Gary M.

Yontef

SVESNI DIJALOG
I
PROCES

ESEJI O GEŠTALT TERAPIJI

 2

SADRŽAJ

I. ISTORIJA I IDEJE GESTALT TERAPIJE

1. Najnoviji trendovi u Geštalt terapiji 5
2. Zašto sam postao Geštalt terapeut 31
Zbogom Jimu Simkinu
3. Osvrt na Geštalt terapijsku praksu 35
4. Geštalt terapija:Polemika 67

II. TEORIJA GEŠTALT TERAPIJE

5. Geštalt terapija 83
6. Geštalt terapija:Klinička fenomenologija 119
7. Geštalt terapija:Dijaloški metod 132
8. Geštalt terapija:Nasleđe Geštalt psihologije 156
9. Asimilacija dijagnostičke i psihoanalitičke perspektive u 168
u Geštalt terapiji

III. TEORIJA POLjA

10. Uvod u teoriju polja 185
11. Self u Geštalt terapiji 211
12. Načini mišljenja u Geštalt terapiji 222

IV. GEŠTALT TERAPIJSKA PRAKSA

13. Diferencirana primena Geštalt terapije 248
14. Tretman osoba sa poremećajem karaktera 268
15. Stid 314
 3

UVOD

Svesnost, dijalog i proces. Sa stajališta Geštalt terapijske teorije, sve je proces-sve se

kreće i menja. Za misao dvadesetog veka vredi shvatanje fizičara prema kojem se i
sam Univerzum kreće i menja. Jasno, teorija i praksa se takođe menjaju.

Sjedinjavanjem u jednu knjigu tekstova koje sam pisao o Geštalt terapiji, od prvog
teksta koji sam napisao 1969 do najnovijih koje sam napisao ove godine (1991)
naročito zbog ovog izdanja nadam se da ću osposobiti razumnog čitaoca da sagleda,
čak jasnije nego što sam ja u stanju da učinim, kontinuitet, diskontinuitet i promene u
mojim razmišljanjima. Kako bih olakšao ovej proces pisao sam komentare kao uvode
u svaki od tekstova koji će voditi čitaoce, a koji sadrže podatke o vremenu i kontekstu
koji se odnosi na svaki tekst.

Ova knjiga je zbirka eseja, a ne obuhvatan i integrisan pregled teorije Geštalt terapije,
koja je svakako potrebna Geštalt terapiji i koji bih ja voleo da napišem. Budući da je
reč o zbirci eseja, ona ne sledi bazične principe na sistematičan način. Ne eliminiše
radundantnost. Nije dovoljno eksplicitno usmeren na Geštalt terapiju (1951). Ne bavi
se mnogo analizom fenomena figure i pozadine ili problemom koncepta selfa.
Pozitivno je to što sadrži nekoliko novih eseja o kliničkoj praksi (dijagnoza, tretman
karakternih poremećaja, stid, grupe) i teoriji (nov uvod u teoriju polja).

Nadam se da će ova zbirka tekstova pojačati dalji teorijski dijalog. Za mene,dijalog je

jedan od najvažnijih aspekata Geštalt terapijske teorije i prakse, uključujući i proces
teoretizacije. Mnogi moji tekstovi polaze od shvatanja da je teorija dijalog, iako moji
tekstovi često ne uspevaju da zvuče dijaloški.

Ja smatram Geštalt terapijsku teoriju i praksu živim sistemom koji kao takav raste i
razvija se ili opstaje statičan, zatvoren i stagnira. Uključivanje sveta na način koji
pojačava novi razvoj je vitalan i nužan aspekt Geštalt terapijske teorije. Tek kroz
dijaloško angažovanje Geštalt terapeuta i teoretičara u međusobnom kontaktu, u
kontaktu sa klijentima, drugim sistemima ili praksama i mislima, menjanjem svetskih
uslova itd, rađaju se nova shvatanja.

Teorija je oblik dijaloga koji utvrđuje sistematsku intelektualnu

podršku za naš klinički rad. To je način upotrebe ideja i informacija tako da se podrži
eksperimentacija i klinički odnos, koje Geštalt terapija smatra formama dijaloga.
Teorija je pisana i sistematski intelektualni napor koji potiče iz ljudskih odnosa. Ja
izlažem svoje stavove, a drugi reaguju, slažu se, kritikuju i dijalog se nastavlja i deluje
na mene tako da prihvatam ili odbacujem reakcije. Kada mogu da odgovorim, možda
menjanjem nekih od svojih stavova, dijalog rezultira boljim razumevanjem kroz
dijaloški razvoj. Ovaj proces rasta smatram uzbudljivim i korisnim i to me motiviše da
nastavim da se angažujem i da volim teorijske diskusije i da pišem teorijske tekstove.

Teorije nisu istinite (ili lažne) i ne utvrđuju istinu. Ipak, one su manje ili više korisne,
dosledne, stimulišuće, omogućuju uvide itd. Teorije su okviri koje izrastaju iz našeg
kliničkog i didaktičkog rada i takođe stimulišu i dalje vode rad. Jedan od testova
valjanosti teorije je heuristički. Šta se menja pod uticajem teorije? Da li se javljaju
nova shvatanja? Kada se nešto prevede na jezik Geštalt terapije, da li to rezultira
nekom novom informacijom koja nije bila očigledna pre prevođenja? Da li izaziva nova
 4

istraživanja, nove ideje? Iznad svega, da li pomaže kliničkoj praksi? Nadam se da su

moji napori korisni u nekoj od ovih dimenzija.

Želim da proširim svoja priznanja i zahvalnost Molly Rawle za njene početne sugestije
i ohrabrenja pri konstruisanju ovog projekta, kao i Molly i Joe Wyosongu za njihov rad
i pomoć pri dovršavanju izdanja. Njihovo prijateljstvo i podrška bilo je motivišuća sila
koja stoji u osnovi ove knjige i meni lično je vrlo značajna.

Posebno želim da zahvalim Lynne Jacobs. Tokom godina, ona je isticala naše razlike,
na način da je uvek poštovala razlike. Dok sam uvek u stanju da održim ovakvo
poštovanje kada je reč o osobama, plašim se da sam u teorijskom radu sličan onome
što se govorilo za Martina Bubera: ljubazan sam prema ljudima, a okrutan prema
idejama. Što se tiče ove knjige, Lynne se još jednom pokazala kao dobar prijatelj,
izuzetan izdavač i još jednom mi je održala lekciju o tome kako su ljudi potrebni jedni
drugima.

Takođe želim da zahvalim mnogim ljudima koji su mi pomogli čitajući različite

tekstove, od kojih su neki bili objavljeni. Iskreno želim da se zahvalim: Todd Burley,
Jeffrey Hutter, Lynne Jacobs, John Long, Robert Martin, Janette Rainwater, James
Simkin, Robert Resnick, Lolita Sapriel.

I naposletku, hvala mojoj supruzi Judith, koja me je uvek podržavala i hrabrila. Ona mi
je pružila život i toplinu i zabavu uprkos mojoj glupoj opsesiji za pisanje tekstova. Zbog
ovog i mnogih drugih razloga zahvalan sam što je ona takva kakva jeste i što je deo
mog života. Hvala Judi.
 5

I
ISTORIJA I IDEJE GEŠTALT TERAPIJE

1. NAJNOVIJI TRENDOVI U GEŠTALT TERAPIJI I USA I ŠTA TREBA

DA NAUČIMO IZ NJIH

komentar

29 juna 1989. pozvan sam da održim govor na Trećoj britanskoj konferenciji o Geštalt
terapiji u Nottinghamu u Engleskoj koja se bavila temom savremenih trendova u
Geštalt terapiji u USA. Ovaj tekst je adaptacija tog govora i poslužiće kao uvod u ovo
izdanje. U ovom tekstu izlažem svoja shvatanja o tome šta smo do sada saznali i
počinjem sa pregledom razvoja Geštalt terapije u Sjedinjenim državama, bavim se
postignutim napretkom i nekim žalosnim stranama učinjenih „grešaka.“

UVOD

Kako znamo šta je efikasno?

Tokom četrdesetogodišnje istorije Geštalt terapije u USA bilo je mnogo uzbudljivih i
korisnih saznanja. Takođe bilo je grešaka, nevalidnih koncepcija, kao i promašaja. Na
žalost u drugim zemljama je došlo do ponavljanja istih grešaka. Izgleda da postoji
sklonost da se ponovo otkriva točak u zemljama u kojima se kasnije započelo sa
Geštalt terapijom, pa se sa entuzijazmom ponavljaju greške koje smo činili
šezdesetih. To su naročito pomogli i pojačali američki iseljenici koji koriste model
Geštalt terapije-koji je u USA prevaziđen. Nadam se da će razmenom iskustava
krivulja učenja biti skraćena u drugim zemljama. Pozitivno je što neke zemlje već
izbegavaju greške koje smo mi učinili.
Bavio sam se do sada greškama i zabludama. Ali kako znamo šta je pogrešno?
Za mene test teorije je praksa sa klijentima na psihoterapiji. Kada pominjem klijente
mislim na ljude koji dolaze na psihoterapiju zbog terapije, a ne zbog treninga. Moja
primarna profesionalna preokupacija je rad sa tim ljudima. Druge aktivnosti, kao npr.
trening terapeuta, predavanja ili demonsracije su sekundarne. Rad sa drugim
terapeutima i radionice su korisne, ali sve što se dešava u tom kontekstu je tek
sekundarni test efikasnosti prakse bazirane na našoj teoriji.
O efikasnosti treninga sudim na osnovu toga da li pomaže ili ne pomaže terapijskoj
praksi. Naši primarni podaci dolaze iz treninga.
Naravno, jedna vrsta testa o kojoj pričamo i koju vršimo je istraživanje. Na žalost, ne
bavimo se baš mnogo istraživanjem u Geštalt terapiji, ni formalno, ni neformalno.
Takođe se ne bavimo baš mnogo pravom filozofskom analizom. Mnogo se bavimo
analizom tipa „to mi dobro zvuči“, bez pravih podataka, fenomenoloških objašnjenja i
intelektualne debate. Čak je i prezentacija kliničkog materijala površna, nedovoljno
opsežna, retko detaljna i često da se jedva može uopšte govoriti o kliničkoj deskripciji.
Kada se sopstvene misli predstavljaju bez testiranja putem istraživanja ili debate ili
bez fenomenološke eksplikacije ili filozofske analize to dovodi do idealizacije
autoriteta, harizmatičkog vođstva što je zamena za logičku artikulisanost izlagača.
 6

Umesto toga nedostaje pažljivo fenomenološko istraživanje bazirano na stvarnom

iskustvu, koje bi bilo provereno tokom vremena i rafiniran kroz dijalog. Promovisanje
ideja bez podrške dobre teorije, istraživanja i teorijske analize nije valjana
fenomenologija.

ISTORIJA I DEO: POČECI

Reakcija na klasičnu psihoanalizu

Geštalt terapija započela je kao reakcija na rigidnost klasične psihoanalize od strane

terapeuta koji su i sami bili obučeni na klasičan psihoanalitički način. U ovom času
teško je zamisliti koliko je psihoanaliza u to vreme bila rigidna. Kada sam se obučavao
za socijalnog radnika tokom 1962, vodile su se ozbiljne degate na klinikama na kojima
sam radio i obučavao se, oko toga da li je dopušteno rukovati se sa klijentom koji
pruža ruku na pozdrav u čekaonici i da li to utiče na povoljan razvoj transfera. Ponešto
od ove rigidnosti i dalje se može sresti u nekim novijim psihoanalitičkim školama. Na
primer, sećam se knjige Hanza Kohuta (sedamdesetih godina) u kojoj je nadugačko
raspravljao o slučaju klijenta kojeg je analitičar izgubio posle više stotina sati rada,
samo zato što je dopustio da otkrije da je rimokatolik.
Geštalt terapija je takođe reakcija na psihoanalitičku teoriju promene koja je
pesimistična po pitanju mogućnosti razvoja i ima ograničan osećaj za moguće opcije.
Psihoanalitičko naglašavanje transfera, a ne stvarnog odnosa prati paralelno
naglašavanje interpretacije umesto stvarnog iskustva, bilo klijenta bilo terapeuta.
Stvarnost trenutnog odnosa zahvaćena je samo kroz transferne interpretacije. A
terapijski rad se uglavnom koristi transferom kao ključem za proučavanje prošlosti
klijenta kroz njegova sadašnja ponašanja. Kada terapeut stvara zaključak o tome na
koji način je sadašnje ponašanje (što je evidentno na osnovu transfera), bilo
uzrokovano prošlošću, to se interpretira klijentu.
Prvi geštaltisti su modifikovali celokupnu ulogu terapeuta na radikalan način.
Psihoanalitička teorija promene zahtevala je da terapeut ograniči lično otkrivanje ili
javno eksponiranje koje bi otkrilo ličnost terapeuta. Čak je i kancelariju potrebno
dekorisati na neutralan način, odnosno bez slika članova porodice ili ličnih uspomena
koje bi zamaglile prazan ekran i obojile transfer.
Analitičar, smartalo se treba da praktikuje neutralan stav i stav apstinencije.
Analitičaru nije bilo dozvoljeno da odstupi od apsolutne neutralnosti, npr. zauzimajući
stav (stajući na jednu stranu) kada je klijent u konfliktu, takođe mu nije bila dozvoljena
gratifikacija, kao ni ispunjavanje želja klijenta. Sve to smatralo bi se omatanjem
transfera i ometanjem analitičkog rada. Verovalo se da je moguće da analitičar
zauzme sasvim neutralan stav i da na taj način izbegne da utiče na transfer, kao da
sam „neutralan“ stav kada bi zaista bio moguć i ne bi uticao na transfer.
Psihonalitička teorija promene je takođe zahtevala pasivnost od klijenta. Osnovno
pravilo kojeg treba da se pridržava klijent je da sve asocijacije podeli sa terapeutom,
bez cenzure. (Naravno, potpuno se ignorisala činjenica da samo ovo pravilo nije
neutralno, već se bori protiv otpora.) Dobra analitička terapija prema ovom modelu,
nije uključivala fenomenološki fokus. Svako aktivno ponašanje klijenta tokom seanse
ili promene u njegovom životu, smatrale su se odigravanjem i otporom analitičkom
radu.
Jedan od bazičnih aspekata psihoanalize koji je promenjen u Geštalt terapiji je onaj
koji se sastoji u tome da se psihoanalitički rad ne bazira na stvarnom iskustvu. Teorija
iz koje je potekla psihoanaliza je teorija nagona. U toj teoriji se podrazumeva da su
 7

determinante ličnosti prvenstveno urođene, a ne socijalne ili egzistencijelne. Na

primer, kompleks kastracije univerzalno se javlja kod svih ljudi, unutar svih kultura
zbog bazičnih nagona sa kojima je osoba rođena.
Revolucionomat Geštalt terapije: Osvrt na različite mogućnosti.
Geštalt terapija nije bila samo reakcija na psihoanalizu, već je započela revoluciju koja
je bila čvrsto ukorenjena u bazično verovanje u snagu ljudskih sposobnosti.

SNAGA SVESNOSTI I SADAŠNjOSTI

U novom modelu i klijent i terapeut razvijaju se tako što su aktivno prisutni i

angažovani kako tokom terapijskog sata, tako i u svetu u celini.
Geštalt terapija naglašava ono što ljudi znaju i ono što mogu da nauče fokusiranjem
sopstvene svesnosti. Geštalt terapeuti su kreirali novu metodologiju koja se nije
bazirala na onome što ljudi ne znaju i ne mogu da znaju (nesvesno ne može biti
saznato osim kroz interpretaciju i analizu transfera kroz psihoanalizu).

MOĆ EKSPERIMENTISANjA

Gaštalt terapija bazira se na snazi eksperimentisanja, pokušavanju nečeg novog i

puštanju da se svesnost pojavi iz novog eksperimentalnog ponašanja. Umesto da se
ograniči na metod slobodnih asocijacija i analizu transfera, Geštalt terapija je stvorila
prostor za moćniju metodologiju. Pošto su oslobođeni rigidnih, teorijom nametnutih
ograničenja, Geštalt terapeuti i klijenti mogu da pokušaju novo ponašanje i testiraju ga
kroz sopstvene procese svesnosti.

Alternativa upotrebi eksperimentalnog stava bio je psihoanalitički stav da su nova

ponašanja acting out i bihevioristički stav kontrol ponašanja upotrebom principa
potkrepljenja. Eksperimentalni stav podržava aktivniji način funkcionisanja terapeuta i
klijenta, a da terapeut pritom ne postaje moderator ponašanja i da klijent ne bude
optužen za acting out.

MOĆ ONOG ŠTO JE SAD I OVDE

Geštalt terapijska revolucija bila je ključni deo pokreta unutar kojeg je ono što se zbiva
sada i ovde bila fokusna tačka za rad na svesnosti, kontaktu i kreiranju novih rešenja.
Ideje vezana za teoriju polja iznikle tokom dvadesetog veka nisu još imale znatnijeg
uticaja na terapiju, kada su Geštalt terapeuti, delom pod uticajem Geštalt psihologije i
Levina, učinile teoriju polja centralnom tačkom Geštalt terapijskog načina mišljenja.
„Šta radiš (ili čega si svestan) upravo sada, i kako to činiš?“ zamenilo je „Zašto si to
učinio?“ što je bio prototip pitanja.
Neki su opisivali Geštalt terapiju kao „Ja i Ti, Sada i Ovde, Šta i Kako.“ Na terapijskoj
sceni u tom trenutku je bilo revolucionarno da se klijent i terapeut angažuju na
osnovu onoga što se zaista doživljava, čini ili što se oseća kao potreba u datom
trenutku. Naglašava se deskripcija procesa i polje reči pitanjem šta i kako , a ne
naglašavaju se mehaničke kauzalnosti što je takođe novost za psihologiju tog doba.
 8

DVA STILA

Dve kontrasne tendencije ili stila su se pojavila u Geštalt terapiji i još uvek traju. Jedan
je teatralan, katarizički pristup u kojem se više naglašava tehnika, a manje odnos
dveju osoba. Ponekad to nazivam bum-bum-bum terapijom. Drugi stil je naporan rad,
koji se bavi odnosom dveju osoba i orjentisan je na kontakt. Svaki stil je bio prisutan u
obliku zametka bar od sredine šezdesetih godina. Obe tendencije su bile pionirske.
Jedna je postala prethodnica ili bar rani primer za mnoge manipulišuće terapije koje
su procvetale tokom osamdesetih. Druga je bila prethodnica naglašavanja dijaloga i
paradoksalne teorije promene koja je takođe počela da se razvija tokom prošle
decenije.

Upoznao sam se sa jednim stilom Geštalt terapije tokom 1964. kada je Perls držao
svoje godišnje teorije obuke u Metropolitenskoj državnoj bolnici u Norwalku u
Kaliforniji. Njega je tamo doveo Arnold Beisser, sada član osoblja Geštalt terapijskog
instituta u Los Angelesu i šef psihijatrijske obuke u navedenoj bolnici.

Perls je bio teatralan, nečuven, narcističan. On je zaokupljao i dovodio do ludila ljude.

On je izazivao reakcije psihijatrijskog osoblja i članova grupe za obuku, kao i od
psihotičnih klijenata koje niko drugi nije uspevao da izazove.
Mislio je o Geštalt terapiji kao o ozbiljnoj psihoterapiji koja se bazira na teoriji koju su
razvili Perls, Hafferline i Goodman (1951). On je putovao kroz zemlju demonstrirajući
Geštalt terapiju. Ali, bez uticaja svoje Geštalt terapijske grupe iz New Yorka, njegova
sklonost da se pravi važan, da traži uzbuđenje, njegova sumnjičavost da klijenti žele
da od njega naprave budalu, njegova pozorišna prošlost, sve je to izronilo na
površinu. Do momenta da je uspeo da shvati da podržava stil terapije koji je bio
terapija „prevrata“, bilo je suviše kasno da bi se zadržala popularna slika Geštalt
terapije kao dosledne terapije. Na kraju, on je govorio protiv stava prevrata i o konfuziji
po pitanju toga šta je zapravo Geštalt terapija.
Kada sam ga video, bio sam privučen mogućnostima koje je nudila filozofija o kojoj je
govorio (pogledaj poglavlje „Zašto sam postao Geštalt terapeut.“) Lično, Perls mi se
nije dopao i nisam bio zadivljen. Ali su me mogućnosti zaintrigirale.

Dok sam radio sa Jimom Simkinom doživeo sam nešto sasvim drugačije, sasvim
drugačiji stil ili tendenciju. Smatrao sam ga lično angažovanim, otvorenim za kontakt,
direktnim i jasnim. Zauzimao je stav da ne postoji „treba“ i da „ima dovoljno mesta za“
što je bilo od ključnog značaja za moj razvoj (Simkin,1974). On je bio pravi primer
Geštalt terapeuta koji pokazuje da mu je stalo kroz aktivno prisustvo, on je asertivno
suočavao klijenta sa postojećom stvarnošću. On je naglašavao egzistencijalne teme
preuzimanja odgovornosti za sopstvane izbore i ponašanje, naglašavao je
odgovornost za samo regulaciju i eksperimentisanje kako bi se otkrile različite
mogućnosti. Iako njegov stil nije bio dijaloški prema savremenim standardima, on sam
je bio prilično sumljiv u pogledu koncepta empatije i inkluzije, on definitivno nije bio
teatralan, katarzičan ili orijentisan na tehniku.
 9

ISTORIJA II DEO:SUPROSTAVLjENE REVOLUCIJE (1950 i 1965) –

DVE REVOLUCIJE U DVA RAZLIČITA VREMENSKA TRENUTKA

Od 1947 do 1951: Pobuna protiv autoritarnosti.

Geštalt terapija pojavila se u vreme posle Drugog svetskog rata i bila je reakcija na
autoritarnost. Stvorili su je ljudi sa agresivnim stavom i revolucionarnom ideologijom.
Pokušali su da kreiraju celovitu socijalnu i političku teoriju. Grupu je obeležavala lična
politička i intelektualna konfrontacija. Niko nije bio izuzet iz toga, npr. Perlsu su se
suprostavljali i kritikovali su ga zbog nespremnosti da priča o teoriji ili da uđe u lični
dijalog.
Pošto su bili revolucionarna i agresivna grupa, u političkom pogledu, pošto su se bunili
protiv rigidne socijalne prakse, ne iznenađuje da su se takođe borili protiv rigidnosti
psihoanalize. Bili su u vezi sa psihoanalitičarima kakvi su Harry Stack Sullivan i Erich
Fromm koji su počeli više da ističu ego, a manje id i više da govore o socijalnoj teoriji,
a manje o nagonima.

Rana Geštalt terapijska grupa otišla je ipak dalje u reformi psihoanalize od

psihoanalitičara, reformista, pošto je naglasila stvaran kontakt, umesto transfera,
aktivno učestvovanje umesto praznog ekrana, dijalog i fenomenološki fokus umesto
slobodnih asocijacija i interpretacije, teoriju polja umesto Njutnove i Aristotelove
dihotomije.

Šezdesete

Tokom šezdesetih novi model Geštalt terapije proširio se po svetu. Glavni uticaj
izvršio je Fritz Perls, Institut iz Esalena i politička i socijalna scena u Sjedinjenim
državama tokom šezdesetih.
Šezdesete su bile doba „kada sve može da prođe“, doba slobodnih škola bez
organizacije. To je bio pobunjenički pokret, ali bila je to naivna pobuna. Sadržala je
naivnu veru u nedovoljno i neadekvatno negovanu inteligenciju i dobrotu. Bila je
antiintelektualna, protiv organizacije i protiv strukture.
Tokom šezdesetih pokret je imao veoma slabu podršku za intelektualnu konfrontaciju.
Pokret je bio revolucionaran i pobunjenički, ali nije imao postrevolucionarni model.
Nije čak ni bio svestan sopstvenih korena.
Tokom pedesetih teorija Geštalt terapije bila je delom politička teorija o
antiautoritarnosti, teorija političkog anarhizma. Tokom 1965. Geštalt terapija je bila
deo šireg pokreta koji je bio Anarhičan, ili anarhičan sa malim a. To je bio pokret protiv
organizacije, ali bez prave političke teorije u pozadini, koja bi podržavala Anarhizam.

Kako se derivira značenje

U Geštalt terapiji značenje je konfigaracija figure i pozadine, figura koja je sada i ovde
od značaja u odnosu na širi kontekst ili pozadinu.

Geštalt terapeuti su pedesetih znali značaj pozadine kada su radili sa klijentima (figura
pozadina). Mnogo su bili dobro upoznati sa kliničkim radom kao i sa filozofijom. Oni su
praktikovali i bili su na tretmanu na individualnim terapijama koje dugo traju, pa bi
ponekad čak koristili i kauč.
 10

Tokom šezdesetih pokret je zanemario pozadinu, čak je i otpisao. Na primer, razvojna

istorija klijenta najčešće bi bila ignorisana. I mnogi su govorili tako da je izgledalo da je
poznavanje istorije sasvim nepotrebno .
Tokom osamdesetih naučili smo da figuru koja postoji sada i ovde povezujemo sa
istorijskom pozadinom, da stvaramo sintezu. Naučili smo da je važno da budemo
svesni pozadine. Terapija i teorija su postale efikasnije, ali ne više tako jednostavne
kao ranije.

Bum-bum-bum stil

Antiteorijski stav koji se javio tokom šezdesetih omogućio je razvoj bum-bum-bum stila
terapije koji su mnogi počeli da smatraju karakteristikom Geštalt terapije. Od sredine
do kraja šezdesetih godina u Geštalt terapiji počeo je da se razvija ovaj teatralni i na
katarzu usmereni pristup. Pristup je bio arogantan, dramatičan, pojednostavljen i
obećavao je brze promene. Prestavljao je kontrast ranom pokretu u Geštalt terapiji i
bio je vezan za antiintelektualistički i naivno pobunjenistički stav iz šezdesetih.
Mnogi su počeli da izjednačavaju Geštalt sa bombastičnim vatrometom i zajedljivim
suočavanjem karakterističnim za ovaj stil. Kao i Perls i ovaj stil terapije privlačio je
pažnju, činio je da se stvari brzo odvijaju. Terapeuti su postizali dramatične efekte
tokom demonstracija. Terapeuti sa harizmom koji su se služili ovim stilom spajali su
tehniku i susret kako bi dotakli ljude, naivno verujući da ovo može da ima za posledicu
dugotrajniji rast. (Kasnije ćemo videti šta sad znamo o tome.)
Bum-bum-bum terapija zamenila je pažljivo terapijsko istraživanje efektnim
''štosovima''. Ovaj pokret, brza promena orijentacije bila je u snažnom kontrastu sa
dugotrajnom terapijom ranih Geštalt terapeuta, pa čak i u kontrastu sa stvarnom
praksom veštih Geštalt terapeuta tokom šezdesetih.

Pacijenti su u terapiji tipa brze akcije često razvijali ili pojačavali kontra-fobičan otpor.
Stidljive pacijente bi podsticali da postanu ekspresivni, čak i kad bi postali drski i
neustrašivi. Bez dužnog poštovanja prema celokupnoj ličnosti i otpora kroz koji treba
proći svesno i sa prihvatanjem, rezultati su često bili neintegrisani, neautentični i
nefleksibilni.

U to doba mnogi (i kritičari i branitelji stila) brkali su Geštalt terapiju sa grupama

susretanja. Dok je teorija Geštalt terapije bila fenomenološka i isticala dobar kontakt,
mnoge grupe su koristile pritisak, konfrontaciju i grupnu tiraniju pod krinkom Geštalt
terapije. Dok je pažljiv Geštalt pristup bio baziran na ideji da ne postoji „treba, mora,“
ove grupe su ulagale snažan napor da navedu pacijenta da se konformira grupi i
njenim ciljevima, npr. izražavanju besa, ili kooperativnosti ili fizičkom dodiru itd.
Naravno i terapeuti i pacijenti su nastojali da prihvate ove nove norme kao
osobađajuće u odnosu na stare, bez obzira na introjekte i introjektovano.

„Ono što jeste“ nasuprot nastojanju da se „pacijent navede da učini sledeći korak“.

Glavna struja u Geštalt terapiji stavlja u fokus paradoksalnu teoriju promene. To

podrazumeva da osoba bude u kontaktu sa onom što jeste, ko jeste, dopuštajući da
se rast spontano razvija. Bum, bum, bum pristup je pristup modifikovanja ponašanja
koji naglašava potrebu da se pacijent navede da učini sledeći korak, da se promeni.

Postoji razlika između naglašavanja podrške sebi koja omogućuje sledeći korak
razvoja i stava modifikovanja ponašanja koja će do toga dovesti. U Geštaltističkom
 11

načinu modifikacije ponašanja slama se otpor, u fenomenološkoj Geštalt terapiji

naglašava se rad na svesnosti, tj. kontakt sa onim što jeste. Ovaj drugi pristup
podržava rast pacijenta i pojavu sledećeg koraka, umesto da sledeći korak bude cilj
koji postavlja terapeut.

Srce Geštalt terapije je paradoksalna teorija promene. U tom pristupu otpor se

prepoznaje i stavlja do znanja. Otpor se imenuje i razume. Ne smatra se nečim
nepoželjnim, naprosto se shvata. Rad na svesnosti u ovom pristupu integriše polove
koje čine otpor i impulsi. Ali otpor se ne preskače i ne lomi. Podrška sebi samom se
pojačava tako da pacijent može da prođe kroz bilo šta što čini sledeći korak za njega
u životu. Ali terapeut se ne koncentriše na to da navede pacijenta da preduzme
sledeći korak onako kako ga on vidi.

Harizmatski liderski stil

U psihoanalizi pasivni terapeut interpretira pasivnom pacijentu. Geštalt terapija počela

je sa aktivnim angažovanjem pacijenta i terapeuta. Na žalost teatralne šezdesete i
razvoj teatralnog stila koji se razvio i praktikovao, često je karakterisalo lidersko i
harizmatsko ponašanje terapeuta, a ne dijaloški kontakt i fenomenološki fokus.

Bum-bum-bum stil je bio prirodno sredstvo za terapeute koji imaju potrebe da budu
harizmatični. Ovaj stil ističe dramu, a ne suštinu, „vrhunsko iskustvo“, a ne rast. To
zadovoljava narcističke potrebe terapeuta, a ne terapijske potrebe klijenta. Čijim
potrebama su služile ove dramatične tehnike? Mislim, da je isuviše česta reč o
terapeutovoj sklonosti ka glorifikaciji.

Jim Simkin je suprostavljao stav gurua i terapeuta. Guruu je stalo da ga vole oni sa
kojima radi, dok terapeut voli one sa kojima radi. Smatrao je da terapeut stvara jasan,
direktan, pošten kontekst baziran na brizi i poštovanju za autonomiju, podršku sebi,
sposobnostima za svesnost pacijenta.

Rani Geštalt terapeuti su dobro poznavali lekcije iz psihoanalize o važnosti sadašnjeg

terapijskog odnosa i o važnosti fenomena transfera i kontratransfera. Njihova teorija i
praksa su asimilovale ove fenomene. Ipak, tokom šezdesetih i ranih sedamdesetih to
se ponekad ispuštalo iz preterano pojednostavljene karakterizacije Geštalt terapije.
Kao što ćemo videti u nastavku, u poslednje vreme u USA smo naučili ili ponovo
naučili važnost odnosa i dijaloga i praćenje trenutnog iskustva pacijenta.

Harizmatski liderski stil nije ubirao plodove mudrosti pacijenta ili saznanja koja proističi
iz interakcije ili onoga što se pojavi u dijalogu. Nije se brinuo oko skromnosti ili
podataka. Malo pažnje se poklanjalo u ovom stilu podacima posmatranja koji ne bi
potvrđivali očekivanja terapeuta. Nije bilo traženja postojećih podataka i podataka iz
prošlosti od strane onih koji su praktikovali ovaj stil osim možda u anegdotskoj formi
koja bi potvrđivala izuzetnost njihovog rada. Šta „šljaka“ sa kojom vrstom pacijenta?
Koje su opasnosti? Promašaji? U stilu narcističke grandioznosti čiji smo svi pomalo
baštinici bili smo slepi.

Postoje podaci koji se pojavljuju u terapiji koji pokazuju da tehnika, harizma i katarza
ne deluju tako dobro kako su zastupnici harizme verovali. Geštalt terapija je otvorila
terapijski svet novim saznanjima. Ali teatralna verzija je izgledala bolje nego što je
delovala. Ljudi su bivali povređeni na očigledne i suptilne načine.
 12

SVE MOŽE DA PROĐE

Okruženje tokom šezdesetih, naročito u Geštalt terapiji, dopuštalo je da se razvije

ovakav poremećaj. Izbegavanje terapije, a naročito izbegavanje intelektualnog
konflikta omogućilo je nedostatak jasnoće mišljenja i slagalo se sa „sve može da
prođe stavom“.

Šezdesete su vrvele horor pričama i to je bilo predvidljivo. Bilo je previše

pojednostavljivanja i postojala je naivna vera koja je svakog hrabrila da misli da može
da počne da praktikuje terapiju. Postojala su gotova izvinjenja i racionalizacije za
ovakav stav. Činilo se da je dovoljno da trenutak terapije bude dramatičan, uzbudljiv,
„vrhunsko iskustvo“. Upravo kao što harizmatičnim vođama nije bilo potrebno da
poznaju istoriju, takođe su mislili da nije potrebno da znaju ishode svojih intervencija.

Teorija Geštalt terapije bila je sofisticirana po pitanju odgovornosti za sopstveno

ponašanje. Ali dogma u obliku klišea je ovo previše pojednostavila i insistirala na tome
da su klijenti odgovorni za svoje živote, uključujući i sopstvenu terapiju. Ali terapija ne
bi delovala, ili bi radionica bila suviše intenzivna za pacijenta, racionalizacija je bila da
će pacijent jednostavno otići kući i odgovorno potražiti onu vrstu pomoći koja mu je
potrebna.

To je bilo na nivou klišea. Mnogi su govorili o odgovornosti terapeuta, uključujući

Perlsove, Waltera Kemplera, Jima Simkina i dr.

Jedna od mojih omiljenih horor priča je sledeća: sećam se da je Jim Simkin vodio
radionicu u Tucsonu u Arizoni. Jedan terapeut bez prethodne obuke u Geštalt terapiji
došao je na seminar. On nikada nije radio tokom seminara, i ako me pamćenje ne
vara, propustio je poslednju seansu u nedelju ujutro. Sledećeg dana, u ponedeljak,
proglasio je sebe Geštalt terapeutom.

Mnogi primeri su manje očigledni od ovog. Mnogi su vežbali na workshopima, bez

sistematske supervizije ili teoretskog razumevanja praktikovali su Geštalt, a da nisu
znali šta rade, šta ne znaju. Agresivniji među njima bili su čak drski prema onima koji
su se zauzimali za rigorozniji terening, teoriju itd.

Neki od njih su jedva znali kako da rade nešto što se zove Geštalt. Nekako, radeći
izvesno vreme, iako bez posebno očigledne kompetentnosti ili shvatanja teorije, sticali
su kvalifikaciju (bar su tako mislili) da počnu da obučavaju druge, pa čak i da osnivaju
institute.

Literatura o Geštalt terapiji

Tokom ranih pedesetih, jedva da je postojala literatura iz Geštalt terapije, ali je

postojalo veliko interesovanje za stvaranje teorije. Postojao je izuzetan članak F.
Perlsa iz 1948. pod nazivom „Geštalt terapija, ego, glad i agresija“ i drugi manji članci.
Ali intelektualni dijalog se nastavljao i postojalo je poštovanje za teoriju. Oni su bili
zainteresovani za kvalitetno mišljenje, a ne za pojednostavljenu teoriju,
komercijalizam, ili bilo kakav izum ili introjekte.
 13

Od 1950. do 1972. nije bilo pomaka u terapijskoj literaturi. 1969. sam napisao svoj prvi
članak, reviziju Geštalt terapijske teorije i prakse i postojalo je samo nekoliko uvodnih
neobjavljenih članaka koji su neformalno kružili kao dodatak literaturi iz 1951. i
usmena tradicija ponašanja Geštalt teorije (npr.rad Isadore Fromna).

Tokom šezdesetih stav prema teoriji se promenio. Prestalo je interesovanje za teoriju,

dosledno antiintelektualnom stavu karakterističnom za tu dekadu: „Ostavite um i
vratite se osetilima“. Takođe je rasla nesposobnost za teorijski rad, tj. mnogo je ljudi u
Geštalt terapiji koji nemaju iskustva, temperament ili trening da bi stvorili dobru
terapijsku analizu ili nastavili intelektualni dijalog.

To je bilo vema žalosno. I dok nije postojala bogata literatura iz Geštalt terapije,
nalazio sam bogatu literaturu vezanu za uticaje koji su delovali na Geštalt terapiju npr.
Martin Buber, Geštalt psihologija, egzistencijalizam, fenomenologija, Zen itd.

Konačno zamiranje tog doba u zamenu za teoriju došlo je sa klišeima i posterima.

Perls i drugi su doprineli tome. Najgori od svih su bili verovatno posteri sa Geštalt
motivima. Dok Perls nije shvatio da doprinosi obezvređivanju Geštalt terapije, šteta je
već bila učinjena.

POREKLO III: SEDAMDESETE

OTREŽNJENJE I PONOVNO PROMIŠLJANJE

Od „preokreta“ do „usklađivanja“

Tokom sedamdesetih humanistička psihologija je počela da uviđa da katarza nije

dovoljna, i javile su se reakcije protiv stava „preokreta“ iz šezdesetih. Mnogi koji su
naivno verovali da je Geštalt terapija jednostavna i koji su je redukovali na bum-bum-
bum, sada su otkrili duhovnost, nalazeći nova interesovanja vezana za
transpersonalne teme. I kao što su iskrivili Geštalt terapiju u suočavanje pacijenata sa
osećanjima koja izražavaju, tako su se takođe sada fokusirali prema unutra i počeli da
koriste različite oblike meditacije itd. Sad se moglo čuti kako „Geštalt terapeuti“ govore
o čakrama, ekstrasenzornoj percepciji, lečenju tretiranjem aure i slično.

Ali ovaj pristup Geštalt trapiji nije bio obuhvatan, to je i dalje bila Geštalt terapija, bez
okvira Geštalt terapije. Ni teorija ni praksa nisu bile osmišljene. Uključivali su se
različiti metodi bez teorijskog razumevanja Geštalt terapije. Mnogi su napustili Geštalt
terapiju, a da je nisu razumeli i uključili se u nove tokove misli i prakse, i dalje
pojednostavljujući ono što rade i bez obuhvatnog i razumljivog okvira. Na primer,
mnogi su pozajmljivali iz Budizma, ali previše pojednostavljeno i iskrivljujući ga kao i
ranije Geštalt terapiju.

Tokom sedamdesetih naglašavanje i bavljenje duhovnošću bilo je zbog sopstvenog

spasenja. To nije bilo sintetizovano sa osnovama teorije Geštalt terapije (nadam se da
je sada drugačije). U Geštalt terapiji, naravno, self, svesnost, duhovnost su povezani.
Ne smatra se da svesnost i duhovnost, izranjaju iz okretanja unutrašnjem, već iz
dijaloga i u polju individua/sredina.
Prihvatanje stava sličnog protestantskom o individui i njenom spasenju, novi talas je
tretirao individuu kao izolovanu iz polja i naknadnim dodavanjem odnosa. Ideja
 14

otkrivanja mudrosti putem okretanja svesnosti ka sebi i prema unutra dovodi do

odvajanja individue i sredine i odvajanja svesnosti (koja je unutrašnja prema ovom
shvatanju) i kontakta. Postoji nekoliko načina na koje ovakvo shvatanje iskrivljuje
Geštalt teoriju, uključujući i gubitak osnovnog geštaltističkog pojma prema kojem je
sve i svako inherentno relaciono biće. Geštalt terapijski pojam o duhovnosti bio bi bliži
stavovima Martina Bubera prema kojem ne postoji JA odvojeno od JA-TI ili JA-TO, i
prema kome dijalog čoveka i Boga zavisi od dijaloga između osoba, a dijalog između
osoba može da postoji samo u odnosu na pozadinu dijaloga čovečanstva i Boga.

Ovaj pristup iz sedamdesetih omalovažio je drugi značajan aspekt Geštalt terapije:

nije imao ugrađenu u sebe ideju socijalne odgovornosti. On je u suštini bio narcistički i
individualistički. Ovo menjanje teorije počelo je sa onom „Ja radim svoje, ti radiš
svoje“ koje se javilo šezdesetih godina. To se tokom sedamdesetih nazivalo duhovnim
(duhovnošću).
To se moglo sagledati kroz odnos u zajednici. Mogla se sresti centralna ličnost koja je
govorila Ja, koja je imala energičnu auru, koja je delovala harizmatski i duhovno, ali
koja nije poklanjala pažnju potrebama drugih, potrebama grupe. Takve osobe ne bi
radile ništa osim onog što je za njih lično bilo uzbudljivo. Možda bi vam se dopalo da
sa takvom osobom mantrate, ali ne i da imate zajedničku kuhinju.

Ponovno promišljanje: posle Fritza

Tokom sedamdesetih su mnogi, od kojih je Laura Perls samo jedna počeli da govore
kako treba da bude jasno da Perlsov stil nije jedini stil Geštalt terapije. To svakako nije
bio jedini stil koji je Perls koristio tokom života i to svakako nije bio jedini legitimni stil u
Geštalt terapiji. A neki su jasno isticali da njegovo teoretizovanje na nivou klišea nije
reprezentativno za Geštalt terapiju. Neki, naročito Isadore Fromm, su počeli teoriju
prema principima Paula Goodmana (prema Geštalt terapiji).

Nekako, profesionalna zajednica nikada nije sasvim shvatila tu poruku. Zašto? Može
se samo nagađati. Osobe kao Laura Perls i Isadore nisu prilikom pisanja davali samo
konture. Oni takođe nisu bili teatralni kao Perls. Oni su vremenski kasnije progovorili,
posle Perlsovih teatralnih demonstracija i posle njegovih imitatora koji su ostavili
neizbrisiv utisak na profesionalnu i laičku javnost. I oni nisu plovili sa snažnom
socijalnom plimom kao što su bum-bum-bum terapeuti tokom šezdesetih.

To je jedna od onih ironičnih začkoljica istorije da bolje osmišljene i zasnovane

pozicije privuku manje pažnje. S druge strane, njihove tvrdnje, objašnjenja i
poboljšanja Geštalt terapije nisu dovele do daljeg razvoja Geštalt terapije tokom
osamdesetih.

Literatura iz sedamdesetih

Od 1972. godine sušna sezona u Geštalt terapijskoj literaturi je prošla i produkovalo

se više literature. Mnogo toga je bilo na nivou uvoda. To je ponekad bio napredak u
odnosu na veoma teško prozno delo Geštalt terapije, ali je ubrzo došlo do ponavljanja
u literaturi. I veći deo toga se čak nije ni bavio osnovnom teorijom G. terapije, ili je
netačno predstavljao.
Ne samo da se osnovnom terapijom nije valjano bavilo, već se veoma malo pažnje
posvećivalo filozofskim osnovama, metodi i tehnici. Bilo je malo prave kliničke
 15

diskusije. Bila je i ostaje potrebna opšta klinička diskusija na sofisticiranom nivou i

dobar materijal.

ŠTA JE GEŠTALT TERAPIJA?

Zbog čega se postavlja to pitanje

Tokom sedamdesetih više pažnje se poklanjalo pitanju šta je Geštalt terapija? Pitanje
se pojavilo zbog povećanja broja stilova u Geštalt terapiji i porastu popularnosti
Geštalt terapijskog pokreta. Istovremeno, nastavilo se menjanje shvatanja teorije
Geštalt terapije od strane mnogih praktičara.
I zloupotrebe Geštalt terapije postale su upadljive. Kako je Geštalt terapija postajala
sve popularnija, a njeno teorijsko predstavljanje i organizacija zajednice nisu rasle,
mnogi ljudi slabije profesionalne pozadine i obučenosti u Geštalt terapiji praktikovali
su lošu terapiju. I nikle su mnoge terapije koje su bile slične Geštalt terapiji, uključujući
i čuvenu „Geštalt terapija i ...“.

Do kraja decenije mnoge inovacije Geštalt terapije bile su asimilovane u opštu praksu
psihoterapije. Mnoge terapije su se kretale u pravcu Geštalt terapije. Psihoanaliza je
postala u većoj meri iskustvena sa pojavom teorije objektivnih odnosa i psihologije
selfa. Kodifikacija ponašanja je prerasla u kognitivnu bihevioralnu terapiju, udaljavajući
se od pojma crne kutije poreklom iz biheviorizma.

Stara pojednostavljena slika Geštalt terapije i psihoanalize koje sam ranije opisao
postala je neprikladna. Nove terapije kao što je strukturalna porodična terapija,
Eriksonova terapija itd. prestavljale su veoma aktivne alternative starim
mogućnostima: psihoanaliza ili modifikacija ponašanja.

DEFINISANJE GEŠTALT TERAPIJE KAO SKUPA POSEBNIH TEHNIKA

Profesionalna literatura obiluje opisima Geštalt terapije kao niza posebnih tehnika ili
praksi. Za neke od nas ovo predstavlja analizu Geštalt terapiji, dok drugi definišu
Geštalt terapiju u pojmovima tehnike. To je postala dogma na osnovu koje su se
obučavali novi geštalt terapeuti. Obuka iz Geštalt terapije postala je obuka u pogledu
tehnike, a terapija je postala primena ovih tehnika. Tako je upotreba posebnih
spontanih tehnika postala dogma: prazna stolica, udaranje jastuka, „pretvori to u reči“.
Ovakva definicija Geštalt terapije implicitno je sadržana u člancima koji preporučuju
da se određene tehnike ne koriste sa određenim grupama pacijenata, kao da to
predstavlja posebnu izmenu Geštalt terapije.

Takav pristup Geštalt terapiji predstavlja slabo razumevanje toga što terapija jeste, i
ukazuje na gubitak dubine i prilagodljivosti. U takvom pristupu emotivnost zamenjuje
razumevanje, a katarza zamenjuje pravu kreativnost. Definisana na takav način
Geštalt terapija postaje samo jedan oblik modifikacije ponašanja, ali oblik kojem
nedostaje uračunljivost i poštenje modifikacije ponašanja.
 16

Ovo je Geštalt terapija

Slično redukovanje Geštalt terapije javlja se kada se ona definiše kao određen stil.
Koji god stil da se koristi kao model to postaje „ovo je Geštalt terapija“. Naravno,
Geštalt terapija je opšta filozofija i metodologija i upotrebljava se u mnogo različitih
stilskih oblika, sa mnogo različitih pacijenata, na mnogo različitih načina i u različitim
okruženjima. Ipak, literatura obiluje člancima u kojima autori mešaju svoje zaključke,
shvatanje i kliničko iskustvo sa Geštalt terapijom.

Kako se Geštalt terapija može svasti na jedan od ovih stilova? To se moglo dogoditi
zbog pomanjkanja jasnog mišljenja i teoretizovanja. Ako ne poznajete opštu teoriju, a
vaš je učitelj ne prezentuje, tada kada vidite Geštalt terapiju koja se u grupi praktikuje
kao rad dveju osoba, prirodno je a ćete pretpostaviti da Geštalt terapija predstavlja rad
dve osobe u grupi. Kada sam šezdesetih godina u bolnici radio Geštalt terapiju sa
hroničnim i akutnim šizofreničarima, nisam koristio praznu stolicu. To je pogodovalo
kontekstu i pacijentima, pa sam dosta koristio psihodramu, susrete sa osobljem
bolnice, itd. To je bila Geštalt terapija koju sam ja praktikovao u datom okruženju. Bez
jasne teorijske podloge mogao sam tvrditi „ovo je Geštalt terapija“, ili sam mogao reći
kako je ovo jedan od mnogih načina primene Geštalt terapijskog stava.

Sve što Geštalt terapeuti rade

Mnogi dobri ljudi nalaze sudske dokaze u prilog tome da je Geštalt terapija dosadna,
beskorisna ili čak opasna. Oni se fokusiraju na to što ljudi rade, a ne na verovanje,
dogmu ili na slepo sleđenje tuđih ideja. Ovakve osobe zauzimaju stav koji je protiv
redukovanja Geštalt terapije na tehnike ili dogmu, i nastoje da dođu do fleksibilnog
shvatanja toga što Geštalt terapeuti rade. Meni se dopada ovaj stav. Jedan način da
se to ostvari bio je da se Geštalt terapija definiše kao „sve što Geštalt terapeuti rade“.
Ova definicija mi se ne dopada.

Na žalost, postoje nekompetentne osobe, šarlatani i izgubljene budale koje rade

terapiju, a neki od njih sebe nazivaju Geštalt terapeutima. Pošto ne postoji sistem za
sticanje sertifikate iz Geštalt terapije, a oni koji definišu Geštalt terapiju kao „sve ono
što Geštalt terapeuti rade“ ne bi želeli da takav sistem postoji. Pa bismo stoga morali
da kažemo da je Geštalt terapija ono što nekompetentni terapeuti rade, tako
redukujući Geštalt terapiju na najmanje kompetentni nazivnik.

Osim toga, takva definicija ne odgovara na pitanje. Dobra Geštalt terapija znači činiti
ono što je potrebno prema jasnom modelu. Ne postoji dozvola da se radi prema
svojim impulsima i da se to naziva Geštalt terapijom. Geštalt terapija nema dozvolu da
bude aljkava. Geštalt terapija podrazumeva slobodu da se terapija radi sa
spontanošću, kreativno i životno, ali takođe podrazumeva odgovornost. Odgovornost
da znamo šta radimo. Odgovornost da znamo da imenujemo to što radimo i podelimo
to sa drugima tako da efekti mogu da budu proučeni. Odgovornost da znamo šta
deluje, da tražimo najbolje rešenje. Odgovornost da poboljšamo terapiju.

Sve to znači da je potrebno specifičnije odrediti šta je Geštalt terapija i da nije

dovoljno reći „Geštalt terapija je sve što Geštalt terapeuti rade“.
 17

OSAMDESETE: ŠTA SMO NAUČILI?

DRUGAČIJE VREME (USA)

Opšte promene na socijalnom planu

Osamdesete su u Americi bile praktično različite nego šezdesete i sedamdesete.To je

bila dobra japija. Beskrajna potraga za lakim odgovorima nastavila se i tokom ove
decenije. Osamdesetih je opšti narcizam uzeo maha, najčešće bez tragova spiritualno
karakterističnih za sedamdesete.
Poraslo je oslanjanje na tehnologiju uz prateće opadanje oslanjanja na interakciju dve
osobe. Porodice gledaju TV i ne razgovaraju međusobno. Postoji opadanje u radnoj
etici i opadanje u vezama.

Promena u psihoterapiji

Psihoterapija je postala znatno sofisticiranija.

U neku ruku došlo je do povećanog poverenja u tehnološka rešenja i do većeg
oslanjanja na njih. To je značajan aspekt sadašnjeg konteksta Geštalt terapije. U ovo
doba kad se terapija vrši na osnovu procedure, postoji povećana potreba za
pristupom koji naglašava vrednosti vezane za odnos dve osobe. Verujem da je više
nego ikad potrebna Geštalt terapija u vidu dijaloga i bazirana na fenomenologiji, a
mnogo je manja potreba za mudrologijama i čarobnjaštvom Geštalt terapije, tj.
procedurom orijentisana terapija. Ono što je potrebno na polju psihoterapije su pristupi
bazirani na primarnim Geštalt terapijskim principima dijaloga, fenomenološke
svesnosti i teoriji polja (procesa).

Psihoanaliza

U celini, psihoanaliza je postala manje orijentisana na teoriju nagona, a bliža

bazičnom iskustvu. Postala je manje rigidna, više interpersonalno orijentisana. Ona
predstavlja snažniju alternativu Geštalt terapiji nego što je bila klasična psihoanaliza i
bliža je pravim nastojanjima Geštalta nego bum-bum-bum pristupi koji se nazivaju
Geštalt terapijom.
Ipak, psihoanaliza nije odgovor. I dalje joj nedostaje mnogo toga što Geštalt može da
ponudi. Ne sadrži ni teoriju svesnosti, ni metodologiju koja dobro upotrebljava moć
fenomenološke metodologije fokusiranja i eksperimentacije. Ne sadrži teoriju koja
zaista integriše interpersonalno i interpsihičko. Ne sadrži koncept uloge terapeuta koji
bi zaista razrađivao varijacije koje su sasvim jasno potrebne kada se radi sa različitim
tipovima pacijenata. Na primer neki psihoanalitičari su promenili psihoanalitički stav i u
radu sa graničnim pacijentima približili su se dijaloškom pristupu. Oni moraju da nađu
posebna opravdanja za to što se podrazumeva kao sastavni deo Geštalt terapijske
teorije i prakse. I konačno, oni nemaju teoriju terapijskog odnosa koja je sasvim
adekvatna promenama koje vrše. Oni se približavaju Geštalt terapiji i potrebno im je
nešto ekvivalentno obuhvatnom okviru Geštalt terapije.

Došlo je do porasta u bazi znanja u psihoterapiji u celini.

Istraživanja pokazuju da psihoterapija generalno ima pozitivne efekte. To je manje
dramatično nego što bi moglo da bude jer su dobri efekti uravnoteženi štetom ili
neefikasnošću nekih terapeuta (Bergin i Suinn 1975; Lambert 1989). Izjednačavanje
 18

dobre terapije i dobrih terapeuta sa terapijskom praksama koje oštećuju i lošim

terapijskim rezultatima dovodi do blagog opšteg efekta psihoterapije u pozitivnom
smeru, umesto do snažnijeg terapijskog efekta.

Yalom ovo ilustruje u svojoj knjizi o grupama susretanja (Lieberman, i drugi 1973).
Jedan Geštalt terapeut je bio veoma efikasan i imao je veoma dobre rezultate bez
gubljenja pacijenata. Grupa je bila efikasna u ''naglašavanju doživljavanja kao
dominantne vrednosti, vrednosti koja odražava motiv mnogih ideologija grupa
susretanja, ali je to pokazalo značajan porast efikasnosti samo u ovoj grupi''
(Lieberman i drugi, str.126). Članovi ove grupe su takođe rekli da je grupna sredina
nudila više mogućnosti za otvorenu komunikaciju među članovima.

