijskom, s velikom privrženošću i ljubavlju,
mada i sa isto tako velikim prezirom i odvratnošću, s me-
šavinom nepoverenja i razočaranja koje se graničilo s mr-
žnjom i koje je uvek osećao prema toj svojoj domovini, i
koje je, takođe, vrlo često s izuzetno oštrom razumnošću

24
prevazilazio, jer da je s jedne strane voleo Austriju zato što
je bila njegova postojbina, bilo je jednako jasno kao i to da
ju je mrzeo, zato što ga je čitav život samo povređivala i
uvek ga je, kad god mu je bila potrebna, odbacivala, ljudima
poput Rojthamera ona nije dopuštala da joj se približe, Iju-
di, karakteri poput Rojthamera, u suštini nemaju šta da
traže u jednoj takvoj domovini kakva je njegova i moja do-
movina, u jednoj takvoj zemlji oni ne mogu d a se razvijaju
i neprekidno su, takođe, svesni te nemogućnosti razvoja,
jednoj takvoj zemlji potrebni su ljudi koji se neće pobuniti
protiv bestidnosti jedne takve zemlje, protiv neuračunlji-
vosti jedne takve zemlje i takve države, jedne takve države
koja, kao što je Rojthamer uvek iznova govorio, predstavlja
javnu pretnju, sasvim propale države u kojoj vladaju još
samo haotične, ako ne i najhaotičnije prilike, ta država na
svojoj savesti ima mnoštvo ljudi poput Rojthamera, ima
jednu sasvim prostačku i podlu istoriju na svojoj savesti, ta
perm anentna izopačenost i prostitucija u obliku države,
kao što je Rojthamer uvek iznova i ravnodušno govorio s
urođenom postojanošću svog suda koji se zasnivao is-
ključivo na iskustvu, jer Rojthamer nije prihvatao nijednu
drugu vrednost sem vrednosti iskustva, kao što je uvek iz-
nova govorio kad bi se došlo do granice podnošljivosti koja
se odnosila na ovu zemlju i na ovu državu, podlost i niskost
te države i javnu pretnju koju predstavlja on nije mogao da
objasni u samo nekoliko reči, za jednu ozbiljnu analizu i
jedan naučni rad na tu temu nedostajalo mu je, međutim,
vremena, jer je bio usredsređen na svoju glavnu temu, pri-
rodnu nauku i kupu, on sem toga nije glava koja bi se is-
crpljivala političkim raspravama, nikada se nije iscrpljivao
političkim ili opštepolitičkim raspravama, takve stvari pre-
puštao je drugim glavama, ilip ak čelima i potiljcima koji su

25
za to bili prikladniji, ali je s vremena na vreme bio prinuđen
da iznese svoj sud o zemlji svog porekla i državi kojoj je pri-
padao, dakle Austriji, o toj najpogrešnije shvaćenoj zemlji
na svetu, o toj zemlji s najvećim problemima u čitavoj svet-
skoj istoriji, s vremena na vreme on se ipak izlagao opasno-
sti izražavajući svoje mišljenje o Austriji i Austrijancima, o
toj državi koja je ekonomski propala više nego ijedna druga,
0 tom narodu koji je ekonomski upropašćen više nego ije-
dan drugi, državi u kojoj, pored njene urođene maloum-
nosti, nije ostalo ništa drugo sem licemerja, i to licemerja u
svim mogućim oblastima državne vlasti i državne politike,
to nekadašnje središte Evrope, prema Rojthamerovim reči-
ma, nije više ništa drugo nego duhovno-istorijski i kulturno-
istorijski ostatak od rasprodaje, neprodata državna roba
koja je svom državljaninu nudila samo još drugi i treći i
četvrti, i u svakom slučaju uvek samo poslednji izbor, samo
ostatke, Rojthamer je od samog početka znao, kao što sam
znao i ja, da je u toj državi i u toj zemlji nemoguće odrastati
1 razvijati se, svejedno pod čijim patronatom, ta država i ta
zemlja, rekao je Rojthamer, ne čine ništa za razvoj jednog
čoveka od duha, ovde se svi znaci duhovne snage odmah
pretvore u sve znake duhovne slabosti, ovde su sva nasto-
janja da čovek ide dalje, da raste i napreduje uzaludna, svu-
da, na koju god stranu da upravimo svoj pogled i svoj razum
i svoja nastojanja, ne vidimo ništa osim propasti svih na-
stojanja da se ovde ide dalje, raste i napreduje, da se razvija,
austrijski čovek je već u trenutku svog rođenja jedan propao
čovek i mora da shvati da se mora predati ako ostane u toj
zemlji i u toj državi, svejedno pod čijim patronatom, on
mora da odluči da li želi da ostane tu i da propadne, stareći
u bedi i ništa ne postigavši u vlastitoj državi i vlastitoj ze-
mlji, da li želi otvorenih očiju da posmatra taj jezivi proces

26
odumiranja sopstvenog duha i sopstvenog tela, da li želi da
se pomiri sa doživotnim nazadovanjem ako ostane u ovoj
državi i u ovoj zemlji, ili pak želi, što je pre moguće, da
ustane i ode i spasi sebe tim što bržim ustajanjem i odlas-
kom odatle, da spasi svoj duh, svoju Iičnost, svoju prirodu,
jer ako ne ode odatle, rekao je Rojthamer, on u ovoj zemlji
propada, i ako nije sklon niskosti onda će u ovoj zemlji i u
ovoj državi postati sklon niskosti, i ako nije podla i bestidna
priroda, onda će u ovoj zemlji i u ovoj državi postati niska
i podla priroda i niska i podla kreatura, prema tome čovek
mora, od samog početka, od prvih trenutaka kada počne
da misli, da beži iz ove zemlje i iz ove države, i što pre čovek
umnih sposobnosti okrene leđa ovoj zemlji i ovoj državi,
tim bolje, pobeći, ostaviti sve što je ova država, sve što čini
ovu zemlju, otići bilo kuda, pa makar i na kraj sveta, mora
da kaže sebi jedan takav čovek, ni pod kojim uslovima ne
ostajati tu gde nema čemu da se nada, a ukoliko ima, onda
to može da bude samo ono najbednije i ono što uništava
duh i razara glavu, i ono što ga stalno prisiljava na niskost
i na podlost, da ga ovde sve večito pritiska, večito ocrnjuje
i poriče ga, i da je ovde u svojoj austrijskoj zemlji uvek izlo-
žen sveukupnom nerazumevanju i sveukupnom klevetanju,
izložen dakle propasti i smrti, i prema tome uništenju svoje
egzistencije. Ukoliko jasno pogledamo, vidimo da Rojtha-
mer nije imao drugu mogućnost osim da napusti tu svoju
domovinu što ovu počasnu titulu, koja je još uvek počasna
titula, nimalo ne zaslužuje, jer ta takozvana domovina, za
njega, kao ni za mnoge druge koji potiču iz nje, nije zapravo
ništa drugo nego najužasnija doživotna kazna njegove eg-
zistencije za nevinost što je uopšte rođen, čovek kao što je
Rojthamer neprekidno oseća to kažnjavanje od strane svoje
domovine zbog nečeg za šta nije kriv, jer nijedan čovek ne

27
može biti kriv zato što se rodio, ali Rojthamer je veoma ra-
no, u stvari još u najranijem detinjstvu koje je proveo u Al-
tenzamu, zajedno sa svojom braćom i sestrom, uspeo da
shvati da mora pobeći što je brže moguće i bez oklevanja,
da ne bi propao kao što su, na kraju krajeva, propala njego-
va braća i sestra, jer ne postoji ni najmanja sumnja da je
Austrija upropastila njegovu braću i sestru, starijeg brata
upropastio je Altenzam, upropastile su ga okolnosti karak-
teristične za Altenzam i prilike koje vladaju u Altenzamu i
koje su u Altenzamu oduvek vladale, a Rojthamerov stariji
brat ni jedan jedini put nije pokušao da ostavi Altenzam,
njegov razvoj tekao je na način karakterističan za Alten-
zam, on se već od prvog trenutka bez reči prepustio pro-
cesu odumiranja u Altenzamu, procesu koji nije ništa drugo
sem odumiranje, nikada nije pokušao da se otrgne iz Al-
tenzama, da se odrekne Altenzama, jer za to jednostavno
nije imao snage, tom starijem bratu koga sam poznavao od
ranog detinjstva, kao što sam poznavao i Rojthamerovog
mlađeg brata, uvek je nedostajala hrabrost i odlučnost, da-
kle odlučnost duha, taj red pod maskom nereda koji je uvek
dominirao u Altenzamu, to egzaktno ostvarenje procesa
odumiranja jednog ogromnog poseda, taj stariji brat je jed-
nostavno prihvatio, jer su njegovi roditelji očekivali to od
njega i on je odrastao u Altenzamu kao što su i svi drugi
uvek odrastali u Altenzamu, i on je postao ono što su po-
stali i svi drugi u Altenzamu, jedan tipični Altenzamac je
ono što je on postao, neko ko u suštini ne poznaje ništa dru-
go i ne prihvata ništa drugo sem Altenzama, neko ko se
probudio s Altenzamom i ko će, nakon što proživi Alten-
zam, s Altenzamom i umreti. A Rojthamerov mlađi brat
uvek je slušao starijeg brata, mlađi je bio još slabiji i još krž-
ljaviji od starijeg, i njih dvojica su zajedno činili, u stvari,

28
jednu doživotnu zajednicu smrti u Altenzamu, iako su nad-
živeli Rojthamera, svog srednjeg brata, kao što su nadživeli
i svoju sestru koja je umrla zbog kupe, oni su dakle nad-eg-
zistirali i nad-vegetirali svoju sestru i svog srednjeg brata,
Rojthamera; kada odem u Altenzam, za šta uopšte nemam
volje, vidim njih dvojicu kako i dalje tamo vegetiraju, kako
i danas, kao dva preostala Altenzamca, nisu nimalo dru-
gačiji u odnosu na to kakvi su oduvek bili, slika i prilika Al-
tenzama, i upravo toj slici i prilici Altenzama Rojthamer se
uvek opirao, kao što je rekao, njegov život, njegova egzisten-
cija, sav njegov trud da preživi bili su, u suštini, uvek samo
opiranje Altenzamu, sve samo da se ne preda Altenzamu,
sve samo da se ne zaglibi u Altenzamu, ovako, verovatno,
mora da je uvek i o svemu mislio, bez te misli verovatno ni
najmanja njegova misao, ni najmanja njegova ideja nisu bile
moguće, mislim, samo da ne postanem slika iprilika Alten-
zam a kao moja braća, jer Rojthamer, zapravo, nikada ne bi
bio sposoban za takav duhovni rad koji nam je ostavio kao
svoju zaostavštinu, svi ti njegovi spisi, čak i oni najmanji i
naizgled najbeznačajniji, potvrđuju tu Rojthamerovu misao
koju je mislio čitav život, da ne zaglavi u Altenzamu, čitav
život i tokom čitave teške egzistencije nije imao ništa važ-
nije u svojoj glavi nego da se reši Altenzama, jer rešiti se
Altenzama i to potpuno svesno i radikalno se rešiti Alten-
zama, značilo je moći misliti bez Altenzama, misliti svoje
mišljenje, jer bi to konačno bilo mišljenje bez Altenzama,
iako ono ne bi bilo moguće bez Altenzama, budući da je
Altenzam i poreklo iz Altenzama i neprekidna povezanost
njegove persone i ličnosti i duhovne nauke sa Altenzamom
bilo zaista neophodno da bi mogao da misli upravo ona-
ko kako je mislio i radio, daleko od Altenzama, izvan Alten-
zama i bez povratka Altenzamu. Njegova braća su od sa-

29
mog početka bila određena da ostanu u Altenzamu, da se
u Altenzamu prilagode svojoj propasti u Altenzamu, niko
u stvari i nije očekivao ništa drugo od njih, niti je bilo ko
primetio da je obojicu, zbog toga što su ostali u Altenzamu,
Altenzam postepeno i sa sve većim intenzitetom uništavao,
iako su još uvek živi, njih je Altenzam već odavno uništio,
kao što Rojthamera nikada nije uništio, mada ga je uvek os-
labljivao, jedino je sestra bila izuzetak. Za nju je Rojtha-
mera vezivala najveća moguća ljubav za kakvu je čovek
poput njega bio sposoban, i vrhunac te ljubavi je njegov
plan da za nju sagradi kupu koju je onda i započeo i ostva-
rio i završio je. Ali da biće kakvo je bila Rojthamerova se-
stra ne može da izdrži jedno takvo stanje kao vrhunac, obi-
stinilo se činjenicom da ona danas više nije živa. Ali o tome
kasnije. Da mora otići iz Altenzama, Rojthamer je shvatio
još kao dete koje je razmišljalo glavom odrasle osobe i koje
se uvek odvajalo od ostalih u Altenzamu, kao da se sprema-
lo za napuštanje Altenzama, sve na njemu je još od naj-ra-
nijeg detinjstva ukazivalo na to da će otići iz Altenzama i u
potpunosti ostaviti Altenzam iza sebe, jer način na koji je
on razmišljao nije bio moguć s Altenzamom i bez odva-
janja od Altenzama. I to odvajanje mora da bude zaista ra-
dikalno, govorio je sebi još veoma rano, i onda, kada je
odlučio da se odrekne ne samo Altenzama, već i Austrije,
on je izveo najradikalnije moguće odvajanje od Altenzama
i od Austrije. Jer ako se nekada vratim, a iskušenja da se jed-
nom ponovo vratim ne mogu biti veća, uništiću sve što sam
postigao, zapisao je, predaću se slabosti koja za mene nije
ništa drugo nego smrtonosna slabost, u trenutku ću se naći
u slaboumnosti od koje sam do dana današnjeg uspevao da
pobegnem. Altenzam je uvek doživljavao kao slaboumnost,
a one koji su živeli u Altenzamu, svoje rođake, kao slabo-

30
umne u toj slaboumnosti i ničega se nije toliko bojao kao
povratka u tu slaboumnost i tim slaboumnima. Pa čak i ako
je tortura biti odsutan i nastaviti ono što si započeo, na-
predovati u tome, želeti neprekidno da poboljšaš stanje
uma, najveća tortura, i ako je teškoća pustiti korenje tako
daleko od kuće, u takozvanoj tuđini, najveća i najdepresiv-
nija teškoća, ja se više neću vratiti u to stanje slaboumno-
sti i tim slaboumnima u Altenzam i u Austriju, zapisao je.
Mnoge njegove beleške iz tog perioda privukle su mi pa-
žnju već u prvima satima nakon mog ulaska u Helerovu
mansarđu, ali nisam nameravao da se odmah usredsredim
na Rojthamerovo duhovno stanje. Bio sam svestan da bi
brzopleto prodiranje u Rojthamerovo duhovno stanje
moglo da bude opasno, da bih morao obazrivo i veoma
pažljivo da mu pristupim, vodeći računa pre svega o vla-
stitom duhovnom stanju koje je, takođe, uvek jedno krhko
stanje nemoći, pomislio sam u tim prvim trenucima i pr-
vim satima dodira sa Rojthamerovim spisima. Toj gomili
papira iz Rojthamerovog pera i uma, koju sam doneo u He-
lerovu mansardu, prišao sam s oklevanjem i snebivajući se,
jer sam u potpunosti bio svestan da je opasnost od možda
suviše brzog i nepažljivog pristupa Rojthamerovim spisima,
čitavoj njegovoj zaostavštini koja mi je pripala odlukom
suda, bila velika, da moram oprezno da pristupim tom po-
slu, jer mi je bilo jasno da su moje duhovno stanje i čitava
moja konstitucija izuzetno osetljivi na svaku mogućnost
povređivanja koje bi Rojthamerovi papiri mogli da izazovu.
Ali ugrabio sam priliku koja se javila zbog moje upale pluća,
prosto rečeno te iznenadne višemesečne bolesti razmišlja-
nja, da se odmah, a ne tek kasnije, posvetim Rojthamerovoj
zaostavštini, jer sam se prvobitno plašio da se Rojthamero-
voj zaostavštini posvetim odmah, zato što sam znao koliko

31
sam bio ranjiv u tako lošem zdravstvenom stanju, ne samo
što se tiče mog tela, bio sam suviše slab da bih smeo da se
suočim s Rojthamerovim duhovnim svetom, budući da
sam znao koliko sam uvek bio osetljiv na Rojthamerove
ideje i dostignuća, jer sam se zaista ponekad potpuno pre-
davao tim Rojthamerovim idejama i dostignućima, ono što
je Rojthamer mislio, mislio sam i ja, ono što je on ostvario,
verovao sam da moram da ostvarim i ja, ponekad sam to-
liko i u potpunosti bio obuzet njegovim idejama i čitavim
njegovim mišljenjem, da sam se odricao vlastitog mišljenja
koje je, kao i svako mišljenje, bilo vlastito, nezavisno i po-
kretalo samo sebe, tokom dugih perioda mog života, a pre
svega u Engleskoj, gde sam otišao verovatno samo zato što
je Rojthamer bio tamo, ja uopšte više nisam bio u stanju da
mislim svoje misli, već samo Rojthamerove misli, i sam
Rojthamer je veoma često primećivao i smatrao neobjaš-
njivim, a samim tim i nepodnošljivim, što mora da primeti
da sam bio podvrgnut, u najmanju ruku, ako ne i sasvim
podložan njegovom mišljenju, prateći svaki tok njegovih
misli, kud god on vodio, da se u svom razmišljanju uvek
nađem tamo gde i on u svom, i upozorio me je da bi trebalo
da pripazim da se ne predam u potpunosti, jer jedan mis-
leći čovek koji ne misli više svoje misli, već misli drugog,
misli kojima se divi ili kojima ne mora da se divi, ali koje
silom ovladaju njime, takav čovek je u stalnoj opasnosti da
se zbog mišljenja misli drugog čoveka umesto mišljenja
svojih misli, ubije, da bude uništen. Dok sam bio u Engles-
koj, ja veoma dugo nisam mogao da mislim svoje misli,
uvek sam mislio samo Rojthamerove misli, tako da sam se,
u stvari, tokom tog dugog perioda u Engleskoj, odrekao
sebe. Budući da je moje mišljenje bilo zapravo Rojthame-
rovo mišljenje, ja sve to vreme jednostavno nisam posto-

32
jao, bio sam ništa, Rojthamerovo mišljenje u koje sam od-
jednom i, čak i za samog Rojthamera, nesagledivo bio
uvučen u tako dugom periodu, mene je izbrisalo. To stanje
izbrisanosti koje je izazvalo Rojthamerovo mišljenje trajalo
je, verovatno, sve do Rojthamerove smrti, i tek sada, zah-
valjujući dolasku u Helerovu mansardu, vidim da sam po-
novo sposoban za vlastito mišljenje, pomislio sam. Sada,
nakon toliko dugo vremena, pomislio sam, ponovo sam u
stanju da sebi stvorim jasnu sliku o predmetima koje vidim,
a ne sliku koju je Rojthamer sebi stvorio o slikama koje smo
on i ja gledali. Ulaskom u Helerovu mansardu iznenada
sam izašao iz svog dugogodišnjeg zatočeništva, zapravo iz
zatvoreništva i utamničenosti u Rojthamerovim mislima.
Sada, prvi put posle dugo vremena, gledam Rojthamera so-
pstvenim očima, i u isti mah moram da mislim kako Rojt-
hamera verovatno nikada do sada nisam gledao sopstvenim
očima. Takav čovek i takav karakter i takav talenat za egzi-
stenciju kao što je Rojthamer, pomislio sam, morao je na
određenoj tački svog razvoja, na onoj najvišoj u stvari, da
stane, morao je da se zaustavi uz prasak, da se rasprsne. Jer,
pitam se, s kojim redom veličine imam posla kada se bavim
Rojthamerom, glavom koja je spremna i prinuđena da u
svemu ide do krajnjih granica i koja je u toj interakciji kao
duhovnoj povezanosti sposobna za sve, za vrhunska dosti-
gnuća, kada se bavim glavom koja usmerava svoj vlastiti ra-
zvoj, razvoj svog karaktera i unapred urođeni mentalni sklop
do krajnje tačke i krajnje granice i u najvišem stepenu, i uz
to još razvija svoju nauku do krajnje granice i do krajnje
tačke i u najvišem stepenu, i uz to onda razvija još svoju
ideju o izgradnji kupe za svoju sestru isto tako do krajnje
tačke i u najvećoj meri i do krajnje granice, i uz to je još i
sposobna da sve objasni krajnje koncentrisano i u najvećoj

33
meri i do krajnje granice svojih duhovnih moći, i da sve ono
što ta glava zapravo jeste sabere u jednu jedinu krajnju ta-
čku i dovede do krajnje granice svojih duhovnih moći i
svoje nervne napetosti i koja je, zaista, na najvišem stepenu
takvog širenja i skupljanja i svaki put potpune koncentri-
sanosti, morala konačno da se raspadne. On je sebe i svoju
glavu oslobodio od Altenzama i od Austrije da bi mogao
da postigne taj najviši stepen koncentracije, i u njemu je
oduvek postojala želja da dosegne taj najviši stepen kon-
centracije, u svemu i u svakom aspektu svog bića, ta želja za
koncentracijom, za dostizanjem krajnje granice bila je nje-
gova najistaknutija osobina, on se praktično odrekao svega
što je ikad bio da bi postigao sve ono što nije bio i što je nad-
ljudskim naporima na kraju postao. Ne srećemo često i,
moram da priznam, verovatno nikada više u svom životu
nećemo sresti čoveka poput Rojthamera, koji, prepoznavši
samu mogućnost za to, čini sve što može da bi ostvario
najveći učinak svog bića, koji, kada jednom zakorači u neku
naučnu disciplinu, onda tu disciplinu svakog dana i u sva-
kom trenutku u sebi pretvara u najvišu moguću koncentri-
sanost i sve intenzivnije mora da je pretvara u jednu takvu
najvišu moguću koncentrisanost, njemu odjednom ne pre-
ostaje ništa drugo nego da dovede svoje moći do perfek-
cije, sve drugo mu postaje nemoguće, on neprekidno pred
očima ima svoju najvišu mogućnost i ništa više ne vidi od-
vojeno od nje, i ako je posredi takav izuzetan talenat za život
i, dakle, za prirodnu nauku kakav je bio Rojthamer, onda ta
neprekidna i doživotna koncentrisanost znači neprekidnu
i doživotnu utamničenost u jednom takvom izuzetnom ta-
lentu za život i, dakle, za prirodnu nauku, zato što takav
čovek od određenog trenutka ne živi ništa drugo sem svoje
nadarenosti koja je usmerena prema njegovom cilju, koji

34
mu je, kada ga je iznenađa uvideo postao njegov jedini mo-
tiv i važniji od svega, odjednom takav čovek egzistira samo
još u opiranju svemu onome što bi moglo da mu stane na
put ili makar poremeti dostizanje i konačno ispunjenje nje-
govog cilja, opirući se svemu, ne upuštajući se ni u šta dru-
go sem u ono što je od koristi njegovom cilju, takav čovek
ide svojim, naravno, sve usamljenijim i bolnijim putem,
putem kojim takav čovek, u svakom slučaju, mora uvek da
ide sam i bez ičije pomoći, ali Rojthamer je toga postao sve-
stan još veoma rano, odjednom je ostavio sve iza sebe, pre
svega sve ono što ima veze s Altenzamom i okolinom Alten-
zama i, prema tome, čitavu svoju fizičku i duhovnu rod-
binu u kojoj je iznenada prepoznao najveću prepreku za
svoj cilj, odrekao se svega onog čega drugi, njegova braća i
sestra i ostala rodbina nisu bili spremni i sposobni da se
odreknu, navike priviknutosti na Altenzam, navike na aus-
trijski mehanizam priviknutosti, navike na sve ono što je
bilo poznato i sa čime su se rodili, odustao je od svega onog
od čega drugi nisu odustali, on je neprekidno mislio samo
na to da odustane, da ostavi iza sebe sve ono od čega drugi
nisu odustali i nisu ostavili iza sebe, sve što je trebalo da
radi bilo je samo da posmatra šta drugi rade ili ne rade, pa
da i sam to uradi ili ne uradi, njihovi propusti bile su nje-
gove aktivnosti, njegove aktivnosti bili su njihovi propusti,
jednostavan mehanizam koji je bio odlična priprema još u
najranijem detinjstvu, tim stalnim posmatranjem svega oko
sebe, stalnim ispitivanjem i prihvatanjem i odbacivanjem
svega sem svoje persone, sem svog karaktera, svog uma, jer
je oduvek bio drugačiji od svega i od svih, i tako je tim stal-
nim posmatranjem svega i svih postigao još veći stepen lu-
cidnosti, video je da mora da krene drugačijim pravcem
nego ostali, da ide drugačijim putem nego ostali, da vodi

35
drugačiji život i drugačiju egzistenciju od ostalih i drugačije
od ostalih, čime su mu se, u stvari, ukazale potpuno dru-
gačije mogučnosti nego ostalima i, kao drugačiji, vreme-
nom se sve više potčinjavao jednom sasvim posebnom, samo
njemu svojstvenom i urođenom ritmu u kojem je obrazo-
vao samog sebe, Rojthamer je veoma rano shvatio ono što
su drugi shvatili kasno ili nisu shvatili nikada, i najistaknu-
tije obeležje njegovog odnosa prema drugima bilo je uvek
potpuno neshvatanje, odakle je proishodilo i neprekidno
nerazumevanje, svi su se uvek dobro razumeli međusobno,
ali njega nisu razumeli nikada, čak i sada, nakon njegove
smrti, oni ga ne razumeju. U suštini, oni nikada nisu stvar-
no spoznali njegov razvoj, jer ono što su oni spoznali kao
njegov razvojni put bilo je nešto sasvim drugačije od nje-
govog stvarnog razvojnog puta, on je uvek išao drugačijim
putem, kao što je uvek sledio drugačije misli nego što su
oni pretpostavljali, oni nikada nisu shvatili Rojthamerovu
prirodu koja se suštinski razlikovala od prirode svih osta-
lih, ono što su videli, kad bi ga posmatrali, bilo je uslovljeno
isključivo njihovom glavom, što znači njihovim osećajem,
njihovom ograničenom sposobnošću opažanja, ali Rojtha-
merov razvoj bio je drugačiji, oni su videli svog brata (ili
sina) upravo onako kako su bili sposobni da ga vide, a ne
onako kakav je bio, zato što su ga videli onako kako su hteli
da ga vide, ne onako kakav je stvarno bio, pa čak ni njegova
sestra, koju je voleo kao ni jedno drugo biće na svetu, nije
videla istinu i stvarnost tog izuzetnog čoveka kad bi se s
njim srela i došla u dodir. Oni su gledali Rojthamera pom-
račenim pogledom kada je trebalo da ga gledaju pogledom
bez predrasuda, koji jedino može da vidi istinu i stvarnost,
i tako su večito i tokom čitavog njegovog života pred so-
bom videli čoveka drugačijeg od njega, videli su ga onakvog

36
kakav su hteli da on bude, kao nekog kojim bi mogli da vla-
daju, čak i ako im je povremeno bio čudan ili im povre-
meno nije bio čudan, u suštini nimalo kao jednog od njih,
jer bi jednog takvog, kao što su mislili, videli jasno. Ništa
više ne bi voleli nego kad bi mogli da ga odstrane iz svog
sveta, ali on je sada postao glavni naslednik svojih roditelja
nakon što je isplatio druge, jer je njegov otac za naslednika
Altenzama izabrao njega, a ne njegovog starijeg brata koga
je otac na perverzan način hteo da ponizi, kao što sada
znam, otac je sasvim svesno hteo da uvuče svog srednjeg
sina u katastrofu ako mu prepiše Altenzam, očeva ideja bila
je da za naslednika Altenzama izabere upravo onog sina
koji nimalo nije bio za Altenzam, čega je on, otac, bio sve-
stan, sina koji ne samo da je bio potpuno neprikladan za
Altenzam, već koji je naprosto svojski mrzeo Altenzam, o
činjenici da je Rojthamer trebalo da preuzme Altenzam i
da isplati svoju braću i sestru mogla bi da se napiše čitava
disertacija, ali ja nisam nadležan za to, Rojthamer je prema
poslednjoj volji svoga oca trebalo da preuzme Altenzam, a
ostale, koji su svim svojim bićem bili vezani za Altenzam,
da isplati, njihov otac nije im priznao čak ni pravo da stanu-
ju u Altenzamu, samo pravo da budu isplaćeni, ništa drugo,
verovatno je Rojthamerov otac, tako bar mislim, smerao da
uništi Rojthamera kad Altenzam ostavi njemu, a ne drugi-
ma koji su voleli Altenzam, već njemu koji ga je mrzeo, i u
isti mah da uništi i Altenzam, jer su takva ideja i takva de-
struktivna odluka savršeno odgovarale figuri i životnim pri-
likama Rojthamerovog oca, ako nakon svoje smrti Altenzam
ostavim srednjem sinu, verovatno je tako stari razmišljao,
ima da uništim ne samo srednjeg sina koga sam oduvek
hteo da uništim, već ću istovremeno uništiti i Altenzam
koji ionako nameravam da uništim, a osim toga, razoriću i

37
živote ostale dece, jer ništa nije više odgovaralo konceptu
ovog čoveka, nego da uništi svoje potomstvo i u isti mah
svoje poreklo, odnosno da sa potomstvom uništi i Altenzam,
a odluka da Altenzam ostavi srednjem sinu, bila je garan-
cija za to, i zaista su Rojthamerova braća i sestra za najkraće
moguće vreme potrošili imetak koji im je bio isplaćen i os-
tali bez ičega, upućeni na velikodušnost i beskrupuloznost
svog brata koji bi ih iz njemu svojstvenog osećaja za istinu,
pravičnost i doslednost uništio ako bi ih proterao iz Alten-
zama za koji su vezani svim svojim bićem, ali on im je pru-
žio utočište i sklonište u Altenzamu, dao im je mogućnost
da tamo borave i egzistiraju, sav prihod od poljoprivrede u
Altenzamu odlazio je u njihove džepove, a taj prihod, s ob-
zirom na ogromno prostranstvo imanja i njegovu produk-
tivnost, nije bio zanemarljiv, u čitavoj okolini Altenzama
nije postojalo gazdinstvo s tako visokim prinosom, sve i kad
bi se išlo nekoliko stotina kilometara daleko, Rojthamer se
odrekao tog prihoda i morao je čak da kao upravnika trpi
jednog rođaka za koga je znao da se uortačio s njegovom
braćom, ne s njim, jednom se i sam zapitao, kao što vidim
iz njegovih beleški, zar se takva velikodušnost ne graniči s
glupošću, ali način na koji je Rojthamer postupao i od-
lučivao uvek je bio u skladu s njegovim karakterom. Braća
nisu imala ništa i koristila su zemlju svoga brata, a sestra je
s vremena na vreme izveštavala o aktivnostima braće, uvek
usmerenim protiv njihovog brata koji je u Engleskoj po-
dučavao ili proučavao, ili bio opsednut nekom idejom. To-
kom izgradnje kupe braća su najverovatnije ojadila svog
brata za nekoliko miliona, ali Rojthamer nije hteo da prizna
da je znao šta su radila njegova braća, pustio je da se stvari
odvijaju svojim tokom, odavno već nije mario ni za Alten-
zam, ni za sudbinu svoje braće u Altenzamu. Samo su ne-

38
razumevanje i odbojnost postojali između moje braće i
mene, ništa drugo, čitam, kao vonj truleži ostavio sam iza
sebe Altenzam i svoje poreklo. Ovde, u Helerovoj mansardi,
Rojthamer je i tokom najnapornijih perioda bavljenja kupom
za svoju sestru, koje je već odavno zašlo u nauku, bio sve-
stan da je samo nekoliko kilometara udaljen od rođene
braće, koja se nisu bavila ničim drugim nego rasipanjem
novca koji je u suštini pripadao njihovom srednjem bratu,
braća koja su mrzela svaki oblik duhovnosti i unapred pre-
zirala sve što ima veze s mišljenjem i koja nisu skrivala te
osobine, već su ih naprotiv u svakoj prilici sasvim otvoreno
pokazivala, ti lepi, kao što piše Rojthamer, ali skroz-nas-
kroz propali ljudi koji su moja braća, koji u glavi nemaju
ništa osim iskorišćavanja moje zemlje i iskorišćavanja svega
onog što im dopadne u ruke, koji egzistiraju, žive ni u čemu
drugom nego u slaboumnim površnostima, kao što se u Al-
tenzamu oduvek živelo, i dok ja ovde ukopan u svoju nauku
ne mogu sebi da priuštim čak ni najnužniju kupovinu, p a r
novih pantalona, na primer, jer nemam vremena za te ku-
povine, kaže Rojthamer, moja braća neprekidno gomilaju
hrpe nove moderne odeće, svaki čas kupuju sebi nove au-
tomobile, i uopšte rade besmislene stvari koje se u potpu-
nosti kose s mojim nazorima, ali odustao sam od toga da
ukazujem svojoj braći na njihovo ponašanje, a kamoli da im
prebacujem zbog toga, meni je zaista potrebno samo ono
najnužnije, ali ja i ne tražim ništa drugo sem onog najnuž-
nijeg, i sva moja sreća počiva na tome da se zadovoljim
najnužnijim, jer radim samo ono što je mojoj nauci, koja je
istovremeno i moja strast, od koristi, sve što radim, sve što
sam zamislio i što sam ostvario, što mogu da navedem i smi-
slim i sprovedem, u službi je moje nauke i samim tim moje
sreće, kaže Rojthamer, i nemam nikakvo pravo da sudim o

39
svojoj braći, jer ako sudim o njima, mešam se u njihovu pri-
rodu u koju nemam pravo da se mešam, uvek iznova sebi
govorim, to su potpuno drugačije prirode od moje, čime se
onda uvek iznova prekida pomisao na braću ili uopšte na
druge, i u trenu i smesta biva rešen problem koji se pojavio.
Činjenica je da su Rojthameru na raspolaganju stajali mili-
onski iznosi i ogroman imetak, ali to da se on zadovoljavao
najnužnijim, ta apsurdnost, dovodila je, naravno, do stalnih
nesporazuma, jer je Rojthamer znao zašto se zadovoljavao
najnužnijim, iako je posedovao takozvani ogroman imetak,
zato što je taj ogromni imetak koji mu je odjednom pripao
iskoristio za svoj cilj, za svoju nauku koja je bila prirodna
nauka i koja je izgradnjom kupe vodila do vrha. Ništa ga
nije moglo učiniti srećnijim nego raspolaganje baš onom
svotom novca koja mu je omogućila da ostvari svoj plan,
da izgradi kupu u Kobernauservaldu, njemu su za to bili
potrebni milioni koji su mu ostali nakon očeve smrti i
nakon što je isplatio svoju braću i sestru. Iskoristio je svoje
nasledstvo, tu takozvanu basnoslovnu svotu novca za svoj
eksperiment, zapravo za svoju kupu koju ranije nije bilo
moguće sagraditi, jer niko ko je pre njega možda došao na
ideju da sagradi kupu koja bi služila za stanovanje, i to da
sagradi takvu kupu kakvu je on planirao da sagradi, nije
raspolagao tolikom svotom novca koja bi bila neophodna
da se takav plan sprovede, on nije imao grižu savesti s ob-
zirom na milijarde koje u ovom svetu političari rasipaju na
potpuno beskorisne rabote, imajući u vidu tu ogromnu na-
rodnu imovinu koju političari svakodnevno uništavaju za
svoje beskorisne i besmislene svrhe, on nije mogao da kaže
ništa manje od ovog: ne često i verovatno samo jednom
ukaže se prilika da se jedna takva svota novca koja je izne-
nada postala dostupna iskoristi za izgradnju konstrukcije

40
kakvu sam ja sagradio i koja je jedinstvena u svetu i u sva-
kom sluČaju jedinstvena u takozvanom svetugrađevinarstva,
i mogao je sebi da kaže, sagradio sam kupu, ja sam prvi koji
je sagradio kupu, niko pre mene nije to uradio, preduzeo
sam sve i podredio čitavu svoju egzistenciju i sve svoje mo-
gućnosti samo toj jednoj zamisli, da projektujem, izgradim
i završim kupu. Ne samo da sam projektovao ovu kupu, mo-
gao je da kaže sebi, i ta misao mu je uvek iznova omoguća-
vala da prevaziđe brojne zastoje u svojim nastojanjima,
nemogućnosti koje bi se iznenada javile svake godine, da
napreduje u svom radu, svojim proučavanjima kupe, ne
samo da sam projektovao kupu, ja znam da niko na svetu
nije do sada čak ni projektovao jednu takvu kupu, znam da
jedna takva kupa nigde nije postojala, čak ni kao nacrt,
jedna takva ogromna kupa, kupa takve čudovišne veličine,
takva kupa da se u njoj može stanovati u jednom takvom
jedinstvenom prirodnom okruženju kakvo je prirodno
okruženje usred Kobernauservalda, ne samo da sam pro-
jektovao jednu takvu kupu, ja sam takvu kupu zaista i sag-
radio i svako može d a vidi d a sam sagradio kupu, rekao je
Rojthamer. S druge strane, međutim, njega ni najmanje nije
zanimalo da li će drugi videti njegovu kupu, to remek-delo
graditeljstva, a najmanje su ga zanimali takozvani stručnja-
ci, građevinski stručnjaci, takozvani svet arhitekata koji su
mu se, naravno, javili ubrzo nakon što je kupa bila završena,
pa čak i pre njenog završetka, dokazao je sebi da jedna ta-
kva kupa može da bude projektovana i sagrađena, i to usred
Kobernauservalda, nikom drugom nije morao da to doka-
zuje osim sebi, i dokazao je to sebi kada je kupa završena, i
šest godina nije imao ništa drugo u glavi sem da dokaže
sebi da jedna takva kupa može da se izgradi, i to da se izgra-
di baš u Kobernauservaldu, i da ta kupa odgovara svim nor-

41
mama koje je on, Rojthamer, sam postavio za kupu, i sve
na kupi bilo je u skladu s tim normama, kupa je ispunjava-
la sve uslove i u potpunosti je odgovarala svrsi, što je najviše
priznanje za neku građevinu. Do zajedničke večere sa He-
lerovima bio sam zauzet sređivanjem svojih stvari, raspako-
vao sam ih i stavio ih na sto i na obe fotelje i krevet i okačio
sam svoj sako i kaput u orman, i taj proces raspakivanja i
sređivanja to malo mojih stvari, onog što mi se činilo da je
najneophodnije za pet ili šest dana boravka u Helerovoj
kući, zaokupio me je više od dva sata, jer dok sam raspaki-
vao i sređivao svoje stvari sve vreme sam mislio na Rojtha-
mera, na to kako je on živeo i u kakvoj je velikoj neprilici
stalno i s najvećom disciplinom živeo tokom veoma dugih
vremenskih perioda, uvek imajući u vidu svoju nauku, i pod
kakvim okolnostima je živeo, i onda opet o iznenadnim
slučajnim događajima, i kako je živeo u Engleskoj, i kako u
Altenzamu, i kako je na kraju završio. Ove misli neprekidno
su nadolazile zbog Rojthamerovih stvari u Helerovoj man-
sardi, koja je od prvog trenutka kada sam kročio u nju i kod
mene izazivala istu onu neshvatljivu i zaista neopisivu fas-
cinaciju kakvu je izazivala i kod Rojthamera, sudeći po
tome kako ju je uvek opisivao, a Rojthamer je Helerovu man-
sardu veoma često opisivao kao matičnu ćeliju svoje nauke,
kao izvorište svoje poslednje trećine života, jednom mi je
zaista rekao da bez Helerove mansarde i bez mogućnosti
da se u Helerovu mansardu u svako doba useli, koristi je,
čak i da je iskoristi, on uopšte više ne bi mogao da nastavi
da živi od jednog određenog trenutka, od trenutka u kojem
se posvetio isključivo nauci, taj trenutak je došao iznenada,
jednog dana Rojthamer se iz Altenzama vratio u Englesku
i pričao mi o svojoj fasciniranosti Helerovom mansardom,
zajedno smo došli u Rojthamerov stan u Kembridžu, ver-

42
ovatno da bismo raspravljali o nekoj prirodno-naučnoj ili
filozofskoj ili prirodno-naučno-filozofskoj temi kojom je
tada bio zaokupljen, da bismo razgovarali o nekom pro-
blemu koji se, verovatno, upravo pojavio, kao i toliko puta
usled konfrontacije s njegovim učenicima ili profesorima,
a Rojthamerova osobina bila je da jednu takvu temu koja bi
se odjednom pojavila, svejedno kako se pojavila, ne zapo-
činje samo da bi je onda na određenom mestu opet napu-
stio, kao što je uobičajeno u razgovoru; tema koju bi zapo-
čeo morala je da bude promišljena do kraja i sve je moralo
da bude ispitano tačku po tačku pre nego što bi on bio za-
dovoljan razmišljanjem o jednoj takvoj temi, prihvatiti se
neke teme znači promisliti takvu temu do kraja, od te teme
ne sme da ostane ništa što nije razjašnjeno ili bar razjašnje-
no do najvišeg mogućeg stepena, ali tom prilikom, prise-
ćam se sada, on najednom nije govorio o nekoj našoj temi,
već o Helerovoj mansardi, prvi put tako silovito da sam se
iznenadio kako je Rojthamer, koji nikada nije govorio o sta-
novima osim onog najneophodnijeg, sada više od sat vre-
mena govorio o mansardi, trudio se da mi opiše Helerovu
mansardu u najsitnije detalje, da mi je dočara, malo-po-
malo, ne odjednom, jer bi to moglo da stvori nejasnu sliku
koja ne bi bila dokučiva u potpunosti, nego malo-pomalo i
s obazrivošću naučnika, predmet po predmet, posebnost
po posebnost, sve dok se čitava Helerova mansarda, sa svim
svojim predmetima i posebnostima nije jasno ukazala pred
mojim očima koje su bile fascinirane njegovim opisivanjem
i objašnjavanjem Helerove mansarde, kao datost koju sam
mogao da shvatim tačno onako kako ju je on shvatao, sasvim
jasno, i čiji je značaj i važnost za njegovu nauku i za nje-
govu buduću egzistenciju odjednom trebalo shvatiti kao
bezuslovni značaj i vaznost. I dok sam sada posmatrao unu-

43
trašnje zidove Helerove mansarde i upoređivao to što vidim
sa Rojthamerovim opisom od pre mnogo godina, i gledao
da li se to što ja vidim i opažam podudara s onim što mi je
Rojthamer opisao, da li se predstave koje sam ja stvorio na
osnovu Rojthamerovog opisa podudaraju sa stvarnošću koju
sam sada imao priliku da proverim i ispitam, i sa Rojtha-
merovim opisima, čuo sam Rojthamerov glas s jedne strane,
a s druge u isti mah posmatrao i opažao i proveravao ono
što mi je Rojthamer onomad opisao, sve zidove i na kraju
plafon Helerove mansarde, i pod, obložen nepravilnim, pre
širokim nego uskim daskama od ariša, čija je struktura stva-
rala najčudesnije oblike, što me je u trenutku podsetilo na
strukturu Zemlje kad se posmatra iz vazduha, verovatno na
one strukture Zemlje, strukture Zemljine površine u nekim
vanevropskim predelima, u Aziji ili u Južnoj Americi, čuo
sam šta je Rojthamer nekada govorio kao da govori ovog
trenutka, baš njegov glas, kako se podiže i spušta, sa svim
njegovim karakterističnim pauzama, kako usporava dok
govori, a onda opet ubrzava, ta okolnost da je otkrio Hele-
rovu mansardu pokazala se tada u Engleskoj idealnom za
njega, sve u vezi s Helerovom mansardom za njega je bilo
tada novo, i tako mi je, tim tonom koji je saopštavao jednu
neverovatnu, jednu u isti mah neverovatnu i neobičnu vest,
Rojthamer opisao Helerovu mansardu, ukazujući uvek iz-
nova na to da je Helerova mansarda možda, i verovatno,
bilo njegovo najveće i najznačajnije otkriće, i verovatno,
kao što je uvek iznova isticao, najvažnije za njegov opstanak
u drugoj polovini njegove egzistencije koju je, u suštini, oda-
vno završio, on ni o čemu drugom nije pričao sem o Hele-
rovoj mansardi, za koju smo obojica, naravno, znali, jer smo
vrlo često posmatrali Helerovu građevinu u klisuri Auraha
dok je još bila u nastajanju, ali tada, dok je Helerova građe-

44
vina u klisuri Auraha nastajala, mi nismo mogli ni da nas-
lutimo kakav očigledan značaj će iznenada dobiti, Helerova
mansarda je dobila značaj i važnost tek zahvaljujući Rojtha-
meru, prilikom njegovog prvog dužeg boravka u njoj, izne-
nada, te prve noći tokom koje je često ustajao i odlazio do
pisaćeg stola koji je tada, kao i sada, stajao kraj prozora, do
pisaćeg stola koji prvobitno uopšte nije bio zamišljen kao
sto za kojim bi se pisalo, niti je bio zamišljen kao sto za ko-
jim bi se proučavalo, on je pripao Heleru kao deo nasleđa
jedne udovice nekog inženjera zaštite od bujica iz Gmun-
dena, pa ga je Heler, samo zato što nije znao kud će s njim,
stavio u Helerovu mansardu, jer su se u Helerovoj kući samo
dugo saplitali o njega, kao što se obično dešava s nasleđenim
stvarima i kao što se o većinu stvari koje se naslede samo
sapliće, tako da je Heler iznenada došao na ideju da pisaći
sto, jedan jednostavan pisaći sto s pločom od javorovog
drveta, odnese u mansardu, taj sto je bio potpuno beznača-
jan sve do trenutka u kome je Rojthamer te prve noći pro-
vedene u Helerovoj mansardi ustao iz kreveta i otišao do
stola i seo za njega, i Rojthamer mi je rekao da je za tim sto-
lom, u. trenutku kad je prvi pu tseo za sto, došao na ideju da
sagradi kupu, odjednom, dok sam sedao za sto došao sam
na ideju da svojoj sestri sagradim kupu i učinim je najsreć-
nijim čovekom, kako je to odmah osetio i od tog trenutka
ideja da učini svoju sestru najsrećnijim čovekom time što će
joj sagraditi kupu u kojoj će ona moći da živi nije mu više
davala mira, i tu, sedeći za pisaćim stolom za kojim nikada
ranije nisam sedeo, zakleo sam se da ću sprovesti ideju o iz-
gradnji kupe, da ću je sagraditi potpuno sam, oslanjajući se
samo na svoju glavu, i pretvoriti je u stvarnost, i još iste
noći počeo sam da pravim sebi beleške i skice za kupu, za
tim stolom, čak mi je i ideja za mesto kupe, naime, samo

45
središte Kobernauservalda pala na um u tim prvim trenu-
cima dok sam pravio beleške i skice, kupa će se nalaziti u
samom središtu Kobernauservalda, govorio sam sebi uvek
iznova, praveći već prve skice, prve beleške koje su se od-
nosile na veličinu i visinu i dubinu i širinu kupe, razmišlja-
jući istovremeno o statici, jer je, rekao sam sebi, izgradnja
kupe pre svega pitanje statike, i tako sam čitavu noć proveo
sedeći za tim stolom i praveći skice i beleške, i bilo je već
četiri sata izjutra kada sam shvatio da sam, u suštini, već
potpuno iscrpljen, te skice i beleške, rekao mi je tada u En-
gleskoj dok je opisivao Helerovu mansardu, bile su iste one
skice i beleške za kupu na koje sam se uvek iznova oslanjao
tokom svih šest godina koliko sam radio na kupi, te prve
skice i beleške bile su najvažnije, tokom čitavog vremena
provedenog u planiranju i izgradnji uvek bi se iznova ispo-
stavilo da su važnije od svega, na temelju tih skica i beleški
i njihove spontanosti gradio sam kupu tokom šest dugih go-
dina, godina intenziviranih samo tim ciljem, rekao je Rojt-
hamer. A sada sam se ja uselio u Helerovu mansardu, koju
je Rojthamer opisao, i pokušavao sam da razjasnim sebi
njenu unutrašnjost, čuo sam, dok sam sedeo na krevetu ili
za stolom ili za pisaćim stolom, ili u fotelji u uglu, ili dok
sam hodao tamo-amo, a gotovo sve vreme sam hodao tamo-
amo jer sam verovao da ću hodajući tamo-amo dostići još
viši stepen koncentrisanosti na ono što sam posmatrao,
gledao, video i u isti mah ispitivao, i u svojoj želji za posti-
zanjem tako visokog nivoa koncentrisanosti na Helerovu
mansardu, predmet mog posmatranja i ispitivanja, nisam
se razočarao kada sam iznenada počeo veoma brzo da ho-
dam tamo-amo, ono šta je Rojthamer govorio u Engleskoj
sada sam mogao da čujem mnogo bolje i jasnije, i zato sam
mnogo bolje i jasnije mogao to da razumem, istovremeno

46
je i moje posmatranje unutrašnjosti Helerove mansarde po-
stalo izoštrenije, malo-pomalo, zahvaljujući tonu Rojthame-
rovog govora, naprosto sam bio primoran na to, konačno
sam uhvatio sva značenja svega onog što je Rojthamer go-
vorio, setio sam se, kad sam ga ponovo čuo kako govori u
Helerovoj mansardi, šta je govorio onda u Engleskoj, odje-
dnom sam čuo svaku njegovu reč u svom punom značenju,
tako da sam imao idealnu priliku za poređenje i sve sam
lakše mogao da utvrdim koliko su Rojthamerovi opisi bili
precizni, mora da mu je, dok mi je opisivao Helerovu man-
sardu u Engleskoj, kao da je u njoj, bila pred očima dok mi
je opisivao, jer tako precizan opis inače ne bi bio moguć,
ali ja znam koliko je Rojthamerova veština opisivanja uvek
bila precizna, ni najmanji šum nije mogao da ga poremeti,
neprekidno hučanje Auraha nikada nije moglo da poremeti
ni mene, ni Rojthamera tokom njegovih boravaka u Hele-
rovoj mansardi, mestu gde se ne čuje ništa sem hučanja si-
lovitog, a posebno u klisuri silovitog Auraha, tako da sam
u potpunosti mogao da se koncentrišem na Rojthamerovo
ondašnje opisivanje i svoje sadašnje posmatranje Helerove
mansarde, sve u sebi prilagodio sam tom opisivanju i tom
posmatranju, i nikakvi šumovi nisu mogli da me poremete
u toj koncetrisanosti, ali je, na svu sreću, u čitavoj Helero-
voj kući iznenada i upravo u korist te koncentracije zavla-
dala potpuna tišina, što je bilo čudno jer su se Helerova
deca vratila iz škole, a video sam s prozora mansarde i kad
je nekoliko šumara iz okoline ušlo u kuću zbog poslova po-
vezanih s prepariranjem, i to pre nego što sam se koncen-
trisao na slušanje Rojthamera i na njegovo opisivanje i moje
posmatranje i gledanje i zapažanje i proveravanje mansarde
u odnosu na njegov opis, ali u tom trenutku i u stvari sve
vreme dok sam bio koncentrisan na taj predmet, bilo je

47
savršeno mirno. Tako sam imao priliku da proverim svaki
predmet u Helerovoj mansardi, jedan po jedan, kao što se
proverava neki naučni rad koji, iznenada, svejedno iz kog
razloga, a neki razlog uvek postoji, mora da se proveri. Bu-
dući da je bio zaokupljen samo samim sobom, koncentrisan
uvek samo na svoju nauku i budući da je ta zaokupljenost
i ta koncentrisanost ostavljala utisak kao da za njega ne po-
stoji ništa drugo sem njega samog i njegove nauke i njegove
koncentrisanosti na tu nauku, uvek iznova bi svi bili za-
divljeni njegovim neobično dobrim poznavanjem svih dru-
gih oblasti koje nisu bile njegove; tako je, recimo, izuzetno
dobro poznavao sve ono što ga se naizgled nimalo nije ti-
calo, niti je trebalo da ga se tiče, kao što je, na primer, svet
politike, koji je morao da prati s najvećom pažnjom, jer
inače ne bi mogao da poseduje tako visok stepen znanja o
politici i svemu što je povezano s politikom, i ne bi bilo nje-
govih redovnih zapažanja, uvek sam iznova gledao koliko
temeljno je bio upoznat i sa najaktuelnijim političkim de-
šavanjima, i u svako doba spreman da se upusti u debatu o
tim aktuelnim političkim dešavanjima, često, međutim, ne
0 onima koja upravo zaokupljaju čitav svet, već o onima
ispod površine svetske političke scene, koja je neprestano i
suštinski određuju, da ih poveže s onim što ga trenutno za-
okuplja, pa makar to naizgled nije imalo nikakve veze s tim
političkim događajima, sve što bi ikad govorio bilo je dokaz
da nije dozvoljavao da mu promakne bilo šta što pokreće ili
pak zaustavlja svet politike, on je, kao što bi svaki inteli-
gentan čovek morao da bude, bio svakodnevni pažljivi i kri-
tički čitalac svih novina i časopisa koji su mu bili dostupni,
1 gde god je mogao informisao se o politici koja je, kako je
rekao, bila za njega najveća fascinacija, jednom je takođe
rekao da je politička umetnost najviša od svih umetnosti,

48
zapažanje koje očito ukazuje na to da politiku nije svrsta-
vao u nauku, već u umetnost, da nije ono što jeste, rekao je,
on bi se uvek i s najvećom mogućom energijom posvetio
političkoj umetnosti, ali prirodnu nauku i proučavanje nje-
nih osnova smatrao je primarnim zadatkom svog života,
zbog čega se nije prihvatio politike i, kako je uvek iznova iz-
ričito naglašavao,političke umetnosti, sada vidim da su ga
uvek uzbuđivala pre svega politička, i to, kao što je govorio,
uvek ona čudovišna politička dešavanja, čak i u takozva-
nim mirnim periodima na političkoj sceni, njega su u stvari
uzbuđivala politička dešavanja od ključne važnosti za svet,
ona koja menjaju svet i samim tim ga uništavaju i, u suštini,
on je bio u hroničnom stanju uzbuđenosti zbog politike,
možda je, mnogo više nego što bi se očekivalo, bio zaokup-
ljen njom nego svojom naukom, prirodnom naukom, budu-
ći da je bio čovek koga je sve zanimalo, politika ga je morala
zanimati više od svega, iako je njegova istinska duhovna
egzistencija u potpunosti bila koncentrisana na prirodnu
nauku i na prirodu, prirodna nauka kao moja istinska na-
uka, rekao je jednom prilikom, uvek u najvećoj pripravno-
sti za istovremeno uzbuđenje i razjašnjenje posmatranjem,
pre svega svih političkih dešavanja u svetu, koja su neopho-
dna za izolaciju u kojoj sam, kako bih mogao da napredu-
jem u svojoj nauci. Očigledno je, dakle, da je on, kad bi go-
vorio o svojoj temi i dok bi o njoj govorio, pokušavao da
razjasni svoju temu, jasnim jezikom, u kratkim rečenicama,
koristeći pritom svoje umeće formulisanja uvek s name-
rom da razjasni i istovremeno proveri predmet, uvek dok bi
savladavao i iznova osvajao svoj primarni predmet, prirod-
nu nauku, i to u svakom trenutku svoje zaokupljenosti tim
predmetom, baš kao što svako mišljenje u svakom trenutku
uvek iznova mora da osvaja i obnavlja sve ono što je pret-

49
hodno mišljeno, i stvori novo, očigledno je, dakle, da je on
uvek morao da razmotri ono političko, i to makar da aktu-
elna politička zbivanja poveže s političkom istorijom i onda
sve to zajedno sa svojim mišljenjem, jer jedan misleći čovek
ne razmišlja samo o vlastitoj nauci, već i o svemu drugom
što je na logičan način, ipak, uvek povezano s njegovom
vlastitom naukom, kao što je, i obrnuto, sve drugo poveza-
no s njegovom vlastitom naukom, dakle vlastite mogućno-
sti ili nemogućnosti, i verovatnosti i «everovatnosti uvek sa
svim drugim. Tako da, u stvari, uopšte nije neobično što sam
u Helerovoj mansardi zatekao mnoge beleške političkog
sadržaja, odmah sam primetio da se među gomilom cedulja
prikačenih ili zalepljenih na zid nalazi veliki broj političkih
cedulja, i u Engleskoj je voleo da prekriva zidove svoje sobe
pre svega ceduljama političkog sadržaja, on se dobro sna-
lazio u tom, s jedne prirodno-naučnom, s druge čisto poli-
tičkom, u tom jednom neupadljivom, u tom drugom upadlji-
vom odnosu svog mišljenja i svog duhovnog rada, i uvek je
bilo tako, da je on, kad je govorio o svojoj nauci, istovre-
meno govorio i o politici i o svemu drugom, a kad je govo-
rio o politici, govorio je o svojoj nauci i o svemu drugom,
jer naučnik ili neko koga posmatramo kao naučnika i sma-
tramo ga naučnikom, ili takozvani naučnik koji se sasvim
predao nekoj nauci, jer je morao da se preda jednoj takvoj
nauci, mora da misli ne samo iz perspektive svoje nauke,
ako želi da bude ozbiljno shvaćen kao naučnik, već nepre-
stano mora da misli i iz perspektive svega drugog, a onda
opet iz perspektive svega drugog da misli o svojoj nauci i
obrnuto, i čitava njegova egzistencija nije ništa drugo nego
to neprestano stanje preispitivanja u kojem on, naučnik,
neprestano mora da preispituje ono o čemu trenutno misli,
a to bi uvek trebalo da bude sve, jer ako se ne misli o svemu

50
i u svakom trenutku, onda to nije mišljenje, rekao je. Sve o
čemu se misli i od čega se u delima polazi potiče iz onog
političkog, rekao je, i mi imamo posla s jednim skroz-nas-
kroz političkim svetom i jednim skroz-naskroz političkim
društvom koje neprestano pokreće taj svet. U stvarnosti je
čovek jedan skroz-naskroz politički čovek, on može da radi
šta hoće i da misli šta hoće, i da porekne sve to kad god ho-
će. Ali i znake njegove ljubavi prema umetnostima, pre
svega prema muzici, do koje mu je, kako je govorio, posle
političke umetnosti najviše bilo stalo, i koju je vremenom
učinio svojom najdražom umetnošću, odmah sam otkrio
u Helerovoj mansardi brojne knjige s notnim zapisima, kla-
virske partiture i tako dalje, ali i mnoge notne primere koje
je napisao svojom rukom, nadajući se da će mu oni, njemu
koji je posedovao apsolutni sluh, pomoći da napreduje u
svojoj prirodnoj nauci, jer je muzika, kako je uvek iznova go-
vorio, umetnost najbliža prirodnoj nauci i čovekovom biću;
muzika je u svojoj suštini matematika koja može da se čuje,
i već zbog te činjenice instrument neophodan naučniku za
njegove ciljeve i spoznaje i sticanje uvek novih znanja i spo-
znaja, zbog čega se on, Rojthamer, osim svojom naukom,
prirodnom naukom i uopšte svim srodnim disciplinama,
prvenstveno bavio muzikom kao umetničkim sredstvom
najkorisnijim za njega, i znam da je često iz Kembridža od-
lazio u London na nekoliko dana da bi slušao određenu
muziku, Persla ili Hendla, u Engleskoj se piše i izgovara
Handel, jer je slušanje takve muzike smatrao apsolutno ne-
ophodnim za napredovanje na svom području, ono o čemu
razmišljam i na čemu radim, o tome nikada ne bih mogao
da razmišljam, niti da na tome radim bez muzike, rekao je,
uvek je muzika ta koja mi omogućava da napravim sledeći
korak u svom naučnom napredovanju, slušajući Persla ili

51
slušajući Hendla, kako je rekao, pruža mi se prilika da na-
predujem brže nego što bih napredovao da ne slušam Per-
sla ili Hendla, Hendla i Persla je voleo više od svih drugih
kompozitora, on je cenio njih dvojicu više nego Baha, bio
je tu i Mocart i, verovatno zbog svog austrijskog porekla,
Brukner, prema kome je osećao posebnu ljubav, i kad smo
se jednom prilikom našli u društvu poznatog muzikologa iz
Oksforda, odjednom sam se uverio da je Rojthamerovo zna-
nje o muzici, koje bez dileme moramo da nazovemo nauč-
nim znanjem o muzici, bilo znanje na zaista najvišem nivou,
još uvek se tačno sećam učestalih uzvika zapanjenosti oks-
fordskog muzikologa koga su nacisti proterali iz Beča ne-
posredno pre izbijanja rata, čoveka čija me je intelektualna
nepotkupljivost (Rojthamerov izraz) odmah uverila u nje-
govu vrhunsku stručnost, i koji je bio najistaknutiji muzi-
kolog svog vremena u čitavoj Engleskoj, njegove zapanje-
nosti svaki put kad bi se Rojthamer osvrnuo na muzičku
nauku i umetnost, i verovatno je Rojthamer otišao u Engle-
sku da bi, između ostalog, proučavao i Perslovo i Hendlovo
kompozitorsko umeće, jer je, i pre nego što je otišao u En-
glesku, voleo Persla i Hendla i obojicu je proučavao, čak je
napisao i kratak spis, jednu takozvanu komparativnu stu-
diju pod naslovom Hendl i Persl, koja je, međutim, nestala,
jedna od mnogih Rojthamerovih dragocenosti koju je na-
pisao sredinom svojih dvadesetih i izgubio, jer nije mario
za njih, verovatno zato što nije bio svestan njihovih vred-
nosti, i zato što je generalno bio takav karakter koji je vlas-
tite radove o umetnosti, kad bi ih završio, bez obzira koliko
oni uspešni bili, u svakom slučaju potcenjivao i nije više
obraćao pažnju na njih, sećam se i jednog eseja o Antonu
fon Vebernu u kome je izneo sasvim originalnu teoriju mu-
zike, ali koji je, kao i spis o Hendlu i Perslu koji sam pret-

52
hodno spomenuo, takođe izgubljen, po nekoliko nedelja
zatvoren u svoju sobu s erkerom proučavao je Hauerove i
Šenbergove teorije još u Altenzamu, i uvek iznova su svi
oko njega bili zadivljeni kako je uspeo da savlada umeće
sviranja klavira koje je bilo neophodno za njegove studije,
jer je nastava muzike koju su on, kao i njegova braća i se-
stra, pohađali u Altenzamu kod bivšeg profesora Škotske
gimnazije u Beču, najistaknutije humanističke škole u glav-
nom gradu, koji je napustio Beč zbog ozbiljne bolesti pluća
i, posredstvom jednog prijatelja Rojthamerovog oca, na-
stanio se u Altenzamu, gde je deci i omladini držao i časove
latinskog, bila, ipak, izuzetno prosečna, jer Rojthamerovi
roditelji, a samim tim i profesor koji se nastanio u Alten-
zamu, nisu pridavali posebnu pažnju nastavi takozvanih
umetničkih predm eta kao što je muzika, već matematici i
stranim jezicima, ali Rojthamer je oduvek bio drugačiji od
ostalih, i dok su se njegova braća i sestra isticali u stranim
jezicima, čak i u klasičnim, takozvanim mrtvim jezicim a,
on nimalo nije bio zainteresovan za jezike, bio je najpažlji-
viji učenik muzike, pa je prosečnu nastavu profesora iz
Beča, koji je u Altenzamu i dalje bio bolestan, ali koji ipak
nije zarazio stanovnike Altenzama, već od samog početka
posmatrao kao upućivanje u umetnost koja je njemu bila
najvažnija, muziku kao sredstvo napredovanja u prirodnoj
nauci koje se latio još kao dečak, jer je Rojthamer već tada,
s jedanaest ili dvanaest godina, instinktivno shvatio da je
muzika i poznavanje muzike za njega preduslov da utre put
prirodnoj nauci, tako da je već tada grabio svaku priliku da
bi poboljšao svoje poznavanje muzike, i kroz tu jednostav-
nu nastavu teorije muzike i muzičke prakse i sviranja kla-
vira, stekao je vrhunsko umeće, i ne samo da je to umeće
očuvao čitavog svog života, već je uspeo i da ga proširi i in-

53
tenzivira. Slušanje muzike za njega je uvek značilo isto što
i proučavanje muzike, tako da je slušanje muzike bio pro-
ces koji ga je dovodio ne samo u jedno uzvišeno raspolo-
ženje, nego ga je istovremeni proces slušanja i proučavanja
muzike dovodio do kontemplacije. Dok drugi muziku slu-
šaju i dok je slušaju, oni osečaju, a Rojthamer je bio u stanju
da muziku sluša i da oseča i da misli i da proučava svoju
prirodnu nauku. Glavno njegovo muzičko interesovanje
uvek je bilo okrenuto, s jedne strane ka Perslu i Hendlu i Mo-
cartu i Brukneru, a s druge strane ka novijoj i najnovijoj
muzici, Haueru, Vebernu, Šenbergu i njihovim naslednicima.
Početak Vebernovih gudačkih kvarteta, koje je svojom ru-
kom napisao na poleđini računa, prikačio je na zid iznad
svog pisaćeg stola u Helerovoj mansardi. Voleo je taj poče-
tak i on mu je uvek mnogo značio. Knjige koje su mu bile
najvažnije brzo se mogu nabrojati, one su mi bile poznate
iz Rojthamerovih stalno ponavljanih opaski kojima je us-
postavio odnos s tim knjigama, u suštini bile su to uvek iste
knjige: Montenj, Novalis, Hegel, Šopenhauer, Ernst Bloh i,
zato što je mislio da se prepoznao u njima, spisi Vitgen-
štajna, koji je rodom bio iz istog kraja kao Rojthamer i uvek
pažljivi posmatrač Rojthamerovog kraja, uvek samo tih ne-
koliko filozofskih i poetskih knjiga na koje je napisao svoje
ime, koje je uvek nosio sa sobom gde god da je odseo ili ra-
dio, bilo ih je tako malo da je uvek mogao da ih ubaci u
svoju putnu torbu i ponese, ali uvek su morale da mu budu
na dohvat ruke. Nakon njegove smrti one su ostale ovde u
Helerovoj mansardi, na polici iznad pisaćeg stola, gde ih je
sam stavio, sada su zauvek pripadale tu, tom mestu koje je
bilo Rojthamerova prava istraživačka soba, njegova odaja
za ideje i misli, u koju, dok je bio živ, osim mene i Helera
niko drugi nije smeo da kroči, Rojthamer se, u tajnom do-

54
govoru s Helerom, pobrinuo za to da niko osim njega ne
kroči u tu sobu, a kada je Rojthamer odsutan jedino Heler,
čak ni ja, niko sem Helera, koji je morao da uđe u mansardu
bar da bi je redovno provetrio, u pravilnim razmacima, ali
sa strogim zahtevom da u mansardi ništa ne dira, da sve
ostavi onako kako je Rojthamer smatrao da treba da bude
ostavljeno, ostavljeno uvek u najvećem mogućem redu, sve
u Helerovoj mansardi imalo je svoje tačno određeno, usta-
ljeno mesto, što je sasvim blisko povezano s Rojthamero-
vim bićem, njegovim osobenostima, i što se jasno moglo
objasniti iz njegovog, samo njemu svojstvenog pogleda na
svet, Rojthamer bi odmah uočio čak i najmanju promenu u
Helerovoj mansardi u trenutku kad bi opet ušao u nju na-
kon svog povratka iz Engleske, ili iz Južnog Tirola, gde je
često odlazio direktno iz Engleske u posetu svom bliskom
prijatelju, jednom muzikologu, koji je istovremeno, kako je
Rojthamer uvek isticao, bio fundamentalni matematičar na
Univerzitetu u Trentu, i koji je, kad ne bi imao nastavu u
Trentu, živeo i radio na jednom izolovanom nasleđenom
porodičnom imanju, smeštenom na više od hiljadu metara
nadmorske visine, u blizini Rovereta, gde je već dugi niz
godina bio potpuno predat svom radu, rekao je Rojthamer,
nakon što je učinio sebe predmetom svojih krajnje zani-
mljivih istraživanja, ili kad bi se on, Rojthamer, vratio iz
Koruške, gde se takođe ponekad sklanjao jer je tamo imao
jednu dragu rođaku, kćerku klagenfurtskog trgovca drve-
nom građom, s kojom je voleo da provede dan ili dva svake
druge ili treće godine, ali je Rojthamer obično iz Engleske
najčešće dolazio pravo u Helerovu mansardu, i bilo bi neza-
mislivo da se u međuvremenu nešto u Helerovoj mansardi
promeni, Heler je uvek posvećivao najveću pažnju tome da
se u Helerovoj mansardi ništa ne promeni, i bio je siguran

55
u tom pogledu, jer nikome nije dopuštao da uđe u Helerovu
mansardu dok je Rojthamer odsutan, on je ponudio Heleru
određenu svotu novca koju bi redovno plaćao za korišćenje
mansarde, ali je Heler takvu svotu odlučno odbio, njemu
je bila čast što Rojthamer može u svoje svrhe da iskoristi
njegovu mansardu koja se, inače, ni za šta nije koristila, niti
ju je neko koristio, njemu, Heleru, bilo je dovoljno to što će
Rojthamer da koristi tu mansardu, da živi u njoj, već se go-
dinama znalo, i pre nego što se uselio u Helerovu mansar-
du, da je reč o jednom izuzetnom, o jednom, bar u odnosu
na sve druge poznate ljude, neprocenjivom duhu, i o jednoj,
kao što Heler kaže, genijalno) pojavi, tako da je za njega,
Helera, bilo dovoljno što će taj izuzetan i neprocenjiv i, kao
što je rekao, genijalan čovek, za koga se moralo pretposta-
viti da će ubrzo i šire postati čuven kao izuzetan i nepro-
cenjiv i genijalan čovek, da za svoje naučne svrhe koristi
mansardu koja ionako stoji prazna, i koja će zbog nekori-
šćenja vrlo brzo početi da se raspada, a osim toga, za Hele-
ra je bilo samo po sebi razumljivo da tu mansardu stavi na
raspolaganje prijatelju, prijatelju iz detinjstva, prijatelju iz
školskih dana, prijatelju iz mladosti, za njegovu nauku i
umetnost, koje on, Heler, doduše nije razumeo, ali kojima
se svakako divio kao sve vidljivijim obeležjima Rojthame-
rove izuzetnosti, mada Rojthamer nikada nije prihvatao iz-
raze divljenja svog prijatelja Helera, čak bi uvek uvredio
prijatelja koji mu se divio kad god bi ovaj pokazao svoje
divljenje otvorenije nego što bi Rojthameru, koji je bio ose-
tljiv na takve stvari, to bilo podnošljivo, i uvek je činio sve
kako bi Heleru objasnio da on, Rojthamer, ne zaslužuje ni-
kakvo divljenje, ali da svakako, kao i svaki čovek koji radi
svoj posao, ima pravo na poštovanje, da je poštovanje, ili još
bolje međusobno poštovanje, baš ono sredstvo koje je naj-

56
korisnije za odnos između prijatelja, ono koje je njima i pre
svega njihovom prijateljstvu najprikladnije i najprimere-
nije, da se ljudi uvek dive tamo gde bi trebalo samo da is-
kažu svoje poštovanje, da ta greška s divljenjem koje ne bi
trebalo da bude ništa drugo sem iskazivanje poštovanja,
nešto za šta je većina ljudi, međutim, nesposobna, jer je is-
kazivanje poštovanja očigledno najteži oblik odnosa izme-
đu ljudi, većina Ijudi uopšte nije sposobna za poštovanje
drugih, a upravo je poštovanje drugih najvažnije, ljudi se
radije dive nego što poštuju, iako svojim divljenjem samo
iritiraju druge i svojim divljenjem uništavaju ono vredno u
drugim ljudima, umesto da ga sačuvaju odgovarajućim po-
štovanjem, ali je Heler naprosto bio obuzet divljenjem pre-
ma Rojthameru, i kako je vreme prolazilo Rojthamer se
umorio braneći se od tog divljenja, a time je istovremeno
povređivao Helera. Ali možda Helerovo divljenje Rojtha-
meru nije bilo ništa drugo nego izraz njegovog poštovanja,
međusobno su se cenili, čak, koliko znam, visoko cenili,
svaki na svoj način i u skladu sa svojim mogućnostima. Dok
sam otvarao komodu koja je, pretpostavljam, jer je sasvim
odudarala od ostalog Helerovog pokućstva, doneta iz Alten-
zama gore u Helerovu mansardu na Rojthamerov zahtev i
možda čak iz njegove lične imovine, jedan pravi raritet od
orahovine iz jozefinskog perioda, s tri fioke svedenog uk-
rasa, verovatno je reč o jednom od Rojthamerovih omilje-
nih komada nameštaja, pomislio sam, i taj miris kada sam
otvorio gornju fioku, da stavim svoju kozmetiku, te izuzet-
no pažljivo izrađene komode, ne od furnira, već od punog
orahovog drveta, ravnomerne teksture, podsetio me je od-
mah na Altenzam, jer sam u Altenzam veoma često išao,
čak i u najranijem detinjstvu, prvo sa svojim dedom, koji je
bio prijatelj starog Rojthamera, a kasnije i sam, skoro svaki

57
dan, i moram da kažem da me je Altenzam uvek iznova, čak
i kada sam bio kod kuće, privlačio, neprekidno, taj za mene
uvek tajanstveni i ogromni, neiscrpni Altenzam, sa svojim
beskrajno brojnim, beskrajno starim zidinama, sa stotina-
ma prostorija i hiljadama i hiljadama hiljada komada na-
meštaja i slika u njima, koje u svakom slučaju moraju da
privuku, da opčine jednog mladog čoveka, čak jedno dete
što je odrastalo u okolnostima koje su pre dijametralno su-
protne nego bliske opisanim, da ne spominjemo ljude u Al-
tenzamu, koji su bili najtajanstveniji ljudi na svetu u mom
detinjstvu, dok sam, dakle, otvarao komodu koja je, kako
sam najednom pomislio, nesumnjivo poticala iz te ogrom-
ne zbirke nameštaja u Altenzamu, otkrio sam žutu ružu od
papira koju je Rojthamer jednom prilikom skinuo preciznim
hicem i koju prati sledeća priča: na Rojthamerov dvadeset
treći rođendan koji je, nakon što mu je u njegovoj sobi u
Kembridžu na pamet pala ta ideja, želeo da provede sa mnom
u Altenzamu, i koji smo onda zaista i proveli zajedno u Al-
tenzamu, posle jednog avanturističkog putovanja u Alten-
zam, avanturističkog putovanja u Altenzam zbog velikih
poplava na holandskoj obali, Rojthamer i ja smo otišli na
muzički festival koji se svake godine početkom maja održa-
va u Štoketu i čitavo to veče i čitavu noć sve do ranog jutra
proveli smo na tom muzičkom festivalu na otvorenom, ni-
smo se suzdržavali u jelu i piću i bili smo potpuno opušteni,
jer smo se prethodnih četiri ili pet meseci potpuno zatvo-
rili u naša izučavanja, on, Rojthamer, u svoju prirodnu na-
uku, ja u svoje izučavanje matematike, obojica smo se sasvim
svesno i potpuno izolovali u naučni Kembridž. Moglo se i
očekivati da taj muzički festival za obojicu bude prilika da
izađemo iz našeg naučnog okruženja, tako da smo odmah
i s najvećom spremnošću iskoristili priliku da se u potpu-

58
nosti opustimo na ovom muzičkom festivalu, da se oslo-
bodimo teškog duhovnog stanja u kome smo, zaista, bili
već u opasnoj meri zatočeni, naravno, neprekidnom us-
redsređenošću na predmete našeg uma. Festival sam po
sebi nije bio ništa posebno, ti muzički festivali u našoj do-
movini uvek su svi isti, dejstvo tih muzičkih festivala je
najkorisnije baš na one ljude koji su iz godine u godinu lan-
cima vezani za svoj posao, tako da, naravno, svi pohrle na
dva ili tri muzička festivala godišnje, s njihovim stvarnim i
takozvanim razonodama i razbibrigama, te manifestacije se
nazivaju muzičkim festivalima zato što se od uobičajenih,
takozvanih kirbaja, razlikuju po muzičkim orkestrima koji
poseduju čudesnu privlačnu moć nad stanovništvom, ni po
čemu drugom, ali organizatori znaju da mogu da privuku
mnogo veću masu ako tu proslavu ne nazovu kirbaj, nego
muzički festival, tako da je danas postao običaj ove mani-
festacije nazivati muzičkim festivalima, čak i ako one nisu
ništa drugo nego kirbaj, svi idu na ove muzičke festivale, koji
po pravilu počinju u subotu rano uveče i završavaju se u ne-
delju kasno ujutro. U Altenzamu, gde se niko nije ni setio
Rojthamerovog rođendana, niti su Rojthamerova braća i
sestra bili kod kuće, nama se, nakon što smo se kratko zadr-
žali, mogućnost da odemo na muzički festival pretvorila u
činjenicu, pa smo se prikladno obukli za jednu takvu ma-
nifestaciju i otišli smo na muzički festival. Manifestacija je
odmah osvojila naše simpatije i mi smo na brzinu popili ne-
koliko čaša piva i rakije, i istog trenutka doveli sebe do uz-
višenog raspoloženja, raspoloženja potrebnog za jedan takav
muzički festival, obojica smo, naravno, odmah sreli mnoga
poznata lica, ona iz školskih dana, i njihove sestre ili su-
pruge, s kojima smo ubrzo stupili u najrazličitije razgovore,
ali su se ti razgovori uglavnom sastojali od naših, Rojtha-

59
merovih i mojih objašnjavanja zašto smo jednog dana otišli
u Englesku i šta smo tamo radili i šta smo postali u Engles-
koj, i zašto nismo ostali u svom rodnom mestu i ovde na-
pravili nešto od sebe kao što su oni napravili. U početku
nam ti razgovori, koji su u suštini bili pitanja upućena obo-
jici, nisu bili naporni, i drage volje smo odgovarali na sva pi-
tanja koja su nam bila postavljena, na primer, da li smo mi
sada Englezi, a ne više Austrijanci, da li živimo u Londonu,
ili ako ne tamo, gde onda, da li smo postali naučnici, struč-
njaci, da li razmišljamo o povratku u domovinu, i pre svega,
uvek iznova, koliko zarađujemo i koliko je to u šilinzima, ne
u engleskim funtama, jer im je očigledno bilo suviše teško
da preračunaju engleske funte u austrijske šilinge, i da li je
istina da u Engleskoj stalno pada kiša i da je tamo sve uvek
obavijeno maglom, da li smo nekad videli englesku kralji-
cu, možda je lično upoznali, čak razgovarali s njom, pitanji-
ma nije bilo kraja, i sve više ljudi nam je postavljalo pitanja
na muzičkom festivalu i mi smo morali da dajemo sve više
odgovora, postavljali su nam pitanja i mi smo odgovarali
sve dok nije postalo neizdrživo, na kraju smo se probili kroz
stotine ljudi, već odavno pijanih, do jednog štanda za puca-
nje. Obojica smo se iznenadili kada smo shvatili da odjed-
nom stojimo pred štandom za pucanje, jer ni ja ni Rojthamer
nikada nismo stajali pred štandom za pucanje, bilo kojim
povodom, jasno je da još nikada u svom životu nismo imali
šta da tražimo pred štandom za pucanje, za razliku od Rojt-
hamerove braće koji nisu bili samo navodni, već dokazano
izvrsni strelci koji su, naravno, uvek učestvovali na svim
streljačkim svečanostima i u lovačkim pucnjavama, i u svo-
jim sobama imali na stotine i stotine stotina izloženih tro-
feja kao potvrdu svog streljačkog umeća, i nadaleko su bili
poznati i cenjeni kao izvanredni strelci, u stvari kao fanatici

60
lova i pucanja, za razliku od mene i mog prijatelja Rojtha-
mera, koji nasuprot njima, ne samo da nismo znali da pu-
camo, već nikada nismo ni uobražavali da znamo da puca-
mo, i koji smo, u suštini, prezirali lov i sve što je povezano
s lovom, čak ga duboko mrzeli, jer, koliko znam, i Rojtha-
mer je mrzeo lov, on je lov razumeo, ali ga je mrzeo, i često
je govorio o toj strasti svoje braće, i uvek iznova o tome da
mu je ta njihova strast odvratna, ali da je ta strast prema lovu
porodična strast Rojthamerovih, da je i njegov otac bio ve-
liki lovac i strelac, i godinama, čak decenijama, predsednik
lovačkog saveza pokrajine i član državne komisije za pola-
ganje lovačkog ispita, da je biti rodom iz Altenzama istov-
remeno značilo biti rođen za lov i pucanje, i da se zapravo
prvi put u istoriji Altenzama desilo da se odjednom poja-
vio neko ko ne samo da nimalo nije mario za lov, već je lov
prezirao, i zdušno ga mrzeo, tako da je sasvim prirodno što
su se Rojthamerova braća prema svom posrnulom bratu,
samo zato što jednostavno nisu mogli da ga razumeju, od-
nosila ako ne s mržnjom, onda s određenom rezervom, iako
se, naravno, po tom pitanju već odavno nisu usuđivali da
pokažu ni prezir ni mržnju, jer su zavisili od svog brata, koji
je iznenada postao jedini vlasnik Altenzama, oni su u stvari
verovali da su mu sada prepušteni na milost i nemilost, i da
bi jednog dana mogao da ih istera iz Altenzama, zajedno s
njihovom izopačenošću, što je, međutim, bilo u potpunoj
suprotnosti sa Rojthamerovom prirodom, ali da se vratim
na lov, bio je to, dakle, jedinstven slučaj da jedan Rojthamer,
protivno svim pravilima istorije Altenzama, apsolutno nije
bio lovac i apsolutno nije bio strelac i upravo taj čovek, po-
mislio sam, kada smo se iznenada našli pred tim štandom
samo zato što smo bili primorani da pobegnemo od tih sto-
tinu, čak i hiljadu suludih pitanja koja su odjednom počela

61
da nam idu na živce i da nas izluđuju, taj čovek stoji sada
ovde pred tim štandom za pucanje. Da li pucati, zapitao sam
se, i u tom trenutku Rojthamer je platio dva tuceta patrona
i počeo je da puca, gađao je ruže od papira aljkavo zadenute
u porcelanske držače preko puta sebe, obarao je jednu za
drugom tako da su svi koji su stajali okolo i to posmatrali
bili potpuno zaprepašćeni, čak je i vlasnica štanda koju sam
prepoznao kao ženu iz sela i koja je, takođe, prepoznala
nas, bila zaprepašćena, jer, naravno, niko od onih koji su se
zatekli na tom mestu nije ni pomislio da će Rojthamer po-
goditi jednu jedinu ružu, ali on je pogodio sve do jedne, i to
u najkraćem mogućem roku. Vlasnica štanda se sagla da
pokupi papirne ruže i tako u svežnju ih je gurnula Rojtha-
meru u ruku, a ja sam posmatrao ljude koji su stajali okolo
i to gledali, i koji su, hteli to ili ne, morali sada da priznaju
kako je Rojthamer najbolji strelac papirnih ruža kojeg su
ikad sreli na nekom muzičkom festivalu. Čak je i sam
Rojthamer ostavljao utisak kao da se pita kako mu je to us-
pelo, jer je u pucanju bio potpuno neiskusan, on je u stvari
samo jedan jedini put u životu držao oružje u ruci, i to kad
je imao devet godina i kad je uz očevu pomoć pokušavao da
pogodi papirne ruže, što se, naravno, bezuspešno završilo,
pa kako mu je, dakle, uspelo da sa dvadeset četiri metka po-
godi dvadeset četiri papirne ruže? Posmatrači su, naravno,
odmah izazivali Rojthamera da gađa još jednu seriju papir-
nih ruža, ali se on, naravno, nije dao isprovocirati. Mašući
buketom ruža iznad svoje glave, otišao je kroz gomilu od
strelišta do jednog stola za kojim je bilo slobodnog mesta.
Pratio sam ga do tamo i video da je sve te papirne ruže koje
je osvojio i koje su tako vezane u buket visoko u vazduhu iz-
gledale lepše od svežih ruža, iznenada poklonio nekoj ne-
poznatoj devojci u prolazu koja ga je podsetila na njegovu

62
sestru. Sve papirne ruže, sem jedne, baš ove žute koju sam
sada ponovo ugledao kad sam otvorio najvišu fioku komo-
de da u nju stavim svoju kozmetiku. Sve ove godine, pomis-
lio sam, Rojthamer je čuvao tu žutu ružu od papira, verovat-
no ga je podsećala na muzički festival za njegov dvadeset
treći rođendan i na sve što je povezano s tim muzičkim fe-
stivalom. Izvadio sam papirnu ružu iz fioke i podigao je
prema svetlu, bila je to nesumnjivo papirna ruža koju je os-
vojio u Štoketu na muzičkom festivalu, zajedno s dvadeset
tri druge. Meni je taj muzički festival na kome smo tada os-
tali do rane zore, za jednim od onih velikih drvenih stolo-
va, u društvu nekoliko seoskih momaka i rudara koje smo
poznavali iz detinjstva, ostao u lepoj uspomeni, setio sam
se kako je Rojthamer odjednom počeo da im priča o svom
detinjstvu u Altenzamu, i to na onaj osoben način, karak-
terističan za njega, koji je u potpunosti bio način pripove-
danja seoskih momaka iz okoline Altenzama, i kako je, u
stvari, Rojthamer imao mnogo toga zajedničkog s momci-
ma iz sela oko Altenzama, a gotovo ništa zajedničko sa svo-
jom braćom i sestrom iz Altenzama, palo mi je na pamet
koliko mu je samo način života seljaka oko Altenzama bio
blizak i koliko je samo voleo taj način života, dok sam sta-
jao kraj prozora i odatle posmatrao Helerovu mansardu, ok-
renut prema vratima, s papirnom ružom u ruci, uostalom
on je među njima, tim seoskim momcima, i odrastao, stalno
je ponavljao, ne u Altenzamu, već među seoskim momcima
i njihovim porodicama, i zaista je Rojthamer kao dete pro-
veo više vremena među ljudima iz sela oko Altenzama, a ma-
nje u samom Altenzamu, gde je živeo, koristio je svaki trenu-
tak slobode da pobegne od prisile u Altenzamu, koji je do-
življavao kao okrutnu vaspitnu roditeljsku tvrđavu bez ra-
zumevanja, i da ode tamo gde je nalazio istinske srodnike,

63
u selima oko Altenzama i kod ljudi u tim selima, među mom-
cima i muškarcima sa sela i među momcima i muškarcima
koji rade u rudnicima koji su pripadali Altenzamu, omil-
jena navika uvek mu je bila da posle večere ode iz Altenza-
ma, i to bez dozvole, i da siđe u sela ispod Altenzama, među
ljude koji su ga razumeli, daleko od onih koji su živeli u Al-
tenzamu i koji ga nikad nisu razumeli, niti su hteli da ga ra-
zumeju, jer tamo dole, ispod Altenzama, u seljačkim kućama
i u kućama i straćarama i kolibama rudara uvek je bio rado
viđen gost, i uvek je mogao da računa na pažnju tih jedno-
stavnih ljudi, čija su razmišljanja bila koliko jasna, toliko i
nepokolebljiva, oni su me slušali kad bih govorio, rekao je
Rojthamer, ipokušavali su da me razumeju i razumeli su me,
mogao sam da računam na njihovu pomoć kad god sam
odlazio kod njih, veoma često u najvećoj muci i u krajnjem
sukobu sa samim sobom, prijateljski bi se postavili u svojoj
sirovosti, svaki put bi me ugostili i uvek sam mogao da os-
tanem kod njih koliko god sam hteo, i u stvari sam najradije
hteo da zauvek ostanem s njima, još kao dete, ali bilo je bes-
misleno i samo pomisliti na tako nešto. I dok sam u Alten-
zamu, unutar zidina Altenzama, čak i među svojim rodite-
ljima i svojom braćom i sestrom uvek osećao hladnoću,
svaki odlazak dole u sela bi me ugrejao, kao detetu bilo mi
je uvek najstrože zabranjeno da bez dozvole odem dole u
sela, mada nisu voleli čak ni da sa dozvolom odem u sela,
jer su osećali da je meni đole u selima dobro, za mene je Al-
tenzam zatvor, govorio sam im često, još kao dete sam imao
tu predstavu da Altenzam nije ništa drugo nego zatvor, iz
tog zatvora moram da pobegnem jednog dana, mislio sam
uvek, iako sam osuđen na doživotnu robiju u tom zatvoru
Altenzam, ja moram da pobegnem, da odem iz Altenzama,
gde sam čak i roditelje uvek doživljavao kao svoje čuvare i

64
kaznitelje, nikada kao zaštitnike, što bi roditelji trebalo da
budu, zaštitnici svoje dece, dakle čuvari i zaštitnici svog
sina i druge svoje dece, to moji roditelji nikada nisu bili, nji-
hova preterana strogost i njihova nepopustljivost, da bi od
svoje dece, bez izuzetka, napravili ljude prema svojim za-
mislima, koje su bile skroz-naskroz jezive zamisli, pokuša-
vajući da nas pretvore u fizičke i duhovne kopije sebe samih,
njihova hronična neiskrenost i neprestana okrutnost zase-
nile su, čak pomračile čitavo naše detinjstvo i napravili od
moje braće ono što su oni danas, fizička i duhovna slika i pri-
lika svojih roditelja, a od moje sestre napravili su najnesreć-
niju osobu koju poznajem, sve u Altenzamu bilo mi je uvek
nešto najužasnije, tako da sam u svakoj prilici koja mi se pru-
žila bežao iz Altenzama i odlazio dole u sela i posećivao
seljake i njihove porodice i rudarske radnike i njihove po-
rodice kad sam želeo da budem srećan, što u Altenzamu sko-
ro nikada nisam bio, pričao je Rojthamer, Altenzam je bio
jedna posebna pomračenost mog duha. I dok je Rojthamer
koristio svaku priliku da ode iz Altenzama, ja sam grabio
svaku priliku da dođem u Altenzam, prijalo mi je to što
imam mogućnost da odem u Altenzam i da uđem u Alten-
zam, kako bih se tamo, u nečemu sasvim drugačijem pov-
ratio u život, kod Rojthamera je, dakle, bilo sasvim obrnuto,
on je morao da izađe iz Altenzama i ode dole u sela kako bi
se u selima, a najčešće u našoj kući, mojoj roditeljskoj kući,
vratio u život, ovde, u vašoj kući, govorio je uvek, ja se po-
novo vratim u život, u Altenzamu sve u meni preti da me
nasmrt uguši, ali ovde, u blizini tvog (mog) oca i tvoje (moje)
majke, ja se saberem i mogu da mislim sve one misli koje mi
uvek iznova pomažu da preživim, rekao je Rojthamer, kad
bih morao da ostanem u Altenzamu zauvek, bio bih uni-
šten za najkraće moguće vreme, rekao je Rojthamer, dok sam

65
mu ja opet, s vremena na vreme, govorio da je za mene ta
mogućnost da odem u Altenzam, da kroz šumu pređem ta
četiri kilometra koja sam, još u najranijem detinjstvu, veoma
često prelazio sa svojim dedom, hodali smo svaki za sebe,
jer smo se tako prećutno dogovorili još kad sam imao četiri
ili pet godina, svaki zaokupljen i zadubljen u vlastiti mo-
nolog, bila od presudnog značaja za moj život, ništa mi u
životu nije bilo draže i važnije i, kao što sada znam, od pre-
sudnog značaja za moj život, nego te šetnje do Altenzama
s mojim dedom, i dok sam ja, dakle, i svakog dana kad god
je to bilo moguće, preduzimao sve da odem u Altenzam,
Rojthamer je preduzimao sve da ode iz Altenzama, on je
voleo moga oca i osobenost domaćinstva seoskog lekara,
tu uređenost koja je vladala kod nas, čistoću, s jedne strane,
nesputanost s druge, koja mu je toliko godila i razlikovala
se na svakom stupnju od neurednosti u Altenzamu, od op-
šteg nemara u Altenzamu, i od, kako je on, Rojthamer, ose-
ćao, duhovnog zatočeništva u Altenzamu, sve prednosti koje
su za mene predstavljale Altenzam, za njega su bile u Što-
ketu i u našoj kući, stalno mi je govorio da u Altenzamu ne
može da nađe ono što ga je ovde u Stoketu i u našoj kući
činilo srećnim, a ja bih mu onda rekao da je Altenzam za me-
ne ono što su Štoket i moja kuća za njega, udisanje svežeg
vazduha, napredovanje, podstrek za moju maštu, produk-
tivnost, radost življenja, i tako smo obojica davali sve od
sebe, Rojthamer na svoj način da ode iz Altenzama u Što-
ket, u našu kuću i u naš seoski predeo, seoski krajolik, pri-
rodu, a ja opet da odem iz našeg seljaštva, iz Štoketa, iz na-
še kuće, gore u Altenzam, među te zidine, te za mene čudo-
višne zidine koje su ojačavale sve u meni, gore u Altenzam,
gde je sve ono što mi je dole u Štoketu bilo nedostižno od-
jednom postajalo dostižno, jer kada sam bio gore u Alten-

66
zamu moj um i moja osećanja otvarala su se, zapravo, na
isti način, dok je kod Rojthamera bilo obrnuto, on je dole u
Štoketu i samo u našoj kući i njenoj okolini nalazio ono što
u Altenzamu nikada nije mogao da nađe, utočište i spasenje
u svakom pogledu. I dok je Rojthamer voleo moga oca, s
kojim je najčešće provodio vreme, jer je njega, Rojthamera,
oduvek zanimao lekarski poziv moga oca, zanimalo ga je,
kao što sam odavno znao, ali što se sada, nakon što sam
malo zavirio u sadržaj spisa koje je ostavio za sobom, i do-
kazalo, prvenstveno sve što se odnosilo na bolesti, ta stalna
povezanost fizičkih i psihičkih bolesti, to ga je najviše za-
nimalo još od detinjstva, a u našoj kući bio je u prilici da se
suoči s najneobičnijim slučajevima bolesti, svakog dana, i
on, Rojthamer, odmah je hteo da mu moj otac ispriča sve o
svakoj bolesti, njega, u stvari, čitav život, sem njegove nau-
ke, nije ništa toliko zanimalo koliko Ijudske bolesti, ovde, u
blizini moga oca, on je još kao dete počeo da upoznaje i
istražuje najrazličitije masovne bolesti, posebno one usko
povezane s našom regijom, bolesti koje potiču iz naše re-
gije, u Kembridžu je veoma često provodio pola noći, kada
bi se umorio od sopstvenog rada, a ipak nije mogao da ode
u krevet, jer nakon umnog naprezanja tokom dana nije
mogao da nađe neophodni mir da bi zaspao, pa bi me za-
molio da ostanem s njim, po potrebi čitavu noć, vrlo često
se dešavalo da svratim nakratko do njega, nakon što bih tek
ustao od svog rada, ne bih li se u njegovom društvu spasao
od ludila, jer smo u Engleskoj, i pre svega u Kembridžu
imali običaj da odmah moramo da prekinemo svoj umni
rad i odemo jedan kod drugog na razgovor, zato što smo
se plašili da ne poludimo, iako smo ponovo razgovarali o
nekom drugom predmetu koji iziskuje umno naprezanje,
ali to onda i nije više bilo važno, budući da smo zajedno i u

67
društvu onog drugog bili sigurni da nećemo poludeti, i tako
smo se onda sastajali ili u mom ili u njegovom stanu, koji su
bili udaljeni najviše osamsto ili devetsto metara jedan od
drugog, i koji su se sastojali od potpuno istih prostorija, dve
sobe i jedne male kuhinje, jedna soba je bila radna soba, a
druga takozvana soba za regeneraciju, dakle tu u Kembri-
džu, Rojthamer je veoma često provodio pola noći posve-
ćujući se bolestima, opažanjima i iskustvima zasnovanim
na tim opažanjima, o kojima bi onda pričao u tim večer-
njim i noćnim satima druženja koje sam upravo pomenuo,
o bolestima za koje je saznao vrlo rano u životu od moga
oca, uglednog i verovatno odličnog lekara opšte prakse, jer
jedan naučnik, bez obzira kojom se naukom bavio, treba
mnogo ranije i mnogo pre nego što se preda svojoj nauci,
da se upozna s bolestima, rekao je Rojthamer, a pogotovo
s mentalnim bolestima koje proizlaze iz fizićkih bolesti. I
dok sa svojim ocem nisam imao skoro nikakav odnos, i
obrnuto, moj otac nikada nije zaista priželjkivao neki odnos
sa mnom, Rojthamer je s mojim ocem imao najbolji odnos,
a tako je bilo i kod Rojthamerovih, sam Rojthamer nikada
nije uspostavio bilo kakav odnos sa svojim ocem, i obrnuto,
njegov otac nikada nije priželjkivao nikakav odnos sa svo-
jim sinom, ali ja sam imao odličan odnos s Rojthamerovim
ocem, kao što je Rojthamer imao s mojim ocem, on se ta-
kođe odlično razumeo s mojom majkom, s kojom sam ja
vrlo teško mogao da se razumem, dok sam se uvek odlično
razumeo s Rojthamerovom majkom. Ono što nikada nisam
našao u svom domu, što znači u našoj kući i dole u našem
selu, našao sam gore u Altenzamu, dok Rojthamer, s druge
strane, u Altenzamu nikada nije našao ono čemu se uvek
nadao, tako da smo još kao deca uvek težili da odemo iz
kuće, ja gore u Altenzam, on iz Altenzama dole kod nas u

68
Štoket. Taj proces, da sam ja želeo gore, on dole, koji nisam
tada razumeo, sada razumem kao jedan savršeno prirodan
proces. Baš kao što je mene u Altenzam privlačio duhovni
stav Rojthamerovog oca, tako je Rojthamera u obrnutom
smeru privlačio način života i profesija moga oca, gore u
Altenzamu mogao sam da čujem ono što nikada nisam čuo
kod kuće, Rojthamer je u našoj kući mogao da čuje ono što
nikada nije čuo u Altenzamu, svaki put, i to je bio uzrok
našeg nezadovoljstva vlastitim domom, u svom domu smo
tražili i nadali se da ćemo naći ono što, međutim, u našem
domu nije moglo da se nađe, jer to u našem domu jedno-
stavno nije postojalo, on, Rojthamer, nikada nije mogao da
nađe u Altenzamu ono što je tražio tamo, niti je, razume
se, mogao da očekuje ono čega tamo nije moglo da bude, i
obrnuto, ja sam u Štoketu i svom domu oduvek tražio ono
što tamo jednostavno nije postojalo, nadali smo se nemo-
gućem, tako da smo obojica stalno živeli u nadi usmerenoj
prema onom drugom domu, gde smo, zapravo, nalazili ono
što smo tražili, i zbog toga smo u vlastitom domu uvek bili
najnesrećniji, zato što to stanje nikada nismo mogli da ob-
jasnimo i izrazimo, jedino što smo mogli je da ga trpimo i
pustimo da nas dovede skoro do potpunog očaja u tim naj-
težim godinama, između devete i jedanaeste i nadalje, sta-
nje koje do današnjeg dana nikada nismo preboleli. Voleli
smo sve u domu onog drugog i stvarno mrzeli, od najrani-
jih godina života, sve što je u našem vlastitom domu, dopa-
dalo nam sve što je u domu drugog i bilo nam je odvratno
sve u vlastitom, osećali smo da su naši talenti na najbolji
način bili cenjeni u drugom domu, gde su se razvijali, dok
u našem vlastitom domu nikada nisu bili cenjeni, niti su se
razvijali, jer je sve u nama i na nama u vlastitom domu ne-
prekidno nailazilo samo na odbijanje, ni na šta drugo. Ne-

69
razumevanje koje smo uvek mogli da očekujemo u vlasti-
tom domu nestalo bi kad bismo otišli u dom onog drugog,
pred razumevanjem koje nam je bilo podrška u svakom po-
gledu, ovde smo napokon mogli da se opustimo i slobodno
dišemo i mislimo. Prepušteni na milost i nemilost zablu-
dama kod kuće, Rojthamer u Altenzamu, ja u Štoketu, bili
smo uvek u stanju ekstremne razdražljivosti, morali smo
svu svoju pažnju da posvetimo bekstvu iz ovog stanja, ili
ga bar ublažimo do podnošljivog, ali nama je kod kuće bilo
podnošljivo kada nismo bili u potpunosti prepušteni sami
sebi i svojima, kada bi Rojthamer došao kod mene i kada
bih ja otišao gore u Altenzam kod njega. Jer, kada smo bili
zajedno, onda smo čak i tamo gde smo mislili da za nas
nema ničeg, baš ničeg, uspevali da pronađemo mnogo toga,
da spoznamo nešto i iskoristimo ga za vlastito zadovoljstvo,
kako Rojthamer sa mnom u Štoketu, tako ja s Rojthame-
rom u Altenzamu. I često se dešavalo da su se naši putevi,
njegov dole prema Štoketu, moj gore prema Altenzamu,
ukrštali, ukrštali su se na mestu gde je sredina tog puta, na
jednoj čistini u šumi. O toj čistini, na kojoj smo se često
sretali i uvek tog trenutka počinjali da pričamo o slučajno-
sti našeg susreta i o svemu mogućem, Rojthamer je jednom
napisao jedan kraći tekst koji je kasnije i objavio u nekom
časopisu u Lincu, na to ga je navelo njegovo interesovanje
za Štiftera, a naročito za krečnjak, i to samo u vezi s onim
što se odnosilo na čistinu koja je mnogo značila u našim
životima i još uvek znači mnogo u mom životu, taj prozni
komad bio je odličan primer doslednosti Rojthamerovog
mišljenja, sve što je on kasnije bio, sve što je od njega po-
stalo već je bilo nagovešteno u tom kratkom proznom ko-
madu, jedan miran, jasno raščlanjen proces mišljenja, do u
najsitnije detalje opis jednog isečka prirode koji smo obo-

70
jica dobro poznavali. Voleo bih još jednom da pročitam taj
prozni komad o čistini između našeg sela i Altenzama, ali
se plašim da je taj prozni komad, pod naslovom Čistina, iz-
gubljen, mada bi lako moglo da se utvrdi u kom je broju ča-
sopisa iz Linca objavljen, sada, nakon Rojthamerovog samo-
ubistva na čistini, bilo bi to od največe važnosti. Opis puta
od Altenzama do nas u Štoket i opis puta od Štoketa do Al-
tenzama, naravno, dva potpuno različita opisa, sačinio je
Rojthamer jednom u Engleskoj, tokom svog prvog boravka
u Londonu, u to vreme intenzivno se bavio Perslom i Hend-
lom, ali su i ti opisi, verujem, takođe izgubljeni. On je ne-
prekidno vežbao pisanje kratkih proznih komada, opisiva-
nje prirode, kako bi pomoću tih opisa svoj naučni metod
razmišljanja mogao da dovede do perfekcije, neprekidno je
razmišljao o prirodi, o njenim unutrašnjim mehanizmima
i spoljašnjim pojavama i da bi održao te misli on ih je pov-
remeno zapisivao, to mu je postala doživotna vežba, posle-
dnja njegova vežba te vrste bio je opis Helerove mansarde,
za koji sam pretpostavio da bih mogao da ga nađem ovde u
Helerovoj mansardi, u pisaćem stolu, i koji sam zaista našao
u pisaćem stolu u Helerovoj mansardi. Već nakon prvih pro-
čitanih redaka pomislio sam da bih čitavu tu zbirku Rojtha-
merove kratke opisne proze mogao da objavim kao knjigu,
jer u jednom vremenu kakvo je ovo naše, kada se izdaje i
objavljuje sve i svašta, ali sve sem onog što je vredno pažnje,
ništa što je zaista originalno i uz to još i krajnje naučno ge-
nijalno, kada se svake godine na tržište izbacuju stotine i
hiljade tona budalaština na papiru, sve to bajato smeće ove
skroz-naskroz bajate evropske civilizacije, ili bolje rečeno,
ovog skroz-naskroz bajatog modernog sveta, u jednom vre-
menu u kojem se iznova i iznova proizvodi samo duhovno
smeće i to večito smrdljivo duhovno smeće, koje nepre-

71
kidno preti da sve zaguši na najodvratniji način, i koje se
neprestano nudi kao duhovni proizvodi, iako su to u stvari
samo otpaci duha, u jednom takvom vremenu naprosto se
nameće kao obaveza da se izda jedna takva umetnost, ma
koliko ona bila skromna i bez ukrasa kakva je umetnost Rojt-
hamerove proze, da bude objavljena, iako najverovatnije ne
bi privukla nikakvu pažnju, mislim, ali bi se bar omogućilo
da ne bude ponovo izgubljena ako se odštampa i tako zau-
vek sačuva, jer nema sumnje da su ti Rojthamerovi prozni
komadi duhovne dragocenosti, i kao takvi su, pa i u našoj
zemlji, pravi rariteti. Ja sam potpuno svestan svih teškoća
prilikom obelodanjivanja toliko dragocene proze, baš kao
što sam potpuno svestan teškoća pri objavljivanju Rojtha-
merove zaostavštine, pre svega njegove obimne studije o
Altenzamu na koju ga je podstakao jedan izdavač, inače
njegov prijatelj, koju je započeo u Kembridžu, i to s veli-
kom energijom nakon što je njegova sestra obolela od smr-
tonosne bolesti, i uspeo je da je završi, ali ubrzo nakon što
ju je završio, onda kad je već pošao na sestrinu sahranu, još
dok je prelazio kanal iz Dovera na kontinent, ponovo ju je
uništio, tako što je počeo da je koriguje i uvek je iznova i iz-
nova koriguje, dok je na kraju i konačno svojim neprestanim
korigovanjem tokom svog boravka ovde u Helerovoj man-
sardi, nakon smrti sestre, nije sasvim uništio, kao što je vero-
vao, nasmrt ju je korigovao i tako je uništio, kao što je vero-
vao, ali kao što znam, i kao što sam sada utvrdio za najkraće
moguće vreme mog boravka ovde u Helerovoj mansardi,
on nju nije u stvari uništio svojom najnemilosrdnijom i sto-
ga najsavršenijom korekturom, već je od nje napravio jednu
sasvim novu studiju, budući da je uništavanje studije nje-
govom vlastitom rukom, njegovim oštrim umom, kojim je
najnemilosrdnije postupao sa studijom nije značilo ništa

72
drugo nego stvaranje jedne potpuno nove studije, on je ko-
rigovao svoju studiju sve dok, kao što je verovao, studija nije
bila uništena, odnosno sve dok nije nastala jedna nova stu-
dija. Tu studiju koju je video kao opis i, dakle, kao opravda-
nje za sve ono što je Altenzam značio za njega i za sve što
je povezano s Altenzamom, s posebnim osvrtom na plani-
ranje i izgradnju i završetak kupe za njegovu sestru, on nije
uništio, već ju je, to jasno mogu da vidim, baš tim svojim
korekcijama usavršio, on, Rojthamer, verovao je da tu stu-
diju, studiju o Altenzamu i o svemu što je povezano s Alten-
zamom, s posebnim osvrtom na planiranje i izgradnju i za-
vršetak kupe za njegovu sestru, koju je doneo i privremeno
je odložio u fioku pisaćeg stola, treba uništiti, i izvesno je da
je nameravao da spali studiju nakon što je uništi, jer imam
jednu njegovu cedulju u kojoj je napomenuo da će studiju,
nakon što ju je totalnom korekturom uništio i pretvorio
upravo u njenu duhovnu suprotnost, spaliti. Ali studiju na
kraju nije spalio, verovatno mu studija odjednom nije više
bila toliko važna, jer je nemoguće da je studiju na kraju sas-
vim zaboravio, kada se ubio, jer konačno sve to i nije toliko
važno, kao što je takođe napisao na još jednoj cedulji, na
svojoj poslednjoj cedulji, sve je to isto. Svoju studiju o Al-
tenzamu i o svemu što je povezano s Altenzamom, o onom
što mu je Altenzam značio, s posebnim osvrtom na plani-
ranje i izgradnju i završetak kupe za njegovu sestru, on je
uspeo da završi tako što je totalnom korekturom, kao što je
rekao, izvrnuo njen smisao u nešto potpuno suprotno od
prvobitnog značenja. Studija je, u stvari, bila završena tek
nakon što je Rojthamer smisao svoje studije izvrnuo upravo
u njenu suprotnost čudovišnim procesom korekture, ali
više o tome kasnije. Polako se privikavajući na atmosferu
koja je vladala u Helerovoj mansardi, najpre na atmosferu

73
kasnog poslepodneva, a potom na atmosferu večeri, name-
ravao sam da se Rojthamerovim spisima posvetim tek rano
izjutra, ako je ikako moguće, u najranije jutro, pre toga
nisam hteo čak ni da im se približim, već samo da se privi-
knem na Helerovu mansardu, da sve pripremim za jutro,
za najranije jutro, jer ću tada, u samo svitanje, mislio sam,
odmah da se latim posla, ali trebalo je prethodno stvoriti us-
love za jedan takav posao koji ipak nije nimalo lak, morao
sam, dakle, odmah da počnem s pripremama, mada polako,
s obzirom na prirodu svog posla i, zbog toga što sam posle
svoje bolesti sada bio sposoban za rad na Rojthamerovoj
zaostavštini, morao sam, dakle, temeljno da počnem s pri-
premama za taj poduhvat, što je značilo da uredim svoje
radno mesto, obavezno radni sto ispred prozora, morao
sam da proverim i, ako bude neophodno, promenim izvore
svetlosti tako da odgovaraju mom radu, da li bi trebalo da
navučem zavese ili ne bi trebalo da ih navučem, pitao sam
se uvek iznova dok sam stajao na vratima i gledao prema
pisaćem stolu, da li da navučem zavese ili ih ne navučem, i
onda sam otišao do prozora i navukao ih i vratio se, i opet
pogledao, pa sam otišao do prozora i razmaknuo ih, neko-
liko puta sam ih razmaknuo i nekoliko puta opet navukao,
i tako dalje. Prvo moram da uredim sve za rad koji ću da
počnem sutra, sve mora da bude spremno, pomislio sam,
tek onda mogu da razmišljam o tome da počnem s radom.
Ali pre nego što sam bilo šta uradio, ja sam, ništa ne menja-
jući, pustio da čitava priroda Helerove mansarde i atmos-
fera koja je odatle proizilazila najpre deluju na mene. Imao
sam dovoljno vremena. Moram da postupim sistematično
i veoma odlučno, ali u isti mah i polako, mislio sam, dok
sam stajao na vratima, ništa, ama baš ništa ne sme da bude
urađeno u žurbi, jer imam vremena, osim toga moja bolest

74
nije bila još sasvim izlečena, i dalje je bila prisutna, kad god
bih udahnuo ona je bila tu, mnogo sam polagao na vazduh
pored Auraha, gde je bilo toliko šume kao nigde, vazduh
koji je bio najbolji lek upravo za bolesne bronhije kao što su
moje, jer je trebalo da ostanem u bolnici još nekoliko ne-
delja, da sam slušao lekare i ostao bih, ali odjednom sam
prestao da slušam lekare i često me je u životu spašavalo
baš to što bih u nekom trenutku prestao da slušam lekare,
sada verovatno ne bih više bio živ da nisam uvek u presud-
nom trenutku prestao da slušam lekare, lekari su važni u
početku, kad se, u stvari, ispostavi da je lekarska pomoć ne-
ophodna odmah, primena lekarske veštine može da spase
čoveka samo kada, kao u mom slučaju, iznenada i na moj
najveći užas, baš usred posla koji je trebalo da dovršim, iz-
bije, kao što se vrlo brzo ispostavilo, opasna bolest, po život
opasna i preteća bolest, jedna takozvana smrtonosna bo-
lest, budući da je teška upala pluća i danas smrtonosna bo-
lest, noću bih se iznenada budio s visokom temperaturom,
i tako nekoliko dana, bez svesti, potpuno sam, to je lako mo-
glo da dovede do brze smrti, ali su me pronašli i odveli me
u bolnicu, i lekari su mi za najkraće vreme skinuli tempe-
raturu, ali bio je to ipak jedan bolan proces koji je trajao ne-
koliko nedelja, o izlečenju nisam mogao ni da razmišljam,
u početku, samo da me oslobode bola, samo da preguram
tu opasnu bolest, ne da me izleče, činjenica da sam uopšte
primljen u jednu tako izvanrednu bolnicu najpre me je smi-
rila, ali sam onda odjednom imao potrebu da izađem odat-
le, još uvek ležeći prikovan za krevet i kad se o izlasku iz
bolnice nije moglo ni pomišljati, jer bolest, doduše, jeste
bila obuzdana, ali još uvek nije bila pod kontrolom, stavili
su je pod kontrolu tek posle pet ili šest nedelja, pomoću in-
fuzija, injekcija, svih mogućih prirodnih i hemijskih sred-

75
stava protiv bolesti, uz samostalnu primenu svih mogućih
lekova, ali onda, iznenada, dok sam još uvek ležao bolestan,
odlučio sam da napustim bolnicu, na sopstvenu odgovor-
nost, jer lekari ne preuzimaju nikakvu odgovornost, odlu-
čio sam da se suprotstavim lekarima, da jednostavno odem,
setio sam se Helerovog poziva i na brzinu sam podsetio He-
lera na poziv i otišao sam iz bolnice što je brže moguće, iako
sam, u stvari, u dolinu Auraha došao još uvek bolestan, u
Helerovu kuću, u Helerovu mansardu, s namerom da sada
sredim Rojthamerovu zaostavštinu i da to bude neka vrsta
terapije, da ponovo uradim ono što sam uvek radio kad bi
me spopala neka takozvana smrtonosna bolest, da napus-
tim bolnicu ne osvrćući se na savete lekara i vratim se svom
životu, započinjući nešto da radim, i mislio sam, stojeći na
vratima, da je ta odluka da odem i u slučaju ove upale pluća
bila prava odluka. Uvek je bio pravi trenutak da se iz bol-
nice ode protivno volji lekara i da se sam izboriš s jednom
takvom smrtonosnom bolešću. Apsolutno ništa nije ukazi-
valo na to, kada je napuštao Englesku, da se nikada više ne-
će vratiti u Englesku, pomislio sam, dok sam svoju jaknu
koja se nakupila prašine u bolnici četkao i kačio je u orman,
očekivao sam, naravno, da će se ubrzo vratiti, nakon sestrine
sahrane na koju je otišao u Altenzam, još uvek mogu da
čujem kako kaže, ostaću samo najkraće moguće vreme, šta
ima da se zadržavam tamo u Altenzamu, u Gornjoj Austriji,
u Austriji, duže od onoga koliko je neophodno, samo naj-
kraće moguće vreme, a to je po njegovom mišljenju bilo
najviše jedan ili dva dana, koja nije ni planirao da provede
u Altenzamu nego u Helerovoj kući na Aurahu, otišao je u
Austriju već s namerom da se u Altenzamu zadrži samo
onoliko koliko je najnužnije, da prenoći u Helerovoj kući i
u Helerovoj mansardi, jer sada, nakon smrti svoje sestre,

76
nije imao više nijedan razlog da ostane u Altenzamu, ne mo-
gu, međutim, rekao je, da izbegnem razgovore koji neizbe-
žno proističu iz smrti i sahrane moje sestre, pa zato moram
da odem u Altenzam, ali opet ponavljam: sam o ha onoliko
vremena koliko je najnužnije, jer sada, nakon smrti njegove
voljene sestre, njega gotovo ništa nije vezivalo za Altenzam,
sa smrću moje sestre, rekao je, moja veza s Altenzamom je
okončana. Altenzam sada nije ništa drugo sem prošlosti, u
budućnosti više nemam šta da tražim u Altenzamu, mis-
leći pritom na prodaju Altenzama, čija je vrednost bila vi-
soka, pre svega zbog njegovih plodnih livada i njiva, kao i
zbog njegovog povoljnog saobraćajnog položaja, jer je Al-
tenzam, iako sasvim izolovan, ipak bio u prednosti zbog svog
povoljnog saobraćajnog položaja, i ta kombinacija izolova-
nosti i privatnosti, s jedne strane, i povoljnog saobraćajnog
položaja s druge strane, garantovala je visoku prodajnu ce-
nu, i sada je nakon smrti svoje sestre Rojthamer razmišljao
da proda Altenzam, novac od prodaje već je namenio u svr-
hu tipičnu za njega, u stvari je celokupan iznos namenio, ne
udubljujući se preterano u tu misao, zatvorenicima pušte-
nim iz zatvora, jednom je čak imao ideju da čitav Altenzam
stavi na raspolaganje zatvorenicima puštenim iz zatvora,
jer je o toj ideji da pomogne zatvorenicima puštenim iz zat-
vora, tim najsiromašnijim među siromašnima, iz društva
potpuno isključenim ljudima, s kojima, u suštini, bez obzira
na licemerne izgovore, niko nije želeo da ima bilo kakve ve-
ze, oduvek razmišljao i već je nekoliko puta stavljao novac
na raspolaganje zatvorenicima puštenim iz zatvora, ali je
onda ipak odustao od ideje da bivšim zatvorenicima stavi
na raspolaganje Altenzam, smatrao je da je bolje da proda
Altenzam i dobijeni novac dodeli bivšim zatvorenicima,
mada nije baš tačno znao na koji način da to izvede, u stva -

77
ri se većpričalo o tome kako je odredio da će Altenzam mo-
rati da bude prodat i da će se sredstva od prodaje staviti na
raspolaganje bivšim zatvorenicima iz zatvora Garsten, Štajn
i Suben, izvršenje ove odredbe poverio je testamentom svom
notaru Zisneru iz Švanenštata, istom notaru koji je već go-
dinama uvek obavljao sve poslove koji se tiču Altenzama. Ali
pravi sadržaj Rojthamerovog testamenta nije mi bio poznat
do ovog trenutka, iako mi je Heler odmah čim sam stigao
u njegovu kuću rekao da je Rojthamer, kao prvo, ostavio te-
stament, i kao drugo, odredio da se Altenzam proda i da
sav prihod od prodaje ode bivšim zatvorenicima Garstena,
Štajna i Subena, a on, Heler, ne bi bio Heler da poslednju
volju našeg prijatelja nije shvatio onako kako sam je ja shva-
tio i doživeo, kao osnovno obeležje čitavog Rojthamerovog
bića. Jer, oduvek su to bili izopštenici, posebno oni gurnuti
na najudaljenije rubove društva, na koje je Rojthamer gle-
dao sa simpatijom, kriminalci s kojima niko nije hteo da ima
bilo kakve veze bili su uvek sigurni u njegovu naklonost,
zbog te naklonosti Rojthamera su stalno napadali, ili u naj-
manju ruku na njega gledali s podozrenjem, ali zbog tih
simpatija prema najsiromašnijim članovima društva on je
ubrzo navukao radikalnu odbojnost, pre svega svoje poro-
dice, i ona, njegova porodica ili ono što je ostalo od nje, mo-
ra da je, kao i uvek, bila užasnuta prilikom otvaranja njego-
vog testamenta u kome su odjednom obelodanjene sve te
odredbe u korist najsiromašnijih i najistisnutijih iz društva,
jer su odjednom morali da se suoče s tim da je on ne samo
imao te, kako su smatrali, ekscentrične misli o ostavljanju
svog nasledstva zločincima, ubicama, bez obzira na vrstu
zločinaca, već da je, u stvari, ozbiljno to mislio, taj užas nje-
gove porodice i svih onih koji su, kao u široko razgranatoj
zaveri bili povezani s njegovom porodicom, mora da je bio

78
iskonski užas, jer znam da je Rojthamer uvek bio ozbiljan u
svemu što je mislio, u šta ljudi oko njega nikada nisu stvar-
no hteli da poveruju, njegove misli, kao i njegova osećanja
bili su uvek krajnje ozbiljni i najozbiljniji, njegove misli i
njegova osećanja uvek su morali da budu u potpunom skla-
du s njegovom egzistencijom, inače ne bi mogao da ide da-
lje, da napreduje, oni, pogotovo njegovi najrođeniji, koji u
Altenzamu verovatno nikada nisu mogli da pomisle, niti su
hteli da pomisle tako nešto, u stvari to da će Rojthamer ono
što zamisli i ostvariti, i on je ono što je zamislio u svom te-
stamentu, baš kao i u čitavom svom životu, koji je bio os-
tvarivanje svega što je zamislio, zaista i ostvario. Prodaja
Altenzama, pomislio sam, za sumu nižu od one koja je bila
određena, neće biti nimalo Iak posao za notara iz Švanen-
štata, taj čovek sada mora da se odbrani od svih vrsta napa-
da, pre svega Rojthamerove braće. Šta bi rekli Rojthamerovi
roditelji, pogotovo njegov otac, na to da njegov srednji sin
prodaje Altenzam posredstvom notara, pomislio sam gle-
dajući kroz prozor na siloviti Aurah, a onda: pa baš je Rojt-
hamerov otac morao da računa na to, ostavljajući Altenzam
svom srednjem sinu, da to znači kraj Altenzama, jer je stari
Rojthamer, naravno, dobro znao ko je bio mladi Rojthamer,
njegov srednji sin, i ja čvrsto verujem, pomislio sam, da je
stari Rojthamer, ostavljajući Altenzam svom srednjem sinu,
znao da je time pravosnažno potpisao kraj Altenzama, jer
je stari Rojthamer verovatno znao ili bar osetio, ili je morao
da vidi ili da oseti ili da zna da je Altenzamu došlo vreme,
da to vreme nije više odgovarajuće za takav Altenzam, i mo-
žda je pomislio, ostaviću Altenzam svom srednjem sinu ko-
me je najmanje stalo do Altenzama i tako mogu biti siguran
da će on, moj srednji sin, uništiti Altenzam i da ga, bez ob-
zira na koji način, više neće biti. S druge strane, niko ne mo-

79
že da zahteva od čoveka koji nasleđuje nešto što ne želi da
nasledi i što prema tome ne želi da poseduje, da sačuva to
nasledstvo koje uopšte nije ni hteo da poseduje, logično je
da on hoće da se otarasi tog nasledstva, i Rojthamer se za-
ista i otarasio svog altenzamskog nasledstva, i to ga se ota-
rasio na njemu svojstven način, tako što je odredio da prihod
od prodaje Altenzama treba da ode kao pomoć zatvoreni-
cima puštenim iz zatvora. Sasvim je moguće, iznenada sam
pomislio dok sam stajao na prozoru mansarde, da je on u
Austriju i u Altenzam otputovao već s namerom da se ubije,
ali, s druge strane, za takvu pretpostavku ne postoji nikakav
dokaz, činjenica je da je hteo da se vrati pravo u Englesku
odmah nakon sahrane svoje sestre, bez ikakvih zaobilaz-
nih puteva, dakle ni preko Južnog Tirola, niti preko Fran-
cuske ili Belgije, već pravo nazad u Kembridž, još uvek ga
čujem kako govori, samo ako se odmah bacim na posao spa-
siću se ove najveće nesreće, izgovorio je ovu rečenicu od reči
do reči, mislim da je to bila poslednja rečenica koju mi je
uputio, ja sam ga otpratio na stanicu, putovao je, kao i uvek,
železnicom i brodom, jer se veoma plašio, u stvari je prezi-
rao ulazak u avion, to kratko vreme njegove odsutnosti, ka-
ko sam mislio, nameravao sam da iskoristim za korekciju
sopstvenog rada, ali neki neobičan nemir koji ni pri najči-
stijoj svesti nisam sebi mogao da objasnim, opet me je od-
vratio od tog nauma, tako da sam otputovao u Reding da
posetim jednog našeg zajedničkog prijatelja, učitelja, koji se
bavio konstrukcijom neke mašine, mada ni danas ne znam
o kakvoj se mašini tačno radilo, iako me je njen konstruk-
tor još pre nekoliko godina lično uputio u konstrukciju te
mašine, ni Rojthamer nije znao kakva mašina je bila, u stva-
ri, ta mašina ,,od Redinga", kako smo je nazvali, u Redingu
sam ostao dva dana i čekao poruku od Rojthamera, jer smo

80
se dogovorili da mi on, Rojthamer, svaki drugi dan ostavi
poruku, hteo sam pre svega da čujem kad se vraća, među-
tim, četrnaest dana ni glasa od njega, a onda sam iznenada
primio poruku, i to ne iz Altenzama, već od Helera, da je
Rojthamer mrtav, pa sam istog dana otputovao u Austriju,
i kod kuće su mi sve potanko ispričali o Rojthamerovom
samoubistvu, obesio se na pomenutoj čistini između kuće
mog oca i Altenzama. U međuvremenu je Rojthamer, koji
je želeo da bude sahranjen na seoskom groblju, a ne gore u
Altenzamu, bio sahranjen na našem seoskom groblju, to
jest u Štoketu. Roditelji su mi ispričali kako je protekla sah-
rana, a kasnije sam o tome čuo i od Helera. Otišao sam na-
kratko u Altenzam, jer sam hteo da posetim Rojthamerovu
braću, ali u Altenzamu nije bilo nikog, ili mi se bar činilo da
tamo nije bilo nikog, svi prozorski kapci bili su zatvoreni i
ništa se nije pomeralo, a meni je to, u stvari, i odgovaralo,
jer sam u svako doba mogao da kažem da sam nakon smrti
svog prijatelja bio u Altenzamu da posetim njegovu braću,
ali da nikog nije bilo kod kuće. Zapravo, Rojthamerova smrt,
njegovo samoubistvo koje je usledilo ubrzo nakon smrti
njegove i njihove sestre, mora da su bile težak šok za njih u
Altenzamu, i pomislio sam da su svi napustili Altenzam na
neko duže vreme, bar dok se stvari ne slegnu, i dok proble-
mi koji su nastali, najpre sestrinom smrću, a zatim i smrću
brata ne budu rešeni. Kad sam stigao tamo, Altenzam mi je,
zapravo, izgledao kao da je odumro, kao da je sve gore u
Altenzamu mrtvo. Otišao sam i do groblja u Štoketu, grob
je bio jednostavan, nekoliko venaca, nekoliko cvetova. Rojt-
hamer mi je jednom prilikom rekao da želi samo običan
drveni krst. Nekoliko dana proveo sam tako u teskobnom
raspoloženju, ne radeći apsolutno ništa, lutao sam kroz
predeo koji mi je iznenada izgledao prazan i koji mi ništa

81
više nije značio. Posećivao sam razne ljude koje sam po
običaju posećivao kad god bih došao kući iz Engleske, ali
svi ti ljudi mi ništa više nisu značili. Noći sam provodio le-
žeći budan u krevetu, nisam čak želeo ni da se vratim u En-
glesku, jer šta da radim u Engieskoj kad tamo više nema Rojt-
hamera. Noći su bile najužasnije. Bilo je trenutaka kad bih
ustao i otišao do prozora, i bio sam blizu tome da se ubijem.
Ali ujutro bi moja glava bila ponovo bistra. Oko podneva
bih se, ponovo depresivan, zatvorio u svoje raspoloženje,
koje je postajalo sve očajnije. Nisam znao da li da se opet vra-
tim u Englesku ili ne, potražiću ovde neki posao za sebe,
možda neka docentura na obližnjem univerzitetu u Salcbur-
gu. Ali bile su to samo sulude ideje. Kad sam pokušao da či-
tam knjige iz očeve biblioteke, svaki put sam morao odmah
da prestanem. Rekli su mi da mi je Rojthamer testamen-
tom ostavio svoje spise. Činilo mi se da je sve usmereno ka
mom uništenju. Pobegao sam u planinsku kolibu koja je
pripadala mom ocu. Tamo sam se iznenada razboleo. Čista
slučajnost, pomislio sam, i dalje zagledan u Aurah s prozo-
ra, da su me pronašli tamo. Verovatno, pomislio sam, nakon
što sam iznenada ponovo postao svestan da se nalazim
ovde u Helerovoj mansardi, verovatno ću se ponovo vratiti
u Englesku. Onda sam počeo da hodam tamo-amo po He-
lerovoj mansardi. I sama ideja da se u Englesku vratim sam
i bez Rojthamera odjednom mi je bila užasna. Seo sam
prvo u fotelju pored vrata, a onda opet ustao i seo za sto. Iz-
vadio sam žutu ružu od papira iz gornje fioke i podigao je
prema svetlu koje više nije bilo svetlo, sumrak je već sve
potamnio, uskoro će pasti mrak, pomislio sam i ostavio
žutu ružu od papira nazad u fioku. Jesam li ispravno pos-
tupio što iz bolnice nisam otišao u svoju roditeljsku kuću,
već u Helerovu kuću, pomislio sam hodajući tamo-amo i

82
razmišljajući, koliko duboko će moji roditelji biti povređeni
kada otkriju da sam iz bolnice otišao pravo na Aurah i u
Helerovu kuću. Iako im se Heler dopada, mislio sam, oni
verovatno i dalje ne shvataju zašto sam otišao kod Helera,
umesto kod njih. Moj otac često dolazi kod Helerovih, kao
dete sam išao zajedno s njim u posetu Helerovima u nji-
hovoj staroj kući, onoj na donjem Aurahu, koju je Heler iz-
nenada prodao da bi izgradio novu kuću od tog novca,
uzmajući dodatno i pozamašan kredit od banke. On je sta-
ru kuću prodao uz uslov da, iako su se novi vlasnici odavno
uselili, on i njegova porodica mogu da ostanu još dve go-
dine u njoj, odnosno tačno onoliko koliko mu je bilo pot-
rebno da projektuje i sagradi novu kuću. Čitav postupak
poslužio je Rojthameru kao uzor za njegovu kupu, Rojtha-
mer je potpuno nesvesno, kao što sada znam, po uzoru na
planove za Helerovu kuću i na čitav postupak gradnje i iz-
gradnje Helerove kuće, napravio planove za svoju kupu, i
ostvario ih. Heleru su, s obzirom na njegove okolnosti, bile
potrebne četiri godine da isplanira i izgradi i završi svoju
kuću, dok je Rojthameru bilo potrebno šest godina da is-
planira i izgradi i završi kupu za svoju sestru. Da Heler nije
gradio, Rojthamer verovatno ne bi ni došao na ideju da gra-
di, i onda danas ne bi bilo kupe, tog u Evropi jedinstvenog
egzemplara kupe izgrađenog za stanovanje, usred Kober-
nauservalda. Ali Helerov postupak bio je isti kao Rojthame-
rov, pomislio sam, jedan je sebi sagradio idealnu kuću za
svoje potrebe, a drugi idealnu kupu, kako je verovao, za svoju
sestru. S jedne strane sam mislio: kakva Rojthamerova sme-
lost da sagradi kupu, s druge strane: kakva Helerova smelost
da sagradi svoju kuću u klisuri Auraha. Uostalom, pomis-
lio sam, baš je ovde u Helerovoj mansardi nastala ideja za
izgradnju kupe, tako da je kupa nesumnjivo potekla iz He-

83
lerove kuće, iz Helerove mansrade. Nikad ranije nisam bio
svesniji ove činjenice nego u trenutku kada su me s tri krat-
ka udarca leskovim štapom odozdo u tavanicu, dakle o pod
Helerove mansarde, Helerovi pozvali da siđem i večeram s
njima. Obukao sam jaknu i odmah sišao. Heler i Helerova
deca bili su već za stolom na kojem se pušila velika kerami-
čka činija puna knedli, seo sam na mesto do prozora odakle
sam mogao lepo da posmatram sve šta se dešavalo u He-
lerovoj trpezariji koja se nalazila tačno ispod Helerove man-
sarde, i obrnuto, Helerova deca i Heler i njegova žena mogli
su s najvećom pažnjom da posmatraju mene, svako od njih
je ispred sebe imao keramički tanjir i viljušku, Helerova
žena je iznela barenu pršutu i stavila bokal šire na sto. Sela
je preko puta mene. Ona je bila ćerka jednog putara iz Šta-
jnbaha na Aterskom jezeru, što znači da je odrastala u na-
jskromnijim prilikama, odevena u skladu s običajima stanov-
nika iz doline Auraha, trideset šest ili trideset osam godi-
na, ne više, o svojoj porodici brinula je tiho i sledom koji se
ovde nije menjao stotinama godina, ko će, pitao sam se,
prvi da počne s jelom, i Heler je počeo i pokazao mi da i ja
počnem s jelom, onda su se poslužila deca, i na kraju He-
lerova žena, koju još nijednom nisam čuo da je izgovorila
ijednu jedinu reč za sve vreme otkako sam došao u Hele-
rovu kuću, ona je bila izuzetno skromna, skromna kao i sve
te žene koje su njihovi muževi brakom izbavili iz najgoreg
siromaštva, one su uvek bile deca putara i drvoseča, rad-
nika na pilanama ili sitnih paora, ćutljive i uvek zaokupljene
brigom za svoje porodice u kolotečini koja se sastojala uvek
od istih poslova, nameštanja kreveta, kuvanja, namirivanja
stoke i tako dalje, žene koje se nikada nisu bunile, i čija je
vezanost za svoje muževe i decu bila razumljiva sama po
sebi, što je postalo nezamislivo u većem delu današnjeg sve-

84
ta, ali ovde na Aurahu još uvek su vladali isti običaji, dakle
isti odnosi i iste okolnosti kakve su vladale pre dve stotine
ili četiri stotine godina, a priroda je i dalje bila ista, isti su,
dakle, bili i ljudi u toj prirodi, sa svom svojom zlobom i za-
strašujučom plodnošću, ovde živi isti onaj soj ljudi, mislio
sam, koji je živeo u rano doba istorije, izuzet od opšteg na-
pretka, oni ne znaju ništa osim da sve tupo naslućuju i zato
su u jednom neprekidnom odnosu sa prirodom zasno-
vanom na poverenju, odnosu koji, iako opasan i bolan, ipak
jamči njihov opstanak i kome su se oni skroz-naskroz pre-
dali, kao i njihovi roditelji, njihove babe i dede, i prababe i
pradede, jer im ništa drugo nije preostalo, jednom rođeni
morali su da se nose sa situacijom, okolnostima i uslovima
u kojima su rođeni, koji su već nezamislivi za današnje po-
jmove, i nosili su se s njima; ako bi se pobunili, ako bi iz-
nenada slučajno postali svesni raskoraka između svog i
današnjeg sveta, bilo bi to samo u veoma kratkom trenutku,
nakon čega bi se odmah iznova povinovali svojim pravili-
ma koja su ostala ista kakva su bila i pre petsto godina, i šta
god bi im bilo neshvatljivo kad su razmišljali o nečemu,
crkva bi im to učinila shvatljivim, kao što to čini svuda gde
i dalje još ima uticaja. Ta žena je za mene uvek bila oličenje
suzdržanosti, nikad glasna reč, nikad ne bi progovorila
prva, sve u njoj i na njoj bilo je usmereno na brigu o svom
okruženju, brinula se o svojoj deci, svom mužu, i o svojoj
kući i bašti, kući i bašti svoga muža i svoje dece, i o delu
obalske strmine uz kuću, i sve o čemu se ona brinula uvek
je bilo uredno i u skladu s godišnjim dobima, održavano u
žutim ili plavim ili crvenim ili belim bojama, njenom pose-
bnom ljubavlju prema cveću i bilju, u kojoj je, verovatno,
uvek pronalazila tajno i najsigurnije utočište. Ta žena je či-
tavu Helerovu kuću održavala čistom, mada ne baš prete-

85
rano čistom, svake nedelje je redovno ribala drvene podove
hladnom vodom, na zidovima nije bilo paučine, sve se be-
lelo, nekoliko komada nameštaja poticalo je iz ostavinske
mase Helerovih roditelja, ne njenih, koji ništa nisu imali,
čitava kuća odisala je mirisom karakterističnim samo za He-
lerovu kuću, mirisala je na životne namirnice ostavljene
ovde i onde, na jabuke i kruške koje su stajale na ormaru ili
pod krevetom, mogao sam da često iznenada udahnem taj
miris, često i usred Londona na ulici, i da ga prepoznam
kao miris Helerove kuće, taj miris bi se iznenada prosto po-
javio, svejedno gde bih se tada zatekao, ali u takvim trenuci-
ma uvek veoma daleko od Helerove kuće, najčešće u ino-
stranstvu, i to bi me onda navelo na razmišljanje o takoz-
vanoj domovini i o takozvanom rodnom kraju, na gledanje
slika rodnog kraja, duže ili kraće vreme, zavisno od mog
duhovnog ili emocionalnog, ili emocionalnog i duhovnog
stanja koje bi mi često na taj način opet postalo podnoš-
ljivo. Rojthamer mi je jednom rekao da miris Helerove kuće
i njega iznenada podseti na Aurah i na Helerovu kuću i na
Helerove, i samim tim na Altenzam, i da ga je taj miris često
vraćao u život. Helerova žena je već sada izgledala mnogo
starija nego što je bila, izgradnja kuće u kojoj je imala naj-
više udela jer je u isto vreme vodila brigu o deci rođenoj
neposredno pre nego što je početo s gradnjom, i brinula je
o tome d a li će kuća stvarno valjati, kako je Heler jednom
rekao, a uz to su tu bile i brige oko finansiranja kuće; svi ti
napadi na zdravlje Helerove žene doveli su do toga da brzo
ostari, ali na neverovatno privlačan način. Dok sam posma-
trao tu ženu bilo mi je jasno da se ovde u Helerovim odaja-
ma i gore u mansardi Rojthamer morao osećati dobro, sva-
ki put kada bi odnekud, svejedno odakle, čak i iz Engleske,
stigao ovde na Aurah i u Helerovu kuću i u Helerovu mansar-

86
du, kad bi iz nezaštićenosti stigao pod zaštitu, u blizinu
jednog takvog bića kakvo je biće Helerove žene, koje zaista
umirujuće deluje na čoveka, pod takvim okriljem i u takvim
uslovima Rojthamer je za kratko vreme uspevao da povrati
ono što je izgubio: volju za životom i samim tim volju za
radom. Helerovu decu su njihovi roditelji dobro vaspitali,
ona su bila tako živahna i otvorena prema svemu kako se
samo poželeti može, odmah sam primetio da je devojčica
imala više očevog, sin više majčinog, šta je to bilo, nisam
znao, bili su visoki toliko da su roditeljima dosezali do ra-
mena, puni radoznalosti odmeravali su me od glave do
pete, bili su potpuno usmereni na posmatranje novog čo-
veka, koji je sada odjednom među njima, oni su jeli i pili baš
kao i njihovi roditelji, i, dok su jeli, bili su jednako ćutljivi
kao i njihovi roditelji. Ni oni, baš kao ni njihova majka, ni-
kada mi nisu uputili reč ako im se nisam prvi obratio, i izu-
zetno dugo nisam uspevao, iz nekog razloga, da se obratim
deci, a ni Helerovoj ženi, verovatno zato što sam želeo da
doživljaj ovog jela u gotovo apsolutnoj tišini pustim da de-
Iuje na mene, možda je trebalo odmah na početku da kažem
nešto Helerovoj ženi ili deci, pomislio sam, ali ništa nisam
rekao, a oni se nisu usuđivali bilo šta da kažu, jer ih Heler
ništa nije pitao, Heler je došao iz svoje radionice, oprao je
ruke i seo za sto, koliko sam uspeo da vidim, deca su već
sedela za stolom kad sam ušao i kada mi je Heler, ne nje-
gova žena, rekao da sednem na mesto do prozora, odakle
sam imao najbolji pogled na čitavu trpezariju i na sve što se
u njoj dešavalo, verovatno je to mesto bilo i Rojthamerovo
mesto, pomislio sam, znajući Rojthamera pretpostavljam
da je baš to mesto na koje sam seo bilo njegovo mesto, ko-
liko često mi je samo pričao o zajedničkim obrocima s He-
lerovima u Helerovoj trpezariji, iznenada ne izveštavao, već

87
pričao, jer je taj događaj zasluživao priču, ne izveštaj, pričao
je da su ti obroci uvek proticali u tišini, uvek na isti način,
baš isto onako kao što sam sada i sam mogao da osetim,
ponovo sam uporedio Rojthamerovu priču s mojim zapa-
žanjima sada, i ponovo su se Rojthamerove priče (o obroci-
ma u Helerovoj trpezariji) i moja zapažanja poklapali, i
mislio sam da je Rojthamer u svakoj prostoriji sedeo uvek
ovako leđima okrenut zidu, za njega je bilo svojstveno da
čim uđe u neku prostoriju traži mesto gde če leđa okrenuti
zidu, i nikada nije seo na neko drugo mesto osim na mesto
gde će leđa okrenuti zidu, jer je s takvog mesta mogao da
drži celu prostoriju na oku, i ja sam imao takvu naviku, ali
je nisam preuzeo od Rojthamera, ta osobina da uvek sedim
leđima okrenut zidu, posebno u kafanama ili kafeterijama,
bila je oduvek karakteristična za mene, i to mnogo pre nego
što sam tu naviku primetio kod Rojthamera, pa sam zato
sada pomislio da je to mesto do prozora s pogledom prema
vratima, naspram Helerove supruge, odgovaralo Rojthame-
ru, i hteo sam da pitam da li je i Rojthamer sedeo ovde gde
sam ja seo, ali nisam pitao, vreme za takvo pitanje još nije
bilo došlo, sve u Helerovoj trpezariji bilo je protiv postav-
ljanja takvog pitanja u tom trenutku, tako da nisam ni po-
stavio to pitanje, niti bilo koje među drugim pitanjima koja
su se odjednom pojavila u mojoj glavi, jeo sam i pio i pos-
matrao i bio posmatran, i mislim da su me posmatrali čak
i ako me nisu otvoreno gledali, deca su me, na primer, pos-
matrala neprekidno, čak i ako nisu gledala direktno u mene,
baš kao što me je neprekidno posmatrala i Helerova žena,
iako me nije čak ni pogledala, ona je gledala u sto i posma-
trala me, a i Heler je radio isto. Tokom jela se u takvim kuća-
ma nikada nije pričalo, pomislio sam, ali je sada verovatno
bilo do mene što niko ni reč nije rekao, trebalo je samo

88
nešto da kažem i onda bi i oni progovorili, ali činjenica da
su svi ćutali i jeli i pili i da se taj čin jedenja i pijenja ćutke
u Helerovoj trpezariji mogao i produžiti zbog mog ćutanja,
navela me je da jedem i pijem u tišini kao i oni, svi su čekali
da kažem nešto, pomislio sam, ali ja nisam rekao ni reč,
Jednu po jednu, ponovo sam otkrio svaku stvar koju sam
video kad sam poslednji put bio u Helerovoj trpezariji, pre
mnogo godina, s Rojthamerom. Odjednom sam začuo Au-
rah i pomislio kako sam sve vreme verovao da u Helerovoj
trpezariji vlada savršena tišina, dok se u stvarnosti ovde
uvek čuje siloviti Aurah, čak sam se i ja već toliko privikao
na buku koju je stvaralo njegovo neprestano hučanje, po-
sebno veliku na tom mestu, u klisuri Auraha, da sam posle
izvesnog vremena prestao da je primećujem, tako da sam
verovao, dok sam u stvarnosti bio okružen glasnim huča-
njem Auraha u klisuri Auraha, da ovde vlada savršena tišina,
jer nisam više čuo neprekidno hučanje Auraha, baš kao što
ni Helerovi ne čuju više taj huk, osim ponekad, kad ga iz-
nenada ponovo postanu svesni, oni ga čuju neprekidno i
zbog toga ga više ne čuju, samo na trenutke, kad pomisle na
to, baš kao što ga ni ja više nisam čuo, iako je najizrazitije
obeležje Helerove kuće nesumnjivo hučanje Auraha, oni
koji dođu i koji su već došli u potpunosti su opkoljeni tim
hučanjem, zapravo je uvek teško razgovarati s ukućanima,
moraš da vičeš ako hoćeš nešto da kažeš, jer te inače niko
ne čuje, zato što je hučanje Auraha zaglušujuće, ali svako se
vrlo brzo privikne na to i verovatno toliko brzo da već za
kratko vreme počne da oseća kao savršenu tišinu ono što je
u stvarnosti buka, što sam sada i sam mogao da osetim.
Ljudi koji prolaze pored Helerove kuće pitaju se kako neko
može da izdrži tu buku koju proizvodi Aurah, sigurno da
niko ne može, ali oni ne znaju da se sluh, a ubrzo i čitavo

89
biće onih koji žive usred takve buke navikne na činjenicu da
živi usred takve buke. Heleru nije smetaio da sagradi svoju
kuću usred te buke, čak je to uradio s namerom, sagradiću
svoju kuću usred buke Auraha, jednom je rekao Rojthame-
ru i Rojthamer nije shvatao kako Heler može da uradi tako
nešto, ali Heler i nije mogao da uradi ništa bolje, jer koliko
vidim, sve što je povezano sa gradnjom Helerove kuće ispo-
stavilo se da je uspešno. Upravo je hučanje Auraha ono što
me privlači, ili u najmanju ruku i hučanje Auraha, rekao je
Rojthamer jednom, tim hučanjem Auraha, kada sam u Hele-
rovoj mansardi, najviše sam fasciniran. Tako da u Helerovoj
trpezariji sada nije bilo potpuno tiho, kao što sam sve vre-
me mislio, već zapravo vrlo bučno zbog hučanja Auraha na
koje sam se, međutim, već privikao tokom nekoliko sati svog
boravka u Helerovoj kući. Jer, kako bi inače Helerovi mogli
da spavaju noću ako čuju taj huk, oni se prosto priviknu na
tu buku i spavaju i bude se, i uopšte više ne čuju huk Au-
raha. Kuće na obalama silovitih reka su najfascinantnije,
jednom je rekao Rojthamer, naravno da ljudi u njima žive
u stalnom strahu da bi jednom takva voda mogla da ih
zbriše, i to u trenu, jer svi znaju da čak i najmanji planinski
potoci, pod određenim okolnostima, naročito u proleće kad
se topi sneg na visokim planinama, ili u jesen, tokom dugo-
trajnih olujnih kiša, mogu da se pretvore u ogromne vode-
ne mase koje odnose sve što im se nađe na putu. Svake go-
dine čitamo ili slušamo o bujicama koje su odnele mnogo
kuća zajedno s njihovim stanovnicima. Ali Heler je svoju
kuću konstruisao tako, rekao je Rojthamer, da ona ne može
da bude odneta, na takvom je mestu da Aurah u bilo kojim
okolnostima ne može čak ni da je ošteti, on, Heler, sagradio
je svoju kuću u klisuri Auraha baš tako da bude imuna na
svaku vrstu silovitosti prirode, baš ta ideja da sagradi kuću

90
na najopasnijem mestu na Aurahu, na suženju Auraha, gde
niko nikad ne bi sagradio kuću, Heleru nije davala mira, on
je stalno govorio sebi, moram da sagradim svoju kuću baš
tamo gde niko drugi ne bi sagradio kuću, baš tamo, na su-
ženju Auraha kojeg se svi plaše ja ću da sagradim svoju kuću,
sagradiću je baš na tom mestu i time se, naravno, izložio
ogromnom nerazumevanju, i zbog svoje upornosti i nepo-
pustljivosti u ostvarivanju svog plana, da podigne svoju ku-
ću baš na suženju Auraha, tamo gde je Aurah najbučniji, i
gde je opasnost da voda jednog dana sve odnese i potpuno
sve zbriše, najveća, rekao je Rojthamer, Heler je bio izvrgnut
podsmehu i sprdnji gde god da ode, ali nije odustajao od
svog plana i nastavio je sa gradnjom i ostvario je svoj plan.
Danas svako može da vidi i kaže da Helerovu kuću, onako
kako je sagrađena i tamo gde je sagrađena, Aurah ne može
da odnese, rekao je Heler. Ipak, opšte nepoverenje još pos-
toji. U svakom slučaju, Heler veruje da njegovu kuću voda
ne može da odnese, niti može da je upropasti mulj (Ro-
jthamer). To je prva kuća sagrađena na Aurahu koju Aurah
nikada neće moći da odnese i koju mulj i blato posle vre-
menskih katastrofa neće moći da unište, jer je Aurah, rekao
je Rojthamer, odneo sve kuće koje su do sada bile izgrađene
na Aurahu, ili ih je uništio mulj koji silazi u dolinu Auraha,
uvek iznova su ljudi iz doline Auraha gradili svoje kuće na
Aurahu i uvek iznova je siloviti Aurah, koji bi iznenada po-
divljao, odnosio te kuće, i to obično noću, i mulj bi ih uniš-
tio, ali ništa nije moglo da spreči sve te ljude iz doline Aura-
ha da uvek iznova grade kuće na Aurahu, ipak činjenica je
da je Helerova kuća zaista prva, jednom je rekao Rojthamer,
koju siloviti Aurah ne može da odnese, niti mulj može da je
uništi, jer je zamišljena i projektovana i sagrađena tako da
je u obzir uzeto sve što je povezano sa porastom i divljanjem

91
Auraha, kao i sva pustošenja koje bi mulj mogao da izazove,
i to još od strane čoveka kakav je Heler, koji je sagradio
svoju kuću na Aurahu samo zato što je siguran da ta nje-
gova kuća ne može da bude odneta ili uništena, i kome je
trebalo dve godine da napravi nacrt i da izgradi svoju kuću
imajući na umu sve te razorne mogućnosti uništenja. Iako
je Rojthamer još uvek bio daleko od ideje da sagradi kupu,
on je, ipak, već bio fasciniran gradnjom Helerove kuće i
načinom na koji ju je Heler sam osmislio i gradio, ideja da
sagradi kupu za svoju sestru u njemu je bila rođena i pre ne-
go što je toga postao svestan, i pre nego što je uopšte postao
svestan činjenice da će za svoju sestru sagraditi kupu i to
usred Kobernauservalda, on je, posmatrajući Helerovu umet-
nost gradnje, a Helerov rad na sopstvenoj kući u klisuri Au-
raha sigurno treba oceniti kao umetnost, rekao je Rojtha-
mer, posmatrajući, dakle, Helerovu umetnost gradnje, on je
već odavno počeo s radom na svojoj kupi, povod za ideju
izgradnje kupe i sama ideja izgradnje kupe, kao i ostvarenje
ideje izgradnje kupe u Kobernauservaldu treba tražiti u
Helerovoj kući, u Helerovoj kući je Rojthamer, najpre ne-
svesno, a zatim iznenada nadahnut idejom da sagradi kupu,
odlučio sasvim svesno da sagradi kupu, posmatrajući grad-
nju Helerove kuće i gledajući kako taj projekat, u klisuri
Auraha, napreduje, Rojthamer je odlučio da se i sam suoči
s jednim takvim projektom i da sagradi nešto što do sada i
pre njega (rekao je Rojthamer), kao što je i Heler mislio, baš
niko pre njega nije sagradio, Rojthamerovo neprekidno
posmatranje izgradnje Helerove kuće dovelo je do nastanka
kupe u Rojthameru, prvo u njegovoj glavi, zatim na papiru,
na stotinama, hiljadama papira, onda na kraju u stvarnosti,
zato što je on, Rojthamer, bio takav tip čoveka koji je morao
da pretvori u stvarnost, koji je uvek pretvarao u stvarnost

92
ono što je u početku samo zamišljao, baš kao što je i Heler
morao da pretvori u stvarnost svoju kuću koju je u početku
samo zamislio u klisuri Auraha, sve te pripremne radove
za Rojthamerovu kupu zapravo je izveo Heler, kao što sam
sada jasno mogao da vidim, i to time što je odlučio da sebi
sagradi kuću u klisuri Auraha, da iznenada proda staru
kuću koju je nasledio od svojih roditelja i od tog novca, uz
još nekoliko uzetih kredita, i snagom svoje odlučnosti i
istinskom pribranošću da sagradi sebi novu kuću u klisuri
Auraha, on sam, Heler, se u početku s oprezom odvažio da
počne svoj projekat, ali je onda na njega prionuo sve ener-
gičnije i uspeo je da ga završi. Kao i svi ljudi sa sela, tako je
i on, Heler, stekao najosnovnija znanja iz građevinarstva
stalno posmatrajući, još od detinjstva, izvođenje građevin-
skih radova koja je onda, nakon što je odlučio da sebi sag-
radi novu kuću, proširio samostalnim izučavanjem i čitanjem
stručne literature, te je do određenog nivoa uspeo da se usa-
vrši u umetnosti gradnje stambenih objekata, u suštini je
taj Helerov postupak bio isti onaj postupak koji je kasnije
sledio Rojthamer, naime takav da je iznenada u Rojthame-
ru, kao pre njega u Heleru, odjednom sve bilo koncentrisa-
no na izgradnju sopstvenog umetničkog dela, uz sve mogu-
ćnosti da proširi svoja znanja iz građevinarstva, da ih stalno
razvija i usavršava, taj Helerov postupak potpune usredsre-
đenosti na izgradnju verovatno je fascinirao Rojthamera
nekoliko godina pre nego što je odlučio da sagradi kupu, baš
kao što je, koliko ja znam, uvek bio veoma zainteresovan,
čak očaran, gradnjom, graditeljstvom, posebno gradnjom
kuća. A da li je Rojthamer znao da je Heler bio uzrok i uzor
za njegov vlastiti građevinski poduhvat, ne znam, i mada
je on, Rojthamer, uvek pričao o Helerovom građevinskom
poduhvatu, i uvek s najvećim poštovanjem govorio o Helero-

93
vom građevinskom poduhvatu, on verovatno uopšte nije
bio svestan da je Heler i Helerov građevinski poduhvat bio
uzrok njegovog vlastitog građevinskog poduhvata, da on,
Rojthamer, možda nikada ne bi pomislio na gradnju da nije
bilo Helera i Helerove odluke da sebi sagradi kuću u klisuri
Auraha. Ali baš kao što je Heler želeo da sagradi nešto pose-
bno, jednu kuću za stanovanje, sasvim suprotno onom što
su svi drugi uradili, sasvim suprotno svim propisima i svim
predstavama drugih, sasvim protivno njihovom razumu, i
sem toga, na najopasnijem mestu, zbog čega su se svi hva-
tali za glavu, tako je i Rojthamer želeo da sagradi nešto po-
sebno, nešto drugačije od svih ostalih, jednu kupu, i to kupu
za stanovanje, za svoju sestru, i povrh svega, kako se priča-
lo, nehumanih razmera, u nehumanom okruženju, na ne-
humanoj lokaciji, odnosno usred šume Kobernauservald.
Postupak obojice bio je isti, ostvariti sebe jednom neo-
bičnom gradnjom, kao što su obojica, i Rojthamer i Heler,
verovali i postigli, jednom takvom neobičnom gradnjom i
građevinom, svaki na sebi sasvim svojstven način. Mora da
je prošlo dobrih pola sata kada sam tišinu u kojoj je He-
lerova porodica do tada sedela za stolom, posmatrajući me
bez prestanka, prekinuo opaskom kako mislim da je Rojtha-
mer došao na ideju da sagradi kupu dok je gledao kako se
gradi Helerova kuća. Budući da ni Heler ni njegova žena
ništa nisu rekli na tu moju opasku, ponovo sam zaćutao i
pomislio da je moja opaska bila sasvim na mestu, sve u He-
lerovoj kući mi je potvrđivalo da je gradnja Helerove kuće
navela Rojthamera na gradnju kupe, čak i najkraći boravak
u Helerovoj kući bio je dovoljan da potvrdi ovu moju pret-
postavku, ali ova pretpostavka još nikada ranije nije bila
tako jasno potvrđena kao sada kad sam sedeo za stolom s
Helerovima i razmišljao o okolnostima koje su dovele do