S druge srane jedan Geštalt terapeut je koristio snažan, agresivno stimulišući,

harizmatski liderski stil i ušao je statistički u grupu koju je najveći broj pacijenata
napustio. Članovi grupe imali su slabije razvijeno samopoštovanje, bili su manje blagi
prema sebi i videli su okolinu kao manje blagu. „Zanimljivo je da je uprkos snažnoj
stimulisanosti i orijentisanosti na sada i ovde ove gupe..., članovi su manje vrednovali
doživljavanje, a postali su više usmereni na sebe i na rast“ (Lieberman i drugi,
str.126).

Jasno je da način na koji terapeut radi dovodi do širokog spektra rezultata, od

terapijskih rezultata do izazivanja psihotičnog sloma. A etiketa koju koriste terapeuti,
npr. Geštalt terapeut, sama po sebi ne govori o kvalitetu terapije.

Naravno, neki stavovi ili načini rada bolje deluju na određene vrste pacijenta.
Opasnosti su različite sa različitim vrstama pacijenata. Postalo je jasno koliko je to
složeno i koje je faktore potrebno razmotriti u pogledu terapeuta, pristupa i pacijenta,
tj. vrsta pacijenta, vrsta terapije, ličnost i njena biografija treba da se slažu kod
pacijenta i terapeuta, itd. Na primer, rad sa svesnošću o negativnim kognitivnim
procesima depresivnih pacijenata izgleda da je u celini efikasnije neko puko
iskazivanje katarze. To vredi za Geštalt terapiju kao i za sve druge vrste terapije.

Porast kliničkog iskustva u Geštalt terapiji

Geštalt terapeuti imaju više iskustva kao Geštalt terapeuti nego što je to bio slučaj pre
nekoliko decenija. Učili smo iz iskustva stečenih kroz terapijski rad i iz ličnih terapija.
Praktikujem Geštalt terapiju već 24 godine, od toga sam 19 proveo radeći dugotrajnu
terapiju u istom okruženju. Moja shvatanja i praksa bili su podešeni zbog ovog
iskustva, npr. time što sam gledao kako se razvijaju obrasci karakteristični za druge
terapije i kako na njih utiču različite intervencije, stavovi, slaganje terapeuta i pacijenta
itd. Takođe sam učio radeći sa članovima različitih generacija u istoj porodici. Takođe
sam učio iz lične terapije. I po tome sam tipičan a ne jedinstven.

Jedna od stvari koje sam naučio je jasnije prepoznavanje oblika to vredi za Geštalt
terapiju u celini. Jasnije prepoznajemo različite vrste pacijenata i kako da radimo sa
njima i koje su opasnosti. Na primer, kao što sam već pisao na drugom mestu u ovom
izdanju, naučili smo mnogo o tome kako da radimo sa graničnim i narcističkim
karakterom, tj. koje su terapijske indikacije i opasnosti. U celini značaj empatije i
usklađivanja je porastao, čini mi se kao rezultat ovih različitih faktora.
 19

NEKE OČIGLEDNE OPŠTE LEKCIJE

Nema lakih odgovora

Klišei su često pogrešni (reći da su „uvek“ pogrešni bio bi drugi netačan

kliše).Traženje jednostavnih odgovora ili nespremnost da se tvrdnje promisle pre nego
što se prihvate, upotrebe ili izlože javnosti deluje nekompatibilno sa individualnim
rastom ili rastom terapijskog sistema.

Potrebno je da nastavimo sa stvaranjem dobre teorije

Kurt Lewin je rekao da ništa nije tako praktično kao dobra teorija. Bez dobre teorije mi
smo bez dobrog opšteg pravca.
Dobra teorija je proces teoretisanja, a ne trajna ili nalik na predmet, i ne dogma. To je
proces kojim se postiže jasnoća i doslednost. To je otkrivanje slabosti i nekompletnih
aspekata. To je proces stalnog menjanja, testiranja, izazivanja i poboljšavanja.
Potreban nam je intelektualni dijalog. Istina se pojavljuje iz borbe sa konfliktnim
idejama, uključujući pošten i kompetentan feedback. Neizražene ideje ili one koje
drugi ne komentarišu kritički su nepouzdane. Profesionalne ideje koje se ne izlažu na
forumima na kojima se kolege bore sa njima i ne uništavaju ih, su nepouzdane. Treba
da poštujemo svoje kolege izazivajući njihove teorijske i kliničke tvrdnje.
Potrebna je teorija koja se može verifikovati. Samo na taj način šta je tačno i korisno i
šta ima efekta, a šta ne.

Potrebna su profesionalna znanja izvan okvira Geštalt terapije

Shvatili smo da je nepotrebna dijagnoza i opisi slučajeva sa stanovišta drugih

perspektiva. Potrebna nam je tehnološka informacija o mogućnostima tretmana. (Ovo
ćemo diskutovati u vezi sa kliničkim radom u dodatku ovog izdanja).

I potrebna nam je stimulacija u vidu terapijske analize filozofske diskusije od strane

ljudi koji zastupaju drugačije pravce. Na primer tokom proteklih godina izlazila je serija
članaka u ČASOPISU ZA HUMANISTIČKU PSIHOLOGIJU koja se bavila teorijskim
problemima vezanim za samoaktualizaciju, šta bi moglo biti važno i stimulišuće za
razvoj Geštalt terapije (Geller, 1982, 1984, Ginsburg, 1984).

Nema prečice u treningu da bi se rodili dobri terapeuti.

Nema prečice u treningu da bi se rodili dobri terapeuti.Sećam se da sam pre više

godina držao prvi obuhvatan teorijski kurs u Geštalt terapijskom institutu u Los
Angelesu. Na tom prvom kursu imao sam učenike na različitim nivoima u pogledu
stečenog iskustva. Bavio sam se pitanjem primene Geštalt terapije u radu sa
šizofreničarima. Jedan od naprednijih učenika, psihoterapeut sa dozvolom za rad koji
je delovao kao da radi sasvim dobro u iskustvenoj grupi za trening, nije čak ni znao
šta je to šizofreničar. Bilo je suviše mnogo prečica. Kako bi uopšte znao da je pred
njim šizofreničar?
 20

Potrebna je bolja literatura

Na težak način smo shvatili da demonstracije i popularnost nisu dovoljne da budu

baza za kontinuiran razvoj Geštalt terapije. Verujem da je održavaje Geštalt terapije i
njen prosperitet moguć samo uz pomoć dobre literature i dijaloga u okviru Geštalt
terapijske zajednice, te uz više dobrog materijala namenjenog publici koja se bavi
Geštaltom.

Tamo gde se to nije dogodilo Geštalt terapija je bila u nevolji kada je popularnost
splasnula. Kada se talas popularnosti povuče, kada na scenu stupe nove tehnologije i
ideje, Geštalt terapija pada i jasno je da nema dobru podršku u teoriji, dijalogu i
prezentacijama opštoj profesionalnoj zajednici.

Potrebno je da se bavimo sopstvenom osnovnom teorijom

Osnovna teorija je i dalje najbolje izložena kod Perlsa, Hefferlinea i Goodmana. Ovo
treba razumeti i formirati bazu za dalji rad. Ne moramo se složiti sa svime u knjizi
Geštalt terapija, ali teorijski dijalog treba da tu analizu uzme u obzir na kompetentan
način. Potrebno je da se postojeća teorija više koristi prilikom treninga stvaranja
teorije i dijaloga. Zatim treba da bude prevaziđena.
Kada razmotrimo koncepte, treba da razmotrimo odnos koncepta ili dela prema celini,
a to uključuje analizu Geštalt terapije.

PARADOKSALNA TEORIJA PROMENE

Šta je to paradoksalna teorija promene?

Što više se trudiš da budeš ono što nisi, u većoj meri ostaješ ne promenjen. Rast,
uključujući prihvatanje ljubavi i pomoć drugih, zahteva samopoštovanje. Ako čovek
pokušava da bude ono što nije ne možemo govoriti o samopoštovanju i samopodršci.

Osnovna karakteristika samopoštovanja je identifikacija sa stanjem u kojem jesmo.

Poistovećenje sa tim stanjem znači poznavanje svog stanja, tj. svog aktuelnog
doživljavanja, ponašanja, situacija. Pošto se svako stanje menja s vremenom,
poistovećivanje sa tim stanjem podrazumeva tok stanja, prelaz iz jednog u drugo, tj.
poverenje u kretanje i menjanje.
Saopštavanje i pružanje podrške sebi mora da uključuje i poznavanje i prihvatanje
sebe. Osoba može sebe podržati samo ako sebe poznaje - svoje potrebe,
sposobnosti, sredinu, obaveze itd. Poznavati svoje stanje, a ne prihvatati da je ono
izabrano, odbacivati ga zapravo predstavlja neku vrstu samoobmane. Sartr je o tome
pisao kao o pogrešnom uverenju uz pomoć kojeg se osoba ispoveda i tokom čina
ispovedanja prestaje da se poistovećuje sa onim što je ispovedio. Na primer ja učinim
neko kukavičko delo i priznam da sam kukavica. Ali dok priznajem da sam kukavica
na suptilan način varam sebe da sam ja koji priznajem iznad kukavičluka. To deluje
kao da kukavičko ponašanje nije bilo odabrano, već na neki način nametnuo osobi
koja se ispoveda, koja priznaje svoju osobinu.
 21

Kada terapeut „vodi“ ili „leči“ pacijenta, on zapravo vrši pritisak na njega da bude
drugačiji. I što je više pacijent usmeren ka cilju, to više će on ili ona ostati u suštini isti,
nepromenjeni. Usmeravanje ili guranje pacijenta ka nečemu dovodi do otpora. Tada
pacijent ne samo da se nalazi u otporu svom organizmičkom funkcijonisanju, već sada
takođe i u otporu ka upletanju od strane terapeuta. Ovaj drugi vid otpora je obično
zdrav, premda takođe sprečava prorađivanje početne zaglavljenosti koja je terapiju
učinila neophodnom.

Postoji i drugi razlog zbog kojeg terapeutovo „guranje“ pacijenta ne rezultira stvarnim
promenama. Jedan od načina da se uđe u kontakt sa uplitanjem nametljivog
terapeuta je introjekcija. Pacijent se spolja gledano može buniti ili konformisati, ali u
oba slučaja verovatno će progutati celo parče za koje se terapeut zauzima: „Da sam
ja kompetentna osoba, želeo bih da uradim ono što terapeut predlaže“.

Ako se osoba konformira sa nastojanjima terapeuta, to neće biti na osnovu

autonomije i samopoštovanja. A osobi neće biti dostupno oruđe samopoštovanja i
autonomije.

Najvažnije od svega je to da terapeut koji gura, vodi ili usmerava pacijenta daje
sledeću poruku: takav kakav jesi nisi dovoljno dobar.To je poruka koja inducira stid i
/ili krivicu. Ukratko, terapeut koji gura pacijenta ne doprinosi njegovom
samopoštovanju.
Takav terapeut može da radi iz najboljih pobuda. To ne menja situaciju. Verujem da
takav pritisak na pacijenta vrše terapeuti da bi zadovoljili svoje potrebe, a ne potrebe
pacijenta. Biti svedok brzih promena je uzbudljivo i gratifikujuće, ali da li to unapređuje
rast pacijenta? Sumnjam da pojava transfera i idealizacije više znače za terapeuta
nego za pacijenta. Mislim da pacijent poslednji otkriva da je ovo tačno. Požurivanje
može da dovede do nekih otkrića, ali jedino sredstvo da se to ostvari je terapeut. U
najboljem slučaju to omogućuje pacijentu da stekne sposobnost da radi ono što ga je
terapeut naveo da radi. Ovo se može generalizovati na vrlo ograničen broj slučajeva.

Takođe postoji i obrnuta strana paradoksa: što više osoba nastoji da ostane
nepromenjena, to se više menja u odnosu na promenjivu sredinu. Šta raditi sa
„zaglavljenim“ pacijentima koji nastoje da ostanu isti i još gori u odnosu sa okolinom,
a da se izbegne navaljivanje, guranje ka promeni?

Metod za rad sa „zaglavljenim“ pacijentima je: dijalog, svesnost i eksperimentisanje.

To zahteva strpljenje. To zahteva da terapeut zauzima stav da ima „dovoljno mesta“
za pacijenta u svetu, za njega upravo takvog kakav jeste, i to podrazumeva poverenje
u organizmički rast.

Moje iskustvo mi govori da ako to ne bude delovalo, neće delovati ni guranje pacijenta
ka promeni, osim možda na sasvim kratke staze. Požurivanje pacijenta je možda
najopasnije sa pacijentima koji se ne menjaju lako. U neobičnim slučajevima kada to
ima efekat, šire se dramatični raporti do kolega. Najčešće, međutim guranje dovodi do
impasa u odnosima. Gotovo to uvek podrazumeva da terapeut ne preuzima
odgovornost za svoj udeo u terapiji. Ako je terapeut frustriran, odgovornost za to je
njegova. Terapeut je odgovoran da nađe ili kreira bolji pristup. Terapeut takođe treba
da poznaje ograničenja veštine kojim se bavi. I pre svega terapeut treba da bude
sposoban da posmatra i da radi na svom kontratransferu.
 22

Poštovanje prema pacijentu

Moja slika Geštalt terapije podrazumeva horizontalan odnos. Koliko je to moguće,

terapeut postupa prema pacijentu kao prema ravnopravnom (i pored razlika u
ulogama uobličenim na osnovu terapijskog ugovora).
Podjednako je tačno da terapeut u radu sa pacijentima ovo naziva otporom. Otpor
pacijenta je nezdrav samo kada ga nije svestan i kada nije deo kreativnog
prilagođavanja organizma. Otpor terapeuta u Geštalt terapiji može biti zdrava reakcija.
Naš stav u Geštalt terapiji je da pacijent treba da postane svestan otpora tako da
samoregulacija pacijenta bude obeležena boljim kontaktom i svesnošću.
Integrisano i ka rastu usmereno dovršavanje psiholoških situacija zahteva integraciju i
poništavanje otpora.

Potrebno je da terapeut poštuje pacijentove odbrane, a ne da ih napada ili neguje.

Pomaže ako poznajemo i imenujemo odbrane ili izbegavanje, ako ih razumemo i
prihvatimo. Ni pokušaj da se odbrane eliminišu, ni podržavanje odbrane neće dovesti
do poboljšanja kod pacijenta. Cilj je navesti pacijenta da razume otpore i da prihvati
odgovornost za njih, uz punu svesnost. I to mora biti u skladu sa ritmom pacijenta.

Pacijent najbolje zna. Neki Geštalt terapeuti pripisuju pacijentu potpunu odgovornost,
punu moć da sebe ozdrave ili da se razbole, ali zatim preuzimaju na sebe odluku da
poguraju pacijenta kroz njegove odbrane. Čini mi se da ako su pacijenti toliko
sposobni da su odgovorni za sebe (svoje živote, svoju patologiju, svoju terapiju) tada
njihove otpore treba poštovati kao nešto što su sami odabrali da bi zadovoljili neku
važnu potrebu.

Istorijski, Geštalt terapija je bila povezana sa pobunom protiv autoriteta i promovisanja

nekonformizma. Zar i sami ne postajemo autoritarni kada ističemo sebe kao osobu
koja odlučuje kada odbrane treba da budu srušene?

Mislim da se odgovor ne krije u tome da se sa pacijentima treba polako raditi, rad

svesnosti treba da bude ostvaren, a terapeut koji odluči da bude „negujući“ i da ne
radi na svesnosti takođe ne poštuje pacijenta i njegove izbore. Odgovor leži u dijalogu
i jasnoj dijagnostici (o čemu ću kasnije govoriti ).

Poštovanje prema pacijentu takođe podrazumeva da razumemo nivo samopoštovanja

i pružanja podrške sebi za koju je pacijent sposoban. To podrazumev da znamo šta
pacijent želi od terapijskog rada terapijsko sofisticiranje pacijenta, razum, kohenzivan
identitet, inteligencija itd.

U grupama je ovo komplikovanije, pošto terapeut ima odgovornost da posmatra,

stavlja na znanje, poštuje potrebe svake individue i grupe u celini. Osobi kojoj je
potrebno da radi sporije može da izazove požurivanje od ostatka grupe, koja je
frustrirana. Grupno požurivanje može čak biti gore nego požurivanje od strane
terapeuta. U takvoj situaciji grupa treba da nauči da se suoči sa frustracijom i da
pritom poštuje granice, različitosti i autonomiju.

Grupa nije sigurno mesto ako njome dominira grupna hostilna agresivnost ili
insistiranje da se potrebe većine nametnu ostatku grupe. S druge strane, grupa nije
 23

sigurna ako se negativne misli i osećanja ne izražavaju. Terapeut je odgovoran za

definisanje ravnoteže i potrebe za sigurnošću.

Izbor

Paradoksalna teorija promene suprostavlja se katarzi kao primarnoj intervenciji.

Suprostavlja se slamanju odbrane i pokušaju slamanja otpora. Sukobljava se sa
upotrebom tehnika ili ličnosti terapeuta kako bi se pacijent direktno usmerio ka
petpostavljenom cilju („zdravlju“).

Paradoksalna teorija takođe se sukobljava sa idejom pojednostavljenog obučavanja

terapeuta. Valjana terapija prema paradoksalnoj teoriji promene zahteva da terapeut
ima dobro teorijsko razumevanje, dobru ličnu centriranost i dobro kliničko
razumevanje.

Dalji razvoj Geštalt terapije u USA prevazišao je „harizmu“. Iskustvo nas je naučilo o
tome šta je esencijalno u multiplo-fokusiranoj Geštalt terapijskoj teoriji, tj. dijaloškom
odnosu i svesnosti baziranoj na poštovanju za pacijentovo lično iskustvo i iskustveni
stil. Ovo podrazumeva dobro poznavanje kliničkih obrazaca i nužnosti.

Ono što nije esencijalno i što je zapravo suprotno valjanoj obuci i terapiji, to je
zvezdani sistem učenika i trapeuta u kojem dominira harizma. Noviji pristup zahteva
naporan rad, a ne harizmu Psihološko zdravlje i maksimizacija ljudskog rasta, kao kod
genija je 90% rada, a 10% inspiracije.

ODNOSI : POJAVA I ANGAŽOVANJE

Naučili smo da zemenimo Geštalt terapiju baziranu na harizmi, teatralnom i katarzi

naglašavanjem dijaloškog angažovanja pacijenta i terapeuta i pacijenta sa drugim
pacijentima u grupi i da verujemo da se rast javlja iz takvog angažovanja.

Socijalna dimenzija:
Odnos i terapijska efikasnost

Došlo je do opšteg povećanja u naglašavanju odnosa u psihologiji. To vredi i za

Geštalt terapiju i to je takođe deo opšteg porasta poštovanja za socijalnu dimenziju.
Istraživanje faktora terapijskog uspeha dosledno ističe važnost odnosa. U psihoanalizi
se pojačava naglašavanje odnosa, na žalost često uz upotrebu terminologije koja i
dalje brka kontakt i transfer. U Geštalt terapiji raste naglašavanje terapijskog odnosa i
u Geštalt terapijskim grupama pojačano se naglašava odnos.

Drugi aspekt pojačanog uvažavanja socijalne dimenzije u celini i naročito odnosa je

pojačano naglašavanjem porodice i organizacija u Geštalt terapiji. Iako rad sa
porodicom i organizacijonim grupama nije nov u Geštalt terapiji, sve češće se
praktikuje, češće se o njemu piše i priča, pa praksa postaje istančanija nego ikad
ranije.
 24

Jadan deo daljeg razvoja Geštalt terapije čini i porast interesovanja za Buberovo
„lečenje kroz susret“. Lečenje je obnavljanje celine. A Buber je verovao da se lečenje
dešava samo kroz određenu vrstu odnosa između dve osobe.

Potpuno angažovanje dešava se sada i ovde. Tokom šezdesetih neki su na žalost

interpretirali sada i ovde na poseban, uzak način. Sada smo skloniji da potpunije
delimo sa pacijentom njegovu životnu priču i da sa njim delimo svoju životnu priču ako
je to terapijski prikladno. Knjiga Ervinga Polstera „Život svakog čoveka vredan je
romana“ je primer ovakvog pristupa (Polster, 1987).

Ali, takođe je bilo suprotnih trendova u psihologiji i psihijatriji, naročito kada je reč o
tretmanu u skladu sa datom procedurom. Došlo je do porasta tehnoloških mogućnosti.
Terapija u celini kreće se ka poboljšanom tehničkom i na tehniku orijentisanom
pristupu koji treži prečicama. Koje tehnike su efikasne u radu sa depresivnim
pacijentima? Ili sa graničnim? Kuvari psihoterapije, često zastareli priručnici sve češće
se koriste u istraživanjima o psihoterapiji.

Za mene je zanimljivo to što čak i pri ovako rigoroznim pokušajima da se

standardizuje procedura, ličnost svakog terapeuta i kvalitet tarapijskog odnosa i dalje
prouzrokuje veoma različite ishode u radu različitih terapeuta i u različitim parovima
terapeuta i pacijenata (Lambert, 1989).

Tokom svoje istorije Geštalt terapije je bila svrstavana u grupu humanističke

psihologije i postavljala je alternativu biheviorizmu i sličnim na kontrolu i tehniku
orijentisanim terapijama. Mi smo naglašavali rad sa ljudima, a ne kontrolu ili gašenje i
uspostavljanje uslovnih reakcija. Ali uvek je postojao izvestan nesklad između
humanizma i naše tehnlogije i težnje ka harizmatskom liderskom stilu. Mnogi su pitali
da li je upotreba prazne stolice, udaranje jastuka, upotreba frustacije i drugih sličnih
sredstava zaista humanistička. U novije vreme postavilo se pitanje da li su ove tehnike
u skladu sa dijaloškim pristupom.

U velikoj meri naučili smo da pevaziđemo tehničku orijentaciju. I to je poruka koju

želim da prenesem putem ovog teksta. Naučili smo da je važan dijalog i odnos, da je
važna paradoksalna teorija promene i da je važno dopustiti promeni da se pojavi, a ne
usmeriti se ka njoj, a naučili smo kako su nevažne pojedine tehnike. Ipak, uprkos
tome, na mnogim mestima obuka se vrši prvenstveno u vezi sa tehnikom, a vrši se
pritisak i koristi se frustracija kako bi se ljudi naterali na promene. Smatram da je to
izvrtanje Geštalt terapije. To nikad nije bila valjana teorija Geštalt terapije i sigurno nije
ni sada.

U ovo doba kretanje ka brzim tehnološkim rešenjima, prava Geštalt terapija

humanizma, dijaloga-paradoksalne teorije promene - potrebnija je nego ikada. U
porodičnoj terapiji postoje znakovi nezadovoljstva manipulativnim pristupima i
otvorenost za pristupe koji su orijentisani na odnos a koji naglašavaju svesnost i
dijalog.
Za mene je suština Geštalt terapije integracija odnosa dveju osoba sa opštom
kliničkom i tehničkom kompetentnošću. A to je pravo poštovanje tipa pacijenta.

Dijaloški odnos-realnost je uspostavljanje relacija

 25

Dijaloški shvatanje stvarnosti je da je realnost uspostavljanje relacija. Stvarnost je

relaciona to je orijentisanost na granicu između osobe i ostatka organizmičke sredine.
Kontakt je takođe očito relacion: to je ono što se zbiva između osobe i sredine. Naš
doživljaj sebe je relacion (što je najjasnije izraženo u Geštalt terapiji). Verujem, kao i
Buber da je duhovnost relacijom određena.
Mi se razvijamo kroz ono što se dešava među ljudima, a ne kroz okretanje ka sebi i
samoposmatranje. Unutrašnje i spoljašnje su tek „sekundarne elaboracije“ ili
diferencijacije polja između organizma i sredine.

U Geštalt terapiji, Perls, Hefferline i Goodman kažu da je kontakt primarna forma

realnosti. Osoba (self) je određena u terminima interakcija između osobe i ostatka
polja :
2.Self je sistem sadašnjih kontakta i sredstvo rasta

Videli smo da je u bilo kom biološkom ili socio-psihološkom istraživanju konkretna

tema o kojoj je reč uvek polje koje čine organizam/sredina. NE postoji funkcija bilo
koje životinjske vrste koja se može definisati drugačije osim kao funkcija takvog polja.

Složen sistem kontakata potreban za prilagođavanje u teškom polju nazivamo „self“.

Self se može posmatrati na granici organizma ali sama granica nije izolovana od
sredine, ona je u kontaktu sa sredinom, ona pripada i sredini i organizmu (str.373)

Aktualizacija selfa u Geštalt terapijskom smislu stvarnog sada i ovde odnosa između
osobe i drugog je pomno stavljena u kontrast sa pokušajem da se aktualizuje slika o
sebi. Slike, uključujući i slike o sebi su proizvodi ili predstave, a ne stvarni događaji u
odnosu koji egzistira u stvarnom svetu. Jedno od obeležja koje izdvaja Geštalt terapiju
od terapija koje se bave objektnim odnosima i od drugih psihoanalitičkih pristupa
(noivih i starih) je to što Geštalt terapija naglašava stvaran odnos, a ne slike sebe i
drugih. Moto je: kontakt je stvaran. Uspostavite kontakt sa stvarnom drugom osobom i
takođe sa onim što je istinito za vas kao osobu.

Postoji samo JA iz JA-TO i JA-TI odnosa. Ti se dešava kada se zaista susretne osoba
kakva jeste, kao osoba. U takvim susretima svaka osoba tretira se kao odvojena od
druge, svaka osoba tretira se kao vrhunac sebe same. Osoba u dijalogu dobro zna i
potvrđuje da je druga osoba odvojena i podjednako naročito svesna.

U JA-TO odnosu postoji dijagnosticiranje i pojačavanje granice. U Ja-To postoji neki

cilj, umesto da se dopusti da se sam pojavi iz odnosa dveju osoba. U Ja-To odnosu
postoji proračun, kontrola, tretiranje osobe kao sredstva kojim se dolazi do nekog cilja.
Terapeut koji upotrebljava svoju ličnost kako bi naveo pacijenta da ozdravi deluje na
Ja-To način.

Čovek ne može da postoji bez Ja-To. To je zdrav i organizmički nužan način. Ali
postoji i Ja-To u kojem se osoba koleba između Ja-To i Ja-Ti. To je Ja-To u svrhu Ja-
Ti. U ranijim testovima o tome sam pisao kao o „Ja-Ti odnosu“, koji je suprostavljen
„Ja-To“ trenutku. Prešao sam na terminologiju koju smatram manje zbunjujućom:
termin Ja-Ti ostavljam za vrhunski trenutak ujedinjenja koji Buber tako poetično
opisuje u JA i TI, a termin dijaloški upotrebljavam da označim šire relacije koje se
kolebaju između Ja-To i Ja-Ti (Hycner, 1985, Jacobs, 1989).

Karakteristike dijaloga
 26

U terapiji dijalog znači odnos baziran na odnosu i onome što se u njemu pojavi, a ne
na tome da se pacijent dovede do nečega ili na uzdržavanju od gratifikcije zbog
poboljšanja transfera neuroze.

Prisutnost

Buber opisuje egzistencijalni susret frazama kao što su „Borba sa“, „Hrvanje sa“. To
ne znači da treba biti ni ljubazan, kao ni brutalno iskren. To znači susretanje i
zadržavanje svog stava na način koji omogućuje kontakt i praktikuje prihvatanje i
potvrđivanje (vidi sledeći odeljak). To znači doći do granice susreta sa drugom
osobom, ali ne proširivati kroz granicu ili kontrolisati drugu osobu, tj. ne kontrolisati
ono što je sa druge strane granice.

Buber govori o „izvornoj i nerezervisanoj komunikaciji“ kao o karakteristici dijaloške

prisutnosti. Sasvim prisutne osobe dele međusobno značenje. Za terapeuta to znači
da dele značenje sa pacijentom. Potpuno značenje uključuje očaj, ljubav, duhovnost,
ljutnju, radost, humor, senzualnost. U dijaloškom odnosu terapeut je prisutan kao
osoba i ne drži se rezervisano kao kod analitičkog stava, a takođe ne funkcioniše
primarno kao tehničar.

Potrebno je da bude jasno da nerezervisana komunikacija znači da se terapeut

predaje dijalogu, a to ne znači da ovo čini bez diskrimainacije. To se odnosi na živo
anagažovanje u kojem terapeut prikladno i na uobičajen način pokazuje svoje
osećanje, doživljaje, itd. Priroda druge osobe i situacije je organski deo dijaloškog
kontakta sa drugim. Kada se čovek obraća narcistički ranjivoj osobi dijaloški, to ne čini
na način na koji bi se obratio osobi koja nije na taj način osetljiva.

U Geštalt terapiji u USA došlo je do shvatanja da je teoretski dosledno i časno da je

efikasnije reći pacijentu kako se osećamo nego da delujemo na osnovu tih osećanja,
koristeći tehnike frustriranja i druge smicalice koje se aktivno bave kliničkom
situacijom i ukazuju na prisutnost terapeuta, ali izbegavanje dijaloga. U nastavku
knjige razmotrićemo faktore vezane za diskriminisanje toga kad i kako činiti to (a kad
ne činiti) sa različitim tipovima pacijenta tj. sa narcističkim poremećajima ličnosti.

Potvrđivanje i prihvatanje

Ljudi postaju jedinstvena bića kroz potvrdu od strane drugih ljudi. Potvrda drugih ljudi
čini nas prisutnim. Osoba dobija potvrdu kada druga osoba „zamišlja realnost“ tj. kada
se stavi na mesto drugog i zamišlja, proživljava, ono što doživljava taj drugi.

Ono što se potvrđuje kroz ovakav proces je egzistencija druge osobe kao zasebno
postojećeg ljudskog bića sa nezavisnom dušom kakav je i sam posmatač. Na
bazičnom nivou potvrđuje se egzistencija druge osobe kao odvojene, zasebne.
Terapeut potvrđuje da pacijent postoji, da ostavlja neki utisak i da je podjednako
vredan kao i bilo koja druga osoba. Pacijent nije nevidljiv, niti je samo objekt želja i
slika druge osobe.

Neki su opisali da su gledajući u oči gurua videli, beskonačno ljudi su govorili da kad
bi pogledali u oči Bubera, videli bi da ih druga osoba vidi i da izlazi u susret. To je ono
što je pacijentima poterabno od terapeuta. Vrhunski terapeut reaguje na jedinstveno.
 27

Potvrda je više od prihvatanja. Ono svakako uključuje prihvatanje i poruku koja sledi
„ima dovoljno mesta za sve“. Geštalt terapija kao terapija i kao valjana praksa ima
unutrašnje poštovanje za razlike i raznovrsnost. To je jedan od kamena temeljaca
Geštalt terapijskog stava.

Potvrda takođe obuhvata potvrđivanje onoga što želite da postanete. Iako ne može
biti inkluzije i potvrde bez prihvatanja, uz inkluziju i potvrdu javlja se i afirmacija
pacijenta. Prihvatanje osobe kakva jeste ne znači da se odustaje od nade u rast.
Naprotiv upravo je potencijal za rast ono u šta možemo biti sigurni da čini srž
konfirmacije.

Inkluzija je najviši oblik potvrde

Inkluzija je uosećavanje u stav druge osobe dok završavamo doživljaj sebe. Osoba
koja praktikuje inkluziju sagledava što je potpunije moguće svet kroz oči druge osobe.
A nije reč o konfluenciji pošto osoba koja praktikuje inkluziju simultano zadržava
osećaj sebe kao zasebne osobe. To je najviši oblik polarne svesnosti sebe i drugog.

Inkluzija se ponekad brka sa identifikacijom i empatijom. Identifikacija se razlikuje po

tome što osoba oseća identičnost sebe i drugog, to je gubljenje osećaja različitosti.
Inkluzija znači dublje zalaženje u drugi pol osećanja tuđe tačke gledišta nego što se
podrazumeva pod pojmom empatija, dok se istovremeno zadržava jasnija svesnost o
zasebnoj egzistenciji nego kad je reč o empatiji. Inkluzija, kao TI koje se ponekad
javlja kad su dve osobe u kontaktu na dijaloški način, zahteva uljudnost. Inkluzija se
može sasvim razviti kada osoba ima podršku i proširi se u kontaktu sa drugim.

Inkluzija u terapiji

Mnogi Geštalt terapeuti kritikovali su empatiju zbog opasnosti od konfluencije, tj.

opasnosti od konfuzije sebe i drugog zbog verovanja da jedna osoba može da iskusi
tačno ono što druga osoba doživljava. Kada sam prvi put pokazao izvod iz jednog
ranijeg rada u kojem sam raspravljao o inkluziji u Geštalt terapiji, Jim Simkin je pitao:
„Da li je to tvoj način da prokrijumčariš empatiju u Geštalt terapiju?“ Ali inkluzija
zahteva svest o odvojenosti dok čoveka uljuljkuju u pol doživljavanja druge osobe što
potpunije može.
Praktikovanje inkluzije i fenomenološka perspektiva veoma se dobro uklapaju. U
fenomenologiji sve se posmatra iz vremensko prostorne perspektive svesnosti neke
osobe. Sa strikntno fenomenološke tačke gledišta fenomenologija svake osobe je
podjednako realna. Kada radimo terapiju prema fenomenološkom obrazcu, obraća se
pažnja na pacijentovo aktuelno iskustvo (i naravno, na terapeutovo) i na proces.
Posebno se fokusira na ono što se dešava između terapeuta i pacijenta iz pacijentove
perspektive.

Dok postoji znatno veći doživljaj uzajamnosti u dijaloškoj nego u bihevioralnoj ili
analitičkoj terapiji, inkluzija nije uzajamna. Postoji garanica do koje je inkluzija
uzajamna u terapiji. Mnogi pacijenti nisu u stanju da praktikuju inkluziju na početku
terapije. Kroz terapiju treba da razviju sposobnost da budu u onakvoj vrsti kontakta
koji je povezan sa praktikovanjem inkluzije. Buber tvrdi da je terapija gotova kada
pacijent praktikuje inkluziju, a neki počinju terapiju sa već razvijenom ovom
sposobnošću.
 28

Ipak, ako se u terapiji inkluzija redovno uzajamno praktikuje, to više nije terapija.
Zadatak terapije, njena struktura i funkcija zahtevaju da najveći deo vremena
inkluzija bude jednosmerna. Ugovor i zadatak se sastoje u tome da se fokusira na
pacijentovo iskustvo radi njegovog rasta.

Pacijent koji već ume da praktikuje inkluziju terapijski odnos može da služi kao forum
u kojem može da bude u odnosu u kojem ne mora da praktikuje inkluziju ako to ne
odgovara njegovim terapijskim poterbama. U ovom kontekstu on može da brine o
sebi, a da ne brine o terapeutu koji o njemu brine. Šta više , bez obzira na to koliko
pacijent sposoban da praktikuje inkluziju, ne može sebe da sagleda tako potpuno kao
što to druga osoba može (terapeut), a to je veoma važno za rast pacijenta koji može
da praktikuje inkluziju. To je čest slučaj sa terapeutima koji dolaze na terapiju.

- Dijalog,fenomenologija i psihoanalitičke prednosti

Neke vrste psihoanalize približile su se aktuelnom iskustvu pacijenta. To je veliki

napredak u odnosu na klasičnu psihoanalizu i bliže je fenomenologiji. Često je to
poboljšanje i u odnosu na teatralan Geštalt terapijski pristup iz šezdesetih. Rezultat je
taj da su mnogi koji su redukovali Geštalt terapiju na taj stil terapije prešli na novije
psihoanalitičke pravce, tj. psihologiju ja.

Ali postoji ograničen fenomenološki fokus čak i kod najmodernijih trendova. Oni su i
dalje opterećeni nasleđem slobodnih asocijacija i interpretacije i ne proširuju
fenomenološki naglasak toliko da prihvate fenomenološki fokusiran trening ili
eksperimentaciju. Eksperimentalna fenomenologija i dalje ne predstavlja deo
proširene psihoanalitičke terapije.
Takođe ja ograničeno otkrivanje terpeuta. To je nešto što se samo ponekad radi, uz
posebna izvinjenja i racionalizacije. Ako je to potrebno zbog terapije određenog
pacijenta, to se može opravdati. Ali prava moć dijaloške terapije i dalje se ne ceni, a
teorija i obuka analitičara ne obezbeđuju terapeute da optimalno deluju unutar
dijaloškog konteksta.

Rečeno je da kada dve osobe pevaju, postoji dijalog. U Geštalt terapiji možemo pevati
sa pacijentom. Nema ograničenja vezanih za kontakt, prisutnost i kreativnost kakve
postoje u većini psihoterapija. U ovom dijalogu možemo pavati, plesati, pričati, crtati,
svađati se. Mi radimo i borimo se zajedno sa pacijentom.

Takođe se koncept sada i ovde upotrebljava na različite načine u Geštaltu i u

psihoanalitičkim terapijama. To je tačno čak i kada je reč o proširenom i liberalnom
pogledu na sada i ovde u okviru Geštalt terapije o kojem smo ranije govorili. Do ovde i
sada se u psihoanalitičkoj psihoteraiji i psihoanalizi dolazi preko koncepta transvera.
Ipak, u psihoanalizi, podaci iz analize transvera se primerno koriste da objasne
prošlost, a ne da unaprede dijalog i eksperimentalnu fenomenologiju u sadašnjem
odnosu sa pacijentom.

Ne može se valjano raditi terapijski, a da se na kompetentan način ne bavi

fenomenom transvera. Ne može se valjano raditi terapija ako se ignorišu razvojne
teme, takođe. Ipak, u Geštalt terapiji mi se bavimo i jednim i drugim. Naravno,
upotrebljavamo dijalošku i Fenomenološku perspektivu o kojima sam govorio i o kojim
ću diskutovati dalje u ovoj knjizi.
 29

- Dijalog i usmeravanje ka cilju

Dijalog ne može biti cilj ka kome se usmeravamo. Dijalog se javlja iz konteksta između
dve osobe.

- Dijalog se javlja iz susreta

Dijalog je ono što se javlja kada se ti i ja sretnemo na način koji autentično omogućuje
kontakt. Dijalog nije ja plus ti, već se javlja iz interpretacije. Dijalog je nešto što može
da se desi kada su obe strane prisutne. Dijalog se dešava samo kada ishod ne
kontroliše i ne određuje bilo koja strana.
„Pokušaji“ čine da interakcija ne bude dijaloška.

Pokušaji, u smislu usmeravanja ka nekom ishodu i traženja sredstava za postizanje

tog ishoda, predstavljaju manipulaciju. Naravno manipulacija sama po sebi nije loša.
Buber je sasvim jasno rekao da je JA-TO apsolutno neophodno za postojanje. U
Geštalt terapiji se termin manipulacija koristi kako bi se označio motorički aspekt
senzomotornih aktivnosti organizma. Naravno, ovo može biti zdravo i važno je da
svaka osoba može i da čini to kada je potrebno.
Ali usmeravanje ka cilju nije dijaloško.
Ponekad čujem kako ljudi govore da koriste dijalog kao sredstvo razvoja. To je još
jedan primer manipulacije, ciljanja. To je upotreba druge osobe i primer JA-TO
odnosa. To je upotreba druge osobe kako bi smo bili ono što jesmo. Dijaloški stav je
obrnut: bivamo ono što jesmo da bismo sreli drugog.
Pokušaj da se pacijent dovede do nečega je Ja-To odnos. Kada se u Geštalt terapiji
koriste tehnike da bi se pacijent doveo do nečega, to postaje oblik modifikacije
ponašanja, a ne dijaloške terapija. Ovo vredi čak i kada terapeut pokušava sasvim
svesno i sa jasno isceliteljskom motivacijom da usmeri pacijenta ka „zdravlju“.

- Pravi kontakt se ne „stvara“, on se događa

Svaka strana može voljno da stigne do granice, do susreta, ali samo dotle. Upotreba
volje da bi se uspostavila kontrola nije dijaloški kontakt sa drugima, to je kontrola
drugog. Kontakt kojim se asimiluje druga osoba, kojom se ulazi u konfluenciju sa
željama i predstavama druge osobe može biti deo samoregulacije organizma, ali to
nije dijaloški kontakt. U organizmičkoj samoregulaciji koja je dijaloška uspostavlja se
kontakt sa drugom osobom koja je nezavisna, iako se neki aspekti te nezavisne
osobe, tog drugog, asimiluju u sebe. Na primer stil neke osobe mi se ne dopada.
Mogu prihvatiti tu osobu sa tim stilom.Mogu učiti od te osobe, od nekih njenih osobina
i na taj način asimilovati u sebe nešto njeno. Ali to je sasvim različito od toga da ja
manipulišem nekom osobom kako bi ona bila onakva kakvu ja želim. Dijaloški kontakt
počinje tako što osoba stiže do granice, a ostalo što je potrebno je reakcija druge
osobe i uljudnost. Pripremiš se, voljno. Tada se to dogodi ili se ne dogodi.
 30

Ovo zahteva poverenje u ono što će se dogoditi. To zahteva poverenje u egzistenciju

i veru da će pozadina podržati vas i drugu osobu. To zahteva veru da postoje
sposobnosti ne samo one koje su pod kontrolom osobe već i u ostatku polja
organizma/sredine.
Paradoks: ne može biti ono što jeste nastojeći da bude ono što jeste.

Svaka osoba je jedinstvena, ali samo kroz ljudske odnose se jedinstvenost bića
potvrđuje, zadržava i razvija. Tek kroz kontakt koji se zbiva JA-TI susret razvija se
jedinstvenost svake osobe. Tek kroz saznanje kakvi smo sa drugim ljudima i kakvi su
oni sa nama mi zaista postajemo ono što jesmo i poznajemo sebe.

Kada se osoba okreće ka sebi, introspekcijom, retrofleksijom itd, ne uspostavlja odnos

sa drugima. To je ciljanje na self. U pravom susretu, usmerava se ka susretu sa
drugima, susretu između ja i ne ja.

Zbog toga ne smatram Geštalt terapiju psihologijom ja. U psihologiji ja naglašava se

usmerenost na ja (self), dok se u dijaloškoj terapiji naglašava odnos i ono što se
pojavljuje.

Svako postaje ono što jeste (Ja) ulazeći u odnos. Kada se predstavimo onakvi kakvi
smo, drugi ljudi mogu da nas tretiraju kao Ti. Tretirajući druge kao Ti postajemo u
većoj meri ono što jesmo.
 31

2. ZAŠTO SAM POSTAO GEŠTALT TERAPEUT:

ZBOGOM JIMU SIMKINU

Dragi Jime,
počeo sam da pišem ovo pismo, kao i članak za tvoj Festschrift.
Završavam ga kao posthumno zbogom.

Moj život se radikalno izmenio zbog interakcije sa tobom. Prošlo je 19 godina otkako
sam prvoi put radio sa tobom i Fritzom u Esalenu.
Od tad je moj život obogaćen i postao sam živ, povezan sa ljudima, sposoban za
ljubav i rad više nego što sam ikada sanjao da ću biti.
Čitajući rukopis namenjen za tvoj Festschrift, primećujem koliko ljudi govore o
dramatičnom susretu sa tobom. Simkin Nepokolebljivi, Simkin koji sledi sopstveno
bilo, bez obzira na sve, Simkin, stabilan kao stena, Simkin koji uviđa i dolazi do srži
karakterne strukture pacijenta. Iako se sećam incidenta sa tim dramatičnim
karakterom, pre svega te cenim i volim, zbog stalnog razumnog stava koji je iz časa u
čas provejavao kroz tvoj rad. Ono zbog čega te najviše cenim nije tvoj jedinstveni
oblik dramatične zajedljivosti, već tvoj doprinos vitalnijem i na posletku dramatičnijem
od dramatičnih priča. Želim da objasnim ovaj kvalitet relacije, ona je razlog zbog kojeg
sam postao Geštalt terapeut i zbog kojeg sam to i dalje.

Prvi put sam saznao za Geštalt terapiju kroz seminare koje je držao Fritz u
Metropolitenskoj državnoj bolnici tokom 1964-1965. Iako sam bio zaintrigiran
intenzitetom uspostavljenog kontakta, razgovorom o filozofiji Dalekog Istoka (uz
određenu dozu netačnosti) njegovom sposobnošću da izazove dramatične reakcije
mojih kolega, nisam bio lično dirnut, ni privučen mogućnošću da postanem Geštalt
terapeut. Jedva sam odlučio da nastavim sa Geštalt terapijom, sa radom u naprednoj
grupi u Esalenu. Tamo sam sreo tebe i kroz kontakt sa tobom bio sam duboko dirnut i
privučen idejom da učim Geštalt terapiju.

Sa tobom sam prvi put okusio kakve se mogućnosti javljaju kada se sa impasa pređe
na život iza impasa. Kada si me pozvao da budem tvoj asistent, po prvi put sam
shvatio šta je vrhunska dubinska terapija i trening. Mnogo kasnije shvatio sam
potencijal Geštalt terapije koji leži izvan svakog stila, pa i tvog. Mnogo kasnije naučio
sam kako da primenim ono što sam od tebe naučio na sopstveni način, nešto od toga
primenjujući rigoroznije nego što si ti činio, a nešto menjajući.
Ali uvek kada se osvrnem nazad vidim da je moj rad sa tobom bio prekretnica, i
osećam zahvalnost, ljubav, toplinu, poštovanje.
U ovom članku pokušavam da objasnim suštinu onog što sam od tebe naučio i zato
sam postao Geštalt terapeut, pošto je to isto.

Zbogom Jim. Cenim to što si učinio za mene i volim te. Nedostajaćeš mi.
S ljubavlju,
Gary
1984.
 32

Kada sam se prvi put sreo sa Geštalt terapijom, već sam bio prošao kroz
psihoanalitičku psihoterapiju,š kolu za socijalne radnike i radio sam kao psihoterapeut
a da nisam shvatio šta je to kontakt, iskustvo ili svesnost. Od Jima Simkina sam
naučio šta je trenutno lično iskustvo i koliko je vredno i od kolike je suštinske važnosti.
Sve što je Jim činio sastojalo se u tome da mi razjašnjava moje iskustvo reagujući na
mene. Retko je delio sa mnom svoje doživljaje ali je poznavao i insistirao je na tom da
i ja upoznam svoje doživljaje. Čak i kada mu se ne bi dopadala neka moja osobina, on
je poštovao moje doživljaje - insistirao je na tome da obojica budemo eksplicitni po
pitanju toga ko sam ja i da to što jesam prihvatimo. „Jeste“ je zamenilo „treba“.

Od Jima sam naučio kako da saznam šta doživljavam i koliko je važno znati šta je
sve drugo moguće. Naučio sam koliko je važno biti jasan i biti odgovoran za učinjene
izbore i za izbore koji su mogući u ovom času. Sve ostalo proisteklo je iz iskrene
svesti o tome što jeste, o mogućim izborima i o odgovornosti. Zahvaljujući njegovim
eksperimentima postajao sam potpunije svestan sopstvenog iskustva i bolje sam
razlikovao svoje realno, trenutno iskustvo od statističkih starih navika sa kojima sam
živeo kao da su to moja sadašnja iskustva. Jim je želeo da omogući pacijentu da dođe
do sopstvenih otkrića (a ne da bude poučen), da razvija sopstveni stil (a ne da bude
Jimova kopija) i da prevaziđe Jima ako ima potencijala za to.

Jim je radio sa mnom. Kada je Jim radio svesnost svake osobe i kontakt između
terapeuta i pacijenta nikad nije bio zanemaren zbog teorije ili bilo čega drugog. On mi
nikada nije oduzeo priliku da učim o sebi tako što bi nastojao da bude od pomoći više
nego što je potrebno ili zbog svoje potrebe da podučava. On je radije predlagao
eksperimrnte nego da „priča o“ ili da radi vežbe modifikacije ponašanja. Naučio sam
kako da napredujem eksperimentišući i opažajući sopstveno iskustvo.

Jim je imao poverenja u kontinuum procesa svesnosti i organizmičku samoregulaciju.

Naučio sam da ostanem sa doživljajem da nastavim da budem svestan svog iskustva,
da ga ne prekidam i ne izbegavam. Svesnost o procesu i prirodna transformacija
zamenili su opsesivnost, reformisanje, pokušavanje.

Kada bih radio sa Fritzom bio bih zbunjen. Fritz bi mi nudio eksperimente koji su
podržavali njegove pokušaje da ne podržava moju zbunjenost, a ja bih ostajao još
zbunjeniji. Nisam osećao da sam u kontaktu, da me razume, prihvata ili jača. Bilo je
drugačije sa Jimom. Kada sam radio sa Jimom i kada sam bio zbunjen, on je tražio da
postanem sopstvena zbunjenost. Osećao sam se kao u magli.„Budi magla.“ Opisao
sam boje, senzacije, sastav sebe kao magle. „Ostani sa tim.“ Zaista sam postao
bezobličan kao magla, siv kao magla, vlažan kao magla. Zatim sam počeo da se
menjam ne pokušavajući da to učinim. Magla je postala topla, postao sam para.
Završio sam tako što sam osećao da sam živ, moja boja se promenila, nisam osećao
zbunjenost. Ostajući sa svojim iskustvom (svesnost, osećanje, senzacija) bez osude ili
izbegavanja, prerastao sam i transformisao se u sebe sa nešto više potencijala za
celovitost. Shvatio sam da mogu da izaberem da ostanem u procesu koji se zbiva, da
mogu da izaberem da podržim sebe.

Verovao sam u pluralističko društvo i samoopredeljenje. U socijalnom radu sam otkrio

jedan deo filozofije koji se sa tim podudara, ali ne i intenzivnu i efikasnu
psihoterapijsku metodu. To sam našao zahvaljujući Jimu i psihoterapiji. Jim je rekao
 33

da za njega terapijski rad predstavlja način da se iskoristi obilje ljubavi koju oseća. Ja
cenim Geštalt terapiju kao terapijski i personalni ekvivalent.

Shvatio sam da je u redu da doživljavam ono što doživljavam. Niko mi do tada nije
rekao da je u redu da imam svoje doživljaje, da budem uzbuđen, ljut, nestrpljiv, tužan,
radoznao itd. Takođe je bilo u redu da Jim ima svoju reakciju na to. Kontakt znači
poštovanje razlike. Sećam se jednog workshopa u Arizoni kada je Jim tražio da
svakom u sebi kažem „ima dovoljno mesta za mene i Jima“.

Nikad nisam razmišljao o prihvatanju sebe. Znao sam samo za odbacivanje sebe.
Takođe sam naučio da prihvatam druge ljude i ono što doživljavaju zadržavajući svoje
doživljaje. Ranije mi je bilo stalo do ljudi, ali to je bilo izmešano sa procenjivanjem i
njih i mene. Umesto da brinem o njima i da ih prihvatam, mani je bilo stalo do njih, ali
sam samouvereno video samo jednu istinu, a nisam poštovao razlike. U geštalt
terapiji otkrio sam filozofiju koja kaže da ne postoji nešto što se mora. Ono što jeste,
jeste! Naučio sam od Jima da ne treba da budem u pravu, najbolji, savršen, da znam
odgovore - naučio sam da obratim pažnju na ono što jeste.

Jim je uvek posmatrao svaku osobu odvojeno i smatrao je da svako ima jednako
pravo kao i svi drugi da bude kakav jeste, da doživljava svoja iskustva. On bi
izbegavao manipulacije koje bi dovele do konfluencije između ljudi. Jim je snažno
reagovao (ponekad i preterano) na svaku mogućnost da dođe do konfluencije/gubitka
ego granice.

Gledajući untrag shvatam da bih naučio više da je Jim verbalno eksplicitno i direktno
izrazio ko je on, a naročito svoja osećana i kako ja delujem na njega. Ako bih pitao on
bi mi obično rekao. Njegovo lice često je pokazivalo neodobravanje. U to vreme nisam
bio dovoljno svestan da pitam, a on nije spontano delio svoje doživljaje niti je
preuzimao odgovornost da otkrije kako utiče na mene. Slično, ponekad bih čuo od
njega neku dramatičnu tvrdnju, predlog, opservaciju koju bih godinama pamtio, a da
često nisam znao da sam bio začuđen i radoznao po pitanju toga koji doživljaj je Jima
naveo na takvu intervenciju. Subliminalno bih se pitao: šta je Jim zaboga mislio?

Jim nije sledio zavodljivog gajdaša - popularnost, već svoje unutrašnje bilo. Naučio
sam mnogo o iskrenosti i hrabrosti i upotrebi agresivnosti radi samodefinisanja, zbog
određivanja sopstvenih granica i zauzimanja stava. Dok nisam sreo Jima mislio sam
da sam iskren i hrabar po pitanju etike i morala. Od Jima sam naučio da sam često
samouveren, a ne jasan i čvrst, od Jima sam naučio da često postajem opsesivan i
kolebljiv, umesto da se čvrsto zauzmem za ono u šta verujem. Kada sam prvi put
podučavao i supervizirao diplomirane psihologe sa UCLA, supervizirao sam
psihologa koji je zloupotrebljavao Geštalt terapiju kako bi kontrolisao, zastrašivao i
bavio se uslovljavanjem pacijenta. Ćutao sam jer nisam želeo da ga povredim. Jim:
„Zbog šmokljana poput tebe ima tako mnogo jadnih terapeuta“. Nimalo nežno, ali
iskreno. Morao sam da se suočim sa svojom spiritualnom dilemom (i to nije bio
poslednji put).

Naučio sam da poštujem svoju agresivnost. Sećam se da sam shvatio da dok pišem
češkam svoj skalp umesto da sažvaćem intelektualni materijal pred sobom. On mi je
pomogao da otkrijem da mogu da usmerim svoju agresiju napolje i da to može da
bude produktivno, prihvatljivo, čak neophodno.
Saćam se kada mi je Jim u Oklahomi predložio da svakom članu grupe kažem „ja
neću“. Tog dana sam shvatio koliko je jakih „ja neću“ u meni i nastavio sam da
 34

eksperimentišem i otkrivam koliko sam jak i koliko snažnim mogu da se osećam kada
znam šta neću (doživljaj) i kada to eksplicitno izražavam (kontakt).