94
izgradnje Rojthamerove kupe, kao što su dovele i do izgrad-
nje Helerove kuće. Heler je, s obzirom na sve svoje okolno-
sti, morao da sagradi svoju kuću u klisuri Auraha, Rojthamer
je, s obzirom na sve svoje okolnosti, morao da sagradi svoju
kupu usred Kobernauservalda. I zaista je, pomislio sam, u
Helerovoj kući sve što možemo da posmatramo i osećamo
i mislimo jedinstveno, baš kao što je jedinstveno sve i na
Rojthamerovoj kupi, ako bolje pogledamo, osmotrimo, vi-
dimo, ispitamo i proverimo svaki detalj, uvidimo da je sve
zaista apsolutno jedinstveno. Ovako je i on, Rojthamer, po-
mislio sam, kao ja sada, sedeo uvek za ovim stolom u Hele-
rovoj trpezariji s Helerovom porodicom i jeo zajedno s
njima u večernjim satima, za ručak se, koliko znam, Rojt-
hamer sam snalazio, gotovo da ništa nije ručao, gutljaj bi-
stre hladne vode, parče hleba u krajnjem slučaju, bilo mu je
dovoljno, ali uveče, kad bi se iscrpeo od posla, dozvolio bi
sebi kontakt i druženje s Helerovima, pa bi sišao u trpeza-
riju i večerao zajedno s njima ono što su i oni večerali, jer
čovek kakav je bio Rojthamer i koji je neprestano bio zao-
kupljen svojim radom kao što je bio Rojthamer, nije mogao
uvek sebi da priušti jedan takav kontakt, s takvim ljudima
kakvi su bili Helerovi, ne u bilo koje vreme, već isključivo
u tačno određeno vreme i u redovnim razmacima, što znači
uveče, kad bi se sasvim iscrpeo u Helerovoj mansardi, kad
u Helerovoj mansardi ne bi više mogao da izdrži ni jedan
trenutak, Helerova žena bi leskovim štapom tri ili četiri
puta lupila o plafon trpezarije, dakle u pod mansarde, i on
bi, zaista, istog trenutka ostavljao svoj rad i ustajao i silazio
u Helerovu trpezariju, znam za taj ritam i mogu da zamis-
lim da je Rojthamer najveću vrednost polagao na praćenje
tog ritma kao rituala, Helerova žena bi tri ili četiri puta lu-
pila o plafon trpezarije, dakle u pod mansarde, o čemu mi

95
je Rojthamer često pričao u Engleskoj, i njemu je to bio sig-
nal da ostavi svoj posao, a Helerova žena, rekao je Rojtha-
mer, lupila bi uvek u pravom trenutku, ni trenutak prerano,
ni trenutak prekasno. On, Rojthamer, Helerovoj ženi nika-
da nije rekao da je njeno lupanje bilo uvek u pravom trenu-
tku, ali ona je morala da pretpostavi kako je to uvek bio
pravi trenutak, jer nikada nije usledila bilo koja vrsta prigo-
vora s Rojthamerove strane. Između Helerove žene i mene
nije postojao nikakav poseban dogovor, ali sam odmah shva-
tio da je njeno lupanje o plafon trpezarije, dakle u pod man-
sarde, značilo da je večera spremna i da očekuje da siđem
u trpezariju i da im se pridružim za stolom. U Helerovoj
radionici bi se odmah nakon lupanja Helerove žene isklju-
čivala glodaiica, mašina za kojom je Heler verovatno radio,
to je bio znak da i Heler prekine sa svojim poslom i da iz
svoje radionice dođe u trpezariju na večeru. Ali bez obzira
na moje opažanje i posmatranje, meni je Rojthamer često
pričao o tome, o čitavom tom procesu, kako bi se obrado-
vao svaki put kad bi Helerova žena lupila leskovim štapom,
što je očigledno značilo da nikada nije osečao to lupanje
kao nešto što ga je remetilo, ono bi mu došlo kao oslobo-
đenje iz jedne često bezizlazne situacije u koju bi zapao
svojim konstruisanjem, spekulacijama, razmišljanjima i ta-
ko dalje. Helerovi se, pomislio sam, prema meni ophode
verovatno kao što su se ophodili prema Rojthameru, od
trenutka kad sam se uselio u Helerovu mansardu bio sam
uključen u mehanizam njihovog ophođenja prema Rojtha-
meru, verovatno je svako ko sada živi u Helerovoj mansardi
posle Rojthamera uključen u isti mehanizam ophođenja
koji je pokrenut dok je Rojthamer živeo u Helerovoj man-
sardi, a sada sam ja bio taj koji živi u Helerovoj mansardi,
ali verovatno će biti i drugih ljudi koji će posle mene živeti

96
u Helerovoj mansardi, pomislio sam, iako Heler to poriče,
vrsta ljudi pogodnih za Helerovu mansardu, i činilo mi se
kako me Helerovi posmatraju nimalo drugačije nego kao
nekog ko je zauzeo Rojthamerovo mesto. Odmah sam, pre
svega iz načina na koji su se ponašaia Helerova deca za sto-
lom, shvatio da su ona mislila kako se moraju ponašati pre-
ma meni na isti način kako su se ponašala prema Rojtha-
meru. Odjednom sam, na zidu naspram mene, pored vrata,
ugledao smrtovnicu na kojoj sam mogao da pročitam Rojt-
hamerovo ime, u čitavoj trpezariji, a trpezarija je bila velika,
mogao sam da pročitam Rojthamerovo ime. Sve u toj pros-
toriji i u toj kući, pomislio sam, još je pod uticajem Rojtha-
merovog samoubistva koje su, naravno, svi klasifikovali kao
takozvano rastrojstvo čula, uključujući i Helerove, i sve u
Helerovoj kući i način na koji su se svi u Helerovoj kući
ponašali, još dugo nakon Rojthamerove smrti, bilo je takav
kao da je Rojthamer još uvek među njima. Levo od vrata, na
zidu naspram kojeg sam sedeo, su oni, Helerovi, okačili Rojt-
hamerovu smrtovnicu, desno od vrata, smrtovnicu Rojt-
hamerove sestre. Sada će ovo dvoje mrtvih ljudi verovatno
još dugo uticati na raspoloženje u čitavoj dolini, pogotovo
snažno u Helerovoj kući, pomislio sam, za koju su to dvoje
ljudi, svako na svoj način, bili vezani, on time što je čak ži-
veo ovde, i to sve do svoje nasilne smrti, a ona, njegova ses-
tra, jer su voleli da je vide u Helerovoj kući, pre svega Hele-
rova deca, s kojom je uspostavila prijateljski odnos. Dok je
Rojthamer u početku kod Helera odlazio jer mu je Heler
bio školski drug, kasnije je to bilo zbog Helerove ideje o gra-
dnji kuće u klisuri Auraha, kao i Rojthamerove iznenadne
spoznaje, proistekle iz te ideje gradnje i bliskosti s Helero-
vim bićem, čija je jednostavnost, kako unutrašnja, tako i
spoljašnja, uvek privlačila Rojthamera, Helerova kuća kao

97
građevina p o sebi toliko je zanimala Rojthamera da se često
po čitave dane bavio gradnjom Helerove kuće, i to po neko-
liko nedelja, kad bi iz Engleske došao za praznike, on nije
boravio u Altenzamu, već je učestvovao u izgradnji Helero-
ve kuće, a za Rojthamerovu sestru su Helerova deca bila ta
zbog kojih je često odlazila kod Helerovih, za Božić ili za
Uskrs Rojthamerova sestra je Helerovoj deci uvek donosila
prikladne poklone, s vremena na vreme obukla bi Helerovu
decu u potpuno novu odeću i vodila ih na izlete na jezera
ili u grad. Klisura Auraha s Helerovom kućom koja se tako
savršeno uklapala u klisuru Auraha, bila je poslednjih go-
dina uvek odredište tih dvoje ljudi čija sam lica sada gledao
na slikama sa smrtovnica na zidu naspram sebe, pomislio
sam, i bilo mi je teško da razumem kako je smrt to dvoje lju-
di mogla da nastupi tako brzo i, na kraju krajeva, tako neo-
čekivano, i da sve u dolini Auraha potopi u takvo mračno
raspoloženje kakvo je, nesumnjivo, sada već neko vreme vla-
dalo ovde nakon smrti njih dvoje. Helerovi su, koliko znam,
oduvek mnogo voleli brata i sestru Rojthamer, kako su s
ljubavlju nazivali to dvoje sada mrtvih ljudi, jer su bili dru-
gačiji od svoje braće i svojih roditelja, oni nikada nisu, što
su u suštini mogli s obzirom na poreklo, gledali s visine jed-
nostavne ljude koji su, kako to ovde kažu, egzistirali u doli-
ni i u selima ispod Altenzama, već su još od najranijeg de-
tinjstva bili privrženiji njima nego svojoj porodici, to dvoje
Rojthamerovih bili su bliskiji s Helerovima nego sa svojom
rođenom braćom, svojim rođiteljima, i ta činjenica nikada
nije bila neka tajna. Svaki slobodan trenutak, kao što sam
rekao, koristili su da pobegnu iz Altenzama i siđu u dolinu,
uvek iznova samo dole, to je bila njihova večita želja, a He-
lerovi njihovo omiljeno odredište. Zbog njih dvoje je ranije,
još kad su bili deca, kuća Helerovih, prvo ona stara kuća

98
Helerovih, a zatim i novoizgrađena kuća Helerovih, bila
uvek puna života, to dvoje Rojthamerovih uvek su gledali
da Helerovima, čiji je život veći deo vremena bio pomalo
mučan i bezličan, i koji je u dolini Auraha, po samoj prirodi
povremeno naginjao turobnom sivilu, taj život učine vedri-
jim i time uvek iznova podnošljivim. Rojthamer i njegova
sestra su samim svojim prisustvom, jer su u osnovi bili
zabavni ljudi, često spasavali Helerove iz jednog od nji-
hovih uobičajenih stanja očaja, kao što to mladi ljudi go-
tovo uvek čine. Mnogo su dugovali bratu i sestri Rojthamer,
kao što su, s druge strane, brat i sestra Rojthamer mnogo
dugovali Helerovima. Do ove katastrofe, rekao sam izne-
nada kada smo završili sa jelom, nije moralo da dođe, što
znači do sestrine smrti i do samoubistva njenog brata, iako
sam, međutim, istovremeno pomislio da je sve vodilo toj
katastrofi, i da je do nje zapravo moralo da dođe. Kako na
svoju opasku da je Rojthamer došao na ideju da sagradi
kupu najverovatnije gledajući Helera kako gradi svoju kuću
u klisuri Auraha, od Helerovih nisam dobio nikakav odgo-
vor, ni slaganja ni neslaganja, i to vrlo dugo, sada se nisam
usuđivao da ponovo kažem bilo šta, a opet, s druge strane,
nisam mogao čitavo vreme da sedim tu u tišini, za stolom
s Helerovima, i samo da posmatram trpezariju Helerovih,
osećao sam da su Helerovi očekivali nešto od mene, da ka-
žem nešto, ali, gledajući one smrtovnice na zidu naspram
mene, nisam ni pomišljao da sad odmah ponovo izreknem
neku opasku, još uvek je moguće, pomislio sam, da će nakon
tako duge pauze Heler ipak možda reći nešto na moju pret-
hodnu opasku, ili pak Helerova žena, koja je bila vrlo pažljiva
prema meni, ali ono što me istinski začudilo bilo je to što
deca, koja sigurno nisu uvek bila tako ćutljiva i, koliko sam
znao, bila inače vrlo rečita, ni reč nisu progovorila, iako su

99
već odavno prestala da jedu i da piju, i sada su sedela tu, s
laktovima na stolu, u stavu pripravnosti, kao da su samo če-
kala svog oca da im da znak da smeju da ustanu, pa da sko-
če i istrče iz prostorije. Tama je sad napolju bila potpuna,
iznenada sam ponovo čuo huk Auraha, umor nije mogao
da bude jedini razlog što Heler ništa nije govorio, tako da
sam još jednom opaskom opet pokušao da pokrenem raz-
govor. Da je sada, nakon smrti sestre našeg prijatelja Rojt-
hamera i nakon njegove smrti, u Altenzamu sve tako tiho,
mislio sam, ničeg sem spuštenih roletni, rekao sam, zabrav-
ljenih kapija, sve ostavlja utisak mrtvačke kuće, čitava dolina
smračila se još više nakon smrti dvoje Rojthamera, kud god
da kreneš, svuda to ćutanje, to iščekivanje i zanemelost u
ljudima, kod svih ljudi, što jednostavno mora da je poveza-
no sa smrću dvoje Rojthamera, a moglo se predvideti, i to
od jednog određenog trenutka, rekao sam, nakon čega su
odjednom svi počeli da me slušaju još pažljivije nego pre
toga, da će Rojthamerova sestra doživeti slom, to predivno
biće, rekao sam, koje jednostavno nije moglo da podnese
činjenicu da kupa postoji, da je njen brat ostvario svoju
ideju da sagradi kupu i to sam o za nju i baš usred Kober-
nauservalda, i samom Rojthameru je bilo sasvim jasno kad
se vratio u Englesku nakon što je kupa bila završena i pre-
data njegovoj sestri, da završetak kupe nije u stvari mogao
da znači najveću, čak najveću moguću sreću za nju, kako je
verovao, kako je mogao da veruje, već da je to u stvari zna-
čilo njenu smrt, jer nema nikakve sumnje da je stvaranje i
dovršavanje kupe uništilo Rojthamerovu sestru, od trenu-
tka kada je kupa bila završena i kada joj je predata, kao što
sam rekao Helerovima sumirajući priču, ona je iznenada
postala drugačija nego što je dotad bila, prilikom predaje
kupe u trenutku je smrtno obolela, ni danas niko ne zna o

100
kakvoj se smrtonosnoj bolesti radi, ljudi poput Rojthame-
rove sestre skloni su da se odjednom promene, sasvim izne-
nada, u određenom trenutku u svom životu, i to u trenutku,
naravno, povoljnom za jednu takvu smrtonosnu bolest, i
onda se može videti kako polako tonu sve dublje u bolest,
kako razvijaju u sebi bolesnu ekscentričnost, kako malo po-
malo i sasvim u sklađu sa svojim bićem propadaju s tom
bolešću i u tu bolest, jer u stvarnosti, kako sam rekao He-
lerovima, Rojthamerova sestra nikada nije verovala da bi
njen brat mogao da ostvari ideju da za nju izgradi kupu,
uvek je tu ideju smatrala sumanutom, neostvarivom ide-
jom, a u isti mah je, međutim, potcenila sposobnosti svog
brata kojeg je volela najviše na svetu, njegovu upornost i
nepokolebljivu prirodu, i tako se prevarila u pogledu čoveka
s kojim je bila najbliža. Rojthamer je, rekao sam Helero-
vima, bio čovek koji ne bi dopustio da ga bilo šta na svetu
odvrati od nauma koji je u sebi jednom zacrtao, a s druge
strane nije bio ni sanjar, jer je skroz-naskroz bio naučnik, i
to dosledan i nepotkupljiv u svakom pogledu, prirodoslo-
vac, a sama činjenica da je predavao na jednom engleskom
univerzitetu znači da je bio skroz-naskroz realan čovek,
nikada u svom životu, rekao sam Helerovima, nisam upoz-
nao realniju glavu, nikada takvog čoveka i takav karakter, s
tolikom preciznošću mišljenja i sprovođenja svoje volje.
Osim toga, Rojthamer je veoma dobro poznavao svoju ses-
tru i uvek ju je iznova wpoznavao, tako da je nezamislivo
da nije predvideo posledice koje bi završetak kupe i stav-
ljanje kupe njoj na raspolaganje morale imati na nju. Takav
jedan čovek, čije su vizije jednako dalekosežne koliko i
duboke, ne bi smeo da previdi da bi završetak i predaja
kupe sestri mogli da prouzrokuju njenu smrt. Činjenica je
da je Rojthamerova sestra uvek iznova odbijala da poveruje

101
i u sam o planiranje ideje o kupi, a da ne spominjem njeno
ostvarenje i završetak, kao što je uvek odbijala, što je Hele-
rovima bilo poznato, da poseti mesto na kome se kupa nala-
zila tokom građenja, iako ju je njen brat neprekidno molio
da zajedno obiđu to mesto, ne bi li se takoreći privikla na
njega, nekoliko puta godišnje je pokušavao da s njom obiđe
gradilište usred Kobernauservalda, ali nikada nije uspeo da
privoli svoju sestru na to, jer se ona, rekao sam Helerovima,
sada plašila, plašila se iz više razloga, ne samo što se tiče ku-
pe, već se plašila i za svog brata, osećala je, u stvari, sve veći
i njoj gotovo nepodnošljiv strah, koliko znam, jer promene
koje su se pojavile u i na njenom bratu, zadavale su joj sve
veći bol, u njoj se nagomilavala sumnja da bi projekat mo-
gao da ugrozi čak i njegovo zdravlje, zdravlje njenog brata,
i na kraju, kao posledica svega što je povezano sa kupom,
da ga ubije, a sada vidim, rekao sam Helerovima, da je kupa
zapravo uništila oboje, prvo sestru, i ubrzo zatim i brata.
Sve sam ovo rekao dok sam neprekidno gledao u dve smr-
tovnice na zidu naspram sebe, i imao sam najpažljivije slu-
šaoce za još uvek neraspremljenim stolom u Helerovoj trpe-
zariji. Od određenog trenutka, koji ne može da se predvidi,
mlađi ljudi, uglavnom oni koji se približavaju trideset petoj,
uhvate se neke ideje i guraju tu ideju sve dok je ne ostvare
i ne ubiju sebe tom idejom koja je postala stvarnost, rekao
sam. Sada vidim, rekao sam, da Rojthamerov život, čitava
njegova egzistencija nije bila usmerena ni na šta drugo ne-
go na stvaranje kupe, svaki čovek ima ideju koja ga na kraju
ubije, ideju koja se u njemu pojavi i koju on sledi, i koja ga
pre ili kasnije, i uvek pri najvećem naprezanju, na kraju ubije,
uništi ga. Prirodna nauka ili takozvana prirodna nauka
(kako je govorio Rojthamer), rekao sam Helerovima, bila
mu je samo priprema za tu ideju, sve je u njemu bilo samo

102
priprema za ideju da sagradi kupu, a spoljašnji povod za to
da gradi i sagradi kupu bila je izgradnja Helerove kuće, s je-
dne strane, rekao sam gledajući te smrtovnice na zidu na-
spram mene, ideja gradnje baš na suženju Auraha, s druge
strane, ideja gradnje u središtu Kobernauservalda, u prvom
slučaju, konačno potvrditi sebe protivno svakom razumu i
svakom običaju ovde na suženju Auraha, u drugom slučaju
identičan postupak drugim sredstvima, ali iz iste pobude,
tamo u središtu Kobernauservalda. Jedan čovek ima ideju
i onda iznenada, u presudnom trenutku svog života, sreće
drugog čoveka koji zbog svog karaktera i istovremeno zato
što njegovo duhovno stanje odgovara presudnom trenutku
života čoveka koga je sreo, on počinje da ostvaruje tu ideju,
počinje da realizuje ideju, na kraju iz ideje nastaje realiza-
cija, i konačno završetak realizacije. Takav čovek, s takvom
idejom, nesumnjivo je bio Rojthamer i on, Rojthamer, je is-
to tako nesumnjivo u presudnom trenutku svog života sreo
Helera koji mu je omogućio da svoju ideju ostvari i sprove-
de u delo, rekao sam. Na kraju krajeva, na Rojthamerovoj
kupi upadljivo su se isticale neke karakteristike Helerove
kuće, i obrnuto, na Helerovoj kući karakteristike Rojtha-
merove kupe. Priroda stvari u oba slučaja bila je ista. Ali, za
razliku od Rojthamera, koji je zbog svoje ideje stradao i svo-
jom idejom i ostvarenjem svoje ideje ubio pritom i svoju
sestru, Heler je još uvek živ, on ne samo da živi, kao što ljudi
pričaju o mrtvom čoveku koga je vlastita ideja ubila i uni-
štila kao Rojthamera, u svojoj ideji koju je ostvario i sproveo
u delo, nego Heler i dalje živi kao zaista živ čovek u svojoj
ideji i u ostvarenju svoje ideje i u sprovođenju svoje ideje u
delo, to jest u Helerovoj kući u klisuri Auraha, i nema go-
tovo nikakve sumnje da će Heler još dugo živeti, jer on, He-
ler, za razliku od Rojthamera, nije bio takav tip čoveka koga

103
bi njegova ideja i tako dalje mogla da ubije i uništi ga, ne,
Helera će jednom, kao i svakog čoveka, na kraju uništiti ne-
što drugo, ne njegova ideja. I dok sam gledao u smrtovnicu,
i u Helerovu ženu, koja me je slušala, i u smrtovnicu iznad
Helerove žene, pomislio sam da će me sada, iako ništa nisu
pitali, jer ni reć nisu rekli, još uvek ne progovorivši ni reč,
pitati kako je uopšte došlo do nesreće, očekivali su od me-
ne, kao što se to uvek očekuje od nekog za koga se veruje da
je upućen u neku njima još nejasnu okolnost ili stvar, da
poznaje njene dublje i najdublje uzroke, očekivali su da im
objasnim ono što oni ne znaju, što ne mogu da znaju, da im
sada kažem sve što znam, jer su verovali da znam nešto, u
najmanju ruku mnogo više od onog što oni znaju, jer sam
s Rojthamerom ipak proveo najduže vremena i bio u veoma
bliskom odnosu, na vrlo intenzivan način, što oni koji to
gledaju sa strane vrlo često označavaju kao potpuno stapa-
nje s drugim čovekom, očekivali su da im sada i ovde, dok
sedimo za stolom u Helerovoj trpezariji, razjasnim ono što
im je trenutno još uvek bilo nejasno, mada ni njima samima
nije bilo sasvim jasno šta im je nejasno, da rešim žagonetku
ili različite zagonetke u vezi s Rojthamerom, koje oni nisu
mogli da reše, jer sam kao niko drugi bio pogodan da sada
sudim o vrednostima i bezvrednostima raznih pretpostavki
i nagađanja, ipak sam ja, tako su mislili, iako to nisu izgo-
vorili, jer su se tvrdoglavo držali svog ćutanja dok su me
gledali sve prodornije, verujući da su me uzeli ne samo pod
svoju zaštitu, već i pod svoju kontrolu, najbolji Rojthame-
rov prijatelj koji je im ao saznanja od presudnog značaja,
smatrali su da je vreme da saznaju od mene više o mom
prijatelju koji je bio i Helerov prijatelj, više nego što su sami
znali, ali je u stvari bilo obrnuto, ja sam hteo od njih da saz-
nam nešto više o Rojthameru, pre svega od samog Helera,

104
koji bi ipak morao, kao što sam mislio, da zna više od mene,
makar o Rojthamerovim posleđnjim danima, o poslednjih
četrnaest dana u njegovom životu, jer Heler je, na kraju
krajeva, proveo te poslednje dane, ako ne uvek u njegovom
društvu, onda bar uvek u Rojthamerovoj blizini, možda je
on, Heler, na kraju čak bio osoba najbliža Rojthameru, ose-
ćao sam da je Heler morao da zna presudne stvari o Rojt-
hameru, stvari koje ja nisam znao, i tako smo najverovatnije
obojica čekali da jedan kaže nešto o Rojthameru što ovaj
drugi nije znao, Heler nešto što ja nisam znao, što nisam
mogao da znam, ja nešto što Heler nije znao i što nije mo-
gao da zna, jer isto koliko sam ja bio blizak prijatelj s Rojt-
hamerom, povezan s njim, toliko je i Heler bio povezan s
njim, verovatno je prijateljstvo u oba slučaja bilo istog in-
tenziteta, samo što se radilo o dve sasvim različite vrste pri-
jateljstva, jer ja nisam Heler i obrnuto, Heler nije ja. Ali dok
smo Heler i ja čekali da jedan od drugog saznamo nešto što
nismo znali o Rojthameru, vreme je prolazilo i veoma brzo
je prošao čitav sat, i Helerova žena je u međuvremenu usta-
la od stola i s praznim posuđem otišla u kuhinju, deca su
otišla za njom, iza kuhinjskih vrata moglo se čuti pranje
posuđa i pranje dečjih nogu, dok smo Heler i ja ostali da
zajedno sedimo za stolom i ćutimo. A da se upuštam u to
da je Heler bio taj koji je otkrio Rojthamera na jednom drve-
tu na čistini, još uvek nisam hteo, osećao sam da trenutak
da se progovori o tome još nije došao, a i nije mi bila name-
ra da započnem razgovor o tome, pre nego što Heler pro-
govori o ovoj osetljivoj i zapravo užasnoj temi. Odavno sam
znao, u stvari sam to saznao od jednog od mojih posetilaca
dok sam bio u bolnici, zemljoradnika Pfustera, da je Heler
Rojthamera našao na čistini i d a ga je skinuo s drveta svo-
jim rukama presekavši uže. Rojthamera nije bilo izvesno vre-

105
me, nisu mogli da ga nađu ni u Altenzamu, ni u Helerovoj
kući osam dana nakon sahrane njegove sestre, ali su svi mi-
slili, i oni u Altenzamu i Helerovi, da se, bez pozdrava, što
nimalo nije ličilo na njega, vratio u Englesku gde sam ga
očekivao sve to vreme, i uz to bez ijedne reči od njega, upr-
kos tome što smo se dogovorili da mi svaki drugi dan po-
šalje poruku na moju adresu u Kembridž, a osim toga, He-
ler je ipak morao da primeti da Rojthamerove stvari, dakle
Rojthamerova odeća koju je tada nosio nije više u njegovoj
mansardi, a kuda je onda mogao da ode bez ostatka svoje
odeće, u svakom slučaju, Heleru je vrlo brzo moralo da pa-
dne na pamet da se Rojthameru možda nešto desilo, jer to
što je otišao a da se ni sa kim nije pozdravio, bilo je ipak naj-
čudnija stvar, a onda i ta odeća, Heler se, istina, raspitivao
u Altenzamu za Rojthamera nakon njegovog nestanka, kao
što su se i oni iz Altenzama raspitivali kod Helera za Rojt-
hamera, ali niko nije ništa preduzeo, verovatno zato što su
obe porodice, Helerovi iz klisure Auraha i Rojthamerovi
gore s Altenzama, pretpostavljali da je Rojthamer već oda-
vno u Engleskoj, sve dok Heler nije još jednom krenuo do
Altenzama da pita znaju li možda tamo gde se Rojthamer
zadržao i tada je on, Heler, našao Rojthamera na čistini iz-
među Štoketa i Altenzama. Heler nije ni spomenuo da ga je
baš on pronašao, niti sam ja išta pominjao, čak sam, nakon
što sam stigao tog kasnog poslepodneva, nekoliko puta us-
peo da izbegnem da kažem reč čistina, iako mi je reč čistina
nekoliko puta bila neophodna da bih razjasnio stvar o kojoj
sam pričao. Ali zna se da ljudi dožive šok kad nađu obeše-
nog čoveka, a u ovom slučaju u pitanju je bio, naravno,
užasan šok. S jedne strane verovao sam da imam pravo da
saznam od Helera nešto više o posleđnjim danima našeg
prijatelja, s druge strane Heler je verovao da će od mene

106
saznati nešto više o Rojthameru, i dok smo obojica sve vre-
me tako čekali da onaj drugi nešto kaže, naravno nešto o
našem prijatelju Rojthameru, mi sve vreme ništa nismo
rekli. Ja sam se neprekidno pitao šta se dešava u Heieru,
dok se Heler sve vreme, verovatno, pitao šta se dešava u
meni, ali to je u svakom slučaju moralo biti nešto u vezi s
Rojthamerom, šta bi drugo bilo. Da je ovde provodio večeri
i, kao što mi je Heler rekao, često čitave noći, u ovoj pros-
toriji koju je Heler napravio sasvim u stilu starinskih soba
iz doline Auraha, upotrebivši stare suve daske od ariša za
pod, pa je uvek bilo pravo zadovoljstvo gledati ga, i da je
Rojthamer često sedeo ovde sam do zore prepuštajući se
samo huku silovitog Auraha, ostavljajući naucne spise, p a-
pirologiju, da ne bi i ovde, u toj atmosferi Helerove trpeza-
rije koja je, kao i atmosfera kakva je vladala gore u Helero-
voj mansardi, bila krajnje pogodna za njegove ideje i njegov
naučni rad, počeo da pravi beleške, možda i nešto više od
pravljenja beleški, i da na taj način podlegne svom nauč-
nom, svom umnom radu čak i ovde dole u Helerovoj trpe-
zariji, koja mu je, za razliku od Helerove mansarde, koja
mu je služila u intelektualne svrhe, služila isključivo da u
njoj jede i pije, jer to što se gore u Helerovoj mansardi u pot-
punosti predavao svom umnom radu i što se svakodnevno
iscrpljivao tim umnim radom u Helerovoj mansardi, bilo
je dovoljno, ovde je mogao da se opusti s Helerovima s ko-
jima je zajedno jeo i pio, a deca su mu uvek bila najbolja
garancija za razonodu, svi znaju da je odlično umeo s He-
lerovom decom, imao je razumevanja za Helerovu decu, za
razliku od drugih koji se bave umnim radom, a koji ne zna-
ju šta da rade s decom, Rojthamer je, naprotiv, bio čovek
koji se odlično razumeo s decom, što je bilo u skladu sa nje-
govim duhovnim osobinama, znao je da provede sate i sate

107
s Helerovom decom u Helerovoj trpezariji, da se igra s njima,
da im priča bajke koje je sam izmišljao, koje je smišljao dok
ih je pričao, pa je njihova spontanost ostavljala snažan uti-
sak na decu, a kad su đeca morala da idu da se operu u
kuhinji, pa u krevet, uvek su se opirala tome, moleći i prek-
linjući da ostanu još malo, kako to čine sva deca, iako im to
u ovom helerovskom mehanizmu podizanja dece nije ništa
vredelo, i Rojthamer bi tada ostajao sam za stolom s Hele-
rom, a onda bi se ili poveo neki razgovor ili se ne bi poveo
nikakav razgovor, samo ukoliko bi se jedan takav, veoma
često neki najjednostavniji opisni, ili pak neki filozofski raz-
govor poveo sasvim spontano, taj razgovor bi njih dvojica,
koji su ostali sami u prostoriji, Heler i Rojthamer, nastavili.
Rojthamer mi je često pričao o tim razgovorima. Svi ti raz-
govori bili su uvek takvi kao da su dolazili iz naših priroda,
rekao je Rojthamer, pa su odgovarala obojici, njemu, Rojt-
hameru, kao i Heleru. Rojthamer je obično pričao o Engle-
skoj i svojim studijima, te o stvarima koje je znao o Alten-
zamu, a u poslednje vreme pričao je, naravno, i o svom ba-
vljenju kupom, Heler o svom poslu preparatora, on je bio
jedini u krugu od nekoliko stotina kilometara, i o svim
pažnje vrednim događajima u selima, kao i, naravno, o
gradnji svoje kuće. On, Rojthamer je njemu, Heleru, koliko
znam, uvek iznova postavljao pitanje zašto baš u klisuri Au-
raha? a on, Heler, kao što takođe znam, Rojthameru: zašto
baš u središtu Kobernauservalda? Na ova pitanja nikada
nije d at odgovor. Heler je, čini mi se, mogao samo da pret-
postavi zašto baš u središtu Kobernauservalda, Rojthamer
je takođe mogao samo da pretpostavi zašto baš u klisuri
Auraha, baš kao što sam i ja mogao samo da pretpostavim.
Ali gradnja Helerove kuće ne može da se uporedi, kako je
sam Heler rekao, s gradnjom Rojthamerove kupe, jeđnos-

108
tavno je da se sagradi jedna takva kuća kao što je njegova u
klisuri Auraha, ali je najteže da se sagradi jedna takva kupa
u središtu Kobernauservalda, za izgradnju kuće u klisuri
Auraha bila je dovoljna jedna jednostavna glava kakva je
njegova (Helerova), dok je za izgradnju kupe, međutim, bila
potrebna jedna naučna glava kakva je Rojthamerova. On,
Heler, video je kupu samo jedan jedini put nakon što je bila
gotova, on nije govorio, kao što smo Rojthamer i ja govo-
rili, završena, Heler je uvek govorio da je gotova. Dok je
kupa bila još u izgradnji, Heler bi se često odvezao s Rojt-
hamerom u Kobernauservald da vidi kako gradnja napre-
duje, i da istovremeno da svoje stručno mišljenje, jer nakon
radova na njegovoj vlastitoj građevini, Rojthamer je Hele-
ra, naravno, smatrao stručnjakom, jedinim građevinskim
stručnjakom, jer u osnovi Rojthamer nije angažovao nikog
drugog sem Helera kao stručnjaka za ostvarenje svog gra-
đevinskog plana, jer je verovao da takozvani građevinski
stručnjaci nisu ništa drugo nego šarlatani, svi jednako ne-
sposobnjakovići i perverzni eksploatatori bespomoćnih in-
vestitora. I optužio je sve građevince za unakaženje i uniš-
tavanje zemljine površine. Ti takozvani arhitekti (on je mr-
zeo, kao što sam već pomenuo, taj izraz!) i svi građevinski
preduzimači i njihove sluge nisu danas ništa drugo nego
rušitelji i uništitelji zemljine površine, sa svakom novom
građevinom koju izgrade, oni počine novi zločin, građevin-
ski zločin protiv čovečnosti, jednom je čak patetično povi-
kao: Svaka građevina koju danas grade građevinski stru-
čnjaci je zločin! A svi ti zločini mogu biti počinjeni vrlo
lako, te građevinske radnike na zločin podstiču i na njega ih
teraju, pre svega njihove države, one i njihove službe ih
podstiču, podstiču ih na to da zemljinu površinu prekriju
svojim perverznim duhovnim smećem, i to na takav način

109
i takvom brzinom da je prekriju svojom graditeljskom grdo-
bom da će za veoma kratko vreme čitavu površinu zemalj-
ske kugle da uguše ti građevinski zločini. A onda, kad ceo
svet na najužasniji i najneukusniji i najzločinačkiji način
bude prekriven njima, biče prekasno, onda je Zemljina povr-
šina mrtva. Mi ne možemo da se branimo od uništavanja
površine naše Zemlje koje sprovode arhitekte, uzviknuo je
jednom. Pretpostavio sam da ću s Helerom, nakon što smo
ostali sami, dakle nakon što je Helerova žena s decom iza-
šla iz trpezarije i otišla u kuhinju, ubrzo da započnem neka-
kav razgovor, ali to neprekidno ćutanje koje je vladalo i sada,
nakon što je Helerova žena s đecom izašla iz trpezarije i
otišla u kuhinju, mene je, kako je vreme prolazilo, sve više
uznemiravalo, odjednom nije više bilo dovoljno da samo
posmatram Helerovu trpezariju kako bih ostao u njoj, ali da
se vratim gore u Helerovu mansardu tako rano nakon ve-
čere, nije bilo još ni pola šest, nisam mogao, ja sam, naravno,
mogao da odem gore u mansardu, niko me nije sprečavao
u tome, ali da uradim to baš prvo veče, stvarno nisam mo-
gao. Ćutanje između Helera i mene trajalo je verovatno
zbog toga što je Heler očekivao da ću ga ispitivati o činje-
nici da je on pronašao Rojthamera na čistini i presekao uže
s drveta, zato što u glavi verovatno nije imao ništa drugo
sem ove činjenice, jer je s tom činjenicom Heler sad već
nedeljama išao naokolo, uglavnom se povlačio u radionicu
i bavio se svojim poslom, ili je bio zauzet poslovima iza ku-
će koje u svako doba možemo da vidimo iza kuća u dolini
Auraha, testerisanje drva, cepanje drva, slaganje drva i tako
dalje, verovatno je tako lakše mogao da podnese tu činje-
nicu nego ne radeći ništa, ta činjenica ga je nesumnjivo
neprekidno primoravala na nerad, ali se on protiv tog ne-
rada, zbog činjenice da se Rojthamer ubio i da ga je on

110
našao na čistini, borio radom, neprekidnom zaposlenošću,
kako bi lakše mogao da je podnese, kao što, inače, većina
ljudi može lakše da podnese neku katastrofu kad se pojavi
ako se bar naizgled povuku u neku delatnost, primoraju
sebe na bilo kakav posao, Heler je imao mogućnosti za pro-
nalaženje nekog posla u svojoj kući kao niko drugi, i zato je
posle tog užasnog događaja koji ga je zaista najdublje potre-
sao ustajao svaki dan veoma rano, obično već oko četiri
sata izjutra, jer, čak ni noću nije mogao da se oslobodi tog
događaja, te beskrajne neprospavane noći posle tog doga-
đaja su ga oslabile, to se jasno videlo, po mom dolasku He-
ler mi je rekao da nijednu noć ne provede ležeći mirno u
svom krevetu, ni trenutak, da većinu vremena hoda tamo-
amo po njihovoj zajedničkoj sobi, tako da od tog hodanja
tamo-amo ni deca ne mogu da spavaju, da pola noći prove-
de gledajući kroz prozor, dole na siloviti Aurah, verovatno
sa, kako je rekla Helerova žena, užasnim mislima, čovek
poput Helera, rekla je njegova žena, može da pregura takvo
iskustvo, da preživi vreme nakon toga samo uz krajnji napor,
slobodno je mogla da se izrazi ovakvim tonom jer sam bo-
lje nego iko razumeo njenog muža. Ali, tako sam i ne rade-
ći ništa, bio je slika očaja, čak i u njenom prisustvu, i u pri-
sustvu dece, ona se opravdano nadala, mislila je, da bi moja
poseta mogla da pomogne njenom mužu da se postepeno
oporavi od šoka usled Rojthamerovog samoubistva, poseb-
no zbog činjenice da je njen muž pronašao Rojthamera na
čistini i morao da ga skine s drveta presecanjem užeta, na-
dala se da će moje prisustvo isceljujuće delovati na njegovo
pomračeno raspoloženje prouzrokovano tim šokom. Ima
li potrebe da kažem da je sada, dok je sedeo sa mnom za
stolom zagledan u ploču stola, na mene ostavljao utisak
slomljenog čoveka. Sada bi trebalo jednostavno da mu se

111
obratim, pomislio sam, da razgovaram s n)im, o bilo čemu,
ali u svakom slučaju o nečemu što će ga odvratiti od Rojt-
hamerovog samoubistva, naročito od svega što je povezano
s tim Rojthamerovim samoubistvom. Ali ono što sam izne-
nada rekao bilo je sledeće: mi, Heler, Rojthamer i ja, išli smo
istim putem do škole, Rojthamer je, kad bi sišao s Altenza-
ma, dolazio prvo po Helera, onda po mene, i tako smo nas
trojica išli u školu u Štoketu, zimi je za naše kožne školske
torbe bila privezana po jedna cepanica, svaki učenik je mo-
rao da donese po jednu cepanicu u školu svakog dana, deca
dobrostojećih, čak bogatih roditelja, kao Rojthamer iz Al-
tenzama, cepanicu od tvrdog drveta, a oni siromašniji i
siromašni od mekog drveta, tim cepanicama koje su svi
učenici donosili u školu se ložilo, u starim kaljevim pećima,
rekao sam. Gledao sam u sto, naizmenično u sto i prema
vratima naspram sebe, u dve smrtovnice, onda opet u He-
lera, i čvrsto sam rešio da nastavim s pričom koju sam po-
čeo, iako sam u trenutku osetio i zato znao da bih morao da
prekinem s tim opisivanjem, da ne bih smeo da nastavim s
njim, ali nisam mogao da prekinem, jer mi se u trenutku
učinilo suviše značajno za mene da bih sada, kad sam već
počeo, mogao da ga prekinem, a i postao sam iznenada sve-
stan dejstva svega izrečenog na Helera, koji je izgledao kao
da je već znao kuda vodi to moje opisivanje, priča, moj izve-
štaj iz detinjstva, nije se više moglo pomisliti da prestanem
sa svojim izlaganjem, rekao sam, dakle, i to sasvim mirno,
s jedne strane, istovremeno u najvećem uzbuđenju iznu-
tra, da je najočiglednija stvar našeg pu ta do škola u troje
bilo naše ćutanje, i nastavio sam da govorim ponovo o ce-
panicama koje smo zimi nosili sa sobom, kako bi se škola
mogla grejati tim cepanicama, sećanje na te cepanice koje
su učenici donosili u školu činilo mi se veoma značajnim za

112
ono što sam hteo da kaiem, i nekoliko puta sam pitao da li
se i on, Heler, takođe seća kako je svako od nas uvek morao
da donosi zimi po jednu cepanicu u školu, i kako su se onda
tim cepanicama ložile stare kaljeve peći stare osnovne ško-
le, oni dobrostojeći, ponovio sam, morali su da donesu cepa-
nicu od tvrdog drveta, oni siromašniji i siromašni od mekog,
i da li pamti kako sam ja, kao i on, donosio uvek jednu ce-
panicu od mekog drveta, samo zato što sam bio u obavezi
da donesem, dok je Rojthamer, koliko se sećam, morao da
donese ne jednu, nego čak dve cepanice. Odakle ovaj propis,
više se i ne sećam, verovatno ga je donela uprava škole, dok
je naredba, međutim, mogla da dođe i od najviše školske
uprave u gradu, u svakom slučaju temeljio se na potpuno
tačnim podacima. Ti i ja po jednu cepanicu od mekog dr-
veta, rekao sam, Rojthamer dve od tvrdog drveta. I nastavio
sam s opisom našeg puta do škole, razume se da je zajed-
nički put do škole bio temelj prijateljstva za nas trojicu,
rekao sam, ono se pretvorilo u prijateljstvo za ceo život, ia-
ko smo često živeli razdvojeni na duže vreme i veoma uda-
Ijeni jedan od drugog, to nikada nije uticalo na naše prija-
teljstvo, čak ni tokom svih kolebanja istorije koju smo več
proživeli, na primer, za vreme rata, naprotiv, to naše prijatelj-
stvo utroje produbljivalo se iz godine u godinu i bilo je, zai-
sta sam i ovo izgovorio, jer sam iznenada osetio da moram
da izgovorim sve, posle dugog i na kraju mučnog ćutanja,
odjednom sam morao sve da izgovorim, najlepše prijatelj-
stvo. I bio sam toliko ponet da sam morao da kažem kako
takva prijateljstva kao što je prijateljstvo nas trojice traju i
posle smrti. Tek što sam izgovorio ovu rečenicu osetio sam
koliko mi je bila bolna, i Heler je primetio da mi je izgo-
varanje te rečenice, kao jedne, ipak, sasvim prirodne misli,
bilo krajnje mučno, tako da sam, kako bih tu mučninu što

113
pre ostavio za sobom, pokušao da vrlo brzo kažem veoma
mnogo i dođem do onog šta sam hteo, odjednom mi se uka-
zala prilika da nadomestim prethodno predugo ćutanje
između sebe i Heiera. Kao da je to neprekidno ćutanje za
stolom još dok su Helerova žena i Helerova deca sedela tu
bilo neophodno za ono što sam sada mogao da kažem s
mnogo većim žarom i istovremeno još jasnije. Odjednom,
nisam više morao da se suzdržavam. Rekao sam, zapravo,
ono što sam, odlažući, planirao da kažem, da je ipak moje
najlepše sećanje, a verovatno i Helerovo, kao što je možda
bilo i Rojthamerovo, sećanje na naš zajednički put do škole,
na tom putu do škole mi smo imali svoja najintenzivnija
iskustva, rekao sam, kad se samo setimo svega sa tog puta
do škole, koji je vodio preko stena i kroz šumu, duž Auraha,
pored kuća rudarskih radnika i na kraj Štoketa, dakle kroz
selo u kojem smo usput mogli da vidimo sve i svašta, stvari
koje će biti presudne za naš život, veoma značajne stvari
koje su već tada oblikovale našu budućnost i zapravo već
dominirale njom, jer, u stvari, sve ono što smo mi danas i
sve što spoznajemo i vidimo i sa čim se susrećemo, pod uti-
cajem je onoga što smo spoznali i videli na našem putu do
škole, ako ne čak i potpuno sačinjeno od tih spoznaja i pos-
matranja na našem putu do škole, kao što sam zapravo tvr-
dio Heleru, uostalom, naš put do škole nije bio jednostavan
put do škole, rekao sam, jer smo se najpre plašili na putu do
škole, to je bio jedan veoma opasan put do škole, opasan
zato što je vodio jedino preko stena i kroz šumu, duž Au-
raha, sa svih strana na putu do škole vrebala je opasnost i
većinu vremena na našem putu do škole mi smo se plašili,
smatrao sam n ašpu t do škole svojim životnim putem, jer je
naš put do škole sa svim njegovim osobenostima, događa-
jima, mogućnostima i nemogućnostima bio skroz-naskroz

114
nalik mom životnom putu, verovatno i Helerovom život-
nom putu, buduči da je i naš životni put uvek bio opasan
put na kojem smo večito morali da se plašimo, taj put sa
svim njegovim događajima, osobenostima, mogučnostima
i Hemogućnostima, kojim smo išli svaki dan, preko stena i
kroz šumu, rekao sam, čitavo moje detinjstvo bilo je uvek
povezano s tim putem do škole, i ništa u mom detinjstvu,
rekao sam, ne postoji bez tog puta do škole, na kome smo
stekli sva iskustva kakva smo kasnije uvek iznova doživ-
ljavali, sve što se kasnije dogodilo već se na neki način do-
godilo na tom našem putu do škole, taj strah koji i danas
često osećamo, osećali smo još onda na našem putu do
škole, te misli blisko vezane za taj strah i danas se uvek iz-
nova, mada drugačije, odnose uvek na naše misli na putu
do škole, taj put do škole, kao životniput, za nas je jednos-
tavno uvek bio pu t patnje, ali uvek i p u t svih mogućih ot-
krića i najveće sreće, koja se ne može opisati, rekao sam, da
li se i on, Heler, tako živo seća našeg puta do škole, tih hilja-
du i stotinu hiljada delića osećaja i spoznaja, osećanja, ose-
ćanja osećanja, tih ranih značajnijih pokušaja mišljenja koje
smo preduzimali na našem putu do škole, jer tek na tom
putu do škole naše mišljenje je postalo mišljenje koje mis-
limo danas, jedno precizno mišljenje koje je sada mehani-
zam našeg odraslog uma, mogao sam da se setim tih hilja-
du i stotinu hiljada vremenskih prilika na našem putu do
škole, naglih promena vremena, osećao sam kako se izne-
nada pojave i u trenutku promene naš put do škole, i na taj
način u trenutku nas menjaju i iznutra, te večite promene
boje šume i Auraha koji se strmoglavo spuštao kroz šumu
do ravnice, sve na našem putu do škole bilo je uvek prom-
ena, boja i temperature, i promena našeg raspoloženja, te
sparne atmosfere leti zbog koje smo na našem putu do ško-

115
le tonuli u jedno bolesno stanje, koje se onda u školi ispolja-
valo na najužasniji način, ili te hladnoće zimi s kojom smo
mogli da se izborimo jedino napadajući čitavim putem do
škole i to napadajući hladnoću, umotani i uplašeni gazeći
kroz dubok i najdublji sneg, trčeći kroz klisuru Auraha gde
sneg nije bio tako dubok, od jedne gomile leda do druge
gomile leda, i u školi nam se onda činilo kao da nam se po-
mutio um zbog napora na putu do školu, tako da više nis-
mo bili u stanju da pratimo nastavu. Da li se on, Heler, seća
mlade učiteljice koja je uvek dolazila na nastavu u crnoj
haljini zakopčanoj do grla, koju smo rado slušali i koju smo
voleli, jer je imala obzira prema nama, uvek je imala obzira
prema nama i, dakle, prema našim prilikama i okolnostima,
gde po pravilu ljudi, a posebno učitelji, nemaju nimalo ob-
zira, nikada kasnije nisam imao učitelja koji je imao obzira
prema meni, rekao sam, ali ova učiteljica imala je obzira pre-
ma svemu u nama i oko nas, čitav svoj život nikada nisam
zaboravio takvu obzirnost u tolikoj bezobzirnosti kojoj je
život ili Ijudsko postojanje uopšte, čitavo Ijudsko posto-
janje, izručeno na milost i nemilost. Naš put do škole odvi-
jao se na isti način kao i naš život kasnije, rekao sam, sa
svim svojim mračnim i svetlim trenucima, sa svim svojim
navikama i neočekivanim prilikama, kao na našem putu do
škole, tako je i naš životni put bio večito obeležen, pre svega
naglim promenama vremena, i kao i naš put do škole, tako
je i naš životni put vodio duž jedne silovite reke koje smo
uvek morali da se plašimo, jer kao što smo se na putu do
škole uvek plašili da se ne survamo u siloviti Aurah, tako
smo se na našem životnom putu uvek najviše plašili da se
ne survamo u tu reku na kojoj smo živeli, uvek prestravljeni
od ove reke koja je nevidljiva, ali uvek silovita i uvek smrto-
nosna. Ali na putu do škole, rekao sam Heleru, mi smo bili

116
uvek prikladno odeveni, dok na životnom putu nismo bili
uvek prikladno odeveni, i rekao sam da je od nas trojice,
Rojthamer imao najduži put do škole, on, Heler, imao je po
dužini drugi put, dok sam ja imao najkraći put do škole,
Rojthamer je od Altenzama morao prvo sam preko stena da
siđe do Helera, onda biste vas dvojica, rekao sam, Rojthamer
i ti došli po mene u Štoket i onda smo od Štoketa sva tro-
jica zajedno išli u školu. Dok ne dođe po tebe, rekao sam
Heleru, Rojthamer bi već mnogo toga doživeo, vas dvojica
biste već mnogo toga doživeli dok ne dođete po mene, Rojt-
hamer je uvek morao da pređe najduži put do škole, sedam
kilometara, on, Heler, pet kilometara, a ja tri kilometra, na-
ravno da su oni gore u Altenzamu mogli Rojthameru da sta-
ve na raspolaganje neko vozilo koje bi ga odvezlo do škole,
ali u Altenzamu nikada nisu imali običaj da stavljaju na
raspolaganje vozilo svojoj deci školskog uzrasta, i rekao sam
da je troje drugih Rojthamera bilo u internatu, naš Rojtha-
mer nije bio ni u jednom internatu, njihova namera je bila
da jedino Rojthamera ne pošalju ni u jedan internat, troje
drugih je čitavo svoje detinjstvo i mladost provelo u grado-
vima i po internatima u gradovima, dok je Rojthamer poha-
đao seosku školu u Štoketu, po vlastitoj želji, a, kao što znam
i po želji svoga oca. Ta činjenica bila je presudna za Rojtha-
merov život, rekao sam. A onda, kasnije, rekao sam Heleru,
troje ostalih se vratilo iz gradova i ostalo u Altenzamu, gde
su i danas, dok je Rojthamer otišao od kuće baš u trenutku
kada su se oni vratili, i taj odlazak u pravom trenutku bio je
presudan za čitav Rojthamerov razvoj, on je ovde pohađao
i gimnaziju, i to u Gmundenu, sedištu okruga, ali nikada
nije otišao u internat, niti je na silu bio poslat u internat, te
Rojthamerove takozvane želje za školovanjem njegovi su
roditelji ispunili, pogotovo njegov otac, njemu internat nije

117
bio potreban, za razliku od njegove braće, koji su, uključu-
jući i njegovu sestru, od početka navaljivali da idu u inter-
nat, oni su prerano otišli iz Altenzama, rekao sam Heleru,
da bi se onda vratili, i to se vratili kao sasvim propali, dok
je Rojthamer, naš prijatelj, tek u pravom trenutku, dakle u
trenutku kada su se oni vratili, napustio Altenzam i otišao
pravo u Englesku koja ga je oduvek fascinirala i gde je onda
polako, ali s najvećom sigurnošću, postao onakav kakvog
smo ga znali, ne klasifikujem Rojthamera sada, jer to u sva-
kom slučaju ne bi bila jedna sto posto tačna klasifikacija, ali
moja opaska o Rojthamerovoj ličnosti bila je svakako izraz
mog najvećeg poštovanja prema Rojthameru, to je potvr-
dila i Helerova reakcija. U Engleskoj je Rojthamer postao
neko kome smo se divili, rekao sam, i kome se, kao njegovi
prijatelji, još i danas divimo, kao naučniku, rekao sam, i kao
ličnosti, u poslednjem trenutku sam uspeo da umesto reči
čovek, koju sam već imao u glavi, upotrebim reč ličnost,
koja je ipak manje bolna. Neverovatno je, svaki put, koliko
mnogo ljudi još u mladosti i veoma često u pravom trenut-
ku ode pravo u Englesku da bi mogli da se razvijaju, i go-
tovo svi koji su otišli u Englesku uspeli su da naprave nešto
od sebe, da postanu značajne ličnosti, namerno sam sada
upotrebio izraz značajne ličnosti da bih ubedio Helera, baš
kao što je i sam Rojthamer u Engleskoj postao jedna zaista
značajna ličnost, jedna takozvana značajna Uinost, jer je
svaka ličnost značajna, rekao sam, ali ono što svet podrazu-
meva pod značajnom ličnošću je nešto drugo, i zato sam
sada rekao takozvana značajna ličnost. Zato što je otišao u
Englesku u pravom trenutku, u idealnim okolnostima, re-
kao sam. I da nije izronila ideja izgradnje kupe, on bi još i
danas bio u Engleskoj, ali njegov život morao je da ide ona-
ko kako je u stvari i išao, ideja kupe je vodila njegov život

118
do jednog novog vrhunca i to do najvišeg mogućeg vrhun-
ca, rekao sam sada, tih šest godina rada na kupi bile su ne-
sumnjivo vrhunac Rojthamerovog života, sve u svemu,
naravno, i završetak kupe. U trenutku kada je završio kupu
morao je da okonča svoj život, njegova egzistencija bila je
okončana završetkom kupe, to je on, Rojthamer, osećao i
zbog toga je i okončao svoj život, završetkom kupe dva ži-
vota su izgubila svoju opravdanost, morala su da prestanu,
rekao sam Heleru i ponovo pogledao dve smrtovnice na
zidu naspram mene, levo i desno od vrata, život samog Ro-
jthamera i život njegove sestre, koji je on beskompromisno
vezao za sopstveni život. Možda je sada, pomislio sam, do-
šao trenutak da kažem ono što sam zapravo hteo da kažem
ranije, ali sam onda ipak odustao, jer mi se taj trenutak uči-
nio preuranjenim, vraćajući se ponovo na naš put do škole
pokušao sam da otkrijem koliko je u stvari snažno Helerovo
sećanje, imao sam predstavu da je Helerovo sećanje jedna-
ko snažno i jednako jasno koliko i moje, ali Heler je bio sa-
svim drugačiji čovek od mene, a za dva čoveka ništa nije isto,
s ovom pretpostavkom sada sam počeo da ga podsećam na
pojedinosti našeg zajedničkog puta do škole, prvo na one
karakteristične, upadljive stenovite izbočine, zatim na one
manje upadljive, manje karakteristične, na mirise na određe-
nim mestima na putu do škole, mirise biljaka, mirise zemlje,
jer je put do škole takođe bio obeležen pre svega stalnim
promenama mirisa zemlje i mirisa stenja i mirisa biljaka,
na određena ptičja gnezda, jata ptica, vrste ptica, pokušao
sam, uopšte, da ispitam moć Helerovog sećanja, na predme-
te, recimo, bačene u vode Auraha, koje su tu bacali svi redom,
delovi starih bicikala, limenke, kutije, vodenična kola kojih
se još uvek živo sećam, ispitivao sam ga o opaskama koje
sam na putu do škole izgovarao veoma često i o onima koje

119
sam izgovarao nešto ređe i koje su se odnosile na sve i sva-
šta, takođe o opaskama koje je izgovarao Rojthamer, pod-
setio sam ga na susrete na putu do škole, na primer one u
klisuri Auraha, gde su se ranije, dok smo još bili školarci,
veoma često nastanjivali Cigani kojih smo se plašili, jer su
nam govorili da Cigani otimaju decu, što više dece, to bolje,
na odraze u vazduhu, u travi, i pre svega na kosini rečne oba-
le, na posebnosti kore drveta, na neobično, i pre svega, na
tom delu našeg puta do škole, duž Auraha, karakteristično
ponašanje životinja, da li se seća kako sam zajedno s njim
i Rojthamerom među drvećem jednom otkrio dvanaest smr-
znutih srndaća i kako sam ih sve dovukao na jednu gomilu,
kako smo iznenada, na pola puta između moje kuće i škole
odlučili da ne odemo u školu, kako smo umesto u školu sišli
do napuštenog mlina koji je stajao tamo gde se danas nalazi
samo još jedna velika, zarasla rupa u zemlji nalik krateru
bombe, uopšte, da li se seća pojedinosti na putu do škole
koje su bile povezane s ratom i straha koji smo u to vreme
neprekidno osećali, i ustanovio sam da se Heler sećao svega
ili gotovo svega onog čega sam se i ja sada sećao. Nepresta-
no se vraćam na taj put do škole, rekao sam Heleru, a onda:
jednog dana došli smo u školu, zima, rekao sam, i videli
smo da se u našoj učionici učitelj u toku noći obesio. Zato
što ga je jedan od učenika optužio, obojica znamo njegovo
ime, da ga je on, učitelj, napastvovao, i to dole na Aurahu,
ispod stenovitog obronka. Ova optužba, međutim, koja do
danas nije dokazana, rekao sam, dovela je do samoubistva
učitelja čije sam ime zaboravio, Heler je takođe zaboravio
njegovo ime. Vidim kako mi, prvi kao i uvek, otvaramo vra-
ta učionice i stavljamo drva koja smo doneli pored kaljeve
peći da njima ložimo vatru, jer kao što on, Heler, zna, nika-
da nismo čekali školskog domara, čija je obaveza bila da to

120
uradi, već smo uvek sami odmah ložili vatru, što nije bilo
teško, jer je uvek ostajalo žeravice u peći, tako da nam nika-
da nisu bile potrebne treske za potpalu, trebalo je samo da
ubacimo drvo i u učionici bi se za kratko vreme dostigla
temperatura koja bi nam bila prijatna, i sad vidim kako se
saginjem da bih ubacio drvo u peć, rekao sam, i u tom tre-
nutku otkrivam učitelja koji se obesio iznad kaljeve peći o
kuku na kojoj je obično visila samo testera koju je skidao s
proleća i na jesen da oreže stabla jabuke i kruške u škol-
skom vrtu. Nije bilo potrebno da podsećam Helera na ovaj
događaj, jer je taj događaj verovatno ostavio trag na Heleru
kao elementarno iskustvo za čitav život, kao što je ostavio
trag i na meni, ali bilo je u redu da se sada odjednom pono-
vo progovori o samoubistvu učitelja čije smo ime zaboravi-
li, o kleveti našeg školskog druga protiv učitelja, koja je
dovela do učiteljevog samoubistva vešanjem, iznenadila me
je smirenost sa kojom sam govorio, sa kojom sam mogao
da govorim o učiteljevom samoubistvu i o tome kako sam
otkrio obešenog učitelja, prvi put nakon toliko godina, ta-
čnije nakon više od dvadeset godina mogao sam mirno da
govorim o tom iskustvu, Helera je iznenadila smirenost s ko-
jom sam govorio o svemu tome, i jedino sam na tako smi-
ren način mogao da iznesem te opaske o učiteljevom samo-
ubistvu, jer su me na te opaske podstakle dve smrtovnice
naspram mene, zbog toga sam, tako se pripremivši, počeo
prvo da govorim o zajedničkom putu do škole i o svemu
onome što je povezano s našim zajedničkim putem do ško-
le, što je još i danas prisutno u nama, kao što je bilo prisut-
no u najranijim školskim danima, o svim tim okolnostima
koje su danas drugačije, koristio sam put do škole i uvek
iznova zapažanja koja su se odnosila na naš nekadašnji put
do škole kao današnja zapažanja, takoreći kao pripremu za

121
ono što sam u stvari hteo da kažem, čitav taj opis puta do
škole, moje sećanje na put do škole, kao i Helerovo sećanje
na put do škole, proveravajući najpre svoje sećanje, a onda
i Helerovo sećanje i moć Helerovog sećanja, sve sam to ko-
ristio da bih došao do činjenice da se naš učitelj obesio zbog
podle klevete jednog našeg školskog druga protiv njega.
Verovatno postoji neka povezanost samoubistva našeg uči-
telja, koje se desilo tako davno, i Rojthamerovog samoubis-
tva, rekao sam Heleru, Rojthamerovo samoubistvo bilo je
pod uticajem učiteljevog samoubistva od pre mnogo godina,
jer je i za Rojthamera, koliko znam, učiteljevo samoubistvo
bila činjenica koja je presudno uticala na njegov život.
Uopšte, kao i sva deca iz tih takozvanih krajeva odsečenih
od sveta, bili smo već prilično rano suočeni sa samoubistvom,
nesreća pojedinca koja je hronično vladala u takvim kraje-
vima i, prema tome, opšta nesreća, dovodila je do više de-
setina samoubistava godišnje, unutar najuže okoline, čemu
su doprinosile i teskobne vremenske prilike tog planinskog
predela, ovde su uvek svi bili skloni samoubistvu, svi su
uvek verovali da će morati da se uguše u činjenici da ni na
koji način ne mogu da promene svoju situaciju, u ovom
kraju svi su bili svesni te uskraćenosti stečene rođenjem, a
ništa nije vredelo, kao što se vidi, ni kad bi neko od tih naj-
ugroženijih, poput Rojthamera, neko ko postupa iz glave, a
ne, kao svi drugi, iz osećanja, otišao iz tog kraja, kao što je
Rojthamer sasvim jednostavno otišao, jer je imao mogu-
ćnost da ode, aji bez obzira gde je otišao i bez obzira gde je
pobegao, on je ipak bio izložen toj uskraćenosti zbog svog
rodnog mesta i svog rodnog kraja, kao i večito depresiv-
nom raspoloženju svoje prirode usled prirode svog mesta
porekla, i kao što vidimo, rekao sam Heleru, Rojthamer se
konačno na kraju ipak ubio, on je pokušao da pobegne od

122
samog sebe time što je otišao u Englesku, nadajući se da će
uspeti da pobegne, odmah se nastanio u Engleskoj, jer je
imao (finansijske) mogućnosti da to učini, ali ništa mu nije
vredelo, on je, baš kao i ostali koji nisu imali mogućnosti da
napuste zemlju i da pobegnu, morao da propadne, na svoj
način, rekao sam. Čak ni takav čovek, koji izgleda kao da ima
sve mogućnosti da pobegne, rekao sam, ne uspeva da se iz-
bori sa činjenicom da je od rođenja u hronično-depresivnom
stanju duha i tela, upravo u takvom čoveku opšta nesreća
dobija svoj potpuni oblik na najzgusnutiji način i najjezivije,
ali bilo bi pogrešno jednog takvog čoveka kakav je Rojtha-
mer smatrati uvek samo nesrećnim čovekom, niko nije uvek
samo nesrećan, pogotovo ne čovek poput Rojthamera, koji
je, snabdeven svim mogućim duhovnim darovima, svakako
sposoban da neprekidno drži svoje duhovno i fizičko stanje
pod kontrolom, zato je jednom takvom čoveku kakav je Rojt-
hamer data uvek najveća mogućnost u svakom pogledu,
dakle najveća nesreća, rekao sam Heleru, ali i najveća sreća,
naravno, jer kao što se u svakom čoveku neprestano smen-
juju sreća i nesreća, i tako u skladu s njegovom prirodom
vode čovekov život, na miran ili nemiran, ali u stvarnosti
uvek na dosledan način, do kraja i, dakle, do smrti, jasno je
da takav čovek, takvih sposobnosti poput Rojthamera, koji
je uvek stremio onom višem i najvišem, nije mogao da pod-
nese, da izdrži dugo svoj život kao što to može neki drugi
čovek. U našoj zemlji samoubistvo je uobičajena pojava,
rekao sam, ništa neobično, i sasvim je prirodno govoriti o
njemu. I svako ko iole obrati pažnju može i sam da ustanovi
tu naviku svakog stanovnika ove regije i, zapravo, naviku
svih Austrijanaca da sve vreme govore o samoubistvu, i to
sasvim otvoreno govore o samoubistvu, moralo bi se reći
da se u najmanju ruku gotovo svi neprekidno bave samo-

123
ubistvom, iako, naravno, ne počine svi samoubistvo, ali ta
misao da ubiju sebe, da uklone sebe na najbrži mogući na-
čin, da izbrišu sebe na odgovarajući način, prisutna je u sva-
kom i bez obzira šta neko misli, to u stvarnosti nije ništa dru-
go nego ta misao. U suštini, ovaj narod je takav da stalno
raspravlja o svom samoubistvu, dok istovremeno stalno
mora da sprečava svoje samoubistvo, kako svaki pojedinac,
tako i čitav narod, neprekidno, rekao sam, i u tom stanju
neprekidno se nalazi kako čitav narod, tako i svaki pojedi-
nac, i to je, u stvari, jedno stanje neprekidne patnje koje se,
međutim, visokim stepenom pripravnosti razuma koja ovde
vlada u svakom pojedincu i, dakle, u čitavom narodu, može
učiniti podnošljivim. To narodno umeće, kako ga ja nazi-
vam, rekao sam Heleru, da stalno hoćeš da se ubiješ, ali se
zbog pripravnosti razuma ne ubiješ i na taj način savladaš
to stanje i stabilizuješ ga u obliku doživotno kontrolisane
patnje, to je umeće koju poseduje samo ovaj narod i samo
oni koji mu pripadaju. To je narod samoubica, rekao sam,
ali se tek mali procenat njih ubije, iako je to najviši proce-
nat samoubica u svetu, ova zemlja drži svetski rekord u
broju samoubica, rekao sam. Ono o čemu se uvek u ovoj
zemlji i među ovim ljudima jedino razmišlja je samoubi-
stvo, svejedno gde, bilo u velikim gradovima ili u onim ma-
njim, ili na selu, osnovna osobina svih ovih ljudi je nepre-
kidno razmišljanje o samoubistvu, čak osećaj sreće, jer ne-
prestano i neometano mogu da razmišljaju o tome kako u
svakom trenutku mogu da se ubiju. Time što svi uvek razmi-
šljaju da se ubiju, ali se ipak ne ubiju, održava se ravnoteža
u našem narodu, rekao sam. Ali ostali svet to, naravno, uop-
šte ne razume i šta god da misli o našem narodu i šta god
da kaže o njemu, i kako god da uvek iznova tretira naš na-
rod i svakog njegovog pojedinca, on je u potpunoj zabludi.

124
Jer činjenica je da niko ne razume naš narod, rekao sam,
ma koliko se ostali svet trudio da izgleda blagonaklono, au-
strijska zemlja i narod za čitav ostali svet nisu ništa drugo
nego potpuno ludilo kao neprestano stanje uma. Sada ću ko-
načno da dovedem u red sve Rojthamerove knjige i spise,
rekao sam Heleru, mada ne znam tačno kako, jer je možda
neuređenost Rojthamerovih knjiga i spisa njihova uređe-
nost, ali svejedno, pokušao sam prvo da se priviknem na
Helerovu mansardu gore, da prvo priviknem sebe, i da se
tek onda usredsredim na bavljenje Rojthamerovom zaostav-
štinom. To što mi je on, Heler, u tu svrhu stavio na raspola-
ganje mansardu, bila mi je najkorisnija okolnost, baš kao
što je i nedavna bolest od koje sam se upravo oporavio, ma-
da se nisam sasvim oporavio, takođe bila srećna okolnost
za moj rad na Rojthamerovoj zaostavštini. Četiri ili pet da-
na, rekao sam, planiram da ostanem kako bih stigao sve da
pregledam, u narednih četiri ili pet dana intenzivno ću se
time pozabaviti. Više nisam mogao da kažem. Heler mi je
onda ispričao da je Rojthamera našao na čistini, presekao
uže i skinuo ga s drveta, s jedne velike lipe tamo. Sada nisam
više morao da strahujem kako ću da ga nateram na priču,
izvestio me je o svemu i to na svoj urođeni način, verovatno
pod uticajem Rojthamerove škole osposobljen da na dosle-
dan i usmeren način kaže samo ono što je važno i neop-
hodno. Taj izveštaj je trajao četvrt sata, i dok sam slušao
njegov izveštaj osećao sam da je sve bilo baš onako kao što
je rekao, Heler je bio takozvani fanatik istine, a njegov glas
i ritam njegovog glasa dobro sam poznavao. Spolja, iz ku-
hinje, ništa se više nije čulo, deca su u međuvremenu otišla
u krevet, a Helerova žena je još sedela za šivaćom mašinom,
to se čulo sa sprata iznad, iako je bilo već pola deset, što je
kasno za kuću Helerovih. Šum šivaće mašine odozgo i huk

125
Auraha odozdo slili su se u jedan sasvim određen ritam koji
je odgovarao zakonima muzike. Bilo mi je prijatno da jedem
zajedno s njima, rekao sam Heleru, a onda ustao, rekao laku
noć i otišao u mansardu. Ali kao i Heler, koji nije otišao u
krevet, što sam ubrzo mogao da ustanovim, verovatno zbog
svoje nesanice, već je otišao u svoju rađionicu, u preparaoni-
cu kako je Rojthamer uvek nazivao Helerovu radionicu,
tako sam i ja bio daleko od toga da odem na spavanje. U prvi
mah sam mislio da će me, ako budem mirno sedeo u staroj
fotelji pored vrata, savladati umor koji će mi pomoći da odem
u krevet, sedeći u staroj fotelji branio sam se od novih misli
koje su neprestano nadolazile, nakon što sam primorao
sebe da promislim do kraja stare misli, da ih ostavim, ako bu-
de potrebno, ili ih promislim do kraja, ako bude moguće, ali
nije uspelo, tako da sam na kraju morao da ustanem iz stare
fotelje i da hodam tamo-amo po mansardi. Odjednom sam
počeo da sumnjam da li je bilo ispravno što sam došao u He-
Ierovu mansardu, što sam prihvatio Helerovu ponudu tako
brzo i ne razmišljajući o dejstvu koje bi prihvatanje ponude
možda moglo da ima na mene i moju blisku budućnost i
uopšte, odjednom sam se zapitao šta ja tražim ovde?, u tre-
nutku mi takođe nije bilo jasno da li je ispravno da se već
sada posvetim Rojthamerovoj zaostavštini, zar ne bi bilo
bolje da sam otišao u neke visoke planine, u neku planinsku
kolibu, što bi verovatno bilo podnošljivije za moje i dalje
bolesno telo, jer još čujem lekare koji mi savetuju jedan ta-
kav boravak u planinama, zbog planinskog vazduha, zbog
apsolutnog mira tamo, oni bi, verovatno, bili potpuno pro-
tiv mog boravka u vlazi i hladnoći i tmini ovde u dolini Au-
raha, a povrh toga u klancu Auraha, sada, nakon mog pre-
vremenog otpuštanja iz bolnice, koje sam, doduše, lično
tražio, trebalo je da izbegavam stres bilo kakve vrste, a ja sam

126
se sada uselio u Helerovu mansardu, koja u svakom slučaju,
na svaki organizam i na svaki duh deluje u najmanju ruku
iscrpljujuće, s namerom da se upustim u Rojthameru zaos-
tavštinu, i pomislio sam da bi možda trebalo da ostavim sve
to, sutra ću najverovatnije da otputujem, prekinuću svoj
boravak u Helerovoj kući sutra rano ujutro, lako mogu da
nađem neki izgovor za prekid ovog mog boravka i otputu-
jem sutra u planine. Dok sam se bez prestanka dvoumio da
li da sledećeg jutra prekinem svoj boravak u Helerovoj kući
ili ne, uvek sam iznova pomišljao, prekinuću ga, onda opet
neću ga prekinuti, neću više da se bavim Rojthamerovom
zaostavštinom, u svakom slučaju ne sada, a onda sam mis-
lio kako bi mi baš sada sigurno prijalo bavljenje Rojthamero-
vom zaostavštinom, baš sada, nekoliko puta sam prešao He-
lerovu mansardu s kraja na kraj, tamo-amo, razmotrio sam
sve prednosti boravka u planinama i sve nedostatke bo-
ravka u Helerovoj kući u ovo doba godine i u klisuri Aura-
ha i u mom trenutnom stanju, onda sam boravku u planina-
ma u ovo doba godine i u mom trenutnom stanju našao
samo mane, a boravku u Helerovoj kući samo prednosti, to
naizmenično davanje prednosti boravku u planinama i
obezvređivanje boravka u Helerovoj kući, i obrnuto, počelo
je ubrzo da me izluđuje, idući prema prozoru mislio sam,
na primer, moram da imam snage i hrabrosti da ujutro spa-
kujem svoje stvari i da, ne lažući, već govoreći istinu, na-
pustim Helerovu kuću i odem gore u planine, na visinu koja
bi za moje zdravlje svakako bila korisnija nego boravak u
Helerovoj kući i u atmosferi koja bi samo mogla da pogorša
moje stanje, kao što sam mislio, a onda opet, idući od prozo-
ra prema vratima gde sam zastao, pomislio sam kako ne bi
bilo u redu da se odmah sutra iselim iz Helerove mansarde,
da uvredim Helerove i tek tako odem u neki planinski pre-

127
deo, svejedno u koji planinski predeo, koji u suštini mrzim,
jer sam apsolutno planinski predeo s njegovim dalekim vi-
dicima, što se kaže njegovim beskrajnim horizontima, odu-
vek mrzeo, da bih pogrešio ako napustim Helerovu kuću i
odem gore u neku nameštenu planinsku kolibu ili čak pla-
ninski hotel, i sama pomisao na život u jednoj takvoj pla-
ninskoj kolibi, pa makar i veoma kratko, ili u jednom ta-
kvom užasnom planinskom hotelu, bila mi je jeziva, sve te
planinske kolibe i planinske hotele uvek sam doživljavao
samo kao jezive, a onda sam ubrzo opet pomislio da se ovde
u društvu Helera i njegove žene, zajedno s Helerovom de-
com, ipak osećam dobro, da mogu ovde da ostanem i bez
bavljenja Rojthamerovom zaostavštinom, jer me niko i
ništa ne prisiljava na to, treba samo da ostanem u Helerovoj
mansardi i u toj atmosferi, i sasvim jednostavno da dopus-
tim toj atmosferi da deluje na mene i da jednostavno do-
pustim sebi da odem u tu atmosferu, što bi u ovom trenutku
verovatno bila najkorisnija stvar za mene, pomislio sam da
bi možda već sledećeg dana mogla da popusti moja nape-
tost, jer ipak nisam mogao da očekujem da bi popuštanje
napetosti koju sam u Helerovoj kući tražio, ili zamišljao,
moglo da usledi odmah prvog dana u Helerovoj kući, takvo
opuštanje koje mi je, doduše, bilo neophodno odmah, ne
može se pojaviti u trenutku, nego tek malo-pomalo, i mo-
žda tek posle nekoliko dana, mogao bih da uzmem da či-
tam neke druge spise, a ne one koji su isključivo povezani
s Rojthamerom, i koji bi me stalno podsećali na Rojthame-
ra, praktično me lancima vezali za Rojthamera, bilo je uos-
talom mnogo drugih knjiga u Helerovoj mansardi koje me
ne podsećaju na Rojthamera, što sam primetio čim sam sti-
gao, mogao bih da šetam duž Auraha, možda čak da krenem
i u neke duže šetnje prema ravnici, prema Pinsdorfu, što će

128
mi pomoći da se opustim, a možda mi je samo potreban
nerad, potpuni nerad da dovedem sebe u stanje u kome bih
onda malo-pomalo mogao da se opustim, pomislio sam
kad sam dole iz Helerove radionice, iz preparaonice, čuo
Helera kako struže i brusi i testeriše u Helerovoj radionici,
toliko sam se privikao na huk Auraha da sam već odavde, iz
mansarde, mogao da čujem Helera dok radi dole u radioni-
ci, na osnovu zvukova koji su dopirali iz Helerove radioni-
ce mogao sam da zamislim poslove koje je Heler upravo
obavljao, Heler je bio čovek koji je, baš kao i ja, trenutno bio
u potpunosti pod utiskom Rojthamerovog samoubistva, re-
kao sam sebi razmišljajući o Heleru, i taj čovek radom ili
neradom sada pokušava da odvrati misli sa činjenice da se
Rojthamer, naš prijatelj, ubio, možda bi bilo bolje da nisam
podsetio Helera, a time i sebe, najsitnijih detalja samoubis-
tva našeg učitelja, na jezivo otkriće njegovog leša u učioni-
ci, greška je što sam uopšte pričao o našem zajedničkom
putu do škole i o svemu što je povezano s tim putem do ško-
le, i pritom tako neumoljivo pričao samo o nevoljama i uža-
sima, kad bolje razmislim, koji su Helera, kao i mene, u tre-
nutku opet gurnuli u ništa drugo nego pogubno sećanje
kojeg je sada teško osloboditi se, Heler prolazi kroz isto što
i ja, mislio sam dok sam stajao pored prozora, i on poku-
šava, u ove kasne sate, da se izbori sa svojim problemima i
jednostavno ne uspeva da se izbori sa svojim problemima,
umesto da mu olakšam, ja sam ga svojim dolaskom i svojim
nimalo vedrim prisustvom samo uznemirio na nedopustiv
način, baš kao što sam na isti nedopustiv način uznemirio
i sebe, umesto da osetim olakšanje, mnogo toga nije treba-
lo da učinim i da kažem, ni d a nagovestim, jer ti moji na-
goveštaji, pre svega moja navika da sve nagovestim ništa ne
izgovarajući, odmah uznemire mog sagovornika ili onog