Jim nije bio naročito dobar u teoriji. Ali je znao razliku između stvaranja teorije i moje
opsesije. Ponekad bi iskreno odgovarao na ono prvo, i ako često bez sofisticiranosti,
nije se sukobljavao sa mojom opsesijom. U tome je bila lekcija: on me je hrabrio da ga
prevaziđem. On je bio slab u teoretisanju i netolerantan prema govorljivosti, ali je ipak
podržavao moj teorijski rad.

Kada sam završio svoj rad sa Jimom, nastavio sam sa svojim istraživanjem i
prevazišao sam Jimovo poverenje u tekući proces i sofisticiranije sam pristupio
Geštalt terapiji. Smatram teoriju polja neophodnom podrškom svom Geštalt
terapijskom radu i teoretisanju. Istraživao sam dijaloški egzistencijalizam. Otkrio sam
da je naglašavanje direktnog iskustva deo intelektualne tradicije u filozofiji i
istraživanju koje se naziva fenomenologija i da dijaloški egzistencijalizam,
fenomenologija i teorija polja čine veću celinu. Kasnije sam integrisao svoje iskustvo u
grupnom radu, političkim naukama, antropologiji, orijentalnim naukama, individualnoj
terapiji sa lekcijama koje sam dobio od Jima.

Od Jima Simkina sam naučio osnovno. Geštalt terapija je postala kompas koji me
vodi na putu kojim postajem human i efikasan terapeut i ljudsko biće. To je bio okvir
uz pomoć kojeg sam integrisao različite pristupe. Dijaloški kontakt i kontinuum
svesnosti postali su sredstvo primene egzistencijalizma i fenomenologije. ''Rad'' je
postao delotvorna primena fenomenološkog fokusa.

Sada integrišem psihoanalitičko znanje u ono što radim, više se fokusiram na

istorijsku pozadinu, na grupne procese, više pričam o teoriji nego što je to Jim činio,
koristim rad na telu i izražavam svoje lična osećanja, više nego što je to Jim ikada
činio.Lako je rasti i integrisati kada je bazični okvir izgrađen na poverenju među
individuama, na individualnom iskustvu, dijalogu, veri u tekući proces. Hvala ti Jim.
 35

3. REVIZIJA PRAKSE GEŠTALT

TERAPIJE

Napisao sam ovu reviziju kao deo neophodnih članaka vezanih za doktorsku
disartaciju iz psihologije na Univerzitetu u Arizoni. (Nije reč o disertaciji koja je bila
empirijska socijalno psihološka studija.) Članak je najpre objavljen 1969. na
Kalifornijskom državnom univerzitetu. Stil ovog teksta, a naročito brojni citati su
posledica akademskih zahteva, kao i moje želje da obznanim nešto od razmišljanja
sadržanih u neobjavljenim tekstovima koji su u to vreme cirkulisali. Ovi članci
objavljeni su 1975. u Stephensonovoj knjizi Čitanka iz Geštalt terapije. Za čitaoce koji
su zagriženi za istoriju, članak može da posluži za usporedbu sa mojim stavovima
izraženim u kasnije napisanim člancima objavljenim 1969.

Psihološka orijentacije može da se podeli na grupu onih koji naglašavaju

bihevioralne varijable i onih koji naglašavaju fenomenološke varijable. Iako su neki
psiholozi spoznali da je potrebno i jedno i drugo, mnogi ne znaju da je Frederik Perls
osnivač psihoterapije koja integriše obe orijentacije.Perlsovi glavni radovi bave se
teprijom, a ne psihoterapijskom praksom (1947, Perls, Hefferline, Goodman,
1951).Iako su on i njegovi saradnici pisali članke koji naglašavaju terapijsku praksu, to
nije bilo dostupno popularnim profesionalnim časopisima (tj. Enright, 1970 a, Levitsky i
Perls, 1969, Simkin). Praksa ovog vida terapije, Geštalt terapije je tema ovog teksta.
Geštalt terapija je vrsta egzistencijalne filozofije(Enright, 1970 a, Simkin, Van Dusen,
1960), vrsta teorije i istraživanja ličnosti (Perls, 1947, Perls i drugi 1951), ali ove teme,
kao i teorijski i istorijski koreni Geštalt terapije neće biti direktno razmatrani u
granicama ovog članka.

Revizija Geštalt terapijske prakse naročito je značajna iz dva razloga. Jedan razlog je
Geštalt terapijski cilj da se bude ekskluzivno orijentisan na ponašanje koje se zbiva
Sada i Ovda, bez uslovljavanja pacijenta i bez isključivanja varijable svesnosti. Drugi
razlog je cilj da se primeni egzistencijalni stav, a da se pritom ne bude uopšten i
apstraktan.

- Psihoterapijski modeli

Da bi smo razumeli Geštalt terapiju treba da je odredimo u odnosu na tri škole

psihoterapije: pokret psihodinamse terapije, pokret bihevioralne psihoterapije i
humanistički pokret.

Ovaj deo teksta neće biti posvećen teorijskoj usporedbi teorija psihoterapije, već pre
skica konteksta ili pozadine u svetlu koje se može razmatrati Geštalt terapija.
 36

Psihodinamski orijentisana psihoterapija bazira se na pretpostavci da pacijent boluje

od neke bolesti ili poremećaja koju će terapeut eliminisati ili izlečiti. Zbog bolesti se
pacijent smatra neodgovornim. Terapeut otkriva zašto je pacijent postao takav kakav
jeste (dijagnoza), a izlečenje pacijenta je rezultat otkrivanja onoga što je terapeut već
otkrio (uvid). Ovaj pristup naglašava uzroke koji leže u pozadini i pridaje aktuelnom
ponašanju sekundarni status simptoma. Psihodinamski orijentisani teoretičari smatraju
promene u spoljašnjem ponašanju nevažnim ako pavi (skriveni) razlog nije prorađen.
Naglašavajući svoje zaključke (interpretacije) dinamički orijentisani terapeuti
zanemaruju ponašanje koje se javlja Sada i Ovde i naglašavaju pacijentovu kogniciju
onoga što se odigralo Tada i Tamo. Šta više terapeuti retko opisuju svoju
metodologiju sa dovoljno detalja da bi bilo jasno koja ponašanja se mogu videti tokom
psihoterapije.

Bihevioralni terapeuti su zamenili ovaj mentalistički, interpretatorski i često nenaučni

stav psihodinamskog pokreta posmatranjem aktuelnog ponašanja. Nove i jasno
specifikovane tehnike su ponudili Wolpe, Skinner, Stampfl, Bandura i drugi. Ove
tehnike, pošto su razvijene iz laboratorija eksperimentalnog učenja naglašavale su
utemeljene podatke i egzaktnu specifikaciju procedure. Nejasni koncepti i
interpretacije ponašanja zasnovane na neosnovanim konstruktima eliminisani su iz
repertoara bihevioralno obučenih psihologa. Među eliminisanim pretpostavkama i
konceptima bila je važnost neodgovornosti pacijenata, zaokupljenost etiologijom i
važnost svesnosti.

Ovim dvema školama zajednička je pretpostavka de je terapeut odgovoran za

promenu pacijenta. Teraput je taj koji kreira promenu, zbog svoje stručnosti on čini
nešto pacijentu, ili određuje medijatore koji čine nešto pacijentu što izaziva promenu.
Psiholog manipuliše sredinom pacijenta tako da ponašanje koje je kompatibilno
nekom standardu prilagođavanje bude uslovljeno kod pacijenta, a da nepoželjno
ponašanje bude razuslovljeno. Bihevioralni terapeut kontroliše subjekta, a subjekt koji
odgovara saznanjima S-R teorije, je pasivan recipijent stimulusa.

U psihologiji se pojavila treća sila koja odbacuje naglašeno uklanjanje bilo negativnog
ponašanja kroz uslovljavanje, bilo psihopatologiju kroz psihoanalitički orijentisanu
psihoteraiju. Humanistička pobuna vidi psihoterapiju kao sredstvo povećavanja
ljudskih potencijala

Diskusija o metodama koje se upotrebljvaju u trećoj sili u psihoterapiji sledeće posle

diskusije o Geštalt terapiji. Geštalt terapija je deo pokreta humanističke psihologije u
Američkoj psihologiji i pokušava da bude nemanipulišuća opservacija ponašanja koje
se zbiva Sada i Ovde i naglašava važnost svesnosti. Ova kombinacija ponašanja i
svesnosti u humanističkoj matrici čini Geštalt terapiju atraktivnim modelom.

- Teorija Geštalt terapije

Geštalt terapija naglašava dva principa koja treba integrisati ako želimo da na smislen
način kombinujemo buhevioralnu i iskustvanu psihologiju u jedan sistem psihoterapije:
„Apsolutno delovanje sad i ovde“ i „Potpuna zaokupljenost fenomenom koji se javlja u
svesti“ (Perls, 1966, str.2). Geštalt terapeut tvrdi da niti uslovljavaju niti leče-već vide
sebe kao posmatrače sadašnjeg ponašanja i kao vodiče pacijenata kroz
fenomenološko učenje. Iako bi potpuno razumevanje teorijske osnove zahtevalo
 37

detaljno ispitivanje Geštalt terapijske teorije psihologije, ličnosti i psihopatologije,

kratak uvid u ovu temu biće neophodan.

Geštalt terapija se bazira na Geštalt teoriji (čije razmatranje prevazilazi ovaj tekst, (vidi
Perls i drugi, 1951, Wallen 1957). Geštalt terapeuti smatraju motorno ponašanje i
perceptivne osobine doživljaja individue organizovanim od strane najvažnije
organizmučke potrebe (Perls i drugi, 1951, Wallen, 1957). Kod normalne individue
formira se konfiguracija koja ima osobine dobrog geštalta pri čemu je organizujuća
figura dominantna potreba (Perls, 1947, Perls i drugi, 1951). Osoba zadovoljava
potrebu stupajući u kontakt sa sredinom kroz senzomotorno ponašanje.Kontakt
organizuje figura od interesa na pozadini pola koje čini organizam/sredina (Perls i
drugi, 1951). Zapazite da su u Geštalt terapiji i funkcije senzacije sredine, kao i
motorni pokret aktivne funkcije kontakta.

Kada je potreba zadovoljena geštalt koji je ona organizovala postaje celovit, i više ne
vrši uticaj- organizam je slobodan da formira nove geštalte.Kada je formiranje i
destrukcija geštalta blokirana ili rigidna u bilo kojoj fazi, kada se potrebe ne
prepoznaju i ne izražavaju, fleksibilna harmonija i tok u polju organizma i sredine su
poremećeni. Ne zadovoljene potrebe formiraju nepotpune geštalte koji zahtevaju
pažnji i stoga interferiraju sa formiranjem novih geštalta.

Tačka u kojoj se formira svesnost je tačka kontakta „Kontakt proces koji rezultira
asimilacijom i rastom, je proces formiranja figure od interesa nasuprot pozadini ili
kontekstu koji čini organizam/sredina“ (Perls i drugi, 1951, str.231).Geštalt terapija se
fokusira na šta i kako, a ne na sadržaj.

Radeći na jedinstvu i na nejedinstvu strukture sadašnjeg iskustva moguće je preraditi

dinamički odnos figure i pozadine na takav način da se poboljša kontakt, da svesnost
postane jasnija i ponašanje energizirano, i najvažnije od svega, samo uspostavljanje
snažnog i jasnog geštalta je lekovito, jer figura kontakta nije znak, već je sama
kreativna integracija iskustva (Perls i drugi, 1951, str.232).

Svesnost je kvalitet geštalta koji je kreativna intagracija problema. Samo osvešten

geeštalt (svesnost) dovodi do promene. Puka svest o sadržaju bez svesti o strukturi
ne dovodi do energiziranog kontakta organizma/sredine.

Geštalt terapija započinje proces poput katalizatora. Reakciju determinišu pacijent i

njegova okolina.Lečenje se ne završava finalnim proizvodom već ličnošću koja je
naučila kako da razvije potrebnu svesnost kako bi rešila svoje probleme (Perls i drugi,
1951). Kriterijum uspešnosti nije socijalna prihvatljivost ili interpersonalne reakcije, već
„svest pacijenta o povećanoj vitalnosti i efikasnijem funkcionisanju“ (Perls i drugi,
1951, str 15). Terapeut ne govori pacijentu ono što je o njemu otkrio, već ga uči kako
da uči.
Perls sistem reakcija ili kontakta organizma sa sredinom naziva selfom (Perls i drugi,
1951). Ego je sistem identifikacija i alijenacija organizma. U neurozi ego alijenira neke
od procesa selfa, tj. ne uspeva da se identifikuje sa selfom kakav jeste. Umesto da
dopusti selfu da nastavi sa organizovanjem reakcija u nove geštalte, onemogućava
self.

Neurotičar gubi svesnost (otuđuje) o tome da „sam ja taj koji ovo misli, oseća, čini“
(Perls i drugi,1951,str.235). Neurotičar je podeljen ,nesvestan i odbacuje sebe.
 38

Ova podeljenost, nesvesnost i samoodbacivanje mogu se postići samo

ograničavanjem doživljaja organizma. Organizam koji prirodno funkcioniše doživljava
kroz osećanje, senzacije i razmišljanje. Kada osoba odbacuje jedan od svojih načina
doživljavanja, formiranje novih geštalta postaje blokirano nezadovoljnim potrebama
koje formiraju nepotpune geštalte i prema tome, zahtevaju pažnju. Kada nema
doživljavanja potrebe i impulsa, samoregulacija organizma je oštećena i oslanjanje na
moralizatorsku spoljašnju regulaciju je neophodna (Perls, 1948).

Odbacivanje načina doživljavanja može se pratiti daleko unatrag kroz zapadnu

kulturu. Od Aristotela čovek sa Zapada je poučavan da su njegove racionalne
sposobnosti prihvatljive, ali senzorne i afektivne nisu. Ljudski organizam je podeljen
na Ja i Mene. Zapadnjak se identifikuje sa svojim suverenim vladarem (razumom), a
alijenirao je svoje senzore i afektivne modalitete.Ipak, bez uravnoteženog
organizmičkog doživljavanja, čovek ne može biti u potpunom kontaktu sa prirodom ili
podržavati sebe i prema tome, nesposoban je da uči iz sredinskih transakcija (Perls,
1966, Simkin). Zapadnjaci su otuđeni, podeljeni i izbačeni iz harmonije sa prirodom
(Perls, 1948, Simkin).

Učenje se dešava kroz otkriće, kroz formiranje novih geštalta, kroz uvid. Kada
organizam stupa u interakciju sa sredinom, geštalti se dovršavaju, svesnost se razvija
i osoba uči (Simkin). Perls je otkrio da njegovi pacijenti pate zbog otuđenosti ego
funkcija i pokušava da nađe terapiju koja će integrisati rascepljenu ličnost tako da se
mogu formirati novi geštalti, da pacijent može da uči itd (Perls, 1948). On je primetio
da pacijenti otkrivaju bazično pogrešno formiranje figure i pozadine u svojim
transakcijam sa njima. To je bio ključ za osnivanje Geštalt terapije. Potpuniji uvid u
ovu temu možete steći čitanjem literature (Perls, 1947, 1948; Perls i drugi, 1951,
Simkin, Wellen, 1957).

Osnovna terapijska dinamika, kako je Perls vidi je taj što je pacijent izgubio svesnost o
procesima uz pomoć kojih on alijenira (ostaje nesvestan) delova svog funkcionisanja.
On je otkrio da kroz korištenje eksperimenta sa direktnom svesnošću, pacijenti mogu
da nauče kako su izbegavali da budu svesni, u neku ruku, Perls je učio pacijente kako
da uče.

Terapijski proces promene u Geštalt terapiji uključuje i to da se pacijentu pomogne da

ponovo otkrije mehanizam koji koristi da bi kontrolisao svoju svesnost. Eksperimenti
sa usmeravanjem svesnosti, Geštalt terapijski susreti, grupni eksperimenti o kojima
ćemo raspravljati, svi imaju za cilj da pacijent osvesti svoje naviknute radnje kojima
kontroliše svoju svesnost, ali samo na ograničen i propisan način.Kada pacijent oživi
doživljaj kontrole, svesne kontrole, njegov razvoj može biti samousmeravajući i
samopodržavajući.

Konačan cilj lečenja može se formulisati ovako:

Treba da ostvarimo stepen integracije koji olakšava
sopstveni razvoj (Perls,1948,str.12).

Terapijski zadaci koje Geštalt terapeut zadaje pacijentu se sastoje od izveštaja o

njegovoj svesnosti. U terapiji pacijent može da ostvari nešto različito nego što
ostvaruje kroz iskustva izvan terapije-nešto što nije izolovan komadić znanja,
 39

privremen odnos ili katarza. Ono što terapija može da kreira je situacija u kojoj je u
centru pažnje sama suština problema osobe, njena ograničena svesnost.

Iza terapeuta i za pacijenta podjednako vredi Perlsov recept „Izgubite razum i vratite
se čulima.“ Perls podjednako naglašava korištenje spoljašnjih čula i unutrašnjeg
proprioceptivnog sistema samosvesti. Ponovnim uspostavljanjem senzacija, pacijent
može da postane svestan još jednom mehanizma kojim on (ego) odbacuje svesnost i
izražavanje impulsa. Kada organizam ponovo kontroliše senzor, on može da bije bitke
za opstanak sa sopstvenim senzomotornim ponašanjem, da uči i da se integriše, to
jest da prihvata sebe (Simkin).

Kada neurotičar sa svojom podelom u ličnosti, slabijom upotrebom afektivnih i

senzornih modaliteta i nedostatkom podrške u sebi pokušava da navede terapeuta da
reši njegove životne probleme, Geštalt terapeut to odbija i ne dozvoljava pacijentu da
na njega prebaci odgovornost za sopstveno ponašanje (Enright, 1970a). Terapeut
frustrira pokušaj da se manipuliše u suštinskim pitanjima.

U Geštalt terapiji nije cilj da se reši problem (Enright, 1970a) jer će pacijent ostati
bogalj sve dok manipuliše drugima da umesto njega rešavaju njegove probleme – sve
dok on sam ne počne da koristi celokupnu senzomotornu opremu. Geštalt terapija je
holistička i vidi ljudski organizam kao potencijalno oslobođen od unutrašnje hijerarhije
kontrole. Odnos pacijent – terapeut u Geštalt terapiji je takođe relativno oslobođen od
hijerarhije.

Pacijent je aktivan i odgovoran učesnik koji uči da eksperimentiše i posmatra kao i da

bude u stanju da otkriva i ostvaruje svoje ciljeve kroz sopstveni napor. Odgovornost
za pacijentovo ponašanje, promenu ponašanja i rad na tome da dođe do promene
prepušta se pacijentu.

Tako Geštalt terapija odbacuje shvatanje da terapeut mora ili treba da preuzme ulogu
onoga koji uslovljava ili razuslovljava.

Svaki pacijent laje na pogrešnu banderu kada očekuju da će sazreti kroz spoljašnje
izvore... Sazrevanje niko ne može da obavi za njega, on sam mora proći kroz bolan
proces rasta. Mi terapeuti ne možemo da učinimo NIŠTA osim da mu obezbedimo
mogućnost, tako što ćemo biti dostupni kao katalizator i projekcijski ekran. (Perls
1966,str.4).

Uloga Geštalt terapeuta je uloga učenika – posmatrača ponašanja koje se zbiva Sada
i Ovda i uloga katalizatora za fenomenološko eksperimentisanje u „sigurnoj opasnosti
terapijske situacije“ (Perls, 1966,str.8). On nastavlja da prihvata prirodne posledice
svog ponašanja u i izvan terapije.

Osnovna pretpostavka ovog terapijskog pristupa je ta da ljudi mogu adekvatni da

izađu na kraj sa svojim životnim problemom ako znaju kakvi su i mogu sve svoje
sposobnosti da organizuju u akciji kako bi ih rešili... Kada su jednom u dobrom
kontaktu sa svojim pravim potrebama i svojom pravom okolinom, oni su samostalni.
(Enright, 1970a, str.7)

Iako se terapeuti u Geštalt terapiji ne fokusiraju na mentalističke koncepte ili na

prošlost ili na budućnost, nijedan sadržaj se u napred ne odbacuje. Prošlost ili
budućnost smatraju se činom koji se zbiva u sadašnjosti (sećanje, planiranje, itd). Ni
 40

Geštalt terapija nije statična.Fokus nije na pitanju zašto se javlja neko ponašanje ili
uma, niti je na manipulaciji posledicama stimulusa koje mogu da dovedu do promene
u ponašanju. „Suprotno nekih škola koje naglašavaju uvid ili shvatanje zašto radimo to
što radimo, Geštalt terapija naglašava potrebu da naučimo kako i šta radimo“
(Simkin, str.4).

U Geštalt terapiji terapeut nije pasivan kao što je u starijoj rodžerijanskoj terapiji, već
veoma aktivan. On obraća pažnju na ponašanje, a ne na mentalizam, na svesnost, a
ne na spekulativna pitanja, Na Sada i Ovda, a ne Tada i Tamo, to je sve što je
potrebno da terapeut čini i u čemu treba da bude uporan.

Cilj Geštalt terapije je zrelost. Perls definiše zrelost kao „prelaz sa podrške na podršku
u sebi samom“(Perls,1965 takođe vidi Simkin). Podrška sebi uključuje i kontakt sa
drugim ljudima.Kontinuiran kontakt (konfluencija) ili nedostatak kontakta (povlačenje)
suprotni su tome (Perls,1947). Podrška sebi odnosi se na podršku sebi u polju koje
čini organizam/sredina.Konfluencija očigledno nije podrška sebi. Povlačenje takođe
sadrži suštinu nedostatka podrške sebi. Ovde je kritična kontinuirana upotreba
senzomotorne opreme organizma u transakciji sa sredinom, uz svesnost
(Enright,1970a). To je podrška sebi koja vodi integraciji.

Ovaj proces se ostvaruje kroz prirodno okruženje kada postoji „dobra ravnoteža
podrške i frustracije“. Geštalt terapeuti nastoje da ostvare ovaj balans. Preterana
frustracija, naročito u individualnoj terapiji, rezultirace pacijentovim odbacivanjem
terapeuta. Preterana podrška hrabri pacijenta da nastavi da manipuliše sredinom
tražeći podršku u koju pacijent pogrešno veruje da je ne može sam sebi
obezbediti.Iako privremeno poboljšanje može da bude posledica takvog supotivnog
tretmana, pacijentu nećemo pomoći da prođe tačku impasa.

Tačka impasa je ono što se u ruskoj literaturi naziva tačkom bolesti .„Egzistencijalni
impas je situacija u kojoj ne postoji nikakava podrška iz sredine, a pacijent je ili veruje
da jeste nesposoban da se sam suoči sa životom“ (Perls, 1966, str.6). Da bi stekao ili
zadržao podršku iz sredine pacijent će preduzeti određene manevre. Takve
manipulacije ili igre koriste pacijenti da bi zadržali status quo, da bi zadržali kontrolu
nad svojom sredinom i da bi izbegli da se sami suoče sa životom. Kada neurotični
pacijent izbegava rešavanje problema, on izbegava stvarne patnje koji svaki
organizam izbegava, i uz to, „neurotičar izbegava zamišljene povrede, kao i neprijatne
emocije. On tako izbegava da preduzme razuman rizik.I jedno i drugo ometa bilo
kakvu mogućnost za sazrevanje“ (Perls,1966,str.7).

Stroga Geštalt terapija skreće pacijentu pažnju na njegovo izbegavanje neprijatnosti i

na njegovo fobično ponašanje treba proraditi tokom terapije.

Da zaključimo, terapeut balansira frustraciju i podršku dok zadržava odnos u okviru

JA-TI-SADA i OVDE tradicija Martina Bubera.Pacijent u početku snažno nastoji da
izbegne svoje stvarno iskustvo i posledice svog stvarnog ponašanja. Budući da
pacijent već dugo uči i praktikuje manipulisanje sredinom kako bi stekao podršku i
načine da izbegne svest o svom sadašnjem iskustvu, on je obično u tome prilično
vešt.

On to čini tako što glumi bespomoćnost i glupost, on laska, potkupljuje i ulaguje se.
On nije infantilan, ali se pravi da jeste i igra zavisnu ulogu očekujući da kontroliše
situaciju submisivnim ponašanjem (Perls, 1965, str.5).
 41

TEHNIKE GEŠTALT TERAPIJE

Psihoanalitička literatura je obimna, ali ne opisuje stvarno ponašanje koje se zbiva u

psihoanalizi dovoljo jasno da obezbedi razumevanje onima koji nisu iskusili
psihoanalizu. Čitaoc Geštalt terapije (Perls i rugi, 1951) biće svestan da Perlsovi opisi
nisu ništa uspešniji u opisivanju procedura nego što su psihoanalitičari.

Jasnija slika Geštalt terapije stiče se kroz brojne video i audio snimke, te filmove.
Postoje brojni tekstovi Perlsa i njegovih saradnika koji su dostupni na Institutu u
Esalenu, Geštalt institut u Klivlendu i sličnim institucijama. Detaljno razmatranje
osnovnih koncepata Geštalt terapije, uključujući i teoriju ličnosti, teoriju psihopatologije
i koncept kontinuuma svesnosti mogu se naći u Perlsovim knjigama. Geštalt terapija,
Perlsovo najcelovitije delo do danas, sadrži seriju od osamnaest eksperimenata koje
čitaoc može da isproba kod kuće i koji čini suštinu rada F. Perlsa tokom psihoterapije.
Eksperimenti vešto premošćuju jaz između iskustva čitaoca i reči autora.

GEŠTALT TERAPIJA nije napisana za brzo čitanje. Perls izlaže neobičan sklop
stavova, tehnika, jezika i teorija za koje je potreban kreativan i dosledan napor da bi
se asimilovale. Komunikacija može biti naročito teška sa bihevioralno obučenim
psiholozima koji su navikli da se tačno, precizno odredi ono što će se raditi. Idiomi
Geštalt terapije i bihevioralne terapije su različiti. Kada čitamo rad psihologa koji se
uklapa u poznate kategorije i koji upotrebljava poznate termine, količina vremena
potrebna za shvatanje osnovnih pretpostavki i terminologije često se zaboravlja. Da bi
smo razumeli osnovnu terminologiju Perlsove teorije potrebno je vreme i spremnost
da se sažvaće novi materijal koji prevazilazi ono što se obično traži kada se čita nešto
što spada u sopstveni domen interesovanja.

Geštalt terapija se selektivno i diferencijalno praktikuje u skladu sa ličnošću i

potrebama terapeuta, pacijenata i okruženja. Perls preporučuje i ne odobrava imitaciju
načina na koji on kao ličnost primenjuje svoju teoriju. Svaki terapeut mora da nađe
svoj put.

Perls smatra da iz zaključaka o jedinstvu organizma/sredine proizilazi da promena u

bilo kom delu polja utiče na celokupno polje. Za to je moguće intervenisati u mnogim
tačkama i iz mnogo različitih uglova, a trenutni rezultati mogu se generalizovati na
ostatak polja. Neke promene nužno izazivaju sredinske promene, kao što je nivo
sredinske podrške. Intervencija sa pojedinim organizmom može postići rezultate čak i
kada joj se pristupa sa jednodimenzionalne tačke gledišta - na primer, krećući od
senzorne svesnosti. Ipak, sam Perls zastupa pristup multiplih varijabli kao jedini način
da se pomogne pacijentu da prevaziđu impas. Geštalt terapeut upotrebljava mnoge
aspekte situacije Sada i Ovde kako bi kreirali priliku za rast, susret, eksperimentaciju,
posmatranje, senzornu svesnost i slično.

EKSPERIMENTALNI MODEL PSIHOTERAPIJE

Geštalt terapija, naglašavajući svesnost i kontinuum svesnosti o sebi i svetu, je način

(Tao) življenja i pojačavanja sopstvenih iskustava. To je neanalitički pristup. Pokušava
 42

da integriše fragmentirane, rascepljene delove ličnosti kroz neinterpretirajuće

fokusiranje na sada i ovde (Programi iz Esalena, Leto, 1968).

Praktično, celoupna aktivnost u Geštalt terapiji sastoji se od eksperimenata sa

usmerenom svesnošću (Simkin). Perls definiše eksperiment kao :
...pokusno ili posebno posmatranje koje se vrši da bi se potvrdilo ili opovrglo nešto o
čemu postoje sumnje, naročito pod uslovima koje određuje eksperimentator, to je akt
ili operacija koja se preduzima kako bi se otkrio neki nepoznat princip ili efekat ili da bi
se testirala,utvrdila ili ilustrovala neka pretpostavljena ili poznata istina, raktičan tekst,
dokaz (Perls i drugi, 1951, str. 1)

Cilj je da pacijent otkrije mehanizam uz pomoć kojeg otuđuje delove svojih procesa i
tako izbegava svest o sebi i svojoj sredini. Sva pravila i predlozi u Geštalt terapiji su
smišljeni da pomognu otkriće, a na da postiču određen stav ili ponašanje (Levitsky i
Perls, 1969).

Prototip eksperimenta je tražiti od subjekta da stvore serije rečenica koje počinju

rečima „Ovde i sada sam svestan. ..“ (Enright/b/, Perls, 1948, Perls i drugi 1951).
Terapeut se stalno povezuje sa onim čega je pacijent svestan (što doživljava).
Terapeut hrabri kontinuiranje eksperimenta pitajući:„Šta doživljavate upravo sada?“,
„Gde se sada nalazite“. Pitanja pacijenta se prevode u sledeći oblik:„Sada se pitate...“
Kada pacijent počinje da izbegava instrukcije, to se takođe prevodi u izveštaje o
sadržaju svesnosti:„Sada sam svestan da želim da stanem.“

Varijacije na ovoj osnovi eksperimenta su beskrajne (Levitsky i Pels, 1969).

Eksperimenti su osmišljeni i poređani u graduirane serije tako da svaki korak izaziva
pacijenta, ali je u njegovom dosegu. U svakom eksperimentu pacijent može da
isproba nova ponašanja sa kojima može da eksperimentiše samo uz velike teškoće u
prirodnoj sredini (Polster,1966).
Obično razmišljamo o kontroloru eksperimenta i posmatraču kao o psihologu. U
Geštalt terapiji psiholog postavlja eksperiment, ali deli kontrolu i posmatranje sa
pacijentom; unutrašnje ponašanje posmatra pacijent sam kroz enteroceptore i
proprioceptore. Odnos ova dva u celom geštaltu je u centru pažnje. Geštalt terapija se
može smatrati procesom fokusiranja na posledični razvoj simultanih unutrašnjih i
spoljašnjih ponašanja. Kao i u bilo kojem eksperimentu, rezultati eksperimenata
ukazuju na mogući prvac daljih eksperimenata. Kada pacijent može da
eksperimentiše i doživljava bez terapeuta, terapija je završena.

Treba obratiti pažnju na tri aspekta eksperimenta tipa Sada i Ovde:

-funkcionalni koncept sadašnjosti,
-uloga koja podrazumeva posmatranje totalnog ponašanja pacijenta,
-te razlika između introspekcije i vođenja svesnosti.

SADA

Sada je funkcionalni koncept koji se odnosi na ono što organizam radi. Ono što je
organizam radio pre pet minuta nije deo sadašnjosti. Čin sećanja na događaje iz
detinjstva jeste deo sadašnjosti – sećanje se zbiva sada. Perls tvrdi da prošlost postoji
kao „Talog prethodnih funkcija“ (Perls, 1948, str. 575). Budućnost postoji kao proces u
sadašnjosti: planiranje, nadanje, strahovanje. Isključiva orijentacija na bilo koje vreme
(prošlost, sadašnjost ili budućnost), izolovanje vremena jednog od drugog, ili konfuzija
 43

tri vremena su znaci poremećaja (Shostrom, 1966b). Geštal terapijski eksperimenti

deluju Ovde i Sada u ovom funkcionalnom smislu (Levitsky i Perls, 1969).

POSMATRANjE I GOVOR TELA

Posmatranje je suština Geštalt terapijskog eksperimenta. Opservacija se usredotočuje

na načine izbegavanja svesti o alijeniranim i nepristupačnim delovima. Kada se kod
pacijenta javlja protivrečnost koja se najčešće tiče jednog aspekta totalne
komunikacije, a ne drugog, na to se ukazuje pacijentu. Često je verbalni sadržaj
protivrečan tonu glasa i stavu tela pacijenta. Ovo se na zadržava za sebe , već se na
to skreće pažnja pacijenta.

Tvrdi se da:
Ova tendencija da se razgovor ograniči na sadašnjost je moguća samo zato što u
Geštalt terapiji obraćamo pažnju na TOTALNU KOMUNIKACIJU a ne samo na
verbalnu. Važna prošlost je prisutna ovde i sada, ako ne kroz reči, ona kroz telesnu
tenziju i pažnju, za što se nadamo da će moći da se uvede u svest. Nemoguće je
prenaglasiti značaj rečenog. Za čisto verbalnu terapiju bilo bi neodgovorno da se
zadrži na sada i ovde, i upravo katastrofalno. Tek agresivno, konstantno i sistematično
nastojanje da se u pacijentovu svesnost uvede totalna komunikacija dopušta radikalno
koncentrisanje na sada i ovde (Enright, 1970a, str. 15).

Slušanje totalne komunikacije zahteva da terapeut aktivno upotrebljava i da veruje

svojim čulima (Perls,1966). Geštalt terapija je neinterpretativna, u svojoj aktivnosti
Geštalt terapeut jasno razdvaja svoja zapažanja od svojih zaključaka i naglašava ono
prvo, npr. Geštalt terapija započinje i naglašava ono što je očigledno (Perls, 1948,
Simkin). Očigledno često previđaju i terapeut i pacijent. Prvi potez pacijenta, pogled,
osmeh, rukovanje – očigledni su oblici ponašanja ponekad više opterećeni značenjem
nego što je ritualni verbalni pozdrav (Enright, 1970a).

Govor tela je važan deo celokupnog posmatranja. Fizički znaci se ozbiljno shvataju i
smatraju se tačnijim izrazom pacijentovih pravih osećanja nego verbalna
komunikacija. Simkin takve fizičke simptome naziva pokretačima istine. U
eksperimentu u kojem pacijent najpre igra jednu, a zatim drugu stranu konflikta,
„pacijent će neizbežno uneti govor tela – signale istine – kada staje na stranu onog
aspekta konflikta koji je protiv selfa “(Simkin,str. 3).

Kada tražimo od pacijenta da pojača neki nesvestan pokret ili gest to može da
rezultira važnim otkrićem pacijenta (Levitsky i Perls 1969). Na primer:

Stegnut, sviše inhibiran muškarac lupka prstom po stolu, žena u grupi nastavlja da
priča o nečemu. Pošto ga terapeut upita da li želi nešto da kaže o onome što žena
priča, on kaže da nije naročito obraćao pažnju na to što se zbiva,ali nastavlja da
lupka. Zatim mu terapeut predloži da intenzivira lupkanje,da lupka glasnije ili žustrije i
da nastavi sa tim sve dok potpunije ne oseti ono što radi. Njegov bes brzo raste i za
otprilike minut on tuče što žestoko izražavajući svoje ne slaganje sa ženom. On
nastavlja da je ona baš „kao moja žena“, ali da bi smo ovome dodali istorijsku
perspektivu, on je imao iskustveni uvid u svoju izraženu kontrolu nad snažnim
osećanjem i nad mogućnošću da neposrednije i stoga, manje nasilno izrazi ta
osećanja (Enright, 1970a,str. 3-4).
 44

Bez pažljive opservacije eksperimantalni pristup psihoterapiji nije moguć. Perlsov

jedinstven doprinos terapijskoj metodologiji leži u zameni interpretacije posmatranjem
ponašanja i eksperimentacije. Geštalt terapeut ne interpretira – on posmatra,predlaže
eksperiment, on je živa osoba u terapijskoj situaciji kao i u drugim situacijam.

EKSPERIMENTI SA SVESNOŠĆU I INTROSPEKCIJA

Geštalt terapijski eksperimenti sa vođenom svesnošću nisu isto što introspekcija

(Perls i drugi, 1951, str. 389, Enright, 1970a, str. 11). U introspekciji organizam je
podeljen na deo koji posmatra i deo koji se posmatra.

U introspekciji vi zurite u sebe. Ovaj vid retrofleksije je toliko univerzalan u našoj

kulturi da najveći deo psihološke literature uzima zdravo za gotovo da svaki pokušaj
da se poveća svest o sebi mora nužno da vodi introspekciji. Iako to, definitivno nije
tačno, verovatno je istina da svako ko se bavi ovom vrstom eksperimenta počinje sa
introspekcijom. Posmatrač je odvojen od dela koji posmatra i sve dok ova podeljenost
ne zaceli osoba ne može sasvim da shvati da svest o sebi različita od introspekcije
postoji. Ranije smo naveli da je izvorna svesnost slična svetlucanju žara koji sam
sebe sagoreva, a da je introspekcija poput baklje koja osvetljava objekt i omogućava
da posmatramo njegovu površinu uz pomoć reflektovanih zraka (Perls i drugi, 1951,
str. 157-158).

Posmatrati sebe u akciji i eventualno posmatrati sebe kao akciju ne može se kroz
introspekciju. Introspekcija je dualistička i statična. Šta više, ona potcenjuje važnost
svesnosti o telu koja je moguća kroz unutrašnje receptore i nije spekulativna. Na
posletku postoje brojni senzori imputi koji potiču od unutrašnjih receptora a koje
organizam može da drži podalje od svesti ili da im dopusti da prodru u svest. Ova
vrsta opservacionih podataka dostupna je organizmu , a ne eksperimentatoru.
Eksperimentator može samo da zaključuje o onome što ne vidi.

Perlsova formulacija predstavalja alternativu Tičenerovskoj introspekciji,

psihoanalitičkoj spekulaciji i biheviorističkom pristupu. Unutrašnje samoposmatranje je
vredno čak i ako nije pouzdano. Problem sa spoljašnjim posmatranjem u pogledu
pouzdanosti i validnosti već su dovoljno teški, još je manje pouzdanosti i validnosti
zaključaka o ločnim doživljajima.

Perls koji je bio svestan ovih poteškoća, kao i lakoća kojom čak i običan posmatrač
može da kontaminira opservaciju svojim zaključcima, naglasio je koliko je važno
razdvojiti senzorne podatke od kognitivnih zaključaka. On ne postavlja pacijentima
pitanja koja vode u kognitivne procese (zaključke i predstave) umesto u senzorne
procese (posmatranje, upotreba čula).
Da dodamo da opšra strategija Geštalt terapije ne zavisi od tačnosti izveštaja
pacijenta o onome što se u njemu zbiva. Mi mu jednostavno kažemo da počne da živi,
a da zatim primeti gde i kako greši (Enright, str. 6).
 45

Opservacije koje potiču od terapeuta dok pacijent daje svoje izveštaje o tome čega je
svestan, može da obezbedi neke podatke kojima se proveravaju unutrašnje
opservacije, pošto ono što postoji unutar organizma se obično odražava na spoljašnje
ponašanje na neki način. Pošto psihoterapeut i pacijent posmatraju isti organizam iz
različitog ugla, istovremeno korištenje ovih podataka verovatno će rasvetliti osnovne
procese.

Geštalt terapijski eksperimenti uvek se vraćaju na primarne senzorne podatke. Na

primer, u Geštalt terapiji se ne postavlja pitanje zašto već se pažnja poklanja pitanju
šta i kako. Šta i kako je dostupno egzaktnoj opservaciji, zašto vodi u spekulacije
(Enright, 1970a, Simkin). O ovome ćemo naknadno još raspravljati. Ono što je
očigledno , trenutno i konkretno, fiziološki procesi, to je ono što se naglašava u geštalt
terapiji, a što se zanemaruje u kliničkoj psihologiji.

Razlikovanje opservacija od zaključaka sa naglaskom na onom prvom primenljivo je

na unutrašnje i vanjske procese. Geštalt terapeuti pokušavaju da tačno odrede tačno
koje iskustvo je reprezentovano kroz određeni fenomenološki izveštaj. Terapeut pita
za tačne senzacije, kao u sledećem primeru:
T: Čega si svestan sad?
P: Sada sam svestan da razgovaram sa tobom. Vidim ostale u sobi. Svestan sam da
sam John Meškolji. Mogu da osetim napetost u ramenima. Svestan san da postajem
anksiozan dok pričam o tome.
T: Kako doživljavaš anksioznost?
P: Čujem da moj glas podrhtava. Usta su mi suva. Pričam sa zastojem.
T: Da li si svestan šta se dešava sa tvojim očima?
P: Upravo shvatam da stalno skrećem pogled.
T: Možeš li da preuzmeš odgovornost za to?
P: ...da,nastavljam da izbegavam da gledam u vas.
T: Možeš li sada da budeš svoje oči?Pričaj umesto njih.
P: Ja sam Johnovo oko. Teško mi je da gledam jedan predmet. Nastavljam da
skačem sa jednog predmeta na drugi...itd. (Levitsky i Perls, 1969,str. 5-6).

Rezultati ove vrste opservacije i eksperimentacije potvrdili su Perlsove prvobitne

opservacije o prenaglašenosti razuma. Simkin izveštava: U svim slučajevima koje
sam do sada video, ljudi koji traže psihoterapiju pokazuju neravnotežu između tri
primarna načina doživljavanja. Mnogi pacijenti sa kojima radim, a izgleda da isto vredi
za većinu pacijenata sa kojima rade moje kolege, zavise od i preterano naglašavaju
intelektualni razvoj ili „razmišljanje o“ tipu iskustva. Najviše vremena ove osobe
provode ostajuću u kontaktu sa misaonim procesima i fantazijama (sećanjima) o
prošlosti ili fantazijama (željama, predikcijama) o budućnosti. Retko su u stanju da
ostvare kontakt sa svojim osećanjima, a mnogi su od njih senzorni bogalji koji ne vide,
ne čuju i ne osećaju ukus, itd. (Simkin, str. 3-4).

EGZISTENCIJALISTIČKI STAV

Mnogi egzistencijalistički terapeuti naglašavaju važnost interpersonalnog

egzistencijalnog susreta. Geštalt terapija nije nikakav izuzetak, a Ja i Ti – Ovde i Sada
smatra se jezgrom opisa Geštalt terapije (Simkin,str 1, takođe Polster, 1966, str. 5).
Geštalt terapija u vremenu i prostoru locira i eksperimente sa vođenom svesnošću i
 46

susret u Sada i Ovde. Terapijski odnos se smatra Ja – Ti odnosom kao u pristupu

Martina Bubera.

Učesnici u egzistencijalnom susretu funkcionišu prema samoaktualizujućem modelu

(Enright, Greenwald, Shostrom, 1948, Simkin). Prema ovom modelu,postoji
kontinuum koji se proteže od manipulacije (Shostrom) ili mrtvila (Perls) do
aktualizacije (Shostrom) ili životnost ne kao sretstvo (TO), manipulator kontroliše sebe
i druge kao stvari ili dopišta sebi da bude kontrolisan kao stvar. Aktualizator izražava
svoja osećanja prema ljudima direktno, onako kako se javljaju, manipulator
procenjuje, povlači se, ucenjuje, pregovara, živi isključivo u jednoj vremenskoj
dimenziji. Manipulator nema poverenja u svoj prirodni organizmički samoregulišući
sistem i zato zavisi od moralizatorskih regulatornih socijalnih sistema, a ne od
sopstvene podrške.

Neurotični pacijent dolazi terapeutu sa karakterističnim obrascem manipulacije

podrškom. On često želi da odustane od svog samousmeravanja ili podrške sebi ili da
navede terapeuta da odustane od ovih odlika u sebi. Namerno ili slučajno neki
terapeuti pristaju na ove manipulacije. Geštalt terapeut može odbiti slaganje,
neslaganje ili podršku koju pacijent traži. Selektivno potkrepljenje tipa znakova
odobravanja onih ponašanja koje terapeut odobrava, bilo bi samo vrsta uslovljavanja,
a prema tome manipulacija a ne aktualizacija. Pacijent koji gleda u Perlsa tražeći
odobravanje, otkriće da je on snažno zaokupljen onim što se zbiva kroz kontakt
očima, ali ne nalazi znake odobravanja ili neodobravanja. Njegov uporan pogled može
biti prilično neprijatan takvim pacijentima. To je primer za kliničku upotrebu frustracije.
Geštalt terapeut ne pruža podršku pacijentu zato što je ovaj suviše slab da sebi pruži
podršku. Geštalt terapeut može da kroz svoje interesovanje, ponašanje i reči pokaže
da mu je slabo, da razume i da će slušati. Ova istinska podrška je hranljiva za
pacijenta. Posmatrači Geštalt terapije koji nisu imali ličan, didaktički susret sa Geštalt
terapeutom ponekad propuštaju da zapaze snagu i toplinu prave podrške koju nude
Geštalt terapeuti da istovremeno hladno odbijaju da usmere pacijenta i da za njega
prihvate odgovornost.

Neki egzistencijalistički orijentisani teoretičari omalovažavaju značaj tehnike u

psihoterapiji (npr. Carl Rogers, 1960, str. 88) i umesto tehnike naglašavaju susret.
Walter Kempler iskustveni Geštalt terapeut je jedan od zastupnika terapeuta kao
osoba:

Na ove dve zapovesti zasniva čitav zakon - na kojem se zasniva iskustvena

psihoterapija u okviru porodice: u centru pažnje ja sadašnja interakcija kao ključna
tačka za bilo koju vrstu intervencija ili svesnosti; angažovanje terapeuta kao potpune
ličnosti koja otvoreno i bogato vrši potpun lični uticaj na porodice sa kojim radi (a ne
samo torbu punu trikova koje se nazivaju terapijskom veštinom). Iako mnogo terapeuti
zastupaju takve stavove, u stvarnoj praksi postoji tendencija da se organizuje od ova
dva principa koji obavezuju (Kempler, 1966,str. 88).
Kempler daje nekoliko drugih, doslovice navedenih primera netehničkog pristupa
kojim se bavi (1965, 1966, 1967, 1968, vidi _hostrom, 1967, str. 204-205 zbog kretkih
ilustrovanih primera). U sledećem primeru Kempler se rezljuti na pacijenta koji je
cmizdrio tokom seanse svojoj ženi i Kempleru.

T: (sarkastično i provokativno): Jadan mali moj, nadjačan ovom groznom ženom ovde.
P: (pognuto): Njene namere su dobre.
T: Ti mi cmizdriš,a ja ne podnosim kad vidim da odrastrao čovek cmizdri.
 47

P: (čvršće) Kažem vam da ne znam šta da radim.

T: Đavola ne znaš . Ti znaš isto tako dobro kao i ja da ako želiš da ti se skine sa
leđa,treba samo da kažeš da ti se skine s leđa i da to i misliš. To možeš da učiniš
umesto da tužno melješ: „Njene namere su dobre.“
P: (izgleda smešno, očigledno nije sigurna dali želi da pokuša sa oboje,ali nije
spreman da se vrati u ulogu deteta koje cmizdri):
Nisam navikao da taj način razgovaram sa ljudima.
T: Onda bolje počni da se navikavaš...
P: Vi svakako ostavljate loš utisak.
T: Ako grešim budi čovek, pa mi se suprostavi nemoj čekati da izađem odavde kako bi
kukao svojoj ženi o tome kako nisi znao šta da kažeš ovde.
P: (očigledno se nakostrešio i jače govorio): Ne znam da li ste u pravu u onome što
govorite.
T: Ali kako vam se sviđa to što govorim?
P: Ne sviđa mo se. Niti mi se sviđa način na koji to radite.
T: Ni meni se ne sviđa način na koji ti okolišaš kad pričaš.
P: Mora da postoji prijateljski način da se sve ovo kaže.
T: Sigurno,ti si u pravu cmizdravče.
P: (konačno besan):Reći ću ono što hoću. Nećete mi vi govoriti kako da pričam...kako
vam se to sviđa?(trlja ruke)
T: To mi se mnogo više sviđa nago kukanje. Šta kažu tvoje ruke?
P: Hteo bih da te razvalim po nosu...
(Kempler, 1966, str. 95-96).

Geštalt terapije ne isključuje ni sasvim ličan ni sasvim, ni sasvim tehnički pristup ako
to može da proširi svesnost pacijentu (Enright, 1970a).

Geštalt terapeut zadržava svoje pravo da bude nezavisan u Ja-Ti odnosu. Ova
nezavisnost omogućuje terapeutu da prestane da potkrepljuje disfunkcijonalno
ponašanje i dozvoljava terapeutu da pruža sebi podršku da sebe samog usmerava i
da na taj način bude model samoaktualizacije. Ovo je moguće samo kroz pažljivu
opservaciju i svesnost o kojoj smo raspravljali u prethodnom odlomku.

Iako je u Geštalt terapiji dozvoljeno terapeutu da bude spontan i da bude kakav jeste,
Geštalt terapeut je usmeren na pojačavanje svesnosti pacijenta i koristi tehniku
eksperimenta. Perls ide tako daleko da tvrdi da on prekida svaki „čisto verbalni susret
u kojem nema eksperimentalnog jezgra...“ (Perls, 1966, str. 9). Bez obzira na to kakav
je Perlsov filozofski stav o interpersonalnim modelima relacija, kao terapeut on
zastupa otkriće pacijenta koji upotrebljava svoja čula dok u eksperimentalne svrhe
zadržava Ja-Ti, Sada i Ovde odnos. Cilj takvog susreta je otkriće, povećana svesnost,
takav susret nije dizajniran radi katarze. Ako je ekspresija iskrena, on ne ometa
procese, već se može iskoristiti kao sredstvo za učenje ali se ne hrabri kao način za
oslobađanje od agresija.

Možemo se zapitati da li terapeut koji ne obraća pažnju na svoje unutrašnje reakcije i

koji se koncentriše na ostavljaje eksperimenta za pacijenta odstupa u skladu sa Ja-Ti
odnosom. Geštalt terapijski stav je da terapeut uspostavlja direktan kontakt sa
pacijentom uz pomoć svojih čula, obraćajući pažnju na dogovoreni zadatak,
proširujući svesnost pacijenta. Kompetentan Geštalt terapeut mora biti u stanju da
bude svestan svojih unutrašnjih osećanja kada na njih obrati pažnju i može da ih
spontano izrazi kada to želi. Ne postoji zabrana da se pacijentu iskažu osećanja. U
celini, zahtev je (treba)da se bude svestan – kontrola ili ekspresija osećanja prepušta
 48

se individui. Ljudska reakcija Geštalt terapeuta se takođe koristi u dijagnostičke svrhe

(Enright, 1970a).

U vezi sa pitanjem tehničkog ili ljudskog odgovora je pitanje uticaja na pacijentove

životne izbore ili prihvaćene vrednosti. U Geštalt terapiji postoji stav protiv zauzimanja
stava u odnosu na moralna stanja pacijenta. Geštalt terapeut može da izrazi ono što
Ovde i Sada oseća, ili može da izrazi nešto od sopstvenih vrednosti ako je to u
interesu proširivanja svesti pacijenta o mogućim alternativama. To nije prihvaćeno
sredstvo usađivanja vrednosti. Suprostavimo dva suprotna stava.

Bach tvrdi:
Kada je reč o tome treba li terapeut da izrazi pred pacijentom vrednosti u skladu sa
kojim živi, moje kliničko iskustvo govori da to može da bude od velike pomoći ako se
obezbedi,ipak,da pacijent ne upotrebi ove informacije kako bi izbegao da nađe
sopstveni identitet kroz imitaciju... Naglašavam da je moj način da se izborim sa
pitanjem vrednosti samo jedan mogući stav sa kojim se može komparirati, a ne
imitirati ga. Vredi tehničko pravilo da ja održavam i naglašavam iskustvo uz pomoć:
osoba može sebe da diferencira kroz terapiju... umesto procesa identifikacije.
Smatram da je razvoj koji se odvija kroz „identifikaciju sa“ kratkotrajan proces, dok je
samoaktualizacija kroz diferenciranje od načina samo svesnog življenja (Bach, 1962,
str.22).

Simkin tvrdi:
Po mom mišljenju, terapeut koji zauzima „ličan stav“ koristi odbrambeni manevar zato
što se oseća ugroženo od pacijenta u datom trenutku. Smatram da je tehnički
pogrešno da terapeut nameće svoje vrednosti pacijetu pod maskom „edukovanja“.
Iako sam u nekim slučajevima zbog svojih potreba izrazio sopstveno mišljenje, to
smatram sopstvenom slabošću. Mislim da takve izjave treba izbegavati, a pacijenta
treba pustiti da otkrije svoje vrednosti (Simkin, 1962, str. 21-22).

Simkin razmatra dva slučaja (Simkin, 1962, str, 205-209) u kojima odlučuje da li da
govori o svojim vrednostima. U jednom slučaju sedamnaesto godišnji dečak
obaveštava da će upotrebiti svoja zapažanja u vezi oca kako bi ga zajedno sa
devojkom ucenio. Simkin stavlja pacijentu na znanje da misli kako je ucena nezrela i
neprihvatljiva. Ali, pacijentu je jasno da sam treba da odluči. Simkinovo objašnjenje je
bilo da dečak dolazi iz porodice u kojoj nema dovoljno zrelog ponašanja kome može
da posluži kao primer, a terapeutov stav je mogao da posluži kao izvor podataka o
mogućem ponašanju.