129
koji se bar našao u mom društvu, tako sam i Helera odmah
uznemirio svojom taktikom nagoveštavanja, možda sam
uznemirio i sve Helerove tokom večere, iako sam ćutao kao
što su i oni ćutali, da li sam ja ćutao zbog njih ili oni zbog
mene ne znam, možda je bilo pogrešno, pomislio sam, to
što sam onda, nakon što su Helerova žena i deca izašli iz
trpezarije, i dalje ostao da sedim tamo i u krajnjoj meri uz-
nemirio Helera. Pre svega, iskreno govoreći, mogao sam
poštedeti sebe toga što sam na kraju ipak prisilio Helera da
mi opiše, da mi da svoj izveštaj o tome kako je otkrio Rojt-
ham era na čistini, jer Heler, sam od sebe, ne bi još ništa re-
kao o tome, ali ja sam odmah hteo da čujem njegovu priču
i tako sam ga, bez reči, svojim ćutanjem, prisilio da mi je is-
priča, osobina koja je i meni samom odvratna, da ljude koji
su u mom društvu s vremena na vreme prisiiim na izjave ili
na izveštaje ili makar samo na opise koji u najmanju ruku
stvaraju nemir, obično na takve izjave i izveštaje zbog kojih
ti ljudi koji daju takve izjave i izveštaje zapadnu u jedno
sasvim razdraženo mentalno i emotivno stanje, posle čega
ne mogu ponovo lako da se smire, baš kao što zbog takvih
zahteva obično i sam zapadnem u jedno takvo razdraženo
mentalno i emotivno stanje. Ta bezobzirnost, tipična za
mene, ukorenjena je u mom skroz-naskroz komplikovanom
biću koje večito teži jednostavnosti, ali se upravo time sve
više udaljava od jednostavnosti, i sa drugim ljudima pos-
tupa isto kao i sa mnom, u suštini može sebi da dozvoli
samo bezobzirnost i zato uvek iznova mora vrlo brzo da se
iscrpi. Možda postoji mogućnost da se sve ono što je trenut-
no u Helerovoj mansardi nesumnjivo štetno delovalo na
mene, a iznenada sam skoro sve osećao kao štetno za mene,
sve u Helerovoj mansardi iznenada je na mene imalo raza-
rajuće dejstvo, da ne kažem smrtonosno dejstvo, snagom

130
volje preobrazi u nešto korisno, za mene korisno. Snagom
volje preobraziti jedno opasno stanje, stanje apsolutne opa-
snosti, jer sam iznenada tako sad morao da doživljavam man-
sardu, u stanje koje bi moglo da bude upotrebljivo bar za
moju konstituciju, snaga volje, što znači duhovna snaga, i
fizička snaga uz to. Da zamolim Helera da mi omogući da
nešto radim u njegovoj radionici, svejedno šta, zato što ve-
rujem da bi mi u ovom trenutku fizička aktivnost bila pod-
nošljivija nego neka duhovna aktivnost, budući da se baš
sada ničega nisam toliko plašio koliko duhovne aktivnosti,
a čime sam drugim mogao da se bavim u Helerovoj mansar-
di ako ne nekom duhovnom aktivnošću, jer je bavljenje Rojt-
hamerovom zaostavštinom, naravno, jedna duhovna aktiv-
nost, i to takva da će sve moje duhovne i fizičke snage biti
napregnute i preko granica mojih duhovnih i fizičkih moći,
da mi omogući da nešto brusim ili testerišem ili sečem ili
pakujem ili raspakujem, ili da nešto Iepim ili da unosim ili
iznosim nešto iz radionice, ili neka mi da da cepam drva ili
da ih sečem testerom ili da ih slažem, ili da u bašti sadim ili
kopam ili popravljam nešto. Sada, u ovom nestabilnom fizi-
čkom i, dakle, istom takvom duhovnom stanju, ne smem
sebi da dopustim nikakvu duhovnu aktivnost, pogotovo ne
takvu koja može da izazove nezamisliva pogoršanja, a takva
mi predstoji sada kad se budem bavio Rojthamerovom za-
ostavštinom, ne smem sebi da dozvolim da se izgubim u mo-
ždanoj iscrpljenosti i, dakle, istovremenoj fizičkoj iscrplje-
nosti. Ali onda sam opet pomislio da bi možda baš jedan
takav duhovni rad kao što je rad na Rojthamerovoj zaostav-
štini, mogao da me povrati, da regeneriše moju glavu i moje
telo, da me vrati u normalno stanje. U ovom razmišljanju,
hodajući sporije nego pre toga, prešao sam nekoliko puta
tamo-amo po Helerovoj mansardi. Zatim sam, stojeći kraj

131
prozora i gledajući dole na vode Auraha, svetlo iz Helerove
radionice obasjavalo je vode Auraha, pomislio da će vero-
vatno najveći napor iziskivati onaj deo Rojthamerove za-
ostavštine koji se pre svega bavi Altenzamom i svim što je
povezano s Altenzamom, s posebnim osvrtom na izgradnju
kupe za njegovu sestru, jedan od početka do kraja radikalan
spis koji ni u jednom trenutku ne zapostavlja filozofski as-
pekt, i koji s jedne strane opisuje Altenzam kao uzrok svega
onog što je Rojthamer bio i što još uvek jeste, u onome što
je ostavio za sobom, u svojoj zaostavštini, dakle ništa drugo
nego jedan sasvim neobičan karakter, posvećen zaista samo
svojoj nauci, a s druge strane u njemu se takođe govori o
uzroku onoga što ga je istovremeno i istom silinom uništilo,
ubilo ga i uništilo, jer taj Rojthamerov spis i njegova kore-
ktura koji su, kao što sam već napomenuo, Rojthamerov te-
stament, predstavljaju prikaz Rojthamerove duhovne egzis-
tencije i uništenje prikaza Rojthamerove duhovne egzisten-
cije, i sve zajedno predstavlja, dakle, čitavo Rojthamerovo
biće, kao što i sami možemo da vidimo iz ovog spisa koji sam
odmah, i pre nego što sam uradio bilo šta drugo, sklonio u
fioku pisaćeg stola kad sam ušao u Helerovu mansardu,
zato što sam se plašio da bih istog trenutka mogao d a poč-
nem d a radim na njemu i na taj način uništim sebe ili u
najmanju ruku razorim svoje duhovno stanje, jer ono što
može da se vidi iz samog spisa je to da je usled totalne ko-
rekture došlo do njegovog skoro potpunog uništenja, ali ga
upravo to čini jedinim autentičnim spisom. Još dok sam bio
u bolnici, u prvi mah bojažljivo, a onda sa sve većom radoz-
nalošću i nekontrolisanim zanimanjem, počeo sam da se
bavim tim spisom i njegovom korigovanom verzijom, ma-
da samo površno, s punom i jasnom svešću da ću morati
prvo da se bavim izvornim spisom, zatim korigovanim, pa

132
tek onda izvornim i korigovanim, ovu zamisao, kao predu-
slov za rad na tom njegovom spisu uopšte, imao sam još pri
svom prvom dodiru s njegovim spisom, na samom početku
izgledalo mi je kao neustrašiv poduhvat da se uopšte upus-
tim u Rojthamerov spis i, misleći tu misao i hodajući iznova
tamo-amo po Helerovoj mansardi, na trenutak sam se ose-
ćao sposobnim za jedan takav poduhvat, onda opet nespo-
sobnim, neprekidno sam menjao svoje mišljenje, jer sam čas
bio siguran da sam u stanju da radim na tom Rojthame-
rovom spisu, da ne spominjem sve druge spise koji su osta-
li iza njega, da sam u stanju da se upustim u taj spis, onda
opet da nisam u stanju da se upustim u jedan takav, u sva-
kom pogledu beskrupulozni rad, pogotovo ne sada nakon
bolesti od koje se još nisam u potpunosti izlečio, a onda i da
li sam ja uopšte prava osoba za jednu takvu zaostavštinu?
S jedne strane osećao sam Rojthamerovo poverenje koje
mi je ukazao ostavljajući mi svoje spise, s druge strane bio
sam potpuno svestan užasa ove činjenice. Njemu, Rojtha-
meru, ni do čega nije bilo toliko stalo koliko do toga da mo-
že slobodno da promišlja o svemu i da u tom promišljanju,
ipak, uvek govori samo istinu, što mu je, kao i svakom dru-
gom mislećem čoveku uvek bila najveća muka, ali on je odu-
vek živeo zaista u tom prećutnom dogovoru sa svima, lako
je reći, taj ili taj čovek je čovek razuma, ili čak, čovek od duha,
ali muka da se bude jedan takav čovek razuma ili čovek od
duha najveća je muka na svetu, i da se neprekidno bude
jedan takav čovek razuma ili čovek od duha je pre svega ne-
moguće, rekao je Rojthamer. Već posle nekoliko letimičnih
pogleda na Rojthamerovu zaostavštinu shvatio sam u kakav
se posao upuštam prihvatajući se njegove zaostavštine, ali
sam uvek iznova imao hrabrosti da se latim tog posla, mož-
da je Rojthamerova namera bila da me uništi tim poslom,

133
zbog toga sam se neprekidno i plašio da se upustim u tu
njegovu zaostavštinu, jer sam strahovao da bi me bavljenje
njome uništilo, ili u najmanju ruku razorilo, ili u najmanju
ruku zauvek razdražilo, nepopravljivo. S druge strane, bilo
mi je jasno da je Rojthamer razmišljao najpre da uništi sebe
i svoju sestru, a da zatim uništi i mene ostavljajući mi u na-
sledstvo svoje spise, jer šta je drugo mogao da misli ostav-
ljajući mi u nasledstvo svoje spise, nego da me uništi zato
što sam, kao što je verovao, u potpunosti bio deo njegovog
razvoja. Takve misli, koje su me obuzele dok sam hodao go-
re-dole i tamo-amo po Helerovoj mansardi, misli koje su
odjednom bile tu, i protiv svega u meni ipak bile tu, imale
su jedno zaista opustošujuće i razorno dejstvo na mene, sve
te misli povezane s Rojthamerom, i odjednom sam bio sa-
činjen samo još od takvih misli, i Heleru sam već rekao, dole
u Helerovoj trpezariji, kako se plašim da bi bavljenje zao-
stavštinom našeg prijatelja moglo da me uznemiri na duže
vreme i omete me u bavljenju sopstvenim radom koji sam
u međuvremenu sasvim zapostavio, iako sam tokom svog
boravka u bolnici stalno mislio da ću jednom, kad budem
otpušten i zdrav, ili bar upola zdrav, odmah ponovo da nas-
tavim sa svojim radom koji sam prekinuo još pre nekoliko
meseci, još pre Božića u Kembridžu, ali iznenada je čin-
jenica da mi je Rojthamer ostavio u nasledstvo svoje spise,
i to nedvosmislenom odlukom stavljenom u dno cedulje
koju je označio kao svoj testament i koju je napisao vero-
vatno neposredno pre nego što se ubio i verovatno kada je
već bio na čistini, ta činjenica da se Rojthamerov testament
završava tom odlukom da njegova zaostavština pripadne
meni, bila je za mene sad najvažnija, jer me je tom nedvos-
mislenom odlukom iskazanom kao da je bila nešto naj-
važnije što je mislio na samom kraju, potpuno zaposeo, ona

134
je sada postala moja najvažnija dužnost. Ali šta ako je baš
sad prilika da se rešim tog nasledstva, pomislio sam nakon
što sam, u međuvremenu, iz ormara uzeo svoju jaknu i
obukao je, zašto čitavu Rojthamerovu zaostavštinu koju
sam doneo u Helerovu mansardu sasvim jednostavno ne
bih samo ostavio u Helerovoj mansardi, ostaviti je ovde, os-
taviti je ovde, mislio sam uvek iznova i hodao tamo-amo i
mislio da možda svojim neprekidnim hodanjem tamo-amo
uznemiravam Helerove, da uznemiravam decu dok spavaju,
ko će znati da sam ovde jednostavno samo ostavio Rojtha-
merovu zaostavštinu i ponovo otišao, možda ipak gore u
planine, da se sklonim negde gde je najviše, mislio sam, da
odjednom ostavim sve iza sebe i ne mislim ni o čemu dru-
gom sem o svom zdravlju, da samo složim sve papire na go-
milu i ostavim ih ovde, i da se njima bavim kasnije, kada
dođe pravo vreme, jer sam odjednom osetio da vreme za
bavijenje Rojthamerovom zaostavštinom još uvek nije došlo,
postupio sam ishitreno, mislio sam uvek iznova, postupio
sam ishitreno, brzopleto, za takav posao potrebno je duže
vreme za pripremu, ne žurba na kakvu sam, ne razmišlja-
jući, bio spreman, možda je bolje da sačekam s tim godinu
dana ili dve godine, ili bar nekoliko meseci, ili nekoliko
nedelja, najpre da se saberem, pa tek onda, i tek onda kad
zaista budem sposoban za to da pokušam da se suočim s
Rojthamerovom zaostavštinom. Oduvek sam bio sklon toj
nesretnoj brzopletosti, a Rojthamer ništa nije toliko mrzeo
kao brzopletost, sve na svetu danas je brzopletost, rekao je,
sve se radi brzopleto, uvek iznova brzopleto, ni na šta se ne
čeka, sve se odmah preduzima brzopleto i potpuno nepro-
mišljeno, kud god pogledamo, ljudi brzopleto urade nešto,
a kao rezultat toga nastaje veliki haos. Taj opšti haos koji je
nastao u svetu i koji je naročito nastao poslednjih godina,

135
uglavnom se zasniva na brzopletosti u svemu onom što bi
trebalo najpre dobro promisliti pre nego što se bilo šta pre-
đuzme, nepromišljenost i brzopletost su najužasnije oso-
bine ovog današnjeg sveta, rekao je Rojthamer, i zbog toga
je sve tako haotično. U svim oblastima pred sobom imamo
samo haos. Kud god pogledamo vlada haos, ako pogleda-
mo nauku, haos, ako pogledamo politiku, haos, bilo šta da
pogledamo, sve je haotično, ono što vidimo su sve sama ha-
otična stanja, uvek iznova imamo posla samo s haotičnim
stanjima. Zato što se sve radi ishitreno i brzopleto. U jed-
nom takvom vremenu ishitrenosti i brzopletosti, i dakle,
haotičnih stanja, jedan misleći čovek nikada ne bi smeo da
postupa ishitreno i brzopleto ni u čemu što ga se lično tiče,
ali svako od nas stalno postupa ishitreno, brzopleto, u sva-
kom pogledu. U kakvu sam se samo užasnu situaciju upus-
tio time što sam prihvatio Helerov poziv i uselio se u He-
lerovu mansardu, pomislio sam. Pogledao sam dole prema
prozoru Helerove radionice i pomislio, on radi i radi i ne
može da spava, i onda sam pomislio da on sada misli da ja
ne mogu da spavam i da zato hodam tamo-amo po man-
sardi. Ljudi se stalno suočavaju sa stvarima koje ih uzru-
jaju i uznemire, i to pre svega uvek onda kada misle da su
našli mir, oni se uznemire i kad misle da su uspostavili ra-
vnotežu, tada u trenutku bivaju izbačeni iz ravnoteže. Sve
što uvek imamo samo je iluzija mira, jer baš u trenutku u
kojem bi mir mogao da zavlada u nama, bi mogao, bi mo-
gao, bi mogao, kažem, mi već ponovo osećamo najstrašniji
nemir. Tako bi Heler tamo dole u svojoj radionici, svojoj
preparaonici, mogao da pomisli da sam u najvećem nemiru
ovde u mansardi, jer je sve, ako se gleda odozdo iz radioni-
ce, iz preparaonice, kao što sam morao da pomislim, ukazi-
valo na to da je Heler tamo u svojoj radionici u najvećem

136
nemiru, jer je odavde, iz Helerove mansarde, sve ukazivalo
na to. Možda bih mogao da izađem iz Helerove mansarde,
mislio sam, i da odem dole i uđem u Helerovu radionicu i
pitam Helera zašto on u ovo doba, kad niko nije budan i ne
radi, još uvek radi, mogao bih da ga pitam za uzrok nje-
govog sadašnjeg stanja opsednutosti poslom, kao što bi i
on mene mogao da pita za razlog zbog kojeg po Helerovoj
mansardi hodam tamo-amo i gore-dole, i zašto nisam u
krevetu. Ali savladao sam se i seo u staru fotelju pored vrata
i zagledao se u pod. Jedno svetlo je dovoljno, pomislio sam
i ustao i ugasio svetlo na plafonu, ako gori samo lampa na
pisaćem stolu, pomislio sam, mansarda neće biti tako jarko
osvetljena, i možda će mi to pomoći da se smirim, sve sam
pokušao kako bih se smirio, ali samo zato što sam stalno i
neprekidno razmišljao šta da uradim da bih mogao da
spavam, da bih mogao da odem u krevet u nadi da ću zas-
pati, ja nisam mogao da se smirim, naprotiv, sve te misli
samo su me vodile u još dublju nesanicu. Ali za mene nije
nimalo neobično, pomislio sam, što ne mogu da zaspim, jer
sam čitav život morao da se borim sa nesanicom, ili, da bu-
dem precizan, možda od jednog određenog trenutka duho-
vnog razvoja, dakle, određene dobi, ja nikada više nisam
spavao pravim, dubokim snom i tako da su mi mozak i telo
na prirodan način opušteni. Od jednog određenog trenutka
koji je, verovatno, bio početak mog duhovnog stanja koje
sada traje već dvadeset godina i koje nazivam, kao i Rojtha-
mer, moje englesko stanje duha, nisam mogao ni da pomis-
lim da ću ikada moći ponovo sasvim opušteno da spavam,
tu privilegiju imaju sasvim drugačiji Ijudi, rekao sam sebi,
sasvim drugačiji karakteri, sasvim drugačiji. Neki su ljudi
stvoreni tako da mogu da spavaju čitav život ili najveći deo
svog života ili bar jedan podnošljiv deo svog života, mislio

137
sam, baš oni sasvim drugačiji, dok ovi drugi, kao što sam ja,
ne spavaju, oni nikada ne spavaju, osuđeni su na to da nika-
da ne mogu da spavaju, jer čak i kad spavaju, nisu opušteni
na prirodan način, a to što rade ne može se nazvati spava-
njem, ti ljudi ne spavaju čitav svoj život jer čitav svoj život,
bez obzira koliko on trajao, oni nemaju tu privilegiju pot-
punog opuštanja svoje glave i svog tela, Čitava ova dolina je
sada, u ovo doba, ispunjena ljudima koji spavaju, verovatno
čak i onima koji spavaju dubokim snom, u svim tim kuća-
ma i kolibama Ijudi spavaju, i nigde nema svetla, ali ovde u
Helerovoj kući mnogo je svetla i oni ne spavaju, siguran
sam da čak ni Helerova deca sada ne spavaju, pomislio sam,
ni Helerova žena ne spava, jer ih uznemirava svetlo iz He-
lerove radionice i svetlo iz Helerove mansarde. Oni su se
navikli na hučanje Auraha, pomislio sam, ali ne i na svetlo
iz Helerove radionice i iz Helerove mansarde. I u tom neo-
bičnom stanju koje uznemirava sasvim je prirodno da ne
spavaju, pomislio sam. A koliko još noći neće moći da spa-
vaju, jer će se ovo neobično stanje, povezano s Rojthame-
rovom smrću, sigurno zadržati još neko vreme, mislio sam,
Heler će verovatno i tokom narednih noći biti u svojoj ra-
dionici, a ne u svom krevetu, a ni ja, osim ako se ne poku-
pim i odem, a sve je u meni sada bilo protiv toga da se poku-
pim i odem, iznenada sam opet osećao da ću da ostanem
ovde, neću moći da spavam tokom narednih noći i ostaviću
svetlo da gori u Helerovoj mansardi, jer zaista ne mogu da
izdržim u mrklom mraku u Helerovoj mansardi, pomislio
sam. I pitao sam se da li je Rojthamer ikada uspeo da zaspi
u Helerovoj mansardi, jer je i Rojthamer bio jedan od onih
koji nikada nije mogao da spava, koji nikada nije mogao da
se opusti, niti je postojalo nešto što bi moglo da ga opusti,
koji je kao i ja bio osuđen na doživotnu nesanicu, uprkos

138
svim uputstvima za opuštanje o kojima se danas mnogo
govori i koja se propagiraju. Ni kao dete, kao što mi je često
pričao, Rojthamer nije mogao da spava, zaspao bi u večer-
njim satima i probudio bi se rano izjutra, ali nazvati spava-
njem ono između tog njegovog padanja u san i buđenja,
bila bi laž. Takvi, poput Rojthamera (i poput mene), kon-
struisani i zapravo uvek nezaštićeni karakteri, bića, šta god,
ne znaju da spavaju, oni zaspe i probude se, i tako čitav
život, ali nikada ne spavaju. U svojim glavama i u svojim
živcima uvek imaju nešto što ih ne pušta da spavaju. Čita-
vog života traže lek protiv tog nepodnošljivog stanja i ne
nalaze takav lek, jer ne postoji lek za ovu bolest koja, u
stvari, nije ništa drugo nego jedna duhovna bolest. Svi ti
ljudi koji ne mogu da spavaju rođeni su s tom duhovnom
bolešću, oni još kao deca pate od te duhovne bolesti, i bez
obzira na to da li su Rojthamerovog kova ili Helerovog kova,
kod njih je to neizlečivo stanje. Noći su, kako je rekao Rojt-
hamer, uvek najgore. Noču je sve čudovišno, čak i ono bez-
načajno noću postaje čudovišno, sve one najbeznačajnije,
najbezazlenije stvari noću postaju čudovišne i ne daju jed-
nom takvom čoveku kao što sam ja, ili kao što je Rojthamer,
ili kao što je Heler, da spava. I u tom neprekidnom razmiš-
ljanju da se ne može spavati, ni pod kojim uslovima, to stanje
postaje sve gore. Sedeći u staroj fotelji pored vrata, razmiš-
Ijao sam o tome s kakvom smo samo važnošću, istovreme-
no s kakvom ravnodušnošću ipak išli svako svojim putem,
on, poreklom gore iz Altenzama, ja dole iz Štoketa, Heler,
čiji je otac još bio preparator životinja u staroj Helerovoj
kući koju su Helerovi prodali i koju je onda srušio njen kas-
niji vlasnik. Kretali smo sa različitih polaznih tačaka, pozi-
cija, prema jedinoj tački koja može da se prihvati, prema
smrti. Sada je Rojthamer mrtav, nakon što je svojom idejom

139
najpre u smrt gurnuo svoju sestru, a ja sam živeo, Heler je
živeo, razmišljao sam, i o tome kako je on živeo i kako sam
ja živeo. Ali jasno je već da sada i ja veoma brzo moram da
idem prema svojoj smrti, iako sam sačinjen drugačije od
Rojthamera, ne sa istom sklonošću prema samoubistvu,
verovatno ipak sposobniji za život nego Rojthamer, ja uvek
nađem neki izlaz, dok Rojthamer nije više mogao da nađe
izlaz, ali jednog dana ni ja više neću moći da nađem izlaz,
svakom je unapred određeno da jednog dana u nekom
trenutku, koji je odlučujući trenutak, ne nađe više nikakav
izlaz, tako je čovek sazdan. U razmišljanju da li je najduža
životna nit istovremeno i ona najkraća, jer se ona može sa-
gledati i proživeti u jednom trenutku, uvek u onom trenu-
tku u kome se jedna takva (smela) misao misli. Želeći uvek
ono nemoguće i ostajući sa onim mogućim na egzistenci-
jalnom minimumu, pojedinac je uvek suočen sa krajnjim
nezadovoljstvom. Ali on uvek iznova uspeva da stvori sebi
neku životnu priliku, verovatno zato što život, onakav ka-
kav je, zaista voli. Uvek žudimo za nečim drugim od onoga
što možemo da imamo, što imamo, što nam odgovara, i
zato smo nesrećni. Kad smo srećni, mi odmah, ako smo
takvi kao što je Rojthamer i tako dalje, uništimo to osećanje
sreće razmišljanjem o njemu i odmah smo opet nesrećni.
Pošto sam čuo nešto što je bilo drugačije od onoga što sam
dotad slušao, ustao sam, došao do prozora i pogledao na-
polje. Tamu su razbijala svetla iz radionice, Heler je bio za-
uzet punjenjem neke ogromne ptice, ali nisam mogao da
razaznam koje ptice. Bila je to neka ogromna crna ptica ko-
ju je Heler držao na kolenima i štapom u nju gurao kudelju.
Bilo je jedanaest, a budući da je Heler uvek ustajao već u
četiri sata izjutra, čitav život, još kao dete, on je uvek usta-
jao u četiri sata izjutra, jer je i njegov otac uvek ustajao već

140
u četiri sata izjutra, svi u dolini Auraha ustajali su između
četiri i pet sati izjutra, i zato što Heler ustaje, dakle, već u
četiri sata izjutra, njemu bi bdenje do kasnih sati, i jedno
takvo dugo bdenje do kasnih sati u ovim okolnostima mo-
glo da ugrozi zdravlje, pomislio sam. Neprestano sam pos-
matrao sa svog prozora gore, iz Helerove mansarde, kako
Heler dole u svojoj radionici puni ogromnu crnu pticu,
stalno gurajući sve više kudelje u nju, mislio sam, posma-
trao sam ga s tog odličnog mesta za takvo posmatranje sve
dok nije bio gotov sa punjenjem te ptice, i tako sam nepo-
mično stajao dobrih pola sata, dok nisam video da je Heler
napunio pticu. Odjednom je Heler napunjenu pticu bacio
na pod, skočio sa stolice i odjurio u zadnji deo radionice,
nisam mogao više da ga vidim, ali sam čekao, gledajući u
radionicu, sve dok nisam opet ugledao Helera, vratio se i
ponovo seo na stolicu i nastavio da puni pticu, sada sam pri-
metio džinovsku gomilu kudelje na podu pored Helerove
stolice i mislio sam, ovu džinovsku gomilu kudelje sada će
malo-pomalo da gura u tu pticu za koju sam najpre mislio
da je već odavno trebalo da bude napunjena. Punjenje te
ptice noć mu čini podnošljivom, pomislio sam. U ponoć je
još uvek bio zauzet punjenjem te ptice. Uvek iznova sam
razmišljao o kakvoj se to ptici radi, o tome da nikad ranije
nisam video tako veliku pticu, i tako crnu, da se sigurno
radi o nekoj vrsti iz inostranstva, ovde takva vrsta uopšte ne
može da se vidi, i razmišljao sam da li da odem dole do He-
lera u radionicu i pitam ga o kakvoj se to vrsti ptice radi.
Možda je ta ptica jedna takozvana egzotična ptica, možda
ju je doneo neko od lovaca ko živi napolju u ravnici, i u toj
plodnoj ravnici živi u blagostanju, i veoma često putuje u
lov u druge zemlje i prekomorske zemlje, pa je odande, iz
Južne Amerike ili Afrike, doneo pticu, s kakvom neverovat-

141
nom energijom je Heler sada punio pticu kudeljom, nisam
mogao ni da zamislim da toliko kudelje može da se nagura
u tu pticu, a Heler je i dalje gurao kudelju u pticu, odjednom
mi se proces punjenja ogromne crne ptice zgadio, okrenuo
sam se, pogledao prema vratima, ali bilo mi je nemoguće da
dugo gledam prema vratima, već samo vrlo kratko, jer dok
sam gledao prema vratima video sam ogromnu pticu koju
je Heler punio kudeljom, pa sam se opet okrenuo i pogledao
kroz prozor i u Helerovu radionicu, jer kad već vidim Hele-
ra kako puni tu ogromnu, crnu, u suštini jezivu pticu, neka
ga onda bar vidim u stvarnosti, a ne u svojoj mašti, bilo mi
je jasno da sada, pod utiskom Helerovog punjenja ogromne
crne ptice uopšte nisam više mogao da pomišljam na spa-
vanje, to Helerovo guranje kudelje u tu pticu brzinom koju
je stalno povećavao dok je radio taj posao, da bi na kraju
gurao kudelju u tu pticu najvećom i najvećom mogućom
brzinom, u meni je izazvalo gađenje, ali bio sam primoran
da pogledam kroz prozor i u njegovu radionicu. Nisam više
mogao da se okrenem i morao sam u potpunosti da se pre-
pustim toj Helerovoj proceduri punjenja ptice kudeljom, i
taman sam hteo da povratim, kad je Heler iznenada prestao
s tim užasnim poslom i stavio tu pticu, koja je imala ogro-
mne kandže na dugačkim debelim nogama, na radni sto.
Sada će da zašije napunjenu pticu, pomislio sam, i Heler je
zaista ustao i nestao u zadnjem delu radionice da bi doneo
sve što mu je bilo potrebno za ušivanje ptice. Ili će da sad
prestane s poslom i izađe iz radionice i ode u svoju sobu i
legne, pomislio sam, ali tada se Heler već vratio s različitim
klupčadima konca i sa iglama, i seo za svoj radni sto da bi
nastavio posao. Zašto samo posmatram Helera dok radi,
pomislio sam, zašto i ja ne uzmem nešto da radim, zašto ne
započnem neki posao koji bi onda mirno mogao da traje

142
čitavu noć, i, pomislio sam, svejedno kakav posao, samo da
noć može da mi prođe u jednom takvom poslu. Ali šta bih
mogao da radim? Neki manuelni rad u Helerovoj mansardi
nisam mogao da obavljam, za to u Helerovoj mansardi ne
postoji mogućnost, a za neki umni rad glava mi nije više
dovoljno bistra. S druge strane, nisam sebi dozvoljavao da
odem dole do Helerove radionice da tamo možda nešto po-
mognem. Sigurno bih mogao da nađem neki posao u He-
lerovoj radionici, makar samo da počistim pod. Morao sam
da uložim svu snagu svoje volje da odem s prozora, pa sam
se okrenuo i pošao nekoliko koraka prema vratima, i tako,
dok sam išao prema vratima, pomislio sam da se u stvari
nalazim u očajnoj situaciji, da sam možda već sasvim oz-
biljno lud. Jesam li bio lud zato što sam tako ishitreno uzeo
sobu u Helerovoj mansardi, pomislio sam, ali sam onda
odmah opet pomislio kako uopšte mogu da pomislim tako
nešto, ludo je to što tako mislim, pa sam prišao pisaćem
stolu i uzeo žutu ružu od papira iz fioke. Nešto se desilo s
Rojthamerom na tom muzičkom festivalu, mislio sam, dok
sam žutu ružu od papira držao okrenutu prema svetlu, u
njemu se desila neka promena tada, na tom muzičkom fes-
tivalu, mada ne znam, a možda i ne mogu da znam kakva
promena. Ali zar ne vidimo uvek i ne tražimo odmah neki
smisao u svemu što vidimo i mislimo? Kako je moguće da
čovek koji nikada u svom životu nije ispalio nijedan metak,
iznenada, na muzičkom festivalu, skine dvadeset četiri ruže
od papira sa dvadeset četiri metka? I onda dvadeset tri od
tih papirnih ruža pokloni u prolazu nekoj nepoznatoj de-
vojci ili nekoj nepoznatoj mladoj ženi, i jedinu žutu među
njima ostavi sebi. I onda tu žutu ružu od papira tolike go-
dine čuva i nosi svuda sa sobom, i nikad više, kako izgleda,
ne može da živi bez nje. Kad sam izvadio papirnu ružu iz

143
fioke smirio sam se. Seo sam s papirnom ružom u staru fo-
telju i podigao je prema svetlu. Ne smemo da odemo toliko
daleko, ne toliko da u svemu i svakom i iza svega i svakog
slutimo nešto neobično, nešto zagonetno, značajno, to je
obična žuta ruža od papira, tačnije rečeno, žuta ruža od pa-
pira koju je Rojthamer onomad skinuo na muzičkom festi-
valu u Štoketu, zajedno sa dvadeset tri druge papirne ruže
različitih boja, ništa drugo. Sve je ono što jeste, ništa drugo.
Ako značenjima i zagonetkama večito za sebe vezujemo sve
što opažamo i, dakle, vidimo, i sve ono što se u nama zbiva,
moramo pre ili kasnije da poludimo, mislio sam. Treba da
vidimo samo ono što vidimo, a to nije ništa drugo nego to
što vidimo. Ponovo sam posmatrao Helera sa svog prozora
u Helerovoj mansarđi kako ušiva ogromnu crnu pticu koju
je napunio do tačke pucanja. I onda, odjednom, možda zato
što su mi se oči prilagodile na svetlosne odnose koji su
vladali tamo dole u Helerovoj radionici, ili zato što su se ti
svetlosni odnosi iznenada promenili, video sam nekoliko
takvih ogromnih ptica, čitav zadnji deo Helerove radionice
bio je ispunjen takvim pticama, nisu sve te velike, čak og-
romne ptice, bile iste veličine, nisu sve bile crne, ali svakako
nisu bile sa ovih prostora, verovatno su to, mislio sam, ptice
iz poseda nekog zaluđenika pticama, jednog od onih boga-
tih zaluđenika pticama koji sebi može da priušti da otpu-
tuje u Ameriku, Južnu Ameriku ili u Indiju da bi upucao
takve ogromne ptice i dodao ih svom posedu. Ogromna
kolekcija ptica, mislio sam, neprekidno: ogromna kolekcija
ptica i udario sam pritom sebe u glavu, neprekidno: ogrom-
na kolekcija ptica, ogromna kolekcija ptica! Rojthamer je
uvek s uživanjem pričao o Helerovom poslu, o njegovom
prepariranju, punjenju i, tako dalje, svih mogućih vrsta ži-
votinja, svih mogućih vrsta ptica, za Rojthamera je posmat-

144
ranje Helerovog rada, kako je sam rekao, uvek bilo inspi-
rativno, da gleda kako se ta mrtva stvorenja prirode prepa-
riraju i pune i ušivaju. Za njega, Rojthamera, mislio sam
sada, ta napunjena prirodna stvorenja kao veštačka stvore-
nja, uvek su bila povod za različita razmišljanja o prirodi i
umetnosti i o umetnosti i prirodi, ona su za njega uvek bila
najzagonetnije veštačke tvorevine, jer su sada samo još dela
umetnosti, i tako dalje, i zagonetne zbog činjenice da su
ovde, usred prirode koja obiluje stotinama i hiljadama još-
uvek-prirodnih stvorenja i tako dalje, pretvorena u veštačka
stvorenja, Heler je svojom rukom tvorevine prirode pretvo-
rio u veštačke tvorevine usred prirode, i tako dalje. Od pri-
rodnih stvorenja Heler je pravio veštačka stvorenja i ta
veštačka stvorenja bila su, u svakom slučaju, zagonetnija
od čisto prirodnih stvorenja kakva su ona nekada bila.
Helerov rad na pretvaranju čisto prirodnih stvorenja u čisto
veštačka, Rojthameru je često služio kao osnov za njegove
misli o umetnosti i prirodi, i sve te misli, koje je Rojthamer,
naravno, uvek odmah povezivao sa svim ostalim, a to znači
sa svim izvan tih misli, sada su mi se opet vratile. Ali nisam
više bio sposoban ni za kakvu definiciju. Razmišljao sam,
međutim, kako je moguće da su se tolike generacije, a naj-
manje četiri ili pet pre Helera, to može da se potvrdi, čitav
život bavile punjenjem i prepariranjem životinja i vekovima
pretvarale, svesno ili nesvesno, čisto prirodna stvorenja u
čisto veštačka stvorenja. Ta meditacija trajala je sat vreme-
na. Hodajući tamo-amo po Helerovoj mansardi pomislio
sam da treba samo d a se približim Rojthamerovoj zaostav-
štini, za početak samo da joj se približim, ako prionem na
Rojthamerovu zaostavštinu sada, namera mi je da je pre-
gledam i možda uredim, na šta, međutim, nemam pravo,
nemam ni pravo ni neophodnu bezobzirnost, jer sređivanje

145
podrazumeva izvesnu bezobzirnost prema predmetu, ali ja
nikad nemam tu neophodnu bezobzirnost prema Rojthame-
rovoj zaostavštini. Da možda sve to, te fragmente, krhotine
možda, nekako povežem, i te fragmente i krhotine nje-
govog mišljenja uobličim u jednu celinu, takvu kakva bi
onda mogla da se objavi, nisam ni pomišljao, jer, kao što
sam već pri prvom dodiru s Rojthamerovom zaostavštinom
video, to su bili pretežno samo fragmenti njegovog miš-
ljenja koje je i sam nameravao da uobliči u jednu celinu kad
kupa bude završena (Rojthamer), odnosno kad bude goto-
va (Heler), on je najpre sve svoje snage podredio završava-
nju kupe, kad završim kupu (Rojthamer), kad kupa bude
gotova (Heler), on će odmah, s najvećim mogućim intenzi-
tetom i čim završi kupu, da radi na završavanju (Rojtha-
mer) ili dovršavanju (Heler) svojih spisa, i to jednim novim,
još intenzivnijim intenzitetom, jednim novim poletom
duha, rekao je Rojthamer još pre nekoliko meseci u Engles-
koj, jer sve ove godine, rekao je Rojthamer, dok sam bio za-
uzet radom na kupi, uspeo sam, u stvari, da sačinim samo
fragmente svog naučnog rada, a takvi fragmenti sami po
sebi nisu dovoljni, takvi fragmenti moraju onda, ali tek
onda kad glava bude sposobna za to, u tom pravom stanju
glave, razumeš, da se uobliče u jednu celinu, rekao mi je Rojt-
hamer. Dakle, tu se zapravo radi, kao što sam odmah video,
o stotinama i hiljadama fragmenata koje mi je Rojthamer
ostavio, ali koje ja neću da prepravljam, jer nemam pravo
da ih prepravljam, na prepravljanje niko nema pravo, bez
obzira ko šta prepravlja, on nikada nema pravo na to, ali
svuda i u celom svetu neprestano se prepravljaju ti takoz-
vani nedovršeni proizvodi duha, radovi glava koje iznenada
nisu više u stanju da nastave s radom na tim radovima, sve-
jedno iz kojih razloga, ali najčešće zbog bolesti i očajanja ili

146
samokritičnosti, rekao je Rojthamer, jer odbace svoje zami-
sli, i istovremeno samo ostave sve što su čitavog života mis-
lili, a onda drugi počnu da prepravljaju te fragmente, kr-
hotine, krhotine duha koje su ostavljene da tako leže i stoje,
i misle da bi ih trebalo urediti i objaviti, izdati ih, svejedno
gde, takvo izdavaštvo je u svakom slučaju uvek zločin, mož-
da najveći zločin, jer se radi o proizvodu duha ili o više ta-
kvih proizvoda duha koje je njihov stvaralac ostavio da leže
i stoje iz nekog opravdanog razloga, hodajući tamo-amo po
Helerovoj mansardi rekao sam sebi, i uvek iznova sam mis-
lio, još sam i u bolnici mislio da neću prepravljati Rojtha-
merovu zaostavštinu, neću da počinim taj zločin preprav-
ljanja, neću da postanem takozvani priređivač prepravlje-
nih fragmenata, ta vrsta zločinca najdostojnija je gađenja,
ja ću da sredim, da pregledam Rojthamerove papire, a onda
ću verovatno da ih dostavim njegovom izdavaču, jer je bio
zainteresovan, i to ne samo za Rojthamera, već i za mene,
svoju zainteresovanost iskazao je u pismu koje mi je napi-
sao još dok sam bio u bolnici, mada na način koji je kod
mene pobudio nepoverenje, daću tom izdavaču da pogleda
Rojthamerovu zaostavštinu, mislio sam, hodajući tamo-
amo, i time možda ometajući Helerove u njihovoj spavaćoj
sobi, mada nisam verovao da Helerovi, mislim na Hele-
rovu ženu i njenu decu, spavaju, zato što je zaista bilo neza-
mislivo da spavaju, jer je sve bilo protiv toga, jer je i nagla
promena i strujanje vazduha bilo protiv toga, iznenada sam
shvatio pravi razlog svoje nesanice i taj nemir koji je napo-
lju sve više rastao, da su se, naime, promenile vremenske
prilike te večeri i u svima proizvele strahovit nemir, što je,
verovatno, i razlog zbog kojeg je Heler ostao budan i sklo-
nio se u radionicu, bio je dovoljan i samo kratak pogled
dole na radionicu da se utvrdi kako je on, Heler, i dalje za-

147
uzet tom velikom, crnom, ogromnom pticom, nije se mo-
glo ni pomisliti na to da će sada ili uskoro da prestane, čak
ni u neko dogledno vreme Heler neće prestati da radi na
toj ptici, onda sam odmah pomislio da su oni ovde u klisuri
Auraha izloženi uvek iznenadnim, naglim promenama vre-
mena, koje su u mnogim slučajevima smrtonosne promene
vremena, da su Ijudi dovedeni na sam rub svoje egzistencije
zbog tih naglih promena vremena i da mogu da se izbave iz
tog očaja, potpunog očaja, jedino ako nešto rade, kao Heler,
koji se i dalje bavi tom pticom, kao Helerova žena, koja je
odmah posle večere sela za svoju šivaću mašinu i koja sada
verovatno nije u krevetu, pomislio sam, nego još uvek nešto
šije, mada ne na šivaćoj mašini, verovatno sedi za malim
stolom u svojoj sobi i nešto rukom ušiva ili krpi, ili nešto
plete, svejedno šta, ona mora nekako da prebrodi ovu noć
koja je donela takvu promenu vremena, svi nekako moraju
da prebrode ovu noć, svi, svi, svi, mislio sam i dok sam to
mislio i ponovo hodao, čas prema vratima, čas ponovo na-
zad do prozora, bilo mi je lakše, jer te misli koje se bave sta-
njima drugih uvek donesu olakšanje nama samima. Srediti
i pregledati Rojthamerovu zaostavštinu, srediti i pregledati,
koncentrisao sam se sada na ova dva pojma, srediti i pre-
gledati, i nekoliko sam puta naglas izgovorio, srediti i pre-
gledati, onda opet nekoliko puta, srediti i pregledati, ali
ništa neću prepravljati, neću promeniti ni jedan red, neću
izvršiti ni najmanju promenu na zaostavštini, nego ću je
srediti i pregledati, neprekidno sam ponavljao srediti i pre-
gledati, i u tom neprekidnom izgovaranju reči srediti i pre-
gledati uspevao sam da se smirim, verovao sam da ću se smi-
riti ako budem govorio reči srediti i pregledati, i zato sam
tako često i neprekidno ponavljao srediti i pregledati, ništa
ne prepravljati, rekao sam sebi, apsolutno ništa. I Rojthame-

148
rov glavni spis, naime, onaj O Altenzamu i o svemu što je
povezano s Altenzamom, s posebnim osvrtom na kupu, u
kome je, zapravo, zapisao sve ono o čemu je ikada razmiš-
ljao, na izuzetno usredsređen i njemu svojstven način, što
sam već video u bolnici kada sam prvi put došao u dodir s
tim spisom, i koji je više od svega drugog što je ikada napi-
sao dostojan da se objavi, poslaću njegovom izdavaču, baš
takvog kakvog sam ga zatekao, dakle prvobitnu verziju spisa
od osam stotina stranica i verziju te prvobitne verzije od tri
stotine stranica, i treću verziju, od samo osamdeset strani-
ca, koja je verzija druge verzije, sve tri verzije Rojthamero-
vog rukopisa, jer su sve te verzije jedinstvena celina, jedna
proizilazi iz druge i zajedno čine celinu, celinu od preko
hiljadu stranica, u kojoj je sve podjednako važno i iz koje ne
sme da se izostavi ni najmanja stvar, jer inače sve to ništa ne
bi vredelo, i mislio sam sada, hodajući ponovo tamo-amo
po Helerovoj mansardi, da je Rojthamer, time što je posle
dugogodišnjeg rada na njoj završio prvu verziju i posumn-
jao u nju, i tu prvu verziju zamenio jednom drugom i onda
isto tako posumnjao i u tu drugu verziju i onda napisao i
treću verziju, verziju koja je nastala iz prethodnih i u koju
je morao da posumnja, i time što je na kraju, neposredno
pred svoju smrt, u stvari već na putu od Londona do Alten-
zama, počeo još u vozu da koriguje i poslednju verziju, tu
verziju od osamdeset stranica, da je razlaže i na taj način,
kao što je verovao, počeo da je uništava i time što je, kako
je verovao, i tu poslednju najkraću verziju hteo još da skrati
i napravi jednu još kraću verziju, kad se samo pomisli, ma-
terijal koji sadrži više od osam stotina stranica svesti kon-
ačno na samo dvadeset ili trideset stranica, kao što znam da
je uradio, i time, kao što je verovao, čitav taj proizvod, koji
je uvek nazivao svojim najznačajnijim duhovnim proizvo-

149
dom, ali u koji je onda posumnjao i uništio ga, kao što je
verovao, upravo tim postupkom neprekidnog prekrajanja
čitavog mišljenja i korigovanja i na kraju, kao što je verovao,
potpunog uništenja dok je putovao na sahranu svoje ses-
tre, čim je izašao iz Londona, i vozio se preko Dovera, Bri-
sela, et cetera, koliko mogu da vidim iz njegovih korekcija,
da je, dakle, tim postupkom sveo celinu koja sadrži više od
osam stotina stranica prvo na celinu od samo četiri stotine
stranica, onda još na svega stotinu pedeset stranica, i onda
još na samo osamdeset stranica, i onda na kraju na takvu
celinu od nepunih dvadesetak stranica, sve dok u stvari od
te celine na kraju nije preostalo ništa, tek time je nastala
celina, sve zajedno je celina, rekao sam sebi, dok sam gledao
dole na Helerovu radionicu i posmatrao Helera i mislio u
isti mah da sam tu celinu dovukao u svom rancu iz bolnice
u Helerovu mansardu, to takozvano Rojthamerovo glavno
delo zajedno sa svom ostalom Rojthamerovom zaostavšti-
nom, u rancu koji mi je moja majka donela u bolnicu, i gro-
teskno je, pomislio sam, da sam Rojthamerovu zaostavštinu
iz bolnice dovukao baš u tom rancu u kojem naša porodica
inače nosi samo ono osnovno kad krene u planine, u kojem
se inače nose samo vunene čarape i kobasice, mast i grejači
za noge, štitnici za uši i pertle, šećer i hleb, i sve zajedno
nagurano upravo u taj planinarski ranac, dovukao sam,
dakle, Rojthamerovu zaostavštinu u Helerovu mansradu i
moram da kažem dovukao, jer je reč o hiljadama stranica,
ali, kao što znam, o stotinama i hiljadama fragmenata, s je-
dne strane povezanih, s druge strane sasvim nepovezanih
i, dok sam stajao pored prozora razmišljajući da li da sed-
nem u staru fotelju ili ne, opet sam pomislio: neću da pre-
pravljam ove fragmente, neću da prepravljam tu zaostavš-
tinu, sve ću to da sredim ili ću makar pokušati da dovedem

150
u neki red ovu ogromnu gomilu zapisa, ali ništa neću da
prepravljam, i od same reči prepm vljati ili prepravljanje
uvek mi se smuči. Zapravo, čim sam stigao, ja sam Rojtha-
merovo takozvano glavno delo, spis koji se odnosi na Ai-
tenzam i na sve što je povezano s Altenzamom, s posebnim
osvrtom na kupu, samo stavio u fioku pisaćeg stola, dok je
preostali deo zaostavštine još uvek bio u rancu, jer nisam
znao kako da sve te papire izvadim iz ranca, a da se još više
ne pomešaju, izvadio sam takozvano glavno delo i stavio
ga u fioku i ostavio ranac na kauč pored pisaćeg stola, tu, na
kauču, i dalje je stajao ranac koji je, kao što sam video, sada
bio umrljan osušenom zečjom krvlju, verovatno delo moga
oca, i sada sam razmišljao da li da raspakujem ranac, da pa-
žljivo izvadim njegov sadržaj, sve te stotine i hiljade strani-
ca, i odložim ih u fioku pisaćeg stola, zar nije sada, u ovom
stanju uznemirenosti u kojem se nalazim, potpuno neod-
lučan i sve razdraženiji zbog činjenice da se vreme iznena-
da promenilo, prava prilika da izvadim iz ranca njegov sa-
držaj, malo-pomalo, veoma pažljivo i pametno i smirenih
ruku, da ne bih, kao što mi se činilo, veliki nered tih listova
doveo u još veći nered, ta dilema, da li da raspakujem ranac
ili ne, dovela me je na ivicu očaja, čas sam razmišljao ovako,
čak onako, prvo, sad ću da raspakujem ranac, a onda, neću
da raspakujem ranac, dok na kraju nisam prišao rancu i
zgrabio ga i ispraznio njegov sadržaj na kauč. Nije trebalo
da to sada uradim, rekao sam sebi i povukao se korak una-
zad i još jedan korak i onda još jedan korak do prozora i
posmatrao, okrenut, dakle, leđima prema prozoru, gomilu
papira koja se sada, dok sam je posmatrao stojeći ispred
prozora, još pomerala, nekoliko listova Rojthamerove zao-
stavštine klizilo je polako odozgo prema dole, tamo gde je
u toj gomili papira ostala praznina, ta praznina je popustila,

151
video sam, i opet je nekoliko listova skliznulo na pod. Pok-
rio sam dlanom usta jer sam hteo da vrisnem, i okrenuo
sam se kao da sam se plašio da ću u toj jezivoj, istovremeno
jezivo-smešnoj situaciji, biti otkriven. A zapravo, i naravno,
mene niko nije gledao. Heler je u svom krilu držao tu ogro-
mnu crnu pticu i ušivao je. Otišao sam do kauča i uzimao
gomilu po gomilu iz Rojthamerove zaostavštine, onoliko
koliko je moglo da mi stane u ruke, i trpao ih u fioke pisaćeg
stola dok nisu bile pune. Iznova i iznova uzimao sam pune
ruke papira i trpao ga u fioke sve dok i poslednji list papira
nije bio unutra, na kraju sam morao da se poslužim kole-
nom da bih zatvorio fioku, koju sam poslednju napunio do
vrha. Onda sam dohvatio ranac i bacio ga gore na orman.
Okrenut leđima prozoru rekao sam sebi da sam sada ura-
dio užasnu stvar. Ali važno je da sada više ne vidim zaostav-
štinu, pomislio sam, da ne vidim više ni jedan jedini papir.
A opet, ćinjenica da su papiri sada bili u stolu, a ne više u
rancu, nije, naravno, nimalo promenila situaciju u kojoj sam
se nalazio i koja je bila užasna. Sada sam u stvari osećao još
veću grižu savesti, jer sam vađenjem papira iz ranca, tako
naglim izvrtanjem ranca na kauč, verovatno, pomislio sam,
papire sasvim pomešao. A budući da Rojthamerovi papiri,
koliko mi je poznato, skoro nikada nisu obeleženi, nisu nu-
merisani i tako dalje, morao sam da pomislim kako te papi-
re nikad više neću uspeti da sredim, jedno takvo sređivanje
moglo bi da me izludi, mislio sam, uvek iznova, jedno takvo
sređivanje bi me izludelo, i tako sam stajao i neprekidno
ponavljao da bi me jedno takvo bezizgledno sređivanje zai-
sta izludelo, i mislio sam, šta sam to uradio, mada znam šta
sam uradio, čak i ako niko drugi ne zna šta sam uradio. Seo
sam u staru fotelju pored vrata, i u stanju iscrpljenosti, pot-
pune iscrpljenosti, odjednom sam shvatio u kakvom sam

152
se bezizglednom položaju našao, moguće je da sam u trenu-
tku doživeo potpuno rastrojstvo, tako sam mislio, izgubio
razum, zgrabio ranac, izbacio njegov sadržaj na kauč i sve
papire izmešao tako da se nikada ponovo ne mogu pore-
đati. I sedeo sam tako u staroj fotelji i nekoliko puta po-
novo izgovorio: srediti i pregledati, pregledati i srediti, sve
dok to nisam počeo da izgovaram toliko često da sam morao
da se nasmejem, smejao sam se glasno, veoma glasno. Na-
kon toga je zavladala tišina kao nikad. Heler je ugasio svetlo,
a ja sam ustao i pogledao dole i video da je u Helerovoj ra-
dionici, u preparaonici, bio mrak. Sada nisam znao zašto
je Heler odjednom ugasio svetlo, da Ii je ugasio svetlo zato
što sam se ja smejao, ili on uopšte nije ni čuo moj smeh,
već je jednostavno ugasio svetlo zato što je završio s poslom
na toj velikoj, ogromnoj crnoj ptici, jer Heler mora da je
prestao s radom na ptici i otišao iz radionice, osim ako još
uvek nije bio u radionici, iz nekog razloga ugasio svetlo, i
ostao, dakle, sada tamo u mraku? Prišao sam prozoru i os-
luškivao, ali ništa nisam čuo osim, opet iznenada, hučanja
Auraha, ništa drugo, kao da je odjednom, kako mi se činilo,
sve zaspalo, na osnovu čega sam to pretpostavio, ne znam,
ali odjednom mi se činilo da sve u Helerovoj kući spava, ali
zašto je Heler ugasio svetlo u trenutku u kome sam počeo
da se smejem, odmah nakon što sam počeo da se smejem
svetlo u Helerovoj radionici bilo je ugašeno. Ali šta bi Heler
radio u mračnoj radionici kad ništa ne vidi, ili je možda sve-
tlo sa mog prozora, s prozora Helerove mansarde koje pada
na Aurah, bilo dovoljno i za radionicu, možda je on, Heler,
pomislio ako sada ugasi svetlo u radionici ipak će imati do-
voljno svetla koje dopire s prozora mansarde, pomislio sam
dok sam stajao na prozoru i onda sam pomislio zašto bi
Heler sada, u pola jedan noću, odjednom prestao da radi

153
kada je sve ukazivalo na to da će čitavu noć provesti u radu,
što nije nimalo neuobičajeno za njega, da ostane i radi čita-
vu noć u radionici, dok njegova žena čitavu noć sedi gore
u spavaćoj sobi i šije ili krpi ili plete, jer samo Helerova deca
mogu da spavaju, moguće je, pomislio sam, da je on, Heler,
još uvek tamo u svojoj radionici i da je pažljivo osluškivao
i da sada on mene posmatra, jer, tako sam mislio, sada, kad
je ugasio svetlo u radionici, i kada, dakle, nisam više mogao
da ga vidim s prozora mansarde, on sigurno posmatra me-
ne, on je takav čovek, mislio sam, koji, skriven u mraku, sa
svog mesta, sa svog skrovitog mesta pored prozora radio-
nice, posmatra mene dok stojim gore na prozoru Helerove
mansarde i gledam dole na prozor radionice, on možda po-
smatra stanje u kome se nalazim i na osnovu tog posmat-
ranja izvlači zaključke u vezi s mojom konstitucijom, mojom,
kako duhovnom, tako i fizičkom konstitucijom, da bi onda
ujutru, na osnovu tih noćnih opažanja, mogao da se ophodi
prema meni drugačije nego da me nije posmatrao, ja sam
svojim glasnim smehom nakon razmišljanja o sređivanju i
pregledanju Rojthamerove zaostavštine doveo do toga da
on posmatra moju personu, mislio sam, on ne može ništa
drugo nego da me sada posmatra, sada kad je ugasio svetlo
ima priliku da me posmatra. Nije potrebno čak ni da ustane
i da ode do prozora, jer i sa svog radnog mesta, možda još
uvek zauzet ušivanjem ptice, on može da posmatra moju
personu, jer sa tog mesta gde se sada nalazi dok me posma-
tra, kao što pretpostavljam, on može odlično da me vidi ako
se pokažem na prozoru Helerove mansarde, pomislio sam,
ako se pokažem na prozoru Helerove mansarde, Heler može
da me vidi, zašto bih se onda pokazivao, pomislio sam, ja ne
moram da se pokažem na prozoru, mogu da se odmaknem,
da se odmaknem toliko daleko da Heler ne može više da me

154
vidi, onda on nema više mogućnost da me vidi, i odmakao
sam se i mislio, sada kad sam se odmakao, Heler će, možda,
ponovo da upali svetlo u radionici, jer pretpostavlja da sada,
kad sam se odmakao od prozora, nisam više zainteresovan
za njegovu personu i da može slobodno da upali svetlo, jer
više ne gledam dole, mislio sam, on će možda sada pomisliti
mogu ponovo da upalim svetlo u radionici, jer on (ja) ne gle-
da više dole, verovatno je Helera nerviralo što ga neprekid-
no posmatram, nijedan čovek ne voli da ga neko neprekid-
no posmatra, pogotovo ne kad je takav čovek zadubljen u
neki posao kao što je Heler sada bio zadubljen u punjenje i
ušivanje ogromne crne ptice. Sada nije više imao nikakav
razlog da ne upali svetlo u radionici, mislio sam, ne posma-
tram ga više, seo sam u staru fotelju, i dok sam sedao neko-
liko puta sam se dlanom udario po glavi, kao da je to udara-
nje dlanom po glavi nečemu koristilo, zapao sam u stanje
uzbuđenosti iz kojeg nisam više mogao da izađem, sve mo-
guće trikove sada sam već iskoristio, mislio sam, hodao sam
tamo-amo, išao do prozora, udaljavao se od prozora, išao
do kauča i udaljavao se od kauča, išao do vrata i opet nazad,
onda sam gledao u pod, bavio se vlastitim šakama, vlastitim
stopalima, jer sam izuo cipele čim sam se popeo posle veče-
re iz trpezarije, a kasnije sam skinuo i čarape, i sve vreme
sam bio bos u Helerovoj mansardi, bos jer sam hteo da spre-
čim uznemiravanje Helerove žene svojim neprekidnim ho-
danjem tamo-amo, jer to je po navici bilo jedno veoma brzo
tamo-amo hodanje, kada bos hodam tamo-amo ne smetam
nikome, tako sam uvek mislio i uvek sam, u Engleskoj tako-
đe, svejedno gde, izuvao svoje cipele, a naravno i svoje ča-
rape kad podlegnem svojoj navici da hodam tamo-amo, ali
bavljenje šakama i stopalima i konačno posmatranje sva-
kog predmeta u Helerovoj mansardi, uključujući i crnu gu-

155
menu batinu na jednom od zidova Helerove mansarde, ka-
kvu su Helerovi ranije koristili za teranje stoke, posebno
mi je privuklo pažnju, šta traži ta gumena batina baš u He-
lerovoj mansardi, pomislio sam, verovatno je sam Heler od-
sekao jednog dana komad kabla i napravio od njega gume-
nu batinu s drškom od čelične trake, u vreme dok je još dr-
žao krave i koze, on je morao da ima takvu gumenu batinu,
svi ovde imaju takve gumene batine napravljene od komada
kabla, u čitavoj dolini Auraha može se videti kako tim crnim
gumenim batinama napravljenim od kabla teraju svoju sto-
ku, iz svojih dvorišta i u svoja dvorišta, ali šta je gumena
batina tražila u Helerovoj mansardi, pitao sam se, da li je
ona možda značila nešto Rojthameru, i ako jeste, šta?, ali
nisam mogao više da gubim vreme na tu gumenu batinu,
pa sam jednostavno prestao da razmišljam o toj gumenoj
batini od kabla i prihvatio se jedne druge misli: naime, da
uvek bolje razmišljam kad sam bos nego kad nisam bos, i
zašto o svemu razmišljam ne samo lakše, nego i temeljnije
kad sam bos, nego kad nisam bos, tako da mi je sada po-
stala skoro već doživotna navika da odmah izujem svoje ci-
pele u prostorijama u kojima mi je to dozvoljeno i da ho-
dam bos, u Helerovoj kući nisam u prvi mah izuo cipele,
ušao sam u kuću i odmah shvatio da tu ne mogu da izujem
cipele, bar ne u prvim trenucima, ali gore u Helerovoj man-
sardi odmah sam izuo cipele i hodao u čarapama, hodao
sam tamo-amo u čarapama, a kada sam se raspakovao i seo
i pažljivije osmotrio Helerovu mansardu onda sam opet
obuo cipele zbog silaska na večeru, jer mi je izgledalo ne-
moguće da odem dole na večeru u Helerovu trpezariju u
čarapama, jer su i svi Helerovi bili obuveni, nisu hodali bosi,
verovatno zbog mene nisu hodali bosi, baš kao što i ja zbog
njih nisam hodao bos, tako da niko od nas nije hodao bos,

156
iako bi svima, kako Helerovima, tako i meni, odgovaralo da
hodamo bosi, ali odmah nakon večere, kada sam se ponovo
vratio u mansardu, izuo sam cipele, skinuo i čarape, i hodao
sam bos. Još u detinjstvu navikao sam da hodam bosih no-
gu, tada sam uvek išao isključivo bos, čak sam i u školu išao
bos, čitave godine, jedino tokom najhladnijih meseci nisam,
u školu smo svi išli bosonogi, sem Rojthamera koji nije
smeo da ide bos, jer nijedno dete nikada nije s Altenzama
silazilo bosonogo, on ni za čim nije toliko čeznuo nego da
s nama ide bos, ali mu to nikada nije bilo dopušteno, pa je
uvek bio jedini u školi koji nije išao bos, jer sam ja uvek smeo
da idem bos, što je retkost za sina jednog lekara. Ako ho-
dam bos neće me čuti, pomislio sam, pa sam odmah, čim
sam ušao u Helerovu mansardu, dugo hodao tamo-amo
bosih nogu da bih se uvežbao u tom bosonogom hodanju
u Helerovoj mansardi, ali ako sam svestan da tiše hodam
kad sam bos, nego kad nisam bos, onda to hodanje bosih
nogu postaje glasno, pomislio sam, tako da ne smem da
budem svestan da hodam bos, dakle tiho. U stvari, koliko
znam, Rojthamer je uvek bio bos u Helerovoj mansardi, ali
nikada se nije pojavio bos na obrocima sa Helerovima, čak
ni leti, kada je bilo sasvim normalno i prirodno da svi He-
lerovi idu bosi. Ali ta gumena batina na zidu me je baš ner-
virala, pa sam tu gumenu batinu skinuo sa zida, bila je crna
i teška, i udario sam njom po vazduhu nekoliko puta, i onda
sam nekoliko puta ponovio to udaranje-po-vazduhu gle-
dajući kroz prozor da li neko može da me vidi dok to radim.
Šta ako bih, pomislio sam nakratko, udario ovom gumenom
batinom po pisaćem stolu, ali nisam udario po stolu gu-
menom batinom iz straha da bih tom gumenom batinom
mogao da napravim nešto što bi bilo bolje da ne napravim,
tako da sam okačio gumenu batinu ponovo nazad na zid.

157
Međutim, gumena batina nije mi dala mira, pa sam je opet
skinuo i otvorio vrata i okačio je napolju u hodnik, o neku
kuku na kojoj je visio slamnati šešir, verovatno slamnati
šešir Helerove žene, pomislio sam. Stojeći ponovo u Hele-
rovoj mansardi, pomislio sam, tako, sada gumena batina
nije više u Helerovoj mansardi i zapitao sam se da li me,
možda, ipak neko posmatra, činilo mi se kao da me je neko
posmatrao, ali nisam to mogao sa sigurnošću da tvrdim.
Ljudi uvek iznova rade nešto samo zbog samih sebe, i to
što rade ni u kom slučaju ne rade zbog nekog drugog, već
uvek samo zbog samih sebe. Ako je Heler još uvek u svojoj
radionici, pomislio sam, zašto onda nije opet upalio svetlo,
učinilo mi se kao da sam gore čuo neki zvuk iz Helerove
radionice, iz preparaonice, zvuk povezan s Helerovom za-
natskom delatnošću, kao što sam pomislio, Heler je, dakle,
još uvek morao biti dole u svojoj preparaonici, ali ako je još
uvek tamo, zašto se skriva od mene, u pola dva noću, po-
mislio sam. U stvari, njemu mora da je sada iz ruke ispao
neki čvrst metalni predmet, jer sam čuo pad nekog metal-
nog predmeta u radionici. Ali, neprekidno: zašto opet ne
upali svetlo? Tako mi je iznenada palo na pamet da ja uga-
sim svoje svetlo, da sasvim zamračim Helerovu mansardu,
kako bi Heler pomislio da sam sada otišao u krevet, konač-
no otišao u krevet, pa on sad može neometano da ostane u
radionici i, kada ga više niko ne gleda, da pri punoj svetlo-
sti nastavi da radi na ogromnoj crnoj ptici. Ugasio sam
svetlo i stao na prozor očekujući da će sada Heler ubrzo po-
novo da upali svetlo u radionici, bio sam ubeđen da je Heler
još u radionici, jer ga nisam čuo da je izašao iz radionice i
otišao u svoju sobu, on je morao, dakle, još uvek da bude u
radionici, sada, kad sam potpuno zamračio Helerovu man-
sardu, i zaista je sada u Helerovoj mansardi vladao mrkli

158
mrak, i kada sam iz Helerove mansarde pogledao napolje,
nisam mogao da vidim ništa sem potpunog mraka, mada
sam odjednom ponovo čuo hučanje Auraha, ali Aurah ni-
sam mogao da vidim, ništa više nisam mogao da vidim, jer
je poznato da je tmina ovde uz Aurah, u dolini Auraha i pre
svega u klisuri Auraha najdublja i, dakle, najmračnija mo-
guća, i da je neobično što je Heler baš ovde, na najmračni-
joj tački te tmine, u klisuri Auraha, sagradio svoju kuću, i
što se Rojthamer ovde, u toj najmračnijoj tmini osećao naj-
prijatnije, ili, tačnije rečeno, ovde na tom najmračnijem me-
stu našao idealne uslove za svoje namere. Ova klisura Aura-
ha za mene nije bila ništa drugo sem zastrašujuća, bar te
večeri kada sam stigao, i sledeće noći po mom dolasku, no-
ći koja je ovde opisana. Svakog trenutka sam mislio da će
Heler upaliti svoje svetlo, ali nije ga upalio, možda, pomis-
lio sam, zato što je prozreo situaciju, naime, da sam ja uga-
sio svetlo u mansardi samo zato da bi on ponovo upalio
svetlo u svojoj radionici, da on zna da nisam otišao u kre-
vet, kao što sam pokušao da ga navedem da pomisli, već da
još uvek stojim na prozoru i samo čekam da on ponovo
upali svetlo u radionici, pa da mogu opet da ga vidim i pos-
matram. Takvih ljudi (poput mene) moram da se pazim, ve-
rovatno je pomislio, zato i dalje nije palio svetlo u radionici,
radije sedi u mrklom mraku i ne pali svetlo, pomislio sam,
i uništava vid jer, verovatno, i dalje radi na svojoj ogromnoj
crnoj ptici u mrklom mraku, ali da upali svetlo i pusti me
da ga ponovo posmatram, to nikako. A ja jednostavno nisam
više mogao da izdržim i odjednom sam ponovo upalio sve-
tlo u Helerovoj mansardi i dotrčao do prozora da vidim He-
lerovu reakciju na činjenicu da sam ponovo upalio svetlo u
Helerovoj mansardi. Zaista sam video Helera na njegovom
radnom mestu, s velikom crnom pticom u krilu. On, Heler,

159
gleda gore u mene, on radi na ptici i istovremeno gleda gore
u mene, pomislio sam. Ali onda sam se, jer nisam hteo da
me vidi, odmakao od prozora i u tom odmicanju oborio ve-
liki čiviluk koji je stajao pored prozora i o koji sam se u
munjevitom povlačenju spotakao. Istog trena vrata su se
otvorila i na vratima je stajao Heler, u svojoj košulji za spa-
vanje. Šta se desilo, rekao je i ja sam mu pokazao na obo-
reni čiviluk. Pomogao mi je da podignem čiviluk. Čudio se
što još nisam u krevetu, nego sam i dalje obučen i budan.
Bez reči je, nakon što mi je pomogao da podignem čiviluk,
ponovo izašao iz mansarde. On, dakle, uopšte nije bio u ra-
dionici, nije bio u preparaonici, pomislio sam. Onda sam
skinuo odeću, ugasio svetlo i legao u krevet. Bilo je pola tri,
i neposredno pre nego što ću zaspati, pomislio sam kako
sam sasvim iscrpljen. Ujutru ću se približiti Rojthamerovoj
zaostavštini, najpre ću joj se približiti, a onda ću je pregle-
dati i srediti.

160
 PREGLEDANJE I SREĐIVANJE

On, Rojthamer, nikada nije morao da se udaljava od Alten-

zama, on je, zapravo, čitavog života jedino pokušavao da se
približi Altenzamu, da razjasni sebe tamo gde je razjašnje-
nje bilo uvek nemoguće i gde je bilo samo jedna sumanuta
ideja i gde će to uvek biti nemoguće, rekao je Rojthamer,
on čak nikada nije uspeo nimalo da se približi Altenzamu,
jer je u Altenzamu oduvek bio strano telo. Osim toga, bio
je čovek koji nije raspolagao takvim sredstvima pomoću
kojih bi se, protivno svom karakteru i protivno propisima
svog karaktera, promenio, on nije bio čovek na koga bi mo-
gla da se primeni reč oportun, svejedno u kom kontekstu,
ali što se tiče mene i mojih predstava i mojih ideja i čitavog
mog bića, oduvek sam bio oportunista, rekao je Rojthamer.
U Altenzamu mu je uvek sve bilo najteže, još veoma rano
nije više mogao da izdrži u Altenzamu, nije mogao da se po-
vinuje Altenzamu i njegovim pravilima, i iskoristio je prvu
priliku da napusti Altenzam. I kao što je Altenzam za njega
bio strano telo, tako mora da je i on za svoju porodicu bio
strano telo, i u tom međusobnom optuživanju, elementar-
nom optuživanju, rekao je Rojthamer, oni su na kraju, dakle
on, Rojthamer s jedne, i Rojthamerova porodica s druge
strane, sve više iznurivali i iscrpljivali jedni druge, sve u Al-
tenzamu nije bilo ništa drugo nego neprekidan proces uza-
jamnog iscrpljivanja, i to takav proces iscrpljivanja koji se
odvijao na najnehumaniji ili za čoveka najnedostojniji na-
čin. Njegova urođena sklonost ka proučavanju, što znači
proučavanju svega, omogućila mu je, međutim, još veoma
rano da tim proučavanjem Altenzama pronikne u Altenzam
i da na taj način pronikne u samog sebe i da spozna i da de-

161
Iuje, zbog tog stalnog i neprekidnog i doživotnog poriva da
proučava on je uvek morao da postupa onako kako je na
kraju i postupao, čitav svoj život, koji je najradije nazivao
egzistencija, još radije egzistencija odumiranja, on nije po-
stupao ni iz jednog drugog poriva, svi njegovi postupci bili
su uvek posledica tog poriva za proučavanjem kojeg nikada
nije uspeo da se oslobodi, tamo gde drugi ljudi napreduju
Iako i često veoma brzo, on nikada nije napredovao lako i
nikada brzo, jer se potčinio tom porivu proučavanja, čitavo
svoje biće, svoj organizam, svoje mišljenje uvek, i samim
tim svoje postupke uvek i u svakom slučaju tom porivu da
proučava. Kod njega je sve uvek bilo najteže moguće. Ipak,
to što je skoro od samog početka u svemu morao da se na-
preže više nego što je normalno, pokazalo se kao prednost,
rekao je Rojthamer, tako sam sve uvek radio temeljnije, ni-
jedan korak nisam napravio a da ne spoznam ono što mu je
prethodilo, rekao je Rojthamer, ništa a da prethodno nisam
uvek sve do kraja proučio ili makar pokušao da pre svakog
narednog koraka razjasnim sebi sve ono prethodno, iako
sam, naravno, bio svestan da potpuna jasnoća svega nije
moguća, već samo približavanje jasnoći, približna jasnoća,
stvarna spoznaja svega nije moguća, već samo približna
spoznaja, sve je uvek samo približno i može da bude samo
približno. I dok sam, dakle, Altenzam voleo više od svega,
zato što mi je Altenzam bio bliži od svega drugog na svetu,
i još uvek jeste, ja sam ga istovremeno mrzeo više od svega
na svetu, jer sam tamo od samog početka bio strano telo, i
čitav moj život, čitava moja egzistencija, egzistencija odu-
miranja, uvek je bila određena tom okolnošću i samim tim
izložena čudovišnom iscrpljivanju čitave moje energije. Je-
dino pitanje je uvek bilo kako uopšte da napredujem, ne, u
kom pogledu i u kakvom stanju, rekao je Rojthamer. Ali o

162
tim stanjima u mladom čoveku niko u mom okruženju ni-
kada nije imao čak ni najmanjeg pojma, oni nikada nisu bili
sposobni ni da zamisle da postoje takva razarajuča stanja ko-
ja mogu da odrede i razore i unište čitav jedan takav život,
zato što nisu želeli da misle o tome, jer se u Altenzamu sve
uvek suprotstavljalo mišljenju, mora se izričito reći jednom
za svagda da je Altenzam bio protiv svakog mišljenja. Alten-
zam je uvek bio takvo mesto u kojem se večito delalo bez
mišljenja, u kojem je delanje uvek isključivalo mišljenje i
još uvek je tako, iako danas u Altenzamu nema više nikak-
vog delanja, jer oni u Altenzamu nisu sposobni za delanje,
osuđeni su na nesposobnost delanja, oni su već godinama
osuđeni na nesposobnost delanja, jer je njihovo vreme pro-
šlo, nema više ničeg. Ali šta je Altenzam bio pre samo tri-
deset ili trideset pet godina? Ovo pitanje moram sebi stalno
da postavljam, jer je to pitanje najvažnije pitanje koje sebi
postavljam, šta je bio Altenzam iz koga potičem pre tride-
set ili pre trideset pet godina, kada sam počeo da mislim
svojom glavom? Tvorevina sastavljena od zidina i Ijudi u
kojoj se delalo bez prethodnog razmišljanja, stotinama go-
dina se delalo na taj način. On, Rojthamer, u najranijem de-
tinjstvu još uvek nije mogao da spozna sebe onakvog kakav
je, sasvim očigledno, postao kasnije, dugo nije mogao, sve
do osnovne škole, ni sam nije mogao da spozna ko je zapra-
vo bio, da je u suštini, iako je iz Altenzama ili zato što je iz
Altenzama, uvek bio protiv Altenzama, kao dete on još uvek
nije bio prepoznat kao neko ko je protiv Altenzama, iako je
odavno bio protiv Altenzama, jer je spolja njegovo detinjs-
tvo, bar njegovo najranije detinjstvo, izgledalo kao jedno
normalno detinjstvo na Altenzamu, ne kao ono već usme-
reno protiv Altenzama, iako je već tada i, kao što sam rekao,
još od prvih naznaka mog mišljenja, sve u meni bilo okre-

163
nuto protiv Altenzama, protiv svega što je povezano s Al-
tenzamom, i što je i danas povezano s Altenzamom, uvek
su postojala dva Altenzama, rekao je Rojthamer, onaj koji
sam voleo, jer on nije bio protiv mene, i onaj drugi, koji sam
oduvek mrzeo, jer je bio skroz-naskroz protiv mene, i to od
samog početka i s najvećom bezobzirnošću. Altenzam koji
sam uvek voleo nije, međutim, Altenzam koji nema nikak-
ve veze s ljudima u Altenzamu, rekao je Rojthamer, to je
bio onaj Altenzam u kojem je moje biće uvek nalazilo
utočište, dok je drugi, onaj koji sam mrzeo, bio uvek onaj u
kojem nikada nisam našao utočište, onaj koji me je uvek
povređivao. Tako da, kada kažem da Altenzam mrzim, ja
uvek mislim na Altenzam u kojem nikada nisam mogao da
nađem utočište i koji me je stalno povređivao, koji me je
odbacivao, zbog čega sam i ja njega morao da odbacim, a
ne onaj drugi u kome je moje biće uvek nalazilo utočište i
gde sam osećao mir. Mene, naravno, uvek zaokuplja onaj
Altenzam koji me je odbijao i odbacivao i povređivao, ne
onaj drugi, jer sam uvek zaokupljen svim onim što mi ne da
mira, što me odbija, povređuje. Uvelc postoji nešto što nas
ostavlja na miru i što našem biću omogućava da bude ono
što jeste i što našem biću pruža brojne, ponekad čudesne
mogućnosti razvoja, ali uvek postoji i ono drugo što nas
povređuje i što nam ne da mira, čitav život nam ne da mira,
i zato smo čitav život zaokupljeni time, nemir, u koji smo na
taj način dospeli i koji osećamo iz dana u dan i iz kog više
ne možemo da izađemo, sve dok smo živi nema povratka,
okreće nas protiv svega. Tako sve ono što mislim potiče iz
tog nemira, a ne iz onog drugog, što me ostavlja na miru,
rekao je Rojthamer. Tako je moje mišljenje već u Altenza-
mu, u mom najranijem detinjstvu, poteklo, naravno, iz onog
što mi nije davalo mira, ne iz onog drugog. Mi govorimo,

164
kada govorimo čitavim svojim bićem, uvek samo iz onog
što potiče iz nemira, ne iz onog drugog, rekao je Rojthamer.
Ja sam uvek govorio samo iz tog nemira, nikada nisam go-
vorio iz onog drugog što me ostavlja na miru i time mi omo-
gućava da govorim o onom što potiče iz nemira. I imamo
potrebu da uvek govorimo iz onog što dolazi iz našeg ne-
mira i da se žalimo i bar da na to obraćamo pažnju, jer su,
naravno, te misli i ta osećanja i ta misaona osećanja, i obr-
nuto, jedino značajni. Mir nije život, rekao je Rojthamer,
mir i savršeni mir je smrt, kaže Paskal, rekao je Rojthamer.
Ali takve izjave mene ne vode nikud, ja moram da se oslobo-
dim tih izjava, rekao je Rojthamer, ne treba da gubim vreme
na istine koje je istorija već dokazala. Buđenje u Altenzamu,
rekao je Rojthamer, u isto vreme je bila odluka da se oslo-
bodim Altenzama, svega da se oslobodim, da odbacim sve
što je Altenzam, i taj proces odbacivanja je sve čime sam se
do sada bavio, svejedno gde sam to radio i pod kojim okol-
nostima, pa čak i kad se na prvi pogled činilo da to nema
nikakve veze s Altenzamom. Buđenje u mojoj sobi u Alten-
zamu, možda, u mojoj sobi s erkerom, buđenje na južnom
zidu ili na istočnom zidu, južni zid i istočni zid voleo sam
podjednako, buđenje možda pod lipom ili u kuhinji ili u
predvorju u kojem sam često satima, čekajući roditelje, se-
deo u ledenoj hladnoći proučavajući podne daske u pred-
vorju i onda, počev od podnih dasaka proučavao sve, stepe-
nište, lampe na stepeništu, ulazna vrata, kuhinjska vrata,
predmete u predvorju, ili pak buđenje u jednom od podru-
ma u koje sam se veoma često povlačio, ponekad u vinski
podrum, ponekad u pivski podrum, ponekad u podrum s
jabukama, toliko mnogo podruma u Altenzamu, u jednom
od tih podruma buđenje protiv Altenzama, protiv svega što
je povezano s Altenzamom, ili možda u šumi na toj strmini

165
na koju sam uvek iznova odlazio, ili na čistini gde su pos-
tavili gvozdeni krst u spomen na jednog pretka koji je tu, na
tom mestu, stradao kad je drvo pogodila munja, ili u sobi
moje braće, ili u sobi moje sestre, u muzičkoj sobi možda,
ili možda u pomoćnoj zgradi, tamo gde su boravile drvo-
seče, sluge, sluškinje, ne znam, rekao je Rojthamer. Moguće
da je to bilo i tokom jedne od šetnji s ocem, te šetnje bez re-
či, koje su uvek vodile u jednom određenom pravcu, iz go-
dine u godinu u istom pravcu, od Altenzama dole, u ogrom-
nu mešovitu šumu, u onu šumu koju je moj otac nazivao
uvek samo prirodna šuma, jer ona nije bila uzgajana u skla-
du s pravilima šumarstva, već je jednostavno iznikla bez
uplitanja ljudi, šuma koja je iznikla na najprirodniji način,
kao što je moj otac uvek govorio, tu šumu je otac voleo, re-
kao je Rojthamer, i uvek je išao samo u tu šumu, i ja sam
smeo da idem s njim, ali sam morao da ćutim. Možda u jed-
noj od tih šetnji koje su trajale šest ili sedam sati, i tokom
kojih ćutanje nikada nije smelo da bude prekinuto. U su-
štini, moj otac je voleo samo tu jednu mešovitu šumu koja
je prirodno iznikla, rekao je Rojthamer, i ništa drugo. Moj
otac nije mogao da zamisli život bez te mešovite šume koja
je iznikla na najprirodniji način, rekao je Rojthamer. U jed-
noj od tih šetnji iznenada sam se probudio protiv Alten-
zama i protiv svega što je povezano s Altenzamom, a sve je
povezano s Altenzamom, rekao je Rojthamer, to ,,sve je po-
vezano s Altenzamom" je podvučeno. Ili kad sam jednom
bio s majkom u takozvanoj borovoj šumi, ili sa sestrom u
njenoj sobi koja je bila pored moje sobe, ne znam. Ali bilo
je to buđenje, jedno iznenadno buđenje protiv Altenzama
i protiv svega što je povezano s Altenzamom, što je odredi-
lo čitav moj dalji život. Od tog trenutka želeo sam da odem,
da izađem, ali sam još mnogo godina morao da čekam.

166
Školsko doba bilo je već svetla tačka, mogućnost da iz Al-
tenzama idem sam dole u školu, da na tom putu usposta-
vim kontakt s drugim ljudima, s takvim ljudima koji bar
nisu neposredno bili povezani s Altenzamom, s jednom
potpuno drugačijom vrstom Ijudi. Jer sve dok nisam kre-
nuo u školu ja nisam imao priliku da s potpunom kritičkom
svešću uspostavim kontakt s drugim Ijudima, jer su me
uvek držali dalje od takvih kontakata koje sam mogao da
uspostavim i u Altenzamu, koji bi bili takoreći priprema za
kasnije kontakte, dakle već gore u Altenzamu da usposta-
vim kontakte kao pripremu za kontakte dole. Kad bih oti-
šao kod drvoseča, odmah su me zvali da se vratim, kao i
kod radnika na našem gazdinstvu, ali mene su oduvek, ve-
rovatno još veoma rano i to u velikoj meri, privlačili upravo
ti ljudi, jer mi kontakt s njima nije bio dozvoljen. I upravo
to odvraćanje od svih drugih sem od onih koji su rođeni u
Altenzamu dovelo je do toga da kasnije mrzim te ljude i sve
što je povezano s tim Ijudima. Bila je to mržnja, ništa drugo
nego mržnja, rekao je Rojthamer. Reč „mržnja" je podvuče-
na. Ali sam voleo Ijude s kojima su mi uskračivali i zabra-
njivali da stupim u kontakt i da ga održavam, ja, rekao je
Rojthamer. Reč ,,voleo“ je podvučena. Moje detinjstvo nije
bilo ništa drugo nego želja da pobegnem iz onog na šta sam
bio od početka prisiljen, naime iz Altenzama, u ono drugo
što mi je oduzimano, uskraćivano i zabranjivano, i to s per-
verznom odlučnošću kao što sad vidim. Oni su sigurno ose-
ćali da sam bio drugačiji, čak i od svoje braće i sestre, koji
su se jednostavno povinovali svim pravilima na Altenzamu,
koji se nikada nisu usprotivili, za razliku od mene koji sam
se bunio još u najranijem detinjstvu, već sa tri ili četiri go-
dine, koliko znam, protiv propisa i protiv brutalnosti tih pro-
pisa koje su primenjivali moji roditelji, ili druga, takozvana

167
lica ovlašćena za vaspitanje u Altenzamu, oni su osećali da
sam još u svom najranijem detinjstvu bio biće koje je sasvim
nezavisno osećalo, kasnije sasvim nezavisno mislilo, i koje
nikada nije htelo da se povinuje njima i njihovim zamisli-
ma i njihovim zapovestima. I njihova je nesreća bila to što
su me proizveli, to se više ne može promeniti, iako su vero-
vatno često priželjkivali jedno takvo krivotvorenje istorije,
rekao je Rojthamer. Ni oni, moji roditelji, kao ni moja braća
i sestra, ni bilo ko drugi poreklom iz Altenzama ili pove-
zan s Altenzamom, ni čitava široko razgranata rodbina, ni-
kada nisu mogli da shvate da imaju posla s nekim čiji je
razum i čije je osećanje uvek bilo usmereno protiv njih i
njihovih prilika i stanja, a koga su sami proizveli i koji nosi
njihovo prezime. Tako i činjenica da je moj otac ostavio Al-
tenzam meni, rekao je Rojthamer, verujući da će njegova
druga dva sina i njegova jedina kći, moja sestra, biti zado-
voljeni nakon što ih isplatim, nije ništa drugo nego izraz
poslednje volje moga oca da jednim takvim testamentom,
koji je šokirao sve i svakog, i koji su moja braća, doduše uza-
ludno, pokušala da ospore, uništi Altenzam, jer je znao i pre
svega svesno osećao da će uništiti Altenzam ako ga ostavi
meni, rekao je Rojthamer. Nikakav hir, svesno je to uradio,
dodao je Rojthamer. Jer moj otac je (seizmografski) znao
da je Altenzamu vreme prošlo. Ali njemu je bilo draže, re-
kao je Rojthamer, da ostavljajući ga meni u nasledstvo pot-
puno uništi Altenzam i to za najkraće moguće vreme da ga
potpuno uništi, jer je uvek bio potpuno svestan činjenice
da mrzim Altenzam, nego da dozvoli da polako sve više pro-
pada, što bi se nesumnjivo desilo ako Altenzam ne ostavi
meni nego mom najstarijem bratu ili mlađem, ili njima
dvojici zajedno, jer se oduvek znalo da će sestri biti ispla-
ćen njen deo. Kada budem prodao Altenzam, što sada name-

168
ravam da uradim rekao je Rojthamer, i kada s tom svotom
novca koja mora d a bude veoma velika svota novca, neka se
prodaja malo i otegne, bolje nego da požurim s njom, za Al-
tenzam mora da se postigne veoma visoka cena, i kada, da-
kle, sa tom svotom novca budem uradio sve što je u mojoj
moći za bivše zatvorenike puštene iz zatvora, želja moga
oca da potpuno uništi Altenzam biće ispunjena. Oglasi,
možda kontakti s agentima za nekretnine, ali oprezno, rekao
je Rojthamer. Prodajom Altenzama uspeo bih da ostvarim
tu svoju želju i da uradim sve što je u mojoj moći za te ot-
padnike od društva, za te najveće otpadnike koje je društvo
uvek sa zadovoljstvom, i to uvek s najvećim zadovoljstvom,
bez mnogo razmišljanja, a kamoli obraćajući i najmanju pa-
žnju na njih, pretvaralo u zločince, jer ja sam oduvek želeo
da pomognem tim Ijudima koje je društvo pretvorilo u
takve, kako se po običaju nazivaju, zločinci, zato što druš-
tvo ne razmišlja i zato što mu je razmišljanje toliko strano
i toliko odvratno kao ništa drugo na svetu. Za mene ne mo-
že biti ništa važnije nego da novcem od Altenzama pomo-
gnem tim bivšim zatvorenicima, ali i da učinim nešto za
one koji su još uvek u zatvoru, koliko je god to moguće. I da
razorim upravo jedan takav posed kao što je Altenzam, čije
je vreme jednostavno prošlo, da ga uništim zbog jednog ta-
kvog zadatka, to mi je u ovom trenutku važnije od svega dru-
gog. S jedne strane moram da završim kupu, a završetak je
na vidiku, s druge, moram da prodam Altenzam zbog zatvo-
renika. Ljudsko društvo je prema svojim zločincima, koje je
zatvorilo u zatvore, najbestidnije moguće, rekao je Rojtha-
mer, ono je sasvim svesno i svom raspoloživom bezobzir-
nošću i podlošću i nehumanošću koje ga krase, gurnulo te
ljude u njihove takozvane zločine, koji nisu jednostavno ni-
šta drugo nego zamke, smrtonosne zamke koje im to nehu-

169
mano ljudsko društvo postavlja i onda se okrene od njih.
Ako uopšte imam neki zadatak, onda je moj zadatak da po-
mognem bivšim zatvorenicima, tim takozvanim zločincima
koji su u stvarnosti bolesnici društva, rekao je Rojthamer,
oni koje je društvo gurnulo u njihovu bolest. Niko nema pra-
vo da kaže bilo šta o zločincima, niko i ništa, rekao je Rojt-
hamer, tu je, kao i kod ostalih, reč o bolesnima, o onima koji
su oboleli od društva, i čitavo društvo nije ništa drugo nego
stotine i stotine stotina miliona od društva obolelih ljudi,
samo što su neki, oni nesrećni i najnesrećniji, oni okleve-
tani i prevareni i obasuti porugom i podsmehom i prosto-
tom i svekolikom ljudskom prljavštinom, zatvoreni, dok
drugi nisu. Cena mora da bude najviša moguća, rekao je
Rojthamer. Naći različite procenitelje i tako dalje, rekao je
Rojthamer. Tim novcem učiniti sve što je moguće za te Iju-
de, rekao je Rojthamer, izgraditi kuće, zgrade za njih, kori-
steći moja iskustva sa izgradnjom kupe, rekao je Rojthamer,
uvek blizu centara, mase ljudi, izbegavati sve što dovodi do
izolacije, bez obzira što je sve izolacija, mogućnost za rad,
mogućnost zapošljavanja, optimalna sloboda pojedinca.
Sloboda duha, sloboda tela, rekao je Rojthamer. Stvaranje
novih životnih uslova za te ljude. Mogućnost za zabavu.
Razvijanje, rekao je Rojthamer. Kad smo opsednuti nekom
idejom i kad iznenada imamo priliku da ostvarimo tu ideju
jer smo stalno i neprestano i uvek u najvećoj meri bili zao-
kupljeni tom idejom, uvek usredsređeni na tu ideju (čitaj)
kupu, kada nismo ništa drugo nego samo još usredsređe-
nost na tu ideju, kada uspemo da ostvarimo ono što smo
zamislili, bez obzira što su nas smatrali ludim i što smo čak
i sami sebe smatrali ludim zbog takve ideje. Kada uprkos
svemu ostvarimo tu ideju. Kada godinama, decenijama ni-
smo slušali ništa drugo sem te ideje, s kojom smo se poisto-

170
vetili. Postižemo samo ono na šta smo stoprocentno us-
redsređeni, čak i u takozvanoj podsvesti, kada najveći deo
vremena, sve do trenutka ostvarenja našeg cilja, ne slušamo
ništa drugo osim tog cilja. Kada smo neprekidno svesni či-
njenice da se uvek i sve urotilo protiv našeg cilja, da sve iz-
van nas i veoma često mnogo toga u nama nije ništa drugo
nego zavera protiv našeg nauma, protiv našeg cilja. Kada
smo nemilosrdni i najnemilosrdniji prema svemu što ometa
naš rad na tom cilju, što kao torpedo razara naš cilj, sve dok
se konačno ne okrenemo protiv samih sebe, jer ni sami više
ne verujemo da možemo postići svoj cilj, uprkos svom tom
sveobuhvatnom opiranju i, dakle, samim tim odbojnosti
prema našem cilju, jer nas neprekidno opsedaju sumnje u
nas same i time u naš cilj i postajemo oslabljeni tim sum-
njama, pa nam izgleda nemoguće da ćemo uspeti da ostva-
rimo naš cilj, ali mi ničemu, „ničemu” je podvučeno, ne
smemo da dozvolimo da nas odvrati od našeg cilja, kao što
ni ja nikada nisam dozvolio da me bilo šta odvrati od mog
cilja, rekao je Rojthamer, jer, kao što je rekao Rojthamer, sve
je uvek protiv svakog cilja. Čak i u onom najmanjem mora-
mo da ostvarimo svoj cilj uprkos svemu, a kamoli u onom
velikom, rekao je Rojthamer. Iznenada se pojavi neka ideja
i želi da se ostvari, čitav naš život, čitava naša egzistencija
satkana je samo od takvih ideja koje žele da se ostvare, i ako
to stanje prestane, prestaje život, nastupa smrt. Mi smo sat-
kani isključivo od ideja koje se pojave u nama i koje želimo
da ostvarimo, koje moramo da ostvarimo, jer smo u supro-
tnom mrtvi, rekao je Rojthamer. Svaka ideja i svako praće-
nje ideje u nama je život, rekao je Rojthamer, bezidejnost je
smrt. I čovek koga posmatramo može nam izgledati toliko
jednostavno, koliko god hoćemo, što on, međutim, nikada
nije, ili pak toliko komplikovano, koliko god hoćemo, što

171
on isto tako nikada nije, rekao je Rojthamer. Bezidejnost
kod čoveka je njegova smrt, rekao je Rojthamer, a koiiko je
samo ljudi bez ideje, skroz-naskroz bez bilo kakve ideje, ta-
kvi ljudi ne egzistiraju. Za početak oglasi, onda posrednici
za nekretnine, rekao je Rojthamer, ali krajnje oprezno s tim
posrednicima za nekretnine, i ovde, kao i u pogledu svega
drugog, krajnje nepoverenje, što veće nepoverenje, tim bo-
lje, ali onda, kad se dosegne ođređena tačka jasnoće, delo-
vati. Uvek moramo da imamo različite mogućnosti poređe-
nja, bez mogućnosti za poređenje ne možemo da mislimo,
ne možemo da delujemo, sve je ništa, rekao je Rojthamer.
Uporediti imovinu i cene, rekao je Rojthamer. Dobro upoz-
nati aktuelno stanje na tržištu nekretnina. Shvatiti da pro-
davci i kupci igraju uvek istu, ka prevari usmerenu ulogu.
Desiće se skandal kad prodam Altenzam, rekao je Rojtha-
mer, dakle sve sprovoditi neupadljivo i u pozadini, koliko
god je to moguće. Ne govoriti o tome, čak ni kad se to obavi,
uopšte ne govoriti o tome. I unapred se pobrinuti da pre sve-
ga moja sestra bude zbrinuta, da niko nepravedno ne bude
uvučen u te muke s prodajom, čak ni moja braća, mada se
svaka pošteda braće graniči s idiotizmom, jer oni mene ni-
kad nisu štedeli, ne štede me ni danas, ali ja ih neću izbaciti
bez obeštećenja, mada nemaju nikakvo pravo na obešteće-
nje, ni pravno, ni moralno, jer su sva njihova stremljenja
uvek bila usmerena protiv mene, njihovog brata izroda, sve
su činili da osetim njihov prezir i njihovu mržnju prema
meni, a u umeću iživljavanja nada mnom postajali su sve
veći umetnici, ne zaboraviti njihovu dovitljivost kada su me
mučili, njihova umetnost mog ponižavanja uvek je bila naj-
viša moguća, ne zaboraviti da nikada nisu marili za mene,
ipak to nije razlog da ih ne poštedim, bez obzira na sve, ja
ću njih da poštedim, ne zato što to zaslužuju, oni to ne za-

172
služuju, već samo zato što želim ih se otarasim, da ih se ota-
rasim. I želim svoju sestru u kupi koju gradim za nju, kad
kupa bude završena ona će se useliti u to umetničko delo
građevinarstva koje njoj savršeno odgovara, za koje sam se,
u stvari, pokazao sposobnim protivno svakom razumu i
protivno svima, čak i mojoj pameti. Položaj kupe u središtu
Kobernauservalda je prava lokacija za nju. Najveća sreća?
Onda se probudimo i vidimo da smo postigli ono što smo
želeli da postignemo, jer smo bili nepopustljivi i pre svega
nepopustljivi prema samima sebi, jer nismo sebe zavaravali
i nismo slušali šta drugi govore, jer da smo slušali šta drugi
govore, rekao je Rojthamer, ništa ne bismo postigli, zato
što su drugi uvek protiv nas, to je jedina istina. Prodati Al-
tenzam i taj novac iskoristiti da se otpuštenim zatvoreni-
cima pomogne da stanu na noge. Ne poštovati takozvani
dobar ukus koji ja nikad nisam ni poštovao, čitav život vre-
đao sam takozvani dobar ukus. Ako ne uvredimo takozvani
dobar ukus zato što činimo nešto što ima ukusa, izgubili
smo karakter, odrekli smo se našeg razuma, našeg bića. Jer
ne bi imalo smisla da se Altenzam preuredi za zatvorenike,
Altenzam nije pogodan za to. To bi onda značilo da Alten-
zam ne bi bio ništa drugo nego jedan od mnogih zatvora
naše zemlje koji se nalaze u najlepšim predelima, ne, ta ide-
ja nikako ne dolazi u obzir, to bi bilo bezumno!, ,,to bi bilo
bezumno" je precrtano, ali onda ponovo napisano. Prodati
Altenzam sa celokupnim njegovim sadržajem, ne dati ga u
bescenje, prodati ga pametno i u pravo vreme. Pažljivo mo-
triti šta radi notar i platiti ga samo za ono šta je stvarno
uradio, ne po zvaničnim zakonskim propisima (i notars-
kim nazorima). Njegov honorar mora da odražava stvarnu
naknadu za uspeh u prodaji. Ali pitanje je da li bih mogao
sam da prodam Altenzam, bez posrednika, možda nekom

173
srećnom okolnošću, u tom slučaju ne bi bilo nikakvih pro-
vizija za posredovanje. Njih notari i advokati uvek zaraču-
naju, to se nije promenilo. „Kupiti braći manji posed“ je
precrtano. Sestru obezbediti svim što joj je potrebno do
kraja života. „Ugovorna osnova" je podvučeno. Sve što ima
veze s ugovorima mi odbijamo, jer u potpunosti odbijamo
birokratiju, ali činjenica je da je svet skrpljen jedino od
gomile ugovora, što shvatimo vrlo brzo, i u toj mreži od
stotinu i hiljadu i stotinu hiljada i miliona i milijardi ugo-
vora koprcaju se ljudi uhvaćeni u nju. Ne postoji način, sem
samoubistva, da se izbegnu ugovori. Na sve strane ugovori
koji su već sve ugušili, čitav svet ugušen u ugovorima, rekao
je Rojthamer. Ako mislimo da možemo da egzistiramo bez
ugovora ili drugih pisanih sporazuma i pobegnemo bilo gde
od njih, ubrzo se nađemo ponovo uhvaćeni u ugovorima i
pisanim sporazumima, svako ko misli drugačije je budala,
zlonamerni falsifikator prirode stvari. Samo u detinjstvu ne
znamo šta je to u čemu se batrgamo i očajavamo i nepreki-
dno se batrgajući očajavamo, ne znamo da su to mreže ugo-
vora i drugih pisanih sporazuma odraslih, istorije. Kad bi
nekome pošlo za rukom da ukine sve te ugovore i druge pi-
sane sporazume, taj ne bi uradio ništa drugo nego uništio
čitav svet. U budućnosti, jer je u njoj sve moguće, moguće
je i to. Ali do sada to nije bilo moguće, niti će biti moguće
u skorijoj budućnosti, rekao je Rojthamer, u doglednoj bu-
dućnosti sve će biti ugovori, pisani sporazumi i očajanje,
prepreke, bolesti, uzroci smrti koji iz njih proizilaze, ništa
drugo. Mi smo svim svojim bićem vezani za ugovore, za pi-
sane sporazume, konstatacije, ostajemo zarobljeni u njima
do kraja života, možemo da radimo šta god hoćemo, da
budemo ko god hoćemo. Ali mi večito pokušavamo da se
izbavimo iz tih ugovora i drugih pisanih sporazuma, čitav

174
život, to je toliko bolno koliko i besmisleno, rekao je Ro-
jthamer. Tražiti advokate, notare i proveriti koliko su pro-
računati, i obrnuto, koliko sam ja nezaštićen, uporediti ne-
znanje advokata i notara s mojom nezaštićenošću. Imati na
umu da je sve što je do sada prodato, prodato veoma jef-
tino, sve što je do sada kupljeno, plaćeno je suviše skupo.
Trgovački instinkti, percepcije, novac, zelenaštvo, prevara,
falsifikovanje, podvala, rekao je Rojthamer. Imati na umu se
radi o najlepšim šumama na svetu, istovremeno najunos-
nijim, sto godina postojanja. Bonitet poljoprivrednog zem-
ljišta prva klasa. I sva ta prava koja pripadaju Altenzamu,
kao što su prava na ribolov, prava na drvnu građu, prava is-
paše, et cetera. U pitanju može biti samo jedna basnoslovna
suma. Sav živi i mrtvi inventar uključen. Proučiti kupopro-
dajne ugovore koji su uobičajeni kod nas, kao i one koji to
nisu, poreske propise, otkupne gluposti, rekao je Rojthamer.
Završiti kupu, zaboraviti rad na kupi, iznova se posvetiti
svom naučnom radu, istovremeno nastaviti s prodajom Al-
tenzama, rekao je Rojthamer. Najpre iz Engleske, zato što
moram ponovo da se priviknem na Kembridž, gde se više
ne osećam kao kod kuće, uz pomoć Helerovih saznanja u
Helerovoj mansardi, razmotriti sve što obezbeđuje moj na-
predak, moj uspeh, onda opet iz Helerove mansarde. Pos-
matrati moju sestru dok ulazi u završenu kupu, pokazati
joj unutrašnjost kupe odozgo nadole, a ne odozdo nagore,
možda bi trebalo da joj stavim povez preko očiju kad bude
ulazila u kupu, da je odvedem do unutrašnjeg vrha kupe,
da joj onda skinem povez s očiju i malo-pomalo je upoz-
nam s unutrašnjošću čitave kupe. Izbaciti iz glave sve što je
povezano s Rihterovim osnovama statike i naukom o čvrs-
toći, izbaciti iz glave Hmelku, Melana, izbaciti iz glave sve
čime sam bio zaokupljen tokom izgradnje kupe, najpre to-

175
kom tri godine planiranja, onda tokom tri godine nastaja-
nja kupe, pokušati da se glava očisti od svega što je pove-
zano s kupom, posebno se osloboditi reči „statika" koja stal-
no izranja noću, koja mi onemogućava da bar pomislim na
to da zaspim, kad hoću da zaspim, reč „statika" je u mojoj
glavi i ja ne mogu da zaspim, tako već godinama. Okončati
sa svim što je povezano s kupom i završetkom kupe pre
nego što likvidiram Altenzam. Zbrinuti sestru, koju je njen
ludi ekscentrični brat, kao što čujem, rekao je Rojthamer,
„ekscentrični" je podvučeno, smestio u kupu, u tu suludu,
mahnitu, ekscentričnu, blasfemičnu, umobolnu građevinu.
Ali ni ubuduće neću dozvoliti nijednom takozvanom arhi-
tekti da priđe kupi, moram da zaštitim kupu od svih građe-
vinskih stručnjaka. Te takozvane arhitekte i građevinski
stručnjaci pojavljuju se samo da bi ubili umetničko delo,
što kupa jeste, oni ga unište čim kroče u njega, unište ga
čim ga vide. Ovde se radi o proizvodu duha jednog ludaka,
intelektualnog nasilnika, budale opsednute besmislenom
idejom, rekao je moj stariji brat, rekao je Rojthamer, reč ,,bu-
dale“ je podvučena. Ali ja nikada u životu nisam mario za
ono što su ljudi govorili, kao ni za ono šta su obično mislili
(o meni), tako da mislim da ni ubuduće neću mariti za njih.
Strukovni ološ, takozvane arhitekte, intelektualni šarlatani,
rekao je Rojthamer, eksploatatori svojih klijenata, glupani,
betonska tupavost. Nikada nije odgovoreno ni na jedan je-
dini dopis zbog sumnje u stručnost nekog arhitekte ili gra-
đevinskog preduzimača. Oni nikada nisu čuli za Džejmsa
Gandona na primer, za ser Džona Soana, Džona Neša i tako
dalje. Kada delujemo, znamo izvor našeg delovanja, kad
mislimo, izvor našeg mišljenja. Bul, Hamilton, Vinjon, kon-
ceptualna promena i tako dalje, rekao je Rojthamer, uzalud
pričamo. Čim to spomenemo oni već dožive slom. Ništa iz

176
Nojtrovih publikacija, sve od Misa van der Roea, „ništa" i
,,sve“ je podvučeno. Nemati, dakle, nikakvog posla sa stru-
čnjacima jer oni uništavaju našu ideju, nemaju na umu ništa
drugo sem da poljuljaju našu ideju, da je unište. Nijednom
stručnjaku ne doći s nekom idejom, jer je onda ideja za naj-
kraće vreme poljuljana, ono predočeno je sumnjivo, nemo-
guće da se realizuje, ostaviti ideju zatočenu sve dok ne bude
realizovana, ostvarena. Misao kao ideju ostaviti zatočenu
sve do najvećeg stepena realizacije, ostvarenja, dok se ne
postigne savršenstvo. I koliko samo njih onda živi od ideje
koju smo mi imali, ,,mi“ je podvučeno, naša ideja se uzima
i besramno se iskorišćava, uvek iznova gledamo kako sto-
tine imitatora uzima ideju i besramno je iskorišćava i kako
se time pokušava da uništi ta ideja, ali ako je ideja dobra,
ona ne može biti uništena. Na ideju, koja je uvek izvanre-
dna ideja, zakači se stotine parazita koji raskomadaju ideju
i nemilosrdno izvlače kapital odatle, uvek je na gubitku onaj
koji je na tu ideju došao. Držati misao i ideju zatočenu što
je duže moguće. Izneti je kad bude završena, pa makar po
cenu apsolutne nesreće. Većina ljudi, najveći procenat ljudi,
živi od tuđih ideja, iskorišćava tuđe ideje do krajnjih gra-
nica, bestidno, ali nikada ne odgovaraju za to, naprotiv, svu-
da ih za to hvale. Gde god se okrenemo, vidimo eksploata-
tore ideja koji lepo zarađuju od toga. Zato neću dozvoliti
takozvanim stručnjacima da se približe kupi, ali doći će
trenutak kada više neću moći da sakrijem kupu, onda će
takozvani stručni svet da pojuri ka kupi i raskomada ideju,
nema smisla odlagati ono što je neizbežno, pre ili kasnije
kupa će biti otkrivena, svi će da navale na tu ideju kao i na
stotine i hiljade ideja povezanih s tom idejom, i kupa će biti
raskomadana, nemilosrdno. Ali niko neće moći da kaže
ideja je moja, doživotno moja, „doživotno" je podvučeno.

177
Skrećemo pažnju na nešto novo i svi navale na tu novu
stvar i iskorišćavaju je, iako smo mi skrenuli pažnju na to
novo, ali to se nikad više ne spominje. Mi smo ti koji dođe-
mo do nekog otkrića, ali ne mi, nego oni koji iskoriste to
otkriće, naprave senzaciju s tim otkrićem. Prvo završiti ku-
pu, zatim se usredsrediti na prodaju Altenzama, a onda po-
novo prionuti na naučni rad, Kembridž, London, London,
Kembridž, naizmenično, uvek mi je prijalo kad su odmori
imali smisla, jer je kupa bila sagrađena i završena, Alten-
zam prodat. Iako ponekad mrzimo sve, mi uspevamo da
idemo dalje, ili baš zato što ponekad mrzimo sve, ponekad
uspevamo da idemo dalje, pokretani jedino mržnjom, mi
idemo dalje, napred. Zato što smo slabi, krhki, mi ne sme-
mo da dozvolimo nikakvu slabost. I ako to nije život, i ako
to nije priroda, onda je to ono što čitamo, onda je to život
i priroda čitanja, čitave duge staze uvek iznova samo priro-
da onog što čitamo, život iz knjiga, časopisa, svih mogućih
spisa, mi nadomeštamo prekinutu, izostavljenu prirodu,
samo putem čitanja koje je kao priroda, kao život. Zato što
ne možemo uvek, nijedan organizam nije sposoban za to,
da upijemo u sebe prirodu, da upijemo u sebe život kao pri-
rodu, veoma dugo, godinama, samo putem čitanja, priroda
iz novina, iz onog napisanog. Na nekoliko različitih jezika,
zbog raznolikosti. Na određenim tačkama naše egzisten-
cije mi prekidamo prirodu naše egzistencije i nastavljamo
da egzistiramo još samo u knjigama, u onom napisanom,
dok ponovo ne dobijemo priliku da egzistiramo u prirodi i
da nastavimo da egzistiramo u prirodi, veoma često kao
neko drugi, uvek kao neko drugi, „uvek kao neko drugi" je
podvučeno. Ne možemo bez prekida da izdržimo život u
prirodi, koja je uvek slobodna priroda i zbog toga uvek iz-
nova, samo zato da bismo opstali, mi izlazimo iz prirode,

178
ulazimo u naše čitanje, i živimo tako u našim knjigama
dugo i spokojno. Pola svog života nisam živeo, nisam egzi-
stirao u prirodi, već u čitanju kao u prirodi, i samo pomoću
jedne polovine omogućena mi je druga polovina. Ili, pak,
postojimo i u prirodi i u čitanju kao prirodi, u toj krajnjoj
nervnoj napetosti koja je kao oblik svesti podnošljiva samo
veoma kratko. Pitanje ne može biti da li ja živim u prirodi
kao prirodi, ili u čitanju kao prirodi, ili u prirodi kao či-
tanju, u prirodi prirode čitanja i tako dalje, rekao je Rojt-
hamer. Na sve ono što mislimo i oživljavamo i što čujemo
i vidimo, spoznajemo, moramo uvek da dodamo: istina je
možda ipak... čime je naša nesigurnost postala naše hro-
nično stanje. Ti nagli prelazi iz jedne prirode u drugu, iz
jednog oblika prisustva duha u drugi, rekao je Rojthamer.
Kada mislimo, mi ne znamo ništa, sve je otvoreno, ništa,
rekao je Rojthamer. Priroda stvari je uvek neka druga, rekao
je Rojthamer. Prvo, kupa gleda u svim pravcima, onda, ku-
pa gleda samo na jug i na sever, onda, samo na zapad i na
istok, na kraju, samo na sever. Prostorije, ne sobe, prosto-
rije su takve da savršeno odgovaraju biću moje sestre, one
su takve da mogu da se prilagode stanju u kome se nalazi
um moje sestre kada ulazi u te prostorije, i tako dalje. Za to
je, naravno, bilo neophodno i neprekidno posmatranje mo-
je sestre, stalno posmatranje sestre od najranijeg detinjstva,
i to što sam je oduvek intenzivno i oduvek potpuno nepris-
trasno posmatrao, suočavao se s njenim bićem tokom svih
godina njenog života, čak i pre nego što sam uopšte došao
na ideju da za nju sagradim kupu, bila je to najveća pred-
nost. I to posmatranje sam pretvorio u umetnost posmat-
ranja i u nauku posmatranja. I, naravno, ja sam takođe po-
smatrao sve što je povezano s mojom sestrom, pre svega
njene navike, njene mogućnosti, „mogućnosti" je podvuče-

179
no, njene nemogućnosti, ono sa čime se rodila i šta je stekla
vaspitanjem. Neprekidno proučavanje njene unutrašnjosti,
u meri u kojoj je to bilo moguće stalnim, neprekidnim pos-
matranjem i stalnim i neprekidnim posmatranjem njene
spoljašnjosti, jer je unutrašnjost nalik na spoljašnjost, sve
zavisi od sposobnosti procene posmatrača. Svest o tome
da nikada ne smem da popustim u posmatranju svoje ses-
tre, nikada ne smem da odustanem od tog posmatranja i
da u tom posmatranju nikada ne smem da se pokolebam,
da postanem površan. Najpre sam morao čitavo svoje biće,
što znači sav svoj um i osećanja da usredsredim na svoju
sestru, onda to isto da uradim sa konstrukcijom kupe, na
kraju sam svoja posmatranja kao spoznaje prim enio na
konstrukciju kupe, tako da moram pretpostaviti da je kupa
idealna za moju sestru. Unutrašnjost kupe kao sestrino unu-
trašnje biće, spoljašnjost kupe kao njeno spoljašnje biće, i
zajedno čitavo njeno biće kao karakter kupe, ali unutraš-
njost i spoljašnjost kupe gotovo da ne mogu da se razdvoje
kao što ne mogu unutrašnjost i spoljašnjost moje sestre, ali
neprestano posm atranje moje sestre i neprestano posm a-
tranje konstrukcije kupe doveli su do rezultata koji se sada
nalazi u središtu Kobernauservalda. Prema tome, ako je
posmatranje moje sestre bilo tačno, onda je tačna i kon-
strukcija kupe, rekao je Rojthamer. Dosledno proučavanje
jednog objekta (moje sestre), dosledan način gradnje dru-
gog objekta (kupe). Jer jedna takva građevina kao što je
kupa za jedno takvo biče kao što je moja sestra može da se
izgradi samo nakon što se okonča proučavanje bića (moje
sestre) za koga je sagrađena jedna takva građevina (kupa).
Prvo proučavam biće za koje gradim takvu građevinu, onda
gradim građevinu na temelju tog proučavanja, i jedno takvo
proučavanje mora da bude najdoslednije. I tek nakon što sam

180
zaista proučio biće tog čoveka i u tom proučavanju stigao
dotle da sam shvatio biće tog čoveka ili makar shvatio u onoj
meri koliko je to čoveku moguće da shvati, meni postaje ja-
sno kako da gradim i od kog materijala da gradim. To je
zdanje od kamena i cigle. Problem statike jednog (kupa) je
problem bića drugog (moje sestre). I graditiprotiv volje tog
bića, zato što može da se gradi samo protiv volje jednog ta-
kvog bića kao što je moja sestra. I uzrok nije to biće za koga
gradim, uzrok je karakter, i u tom karakteru jedna, možda
duhovno, ne emocionalno osetljiva tačka. Mi odlučujemo
da gradimo, ali ne znamo šta znači graditi, i to graditi jednu
takvu nesvakidašnju građevinu kao što je kupa, za čoveka
kao što je moja sestra, a svi znaju da je to u suštini jedan smr-
tonosan proces. Ukoliko smo razmotrili sve što mora da se
razmotri, onda moramo da kažemo da je umetnost gradnje
jedna krajnje filozofska umetnost, ali građevinski stručnjaci
ili takozvani građevinski stručnjaci to nisu shvatili, oni za-
ziru od tog pojma i uopšte se ne upuštaju u ovu problema-
tiku, tako da pred sobom gotovo nikad nemamo umetnost
gradnje, već samo prostotu gradnje. Mi moramo da pozna-
jemo to biće i da ga prozremo, ili da ga poznajemo bar do
ključne tačke i do ključne, neophodne mere da budemo bli-
ski s njim pre nego što počnemo da gradimo za njega, jer
čak i ako smo položili svoje ispite iz toga, još uvek je neiz-
vesno da li naša građevina zaista odgovara onome za koga
je gradimo, mi pretpostavljamo da mu odgovara, kao što i
ja samo pretpostavljam da ona stoprocentno odgovara mo-
joj sestri, jer ja to moram da pretpostavim, ja sam to morao
da pretpostavljam sve vreme dok sam gradio, inače bih po-
ludeo i nikada ne bih mogao da završim kupu, završetak
kupe bio bi samo utopija. Građevine, svejedno koje, one
stambene kao i one nestambene, izgledale bi drugačije da

181
su oni koji su ih gradili bar malo brinuli o Ijudima za koje
su ih gradili, sve te građevine su izgrađene, a da se oni za ko-
je su izgrađene ništa nisu pitali, a kamoli da su ih prouča-
vali. Kao što se danas istražuju uzroci bolesti jer moraju da
se istražuju, i kao što lekari ne mogu više da izbegavaju ta-
kva istraživanja, tako bi i oni koji grade trebalo da prouče
one za koje grade, oni moraju da ih prouče, proučavanje
čoveka za koga se gradi trebalo bi uvek da bude obaveza
onog koji gradi, i tom koji gradi trebalo bi zabraniti da gradi
za nekog koga nije temeljno proučio ili makar shvatio do
neophodnog ili najneophodnijeg stepena. Građevinari gra-
de ne baveći se, zapravo, bićem onih za koje grade, iako gra-
đevinari, naravno, poriču kada ih za to pitaju. Ti građevin-
ski stručnjaci, ili kako god da se nazivaju, grade ni sa čim
drugim u glavi osim svoje zarade i svoje karijere, a da pri-
tom ne znaju ništa o biću onih za koje grade, i tako čine
jedan od najvećih zločina, „najvećih zločina” je podvučeno.
Uostalom, meni je za gradnju kupe bilo potrebno šest go-
dina, jedno dugo vreme kad ga oduzmem od svog života, a
ipak kratko vreme kad pomislim da sam najpre temeljno
istraživao i onda temeljno gradio. I zaista, uvek bistre glave,
bez ikakve građevinske bolesti, bez ikakve građevinske psi-
hoze, rekao je Rojthamer. A onda, nakon što sam temeljno
proučio svoju sestru, pre svega njeno duhovno i emocio-
nalno stanje, bilo je jasno da će zdanje koje za nju gradim
biti kupa. Nijedan drugi oblik. I znao sam da još nikad niko
nije sagradio kupu, čak ni Francuz, čak ni Rus, moja kupa
biće prva izgrađena kupa u kojoj će moći da se živi, rekao
sam sebi i odlučio sam da sagradim kupu. Neprekidno nas
odvraćaju od našeg nauma i smatraju nas ludim, a beskru-
puloznost i nepodmitljivost stvara nam mnogo neprijatelja
(koje smo uvek imali), ali baš to je ono što nas tera napred,

182
kao i sve veće optužbe protiv nas, klevete protiv nas, bes-
krupuloznosti prema nama, koje su daleko veće od naše vla-
stite beskrupuloznosti, sve to nam na kraju krajeva omogu-
ćava da možemo da idemo kroz tu ljudsku prljavštinu kojoj
smo neprekidno izloženi, a samim tim i kroz prljavštinu
klevetanja i prljavštinu optuživanja naše okoline. Okolina
nas neprekidno sputava i sprečava, i upravo tim neprekid-
nim sputavanjem i sprečavanjem omogućava nam da se pri-
bližimo svom cilju, na kraju čak i da ga dosegnemo. Govore
nam da nemamo ni pravo, ni dovoljno hrabrosti i bestidno-
sti da postignemo svoj cilj, i mi to osećamo, ali mi imamo
pravo na to i imamo dovoljno hrabrosti i bestidnosti, jer
smo takvi kakvi smo, sve više hrabrosti za to i sve više be-
stidnosti i pravo uz to (naravno). Neprestano smo izloženi
podmetanjima onih koji ne žele da ostvarimo svoj cilj, jer
nam zavide, tako da smo večito izloženi njihovoj podlosti,
njihovoj proračunatosti, koja u nama ne izaziva ništa sem
neprekidnog gađenja, i koja je jedna pokvarena proračuna-
tost. Većinu vremena moramo se nositi sa ljudskim sme-
ćem, rekao je Rojthamer, kroz koje smo primorani da pro-
đemo, i kad smo prošli kroz jednu gomilu smeća, moramo
da prođemo kroz sledeću, tako sve brže, sve radikalnije, jer
smo shvatili da postoji samo to ljudsko smeće kroz koje
moramo da prođemo. Da bismo stigli do svog cilja moramo
proći to ljudsko smeće, ljudsko smeće kao obično smeće u
glavi, čiji je jedini cilj da nas ubije. Svako ko kaže drugačije
čini nasilničko delo licemerja, „nasilničko delo licemerja"
je podvučeno, reči ljudsko smeće najpre svuđa podvučene,
pa precrtane, onda ipak ponovo napisane. U početku mis-
limo da treba da se držimo osoba koje su nam najbliže, ali
držati se najbližih, znači, kao što ubrzo vidimo, samoubi-
stvo (našeg) duha, samoubistvo našeg bića, naše duše, ,,duše“

183
je podvučeno. Nakon toga mislimo da moramo da se obra-
timo stručnjacima (uma, duše, predmeta), jer stalno traži-
mo pomoć, ali se uvek iznova najdublje razočaramo, „najdu-
blje“ je podvučeno, nailazimo samo na razočaranja. Nešto
smo naumili, kao što znamo, u svakom slučaju nešto veoma
veliko, čak i ono najbeznačajnije, najsitnije, uvek je nešto naj-
veće moguće, i mislimo da moramo da govorimo o tome,
da pitamo, i razočaramo se, ili nas ne razumeju, ma koliko
da smo jasni i ubedljivi, ili ne žele da nas shvate. Uvek osta-
jemo bez odgovora, naravno, još više oslabljeni nego pre
toga, jer nijedan čovek i nijedan stručnjak ili karakter, ko
god, ne želi da nam pomogne. I tako smo, naravno, čitav
život upućeni samo na same sebe i idemo svojim putem
sami, upućeni jedino na same sebe i moramo sve sami da
postignemo, bez pomoći spolja. I tako smo uvek prepunje-
ni i nikada ne stižemo da se smirimo, rekao je Rojthamer,
,,i nikada ne stižemo da se smirimo" je podvučeno. Sve oko
nas je puno zlobe, rekao je Rojthamer. Prvo dvadeset jedna
prostorija u kupi, zatim osamnaest, onda sedamnaest pro-
storija. U vrhu kupe jedna jedina prostorija odakle može
da se gleda u svim pravcima, ali u svakom pravcu isti po-
gled na šumu, ni na šta drugo. Tri sprata, jer trospratno
zdanje odgovara karakteru mojesestre, „karakteru moje se-
stre“ je podvučeno. Od tih sedamnaest prostorija devet su
bez pogleda, među njima i prostorija za meditaciju na dru-
gom spratu, ispod prostorije u vrhu kupe. Prostorija za me-
ditaciju je konstruisana tako da je u njoj moguće meditirati
i po nekoliko dana, i ni za šta drugo prostorija za medita-
ciju ne služi sem za meditaciju, potpuno bez predmeta, ni
jedan jedini predmet ne sme da bude u prostoriji za medi-
taciju, ni svetla ne sme da bude u prostoriji za meditaciju.
Crvenom tačkom u središtu prostorije za meditaciju obe-

184
ležen je stvarni centar prostorije za meditaciju, koji je ta-
kođe i stvarno središte kupe. Iz tog centra u svakom pravcu
četrnaest metara. Izvorska voda na slavini u prostoriji za
meditaciju. Ispod prostorije za meditaciju prostorije za ra-
zonodu. Iznad prostorije za meditaciju prostorija u vrhu
kupe iz koje može da se gleda u svim pravcima, ali u bilo
kom pravcu ne vidi se ništa drugo osim šume, ispod pro-
storije u vrhu kupe prostorija za meditaciju, ispod prosto-
rije za meditaciju prostorije za razonodu, i ispod prostorija
za razonodu takozvane pretprostorije, kako sam ih nazvao,
u koje onaj ko kroči u kupu ulazi spremajući se za kupu, u
prizemlju, dakle. U prizemlju se nalazi pet prostorija koje
nemaju neki poseban naziv. Te prostorije moraju da ostanu
bez ikakvog posebnog naziva, kao što su sve ostale prosto-
rije u kupi bez naziva, osim prostorije za meditaciju. Ako
taj koji stanuje u kupi, moja sestra u stvari, dođe u isku-
šenje da imenuje pojedinačne prostorije, jer je izvesno da
će iznenada postati sklona tome i onda biti primorana da
označi pojedinačne prostorije, dakle jednu kao spavaću so-
bu, drugu kao radnu sobu, treću kao kuhinju i tako dalje, taj
mora sebi da kaže, ako je potrebno naglas da kaže da poje-
dine prostorije u kupi ne mogu da se imenuju, mora biti
moguće živeti u zdanju u kome pojedinačne prostorije ne-
maju ime, ali sasvim je normalno da se prostorija konstru-
isana kao prostorija za meditaciju nazove prostorijom za
meditaciju. Sve prostorije su okrečene u belo. Prozori nisu
prozori, kroz njih može da se gleda, ali se oni ne otvaraju,
a samim tim i ne zatvaraju, ventilacija je uvek prirodna, bez
potrebe da se prozori otvaraju i zatvaraju. Solarna energija
za grejanje. Kamen, cigla, staklo, gvožđe, ništa drugo. Kao
i iznutra, kupa je i spolja okrečena u belo. Visina kupe je is-
ta kao visina šume, tako da je nemoguće videti kupu osim

185
ako se ne stoji direktno pred njom, put koji vodi do kupe ne
vodi pravo kroz Kobernauservald, već vijuga do nje šest pu-
ta u pravcu severoistoka i šest puta u pravcu severozapada,
tako da se kupa može videti tek kad onaj koji dolazi u kupu
stane ravno pred nju. Osam hiljada prikolica krupnog šljun-
ka, dve hiljade prikolica sitnijeg, rekao je Rojthamer. U prvi
mah sam mislio da ću dozvoliti sestri da pogleda prvobitne
planove, ali sam odustao od ove ideje zbog otpora koji je po-
kazala prema mom planu, prvo ću da izgradim kupu do tre-
ćine, pomislio sam, onda ću da joj pokažem kupu izgrađenu
do trećine, ali sam odustao i od ove ideje, jer sam iznenada
shvatio da moram da završim kupu i tek je onda pokažem
svojoj sestri, postoji opasnost da bih, ako pokažem kupu
svojoj sestri pre nego što bude završena, mogao (zbog njene
reakcije) da ostanem bez snage da izgradim kupu do kraja,
kupa mora da bude završena, tek tada mogu da pokažem
kupu svojoj sestri, da joj pokažem kupu sagrađenu samo za
nju. Ako se išta dogodi mojoj sestri dok sam živ, prepustiću
kupu prirodi, rekao je Rojthamer, posle moje sestre niko
više neće smeti da kroči u kupu, ovu odredbu uključiti u
testament koji eventualno budem sačinio, rekao je Rojtha-
mer, ne odugovlačiti previše s tim testamentom. (Rojtha-
mer je zaista u svom testamentu, dakle na ceduljici koju je
imao uz sebe kada ga je Heler našao, odredio da niko više
ne sme da kroči u kupu sada, nakon smrti njegove sestre i
nakon njegove smrti, i da kupa u potpunosti mora da bude
prepuštena prirodi. Koliko se Rojthamerovi naslednici drže
tog zahteva, ne može se reći). Tek kada bude videla kupu,
rekao je Rojthamer, ona će morati da bude srećna, „morati
da bude srećna" je podvučeno. Jedna savršena konstrukcija
mora da usreći čoveka za koga je konstruisana, ponovo je
„mora da usreći" podvučeno. Ideja je bila učiniti moju se-

186
stru savršeno srećnom izgradnjom savršene konstrukcije
koja je potpuno u skladu s njom, rekao je Rojthamer. Savr-
šeno u smislu u kom je savršenstvo uopšte moguće, prema
tome približno savršeno, kao što je i sve drugo približno.
Realizovati ideju do te mere da osigura savršenu sreću moje
sestre. Ali šta ako ona ne razume ništa od toga, pitam se.
Videćemo. Ideja je bila da se dokaže kako je jedna takva kon-
strukcija, koja mora izazvati savršenu sreću, moguća, rekao
je Rojthamer. A onda, kad se moja sestra useli u kupu, rekao
je Rojthamer, kad ode u Kobernauservald, neću se više pla-
šiti za svoju sestru. Jer i za moju sestru je došlo vreme da se
odvoji od Altenzama, da se pre svega odvoji od braće koji
su nama (mojoj sestri i meni) strana tela, kao što smo i mi
(moja sestra i ja) strana tela njima. Jednom, ili najviše dva
puta godišnje, ja ću posećivati svoju sestru i posmatrati je
i proučavati i nju i kupu i obe zajedno u njihovom među-
sobnom odnosu, rekao je Rojthamer. I povući ću se u Hele-
rovu mansardu da radim na svojim opažanjima. A onda ću
sve račune troškova koji se odnose na kupu svojom rukom
uzidati u prizemlje, rekao je Rojthamer na dan kada je kupa
završena. Kupa je trebalo da bude iznenađenje, ali ona više
nije iznenađenje, jer moja sestra zna za moj naum, i takođe
zna koliko sam napredovao sa svojim naumom. Ipak, kad
bude videla kupu ona će stvarno biti iznenađena činjeni-
com da je kupa stopostotno u skladu s njom, ili bolje reče-
no, skoro stopostotno, jer je stopostotna usklađenost nemo-
guća. Onda će se sve u meni razjasniti, kao što će se raz-
jasniti i u mojoj sestri u trenutku kada joj budem pokazao
kupu. Ne smemo da se plašimo jedne takozvane sulude
ideje koja nam je pala na um, čak i kad se ne sećamo više
gde nam je pala na um, mi moramo da ostvarimo tu suludu
ideju uprkos svim sumnjama i propisima i optužbama, up-

187
rkos svemu. Ostvarujemo tu ideju da bismo ostvarili sebe
za voljeno biće, „voljeno biće“ podvučeno. Oduvek je bilo
jasno da se na podršku, svejedno s koje strane, ali svakako
ne iz Altenzama, nije moglo računati. Završetak kupe je
onda u isti mah uništenje Altenzama, kad kupa bude za-
vršena Altenzam će biti uništen. Okrenut protiv braće u
svemu što sam u svom životu radio možda. Uvek sve za ses-
tru, a protiv braće. Taj postupak protiv braće, za sestru, pret-
vorio sam u sopstvenu umetnost. Oduvek sam instinktivno
postupao protiv braće i za sestru. I sada, ostvarujući svoju
ideju da izgradim kupu, ja najdublje delujem protiv braće i
za sestru. Kupa, moj dokaz, ,,moj dokaz“ je podvučeno. Stal-
no sam govorio, jer sa svojim novcem mogu da radim šta
god hoću. I zato što je došao pravi trenutak. Kupa je logična
doslednost (moje) prirode. Ali radoznalost stručnjaka, ili
takvih koji se izdaju za stručnjake, iako nisu nikakvi struč-
njaci, neću da zadovoljim. Nijedan neće prići mojoj kupi.
Do sada sam uspevao da obezbedim gradilište. Jer svuda
sam postavio posmatrače koji prijave svakoga koga vide da
se približava gradilištu, oni teraju Ijude, vraćaju ih nazad,
pre nego što su videli čak i najmanji deo kupe. Ali jednog
dana, u jednom određenom trenutku, kada više ne budem
mogao da utičem na ovu situaciju, biće nemoguće sprečiti
ljude da dođu i da (duhovno) prisvoje kupu, ili da poveruju
da su je (duhovno) prisvojili, i da iskoriste moju ideju. „Isko-
riste moju ideju" je podvučeno. Prvo sam, pored svog nauč-
nog rada, duže vreme razmatrao ideju o izgradnji kupe,
uvek sam se iznova bavio samo tom idejom razmatrajući je,
onda sam je testirao, a zatim sam prionuo na njenu reali-
zaciju. Nikoga nisam pitao, nikoga ne treba da pitamo kada
imamo jednu takvu ideju, da li je to dobra ideja i da li tu
ideju treba sprovesti u delo ili ne, jer oni koje pitamo daju

188
smrtonosan savet. Nisam pitao nijednog čoveka, nijednu
drugu glavu nisam pitao, i počeo sam da ostvarujem svoju
ideju ne znajući šta ostvarivanje moje ideje znači. Pitanje
smisla ostvarenja ideje postavlja se tek nakon završetka
kupe. Zahvaljujući činjenici što sam već tako rano otišao iz
Altenzama i došao u Kembridž, zahvaljujući činjenici što
sam otišao daleko od pravog mesta zbivanja svojih misli,
što je Altenzam i njegova okolina uvek bio, i još uvek jeste,
bez obzira o čemu razmišljam, o čemu sam morao da raz-
mišljam, imao sam priliku da se bavim problemima i ide-
jama s kojima, da sam ostao u Altenzamu i u okolini Alten-
zama, recimo u radijusu od dve ili tri stotine kilometara,
nikada ne bih mogao da se bavim, ja nikada ne bih mogao
da mislim misli koje sam mogao da mislim u Kembridžu,
nikada ne bih mogao da imam ideje kakve sam imao u Kem-
bridžu. Misliti na neko mesto, ali veoma daleko od tog me-
sta, na najvećoj mogućoj udaljenosti od tog mesta, najbolje
se misli o svemu što se odnosi na to mesto. O svemu što se,
na primer, odnosi na Altenzam uvek samo na najvećoj udalje-
nosti od Altenzama, ne u samom Altenzamu, o svemu što
se odnosi na kupu, na primer, najbolje iz Kembridža. I iz-
gradnju kupe nisam nadgledao u samom Kobernauserval-
du, već iz Helerove mansarde. Moramo se udaljiti što je više
moguće od mesta naših misli da bismo mogli da mislimo
ispravno, s najvećim intenzitetom, s najvećom jasnoćom,
uvek samo na najvećoj udaljenosti od mesta naših misli, u
Kembridžu su moje misli o Altenzamu postale najjasnije
moguće misli o Altenzamu, i obrnuto, u Altenzamu najjas-
nije moguće misli o Kembridžu. Uvek je pitanje kako da
dođem do tačke koja je najudaljenija od predmeta o kojem
treba da razmišljam i promišljam da bih o tom predmetu
razmislio i promislio na najbolji mogući način. Približa-

189
vanje predmetu onemogućava promišljanje predmeta kojem
se približavamo. Onda nas taj predmet zaokupi i mi više
nismo u stanju da ga promišljamo, čak ni da ga pojmimo. I
tako sam ja, jer u suštini nisam želeo da praktikujem ništa
drugo osim da razmišljam i promišljam o svom mestu, Al-
tenzamu, o Austriji i tako dalje, morao da odem u Kembridž.
U tom smislu moj naučni rad u Kembridžu uvek je bio ništa
drugo sem prilika da razmišljam, u Kembridžu, o mestu
koje je mene najviše zanimalo, Altenzamu i svemu što je
povezano s Altenzamom, da ga obrađujem u svojoj glavi.
Da bi neka stvar mogla da se promisli mora da se zauzme
najveća moguća distanca, dakle najudaljenija moguća pozi-
cija u odnosu na tu stvar. Prvo se približiti predmetu kao
ideji, zatim najudaljenija moguća pozicija od predmeta
kojem smo se najpre, kao ideji, približili da bismo mogli da
ga procenimo i promislimo, što za posledicu ima razgrad-
nju predmeta. Dosledno promišljanje nekog, svejedno kog
predmeta, znači razgradnju tog predmeta, promišljanje Al-
tenzama, na primer, znači razgradnju Altenzama i tako da-
Ije. Ali s krajnjom konsekvencom i u krajnjoj konsekvenci
mi ne razmišljamo, mi nikada ne razmišljamo na taj način,
jer bismo time onda sve razgradili. U tom slučaju ne bih
mogao da dovršim kupu, kao što je govorio Heler, rekao je
Rojthamer, ,,da dovršim“ je podvučeno. Ovde, u Helerovoj
mansardi, Heler nije menjao ništa od kada sam poslednji
put boravio u njoj, rekao je Rojthamer, i niko od Helerovih
nije smeo da kroči u Helerovu mansardu, jer sam zamolio
Helera da nikog, čak ni vlastitu ženu, ni vlastitu decu ne
pušta u Helerovu mansardu dok sam odsutan, i sada, kad
sam ušao u Helerovu mansarđu imam dokaz da u mansardi
ništa nije menjao dok sam bio odsutan, da sam samo umis-
lio da je Heler u mansardi nešto promenio, rekao je Rojtha-

190
mer, ali sada imam dokaz da ništa nije menjao u mansardi,
svaka stvar u Helerovoj mansardi je na istom mestu gde je
i bila kad sam napustio Helerovu mansardu, on, Heler, ulazi
u mansardu jednom ili dvaput nedeljno samo da je prove-
tri, tako da nema nikakvog mirisa ustajalog vazduha u He-
lerovoj mansardi, u mojoj odaji za razmišljanje u klisuri
Auraha, rekao je Rojthamer „odaji za razmišljanje u klisuri
Auraha“ je podvučeno. Već od prvog trenutka, kad sam prvi
put kročio u Helerovu mansardu, zajedno s Helerom koji je
hteo da mi pokaže svoju mansardu, jer je on, Heler, smatrao
da bi mansarda možda mogla da bude pogodno mesto za
moja razmišljanja, pre svega ona koja se odnose na izgrad-
nju kupe, svaki put kad bi ušao u mansardu on bi uvek iz-
nova pomislio da je njegova mansarda najpogodnije mesto
za mene i moje potrebe, već od tog prvog trenutka, dakle,
ja sam znao da Helerova mansarda može da mi omogući
ono što mi do tada nije omogućilo ni jedno drugo mesto
za razmišljanje, da napredujem u svom razmišljanju, pre
svega u odnosu na kupu, pa sam mu odmah, još na vratima
Helerove mansarde, rekao da je Helerova mansarda naj-
pogodnije mesto za moje potrebe i da bih želeo da je izna-
jmim, iznajmiću je rekao sam Heleru, ali Heler je rekao da
mogu da se uselim u mansardu kad god poželim, i da osta-
nem u njoj uvek i koliko god hoću, meni neće da je iznajmi,
već mi je stavlja na raspolaganje, naravno, besplatno, pa
sam odmah prihvatio ovu ponudu i preselio se u Helerovu
mansardu još istog dana, i potvrdila se moja pretpostavka
da bih u Helerovoj mansardi mogao da nastavim tamo gde
sam stao u Kembridžu. Za najkraće vreme ovde, u Helero-
voj mansardi, uspeo sam da napravim najvažnije proračune
koji se odnose na statiku kupe. Ako sam u Kembridžu bio
pri kraju razmišljanja o kupi, ovde, u Helerovoj mansardi,

191
imao sam novi početak. Nisam više strahovao da ću mo-
rati da odustanem od ideje da sagradim kupu, da neću us-
peti da je ostvarim i završim. Zaista, sve dugujem Helerovoj
mansardi kada je reč o završetku kupe, rekao je Rojthamer.
„Iznenada, opet je bilo moguće nastaviti sa životom i sa da-
ljim radom" je podvučeno. Problem istovremenosti, rekao
je Rojthamer, još u najranijem detinjstvu (sa tri godine, če-
tiri godine?), s jedne strane izaći na kraj sa samim sobom,
s druge strane sa okolinom, sa prošlošću s jedne strane, s
onim budućim, rekao je Rojthamer, i sa većom uračunljivo-
šću, neuračunljivošću. Zato što smo se rodili u Altenzamu,
bez pripreme, kao što se svi rađaju nepripremljeni, u jed-
nom okruženju koje nam je nepoznato i koje daje sve od
sebe da uništi svakog novog koji se u njemu rodio, baš kao
što je i Altenzam oduvek pokušavao da uništi mene, pojam
Altenzam, uništavanje moje osobe, bića onog koji mu je iz-
ručen na milost i nemilost, onog bespomoćnog, potpuno
nezaštićenog. Odjednom pred Altenzamom, ne znajući šta
je to, i sve izvan Altenzama i oko Altenzama, ne znajući šta
je to. U svojim roditeljima nismo imali učitelje, lica ovlaš-
ćena za odgajanje, kako se to kaže, koji, međutim, nisu imali
pravo na naše odgajanje i koji su nas odgajali za svoje cilje-
ve, uvek samo za svoje cijeve, rezultat je da su moja braća
bila uvek tu za njihove ciljeve, a ja sam uvek bio protiv nji-
hovih ciljeva. Odgajajući me za svoje ciljeve, moji roditelji
su kod mene postigli da budem uvek protiv njihovih cilje-
va, moja braća uvek za njihove ciljeve, ja protiv njihovih ci-
ljeva, odgajanje s ciljem, „odgajanje s ciljem“ je podvučeno.
Nemir mojih roditelja, sve u i na mojim roditeljima bilo je
nemir, ali nemir protiv svega, ne za sve, tako su se, recimo,
svake nedelje selili iz svoje spavaće sobe u neku drugu spa-
vaću sobu, svake nedelje koristili neku drugu sobu kao trpe-

192
zariju, neprekidno su menjali svoje sklonosti, čas su poka-
zivali svoju sklonost prema jednoj stvari, čas prema nekoj
sasvim drugoj, čas prema ovim karakterima, čas prema ka-
rakterima suprotnim od tih, prema ovom predelu, prema
predelu suprotnom od tog, oni su, u stvari, bili u stanju
večitog nemira jer nikada nisu mogli da se na duže vreme
odluče za nešto određeno, za određenog čoveka, za određe-
ni predeo, zato što su uvek verovali da moraju da misle,
imaju, odbiju, privuku sve u isto vreme, tako da su u osnovi
bili najnesrećniji ljudi kakvi se mogu zamisliti. Mislili su da
će, neprestano nas kažnjavajući, moći da nas približe sebi,
ali oni su mene svojom strategijom kažnjavanja uvek odbi-
jali, kažnjavanjem roditelji postaju gospodari svoje dece,
rekao je Rojthamer „postaju gospodari svoje dece“ je pod-
vučeno. Kao što je moj otac uvek govorio o tragediji, moja
majka je uvek govorila o drami njihovogzajedničkogživota.
I po nekoliko nedelja dugo ćutanje između njih, ni jedna
izgovorena reč, nisu skrivali svoju zatvorenost, po nekoliko
nedelja se ne otvara jedno biće (očevo) prema drugom biću
(majčinom), i uvek su u Altenzamu vladale haotične situa-
cije zbog tih stanja mojih roditelja. Oni su sebi izrodili de-
cu, ali nisu u suštini bili podobni za decu i nikada stvarno
nisu želeli decu, moj otac je želeo samo naslednike, ne decu,
ne potomke, samo naslednike. Kada je na svet došao moj sta-
riji brat, otac je već imao pedeset dve, majka trideset šest.
Svojih roditelja se sećam uvek samo kao starih Ijudi, ,,sta-
rih ljudi“ je podvučeno, koji nisu mogli da podnesu jedno
drugo, a još su manje mogli da podnesu svoju decu, nesre-
ćni zbog činjenice da su na svet doneli stvorenja koja su im,
u suštini strana, čudna, da ih imaju na savesti, krivi jer su
počinili jedno ili, u stvari, nekoliko zločina rađajući decu,
ne znajući pred kim su krivi, prema kome su zgrešili. Nes-

193
reća dolazi preko noći, uvek je govorio moj otac, rekao je
Rojthamer, „preko noći” je podvučeno. Moja majka je ži-
vela u stanju hroničnog straha, njeni napadi nesvestice koji
su sledili za mojim napadima nesvestice ili obrnuto. Mi,
deca, nismo smeli da postavljamo pitanja, tako da oni, ro-
ditelji, nisu morali da odgovaraju. Držani smo, što se kaže,
na kratkom povocu. Kad bi Ijudi samo znali koliko je čvrst
i kratak bio povodac na kome smo držani tokom čitavog
našeg detinjstva, niko ne može ni da zamisli koliko čvrst i
kratak od škrtosti, niti može da zamisli bedu u kojoj smo
držani, kao stoka u dvorištu, tako su nas držali u Alten-
zamu. Na svašta su nas prisiljavali, jer su od nas uvek tra-
žili nešto što nismo hteli, pa čak i kad je to bilo nešto što
smo hteli, to se tražilo onda kad mi to nismo hteli. Da
čitamo, na primer, ono što nismo hteli da čitamo, da slu-
šamo ono što nismo hteli da slušamo, da odlazimo u po-
sete tamo gde nismo hteli da odlazimo u posete, morali
smo uvek da oblačimo ono što nismo hteli da oblačimo, da
jedemo ono što nismo hteli da jedemo, moja brača, sestra
takođe, uvek su popuštali, ali ja nikad nisam popuštao, i
uvek bi me kažnjavanjem prisilili da popustim, nikada ni-
sam svojevoljno popuštao. Morali smo da se pridržavamo
strogih pravila u Altenzamu, ali ta stroga pravila bila su
stvorena za druge, za sve one koji su živeli u Altenzamu pre
nas, ne za nas, a da stvorimo vlastita pravila, za to nismo
imali priliku, niti su neka nova pravila stvorena za nas, tako
da smo stalno i u svakoj prilici i neprilici morali da poštu-
jemo pravila u Altenzamu, koja nikada nisu bila stvorena za
nas. Ta pravila su već decenijama bila prevaziđena. Kao što
je sve u Altenzamu bilo prevaziđeno od samog početka, bu-
dući da sam to shvatio još veoma rano, neprekidno sam se
nalazio u situaciji koja je bila opasna po život, jer nisam

194
hteo da se povinujem tim prevaziđenim pravilima, i nikada
se nisam povinovao, osim ako bi me prisilili, i dok su se
drugi uvek pokoravali, jer su moja braća i sestra, na kraju
krajeva, bili uvek pokorni ljudi, ja sam, međutim, uvek bio
nepokoran. Sve na meni i u meni čitav život je smetalo mo-
jim roditeljima, pa sam još veoma rano hteo da se odvojim
od svojih roditelja, da se odvojim i od svoje braće i sestre,
jer su bili na strani mojih roditelja, tako da im je sve bilo
uvek lakše, tako da su i postali drugačiji od mene, ja ni da-
nas nisam prilagodljiv čovek, pre sam i sve više kontraš,
prznica, zaista nepodnošljiv karakter, u mnogo čemu manje
popustljiv nego što bi trebalo, baš zbog čitave te očajne si-
tuacije u detinjstvu svih tih godina, zbog svih tih godina ži-
vota u Altenzamu kao u zatvoru, jer sam Altenzam uvek
doživljavao kao tamnicu detinjstva, nikako drugačije, moji
lepi dani koje sam morao da proživim u Altenzamu mogu
da se izbroje na prste jedne ruke, nalik zatvoreniku, u tam-
nici kakva je Altenzam bio za mene, zbog zločina koji ne
može da shvati, niti uopšte može da se seti da ga je počinio,
sudska greška verovatno, morao sam da provodim svoje
detinjstvo u tamnici Altenzama. U svojoj samici i skoro u
stalnom mraku vodio sam sa svojim ocem razgovore koji
nisu bili ništa drugo nego razgovori s istražnim sudijom
pred koga sam izveđen. Svaki put mi je pretila sve oštrija
kazna, iako je moj život bio već dovoljno oštra kazna. Kada
sam pitao zbog kakvog zločina sam zatočen u samici u Al-
tenzamu i tako oštro kažnjen, nisam dobijao odgovor. Mo-
guće je da sam zbog zločina svojih roditelja sedeo u zatvo-
ru, u tamnici svojih roditelja, u Altenzamu, tamo sam u
svakom slučaju izdržavao zatvorsku kaznu od dvanaest ili
trinaest godina. Jedini svedoci moje nevinosti bili su, nara-
vno, moji roditelji, ali moji roditelji bili su istovremeno moji

195
tužioci, upravo su me oni stvorili i rodili u tamnici, „stvo-
rili i rodili“ podvučeno. Kada u neprekidnom očaju mora-
mo da smatramo, da posmatramo roditelje kao ništa drugo
nego naše čuvare u toj ogromnoj užasnoj tamnici, kako
moram da nazovem svoju roditeljsku kuću. Oca, dakle, kao
upravnika njegove tamnice, njegove kuće, njegovog poseda,
moje porodične kuće, porodičnog poseda, dakle Altenza-
ma. Kada uopšte ne možemo da se nadamo obnavljanju po-
stupka, jer takvo obnavljanje ne dolazi u obzir zbog svih
mogućih razloga na svetu. Možemo da razmišljamo o bek-
stvu, ali ne možemo da pobegnemo, jer ako pobegnemo iz
te roditeljske tamnice, propašćemo za najkraće moguće vre-
me. Onda nas puste na slobodu, što znači pre vremena, ,,pre
vremena" je podvučeno, i mi počinjemo borbu protiv tam-
nice i protiv institucije ove tamnice u kojoj smo stvoreni i
rođeni, tu doživotnu borbu, borbu očaja, „borbu očaja" je
podvučeno, zbog koje nam sada zameraju, najpre su nas
roditelji zatočili i skoro potpuno uništili, a sada, nakon što
smo pušteni iz njihovog zatvora, bolje rečeno, nakon što
smo se sasvim jednostavno izvukli iz njega dostizanjem
određene zrelosti, prebacuje nam se da postupamo protiv
naših roditelja, i to postupamo sasvim otvoreno. Nikada
ina-če nisam posetio svoje roditelje, u Altenzam sam išao
samo da bismo razgovarali o Altenzamu i problemima nje-
govog upravljanja koji su se odnosili na mene, nikad više
nisam osetio potrebu da se vidim s roditeljima, ni sa ocem,
ni sa majkom, jedino da posetim sestru koja je uvek bila kao
lancima vezana za svoje roditelje, da budem zajedno sa se-
strom, u takvim prilikama morao sam jednostavno da se
pomirim s činjenicom da su tu prisutni i moji roditelji i
moja braća koja su bila deo tih dogovora, ali na strani ro-
ditelja. Oni su živeli još mnogo godina, dok sam ja svih tih

196
godina već živeo u Kembridžu, sopstvenom inicijativom i
na sopstvenu inicijativu, „sopstvenu inicijativu" je podvu-
čeno, onda precrtano, onda ponovo napisano, sve dok nisu
umrli, nisam ih video najmanje dvanaest godina pre njiho-
ve smrti, oboje su umrli u roku od nedelju dana, majka je
umrla odmah posle oca, ona nije bila sposobna za život bez
svog muža, Altenzam bi je dotukao, ona je to verovatno shva-
tila, ljudi umiru u takvim slučajevima, što se kaže, prirod-
nom smrću, stane im srce, ali u pitanju je, naravno, samo-
ubistvo. Do tada sam izgradio već polovinu kupe i bio sam
usred radova oko vrha kupe i nisam dozvolio da me iznen-
adna smrt moga oca i odmah za njom majčina smrt imalo
ometu u nastavku mog rada na izgradnji kupe, zar ti ljudi,
koji su umrli praktično preko noći, za mene nisu bili pot-
puni stranci, tako sam mislio i osećao. U Altenzam sam do-
putovao zbog sahrane koju su organizovala moja braća,
ništa do tada nije mi bilo odvratnije od te sahrane koja je,
u stvari, bila dvostruka sahrana, jer se prva gotovo nepri-
metno pretvorila u drugu, očeva sahrana u sahranu majke,
zajednička roditeljska sahrana, dve nedelje tragedije na Al-
tenzamu, „tragedije" je podvučeno. To dvoje ljudi umru i
mi ne osećamo ništa osim mržnje prema tim ljudima. Smrt
ne menja ništa u našem stavu, ona ne može više da prome-
ni naše osećanje prema tim ljudima. Čak ni kasnije, napro-
tiv, kako vreme prolazi, ti ljudi sve više postaju odgovorni
krivci za našu nesreću. Još uvek sam živ i radim zahvalju-
jući tome što sam u presudnom trenutku u svom životu
uspeo da umaknem svojim roditeljima, jer da je bilo po nji-
hovom, ja odavno, već mnogo godina, ne bih bio živ, iako
ne bi svesno hteli da me ubiju, oni bi me vrlo brzo ubili. A
i moja braća i sestra još uvek su živi samo zato što su se u
potpunosti predali roditeljima. Preživljavanje uz pomoć

197
predaje, rekao je Rojthamer. Odlazimo na grob u koji smo
sahranili svoje roditelje, sahranili ih u skladu s njihovim za-
mislima, u jednu takozvanu uglednu grobnicu, uza zid crkve,
gde su već sahranjeni svi njihovi prethodnici na Altenzamu,
ali ne osećamo ništa drugo osim mržnje, nemamo čak ni
mogućnost, jednostavno je više nemamo ili je nikada nismo
ni imali, da se makar i najmanje složimo s njima. Zato više
ne odlazim na grob svojih roditelja. Jer živeti dalje s takvom
laži imalo bi na sve drugo samo razarajuće dejstvo. Ali na-
ravno, čovek ni od čega ne može da se oslobodi, on napu-
šta zatvor u kojem je stvoren i rođen tek u trenutku svoje
smrti. Mi ulazimo u svet koji nam je unapred dat, ali koji
nije pripremljen za nas, i mi moramo da se nosimo s tim
svetom, ako se ne nosimo s tim svetom, mi propadamo, ali
ako, iz bilo kog razloga, ne propadnemo, onda moramo da
se pobrinemo za to da promenimo taj svet koji nam je dat
unapred, ali koji nije pripremljen za nas i na nas, to je svet
koji u svakom slučaju, jer su ga stvorili naši prethodnici,
želi da nas napadne i razori, i na kraju uništi, nikakve druge
planove nema s nama taj svet, mi moramo da ga pretvo-
rimo u svet prema našim zamislima i uvek iznova i iznova
da pokušavamo da promenimo taj svet prema našim za-
mislima, delujući iz pozadine, neprimetno, ali onda svim
silama i potpuno otvoreno, tako da nakon nekog vremena
možemo da kažemo mi živimo u sopstvenom svetu, ne u
onom koji nam je unapred dat, onom koga nikada nije bilo
briga za nas i koji je hteo da nas razori i uništi. Već s prvim
naznakama razuma moramo pažljivo da istražimo moguć-
nosti da svet koji smo nasledili kao iznošeno, otrcano odelo
koje nam je premalo ili preveliko, ali u svakom slučaju otr-
cano i na svim krajevima izlizano i pohabano i smrdljivo,
koje nam je takoreći skinuto s čiviluka sveta, da potpuno

198
ispitamo s lica, a onda i s naličja, i na kraju sve dublje i du-
blje prodiremo u njega kako bismo došli do mogućnosti da
taj svet, koji nije naš svet, učinimo svojim, uostalom, čitava
naša egzistencija nije ništa drugo nego egzistencija usreds-
ređena na te mogućnosti i na to kako, dakle, i na koji način
da promenimo taj svet koji nije naš, zauvek da ga promeni-
mo, rekao je Rojthamer. A trenutak promene, iza jednog
takvog trenutka sledi naredni i tako dalje, mora uvek da
bude pravi trenutak, rekao je Rojthamer. Tako da na kraju,
na kraju našeg života, možemo da kažemo da smo bar iz-
vesno vreme živeli u našem svetu, a ne u svetu koji su nam
unapred dali naši roditeiji. Ali devedeset procenata ljudi
umre a da pritom nikada nisu živeli u sopstvenom svetu,
jedino i uvek u svetu koji su im dali roditelji i njihovi po-
magači i prilagodili ga njima, nikada, to moramo imati na
umu, nimalo i nikada u svom svetu, oni su živeli i radili u
svetu svojih roditelja, ne u sopstvenom svetu. Možda je pro-
cena od deset posto onih koji su živeli u sopstvenom svetu,
a ne u svetu svojih roditelja, previsoka procena. Zar nije, u
stvari, mnogo manji procenat onih koji su imali sopstveni
svet? Mi moramo, već s prvim naznakama razuma, poku-
šati da taj roditeljski svet u kome smo napravljeni i rođeni
pretvorimo u naš sopstveni svet, svako za sebe i svako uvek
i u potpunosti za samog sebe, već s prvim naznakama ra-
zuma, kako bi taj pokušaj koji traje godinama, decenijama,
mogao da postane činjenica, doduše uz ogromno napre-
zanje, „ogromno naprezanje" je podvučeno, da bismo onda,
na kraju svoje egzistencije mogli da kažemo da smo egzi-
stirali u našem sopstvenom svetu i da ne moramo otići u
smrt u sramoti što smo egzistirali samo u svetu naših rodi-
telja, jer je to najveća sramota. Mi moramo da se odvojimo
od svojih roditelja što je ranije moguće, rođenje nije do-

199
voljno, ono prouzrokuje samo suprotno, uz pomoć svoje
glave i bez kompromisa, uvek uz sve veću snagu volje na
tom zadatku, tako da bismo jednom mogli da kažemo da
smo egzistirali u sopstvenom svetu, ne samo u svetu naših
roditelja. Sećam se da me je majka, kad nije mogla da izađe
na kraj sa mnom, leti uvek zaključavala u takozvanu jugoi-
stočnu sobu s erkerom, koja je stalno bila izložena suncu,
svejedno šta je bilo posredi, bio sam težak, u to nema sum-
nje, baš kao što nema nikakve sumnje da su moji roditelji
bili beskrupulozno nasilni, da me je, dakle, zaključavala u
sobu s erkerom koju tokom čitavog leta nisu otvarali osim
da me zaključaju u nju, nisu je otvarali nikakvim drugim
povodom, niti su se ikada otvarali prozori u sobi s erkerom,
bravice na prozorima bile su već decenijama zarđale, tako
da prozori u toj sobi nisu više mogli da se otvore, zatvarala
me je tu gde je vazduh bio vreo od sunca, i odavno ustajao,
i hiljade, stotine hiljada mrtvih muva ležalo je naokolo po
podu i nameštaju, čitave gomile mrtvih muva, u tu sobu s
erkerom i s njenim užasnim smradom i tim prozorima po-
krivenim od vrha do dna izmetom svih tih muva, zbog svih
tih godina žurbe iz očaja ta soba se nalazila u neopisivom
stanju prljavštine, da bi me tu satima držala zaključanog sve
dok pored vrata ne bih preklinjao da me pusti, jer bih se
inače sigurno ugušio. Sećam se da je htela da me povredi i
da me je povređivala uvek iznova govoreći da sam joj samo
još ja falio, da sam bio oličenje svega lošeg, već u uzrastu ka-
da takve reči mogu biti smrtonosne, da imaju smrtonosni
učinak na dušu. A otac ništa nije govorio, on se posvećivao
mojoj braći, ne meni, u braći je uvek video svoje nasledni-
ke, dok je mene najčešće kažnjavao time što me je, još dok
sam imao tri ili četiri godine, uvek iznova nazivao stranim
telom u Altenzamu. Čak ni posle svoje smrti moji roditelji