U drugom slučaju on izveštava da je dvadesetdvogodišnji pacijent govorio o

ponašanju koje je Simkin smatrao ličnim i socijalno neprihvatljivim. Terapeut nije o
tome obavestio pacijenta. Ovakvu odluku je doneo jer :
1) ponašanje je predstavljalo dobar materijal za analizu,
2) terapeutov prigovor u vezi sa ponašanje je bio neurotično motivisan,
3) pacijent nije bio zavistan od roditelja kao u prvom slučaju.
Primarna funkcija Geštalt terapeuta je da pomogne pacijentu da nauči da diskriminiše,
pa je stoga ponekad direktno izlaganje stavova terapeuta neophodno. Terapeutova
funkcija je da pomogne pacijentu da opazi svoje ponašanje i posledice i implikacije tog
ponašanja. Izbor vrednosti je posle toga individualna stvar.
 49

Za Ja-Ti odnos pitanje odgovornosti je od krucijalnog značaja. Model aktualizacije se

ne nameće niti se preporučuje pacijentu, Geštalt terapeut jednostavno odbija da se
odrekne svoje slobode ili da prihvati odustajanje pacijenta od svoje slobode. Geštalt
terapeut prihvata odgovornost za ponašanje u skladu sa svojim vrednostima,ali
pacijentu se daje samo preporuka, „Pokušaj sa ovakvim ponašanjem na terapiji u vidu
eksperimenta i vidi šta možeš da otkriješ. “Ako se pacijentu dopada Geštalt terapijski
model on može da odluči da ga prihvati. Raznovrsnost vrednosti i ponašanje visoko
se ceni u Geštalt terapiji,a pacijent se prepušta odgovornosti za njega samog. Ako
pacijent smatra da je model terapeutovog ponašanja zadovoljavajući, on može
prihvatiti bilo koji njegov deo. Geštalt terapeut ima obavezu da se prema pacijentu
ponaša na osnovu znanja (svesnost), ali ima podjednako važnu obavezu da poštuje
razlike u ponašanju. Geštalt terapeut ne pokušava da pređe ili da manipuliše
pacijentom kako bi promenio njegovo ponašanje, on pokušava da ga izvede iz stanja
nedostatka svesnosti.

Važnost ovog što je rečeno ne može se preuveličati. Geštalt terapeut ne pokušava da

kroz manipulaciju navede pacijenta da prihvati model samoaktualizacije. Osoba treba
da izabere i pokupi iz Geštalt terapije ono što je za nju prihvatljivo i da odbaci ostalo
(Enright, 1970a. Greenwald, Levitsky i Perls, 1969, Perls 1947, Perls i drugi 1951,
Simkin). Geštalt terapija insistira samo na vrednosti otkrivanja i sticanja kontrole nad
mehanizmom svesnosti, Perlsova prva knjiga Ego, glad i agresija, 1947, jasno stavlja
na znanje da psihološko iskustvo treba tretirati poput hrane- mi grizemo, žvaćemo,
varimo i izbacujemo hranu u skladu sa svojim potrebama. Greenwald tvrdi:
„Izbacivanje onoga što je toksično ili nehranjivo je kritična tačka od koje se polazi da bi
se osoba osposobila da doživi adekvatnu emotivnu hranu i rast“ (Greenwald, 1969,
str. 6). Prema Perlsu, ovo zahteva mobilizaciju agresije (Perls, 1947, 1953-54, Perls i
dr 1951).
Sloboda terapeuta nije apsolutna. Čak i Kempler koji poštuje svaku odluku koju
donese u pogledu toga da li da pređe iz uloge katalizatora u ulogu aktivnog učesnika
zavisno od svoje potrebe, a ne od objektivnih prilika, ipak kaže:

Za takvo ponašanje terapeuta može se primeniti naziv „spontano“. Ipak, dužnost je

svakog terapeuta, egzistencijalist ili ne, da jasno razlikuje spontano od impulsivnog
ponašanja. Impulsivno ponašanje nije prava reprezentacija osobe, već delimičan beg
od sputanog ponašanja. (Kempler, 1968, str. 96).

Geštalt terapija veruje da postoji potreba za profesionalnim kliničkim treningom i

disciplinom psihoterapeuta. Geštalt terapija takođe veruje da su terapeuti odgovorni
za razlučivanje izveštaja o emotivnim reakcijama od slutnji. Geštalt terapeut ne kaže
„Čini mi se da si ti takav i takav“. Slutnje ili zaključci Geštalt terapeuta jasno se
označavaju kao „fantazija“, „nagađanje“ ili „slutnja“.

Eksperimentalni susreti su pokazali da se negativna i pozitivna osećanja često

cenzurišu. Pacijenti se ohrabruju da eksperimentišu sa izražavanjem bilo kojeg
osećanja koje je autentično. Vruće izjave ne znače nužno da su autentična osećanja
direktno izražena (Shostro 1967, IV poglavlje). Žestina može da bude način da se
izbegnu druga osećanja. Žestoke reči su često cirkularan i repetitivan način i
intelektualna vežba kroz koju osoba verbalno napada, optužuje, vređa i pokušava da
nametne svoje „treba“ (sudove) drugoj osobi, okrivljuje itd. Geštalt terapeuti su otkrili
da su jedinstvene i direktne konstatacije osećanja često odsutne iz repertoara
pacijenta na početku terapije. U nastavku teksta ćemo diskutovati implikacije ovog u
terminima specifičnih terapijskih manevara.
 50

Susret u Geštalt terapiji ne podrazumeva nametanje promene kroz konfrontaciju sa

terapeutom ili drugim pacijentom. U Geštalt terapiji je terapeut otvoren, on reaguje i
izražava osećanja koje zaista oseća. Pristupačnost, iskrenost i otvorenost su ključni
koncepti. Terapeut je dostupan pacijentu i on je iskren i otvoren, on kreira atmosferu u
kojoj je najverovatnije da će i pacijent pokušati da pokuša takvo ponašanje. Geštalt
terapeut ne forsira pacijenta ali agresivno ostaje u Ja-Ti, Ovde i Sada okviru.

GEŠTALT TERAPIJSKI WORKSHOP

Geštalt terapija može se ilustrovati kroz primere workshopa i specifičnih manevara

primenjenih u radu.

U tekstu koji je objavila APA konvencija 1966, Perls je izjavio da je eliminisao sve
individualne seanse osim hitnih. On je došao do shvatanja da je individualna terapija
zastarela i stoga je počeo da integriše individualne igrupne radove kroz workshop.
Ipak,on upozorava:„Ovo može da funkcioniše samo ako je susret pacijenta i terapeuta
u grupi efikasan i impresivan“ (Perls, 1966, str. 1). Prednost workshop terapije ne leži
u ekonpmičnosti (i ako je i to važno), već u terapijskoj snazi.
U grupnoj situaciji dešava se nešto što nije moguće tokom ličnog razgovora. Čitavoj
grupi je JASNO da je osoba u nevolji i da ne vidi očigledno, ne vidi izlaz iz impasa, ne
vidi (na primer) da je njegov jad čista imaginacija. Suočen sa ovakvim kolektivnim
ubeđenjem ne može da koristi uobičajen fobičan način da odbaci terapeuta, kada već
ne može da manipuliše njime. Izgleda da je poverenje u kolektivno veće nego
poverenje u terapeuta – uprkos takozvanom transferu poverenja (Perls, 1966, str. 7).

Perls navodi još jednu prednost workshopa. Za vreme workshopa terapeut može da
pomogne individualni razvoj kroz kolektivne eksperimente – gibberish (nerazumljiv
govor),eksperimente povlačenja, eksperimente sa razumevanjem atmosfere, itd.
Osoba može da eksperimentiše i da shvati kako postiže efekte koje postiže u grupi.
Grupa uči razliku između pomoći i prave podrške. Takođe, gledajući kako drugi
manipulišu u grupi pomaže članovima grupe da prepoznaju šta oni rade.

Perls sumira svoj rad sa grupama na sledeći način:

Drugim rečima, nasuprot uobičajenom tipu grupnih susreta, ja sam taj koji nosi teret
seanse, time što radim individualnu terapiju ili smišljam masovne eksperimene.
Umešam se ako se grupa igra igara iznošenja mišljenje ili interpretacija, ili se prepušta
čisto verbalnom naklapanju, bez ikakve eksperimentalne jezgre, ali se ne mešam sve
dok se nešto izvorno dešava.(Perls, 1966, srt. 9)

Perls jasno tvrdi, a izgleda da je to zaista tako , bar prema iskustvu koje sam sa njim
imao, da je on spreman za individualan rad u grupi ali da ništa ne forsira. Ostatak
grupe sedi u tišini i zaokupljen je samo terapijom dok dijada pacijent – terapeut radi.
Perls je agresivan kada radi sa pojedincima u grupi ali ne tera osobu da učestvuje.
 51

Češće vidimo kako pacijent pokušava da natera Perlsa da nešto učini, iako izgleda da
nije svestan toga. Posle toga sledi neki od Perlsovih terapijskih manevara.

Susret u kojem jedna ili obe osobe manipulišu može se eksperimentalno koristiti, ali
ne za izazivanje katarze. Svaki pravi Ja-Ti susret nužno uključuje eksperimentalnu
suštinu, tj. otkriće. U pravom susretu obe strane učestvuju, a niijedna ne zna ishod.

Da zaključimo:radionice se sastoje od terapije terapeuta i pacijenta, grupnih

eksperimenata i susreta i sve to je bazirano na eksperimentu.

Pravila

Pri postavljanju eksperimenta, Geštalt terapeuti slede određena pravila (Kempler,

1965, 1966, 1967, 1968, Levitsky i Perls, 1969, Simkin).

Od jedne osobe drugoj osobi

Komunikacija u Ja-Ti susretu mora da uključi direkto davanje i primanje. Geštalt

terapeut često će upitati:„Kome se obraćaš?“ Drugim rečima, svaka poruka pretvara
se u rečenicu koju jedna osoba upućuje drugoj. Svaka uopštena poruka prevodi se u
specifičan susret, kao u sledećem primeru:

Intelektualac, završeni student blago nagoveštava na grupnoj terapiji „Imam problem u

odnosu sa ljudima“. Tokom tišine koja sledi on kratko pogleda prema privlačnoj sestri
u ulozi ko-terapeuta.
T: „Sa kim ovde imaš problem u odnosu?“ On navodi sestru i još jednog člana grupe i
provodi plodnih pet minuta u istraživanju svoje zbrkane frustriranosti,privlačnost koju
oseća i bes koja je usmerena prema privlačnoj, ali nepristupačnoj ženi. (Enright,
1970a, str. 3).

Deo direktnog obraćanja osobi predstavlja i aktivno slušanje koje je suprotno

pasivnom čuvenju:Slušanje je akt osobe, a ne pasivnio primanje stimulusa i to se
naglašava u Geštalt terapiji. Od svake osobe se traži da preuzme odgovornost za
svoje izjave, za to da ih usmeri ka drugoj osobi (Ja-Ti) i za to da aktivno sluša druge.

Ogovaranje

Često se prihvata posebno pravilo protiv tračarenja. Tračarenje je razgovor o osobi

koja je zapravo prisutna.
I ako ovo zvuči prilično jednostavno upotreba ove tehnike često ima dramatične
efekte. Direktno suočavanje mobiliše osećanja i živost doživljaja, nasuprot bledom
rasipanju kroz trač (Enright, 1970a). Kada se raspravlja o odsutnoj osobi , Geštalt
terapeut će pokušati da ostvari direktan iskustveni dijalog tako što će od pacijenta
tražiti da zamisli i da odglumi direktnu konverzaciju sa osobom prateći kontinuum
svesnosti.
 52

PITANjA

I ako su pitanja naoko zahtev i način traženja informacija, pažljivi posmatrači su otkrili
da je retko zapravo tako. Pitanja su najčešće prikrivene tvrdnje, ili traženje podrške od
druge osobe. U Geštalt terapiji se traži da pitanja prevedu u tvrdnje počinjući rečju Ja
(Enright, 1970a, Levitsky i Perls, 1969). Ovakva procedura je proširenje Ja-Ti odnosa i
komunikacija je direktna, otvorena i iskrena. To je aktualizacija zbog toga što se
pacijent hrabri da bude asertivan i da sebi pruži podršku.

SEMANTIKA

Pravilo protiv postavljanja pitanja je jedan od nekoliko manevara smišljenih da bi se

pacijentu pomoglo da otkrije kakav efekat ima izbor načina govora na njegovo
mišljenje. Semantička klarifikacija može se koristiti kao sredstvo za poboljšanje
opservacije i za sticanje novih stavova ili pogleda. Izbor reči je često naviknut i
posledice upotrebe različitih reči , razlika koju to čini može postati deo pacijentove
svesnosti. Geštalt terapijski susret zahteva semantičku klarifikaciju, npr. razlikovanje
afekta i kognicije. Da bi mogao da oseti dobrobiti koje proizilaze iz izražavanja
sopstvenih osećanja, pacijent mora biti u stanju da razlikuje osećanja od različitih
kognitivnih procesa. Osećanjem koje se odnosi na afektivni domen razlikuje se od
osećanjem koje se odnosi na kognotivni domen (ja zamišljam, zaključujem, mislim,
verujem itd.).

Rad na povećanoj svesnosti pacijenta u pogledu jezika koji koristi je u centru pažnje
Geštalt terapije još od Perlsove prve knjige u kojoj govori o dva sredstva koja su mu
pomogla u njegovom traženju načina da popravi tradicionalnu psihoanalizu: „holizam“
(koncepcija polja) i „semantika“ (smisao značenja)(Perls, 1947, str. 7). Perls je shvatio
da i dalje pokušavamo da „učinimo nemoguće:da integrišemo ličnost uz pomoć
neintegrativnog jezika“ (Perls,1948. str. 567).Tako se pacijent uči da razlikuje i da
odmeri reči tao da one imaju konkretno i egzaktno značenje. Ako pacijent kaže „Ne
mogu“, Geštalt terapeut može da mu predloži da pokuša da keže „Neću“ (Levitsky i
Perls, 1969,str. 5).
Prazan, uopšten, dualistički koncept postaje konkretan, specifičan i unitaristički.
Ali je dobar primer reči koje nosi dvostruko značenje u poruci. U tvrdnji „Ja te volim, ali
sam ljut na tebe“, reči koje slede iza reči, ali negiraju reči koje joj prethode. I je veznik
koji može tačnije da odrazi iskustvenu realnost. Ako osoba istovremeno doživljava dve
činjenice:ljubav i bes, tačnija izjava biće:„Volim te i ljut sam na tebe.“

A naročito važna semantička transakcija u Geštalt terapiji je prelaz sa to jezika na Ja-

Ti jezik. To je depersonalizovana forma izraza kojima se zamagljuje aktivnost činioca i
objekta akcije. To je uobičajeno za nas da o svojim telima i postupcima govora uz
pomoć „to“ jezika.

Ovo se tiče semantičke odgovornosti (Levitsky i Perls). Neurotičari često projektuju

svoji inicijativu i odgovornost i vide sebe u pasivnoj ulozi: misli im se javljaju , ili oni su
bili zapanjeni mišlju itd. Pacijent nije spreman da se identifikuje sa nekim od svojih
aktivnosti,on je otuđijo neke od svojih ego funkcija (Perls, 1948, str. 583).Ako se
 53

njegov jezik reorganizuje tako da pređe iz „to“ u „ja“ oblik, znatna integracija može se
postići samo kroz ovako jednostavno prilagođavanje (Perls, 1948, str. 583).

Šta osećaš u očima?

Treperenje.

Šta radi tvoja ruka?

Podrhtava.

Šta osećaš u grlu?

Stezanje.

Šta čuješ u svom glasu?

Jecanje.

Kroz jednostavno naizgled mehaničko-korisno menjanje „to“ jezika u „ja“ govor učimo
da se poistovećujemo sa određenim ponašanjem koje je u pitanju i da preuzmemo
odgovornost za njega.

Umesto da kažemo „To je nekakvo podrhtavanje“, reći ćemo „Ja drhtim“. Umesto
„Stezanje“, „Ja sam stegnut“. I ako odemo još jedan korak dalje, reći ćemo umesto „Ja
sam stegnut“, „Ja se stežem“. (Levitsky i Perls, 1969, str. 4).

Druga važna semantička transakcija u Geštalt terapiji koja pomaže ljudima da

otkrivaju sebe je ono što Simkin zove zašto je (Simkin, str. 3, takođe Enright, 1970a,
str. 4). Reč zašto kao i bilo koje drugo pitanje, zahteva da onaj koji odgovara opravda
sebe. Onaj koji odgovara najčešće počinje braneći se (ili napadajući) rečju „zato“. Sve
što sledi iza „zato“ je racionalizacija, razumna misao koja služi kao opravdanje.
„Uradio sam to zato što si me ti naterala da to uradim“. „Učinio sam to jer nisam
mogao drugačije“. Ova vrsta optužbe je suprotna duhu susreta i izbegava
odgovornost za sebe, manipulativna je i uključuje pretpostavke o istorijskim
antecedentima i kauzalnim faktorima.

Mnogi pacijenti vode unutrašnji dijalog u kojem se bave pitanjem zašto je

________________. Kada ljudi postanu svesni nekog dela sebe koji ne odgovara
njihovom intelektualno izabranom idealu, oni traže razloge za svoje ponašanje
(Simkin, str. 3). Kada nađu opravdanje oni nastavljaju da se ponašaju kao ranije,
samo što sada za to imaju razlog.

U terapiji postavljanje pitanja zašto vodi u spekulacije, optužbe, istoricizam i

naglašaanje uzroka umesto funkcionalne analize. To nas udaljava od procesa koji
odražava ponašanje. Ovo izbegavanje Sada i Ovde je često kod psihoanalitički
orijentisanih psihoterapeuta i mnogih pacijenta i njihovih porodica.

Geštalt terapeut smatra zašto, zato, ali, to i ne mogu prljavim rečima. Uvek kada se
koriste terapeut može da skrene pažnju na to. Tako ponašanje, upotreba određenih
reči, koje nije bilo svesno, postaje svesno. To se može postići tako što će terapeut
zviždati svaki put kada se ove loše reči koriste (Simkin je zviždao). Zapazite da ovde
nije bilo govora o promeni vokabulara zasebno od ostalih procedura. Jednostavno
rečeno, obraćanje pažnje na govor je još jedna eksperimentalna tehnika koja
pacijenta vodi do otkrića.
 54

GEŠTALT TERAPIJSKE IGRE

Principi i tehnike mogu postati konkretniji kroz razmatranje specifičnih tehnika ili igara
koje se koriste u Geštalt terapiji. Ove igre se koriste u individualnom i grupnom radu
sa ciljem da dovedu do otkrića i senzitizacije. Geštalt terapija ne predlaže ukidanje
igranja igara, već svest o igrama tako da osoba može da odabere koje igre će igrati i
može da izabere kompanjone sa čijim igrama se njegovi prepliću (Levitsky i Perls,
1969, str. 8-9). Sledi nekoliko Geštalt terapijskih igara. Ovaj deo se oslanja na
Levitsky i Perlsa, 1969 (str. 9-15).

Igre dijaloga

Kada posmatra rascep u osobi, Geštalt terapeut predlaže da pacijent eksperimentiše

tako što će preuzeti obe uloge u konfliktu i uspostaviti dijalog. To se može odnositi na
bilo kakav rascep, tj. agresivnost nasuprot pasivnosti ili na razgovor sa drugom
osobom koja je važna, ali odsutna. U drugom slučaju pacijent glumu da je druga
osoba prisutna i nastavlja sa dijalogom. Često se razvija dijalog između delova tela,
kao između leve i desne ruke.

Unutrašnji konflikt često se dešava između top dog i under dog dela ličnosti. Top dog
je tiranski i moralizatorski autoritarac. Tipična top dog tvrdnja je „Trebalo bi da“, „Mora
biti“. „Zašto ne bi?“Mnogi ljudi se identifikuju sa svojim top dogom. Under dog
kontroliše preko pasivnosti. Under dog naizgled popušta i nalazi izgovore, ali nastavlja
da sprečava top dog da bude uspešan. Shostromov (1967) terapijska dijagnostička
shema tipova manipulatora razvijena je na osnovu Perlsovog originalnog otkrića
konfliktna između top i under doga.

U Geštalt terapiji ovaj konflikt može se pretvoriti i u otvoren dijalog između različitih
delova pacijenta. Ovo često počinje sa semantičkom analizom reči i fraza kakve su :
„zašto-zato“, „da“, ali „Ne mogu“, „Pokušaću...“

Rad u krugu

Dok se radi individualno u grupi često
Pacijent može biti zabrinut zbog toga
osećanja prema drugima. Terapeut
komunicira o temi sa svakim u grupi.
krugu tertiraju se kao bilo koji susret.
se javi tema koja se odnosi i na ostale u grupi.
što pretpostavlja šta drugi misle ili može imati
može predložiti da pacijent napravi krug i
Spontani i autentični susreti koji se razvijaju u

Nedovršeni poslovi

Svaki nedovršen geštalt je nedovršen posao koji traži razrešenje. Obično se ovo javlja
u obliku nerešenih i nepotpuno izraženih osećanja. Pacijenti se ohrabruju da
eksperimentišu sa dovršavanjem poslova koji do tada nisu bili završeni. Kada posao
čine neizražena osećanja prema članu grupe, od pacijenta se traži da ih izrazi
direktno. Geštalt terapeuti su otkrili da je ogorčenost najčešće i najznačajnije
 55

neizraženo osećanje i obično se time bave kroz igru u kojoj je komunikacija

ograničena na tvrdnje koje počinju rečima „Zameram ti“

Igra „Preuzimam odgovornost za“

Geštal terapija smatra otvoreno ponašanje , senzacije, osećanja i mišljenja aktom

osobe. Pacijent odbacuje, otuđuje ove akte koristeći to govor, pasivan ton itd. Jedna
od tehnoka sastoji se u tome da tražimo od pacijenta da posle svake izjave doda „... i
preuzimam odgovornost za to.“

Igre projekcije.

Kada osoba zamišlja da druga osoba ima neku osobinu ili osećanje, od nje se traži
da proveri da li je reč o projekciji tako što će doživeti u sebi to osećanje ili osobinu.
Često pacijent otkriva da on zapravo ima isto osećanje koje pripisuje drugima i da ima
i odbaciuje istu osobinu koju ne može da prihvati kod drugih. Jedna od igara je igra
projekcije. Pacijent koji pripisuje neku osobinu drugome igra ulogu osobe.

Igre obrtanja

Kada terapeut smatra da pacijentovo ponašanje predstavlja suprotnost latentnom

impulsu, on može tražiti od pacijenta da igra suprotnu ulogu od one koju je igrao.
Naizgled ljubazan pacijent igraće ulogu nekooperativne i zajedljive osobe.

Ritam kontakta i povlačenja

Povlačenje iz kontakta koji se zbiva Sada i Ovde tretira se eksperimentalno, od

pacijenta se ne traži da se ne povlači, već da bude svestan kada se povlači, a kada
ostaje u kontaktu. Od pacijenta ili grupe se traži da zatvore oči i da se povuku.
Ostajući u kontinuumu svesnosti, pacijenti izveštavaju o svom iskustvu. Rad se
nastavlja kada se pacijent vrati nazad u Ovde i Sada pošto je zadovoljio svoju potrebu
da se povuče, a pritom je pažnju svesno usmerio na proces koji se zbiva.

Igre uvežbavanja za nastup

Reakcija pacijenta na samu grupu je vredan izbor terapijskog materijala. Pacijent koji
se plaši da izrazi svoja osećanja pred grupom hrabri se da izvesti grupu o tome šta
zamišlja šta će se dogoditi i šta oseća kada razmišlja o tome da otkrije svoja
osećanja. Često se javlja unutrašnje uvežbavanje za predstojeću socijalnu ulogu.
Trema pred nastup se javlja jer se osoba plaši da uloga neće biti dobro prihvaćenja.
Svest osobe da vežba za predstojeću ulogu, da ne sluša druge dok su na sceni i da
nije spontan, može se povećati uz pomoć igara u kojima osobe izveštavaju o svojim
probama i iznose njihov sadržaj. Na sličan način se radi i sa fenomenom cenzorisanja
(Enright, 1970a na primer)
 56

Igra pojačavanja pokreta

Mali pokreti i gestovi mogu da zamene i da blokiraju svest o afektivnim procesima.

Geštalt terapeuti posmatraju pokrete tela i izveštavaju o njima. Jedna igra ili
eksperiment se sastoji od toga da se traži od pacijenta da ponovi ili pojača pokret. To
poboljšava percepciju važnog načina blokiranja svesnosti (videti Enright, 1970a, str. 6,
Levitsky i Perls, 1969, str. 13). Jedan primer citiran je ranije (inhibirana osoba koja
lupka prstom).

Igra „Mogu li ti ponuditi rečenicu?“

Kada terapeut zaključi da postoji nejasna ili neizgovorena poruka on je može uobličiti
u rečenicu i tražiti od pacijenta da glasno kaže rečenicu- da je ponovi, ukratko da
proveri da li mu odgovara.

Igra tipa „Naravno“ ili „Jasno je da“

Pacijenti često ne uspevaju da veruju svojim čulima i da ih koriste. Posledica toga je
da propuštaju da vide ono šta je očigledno i traže podršku za svoje izjave. Sa
navedenim se izlazi na kraj tako što se od pacijenta traži da rečenice započne sa
„Jasno je da. ..“. Sa traženjem podrške za date izjave može se eksperimentalno baviti
tako što će se pacijentu predložiti da na kraj svake rečenice doda „..., naravno.“

„Možeš li da ostaneš sa tim osećanjem?“

Kada govorite o tome čega su svesni, pacijenti često brzo prelete preko frustrirajućih
osećanja. Geštalt terapeut često traži od pacijenta da ostane sa osećanjem, da
ostane sa kontinuumom svesnosti. Osećanje sa psihičkim bolom je nužno da bi se
pravazišao impas (Perls, 1966, str. 7, 1965, str. 4).

Rad na snu

Geštalt terapija ima sopstveni metod za rad na snu. U Geštalt terapiji snovi se koriste
radi integracije, oni se ne interpretiraju. Perls smatra san egzistencijalnom porukom, a
ne ispunjenjem želje. Reč je o poruci koja govori o tome kakav je život osobe i kako
da se osoba vrati svojim osetilima – da se probudi i da zauzme svoje mesto u životu.
Perls ne smatra da terapeut zna bolje od pacijenta šta njegov san znači (Perls, 1965,
str. 7, takođe, 1970a, str. 14).
Perls pušta da osoba odglumi san. Pošto svaki deo sna smatra projekcijom, svaki
fragment sna – osobom, raspoloženjem ili podrškom – sve to se smatra odbačenim
delom osobe. Osoba prihvata svaki deo i sledi susret između razdvojenih delova selfa.
Takav susret često vodi u integraciju.

Nemarna,dominantna,manipulativna žena sanja kako šeta krivudavom stazom, kroz

šumu visokog,pravog drveća. Dok postaje jedno drvo , oseća kako je bolje ukorenjena
i mirnija. Pošto se vraća u svoj sadašnji život sa ovim osećanjem, ona oseća njihov
nedostatak i takođe, mogućnost da ih stekne. Postajući krivudava staza, ona
intenzivnije oseća nepoštenu krivudavost svog života i njene oči se pune suzama, ali
takođe, ona oseća da postoji mogućnost da se ispravi ako to izabere.
 57

Rad u paru

Geštalt je izuzetno efikasan u okviru porodične i bračne terapije (Enright, 1970a,

Kempler, 1965, 1966, 1968, Levitsky i Perls 1969). Porodica kao celina, kao i pojedini
članovi porodice dolaze na terapiju sa nedovršenim poslovima, nepotpunom
svesnošću, neizraženom ogorčenošću i slično. Iste tehnike primenjuju se u radu sa
porodicom i u radu sa Geštalt terapijskim grupama. Radionice sa parovima pokazale
su se uspešnim. Bračni partneri često otkrivaju kako nisu u vezi sa partnerom kakav
on jeste, već sa idealizovnim konceptom partnera.
Igre koje se koriste u bračnoj terapiji su proširenje već navedenih igara. Na primer, od
partnera se može tražiti da se okrenu jedan prema drugom i da se izmenjuju počinjući
rečenice sa „Zameram ti što“. Posle toga može da sledi „Cenim to što“. Postoje i
druge mogućnosti kao na primer „Ljutim se jer“, ili „Popuštam ti zato što“. Do otkrića
se može doći u uz pomoć rečenica koje počinju sa „Vidim da“. Naglasak je na Sada i
Ovde – Ja i Ti i na otkrivanju načina uz pomoć kojih se izbegava neposredno iskustvo.
Geštalt terapijski rad sa parovima naglašava otvaranje blokada svesti o porodici
trenutnog bračnog susreta.

Walter Kempler o kojem sam već govorio, postiže dramatične rezultate tako što radi
sa čitavom porodicom i naglašava terapeutov kontakt sa sopstvenim osećanjima kao
osnovno terapijsko sredstvo.

Diskusija

Literatura o bihevioralnoj terapiji pokušava da ograniči alternativne modele na

modifikaciju ponašanja i na madicinske modele. Geštalt terapija svakako je treća
mogućnost i prva egzistencijalistička škola koja je razradila psihoterapijski model koji
izbegava greške sadržane u medicinskom modelu na kojem se bazira praksa
psihodinamski orijentisane psihoterapije. Takođe, to je jedan od nekoliko iskustvenih
psihoterapijskih modela koji naglašavaju posmatranje i eksperimentisanje sa
ponašanjem.

Geštalt terapija i bihevioralna terapija imaju nešto što nedostaje prosečnim

kliničarima:naglašavaju ponašanje koje se može posmatrati sada i ovde. Oba pristupa
odbacuju koncept nesvesnog i pojmove o etiološkoj uzročnosti i to zamenjuju
posmatranjem ponašanja. Geštalt terapiji i logičkom pozitivizmu zajedničko je
preferiranje funkcionalnog nad kauzalnom analizom. Iako naglašavaju
eksperimentisanje i verifikaciju zaključaka uz pomoć posmatranja ponašanja, Geštalt
terapija ne naglašava kvantifikaciju. Ovi pristupi takođe naglašavaju nepoželjne
posledice koje potiču od traženja uzroka za pretpostavljenu nesposobnost pacijenta
da bude odgovoran za svoje ponašanje, tj. kritikuju shvatanje da pacijent ima neku
bolest.

Ipak, Geštalt terapija deli sa kliničkim pristupom bavljenje svešću, i ako preferira
egzistencijalističko – fenomenološki model svesnosti u odnosu na psihodinamski
model nesvesnog. Geštalt terapijsko bavljenje svesnošću na znači da treba žrtvovati
ulogu psihologa kao posmatrača ponašanja. Fenomenološki izražaji pacijenta u
skladu sa njegovim senzornim informacijama, dok se psiholog drži senzornih
informacija i posmatranja i eksperimenta. Eksperimenti sa usmeravanjem svesnosti
 58

predstavljaju alterantivu u lečenju i procesima uslovljavanja. Osoba otkriva kao da

bude odgovorna za ponašanje koje bira – da potpuno koristi sredstva svoje svesnosti.

I bihevioralna terapija i Geštalt terapija zasnivaju se na bihevioralnoj nauci. Razlike se

mogu sagledati kroz način njihove primene u hipotetičnom, ali ne atipičnom slučaju.
Kada bihevioralni terapeut radi sa majkom čije dete ima temper tantrum, on obično
predlaže bihevioralne režime uz pomoć kojih će razusloviti interakciju između deteta i
majke koja podržava temper tantrum. Geštalt terapeut bi se zadržao na svesti majke o
tome šta dete radi, šta oseća i kako on uz pomoć usvojenih introjekcija (treba) pasivno
dopušta da bude izmanipulisan od strane deteta. Psiholog bi bio svestan rezultata
eksperimenta iz oblasti eksperimnetalne psihologije koja se bavi ovim problemom.
Geštalt terapeut bi pomogao majci da postane potpunija i kompetentnija oaoba. Ona
će verovatno prestati sa poanašanjima uz pomoć kojih je podržavala tempet tantrum i
istovremeno će steći način gledanja na stvari koji može da generalizuje na ostatak
svog života (i indirektno i detetovog).

Istorija

Ego,glad i agresija, Perlsovo prvo objavljeno delo napisano je tokom 1941-42. Sa

podnaslovom Revizija Frojdove teorije i metode, ovo delo predstavlja most između
njegove ranije ortodoksne psihoanalitičke prakse i njegove kasnije Geštalt terapijske
prakse. (Perls, 1947, Uvod u izdanje iz 1966). Iako je bilo izmena u kasnijim radovima,
mnogi Perlsovi osnovni stavovi zastupljeni su u ovom ranom radu.
U vreme kada je ovaj tekst napisan, iznesene su mnoge revizije Frojdove teorije,
uključujući i ideju Horney, Froma i Sullivena. Ipak, ove revizije su ostale u okviru
psihodinamičkog, medicinskog modela. Eksperimentalni psiholozi su u to vreme
ignorisali, odbacivali ili prevodili psihoanalizu, ali i dalje nisu nudili opštu kliničku
alternativu. Biheviorizam, geštaltizam, fenomenologija, egzistencijalizam, idiografska
psihologija još nisu bili razvili konkretnu kliničku alternativu za psihoanalizu.

Iako je Perls dosta pozajmljivao psihoanalize, fenomenologija –egzistencijalizam i

operacionalizam – biheviorizam, on je koristio proširenu verziju Geštalt psihologije,
svoj okvir. Perls je koristio holističko – semantički pristup. Pod semantikom (značenje
značenja) je podrazumevalo specifikaciju konkretnih bihevioralnih referenci za
celokupnu terminologiju. On je pozivao na :
Nemilosrdno pročišćavanje sasvim hipotetičkih ideja, naročito onih hipoteza koje su
postale rigidna, statična uverenja i koje su, bar po nekim shvatanjima, postale
realnost, umesto da budu elastična teorija... (Perls, 1947, izdanje iz 1966, Uvod)

Pod pojmom holizam (teorija polja) Perls je podrazumevao celinu koja je veća od
sume delova, jedinstvenost ljudskog organizma i jedinstvenost celokupnog polja
organizma/sredine. On je smatrao Geštalt terapiju korekcijom grešaka psihoanalize u
pogledu tretiranja psiholoških događaja kao izolovanih činjenica nezavisnih od
organizma i u pogledu baziranja teorije na asocijacionnizmu umesto na holizam. To je
takođe razlika između Geštalt terapije i većine biheviorističkih teorija.

Perls je takođe smatrao svoju teoriju psihoterapije kao teoretski jednostavnu, a

praktično tešku (1947, str. 185). Kroz socijalno učenje ljudi gube osećanje sebe i kroz
psihoterapiju ovo mogu ponovo da steknu. Ponovo učenje nije intelektualan proces
već se može uporediti sa Jogom, iako je Perls primetio da je cilj Joge umrtvljivanje
organizma, a Geštalt terapija pokušava da „oživi organizam i da mu omogući da
 59

potpunije živi“ (Perls, 1947, sta. 186). On je u knjizi uključio sistem vežbi koje je
kasnije proširio u svoj sistem Geštalt terapije (Perls i drugi, 1951).

Ironično je to što mnoge ideje koje su sada u modi prvi osmislio i/ili operacionalizovao
Perls, ali mu se za to retko odaje priznanje u literaturi. On je hronološki pionir
modernog egzistencijalno – fenomenološkog modela psihoterapije (Uvod u izdanje iz
1966, Ego, glad i agresija), a Geštalt terapija je i dalje jedini model koji kombinuje ovo
sa orijentacijom isključivo prema konkretnoj, Ovde i Sada bihevioralnoj realnosti.
Mnogi od njegovih koncepata i shvatanja postali su popularni tokom poslednjih deset
ili petnaest godina pod različitim nazivima, ukazujući u različitom stepenu na Perlsov
direktan uticaj. Suprotno nedostatku priznanja u literaturi, Perls je izvršio značajan
uticaj tamo gde je on ili su njegovi učenici demonstrirali Geštalt terapiju.

Iako Geštalt terapija ostaje Perlsovo najpotpunije delo, od tada je došlo do promena.
U prethodnm delovima ovog teksta, o nekim od ovih promena sam raspravljao, a da
nisam pomenuo njihovo poreklo . U uvodu za izdanje Ego, glad iagresija iz 1966,
Perls govori o nekim od ovih promena kao o „prolasku kroz impas, kroz tačku
zadržavanja u statusu quo u kojoj izgleda da prosečne terapije bivaju uhvaćene“ i
izlaže shvatanje da je osim u izuzetnim slučajevima individualna terapija zastarela i da
je terapija u vitu workshopa mnogo efikasniji model.

U istom uvodu Perls procenjuje u kojoj meri su ideje o kojima je on raspravljao

generalno prihvaćene u oblasti mentalnog zdravlja. On tvrdi da je teorija svesnosti –
pod imenom trening senzisivnosti i trening – grupe široko prihvaćena. Važnost
spontane, neverbalne ekspresije sve više počinje da se shvata. I u terapijskom
okruženju prestaje da se naglašava važnost ležanja na kauču, a naglašava se susret
čoveka terapeuta, ne sa slučajem, već sa drugim ljudskom bićem. On takođe smatra
da raste prihvatanje koncepta realnosti Sada i Ovde, organizma kao celine,
dominacije najurgentnije potrebe i tretiranje psiholoških događaja u vezi sa čitavim
organizmom, a ne kao izolovanih činjenica odvojenih od organizma.

Ostale Perlsove ideje privukle su manje pažnje. On tvrdi da:

Značaj agresije kao biološke sile, veza agresije i asimilacije, simbolička priroda Ega,
fobičan stav u neurozi, jedinstvo organizma i sredine jedva da su shvaćeni. (Perls,
1947, Uvod u izdanje iz 1966). On takođe primećuje da dok raste interes za grupni i
radioničarski oblik rada, ovaj pristup se pre smatra ekonomičnim nego efikasnim. U
stvarnoj kliničkoj praksi izgleda da nije dovoljno naglašena važnost uspostavljanja
ravnoteže između podrške i frustracije.

KOMPARACIJA MODELA

Teorijska razika između Geštalt terapije, modifikacije ponašanja i psihoanalize je

jasna. U modifikaciji ponašanja pacijent se direktno menja pod uticajem terapeutovog
manipulisanja sredinskim stimulusima. Prema psihoanalitičkoj teoriji ponašanje
uzrokuje nesvesna motivacija, što postaje znak transfernog odnosa. Kroz analizu
transvera uklanja se potiskivanje i nesvesno postaje svesno. U Geštalt terapiji pacijent
uči da potpunije upotrebljava svoje unutrašnje i spoljašnje senzore, kako bi bio
odgovoran za sebe i sebi pružio podršku. Geštalt terapija pomaže pacijentu da
preuzme u svoje ruke ključeve za svoje stanje, svest o procesu svesnosti. U toku
 60

modifikacije ponašanja, vrši se uslovljavanje kroz kontrolu stimulusa, kroz

psihoanalizu terapeut leči otkrivajući uzroke mentalnog oboljenja (problema) u Geštalt
terapiji dolazi do samospoznaje kroz eksperimente sa usmeravanjem svesnosti Sada i
Ovde.

Drugi modeli predstavljaju alternativu modifikaciji ponašanja u psihoanalizi. Tokom

poslednjih decenija porasta mogućih alternativa u Trećoj sili. Nove metode
psihoterapije ponudili su Rogers (posle 1960), Bach, Berne, Schutz, Satir, Frankl,
Glasser, Ellis i drugi. Potrebna je pažljiva analiza da bi se utvrdile prave i semantičke
razlike između ovih škola i psihodinamski orijentisane psihoterapije i modifikacije
ponašanja. Takođe je potrebna pažljiva razlika da bi se utvrdila sličnost i razlika
između Geštalt terapije i ostalih škola u okviru Treće sile u psihoterapiji.

Treća sila generalno, smatra terapijski odnos direktnim odnosom između ljudskih bića
tj. Ja-Ti odnos se preferira u odnosu na pacijent – lekar ili manipulator – manipulisano
odnos. Svi pravci tvrde da su holistički, interakcionistički i egzistencijalistički. U celini,
terapeut je aktivniji nego u psihodinamski orijentisanoj psihoterapiji. Koristi se grupni
rad, kao npr. grupe susretanja, porodične grupe, trening senzitivnost, senzorna
svesnost itd. Svi pristupi su optimistički i naglašavaju ostvarenje čovekovih
potencijala.

Razlika između psihodinamskog pristupa i pristupa Treće sile u psihoterapiji može biti
iluzorna. I u jednom i u većini drugih pristupa, pretpostavlja se da se promena zbiva
kao posledica razgovora o pacijentovom životu uz poboljšano razumevanje. U oba
pristupa pacijent sa povećanim razumevanjem počinje u većoj meri da prihvata sebe.
Osnovna razlika izgleda se odnosi na aktivnost terapeuta, optimističan nasuprot
pesimističnom stavu i preferencija prema razgovoru o tekućem životu u odnosu na
razgovor o detinjstvu.

Geštalt terapija nominalno spada u treću silu u psihoterapiji. Kada posmatramo

stvarno ponašanje terapeuta i pacijenta u psihoterapiji, terapije Treće sile čine se i
sličnim i prilično različitim od psihoanalize i modifikacije ponašanja. Shostrom (1967)
raspravlja o aktualizujućim terapijama na način koji naglašava različitost. Ova revizija
će izložiti načine na koje se Geštalt terapija razlikuje i ono što je čini jedinstvenom u
odnosu na terapije Treće sile. Jednostavnost Geštalt psihoterapije sastoji se od
povećane različitosti od ostalih terapija u odnosu na psihodinamsku orijentaciju.

1. Holizam i multidimenzionalnost

Iako mnogi psihoterapeuti tvrde da su holistički orijentisani, mnogi zapravo posmatraju

stvari jednodimenzionalno (Perls, 1948, str. 579). Perls tvrdi da samo opsežna
psihoterapija može da bude integrativna i da samo terapeut sa obuhvatnim stavom
može da shvati suštinske probleme. Terapeuti često imaju slepe mrlje, područja koja
ne mogu da vide. Oni će izbeći da prihvate shvatanja škola koje naglašavaju upravo
ta područja. Pacijenti koji su ambivalentni po pitanju promene često traže terapeute
čije slepe mrlje leže upravo u oblasti njihovih problema. Što je obuhvatniji
biopsihosocijalni stav verovatnije je da će tokom obuke terapeuta bilo koja poteškoća
biti primećena ili da će biti primećena u radu sa pacijentom. Geštalt terapija smatra
celokupno biopsihosocijalno polje, uključujući i organizam/sredinu važnim. Geštalt
terapija aktivno upotrebljava fiziološke, sociološke, kognitivne, motivacione varijable.
Ni jedna relevantna dimenzija nije isključena iz bazične teorije.
 61

2. „Sada“ i mehanizam promene

Moderno shvatanje koje naglašava trenutne životne okolnosti pacijenta je jedan oblik
sadašnjosti, nasuprot Frojdovskom okretanju ka onome što se desilo tada. Ipak, u
Geštalt terapiji, sada je funkcionalni koncept koji se odnosi na ono što se dešava
upravo sada, što se čini upravo sada. Kada se priseća šte je bilo sinoć, osoba se sada
priseća, sinoć je bilo tada. Doživljaj Ovde i Sada se umanjuje i slabi zbog prisećanja
vezanih za prošlost. Ovo naglašavanje trenutačnog, sirovog doživljaja, dovelo je do
shvatanja promene koje se znatno razlikuje od shvatanja ostalih psihoterapijskih
modela. Većina terapeuta veruje da se promene dešavaju u funkciji povećanja znanja,
uvida ili svesnosti. Razlikuju se prema tome kako definišu znanje i potrebnu vrstu
znanja. U Geštalt terapiji znanje se ne poistovećuje sa onim što se verbalizuje, bilo
verbalno, bilo u sebi. Psihodinamički orijentisani pisci govore o ovoj razlici kao o razlici
između pravog i intelektualnog uvida. Znanje kojem Geštalt terapija pučava je znanje
o tome kako osoba skreće pažnju sa neposrednih sirovih senzornih podataka
iskustva. Mehanizam uz pomoć kojeg osoba zamenjuje aktivno Ovde i Sada
emocionalnim brigama je objekt Geštalt terapijske eksperimentacije. Tek vraćanjem
ovog mehanizma koji je bio van svesnosti natrag u svesnost, pacijent na Geštalt
terapiji može analizirati proces uz pomoć kojih podržava nezadovoljavajuće ponašanje
i može obezbediti sredstva uz pomoć kojih će u budućnosti nezavisno povećati svoju
svesnost.

U terapiji čiji su tvorci Rogers, Bach, Berne, Glasser, Ellis i Satir. Sadržaj, problem,
analiza socijalne interakcije i diskusije o životnim okolnostima se naglašavaju. Ovo se
razlčikuje od Geštalt terapije koja naglašava SADA. U Geštalt terapiji je taboo
razgovor o ...,za razliku od nekih terapijskih pravaca u okviru Treće sile u psihoterapiji.
Umesto razgovora Geštalt terapija upotrebljava eksperimentisanje.

3. Psihoterapija kao eksperimentisanje

Geštalt terapija je eksperimentalna u pravom smislu te reči, to je doživljavanje sebe ili

isprobavanje nekog oblika ponašanja –„istinsko življenje tokom doživljaja ili kroz
doživljaje“ (Perls i drugi, 1951, str. 15). Koliko je ovo važno može se sagledati kroz
egzistencijalni susret. Geštalt terapija deli sa drugim egzistencijalnim psihoterapijama
verovanje u Ja–Ti-Ovde i Sada terapijski odnos.

Ali ovakav susret koristi se u Geštalt terapiji kako bi se eksperimentisalo sa životom i

otkrivalo. Uloge u Geštalt terapiji se ne igraju zato da bi pacijent vežbao novo
ponašanje, već da bi naučio da razlikuje koje ponašanje zadovoljava njegove potrebe.
Ono što je lekovito u Geštalt terapiji to nije odnos, to je saznanje o tome kako da se
dođe do otkrića. Eksperimentisanje je više od još jedne Geštalt terapijske tehnike – to
je stav ugrađen u celokupnu Geštalt terapiju. Geštalt terapija može se nazvati
procesom idiografske eksperimentacije sa svesnošću usmerenom na kontinuum
svesnosti.

Ovakav eksperimentalni fokus jedinstven je za Geštalt terapiju. Nastao je pod

uticajem orijentalnih religija, naročito Zen Budizam i Taoizam, te pod uticajem
fenomenoloških eksperimenata. Bez toga i bez tehnika koje su odatle proizašle,
stavovi o kojima ću govoriti pod tačkom broj četiri, ne bi bili prihvaćeni.
 62

Alternativa eksperimentacije Sada i Ovde je uslovljavanje, bilo da je reč o otvorenom i

sistematskom razuslovljavanju kao u bihevioralnoj terapiji ili o prikrivenom, kao u
većini psihoterapija. Iako se tokom Geštalt terapije najčešće otkrivaju isti procesi kod
pacijenta kao i u većini terapija u okviru Treće sile, u Geštalt terapiji konačni cilj ne
predstavlja samo otkriće, već p r o c e s otkrivanja.

Ono što u Geštalt terapiji dovodi do promene nije toliko povećna svesnost, u celini,
koliko, povećana sposobnost da se bude svestan. Vežbe koje koristi Schutz i vežbe
koje se koriste u Institutu za istraživanje ponašanja u La Jolli izgleda da povećavaju
svesnost, ali retko kad obraćaju pažnju na mehanizam uz pomoć kojeg ljudi obično
izbegavaju svesnost o neprijatnim doživljajima.

Virginija Satir (1964) pomaže svakom članu porodice da otkrije osećanja i predstave o
sebi i drugima i da otkrije šta drugi misle o tome šta je u osnovi osećanja. Linije
komunikacije prate se unazad sve do početka braka. Ipak, proces uz pomoć kojeg se
pacijent sada fokusira na prošlost umesto na svoje trenutne preokupacije,proces uz
pomoć kojeg pacijent izbegava svesnost o sopstvenim osećanjima, a umesto toga
pazi na očekivanja drugih, ne naglašava se.

Rogers veruhe da će susret sa terapeutom koji bezuslovno poštuje pacijenta dovesti

do promene. Ova vrsta susreta i razgovora rezultira u drugačijoj psihoterapijskoj
tehnici nego što je Geštalt terapija iako postoji filozofska srodnost između dva
sistema. Oba sistema koriste susret i obe imaju za cilj pozitivan rast. U Geštalt terapiji
nema priče o, eksperimentiše se kako bi se otkrio način na koji osoba upravo sada
manipuliše i izbegava da bude svesna manipulacije.

4. Značaj terapeutovog sistema vrednosti

Jedino treba (pravilo) koje prihvataju Geštalt terapeuti je da pacijent treba da bude
svestan. Svaka osoba mora da stupi u kontakt sa novim u sredini i da odluči šta je za
nju hranjivo i šta će asimilovati, a šta je toksično i šta će izbegavati. Ovo se menja
zavisno od toga šta je u datom momentu dominantna potreba. Geštalt terapšija nema
viziju toga koje ponašanje je najpoželjnije za neku osobu ili u bilo kom trenutku. Bach
(1962) pokazuje nešto veću spremnost da ponudi određene vrednosti.

Kada pacijentu stoji na raspolaganju mogućnost izbora različitih ponašanja, Geštalt

terapija se bavi povećanjem pacijentove svesnosti o antecedentima, organizmičkoj
reakciji, posledicama ponašanja i tako dalje. Mitovi i strahovi mogu se doživeti u
sigurnoj terapijskoj situaciji tako da sam pacijent može da odluči šta je za njega
hranjivo, a šta je toksično. Nasuprot Ellisovom pristupu sam pacijent, a ne terapeut
odlučuje šta je za njega iracionalno. Na primer, mnogi pacijenti veruju u mit da je
opasno verabalno izraziti negativna osećanja. Kroz eksperimentisanje sa direktnim
izražavanjem negativnih emocija, pacijent može da otkrije da postoje situacije u
kojima takvo ponašanje prilično nagrađuje. Takođe, on može da otkrije koliku cenu
plaća zbog toga što ne izražava takva osećanja.

Moral

U Geštalt terapiji moral se zasniva na organizmičkoj potrebi (Perls, 1953-1954).

Nasuprot tome, prilagođavanje grupi,odanost grupnoj harmoniji, kao i kooperativnost
 63

su pravila implicitno ili eksplicitno prihvaćena od većine terapijskih pravaca Treće sile,
kao što su grupe za senzitivizaciju. U Geštalt terapiji se ne koristi pritisak terapeuta ili
grupe kako bi se ovo ostvarilo, a agresija se smatra prirodnim bilološkim nagonom.
Kada je pacijent svestan kako može da izrazi ili obuzda svoju agresiju, razlika između
agresije i poništavanja (anihilacije) posledica svog ponašanja, Geštalt terapeut smatra
da pacijent može da načini sopstveni izbor.

Podrška

Perls eksplicitno kaže kako smatra da su ljudi sposobni da sebi pruže podršku,a da
nisu krhki i da im ne treba zaštita od unutrašnje ili spoljašnje realnosti. Niti smatra da
je ljudima potreban on kao diktator koji će ih prisiliti na promenu. Eliminišući prisilu on
takođe eliminiše najveći deo potrebe da zaštiti pacijente od terapijskog procesa.
Pacijent već poseduje u sebi sve mehanizme koji su mu potrebni da bi izbegao ne
svarljive informacije i sam pacijent može najbolje da proceni koja informacija je za
njega korisna. Kada se upotrebi maksimalan pritisak grupe, zaštita pacijenta može da
postane neophodan deo terapeutovih aktivnosti. Činjenica je da oni koji insistiraju na
tome da je ljudima potrebna socijalna konfrontacija kroz pritisak, takođe
predpostavljaju da je ljudima potrebna zaštita od strane terapeuta, ovo se slaže jedno
s drugim. Mnogi koji koriste tehnike konfrontacije pretpostavčljaju da terapijski progres
mora da sačeka da se razvije pažljivo negovan odnos. S druge strane, u Geštalt
terapiji se smatra da pacijent može da uči iz prvog eksperimentalnog susreta.

Ovo predstavalja kontrast shvatanja Bacha, Bernea, Satira i Schutza. Satir smatra da
je održavanje sistema, porodičnog sistema, najvažnije. I Bach i Schutz postavljaju
konačne norme ka kojima teže. Bach utvrđuje pravila za bračnu svađu, postoje dobri i
loši načini da se prođe kroz individualne razlike. I Bach i Schutz nekvalifikovano
podstiču pacijente da dele tajne sa grupom i /ili sa svojim supružnikom u bračnoj
terapiji.
Nasuprot tome u Geštalt terapiji se koristi drugačija tehnika kako bi se bavilo
tajnama:reč je o igri „Ja imam tajnu“ (Levitsky i Perls, 1969, str. 11). Od pacijenta se
traži da misli o dobro čuvanoj tajni: „Daje mu se instrukcija da tajnu ne podeli sa
drugima,već da zamisli (projektuje) kako bi drugi mogli da reaguju na nju“ (Levitsky i
Perls, 1969, str. 11). tehnika se može proširiti tako da se svaki hvali kako ima užasnu
tajnu i da se tako proradi nesvesna vezanost za tajnu kao za neko postignuće.
Upoznavanje osećanja krivice, stida i osećanja i mehanizma uz pomoć kojih se
izbegava svest o njima dovodi do drugačijih posledica nego što čine uopšteni Bachovi
i Schutzovi saveti pacijentima da sa grupom podele svoje tajne. Sličan primer
predstavlja Berneovo pravilo da treba eliminaisati igranje igara. U Geštalt terapiji cilj je
svesnost koja omogućuje pacijentu da bira.

5. Nasilje i razaranje

Schutz dopušta i hrabri stvarno nasilje kada ljudi imaju impulse. Iako Geštalt terapija
hrabri agresiju, nasilje se smatra pokušajem poništavanja, razaranja. Geštalt terapijski
workshopi, nasuprot Schutzianskim su nenasilni. Ponašanjem koji se nastoje razoriti i
 64

povrediti drugi izbegavaju se sopetvena disforična osećanja. Odigravanje besa kroz

nasilje je suprotno pojačavanju doživljaja, direktnom izražavanju osećanja i Ja-Ti
odnosu. Geštalt terapija prihvata agresiju i konflikt kao prirodno biopsihosocijalnu silu i
hrabri eksperimantisanje sa ostajanjem u negativnim osećanjima i sa njihovim
direktnim izražavanjem kroz verbalne izveštaje (Enright, 1970a, Perls, 1947, 1948,
1953-4, Perls i drugi, 1951, Simkin).