200
ne mogu da se pretvore u lepu sliku za mene, čak ni u neku
podnošljivu sliku, za takvo krivotvorenje nedostaju mi svi
preduslovi, rekao je Rojthamer. A očeva najveća kazna, ili
mogao bih da kažem njegov poslednji potez u šahovskoj
igri protiv mene bio je taj što mi je testamentom ostavio Al-
tenzam, iako je znao šta za mene znači Altenzam, gađenje,
ništa drugo nego gađenje. Ali time mi je u ruke istovreme-
no stavio sredstvo da njime pokažem svoju zahvalnost, u
stvari potpuno u skladu s mojim karakterom, takoreći, time
što ću da prodam Altenzam, da ga prodam i uništim ga i
novac da iskoristim za cilj koji sam sebi u glavi zacrtao,
Moji roditelji bi se okrenuli u grobu, ova opaska je precr-
tana. To je kao da raspustim zatvor raspuštajući Altenzam,
rekao je Rojthamer. Da li svoju mržnju i odbojnost, oba ta
sredstva koja su još i danas na snazi protiv mojih roditelja
mogu takođe da primenim i protiv svoje braće, pitam se.
Mogu, samo u mnogo manjoj meri, toliko maloj da je u os-
novi beznačajna, rekao je Rojthamer. Dok je naša pažnja
usmerena na naš rad i na opasnost i ranjivost našeg rada,
mi većinu vremena trošimo pokušavajući da premostimo
najbliže vreme, uvek samo ono koje nam je najbliže, i misli-
mo, premostiti vreme je sve o čemu moramo da razmišlja-
mo, ne o našem radu, a kamoli o složenom radu kakav izis-
kuje čitavu našu egzistenciju. Svejedno na koji način, samo
da ga premostimo, to je ono što mislimo, što instinktivno
osećamo. Još od detinjstva. Kako da nastavim dalje, razmiš-
ljam neprekidno, i najveći deo vremena je potpuno svejed-
no kako da nastavimo, samo da nastavimo dalje. Zato što
smo sve svoje raspoložive duhovne i fizičke snage sabrali
samo na to da nastavimo dalje, ništa osim toga, rekao je Rojt-
hamer. Rad, da bi se premostilo, svejedno kakav rad, zani-
macija, okopavanje bašte ili bavljenje nekim filozofskim

201
predmetom, isto je. Onda smo opsednuti nekom idejom, i
u suštini imamo snage samo za preživljavanje, zbog toga se
nalazimo u najmučnijem stanju. Nemamo obavezu nipre-
m a čemu, rekao je Rojthamer, ,,ni prema čemu“ je podvu-
čeno. Kako su nas, dok smo bili deca, ubeđivali da imamo
pravo na život samo ako razumno radimo, kako su nas ube-
đivali da moramo da obavimo svoju dužnost. Sve to neod-
govorno mrcvarenje neodgovornih roditelja, neodgovornih
takozvanih ovlašćenih vaspitača. Utegnuti u istu odeću, bez
obzira na to što smo bili potpuno različiti ljudi, različiti ka-
rakteri, odlazili smo u crkvu, na ručkove, u posete, rekao je
Rojthamer. Fiks-ideja naše majke da mi, braća, uvek treba
da budemo isto obučeni i onako kako priliči Altenzamu,
šta god to značilo, i njena isto tako večita fiks-ideja da sva
trojica moramo uvek da mislimo isto i radimo isto, da veru-
jemo u iste stvari, da uradimo ili ne uradimo istu stvar, ali
ja sam uvek radio nešto drugo i uvek sam odbijao da obla-
čim istu odeću kao moja braća, što je dovodilo do svakod-
nevnih katastrofalnih situacija. Mi nismo bili isti, nikada,
rekao je Rojthamer, ali ni ja nikada nisam bio ekscentričan,
nije istina da sam bio ekscentričan, iako su me svi uvek iz-
nova optuživali da sam ekscentričan, to je bio njihov način
da me klevetaju, a ja sam samo sledio svoje biće, ne mareći
za druge i njihova mišljenja, važio sam za ekscentrika, ja,
koji sam uvek samo pokušavao da živim u skladu sa svojim
sopstvenim, nimalo ekscentričnim bićem, jednostavno sam
uvek slušao samo sopstveno biće, iz dana u dan, od mene
su pravili ekscentričnu prirodu još u najranijem detinjstvu,
takođe su me uvek nazivali izgrednikom, što je, doduše,
bilo tačno, jer sam u stvarnosti uvek remetio njihov mir u
Altenzamu, čitavog života remetio sam njihov takozvani
mir, na kraju sam to pretvorio u svoj glavni zadatak, da na-

202
rušavam njihov mir u Altenzamu, tako da mi je naziv iz-
grednika stvarno odgovarao, više nego bilo kome drugom.
Da smo bili nešto posebno, jer smo poticali iz Altenzama,
da je sve što ima veze s nama i s Altenzamom nešto poseb-
no, tome sam se uvek opirao, u svemu i u svakome uvek se
ispoljavalo da smo mi, moji roditelji, moja braća i sestra,
ja, sve u Altenzamu, na kraju krajeva nešto posebno, nara-
vno, u smislu da je sve na svetu nešto posebno, ali ništa po-
sebnije od nečeg drugog, sve je tako jednako posebno da
se tome nema šta dodati, rekao je Rojthamer. Predstave
koje su naši roditelji imali o nama, i očekivanja koje su naši
roditelji vezali za te predstave o nama i koje nisu ostvarene,
predstave se ne ostvaruju, rekao je Rojthamer, jedino pred-
stave ne, „jedino predstave ne“ je podvučeno. Morali smo
da učimo da sviramo violinu, da sviramo klavir, da sviramo
flautu, s jedne strane zato što je tako želela naša majka, s
druge zato što smo bili talentovani za jednu ili za drugu
muzičku disciplinu, ali smo sve četvoro jednako mrzeli tu
nastavu muzike, mene je muzika počela da zanima, da me
fascinira tek kada nisam više morao da je vežbam, tek kada
sam slobodno mogao da biram, bio sam onda neko vreme,
u stvari godinama, potpuno zaokupljen muzikom, verovao
sam da moram da započnem s nekim višim, čak visokim stu-
dijima muzike, čak sam i krenuo na takve studije, ali sam
onda opet odustao, jer su me formalne studije odmah odvra-
tile od muzike, formalne studije muzike udaljile su me od
muzike, umesto da me uvuku u muziku, posledica je bila ista
kao i nametnuti časovi muzike kod kuće, u Altenzamu. Ne-
poslušnost se u Altenzamu uvek kažnjavala nanošenjem
smrtonosnih duhovnih povreda. Ta soba s erkerom na sun-
čanoj strani mene je uvek plašila, ali taj specijalitet mučenja
bio je rezervisan samo za mene, nijedan od moje braće ni-

203
kada nije bio zaključan u sobu s erkerom. Njima je šamar
bio dovoljan, mene su, međutim, zaključavali u sobu s er-
kerom, najgora moguća kazna, ili su govorili uništavajuće
opaske na moj račun, emocionalno i duhovno uništavajuće,
isto tako najgora moguća kazna, naravno. Stalno smo mo-
rali da radimo ono što nismo želeli da radimo. Ali uvek smo
morali da slušamo kako nam roditelji misle sam o dobro.
Svaki dan, veoma često, slušali smo kako nam misle samo
dobro, čak su neumorno ponavljali tu rečenicu koja je bila
jedna od njihovih omiljenih izreka, uvek iznova, mislimo
vam samo dobro (ili tebi mislimo, ili tebi), zbog toga sam
bio sve više i više zastrašen i ponižen, oni, naši roditelji, la-
ko su mogli da se iživljavaju nad nama jer smo bili tako
naivni. Tako divna kuća, tako umetnička, tako kultivisana,
govorili su uvek naši posetioci i pitali se zar bi iko mogao
da posumnja u to. Tako divno okruženje, svaki komad na-
meštaja umetničko delo, svaka prostorija koju bi videli
najdivnija, svaki pogled na predeo iz Altenzama najlepši,
najdalji. Kako je moguće, pitao sam se često, videti sebe da
propadaš u jednoj takvoj, kao što je moja majka stalno go-
vorila, luksuznoj atmosferi? Odumirati polako tamo gde
niko spolja nije mogao da vidi ni jedan razlog za to. Ali na-
ravno da mi nisu bili sasvim strani pojmovi radost, lepota,
čak životna radost, lepota prirode i tako dalje, rekao je
Rojthamer. Moje oči bile su otvorene i u tom smeru, isto
kao i u nekom drugom. Čovek poput mene, čija je najveća
sreća u razmišljanju, i pre svega u razmišljanju na otvore-
nom, u slobodnoj (filozofskoj) prirodi, nalazi spas jedino u
toj činjenici, jedino u takvom zapažanju, rekao je Rojtha-
mer. Takođe je moguće i vrlo verovatno da se može biti sre-
ćan čak i u takozvanoj spoznaji bola, rekao je Rojthamer.
Kao što, na primer, pisanje o najvećoj nesreći može da bude

204
najveća sreća, rekao je Rojthamer. Da mogućnost spoznaje,
mogućnost artikulisanja spoznaje može biti najveća sreća i
tako dalje, rekao je Rojthamer. Kada možemo da budemo
svesni činjenice da tvrdnja po sebi, svejedno šta tvrdimo,
može da bude najveća sreća. Kao na kraju krajeva i sama či-
njenica da uopšte postojimo, svejedno kako, rekao je Rojt-
hamer. Ali mi ne smemo misliti takve misli neprekidno, ne
smemo da razmišljamo o svemu onome što mislimo i što
drugi misle i što čujemo, jer onda nastupi trenutak u kojem
nas to vlastito, neprekidno, uporno razmišljanje ubije, i na
kraju smo jednostavno mrtvi. Prvo sam svirao violinu, pro-
tiv svoje volje, klavir, protiv svoje volje, rekao je Rojthamer,
jer mi je bilo nametnuto, kasniji (dobrovoljni) pokušaj stu-
diranja muzike na nekoj višoj i visokoj školi, istorije mu-
zike i tako dalje, rekao je Rojthamer, sve je propalo, jer je s
jedne strane bilo nametnuto, s druge strane dobrovoljno,
ali formalno, konačno ozbiljno bavljenje muzikom, proni-
canje u muziku snagom vlastite volje i bez formalne podr-
ške (visoka škola i tako dalje), Vebern, Šenberg, Berg, Dala-
pikola i tako dalje. Prvo sam čitao protiv svoje volje, sve
sam čitao protiv svoje volje, jer su me roditelji prisiljavali na
čitanje, verovali su da imam sklonosti prema čitanju, ali zato
što su pretpostavili da imam takve sklonosti, poštovanje /
sklonost i tako dalje, ja sam odbijao da čitam, ništa nisam
pročitao do svoje dvanaeste godine osim udžbenika, a on-
da, oko dvadeset pete godine, čitao sam bez prestanka, svo-
jevoljno sam čitao sve što mi je došlo pod ruku. Zato što
su od mene zahtevali red, izabrao sam nered, zato što su
zahtevali da nosimo šešire na glavi, ja nisam stavio šešir na
glavu nekoliko decenija, odbojnost prema šeširima i tako
dalje, rekao je Rojthamer. Zato što su uvek pokušavali da
me spreče da idem dole iz Altenzama u sela, iz raznoraznih

205
razloga, koje ja, naravno, nisam mogao da razumem, ja sam
uvek iza njihovih leđa odlazio dole do sela, sam bih silazio
ispod Altenzama, bojažljivo u početku, ali kasnije s veli-
kom odlučnošću, i dok su oni verovali da sam u svojoj sobi,
ja sam u stvari silazio noću u sela. I tako sam sve češće iza
njihovih leđa silazio iz Altenzama, rekao je Rojthamer, sve
dok jednog dana i konačno nisam otišao iz Altenzama. Da
se nikada više ne vratim u Altenzam, nikad više, „nikad više"
je podvučeno. Ali i u tim bekstvima sam bio sam. Moja bra-
ća i sestra nikada me ni u čemu nisu pratili. Apsolutno uza-
jamno nerazumevanje među nama decom postojalo je još
tada. Ništa više nismo morali da objašnjavamo jedni dru-
gima, rekao je Rojthamer. Tlpični napadi nesvestice naše maj-
ke kao sredstvo ucene, njene večite mučnine i upravljanje
domaćinstvom iz njene takozvane fotelje za mučninu, go-
tovo nikada nisam video majku bez mučnine ili znakova
mučnine, otac pak, kao čovek prirode, ali ona, moja majka,
uvek u svojim mračnim raspoloženjima, uvek turobna, zbog
turobnosti uvek zlovoljna, otac uvek dobro raspoložen, što
ona ne može da podnese. Za razliku od njegove prve žene,
koja je ostala bez poroda, pa je, iz tog prirodnog razloga,
kao što je otac uvek iznova govorio, morao da se razvede od
nje, rekao je Rojthamer, i koja je bila kći jednog klagen-
furtskog advokata, mada u glavi nije imala ništa sem pozo-
rišta i zabave, a moj otac je na sve što je povezano s pozoriš-
tem i zabavom uvek gledao s omalovažavanjem, on se ože-
nio tom ženom jer joj je napravio dete, ali je dete rođeno
mrtvo, majka je posle tog mrtvorođenog deteta dugo bila
poluluda, pričao je otac, što on, moj otac, nije mogao više
da izdrži, jer je bilo očigledno da ona neće više moći da ima
decu, pa se razveo, ali se onda brzopleto oženio mojom
majkom, koja je sigurno i odlično donosila decu na svet, i

206
to živu decu, govorio je otac o mojoj majci, ona nikada nije
bila ništa drugo nego žena s dobrim porodom , govorio je
otac stalno i pred svima, pred onima koje je slabo pozna-
vao, čak i pred onima koje uopšte nije poznavao, kad je bio
pijan, za razliku od njegove prve žene koja je bila uvek mla-
da i sveža, ali onda sasvim uništena zbog mrtvorođenog
deteta, još uvek je živa, stalno je govorio moj otac kad god
bi ga neko pitao za tu njegovu prvu ženu, ona još uvek živi,
mislim, u Francuskoj, dakle za razliku od te prve žene, nje-
gova druga žena, naša majka, bila je uvek stara, još kao
mlada žena bila je već stara, takvi ljudi su još kao deca stari,
rekao je moj otac, i ako se dobro pogleda, što i sam mogu
da potvrdim, takvi ljudi čim se rode izgledaju veoma staro,
to staračko na njihovim licima uvek je zastrašujuće, jedan
takav novorođeni čovek kakva je očigledno bila moja majka
još od prvog trenutka, izgleda kao što će, verovatno, izgle-
dati sa sedamdeset ili osamdeset godina, ali starost na tom
licu ostaje zauvek, naša majka je uvek bila starica, od samog
početka, za razliku od njegove prve žene, njegova druga že-
na, naša majka, bila je osim toga i jedna proračunata žena,
sve na toj ženi bilo je proračun, ona nikada nije bila druga-
čija osim proračunata, dok moja prva žena, govorio je moj
otac, rekao je Rojthamer, nikada nije bila proračunata, ali je
odjednom zbog rođenja mrtvog deteta postala nesrećna
priroda, moja druga žena je uvek bila proračunata, svim svo-
jim bićem, do te mere proračunata, rekao je moj otac, rekao
je Rojthamer, da je zapadala u užasna stanja kad bi se neki
od njenih proračuna ispostavio kao netačan, mada su njeni
proračuni u osnovi uvek bili tačni, takav tip žene usadi sebi
nešto u glavu, na primer kupovinu neke nepotrebne stvari,
rekao je moj otac, i ona ostvari tu kupovinu, one na taj na-
čin oslabljuju odnos, što i ne osećaju, već misle da jačaju

207
svoju poziciju, što se tiče nabavki, izleta, inovacija na Alten-
zamu, ona je uvek uspevala da ih sprovede i to gotovo uvek
pomoću svoje mučnine koja je bez prekida vladala Alten-
zamom tokom dugih vremenskih perioda, naročito u pro-
leće, kad u Altenzamu nije vladalo ništa drugo nego mučnina
naše majke, u vrelo leto, i kad bi iznenada nastupila hladna
jesen. Kada ne bi uspela da ostvari neku od svojih želja, a te
želje i zamisli i ostvarenja imali su uvek razorno dejstvo na
Altenzam, ona je pribegavala pretnji i pretila bi uvek tom
najstrašnijom od svih pretnji, rekao je moj otac, rekao je
Rojthamer, samoubistvom, baciće se s vrha zidina jednog
dana, videćemo mi, i razbiće se na paramparčad, jer nam
njen život ne znači ništa, iako svi, ipak, zavisimo od nje,
ona je srz zivota, govorila nam je stalno, ali ona nije u os-
novi bila srž života u Altenzamu, nego srž odumiranja u
Altenzamu, a svoju pretnju nikada nije ostvarila, takvi ljudi,
rekao je Rojthamer, neprekidno govore o samoubistvu,
prete da će se ubiti svaki put kad se njihove želje i zamisli
ne ostvare, i zato što nemaju nikakvo drugo sredstvo osim
te pretnje, jer su, u suštini, bez sredstava, potpuno bez sred-
stava, ali oni se ne ubiju, oni nastave da žive godinama i de-
cenijama s tom pretnjom i uz pomoć te pretnje, i onda,
naravno, umru sasvim prirodnom smrću, rekao je Rojtha-
mer. Kad bi ostala sama u Altenzamu, jer je otac bio odsu-
tan zbog posla, ona je smišljala način na koji bi mogla da ga
kinji kad se bude vratio kući, s kakvom čudovišnošću, koja
je uvek morala da bude neka perverzna, u najmanju ruku
zajedljiva čudovišnost s kojom bi mogla da ga iznenadi i
istog trena dovede do užasnog raspoloženja koje bi, nara-
vno, imalo užasne posledice na nas decu, na čitav bi Alten-
zam imalo užasne posledice, i kad bi se otac vratio u Alten-
zam, ona bi, gledajući stalno na sat, satima sedela u svojoj

208
sobi s erkerom i posmatrala komad puta koji je iz sela vodio
ovamo i kojim je on morao da dođe, posmatrala je, gleda-
jući stalno na sat, sve šta se dešavalo na tom delu puta, koji
Ijudi i zbog čega dolaze na Altenzam, koji ljudi i zbog čega
odlaze iz Altenzama i s kakvim prtljagom i s kakvom vrs-
tom alata pre svega, jer je nepoverljivost bila najizraženija
osobina naše majke, najveća moguća nepoverljivost, ne sa-
mo prema nama, već prema svemu, i verovatno je ta nepo-
verljivost narušila njeno zdravlje još veoma rano, jer čak i
dok je bila dete nepoverljivost je bila njena najizraženija
osobina, neprekidna nepoverljivost oslabila je, naravno,
njen organizam, skoro uvek je bila bolesna ili se pretvarala
da je bolesna, nikada tačno nije moglo da se utvrdi da li je
sad stvarno bolesna ili se pretvara da je bolesna, ali bilo je
zanimljivo da je uvek bila bolesna, mada nikad stvarno bo-
lesna, nikad ozbiljno i zaista toliko bolesna da bi to bilo za-
brinjavajuće, uvek samo bolesna, ta bolešljivost naše majke
bila je glavno obeležje atmosfere na Altenzamu, koliko se
sećam, ona je tom bolešljivošću vremenom zarazila čitavu
atmosferu Altenzama koja je, baš kao i ona, uvek bila bole-
sna, u kojoj je sve ostalo, dakle, sve osim nje, takođe bilo bo-
lesno, vremenom je sve na Altenzamu postajalo sve bolesnije,
na kraju je sve skroz-naskroz obolelo, činilo se da je ona sa-
svim svesno koristila tu bolešljivost kao sredstvo za svoje
ciljeve, što znači kako protiv nas, tako i protiv svog muža,
našeg oca, tom bolešljivošću ona je upravljala ne samo naj-
važnijim stvarima u Altenzamu, već i svim sporednim, naj-
beznačajnijim, i tu bolešljivost odmah je mogao da oseti
svako ko bi došao u Altenzam, čak i onaj ko ne poznaje Al-
tenzam tako dobro i kome je Altenzam bio nešto novo, ta-
kav neko bi odmah bio uključen u tu bolest koja je već obuze-
la i zahvatila i otrovala sve na Altenzamu, čovek nije mogao

209
da zna šta je to što ga je uvuklo u ovo jedno neobično bo-
lesno stanje tek što je kročio u Altenzam, ali to nije bilo ni-
šta drugo nego bolešljivost naše majke, i dok je očeva prva
žena bila uvek sveža i mlada, kao što je moj otac uvek go-
vorio, rekao je Rojthamer, njegova druga žena, koju je na-
zivao dadilja, bila je uvek stara i bolešljiva, on je to uvek na-
vodio sasvim otvoreno, i veoma bi često mojoj majci rekao
u lice da je jedino njeno oružje, osim njene beskrajne tupo-
glavosti, njena bolešljivost, da koristi tupoglavost i bolešlji-
vost protiv njega i protiv svega što je Altenzam, protiv svega
što je Altenzam bio dok se ona nije pojavila u Altenzamu,
a to je scenski nastup, draga moja, čujem još uvek oca kako
joj govori u lice, scenski nastup, draga moja! Tupoglavost i
bolešljivost, rekao je Rojthamer, bile su glavne osobine naše
majke, otac je bio u pravu u svom sudu o njoj, mi deca uvek
smo morali da patimo zbog njene tupoglavosti i njene bo-
lešljivosti, jer se zloba naše majke hranila kako iz njene tu-
poglavosti, tako i iz njene bolešljivosti koja je najčešće bila
rafinirano izvedena, pozorišna predstava koju je naša majka
izvodila s nama svaki dan, u kojoj je ona igrala glavnu ulo-
gu. Moj otac se već veoma rano okrenuo od ove žene, naše
majke, ona mu je rodila decu, okotila ih, ali tek u trenutku
kad nije više hteo da ima decu, deca su bila rođena, on je
uvideo da u stvari uopšte nije hteo da ih ima, i tako, budući
da su ona (mi) sada odjednom bila tu, tretirani smo uvek
kao bića koja se označavaju kao sopstvena deca i koja nji-
hov stvoritelj, u suštini, uopšte ne želi, i već odavno nije
želeo da ih ima. Majka, uvek neočešljana, večito u zapušte-
nom stanju, rekao je moj otac, rekao je Rojthamer, nemar-
no obučena uvek samo u napola zakopčane haljine, bez
čarapa, u rašniranim cipelama, tako je se sećam, po čitav dan
na nogama u nadi da će u nečemu uhvatiti nekog od nas ili

210
nekog od takozvane posluge, sve vreme je trčala ili hramala,
još jedna tipična njena osobina bile su povrede ili čirevi koji
su se uvek pojavljivali brzo, jedni za drugim, upale na nje-
nim nogama, uglavnom na listovima, trčala je ili hramala,
večito pračena vonjem svih mogućih vrsta lekova kuplje-
nih od takozvanih nadrilekara, kupovala ih je uvek u veli-
kim količinama, šireći uvek vonj tih lekova po čitavom Al-
tenzamu, najveći deo vremena u starom penjoaru koji je
pripadao mojoj babi, u tom penjoaru koji čak ni moja baba
nije više nosila, već ga je koristila još samo za pokrivanje
dalija tokom jesenjih mrazeva, ali ga je naša majka ponovo
izvukla iz hrpe dronjaka u baštenskoj kućici i obukla ga, i
onda ga nosila još godinama posle toga, moj otac se gadio
te kućne haljine, mi deca smo se gadila te kućne haljine, ali
majka je uvek nosila samo tu kućnu haljinu koju smo svi
mrzeli, u toj kućnoj haljini pojavljivala se čak i na porodi-
čnim fotografijama, i uvek su to bile fotografije meni pot-
puno strane žene, te fotografije mi, više nego stvarnost, po-
tvrđuju da je moja majka bila za mene uvek strana žena,
odjednom i uvek neočekivano pojavljivala se svuda, kao da
se prikrada, i onda bi proveravala, svejedno u kojim so-
bama, odjednom bi se tu stvorila i proveravala, ona je uvek
želela da zna šta se dešava u svim sobama, otvarala bi vrata
naših soba munjevitom brzinom tražeći objašnjenje, jer
smo uvek radili nešto što, po njenom mišljenju, nije trebalo
da radimo ili što nismo smeli da radimo, uvek je to bilo ne-
što neprikladno, ako ne strogo zabranjeno, onda ipak nepri-
kladno ili beskorisno, ili sramno, u svakom slučaju nešto
tipično za nas. U objektima za radnike na gazdinstvu bila je
ozloglašena, ona je kontrolisala rad ljudi tamo i prigovarala
ljudima koji su ostali na Altenzamu samo zbog mog oca, ko-
ga su voleli, prigovarala im je da ne rade ništa ili da ne rade

211
dovoljno, uvek je svim ljudima prigovarala da rade sporo i
površno, a pritom niko, svejedno o kakvom je poslu bilo reč,
nije bio sporiji i površniji od te žene, naše majke. Po ceo
dan je bila na nogama u svom odbojnom stanju aljkavosti,
predveče bi se uvek povukla u svoju sobu i obukla jedno-
stavnu crnu haljinu, u suštini čak elegantnu, veoma skupu,
naravno, ali koja je na njoj izgledala nekako otužno, bila je
to haljina s otvorenim dekolteom na grudima, s velikim zla-
tnim brošem ukrašenim dijamantima, koji je u njene ruke
dospeo iz poseda babine sestre kao venčani poklon, i tada
je bila spremna za odlazak u pozorište. Jedan od upravnika
imanja odvezao bi je autom do pozorišta u Lincu, ona je u
principu gledala svaku premijeru, i vratila bi se oko ponoći,
i to uvek s negativnim mišljenjem o svemu što je tom pri-
likom gledala u pozorištu u Lincu, podsmevajući se svemu,
uvek ista priča, ona bi u dvorištu izašla iz automobila koji
bi onda upravnik vratio gore na imanje gde su se držali svi
automobili, i, otključavajući velika ulazna vrata i odlazeći u
donju kuhinju na vruću kafu koja joj je tamo ostavljena,
ona bi osula paljbu na sve što je upravo doživela u pozori-
štu, nikada je nisam čuo da kaže nešto pozitivno o pozori-
štu u Lincu, koje je, mora se priznati, jedno od najgorih
pozorišta koja postoje, u kojem se proizvode uvek samo be-
zazlene predstave, koje se, međutim, svaki put pretvore u
nešto katastrofalno i odvratno, nikada je nisam čuo da go-
vori nešto pozitivno o tome. Ali nikada se nije desilo da ne
ode na neku premijeru. Bila je pozorišni fanatik iako se ni-
malo nije razumela u pozorište, strastvena posetiteljka po-
zorišta, a da je pozorište u Lincu najgore pozorište na svetu,
kao što je stalno govorila, to je, naravno, mogla i sama da
zaključi, a to su joj uvek iznova potvrđivali i takozvani po-
zorišni eksperti s kojima bi popričala u pauzama predstava,

212
ali koliko znam, ona je odlazila u pozorište uvek samo s ci-
ljem da se snabde toaletnim vodama i kremama u određe-
noj parfimeriji na putu do pozorišta, pre početka predstave,
imala je u svom kupatilu na stotine takvih krema i toalet-
nih voda, i neverovatno izdašno je koristila sadržaje tih sto-
tina bočica i tuba, nažalost, sve te takozvane miomirise, a
o ukusu naše majke za miomirise moglo bi se diskutovati,
uvek bi nadvladale smrdljive masti i preparati nadrilekara,
koji su se u našoj zemlji zvali zdravstveni praktičari, tako da
su, u suštini, ti miomirisi uvek bili suvišni. Pozorište joj je
samo izgovor, govorio je moj otac, rekao je Rojthamer, da bi
svratila u parfimeriju i snabdela se svim tim hemikalijama
koje na toj ženi (našoj majci) nemaju nikakvog efekta, veli-
ka opera je samo izgovor za njene parfimisane budalaštine,
komedija ili tragedija u Lincu samo izgovor za njenu jezivu
maniju mackanja. Nimalo se nije razumela ni u pozorište,
ni u muziku, niti je i najmanje marila za to, ali za nju su po-
zorište (u Lincu) i muzika (u Lincu), jer je posećivala i veće
koncerte u Lincu, bili prilika i izgovor ne samo da se u par-
fimeriji u Lincu opskrbi svim mogućim vrstama aromatič-
nog smeća (kao što je rekao moj otac), njoj su sve te posete
pozorištu i koncertima uvek bile i sredstvo kojim je htela da
nam dokaže svoje razumevanje umetnosti i svoju potrebu
za kulturom, ona je tim posetama htela pre svega da ponizi
moga oca, tog, kako je uvek govorila, nekulturnog čoveka
koji ni najmanje ne mari za visoku umetnost, svim tim po-
setama pozorištu i koncertima koji su koštali gomilu novca,
kao što je rekao moj otac, htela je samo da pokaže koliko je
bila kulturna. Ali, u stvarnosti, naša majka nije bila kul-
turna, čak ni najmanje kulturna, a naš otac, koji za tu vrstu
kulture kakvu je ona imala u glavi, nije, zaista, nimalo ma-
rio, i ona je tu bila potpuno u pravu, on za to nije mario, ali

213
sama činjenica da nije mario za njenu vrstu kulture činila
ga je kulturnim čovekom, rekao je Rojthamer. Otac je bar
s vremena na vreme čitao neku takozvanu dobru knjigu, ali
majka, bar dok sam ja bio u njenoj blizini, rekao je Rojtha-
mer, nikada nije pročitala neku dobru knjigu, mrzela je sve
što je imalo veze s knjigama, a pogotovo s dobrim knjiga-
ma, kao što je i sama rekla, mrzela ih je kao kugu, i uvek je
činila sve što je u njenoj moći da nas, moju braću i sestru,
drži što dalje od takozvanih dobrih knjiga, u principu što
dalje od svih knjiga, osujetila bi svaku mogućnost da se pri-
bližimo dobrim knjigama ili knjigama uopšte, a zanimljivo
je bilo to što je naša biblioteka u Altenzamu, sa tri ili četiri
hiljade knjiga, koja datira još iz vremena naših pradedova i
dedova, bila zaključana, i što smo morali da pitamo majku,
a ne oca, kad smo hteli u biblioteku koja je, inače, bila u je-
zivo zapuštenom stanju jer nikada nije pospremana, čak i
prašina u njoj nije bila prebrisana, decenijama ništa, i naša
majka nikada nije odobravala našu želju za čitanjem, uvek
bi nas smesta odvratila od želje da idemo u biblioteku da či-
tamo knjigu, svejedno koju knjigu, i oterala bi nas u sobu za
muziku, tamo je trebalo da provodimo vreme, ne u biblio-
teci, biblioteka nam je bila zabranjena, ali u sobu za muzi-
ku, nesumnjivo manje opasnu od te dve prostorije, bi nas
terala, iako je naša majka, iako su naši roditelji znali da smo
mi, moja braća i sestra, takođe, muziku u stvari voleli, ali smo
mrzeli da vežbamo sviranje jer smo na to bili prisiljeni. Za
nas je biblioteka bila zaključana, braću i sestru su, doduše,
knjige interesovale manje nego mene, rekao je Rojthamer,
nisam mogao da uđem u biblioteku jer je majka zaključala
ključ od biblioteke u svoj sandučić za ključeve, knjige su za
odrasle, one napadaju kao bolesti, uvek je govorila majka,
smeli smo da čitamo bajke, ali mi nismo hteli da čitamo baj-

214
ke, bajke da, sve ostalo ne. Ona se plašila da bih posebno ja
u biblioteci možda mogao da otkrijem da je svet veći od
Altenzama, i u suštini potpuno drugačiji od sveta koji sam
znao, govorim o vremenu do svoje osme ili devete godine.
U mojoj osmoj ili devetoj godini odjednom se sve promeni-
lo: ona, moja majka, uvrtela je u glavu da bi trebalo da nava-
lim na biblioteku, da svaki dan ulazim u biblioteku, ali sada
ja više nisam hteo da ulazim, odbijao sam da pročitam ije-
dnu jedinu knjigu, nisam dozvoljavao da me i na to primo-
ra, mojoj majci je, naravno, sve to bilo neshvatljivo, rekao
je Rojthamer, prvo želim da uđem, ali ne smem, a onda bi
trebalo da uđem, a više ne želim. Držala se stava koji je bio
široko rasprostranjen da deca do osme ili devete godine ne-
maju šta da traže u takozvanoj biblioteci za odrasle, ali da
ih sa osam ili devet godina treba upoznati s tim takozva-
nim knjigama odraslih, i htela je da se drži ovih preporuka.
Ali mene sada biblioteka nije više zanimala. To je, uostalom,
jedna toliko stara biblioteka, mislio sam, uzeću nove knjige
jednom kad odem iz Altenzama, zašto sada da se gnjavim
s tim starim knjigama, one bi me sigurno zanimale, rekao
je Rojthamer, ali nisam dopustio da budem prisiljen. Novih
knjiga nije bilo u Altenzamu, samo onih koje su stare bar
četrdeset ili pedeset godina, i mnogo starijih, ne računaju-
ći očeve knjige o šumama, šumarstvu i lovu, s najnovijim
informacijama iz oblasti šuma i šumarstva i njihovom istra-
živanju, i o lovu. Pokušaj opisa moga oca: naše poverenje u
njega uvek je bilo potpuno, ali pod uticajem te žene, naše
majke, on se sve više udaljavao od nas, mogli smo da oseti-
mo kako smo se tokom godina i svega što se desilo tokom
tih godina, s dešavanjima u Altenzamu koje je uvek prouz-
rokovala isključivo njegova žena, naša majka, i koji nisu bili
ništa drugo nego patološki procesi proizašli iz urođene sldo-

215
nosti te žene koja je za Altenzam bila samo nesreća, kako
smo se, dakle, udaljavali od oca i obrnuto, kako se otac uda-
ljavao od nas. Ta žena je pogubno uticala i na mog oca, ali
on je ubrzo, nakon početnih pokušaja opiranja, sasvim po-
dlegao snazi njene volje i ona ga je nadvladala, sve u Alten-
zamu nadvladala je snaga volje te žene, naše majke, koja je
bila kći jednog mesara iz Eferdinga, sve u Altenzamu od-
jednom se razbolelo, obolelo, sve što ranije nikada nije bilo
bolesno, čak ni u doba prve žene moga oca, koju posetim s
vremena na vreme i koja nikada nije oprostila mom ocu,
nikada nije mogla da mu oprosti što joj je više ili manje rui-
nirao život, jer je u njoj video samo potencijalnu rodilju svoje
dece, ona je prestala da mu nešto znači odmah nakon što je
mrtvorođeni prvenac moga oca u potpunosti promenio nje-
no biće, što je navelo mog oca da skloni tu ženu iz Alten-
zama, pod uticajem naše majke koju je moj otac sasvim ot-
voreno, čak i pred njom samom, označio kao privremeno
rešenje, jer je verovao da mora sebi da nađe prvu najbolju
koja se ponudi, rekao je moj otac, rekao je Rojthamer, pod
uticajem te žene kao privremenog rešenja, žena kao priv-
remeno rešenje, rekao je Rojthamer, „žena kao privremeno
rešenje" je podvučeno, koja je odmah čim se pojavila po-
kušala da na Altenzam prenese svoju malograđanštinu i
grubost, i s druge strane bedu, svoju nevaspitanost i tupo-
glavost, u čemu je i uspela, moj otac je odmah u potpunosti
pao pod taj uticaj, koji se ubrzo na razoran, čak uništavajući
način odrazio na Altenzam i na sve što je povezano s Alten-
zamom, on je samo u početku uspevao da se odupre tom
uticaju, ali kasnije, nakon samo nekoliko godina zajedni-
čkog života s tom Eferdinđankom, oko svoje četrdesete, on
je odustao, predao se, najpre je uticaju te Eferdinđanke pre-
dao Altenzam, kao što je uvek govorio moj otac, rekao je

216
Rojthamer, a onda i samog sebe, verovatno je samo preko
noći postao odjednom ravnodušan prema svemu u Alten-
zamu, napravio sam presudnu grešku svog života, govorio
je otac samom sebi, rekao je Rojthamer, nikada nije trebalo
da se oženim tom Eferdinđankom, tu mesarsku kći mesar-
ske fizionomije, govorio je uvek moj otac, rekao je Rojtha-
mer, i s njenim mesarskim načinom života. Ali sada ionako
više nije važno, rekao je moj otac, rekao je Rojthamer. Pre
te takozvane greške, moj otac, koji se rodio i odrastao u Al-
tenzamu, nakon uobičajenih internatskih iskustava, a zatim
posle završetka, za njegove ciljeve neophodne srednje i više
škole u Pasauu i Salcburgu i Beču, vodio je na kraju život ili
egzistenciju kakvu su muškarci uvek vodili u Altenzamu, s
jedne strane predani svojim šumarskim i poljoprivrednim
poslovima, s druge strane skloni komforu, oni su svu mo-
guću ljubav jednog takvog, u suštini monotonog načina ži-
vota, posvetili pre svega lovu, shodno takvim aktivnostima
i sklonostima on je vodio jedan miran, čak na mahove iz-
vanredan život, sve do trenutka kada je uvideo da više ne
može dalje sam, nakon prerane smrti svojih roditelja, pa se
nakon smrti svojih roditelja, mojih babe i dede, u potpuno-
sti posvetio privredi u Altenzamu koja ga je ispunjavala, ali
ne i zadovoljavala, jer ma koliko da je takvo gazdinstvo po-
put Altenzama bilo jedno zaista sjajno privredno predu-
zeće, koje je u suštini uvek dobro funkcionisalo, bilo uvek
zdravo i nije zapadalo u probleme, mešovito preduzeće koje
su činili poljoprivreda i šumarstvo, uključujući, dakle, pre-
radu drveta, ciglane, šljunkare i cementare, ma koliko da je
jedno takvo zdravo gazdinstvo moglo da ispuni čoveka po-
put moga oca, koji je odrastao s jednim takvim gazdinst-
vom i odlično ga poznavao, ono, međutim, nije moglo da ga
zadovolji na duže staze. On, naravno, nije imao nijednu

217
drugu mogućnost zadovoljenja sem da odustane od svega,
ali nije bio takav čovek, tako da je već oko četrdesete počeo
da razmišlja da se spasi tako što bi uprostio sve to i odjed-
nom, isključivo iz hladne proračunatosti, odlučio je da obe-
zbedi sebi naslednike, nakon promašaja sa svojom prvom
ženom koja mu je verovatno bolje pristajala, odlučio je da
izrodi decu s drugom ženom koja je za njega bila potpuno
nemoguć izbor za čitav život, kao što se vrlo brzo ispostavi-
lo, ali koja mu je na svet donela željenu decu koju, među-
tim, u trenutku kada su ona iznenada bila tu, on jednostav-
no više nije želeo, kao što sada znam i kao što sam oduvek
potajno osećao, njemu su deca bila potrebna da bi već u
najranijem detinjstvu te dece mogao da smanji intenzitet
kojim je bio prinuđen da živi, s obzirom da je sada imao
decu koja su ga, osećao je, već nasledila, i to mnogo ranije
nego što im je to zaista bilo moguće. U tom popuštanju s
njegove strane, tokom tog perioda kada je počeo da odu-
staje i da se predaje još samo svojim sklonostima, dakle u
periodu posle svoje četrdesete godine, uticaj njegove druge
žene, naše majke, mogao je, naravno, veoma brzo da se širi,
jer iz njega nije više izlazila snaga, ali, kao što je rečeno,
njemu je bilo svejedno, „svejedno" je podvučeno, pogrešio
je i istovremeno se prepustio, od tada sam mogao da vidim
svog oca još samo kako ide u lov, sam ili s prijateljima, lov-
cima, veoma često i s mojom braćom, ali nikada sa mnom,
jer ja, kao što sam već rekao, nikada nisam shvatao smisao
lova, njega je još samo zanimala šuma kao šuma, ne kao
privredni faktor, divljač, ništa drugo, ta nezainteresovanost
za sve izuzev za lov, koji mu je sve do poslednjeg dana bio
jedina zanimacija, podrazumevala je i nas, njegovu decu.
Nakon što je spoznao svoju odbojnost prema Eferdinđanki,
koja je rasla iz dana u dan, kao što je uvek govorio, na kraju

218
je prihvatio prisustvo te žene kao nečeg neprihvatljivog,
nečeg što niti je mogao, niti je više hteo da prihvati, nečeg
što nije više moglo da se ukloni s puta, ali sa čim je mogao
da uspostavi vezu koja nije bila uslovljena ničim drugim
nego odbojnošću i mržnjom. On, naš otac, razlikovao se u
svakom pogledu od te žene, i bilo je sve očiglednije da se tu
radilo o sasvim slučajnom poznanstvu do kog je verovatno
došlo prilikom jedne od njegovih poseta prijatelju u Efer-
ding, zapravo iz čistog očaja, jer se izjalovilo sve što je oče-
kivao od svoje prve supruge, on je bez trunke mozga, kako
je rekao, upao u klopku te Eferdinđanke, koja mu je, čim ju
je prvi put ugledao, izgledala samo stara i neuredna, i koja
je onda i na Altenzamu bila takva, samo u još mnogo većoj
meri. Ali suditi o čitavom slučaju jednostrano i svaliti svu
krivicu samo na Eferdinđanku, takođe je nemoguće, „nemo-
guće“ je podvučeno. Naš otac je u stvari veoma često odse-
dao u Eferdingu, odakle je naša majka, u gostionici pored
koje je i mesara koju još uvek vodi brat naše majke, tako je
jednog dana opet odseo tamo i to je za Altenzam značilo
propast ili, bolje rečeno, propast onoga što je u Altenzamu
još moglo da se upropasti, jer je u to vreme Altenzam, u stva-
ri, već počeo da propada, zato što je moj otac u sebi već odu-
stao od svega, sve što je još morao da uradi bilo je da spro-
vede odluku koju je doneo, naime da izrodi decu, svejedno
s kojom ženom, kao što je sam rekao, ali mu, u suštini, oda-
vno već ni do čega više nije stalo. I od trenutka kad je po-
pustio i konačno se predao, i Altenzam je, ono što je od
njega ostalo, popustio i u suštini bio predat. Pojavljivanje
naše majke u Altenzamu bilo je samo još spolja vidljivi znak
tog popuštanja i predaje, u tom procesu popuštanja i pre-
daje koji je već odavno počeo bili smo rođeni mi, i samom
tom činjenicom već unapred uskraćeni. Uključeni u taj pro-

219
ces popuštanja i predaje, mi smo, naravno, osećali taj pro-
ces popuštanja i predaje od samog početka našeg postoja-
nja i onda nastavili da postojimo neprestano pod njegovim
uticajem, nismo više mogli da se oslobodimo toga, bili smo
uvučeni u tu tendenciju popuštanja i predaje moga oca. U
vreme kada smo mi došli na svet, naš otac se već okrenuo
od Altenzama, okrenuo mu je leđa, sve što smo osećali bilo
je samo još to stanje koje se pojačavalo iz dana u dan, taj
proces raspadanja koji je s jedne strane ubrzao moj otac
nakon što se već okrenuo od Altenzama, s druge strane, iz
svih lako razumljivih razloga porekla, malograđanski milje,
malograđanština uopšte i skroz-naskroz Eferding i tako da-
lje, naša majka koja ga je ubrzavala na zaista odvratan način.
Podrazumeva se da će sin, bilo koji koji sin, kad se nađe u
nevolji otići svom ocu i pitati ga za savet, ali ja nikada nisam
išao svom ocu, čak ni u najvećoj nevolji, i nikada nisam svom
ocu postavio neko važno pitanje, zato što sam znao da on
neće odgovoriti ni na jedno moje pitanje, zato što se on
okrenuo od nas još pre nego što smo se rodili, nikada nisam
išao ni svojoj majci, jer sam se majke plašio. Sa ocem nisam
mogao da ostvarim kontakt, iako sam čitav život želeo taj
kontakt, zato što moj otac nikada nije bio zainteresovan za
mene, kao ni za moju braću i sestru, a majke sam se plašio,
nje smo se plašili, ali ja sam se nje plašio više nego što su je
se plašili moja braća i sestra, zato što me je majka mrzela
više nego moju braću i sestru, s druge strane, imao sam ne-
što bolji odnos sa svojim ocem nego moja braća i sestra, koji
su bili privrženiji mojoj majci nego mom ocu kao roditelju.
Jedino je moju sestru otac voleo kao nikog drugog, i to je
bilo očigledno uvek i u svakoj prilici, posle njegove smrti
ona je bila najbespomoćnije stvorenje na svetu. Osim toga,
ona, moja sestra, bila je, kao i ja, ali možda još uverljivije,

220
prava slika svoga oca, bila mu je sličnija više nego što sam
mu ja bio sličan, ne svojoj majci, baš ništa u meni, na meni
nije bilo od te Eferdinđanke, sve ili skoro sve od oca, i sve
to u još većoj meri kod moje sestre, dok su oba moja brata
imala sve od Eferdinđanke, oni su potpuno nasledili biće
Eferdinđanke, iako se to ispoljavalo sasvim drugačije nego
na samoj Eferdinđanki, mojoj majci. To je ujedno i bio raz-
log što sa svojom braćom nikada nisam mogao da ostvarim
bliži odnos, jer sam u njima uvek video Eferding, sve što je
povezano s Eferdingom i Eferdinđankom i njenim porek-
lom, i obrnuto, moja braća su u meni i u mojoj (i njihovoj)
sestri uvek videli sve što je povezano s mojim, s našim ocem,
a u mojoj sestri videli su to u još većoj meri, ali mene su
mrzeli, moja sestra im je uvek bila samo čudna, sumnjičili
su je za trajnu poremećenost, koja nije bila ništa drugo ne-
go očevo biće u njoj, Altenzam, jer nisu mogli otvoreno da
mrze nju, devojku, kao što su mrzeli mene, oni u suštini nisu
mrzeli ništa drugo nego Altenzam, nesvesno, kao i naša maj-
ka, koja je uvek sve mrzela nesvesno, kao što je, uostalom,
sve u njoj i na njoj uvek delovalo nesvesno, mada krajnje
proračunato, jer takvi ljudi poput moje majke jednostavno
nisu ljudi s razumom, već ljudi s instinktom, a njihova ose-
ćanja nisu u zapravo ništa drugo nego krivotvorine, sveje-
dno u kom pravcu da su usmerena, nesvesno krivotvorenje
prirode u nešto neprirodno kakvi su i sami, nesvesni. U stva-
rnosti je, međutim, bilo tako da se moja majka u početku
uvek trudila oko mene, ali ubrzo je morala da shvati da sam
ja, da je sve u meni, okrenuto protiv nje, zbog čega je i po-
kušala da me privuče sebi, po svaku cenu i svim sredstvima,
ali kad je videla, kad je nvidela da je sve što je pokušala kako
bi ostvarila svoj cilj da me pridobije, što je po prirodi jed-
nostavno bilo nemoguće, da je sve to uzalud, da je sve samo

221
besmisleni trud, dala je maha svom preziru i svojoj mržnji.
Ja nisam mogao da idem protiv svoje prirode i da se izgu-
bim u njenoj, kao što je ona to, verovatno, očekivala. Od sa-
mog početka jasno je kakva su deca koja se upravo rode i
kuda teže, jer uvek je to samo težnja za povratkom, u mom
slučaju ja sam jednostavno bio slika i prilika svog oca i bila
bi prava ludost ne želeti da to vidiš i pokušavati da to pro-
meniš. Slično je bilo i s mojom sestrom, samo što majka,
naravno, njoj nije dozvolila da sve to oseti na tako surov
način, ne tom biću koje je još u detinjstvu bilo tako oset-
ljivo. O nju se, iako joj je to dete uvek bilo strano, naša majka
nikada nije ogrešila, jednostavno se nije usuđivala, jer bi,
inače, na nezamisliv način imala posla s mojim ocem. Tako
su naši roditelji na svet doneli decu i time sasvim svesno, jer
znam koji su bili njihovi motivi, motivi da se obezbede za-
konski naslednici s jedne strane, kad je u pitanju moj otac,
motivi da se učvrsti jedan trajni odnos, što je za nju, našu
majku, u stvari, značilo da u svoj posed dobije Altenzam, s
druge strane, počinili zločin, onaj najveći zločin nad priro-
dom, da izrode i proizvedu decu samo iz proračuna, ,,iz
proračuna" je podvučeno, koja su s jedne strane ostala na
strani oca, s druge strane na strani majke, braća na majčinoj
strani, na takozvanoj eferdinškoj strani, kako sam je zvao,
rekao je Rojthamer, ja i moja sestra na očevoj strani, na ta-
kozvanoj altenzamškoj strani, rekao je Rojthamer. Tako su
roditelji već od samog početka morali da se staraju za dve
smrtonosne polovine na koje je Altenzam prepolovljen. Moj
otac je čitavog života bio svestan svih tih pojava i odnosa,
a razlog zbog kojeg sam kasnije i njega izgubio iz vida i svog
uma, takođe, čak mi je na duže vreme potpuno nestao iz
sećanja, bila je okolnost da je on, i odjednom mi je ta slika
sasvim jasno ponovo pred očima, od trenutka u kome smo

222
mi došli, u suštini, samo otišao od nas, okrenuo nam je leđa
i ostavio nas same, i zapravo vidim svog oca u njegovom si-
vom odelu od lodena kako ulazi u šumu da lovi ili napro-
sto s namerom da pobegne, uvek odlazeći od nas, i uvek
odlazeći od nas s ciljem da pobegne, u suštini, ni od čega
drugog nego od griže savesti, u sumornom stanju jer je sta-
vio tačku i digao ruke od života. Godinama sam se trudio
da se približim svom ocu, ali on bi me uvek odgurnuo od
sebe, nikakvih odgovora, ništa sem udaljavanje od mene, nije
me primećivao. Tolike godine i čak decenije tog neprekid-
nog stanja odbačenosti i zanemarivanja dovedu onda do
toga da jednog trenutka izbacimo takvog čoveka iz naših
misli, bez obzira na to šta smo u tom trenutku možda još
osećali prema njemu, ne mislimo više na njega i on kao da
nikada nije ni postojao, tek ponekad pojavi se u našim mis-
lima, ali mi onda odmah počnemo da mislimo na nešto
drugo. Do svoje četrdesete godine moj otac je sigurno bio
prilično srećan čovek, od svoje četrdesete, međutim, sigur-
no sasvim suprotno, rekao je Rojthamer. Pokušaj opisa Al-
tenzama i svega što je povezano s Altenzamom, s posebnim
osvrtom na kupu: u večernjim satima, utorkom i petkom,
tokom takozvanih slobodnih popodneva biti u stanju pot-
pune usredsređenosti na spis o Altenzamu, moja soba, na-
kon što mi se godinama činila neprikladnom, potpuno ne-
prikladnom za tu svrhu, iznenada je idealno radno mesto,
pogled na kameni zid Instituta za fiziku koji je u poslednje
vreme neprekidno mokar, u svakom slučaju pogled pogo-
dan za moj naum, stanje kakvo uvek vlada u Helerovoj man-
sardi i koje je uvek bilo idealno za moje potrebe, jedino u
Helerovoj mansardi bilo mi je moguće da konstruišem kupu,
baš kao što mi se sada, ovde, u mojoj sobi u Kembridžu,
sobi bez stvarnog pogleda, pogled samo na vlažni, mokri

223
zid Instituta, pruža mogućnost da razmišljam o svom radu
na kupi sada kad je kupa završena, sada kad sam se vratio
ovde i pre nego što se ponovo sasvim predam svom nauč-
nom radu, pre nego što to zaokupi svu moju pažnju, mo-
gućnost da nakon svog povratka posvetim malo vremena
tom radu koji je jedan pisarski posao, „pisarski posao" je
podvučeno, u povučenosti, ,,u povučenosti" je podvučeno,
da razjasnim sve što se dogodilo u ovih poslednjih šest go-
dina, jer mi je šest godina bilo potrebno da konstruišem i
izgradim kupu, s jedne strane, u odnosu na mene, moje po-
reklo, u odnosu na Altenzam, relativno kratko vreme, u su-
štini, međutim, suviše dugo vreme koje me je veoma često
i uvek iznova dovodilo do ivice ludila. Ideja i realizacija
ideje, ostvarenje realizacije ideje kupe kao započinjanje i
realizacija i ostvarenje cilja koji me je potpuno zaokupio
poslednjih godina, problem da svoj naum, koji su uvek sma-
trali suludim i potpuno bezizglednim, učinim jasno razum-
ljivim, ne samo sebi, nego i svim ostalima koji su uključeni
u ostvarenje i završetak kupe. Uzimajući u obzir činjenicu
da sam, s jedne strane, bio vezan za Englesku, za Kembridž,
s druge strane sam u isto vreme svu svoju energiju usme-
rio ka svom naumu da sagradim kupu u Kobernauservaldu,
dakle mesto radnje je mesto gradnje kupe, problem da u
pra-vom trenutku budem uvek tu, u Kembridžu ili u Kober-
nauservaldu, ne zapostavljajući jedno zbog drugog, mini-
mum odgovornosti. Trebalo je, u stvari, godinama da budem
u Kembridžu da ne bih zanemario Kembridž, istovremeno
da boravim u Kobernauservaldu, što znači u mansardi He-
lerove kuće, da zapravo ne bih zanemario izgradnju kupe,
a sada kad je kupa završena i kad nisam izgubio Kembridž,
vidim da mi je bilo moguće da sakupim neophodnu snagu
da izgradim kupu ne zanemarujući Kembridž, dakle ni svoj

224
nastavnički posao, kao ni svoja proučavanja, jer mi je bilo
moguće da obavljam jedno podstican drugim, da ne zane-
marim Kembridž zbog svog rada na kupi, da ne zanemarim
kupu zbog svog rada u Kembridžu, i uvek krajnje usreds-
ređen na dotični predmet. Sigurnost koju sam stekao me-
njajući mesto boravka, čas izvesno vreme u Kembridžu, čas
u Helerovoj mansardi, u Engleskoj s jedne strane, u Austriji
s druge, otići iz jednog mesta u drugo uvek u pravom tre-
nutku, a da nisam ni bio svestan te činjenice, isključiti svest
i uraditi uvek pravu stvar kao oblik duhovnog dara, pro-
meniti mesto, dakle ostaviti Kembridž i otići u Kobernau-
servald i obrnuto, ali bez bilo kakvog prelaza u mislima, jer
koliko sam samo često u mislima bio u Kembridžu, dok sam
u stvarnosti bio u Kobernauservaldu, i koliko puta obrnuto,
u Kobernauservaldu (u mislima), a u stvarnosti u Kembri-
džu. S vremena na vreme govorio sam sebi, iako sam bio u
Kembridžu, da sam sada u Kobernauservaldu jer je to neop-
hodno, i obrnuto, da sam sada u Kembridžu jer je to neop-
hodno, iako sam u stvarnosti bio u Kobernauservaldu. Uvek
sam u mislima odmah mogao da pređem iz jednog mesta
u drugo, još kao dete mogao sam odmah da se prebacim s
jedne stvari na drugu. I sama činjenica da mogu da budem
najproduktivniji upravo u Kembridžu za Kobernauservald,
da mogu da budem najproduktivniji u Kobernauservaldu
za Kembridž, činjenica da je intenzitet za jedno veći kada
sam u drugom i obrnuto, i mogućnost da se prepustim toj
mogućnosti, jer sam imao kontrolu nad time još od najra-
nijeg detinjstva, rekao je Rojthamer. Graditi kupu bez činje-
nice da u Kembridžu podučavam i proučavam i da prou-
čavam dok podučavam, da podučavajući proučavam i obr-
nuto, da u Kembridžu mogu u potpunosti da pojačam svoj
učinak bez činjenice da gradim kupu, bilo je nezamislivo.

225
Mi veoma često, brzo i s najvećom sigurnošću, napredu-
jemo u nekom (krajnje napornom) poslu ili preokupaciji ili
strasti, i tako dalje, rekao je Rojthamer, jer smo istovre-
meno započeli ili obavljamo ili planiramo još jedan takav
posao ili preokupaciju ili strast i više ih ne ispuštamo, rekao
je Rojthamer. Posao ili preokupacija ili strast koji nas često
dovode do ivice očaja, često samo zato što postoji jedno
drugo takvo naprezanje. Jedino meni je mogla da padne na
pamet takva ideja, govorili su svi, ideja da sagradim jednu
takvu kupu, da je, dakle, projektujem i zaista sagradim, i
bili su u pravu. Neophodnost da se shvate uzroci koji su
doveli do ove ideje, jer je verovatno sve uzrok ove ideje.
Uzrok ideje i ostvarenje ideje kao posledica tog izvornog
uzroka, rekao je Rojthamer, kao doslednost, kao što reali-
zovanje ideje vodi do ostvarenja ideje, i tako dalje. Nešto
najlepše, naše vrhunsko zadovoljstvo, „vrhunsko zadovoljst-
vo“ je podvučeno, je kada gradimo. Svako ima želju da gra-
di, ali nema svako mogućnost da gradi, i svako ko gradi
oseća to zadovoljstvo. A naročito kada gradimo nešto što
još niko nikada nije izgradio. Vrhunsko zadovoljstvo, ,,vr-
hunsko zađovoljstvo" je podvučeno, kada završimo umet-
ničko delo koje smo sami osmislili i sami ga izgradili. Mi
možemo da završimo neko filozofsko delo, možemo da za-
vršimo neko književno delo, neka je ono najznamenitije i
najznačajnije delo takve vrste, ali nikada ne možemo da
osetimo to vrhunsko zadovoljstvo, to vrhunsko zadovoljs-
tvo koje osetimo kada nam pođe za rukom da sagradimo
građevinu koja je pritom građevina kakvu niko pre nas nije
podigao. Na taj način smo postigli sve što jedan čovek mo-
že da postigne. Čak i ako je završavanje takve građevine oči-
gledno imalo previsoku cenu i zapravo nas uništilo. Cena za
takvu građevinu kao umetničko delo, koje je naše vlastito i

226
jedino takve vrste u svetu, ne može biti manja od svega,
,,svega“ je podvučeno. U početku se plašimo čak i da se pri-
bližimo takvoj ideji, koja vremenom potpuno ovlada nama
i koja će konačno morati sasvim da nas zdrobi, pomislimo,
rekao je Rojthamer, i dok s jedne strane ustajemo protiv
sebe u ime ideje, mi se, s druge strane, suprotstavljamo ideji
braneći sebe od nas samih, a na kraju se ispostavi da smo
ustali protiv sebe i za tu ideju. Ideja od nas traži da je ostva-
rimo, ona zahteva realizaciju i nikad ne prestaje da zahteva
da je ostvarimo. Mi uvek želimo da odustanemo, ali na kra-
ju ipak ne odustajemo, jer se naša priroda protivi takvom
odustajanju, i mi, u stvari, počinjemo da ostvarujemo tu
ideju. Odjednom naša glava, čitavo naše biće, nije ništa dru-
go nego ta ideja. Sada sve ono zbog čega smo patili ide u
našu korist, naše poreklo i sve što je povezano s našim po-
reklom, u mom slučaju sve što je povezano s Altenzamom,
apsolutno sve, a pre svega i u prvom redu istorija našeg po-
rekla, čak i ako ta istorija našeg porekla nije ništa drugo
nego mučeništvo. Sve nam je od koristi, čak ono najužas-
nije postaje najkorisnije. Imamo priliku da ostvarimo svoju
ideju zato što su nas muke našeg porekla i muke naše sa-
dašnjosti, jer nam je i sadašnjost mučenje, kao što nam je
istorija mučenje i ništa drugo, jer su nas te muke istorije i
muke porekla, ako su dovoljno velike i najveće moguće,
učinile sposobnim da ostvarimo svoju ideju u visokom, čak
najvišem stepenu. Sto je veća ideja i, dakle, što je viši cilj
postavljen tom idejom, to su neophodnije veće muke isto-
rije i porekla. Odjednom sam postao svestan ogromnog ka-
pitala svoje ideje koji se zasnivao na kapitalu mučeništva
mog porekla i moje istorije, i uopšte istorije povezane sa
mnom na bilo koji način, i mogao sam čiste pameti da pri-
menim sva ta sredstva koja su mi odjednom stajala na ras-

227
polaganju. Jer šta je drugo Altenzam bio za mene nego pro-
šlost kao mučeništvo, poreklo kao mučeništvo, sadašnjost
kao mučeništvo, ne računajući ono malo svetlih trenutaka,
sasvim posebni prirodni odnosi kakvi su ovde, na primer
odnosi stena, životinje, biljke i tako dalje, kao jedina mo-
gućnost za povlačenje i tako dalje, rekao je Rojthamer. Isto-
rija čoveka, istorija prirode i istorija umetnosti kao
mučeništvo, kao mogućnost da postignem svoj cilj, rekao je
Rojthamer. U krajnjoj tački, odnosi kakvi su uvek ovde vla-
dali. Fundament Altenzam, ,,fundament“ je podvučeno, na
kome sam mogao da ostvarim svoju ideju, da završim kupu,
dakle Altenzam i sve što je povezano s Altenzamom bilo je
preko potrebno, jer nešto uvek proističe iz svega ostalog,
rekao je Rojthamer. Kupa, onakva kakva je, ne može da se
zamisli bez Altenzama, baš kao što ni sve ostalo ne može da
se zamisli bez svega ostalog i tako dalje, rekao je Rojtha-
mer. Jeziva ideja, rekao je Rojthamer, što jezivija, to bliža
ostvarenju. Tako je na kraju sve ono što sam posmatrao u
svom detinjstvu i u svojoj mladosti u Altenzamu bilo ne-
ophodno za ostvarenje i završetak kupe, sve na (i u) kupi,
sve ostalo i tako dalje, rekao je Rojthamer. Proučavao sam
Altenzam i proučavao sam svoju sestru i pokušavao sam
da proniknem u Altenzam i u svoju sestru ne odustajući od
tih pokušaja sve dok više nije moglo dalje, uspeo sam da
gradim kupu i da je realizujem i da je završim. Zato što sam
se upustio u jezivost nauma da sagradim kupu, u čudoviš-
nost, „čudovišnost" je podvučeno, svog života, rekao je Rojt-
hamer. Kao da sam pre toga živeo i postojao, tokom svih tih
godina razvoja koje nisu bile ništa drugo nego razvoj us-
meren prema kupi, u pravcu te čudovišnosti. Svako mora
da se lati čudovišnosti, a svako u svom životu ima neku ta-
kvu čudovišnost, i da je ostvari i završi, ili da pak dopusti

228
da ga ta čudovišnost uništi i pre nego što je prodro u nju.
Tako ljudi, uvek u određenom trenutku u svom životu, i to
uvek u presudnom trenutku u svom životu počnu da se ko-
lebaju da li uopšte da priđu čudovišnosti u svom životu ili
dopuste da ih ona uništi pre nego što joj priđu. Većina ljudi
će radije pustiti da ih ta čudovišnost uništi nego da joj
priđu, jer njihova priroda nije takva da može da se upusti
u njihovu čudovišnost i da je ostvari i ispuni, njihova pri-
roda je više sklona tome da bude uništena od jedne takve
čudovišnosti i pre nego što pokušaju da joj priđu. Većinu
ljudi može da uništi i tek rođena ideja, rekao je Rojthamer.
I jednoj takvoj čudovišnosti kao umetničkom delu, kao ži-
votnom umetničkom delu, svejedno o kakvoj čudovišnosti
je reč, a svaki čovek ima mogućnost za jednu takvu, jer je
njegova priroda sama po sebi takva mogućnost, moramo
da priđemo, da je ostvarimo i završimo jedino čitavim svo-
jim bićem. A kad priđemo jednoj takvoj čudovišnosti, mi u
nju ulazimo nikako drugačije nego samo kao bespomoćni,
u suštini sami sa sobom u sebi samima, s našom idejom kao
čudovišnošću po sebi, i sve je protiv nas. Mi uvek iznova,
zato što mislimo da ne možemo drugačije, hoćemo da odu-
stanemo, jer ne znamo da smo po prirodi u potpunosti spo-
sobni za jednu takvu čudovišnost, što uvidimo tek kada tu
čudovišnost ostvarimo kao ideju i završimo je, kao što ni
sam nisam znao da li sam sposoban da izgradim kupu pre
nego što je kupa bila završena. Ali, kada stignemo do cilja,
mi ništa više ne znamo o putu do našeg cilja i nikako ne
možemo da poverujemo, do kraja života, naša sumnja je sve
veća, mi ne možemo da verujemo da smo postigli svoj cilj,
da smo ostvarili i završili našu ideju, kao što je, na primer,
kupa, rekao je Rojthamer. Na kraju, kad smo postigli naš cilj,
svejedno kakav cilj, čak i ako je taj cilj takozvano građe-

229
vinsko umetničko delo, mi se veoma iznenadimo. Pokušaj
opisa Helera, Helerovih i Helerove mansarde: pre nego što
sam se upustio u proučavanje statike posetio sam Helera
da bih ga posmatrao, prvo da bih posmatrao Helera, a onda
i da bih proučavao njegovu kuću koju je sagradio iz svoje
glave i svojim rukama, proučavanje jedne stvari uvek pret-
postavlja proučavanje druge iz koje je potekla prva. Heler
me je drage volje primio u svoju kuću i u svoju porodicu,
neće biti dovoljno, pomislio sam, da samo nakratko, kao
obično, posetim Helerovu kuću, da bih mogao slobodno da
posmatram njegovu ličnost i njegovu građevinu i njegovu
porodicu, potrebno je da živim u njegovoj kući i zajedno
sa svima njima, koliko god to bude potrebno, koliko god
bude potrebno, da egzistiram onako kao što sam i mislio da
ću morati da egzistiram tamo da bih mogao da se upustim
u ostvarivanje svoje ideje o izgradnji kupe. Jer ideja da se iz-
gradi kupa, ni sam Heler nije mogao da zamisli ništa u ob-
liku kupe, ideju da se izgradi kupa u središtu Kobernauser-
valda on je morao smatrati ludom idejom, to sam mogao
da primetim na njemu, jer ideja da se izgradi kupa može da
bude ostvarena tek kada mi bude jasna Helerova kuća,
rekao sam Heleru, pa je neophodno da koristim Helerovu
mansardu kao svoje uporište, jer mi se Helerova mansarda
oduvek, još kad sam je prvi put video, činila idealnim me-
stom za moja razmišljanja. Posmatranje i istraživanje He-
lerove kuće, Helerove kuće i istovremeno Helerove ličnosti,
prvo je što sam morao da uradim pre nego što počnem s
ostvarivanjem svog plana, podizanjem kupe. Pokušao sam
da Heleru pojasnim svoje namere i on me je odmah razu-
meo. A onda je Heler obavestio svoju porodicu o razlozima
i svrsi mog boravka u njegovoj kući, i deci je takođe rekao
s kojom svrhom ću sada živeti i egzistirati nekoliko nedelja

230
s njima u kući, prepušten sebi, neprekidno usredsređen na
svoju ideju. Da ću uspeti u potpunosti da istražim Helero-
vu kuću, prvo da je razumem, i onda je temeljno istražim
kako bih mogao da počem s planiranjem vlastite ideje. U
tu svrhu nije mi bilo potrebno ništa sem posmatračkog da-
ra i pravilne primene mog posmatračkog dara na predmet
posmatranja, odnosno na Helerovu kuću. Tako da sa sobom
nisam poneo ništa sem onog najnužnijeg i volje da razu-
mem i istražim Helerovu kuću, da razumem i istražim He-
lerovu kuću, a istovremeno i samog Helera i njegov mental-
ni sklop i njegovu porodicu, i mansardu u koju sam ušao
rano izjutra jednog aprilskog dana, jer sam tog dana vrlo
brzo došao ovamo iz Altenzama da me niko ne bi video da
odlazim, želeo sam da odem iz Altenzama neprimetno,
neopaženo, u čemu sam i uspeo; kada želimo da uradimo
nešto neobično i nešto izuzetno, kao što je, recimo, moja
ideja da izgradim kupu, rekao je Rojthamer, onda moramo
da delujemo u potpunoj tajnosti, i da ostanemo neotkri-
veni u svim našim postupcima ako je to moguće. I tako
sam, nakon što sam predveče iz Engleske stigao u Alten-
zam, još iste večeri otišao dole do Helerove kuće da sa He-
lerom porazgovaram da li bi bilo moguće da se već sledećeg
jutra preselim u njegovu kuću idući ka svom cilju, Heler je
odmah razumeo, u trpezariji u prizemlju, tamo gde su jeli,
tu je prostoriju Heler takođe konstruisao i opremio baš u
svrhu zajedničkih obroka s celom porodicom, i ona je u
svim detaljima bila idealna za tu svrhu, kao što su bile ide-
alne i sve ostale prostorije u Helerovoj kući, i pitao sam se
gde je stekao to umeće gradnje koje je moglo da se vidi u
svakom detalju njegove kuće, u najmanju ruku bar da se
prepozna, u najmanju ruku bar da se oseti, dakle u trpeza-
riju, gde su svi zajedno bili za večerom, ušao sam gotovo u

231
istom trenutku kad sam pokucao na vrata iznenađen ću-
tanjem u trpezariji, budući da su svi Helerovi bili tamo, i
iznenađen što nisu progovorili ni reč tokom čitavog jela,
Heler mi je samo pokazao da sednem s njima, Helerova
žena je odmah ustala i donela mi iz kuhinje da jedem, nešto
drugačije od onog što su oni jeli, više se i ne sećam šta su
oni jeli, niti šta su meni dali za jelo, sećam se samo da je to
bilo nešto drugo, ali bez reči sve vreme, hteo sam deci da
kažem nešto, ali deca su me i samim svojim ćutanjem one-
mogućila da im kažem bilo šta, kao i sam Heler i Helerova
žena, tako da ni u jednom trenutku tokom večere nisam
bio u prilici da objasnim svrhu svog dolaska, oni me ništa
nisu pitali, a ja nisam osećao da moram da pričam, s druge
strane tek što sam stigao iz Altenzama nakon rasprave s
majkom, baš te večeri, koja se završila žučnom raspravom
svih protiv svih u Altenzamu, samo što sam stigao izbila je
svađa zbog upravo završenog krečenja fasade pomoćne
zgrade u drugu boju, što je, po mom mišljenju, bilo sasvim
nepotrebno i što sam primetio čim sam stigao u Altenzam,
mene je to navelo da pitam zašto je pomoćna zgrada koja
je, koliko se sećam, spolja bila u zaista dobrom stanju, iz-
nenada i bez ikakvog razloga morala opet da se kreči u
novu boju, da li je to bila ideja moje majke, i pomislio sam,
takva luda ideja, karakteristična za moju majku, ta luda i
besmislena i zaista bespotrebna ideja može da bude samo
majčina, ali nisam to rekao, moja majka je, međutim, na-
ravno čula, jer uvek vreba iz zasede, ono što uopšte nisam
rekao, kao što uostalom uvek čuje sve što nije rečeno, ali
što se misli protiv nje, a ja sam uvek mislio protiv nje, čitav
svoj život sam uvek mislio samo protiv svoje majke, iako te
misli gotovo nikada nisu bile izgovorene, ali ona bi ih uvek
čula, čak i kad nisu izgovorene, to je uvek dovodilo do sva-

232
đa u Altenzamu, tek što bih stigao već bi izbila svađa, kao
i tog popodneva, nisam čak stigao da odnesem ni putnu
torbu u svoju sobu, stajao sam još uvek dole u predvorju i
nisam mogao da se suzdržim, pa sam pitao majku čija je
ideja bila da se stavi nova boja na fasadu pomoćne zgrade,
rekao sam da nije bilo potrebe za promenom boje fasade
pomoćne zgrade, koja doduše jeste bila nešto starija boja,
ali ipak ne toliko stara, stari crvenkasti ton, verovao sam,
mnogo bolje je išao uz pomoćnu zgradu, odgovarao ukup-
nom karakteru pomoćne zgrade na istočnoj strani, prema
izlasku sunca, jer kad se odlučuje o boji jedne takve zgrade
važno je uzeti u obzir njen položaj, sada ne mogu da ose-
tim nikakvu radost kad pogledam pomoćnu zgradu, rekao
sam majci, dok sam ranije, kad je još imala onu staru crven-
kastu boju, uvek mogao da osetim radost gledajući po-
moćnu zgradu, pogotovo u večernjim satima, ali sada ne
osećam više nikakvu radost, to je mogla da bude samo nje-
na ideja, ideja moje majke, pomislio sam, da oboji pomoćnu
zgradu u tu jezivu zelenu boju i tako napravi samo ogro-
mne nepotrebne troškove, za to krečenje sam u mislima
optuživao majku, ali je ona svojim sluhom izoštrenim za
sve što sam mislio, čula i ono što sam samo pomislio kao da
sam to već izgovorio, iako nikada ne bih rekao naglas ono
što sam mislio, jer sam potpuno bio svestan posledica, niti
sam mislio da se posvađam s majkom čim stignem u Al-
tenzam, jer u Altenzam, ipak, nisam dolazio tako često da
bih mogao sebi da dozvolim svađu s majkom, uvek sam do-
lazeći u Altenzam, približavajući se Altenzamu, sa sve ve-
ćom rešenošću mislio samo da ne dođe do neke svađe s
majkom, da ću učiniti sve što je u mojoj moći da bih sprečio
svađu s majkom, ali tek što bih stigao u Altenzam već bi iz-
bila svađa s majkom, obično ne bih stigao čak ni da seđ-

233
nem a već bih se našao duboko u nekoj raspravi s mojom
majkom, i prebacivanja, najčešće odmah veoma glasna, da
privuku pažnju ostatka porodice, nije više bilo moguće zau-
staviti, i sva međusobna odvratnost i sva međusobna mr-
žnja, samo za trenutak ili za samo nekoliko trenutaka za-
držane, opet su izbijale na videlo i pomračile bi scenu. Ničeg
se u životu nisam toliko plašio koliko tih svađa s majkom,
ali su te svađe uvek izbijale, i to uvek u prvih nekoliko tre-
nutaka našeg susreta i više nisu mogle da se spreče. Tog po-
podneva planirao sam da se odmorim u Altenzamu, da se
nakon toliko napornih meseci, nakon tih dugih i punih šest
meseci koji se u toj užasnoj engleskoj klimi čine još duži i
još naporniji i time još užasniji, opustim u Altenzamu, ovog
puta nešto duže, kao što sam planirao, jedno duže vreme u
Altenzamu, koji je bio pogodan za opuštanje više nego bilo
koje drugo mesto, ali mi još nikada nije bio stvarno na ras-
polaganju u te svrhe, zbog činjenice da sam odmah po do-
lasku u Altenzam video novu boju na fasadi pomoćne zgra-
de i odmah video da je reč o poslu urađenom bez ikakvog
ukusa i bez imalo mozga, koji je, osim toga, kao što sam
odmah pretpostavio, koštao gomilu novca koji je, ipak, bio
i moj novac, ja sam se istog trena upustio u raspravu sa svo-
jom majkom, odmah smo jedno drugom počeli da sipamo
u lice sve moguće optužbe govoreći istovremeno iznova i
iznova, sad ja njoj, onda opet ona meni: smiri se, hajde
smiri se, neprestano smo se dobacivali tim potpuno per-
verznim smiri se, hajde smiri se, čime smo, verovatno, samo
još dublje tonuli u raspravu, sve dok se konačno, kao i uvek,
u toj raspravi na kraju nismo potpuno iscrpeli, iz tih ra-
sprava izlazili smo uvek u stanju totalne iscrpljenosti, drže-
ći se uspravno samo još teškom mukom i samo krajnjom
snagom volje, a onda bi me majka, na vrhuncu iscrpljeno-

234
sti od te rasprave, pozvala da s njom, zbog udobnosti, nešto
pojedem i popijem šolju čaja u kuhinji u kojoj toga dana
nije bilo nikoga, jer je kuvarica utorkom slobodna, da po-
jedem nešto što je sama spremila za nas dvoje, takoreći u
znak moje dobrodošlice, i ja sam krenuo za majkom u ku-
hinju i ćutke popio šolju čaja s njom, ništa naravno nisam
jeo, jer jednostavno nisam više imao snage. I onda, dok se-
dimo tako u kuhinji nakon naše svađe, rekao je Rojthamer,
u suštini je uvek bilo isto, ja doputujem, onda se rasprav-
ljamo, zatim idemo da popijemo čaj, sedimo tu ćuteći, pot-
puno iscrpljeni, jednostavno više nismo u stanju da mrzimo
jedno drugo, jednostavno puštamo, sedeći jedno naspram
drugog, da se sve odvija onako kako dolazi, kako jeste, ništa
ne može da se promeni, onda odjednom ona traži da joj
opišem svoje putovanja, kako je protekao put, da li je vreme
u Londonu lepo ili ružno, šta sam radio u međuvremenu,
prijatelji, kolege, sve ove tačke došle bi na red, ali i sam
način na koji je izgovarala reč Kembridž, način na koji je
izgovarala London, morao je odmah ponovo da izazove moj
bes prema njoj, kako je izgovarala Dover, način na koji je iz-
govarala Brisel, Keln, a onda bi me ispitivala uz uvek iste
fraze, neprekidno me posmatrajući, svaki put kada bih
došao kući iz Engleske, ništa nije htela da izostavi, ništa nije
smelo da joj promakne, ali ja sam ostajao zatvoren, ćutljiv
kao i uvek. Iz mene nije mogla da iščupa ni reč. Pokušao
sam da pojedem parče hleba i gušio sam se dok me je pos-
matrala, vladala nada mnom, kao što je mislila. Kao i uvek,
moja braća i moja sestra su u svojim sobama i čekaju, mis-
lio sam, u svojim sobama dok se naša obavezna svađa ne
okonča, dok se ne smirimo, kao što su mislili, i onda će doći
da se jave svom bratu koji se sklonio od svih njih odlaskom
u Englesku. Bez reči, ,,bez reči“ je podvučeno, ustao sam i