6. Klinički trening

Iako se u okviru Geštalt terapije predlaže modifikacija treninga kliničkih psihologa

(Enright, 1970b), predlozi slični javljaju se kod Rogesra (1956), Geštalt terapija ne
zalaže se za ukidanje profesionalnog kliničkog treninga. Klinički obučen psiholog
postaje svestan psihopatološkog spektra i ljudskih ograničenja. Iako su psiholozi bez
kliničkog treninga mnogo doprineli razvoju kliničke psihologije, oni nisu kvalifikovani
da rade kao psihoterapeuti. U okviru novih psihoterapijskih pravaca često se zastupa i
prihvata rad psihologa bez kliničkog obrazovanja. Geštalt terapija osuđuje ovakav
razvoj situacije. Inovativne psihoterapije postigle su veliki publicitet, ali postoje
izveštaji o maladaptivnom socijalnom i psihološkom reagovanju na neke workshope.
Pisac veruje da je to posledica nedovoljnog kliničkog treninga terapeuta koji veruje u
ljudski potencijal i posledica nedovoljnog poznavanja ljudskih ograničenja.
Naravno,profesionalni trening uključuje mnoge discipline-psihologiju, negovateljstvo,
socijalni rad itd. saradnja sa neprofesioalnim asistentima predstavlja sasvim drugo
pitanje.

7. Domen primenjivosti

U Geštalt terapijskoj literaturi ne postoji egzaktno određen spektar patologije na koji

se Geštalt terapija može primeniti, niti se jasno kaže kakve modifikacije ili dodatne
tehnike su potrebne za rad sa psihotičnim pacijentima, psihopatama, decom i
ostalima. Ali Geštalt terapija je klinička teorija koju su razvili klinički psiholozi za širok
spektar pacijenata. Na detaljima se još uvek radi. Ovo je suprotno treningu
senzitivizacije koji su razvili neklinički psiholozi za rad sa biznismenima koji već
funkcionišu. Potreba za daljim radom na ovom pitanju postoji i o tome se raspravlja u
nastavku teksta.

8. Tehnike

Treba primentiti da u okviru Geštalt terapije postoje mnoge tehnike o kojima sam već
govorio. Ove tehnike mogu se upotrebiti u različitim okvirima, i ako sa promenjenim
značenjem. Slično, tehnike koje su se razvile u okviru različitih škola mogu se koristiti
u Geštalt terapiji. Ja sam na primer otkrio da kada se radi sa hospitalizovanim
psihotičarima, tehnike psihodrame u okviru Geštalt terapije predstavljaju efikasniji
način rada nego dijaloške tehnike koje se obično koriste u Geštalt terapiji.
 65

Krititke

Postoje oblasti u Geštalt terapiji o kojima treba raspravljati,što sledi u ovom delu
teksta. U celini, reč je o oblastima koje se odnose na neiskorišteni potencijal Geštalt
terapije. Pošto se ovaj članak ne bavi direktno teorijom učenja i teorijom ličnosti koja
je u osnovi Geštalt terapije, kao ni stavovima o osnovnim izražavanjima kritike koje se
odnose na ove oblasti Geštalt terapije neće biti razmatrane na ovom mestu.

Iako se ne bavimo implikacijama Geštalt terapije vezanim za bazična istraživanja,

pitanja preciziranja definicija i validacionih istraživanja srodno je prvom problemu.

Erik Berne zastupa mišljenje da operacionalne definicije nisu mogiće u oblasti terapije
(Bern, 1964). Ovo je teško prihvatiti s obzirom na obim istraživanja Rogersa i njegovih
saradnika. U Perlsovim radovima ne nalazimo na protivljenje egzaktnih formi
validacije, on je jednostavno izabrao da se ne bavi ovim vidom istraživanja.
Perls ne nudi kvantitativne, statističke podatke da je Geštalt terapija delotvorna. O
ovome problemu on kaže:

„Gde su vaši dokazi?“Naš standardni odgovor je da mi ne govorimo ni o čemu što

sami ne možete proveriti kroz sopstveno ponašanje, ali ako je vaš psihološki make-up
eksperimentalizam, ovo vas neće zadovoljiti i vi ćete zahtevati „Objektivne dokaze“
verbalnog tipa, koji prethode neverbalnom pristupanju proceduri. (Perls i drugi, 1951,
str. 7).

Iako postoje rupe u sistemu (Levitsky i Perls, 1969, str. 9, Polster 1966, str. 6),
naglašava se razlikovanje znanja od neznanja. Geštalt terapija nudi ideje u okviru
molarnog pristupa, ali vodi računa o molekularnim detaljima. Premda Perls ne nudi
objektivne mere za upotrebljene termine, u njegovoj diskusiji naglašava se konkretno
posmatranje i konkretno iskustvo u odnosu na zaključivanje i spekulacije. U tom
smislu, Geštalt terapija ja empirijska terapija.

Iako Perls obezbeđuje javne demonstracije i reprodukcije (filmovi, audio snimke, video
kasete i nekoliko primera slučajeva u Geštalt terapijskoj literaturi, Kempler 1965,
1966, 1967, 1968, Perls 1948, Laura Perls 1956, Polster 1957, Simkin 1962) nema
dovoljno sistematičnih, detaljno izloženih istorija slučajeva. Najdetaljniji je prikaz Laure
Perls (1956).

Kada su potrebni kvantifikacija i objektivno istraživanje, kao i validacione tehnike u

oblasti istraživanja, često se istraživači ograniče na sterilne i uske teme. Sužavanje
pitanja kojima se bavimo radi naučnosti od sumnjive je vrednosti. Pitanja kojima se
bavi Geštalt terapija čine se značajnim. Geštalt terapija pokriva nove oblasti, istražuje
nove pretpostavke, ali je žrtvovala egzaktnu verifikaciju zarad vrednosti idiografske
eksperimentalne psihoterapije. Perls ne smatra da zna odgovore na sva pitanja,već
radije otvoreno priznaje nedovoljno poznavanje oblasti (Perls, 1948). Takođe, Geštalt
terapija ne tvrdi da samo ona valjano pristupa problemima (Enright, 1970a). Teret
dokaza je teži onima koji definišu psihologiju na takav način da isključuje različite
pristupe iz polja.
Perls je izložio rudnik uvida i procedure koje se mogu koristiti u psihoterapiji, kao i od
eksperimentalno orijentisanih psihologa. Ali malo Geštalt terapeuta se bavilo
mogućnostima istraživanja u Geštalt terapiji (izuzetak je Shostrom, 1966a, 1966b,
1967). Pomogla bi revizija literature i stvaranje eksperimentalnih predikcija i kliničkih
očekivanja u okviru Geštalt terapije, čak i ako istraživanje ne bi odmah usledilo.
 66

Mnogo toga se prepušta razboritosti pojedinog kliničara u Geštalt terapiji. Brine se o

stilu i ličnosti terapeuta, u granicama profesionalne odgovornosti (Perls 1966, str. 4-5).
Čak ni pitanje potrebnih modifikacija tehnike i teorije u radu sa različitim dijagnostičkim
grupama pacijenata nisu formulisana u Geštalt terapijskoj literaturi. Pisac iz
neformalnih diskusija zna da se Geštalt terapija koristi sa različitim grupama
pacijenata, ali se o rezultatima ne izveštava u literaturi. Postoji potreba za
određivanjem granica primene Geštalt terapije.

Slično, mnogo odgovornosti prepušta se pacijentu. Osnovni rad u terapiji obavlja

pacijent,a terapeut je vodič i katalizator. Posao terapeuta se sastoji u tome da osmisli
eksperimente i da se bavi posmatranjem koje jasno i dramatično ocrtava proučavano
perceptivno polje. Neuspeh u tome može biti uzrok kliničke neuspešnosti koja se
može pripisati terapeutu (Perls 1948). Ipak, osnovni proces otkrivanja i korištenja
otkrića je pacijentova odgovornost.

Perlsova zamisao validacije u terminima ličnog iskustva čitaoca je jedinstvena. Mnogo

se razlikuje od zahteva psihoanalize da se koristi čar analizatora,kao i od striktnog
pridržavanja kriterijuma eksperimentalnog pristupa karakterističnog za modifikaciju
ponašanja. Psihoanalitički argument je ad hominem ARGUMENT KOJI PRIHVATA
VALIDACIJU JEDINO UNUTAR SISTEMA – TRAJANjE I CENA PSIHOANALIZE ČINI
OVAJ ARGUMENT NEPRIHVATLjIVIM. GEŠTALT TERAPIJSKI EKSPERIMENTI
MOGU SE ISPROBATI na osnovu Geštalt terapije (Perls i drugi, 1951) ili
workshopima za vreme vikenda. Potrebni utrošak vremena može se usporediti sa
onim koji je potreban da bi osoba iskusila bilo koji pristup koji se razlikuje od onoga na
šta je osoba navikla. Potreban je otvoren i kritički stav, ali nije potrebno verovanje u
sistem da bi se testirala Geštalt terapija. Moje zapažanje je da se Geštalt terapija
može doživeti i ceniti tek posle ličnog susreta sa Geštalt terapeutom,susret često
omogućuje učesniku perspektivu koja nije dostupna posmatraču koji ne učestvuje.

U vezi sa tim se takođe postavlja pitanje vrednosti na koje se ne može odgovoriti uz

pomoć laboratorijskih eksperimenata. Objektivan dokaz ili tehnički uspeh ne može da
odgovori na pitanje vrednosti.
Da li je poželjno da kliničar kontroliše pacijentovo ponašanje?I konačno, o ovom
pitanju odlučuje svaki pojedinac. Shvatajući ovo Geštalt terapeuti nude Geštalt
terapiju i prepuštaju da svako odluči da li je to korisno ZA NjEGA.
Perls je ponudio terapiju koja je isključivo orijentisana na ponašanje Sada i Ovde, bez
isključivanja varijabli svesnosti i bez uslovljavanja ponašanja. Primenjuju se
egzistencijalistički stavovi sa jedinstvenim sistemom psihoterapije i validacijom
sistema. Ja sam prihvatio Perlsovu ponudu i izazov da sam verifikujem Geštalt
terapiju i otkrio sam da je sistem za mene lično i u profesionalnom smislu uzbudljiv,
kreativan i koristan. Svakom je ostavljeno da odluči da li je potencijal koji nudi Geštalt
terapija pogodan za lično eksperimentisanje, psihoterapijsku primenu ili primenu u
bazičnim istraživanjima.
 67

4. GEŠTALT TERAPIJA: POLEMIKA

KOMENTAR

U ovom eseju, napisanom 1987 godine, ukratko prikazujem istoriju Geštalt terapije i
promene u stavovima do kojih je došlo tokom godina. Razmatram najnovije promene
kliničkih stavova po pitanju konfrontacije, terapeutove prisutnosti i vidljivosti,
kontinuiteta odnosa, razumevanja celokupne karakterne strukture pacijenta, modela
Geštalt terapije u grupama, pišem o važnosti terapije i razmišljanja, odnosu sa
psihoanalizom i drugim pristupima.

Kada je Joe Wysong tražio od članova izdavačkog odbora Geštalt žurnal da pišu o
svojim razmišljanjima koja se tiču promena u Geštalt terapiji nastalih tokom poslednjih
10 godina, ja sam se zapitao šta mi zapravo znamo o tom razvoju, kao i kako znamo
da je tačno ono što mislimo o mestu Geštalt terapije u svetu. Mi mislimo da vidimo
koje je mesto Geštalt terapije u svetu, ali koliko dobro zapravo vidimo i do koje mere
mi „vidimo“ ono što želimo?Mislim da smo sebe ranije zavaravali. Pozdravljam
objavljivanje različitih perspektiva povodom desete godišnjice Geštalt žurnala, jer to u
najmanju ruku stvara priliku za korekciju u odnosu na upućene kritike i za debatu.

Poslednjih 10 godina Geštalt žurnal je služio za važno i potrebno sredstvo za kreiranje

foruma u okviru kojeg možemo da opisujemo da se sećamo, analiziramo,
diskutujemo, razmatramo istoriju, filozofiju, metodologiju, sociologiju Geštalt terapije
itd. U ovom delu Geštalt žurnala mi imamo još jednu mogućnost da korigujemo
činjenice da, po mom mišljenju, u Geštalt terapiji ne poklanjamo dovoljno pažnje
eksplikaciji empirijskih i filozofskih stavova. Mi govorimo o tim pitanjima, ali često
samo ponavljamo generalizacije koje nisu ni teorijski dobro ispitane, ni empirijski
proverene, a nisu ni poboljšane kroz ponavljanje.

Stav i početak razočarenja (1965-1975)

Poslednjoj deceniji prethodio je period tokom kojeg je Geštalt terapija postala veoma
popularna i neograničena u svojim težnjama.

Kada sam 1965 godine započeo sa Geštalt terapijom,to je bilo doba pobune i
revolucije u društvu i u terapijskoj zajednici. Sve se činilo mogućim samo ako bi smo
 68

bili spremni da odbacimo okove rigidnosti i da rizikujemo da dozvolimo kreativnosti da

se pojavi. Naivno poverenje i nada u vezi sa eksperimentacijom išla je ruku pod ruku
sa odbacivanjem tradicije. Za Geštalt terapiju to je bio početak meteorskoh uspeha.

Tradicionalna Frojdijanska psihoanaliza bila je laka meta pobune. Bila je rigidna i

doktrinirana, intelektualizujuća, malo pažnje je poklanjala i jedva da je cenila sada i
ovde realnost bilo pacijenta ili terapeuta, zahtevala je da se terapeut uzdrži od lične
ekspresije bez obzira na okolnosti ili lična osećanja ili potrebe određenog terapeuta ili
pacijenta, nije mogla da integriše aktivne tehnike i bila je Njutnovska u vreme teorije
polja.

Naravno, značenje Geštalt terapije je u vezi sa njenim poreklom, a naročito sa

rođenjem i separacijom od psihoanalize. Vrednost psihoanalize i ono što joj duguju
svakako su cenili neki Geštalt terapeuti, ali u ovo vreme slave to se nije moglo
primetiti. U to vreme neka vrsta žara poticala je od i okruživala Geštalt terapiju. U toj
dekadi malo su se cenile tradicionalne teorije, prakse i filozofije. Izgledalo je da
Geštalt terapja sve može sama da ostvari i da sve postigne. Geštalt terapija podigla
se u visine, popularnost na talasu optimizma. I ako je literatura bila oskudna, usmena
tradicuja ukazivala je na široke filozofske mogućnosti, a dramatičan terapijski rad na
workshopima ukazivao je na velike kliničke mogućnosti. I ako je bilo jasno da postoje
rupe u filozofskoj i praktičnoj literaturi o Geštalt terapiji, poverenje i stav u Geštalt
terapijskoj zajednici je bio visok, pozitivan i optimističan.

Možda je vrhunac ovog stil Geštalt terapije koji je Perls popularizovao krajem
šezdesetih (koji Joel Latner naziva „Kalifornijski stil“). To je bilo doba pobune,
ekspanzije, ekspresivnosti. Promena i rizik su bile reči na ceni, stabilnost, oprez,
predvidljivost nisu. Došlo je do gubitka ravnoteže, do gubitka polovine prirodnih
polova. Naglašava se proces i sadašnji trenutak, ali ne i uravnotežavajuće priznavanje
važnosti strukture i kontinuiteta.

Ovaj stil smatrao je uzbuđenje i olakšavanje napora „prirodnim“ a pažljivu brigu

neurotičnom. To je vredelo kako za stil „preobražaja“ tokom šezdesetih, kao i za stil
„usklađivanja“ popularan tokom ranih sedamdesetih (kada su naglašavanji rad na telu
kroz udaranje, vikanje, zajedljive susrete, praznu stolicu, kao i metitaciju itd). U stilu
rada mnogih Geštalt terapeuta fokus se sa interpersonalno-intrapsihičkog u terapiji
postepeno usmerio na intrapsihički stav bez eksplicitnog komentarisanja filozofske
promene. Ovaj stil smatrao je da se spas nalazi u sebi, a ne u procesu svesnosti i
kontakta.

U neku ruku, teza šezdesetih je bila:pobuna, socijalni protest, eksperimentisanje,

izražavanje afekta, izlaganje svoga „Ja“ svetu. početkom sedamdesetih javila se
antiteza:traganje za unutrašnjim mirom. Tokom sedamdesetih došlo je do spoznaje
narcizma kao socijalnog i kliničkog problema. Tokom osamdesetih, verujem da
dolazimo do sinteze, do uravtoteženog stava.

Uzbudljive nove mogućnosti prikrivale su mnoge slabosti. Kontekst brzog rasta i javne
demonstracije podržavale su sposobnost privlačenja pažnje javnosti, preobražaj i
preterano pojednostavljivanje. Isidora From piše o ovome kao o teatralizaciji Geštalt
terapije (From 1984, takođe Resnick 1984). Geštalt terapija je često bila prikazana
kao blistava šou tehnika. Tehnika je bila više popularisana od veštine, veština više od
metodologije, metodologija više od filozofije. Ovakva reklama obrtala je pravo stanje u
Geštalt terapiji.
 69

1968 kada sam pisao reviziju teorije Geštalt terapije, našao sam 23 objavljena teksta i
10 neobjavljenih. Meni je to delovalo oskudno za sistem koji je u to vreme bio star 20
godina, oskudno, ali obećavajuće. Do sredine sedamdesetih došlo je do ohrabrujućeg
povećanja broja Geštalt terapijskih publikacija, objavljeni su do tada ne objavljeni
članci i nove knjige. A sad pokretanjem Geštalt žurnala stvoren je pravi forum za
Geštalt terapijske tekstove. Izgledalo je da je Geštalt terapija na prvom mestu i
optimizam je bio opravdan.

Naravno,razočarenje je bilo neizbežno. Kao Geštalt terapeuti mi znamo „Velika

očekivanja, veliko razočarenje“. Naivna vera u eksperimentisanje, bez adekvatne
terapijske i profesionalne perspektive tražila je sazrevanje kroz suočavanja sa
granicama i razočarenjima. Bio je potreban naporan rad kako bi se testirale
generalizacije u laboratoriji Geštalt terapijske prakse, kao i revizija naše prakse,
metodologije i filozofije prema uvidima do kojih smo došli kao rezultat eksperimenata
tj. Geštalt terapije. Deo slave je bilo i pogrešno uverenje da možemo postići velike
stvari bez discipline, požrtvovanosti, napornog rada i intelektualnih zadataka.

Prvih 25 godina posle objavljivanja Geštalt terapije, radu na kojem se zasniva teorija
Geštalt terapije-25 godina u polju koje se brzo menja-bilo je malo teorijskih elaboracija
ili unapređenja teorije na višem nivou.

Do sredine sedamdesetih psihoanaliza je postala sofisticiranija, a njena literatura

korisnija. Pisci kao što su Kohut, Guntrip, Kernberg, Masterson, Mahler, Salzman,
Schaffer nisu se mogli olako odbaciti. Pasivnost čisto Rodžerijanskog pristupa shvatili
su Rogers, Gendlin i drugi. Bihevioralna terapija postala je sofisticirana sa
kognitivnom modifikacijom ponašanja, bihevioralnim savetovanjem i drugim
promenama. Eklektički raspoloženi terapeuti integrisali su u svoju praksu mnoge uvide
Geštalt-terapije.
Za vreme ove ekspanzije ostalih terapija, mnogi koji su reklamirali „Tehnike Geštalt
terapije“ i „Geštalt terapiju“ bili su gotovo sasvim neobučeni za Geštalt terapiju. Mnogi
komentatori, kritičari i drugi pogrešno su razumeli Geštalt terapijsku teoriju i praksu.
Naša literatura doprinela je nerazumevnju Geštalt terapije i premalo smo učinili da
korigujemo zloupotrebe i zablude. Oni koji razumevaju Geštalt terapiju nisu
produkovali literaturu koja bi predstavljala tačnu sliku Geštalt terapijske filozofije, a
koju bi opšta terapijska javnost mogla prepoznati kao ono što Geštalt terapija zaista
jeste. Bilo je izuzetnih članaka i knjiga, ali ni jedna nije bila pravi nastavak Geštalt
terapije. Članci koji su zaista odražavali Geštalt terapiju nisu se mogli razlikovati od
onih koji nisu, pošto celokupna teorija nije bila dovoljno objašnjena da formira
kriterijume u odnosu na koji bi se članci mogli komparirati.

Tokom najvećeg dela decenije od 1965 do 1975 bili smo zavarani svojim uspehom i
popularnošću i nismo zapazili kada je naš ugled u profesionalnoj zajednici počeo da
opada od sredine do kraja sedamdesetih.

Tokom poslednjih deset godina takođe smo postali svesni otrežnjujućeg kliničkog
iskustva. Verovatno najviše pogađa činjenica da jedan deo pacijenata, naročito onih
sa narcističkim poremećajem ličnosti nisu uspevali da se snađu u tipu Geštalt terapije
koji je promovisao Perls krajem šezdesetih, kao ni u tradicionalnoj psihoanalizi. Kako
je broj sa dijagnozom narcističkog poremećaja ličnosti, a Geštalt terapeuti su prihvatili
kliničko iskustvo, porasla je potreba za izmenom u Geštalt terapijskoj teoriji i praksi,
čak i u radu sa pacijentima sa borderline dijagnozom za koje Geštalt terapija može da
 70

predstavlja tretman, potrebne su modifikacije i povećanja sofisticiranost. Ovo nije bilo

objašnjeno u literaturi tokom decenije od 1965 do 1975.

Potrebna poboljšanja u našim kliničkim i teorijskim stavovima nisu ograničena na

navedene poremećaje ličnosti. Terapijski sistemi, upravo kao i individue, moraju da
nauče da rastu i da žive. Rast podrazumeva mogućnost da se kritika ozbiljno shvati.
Kvalitetna briga i trening zahtevaju da otkrijemo šta funkcioniše, a šta ne, šta se slaže,
šta može da se poboljša i sve promene treba da budu asimilovane u celokupni sistem.
U nastavku teksta razmatraćemo neka poboljšanja koja su se javila osamdesetih
godina.

Razmotrimo jedan primer koji govori o potrebnoj modernizaciji i ima kliničeke

implikacije:Mnogi Geštalt terapeuti su u početku bili obučeni u psihoanalitičkom
dijagnostikovanju, teoriji i tretmanu pre nego što su došli na Geštalt terapiju. Kao
Geštalt terapeuti oni su funkcionisali na osnovu znanja koje nije bilo izrečeno. Pošto je
konvencionalno kliničko znanje bilo potcenjeno umesto da bude integrisano i kako je
vreme prolazilo i obučeni su novi Geštalt terapeuti bez ovakvog predznanja, tretman i
trening koji je od njih potekao često je bio neadekvatan. Perspektiva koja nije bila
obznanjena i koja je delom poticala iz psihoanalize, nedostajala je i do pre deset
godina u teoriji o ovome nije bilo govora. Sada smo počeli da korigujemo ovu netačnu
kolektivnu sliku o sebi koja je ograničila kvalitet i spektar onoga što je važno za našu
obuku i terapiju.

Pozitivno je što smo postali svesni rupa i osećanja razočarenja koje sledi takvu
svesnost, dovelo nas je do prednosti o kojima ću govoriti u nastavku teksta. Negativno
je to što mnogi nisu bili u stanju da reaguju pozitivno na potrebu za daljim razvojem.
Mnogi su jednostavno obezvredili Geštalt terapiju i /ili prešli u drugi sistem.
Razmišljanje o tome zašto neki nisu integrisali novootkrivene dragulje drugih sistema
sa Geštalt terapijom moglo bi da bude instruktivno. Mislim da na ograničen trening,
teorijske veštine i temperament otpada veliki deo varijante.

Mnogi kliničari u koje spadaju i Geštalt terapeuti su naivni, ili neupućeni ili lenji kada je
u pitanju količina intelektualnog rada koja je potrebna da bi se izgradio celokupan
sistem,da bi se asimilovao, a ne introjektovao, da bi se obezbedili empirijski dokazi o
efikasnosti i izvršila kompetentna filozofska analiza. Žalosno je to što Geštalt terapija
nema podršku od strane akademije.

Takođe verujem da je ovo u velikoj meri zakomplikovano na Geštalt terapijskoj sceni

zato što mnogi u suštini nisu shvatili dubinu Geštalt terapijske teorije ili filozofija koje
čine temelj teorije. Takođe, moguće je da su Geštalt terapeuti manje naklonjeni
filozofskoj analizi neko što bi bilo potrebno za ovakav poduhvat. To svakako vredi za
doba od 1965 do 1975. Ovaj problem ne može se ograničit na one koji nisu obučeni u
oblasti Geštalt terapije, već se tiče onih koji sebe nazivaju Geštalt terapeutima. To
vredi za mnoge koji pišu, govore ili podučavaju druge Geštalt terapiji.

Treba primetiti da ne tvrdim da postoji samo jedna interpretacija Geštalt terapije ili da
postavke Geštalt terapije nisu bile na više načina objašnjavane-daleko od toga. Ipak,
izgleda da neki ne shvataju filozofske temelje Geštalt terapije i mnogi ne znaju da ih
ne shvataju, a mnogima uopšte do toga nije stalo. Neki pokušavaju da promene
Geštalt terapiju, a da nisu razumeli Geštalt terapiju, izvor od najvećeg autoriteta u
teoriji Geštalt terapije i filozofiju u njenoj osnovi.
 71

Definicija Geštalt terapije koju su ponekad promovisali, ili je implicitno podrazumevati

u podučavanju oni koji nisu znali osnovnu teoriju bila je takva da je redukovala Geštalt
terapiju na tehniku i kliše. Čovek ne može da objasni suštinu Geštalt terapije ako ne
poznaje njenu bazičnu teoriju. Njima je preostala samo atomistička konstrukcija
Geštalt terapije kao da terapijski sistem može da bude beskonačno prilagodljiv ako se
ne shvata celina (ili tačnije odnos između celine i delova).

Rezultat je bio „Geštalt i...“ Oni koji nisu razumeli kako i koliko Geštalt terapija može
da asimiluje stvorili su koncept Geštalt terapije koji je redukovao njenu teoriju i praksu
na jedan deo njenih potencijala. Zatim su praktikovali neadekvatnu terapiju ili samo
dodavali nov meterijal u Geštalt terapiju, a da nisu integrisali i konstruisali su svoju
praksu ad hoc. Sve što je nedostajalo, svaka praznina popunjavala se tako što su se
unosile korekcije u Geštalt terapiju bez sistematične asimilacije/promene.

Geštalt terapija i... stav sumativne kombinacije elemenata Geštalt terapije sa

elementima drugih sistema omogućila je svakom terapeutu da grandiozno veruje da
svaka tehnika ili uvid do kojeg dođe može da bude kreativan, uverljiv i efikasan.
Slabost naše teorijske literature dozvoljava da se ovo nastavlja.

Zapravo, nove fantastične zamisli često su predstavljene kao nov oblik lečenja. Nije
postojao sistematičan način da se razlikuje šta treba uključiti ili izključiti iz terapije, ili
na koji način nešto uključiti, niti je bilo jasno kakve su promene potrebne da bi se
uzele u obzir razlike između Geštalt terapije i izvornog sistema koji se dodaje. Neki su
uključivali sve u svoju definiciju Geštalt terapije, neki su uključivali veoma malo i bilo
kakve dodatke u praksi nisu smatrali Geštalt terapijom.

Ovaj nedovoljno jasan osećaj za granice Geštalt terapije bio je znak nedovoljne
jasnoće po pitanju identiteta Geštalt terapije. Nije jasno koliko je ovo u vezi sa
dvosmislenošću teorije Geštalt terapije, a koliko u vezi sa neadekvatnošću pisane
literature i neadekvatnom teorijskom obukom Geštalt terapeuta.

Bio sam svedok sledećeg razvoja događaja:najpre teorija Geštalt terapije nije bila
dobro naučena. Na primer, mnogi polaznici obuke zahtevaju da budu podučeni
tehnikom, bez teorije i metodologije. Za najveći broj studenata ovog tipa ovo
predstavlja jednostavno nastavak njihovog karakternog razvoja u celini. Oni su odbijali
rad koji zahteva potpunije razumevanje Geštalt terapije, što ima za posleicu to da
definišu Geštalt terapiju uz pomoć tehnika ili klišea, a da nisu doprli donjene suštine.

Posledica toga je bila ta da nisu bili u stanju da razlikuju šta se (i na koji način) može
asimilovati, a šta ne može (i zbog čega). Njihovo veoma ograničeno shvatanje Geštalt
terapije urodilo je njihovom vizijom prakse „Geštalt terapije i. ..“Ovo su morali da čine
pošto nisu shvatili da Geštalt terapija nije samo specifičan skup tehnika, nisu cenili
sposobnost Geštalt terapije da asimiluje, a verovatno da uopšte nisu ni shvatili razliku
između asimilacije i introjekcije. I ovo su retko kad shvatali kao ograničenje, već pre
kao znak njihovog povlašćenog statusa,pošto oni nisu bili ograničeni „rigidnim“
zahtevima za intelektualnom doslednošću, artikulacijom ili empirijskom sofistikacijom.
A kada bi se suočili sa ograničenjima ili nedostacima, mogli su pripisati problem
nedovoljnom razvoju Geštalt terapije umesto da se suoče sa sopstvenim
neadekvatnim razvojem.

Jasan identitet zahteva jasne granice. Granica znači uključivanje i isključivanje.

Previše široka i nejasna definicija Geštalt terapije koja pruža mogućnost Geštalt
 72

terapeutima da veruju kako mogu da uključe sve u svakoj kombinaciji, štiti ih od

napora koji zahteva potreba da se prave diskriminacije, da dožive gubitak i
razočarenje da opisuju sistem na način koji omogućuje drugima da ga istražuju i
kritikuju.

Oštetili su nas fantastični ad hoc pristupi pod nazivom Geštalt terapija (ili „tehnike
Geštalt terapije“ ili „Geštalt terapija i. ..“)Nudili su nam kako kontinuirana naivnost,
tako i javno omalovažavanje Geštalt terapije od strane ljudi koji odbacuju i
omalovažavaju Geštalt terapiju i da se zauzimaju za sledeći lek za sve (a zatim za
naredni) sa istom grandioznošću sa kojom su ranije pristupili Geštalt terapiji. I takođe
nam je naudilo to što kompetentni Geštalt terapeuti govore ili pišu, a što je u
suprotnosti sa teorijom Geštalta koju ne poznaju.

Tokom poslednjih deset godina pristup nedostacima Geštalt terapije postao je

sofisticiraniji. Tokom poslednjih pet godina javili su se pozitivni znaci, znaci koji
ukazuju na to da možda kao zajednica počinjemo da se hvatamo u koštac sa pitanjem
pretvaranja Geštalt terapije u zreliji sistem. Geštalt žurnal, kao i godišnja konferencija
koju žurnal sponzoriše, obezbedila je forum da se počne razmatranje i dijalog (da,
Geštalt terapeuti su u stanju da vode intelektualne dijaloge) o našoj istoriji, teoriji,
kliničkoj primeni i istraživanju. I ako kvantitet, kvalitet i konzistentnost naše literature u
celini nije bila adekvatna, tokom poslednjih godina vidim kako raste interes za
filozofsku debatu, stvaranje foruma za studije slučaja i za reviziju literature o
istraživanjima i zauzimanje pozitivnog stava.

Literatura nastala tokom poslednje dekade uključila je izvanredne članke koji su

objašnjavali aspekte Geštalt terapije i /ili razjašnjavali kako je najupadljiviji stil Geštalt
terapije nastao od 1965-1975 razorio ili zanemario našto od suštine Geštalt terapije.
Ovde spadaju G. Brown (1974/1977), I. From (1978 i 1984), R. Hycne (1985), J.
Latner (1983), L. Perls (1978), E. Polster (1985) i R. Resnick (1984).

Ovaj početak nije došao suviše brzo. Za brze promene terapijskog i socijalnog
konteksta koje su se odigrale poslednjih 10 godina potrebna je budnost,a ne samo
zadovoljstvo. Došlo je do porasta mogućnosti, mnogo poboljšanja psihoanaliza
predstavlja jasnu alternativu Geštalt terapiji,došlo je do konvergencije terapijskih
modela,do povećane potrebe za sofisticiranjem diskriminacijom koja terapija, koji
terapeut, koja tehnika, sa kojim pacijentom i za koje vreme su najefikasniji. Povećava
se politički pritisak i traži se verifikacija efikasnosti kako bi se isplate davale samo za
provereno valjane tretmane porasla je kompeticija među profesijam oko podele tržišta
itd. U takvom kontekstu svest o ograničenjima Geštalt terapije je od suštinskog
značaja za opstanak. Mnogo je toga što treba učiniti u narednih deset godina kako bi
smo nastavili započeti posao. Nedostaci su i dalje suviši veliki da bi smo se ljuljuškali
u samodopadljivosti.

Kriza:Da li pred Geštalt terapijom stoji izazov? (1976-1986).

Da li je pred Geštalt terapijom izazov? Verujem da je tokom osamdesetih došlo do

sporog kretanja ka toliko potrebnom promenama u pet oblasti (pošto ovo nije potpuno
objašnjeno u literaturi,opseg ovih promena nije jasan). 1. ) zreliji egzistencijalistički
stav; 2.) izmenjen klinički stav; 3.) promene u pristupu grupama; 4.) veće poštovanje
razmišljanja; 5.) eklektičan stav u odnosu na psihoanalizu i druge terapije.
 73

1. Zreliji egzistencijalistički stav

U prošloj dekadi Geštalt terapija bila je verna svom egzistencijalističkom nasleđu tako
što je vodila računa o međuljudskim odnosima, o fenomenologiji pacijenta i počela je
da se bavi pitanjem kontinuiteta. Ovakav zreliji egzistencijalistički stav bio je osnova
za sofisticiraniju kliničku metodologiju i okvir za asimilaciju novih psihoanalitičkih
uvida. Poraslo je shvatanje da je naglašavanje važnosti trenutnog kontakta,
uzbuđenja, senzorne svesnosti i emotivne ekspresivnosti prepreka potpunijem
egzistencijalističkom stavu, da aktivira prisutnost terapeuta bez veće specifikacije
samo predstavlja blokadu pravom dijaloškom prisustvu (vidi na primer Hycner, 1985).
Mislim da smo počeli da shvatamo da je dijaloška filozofija bila inheretna, ali ne i u
potpunosti objašnjena u ranijim formulacijama vezanim za Geštalt terapiju, kao i u
njenoj praksi.

Svesnost koju smo stekli kroz dijaloški stav u Geštalt terapiji dovela je do toga da
počnemo da naglašavamo dijaloški egzistencijalistički pojam inkluzije, dakle
obnovljeno je shvatanje važnosti fenomenologije pacijenta. Fenomenološki stav nije
takav da jednostavno naglašava pacijentova subjektivna osećanja, uzbuđenje i
ekspresivnost, već je reč o disciplinovanom fenomenološkom povezivanju osobe i
konteksta, to je integracija subjektivnog i objektivnog.

Pravi egzistencijalistički stav uključuje zainteresovanost za doseg pacijentove

egzistencije i poštovanje potreba pacijenta da priča o svojoj prošlosti, kao i o
sadašnjim doživljajima kako van tako i u terapijskom okruženju (vidi npr. E. Polster,
1985).

Stav koji se razvijo tokom sedamdesetih nije obraćao pažnju samo na svesnost i
ekspresivnost pacijenta, već takođe i na odnos pacijenta i terapeuta (i na odnos sa
drugim pacijentima u grupi), uz povećano interesovanje za to koji vid kontakta ima
terapijsko dejstvo kod određenih pacijenata. Kritika Isadora Froma upućena
tehnikama kao što su prazna stolica i interpretacija snova kao projekcije, predstavlja
primer vrednosti koju Geštalt terapija poklanja odnosu između terapeuta i pacijenta. (I.
From, 1978, 1984).

Odnos nije samo suma momenta kontakta, već celina koja ima kontinuitet. Iako se u
Geštalt terapiji uvek naglašava važnost dobrog kontakta/prisutnosti, to je često bilo
epizodnost i nije naglašavalo svesnost o pacijentovom identitetu tokom vremena.
Dijaloški pristup naglašava da je ono što se razvija između terapeuta i pacijenta (Ti
esencijalno za lečenje, a odnos između Ja i drugog je od suštinskog značaja za
zdravo funkcionisanje. Iako je pojam odnosa između osobe i drugog čoveka deo
Geštalt terapijskog pojma o kontaktu, identitetu i granici (vidi I. From, 1978), Geštalt
terapijska literatura ne uzima u obzir u dovoljnoj meri kontinuitet odnosa i mađusobnu
zavisnost između ljudi (G. Brown, 1974, 1977), a u literaturi se u celosti sreće
nedosledan epistemološki stav. (Latner,1983).
Pojam kontakta je od suštinse važnosti za dijalog, a naš pojam kontakta vodi direktno
u zreo koncept dijaloga. Moto „Ja i Ti, Ovde i Sada“ dugo je bio zastupan u Geštalt
terapiji. Nije pomogao ni stav koji je popularizovao Perls – on nije objasnijo svoj
proces, samo je demonstrirao teatralizovanu verziju Geštalt terapije. Često je tretirao
opažaje pacijenta kao zapažanja oponenta.
 74

Iako je teorija naglašavala svest o sebi i drugima, konotacije, naročito one zastupljene
u klišeima naglašavali su više Ja nego Ja i Ti. U degenerisanom obliku činilo se kao
da je nepažnjom stav „usmerite pažnju na“ promovisao shvatanje o tome da je zrelost
zapravo svest o trenutnom impulsu, te njegovo izražavanje i delovanje na osnovu
njega, bez obzira na vezu impulasa potreba i vrednosti), bez obzira na dugoročnije
ciljeve i potrebe drugih. Kako se društvo menjalo i kako se uspostavljala ravnoteža u
populaciji naših pacijenata, ovaj nedostatak jasnoće je postao još problematičniji.

Sada je interesovanje Geštalt terapije za „kreativno“ ili „kreativno prilagođavanje“

uravnoteženo interesovanjem za „prilagođavanje“ takođe. Tokom šezdesetih Geštalt
terapija je bila uobličena za rad sa stegnutim neurotičarima, naročito sa terapeutima
kojima je bilo potrebno da se opuste i stav podržavanja pacijenta u tome da rade ono
što je u skladu sa njima imao je smisla. Pacijenti su bili preterano socijalizovani i bilo
im je potrebno više autonomije, kreativnosti – više Ja. Važnost potreba drugih,
obaveza, već su dobro naučili.

Izlaganja Geštalt terapije ponekad su zanemarivala kontekst i odgovornost u odnosu

na zahteve situacija u celini, uključujuću i potrebe drugih, a naročito je važna, a
zanemarena odgovornost terapeuta za terapijsku atmosferu, za rezultate terapijskog
stila prisustva i za kontratransfer. Ponekad bi ovo za posledicu imalo jatrogeničku
disfunkciju, kao npr. pojačan stid, podržavanje narcističke grandioznosti i acting out.

Iako osnovna teorija Geštalt terapije nagoveštava kontakt i podršku – podršku sebi
samom pri uspostavljanju kontakta i povlačenja – nedovoljna jasnoća i doslednost u
definisanju često je vodila u teorijsku i praktičnu konfuziju. O podršci sebi samom
često se govorilo na takav način da je dolazilo do brkanja podrške sebi i
samodovoljnosti, a zauziman je sasvim negativan stav prema bilo kakvom
nagoveštaju konfluencije. Važnost međusobne zavisnosti i saradnje u normalnom i
zdravom funkcionisanju bila je ovim zamagljena. Ovu konfuziju možda su podstakli
Perls i drugi terapeuti negiranjem svoje međusobne zavisnosti.

Potrebi za empatijom i zavisnosti sada počinje da se pristupa sa pozitivnijim i

diskriminativnijim stavom. Mnogo se više shvata da terapeutovo terapijsko prisustvo
podrazumeva da se pacijentu potvrdi da je on OK i da ima potencijal da se razvija u
kontekstu realističke procene pacijenta i situacije u kojoj se nalazi. Potrebno prisustvo
može takođe da uključi suočavanje pacijenta i dozvoljavanje da pacijent bude
frustriran – ali obično ne uključuje automatski konfrontirajuć stav popularan
šezdesetih. Važno je da terapeut primeti da li je zavisnost koju traži pacijent potrebna
u sadašnjoj fazi njegovog razvoja. Ovakva promena omogućila je da se naš terapijski
rad izvodi sa više blagosti, prihvatanja i poštovanja za pacijentovu fenomenologiju i
konfluenciju i zavisnost karakterističnu za fazu u kojoj je.

U grupi se 1:1 odnos balansira naglašavanjem odnosa u grupi ili grupe u celini, rad na
svesnosti se fokusirao na povezivanju unutar grupe i kreiranju vremena i prostora za
to da veći deo terapije urade članovi grupe. Više vremena i prostora ostavlja se
pacijentu da ispriča svoju priču. (O tome ću govoriti u nastavku teksta).

Nadam se da postoji spremnost da se fokusira na relacije, da se sa dijadičkih pređe

na odnose u zajednici, kao i da se poštuju tradicionalne vrednosti koje su bile
nediskriminativno odbačene, kao npr. dužnost, rad, poštenje, ponos zbog vrlina.
 75

2. Drugačiji klinički stav

Naš klinički rad menjao se zajedno sa porastom egzistencijalističke zrelosti. Promena

se odnosi na blaži, receptivniji, otvoreniji i direktniji stav prema pacijentu i njegovoj
fenomenologiji, a terapija se sagledava kao kooperativni poduhvat između terapeuta i
pacijenta, a terapeut je prisutan na ličniji i ranjiviji način, u većoj meri se naglašava
kontinuitet terapijskog odnosa, razvoj celokupnog karaktera svake osobe, javlja se
interes za varijable koje se tiču pozadine (npr. poklanja se pažnja pacijentovoj priči o
istoriji njegovog života), više se pažnje poklanja dijagnostikovanju. U nastavku ćemo
razmotriti promene u stavu u vezi sa grupnim radom i promene u vezi sa
psihoanalizom.

a.) Saradnja nasuprot protivničkom terapijskom odnosu

Stil koji je razvio Perls tokom šezdesetih često je bez poštovanja i sumnjičavo
pristupao naivnoj i slabo negovanoj svesnosti pacijenta, kao i ponašanju koje je
proisteklo iz te slabo razvijene svesnosti. Kada pacijent ne bi podržavao direktan i
autentičan kontakt, Perls je smatrao da pacijent prvenstveno čini nešto terapeutu. On
je govorio da se pacijent ponaša na takav način pre svega zato da bi obmanuo
terapeuta, a osnovni zadatak terapeuta je bio da u tome spreči pacijenta.

Terapija se uglavnom nije smatrala prijateljskim poduhvatom terapeuta i pacijenta, već

pre protivničkim odnosom. I ako se zagovarao moto „Ja i Ti, Ovde i Sada“, u praksi je
nedostajao pravi dijaloški stav susreta sa pacijentom i njegovog potvrđivanja. Umesto
da razgovra sa pacijentom i da sa njim podeli svoj posao, reakcije, itd. terapeut bi se
fokusirao na to da omogući da se nešto dogodi. Perls nije delio utiske o procesu kroz
koji prolazi sa pacijentom, samo svoje uzbuđenje i kreativnost u kreiranju terapijske
drame. Veliki udeo zadržavanja reakcija za sebe i konfrontiranje ovog tipa Geštalt
terapije izazivalo je stid zbog mistifikacija i omalovažavanja.

Tokom poslednje decnije otkrio sam da je ljubaznost praćena jasnoćom i direktnošću

klinički efikasnija u povećavanju svesnosti, odgovornost za sebe i iskrene
eksperimentacije kod pacijenta,nego što to više tehnički i frustrativan stav ranijih
godina. Otkrio sam da jednostavne intervencije kao štp je reflektovanje toga kako ja
opažam pacijentovu fenomenologiju i eksplicitna razmena sa pacijentom onog što je
figura u mojoj svesti, kao i razgovor o dilemama deluju efikasnije nego upotreba
prazne stolice, rada na telu, pojačavanje pokreta, rad na snu itd. Sve ove tehnike
imaju svoj smisao ali su se promenili moj stav i balans u prisustvu pacijenta i u
kliničkom radu.

Ovaj noviji stav izazvao je uzbunu. Jim Simkin je na primer bio veoma oprezan po
pitanju uvođenja koncepta empatije u Geštalt terapiju kroz koncept inkluzije. On je
verovao da empatija podrazumeva prikrivenu konfuziju granica, konfluenciju i
opasnost od verovanja u mit da terapeut može da oseti osećanja pacijenta. Naravno,
kada kliničari brkaju empatiju sa osećanjem i poznavanjem osećanja druge osobe, to
je konfluencija. Ipak, empatija (kada se valjano definiše nije svojevrsna konfuzija
granica, to ne znači da je osoba u stanju da oseća osećanja druge osobe.

Tokom poslednje decenije otkrio sam da se manje plašim opasnosti od potencijalne

konfluencije i da treba da imam više poverenja u kooperativnost i suportivan pristup
radu na svesnosti. Kada pacijent oseća da postoji razumevanje i podrška to
 76

predstavlja moćnije pomagalo za razvoj pacijentovog poverenja u sopstvenu

sposobnost da pruži sebi podršku i u razvoju te podrške, nego što je situacija u kojoj
terapeut preuzima na sebe teret da spreči pacijenta u traženju konfluencije. Stariji stav
bio je paradoksalan:dok se omalovažavalo spasavanje pacijenta („kokošija supa“),
terapeut je pruzimao na sebe odgovornost za uklanjanje barijera za razvoj i pokušao
da omogući da se nešto dogodi – tako stvarajući neku vrstu zavisnosti od terapeuta i
podržavajući introjekciju i transfer i povećavajući verovatnoću da će se terapeut
osećati frustrirano zbog under-dog ponašanja pacijenta.

b.) Terapeutovo prisustvo i vidljivost nasuprot čarobnjaštvu

Novi dijaloški stav podrazumeva da se terapeut prikazuje u većoj meri kao celovita
osoba sa manama, a manje kao guru ili čarobnjak. Dijaloški stav podrazumeva veće
naglašavanje lične prisutnosti i razmene koja potiče od terapeuta, tj. izražavanje
procesa koji se javlja kod terapeuta dok proces traje i dok se razvija,izražavanje
trenutnih osećanja ( a ne samo njihovo korišćenje u kreiranju eksperimenta ili prilikom
konfrontiranja), kao i pružanje više informacija iz terapeutovog života (kada je to
klinički relevantno i korisno). To znači da je terapeut spreman da radi sporije kada je
to potrebno pacijentu, da podržava pacijenta i da izabere sa kojom tehnikom želi da
eksperimentiše, i najvažnije od svega da preuzme odgovornost za to što se oseća
frustrirano, dosadno, zaglavljeno, besno itd.

c.) Kontinuitet odnosa nasuprot epizoda ovde i sada

U ovaj novi klinički stav je uključena povećana svesnost o značaju kontinuiteta u

terapijskom odnosu, naglašavanje ne samo kontakta koji se odigrava u datom
trenutku, već tekućeg odnosa. Verujem da na odnos između pacijenta i terapeuta
otpada najveći deo varijante koja determiniše uspeh terapije. Stav prema kojem je od
primarnog značaja tekući terapijski odnos ide zajedno sa brigom oko karaktera i
razvoja karaktera svake osobe.

d.)Razvoj celokupnog karaktera osobe tokom vremena

Ponovo prihvatanje pozadine (porekla) je jedan aspekt izmenjenog kliničkog stava.

Klasična psihoanaliza naglašavala je pozadinu. Na primer, prikupljala je informacije o

celokupnoj istoriji pacijenta, detaljima razvoja karaktera osobe tokom vremena. Ovaj
proces doveo je do toga da se izgubila živost sadašnjeg momenta. Geštalt terapija
naglašavala je upravo ovo drugo, pa se kroz taj proces izgubila dragoverna pozadina.
Tokom poslednjih godina Geštalt terapija kreće se ka sintezi pozadinskog konteksta i
sadašnje figure.
Moje iskustvo sa Geštalat terapijom pokazalo je da treba da poklonim više pažnje
pacijentovoj priči, istoriji odnosa koja daje kontekst i smisao onome što se dešava
sada i ovde. Otkrio sam veliku vrednost pacijentovog životnog skripta, prošlih
iskustava, razvojne istorije i da je mnogim pacijentima potrebno da započnu seansu
povezivanja glavnih nedeljnih događaja sa tekućim razvojem njihovog života. Dao
sam veću slobodu svojoj radoznalosti po pitanju priče i počeo da sporije insistiram na
povretak onome što se zbiva sada i ovde.
 77

Ovo poklanjanje pažnje poreklu osobe zapravo je dosledno tačnom shvatanju Geštalt
terapijskog značenja pojma ovde i sada. Ovde i sada je mesto u vremenu u prostoru
ka kojem je usmerena svest osobe. Osoba je svesna onoga što je sada i ovde, ali
objekt svesnosti je često događaj koji se odigrava van sobe, događaj iz prošlosti ili
ono što se anticipira. Kada je čovek svestan da sadašnju aktivnost predstavlja
sećanje, anticipiranje itd – a svest ima oštrinu i praćena je uzbuđenjem koje je
karakteristično za kontakt sa onim što je važno za organizam – može se reći da je
osoba centrirana u sadašnjosti. I ako je to oduvek bio sastavni deo teorije Geštalt
terapije klišei koji se tiču sada i ovde koji su se javili između 1965 i 1975 naveli su
mnoge da u praksi zauzmu stav kao da samo osećanje u vezi sa događajem u ovom
času i na ovom mestu predstavljaju sada i ovde i da ne vode računa o istoriji, razvoju,
životnim događajima itd.

Noviji stav zainteresovan za pozadinu konzistentniji je sa teorijom Geštalt terapije i

imao je za posledicu dublji rad, rad koji zahvata tok života pacijenta i dopire do srca
suštinskih pitanja svesnosti, razvoja i odnosa. To je takođe imalo za posledicu gubitak
nešto od magije sada i ovde i oštrine koja se mogla postići samo zahvaljujući
intervencijama striktnije usmerenim na sada i ovde i na ekspresivnost.

U većoj meri se nagalašava sagledavanje konteksta tekućeg života osobe, npr. više
se koristi terapijski rad sa parovima i porodicom. Naravno ovo korespondira sa
povećanom egzistencijalnom zainteresovanošću za drugog i za kontinuitete odnosa.
Nadam se da će ponovo prihvatanje pozadine takođe dovesti do obnovljenog
naglašavanja značaja kulture i zajednice.

POVEĆAN ZNAČAJ DIJAGNOZE i razmatranje slučaja je neophodan deo kliničkog

stava koji naglašava razvoj karaktera i kontinuiteta terapijskog odnosa.

Prevazilazeći epizodičnost, Geštalt terapija mora da preuzme odgovornost za ono što

treba naglasiti u radu sa određenim pacijentom za znanje o tome kada se terapija
razvija odgovarajućom brzinom, za znanje o tome koje su osetljive tačke u radu sa
kojim tipom pacijenta, o tome kojim redosledom stvari treba da se razvijaju sa kojom
grupom pacijenata, kao i kakvi su dugoročni efekti posrednih i neposrednih
intervencija sa pacijentima sa određenim vrstama karakterne strukture.

Prostor za diskusiju koji se stvorio Geštalt žurnal može se iskoristiti za razmatranje

slučajeva. Potrebno je da toga bude mnogo više. U ovom procesu za Geštalt terapiju
mogu da budu korisni psihoanalitički uvidi.

Na primer stav Geštalt terapije o kontekstu, granicama, ličnoj odgovornosti, dijalogu je

prirodan u radu sa pacijentima sa borderline dijagnozom. Ali da bi smo bili efikasni
treba da znamo nešto o cepanju, terapijskim indikacijam, tipičnim pitanjima koja se
tiču dinamike. Na primer pacijent sa borderline dijagnozom se mora smatrati
odgovornim za svoje ponašanje od samog početla terapije, u suprotnom želja
pacijenta da se o njemu vodi briga uzme maha, pošto dolazi do cepanja i pacijent gubi
svest o ograničenjima stvarne situacije i o svojoj sposobnosti da sebi pruži podršku.

Ako konfluentne fantazije borderline pacijenta nepažljivo podržava terapeut kroz

odnos, početak terapije može da deluje dobro. Često međutim dolazi do eksplozije
rezultata destruktivnih, najčešće tokom druge godine, kada realnost moguća uopšte
neodgovara primitivnim fantazijama koje su raspirivane na početku terapije. U
 78

međuvremenu nedovoljno suočavanje sa pitanjima odgovornosti i insistiranje na tome

da pacijent prođe kroz svoj terapijski rad, rezultira time da pacijent nije razvijo
sposobnost da sebi pruži podršku koja je neophodna da bi izašao na kraj sa
osećanjem napuštenosti i razočarenja. U tom času pozitivan transfer pretvara se u
potencijalono negativan psihotični transfer.

Do ovoga se ne može doći samo na osnovu budnosti sada i ovde,bez dobre

psihoanalitičke informisanosti. Dugoročni efekti događaja sa samog početka terapije
mogu se ostvariti samo obraćanjem pažnje na kontinuitete terapije, dijagnozu,
poznavanje dijagnostičkih obrazaca i razmenu kliničkih iskustava. Razmatram ovaj
primer samo da bih ukazao na potrebu za dijagnozom i kliničkom–raspravom u okviru
Geštalt terapije- ozbiljna diskusija o tretmanu bilo koje vrste pacijenta je van dosega
ovog teksta.

Drugi primer predstavlja narcistički poremećaj ličnosti, kod kojih je naročito potrebna
pažljiva, spora, puna poštovanja i potvrđujuća pažnja terapeuta usmerena na
pacijentove doživljaje. Takvi pacijenti ne snalaze se dobro sa onom vrstom
konfrontacije koja je potrebna borderline pacijentima. Dok su borderline pacijenti često
spremni da diskutuju o istorijskim, razvojnim događajima pre nego što su razvili
sposobnost da se bave emotivno nabijenim materijalom, pacijente sa narcističkim
poremećajem ličnosti često treba hrabriti da povežu sadašnjost sa relevantnim
iskustvima iz prošlosti. Obraćanje naročite pažnje na pacijentove doživljaje i na
pacijentovu svesnost o razvojnim faktorima mora biti okosnica početka tretmana. Ipak,
pacijent treba da bude suočen sa realnošću stvarnog ponašanja. To stvara napetu
situaciju za terapeuta. Bilo bi veoma značajno ako bi postojala literatura koja izlaže
iskustva Geštalt terapeuta u radu sa takvim pacijentima, kako bi mogli da učimo jedni
od drugih.

3 ) Promenjen stav prema grupama

Geštalt terapiju su često pogrešno poistovećeivali sa jednim određenim stilom grupne

terapije i stavom prema grupnoj terapiji. Stil koji je Perls koristio tokom poslednjih
deset godina svog života bio je model rada 1:1 u grupi (model vruće stolice), pri čemu
su ostali učesnici posmatrači. Grupa bi započinjala „roundom“, „red“ bi počinjao kada
bi neko rekao „Ja želim da radim“, a završavao se pitanjem „Ima li feedbacka?“
Obrazac odnosa je bio u obliku točka,pri čemu je terapeut predstavljao centar, a
interakcija se odvijala preko njega.

Iako to nije bio jedini stil grupne terapije, niti je takav oblik rada u teorijskom smislu
esencijalan ili ograničen na Geštalt terapiju, to je bio stil koji je preovladavao, a
svakako je bio najviše reklamiran. Sada se češće sreću mešani modeli i stil koji se
bavio procesom/interakcijom u Geštalt terapijskim grupama. Takođe se grupa
diskriminativnije koristi, kao jedan mogući modalitete u sklopu spektra mogućnosti,
uključujući i individualnu, porodičnu terapiju i terapiju para. Ne smatra se više da bilo
koji pacijent treba da svoju terapiju u celini prođe u grupi.

U celini, ciljevi Geštalt terapijskog rada ostaju svesnost, podrška u stvaranju kontakta i
povlačenju, odgovornost za sebe, itd. Ali u većoj meri se naglašava egzistencijalni
susret između ljudi, povezivanje ljudi jednih sa drugima. Sve druge interakcije koriste
se kao zrno za žrvanj svesnosti i kao prilika za vežbu i eksperiment. Jedna mogućnost
je dati dozvolu ostalim članovima grupe da učestvuju tokom individualnog rada.
 79

Iako izgleda kao da naglašavanje kontinuiteta odnosa i varijabli koje se odnose na

pozadinu predstavlja kontraindikaciju workshop načinu rada, dijaloški pristup može se
koristiti i u ovakvom obliku rada. To bi značilo da se na workshopima više naglašavaju
odnosi u grupi kao sredstvo za postizanje svesnosti, da se ostavi dovoljno prostora da
pacijent ispriča svoju priču (čak i na workshopima) a terapeutov stav je više stav
saradnika nego gurua koji stvara Geštalt terapijske sledbenike.

Iako će možda neki misliti da će vreme koje je potrebno pacijentu da ispriča svoju
priču smanjiti grupnu interakciju, najčešće je upravo suprotan slučaj. Ostali članovi
grupe obično lakše stupaju u kontakt sa pacijentom znajući njegovu istoriju,nago
samo na osnovu čistog sada i ovde pristupa. Obučeni Geštalt terapeut obično može
bolje nego ostali članovi grupe da se poveže sa pacijento na osnovu sada i ovde bez
znanja o njegovoj istoriji.

Postoje očigledne opasnosti u vezi sa novim stilom, baš kao što su postojale i u vezi
sa starim. Nešto smo izgubili a nešto dobili. Ima više „priče o“, a manje procenjivanja i
oštrine u sticanju tradicionalnih Geštaltističkih znanja. Kada se drugi članovi grupe
podržavaju da se uključe u 1:1 rad pacijenta i terapeuta, postoje rizici, kao što je
mogućnost da se rad rascepka, da drugi ljudi budu spasioci, ili da se zadržimo na
manje važnim temama, ili da na pacijenta bude usmerena veća količina agresije nego
što pacijent može da podnese, itd. Postoji opasnost da grupa postane grupa za
razgovor, koja počinje da interpretira ili da se konfrontira ako se terapeut ne snalazi
dobro sa grupnim procesom i individualnim karakternim pitanjima koja se javljaju, kao
i sa ostalim aktivnostima koje se tiču upoznavanja sa Geštalt metodologijom.

Terapeut mora da poseduje određene veštine i stavove kako bi minimizirao

verovatnoću da će doći do negativnih rezultata: takt, sposobnost pregovaranja
diskriminacije, čvrstinu, edukovane pacijente. S druge strane, grupa može biti veoma
snažno, suportivno, humano i uzbudljivo sredstvo za rast osobe koja je na terapiji. To
može da bude stalna baza kojoj će se pacijent vratiti tokom svoje potrage za
ravnotežom i rastom.

4 ) Veće poštovanje prema razmišljanju

Tokom šezdesetih intelekt je često bio tretiran sa omalovažavanjem. Razmišljanje se

smatralo tek barijerom između organizma i sredine. Količina i kvalitet intelektualne
aktivnosti bili su slabi. Perlsova slaba sposobnost za teorijsko razmatranje bila je u
početku izbalansirana zahvaljujući intelektualnim veštinama ostatka Njujorške grupe.
Tokom šezdesetih u centru pažnje je bio Perls u Kaliforniji. Nezavisno od intelektualne
situacije grupe iz New Yorka u okviru Geštalt terapije se razvila antiintelektualna
jednostranost koja je sasvim odgovarala antiintelektualnoj jednostranosti tog doba.
Intelektualni dijalog je bio suzdržan. I ako se stvarne teorijske tvrdnje nisu uvek
intelektualno tretirale sa omalovažavanjem, konotacije i ton svakog jesu. Polster,
1985.
Doba od 1965-1975 moglo bi se nazvati vremenom slogana i klišea. Intelektualna
produkcija vezana za Geštalt terapiju bila je mestimična i nesistematična. Sve je
vrvelo od primera. „Realnost kreira sama individua“ pogrešno se pripisivalo Geštalt
psihologiji, kada je i površno čitanje Geštalt psihologije moglo da pokaže da to nije
ono o čemu se govori. Klišei kao što su „Zaboravite na svoj um“ i „Koristite svoje oči“,
 80

bili su popularni, kao da neko može da bude svestan i da uspostavi kontakt bez
moždane aktivnosti ili kao da oči mogu da vide bez centralnih moždanih procesa.

Ponekad je Geštalt terapija interpretacija pojma sada i ovde ostavljala utisak da

bukvalno ništa ne postoji ili da ništa nije važno osim ovde i sada nasuprot pojmu ovde
i sada koje je određeno prostorom i vremenskom usmerenošću svesti osobe.
Naravno, neki autori su o tome pisali sofisticiranije i tačnije, bez redukovanja na kliše.
Ako bi pojam sada i ovde bio zaista ono što se tvrdilo uz pomoć klišea, to bi bilo bliže
oštećenju mozga nego prosvetljenju. Čak i površno shvatanja teorije polja, na kojoj se
zasnivaju Geštalt terapija i Geštalt psihologija, pokazalo bi da se „sada“ mora
definisati iz neke perspektive. Ne postoji apsolutno sada i ovde.

Na kliničkom nivou više radimo na misaonim procesima osobe. Takav rad pomaže
pacijentu da postane svestan starih uverenja koja su nepreispitana i možda
iracionalna i /ili nefunkcionalna. Na primer: „Užasno je ako se nako ljuti na mene ili se
oseća povređenim.“ Takav rad zahteva da se pažljivije prouče suptilniji aspekti
misaonih procesa osobe. Na primer, osobe kod kojih se javlja histerični stil ili prekidaju
tok svesnosti kako bi sprečili produbljeno emocionalno iskustvo i žure ka
preuranjenom završavanju figure na sličan način će funkcionisati i u pogledu misaonih
procesa- na primer, neće biti sposobni da reše apstraktan problem jer će prerano
skočiti sa početka misaonig procesa na zaključak.

U teoriji Geštalt terapije vidim da se pokreće veći broj diskusija o fenomenologiji,

dijalogu/egzistencijalizmu i teoriji polja, ovo treba da se nastavi. Već smo razmotrili
promenu u terapijskom stavu iz dijaloške perspektive. Treba da razmotrimo razlike
između dijaloškog stava i drugih stavova u Geštalt terapiji i implikaciji, opasnosti i
ograničenosti dijaloga i primenu dijaloškog stava u različitim dijaloškim grupama.
Treba bolje objasniti teoriju polja, tj. objasniti procese i strukturu, ili polja i ljude kao
pitanje od primarne važnosti. Kako teorija polja se uklapa u sistem teorije.
U svemu tome vidim porast brige,porast broja publikovanih članaka (pre svega u
Geštalt žurnalu). Ipak, verujem da treba da radimo mnogo više sledećih deset godina
ako želimo da opstanemo i da napredujemo kao terapijski sistem.

Na primer, bio sam veoma zainteresovan za porast shvatanja značaja odnosa, tj.
kontinuiranosti odnosa, kao i za dijalošku Geštalt terapiju,a naglašavanje važnosti
dijaloga počinje da definiše koji vid odnosa je najprikladniji za Geštalt terapiju.

Ipak, postavljaju se mnoga pitanja. Šta je drugačije u vezi sa dijaloškim pristupom u

Geštalt terapiji? A šta sa pacijentima koji ne podržavaju dijalog? Šta sa pacijentima
kojima je potrebno da prate sopstveno iskustvo, a da ne uzmu u obzir fenomenologiju
terapeuta? Da li postoje pacijenti za koje je Geštalt terapija u celini ili dijaloški pristup
indikovan ili kontraindikovan?Koja pitanja se postavljaju kada treba odlučiti o tome
hoće li terapeut svoj fenomenološki doživljaj podeliti sa pacijentom ili će u većoj meri
praktikovati inkluziju? Ako je pacijentima potrebna terapija i dijalog i ako im je
potrebno da neko sasluša njihovu priču, kako da ostvarimo dijaloški pristup u
vremenski ograničenom radu na workshopu? Treba li se okrenuti tehničkim rešenjima,
na primer praznoj stolici, radu na disanju, ako upražnjavamo dijalošku terapiju ili ne, i
zašto? Da li se slažu dijaloški pristup i rad na telu i kako se mogu integrisati. Ako
naglasite važnost roditeljse nege u detinjstvu kako ćete ovo integrisati sa
egzistencijalističkim verovanjem u odgovornost za sebe?
 81

5 ) Eklektičan stav u odnosu na psihoanalizu i druge terapije

Tokom poslednje decenije počeli smo neformalno da priznajemo da poznajemo i da

smo zavisni od drugih profesija, terapija, istraživanja itd,i ako sam malo čitao o tome u
literaturi. I takođe smo morali da se suočimo sa razvojem drugih terapijskih pravaca
sa kojima se takmičimo, od kojih Geštalt terapija može da uči i koje može da uči- ako
se u publikovanoj formi izvrši diferencijacija i diskriminacija. Mislim na NLP,
biofeedback, kratkotrajnu dinamiku orijentisanu terapiju, Ericksonianizam, terapije
paradoksa, itd.

Naročito imamao sklonost prema teoriji objektivnih odnosa i Kohutovoj teoriji. U

njihovom okviru javljaju se opisi u fenomenološkom duhu, više nego što je to bio
slučaj sa psihoanalitičkom literaturom ikada ranije, a njihovim pristupom u manjoj meri
dominra teorija nagona i korisnija je Geštalt terapeutima. Njihovi detaljni opisi ljudskog
razvoja, smisla ljudskih intervencija koje nisu svesni, i shvatanja o redosledu i razvoju
tretmana sa različitim tipovima pacijenata za nas su od neprocenjive vrednosti.
Ipak i dalje postoje analitičari i drugi čija uverenja, stavovi klinička metodologija se
mnogo razlikuju od Geštalt terapije. Počeli smo da unosimo u sebe,ali literatura koja
se bavi ovom interakcijom je oskudna i kvalitativno i kvantitativno.

Paralelno sa razvojem novih psihoanalitičkih pristupa,porasla je svest o pacijentima, o

čemu smo već govorili, koji ne reaguju dobro na tradicionalnu terapiju bilo kog tipa.
Novi psihoanalitički fenomenološki opisi i novi terapijski stavovi o tretmanu ovih
pacijenata izmenili su praksu mnogih Geštalt terapeuta. Svakako su izmenili moju
praksu. Veoma malo se diskutovalo o usvajanju razvojnih teorija i teorija ličnosti i
opisa u Geštalt terapiji, kao i o tome kakve su promene potrebna kako bi se navedeno
integrisalo u Geštalt terapiju. Nadam se da su promene u sazrevanju našeg
egzistencijalističkog stava, kao i druga poboljšanja o kojima sam govorio početak
proširivanja našeg okvira za asimilaciju ovog novog materijala. Verujem da smo počeli
tokom protekle decenije, a mnogo je još posla pred nama.

Razlika između Geštalt terapije i novih psihoanalitičkih pristupa koje treba razjasniti
odnose se na ograničenu i neeksperimentalnu upotrebu fenomenologije u
psihoanalitičkim modelima i na transferu baziran, umesto na dijalogu tipa terapijskog
odnosa. Bez teorijskog objašnjenja postoji opasnost da će porast empatije u
kombinaciji sa nekritičkim dijalogom dovesti do gratifikacije pacijentovih potreba
umesto da unapredi eksploraciju i eksperimentaciju. Na primer, „razmena“ od strane
terapeuta u dijaloškom, ali klinički nesofisticiranom pristupu može da dovede do
podržavanja (umesto do prirodnog razvoja) idealizacije terapeuta, povećane
projektivne identifikacije terapeuta,i povećanog osećanja nedostatka sposobnosti
pacijenta da sebi pruži podršku. Takođe postoji opasnost da se introjektovanje
psihoanalitičke literature rezultirati pripisivanju uzroka sredini i povećati uverenje
pacijenta da nije odgovoran za sebe.

Diskusija i zaključak

Tokom poslednjih godina postalo je jasno da treba poboljšati našu praksu, da naše
teorije treba objasniti, revidirati i izgraditi, a da našu literaturu treba proširiti.

Preovladavajući stavovi iz vremena od 1965 do 1975 zanemarili su neke vrline Geštalt

terapije koju je kreirala grupa iz New Yorka. Dok se krećemo napred u ovoj deceniji
 82

možemo se vratiti na bolja razumevanja filozofije Geštalt terapije koja se razvila na

samom njenom početku. U najmanju ruku, nadam se da poklanjamo sofisticiraniju
pažnju osnovnoj filozofiji nago tokom 1965-1975. Postoje brojne socijanlne promene
koje moraju da utiču na naš rad a koje ignorišemo samo uz veliki rizik. Izmenjeni
sociološki uslovi stvaraju nove kliničke zahteve. Moćna psihoformacija i promene u
političkoj klimi i HMO izvršile su pritisak na nas da razmotrimo svoj rad u terminima
uobičajenih dijagnostičkuh merila i da dokažemo efikasnost terapije i podnesemo
dokaze o njenoj delotvornosti: ko je efikasan sa kojim pacijentom, na koji način. I ako
se počelo raditi na Geštalt terapijskoj dijagnostici, primer je rad Todd Burley i takođe
Lynne Jacobs, oboje sa Geštalt terapijskog instituta u Los Angelesu, za sada se
moramo služiti postojećim dijagnostičkim sistemima.

Nepouzdano tržište za psihoterapiju i povećan broj terapeuta pojačali su kompetitivnu

klimu između terapeuta različitih profesija i ubeđenja. Mi se služimo i takmičimo sa
novim specijalistima:psihofarmacima za depresivne, poremećaje pažnje, seks
terapijom, sa biofeedbackom itd. Pacijenti mogu da biraju između veoma širokog
spektra načina tretmana, biofeedback, kiropraktika, grupe samopomoći itd. Ovaj širok
spektar terapijskih modaliteta zahteva da izađemo na kraj sa slabostima naše
literature. Mi više nismo novi adolescenti koji se buni u kvartu - opstaćemo samo ako
možemo da se držimo svojih obećanja.

Takođe mislim da je vreme da više komentarišemo promene u društvu u okviru kojeg

radimo psihoterapiju. Jedan deo naše terapijse prakse bio je praktičniji tokom
šezdesetih nego tokom osamdesetih. Na primer šezdesetih je naglašen bio na radu
sa stegnutim, konformistima, ali u celini funkcionišućim neurotičarima. Sada ima više
pacijenata koji su zaokupljeni sobom, disfunkcionalni, koji nisu sposobni da
funkcionišu na linearan način, koji su zainteresovani za „Kreativnost“ ali bez
neophodne discipline, koji nisu u stanju da uđu u i da održe intimne veze. Ne znam da
li je Geštalt terapija i da li su druge terapije bile deo ovakvog razvoja stvari. Ipak,
siguran sam da moramo da uzmemo u obzir na šta stavljamo naglasak.

Nije jasno u kojoj meri su moje spekulacije i tvrdnje tačne. Započeo sam ovaj tekst
pitajući se o tačnosti naše slike o sebi, i završavam se istim pitanjem. Nedostatak
istraživanja stavlja nas u poziciju osobe koja uređuje kosu bez ogledala. Mislim da su
trendovi koje zapažam stvarni ,i ako sam možda preterano naglasio to što smo učinili
poslednjih deset godina,a pomalo naglasio koliko još treba učiniti. Nadam se da radim
ono što treba, ali nisam siguran.
Cenim mogućnost koje nam pruža ovaj deo Geštalt žurnala,kao i mogućnost koje nam
žurnal pruža u celini. Nadam se da ćemo se sresti sa člancima koji se bave
filozofijom/teorijom, kliničkim razmatranjima, uključujući prikaze slučajeva i dijaloge,
kao i istraživanje...
 83

II
TEORIJA GEŠTALT TERAPIJE

5. GEŠTALT TERAPIJA

komentar
Ovaj tekst čiji je koautor J. Simkin, napisan je 1982 i verovatno je najbolji opšti uvid u
Geštalt terapiju koji sam ikada napisao. Tekst je objavljen 1989 kao poglavlje u knjizi
Geštalt terapija u izdanju Corsini i Weddingsove edicije Savremene psihoterapije
(četvrto izdanje). Ovde se štampa uz dozvolu izdavača F. E. Peackoka, Publishers,
Inc. of Itasca, Illinois. To je donekle izmenjena verzija poglavlja koje je 1984 zajedno
sa J. Simkinom napisano za treće izdanje Savremenih psihoterapija. Verzija iz 1984 je
kompletna preinaka verzija koju je napisao J. Simkin za drugo izdanje Savremenih
psihoterapija. Revizije koje sam uneo u verziju za izdanje Savremenih psihoterapija.
Revizija koje sam uneo u verziju za izdanje iz 1989 bile su minimalne i učinjene su
posle smrti J. Simkina.

UVOD

Geštalt terapija je fenomenološko – egzistencijalistička terapija koju je osnovao

Frederick i Laura Perls tokom 1940 godine. Ona uči terapeute i pacijente
fenomenološkoj metodi svesnosti, u kojoj su opažanje,osećanja i delovanje razlučeni
od interpretacija i reorganizovanja postojećih stavova. Objašnjenja i interpretacije se
smatraju manje pouzdanim od onoga što se izravno opaža i oseća. Pacijenti i terapeiti
u Geštalt terapiji ulaze u dijalog, tj. komuniciraju svoju fenomenološku perspektivu.
Razlike u perspektivi postaju centralne tačke eksperimentacije i kontinuiranog
dijaloga. Cilj je da klijenti postanu svesni onog što čine, kako to čine i kako mogu da
promene sebe, i istovremeno, da nauče da cene sebe.

Geštalt terapija se više fokusira na proces (šta se dešava) nago na sadržaj (ono o
čemu se diskutuje). Naglasak je na onome što se radi, misli i oseća u trenutku, nego
na onome šta je bilo, što bi moglo da bude ili trebalo da bude.
 84

Bazični koncepti

Fenomenološka perspektiva

Fenomenologija je disciplina koja pomaže ljudima da izađu iz svog uobičajenog

načina mišljenja kako bi mogli da razlikuju ono što zaista opažaju i osećaju u
sadašnjoj situaciji od onoga što je ostatak iz prošlosti (Idhe, 1977). Geštaltistička
eksploracija ulazi u obzir, koristi i razjašnjava neposredne „naivne“ opažaje
„neopterećene naučenim“ (Wertheimer, 1945, str. 331). Geštalt terapija se bavi onim
što se „subjektivno“ doživljava u sadašnjosti, kao i ono što se objektivno posmata kao
stvarne i važne podatke. Ovo predstavlja kontrast pristupima koji tretiraju ono što
pacijent doživljava kao „puka priviđanja“ i koriste interpretacije kako bi došli do
„stvarnog značenja“.

Cilj Geštaltističke fenomenološke eksploracije je svesnost ili uvid. „Uvid je

uobličavanje perceptivnog polja na takav način da činjenice postanu očigledne, to je
formiranje geštalta tako da relevantni faktori zauzmu svoe mesto u odnosu na celinu“
(Heidbreder, 1933, str. 355). U Geštalt terapiji uvid je jasno poimanje strukture
situacije koja se proučava.

Svesnost bez sistematskog izražavanja obično nije dovoljna da bi došlo do uvida.

Zato se u Geštalt terapiji koristi fokusirana svesnost i eksperimentisanje kako bi se
došlo do uvida. Kako osoba postaje svesna je krucijalno za bilo koji vid
fenomenološkog istraživanja. Fenomenolog ne proučava samo ličnu svesnost već i
sam proces svesnosti. Pacijent treba da nauči kako da bude svestan svesnosti. Kako
terapeut i pacijent doživljavaju svoj odnos je naročito važno u Geštalt terapiji (Yontef,
1976, 1982, 1983).

Perspektiva teorije polja

Naučeni pogled na svet u osnovi Geštaltističke fenomenološke perspektive je teorija

polja. Teorija polja je metod istraživanja koji opisuje celokupno polje čiji je deo
sadašnji događaj, a da se događaj ne analizira u terminima klase kojoj pripada po
svojoj prirodi (Aristotelovska klasifikacija) ili na linearan, istoričan, uzrok-posledica
način (u skladu sa Njutnovskom mehanikom).

Polje je celina čiji delovi su u neposrednom odnosu i reaguju jedni na druge i nijedan
deo nije van uticaja onoga što se zbiva u ostalim delovima polja. Polje stoji umesto
ideje o diskretnim izolovanim delovima. Osoba u svom životnom prostoru konstituiše
polje.

U teoriji polja nijedna akcija ne odvija se na detalju, tj. ono što izaziva efekat mora da
stupi u dodir sa onim na šta utiče u vremenu i prostoru. Geštalt terapeuti rade ovde i
sada i osetljivi su na to kako ovde i sada sadrži ostatke prošlosti, kao što je telesni
stav, navike i uverenja.
Fenomenološko polje definiše posmatrač i ono ima smisla samo kada poznaje
referentni okvir posmatrača. Posmatrač je neophodan jer ono što osoba vidi je u
funkciji kako i kada gleda.
 85

Pristupi koji se baziraju na teoriji polja su deskriptivni, a ne spekulativni, interpretativni

ili klasifikujući. Naglasak je na posmatranju, opisivanju i objašanjavanju egzaktne
strukture onoga što se proučava. U Geštalt terapiji podaci koji nisu dostupni direktnoj
opservaciji terapeuta proučavaju se uz pomoć fenomenološkog fokusiranja,
eksperimentisanja, izveštaje učenika, i kroz dijalog (Yontef, 1982, 1983).

Egzistencijalistička perspektiva

Egzistencijalizam se zasniva na fenomenološkoj metodi. Egzistencijalisti fenomenolozi

fokusiraju se na čovekovu egzistenciju,međusobne odnose, radost, patnju itd. , koji se
direktno doživljavaju.

Većina ljudi deluje na osnovu nerazjašnjenog konteksta konvencionalne misli koja

izbegava da prizna kakav je svet. Ovo takođe vredi za odnose čoveka sa svetom i za
njegove izbore. Samoobmana je osnova za neautentičnost: život koji se ne bazira na
istini o sebi u svetu vodi u osećanja krivice, anksioznosti i straha. Geštalt terapija nam
obezbeđuje način da budemo autentični i u velikoj meri odgovorni za sebe. Postajući
svestan čovek je u stanju da bira i/ili organizuje sopstvenu egzistenciju na smislen
način (Jacobs, 1978, Yontef 1982, 1983).

Prema egzistencijalističkom stavu ljudi beskrajno iznova sebe stvaraju ili otkrivaju. Ne
postoji suština ljudske prirode koja će se jednom zauvek otkriti. Uvek postoje novi
horizonti, novi problemi i nove mogućnosti.

Dijalog

Odnos između terapeuta i klijenta je najvažniji aspekt psihoterapije. Egzistencijalistički

dijalog je esencijalni deo Geštalt terapijse metodologije i to je manifestacija
egzistencijalističke u odnosu.
Odnos se rađa iz konteksta. Kroz kontekst ljudi rastu i formiraju identitet. Kontakt je
doživljaj granice između „ja“ i „ne ja“. To je doživljaj interakcije sa ne ja dok se
zadržava sopstveni identitet odvojeno od ne ja. Martin Buber tvrdi da osoba(„Ja“) ima
značenje samo u odnosu sa drugim, u Ja-Ti dijalogu ili u Ja-To manipulativnom
kontaktu. Geštalt terapeuti preferiraju da dožive pacijenta kroz dijalog nego da koriste
terapijsku manipulaciju (Ja-To).
Geštalt terapija pomaže klijentima da u sebi razviju podršku za željeni kontakt ili
povlačenje. (1. Perls, 1976, 1978). Podrška se odnosi na sve što omogućuje kontakt ili
povlačenje: energiju, telesnu podršku, disanje, informaciju, brigu za druge, govor itd.
Na primer da bi podržala uzbuđenje koje prati kontakt osoba mora da udiše dovoljno
kiseonika.

Geštalt terapeut radi na taj način što se uključuje u dijalog, a ne tako što manipuliše
pacijentom kako bi postigao kakav terapijski cilj. Takav kontakt prati izravna briga,
toplina, prihvatanje i odgovornost za sebe. Kada terapeuti usmeravaju pacijenta ka
 86

nekom cilju, pacijent ne može da bude odgovoran za sopstveni razvoj i podršku u

sebi. Dijalog se zasniva na doživljavanju druge osobe kakva ona zaista jeste, kao i na
prikazivanju pravog sebe, kroz razmenu fenomenološke svesnosti. Geštalt terapeut
govori ono što misli i podržava pacijenta da on to isto čini. Geštalt dijalog utelovljuje
autentičnost i odgovornost.

Terapijski odnos u Geštalt terapiji stavlja naglasak na četiri karakteristike dijaloga:

1. INKLUZIJA. To je proces uz pomoć kojeg nastojimo da što potpunije doživimo

drugog bez procenjivanja, analiziranja ili interpretiranja dok istovremeno zadržavamo
osećaj svoje zasebnosti, autonomije. To je egzistencijalistička i interpersonalna
primena fenomenološke vere u neposredni doživlja. Inkluzija obezbeđuje sigurnu
okolinu za pacijentov fenomenološki rad,a kroz komunikaciju u kojoj se izražava način
viđenja pacijentovog doživljaja, terapeut omogućuje izoštravanje pacijentove svesti o
sebi.
2. PRISUSTVO. Geštalt terapeut izražava sebe pacijentu. Redovno,promišljeno i sa
diskriminacijom izražava svoja zapažajnja, preferencije, osećanja, lično iskustvo i
misli. Tako, terapeut deli svoju perspektivu modulirajući fenomenološke izveštaje, što
pomaže pacijentu da nauči šta je poverenje i korištenje neposrednog iskustva radi
povećanja svesnosti. Ako se terapeut oslanja na interpretacije derivirane iz teorije,
umesto na lično prisustvo, time navodi pacijenta na to da se ne oslanja na fenomene
iz svog neposrednog iskustva radi povećane svesnosti. U Geštalt terapiji terapeut ne
koristi prisustvo kako bi manipulisao pacijnetom da se prilagodi unapred utvrđenim
ciljevima, već podstiče pacijente da sebe autonomno regulišu.

3. POVERENjE u DIJALOG. Kontak je nešto što dve osobe čine jedna drugoj. Kontakt
je nešto što se dešava između ljud, nešto što se javlja iz njihove interakcije. Geštalt
teraput se prepušta ovom interpersonalnom procesu. To znači da DOPUŠTA da se
kontakt dogodi,a ne da manipuliše. STVARA kontakt i ne da kontroliše ishod.

4. DIJALOG SE ŽIVI. Dijalog je nešto što se čini,a ne nešto o čemu se razgovara.

Upotreba termina „živi se“ naglašava uzbuđenje i neposrednost samog čina. Način
dijaloga može da bude ples, pesma, reči ili bilo koji modalitet koji izražava i pokreće
energiju između učesnika. Važan doprinos Geštalt terapije fenomenološkoj
eksperimentaciji je proširivanje parametara na takav način da uključe eksplikacije
iskustva kroz neverbalne izraze. Ipak, interakcija je ograničena etikom, prikladnošću,
terapijskim zadatkom, itd.

Drugi sistem

Yontef zapaža da:

Teorijska distinkcija između Geštalt terapije, modifikacije ponašanja i psihoanalize je
jasna. U modifikaciji ponašanja pacijenta se direktno menja terapeutova manipulacija
sredinskih stimulusa. Prema psihoanalitičkoj teoriji ponašanje uzrokuje nesvesna
motivacija koja se manifestuje kroz transferni odnos. Analizam transfera uklanja se
potiskivanje, nesvesno postaje svesno. U Geštalt terapiji pacijent uči da potpuno
koristi svoja unutrašnja i spoljašnja čula tako da može da bude odgovoran za sebe i
da pruži sebi podršku. Geštalt terapija pomaže pacijentu da u svoje ruke uzme ključ
za ovo stanje, a to je svesnost i proces svesnosti. Modifikacija ponašanja uslovljava
upotrebom stimulusa kojima kontroliše ponašanje, psihoanaliza leči otkrivajući i
govoreći o uzroku mentalne bolesti (problema), a Gešatlt terapija omogućuje
 87

samospoznaju kroz proces eksperimentisanja sa direktnom svesnošću, ovde i sada.

(1969,str. 33-34).

Modifikacija ponašanja i druge terapije koje primarno nastoje da uspostave kontrolu

nad simptomima (npr. hemoterapija, ECT, hipnoza itd. ) predstavlja kontrast Geštalt
terapiji i psihodinamski orijentisanim terapijama koje nastoje da doprinesu promeni
prvenstveno tako što će omogućiti pacijentu da razume sebe u svetu kroz uvid.

Metodologija Geštalta i psihodinamse teorije koristi prihvatajući odnos i tehnologiju

kako bi pomogla pacijentu da se promeni kroz emotivno i kognitivno shvatanje sebe.
U psihoanalizi osnovno ponašanje pacijenta su slobodne asocijacije, glavni alat
analitičara je interpretacija. Da bi podržao transfer analitičar izbegava da direktno
izrazi svoju ličnost (nema „Ja“ izjava) i praktikuje pravilo apstinencije, tj. terapeut ne
gratifikuje ni jednu pacijentovu želju. Ovakav pristup karakterističan je za sve
psihodinamse škole, klasičnu, ego psihološku, Jungijansku, Kohutijansku, školu
objektnih odnosa. Psihodinamski usmeren terapeut izoluje svoju ličnost da bi podržao
odnos zasnovan eksplicitno na transferu (a ne na kontaktu).

Geštalt terapija doprinosi razumevanju koristeći aktivno,ozdravljujuće prisustvo

terapeuta i PACIJENTA u odnosu koji se bazira na pravom kontaktu. Transfer koji se
istražuje i prorađuje kada se javi na podržavaju Geštalt terapeuti (Polster, 1968).
Karakternim pitanjima se direktno bavi u Geštalt terapiji kroz dijaloški i fenomenološki
metod.

U Geštalt terapiji neposredni doživljaj pacijenta se aktivno koristi. Umesto da slobodno

asocira dok pasivno čeka terapeutovu interpretaciju i promenu koja treba da
usledi,pacijent je saradnik koji uči kako da sebe izleči. Pacijent „radi“ umesto da
slobodno asocira ''Šta mogu da učinim da bih radio na ovom?'' je često pitanje u
Geštalt terapiji i često u njemu leži i odgovor. Na primer, od para sa seksualnim
poteškoćama se može tražiti da vežba usmeravanje na čula.

Više nego bilo koja druga terapija Geštalt terapija naglašava da je sve što postoji ovde
i sada i da je doživljaj pouzdaniji nego interpretacija. Pacijent uči razliku između
PRIČE o onome što se pojavilo pre pet minuta (ili sinoć ili pre 20 godina) i
DOŽIVLjAVANjA onog što je sada.

Applebaum, psihoanalitičar zapaža

U Geštalt terapiji pacijent brzo uči da pravi razliku između ideja i ideacije, između
dobro utvrđenih opsesivnih puteva i novih misli između izjave o doživljaju i izjave o
izjavi. Geštaltistički cilj je praćenje doživljaja i uvida koji se javlja dok se Geštalt javlja i
to je moćniji alat nego uvid koji daje terapeut, to pomaže i pacijentu i terapeutu da
utvrde i zadrže ove važne distinkcije. (1976,str. 757).

Terapija kao što je modifikacija ponašanja, terapija realnosti i racionalno emotivna

terapija ne rade sa PACIJENTOVIM doživljajem u dovoljnoj meri da ovo omoguće. U
Rodžerijanskoj terapiji pasivnost koja je nametnuta terapeutu ozbiljno osiromašuje
spektar ili snagu terapije da poduči ovoj vrsti distinkcije.

Praksa većine terapijskih sistema podržava intelektualizaciju: razgovori o

iracionalnosti pacijentovih uverenja, priče o promenama u ponašanju za koje terapeut
 88

veruje da bi treblo da se jave kod pacijenta, itd. Geštalt terapijska metodologija koristi
aktivne tehnike koje pojašnjavaju iskustvo. Geštalt terapeuti će često eksperimentisati
isprobavajući nešto novo tokom terapijskog sata. Za razliku od većine drugih terapija,
u Geštalt terapiji sam PROCES otkrivanja kroz eksperimentaciju JE konačniji cilj, a ne
osećanje ili ideja ili sadržaj.

Psihoanalitičar može da koristi samo interpretaciju. Rodžerijana može da reflektuje i

da klarifikuje. Geštalt terapeut može da koristi bilo koju tehniku ako je a.)
usmerena na povećanje svesnosti, b.)proizilazi iz dijaloga i fenomenološkog rada i
c.)zadovoljava parametre etičke prakse.

Snaga i odgovornost za sadašnjost je u rukama pacijenta. U prošlosti je pacijent bio u

uzajamnoj interakciji sa sredinom, a ne pasivan recipijent traume. Na taj način pacijent
je možda primio poruku od roditelja koje su ga postidele, ali gutanje tih poruka i
samopoštovanje su njegova odgovornost, kao i to što je nastavio da se stidi od tada
do sada. Ovakav stav razlikuje se od psihodinamski stavova, ali se slaže sa Adlerovim
i Ellisovim.

Ovakvo gledište osposobljava pacijenta da bude odgovorniji za svoju egzistenciju,

uključujući i terapiju. Kada terapeut veruje da prošlost uzrokuje sadašnjost i da
pacijente kontroliše nesvesna motivacija koja im nije u istom času dostupna svesti,
time oni bivaju podržani u tome da se oslanjaju na terapeutove interpretacije umesto
na sopstvenu autonomiju.

U terapijama u kojima terapeut preuzima na sebe da direktno modifikuje ponašanje

pacijenta, ne poštuju se neposredni doživljaju pacojenta i terapeuta. Ovo izdvaja
Geštalt terapiju od većine drugih terapija. Uvređeni pacijent može da poveća svesnost
izražavajući uvređenost. Ako terapeut predlaže ovo kao sredstvo koje omogućuje
katarziju, to nije fenomenološki pristup Geštalt terapije.

U Geštalt terapiji ne postoji „treba“. Umesto da naglašava ono što bi trebalo da bude,
geštalt terapija naglašava svest o onome što jeste. ŠTO JESTE, JESTE. Ovo je u
suprotnosti sa stavom bilo kog terapeuta koji „zna“ šta bi pacijent „trebalo“ da radi. Na
primer, kognitivna modifikacija ponašanja, racionalno-emotivna terapija i terapija
realnosti sve pokušavaju da modifikuju pacijentove stavove o kojima je terapeut
zaključio da su iracionalni, neodgovorni ili nerealni.

Iako Geštalt terapija ne podržava ometanje organizmičkog procesa asimilacije

fokusiranjem na kognitivne eksplanatorne intelektualizacije, Geštalt terapeuti rade sa
sistemima uverenja. Razmišljanje mišljenja, objašnjavanje uverenja i uzajamno
odlučivanje o tome šta odgovara pacijentu čini deo Geštalt terapije. Geštalt terapija ne
pridaje važnost mišljenju koje izbegava doživljaj i podržava razmiišljanje koje
podržava doživljaje. Geštalt terapija isključuje terapeutovo narcističko podučavanje
pacijenta i umesto toga nastoji da ostane u kontaktu i pomogne pacijentovo
samootkrivanje.

Mnoge osobe tvrde da praktikuju TA i Geštalt. Obično ljudi koriste TA teoriju i tehnike
Geštalt terapije. Tehnike su nevažan aspekt Geštalt terapije. Kada se koriste na
kognitivan, analitičan način ove tehnike prestaju da budu Geštalt terapija. Takva
kombinacija često je abortivna, sprečava ili neutralizuje ogranizmički rad na svesnosti
baziran na fenomenološko – egzistencijalističkoj metodi. Bolja kombinacija je
integracija koncepta TA u Geštaltistički okvir. Tako se roditeljsko, odrasle i ego stanje
 89

deteta mogu prevesti na geštaltistički jezik koji govori o procesu i sa njim se može
radit eksperimentalno i dijaloški.

Druga razlika između Geštalta i drugih terapija je holizam i multidimenzionalnost

Geštalt terapije. Ljudi izražavaju svoju nevolju kroz svoje ponašanje, misli i osećanja.
„Geštalt terapija posmatra celokupno biopsihosocijalno polje, uključujući
organizam/sredinu kao važan deo polja. Geštalt terapija koristi aktivno fiziološke,
sociološke, kognitivne, motivacione varijable. Nijedna relvantna dimenzija se ne
isključuje iz osnovne teorije“ (Yontef, 1969, str. 33-34).

Istorija

Preteče
Istorija Geštalt terapije počinje sa profesionalnim razvojem Fritza Perlsa i vremena u
kojem je živeo. Nakon sticanja M. D. stepena, Perls je otišao u Frankfurt na Majni
1926 i radio kao asistent Kurta Goldsteina na Institutu za vojnike sa oštećenjem
mozga. Tamo je bio pod uticajem profesora Goldsteina i Adhemara Gelba i sreo je
svoju buduću suprugu Lauru. U to vreme frankfurt na Majni je bio centar uticaja
vodećih Geštalt psihologa, egzistencijalni filozofa i psihoanalitičara.

Fritz Perls je postao psihoanalitičar. Na njega su direktno uticali Karen Horney i

Wilchelm Reich, a indirektno Otto Rank i drugi. Na Perlsa je naročito uticao Wilchelm
Reich, koj je bio Perlsov analitičar početkom tridesetih i „koji im je prvi skrenuo pažnju
na najvažniji aspekt psihosomatske medicine – na funkciju motoričkog sistema kao
oklopa“ (F. Perls, 1947).

Treba zapaziti tri glavna uticaja na Perlsov intelektualni razvoj. Jedan je bio uticaj
filozofa Sigmunda Friedlandera, iz čije filozofije je Perls usvojio diferencijalno mišljenje
i kreativne indiferntnosti, o kojima je pisao u svojoj prvoj knjizi „Ego,glad i agresija“
(1947). Na Perlsa je takođe uticao Jan Smuts, prvi ministar Južne Afrike kada se Perls
sa porodicom preselio tamo (pošto je najpre izbegao iz nacističke Nemačke i zatim iz
Holandije koju su okupirali nacisti). Pre nego što je postao premijer, Smuts je nepisao
knjigu o holizmu i evoluciji, koja je zapravo ispitivala šire ekološko polje iz
Geštaltističke perspektive. Smuts je skovao termin holizam. Treća osoba koja je
izvršila uticaj na Perlsov intelektualni razvoj bio je semantičar Alfred Korzybski.

Laura Posner Perls bila je koosnivač Geštalt terapije. Njen uticaj na Perlsa bio je
opšte poznat, a ona je napisala poglavlje za knjigu Ego,glad i agresija. Ona je bila
student psihologije u vreme kada je upoznala Perlsa i stekla je stepen doktora nauka
na Univerzitetu u Frankfurtu 1932. Bila je u kontaktu sa egzistencijalnim teolozima
Martinom Buberom i Paulom Tillichom. Najveći deo Geštaltističke, fenomenološke i
egzistencijalističke misli uticao je na Geštalt terapiju preko nje, i ako joj je malo
zasluga pripalo jer nije mnogo pisala pod svojim imenom (Rosenfeld, 1978).

Iako je Perls bio obučeni psihoanalitičar, on je bio jedan od onih koji su se gušili pod
dogmatizmom klasične Frojdove psihoanalize. Dvadesete, tridesete i četrdesete su
bile period velikog komešanja i pobune protiv Njutnovog pozitivizma. To je vredelo za
nauku (na primer Einsteinova teorija polja), teatar i ples, filozofiju, umetnost,
arhikteturu i egzistencijalizam. I Laura i Fritz su živeli u vreme delovanja
 90

fenomenološko – egzistencijalističkih uticaja koji je kasnije uključen u Geštalt terapiju

(Kogen, 1976). U to spada priznavanje odgovornosti i sposobnosti izbora za kreiranje
sopstvene egzistencije, primerenost egzistencije nad esencijom i egzistencijalni
dijalog.

Geštalt psihologija obezbedila je Perlsu organizujući pristup za Geštalt terapiju kao

integrativni okvir. Geštalt se odnosi na konfiguraciju ili obrazac skupa elemenata.
Geštalt psiholozi veruju da organizmi instiktivno opažaju celine, a ne delove ili
komadiće. Celina ima karakteristike koje se ne mogu saznati na osnovu analiziranja
delova. Percepcija je aktivan proces, a ne rezultat pasivnog primanja stimulusa putem
čula. Veruje se da sve situacije u sebi sadrže organizaciju. Organizmi imaju
sposobnost za tačno opažanje kada koriste svoju urođenu sposobnost da neposredno
dožive sada i ovde. Zadatak fenomenološkog istraživanja i terapije je da koristi ovaj
koncept kako bi stekla uvid u strukturu onoga što se proučava. Budući da ljudi
prorodno opažaju celine onako kako se one javljaju, aktuelnoj svesnosti meože se
verovati više nego interpretaciji i dogmi.

POČECI

Perlsova knjiga Ego, glad i agresija napisana je 1941-1942. Prvo izdanje iz 1946
objavljeno u Južnoj Africi imalo je podnaslov Revizija Frojdove teorije i metode.
Podnaslov izdanja iz 1966 je promenjen u Početak Geštalt terapije. Pojam Geštalt
terapija najpre je korišten kao naslov knjige koju su napisali F. Perls, Ralph Hefferline i
Paul Goodman (1951). Ubrzo posle toga organizovan je institut za Geštalt terapiju
,čije je središte bio stan Fritza i Laure Perls u New Yorku. Ovaj stan su koristili za
seminare, workshope i grupe. Među onima koji su u to vreme sarađivali sa Perlsom su
bili Paul Weisz, Lotte Weidenfeld, Buck Eastman, Paul Goodman, Isadore From, Elliot
Shapiro, Leo Chalfen, Iris Sanguilano, James Simkin i Kenneth A. Fisher.

Tokom pedesteih održavali su se intenzivni workshopi i edukativne grupe po celoj

zemlji. Pre konvencije Američke psihološke asocijacije održane u New Yorku 1954,
specijalni intenzivni workshopi bili su ograničeni na 15 kvalifikovanih psihologa i trajali
su po tri dana. slični workshopi održavani su u Clevelandu, Miamiju i Los Angelesu.
1955 grupa iz Clevelanda formirala je Geštalt institut u Clevelandu.

Fritz Perls se preselio na Zapadnu obalu 1960 i u to vreme mu je Simkin ugovorio

Geštalt terapijski workshop. Perls, Walter Kempler i James Simkin organizovali su
prve Geštalt terapijske workshope za trening na Eselenskom institutu u leto 1964. Ovi
workshopi su se nastavili pod vođstvom Perlsa i Simkina tokom 1968. Posle
Perlsovog preseljenja u Canadu, Simkin je nastavio da organizuje Geštalt terapijski
trening u Esalenu tokom 1970 godine zajedno sa Irmom Shepherd, Robertom W.
Resnickom, Robertom L. Martinom, Jackom Downingom i Johnom Enrightom.

Tokom ovih početaka Geštalt terapija je ponudila mnoge ideje koje naknadno
prihvatile eklektičke psihoterapijeke prakse. Uzbuđenje zbog direktnog kontakta
između terapeuta i pacijenta, naglašavanje direktnog iskustva, upotreba aktivne
eksperimentacije, naglašavanja onoga što je sada i ovde, odgovornost pacijenta za
sebe, princip svesnosti, poverenje u organizmičku samoregulaciju, ekološka
međuzavisnost osobe i okoline, princip asimilacije i drugi slični koncepti bili su novi,
uzbudljivi i šokantno za konzervativni estabilišment. U to vreme psihoterapijska
praksa delila se na stariji, tradicionalni pristup psihoanalitičke teorije nagona i ideje
 91

koje je uglavno ponudila Geštalt terapija. To je bio period ekspanzije,sa intergracijom

principa koji se postavljaju i razjašnjavanjem i nukleaciom principa ostavljenih za
budućnost. Tako, npr. Geštalt terapija je promovisala upotrebu aktivnog pristupa
terapeuta u odnosu baziranom na kontaktu, ali nije do detalja razmotrila ono što čini
ozdravljujuće dijaloško prisustvo.

Sadašnji status

Postoji najmanje 62 terapijska (geštalt) instituta u svetu, a lista nastavlja da raste.

Zapravo svaki veći grad u SAD ima najmanje jedan Geštalt institut.

Nije stvorena nacijonalna organizacija. Posledica toga je da ne postoji utvrđeni

standardi za institute, trenere ili polaznike edukacije. Svaki institut ima sopstveni
kriterijum za obuku, selekciju članova itd. Pokušaji da se organizuje nacionalna
konferencija radi utvrđivanja standarda koje treba da zadovoljavaju edukatori, nisu bili
uspešni. Ne postoje utvrđeni standardi u pogledu toga šta čini dobro Geštalt terapiji ili
dobrog Geštalt terapeuta. Zato je dužnost konzumera Geštalt terapije da pažljivo
procene edukativno, kliničko i obrazivno poreklo ljudi koji sebe nazivaju Geštalt
terapeutima i nude obuku iz Geštalt terapije (vidi Yontef, 1981a, 1981b).

Geštalt žurnal posvećen je prvenstveno člancima iz oblasti Geštalt terapije. Geštalt

teorija objavljuje članke o Geštalt psihologiji i poneki članak o Geštalt terapiji.
Bibliografse informacije nude Kogan (1980),Rosenfeld (1981),i Wysong (1986).

Kako je raslo iskustvo u Geštalt terapiji,terapijska praksa se menjala. Na primer, ranije

je Geštalt terapijska praksa naglašavala kliničku upotrebu frustracije,konfuzija
samodovoljnosti i pružanje podrške sebi često se javlja, kao i zajedljiv stav ako bi
terapeut interpretirao da je pacijent manipulativan. Ovaj pristup pojačavao je stid kod
stidljivih pacijenata. Došlo je do ublažavanja Geštalt terapijske prakse, do direktnijeg
izražavanja sebe kod Geštalt terapeuta, više se naglašava dijalog, manje se koriste
stereotipne tehnike, više se naglašava deskripcija karakterne strukture (uz upotrebu
psihoanalitičkih formulacija), i više se koristi grupni proces.

Tako će pacijent verovatno sresti među Geštalt terapeutima koji su se priklonili novom
načinu, naglašavanje samoprihvatanja,blaže vladanje terapeuta, više poverenja u
pacijentovu fenomenologiju i eksplicitniji rad na psihodinamskim pitanjima. Takođe se
više naglašavaju grupni procest, uključujući relacije među članovima grupe i sve
manje se koristi formalni 1:1 rad u grupama. Više se poklanja pažnje teorijskim
instrukcijama, teorijskom izlaganju i radu na kogniciji u celini.

LIČNOST

Teorija ličnosti

Ekološka međuzavisnost:Polje organizam/sredina

Osoba egzistira diferenciranjem sebe od drugih i povezivanjem sebe i drugih. To su

dve funkcije granice. Da bi se ostvarijo dobar kontakt sa svetom neke osobe potrebno
 92

je posegnuti i otkriti sopstvene granice. Efikasna samoregulacija uključuje kontakt u

kojem je osoba svesna novosti u sredini koja je potencijalno hranjiva ili toksična. Ono
što je hranjivo se asimilira, a ostalo se odbacuje. Ovaj vid diferenciranog kontakta
neizbežno vodi do razvoja(Polsterovi, 1973, str. 101).

Mentalni metabolizam

U Geštalt terapiji se metabolizam koristi kao metafora za psihološko funkcionisanje.

Ljudi rastu tako što grizu komade adekvatne veličine (bilo to ideja ili hrana ili odnosi),
žvaću ih (razmišljaju) i otkrivaju da li su hranjivi ili toksični. Ako su hranjivi organizam
ih asimiluje i čini delom sebe. Ako su toksični,organizam ih ispljune (odbaci). To
zahteva da ljudi budu spremni da imaju poverenje u svoj ukus i sud. Diskriminisanje
zahteva a k t i v n o osećanje spoljašnjih stimulusa i procesiranje ovh
eksteroceptivnih stimulusa zajedno sa interoceptivnim podacima.

Regulisanje granice

Granica između sebe i okoline mora ostati permeabilna kako bi omogućavala

razmenu, a ipak mora biti dovoljno čvrsta da omogući autonomiju. Čak i ono što je
hranljivo treba diskriminisati u skladu sa dominantnim potrebama. Metaboličkim
procesom vladaju zakoni homeostaze. U idealnom slučaju najurgentnija potreba
energizuje organizam sve dok ne bude zadovoljena ili zamenjena nekom vitalnijom
potrebom. Življenje je progresija potreba, zadovoljnih i nezadovoljnih, postizanje
homeostatske ravnoteže i kretanje ka sledećem momentu i novoj potrebi.

Poremećaji na granici kontakta

Kada granica između osobe i drugog postane nejasna, kada se izgubi ili postane
nepropusna, to rezultira poremećajem u razlikovanju između sebe i drugog,što je
poremećaj i kontakta i svesnosti (vidi Polsterovi 1973, Perls, 1973). Kada granica
dobro funkcioniše ljudi izmenjuju stanja povezanosti sa drugima sa stanjima
odvajanosti, oni su u jednom momentu u kontaktu sa sadašnjom sredinom, a zatim se
povlači pažnja sa sredine. Granica kontakta se gubi u polarnim suprotnostima u
konfluenciji i izolaciji.

U k o n f l u e n c i j i (fuziji) odvajanje i distinkcija između sebe i drugog postaje tako

nejasna da se granica gubi.

U i z o l a c i j i granica postaje tako nepermeabilna de se gubi povezanost,tj.

važnost drugih za sebe se gubi iz svesnosti.

R e t r o f l e k s i j a je rascep unutar selfa, odupiranje jednog dela selfa drugim.

Tako se jednim delom sebe zamenjuje okolina, kao kada osoba čini sebi ono što bi
želela da učini drugima ili kada čini sebi ono što bi želela da za nju neko drugi učini.
Ovaj mehanizam vodi u izolaciju. Iluzija samodovoljnosti je primer retrofleksije kojom
se okolina zamenjuje selfom. Iako osoba može sama da diše i da žvaće, vazduh i
hrana moraju doći iz okoline. Introspekcija može da bude oblik retrofleksije koji može
biti patološki ili zdrav. Na primer otpor impulsu za ispoljavanje besa može da služi u
 93

svrhu izlaženja na kraj sa opasnom sredinom. U takvoj situaciji možda je

funkcionalnije da osoba zagrize svoju usnu nego da kaže nešto zajedljivo.

Kroz i n t r o j e k c i j u strani materijal se apsorbuje bez diskriminacije ili

asimilacije. Gutanje celih komada stvara „kao da“ ličnost i rigidan karakter.
Introjektovane vrednosti i ponašanje nametnuti su sebi. Kao kod bilo koje vrste
poremećaja granice, gutanje celine može biti zdravao ili patološko, zavisno od
okolnosti i stepena svesnosti. Na primer studenti koji slušaju niz predavanja sa punom
svesnošću da to čine mogu kopirati, zapamtiti i reproducirati meterijal, a da ga nisu
potpuno „svarili“.

Projekcija je konfuzija sebe sa drugima koja rezultira u tome da se okolini

pripisuje nešto što zapravo pripada selfu. Primer zdrava projekcije je
umetnost.Patološka projekcija je posledica nedovoljne svesnosti o i neprihvatanje
odgovornosti za ono što je projektovano.

D e f l e k s i j a je izbegavanje kontakta ili svesti skretanjem u stranu,kao kada je

osoba ljubazna umesto da bude direktna. Defleksija se može postići tako što se nešto
ne izražava direktno ili se ne prihvata. U drugom slučaju osoba najčećše oseća da do
nje ne dopire ono što joj je upućeno iz okoline, a u prvom slučaju, osoba je često
neefikasna i osujećena time što nije mogla da dobije ono što želi. Defleksija može biti
korisna kada se svesno koristi u odnosu na zahteve situacije u kojoj je osoba (tj. kada
je poterbno smiriti situaciju). Drugi primer su izbegavanje da se pogleda neka osoba,
govorljivost, nejasnost, ublažavanje i priča o umesto razgovora (Polsterovi, 1973, str.
89-92).