235
ostavio majku samu u kuhinji, i otišao iz Altenzama dole
na Aurah, u Helerovu kuću. Od svađe s majkom do ćutanja
kod Helerovih. Dok sam sedeo za stolom u Helerovoj trpe-
zariji i večerao s Helerovima nešto drugačije od onogšto su
oni jeli, „nešto drugačije od onog što su oni jeli“, je pod-
vučeno, još uvek pod utiskom svađe s majkom i, dakle, u
stanju iscrpljenosti, sada su me posmatrali Helerovi, nakon
što me je pre toga posmatrala moja majka, ali Helerovi su
me posmatrali drugačije nego moja majka, kako drugačije,
,,kako“ je podvučeno, ne bih mogao da kažem, ali bila je to
jedna sasvim drugačija vrsta posmatranja, zato što je to bio
potpuno drugačiji dar posmatranja, jer su Helerovi bili dru-
gačiji od onih u Altenzamu, mislio sam, ali ne i jednostav-
niji, takozvani jednostavni ljudi nisu jednostavni, ja sam, s
jedne strane, i dalje bio pod utiskom svađe s majkom zbog
novog krečenja fasade pomoćne zgrade, kao i pod utiskom
svog i majčinog ćutanja u kuhinji u Altenzamu, stanja ćuta-
nja između mene i moje majke sa svešću o svađi koja je i
ovog puta ponovo izbila i koje smo se oboje, ja, kao i moja
majka, plašili uvek kad bih se najavio da dolazim u Alten-
zam, i koja bi onda svaki put izbila, jednom zbog novog
krečenja fasade pomoćne zgrade, jednom zbog neke kupo-
vine ili neke prodaje, ili neke spekulacije sa zemljištem oko
koje ja i moja majka nismo mogli da se usaglasimo, ili je
razlog naprosto bio otac koji se potpuno povukao u sebe i
postao neprimetan, a onda, s druge strane, pod utiskom
ćutanja u Helerovoj trpezariji na koje sam bio osuđen, isto
ono ćutanje za stolom kao i Helerovi sa kojima sam sedeo.
Čitavo vreme nijedna reč u trpezariji, za stolom Helerovih,
kad je večera bila gotova Helerovi su ustali, ustao je i sam
Heler, Helerova žena je sklonila sudove, ćuteći, svi su izašli
iz trpezarije, ćuteći, deca u kuhinju za majkom na pranje,

236
Heler je otišao u hodnik, ja sam pošao za njim i tek tada,
nakon što sam se zahvalio za večeru, mogao sam da mu iz-
ložim razlog zbog kojeg sam sada, ovako kasno, došao u
njegovu kuću, rekao sam mu da nameravam da se uselim u
njegovu kuću na neko vreme, zamolio sam ga da mi dozvoli
da boravim izvesno vreme gore u mansardi, ipak sam bio u
stanju, mada nisam više očekivao da ću biti, da objasnim
svoju želju koju sam Heleru jednostavno izdeklamovao,
koja je za Helera bila skroz-naskroz neočekivana, ukoliko
budem gledao, posmatrao, proučavao tvoju kuću, u isti
mah tebe i sve što je povezano s tobom i tvojom kućom,
rekao sam, najbolje ću se pripremiti za svoj plan da izgra-
dim kupu. Heler se složio s mojim predlogom, mogu da se
uselim u mansardu već sutra ujutro, mislio je, poneću samo
ono najnužnije, rekao sam, mogu da ostanem u mansardi
koliko god želim, sve dok budem smatrao da je potrebno,
njemu će biti zadovoljstvo što će moći neko vreme da se dru-
ži sa mnom, i sama ideja za mene predstavlja zadovoljstvo,
rekao je Rojthamer. U hodniku smo se zadržali vrlo kratko,
onda je Heler morao u radionicu, odnosno u preparaonicu,
i ja sam rastao od njega, osećao sam se veoma prijatno, jer
sam znao da je to samo nakratko, tako da više nisam straho-
vao da ću morati da ostanem u Altenzamu gde sam, u suš-
tini, želeo da se opustim i odmorim, izvesno duže vreme
kao što sam mislio, u tim, ,,tim“ je podvučeno, užasnim
okolnostima, dakle bespotrebno sam strahovao, i jednim
zaobilaznim putem, pored dobro poznatog žbuna leske koji
sam voleo još od detinjstva, vratio sam se u Altenzam i po-
vukao se u svoju sobu nakon što sam se nakratko video sa
svojom braćom, moja sestra je bila u gradu kod prijateljice.
Posle neprospavane noći, jedne od onih kakve sam u pos-
lednje vreme često imao u Engleskoj, već sam u cik zore,

237
mislim da je bilo pet izjutra, doba kad je Heler već na no-
gama i zaposlen u svojoj radionici, otišao u Helerovu kuću
da je još od ranog jutra posmatram i proučavam poput
naučnika, bio sam spreman da posmatram, proučavam i
istražujem Helerovu kuću, i već sam od prvog trenutka
osećao najveće zadovoljstvo u tome. Pre svega, odmah sam
mogao da pravim poređenja gledajući Helera i gledajući
njegovu kuću, proučavajući Helera i proučavajući njegovu
kuću, i ono što je bilo svojstveno Heleru bilo je svojstveno
i njegovoj kući, kakva je bila unutrašnjost kuće takva je bila
Helerova unutrašnjost, proučavajući, dakle, Helerovu kuću,
iznenada sam stekao uvid u Helera i obrnuto, proučavajući
Helera, stekao sam uvid u Helerovu kuću, jedno je bilo isto-
vremeno razjašnjenje za drugo. Mogao sam slobodno da
kažem, rekao je Rojthamer, Helerova unutrašnjost je un-
utrašnjost njegove kuće. Mogao sam da kažem da snaga (ili
slabost) Helerovog karaktera veoma jasno dolazi do izraža-
ja u (i na) njegovoj kući. I kao što se Helerova žena potčinja-
va Heleru, i kao što se deca potčinjavaju svom ocu ne pre-
dajući se nikada, čak ni na tren, mislio sam, oni se isto tako
ne predajući se potčinjavaju i Helerovoj kući. Helerova
kuća je u skladu sa Helerom, i on i svi ostali stanari Hele-
rove kuće ponašaju se u njoj, u njegovoj kući, u skladu s
tim. I otkud Heleru, pitao sam se, ideja za tu njegovu kuću,
jer sam potpuno svestan da sam ideju da sagradim kupu za
svoju sestru dobio od Helera i od njegove kuće u klisuri Au-
raha. Ali nikada do sada nisam ga pitao odakle mu ideja da
sagradi sebi kuću, on je, naravno, tu ideju morao da dobije
zahvaljujući nekoj kući koju je pre njega neko drugi sagra-
dio sebi (ili nekom drugom) i koja se, verovatno, nalazila
negde u blizini, jer Heler nikada nije odlazio suviše daleko.
Ali Heler možda uopšte ne zna odakle mu ideja da sagradi

238
sebi kuću i da je sagradi tako kao što ju je na kraju sagradio,
kuća koja je toliko bila u skladu s njim samim i toliko vid-
ljivo u skladu s njim samim, kakvu do sada još nikada nisam
video. Pitaću ga odakle mu ta ideja, pomislio sam, i pitao
sam Helera odakle mu ta ideja, jer bi to trebalo da znam
dok posmatram i proučavam i istražujem njegovu kuću, da
je neophodno da to znam. Ali Heler nije mogao da se seti
odakle mu ideja da izgradi svoju kuću. Verovatno ta kuća,
mislio sam, koja je Heleru dala ideju da izgradi svoju kuću
stoji negde u najbližoj blizini Helerove kuće. S druge strane,
ne postoji kuća koja bi mogla da se uporedi s njegovom,
pomislio sam, rekao je Rojthamer. Takođe, vrlo je moguće
da Heler nikada nije video u stvarnosti uzor za svoju kuću,
jer u stvarnosti uzor za Helerovu kuću ne postoji u blizini
Helerove kuće, pomislio sam, rekao je Rojthamer, mora da
mu je to došlo u snu. Ali u tom slučaju je vrlo verovatno,
pomislio sam, da Heler u snu nije video prvo uzor za svoju
kuću, već odmah samu svoju kuću. Sve što je još trebalo da
uradi bilo je da se pouzda u ono što je video u snu i da sa-
gradi baš to što je video u snu, rekao je Rojthamer. Budući
da je bio vešt zanatlija i da je iz svih mogućih knjiga, koliko
znam, čak i iz onih koje sam nabavio i ja za sebe, za svoju
vlastitu ideju, prikupio znanja koja su mu bila dodatno ne-
ophodna za izgradnju, pa je ostalo još samo pitanje Hele-
rove volje i izdržljivosti da sagradi svoju kuću. To što ju je
sagradio baš u klisuri Auraha nije bilo zbog niske cene
zemljišta, naprotiv, cena zemljišta je ovde u klisuri Auraha,
koliko znam, baš izuzetno visoka, bilo je naprosto karakte-
ristično za Helera. Baš kao što je za mene karakteristično
da sagradim kupu za svoju sestru u središtu Kobernauser-
valda. Svu čudovišnost u ostvarenju svog plana shvatio sam,
rekao sam sebi, tek nakon što sam shvatio svu čudovišnost

239
Helerovog plana o gradnji njegove kuće, a onda je stvarna
čudovišnost postala mnogo čudovišnija nego što sam to
ikada i mogao da zamislim. Ali za mene je podjednaka
čudovišnost izgradnja i ostvarenje i završetak kupe, kao što
je za Helera izgradnja i ostvarenje i završetak Helerove
kuće, rekao je Rojthamer, sve što je povezano s njegovom,
s Helerovom kućom, pomislio sam, rekao je Rojthamer, to-
liko je u skladu s njegovom prirodom, kao što je sve što je
u vezi s kupom za moju sestru u skladu sa mojom. I pošto
sam veoma dobro poznavao Helera, sada sam veoma dobro
poznavao i kuću koju je sagradio (za sebe i za svoje), sve u
toj kući bilo mi je dobro poznato, pomislio sam, i išao sam,
s jedne strane po kući odozgo do dole, s druge strane, odo-
zdo do gore, pažljivo posmatrajući sve na svoj naučni način
i sve ispitujuči, ali video sam da mi je unutrašnjost kuće,
kao i spoljašnjost kuće u klisuri Auraha, da mi je, dakle,
čitava Helerova kuća bila već dobro poznata, stopostotno
poznata, rekao sam sebi. I zato sam pomislio da bi sve u
kupi koja je trebalo da bude izgrađena i ostvarena takođe
moralo da mi bude dobro poznato, stopostotno poznato ili
bar veoma blizu tom procentu, jer sam i svoju sestru, kojoj
sam hteo da sagradim kupu, najpre hteo, a onda s najvećom
odlučnošću i rešenošću morao da izgradim, „rnorao" je po-
dvučeno, stopostotno poznavao. Tek kada svojim umom, s
jedne strane, kada čitavom svojom emocionalnom svešću
s druge strane, u potpunosti u sebe upijem biće svoje sestre,
mogu da počnem da gradim kupu, rekao je Rojthamer.
Pitam se zašto me je Heler pustio da se uselim u mansardu
koja je, ipak, kao što sada vidim, u potpunosti pripadala
Rojthameru, sigurno ne samo zato što sam s Rojthamerom
bio najprisniji i zato što sam rekao Heleru da bih sada, i to
jedino u Helerovoj mansardi, želeo da se posvetim Rojtha-

240
merovoj književnoj zaostavštini, već verovatno zato što mu
je moja želja da boravim u Helerovoj mansardi da bih pre-
gledao i sredio Rojthamerovu zaostavštinu izgledala kao
najprirodnija stvar. Mansarda je u potpunosti ispunjena
Rojthamerovim duhom, rekao sam Heleru, tako da ne znam
pogodnije mesto od Helerove mansarde na kome bih mogao
da se bavim Rojthamerovom zaostavštinom, ona je stopo-
stotno pogodna za bavljenje Rojthamerovom zaostavšti-
nom, osim toga u Helerovoj mansardi sam imao priliku,
dok sam se bavio Rojthamerovom zaostavštinom, da se upo-
znam s knjigama i spisima koje je Rojthamer doneo u He-
lerovu mansardu, pre svega zbog izgradnje kupe i one koje
bi morale da budu dovedene u vezu s Rojthamerovom
zaostavštinom, ono što je čitao s onim što je na kraju napi-
sao, morao sam jedno da dovedem u vezu s drugim i onda
sve zajedno dovedem u vezu s Rojthamerom. Sve što sam
sada mogao da vidim u Helerovoj mansardi koju mi je
Rojthamer ostavio za moj rad na njegovoj zaostavštini, pri-
padalo je Rojthameru, i sve je onako kako je Rojthamer os-
tavio neposredno pre svog samoubistva, rekao je Heler, niko
ništa nije dirnuo nakon što je Rojthamer izašao iz Helerove
mansarde, on, Heler, jedini ulazi u mansardu, nikog ne pušta
unutra, čak ni svoju ženu i svoju decu, koja, iz radoznalo-
sti, stalno žele da ih pusti u Helerovu mansardu, koja je u
suštini već postala Rojthamerova mansarda, ali njihov otac,
Heler, uvek im je branio da uđu u nju. Kupa je, rekao sam
Heleru kad sam stigao, jedinstvena ne samo u Evropi, ona
je jedinstvena u celom svetu, niko još nikad ranije nije sa-
gradio takvu kupu, vekovima, tokom istorije graditeljstva
često je bilo pokušaja da se sagradi kupa za stanovanje, pra-
vi oblik kupe kao stambeni objekat, rekao sam Heleru, ali
niko nikada nije uspeo, ni u Francuskoj, ni u Rusiji, kao što

241
piše Rojthamer, ,,ni u Francuskoj, ni u Rusiji" je podvučeno.
On, Rojthamer, morao je da ode u Helerovu mansardu kako
bi dobio mogućnost da izgradi kupu, on je Helerovu man-
sardu učinio svojom projektnom sobom za izgradnju kupe,
„projektnom sobom za izgradnju kupe“ je podvučeno, jer
nešto veličanstveno može da nastane samo iz nečeg drugog,
jednako veličanstvenog, dakle, u njegovom slučaju, kupa iz
Helerove kuće. U suštini, ,,u suštini" je podvučeno, poteš-
koća u razumevanju između njega, Rojthamera, i Helera
nikada nije bilo. Pokušaj opisa majke, Eferdinđanke, rekao
je Rojthamer, u odnosu s mojom sestrom: prvo, osobine bi-
ća. Nekoliko puta sam u stvari pokušao da budem zajedno
sa svojom majkom u Altenzamu, baš kao što je, verovatno,
i ona pokušavala da bude zajedno sa mnom, ali su ti poku-
šaji uvek propadali već u svom početnom stadijumu i ni-
kada nisu bili ništa drugo nego uzaludni pokušaji koji su i
jednom i drugom razarali razum i onda sve u nama napa-
dali i rastakali i na kraju uništili sve u nama. Njoj je, u stvari,
oduvek bilo mučno da bude sa mnom i obrnuto, sa svim
onim što je bilo povezano sa mnom, sa mojim radom i stra-
šću prema mom radu, mojom opsednutošću njime, ničim
drugim, jer, u stvari, moje sve uvek je bio samo moj rad, ,,sve“
je podvučeno, majka se uvek trudila, samo zato što je moja
majka, iako se nije trudila oko mene, ali se ipak trudila, baš
kao što se ni ja nisam trudio oko nje, ali sam se ipak trudio,
međutim, uvek bi se odmah uvidelo da su svi ti napori samo
bestidni napori reda radi, „reda radi“ je podvučeno, jer ono
što je njenoj prirodi bilo mrsko, meni nikada nije bilo
mrsko, ono što je njoj bilo prijatno, meni je bilo neprijatno,
ono što je budilo njeno interesovanje, nikada nije budilo mo-
je, tamo gde je ona bila osetljiva, ja nikada nisam bio oset-
ljiv i tako dalje, rekao je Rojthamer, Eferdinđanka je bila up-

242
ravo takva priroda koja je morala da me odbije i koja je mo-
rala da uništi Altenzam, ili je u najmanju ruku njena priroda
bila jedna od onih stvari koja je morala da ubrza proces ra-
zaranja i uništavanja Altenzama, takvi ljudi kao karakteri ili
karakteri kao prirode dođu iznenada, kao moja majka, ta
Eferdinđanka iz Eferdinga, iz svog roda u drugi, da ga razori
i uništi, bez obzira da li su toga svesni ili nisu, Eferdinđan-
ka je toga bila savršeno svesna. Ovaj pokušaj kao opis ili ovaj
opis kao pokušaj, sa svom nesavršenošću, nesigurnošću ko-
ja odlikuje sve te moje pokušaje ili opise ili pokušaje opisa,
fragmentarne opaske na zastranjivanja u Altenzamu i tako
dalje, onako kako sam uvek pokušavao da bih sebi razjasnio
Altenzam, ovaj pokušaj, samo zato što sam čuo za taj tako-
zvani Dan majki, Dan majki je asocijacija, povod za ovu be-
lešku. Kako je, s moje tačke gledišta, uvek morala da zataji
u najsitnijim sitnicama, takozvanim sporednim stvarima,
disciplini i redu koji su oduvek bili disciplina i red u Alten-
zamu, ona uopšte nije mogla da dosegne to takozvano du-
hovno, niti je ikad pokušala da razume nešto što je morala
da prezire, da mrzi, da razume bar nešto, bilo šta od onog
što je mene okupiralo i za šta sam se usudio da postojim
čitav život i što je moralo da bude pravi smisao mog života
i mog postojanja, pretvarala se da razume, ali nije razumela
ništa, naravno, i ja sam se često (pred njom) pretvarao da
razumem njene brige, ne osećajući pritom ni najmanju spre-
mnost za jedno takvo razumevanje ili bar mogućnost razu-
mevanja, jer nisam ni želeo da osetim takvu spremnost, ona
razume, govorila je često, a nije razumela, i kad god bi ta-
ko rekla, ona se pretvarala, baš kao što sam se i ja uvek pret-
varao da razumem sve njene brige samo da bih izvesno
duže vreme uopšte mogao da podnesem Altenzam i njeno
prisustvo, jer je za mene i sama okolnost da egzistiram, a

243
kamoli da egzistiram u skladu sa svojom prirodom pored te
Eferdinđanke, bila najteža moguća, i pritom nisam ni morao
da je vidim, bilo je dovoljno samo da znam da je ona tu, ve-
čito svi ti pokušaji, jer ipak sam Altenzam smatrao svojim
domom, čak i tokom čitavog vremena provedenog u En-
gleskoj, ali dom je uvek i u svakom slučaju zabluda, rekao
je Rojthamer, ,,u svakom slučaju" je podvučeno. Kad bi Efer-
dinđanka rekla da razume, bilo bi to pretvaranje, i istog
časa prepoznato kao takvo, ona je bila samo osećanje, a
pošto nisam želeo da imam bilo kakve veze s ljudima koji
egzistiraju i deluju uvek samo na nivou osećanja, meni je
takozvani svet osećanja bio uvek nepouzdan i uvek omra-
žen, ljudi poput Eferdinđanke, moje majke, večito se pret-
varaju da razumeju, oni poseduju samo jedno određeno
osećanje bez razuma, koje odbija druge, a i samo to njihovo
bezrazumsko osećanje je lažno, nije stvarnost, ovakva vrsta
ženskih bića ima samo predstavu o osećanjima, nikakvu
predstavu o razumu, tako da u stvarnosti, zapravo, nemaju
ni razum ni osećanje, a ono što one predstavljaju kao ose-
ćanje i razum nije ništa drugo nego licemerna predstava
ženskog roda, „licemerna predstava ženskog roda“ je pod-
vučeno. Dok je u početku sve vreme verovala da me je uvu-
kla u svoj svet osećanja, da me je istisnula iz mog sveta koji
je suprotstavljen tom svetu osećanja, neprestano pokuša-
vala da me istisne iz mog sveta u svoj, kasnije to nije više
pokušavala, jer joj nisam više davao priliku da pokuša, ali
taj njen pokušaj da me istisne iz mog sveta i uvuče u svoj
trajao je dugo, moj pokušaj da je upoznam sa svojim inter-
esovanjima, ne kažem podrobno da je upoznam, što bi bio
potpuno beznadežan poduhvat, njeni trikovi da me otuđi
od samog sebe, a na kraju i od mog oca, bili su najraznovr-
sniji, najistančaniji mogući, ona je svim mogućim i nemo-

244
gućim finesama uvek iznova pokušavala, verovala da može
da me nadmudri svojim plitkim, u isti mah prostim, siro-
vim, eferdinškim kućnim razumom, razumom koji je u sva-
kom slučaju ogrezao u grubosti i koji nije imao nikakve
veze s pravim razumom, verovala je da može da me okrene
svojim ciljevima, da bi za mene bilo bolje i pametnije da se
držim nje, a ne obrnuto, svog oca, da ću već i sam vrlo brzo
uvideti i tako dalje, ali ona je uvek iznova morala da shvati
da su ti njeni napori uzaludni, rekao je Rojthamer. Njena
niskost, koja se ničim nije razlikovala od niskosti ostalih
pripadnica njenog roda, pretvorila se u kasnijim godinama
u otvoreno gađenje prema svemu što je bilo povezano sa
mnom, rekao je Rojthamer. Ona nikada u svom životu nije
imala mogućnost da se promeni, za jednu takvu promenu
njoj su jednostavno nedostajali volja i instinkt i ukus, i izaći
njoj u susret, ,,njoj“ je podvučeno, za mene bi značilo žrtvo-
vanje svega onoga što sam ja, rekao je Rojthamer. Dok sam
bio u Engleskoj, uvek sam očekivao da ću se oporaviti u Al-
tenzamu, još tokom prvih sati svog boravka u Altenzamu
koji je smešten u takvim posebnim i, u suštini, nepovoljnim
klimatskim uslovima, čiji položaj već sam po sebi iziskuje
krajnju snagu volje da bi se opstalo, tokom tih prvih sati i
dana kad je trebalo da se oporavim i opustim posle dugog
vremena naprezanja u Engleskoj, obično joj nisam pružao
ni najmanji otpor, već bih najpre uvek upijao Altenzam sam
po sebi, puštao ga da deluje na mene, ali onda je moj otpor,
jer me je ona, u stvari, neprekidno iritirala, postajao sve
veći, već nakon samo dva ili tri dana morao sam da uvidim
da ne mogu da se odmorim i opustim u Altenzamu, da sam
i ovog puta žrtva zablude da ću u Altenzamu moći da se
odmorim i opustim, iako sam žrtva te zablude bio već sto-
tinu i hiljadu puta ranije, živeći u Engleskoj, u Kembridžu,

245
u zabludi da mogu slobodno da se naprežem do krajnjih
granica u svom umnom radu jer ću posle toga moći da se
odmorim i oporavim od tog umnog rada u Altenzamu, pa
sam nastavio da dolazim u Altenzam, verovatno samo još
iz navike, ni najmanje iz potrebe da budem shvaćen, samo
još iz navike, ne sa sigurnošću da će se tamo u Altenzamu
ispuniti ono što sam želeo i što mi je bilo neophodno, da se,
naime, odmorim i opustim, naprotiv, moji odlasci u Alten-
zam, ti užasni odlasci iz navike uvek su, još od samog po-
četka bili takvi da nisam mogao da se odmorim i opustim
u Altenzamu, mogao sam samo da se uzrujam i razbolim i
izludim zbog svih tih okolnosti koje je, u suštini, izazivala
moja majka, Eferdinđanka, tako da sam onda, čim bih sti-
gao, odmah bio ponovo upleten u sve te svađe i takozvane
borbe za moć u Altenzamu, s kojima u osnovi nisam hteo
da imam ikakve veze, zapravo je uvek Eferdinđanka, moja
majka, bila uzrok te tegobne atmosfere koja bi nastupila
čim stignem, i koja bi odmah zatim eskalirala u atmosferu
katastrofe, ali i ja sam veoma često, iako bi ona, u stvari, sve
pokrenula, bio taj koji bi, kao što pokazuje primer krečenja
fasade pomoćne zgrade, izazivao ili podsticao takve svađe,
tu atmosferu katastrofe koja je uvek i u svakom slučaju bila
potpuno besmislena. I dok smo u prvih nekoliko trenutaka,
moram priznati, bili krajnje obzirni jedno prema drugom,
mi smo već posle tih prvih nekoliko trenutaka opet bili pot-
puno nemilosrdni jedno prema drugom, i bilo je još samo
pitanje vremena kada ćemo se razdvojiti, koliko brzo ću na-
pustiti Altenzam u koji sam upravo stigao, naša međusobna
obzirnost uvek je trajala samo prvih nekoliko minuta, a
onda bi naša istinska osećanja, koja nisu bila ništa drugo
nego istinska odbojnost, čak mržnja, ponovo slobodno po-
tekla. Ali ti pokušaji bili su tokom tih prvih nekoliko trenu-

246
taka čak i zanimljivi, jer smo se oboje uvek iznova i veoma
često trudili, uprkos tome što smo bili svesni da su osuđeni
na neuspeh za veoma kratko vreme, čak i pre nego što bih
uspeo da okačim kaput, da unesem svoju torbu, čak i pre
nego što bih uopšte uspeo da pogledam uokolo po Alten-
zamu, ne bih odmakao dalje od predvorja, jer je i njoj i me-
ni bilo jasno da smo isti i da smo u međuvremenu ostali isti,
da se nismo promenili, ona, Eferdinđanka, nije se promenila
u Altenzamu, niti sam se ja promenio u Engleskoj, i sama
zamisao ili pokušaj zasnovan na takvoj zamisli da bi tre-
balo da se promenimo zbog nas samih nije bio ništa drugo
nego ludost, arogantnost, precenjivanje samih sebe, tamo
gde promena nije bila moguća mi nismo mogli da menjamo
bilo šta, jer jednostavno nismo raspolagali sredstvima za
tako nešto, nismo rođeni s njima, naprotiv, kada bismo po-
kušali da se promenimo, potpuno svesni da ne možemo da
se promenimo, kada bi realizacija tih zamisli ponovo pro-
pala, a to bismo osetili odmah nakon prvih nekoliko mi-
nuta, nakon što razmenimo prve reči pozdrava, ali i one su
već bile izgovorene u tonu koji je pokazivao da opet gubimo,
jer smo izgubili još u trenutku u kojem smo stajali jedno
naspram drugog, onda bi rezultat bio samo još gori. Najpre
bismo uvek gledali jedno na drugo tako kao da smo se pro-
menili, jer smo verovali da nas je međuvreme možda pro-
menilo, ali nas međuvreme samo po sebi nije promenilo,
ja sam ostao ja, kao što je ona ostala ona, zavaravali smo se-
be da je međuvreme napravilo od nas drugačije ljude od onih
koji smo bili pre tog međuvremena, da sam umesto jednog
(njoj) nepodnošljivog čoveka postao jedan (njoj) podnošljiv,
ubeđivao sam sebe, baš kao što je i ona ubeđivala sebe da
(mi) je u tom međuvremenu postala podnošljiva, budući
da (mi) je prethodno uvek bila nepodnošljiva, takođe smo

247
ubedili sebe da smo uložili određeni trud, iako nismo više
znali ni kakav trud, mi smo samo, kao što smo se sećali, za-
mišljali da se trudimo, ali se u stvarnosti uopšte nismo tru-
dili, nismo bili u stanju da misli o trudu pretočimo u stvarni
trud, ili da bar učinimo sebe prihvatljivim bićem (za onog
drugog), u međuvremenu, koje je obično bilo puno deša-
vanja, jedno međuvreme najčudovišnijih promena u Alten-
zamu (zbog nje), kao i u Engleskoj (zbog mene), ali te pro-
mene odvijale su se samo izvan nas, ne u nama, mi smo
ostali onakvi kakvi smo bili i ono šta smo bili pre svakog
tog međuvremena, naši karakteri, kao što smo jasno mogli
da utvrdimo već prilikom našeg prvog kontakta, ne samo
da se nisu promenili, oni su, naprotiv, samo još više otvrd-
nuli, pa je time naše licemerje da razumemo jedno drugo
ispadalo samo još smešnije. Ona nije uspevala da me osvoji,
kao što ni ja nisam uspevao da osvojim nju, jer je ona uvek
unapred bila protiv svega što sam bio ja, i takvim stavom
njen karakter se na bolestan način samo još više stvrdnja-
vao u kalupima njenog bića, hteli mi to ili ne, nije više ni
važno, do kraja života naprosto smo ostali jedno protiv dru-
gog, ona protiv mene, ja protiv nje, po svojoj prirodi okre-
nut isključivo sebi, ona po svojoj prirodi usredsređena is-
ključivo na sebe, zaokupljeni svako svojim interesovanjima
i potpuno predati tim interesovanjima, večito samo glu-
meći jedno pred drugim, satima, danima, nedeljama, sve
do trenutka kada sve ono što nas odbija, razdvaja, ne bi po-
novo postalo sasvim očigledno, bez i najmanjeg obzira, sve
dok Altenzam, u šta god da ga je Eferdinđanka pretvorila,
ne bi, zbog te uzajamne odbojnosti, odbijanja, te mržnje iz-
među nas, ponovo pokrenuo taj mehanizam koji bi nas ne
samo omeo, već uvek razorio, rekao je Rojthamer, taj me-
hanizam razaranja u kojem me je odbijalo sve što je bilo

248
povezano s njom, nju odbijalo sve što je bilo povezano sa
mnom. Ali ni ona ni ja nikada nismo bili sposobni da jed-
nostavno prestanemo da se viđamo, pisala mi je u Englesku
pozivajući me da dođem kući, i ja bih dolazio iz Engleske u
Altenzam kao da se nešto promenilo, svaki put kad smo se
rastajali činili smo to s mišlju da se nikada više nećemo po-
novo videti, da se rastajemo zauvek, jer nas apsolutno ništa
nije vezivalo, nismo imali ni trunku zajedničkog sem ga-
đenja i odbojnosti, ništa drugo, ali mi ne samo da nismo
mogli da se držimo svoje odluke da se više nikad ne vidimo,
već su i razmaci u kojima sam iz Engleske dolazio u Austri-
ju, u Altenzam, u poslednjih nekoliko godina bili sve kraći.
A tortura kojoj smo se međusobno izlagali kad bih se vra-
tio u Altenzam bila je sve veća, zapravo užasna tortura, jer
smo u umeću da mučimo jedno drugo dosegli već visok nivo
lakoće koja je bila razumljiva sama po sebi, naša međusob-
na mržnja išla je sve dublje, i sve je ukazivalo na mogućnost
još većeg produbljivanja te mržnje, naša sredstva postajala
su sve sofisticiranija svakim mojim novim dolaskom u Al-
tenzam. Ipak, teško je zamisliti, rekao je Rojthamer, s kak-
vom su neduhovnošću ljudi poput Eferdinđanke u stanju da
egzistiraju, s kakvom je bezosećajnošću čitavo njeno biće,
s obzirom da je instinkt jedino što ona poseduje, bilo spre-
mno da postupa protiv svega i to u krajnjoj meri da postupa
protiv svega. U početku sam još mogao da mislim da se za-
ziranje od svega što se smatra duhovnošću i, dakle, muš-
kim ustrojstvom mozga, u njoj preokrenulo u gađenje pre-
ma svemu duhovnom, rekao je Rojthamer, ali kako je vreme
prolazilo, a vreme je sada, nakon što je ona nesumnjivo ima-
la moć u Altenzamu, prolazilo svakako mnogo brže nego
ranije, njena mržnja je otišla toliko daleko da je morala da
mrzi ne samo papir ispisan mojom rukom, već svaki list

249
papira, svaka vrsta papira, a papir je smatrala osnovom za
duhovnost, smesta bi izazivala njenu mržnju, kao da joj je
već sama mržnja prema papiru svaki dan bila dovoljna da
je potpuno iscrpi, često sam mislio, olovke, nalivpera iza-
zivali su u njoj nezamislivu mržnju, da ne spominjem knjige,
publikacije, časopise, dakle čak i novine je mrzela, jer su i
novine bile odštampani papiri i time izuzetno opasni, i pre
svega, kako je mislila, usmereni protiv nje, mrzela je papire
čitav svoj život, i tu mržnju prema papirima, prema svim
papirima na svetu, pretvorila je u zaista beskrajnu mržnju
prema svemu što je oko nje povezano s tim papirima, i ta
mržnja ju je progonila čitavog života poput neke smrto-
nosne bolesti, ili čak poput njene, „njene" je podvučeno,
smrtonosne bolesti, ja sam, s druge strane, stalno imao ose-
ćaj da je vrebam, da joj postavljam zamke, da je uvek izno-
va navodim da se priseti te svoje mržnje kao smrtonosne
bolesti i da tu mržnju onda otvoreno pokaže, postavljao
sam joj takozvane papirne zamke da bih je ulovio u njenoj
mržnji prema papiru i da bih onda ponovo mogao da se
naslađujem u njenom otvorenom izlivu mržnje, mržnje
prema papiru, jer nema nikakve sumnje, rekao je Rojtha-
mer, da sam se naslađivao u toj njenoj mržnji i tim pren-
aglašenim načinima ponašanja, budući da je njena mržnja
bila toliko prenaglašena, njeno ponašanje u celini bilo je to-
liko prenaglašeno, ne bi u stvari prošlo ni nekoliko minuta,
a ja bih je već prekorio ili bar pogledao s prekorom, drugim
rečima, čim bih se pojavio u Altenzamu, a uvek sam se po-
javljivao naglo, istog trenutka bih joj postavio zamku, i kad
bi ona upala u tu zamku, ja bih je prekorevao jer je upala u
tu zamku, uvek sam je vrebao i hvatao u nekom od njenih
odvratnih ženskih načina ponašanja i onda joj držao pridi-
ke, ne bi prošla ni dva minuta od mog dolaska u Altenzam,

250
a ja bih počeo da joj prigovaram zbog neke sitnice, jer mi se
u suštini ništa na njoj nije dopadalo, ili još bolje, jer mi je
sve na njoj bilo ništa drugo nego odvratno, ona je mogla da
uradi ili ne uradi šta god hoće, meni je to bilo odvratno, da
obuče, na primer, šta god hoće, meni je to bilo odvratno,
da kaže, da pomisli šta god hoće, meni je to uvek bilo samo
odvratno, i to je istina, rekao je Rojthamer, bilo bi besmis-
leno prećutati takve činjenice i zato ne želim da prećutim
te činjenice, jer to su činjenice koje svakako jasno oslika-
vaju Eferdinđanku i mene, „Eferdinđanku i mene“ je pod-
vučeno. Tako sam se, naravno, uvek iznova pitao kako je
moguće da dva ljudska bića, koja su pritom majka i sin, ali
ne majčin sin, već očev sin, ne uzimajući, međutim, ovo u
obzir, kako je moguće da ta dva ljudska bića koji nepre-
kidno muče jedno drugo, koji muče jedno drugo posebnom
bezobzirnošću i koji moraju da muče jedno drugo skoro do
same granice ludila, koji uvek iznova muče jedno drugo i
koji iznova i iznova i sve dublje i sve nemilosrdnije mrze
jedno drugo, kako je, dakle, moguće da nastavljaju da se
viđaju. Verovatno su baš te prilike da mučimo jedno drugo,
da mrzimo jedno drugo, ta spremnost na uzajamno muče-
nje bile ono što me je uvek iznova dovodilo iz Engleske u
Altenzam, rekao je Rojthamer. Verovatno zato što mi je bilo
potrebno sve ono što se zbog moje majke, Eferdinđanke,
rekao je Rojthamer, u poslednjih nekoliko godina pretvorilo
u jedan užasni Altenzam. I ja bih uvek, čim bi mi se ukazala
prilika, opet odlazio iz Altenzama u Helerovu mansardu,
koja je, pre svega, bila utočište puno knjiga, jedno takozva-
no utočište s knjigama i spisima, jer sam u Helerovu man-
sardu dovukao sve moguće knjige i spise do kojih sam mogao
da dođem i koje su koristile mom umu, kao i sve moguće
knjige i spise koje mi i nisu bile potrebne, i iz tih najvažni-

251
jih knjiga i spisa istrgao sam stranice koje su mi bile najvaž-
nije i okačio ih na zidove Helerove mansarde, tako, na pri-
mer, iznova i iznova stranice Paskala, mnoge od Montenja,
veoma mnogo stranica Puškina i Šopenhauera, Novalisa i
Dostojevskog, okačio sam na zidove skoro sve stranice od
Varija, iz njegovog Gospodina Testa, pre nego što sam zi-
dove Helerove mansarde prekrio svojim planovima i skica-
ma za izgradnju kupe, uvek sam, da bih imao bolji pregled,
na zidove lepio ili kačio sve papire koji su mi bili važni, još
kao dete sam na zidove svoje sobe u Altenzamu uvek lepio
ili kačio najznačajnije misli drugih ljudi, prekrio sam, dakle,
zidove Helerove mansarde najpre meni najvažnijim rečeni-
cama Paskala, Novalisa i Montenja, pre nego što sam prika-
čio skice i oblepio ih njima i, uopšte, svim mogućim misli-
ma za izgradnju kupe, tako da sam uvek mogao odmah da
odem iz Altenzama u Helerovu mansardu, i da u Helerovoj
mansardi pronađem utočište u tim mislima na zidovima
Helerove mansarde, činjenica da imam mogućnost da odem
u Helerovu mansardu u kojoj sam uvek nalazio sve što mi
je potrebno za moje mišljenje i razmišljanje, sve misli dru-
gih ljudi i uz pomoć svih drugih, takođe, i sve sopstvene
misli, uvek iznova, mogao sam da napustim Altenzam bez
razbijanja na sastavne delove, rekao je Rojthamer, tek što
bih stigao u Altenzam nisam mislio ni na šta drugo nego
kako da odem iz Altenzama, jer mi je susret s Eferdinđan-
kom bio nepodnošljiv od prvog trenutka, pa bih otišao u
Heierovu mansardu, i to vrlo često obilaznim putem preko
Štoketa u Helerovu mansardu, rekao je Rojthamer. Malo-
pomalo preneo sam sve svoje knjige i spise iz Altenzama u
Helerovu mansardu, gde su zaista bili na sigurnom, jer sve
te izuzetno korisne knjige i spisi, da ne kažem koji su vero-
vatno i neophodni za moj život, nisu više bili sigurni u Al-

252
tenzamu, živeo sam u stalnom strahu da majka, Eferdinđan-
ka, jednog dana ne naloži sve te knjige, da ne zapali jed-
nom veliku lomaču od svih mojih papira pred očima svih,
a to znači pred očima moga oca i moje braće i sestre, toga
sam se zapravo uvek plašio, ali taj moj strah, koji je bio
jedan opravdan strah, ona nije ostvarila ili nije više mogla
da ga ostvari, pre nego što sam preneo sve svoje knjige i pa-
pire na sigurno, u Helerovu mansardu, tamo, u Helerovoj
mansardi, mislio sam uvek iz Engleske, te knjige i papiri su
na sigurnom, sada ne moram da se plašim da bi moja maj-
ka, Eferdinđanka, jednom mogla da ih uništi preko noći,
tamo sve te moje knjige i papiri pripadaju Helerovoj man-
sardi, a ne Altenzamu, gde se na njih gledalo neprijateljski.
Tako je misao, da sam te svoje, ne mnoge, ali svakako naj-
važnije knjige i spise, preneo na sigurno, u Helerovu man-
sardu iz svoje sobe u Altenzamu, dok sam bio u Engleskoj
ili svejedno gde, daleko od Altenzama, bila uvek jedna dobra,
umirujuća misao. Jer uvek mi je bilo jasno da je moja majka
sposobna da u trenutku spali, ili na neki drugi način uništi
moje knjige i spise koje sam uvek iznova i iznova čitao i
proučavao i razrađivao, da mi ih jednostavno uskrati, i to
posebno dok sam u Engleskoj ili bilo gde drugde. Iako smo
moja majka i ja, rekao je Rojthamer, tokom tih prvih neko-
liko minuta nakon mog dolaska u Altenzam svaki put po-
kušavali da podnesemo jedno drugo i činili sve što smo
mogli, čak i protiv svoje prirode, da taj pokušaj uspe, ubrzo
je sve što smo činili bilo još samo dokaz da nas dvoje na-
prosto uopšte ne možemo jedno s drugim, i zavladalo bi
haotično, u svakom slučaju stanje koje nijedan čovek ne
može da podnese, mi smo jedno drugom postojanje pret-
vorili u međusobno mučenje, možda prosto iz navike, jer
smo već suviše često bili zajedno protiv svoje volje, i ta na-

253
vika međusobnog mučenja morala je da igra najveću ulogu
prilikom naših susreta, ali uvek je ona, tako sam verovao,
bila ta koja je prva počinjala s tim mučenjima, iako sam, u
stvari, ja bio taj koji bi se nakon nekog vremena opet poja-
vio u Altenzamu, jer nakon određenog vremena prilago-
đavanja Engleskoj, jednostavno nisam više mogao da izdr-
žim u Engleskoj, i uvek tako kao da je, ipak, nekako moguće
ono što jednostavno nije više bilo moguće, ili što nikada
nije ni bilo moguće: da mogu da budem sa svojom majkom,
Eferdinđankom, izvesno vreme, nikada nisam uspeo da
provedem s njom ni duže ni kraće vreme, baš nikakvo. Što
se tiče interesovanja za duhovne stvari, ona je uvek mogla
samo da se pretvara da ga poseduje, i po tome se nimalo
nije razlikovala od ostalih pripadnica svog pola, kao što je,
mislim, sve u njoj i na njoj uvek bilo samo pretvaranje, ali
čitavo ovo vreme u kojem danas egzistiramo je u stvari
vreme protivno duhu, duhovnost se samo glumi, danas je
trend da je sve protiv duhovnosti i za pretvornost, kao što
je uopšte čitavo ovo vreme u kojem egzistiramo, pretvorno,
ništa nije stvarno, sve je pretvorno. Moju sestru je mrzela,
taj takozvani topli način na koji sam čitavom svojom du-
šom govorio o svojoj sestri koju sam voleo zaista više od
svega na svetu, zato što sam skoro neprekidno bio zaoku-
pljen proučavanjem njenog bića i istovremeno neprekidno
voleo to biće, i zato što sam taj proces morao da pokazujem
sasvim jasno i, u stvari, pokazivao ga neprestano, i vero-
vatno zato što sam svoju majku, Eferdinđanku, mrzeo, bio
sam primoran da pred Eferdinđankom najotvorenije po-
kazujem svoju ljubav i obazrivost prema svojoj sestri, briž-
nost kojom sam čak i u mislima bio zaokupljen njom, po-
gotovo brižnost i nežnost kojom sam se trudio da gledam
na nju kad se sretnemo, bez potrebe da se zaista trudim da

254
budem brižan i pažljiv, jer su brižnost i pažljivost prema
mojoj sestri dolazile iz mene sasvim prirodno, to je Eferdin-
đanka, naravno, mrzela, sve to što sam tokom svog života
uočavao na svojoj sestri i sve što ju je činilo neobično dra-
gim bićem, kakvo je za mene uvek bila moja sestra, sve mi-
lija, i na kraju kroz moj doživljaj i osećanje od nje stvorilo
jedno novo i uzvišenije biće od mog sopstvenog, njoj, Efer-
dinđanki, bilo je užasno, ona je u početku uvek pokušavala
da me privuče na svoju stranu pomoću svoje takozvane
lažne simpatije prema mojoj sestri, za koju je znala da nije
na njenoj strani, kao što nisam bio ni ja, moja sestra je, na-
ravno, čitavog života stajala potpuno na očevoj strani, i, kao
i ja, bila, iako većinu vremena u najvećoj tajnosti, srećna
zbog ove činjenice, svojom takozvanom lažnom simpati-
jom prema mojoj sestri, Eferdinđanka je pokušavala da me
pridobije, ali kako je motiv njene simpatije, koja bi se na
kraju uvek ispostavila lažnom, bio motiv koji me je odbijao,
zato me je i njen trud uvek samo odbijao. Tako je moja se-
stra uvek imala urođen dobar ukus, dobar ukus koji je nas-
ledila od oca, dok je mojoj majci, dakle, njenoj i mojoj
majci, nedostajao bilo kakav ukus, ona nikada nije umela
da se prijatnošću i prirodnošću dopadne Ijudima na prija-
tan i prirodan način, dok je moja sestra uvek to umela,
rekao je Rojthamer, naša majka je patila od tog nedostatka,
i kad god bi ta patnja potrajala jedan duži period, ona bi se
uvek sklonila u Eferding, u kuću svoga oca, mesarsku kuću,
ali, naravno, samo da bi se onda, posle nekoliko dana ili ne-
delja, vratila u Altenzam, i to sa još manje razumevanja za
Altenzam nego ranije i sa još manje razumevanja za nas. Ali
moja braća nisu nikada osećala sve to jer su duhovno bili
isti kao Eferdinđanka, i ona je uvek iznova mogla da izdrži
u Altenzamu samo zato što su njena deca, naša braća, bu-

255
dući da se mi, moja sestra i ja, slobodno mogu da kažem,
nismo osećali njenom, već decom našeg oca, bila na njenoj
strani, jer su bila sasvim njenog soja, osim toga, moja braća
su veoma često išla u Eferding i nigde se nisu osećali tako
dobro kao u Eferdingu, koji je za mene uvek bio teret, du-
hovni i emocionalni, samo sam nekoliko puta bio u Eferdin-
gu, silom prilika, na svadbama rođaka moje majke, na sahra-
nama tih rođaka, ili s namerom da se iz eferdinške mesare
oca moje majke snabdemo mesom tokom rata, ali uvek je
bilo tako da se stoka iz Altenzama slala dole u Eferding, gde
bi je zaklali u klanici oca moje majke, mog dede s majčine
strane, i preradili, i onda smo meso pripremljeno u Eferdin-
gu donosili opet gore u Altenzam. Ona, naša majka, nije
htela da se prilagodi Altenzamu, što bi bila najprirodnija
stvar, već je pokušala da nas prilagodi Eferdingu, ,,nas" je
podvučeno, u čemu, naravno, nije uspela, i s obzirom na
okolnosti koje vladaju u Altenzamu zbog činjenice da je
moj otac bio uvek jedna skroz-naskroz posebna priroda,
kao što je Altenzam bio posebna priroda, nije uspela, u sva-
kom slučaju ta situacija može, čitava ta situacija mora da
se posmatra kao izvanredna. Mogu da kažem da je mrzela
sve, kao što je mrzela samu sebe, jer kad je jednom kročila
u Altenzam morala je da mrzi sve, pa prema tome i samu
sebe. Ali bilo bi ishitreno opisati majku samo kao nesrećno
biće, „ishitreno" je podvučeno. Ona je mrzela sve i svakoga,
i u tom patološkom procesu sve se pretvorilo u jednu neiz-
lečivu ukočenost prema svemu, ona je, naravno, bila nes-
rećno biće, ali ne i sama u svojoj nesreći, već u društvu
skoro svih ljudi koji ni u jednom trenutku svog života nisu
pokušali da razjasne uzroke svoje nesreće, koji su večito i
pre svega ljude iz svoje najbliže okoline krivili za svoju nes-
reću i nikada se nisu zapitali ni za jedan jedini uzrok svoje

256
nesreće, ona nikada nije radila na sebi, iako je uvek bila
puna sumnji o sebi, ali ne na način koji bi je najzad naterao
da istraži uzroke, ona se sve dublje ukopavala u svoj kona-
čno beznadežni život protiv Altenzama, baš kao što su se i
moja braća ukopala u svoj beznadežni život protiv Alten-
zama, izolovala se, jer nema sumnje da su i moja braća, dr-
žeći stranu Eferdinđanki, zaista sami sebe izolovali, oni su,
zapravo, vremenom uspeli da potpuno izađu iz Altenzama,
jer su, u suštini, sa svojom majkom radili uvek protiv Al-
tenzama. Sve dublje ukopani u izolaciji Altenzama, u isto
vreme su uspevali da izađu iz Altenzama, rekao je Rojtha-
mer, ,,u isto vreme su uspevali da izađu iz Altenzama" je pod-
vučeno. Logična je posledica da će sada, nakon što su uvek
radili protiv Altenzama, posle majčine smrti, posle smrti
Eferdinđanke, morati da izađu iz Altenzama, prodajom Al-
tenzama taj proces će biti završen, rekao je Rojthamer. Moja
braća su takođe bila Eferdinđani i uvek su postojala dva ta-
bora koja su živela jedan protiv drugog i sve intenzivnije
egzistirala jedan protiv drugog, neprestano pokušavajući
da likvidiraju razlike u protivničkom taboru, rekao je Rojt-
hamer, Eferdinđani s jedne strane, dakle, moja majka i moja
braća, i, s druge strane, Altenzamljani, dakle moj otac, moja
sestra i ja. Zbog njenog konačno bezdušnog bića i njene na-
ravi koja uništava samu sebe i sve oko sebe, što je u stvari
bila eferdinška narav, njeno lice se vremenom pretvorilo u
jedno bezdušno lice koje uništava samo sebe, i svakog dana,
već prilikom buđenja, ona je, gotovo panično, ulazila u tu
bezdušnost i u samouništavanje, u uništavanje lica, kao u
neku neizlečivu zloćudnu bolest, i sa svim tim zloćudnim,
bolesno-zloćudnim crtama lica dočekala bi nas već ranom
zorom za doručkom. S nepoverenjem ili u najmanju ruku
s najuvredljivijom rezervisanošću odnosila se prema svemu

257
i svakom koje je povezivala s Altenzamom, prema svim lju-
dima koji bi došli u Altenzam i koje bi ona odmah svrstala
u one koji su deo Altenzama, verovala je kako ima pravo da
mrzi ljude jer je verovala da svi mrze nju, rekao je Rojtha-
mer. Nijedan, ni jedan jedini sat svog života nisam proveo
u. harmoniji sa svojom majkom, ,,u harmoniji" je podvuče-
no, rekao je Rojthamer. Dakle, nije bilo lako otići s njom
među ljude, jer je prema svim tim ljudima mogla da se od-
nosi isključivo s nepoverenjem i odbijanjem zato što su svi
ti Ijudi uvek iznova pripadali Altenzamu, a Eferding je bio
veoma daleko, rekao je Rojthamer. Kao dete jedva da sam
bio s njom među ljudima, svejedno da li u Štoketu ili u ne-
kom drugom mestu ispod Altenzama, njeno biće je te ljude,
bez obzira kakvi su bili, razdraživalo, oni bi odmah osetili
da se tu dešava nešto protiv njih, bilo da su svesni te na-
padnosti ili ne, i najčešće bi se odmah oprostili od nas. Ona
je stekla umeće da me liši ljudi koji su za mene bili drago-
ceni, ubrzo su samo poneki retki dolazili kod mene gore u
Altenzam, još u detinjstvu sam imao vrlo malo prijatelja,
takozvanih drugova za igru, iz Štoketa na primer, čim bi u
njima primetila duhovno srodstvo s Altenzamom, ona bi
bila protiv njih, rekao je Rojthamer. Zato što je htela da po
svaku cenu iskoristi Altenzam za svoje ciljeve, na primer, i
to da me poseduje, jednostavno da poseduje Altenzam, ona
je, naravno, u Altenzamu uvek nailazila na odbijanje, baš kao
što su i moja braća, Eferdinđani, uvek nailazili na odbijanje.
Kad bih pokazao svojoj sestri članak koji bi je nesumnjivo
interesovao, rekao je Rojthamer, moja sestra je uvek oduše-
vljeno, ,,oduševljeno“ je podvučeno, bila spremna da razgo-
vara sa mnom o sadržaju tog članka, da zajedno sa mnom
razjasni sadržaj, a onda i uzroke jednog takvog članka, i
upravo ono što je meni bilo privlačno kod jednog takvog

258
članka, bilo je privlačno i njoj, rekao bih joj šta mi je naro-
čito zanimljivo u tom članku, šta me je privuklo, na primer,
šta je tačno ili netačno u njemu, i uvek smo mogli da utvrdi-
mo posebno duboku saglasnost u našim zajedničkim po-
gledima na najrazličitije predmete, svejedno koje vrste,
moju sestru je uvek zanimalo da čuje moje mišljenje, baš
kao što je uvek umela i da sluša, za razliku od naše majke
koja nikada nije umela da sluša, baš kao što je i mene uvek
zanimalo da čujem mišljenje svoje sestre (o ovom ili o onom
predmetu). Ali moja (i moje sestre) majka nikada nije bila
zainteresovana za sve ono što je zanimalo i okupiralo nas,
bez obzira o čemu je bilo reč. Čitavog života je na nas rea-
govala, pre svega, s potpunom nezainteresovanošću, rekao
je Rojthamer, ,,s potpunom nezainteresovanošću" je podvu-
čeno. Kao što je moja sestra uvek živo učestvovala u mom
naučnom, uopšte u mom duhovnom radu, bilo je to mnogo
više od puke zainteresovanosti za ono šta sam mislio i pi-
sao, za moje izume i fantazije, tako ni ja nisam pokazivao
samo puko interesovanje za sve umetničke izume svoje se-
stre, i za sve ono o čemu je razmišljala, ali pre svega za nje-
no minijaturno slikarstvo, u kome je vrlo brzo dostigla veliko
majstorstvo, njene minijature oslikane na emajlu i na por-
celanu najlepše su što se mogu zamisliti, između mene i
moje sestre uvek je postojalo najveće i najiskrenije saučest-
vovanje, razumevanje, ona, moja sestra, uvek bi se u potpu-
nosti posvetila onom što me je okupiralo, kao što bih se i ja
uvek u potpunosti posvetio onom što se ticalo nje. Umeli
smo danima da razgovaramo o knjizi koju smo pročitali
jedno posle drugog i da razmenjujemo misli o toj knjizi sve
dok te misli ne uspemo da saberemo u jednu misao koja
precizno oslikava tu knjigu, ili neko drugo umetničko delo,
neku sliku, mogli smo danima da diskutujemo i raspravlja-

259
mo o određenoj formulaciji koju smo negde pročitali, jer
oboma nam je čitanje samo po sebi bilo uvek najvažnija te-
ma, bez čitanja ni moja sestra ni ja nismo mogli da izdrži-
mo duže vreme, ne zato što su nas odgajali da čitamo, upra-
vo je bilo, kao što je poznato, sasvim suprotno, vremenom
smo uspeli da sami steknemo strast za čitanjem, uživanje u
knjigama, radost u saznanjima putem čitanja, da se nauči-
mo duhovnoj disciplini povezanoj s čitanjem, dok smo ho-
dali tamo-amo u mojoj sobi ili u njenoj, mogli smo da pri-
čamo o svemu što smo pročitali ili čuli ili primetili, ili o
svim mogućim otkrićima do kojih smo, svako za sebe, doš-
li, mogli smo siti da se ispričamo, za razliku od naše majke,
Eferdinđanke, sa kojom sve to nije nikada bilo moguće. Ne-
smetano smo provodili čitave noći zajedno, gore na tavanu,
u mislima, zaokupljeni knjigama koje smo upravo čitali,
proučavali, ne primećujući da je već svanulo i razdanilo se,
zato što su se takvi razgovori odvijali uvek sa najvećim in-
tenzitetom, istovremeno u najvećem mogućem spokoju.
Najomiljenije mesto za te razgovore, razmatranja, pretpo-
stavke, i tako dalje, oboma je, mojoj sestri i meni, uvek bio
tavan, mada veoma često, tokom leta, i jedno mesto iza po-
moćne zgrade, odakle se moglo videti sve dole do Štoketa.
Takođe smo često šetali parkom u Altenzamu, sasvim opu-
šteno i u svemu neusiljeno, i upravo nas je zapuštenost parka
u Altenzamu sve više nadahnjivala, jer park je baš u svojoj
zapuštenosti bio posebno lep i zbog toga još pogodniji za
naše šetnje tamo-amo. Od određenog trenutka, koji više ne
može tačno da se utvrdi, meni je bilo najlepše kada bih se
povukao u svoje čitanje, u naučno, prirodnonaučno štivo
kojeg se moja majka, Eferdinđanka, gadila, baš kao što je
potajno mrzela i rad moje sestre, njeno minijaturno slikar-
stvo, mada to nije otvoreno pokazivala, jer ono šta je i kako

260
je slikala moja sestra moralo je da se dopadne čak i mojoj
majci, i ono, za razliku od mog pisanja, nije bilo opasno, ali
svoju odvratnost prema svemu što je Altenzam ona nije mo-
gla da potisne čak ni u odnosu na to. Ja sam se u stvari uvek
iznova pitao zašto ne prekinem kontakt s majkom, zašto jed-
nostavno ne prestanem da je posećujem, ali onda ne bih više
mogao da posetim ni Altenzam, a ja sam ipak bio vezan za
Altenzam, kao što sam uvek bio vezan i za svoje detinjstvo,
kakvo god da je bilo, Altenzam je bio moje detinjstvo, a de-
tinjstvo je u svakom slučaju prepreka za konačni prekid,
„konačni prekid" je podvučeno. Ta osoba, neprestano mis-
lim, koja je moju sestru mrzela jer sam je ja voleo, i obrnu-
to, rekao je Rojthamer, i koja je, u suštini, mrzela i našeg oca
jer on nije mogao da nas mrzi, rekao je Rojthamer. Kako su
njih dvoje uopšte živeli zajedno pitao sam se, moj otac i
moja majka, ne znam, pretpostavljam samo da su večito ži-
veli krajnje naporno. Pitanje je, međutim, kako su njih dvo-
je uopšte mogli da se spoje, da se venčaju, kada nemaju baš
ništa zajedničko, nikada nisu ni imali, sve se može svesti
samo na nesrećnu okolnost da je moj otac prenoćio u gos-
tionici u Eferdingu, koja je igrom slučaja bila dom moje maj-
ke, rekao je Rojthamer. Moj otac je izgledapotpuno izgubio
glavu, „potpuno izgubio glavu" je podvučeno. Nije postoja-
lo apsolutno ništa što bi opravdalo takav spoj. Tako se uvek
zapitamo kad vidimo dvoje ljudi koji su zajedno, pritom
već u braku, kako je to dvoje ljudi došlo na takvu odluku, do
takvog čina, i onda sebi kažemo da je u pitanju priroda, da
se vrlo često dvoje ljudi spoji samo zato da bi se vremenom
ubili, da bi se pre ili kasnije ubili, da bi godinama i deceni-
jama mučili jedno drugo i na kraju se ipak ubili, koji se, iako
najverovatnije već sasvim jasno vide svoju zajedničku bu-
dućnost kao mučeništvo, ipak spoje, uprkos svakom zdra-

261
vom razumu ipak se vežu, venčaju se, uprkos svakom zdra-
vom razumu počine zločin nad prirodom donošenjem dece
na svet, koja su onda najnesrećniji ljudi kakvi se mogu za-
misliti, za to imamo dokaze gde god da pogledamo, rekao
je Rojthamer. Koji se, iako svoju zajedničku buđućnost vide
samo kao doživotno zajedničko mučeništvo, ipak spoje i
venčaju, svi ti obični ljudi kao ljudi, ljudi kao obični ljudi,
rekao je Rojthamer, iznenada stupaju u vezu, u brak, u svo-
ju propast, korak po korak sve niže u ono najužasnije što se
može zamisliti, u propast braka, što znači u duhovnu i
emocionalnu i fizičku propast, kao što možemo da vidimo
svuda oko sebe, čitav svet prepun je primera koji potvrđuju
ovu činjenicu, rekao je Rojthamer, zašto, pitam se, ovo bes-
misleno stavljanje pečata, pitamo se, jer pred sobom ima-
mo primer, kako je uopšte došlo do tog primera da je taj
izuzetno inteligentan, izvanredan čovek mogao da uzme i
oženi se tim skroz-naskroz običnim i prostim, uz to i sas-
vim neotesanim bićem, i još da izrodi decu s takvim bićem,
to je priroda, kažemo, to je uvek iznova priroda koja nam
čitavog života ostaje nepojmljiva i nepristupačna, priroda
u kojoj je sve razumno i u kojoj istovremeno razum nema
šta da traži, rekao je Rojthamer. U početku se ne čuje ništa
neobično od svih tih ljudi, a ukoliko se i čuje nešto o njima,
onda se čuju još samo odvratne stvari, još samo odvratne
stvari, rekao je Rojthamer, ,,još samo odvratne stvari" je po-
dvučeno, baš kao što, u našem slučaju, kod svojih roditelja
ne vidimo u početku ništa neobično, a posle vidimo samo
odvratne stvari. Priroda je nepojmljiva sila koja povezuje
ljude, sastavlja ih na silu, svim sredstvima, da bi ti ljudi ra-
zorili i uništili sebe, ubili se, upropastili i ugasili se, rekao je
Rojthamer. I oni se onda bace u procep stene ili s ograde mo-
sta, ili pucaju u sebe, kao moj stric, ili se obese, kao moj drugi

262
stric, ili se bace pod voz, kao moj treći stric, rekao je Rojtha-
mer. Mi smo ti koji smo najpodložniji samoubistvu, rekao je
Rojthamer, „najpodložniji“ je podvučeno. Zar se i naš brat,
jedini sin našeg trećeg strica, nije takođe ubio nakon što se
oženio ćerkom jednog lekara iz Kirhdorfa na Kremsu, što
nije moglo izaći na dobro, rekao je Rojthamer, taj divni čo~
vek, rekao je Rojthamer, „divni čovek“ je podvukao, koji se
bacio u procep u planinama masiva Tenen, u mračni pro-
cep dubok više od hiljadu metara. Pošto sam hteo da vidim
koliko je taj procep dubok, otišao sam jednom prilikom,
pri povratku iz Engleske u Altenzam, do tog procepa u pla-
ninama masiva Tenen, popeo sam se na visoke planine ose-
ćajući stalne i sve veće mučnine, morao sam da iskoristim
sve svoje fizičke resurse, jer po prirodi nisam bio stvoren za
penjanje na visoke planine, i zaista sam stigao do tog pro-
cepa i pogledao dole u procep, jer nisam mogao da verujem
da postoji tako dubok procep, ali taj procep je čak mnogo
dublji, tu, u taj procep se, dakle, bacio moj brat od strica,
pomislio sam dok sam stajao na ivici procepa i gledao dole
u njegovu dubinu i na trenutak pomislio da se bacim u taj
procep, ali iznenada, kada je ova pomisao bila na vrhuncu,
meni se ta pomisao učinila smešnom, pa sam se okrenuo i
otišao odatle. Znam koliko mrzim visoke planine, ali moja
radoznalost da vidim taj procep o kome sam do tada samo
slušao i u čiju dubinu nisam mogao da poverujem, navela
me je da se popnem do tog procepa. Ali zaista je potrebno
imati snažnu, čak najsnažniju svest o životu, u stvari, naj-
snažniju volju za životom i za postojanjem, pa da se ne ba-
ciš u procep dok stojiš na ivici takvog procepa. Ali ja se
nisam bacio dole u procep. On, moj brat od strica, se bacio,
zašto baš u tajprocep, ne znam, ja nisam, rekao je Rojtha-
mer, ,,ja nisanT je podvučeno. Pronašli su njegove cipeie na

263
ivici procepa, i njegovu jaknu, šest meseci nakon što su pri-
metili da je nestao, njegovoj ženi nije bilo teško bez njega
toliko vremena, na osnovu činjenice da su mu cipele i jakna
pronađeni na ivici procepa zaključili su da se bacio u pro-
cep, ali ne postoji nikakav dokaz, samo ti tragovi, ali nika-
kav dokaz, jer niko ne može da siđe do dna tog procepa.
Mnogi su verovali da je otišao u inostranstvo, ali onda su
planinari pronašli njegove cipele i jaknu na ivici procepa,
mora da je, bar tako mislim, skinuo, dakle, cipele i jaknu pre
nego što se bacio u procep, nije hteo d a se baci u taj procep
u jakni i cipelama, rekao je Rojthamer. Takođe još jedan od
onih usamljenih Ijudi, podvučeno, koji je naleteo na ženu
u najnesrećnijem trenutku svog života i koja ga je dovela do-
tle da se baci u procep. Sklonost ka samoubistvu kao oso-
bina jednog takvog karaktera kakav je karakter mog brata
od strica koji se na kraju bacio u procep, on se nije ubio na
neki drugi način, prethodno se popeo na visoke planine
samo da bi se bacio u dubinu procepa, rekao je Rojthamer.
S obzirom na to da je o samoubistvu govorio veoma često
i s takvim žarom i s takvom naučnom preciznošću, niko vi-
še nije verovao da će on zaista izvršiti samoubistvo, jer onaj
ko toliko priča o samoubistvu koliko je o tome pričao naš
brat od strica, i kao što su, uostalom, pričali i drugi, recimo,
kao što je njegov otac uvek pričao o samoubistvu, iznova i
iznova i sve bistrije glave, taj se na kraju ne ubije, naprotiv,
jer takav čovek neprestano razjašnjava ideju samoubistva
u svojoj glavi i zato ne izvrši samoubistvo, zbog tog razja-
šnjavanja u svojojglavi i stalne sposobnosti za analizu jed-
nog takvog razjašnjenja, on jednostavno ne može više da
izvrši samoubistvo, zato što sebi stalno razjašnjava samou-
bistvo, rekao je Rojthamer, da sprovede ono o čemu stalno
priča i što mu je u suštini odvratno, jedan takav čovek jed-

264
nostavno nije u stanju, svi mogući argumenti, svi mogući
razlozi, sva moguća poricanja dovedu do svega, obično do
neke smrtonosne bolesti, ali ne i do samoubistva, rekao je
Rojthamer, jer je u jednoj takvoj glavi na kraju uvek iznova
sve protiv samouništenja, ali je, ipak, neverovatno koliko
redovno takav čovek priča o samoubistvu i samouništenju,
ta tema mu ne da mira, ona izobličuje njegov razum koji
on zatim mora opet da povrati, rekao je Rojthamer, ali ono
što smo zapazili kod našeg brata od strica bilo je njegovo
skoro neprekidno pričanje o samoubistvu od kada se ože-
nio ćerkom lekara iz Kirhdorfa, ali to niko nije uzimao oz-
biljno, rekao je Rojthamer, niko se nije plašio da će on da
izvrši samoubistvo, jer je o samoubistvu uvek pričao kao da
priča o nekom sasvim određenom predmetu kojim je istov-
remeno i fasciniran, kao da se radilo o nekom umetničkom
delu, i uvek s najvećom naučnom preciznošću. Jer svako ko
na tako naučan način govori o samoubistvu, kao o nekom
umetničkom delu, i s takvom jasnoćom da se svi postide, taj
neće izvršiti samoubistvo. Sve dok, ipak, ne izvrši samoubi-
stvo i ne baci se u procep stene, rekao je Rojthamer. Ali po-
čeo sam da govorim o ljudskim odnosima, o zajedničkom
životu i braku, rekao je Rojthamer. Kažu da nije istina ono
što je dokazano, rekao je Rojthamer, jer je to jednostavno
stvar prirode, da je ženski pol, zato što je ženski, mada se
danas niko ne usuđuje da to izgovori, protiv duha i instin-
ktivno za instinkt, i to protiv duha u svim njegovim mogu-
ćim aspektima, kao što je instinktivno za instinkt u svim
njegovim aspektima, kažu oni, rekao je Rojthamer. Tenden-
cija je danas jedno, priroda je nešto drugo. Ali ovo naše
vreme okrenuto je apsurdu i iskrivljavanju i izvrtanju svih
pojmova i svih činjenica. Iz iskustva znam, rekao je Rojtha-
mer, da zensko Ijudsko biće, „žensko ljudsko biće“ je pod-

265
vučeno, da ženski pol nije u stanju da ode dalje od nekog
prvog impulsa u pravcu duhovnog života. U našem slučaju,
dakle, u slučaju moje majke i mene, nije se radilo ni o čemu
drugom nego o tome da me pridobije, makar i po cenu uni-
štavanja moje ličnosti, mog karaktera, moje glave, kao i o
neprestanom pokušaju u tom perverznom pravcu da bi je-
dnom, ipak, bilo moguće okrenuti jedan takav svojeglav um
kakav je moj, opsednut samo svojom glavom i izumima svoje
glave i ugurati ga u neotesani, eferdinški tip porodičnog ži-
vota, rekao je Rojthamer. Da me svede na eferdinški egzis-
tencijalni minimum, što bi njoj, mojoj majci, kako je mislila,
moralo da uspe sa mnom, a što je sa ocem uspela do izve-
sne mere, jer je njega u velikoj meri uspela bar da odvrati
od njega samog, ona je udaljila moga oca od samog sebe u
velikoj, ozbiljnoj meri, što je znala i čime je obezbedila iz-
vesno (eferdinško) zadovoljenje za čitav život. S jedne stra-
ne biti fasciniran čovekom koji je drugačiji od svog posma-
trača, gledaoca, protivnika, s druge, pak, sve protiv tog čoveka
i protiv fasciniranosti njim, oduzeti mu sve ono što ga čini
fascinantnim. Eferdinđanka je, u suštini, mrzela sve što sam
radio ili što nisam radio, sve što je moja sestra radila ili što
nije radila i sve što je moj otac radio ili što nije radio, žrtve
njene mržnje bili su, pre svega, svi oni sa kojima sam nego-
vao duhovni odnos, dakle svi naučnici koji su se bavili pri-
rodnim naukama, pisci, pa čak i pesnici, filozofi sa papira u
mojim knjigama u kojima je mislila da me prepoznaje, a
mislila je da me prepoznaje u svim mojim knjigama koje
sam imao u svojoj sobi, u najrazličitijim knjigama koje su
mi pripadale i koje sam stalno koristio. U svakoj od tih
knjiga ona je m orala da me prepozna i mrzela je te knjige,
kao što je mrzela i mene, ali nije se usudila da uništi knjige,
nije se usudila da ih ukloni, za to ipak nije imala hrabrosti,

266
iako je sve u njoj mislilo i težilo u tom pravcu. Kad se samo
setim svega oko čega smo se svađali tokom naših takozva-
nih šetnji, s kakvom revnošću i trenutnom opsednutošću,
mi smo išli kroz prirodu samo da bismo se svađali, kroz
šume i svađali se, kroz livade i svađali se, kroz naše vrtove
i svađali se, čak i na zelenim zaravnima uz reku, koje su
uvek bile primer najvećeg spokoja, mi bismo se svađali i za
najkraće vreme preobrazili te zaravni u bučan, iznenada
opasan predeo kojim su odzvanjali naši glasovi kojima smo
napadali jedno drugo, reči uvrede, ništa drugo, rekao je
Rojthamer, uz i niz reku. A povod su uvek bile samo trivi-
jalne stvari, ali sve te trivijalne stvari ubrzo bi se kao povodi
pretvorile u krupne stvari protiv ljudi oko nas, protiv svega.
Čak i u društvu, Eferdinđanka nije mogla da se savlada, da
se suzdrži, i zato naš otac nikada nije odlazio u društvo s
njom, jer su se njegovi prvi pokušaji u tom pravcu žalosno
završili. Budući da je u pitanju bio uvek dobar glas čitavog
Altenzama, on svoju ženu, našu majku, Eferdinđanku, ni-
kada nije vodio na neko društveno okupljanje, s druge strane
ona ni za čim nije toliko žudela koliko za društvenim oku-
pljanjima, tako da je zbog nepokolebljivosti moga oca mogla
da ide samo još u neko svoje društvo, takozvano eferdinško
društvo, nikako više u društvo u Altenzamu, ali Eferdinđanka
nije bila zainteresovana za svoje društvo, ona je htela da
uđe u altenzamško društvo, što joj, međutim, moj otac nije
dozvoljavao, morao sam da je sprečim, često je govorio moj
otac, rekao je Rojthamer, inače bi Altenzamu, koji je izgu-
bio već veliki deo svog ugleda u njeno vreme, dakle u vreme
Eferdinđanke, ođuzela i ono m alo što je ostalo od njegovog
dobrog glasa, govorio je moj otac, rekao je Rojthamer, ,,i ono
malo što je ostalo" je podvučeno, ali činjenica da je moj otac
nakon prvih bezuspešnih pokušaja jednostavno prestao da

267
je vodi sa sobom u društvo, već ju je ostavljao da sedi kod
kuće, imala je za posledicu da je naša majka, Eferdinđanka,
iznenada zamrzela Altenzam, mrzela ga je više od, svega na
svetu, „više od svega na svetu“ je podvučeno. Moj otac je bio
u zabludi misleći da bi od žene kakva je Eferdinđanka, od
jedne Eferdinđanke, dakle, mogao da napravi jednu Alten-
zamljanku, nikada od jednog čoveka ne možemo da napra-
vimo drugog, rekao je Rojthamer ,,nikada“ je podvučeno,
pogotovo ne od jedne Eferdinđanke jednu Altenzamljanku,
usled te zablude verovatno ju je uzeo i oženio, jer je preka-
sno shvatio da se od jedne Eferdinđanke i onoga šta to po-
drazumeva nikada ne može da se napravi jedna Altenzam-
ljanka, nikada od jedne prirode druga. S vremena na vreme
pokušala bi s knjigom, čisto licemerje, „licemerje” je pod-
vučeno, i to s takvom knjigom o kojoj sam imao veoma vi-
soko mišljenje, s takvom knjigom o kojoj bih u njenom pri-
sustvu rekao nešto što je ukazivalo koliko cenim tu knjigu,
ali ti njeni pokušaji mogli su da se prozru kao licemerje, na-
ravno da je Eferdinđankin položaj u Altenzamu uvek bio
težak, ona nikada nije trebalo da dođe u Altenzam, jer ako
takav čovek, koji nije Altenzamljanin, dođe u Altenzam,
rekao je Rojthamer, taj čovek će biti uništen, sve će biti uči-
njeno da se takav čovek uništi, da se odstrani iz Altenzama,
jer je to čovek koji nema šta da traži u Altenzamu, zato što
je drugačije prirode, „drugačije prirode" je podvučeno,
Eferdinđanka nije smela da počini zločin svojim dolaskom
u Altenzam, naš otac nije smeo da je dovede u Altenzam,
morao je da objasni Eferdinđanki, ali on ju je iz nužde i sla-
bosti uma doveo gore u Altenzam, i od prvog trenutka iz-
ložio je situaciji kojoj ona jednostavno nije bila dorasla,
iako ona toga nikada nije bila svesna, ona, Eferdinđanka,
nije bila dorasla Altenzamu, iako je većinu vremena mis-

268
lila da je dorasla Altenzamu, čak je i vladala Altenzamom,
većinu vremena, ali nije bila dorasla Altenzamu, ona je u
stvari zaista vladala Altenzamom, rekao je Rojthamer, što
dobro znam, u stvari je vladala njime, ali mu nikada nije
bila dorasla, rekao je Rojthamer, naš otac je morao skupo
da plati za zločin ženidbe s Eferdinđankom, rekao je Rojtha-
mer, Eferdinđanka je doživotnom nesrećom morala da plati
za svoj zločin dolaska gore u Altenzam, jer je činjenica da
je tek dolaskom u Altenzam Eferdinđanka postala nesrećno
biće, pre toga, u Eferdingu, u kući svoga oca, kao kći mesara
i gostioničara, ona nikada nije bila nesrećna, ili se bar nije
moglo reći da je tokom tih godina bila nesrećno biće, dok
u Altenzamu uvek jeste. Fotografije koje sam video i koje je
prikazuju kao mesarevu kći, gostioničarevu kći iz Eferdin-
ga, ne prikazuju nesrećno biće, one prikazuju jedno mlado,
mada već staro biće, ali nikako nesrećno, njene fotografije
iz Altenzama koje znam i stvarnost koja mi je poznata pri-
kazuju jedno nesrećno i uvek jedino staro biće koje je večito
bolesno. Mi deca, naravno, nismo imali nikakvog obzira pre-
ma našoj majci, „nikakvog" je podvučeno, mi, moja sestra
i ja, rekao je Rojthamer, mi Altenzamci, za razliku od Efer-
dinđana, naše braće. Eferdinđanka je, na primer, kada bih
se vratio iz Engleske, u početku često govorila da bi rado kre-
nula sa mnom dole do Štoketa, jer je znala da sam uvek rado
išao dole u Štoket, ali onda, kad već siđemo dole u Štoket,
vrlo sam brzo morao da uvidim kako ona uopšte nije imala
želju da ide sa mnom dole u Štoket, jer je u suštini mrzela
to silaženje-u-Štoket sa mnom i Štoket je mrzela i mrzela je
ljude dole u Štoketu. Ili bi, pak, govorila da je zanima neki
naučni članak, jer je znala da taj članak zanima i mene, ali
sve je to pretvaranje, „pretvaranje" je podvučeno, rekao je
Rojthamer. U takvim prilikama ja bih joj onda uvek uzvra-