Organizmička samoregulacija

Ljudska regulacija je do različite mere bilo

a ) organizmička, tj. bazira se na relativno potpunom i tačnom saznavanju onoga što
jese ili
b ) „trebalo bi da“ tip regulacije, baziran na proizvoljnim odredbama nekog kontrolora
koji naređuje šta bi trebalo, a šta ne bi trebalo da bude. Ovo se odnosi na
intrapsihičku regulaciju, na regulaciju interpersonalnih odnosa i na regulaciju socijalnih
grupa.
c ) „Postoji samo jedna stavr koja treba da vrši kontrolu: s i t u a c i j a , ako razumeš
situaciju u kojoj se nalaziš i dopustiš da situacija u kojoj si kontroliše tvoje akcije, tada
učiš da se suočavaš sa životom“ (F. Perls, 1976, str. 33). Perls je ovo objasnio uz
pomoć primera vožnje automobila. Umesto da se unapred isplanira „Želim da vozim
65 km/h“ , osoba koja poznaje situaciju voziće različitom brzinom noću ili različito kada
je u saobraćajnoj gužvi, a različito kada je umoran itd. Ovde Perls jasno stavlja na
znanje da „pustite da situacija vrši kontrolu“ znači da se svesno spozna trenutni
kontekst i da se tako izvrši regulacija, uključujući i sopstvene želje, a ne ono što bi
„trebalo da“ se dogodi.

U organizmičkoj samoregulaciji, biranje i učenje dešavaju se holistički, uz prirodnu

integraciju tela i uma, misli i osećanja, spontanosti i odlučnosti. U „trebalo bi da„ tipu
regulacije, kognicija vlada i nema holističkog doživljaja.

Očigledno je da sve što je važno za regulaciju granice ne može da bude u potpunosti

svesno. Mnoge transakcije dešavaju se uz pomoć automatskih, uobičajnih načina
 94

ponašanja, uz minimalnu svesnost. Organizmička samoregulacija zahteva da

uobičajeno postane potpuno svesno kao potrebno. Kada se svesnost ne javlja kao što
je potrebno i/ili ne organizuje neophodnu motornu aktivnost, psihoterapija je metod za
povećanje svesnosti i vršenje smislenih izbora i za preuzimanje odgovornosti.

Svesnost

Svesnost i dijalog su dve primarne terapijske alatke Geštalt terapije. Svesnost je oblik
doživljaja koji se može definisati kao ostajanje u dodiru sa sopstvenom egzistencijom,
sa onim što j e s t e.

Laura Perls tvrdi:

Cilj Geštalt terapije je neprekidna svesnost (kontinuum svesnosti) slobodan tok
oblikovanja Geštalta pri čemu ono što je od najvećeg interesovanja za organizam,
odnos, grupa ili društvo postaje Geštalt, prelazi u prvi plan tako da može da bude
doživljeno i tako da se sa tim može izaći na kraj (spoznati, proraditi, sortirati,
promeniti, itd). tako da se može stopiti sa pozadinom (da bude zaboravljeno i/ili
asimilirano i integrisano) i da na taj način prvi plan ostane slobodan za sledeći
relevantan Geštalt (1973, str. 2).

Potpuna svensost je proces kojim je osoba u budnom kontaktu sa najvažnijim

događajima u polju koje čine individua - sredina sa potpunom senzomotornom,
emocionalnom, kognitivnom i energetskom podrškom. Uvid, jadan oblik svesnosti, je
neposredno shvatanje očiglednog jedinstva različitih elemenata u polju. Svestan
kontakt kreira nove, smislene celine i na taj način predstavlja integraciju problema.

Efikasna svesnot je utemeljena u i energizovana je dominantnom sadašnjom

potrebom organizma. Ona se odnosi ne samo na poznavanje sebe, već i na direktno
poznavanje sadašnje situacije i sebe kakvi smo u toj situaciji. Svako negiranje
situacije ili njenih zahteva ili sopstvenih želja i odabranog odgovora je poremećaj
svesnosti. Svesnost ima smisla kada obuhvata svest osebi u svetu, u dijalogu sa
svetom i sa svešću o Drugom – to nije ka sebi,na unutra usmerena introspekcija.
Svesnost prati p r i h v a t a nj e , tj. saznanje da osoba poseduje kontrolu,
mogućnost izbora i odgovornost za sopstvena osećanja i ponašanje. Bez toga osoba
može biti svesna doživljaja i životnog prostora, ali ne i toga kakvu snagu poseduje ili
ne poseduje. Svesnost je kognitivna, senzorna i afektivna. Osoba koja verbalno
izražava svoju situaciju, ali je ne vidi zaista, ne poznaje je, ne reaguje na nju i ne
reaguje emotivno na nju, zapravo nije potpuno svesna i nije potpuno u kontaktu.
Osoba koja je svesna zna š t a radi, k a k o to radi, da postoje alternative i da bira
da bude kakva jeste.

Akt svesnosti uvek se zbiva ovde i sada, i ako sadržaj svesnosti može biti daleko. Akt
sećanja zbiva se sada. Kada situacija zahteva svest o prošlosti ili anticipaciju
budućnosti, efikasna svesnost uzima ovo u obzir. Na primer:

P: (Izgleda napetije nago obično) Ne znam na čemu bih radio.

T: Čega si svestan upravo sada?
 95

P: Drago mi je što te vidim, ali sam napet jer večeras imam sastanak sa svojim šefom.
Ja sam vežbao i pripremao se za taj sastanak i pokušavao sam da sebi pružim
podršku dok čekam.
T: Šta ti je potrebno upravo sada?
P: Razmišljo sam da stavim šefa na praznu stolicu i da porazgovaram sa njim. Ali
toliko sam napet da mi je potrebno da radim nešto što će uključiti telo. Potrebno mi je
da dišem, da se krećem, da pravim galamu.
T: (Gleda, ali nastavlja da ćuti)
P: Zavisi od mene, ha? (Pauza, pacijent ustaje, počinje da se proteže. Pokreti i zvuci
postaju življi. Posle nekoliko minuta on seda, deluje smirenije i življe). Sada sam
sprema.
T: Izgledaš mi življe.
P: Sad sam spreman da se pozabavim pitanjem šta me je činilo toliko napetim u vezi
sa večerašnjim susretom.

Samoodbacivanje i potpuna svesnost uzajamno se isključuju. Samoodbacivanje

ometa svesnost, jer na taj način osoba negira ono što ona jeste. Samoodbacivanje je
istovremeno zbrka po pitaju ko sam ja i samoobmane ili pogrešno uverenje da je
osoba iznad onog što je očigledno (Sartre, 1966). Reći „Ja sam“ kao da to izgovara
posmatrač, ili kao da „Ja“ nije osoba izabrala sama, ili bez znanja o tome kako osoba
kreira svoje „Ja sam“ je pogrešno uverenje, a ne svesni uvid.

Odgovornost

Ljudi su, prema Geštalt terapiji odgovorni (sposobni za odgovor)

(responsible=response able), dakle oni su primarni činilac koji determiniše sopstveno
ponašanje. Kada ljudi brkaju odgovornost sa optuživanjem i trebalo bi da, oni vrše na
sebe pritisak i manipulišu sobom, oni pokušavaju a nisu integrisani i spontani. U
takvim slučajevima njihove prave želje, potrebe i reakcije na okolinu i moguće izbore u
situaciji ostaju ignorisani, a oni se ili preterano povinuju ili se bune protiv trebalo bi da.

Geštalt terapeuti veruju da je potrebno jasno razlikovati između onoga što osoba bira i
onog što je datost. Ljudi su odgovorni za ono što biraju da čine. Na primer, ljudi su
odgovorni za svoje akcije vezane za sredinu. Optuživanje spoljašnjih sila (npr.
genetike ili roditelja) za ono što osoba sama odabere je samoobmana. Preuzimanje
odgovornosti za ono što osoba nije izabrala, tipična reakcija stida je takođe obmana.

Ljudi su odgovorni za moralne izbore. Geštalt terapija pomaže pacijentu da otkrije šta
je moralno prema njegovom izboru i vrednostima. Daleko od toga da zastupa stav
„sve može da prođe“ Geštalt terapija postavlja veoma ozbiljnu obavezu pred svaku
osobu:biranje i procenjivanje.

Različiti koncepti

Teorija ličnosti Geštalt terapije razvila se pre svega iz kliničkog iskustva. Naglasak je
bio na teoriji ličnosti koja podržava zadatke terapeuta,a ne na obuhvatnoj teoriji
ličnosti.
Konstrukti teorije Geštalt terapije su u većoj meri proistekli iz teorije polja nego
genetike, više su fenomenološki nego konceptualni.
 96

Iako je Geštalt terapija fenomenološka,ona se takođe bavi nesvesnim, tj. onim što ne
ulazi u svest kada je to potrebno. U Geštalt eterapiji svesnost znači biti u dodiru sa, a
nesvesno zanči biti van dodira sa. Nesvesno se može objasniti uz pomoć različitih
fenomena, uključujući i svest o tome o čemu voditi računa,potiskivanje, kognitivni set,
karaker i stil. Simkin (1976) poredi ličnost sa plutajućom loptom – u bilo kom trenutku
samo jedan deo je na površini, dok je ostatak potopljen u vodi. Nesvesno je rezultat
toga što organizam nije u dodira sa spoljašnjom sredinom zato što je uronjen u
sopstvenu unutrašnju sredinu ili fantazije, ili je reč o tome da organizam nije u dodiru
sa svojim unutrašnjim životom jer je fiksiran na spoljašnji.

Geštalt terapija teorija promen

Deca gutaju cele ideje i ponašanje (introjektuju). Ovo ima za posledicu prisilnu
moralnost umesto za organizam prikladnu moralnost. Rezultat toga je da se ljudi često
osećaju krivim kada se ponašaju u skladu sa svojim željama, nasuprot onom što bi
trebali. Neki ljudi investiraju ogromnu količinu enerije da bi održali rascep između onog
što treba da i onog što žele – razrešenje toga leži u prepoznavanju sopstvene
moralnosti nasuprot introjektovanoj. Trebalo bi da sabotira takve ljude i što više oni
nastoje da budu ono što nisu, veći je otpor i ne može da dođe do promene.

Beisser je unapredio teoriju promene naglašavajući da se promena dešava kroz

„prisilan“ položaj osobe ili druge osobe da ga promeni ali se dešava ako osoba uloži
trud i vreme da „bude ono što jeste“, „da bude potpuno u svojoj sadašnjoj poziciji“
(1970, str. 70). Kada terapeut odbija ulogu onoga koji vrši promenu, promena koja je
tako prirodna i takođe smislena postaje moguća.

Geštalt terapija je shvatanje da svesnost (uključujući i prihvatanje, izbor i odgovornost)

i kontakt prirodno i spontano dovede do promene. Forsirana promena je više pokušaj
da se ostvari slika nego da se ostvari self. Sa svešću o prihvatanju sebe, i sa svešću o
pravu da postojimo takvi kakvi jesmo, organizam može da se razvije. Forsirana
intervencija usporava ovaj proces.

Princip pregnantnosti pozajmljen iz Geštalt psihologije tvrdi da će se polje samo

uobličiti u najbolji, Geštalt koji opšte okolnosti dozvoljavaju. Pa, takođe ,Geštalt
terapeuti veruju da ljudi imaju urođen nagon za zdravljem. Ova težnja se može sresti
u prirodi, a ljudi su deo pirode. Svesnost je očigledna, kontinuirana svesnosti
kontinuum je sredstvo koje osoba može namerno da koristi da kanališe ovaj spontani
nagon za zdravljem.

Diferencijacija polja: polariteti nasuprot dihotomijama

Dihotomija je rascep u kojem se polje ne smatra celinom diferenciranom na različite i

međusobno spojene delove, već sklopom međusobno kompetitivnih i nepovezanih
sila. Dihtomno mišljenje ometa organizmičku samoregulaciju. Dihtomno mišljenje teži
da bude netolerantno prema razlikama među osobama i prema paradoksalnim
istinama o jednoj istoj osobi.

Organizmička samoregulacija vodi u integraciju delova jednih sa drugima i u celinu

koja prevazilazi delove. Polje se često diferencira na polaritete: delovi koji su opoziti i
koji nadopunjavaju i objašnjavaju jedni druge. Pozitivan i negativan pol električnog
 97

polja je prototip ovakve diferencijacije u smislu teorije polja. Koncept polariteta tretira
opouite kao delove jedne celine, kao u yin i yangu.

Sa ovakvim polarnim pogledom na polje, razlike se prihvataju i integrišu. Nedostatak

prave integracije stvara rascep, kao što je podela na telo-um, self-spoljašnje,
infantilno-zrelo, biološko-kulturalno i nesvesni-svesno. Kroz dijalog može se doći do
integracije delova, u novu celinu u kojoj postoji diferencirano jedinstveno. Dihotomija
kao što du self-ideal, self potreba, misao i impuls i socijalni zahtevi i lična potreba
mogu se izlečiti integracijom u celinu diferenciranu u prirodne polaritete. (Perls, 1947).

Definicija zdravlja I: Dobar Geštalt polaritet

Dobar Geštalt opisuje perceptivno polje organizovano sa jasnošću i dobrom formom.

Dobro uobličena figura jasno se izdvaja na široj i manje istaknutoj pozadini. Odnos
između onog što se ističe (figura) i konteksta (pozadina) je smisao. U dobrom Geštaltu
značenje je jasno. Dobar Geštalt daje definiciju zdravlja nazavisnu od sadržaja.

Kod zdrave osobe, figura se menja u skladu sa potrebom, tj. fokus se menja kada je
potreba zadovoljena ili zamenjena urgentnijom potrebom. Ne menja se tako brzo da bi
to sprečilo zadovoljenje, kao kod histerije ili tako sporo da nove figure nemaju prostora
da postignu dominantnost (kao kod kompulsivnosti). Kada su figura i pozadina
dihotomizirane, osobi ostaje figura van konteksta ili kontekst bez fokusa (F. Perls i
drugi, 1951). Kod zdrave osobe svest tačno ocrtava dominantnu potrebu celokupnog
polja. Potreba je funkcija spoljašnjih faktora (fizičke strukture polja, političkih prilika,
prirodnih delovanja, itd. ) i unutrašnjih faktora (gladi, interesovanja, iskustva iz
prošlosti, itd).

Definicija zdravlja II: Polaritet kreativnog prilagođavanja

Geštalt terapijski koncept zdravog funkcionisanja uključuje kreativno prilagođavanje.

Psihoterapija koja naprosto pomaže pacijentu da se prilagodi stvara konformizam i
stereotipiju. Psihoterapija koja dovodi ljude do toga da nameću sebe svetu,a da pritom
ne vode računa o drugima proizvodi patološki narcizam i negiranje sveta, kao i
realizaciju sebe izolovano od sveta.

Osoba koja pokazuje kreativnu interakciju preuzima odgovornost za ekološku

ravnotežu između sebe i okoline.
Ovo je teorijski koncept unutar kojeg se najtačnije mogu razmotriti neke
individualističke i čak anarhističke izjava Geštalt terapije. Individua i sredina čine
polaritet. Izbor se ne odnosi na individualno pitanje individua ili društvo, već
organizmička ili arbitrarna regulacija.

Otpor je deo polariteta i odnosi se na impuls i otpor tom impulsu. Viđen kao
dihotomija, otpor se često smatara „lošim“ i u tom kontekstu, često se pokaže da nije
reč ni o čemu drugom nego pokušaju pacijenta da sledi svoj lični diktat, umesto
terapeutovog. Kada se sagleda kao polaritet, otpor je utoliko sastavni deo zdravlja
ukoliko su i crte kojima se pruža otpor.

Geštalt terapeut vodi računa kako o radu svesnosti, tako i o procesu otpora svesnosti.
Mnogi Geštalt terapeuti izbegavaju reč otpor zbog pogrdnog dihotomnog značenja,
 98

koje o procesu govori kao o borbi za moć između terapeuta i pacijenta, a ne kao o
konfliktu u samom pacijentu koji treba da bude integrisan u harmonični diferenciran
self.

IMPAS

I m p a s je situacija u kojoj osobi ne stiže podrška iz sredine a osoba veruje da sebi

ne može da pruži podršku. Ovo drugo je posledica toga što je veliki deo snage osobe
podeljen između impulsa i otpora. Najčešći način da se sa tim izađe na kraj je
manipulisanje drugima.

Osoba koja vrši organizmičku samoregulaciju preuzima odgovornost za ono što čini
za sebe, za ono što drugi čine za njega i šta on čini za druge. Osoba stupa u razmenu
sa sredinom,ali osnovnu podršku za regulaciju sopstvene egzistencije vrši self. Kada
osoba ovo ne zna, spoljašnja podrška postaje zamena za podršku u sebi, umesto
hrane za osobu. U većini psihoterapija impas se prevladava uz spoljašnju podršku
terapeuta i pacijenta ne može da otkrije da je podrška koju on pruža sebi samom
dovoljna. U Geštalt terapiji pacijenti mogu da prevaziđu zbog naglašavanja
prihvatajućeg kontakta, a da pritom terapeut ne radi umesto pacijenta, dakle bez
spašavanja ili infantalizacije.

PSIHOTERAPIJA

Teorija psihoterapije

Cilj terapije
U Geštaltu jedini cilj je svesnost. To uključuje veću svesnost u određenom području i
takođe veću sposobnost pacijenta da postane svestan automatskih navika kada je to
potrebno. U prvom slučaju svesnost je sadržaj, u drugom slučaju to je proces. I
svesnost kao sadržaj i svesnost kao proces napreduju ka dubljim nivoima kako se
nastavlja psihoterapija. Svesnost uključuje poznavanje okoline, odgovornost za
sopstvene izbore, poznavanje sebe i samoprihvatanje i sposobnost za kontakt.

Pacijenti početnici uglavnom su zaokupljeni rešavanjem problema. Pitanje kojim se

bavi Geštalt terapeut je kako pacijenti podržavaju sebe u rešavanju problema. Geštalt
terapija omogućuje rešavanje problema kroz povećanju samoregulaciju i podršku koju
sebi pacijent pruža. Kako se terapija nastavlja pacijent i terapeut više obraćaju pažnju
na opšta pitanja koja se tiču ličnosti. Do kraja uspešne terapije pacijent upravlja
najvećim delom rada i u stanju je da integriše rešavanje problema, karakterološka
pitanja, pitanje odnosa sa terapeutom, kao i sredstvo za regulisanje sopstvene
svesnosti.

Geštalt terapija je najkorisnija za pacijente otvorene za rad na samosvesti i koji žele

prirodnu vlast nad svojim procesom svesnosti. Iako neki ljudi tvrde da su
zainteresovani da promene svoje ponašanje, većina ljudi počinje terapiju zato što želi
da smanji neprijatnosti. Njihove poteškoće mogu se odnositi na uopštene žalbe,na
specifične neprijatnosti ili nezadovoljstvo odnosima. Pacijenti često očekuju da
poboljšanje dođe iz terapeutovog obavljanja njegovog posla, a ne iz njihovih
sopstvenih napora.
 99

Psihoterapija je najprikladnija za osobe koje stvaraju anksioznosti, depresiju itd.

odbacujući sebe, alijenirajući neke svoje aspekte i obmanjujući sebe. Ukratko ljudi
koji ne znaju kako pojačavaju svoju sopstvenu nesreću su prvi kandidati, u slučaju da
su otvoreni za rad svesnosti, naročito za rad na svesnosti o samoregulaciji. Geštalt
psihoterapija je naročito prikladna za one koji sebe intelektualno poznaju, a ipak se ne
razvijaju.

Oni koji žele da se oslobode simptoma , a ne žele da se bave radom na svesnosti bolji
su kandidati za modifikaciju ponašanja, medikaciju, biofeedback, itd. Direktne metode
Geštalt terapije omogućavaju da pacijent još na početku terapije izvrši ovaj izbor. Ipak,
kad se radi sa pacijentima koji se teško snalaze u kontaktu ili kojima teže ide rad na
svesnosti, to ne treba automatski interpretirati kao da oni ne žele da rade. Poštovanje
sa čitavu ličnost osposobljava Geštalt terapeuta da pomogne pacijentu da razlikuje
„ne mogu“ i „neću“ i da znaju kako unutrašnje barijere ili otpori kao što su prvo
naučena ponašanja, anksioznost, stid i osetljivost na narcističke povrede, inhibiraju
rad svesnosti.

Ne postoji „trebalo bi da“

Ne postoji „trebalo bi da“ u Geštalt terapiji. U Geštalt terapiji se više ceni autonomija i
autodeterminacija pacijenta nego druge vrednosti. To nije još jedan zahtev tipa
„treba“, već preferencija. Etika koja polazi sa stanovišta ne postoje „treba da“ zahteva
i daje prednost pacijentu, prepušta mu odgovornost i ostavlja mu da sam sankcioniše
svoje ponašanje (naravno, društveni zahtevi i zabrane se ne suspenduju samo zato
što je pacijent na Geštalt terapiji), umesto da se bavi ciljevima koje terapeut kreira za
pacijenta.

Kako se terapija radi?

Geštalt terapija je eksploracija, a ne direktna modifikacija ponašanja. Cilj je razvoj i

autonomija kroz povećanje svesnosti. Umesto da zadrži distancu i interpretira, Geštalt
terapija se sreće sa pacijentom i vodi aktivan rad na svesnosti. Terapeutovo aktivno
prisustvo je živo, puno uzbuđenja (i zato toplo), iskreno i direktno. Pacijenti mogu da
čuju, vide i da saznaju kako ih neko doživljava, šta je očigledno, kako se terapeut
oseća, kakav je terapeut kao osoba. Razvoj proizilazi iz stvarnog kontakta među
ljudima stvarnim. Pacijent uči kako ih neko drugi vidi i na koji način je njihova svesnost
ograničena, ne kroz to što pričaju o svojim problemima, već kroz način na koji on i
terapeut stupaju u kontakt.

Fokusiranje obuhvata spektar od jednostavne inkluzije ili empatije do vežbi koje se

rađaju uglavnom iz terapeutove fenomenologije dok je sa pacijentom. Sve je
sekundarno u odnosu na direktno iskustvo oba učesnika.

Opšti stav Geštalt terapije je da pomogne istraživanje na načine koji maksimiziraju

ono što nastavlja da se razvija posle seanse i bez terapeuta. Pacijent često ostaje sa
nedovršenim radom ili zamišljen ili „otvoren“ ili sa zadatkom. To je kao telo koje
nastavlja da se kuva nakon što je sklonjeno sa vatre. To je delimično razlog zbog
kojeg Geštalt terapija može da bude tako intenzivna i sa manje susreta nedeljno. Mi
sarađujemo sa radom koji se javlja bez nas, iniciramo rad kada je to potrebno.
 100

Pojačavamo ono što je potrebno da bi ubrzali pacijentovo samolečenje. Mi ubrzavamo

razvoj, a ne dovršavamo proces lečenja.

Perls je verovao da je konačni cilj psihoterapije postizanje „stepena integracije koji

podstiče sopstveni razvoj“ (1948). Primer ovog tipa je mali prorez ili rupa u snegu.
Jednom kad počne proces otapanja, ono što je u početku bila mala rupa se povećava.

Uspešnom psihoterapijom postiže se i n t e g r a c i j a . Integracija zahteva

identifikaciju sa svim vitalnim funkcijama – a ne samo sa nekim idejama pacijenta,
emocijama i akcijama. Svako odbacivanje sopstvenih ideja, emocija ili akcije rezultira
alijenacijom. Ponovno prihvatanje omogućuje osobi da bude celina. Zadatak je, dakle
u psihoterapiji da omogući osobi da postane svesna prethodno alijeniranih delova i
da ih isproba, da ih razmotri i asimiluje ako su ego-sintoni, ili da ih odbaci ako se
pokaže da su ego-distoni. Simkin (1968) je koristio primer kolača kako bi podstakao
pacijente da prihvate delove sebe koje su smatrali na bilo koji način neprihvatljivim: i
ako brašno, ulje ili prašak za pecivo mogu da budu sami po sebi neukusni, oni su
nezamenljivi za uspeh samog kolača.

Ja –Ti odnos

Geštalt terapija se fokusira na pacijenta, kao i svaka terapija. Ipak, odnos je

horizontalan, tako se razlikuje od tradicionalnih terapijskih odnosa. U Geštalt terapiji
terapeut i pacijent govore isti jezik, jezik usredotočenosti na sadašnjosat,
naglašavajući direktno iskustvo oba učesnika. Terapeuti kao i pacijenti pokazuju svoje
puno prisustvo.

Od svog početka Geštalt terapija je naglašavala pacijentov doživljaj kao i terapeutove

o p s e r v a c i j e o onome što nije u pacijentovoj svesnosti. Ovo omogućuje
pacijentu da deluje kao ravnopravan i da ima potpun pristup informacijama
sopstvenog iskustva,pa može da iznutra doživi ono što terapeut spolja posmatra. U
interpretativnom sistemu pacijent je amater i nema teorijsku osnovu za interpretacije.
Pretpostavlja se da važni unutrašnji poadaci su nesvesni i da se ne doživljavaju.

Važan aspekt Geštalt terapijskog odnosa je pitanje odgovornosti. Geštalt terapija

naglašava da su i terapeut i pacijent odgovorni za sebe. Kada terapeuti smatraju da
su odgovorni za pacijente, oni sarađuju sa tim što pacijent ne oseća da je odgovoran
za sebe i tako podržavaju njegovu potrebu za manipulacijom verujući da su pacijenti
nesposobni da podržavaju i regulišu sebe. Ipak, nije dovoljno da terapeut bude
odgovoran za sebe i da pacijent bude odgovoran za sebe - takođe postoji savez
između pacijenta i terapeuta kojem treba konstantno pažljivo i kompetentno prilaziti.

Terapeuti su odgovorni za kvalitet i kvantitet svoje prisutnosti za znanje o sebi i

pacijentu, za zadržavanje stava u kojem nema odbrane,i takođe su odgovorni za to da
procesi svesnosti i kontakta budu jasni i da odgovaraju pacijentu. Odgovorni su za
posledice svog ponašanja i za uspostavljanje i zadržavanje terapijske atmosfere.

Svesnost o šta i kako

U Geštalt terapiji se konstantno i pažljivo naglašava š t a i k a ko pacijent radi. Sa

čim se pacijent suočava? Kako vrši izbor? Da li pacijent pruža sebi podršku ili je u
 101

otporu? Direktan doživljaj je oruđe i ono se proširuje iznad onoga što se u početku
doživljava širim i dubljim kontinuiranim fokusiranjemTehnike Geštalt terapije su
eksperimentalni zadaci. Oni su sredstvo za proširivanje direktnog doživljaja. Nisu
dizajnirane tako da pacijenta negde dovedu, da promene njegova osećanja, da ga
ponovo uslove ili da izazovu katarzu.

Ovde i Sada

U fenomenološkoj terapiji „sada“ počinje sa sadašnjim sadržajem svesti pacijenta.

Ono što se najprije dešava nije ono što se dešava u detinjstvu, već ono što se
doživljava sada. Svesnost se dešava sada. Prvi događaji mogu biti predmet svesnosti
u sadašnjosti, ali proces svesnosti (tj. prisećanje) se dešava sada.

S a d a ja stupam u kontakt sa svetom oko sebe, ili sada mogu da stupim u kontakt
sa sećanjem ili očekivanjem. Ne znati sadašnjost ne sećati se ili ne anticipirati su
poremećaji. Sadašnjost je večno kretanje između prošlosti i budućnosti.Često
pacijenti ne poznaju svoje sadašnje ponašanje. U nekim slučajevima pacijent živi u
sadašnjosti kao da nisu imali prošlost. Većina pacijenata živi u budućnosti kao da je to
sadašnjost. Sve to su poremećaji vremena svesnosti.

„Sada“ se odnosi na ovaj momenat. Tokom terapijskog časa kada pacijent se bavi
svojim životom van terapijskog časa ili nečim što se dogodilo tokom časa, to nije sada.
U Geštalt terapiji više smo orijentisani na sada nego u bilo kojoj drugoj psihoterapiji.
Iskustvo iz prošlosti o proteklih nekoliko minuta, dana, godina ili decenija koja su od
značaja za sadašnjost su predmet bavljenja na terapiji. Na primer razgovara se sa
osobom koja nije sada fizički prisutna, umesto da se govori o njoj čime se mobiliše
više direktnih iskustava ili osećanja.

U Geštalt terapiji ova Sada i Ovde, Ja i Ti, šta i kako metodologija se često koristi
kako bi se radilo na razvojnoj i karakternoj psihodinamici.

Na primer,trideset godina stara žena je na psihoterapiji grupnoj. Ona je u središnjoj

fazi terapije. Ona kaže da je veoma ljuta na jednog muškarca iz grupe. Jedan
legitiman i čist Geštaltistički postupak je „Reci to njemu“. Umesto toga,terapeut
zauzima drugačiji stav:
T: Ne zvučiš samo ljuto, već kao da postoji prizvuk još nečega.
P: (deluje zainteresovano)
T: Zvučiš i izgledaš besno.
P: I jesam, volela bih da ga ubijem.
T: Izgleda da se osećaš bespomoćno.
P: I jesam.
T: Bespomoćnost obično prati bes. U vezi sa čim si bespomoćna?
P: Ne uspevam da ga nateram da me primeti.
T: (terapeutove opservacije u vezi sa njenim prethodnim susretima sa tim
muškarcem slažu se sa ovom tvrdnjo) a ti to ne prihvataš.
P: Ne.
T: A u tvom besu postoji intenzitet koji nije u skladu sa situacijom.
P: (klima i ćuti !)
T: Šta doživljavaš?
P: Mnogo muškaraca u mom živoru postupalo je tako.
 102

T: Kao tvoj otac?(ovo proističe iz ranijih radova sa pacijentkinjom i nije pucanje u

prazno. Rad se nastavlja sa obnavljanjem narcističke povrede koju joj je naneo otac,
koji nikada nije reagovao na nju).

Proces psihoterapije

Geštalt terapija verovatno poseduje širi spektar stilova i modaliteta nago bilo koji drugi
sistem. Praktikuje se kao individualna terapija,u grupama, u vidu workshopa, u radu
sa parovima, porodicama i sa decom. Praktikuje se na klinikama,agencijama za rad
sa porodicama, bolnicama, u privatnoj praksi, centrima za razvoj itd. Stilovi u okviru
svakog modaliteta drastično variraju u pogledu više dimenzija:stepena i tipa strukture,
kvaliteta i kvantiteta upotrebljanih tehnika, učestalosti seansi, prema fokusu na telo,
kogniciju osećanja, interpersonalni kontakt, poznavanje i rad sa psihodinamskim
temama, stepen ličnog susreta itd.

Svim stilovima i modalitetima Geštalt terapije je zajedničko to da se baziraju na istim

opštim principima koje sam izložio:naglašavaju lično iskustvo i eksperimentisanje
(fenomenologija), služe se direktnim kontaktom i ličnim prisustvom (dijaloški
egzistencijalizam) i naglašavanje koncepta polja šta i kako, i sada i ovde. U okviru
ovih parametara,interesovanja se uobličavaju u skladu sa kontekstom i ličnošću
terapeuta i pacijenta.

Srž metodologije predstavlja naglašavanje rezlike između. „rada“ i drugih aktivnosti,

naročito „priče o“. Rad ima dva značenja. Prvo, odnosi se na slobodno, dobrovoljno i
disciplinovano odlučivanje za korištenje fenomenološki fokusirane svesti kako bi se
dosegao i jasnoće sopstvenog života. Kada osoba pređe sa priče o problemu na
pitanje šta to radi, naročito kada postane svestan kako je svestan, on radi. Drugo, u
grupi, rad znači biti u primarnom fokusu terapeutove i /ili grupne pažnje.

Razlike u pogledu tehnike nisu važne, i ako je važan kvalitet i tip terapijskog kontakta i
važna je usklađenost između stava i naglaska terapeutovih i pacijentovih potreba.
Tehnike su samo tehnike celokupni metod, odnos i stav su aspekti od suštinske
važnosti.

Ipak, diskusija o nekim tehnikama ili taktikama mogla bi da razjasniti celokupnu

metodologiju. Ovo su samo ilustracije onoga što je moguće.

Tehnika fokusiranja pacijenta

Sve tehnike fokusiranja pacijenta su razrada pitanja, „Čega si svestan (šta

doživljavaš)sada?“ i instrukcije „Pokušaj da eksperimentišeš i vidiš čega postaješ
svestan (šta doživljavaš) ili učiš. “ Mnoge intervencije su jednostavne i sastoje se od
toga da upitamo pacijenta čega je svestan, ili „Šta osećaš?“ ili „Šta misliš?“

„Ostani sa tim.“ Česta tehnika je praćenje izveštaja svesnosti uz instrukciju:„Ostani sa

tim“ ili „Oseti to“.

„Ostani sa tim“ hrabri pacijenta da nastavi da oseća ono o čemu izveštava, što
izgrađuje pacijentovu sposobnost da probudi i da proradi osećanje i da ga dovede do
dovršavanja. Na primer:
 103

P: (izgleda tužno)
T: Čega si svestan?
P: Tužan sam.
T: Ostani sa tim.
P: (dobro se isplače. Pacijent se ukruti i deluje odsutno i zamišljeno)
T: Vidim da si se ukrutio.
P: Ne želim da ostanem sa tugom.
T: Ostani sa tim što to ne želiš. Govori kroz to što to ne želiš. (ova intervencija
verovatnio će omogućiti pacijentu da postane svestan da pruža otpor omekšavanju.
Pacijent bi mogao da odgovori: „Neću da plačem ovde“ – „Ne veruje ti“ ili „Stidim se“,
ili „Ljut sam i ne želim da priznam da mi nedostaje“.

ODIGRAVANjE. Od pacijenta se traži da reči ili misli pretvori u akciju. Na primer,

terapeut može da podrži pacijenta u tome da „Kaže to osobi“ (ako je ova prisutna)ili
može da predloži naku vrstu igranja uloga (kao što je razgovor sa praznom stolicom
ako osoba nije prisutna). „Pusti to da govori“ je drugi primer. Pacijent sa suzama u
očima može da dobije instrukciju da „pusti suze da govore“. Cilj je da se uz pomoć
odigravanja poveća svesnost, a ne da se izazove katarza. Ovo nije univerzalan lek.

POJAČAVANjE je poseban oblik odigravanja. Od osobe se traži da pojača neko

osećanje, misao, pokret itd. kako bi ga intenzivnije doživela. Odigravanje kroz
kretanje, zvuk, umetnost , poeziju i slično, može da bude i terapijsko sredstvo kao i da
stimuliše kreativnost. Na primer, čovek koji je pričao osvojoj majci, a da pritom nije
pokazivao nikakva naročita osećanaj dobio je instrukcije da je opiše. Iz opisa je
proizišao predliog da se kreće kao ona. Dok je pacijent zauzimao njen stav i kretanje,
intenzivna osećanja vratila su se u njegovu svest.

VOĐENA FANTAZIJA. Ponekad pacijent može mnogo življe da unese doživljaj u sada
i ovde uz pomoć vizualizacije nego kroz odigravanje:
P: Bio sam sa svojom devojkom sinoć. Ne znam kako se to dogodilo, ali bio sam
impotentan. (pacijent priča dalje i daje neke podatke istorijskog tipa)
T: Zatvori oči. Zamisli da je sada sinoć i da si sa svojom devojkom. Glasno reci šta
doživljavaš u svakom trenutku.
P: Sedim na kauču. Devojka sedi pored mene i postaje uzbuđena. Zatim gubim
erekciju.
T: Hajde da sve to pređemo još jednom kao na usporenom filmu, sa više detalja. Budi
osetljiv na svaku misao ili impresiju.
P: Sedim na kauču. Ona dolazi i seda pored mene. Dodiruje mi vrat. Dodir je mek i
topao, postajem uzbuđen, znate-tvrd. Ona steže moju ruku i to mi se sviđa. (stanka,
izgleda zapanjeno) Zatim sam pomislio imao sam tako naporan dan, možda neće
moći da mi se digne.

Ovaj pacijent je postao svestan kako je stvorio svoju anksioznost i impotenciju. Uz

pomoć fantazije ponovo je kreirao događaj kako bi ostvario bolji kontakt sa njom.
Fantazija se mogla odnositi i na neki očekivan ili metaforičan doživljaj itd.

U drugom slučaju pacijent je radio na stidu i samoodbacivanju i terapeut je tražio da

zamisli majku kako mu kaže i kako to i misli „Volim te baš takav kakv si“. Kako se
fantazija razrađuje do detalja, pacijent počinje da obraća pažnju na nju. Fantazija joj
pomaže da postane svesna mogućnosti da sebi bude dobra majka što će poslužiti kao
integracija dobrog roditeljskog staranja za sebe. Slika se može koristiti za rad između
 104

susreta ili kao meditacija. Ona takođe pokreće osećanje napuštenosti, gubitka i lošeg
roditeljskog staranja.

TEHNIKE OPUŠTANjA I INTEGRIŠUĆE TEHNIKE. Često je pacijent toliko sputan

vezama uobičajenog načina mišljenja da se alternativnim mogućnostima ne dopušta
da dopru do svesti. To uključuje tradicionalne mehanizme, kao što su negacije ili
potiskivanje, ali i kulturalne i faktore učenja koji deluju na pacijentov način mišljenja.
Jedna tehnika se sastoji u tome da se pacijentu predloži da zamisli suprotno od onog
što veruje da je tačno.

Integrišuće tehnike povezuju procese koje pacijent ne povezuje i koje aktivno razdvaja
(splitting). Od pacijenta se može tražiti da u reči prevede negativan proces,kao što su
stezanje, plakanje, uvrtanje. Ili kada pacijent verbalno izveštava o osećanju, tj. o
emociji, od njega se može tražiti da je locira u telu. Drugi primer je da se traži od
pacijenta da izrazi pozitivna i negativna osećanja prema istoj osobi.

TEHNIKE RADA NA TELU. U ovo spadaju tehnike koje u svest pacijenta uvode
njihovo telesno funkcionisanje ili im pomaže da postanu svesni kako mogu da koriste
svoje telo da održe uzbuđenje, svesnost i kontakt. Na primer:
P: (vlažnih očiju i čvrsto steže vilicu)
T: Da li bi hteo da probaš jedan eksperiment?
P: (pacijent klima)
T: Uzdahni veoma, veoma, duboko i svaki put kad izdišeš, dozvoli da se tvoja vilica
opusti prema dole.
P: (duboko udiše, dok izdiše opušta vilicu)
T: Ostani sa tim.
P: (počinje da omekšava,plače, a zatim jeca)

TERAPEUTOVO OTKRIVANjE

Geštalt terapeut se podržava da je „ja“ izjava. Takve izjave pojačavaju i terapijski

kontakt i pacijentovo fokusiranje i treba da se daju diskriminativno i uz dobru procenu.
Upotreba „Ja“ u svrhu pojačavanja terapijskog rada zahteva tehničku veštinu, ličnu
mudrost i samosvest sa terapeutove strane. Terapeuti mogu da podele sa pacijentima
ono što vide, čuju, mirišu. Mogu da kažu kako se osećaju. Činjenice kojih je terapeut
svestan, a pacijent nije se dele, naročito ako je malo vremena da će informacije biti
spontano otkrivene tokom fenomenološkog rada na seansi, a terapeut veruje da je
važna za pacijenta.

MEHANIZMI PSIHOTERAPIJE

Stari deficit, nove snage

Detetu je potreban roditeljski odnos u kojem je uspostavljena hranjiva,

organizmički/sredinska, ekološka ravnoteža. Na primer, majka mora da vidi da su
potrebe deteta zadovoljene i da je podstaknut razvoj njegovih potencijala. Detetu je
potreban ovaj topao, hranljiv tip ogledalnog odnosa. I detetu takođe treba ostaviti
prostora da se bori, da bude frustrirano, da pogreši. Detetu su takođe potrebna
ograničenja kako bi iskusio posledice svog ponašanja. Kada roditelji ne mogu da
 105

izađu u susret ovim potrebama jer im je potrebno zavisno dete ili im nedostaju
potrebni unutrašnji resursi, dete razvija poremećene granice kontakta, svesnost i
snažno samopoštovanje.

Na žalost deca se obično tako uobličavaju da traže odobravanje roditelja za svoje

potrebe. Rezultat toga je da je spontana ličnost potisnuta od strane veštačke. Druga
deca počinju da veruju da mogu da zadovolje svoje potrebe, a da ne vode računa o
autonomiji drugih. Ovo rezultira formiranjem impulsivnosti umesto spontanosti.

Pacijentima je potreban terapeut koji će sa njima stvoriti zdrav odnos koji omogućuje
kontakt, a koji neće odustati od sebe popuštajući pacijentu na račun eksploracije i
prorađivanja problema, niti će izazavati snažnu anksioznost, stid ili frustriranost time
što neće imati dovoljno poštovanja, topline, direktnosti iskrenosti i prihvatanja za
pacijenta. Pacijenti koji počinju psihoterapiju sa povećanom svesvošću o svojim
potrebama i snagama, koji u većoj meri pružaju otpor nego što podržavaju svoj
organizmički self, pate. Oni pokušavaju da nateraju terapeuta da za njih učini ono što
veruje da ne mogu da učine sami za sebe. Kada terapeut pristane na to, pacijent ne
može ponovo da prihvati i integriše svoj izgubljeni ili nikada razvijeni potencijal. Stoga
ne uspevaju da deluju na osnovu organizmičke samoregulacije, prihvatajući
odgovornost za sebe. Oni ne mogu da otkriju imaju li snagu da autonomno
egzistiraju, jer terapeut zadovoljava njihove potrebe, a da ne jača njihovu svesnost i
ego granice (vidi Resnick, 1970).

Kako se Geštalt terapija nastavlja, pacijent uči da bude svestan i odgovoran, da bude
u kontaktu, njegov ego funkcionisanje se popravlja. Rezultat toga je da stiče sredstvo
za dublju eksploraciju. Tada se doživljaji iz detinjstva iz godina koje su formativne
mogu da se istražuju bez regresije ili preterane zavisnosti koje su nužne u regresivnim
tretmanima i bez privremenog gubitka kompetencije koji se javljaju kao posledica
transferne neuroze. Doživljaji iz detinjstva se unose u sadašnju svesnost bez
pretpostavke da je pacijent determinisan prošlim događajima. Pacijenti aktivno
projektuju transferni materijal na Geštalt terapeuta, time pružaju priliku za dublju
eksploraciju.

Sledeća dva primera govore o pacijentima sa različitim odbranama kojima je potreban

drugačiji tretman, ali sa sličnim problemom u osnovi.
Tom je bio 45 godina star muškarac ponosan na svoju inteligenciju, samodovoljnost i
nezavisnost. Nije bio svestan da njegova potreba za zavisnošću nije zadovoljena i nije
bio svestan ogorčenosti. Ovo je uticalo na njegov brak u kojem se njegova žena
osećala nepotrebno i inferiorno zato što je ona osećala svoju potrebu, bila je delom
konstruktivna i bila je osnova samopoštovanja.

P: (ponosno) Kada sam bio mali moja majka je bila toliko zauzeta da sam morao da
naučim da se oslanjam na sebe.
T: Cenim tvoju snagu, a kada te zamislim kao takvo samostalno dete, želim da te
zagrlim i da ti dam malo roditeljske nege.
P: (pomalo plače) Niko nije uspeo da to učini za mene.
T. Deluješ tužno.
P: Sećam se kad sam bio dete... (istraživanje je dovelo do reakcije stida zbog
nepristupačnih roditelja i do kompenzatorne samostalnosti)
 106

Bob je bio 45 godina star muškarac koji je osećao stid i izolovao se uvek kad bi
postojala mogućnost za interakciju koja ne bi bila potpuno pozitivna. Stalno je odbijao
eksperiment sa hranjenjem sebe.

P: (plačljiv glas) Ne znam na čemu bih radio danas.

T: (gleda i ćuti)
P: Mogao bih da pričam o ovoj nedelji. (upitno gleda terapeuta)
T: Osećam da vršiš na mene pritisak. Zamišljam da želiš da te usmerim.
P: Da. Šta je loše u tome?
T: Ništa. Meni se više dopada da te u ovom času ne usmeravam.
P: Zašto ne?
T: Ti možeš sam sebe da usmeriš. Verujem da nas upravo sada udaljavaš od svog
unutrašnjeg ja. Ne želim da sarađujem sa tim. (ćutanje)
P: Osećam se izgubljeno.
T: (gleda i ne govori)
P: Ti me nećeš usmeriti, hoćeš li?
T: Ne.
P: Pa, hajde da radimo na tome što verujem da ne mogu da brinem o sebi. (pacijent
plodno radi i postaje svestan anksioznosti zbog napuštanja i osećanja stida koja su
reakcija na roditelje koji nisu bili pristupačni)

Frustracija i podrška

Geštalt terapija uspostavlja ravnotežu između frustracija i podrške. Terapeut istražuje

umesto da gratifikuje pacijentove želje i to je frustrirajuće za pacijenta. Obezbeđivanje
kontakta je suportivno, i ako iskreni kontakt frustrira manipulaciju. Geštalt terapeut
izražava sebe i naglašava istraživanje, uključujući i istraživanje želja, frustracija i
zadovoljenja. Terapeut reaguje na manipulacije pacijenta tako što ih ne potkrepljuje,
bez osude i tako što ne frustrira pacijenta bez razloga. Ravnoteža između topline i
čvrstine je važna.

Paradoksalna teorija promene

Paradoks je u tome da što više neko pokušava da bude ono što nije, on više ostaje
takav kakav jesta (Beisser, 1970). Mnogi pacijenti se fokusiraju na to kakvi bi trebali
da budu i istovremeno pružaju otpor tome.

Geštalt terapeut pokušava da radi na integraciji tražeći od klijenta da se identifikuje sa

svakom od uloga u konfliktu. Klijent se pita šta doživljava u svakom momentu. Kada
klijent uspeva da bude svestan obe uloge, mogu se koristiti integrativne tehnike kako
bi se prevazišla dihotomija.

Postoje dva aksioma u Geštalt terapiji:„Ono što jeste, jeste“ i „Jedna stvar vodi drugoj“
(Polster i Polster, 1973). Sredstvo promene je odnos sa terapeutom koji ostvaruje
kontakt zasnovan na tome što pokazuje ko on zaista jeste i koji razume i prihvata
pacijenta.

Svesnost o „tome što jeste“ spontano vodi u promenu. Kada osoba koja manipuliše
kako bi dobila podršku nađe terapeuta otvorenog za kontakt i koji ga prihvata, a ne
sarađuje sa manipulacijom, može postati svestan šta radi. Ovo AHA! Je novi Geštalt,
novi stav, ukus novih mogućnosti:„Mogu da budem sa nekim, a da ne manipulišem i
 107

da ne budem izmanipulisan“. Kada se takva osoba „suoči sa terapijskim “ sukobima,

ismejavanjem, igrama uništavanja itd, ovo dovodi do povećanja svesnosti koje se
retko dešava.

U svakoj novoj tački puta ovo novo AHA! Može da se pojavi. Sve dok pacijent ili
terapeut mogu da vide nove mogućnosti i pacijent želi da uči, novi uvidi su mogući i sa
njima razvoj. Rad svesnosti može početi gde god pacijent to želi, ako je terapeut
svestan i povezuje to sa celinom. Posledica je da proces u Geštalt terapiji dovodi do
promene celokupnog polja. Što je ozbiljnija istraga, intenzivnija je reorganizacija. Neke
promene mogu se sagledati tek godinama kasnije.

Pacijenti u Geštalt terapiji su odgovorni za svoj život. Terapeut posvećuje pažnju

otvaranju ograničene svesnosti i zona statusne granice kontakta: terapeut unosi
čvrstinu i ograničenja u području sa slabim granicama. Kako raste tačnost i život
senzacija, kako disanje postaje potpunije i opuštenije i pacijent ostvaruje bolji kontakt,
oni umeća stečena na terapiji počinju da unose u svoj život. Ponekad poboljšanja na
poslu i intimnim odnosima slede posle Geštaltističkog rada kao neka vrsta milosti,
tako da pacijent ne povezuje nastale promene sa terapijom. Ali organizam raste sa
svesnošću i kontaktom. Jedna stvar dovodi do druge.

PRIMENE

Problemi

Geštalt terapija se može efikasno koristiti u radu sa bilo kojom populacijom pacijenata
koju terapeut razume i sa kojom se prijatno oseća. Ako terapeut može da se poveže
sa pacijentom, Geštalt terapijski principi dijaloga i direktnog doživljaja mogu da se
primene. Sa svakim pacijentom opšti principi se moraju prilagoditi određenoj kliničkoj
situaciji. Ako je pacijentov tretman takav da se prilagođava „Geštalt terapiji“ to može
da bude neefikasno ili da ošteti pacijenta. Šizofreničar, sociopata, borderline i
opsesivno-kompulzivni neurotičar mogu zahtavati sasvim različite pristupe.
Tako,kompetentan praktičar Geštalt terapije treba da poznaje i druge, a ne samo
Geštalt terapiju. Poznavanje dijagnostike, teorije ličnosti i psihodinamske teorije
takođe je potrebno.

Pojedini kliničar veoma je taktičan u Geštalt terapiji. Modifikacije vrši svaki terapeut u
skladu sa terapijskim stilom, dijagnozom ličnošću itd. Ovo podržava i zahteva
individualnu odgovornost terapeuta. Geštalt terapeutima se pruža podrška da budu
dobro upućeni u terapije ličnosti, psihopatologiju i teoriju i primenu psihoterapije kao i
adekvatno kliničko iskustvo. Učesnici terapijskog susreta se hrabre da eksperimentišu
sa novim ponašanjem i da zatim kognitivno i emotivno podele sa drugim svoj doživljaj.
Geštalt terapija se tradicionalno smatrala najefikasnijom sa „preterano
socijalizovanim, sputanim, skučenim osobama“ (anksiozni, perfekcionisti, fobičari i
depresivni klijenti) čije nekonzistentno ili sputano funkcionisanje je prvenstveno
rezultat „unutrašnjih zabrana“ (Shepherd, 1970, str. 234-235). Takve osobe sasvim
minimalno uživaju u životu.

Iako Shepherdova tvrdnja jasno ocrtava populaciju sa kojom je Geštalt terapija

efikasna, sadašnja klinička praksa Geštalt terapije uključuje tretman mnogo šireg
spektra problema.
 108

Geštalt terapija u „perlisijanskom“ workshop stilu ima mnogo užu primenu nego
Geštalt terapija u celini. (Dolliver, 1981, Dublin, 1976). U Shepherdovoj raspravi o
ograničenjima i potrebnim merama predostrožnosti, napominju se restrikcije koje se
odnose na svakog terapeuta, ali o njima naročito treba voditi računa u workshop
okruženju, kao i kada terapeut nije dobro obučen ili je nedovoljno iskusan sa
pacijentima koji pripadaju populaciji sa poremećajima.

Rad sa psihotičnim, dezorganizovanim ili na drugačiji način teško poremećenim

ljudima je teži i zahteva „oprez“, senzitivnost i strpljenje. Shepherd savetuje da se
takav rad ne počinje kada nije moguće stvoriti „dugotrajan odnos“ sa pacijentom.
Poremećeni pacijenti traže podršku od terapeuta i bar minimalnu količinu poverenja u
njihovu sopstvenu sposobnost za ozdravljenje pre nego što će se upustiti u dublje
istraživanje i intenzivan doživljaj „preplavljujućeg bola, povrede, besa i očaja“ koji su u
osnovi psiholoških procesa poremećenog pacijenta (Shapherd, 1970, str. 234-235).

Rad sa teže poremećenim populacijama zahteva kliničko znanje o karakternoj

dinamici, o ravnoteži između podrške i frustracije, o potrebi za pružanjem pomoćne
podrške (kao što su dnevna bolnica ili medikacija) itd. Neke tvrdnje koje izgledaju kao
da imaju smisla u workshop radu očito su besmislene kada se primene na širi
kontekst. Razmotrimo primer „Ja činim svoje“ u kontekstu rada sa acting out
pacijentima!

Pomno čitanje Geštalt terapijske literature kao što je Geštalt terapija sada (Fagan i
Shepherd, 1970), Geštalt žurnal pokazaće da se Geštalt terapija koristi za intervencije
u krizi, rad sa odraslima u ghettu u okviru programa za rad sa siromašnim (Barnwell,
1968) u radu sa grupama interakcije, psihotičnim pacijentima i gotovo sa bilo kojom
grupom koja se može zamisliti. Na žalost literatura obezbeđuje primere (doduše mali
broj) bez dovoljne eksplikacije nužnih izmena u fokusu i bez diskusije o negativnim
rezultatima.
Geštalt terapija se uspešno primenjivala u tretmanu širokog spektra „psihosomatskih“
poremećaja uključujući migrenu, ulcerni kolitis ukočen vrat i leđa. Geštalt terapeuti su
uspešno radili sa parovima pojedincima koji imaju poteškoće sa autoritetom, i sa
širokim spektrom intrapsihičkih konflikata. Geštalt terapija je uspešno primenjivana u
radu sa psihotičnim pacijentima i teškim karakternim poremećajima.

Zbog dejstva Geštalt terapije i lakoće kojom se mogu dosegnuti snažne, često
pokopane afektivne reakcije, neophodno je stvoriti sigurne zone kojima se i terapeut i
pacijent mogu ugodno vratiti. Takođe pravilo je da terapeut ostane sa pacijentom svek
dok nije spreman da se vrati u ovo sigurno područje. Na primer, nakon naročito
emotivno opterećenog doživljaja, od pacijenta se može tražiti i da vizuelno, taktilno ili
na neki drugi način uspostavi kontakt sa terapeutom ili sa jednim ili sa više članova
grupe i da izvesti o doživljaju. Druga tehnika koja pruža sigurnost je situacija u kojoj se
pacijent ljulja između uspostavljanja kontakta u sadašnjosti sa terapeutom ili
članovima grupe i sa emotivno opterećenom nedovršenom situacijom koju je pacijent
doživljavao tada, sve dok se celokupan afekat ne oslobodi i ne proradi nedovršena
situacija.

Geštalt terapija naglašava ličnu odgovornost, interpersonalni kontakt i povećanu

jasnoću svesnosti o onome što jeste,što je od velike vrednosti u rešavanju problema
sadašnjosti. Jedan primer je primena Geštalt terapije u školama (Brown, 1970,
Lederman, 1970).
 109

Evaluacija

Geštalt terapeuti nisu impresionarani formalnom psihodijagnostičkom evaluacijom i

nomotetskom metodologijom istraživanja. Nijedan statistički pristup ne može da kaše
pojedinom pacijentu ili terapeutu šta je za njega delotvorno. Ono što se pokazalo da
deluje sa većinom, ne deluje uvek sa pojedincem. To ne znači da Geštalt terapeuti ne
vole istraživanja, zapravo, Geštalt terapijski institut iz Los Anđelesa je ponudio za
istraživanja novčanu pomoć. Perls je ponudio nekvantifikovane, statističke podatke da
Geštalt terapija deluje. On je rekao, „Mi vam ne nudimo ništa što ne možete sami
verifikovati kroz sopstveno ponašanje“ (F. Perls i drugi, 1951, str. 7). U izdanju Geštalt
terapije ponuđena je serija eksperimenata kojom svako može da testira validnost
Geštalt terapije.