269
tio nekom zluradom opaskom koja bi pokazala svu njenu
bestidnost i naše međusobno stanje mržnje ponovo bi se
uspostavilo. Ali nije istina da nismo hteli harmoniju izme-
đu nas. Međutim, kad bih rekao da prezirem ovog ili onog
čoveka, iz ovog ili iz onog razloga, ona bi se istog trena, bez
razmišljanja, uvek složila s mojim sudom i, dakle, s mojom
opaskom, i mene je to odmah moralo da odbije. Ako bih po-
kazao naklonost prema određenom pozorišnom komadu i
pohvalio taj pozorišni komad, ona je mislila da bi i sama
morala da pohvali taj pozorišni komad iako ga nije gledala,
ali ne iz ljubavi prema meni, kao što znam, već iz ljubavi
prema sebi, iako nije ni gledala pozorišni komad, ona je,
dakle, mislila da bi takođe mogla da pohvali pozorišni ko-
mad, i mene bi to odbilo. Ja sam, recimo, uvek iznova govo-
rio da volim Geteov roman Izborpo srodnosti, ali sam znao
da je ona mrzela Izborpo srodnosti, u suštini nijednu drugu
knjigu na svetu nije mrzela u tolikoj meri kao što je mrzeia
Izbor p o srodnosti, ali i ona voli Izbor p o srodnosti, tako je
tvrdila, i mene je to jednostavno moralo da odbije, rekao
je Rojthamer. Onda je tvrdila da je pročitala Novalisa, iako
nikada nije pročitala ni jedan jedini redak od Novalisa, ali
to nikada nije bio stvarni pokušaj da mi se približi, pokušaj
da uspostavi harmoniju između sebe i mene, između nas,
već pokušaj da mi postavi zamku, ali ja nikada nisam upao
u tu zamku, bar ne u kasnijim godinama, jer sam u početku,
u svom detinjstvu, pa čak i u ranoj mladosti zaista i veoma
često upadao u njene zamke, Eferdinđanka je uvek postav-
Ijala zamke u Altenzamu i svi su uvek upadali u te zamke.
Izborpo srodnosti kao zam ka u koju je trebalo da upadnem,
rekao je Rojthamer. Često je znala da izjavi kako se bavi
istim duhovnim predmetom u isto vreme kao i ja, ali bih
veoma brzo otkrio da se ne radi ni o čemu drugom nego o

270
pretvaranju, da mi je ponovo postavila zamku u koju je tre-
balo da upadnem. Sve ove beleške iskoristiti jednog dana
za opis moje majke i taj opis dovesti u vezu s mojom sestrom
i s druge strane s mojim ocem i braćom, rekao je Rojtha-
mer. Moramo uvek sve da iskoristimo, sve da promislimo.
Ako smo zaokupljeni nekim takozvanim duhovnim pred-
metom i ako je taj predmet toliko veliki da smo njime skroz-
naskroz fascinirani, onda moramo da budemo potpuno
sami u našoj sobi (u Helerovoj mansardi), ili gde god da se
nalazimo u tom trenutku, čak i ako (u stvarnosti) nismo u
Helerovoj mansardi, da ipak budemo u Helerovoj mansar-
di, da to mesto na kojem se upravo nalazimo baveći se jed-
nim takvim duhovnim predmetom pretvorimo u Helerovu
mansardu, ne smemo da dopustimo ni najmanje odvra-
ćanje, čak i ako ono dolazi od čoveka koji nam je najbliži
(sestra), moramo da sprečimo sve što remeti ili bi moglo
da poremeti našu zaokupljenost tim duhovnim predme-
tom, i što bi dakle moglo da upropasti, uništi, zbriše taj naš
duhovni predmet koji nas fascinira, jer jedan takav duhovni
predmet u trenutku može biti upropašćen i uništen i zbri-
san, i uvek je to naš jedini duhovni predmet, „jedini" je pod-
vučeno. Čvrsto držati taj duhovni predmet, sve dok ga ne
savladamo, rekao je Rojthamer, ,,ne savladamo" je podvu-
čeno. Pokušaji da se shvati Altenzam, da se razume i da se
malo-pomalo shvati i razume sve što je povezano s Alten-
zamom, posebno sve ono što se odnosi na mog oca, uvek
iznova pokušavati da se dođe do uzroka i od tih uzroka do
posledica tih uzroka, da se duhovnom i emocionalnom brit-
košću s jedne strane, duhovnim i emocionalnim licemer-
jem s druge strane, ništa ne može u potpunosti shvatiti i ob-
jasniti, da uvek moram sebi da govorim kako je sve to s moje
tačke gledišta, ne s tačke gledišta drugih, uvek samo s moje

271
tačke gledišta, s tačke gledišta drugih je nešto sasvim dru-
go, verovatno suprotno. Ali to suprotno nije moj zadatak.
Ja se približavam Altenzamu, ali se ne približavam Altenza-
mu da bih ga razjasnio, približavam se Altenzamu da bih ga
sebi objasnio, svom Altenzamu, onom kog ja vidim. Dok je
bila živa, majci nikad nisam postavljao pitanja, sva ta pita-
nja koja su ostala bez odgovora, nikada nisam postavio ni-
jedno pitanje od presudne važnosti, jer nikada nisam mogao
da postavim jedno takvo pitanje, jer sam se plašio da bih mo-
gao da postavim pogrešno pitanje i zato ga nisam postavio
i zato nisam dobio odgovor. Sada je Eferdinđanka mrtva, ne
mogu više da je pitam, ona ne može da odgovori. Pa ipak,
da li bi sada sve bilo drugačije kad bih danas mogao da je
pitam a ona mogla da odgovori? Ne postavljamo pitanja
onima koje volimo, kao što ne postavljamo pitanja ni onima
koje mrzimo, rekao je Rojthamer. Zaista me plaši sve što sam
upravo napisao, šta ako je sve bilo drugačije, pitam se, ali ne-
ću sada da korigujem ono što sam napisao, korigovaću kada
dođe vreme za jednu takvu korekturu, onda ću da korigu-
jem i onda ću da korigujem i ono korigovano i korekturu
onog korigovanog ponovo ću da korigujem i tako dalje,
rekao je Rojthamer. Mi neprekidno korigujemo i same sebe
korigujemo, najbeskrupuloznije, jer u svakom trenutku uvi-
đamo da smo sve pogrešno uradili (napisali, mislili, činili),
da smo pogrešno postupali, kako smo pogrešno postupali,
da je sve do tog trenutka samo puko krivotvorenje, zbog to-
ga korigujemo tu krivotvorinu i opet korigujemo korekturu
te krivotvorine i korigujemo rezultat korekture te korektu-
re i tako dalje, rekao je Rojthamer. Ali mi odlažemo stvarnu
korekturu, kakvu su drugi uradili bez ustezanja i u trenutku,
mislim, rekao je Rojthamer, kakvu su mogli da urade kada
nisu više razmišljali o tome, jer su se plašili čak i da pomisle

272
na to, ali onda su korigovali sebe, kao moj brat od strica,
kao njegov otac, moj stric, kao i svi drugi koje smo pozna-
vali, kao što smo mislili, veoma dobro poznavali, ali karak-
tere svih tih ljudi mi nismo poznavali, jer smo iznenađeni
njihovom korekturom, inače ne bismo bili iznenađeni nji-
hovom stvarnom suštinskom korekturom, njihovim samou-
bistvom. To je misao koja nam se uvek iznova vraća, ali mi
sebe ne korigujemo. Satima sedimo na stolici i razmišlja-
mo o tome, možda čak danima sedimo na toj istoj stolici, ili
stojimo ispred prozora (kao, na primer, u Helerovoj man-
sardi), hodamo po svojoj sobi tamo-amo, ležimo na kreve-
tu, zatvoreni u Helerovoj mansardi, ili u sobi u Altenzamu
koja mi je uvek izgledala kao moja prava ćelija za korek-
turu, „ćelija za korekturu" je podvučeno, ali stalno sam od-
lagao korekturu, oklevao sam s njom, mada od te misli, da
korigujem sebe, nikada nisam odustao, to uradimo iznena-
da, sasvim iznenada izađemo, odemo, prekinemo sve, samo
jedan korak van puta, gotovo, završeno, rekao je Rojthamer,
zato što smo izgubili razum, rekao je Rojthamer, ili zato što
postanem o odjednom sve ono ekstremno, rekao je Rojtha-
mer. Mi smo u stanju krajnje koncentracije, ne dozvolja-
vamo sebi čak ni da promenimo komad odeće, ne dozvo-
ljavamo sebi ništa sem te koncentracije, ali ne uradimo to.
Uvek smo veoma blizu tome da se korigujemo, da korigu-
jemo sve tako što se ubijemo, ali ne uradimo to. Da korigu-
jemo čitavu našu egzistenciju kao beskrajno krivotvorenje
i lažno predstavljanje naše istinske prirode, rekao je Rojtha-
mer, ali ne uradimo to. Dok ta misao tone sve dublje, mi
smo u njenoj milosti i popuštamo joj u svakom pogledu,
jer smo usredsređeni samo na tu misao, ali ne uradimo to.
Onda zaboravimo tu temu, ne korigujemo više, nastavlja-
mo da egzistiramo sve dok ponovo ne dođemo na tu misao,

273
dok ponovo ne ovlada nama, rekao je Rojthamer. Ali jed-
nog dana uradićemo ono što moramo da uradimo u tren
oka, i onda se nimalo nećemo razlikovati od onih koji su
već izvršili svoju korekturu, koji su se ubili. Da pišemo ne-
kome, na primer, jer ne možemo više da podnesemo usam-
ljenost, da smo svoju samoću izdržali do krajnjih granica,
ali da ne možemo više da izdržimo, pišemo samo zato da ne
bismo više bili sami, već sa nekim, sestri na primer, da se ra-
dujem ako dođe u Englesku, ubrzo, odmah, pišem o čoveku
kojeg volimo, s kojim smo najbliži, pišem i šaljem telegram
u isto vreme, ništa u meni nije intenzivnije od misli da moja
sestra dođe iz Altenzama u Englesku, da dođe kod mene,
što je moguće brže, da okonča ovo moje stanje samoće u
koje sam samog sebe smestio, rekao je Rojthamer, treba da
dođe da bih se spasao, mislim, ali ne pišem, mada mislim da
ona mora da dođe da bih se spasao, jer sve mogućnosti da
sebe odvratim su iscrpljene, svi trikovi da sebe odvratim su
zatajili, jer mislim samo na jedno, da ću morati da skončam
l}u svojoj sobi, mislim, ako taj nama blizak, voljeni čovek
ne dođe, mi više nemamo nikakvu sansu. Danima čekam
odgovor, onda moja sestra iznenada javlja telegramom da
ne može da dođe, sada opet nastavljamo dalje, ne uradimo
to. Istog trenutka uranjam ponovo u svoj rad. Odjednom
nemam više razlog da se ubijem, da izvršim korekturu. Vest
da sestra neće doći jer ne može da dođe, bila je dovoljna da
ne uradim to. Ali šta da sam uradio, pitam se, rekao je Rojt-
hamer. Umesto da izvrše samoubistvo, ljudi se late posla.
Čitavog života, sve dok njihova egzistencija omogućava ovaj
proces koji se uvek iznova ponavlja, rekao je Rojthamer.
Smrt moga strica, rekao je Rojthamer, iznenadila je čak i
Helera, jer je Heler, kao i ja, uvek smatrao da se čovek poput
mog strica, koji stalno govori o samoubistvu, i baš zato što

274
uvek iznova i skoro neprekidno govori o tome, neće ubiti,
ali on se ubio, usled iznenađenja zbog samoubistva mog
strica koji se bacio u šaht fabrike sira u Štoketu, atmosfera
u Helerovoj kući bila je u potpunosti pod utiskom samou-
bistva moga strica, čitava Helerova kuća, čak i Helerova
mansarda, mislim, rekao je Rojthamer, čitava ta jednosta-
vna kuća sa svojim složenim odnosima, ili obrnuto, složena
kuća sa svojim jednostavnim odnosima, rekao je Rojthamer,
bila je pod utiskom samoubistva mog strica. U trenutku
kada sam kročio u Helerovu kuću, odnosno čim sam ugle-
dao ogromnu crnu napunjenu pticu koja je visila na zidu
predvorja, bilo mi je jasno da je čitava Helerova kuća pod
utiskom samoubistva mog strica. Tada sam se setio posled-
njeg susreta sa svojim stricem iz Štoketa, rekao je Rojtha-
mer, i zapitao sam se da li je tada, prilikom tog poslednjeg
susreta, postojalo bilo šta na tom čoveku što bi ukazalo da
će se kasnije ubiti, posmatrao sam ga najpre na ivici šume,
gumene čizme, kratka, stara, izlizana jakna, rekao je Rojtha-
mer, štap od leske koji je sam izrezbario, s crnim šeširom na
glavi, i verovatno je, s obzirom na njegovu slabu pokretlji-
vost, već je godinama imao drvenu nogu, kao i s obzirom
na moje iznenadno prisustvo, bio zaokupljen nekim tako-
zvanim filozofskim predmetom, rekao sam sebi približava-
jući mu se, vreme ga je, malo-pomalo, pretvorilo u takozva-
nog čoveka prirode, jer je sve u njemu i na njemu ukazivalo
na jednog takvog čoveka, nije bio smešna pojava kakvu ina-
če veoma često vidimo, ja iz prirode više ne mogu, govorilo
je sve na njemu dok sam mu se približavao, verovatno nije
ni primetio da dolazim, jer je sve ukazivalo na to da me nije
ni primetio, bio je toliko zaokupljen svojim filozofskim
predmetom, filozofskim predmetom koji je bio predmet
prirode. Kad je govorio, bilo je to samo u aluzijama, on je

275
uvek bio m ojfilozof, zbog njega sam uvek išao dole u Što-
ket iz Altenzama, provodio vreme s tim čovekom, u počet-
ku plašljivo, onda odlučno, on je za mene uvek bio največa
institucija, tako sam došao na ideju da mislim, moj filozof
koji me je naučio da mislim na najnenametljiviji, a istovre-
meno krajnje postojan način. Nisam ja filozof, uvek je go-
vorio. On je voleo iznošenu odeću, rano ustajanje i pranje
hladnom vodom. Novalisa je stavio iznad svega. Priroda
koju još nisu uprljali Ijudi, zbog toga njegovo rano usta-
janje. Oskuđan doručak, debele čarape od sirove, masne
vune koje mu je isplela njegova sestra i jedna Novalisova
misao. Vreme je za njega bilo samo sredstvo za neprekidno
proučavanje vremena. Da li ja moram da budem zajedno s
drugim čovekom? I uvek bi odgovorio: ne, ne moram da
budem ni sa kim, to njegovo pitanje i taj njegov odgovor
objašnjavaju ga bolje nego što bih to ja mogao, rekao je
Rojthamer. Divimo se čoveku poput mog strica koji se ubio
jer nije više mogao da podnese Ijudsku nesreću, kao što je
zapisao na parčetu papira koji su našli u džepu njegovog
kaputa, sa datumom onog dana kada se bacio u šaht fabrike
sira, jer je bio sposobniji od nas da izvrši samoubistvo, ne
samo da govori o samoubistvu, već da ga zaista i izvrši, re-
kao je Rojthamer. Uvek su oni za koje smo svakodnevno ve-
zivali naša očekivanja, rekao je Rojthamer, vršili samoubi-
stvo, oni čiji smo talenat i biće voleli, i čija nam je blizina
bila najprijatnija i najprisnija, rekao je Rojthamer. Zatim:
često sam se budio usred noći i pitao se koliko su, u stvari,
visoki troškovi gradnje, šta ako troškovi gradnje premašuju
moja sredstva s jedne strane, moja finansijska sredstva, a s
druge strane moja duhovna sredstva? Koliko sam samo
puta došao u Austriju i u Altenzam, da niko ne zna, i ostajao
u Kobernauservaldu, u drvenoj baraci koju sam napravio

276
baš na mestu koje sam odredio kao mesto za kupu, tačno u
središtu Kobernauservalda, rekao je Rojthamer. I koliko sam
samo puta došao iz Engleske u Altenzam, da niko ne zna, i
u Kobernauservald, i ostajao tamo, u samom njegovom sre-
dištu, danima, jednom čak i nekoliko nedelja, potpuno us-
redsređen na kupu i onda se isto tako, da niko ne zna, vra-
tio u Englesku, u Kembridž. Nekolikoputa, „nekoliko puta“
je podvučeno, počinjao sam da pišem pismo svojoj sestri,
ali nikada nisam završio ta pisma, jer svojoj sestri nisam
smeo da otkrijem bilo šta u vezi s kupom, i da sam joj na-
govestio, a nekoliko puta je bilo nagoveštaja u tom pravcu,
ona bi mislila da sam lud, čak bi i moja draga sestra mislila
da sam lud, rekao je Rojthamer, i zato sam sve vreme morao
da ćutim, čak i pred svojom sestrom. Građevina koja je tre-
balo da mi donese zadovoljenje, a mojoj sestri najveću,
najveću moguću sreću, rekao je Rojthamer. Jer jedno takvo
pismo o kupi sigurno bi je preplašilo. Iz kakvih je samo ide-
ja počela gradnja kupe, i sve su se one na kraju slile u jednu
ideju. On, Rojthamer, kao što sada vidim, i sam se plašio da
bi duboko u Kobernauservaldu, tačno na toj geometrijskoj
tački u središtu Kobernauservalda koju je sam odredio, mo-
gao da poludi, jer je bio sklon tome, ,,sklon“ je podvučeno.
Kao i njegova sestra, tako je i on bio sklon iznenadnom lu-
dilu zbog iznenadne prenapregnutosti čitavog svog bića,
plašio se da bi zbog prenapregnutosti svoje glave mogao
odjednom da poludi. Odmah je odredio veličinu kupe i nje-
nu unutrašnjost, ali nije više mogao da se seti tačnog tre-
nutka, da sada, posle toliko godina, „posle toliko godina" je
podvučeno, odredi taj trenutak za njega je bilo nemoguće.
Moramo da imamo na umu posmatrače koji primete tre-
nutak naše slabosti, naše duhovne slabosti, prilikom jed-
nog takvog ogromnog naprezanja i iskoriste ga i ubiju nas,

277
rekao je Rojthamer. Nikada ne smemo da popustimo u in-
tenzitetu. Vreme je ostvarenje, ideja, očaj, i obrnuto, rekao
je Rojthamer. Ali ja ne smem da postupam isključivo prema
svom planu i jednoj mrtvoj geometriji, rekao je Rojthamer.
U redu je da se odugovlači, ali nikada ne pokazati čak ni
najmanju slabost. Sve je jednako važno, bilo da se radi o
ideji (kao celini), ili o najmanjem sastavnom delu ideje. Za-
pravo, uvek istovremenost prilikom posmatranja ideje, da
sve istovremeno posmatram i da se u toj istovremenosti
posmatranja osposobljavam, tako da sve uvek jasnije vidim,
ništa manje oštro, da građevina postoji (u mojoj glavi) i da
je onda iz svoje glave postavim u geometrijsku tačku. Pi-
tanje je hoću li ćutanjem postići svoj cilj, svojim sredstvima,
ili neću, ili će na kraju ostati samo rezigniranost kao činje-
nica, rekao je Rojthamer. Rezigniranost, slabost, praznina,
neostvarenost. Sve je škola, i u toj školi ja sam i učitelj i uče-
nik, i u intenzitetu između toga je doslednost, kupa. Najveća
lucidnost noću, rekao je Rojthamer, jedino je noću moja gla-
va bistra, izjutra se kupa u mojoj glavi raspada. Pretpostav-
ka da će koncepcija kupe potpuno odgovarati potrebama
moje sestre, potpuno njenom karakteru, njenoj prirodi. No-
valis: kupa nije ono što je ona (sestra) u ovom trenutku, kupa
je sve što je povezano s njom (sa sestrom). Ono što je u skla-
du s njenim očima i ušima, njenim sluhom, osećanjem, ra-
zumom, budnošću, pažnjom. U skladu. To je činjenica koja
preneražava i ubija, ništa drugo, rekao je Rojthamer. Zato
ni sa kim u Altenzamu (čak ni sa svojim ocem) nikada nisam
razgovarao o kupi, iako svi znaju da gradim kupu, čuli su za
to. Takva građevina promeni čoveka koji je gradi na isti
način kao što čovek koji je gradi u radu na njoj napreduje i
završava je. Pre nego što sam došao na ideju (da gradim ku-
pu) bio sam slobodan za sve, sada sam samo žrtva onog koji

278
gradi kupu. Da je glava samo znala, rekao je Rojthamer. Iz-
gleda da se glava iznova i iznova upušta u najveće neprilike,
mora da se upusti, mora da se pokaže, rekao je Rojthamer.
Ako svaki put ponovo ne preduzmemo najteže poduhvate,
izgubljeni smo, ništa drugo, rekao je Rojthamer. Onda do-
lazi do katastrofe, do raspada jednog takvog predmeta ideje
kad se probudimo u onome što u snu radimo, rekao je Rojt-
hamer. Kada prepoznamo taj proces, on je već prekinut, ne
ostaje ništa sem razorenog, ubijenog čoveka. Mi se povla-
čimo u jednu, možda jedinu ideju o kojoj ne znamo ništa,
rekao je Rojthamer. Pokušavamo da posredstvom ideje us-
postavimo kontakt sa stvarima iz našeg iskustva. Ako se na-
prežem premalo, uništim, ako se naprežem previše, uništim,
rekao je Rojhamer. Uvek se postavlja pitanje da li je pravi
trenutak. Gledamo sve međusobno povezano na smešan
način, rekao je Rojthamer, iz Engleske, iz Altenzama, u sre-
dištu Kobernauservalda. Imamo ideju, na kraju je nemamo,
rekao je Rojthamer. Jednom je zaista otišao sve do pred vra-
ta sestrine sobe da bi joj priznao za kupu, tri sata izjutra,
rekao je Rojthamer, probudiću je i sve ću joj objasniti. Ali
u četiri sata počeo sam glasno da se smejem i vratio sam se
u svoju sobu. I kad bi se neko drugi tačno držao mojih be-
leški, mojih planova, svega što imam u glavi u vezi s kupom,
to ipak ne bi bila ista kupa, rekao je Rojthamer. I iz svih
ovih stotina i hiljada planova to ipak ne bi bila ista kupa.
Kada bih, međutim, zapostavio svoj naučni rad, genetske
mutacije, zapostavio bih takođe izgradnju kupe, ali pošto
nisam zapostavio svoju nastavničku i istraživačku delat-
nost, nisam zapostavio ni izgradnju kupe. Jer zaista sam se
(najintenzivnije) bavio izgradnjom kupe u Kobernauser-
valdu radeći najnapornije na genetskim mutacijama u Kem-
bridžu i obrnuto (3. mart). Pošto sam se s velikim intenzite-

279
tom bavio jednim, onda sam se sa velikim intenzitetom
bavio i onim drugim, rekao je Rojthamer, nikada se nisam
pitao da li zapostavljam svoju prirodnu nauku zato što na-
predujem s izgradnjom kupe, i obrnuto, to je pitanje koje se
nisam usuđivao da postavim sebi, rekao je Rojthamer. Vre-
me za izgradnju kupe svakako je bilo jednako povoljno kao
što je bilo povoljno i za moju prirodnu nauku, postigao sam
sve što sam mogao, rekao je Rojthamer. I prepustio prirod-
nu nauku i kupu prirodi, rekao je Rojthamer. Kao što niko
više neće kročiti u kupu, tako niko više neće ući u moju pri-
rodnu nauku. Da je moguće istovremeno promišljati i de-
lovati unutar dve (naizgled) suprotstavljene konradiktor-
nosti, rekao je Rojthamer. Iskoristiti stanje duha u svakom
slučaju i u svakom trenutku i nikada ne posustati u tom
smeru, rekao je Rojthamer. Ne smemo da preispitujemo
svoje postupke, rekao je Rojthamer. Nedostatak razumeva-
nja kod mene suprotstaviti nedostatku razumevanja kod
moje majke, mojih roditelja, moje braće, rekao je Rojthamer.
Kupa je skuplja od bilo koje građevine u Austriji, čuo sam,
tako sam i izračunao, rekao je Rojthamer. Potpuna izolo-
vanost u Kembridžu smenjuje se s potpunom izolovanošću
u Kobernauservaldu, gde sam u baraci za radnike names-
tio sobu samo za sebe, kad ne mogu da budem u Helerovoj
mansardi jer moram da budem na gradilištu (7. mart),
rekao je Rojthamer. Tajnovitost sa kojom sam u Kembridžu
radio na izgradnji kupe, ista tajnovitost u Altenzamu, ista
tajnovitost u Helerovoj kući, rekao je Rojthamer. Ali noću,
u baraci u Kobernauservaldu, kao i u Helerovoj mansardi,
dok sam bio potpuno zaokupljen kupom, radio sam na ge-
netskim mutacijama, rekao je Rojthamer, ali nije bilo ničeg
što bi nekog ko posmatra sa strane navelo da pomisli da
sam zaokupljen genetskim mutacijama dok nadzirem kako

280
napreduje gradnja kupe u Kobernauservaldu, i da sam za-
okupljen izgradnjom kupe u Kembridžu, dok sam poduča-
vao i proučavao, rekao je Rojthamer. Svakog dana misao
koja nije povezana ni sa izgradnjom kupe, niti sa mojom
prirodnom naukom, rekao je Rojthamer. Najviši zahtevkoji
je postavljen jednoj, primeniti na drugu disciplinu, rekao
je Rojthamer. Graditi i ostvariti i završiti jednu takvu građe-
vinu znači uvek čuti i videti sve što je povezano s tom gra-
đevinom, dakle, čuti i videti sve i delovati sa spoznajom tog
slušanja i gledanja, rekao je Rojthamer. Šta da sam izne-
nada otkrio svojoj sestri izgradnju kupe, što ipak nisam
učinio, i tako sam spasao sebe i svoj plan. Mi prećutimo
ono što znamo, i dobro napredujemo, rekao je Rojthamer.
Noću je uvek čuo crve u drvetu u Altenzamu, proždrljivost
crva nije mu dala da zaspi, svuda i, naravno, noću, zbog
njegovog oštrog sluha i preosetljivosti njegove glave veoma
jasno je čuo crve na delu, u podnim daskama i ispod pod-
nih dasaka, u ormarima i komodama, u svim fiokama pre
svega, rekao je Rojthamer, u vratima i prozorskim okviri-
ma, čak i u satovima i u stolicama i foteljama, uvek je mo-
gao tačno da razlikuje gde i u kom predmetu, u kom koma-
du nameštaja crvi rade, crvi su zapravo već izjedali i nje-
gov krevet, dok je ležao budan u krevetu čitavu noć, rekao
je Rojthamer, pratio je rad crva, morao je da prati, s na-
jvećom pažnjom, udisao je sladunjavi miris sveže piljevine
i bilo mu je teško što je morao da ustanovi da je tokom svih
tih godina na hiljade, možda na desetine hiljada i stotine
hiljada crva navalilo na Altenzam da bi, o čemu je on noću
uvek morao da razmišlja, izjeli Altenzam, da izjedaju i
proždiru Altenzam sve dok se u jednom trenutku ne uruši,
u trenutku na koji se, verovatno, neće suviše dugo morati
da čeka. Nije postojala ni jedna jedina stvar u Altenzamu,

281
rekao je Rojthamer, u kojoj nije bilo crvotočine, pa čak i
kad je to bila nova stvar koja je nedavno kupljena, za naj-
kraće moguće vreme u toj novoj stvari pojavila bi se crvo-
točina, rekao je Rojthamer. Kad uzmem komad donjeg ru-
blja iz ormana, rekao je Rojthamer, moram da ga istresem
jer je pun piljevine, preko noći gomila piljevine u mom
vešu, rekao je Rojthamer, kada uzmem maramicu iz fioke,
moram da oduvam piljevinu s nje, mora da se oduva i obri-
še čak i sa posuđa koje se svakodnevno koristi, rekao je Rojt-
hamer, jer je prekriveno piljevinom, i zapravo su svi u AI-
tenzamu uvek puni piljevine, njihova lica su puna piljevine,
njihove glave i tela puni su piljevine, rekao je Rojthamer.
Svi su se večito plašili da bi mogli da propadnu kroz podne
daske, jer su podne daske već ozbiljno popustile, i budući
da se Altenzam stalno menjao pod uticajem rada crva (i
gljivica, naravno!) živeli su u hroničnom strahu, jer ono što
je u Altenzamu, u stvari, bilo najuočljivije i krajnje zas-
trašujuće, bio je rad crva, rekao je Rojthamer. U početku se
preduzimalo sve protiv te crvotočine, ali smo na kraju mo-
rali da ustanovimo da se protiv crvotočine ništa ne može
preduzeti, i ništa više nismo preduzimali protiv crvotočine.
Čitavog života smo se borili s milionima crva u Altenzamu,
ali nismo mogli da pobedimo milione tih crva u drvetu.
Nemoćni pred crvima, govorila je moja majka, rekao je Ro-
jthamer, čitav život smo se borili protiv crva, ali ćemo na
kraju morati da odustanemo od borbe, govorila je moja
majka, rekao je Rojthamer. Svaka generacija se nadala, re-
kao je Rojthamer, da će uspeti da izađe na kraj sa crvima u
Altenzamu, svaka se plašila da će baš ona biti ta na čiju će
se glavu iznenada srušiti Altenzam, jer su crvi potpuno iz-
jeli Altenzam, rekao je Rojthamer. Jednom je moj otac gore
u Altenzam pozvao takozvanog istrebljivača gamadi iz Lin-

282
ca, ali je i taj višenedeljni boravak istrebljivača gamadi iz
Linca bio uzaludan, rekao je Rojthamer. I tako su se svi u
Altenzamu zbog crva, koji su svojim viševekovnim radom
potkopali gotovo čitav Altenzam, navikli na jedan neobično
obazriv hod, takav hod koji je precizno prilagođen podnim
daskama i drvenoj tavanici, jedan takav neobično obazriv
hod, obazirući se i na nameštaj, sasvim jednostavno obaziru-
ći se na Altenzam, i kad bismo jedni s drugima razgovarali
o nečemu, rekao je Rojthamer, što se tokom svih ovih godi-
na dogodilo najviše jednom, i tada smo razgovarali samo o
crvima. I koliko god da je u Altenzamu tiho i da se čini kako
se ne čuje apsolutno nijedan jedini zvuk, u Altenzamu se
ipak čuju crvi u drvetu, rekao je Rojthamer. Ormani, stolo-
vi, sve stoji nakrivo, komode, stolice, rekao je Rojthamer,
podovi ulegli, prozorski kapci više ne naležu u svoj okvir,
rekao je Rojthamer, borba protiv crva konačno je izgublje-
na, (9. mart), rekao je Rojthamer. Iznenada, nakon nekoli-
ko nedelja umnog rada, rekao je Rojthamer, otišao sam u
prodavnicu M arks & Spenser da kupim sebi džemper, jer
mi je moj stari džemper, koji sam neprekidno nosio tokom
čitave godine, iznenada izgledao suviše otrcano. Oksford-
skom ulicom dole do Marksa & Spensera s najvećom srećom,
rekao je Rojthamer, i nazad u svoju sobu s novim džempe-
rom (11. mart). Zaključava se u svoju sobu i pokušava da
započne rad o alopoliploidima, neodložno, već je daleko od-
makao, rekao je Rojthamer, tako da ne može više da izađe
iz tog rada u svojoj glavi, ali tek nakon što je obavio sve
pripreme za taj rad, proverio prozore, proverio vrata, rekao
je Rojthamer, proverio svoju stolicu kao što je proverio i
vrata, dakle sve te važne stvari pre nego što započne s pro-
cesom rada, uključujući i proveru svih predmeta koji pod-
Iežu jednoj preciznoj geometriji, predmeta koje je lično

283
stavio na radni sto, kao i onih koji su se nalazili oko nje-
govog stola, radnog stola, sve je imalo svoje mesto, čak i naj-
manja promena onemogućila bi ga da počne s radom, rekao
je Rojthamer, svaki put pre početka radnog procesa utrošio
bi dosta vremena nameštajući sve te predmete u položaj
koji je morao da bude povoljan za početak njegovog radnog
procesa, njegova ličnost bila je takođe podvrgnuta ovoj po-
trebi za redom i tom apsolutno strogom redu, fizičko sta-
nje, odeća, sve, tako su, recimo, gornja dugmad na košulji
morala da budu otkopčana, rukavi podvrnuti i tako dalje,
rekao je Rojthamer, „podvrnuti" je podvučeno, ali su pre
svega vrata njegove radne sobe morala da budu zaključana,
ključ u bravi dvaput okrenut, ovo dvostruko okretanje klju-
ča uvek je imalo posebnu važnost, jer ga je i sama činjenica
da bi vrata iznenada mogla da se otvore i da neko uđe, i to
u svakom slučaju neko ko bi ga omeo, učinila potpuno ne-
sposobnim za rad, često se tako dešavalo da je već počeo s
radom, da se, dakle, već namestio za radni proces i seo za
sto, ali da je zaboravio da zaključa vrata, pa bi opet skočio
i zaključao vrata, ali onda je već bilo prekasno, čak i taj
kratkotrajni prekid, budući da je već sedeo za stolom i da je
morao da ustane i zaključa vrata, bio je dovoljan da ga one-
sposobi za dalji rad, ili, pak, ako nešto nije bilo u redu sa za-
vesama, on je morao da skoči i dovede u red to što sa za-
vesama nije bilo u redu, ili bi ga neki šum naterao da skoči
i ode da pogleda kroz prozor, ili nešto što je ležalo na podu,
parče papira ili mrvica od hrane ili neki končić ili čak samo
neka mrtva muva koju je prevideo i koja ga je sada odjed-
nom užasno iritirala, za razliku od Helerove mansarde,
rekao je Rojthamer, u kojoj je sve uvek doživljavao kao ide-
alno, kad je radio na nekom drugom mestu, na primer u svo-
joj sobi u Kembridžu pod upravo skiciranim okolnostima

284
koje su, u svakom slučaju, uvek bile užasne, oduzimale mno-
go vremena i iritirale ga, on je uvek iznova imao samo je-
dnu želju, ako nije mogao da bude u Helerovoj mansardi,
da bude u njoj, rekao je Rojthamer, ili samo neka iznenadna
misao na jedan takav predmet koji bi mogao da izazove
nered. Ne sam taj predmet, već samo jedna takva pomisao
na jedan takav predmet, rekao je Rojthamer, i on bi pri jed-
noj takvoj pomisli morao da ustane od stola i da razjasni se-
bi tu misao, svoju pretpostavku i tako dalje, rekao je Rojt-
hamer, moglo se desiti da je zadubljen u svoj rad i da rad
dobro napreduje i da iznenada otkrije neki nered u svom
radnom okruženju, makar to bila i samo senka predmeta koji
je sam po sebi bio na svom mestu, ali je doveden u nered
zbog senke koju je bacao, senka koju je predmet bacao na
prozor ili na pod ili čak na pisaći sto kao radni sto, rekao je
Rojthamer, i koja bi onda iznenada sve poremetila i sve
uništila, pa bi morao da ustane od stola i najpre dovede u
red taj predmet, jer nije mogao da podnese nered, u naj-
manju ruku morao je da otkrije koji je to tačno ometajući
faktor bio, tako da mu je zapravo najveći deo vremena (u
Kembridžu) bilo nemoguće da radi, tek svaki treći ili četvrti
dan, jer bi se uvek našle neke prepreke, ili, pak, zato što bi
se, nakon što je već počeo s radom i verovatno bio duboko
zadubljen u svoj rad, moguće veoma duboko zadubljen, iz-
nenada pojavilo nešto iritantno, neki iritirajući zvuk ili ir-
itirajući predmet koje verovatno nije video i čuo pre nego
što je počeo svoj rad, često je morao da ustane ili da skoči
samo zato što knjiga na njegovom pisaćem stolu nije stajala
pod pravim uglom, ili zato što bi ga iznenada poremetio
takozvani obeleživač u nekoj knjizi ili u nekom spisu, jedna
od nekoliko stotina traka od listova iscepljenih iz dnevnih
novina koje je koristio kao obeleživače i kojima je označa-

285
vao stranice u svim svojim knjigama i spisima koji su ležali
svuda naokolo, jer kad bi takve trake od novina koje je ko-
ristio kao obeleživaće virile iz knjiga više od podnošljive
dužine od šest ili sedam ili osam centimetara i kad bi on to
iznenada primetio, on to ne bi mogao da podnese, ili ako se
radilo samo o otisku prsta koji do tada nije primetio, o oti-
scima prstiju na knjigama i spisima, na radnom stolu ili na
vratima sobe, na prozorskim okvirima i tako dalje, rekao je
Rojthamer, koje drugi ljudi, naravno, uopšte ne primećuju,
ne mogu da primete, ili, pak, o otisku čitavog dlana, rekao
je Rojthamer, „otisku čitavog dlana“ je podvučeno, čak i kad
bi samo naslutio da bi jedan takav otisak prsta ili otisak či-
tavog dlana mogao da bude na vratima, on je morao da sko-
či i proveri vrata ili prozore, i kad bi jednom bio ometen u
svom radu, bez obzira koliko duboko da je već prodro u svoj
rad, u početku, ipak, ne toliko da bi to štetno uticalo na nje-
gov rad, ali onda iznenada najbezobzirnije ometen do te
mere da je to zaista štetno uticalo na njegov rad, dovodilo
odjednom čak do zastoja u radu, i on bi morao da prekine
svoj rad i proveri ono što je pretpostavljao, da se na vra-
tima ili na prozorskim okvirima i tako dalje nalazi otisak
prsta (njegov ili neke druge osobe), i onda bi ustao i doju-
rio do vrata, „dojurio" je podvučeno, i pregledao ih, i zaista
bi se svaki put potvrdilo ono što je pretpostavljao, pa makar
to bila i najbesmislenija pretpostavka, sve što je pretposta-
vljao uvek bi se ispostavilo kao činjenica, ako bi recimo
pretpostavio da ispod njegovog radnog stola postoji neki
nered, što, naravno, nije odmah mogao da vidi, jer je ploča
stola onemogućavala da vidi ispod njega, i kad bi krenuo
da proveri jednu takvu pretpostavku bez obzira na radni
proces koji je već bio u toku, ispostavilo bi se da se pretpo-
stavka zasnivala na činjenici, on bi onda prekidao svoj rad,

286
zavlačio se pod sto i pronalazio to što je bilo u neredu ili
što ga je ometalo i tako dalje, rekao je Rojthamer, i uvek bi
našao nešto ometajuće ili nešto u neredu kad bi se zavlačio
pod sto, nikada se još takva pretpostavka nije ispostavila
kao pogrešna, rekao je Rojthamer, takav nered kao činjeni-
ca, i onda bi taj nered doveo u red izlažući tako riziku čak
i svoj umni rad koji je započeo i koji je sada morao da pre-
kine zbog nereda, ali je bio primoran da nered ispod stola
ili na prozoru, ili na bilo kom drugom mestu u svojoj rad-
noj sobi dovede u red, i ja sam pokušao, rekao je Rojthamer,
nakon što sam se još jednom uverio da sam zaista zaključan
u svojoj sobi, okretanjem ključa dvaput u bravi, rekao je
Rojthamer, imao sam kontrolu, i s tom kontrolom sam mo-
gao da budem siguran da sam zaista zaključan u svojoj sobi,
i pokušao sam da napredujem u svom radu o alopoliploi-
dima (17. mart), rekao je Rojthamer, „pokušao" je podvuče-
no. Sećam se jednog manjeg rada o tatuli, takozvanoj datu-
ra stramonium, koji mu je nakon sestrine smrti, kada se
vratio iz Altenzama u Kembridž, bio prilika da povrati svoj
mir, dok sam ja otišao u Tejt galeriju, sam, rekao je Rojtha-
mer, jer sam uvek jedino sam bio u stanju da posetim taj
muzej, svoj omiljeni muzej, jedini muzej na svetu koji sam
mogao ne samo da izdržim, da ga podnesem, već i da ga
zaista volim, tokom te posete muzeju, rekao je Rojthamer,
uspeo sam da povratim svoj mir radeći na tatuli, takozvanoj
datura stramonium, jer sam veoma intenzivno, dok sam
bio u Tejt galeriji, radio na ovom malom spisu koji je, kako
mislim, prilično uspeo, s jedne strane bavio sam se Vilija-
mom Blejkom, s druge strane sam se bavio tatulom, smireno,
s obzirom na stanje u kome sam se našao zbog smrti svoje
sestre, u tom turobnom stanju koje remeti i razara um,
rekao je Rojthamer, koje me je iznenada navelo na ideju da

287
napišem nešto o tatuli da bih napravio otklon, da bih odvra-
tio svoju glavu od smrti svoje sestre, rekao je Rojthamer.
Studija o tatuli potpuno pod utiskom uzroka smrti moje
sestre: završetak kupe, rekao je Rojthamer. Pribežište iz
jedne nauke odmah u drugu, rekao je Rojthamer, vešt potez
da se prekine jedan (mučan) predmet ponovnim vraćanjem
na drugi (stari, prastari) predmet, rekao je Rojthamer (19.
mart). Tatula, jer sam svoje bavljenje kupom smatrao zavr-
šenim, rekao je Rojthamer. Ali uvek iznova predstava da
moram da se bavim kupom, rekao je Rojthamer, mada je
kupa završeno poglavlje, kupa je sada izložena i prepuštena
prirodi, rekao je Rojthamer. Predstava koju sam od prvog
trenutka imao o mestu kupe, u središtu Kobernauservalda,
koja odgovara sadašnjem mestu kupe. Najveća sreća, rekao
je Rojthamer, kao trenutni uzrok smrti (moje sestre), rekao
je Rojthamer. Predstava da se izračunati centar (četrdeset
dva kilometra od Matighofena) pretvori u stvarni centar,
neprestane sumnje (21. mart). Prvo istorija prirode, onda
statika, ili prvo statika, onda istorija prirode, statika kao is-
torija prirode i tako dalje, rekao je Rojthamer. Priroda
/čovek/statika, rekao je Rojthamer. Uposliti ljude kao sop-
stveni mozak i postupati s tim uposlenim ljudima kao što se
postupa sa sopstvenim mozgom, goniti ih ka cilju sve do
krajnjih granica njihovih mogućnosti (23. mart), rekao je
Rojthamer. U svakom trenutku dati sve od sebe. Lakoća,
drskost, mi vidimo građevinu koja se razvija iz našeg plana,
građevinski plan postaje stvarnost, događaj, okončanje do-
gađaja. Biti u Engleskoj, dok u središtu Kobernauservalda
niče kupa, ali za sva vremena biti u Engleskoj. Ono što
radimo u tajnosti, to uspeva, rekao je Rojthamer. Ono što
smo obelodanili biće uništeno istog trenutka kad se obelo-
dani. Kada kažemo šta radimo, to je uništeno. Naprezanje

288
ide toliko daleko da mora završiti uništenjem (glave i tela),
prirode glave i tela, rekao je Rojthamer. Radimo na periferiji
(Engleska) u centru (Kobernauservald). U društvu ćutljivi,
onda iznenada iz te ćutljivosti, govoriti, neprestano gov-
oriti, ubeđivati, očajavati, govoriti i uvek se iznova plašiti i
zastrašivati, neprekidan proces razjašnjavanja koji se
odnosi na sve stvari, oni se toga plaše koliko i mi, rekao je
Rojthamer. Sve dok se naša moć prihvatanja ne iscrpi. Ko
se bavi statikom taj sve više razume prirodu, rekao je Ro-
jthamer. Najpre sam pustio sve te stotine knjiga u svoju
glavu, onda sam prezirao sve te knjige, spise od kojih sam
iznenada odustao (2. april). Najpre vezujem (lancima vezu-
jem) sve za svoju glavu, onda za svoje telo, za telo i glavu is-
tovremeno, ,,sve“ je podvučeno. Kupa predstavlja dosle-
dnost moje prirode (i sestrine). Gradim kupu kao prirodni
naučnik, rekao je Rojthamer, iz Engleske, u Austriji, iz Aus-
trije ne bih imao snage za to, rekao je Rojthamer. Najpre
sam imao ideju da uništim kupu (nakon smrti moje sestre),
ali prepustiću je prirodi, u potpunosti, Ali građevina kao
umetničko delo završena je tek nakon smrti onoga za koga
je sagrađena i završena, rekao je Rojthamer. Mi mislimo da
gradimo neku građevinu, neko umetničko deio, ali ono što
smo izgradili je nešto drugo. Sva vrata na kupi otvaraju se
prema unutra, rekao je Rojthamer, „unutra" je podvučeno.
Sa osamnaest ili devetnaest godina nisam mogao da imam
tu ideju, sa četrdeset i jednom više je nisam imao, rekao je
Rojthamer. Takozvane arhitekte, rekao je Rojthamer, svi su
oni mislili da sam Iud, takva građevina ne može da se sa-
gradi, ali to je pitanje oštrine uma (3. april). Pitanje nije bilo
samo kako da sagradim kupu, već i kako kupu, gradnju kupe,
da sačuvam u tajnosti, rekao je Rojthamer. Pola moje ener-
gije bilo je koncentrisano na izgradnju kupe, pola na čuvanje

289
kupe u tajnosti, rekao je Rojthamer. Kada se čovek odluči za
jednu takvu čudovišnost, on uvek mora sve da savlada i sve
da sačuva u tajnosti, rekao je Rojthamer. Najpre na osnovu
čitanja, zatim na osnovu čitanja koje se više ne razmatra,
rekao je Rojthamer. Moje vlastite misli dosledno su vodile
do realizacije i završetka kupe, u trenutku kada se moja ses-
tra nasmrt preplašila, kupa je bila završena, rekao je Ro-
jthamer, nisam mogao da je odvedem u Kobernauservald ni
u jednom drugom nego u smrtonosnom trenutku, ona se tog
trenutka plašila, i kada se najviše plašila ja sam je odveo
tamo i ubio je, i istog trenutka završio kupu (7. april), rekao
je Rojthamer. Jer je največa sreća samo u smrti, rekao je
Rojthamer. Obilaznim putem preko nauke, do najveće sre-
će, smrti, rekao je Rojthamer. Stručnjaci, kritičari, razori-
telji, uništitelji, rekao je Rojthamer. Mi uvek hodamo uz
ivice ponora i strahujemo od gubitka ravnoteže, rekao je
Rojthamer. Ako se telo čija je ravnoteža nakratko poreme-
ćena odmah vrati u svoj prvobitni ravnotežni položaj, onda
je njegova ravnoteža stabilna, rekao je Rojthamer. Ako, pak,
zadržava ravnotežu u svakom novom položaju, „novom po-
ložaju" je podvučeno, ne vraćajući se u svoj prvobitni po-
ložaj, onda je njegova ravnoteža indiferentna. Ako se telo
čija je ravnoteža nakratko poremećena ne vrati u svoj prvo-
bitni ravnotežni položaj, već teži drugom položaju, onda je
njegova ravnoteža labilna, rekao je Rojthamer. Težište
kupe, rekao je Rojthamer, leži na osi koja prolazi kroz teži-
šte baze i kroz vrh tela na četvrtini visine, telu je za stabil-
nost neophodno da ima najmanje tri tačke oslonca koje ne
leže u istoj pravoj, rekao je Rojthamer. Kada se budimo
osećamo stid što se budimo na uvek zastrašujućem mini-
mumu egzistencije, rekao je Rojthamer (9. april). Situacija
je uvek ista, shvatljiva: budimo se, umivamo, oblačimo se,

290
radimo, srećemo se s ljudima, ne očajavamo, pokušavamo
da ne očajavamo (11. april). Prihvatamo (11. april). Ne odgo-
varamo na pisma koja primamo, svejedno od koga i sveje-
dno odakle, zato što nam je u svim tim pismima postavljena
zamka (13. april). Da nisam došao u dodir s građevinarst-
vom, došao bih s nečim drugim, jednako jezivim. Uvek nas
iznenada odbije prosečnost ljudi, njihova podlost, neukus,
surovost, niskost. Shvatili smo prirodu, ako smo shvatili
sebe, ništa. Oni (prijatelji) ulaze i sedaju i razgovara se o
onome o čemu se uvek i razgovaralo, o filozofiji, gradnji,
istoriji prirode, putovanjima, prirodnim katastrofama, knji-
gama, prošlosti, budućnosti, pozorištu i tako dalje, čini se
da je sada kako je uvek i bilo, ali sada je sve odjednom smr-
tonosno (17. april). Sve je na kraju kupa. Dok slušam, pri-
mećujem da sve promišljam mnogo dalje nego što misli
onaj koji govori, rekao je Rojthamer. Verovatno je gradnja
kupe dovela do toga da izbije njena smrtonosna bolest, ses-
tra je oduvek imala svoju smrtonosnu bolest, baš kao što
svako oduvek ima svoju smrtonosnu bolest. Odlaganje smr-
tonosne bolesti, smrti, a onda iznenada nastupi smrt, rekao
je Rojthamer. Stabla smreke: džinovske špargle smrti, rekao
je Rojthamer. Kobernauservald je kraj za nju (moju sestru),
za mene (19. april). Mocart, Vebern, ništa više (21. april).
Sagraditi zdanje čoveku, najvoljenijem čoveku kao luda ide-
ja i završetkom tog zdanja, kupe, uništiti tog čoveka, ubiti
ga. Najpre: mnogo prostorija, zatim: nekoliko prostorija, a
onda: odgovarajuće, za nju odgovarajuće prostorije, rekao
je Rojthamer. Telo ne mora nužno da se prevrne usled svih
sila koje deluju na njega, rekao je Rojthamer, jer u odnosu
na graničnu liniju prevrtanja one takođe izazivaju mo-
mente koji deluju u smeru suprotnim od smera prevrtanja,
tako da se delimično opiru prevtranju jer deluju suprotno,

291
rekao je Rojthamer (23. april). Telo se neće prevrnuti kada
je sila koja ga drži uspravno jača od sile koja ga gura da se
prevrne (momenat naginjanja). Zakonitost materijala.
Nema više povlačenja kad smo pred ciljem, rekao je Rojtha-
mer. U vreme kada sam odlučio da gradim kupu za svoju
sestru, moja znanja o gradnji još uvek nisu bila dovoljna da
bih s gradnjom kupe mogao da počnem mirno, tako da sam
s gradnjom kupe počeo u stanju krajnje nervne napetosti,
u isto vreme i s jednim obuhvatnijim proučavanjem grad-
nje, u početku sam planirao da se proučavanju posvetim
godinu dana, zatim dvegodine, ali sam na kraju morao tri
godine da provedem proučavajući statiku i otpornost ma-
terijala i tehniku same gradnje. Moji razgovori sa stručnja-
cima nisu doveli ni do čega, moje čitanje na kraju nije do-
velo ni do čega, tek razgovori s Helerom i moja potpuno
nezavisna promišljanja o gradnji omogućili su mi da ost-
varim svoj plan, rekao je Rojthamer. Stručnjaci su me samo
odvraćali, zavaravali me i usporavali, napredak koji sam
ostvario u razmišljanju o kupi dugovao sam svom nepre-
kidnom posmatranju i proučavanju Helerove kuće. Knjige,
spisi, stručnjaci nikada u stvari nisu bili od velike koristi u
mom slučaju, rekao je Rojthamer. Svi ti stručnjaci mislili su
da imaju posla s ludakom, tako da su moji razgovori s njima
uvek donosili samo nazadovanje u mom naumu, rekao je
Rojthamer. Ako želim da sagradim zdanje svojoj sestri koje
joj odgovara skoro stopostotno, mislio sam tako, onda pre
svega moram da proučim biće svoje sestre, a osim toga i os-
nove statike i otpornost materijala, rekao je Rojthamer. Što
sam otvorenije govorio o svom naumu, to su me luđim
smatrali oni koji su me slušali, ali mene na kraju krajeva
nije bilo briga za mišljenje svih tih ljudi koji su sebe smatrali
stručnjacima, meni je jedino bilo do mog nauma, sprovo-

292
đenja mog plana, ostvarenja moje ideje, koja je, što sam
dublje prodirao u nju, čak i meni samom izgledala sve luđa,
ali svaka ideja je luda ideja, rekao je Rojthamer. Kao svi koji
slede neku ideju i koja je samim tim, dakle, luda ideja, tako
sam i ja morao da sledim tu svoju ludu ideju, i nisam smeo
da dozvolim da me bilo šta odvrati od te lude ideje, pogo-
tovo ne sam sebe, jer sam ja najviše sumnjao, ali što su moje
sumnje bile veće, to sam, u stvari, tvrdoglavije sledio svoju
ideju, i na kraju ništa nije moglo da me odvrati od moje ide-
je, ničemu nisam dao da me odvrati, da me iritira sve vreme
to sam dopuštao, ali ne i da me odvrati od moje ideje, zbog
neprekidnog iritiranja moje ideje bilo je, konačno, sasvim
izvesno da ću slediti svoju ideju dok ne postignem svoj cilj
i dok ga ne ostvarim i dok ne završim kupu, rekao je Rojtha-
mer. Sve te iritacije izazivale su u meni samo još veću tvr-
doglavost i veću fasciniranost mojom idejom, rekao je Rojt-
hamer. Kako se razdraženost povećavala, tako sam ja sam
morao egzaktnije da mislim i delujem, rekao je Rojthamer.
Onog koji kaže da gradi kupu za svoju sestru u kojoj će ona
ubuduće d a živi, smatraju ludim, rekao je Rojthamer. A
onog koji kaže da gradi kupu za svoju sestru u središtu Ko-
bernauservalda, u tačnom geometrijskom centru, koji, po
mišljenju stručnjaka, nije moguće izračunati, što sam ja,
međutim, na kraju uspeo da izračunam, smatraju još luđim,
i onog koji kaže da u središtu Kobernauservalda gradi kupu
za svoju sestru u kojoj će sestra ubuduće d a živi i da bude
srećna, izuzetno srećna, taj se mora smatrati još mnogo lu-
đim i tako dalje, rekao je Rojthamer. Ali mi ne smemo da
dopustimo da nas nešto toliko iritira da moramo da preki-
nemo svoj plan, rekao je Rojthamer, možemo da dopustimo
da budemo iritirani u svom planu uvek samo onoliko koliko
je to korisno za naš plan, zato što je, s druge strane, iritacija

293
ono najkorisnije, bez obzira kakav je plan u pitanju, makar
bio i najluđi, rekao je Rojthamer. Mi uvek mislimo da nas
nešto sada toliko iritira da moramo da prekinemo svoj plan,
svejedno kakav plan, jer naša okolina ne toleriše takav plan
(kao što je gradnja kupe), ali ne smemo da dopustimo da
nas nešto poremeti toliko da stanemo sa svojim planom.
Gde god da pogledamo vidimo samo prekinute planove, jer
i takozvane ostvarene i završene građevine koje imamo svu-
da u svetu nisu ništa drugo nego prekinuti planovi, rekao je
Rojthamer. Međutim, za razliku od svih tih stotina hiljada
i miliona takozvanih ostvarenih i završenih, ali u stvarno-
sti prekinutih građevinskih planova rasutih naokolo po či-
tavoj zemaljskoj kugli, ja sam svoj plan ostvario, uspeo sam
da ga ostvarim i ispunim u stanju najveće iritacije, jer sve
teži samo iritaciji, rekao je Rojthamer. Svaka ideja dovodi
do ekstremne iritacije, rekao je Rojthamer. Glava planera i
graditelja, rekao je Rojthamer, mora da dosegne i ispuni
svoj cilj u stanju krajnje iritacije, rekao je Rojthamer. Najpre
su takozvani geolozi, koje sam mislio da moram da kon-
sultujem, bili ti koji su me najviše iritirali i potcenjivali,
onda sam trpeo najveću, krajnju iritaciju i potcenjivanje od
takozvanih arhitekata, zatim i od majstora, najveću mogu-
ću iritaciju i omalovažavanje, ali ta najveća moguća iritacija
i najveće moguće omalovažavanje bili su neophodni, rekao
je Rojthamer, da bih mogao da napravim i završim kupu,
bez te iritacije i omalovažavanja nikada ne bih dosegao svoj
cilj, jer bih jednostavno bio preslab. Sa svih strana su mi
govorili da mi nedostaju svi potrebni preduslovi za realiza-
ciju, a posebno za ostvarenje mog plana, ali sada smem da
kažem da sam ja imao upravo sve te neophodne preduslove,
jer je kupa završena. Mada je završetak kupe imao druga-
čije dejstvo od očekivanog, rekao je Rojthamer, ali dejstvo

294
obavljenog zadatka uvek je drugačije i uvek suprotno od
onoga što smo očekivali, i veoma često smrtonosno, rekao
je Rojthamer. Govorili su da posedujem talenat, ali da ne-
mam istrajnost, a ja sam ipak imao istrajnost i tu sreću da
sve vreme dok se kupa gradila budem u stanju neprekidne
nepopustljivosti prema svemu, ,,svemu“ je podvučeno. Od-
jednom sam uvideo da ljudi oko mene, koje sam smatrao
stručnim jer sam verovao da imaju više iskustva od mene,
uopšte nisu stručni, da takozvani stručni svet nikada i ni u
čemu nije stručan, i da uvek samo vlastita glava, i u toj vla-
stitoj glavi samo onaj deo glave koji je u potpunosti usre-
dsređen na svoj cilj, može da bude stručan, rekao je Rojtha-
mer, ali proces stizanja do tog cilja je dug i bolan. Onog ko
kaže da za svoju sestru gradi zdanje projektovano samo za
nju, sa vazdušnim i svetlosnim odnosima koji će biti savr-
šeni za nju, te pomene čak i mesto na kome to gradi, i kaže
da ga ništa na svetu neće odvratiti od njegovog plana i ost-
varenja tog plana, smatraju ludakom svi oni koje je upo-
znao s tim svojim ciljem, rekao je Rojthamer, tako su me s
jedne strane gledali kao naučnika, s druge strane kao pot-
punog ludaka. Okolina glumi poštovanje i preduzima sve
da uništi ideje, sve ideje na svetu, rekao je Rojthamer. Tako
da, na koju god stranu da pogledamo, na ovom svetu vidi-
mo uvek samo uništene ideje, sve su to, kao što svaka razu-
mna osoba mora priznati, samo uništene ideje, baš kao što
je i sve uvek samo fragment i prekinut plan, rekao je Rojtha-
mer. Ali svet se s tim pomirio i prihvatio to, rekao je Rojt-
hamer. I dok su oni (takozvane arhitekte) smatrali sebe stru-
čnjacima, obnoviteljima zemljine površine, neustrašivim,
otvorenim, slobodnim planerima, oni u stvari nisu bili ništa
drugo nego večiti ostavljači ideja, oni ne stvaraju ništa, ne
grade ništa, ne ostvaruju ništa, oni su uvek samo izvođači

295
pukih fragmenata, rekao je Rojthamer, čitava zemljina povr-
šina zatrpana je njihovim fragmentima. Oni nisu bili u sta-
nju, niti su, uopšte, bili voljni da shvate moju ideju, nikada
nisu prihvatili moju ideju uopšte, čitavo vreme samo su
glumili da su neustrašivi, naprednih shvatanja, rekao je Ro-
jthamer. Nisu pratili moje misli, nisu išli sa mnom u mojim
razmišljanjima ni najmanji deo puta, verovatno zato što
nisu mogli ni da pretpostave kuda bi to moglo da ih odvede,
tako da su odmah odustajali čim bih predložio da mi se pri-
druže u mojim mislima i mojim razmišljanjima, povlačili su
se, a mene bi, još i pre nego što odbiju da krenu za mnom
u moja razmišljanja, proglasili ludim, pritom govoreći da
je ono što sam im nagovestio interesantno, oni bi me, ipak,
proglasili ludim, rekao je Rojthamer. Plašili su se da bi mo-
gli da se udave u tokovima mojih misli, rekao je Rojthamer.
I tako sam u stvarnosti, i zapravo, imao samo Helera koji
me je od samog početka pratio u mojim razmišljanjima, on
se usudio da pođe sa mnom u moja razmišljanja, jer su mu
moja razmišljanja bila dobro poznata zbog vlastitih, koja je
imao još pre mene, i koja mu nisu bila mračna i zastrašuju-
ća kao što su bila takozvanim arhitektama koji su se plašili
takvih razmišljanja, možda je Heleru, pritom, bilo nelagod-
no što ulazi u, ipak, mnogo duže tokove misli nego što su bili
njegovi, rekao je Rojthamer, ali Heler me nije smatrao ludim,
nikada, rekao je Rojthamer, jer je on, Heler, bio iskusan u
takvim tokovima misli i nije bilo mogućnosti da ih se plasi,
,,da ih se plaši" je podvučeno, od tih misli i unutar takvih
tokova misli. Moramo da budemo u stanju da ustanemo i
odemo iz svakog društva koje ne vredi ništa, rekao je Rojt-
hamer, da ostavimo iza sebe lica koja su ništa i koja su često
beskrajno glupe glave, i da odemo napolje i dole i na svež
vazduh, i ostavimo iza sebe sve što je povezano s tim bez-

296
vrednim društvom, rekao je Rojthamer, moramo da imamo
snage i hrabrosti i beskrupuloznosti, čak i prema sebi sami-
ma, da ostavimo iza sebe sve te smešne, beskorisne, tupave
ljude i glave, i da udahnemo, da izdahnemo sve ono što smo
ostavili, i da udahnemo nešto novo, moramo najvećom br-
zinom da napustimo ta beskorisna društva, okupljena samo
oko svojih tupoglavih ciljeva, da ne bismo postali deo tih tu-
poglavih društava, da se iz takvih društava vratimo sebi i
da u sebi samima pronađemo mir i jasnoću, rekao je Rojt-
hamer. Moramo imati hrabrosti i snage da se po svaku cenu
otrgnemo od takvog društva, takvih razgovora, verbalnog
nasilja i tako dalje, u koje smo upleteni protiv svoje volje,
rekao je Rojthamer, moramo biti u stanju da prekinemo sva-
ki od tih neopisivo glupih razgovora, da se dignemo i uda-
ljimo od svih tih besmislenih, beskorisnih i uvek opasnih
tema da bismo se spasili, da bismo sačuvali vlastitu glavu
bekstvom u svako doba, u svakom trenutku, bilo kuda da
pobegnemo na svež vazduh, rekao je Rojthamer. Da bude-
mo iskreni, skoro svi razgovori u koje smo uvučeni, ne zna-
jući pritom kako i zašto, doživljavamo kao beskorisne, oni
su za nas bez ikakve svrhe i služe jedino da nas oslabe. U
pravom trenutku moramo da ustanemo i odemo iz takvog
društva, takvih okolnosti, takvih stanja, naravno, u jednu
dužu, dugu, uvek beskrajnu samoću, rekao je Rojthamer.
Takvo ustajanje i odlazak i napuštanje društva koje nam je
odvratno, svakodnevna su pojava, rekao je Rojthamer. Posle-
dica našeg odlaska je, međutim, da nas ljudi smatraju i sve
više gledaju kao ludaka i mrze nas, i takva situacija pogorša-
va se iz dana u dan i ide na štetu našoj glavi i našem karak-
teru i čitavom našem biću, rekao je Rojthamer. Da su Ijudi
koje sam opisao u svom spisu „ 0 Altenzamu i svemu što je
povezano s Altenzamom, s posebnim osvrtom na kupu“ dru-

297
gačiji od onih koje sam opisao shvatio sam kada sam u Lon-
donu, tačnije rečeno, na stanici Viktorija ušao u voz, u svoj
kupe druge klase. Čak i pre nego što je voz krenuo, rekao je
Rojthamer, shvatio sam da je sve što sam opisao u svom
rukopisu drugačije, da je uvek sve drugačije nego što je opi-
sano, ono stvarno uvek je drugačije od onog opisanog, Al-
tenzam i sve što je povezano s Altenzamom, je drugačije.
Dover, Brisel, I<eln, morao sam, dakle, da uvidim da je sve
u mom rukopisu bilo pogrešno, to su neki potpuno dru-
gačiji karakteri, neki potpuno drugačiji karakter, rekao je
Rojthamer. I dok su mi u Štoketu moja braća dolazila u sus-
ret, ja sam imao dokaz da je sve što sam opisao pogrešno.
još pre Dovera počeo sam da korigujem rukopis, i malo-
pomalo korigovao sam sve i na kraju uvideo da ništa u
njemu nije onakvo kakvo je u stvari, da je ono opisano pot-
puno suprotno od stvarnog, ali iz toga sam izvukao zaklju-
čke, rekao je Rojthamer, nisam se plašio da sve još jednom
korigujem, i nakon što sam sve još jednom korigovao, rekao
je Rojthamer, sve sam uništio. Da niko od njih nije onakav
kakav zaista jeste, da ništa nije onakvo kakvo stvarno jeste,
rekao je Rojthamer, to sam shvatio još na stanici Viktorija.
Činjenica sestrine sahrane s jedne strane, činjenica da je
sve pogrešno s druge strane, tim činjenicama bio sam zao-
kupljen dok sam kanalom prelazio na kopno i dalje kroz
neprestanu kišu čitavim putem kroz ravnicu, sve do Al-
tenzama, gde mi je ponovni susret s braćom potvrdio da je
sve čega sam se plašio bilo istina, rekao je Rojthamer. Iz-
vukao sam rukopis iz svoje putne torbe i odmah uvideo da
je sve u mom rukopisu pogrešno, da nisam pogrešno opi-
sao samo neke delove, već da sam sve opisao pogrešno, jer
istina je sve ono suprotno, rekao je Rojthamer. Iznenada sam,
međutim, opet poželeo da od onoga u šta sam uložio godi-

298
ne i godine napornog rada napravim nešto drugo, odjed-
nom, u vozu, ponovo sam bio u istom onom stanju u kojem
sam bio svaki put kada sam verovao da sam okončao s ne-
čim, ali sada znam da je sve drugačije i bio sam spreman
sve da promenim. I onda bi, uvek iznova i malo-pomalo na-
stajao jedan novi rukopis, kao što i sada, jer je stari uništen,
ponovo nastaje drugi, potpuno nov rukopis, ali bilo bi na-
jbolje ne dopustiti da nastane više ijedan novi, ništa više ne
korigovati, sve zajedno uništiti, rekao je Rojthamer. Kad ko-
rigujem, upropašćavam, upropašćavam i uništavam, rekao
je Rojthamer. Ono što je ranije nazivao popravljanjem nije
bilo ništa drugo nego kvarenje, upropašćavanje, uništava-
nje. Svaka korektura je upropašćavanje, uništavanje, rekao
je Rojthamer. Ni ovaj rukopis nije bio ništa drugo nego čista
ludost, baš kao što je možda i sigurno, „sigurno” je pod-
vučeno, izgradnja kupe bila čista ludost, a oni koji su iz-
gradnju kupe uvek nazivali ludošću, izgleda da su, u suštini,
bili u pravu, tako i ovaj rukopis nije bio ništa drugo nego
čista ludost, ali on mora da prihvati odgovornost za tu lu-
dost i dosledno je sprovede, najveća ludost, rekao je Rojt-
hamer, bila je izgraditi kupu i napisati ovaj rukopis o Alten-
zamu, i obe te ludosti, jedna proistekla iz druge, zajedno su
me s najvećom nemilosrdnošću dotukle, ,,dotukle“ je pod-
vučeno. Kada sam rekao svojoj sestri ova kupa je tvoja, ona
p ripada tebi, za tebe sam je sagradio, i to u samom središtu
Kobernauservalda sam je sagradio, rekao je Rojthamer, shva-
tio sam da je dejstvo kupe na moju sestru bilo razarajuće.
Ono što je uslediio bila je posledica užasnutosti, rekao je Rojt-
hamer, ništa drugo, odumiranje, zatvaranje u smrtonosnu
bolest, ništa drugo, sve je od tog trenutka vodilo u njenu
sigurnu smrt (3. maj). Svi osamljeni u svojim sobama, čeka-
jući večeru koja je uvek bila prilika za sve moguće uzajamne

299
optužbe, kao da se tokom tih večera oslobađala sva mržnja,
odbojnost, uzajamna mržnja, uzajamna odbojnost koja se
skupljala dvadeset dva sata, rekao je Rojthamer. Najpre ću-
tanje (ali ćutanje drugačije nego u Helerovoj kući), zatim
optužbe, ljubaznost, onda klevetanje, otvorena mržnja pre-
ma svemu, rekao je Rojthamer. Eferdinđanka je iznosila sve
više optužbi i kleveta protiv mene i moje sestre, pre svega,
protiv mog oca koji je u poslednje vreme jeo uvek u stanju
apatije, zureći neprekidno u ploču stola, on jednostavno
nije više učestvovao u tim verbalnim gadostima za vreme
jela, rekao je Rojthamer. Onda bi svi počeli nemilosrdno da
napadaju jedni druge na bilo koji način koji su mogli da
smisle, nisko, podlo. Predjelo, takoreći, kao uvertira za op-
tužbe, glavno jelo početak verbalne oluje, rekao je Rojtha-
mer. Povređivanje osećanja i uma, rekao je Rojthamer. Sa-
kaćenje duše, razaranje mozga, rekao je Rojthamer. Sve je
to bilo daleko iznad onoga što je neko sa strane mogao da
zamisli, iz dana u dan, sa zastrašujućom pravilnošću, rekao
je Rojthamer. Kada smo imali goste, uspevali smo da se suz-
držimo otprilike sat vremena, ne duže, a onda se više nismo
ustezali ni pred tim gostima, gosti su, dakle, postali retkost
u Altenzamu, rekao je Rojthamer. Još u najranijem det-
injstvu najviše sam voleo da budem sam, zatvoren u sebe,
moje detinjstvo uvek je bilo detinjstvo sa drugima. Sa, ali
pored svojih roditelja i braće i sestre, sam, sa, ali pored os-
talih u školi, sa, ali pored drugih u proučavanjima, nauci,
ostvarenju, ispunjenju, razaranju, uništenju. U svakom slu-
čaju ovim redom, rekao je Rojthamer. Samo najkraće mogu-
će vreme među (i sa) ljudima, moja osobina da već u tre-
nutku približavanja počnem da se udaljavam, da odlazim
od njih još dok im se približavam, rekao je Rojthamer. Is-
kustvo nas uči da treba biti na distanci do kraja života, jer

300
se Ijudi približavaju i prilaze samo da bi nas omeli, da bi nas
uništili, govorio je uvek moj stric, kaže Rojthamer. Jedan
čovek se približava drugom samo s namerom da ga uništi,
rekao je Rojthamer. Srećemo se s Ijudima zato što imamo
koristi, mi verujemo da imamo koristi u njihovom društvu
i uvek prećutkujemo pravi (jedini) razlog našeg približa-
vanja, društva, naša takozvana nesebičnost samo je pretva-
ranje, rekao je Rojthamer. Kad vidimo čoveka kome dobro
ide mi odemo da mu smetamo, da ga razorimo, da ga uni-
štimo, ako možemo. Svojim sredstvima, rekao je Rojtha-
mer. Roditelji kao prarazoritelji svoje dece, uništitelji svoje
dece, i obrnuto. Nepoverljivi prema svemu, na kraju najduže
ostanemo sami sa sobom, u potpunoj izolovanosti, bolu,
rekao je Rojthamer. Ako uspostavimo kontakt, moramo sme-
sta da ga opet prekinemo, ako imamo karakter, još uvek
im amo karakter, rekao je Rojthamer. Sve češće samo vrlo
kratko druženje, rekao je Rojthamer. Dok sam gradio kupu
upoznao sam sve moguće vrste ljudi, nikada ranije nisam
upoznao toliko ljudi, i radio sam sa svim tim ljudima i bio
srećan sa svim tim Ijudima, ali nikada nisam osećao da sam
toliko usamljen kao sa tim i među svim tim ljudima, rekao
je Rojthamer. Potpuno sam sa svojom idejom, rekao je Rojt-
hamer. Mi se razlikujemo od onog o kome sude kada sude
o našoj ličnosti, našem karakteru, rekao je Rojthamer. Kao
predeo, kao priroda u nama (i oko nas), kao sve ono što smo
stvorili, rekao je Rojthamer. Mi vidimo neki predeo i vidi-
mo čoveka u tom predelu, i taj predeo i čovek uvek su dru-
gačiji, svakog trenutka, iako mislimo da je sve uvek isto, i
zahvaljujući toj zabludi usuđujemo se da dalje egzistiramo,
rekao je Rojthamer. Mi, dakle, nikada nismo onaj (ili ona)
koji ili koja stvarno jesmo, već uvek samo drugačiji, tek je-
dva mi, ako imamo sreće, rekao je Rojthamer. Razvijali smo

301
se tako što smo lagano odustajali od sebe, mi smo ostali isti,
iako smo postali drugačiji, rekao je Rojthamer. Škole u koje
smo išli na nas su delovale samo razarajuće, one su me de-
primirale, svaka škola u koju sam išao, u koju sam morao da
idem, ponizila me je. U početku sam slušao u svim mo-
gućim pravcima i ulazio u sve te pravce, onda sam prestao
da slušam, ni u šta više nisam ulazio, rekao je Rojthamer.
Čas sam prihvatao jedan sistem, čas drugi, čas sam bio
ubeđen u jedan sistem, čas u drugi, rekao je Rojthamer. U
školama se serviralo uvek isto staro ustajalo gradivo koje je
uništavalo um i dušu učenika, studenata, dosledno, u ško-
lama su od nas napravili očajnike koji ne mogu više da se
oslobode svog očaja, rekao je Rojthamer, ulazimo u školu
samo da bi nas razorila, da bi nas uništila istorija, rekao je
Rojthamer, uništava nas matematika, neprirodnost škole
nas uništava, rekao je Rojthamer. Ne možemo više da se opo-
ravimo od škole kada je jednom napustimo, bilo koju školu,
ona nas obeleži, odnosno uništi nas, rekao je Rojthamer. U
školu uvek ulazimo samo da bismo bili uništeni, škole su
gigantske ustanove za uništavanje, u kojima se uništavaju
oni koji zatraže pomoć, ali država finansira škole s jakim
razlogom, rekao je Rojthamer, kada napustimo školu naš
proces odumiranja dosegao je poodmaklu fazu, ništa dru-
go. Poput ludaka ulaze u školu oni kojima je potrebna du-
hovna pomoć i izlaze iz nje kao mrtvaci, niko se ne buni
protiv toga, rekao je Rojthamer. Mladi ljudi, zdravi karak-
teri ulaze u škole tražeći pomoć, izlaze uništeni, osakaćeni,
oslabljeni za čitav život, rekao je Rojthamer. Razaranje mla-
dog čoveka počinje još u osnovnim školama, rekao je Rojt-
hamer, a šta se tek događa u srednjim školama i u ustanova-
ma visokog i najvišeg obrazovanja. Ustanove za unakaženje
ljudi, rekao je Rojthamer. Morao sam najpre da završim spis

302
„0 Altenzamu i svemu što je povezano s Altenzamom, s p o -
sebnim osvrtom na kupu” da bih shvatio da je sve drugačije,
,,sve“ je podvučeno. Korektura korekture korekture korek-
ture, rekao je Rojthamer. Znaci ludila, nesanice, prezasi-
ćenosti životom. Sve češći razgovori sa samim sobom, jer
više nemamo nikog, nikog sem Helera, ostao sam sam u
Helerovoj mansardi, ne mogu da izađem iz Helerove man-
sarde (7. maj). Tamnica, tamnica za razgovore sa samim
sobom (9. maj), rekao je Rojthamer. Čitamo knjigu, čitamo
sami sebe, pa se zato gadimo čitanja, rekao je Rojthamer, ne
otvorimo više nijednu knjigu, ne dopuštamo više sebi da
čitamo. Slušamo i gledamo ( ll. maj), rekao je Rojthamer.
Ne možemo neprekidno da egzistiramo sa najvišim inten-
zitetom i zato iznenada usporavamo svoje mišljenje i delo-
vanje (osećanje) da bismo nakon nekog vremena mogli
ponovo da mislimo, da delamo, da osećamo, i to sa još višim
intenzitetom; na taj način vremenom dosežemo do još višeg
stepena intenziteta, sve dok ne pređemo granicu, krajnju
granicu, mi nismo ludi, rekao je Rojthamer. U razmišljanju
o žutoj ruži od papira, ništa drugo (3. jun). Uvek idemo pre-
daleko da ne bismo ostali kratkih rukava, uvek ostvarimo
ono što smo naumili, nemilosrdni prema svemu, a posebno
prema samima sebi, idemo do krajnje granice, ali granicu
ne prelazimo, rekao je Rojthamer. Sve uvek do krajnje gra-
nice, mi se ne plašimo nje, baš kao što se ne plašimo ni smrti.
Jednog dana, u jednom trenutku, mi ćemo preći krajnju
granicu, ali taj trenutak još nije došao. Mi znamo metod,
ali ne znamo vreme. Svejedno je da li se vraćam u Englesku
iz Austrije, ili u Austriju iz Engleske, rekao je Rojthamer.
Još uvek imamo razlog da ne pređemo krajnju granicu. U
iskušenju smo da to uradimo, ali ne uradimo, rekao je Rojt-
hamer, neprekidno razmišljamo da li da to uradimo ili da ne

303
uradimo, doslednost, uedoslednost, dok ne pređemo kraj-
nju granicu. Nauka s jedne strane, moj plan, kupa s druge,
najveća sreća/najveća nesreća, time što smo ostvarili i is-
punili nešto izuzetno mi nismo u stvari postigli ništa više
od onog što su postigli i svi ostali, ništa sem samoće, rekao
je Rojthamer. Kada na telo pored njegove mase dodatno
deluju i spoljašnje sile, telo će se prevrnuti na jednu stranu
površine oslonca ukoliko linija dejstva takozvanih rezul-
tanti svih aktivnih sila preseca podlogu izvan površine os-
lonca, kod stabilne ravnoteže takozvana rezultanta pada
unutar površine oslonca, kod labilne ravnoteže tačno na
ivicu oslonca, tačno na graničnu liniju, „tačno na graničnu
liniju" je podvučeno. Uvek smo išli predaleko, rekao je Rojt-
hamer, tako da smo uvek dospevali do krajnje granice. Ali
nikada je nismo prešli. Kada je jednom pređem, sve je go-
tovo, rekao je Rojthamer, ,,sve“ je podvučeno. Uvek smo us-
mereni prema tom određenom trenutku, „određenom trenu-
tku“ je podvučeno. Kada dođe taj trenutak, mi ne znamo
da je došao, ali to je pravi trenutak. Možemo da egzistiramo
s najvišim stepenom intenziteta sve dok smo živi, rekao je
Rojthamer (7. jun). Kraj nije proces. Čistina.