Svaka seansa smatra se eksperimentom, egzistencijalnim susretom u koji i terapeut i

pacijent ulaze sa uračunatim rizikom vezanim za istraživanje do tada nepoznatih
teritorija ili zabranjenih teritorija. Pacijentu se pomaže da koristi veštine
fenomenološkog fokusiranja i dijaloškog kontakta i da proceni šta deluje, a šta ne.
Tako se dešava konstantno idiografsko istraživanje. Geštalt terapija je „žrtvovala
egzaktnu verifikaciju zbog vrednosti idiografske eksperimentalne
psihoterapije“(Yontef, 1969, str. 27).

Harman (1984) revidirao je istraživanja u Geštalt literaturi i našao da su retka

istraživanja o geštalt terapiji. On je našao studije koje govore o povećanoj
samoaktualizaciji i pozitivnom self konceptu u Geštalt terapijskim grupama (Foilds i
Hannigan, 1976, Giunan i Foulds, 1970).

Niz studija sproveli su Leslie Greenberg i saradnici (Greenberg, 1986) baveći se

pitanjem nedovoljnog bavljenja kontekstom u psihoterapijskim istraživanjima i
neadekvatnom podelom na studije koje se bave procesom i studije koje se bave
ishodom. Greenbergove studije su se bavile posebnim aktima i procesima promene u
terapiji sa određenim ishodima. Njihova istraživanja razlikovala su tri tipa ishoda
(neposredni, ishod u sredini terapije i finalni) i tri nova procesa (akt govora, epizoda i
odnos). Oni su proučavali govor u kontekstu tipa epizoda u kojima bi se pojavljivao, i
proučavali su epizode u kontekstu odnosa čiji su deo.

U jednoj studiji Greenberg je ispitivao upotrebu tehnike dve stolice kako bi izazvao
rascep. Rascep je nazvao „verbalnim obrazcem ponašanja tokom kojeg pacijent
izveštava o podeli procesa u sebi na dva parcijalna aspekta selfa ili na tendencije“. On
zaključuje da „tehnika dva stolice deluje u skladu sa principima (ove studije) i da se
dokazalo da doprinosi povećanju dubine doživljavanja i da ukazuje na produktivnu
psihoterapiju... i da vodi razrešenju rascepa u populacijama koje traže savetovanje“.
(1979, str. 323).

Studija pod nazivom „Efekt dijaloga sa korištenjem dve stolice i fokusiranje na

razrešenje konflikta“ koju su sproveli L. S. Greenberg i H. M. Higgins pokazala je da
„Dijalog sa korištenjem tehnike dve stolice izgleda da rezultira direktnijim doživljajem
konflikta (rascep) i da podržava klijenta jednom obliku sukobljavanja sa sobom što
pomaže stvaranju razrešenja konflikta“ (1980, str. 224).
 110

Harman je našao nekoliko studija koje porede ponašanje Geštalt terapeuta sa

ponašanjem drugih terapeuta. Brunnik i Schroeder su poredili eksperte
psihoanalitičare, bihevioralne i Geštalt terapeute i otkrili su da Geštalt terapeuti nude
„više direktnog vođstva, manje su fokusirani na klijenta, više otkrivaju o sebi, nude
više inicijative, manje su verbalno spretni i pružaju manje emocionalne podrške“. Oni
su takođe otkrili da sadržaj „intervjua“ Geštalt terapeuta teži da održava više iskustven
ili subjektivan pristup terapiji“ 1979, str. 572).
Ne tvrdi se u Geštalt terapijskoj literaturi da se pokazalo da je Geštalt terapija
„najbolja“. Ne postoji teorijski razlog zbog kojeg bi Geštalt terapija trebalo da bude u
celini efikasnija nego terapija pod drugim imenima koje slede principe dobre
psihoterapije. Opšta istraživanja ishoda mogla bi da dovedu do manje korisnih
rezultata nego istraživanja procesa koja se bave ponašanjem, stavovima i
posledicama. Jedan primer ovog je Simkinov pristup efikasnosti Geštalt terapije na
workshopima („masovno učenje“) nasuprot raspoređenim nedeljnim terapijskim
seansama. On je našao dokaze u prilog superiornosti učenja u grupi (Simkin, 1976).

Neke stavove Geštalt terapije o tome šta čini dobru terapiju podržavaju opšta
istraživanja. Istraživanje o doživljaju izvedeno u okviru Rodžerijanske tradicije
pokazalo je efikasnost naglašavanja direktnog doživljaja bilo kog terapeuta. U Geštalt
terapiji takođe se naglašava lična povezanost, prisutnost i doživljaj. Na žalost, neki
terapeuti redovno i očito ugrožavaju principe dobre psihoterapije prema Geštalt
terapijskom modelu, ali i dalje sebe nazivaju Geštalt terapeutima (Lieberman, Yalom i
Miles, 1973).

Tretman

Tok individualne Geštalt terapije

Iako Geštalt terapija ima reputaciju primarne primenjivosti u grupama, njen glavni
oslonac je zapravo individualni tretman. Nekoliko primera može se naći u Geštalt
terapiji sada (Fagen i Shepherd, 1970). Bibliografija studija slučaja može se naći kod
Simkina (1979, str. 299)

Geštalt terapija počinje sa pravim kontaktom. Obično pristup pacijentu i scrining

predstavljaju deo tekućeg odnosa, a ne zasebnog perioda testiranja dijagnostičkog i
uzimanja podataka o socijalnoj istoriji. Procena uključuje i pacijentovu spremnost i
podršku da radi u okviru Geštalt terapije,međusobno uklapanje pacijenta i terapeuta,
uobičajenu profesionalnu dijagnozu i karakterološku diskriminaciju, odluke o
učestalosti seansi, potrebu za dodatnim tretmanom i potrebu za medicinskim
konsultovanjem.

Uobičajena učestalost seansi je jednom nedeljno. Upotrebom Geštalt metodologije sa

ovom učestalošću može se ostvariti ekvivalentan učinak psihoanalizi čiji tretman
podrazumeva intenzivnije susretanje. Često se individualna terapija kombinuje sa
grupnom, workshopima, porodičnom terapijom, meditacijom, biofeedback treningom,
terapijom kretanjem. Ponekad su seanse učestalije, ali je često potreban interval da bi
se provario materijal, a češće susreti mogu da rezultiraju preteranom oslanjanju na
terapeuta. Učestalost seansi zavisi od toga koliko dugo pacijent može da bude bez
seanse, a da ne izgubi kontinuitet, da se ne dekompenzuje ili da dođe do blažih formi
recidiva. Učestalost seansi varira od pet puta nedeljno do jednom u saveke dve
nedelje. Ređi susreti od jednom nedeljno očigledno slabe intenzitet ukoliko pacijent ne
 111

pohađa grupnu terapiju jednom nedeljno kod istog terapeuta. Najčešće nije prikladno
raditi sa pacijentima više od dva puta nedeljno, osim sa psihotičnim pacijentima, a
definirivno je kontraindikativno u radu sa borderline poremećajima ličnosti.

Tokom terapije pacijentima se pruža podrška i pomaže im se da sami donose

odluke. ..Kada početi i kada završiti, da li da radi neke vežbe, koje dodatne terapije da
koristi, i slična su pitanja sa kojima se diskutuje sa terapeutom, ali se kompetencija i
konačna odluka o tome prepušta pacijentu.

Grupni modeli

Geštalt terapijske grupe variraju po trajanju od jednog do tri sata, a uobičajeno trajanje
je dva sata. Tipična dvočasovna grupa i ima do deset učesnika. Geštalt terapeuti
obično doživljavaju maksimalnu angažovanost sa heterogenim grupama, sa
ravnotežom u pogledu broja muškaraca i žena. Učesnike treba selekcionisati. Svaki
uzrast je prikladan za Geštalt terapiju, ali grupe u privatnoj praksi obično obuhvataju
uzrast od 20 do 65 godina sa prosekom od 30 do 50.

Neki terapeuti slede Perlsov primer i rade 1:1 terapiju u grupnom okruženju i koriste
„vruću stolicu“. „Prema ovom modelu, pojedinac iskazuje terapeutu svoju
zainteresovanost za rad sa određenim problemom. Tada se fokusira na interakciju
između pacijenta i vođe grupe (Ja i Ti)“ (Levitsky i Simkin, 1972, str. 240). Epizode
rada 1:1 traju u proseku 20 minuta, ali to varira od nekoliko do 45 minuta. Za vreme
rada 1:1 ostali članovi grupe ćute. Posle rada oni daju feedback o tome kako je to na
njih uticalo,šta su opazili, i na koji način su njihovi doživljaji slični onome na čemu
pacijent radi. Tokom proteklih godina je rad 1:1 jedan tako proširen da obuhvata rad
na svesnosti koji nije fokusiran na neki određen problem.

Početkom šezdesetih Perls je napisao tekst u kojem je rekao:

Kasnije sam ipak,potpuno eliminisao individualne seanse, osim u hitnim slučajevima.

Zapravo, počeo sam da mislim da je individualna terapija u celini zastarela i da je
treba zameniti workshopima u Geštalt terapiji. Na svojim workshopima ja sada
integrišem individualan i grupni rad. (1976, str. 306).
Ovo mišljenje nisu tada delili Geštalt terapeuti i sada se ono ne priznaje u Geštalt
terapijskoj teoriji i praksi.

Neki posmatrači su opisali Geštalt terapijski stil grupnog rada kao individualni
terapijski rad u grupnom okruženju. Ova tvrdnja vredi za one Geštalt terapeute koji
koriste model o kojem sam upravo diskutovao i ne bave se grupnom dinamikom i
kohezivnošću. Ipak,ovo je samo jedan stil Geštalt terapije,mnogi Geštalt terapeuti
naglašavaju grupnu dinamiku.

Već upotreba grupe je svakako karakteristika Geštalt metodologije i u velikoj meri se

koristi u Geštalt terapiji (Enright, 1975, Feder i Ronall, 1980, Zinker, 1977). Ovo
podrazumeva veće uključivanje članova grupe dok individualni rad sa terapeutom, pri
čemu se prorađuju individualne teme svakog člana grupe, naglašavaju se međusobni
odnosi (kontakt) u grupi i rad sa samim grupnim procesima. Vođa grupe obezbeđuje
različite stupnjeve i tipove strukture uključujući strukturisane grupne vežbe ili
nestrukturisane grupne vežbe, posmatrajući kako grupa razvija sopstvenu strukturu,
 112

ohrabrujući rad 1:1 itd. Često Geštalt grupe počinju sa nekom vežbom koja će pomoći
učesnicima da pređu na rad deleći sa drugima svoje sada i ovde iskustvo.

Često se koristi model koji ohrabruje i povećanu svesnost kroz fokusiranje na kontakt
među članovima grupe i rad 1:1 u grupi, pri čemu je učestvovanje ostalih članova
grupe tokom tog rada dobrodošlo. Ovo omogućuje veću fluidnost i fleksibilnost.

Workshop stil

Jedan deo Geštalt terapije i deo obuke u Geštalt terapiji sprovodi se kroz workshop
koji se zakazuju u određenom periodu, a neki traju samo po jedan dan. Workshopi
preko vikenda mogu trajati od 10 do 20 ili više časova. Drugi workshopi traju po
nedelju dana do nekoliko meseci. Tipičnu workshop grupu sačinjavaju Geštalt
terapeuti od 10 do 16 članova grupe. Tokom dužih perioda (od nedelju dana do
nekoliko meseci ili duže) jedan terapeut može da radi sa maksimalno 20 ljudi. Obično
se grupi priključuje i koterapeut kada ima više od 16 učesnika.

Budući da workshopi traju jedno određeno vreme i pošto je veliki broj časova određen
učesnicima, obično postoji visoka motivacija za rad. Ponekad se postavljaju pravila da
npr. niko ne može da radi dva puta dok svi ostali učesnici nisu bili u prilici da rade bar
jednom. U nekim slučajevima nikakva pravila tog tipa se ne postavljaju. Tako, zavisi
od spremnosti, hrabrosti i potrebe osobe da li će tokom workshopa nekoliko puta za
sebe potražiti intenzivnu terapeutsku pažnju.
I ako se neki workshopi organizuju sa utvrđenim grupama, mnogi okupljaju ljude po
prvi put. Kao i u grupama koje traju najbolje je proceniti ljude pre početka workshopa.
Voditi workshop, a da prethodno nije procenio pacijente može kliničar iskusan u radu
sa težom patologijom koji pažljivo štiti članove grupe koji bi mogli biti ranjiviji.
Konfrotivan ili harizmatski stil naročito mogu pojačati postojeća mentalna oboljenja
nekih učesnika (Lieberman i dr. 1973).

Drugi oblici tretmana

Primena Geštalt terapije u radu sa porodicom je bila najbolje razrađena u radu

Waltera Kemplera (1973, str. 251-286). Najpotpuniji opis Kemplerovih radova može se
naći u njegovoj knjizi Principi Geštalt porodične terapije (1974).

Geštalt terapija se takođe koristi za kratkotrajne intervencije u krizi (O Conell, 1970)

kao dodatni tretman za probleme vizuelnog tipa (Rosanes-Berret, 1970), za trening
svesnosti profesionalca za rad sa mentalnim zdravljem (Enrigdt, 1970), za rad sa
decom sa problemima u ponašanju (Lederman, 1970), za obuku osoblja u centru za
dnevnu negu pacijenta (Ennis, 1970), za rad sa osobama na samrti (Zinker i Fink,
1966) i organizacionom radu (Herman, 1972).

Menadžment

Rad Geštalt terapeuta u oblasti menadžmenta teži da bude prilično praktičan i

usmeren na podržavanje odnosa između dve osobe. Susrete obično telefonom
zakazuje terapeut. Radna soba odražava ličnost i stil terapeuta i ne mora da bude
namerno neutralna. Ured je tako dizajniran da bude udoban i da se izbegne sto
 113

između pacijenta i terapeuta. Fizički prostor ostavlja prostor za pokret i

eksperimentaciju. Terapeutovo oblačenje i ponašanje obično su neformalni.

Dogovor o plaćanju zavisi od osobe i ne postoji tipičan Geštalt terapijski stil, osim
otvorenosti. O plaćanju se direktno razgovara sa pacijentom i novac obično prima
direktno terapeut.

Naglašava se jasnoća granica, a terapeut i pacijen su odgovorni za bavljenje

zadatkom koji je pred njima. „Rad“ ili terapija počinje od prvog časa. Tokom seanse
ne hvataju se beleške jer to ometa kontakt. Terapeut ima ličnu odgovornost za
beleženje posle seanse, ako je to potrebno, kao i za čuvanje beleški, video ili audio
snimka i drugog kliničkog materijala. Terapeut postavlja uslove plaćanja, zakazivanja
itd. Kršenje dogovora ili prigovora se direktno raspravljaju. Odluke se zajedno donose
i od obe strane se očekuje da se drži dogovora. Terapeut obezbeđuje da niko ulasko
ne ometa rad i ako je to moguće zvučnio zaštićuje kancelariju.

Proces evoluacije javlja se kao deo terapije i uzajaman je. Neka pitanja koja se javljaju
tokom procesa evaluacije odnose se na odluku individualnoj/grupnoj terapiji,
procenjivanju terapeutovog kapaciteta da uspostavi poverljiv, brižan odnos, i da pusti
pacijenta da odluči posle određenog vremena da li mu terapeut i terapija odgovaraju.

Problemi koji se javljaju u odnosu direktno se raspravljaju, kako u odnosu na

konkretan problem, tako i u odnosu na istraživanje svih sa problemima povezanih
karakteristika životnog stila ili procesa koji se javljaju u okviru odnosa, a koje bi bilo
dobro da pacijent istraži. Uvek potrebe, želje i direktno iskustvo oba učesnika vode
eksploraciji i rešavanju problema.

Primer slučaja

Peg je u početku bila učesnik Geštalt trening workshopa tokom kojeg je radila na tuzi i
bezu koji je osećala prema suprugu, koji je izvršio samoubistvo. Njegova smrt ostavila
ju je sa punom odgovornošću za vaspitanje njihove dece što je zahtevalo da počne sa
karijerom kako bi mogla da izražava sebe i svoju porodicu. U to vreme bila je već
duboko zašla u tridesete.

Uz veliku hrabrost i inicijativu Peg je organizovala kliniku za osobe u krizi koju je

sponzorisala velika i uticajna organizacija u jednom većem gradu u Južnoj Kaliforniji u
kojem je živela. Ona je bila jedna od jedanaest osoba koje su učestvovale u izradi
Geštalt terapijskog trening filma sa Simkinom (1969). Sledeće je preuzeto sa filma, U
SADAŠNjOSTI:

Peg: Imam san koji se ponavlja. Stojim na zemlji, kod Kamp Pedltona. Predamnom
puca pogled na predeo. Široke prljave ceste se ukrštaju. Nizovi brda i dolina i brda i
dolina... I sa svoje desne strane vidim tenk, kao u vojsci-tenkovi koji su usko zbijeni i
idu preko brda i dolina u redu, sasvim zatvoreni. A ja sedim pored ceste i držim korpu
punu tollhouse kolačića. I to su topli kolačići. I baš su u korpici i ja sedim tamo i vidim
kako tenkovi dolaze jedan po jedan. I kakao tenkovi prolaze, ja stojim i gledam ih. I
kako pogledam na desno vidim čoveka – u crnim sjajnim cipelama, koji trči između
tenkova koji dolaze preko brda. I baš kada stiže pred mene... čovek se saginje i tenk
nastavlja dalje i čovek mi prilazi i vidim da je to najbolji prijatelj mog muža. Uvek se
probudim. Uvek prekinem san... i smejala sam se. To mi više ne izgleda tako smešno.
 114

Jim: Istina je. Šta radiš?

Peg: Pokušavam da sprečim da mi zubi cvokoću.
Jim: Na šta se žališ?
Peg: Ne sviđa mi se osećaj anksioznosti i straha koji sada osećam.
Jim: Šta zamišljaš?
Peg: Podsmeh.
Jim: Ok. Počni da se podsmevaš.
Peg: Peg, ti si smešna. Ti si debela... ti si lenja. Ti si naprosto komična. Praviš se da si
odrasla, a nisi. Svi koji te vide znaju da si u sebi dete, maskirano u 39 godina staru
ženu i to je smešna maskerada. Ti nemaš šta da tražiš u tridesetdevetoj godini.
Smešno doba. Komična si. Imaš posao i nemaš najblažu ideju kako da ga obavljaš.
Praviš raznorazne grandiozne planove za koje nemaš dovoljno mozga i ljudi će ti se
smejati.
Jim: Ok, sada molim te pogledaj okolo i vidi kako ti se ljudi smeju.
Peg: Plašim se da to učinim. (polako se osvrće okolo) Izgleda da me
shvataju sasvim ozbiljno.
Jim: Pa, ko se smeje tebi?
Peg: Ja pretpostavljam... to je samo moja fantazija... moja...
Jim: Ko kreira tvoju fantaziju?
Peg: Ja.
Jim: Pa, ko ti se podsmeva?
Peg: Da. To je tako. Ja... Ja se zaista smejem onome što nije smešno.
Tako sam prokleto nekompetentna. (stanka)
Jim: U čemu si stvarno dobra?
Peg: Dobra sam s ljudima. Ne sudim. Dobra sam u održavanju
kuće. Dobro pečem kolače, dobro šijem,...
Jim: Možda bi nekom bila dobra supruga.
Peg: Bila sam.
Jim: Možda ćeš ponovo nekom biti dobra supruga.
Peg: Ne znam.
Jim: Pa, ponovi tu rečenicu. „Ne znam hoću li ikada ponovo nekom biti
dobra žena“.
Peg: Ne znam hoću li ponovo nekome biti dobra žena.
Jim: Reci to svakom muškaru ovde.
Peg: Ne znam da li ću ikada ponovo nekome biti dobra žena...
(ponavlja rečenicu još pet puta)
Jim: Šta doživljavaš?
Peg: Iznenađena sam. Bože... pretpostavljala sam da nikome više neću
biti dobra žena.
Jim: Tačno.
Jim: Šta osećaš upravo sada?
Peg: Zadovoljstvo. Dobro se osećam. Osećam se završeno.

I ako je ulaznica za Peg bio san, tokom rada u prvi plan je došla njena anksioznost i
fantazija o tome da će biti ismejana. San je služio kao sredstvo za početak rada i, kao
što je to čest slučaj, rad je doveo do sasvim nepredvidljivog ishoda.

Tokom vikenda kada se održavao workshop i kada je sniman film, Peg je srela čoveka
koji joj je bio privlačan, i kojem je ona takođe bila privlačan. Počeli su da se viđaju i
kroz nekoliko meseci su se venčali.
 115

Drugi primer Geštalt terapije sledi, selektivno odabran iz knjige kako bi ilustrovao neke
tehnike (Simkin, 1976, str. 103-118). To je kondenzovan transkript workshopa sa šest
dobrovoljaca. Jutrašnja seansa uključila je predavanje sa demonstracijom i film.

Jim: Želeo bih da počnem tako što ću reći šta se sa mnom dešava upravo u ovom
času. Sve ovo mi deluje prilično izveštačeno, sva ova svetla, kamere i ljudi okolo.
Ostajem bez daha i opterećen sam tehničkim materijalom, opremom, itd. i mnogo
sam više zainteresovan za bekstvo od kamere i svetla i za to da sa vama više stupim
u kontakt. (raspituje se za imena učesnika i predstavlja se)

Predpostavljam da ste svi videli film i demonstraciju, a ja bih voleo da radim sa vama
onda kada se budete osećali spremnim za rad. Ja ću ponoviti naš ugovor, ili
sporazum. U Geštalt terapiji suština dogovora leži u tome da kažete šta doživljavate u
svakom momentu, i ako možete, da ostanete u kontinuumu svesnosti, da izvestite šta
je u fokusu vaše pažnje, čega ste svesni.

++++++++++++

Želeo bih da počnete tako što ćete reći ko ste i da li imate neka očekivanja i
programe.
Tom: Upravo sada sam malo napet, ne naročito zbog tehničke opreme, jer sam na to
na neki način navikao. Osećam se pomalo čudno što se sa vama nalazim u ovoj
situaciji. Jutros sam se osećao prilično uznemireno jer se nisam slagao sa mnogim
stvarima koje ste rekli, i osećam neprijateljstvo prema Vama. Sada Vas manje-više
prihvatam kao drugu osobu.
Jim: Obraćam pažnju na tvoju nogu sada. Pitam se da li bi joj mogao
pozajmiti glas.
Tom: Svojoj nozi da pozajmim glas?Misliš šta moja noga oseća?
Šta bi ona rekla?
Jim: Samo nastavi da to radiš, i vidi da li imaš nešto da kažeš kao
noga.
Tom: Ne razumem.
Jim: Dok si mi govorio da osećaš neprijateljstvo jutros, počeo si da
šutiraš nogom i pretpostavljam da taj udarac još stoji u tebi.
Tom: UH, da. Pretpostavljam da još ima nešto udarca, ali ne osećam da
je to prikladno.

+++++++++++

Lavonne: Upravo sad osećam napetost.

Jim: Kome se obraćaš Lavonne?
L: Razmišljala sam o ovom jutros, osećala sam neprijateljstvo. Osećam
da još uvek pomalo osećam neprijateljstvo.
Jim: Svestan sam da izbegavaš da me pogledaš.
L: Da, jer osećam da si veoma arogantan.
Jim: To je tačno.
L: I osećam da bih mogla da se upustim u borbu sa tobom.
Jim: Mogla bi?
L: Tako je izbegavanje kontakta očima na neki način odlaganje borbe.
 116

Ne znam da li bi došlo do razrešenja sukoba.

Jim: Da li bi htela da mi kažeš šta ti smeta u vezi sa mojom
arogantnošću?
L: Pa, nije naročito ohrabrujuća. Ako imam problem i pričam ti o tome, a ti si
arogantan, onda me samo to čini arogantnom.
Jim: Tvoja reakcija je u skladu sa onim što govoriš. Tvoje iskustvo
govori da ti na taj način reaguješ.
L: Da. Upravo tako. Onda na ovom univerzitetu osećam da moram da budem
arogantna i da stalno moram da se branim. Zato što sam crnkinja,ljudi na mene
reaguju na različite načine... različiti ljudi... i osećam da najveći deo vremena moram
da gazim na vrhovima prstiju...

++++++++++++++

Mary: Želim da radim na osećanjima prema svom starijem sinu i borbi koju vodim sa
njim-samo, sumnjam da je zapravo reč o borbi koju zapravo vodim sa sobom.
Jim: Možeš li mu to reći?Daj mu ime i reci mu to.
Mary: Ok. Njegovo ime je Pol.
Jim: Stavim Pola ovde (prazna stolica) i reci mu to.
Mary: Pole, mi se često ne slažemo. svaki put kad ti kreneš u svoju vožnju, kada si
nezavisan, mrzim te zbog toga. Ali...
Jim: samo časak. Ponovi istu rečenicu Mery. Mery,Mery, svaki put kad skreneš sa
puta, kada si nezavisna, mrzim te zbog toga.
Mary: To se slaže. Mery, svaki put kad skreneš sa puta, kada si nezavisna, mrzim te
zbog toga, jer nisi dobra majka.
Jim: Ne znam baš da li je to taj razlog.
Mary: Ne, to je moje opravdanje. To isto radim sebi dok vežbam jogu.
Jim: Izgleda da si se identifikovala sa Polom.
Mary: Jesam. Znam to. Zavidim mu na njegovoj slobodi, još od doba kada je bio dete i
odlazio u šumu. Zavidela sam mu na tome što može da ide u šumu.
Jim: Reci Polu.
Mary: Pole, čak i kad si bio dečak i kada bi izašao na čitav dan, a da mi ne bi rekao
kuda ideš već bi jednostavno otišao, zavidela sam ti na tome, i osećala sam se
povređenom jer nisam mogla da uradim to isto.
Jim: Nisi mogla ili nisi htela?
Mary: Ne bih to činila. Želela sam, ali nisam to činila.
Jim: Da. Kada je u mojoj blizini neko ko me stalno podseća na to što sve mogu da
radim, to me stvarno razbesni.
Mary: To ja radim sebi. Stalno podsećam sebe na ono što mogu da radim, ali neću. I
onda ne radim ništa. I ja sam nepokretna. Čvrsto posađena.
Jim: Želeo bih da stupim u kontakt sa tvojom ogorčenošću. Stavi svoju ogorčenost
ovde i razgovaraj sa Mary saboterom.
Mary: Ti si idiot. Imaš vremena da završiš svoje poslove. Takođe imaš dovoljno
energije... koju rasipaš. Započinješ više stvari odjednom kako bi imala opravdanje da
ne radiš svoj posao, ili da bilo šta drugo... (stanka). Ti samo provodiš vreme dovodeći
sebe u jedno stanje i komplikujući svoj život.
Jim: Šta se dešava ovde?(pokazuje na njenu ruku)
Mary: Da... čvrsto je stegnuta... neću da radim.
Jim: Jesi li ti čvrsto stisnuta?
Mary: Da, mislim da jesam.
 117

jim: oK. Možeš li da stupiš u kontakt sa drugim delom sebe, svojim velikodušnim
delom?
Mary: Ne poznajem baš najbolje taj deo sebe.
Jim: Budi svoj čvrsto stisnutu deo govoreći, „Veliko dušni delu mene ja nemam
kontakt sa tobom, ne poznajem te itd.“
Mary: Velikodušni delu mene, ne znam mnogo o tebi. Mislim da pokušavaš da se tu i
tamo pojaviš kada daješ poklone drugim ljudima umesto sebi. Zadržavaš mnogo toga
što bi mogao dati.
Jim: Šta se upravo desilo?
Mary: Uvežbala sam ulogu:Nisam naprosto pričala sa velikodušnim delom sebe.
Pričala sam pre svega tebi. Zadržala sam jedan deo za sebe.
Jim: Teško mi je da te zamislim kao osobu koja zadržava za sebe. Ti si došla na
početku kao veoma živa i vibrantna osoba... veoma spremna na davanje.
Mary: Zaista ne znam da li dajem ili ne. Ponekad osećam da dajem i da se ono što
dajem ne prihvata kao poklon. A ponekad želim da dajem i ne mogu. I ponekad
osećam da sam previše davala, a da nisam trebala.
Jim: Da to počinje da mi zvuči logično. Neka povreda. Izgledaš kao da si bila
povređena u prošlosti. Da si bila ranjiva i da si bila povređena u procesu.
Mary: Do izvesne mere ja povređujem.
Jim: meni izgleda kao da sada povređuješ sebe, naročito oko očiju.
Mary: Znam to, i ne želim to da činim. ..ne želim to da pokažem.
Jim: Ok, da li si spremna da prestaneš?
Mary: (zaklanja oči) Kada to radim ne mogu da te vidim.
Jim: To je tačno:
Mary: Kada to radim ne mogu nikog da vidim.
Jim: Sasvim tačno. Kada ja blokiram svoje povređivanje niko ne postoji za mene. To
je moj izbor.
Mary: Ja sam takođe izabrala za sebe.
Jim: I ja uživam da te gledam. Za mene ti si veoma velikodušna u ovom času.
Mary: Ti si vrlo velikodušan prema meni. Osećam da jesi. Čujem kako mi odgovaraš i
osećam da ja odgovaram tebi...
Jim: Pitam se možeš li za čas da se vratiš Polu sada. Susretni se sa njim i istraži šta
se događa.
Mary: Pole, želim da budem topla prema tebi, i želim da budem velikodušna prema
tebi, a mislim da bih te mogla povrediti ako bih bila takva. Visok si šest stopa sada i
ponekad jako želim da dođem do tebe i da te poljubim za laku noć ili da te
jednostavno zagrlim, a ne mogu više to da činim.
Jim: Ne možeš?
Mary: Neću. Neću zato što... uh... bila sam odgurnuta.
Jim: Bila si povređena.
Mary: Da, bila sam povređena, Pole, mislim da je to tvoja stvar ako želiš da me
odgurneš, ali to me ne sprečava da budem povređena.
Jim: To mi se sviđa,Nietzsche je jednom rekao suncu „Nije tvoja stvar što me
obasjavaš“.
Mary:Ja se nadam Pole, da kada ti bude 25 ili ako budeš išao u vojsku ili bilo šta
slično... da ću moći da te poljubim za zbogom. (stanka) Pokušaću da zapamtim šta je
Nietzsche rekao suncu.
Jim: Ok:Uživao sam radeći sa tobom.
Mary: Hvala ti.

ZAKLjUČAK
 118

Fritz Perls je pre tri decenije propovedao da će Geštalt terapija postati samostalna
tokom sedamdesetih i da će postati u to vreme značajna sila u psihoterapiji. Njegovo
proročanstvo se ispunilo.

1952, bilo je oko desetak ljudi koji su bili ozbiljno uključeni u pokret. 1987 postojali su
mnogi instituti za obuku, stotie obučenih Geštalt terapeuta i stotine neobučenih ili
jedva obučenih osoba koje su sebe nazivale Geštaltistima. Hiljade ljudi iskusilo je
Geštalt terapiju, mnogi sa prilično dobrim rezultatima, drugi sa bednim ili sumnjivim
ishodom.

Zbog ne spremnosti Geštalt terapeuta da utvrde rigidne standarde, postoji čitav niz
kriterijuma za selekciju i trening Geštalt terapeuta. Neki ljudi koji su iskusili vikend
workshop smatraju sebe sasvim spremnim da rade Geštalt terapiju. Drugi
psihoterapeuti provode mesece i godine na obuci kao Geštalt terapeuti i imaju
beskrajno poštovanje za jednostavnost i inovativnost i kreativnost koju Geštalt
zahteva i pobeđuje.

Uprkos činjenici da Geštalt terapija privlači neke ljude koji tragaju za prečicama,
takođe je uvek privlačila i jedan deo solidnih, iskusnih kliničara koji su u Geštalt terapiji
nešli ne samo snažnu psihoterapiju, već takođe i održivu životnu filozofiju.
Oni koji traže brza rešenja i prečice poćiće na zelenije livade. Geštalt terapija će
zauzeti svoje mesto zajedno sa drugim osnovnim terapijama tokom sledećih nekoliko
decenija. Trebala bi da nastavi da privlači kreativne, eksperimentalno orijentisane
psihoterapeute još mnogo godina.

Geštalt terapija je prva uvela mnoge kreativne i korisne inovacije u terapijsku teoriju i
praksu. Ovo je bilo inkorporisano u opštu praksu, obično tako da se Geštalt terapiji
nije odalo priznanje. Sada u okviru Geštalt terapije počinje dalja elaboracija i
rafiniranje ovih principa. Bez obzira na merilo, principi egzistencijalnog dijaloga,
upotreba direktnog fenomenološkog iskustva pacijenta i terapeuta, poverenje u
organizmičku samoregulaciju, naglašavanje eksperimentacije i svesnosti, stav ne
postoji „trebalo bi da“ koji terapeut zauzima i odgovornost terapeuta i pacijenta za
njihove sopstvene izbore čine model dobre psihoterapije koji će nastaviti da koriste
Geštalt terapeuti i drugi.

Da zaključimo, citat preuzet od Levitskog i Simkina (1972, str. 251-252) deluje

prikladno:

Ako bi trebalo da izaberemo jednu ključnu ideju koja bi bila simbol Geštalt pristupa, to
bi mogao biti koncept autentičnosti, traganje za autentičnosti... Ako razmotrimo
terapiju i terapeuta pod nemilosrdnim svetlom autentičnosti, postaje jasno da terapeut
ne može da podučava ono što ne zna... Terapeut sa nešto iskustva zaista u sebi zna
da on pacijentu izražava sopstvene strahove, kao i svoju hrabrost, odbranbeni stav
koliko i otvorenost, svoju zbunjenost, kao i jasnoću. Terapeutova svesnost,
prihvatanje i razmena ovih istina u odnosu sa pacijentom može da bude izuzetno
ubedljiva demonstracija njegove autentičnosti. Očigledno je da se takav stav ne
postiže tokom noći. To se uči iznova, uči još dublje ne samo kroz karijeru već kroz
čitav život.
 119

6.GEŠTALT TERAPIJA
KLINIČKA FENOMENOLOGIJA

komentar
Ovaj tekst je napisan 1976. kao uvod u Geštalt terapiju za „moderne terapije“. U ovom
članku slikam Geštalt terapiju prvenstveno u terminima svesnosti i fenomenologije.
Pored vrednosti koju ima kao čitljiv uvod, bio je koristan Geštalt terapeutima i
polaznicima obuke kao opsnova za raspravu o svesnoti i fenomenologiji. Godine
1979. objavljen je u Geštalt žurnalu. Preveden je na nekoliko drugih jezika, uključujući
francuski i srpsko-hrvatski.

Geštalt terapija je bila eksperimentalni fenomenološki pristup baziran na

konceptualnom okviru holizma koji se naziva teorija polja (povezana je sa teorijom
polja u fizici). Dok je Geštalt terapija (GT) izdanak psihoanalize (Freud, Reich, Horney,
Rank itd.) i pod snažnim uticajem egzistencijalizma (Buber, Tillich, Sartre), osnovna
fenomenološka struktura GT je kliniški derivat Geštalt psihologije. Ni Geštalt
spihologija, kao ni njena povezanost sa GT nisu adekvatno shvaćeni, čak ni od strane
većine Geštalt terapeuta, i ova tema nije bila adekvatno obrađena u GT literaturi. Na
žalost, ova veoma važna tema mora se ostaviti za članak koji je u većoj meri tehnički
orijentisan (Perls, 1973).

Reč Geštalt (množina: Gestalten) odnosi se na oblik, konfiguraciju ili celinu, na

strukturalni entitet, na ono što čini celinu smislenim jedinstvom koje se razlikuje od
puke sume delova. Priroda je uređena, organizovana u smislene celine. Iz ovih celina
figure se pojavljuju u odnosu na pozadinu i ovaj odnos figure i pozadine daje
značenje. Dobar Geštalt je jasan i odnos figura/pozadina reaguje na i energizovan je
od strane promenljivog obrasca trenutnih potreba osobe. Dobar Geštalt nije ni previše
rigidan i neplodan, ni suviše brzo promenljiv i slab. Svesnot koja leči je svesnot koja
formira jasan Geštalt sa figurom koju organizuje i energizuje dominantna potreba
osobe u svakom trenutku.
 120

Ponašanje i iskustvo su više nego suma pojedinih delova. Ponašanje i iskustvo osobe
sačinjavaju organizovane celine koje u optimalnom slučaju imaju kvalitete dobrog
Geštalta. Svaka celina je organizovana oko figure koja se javlja i koja je spontano
energizovana i kojoj pozitivnu ili negativnu valencu daje dominantna potreba osobe.
Kada je potreba zadovoljena, Geštalt koji je organizovala postaje dovršen i više ne
upravlja organizmičkom energijom. Kada je formiranje i destrukcija Geštalta blokirana
ili rigidna, kada se potrebe ne prepoznaju i ne izražavaju, nezadovoljenepotrebe
formiraju nedovršene Geštlte koji zahtevaju pažnju i ometaju formiranje novih
Geštalta.

„Skrećem pogled sa teksta koji pišem i primećujem da sam žedan, i mislim o tome da
uzmem piće ili vodu, da odem u kuhinju, napunim čašu vodom, iskapim je i zatim se
vratim za sto. Primećujem da je u sobi sunčano i hladno, mačke se igraju jedna sa
drugom i napolju je gust saobraćaj. Sve ovo se dešavalo i prenekoliko minuta kao i
sada, ali ja to nisma primećivao. Ignorisao sam topre svega obraćajući pažnju na
nedostatak tečnosti u mom telu, a azatim na slavinu i moj manipulativni sistem bio
jeorganizovan oko vode. Postoje mnoge mogućnosti u mojoj okolini, ali ja sam se
organizovao oko svoje žeđi, u odnosu na sotale mogućnosti. Nije me slučajno i
pozitivno stimulisalo polje, moja čula su se organizovala oko moje žeđi.“ (Latner, str.
17-18).

Kroz ovakav Geštalt proces ljudska bića regulišu sebe na uredan i smislen način. Ova
samoregulacija zavisi od dva međusobno povezana procesa: senzorne svesnosti i
korišćenja agresije. (NB: u GT agresija je sila, životna energija, bez pozitivnog ili
negativnog moralnog značenja.)

Da bi preživela, osoba mora da razmenjuje nergiju sa sredinom (da diše, jede,

dodiruje) i da ipak ostane zaseban entitet. Osoba koja organizmički sebe reguliše, bira
za sebe koju od stvari sa kojima se sreće će primiti, a koju odbaciti. Ona uzima ono
što je za nju hranljivo i odbacuje ono što je toksično za nju, koristeći svesnost da
diskriminiše i svoju agresiju: da uništi ili razori ono što je strano, što je nov stimulus
(„da de-strukturiše“), da intergiše hranljive delove u sebe (asimilacija) i da odbaci ili
izluči nekorisno. Uzimanje celine u bilo kom opsegu bez procesa asimilacije je
introjekcija. Npr. dete koje guta deo kockice, a da ga ne destrukturiše, tj. bez žvakanja
je introjektovalo strani predmet u svoj gastrointestinalni trakt. Taj deo se javlja
neizmenjen u njegovom fecesu i nije bio hranljiv za organizam, pa na isti način
uverenja, pravila, slike o sebi, definicije uloga itd. se često gutaju u celini (introjektuju)
i kasnije čine osnovu karaktera, tj. rigidna i repetitivna ponašanja koja ne odgovaraju
sadašnjim potrebama. Indukovanje pacijenta da prihvate bilo koji spoljašnji cilj bez
SVESNOSTI i asimilacije dovodi do sprečavanja rasta.

ŠTA JE SVESNOST?

Svesnot je oblik doživljavanja. To je proces tokom kojeg se održava budan kontakt sa

najvažnijim događajem u polju koje čini individua-sredina sa potpunom senzo-
motornom, emocionalnom, koginitivnom i energetskom podrškom. Stalan i neometan
kontinuum SVESNOT dovodi do AHA!, do neposrednog uvida o očiglednoj celini
različitih elemenata u polju. SVESNOT uvek prati formiranje Geštalta. Nove, smislene
celine kreira SVESTAN kontakt. Tako je SVESNOST sama po sebi integracija
problema.
 121

Pošto razumevanje GT zavisi od shvatanja GT koncepta SVESNOSTI, predalžem

pažljivo i promišljeno čitanje prethodnog paragrafa po drugi put i zaključaka koji slede.
Svaki zaključak se odnosi naročito na svesnost u kontekstu celokupne osobe u
njenom ljudskom životnom prostoru. Dok sva živa stvorenja poseduju izvesnu
svesnost, neka sredstva doživljavanja i usmeravanja prema svetu, ljudi imaju posebnu
sposobnost za preživljavanje uz delimičnu svesnot. Npr. neurotičan čovek može da
misli o svojoj sadašnjoj situaciji, a da ne oseća i ne doživljava svoja osećanja, ili može
da svoje emocije izražava fizički, a bez kognitivnog znanja. Oba ova oblika ljudske
svesnosti su nekompletni i ne predstavljaju SVESNOT koju mi tražimo u GT.

PRVI ZAKLJUČAK: Svesnost je efikasna samo kada je utemeljena u i energizovana

dominantnom sadašnjom portebom organizma. Bez toga organizam (osoba ili
životinja) jeste svesna, ali ne u odnosu na to šta je hranljivo i toksično upravo ZA
NJEGA. A bez energije, uzbuđenja, emocionalnosti organizma koji se investira u
figuru koja se javlja, figura nema značenje, snagu ili uticaj. Primer: čovek ima zakazan
sastanak i brine zbog predstojećeg razgovora. On nije SVESTAN toga što mu je
potrebno od predstojećeg sastanka i time redukuje uzbuđenje i smislenost konmtakta
sa njom (tom osobom).

DRUGI ZAKLJUČAK: Svesnost nije potpuna bez direktnog poznavanja realnosti

situacije i osobe u toj situaciji. Da dodam, da kada se situacija, unutrašnja ili
spoljašnja, negira svesnot se iskrivljuje. Osoba koja verbalno izražava situaciju, ali je
zaista ne sagledava, ne poznaje, ne reaguje na nju, nije je svesna i nije potpuno u
kontaktu. Osoba koja na neki načinpoznaje svoje ponašanje, ali ga ne pznaje zaista,
ne oseća ga, ne doživljava fizički ono što čini, kako to čini, ne doživljava da postoje
alternative i da ona bira da bude kakva jeste, takva osoba nije svesna.

SVESNOST PRATI PRIHVATANJE, tj. proces znanja o sopstvenoj kontroli nad

izborom, odgovornošću za svoje ponašanje i osećanja (odgovornost = sposobnost za
odgovor, da se bude primarna sila u determinisanu sopstvenog ponašanja). Bez toga
osoba može biti budna u odnosu na sopstveno iskustvo, životni prostor, ali ne mora
biti svesna koliku moć ima i koliku nema. Tako je funkcionalno potpuna svesnost isto
što i odgovornost – kada sam potpuno svestan, ja sam istovremeno sposoban za
odgovor (odgovoran), i ne mogu biti odgovoran, a da nisam svestan.

Reći „Ja sam“ ili „Ja znam“ sa uverenjem da to nismo odabrali ili verovati da to kakav
sam nestaje verbalnim čarolijama, predstavlja samoobmanu ili pogrešno uverenje
(Sartre). Svesnot mora da uključi i prihvatanje sbee, stvarno poznavanje sebe. Čin
spoznavanja toga kakav sam ne podrazumeva da transcendiramo što sam spoznao.
Ipak, ljudi su često svesni nečega u sebi uz suptilan stav da su iznad toga što su
navodno spoznali. Biti „svestan“ toga kakav si uz stav samoodbacivanja je takva
pogrešna spoznaja. To istovremeno govori „Ja jesam“ i negira „Ja jesam“ izgovarajući
to na takav način kao da je reč o opservaciji druge osobe, govoreći: „Bio sam takav,
ali sada kada sam priznao, ja koji priznajem nisam takav.“ To nije direktno saznanje
sebe, već način da se zaista sazna. To je istovremeno saznanje o sebi i negiranje
sebe, pa tako puko znanje da je osoba nezadovoljna problemom, a da ne zna
direktno, lično i jasno šta čini da kreira i održi situaciju i kako to čini nije SVESNOST.

TREĆI ZAKLJUČAK: Svesnost je uvek Ovde i Sada i uvek se menja, razvija i

prevazilazi sebe.
 122

Svesnot je senzorna, ne magijska: ona postoji. Sve postoji sada i ovde. Prošlost
postoji Sada u sećanju, žaljenju, telesnoj tenziji itd. Budućnost ne postoji osim sada
kao fantazija, nada itd. U GT mi naglašavamo SVESNOST u smislu znanja o tome šta
ja radim, sada, u situaciji kakva jeste, a ne brkam ovo što jeste sa onim što je bilo, što
bi moglo biti, što bi trebalo da bude. Mi odbacujemo svoj teret iz svesnosti o onome
što jeste, energizujući figuru u centru pažnje u skladu sa našim sadašnjim interesom i
živom zaokupljenošću.

Čin svesnosti je uvek ovde i sada iako sadržaj svesnosti može biti dalek. ZNATI da „ja
se sada sećam“ znatno se razlikuje od zapadanj u sećanje bez svesnosti o tome.
Svesnost je doživljaj i znanje o tome šta ja radim sada (i kako).

Sada se menja svakog momenta. Svesnost je novi uvid i isključuje jedan nepromenljiv
način gledanja na svet (fiksni karakter). Svesnost ne može da bude statična, već je to
proces orijetisanja koji se obnavlja u svakom novom trenutku. „Svesnost“ koja je
statična je apstraktna predstava tekućče svesnosti koja se oseća. Mi verujemo u
rastuću svesnost više nego u predpostavljenu apstraktnu ideju.

GEŠTALT FENOMENOLOGIJA I PARADOKSALNA TEORIJA PROMENE

GT je egzistencijalna terapija (vidi deo Humanizam i tehnologija koji sledi). Pojam

„fenomenologija“ počeo je da se povezuje sa svakim pristupom koji naglašava
subjektivne varijable ili svesnost, a ne ponašanje ili objektivne varijable. GT koristi više
tehničkih sredstava fenemenologije: GT je kreirala terapiju zasnovanu na
operacionalnoj egzistencijalnoj metodologiji.

Fenomenologija – potraga za razumevanjem baziranim za onim što je očigledno ili za

onim što se otkriva u situaciji, a ne na interpretaciji posmatrača. Fenomenolozi o tome
govore kao o „zadatom“. Fenomenologija deluje doživotnim ulaženjem u situaciju i
dopuštanjem da se nzorna svetlost otkrije ono što je očigledno/zadato. Ovo zahteva
disciplinu, naročito senzaciju onoga što je prisutno, što jeste, ne isključujući nijedan
podatak unapred.

Fenomenološki stav je prepoznavanje i stavljanje u zagradu (ostavljanje po strani)

predrasuda o tome šta je relevantno. Fenomenološki opis integriše i posmatrano
ponašanje i iskustvene, lične izveštaje. Fenomenološko istraživanje ima za cilj
izuzetno jasan i detaljan opis onoga što JESTE i oduzimanje značaja onome što bi
moglo da bude, što bismo želeli ili hteli da bude.

Ljudi često ne uspevaju da vide ono što je upravo pred njima, a to ne shvataju. Oni
zamišljaju, raspravljaju ili se gube u sanjarenju. Razlika izmeĐu ove filtrirane
percepcije i neposrednog, teesnog uvida u sadašnju situaciju najbolje mogu da
procene oni koji su se borili za ezoterični odgovor i koji su umesto toga našli radost
ujednostavnom i očiglednom Aha!

Pacijenti koji počinju terapiju često ne mogu da kažu šta misle i ne uspevaju da misle
ono što kažu zato što nisu Svesni. Izgubili su osećaj ko su i ko je to ko mora da živi
njihov život. Oni su izgubili osećaj da: ovo je to što Ja mislim, osećam, radim. Oni
traže lek ili pitaju „zašto?“, traže objašnjenje pre nego što posmatraju, opišu i pokušaju
 123

da saznaju šta je to što rade i kako rade. Tako oni pokušavaju da objasne, opravdaju
nešto čije tačno postojanje im nije jasno. Oni propuštaju ono očigledno.

Ovi pacijenti zadržavaju ovaj nedostatak jasnoće uz pomoć dva povezana procesa:
razmišljanjem bez integrisanja senzornog i afetkivnog i korišćenjem agresije više
protiv sbee nego za kontakt i asimilaciju. Njihovi beihejvioralni Geštalti formirani su na
osnovu ove dve rigidne karakterološke navike više nego na osnovu sadašnjih potreba
(vidi deo koji sledi pod nazivom Neurotičar).

Potrebna je eksperimentacija sa novim načinima doživljavanja i novom upotrebom

psiho-biološke energije. Pacijentu je potrebno da vidi, da čini, da se bori sa
preprekama i da uči. Terapijski čas obezbeđuje situacije koje su dovoljno sigurne da
obezbede eksperimentisanje i dovoljno izazovne da budu realistične. U GT ovo
nazivamo „sigurnim događajem“. ako je terapeut isuviše od pomoići, pacijent ne mora
ništa da radi i ako terapeut naglašava erbalni sadržaj (tj. zašto – zato), pacijent može
da razmišlja, a da ne eksperimentiše ili oseća. Ako pacijent naprosto ponavlja procese
koje eć koristi, tj. opsesiju (anticipirnje, analiziranje, traženje odgovora na pitanje
zašto) iostaje pasivan i nekreativna („reci mi šta da radim“), verovatnoća da će doći do
poboljšanja je mala.

GT se bazira na pacijentovom učenju kako da koristi svoja čula kako bi za sebe

istraživao, učio i našao sopstveno rešenje za probleme sa kojima se suočaa. Mi učimo
pacijenta kako da bude svestan toga šta radi i kako radi, radije nego da pričamo o
sadržaju toga kakav bi trebao da bude i zašto je takav kakav je. Dajemo pacijentu
sredstvo – na neki način učimo ga da kuva radije nego da ga poslužimo jelom.
Tradicionalna psihoterapija je orijentisana na sadržaje tako što zapravo tokom
terpijskog časa naglašava sadržaj onoga o čemu se priča. GT je procesno orijentisana
zato što naglašavba Svesnost o tome kako pacijent traži razumevanje. Mi činimo
nešto više nego da pričamo, mi „radimo“. Rad se odnosi na fenomenološko
eksperimentisanje uključujući i vođenu svesnost i eksperimente. Vežbe ne treba samo
da omoguće pacijentu da postane svestan nečega već da postane svestan kako da
bude svestan, i da zaključimo, da bude svestan kako izbegava da bude svestan.
U tradicionalnoj erbalnoj terpaiji i beihejvioralnoj terapiji postoji spoljašnji cilj, pacijent
nije OK takav kakav jeste. Najčešće se oko toga slažu i pacijent i teapeut. U voim
terapijama je terapeut pokretač promene i pacijent sitže do nekog idealnog stanja
(sadržaj cilja) pokušavajući da bude ono što nije. U GT promena se, smatra se, javlja
najpre kroz jasno saznanje i prihvatanje onoga što jeste: ko si ti i kakav si. Naš jedini
cilj je učenje i korišćenje ovog procesa svesnosti.
U GT teoriji promene (paradoksalna terapija promene) Beisser, 1970., tvrdi:
... promena se dešava kada osoba postane ono što jeste, a ne kada pokušava da
bude ono što nije. Promena se ne dešava kroz prisilan pokušaj individue ili druge
osobe da dođe do promene, već se dešava ako sebi osoba da vremena da bude ono
što jeste – da bude potpuno investirana u sadašnju poziciju. Odbacujući ulogu
pokretača promene, mi omogućavamo da se smislena i organizujuća promena
dogodi.

Geštalt terapeut odbacuje ulogu „onoga koji menja“, jer njegova strategija je da podžri,
čak da insistira da pacijent ostane tamo gde jeste i ono što jeste. On veruje da se
promena ne dešava zbog „pokušaja“, ubeđivanja ili uz pomoć uvida, interpretacija ili
bilo kog drugog sredstva. Radije, promena se dešava kada pacijentnapusti, bar za
trenutak, ono što bi želeo da postane i pokuša da bude ono što jeste. Premisa je da
 124

čovek moa da ostane na jednom mestu, kako bi mogao čvrsto da zakorači i da je

teško ili nemoguće krenuti bez čvrstog stajanja na zemlji.
Osoba koja traži promenu dolazeći na terapiju je u konfliktu u najmanju ruku sa dva
zaraćena intrapsihička dela. Ona se stalno kećre između onoga što bi „trebalo da“ i
onoga što ona misli da jeste, a da se nikada potpuno ne identifikuje ni sa jednim od
toga. Geštalt terapeut traži od osobe da se potpuno investira u svoje uloge, jednu po
jednu. Sa kojom god ulogom da počne, pacijent ubrzo prelazi na drugu. Geštalt
terapeut jednostavno traži da bude ono što jeste u tom trenutku.
Pacijent dolazi na terapiju jer želi da bude promenjen. Mnoge terapije prihvataju ovo
kao legitiman cilj i uz pomoć različitih sredstava pokušavaju da ga promene, stvarajući
ono što Perls naziva top-dog/under-dog dihotomijom. Terapeut koji nastoji da
pomogne pacijentu napustio je ravnopravnu poziciju i postao je stručnjak znalac, a
pacijent igra bespomoćnu osobu, pri čemu jedna strna pokušava da promeni drugu, a
terapeut mora da izbege da ostane zaključan u jednoj od ovih uloga. On pokušava da
izbegne ovu zamku podržavajući pacijenta da prihvati obe uloge, jednu po jednu, kao
sopstvene.

Ako pacijent prestane da pokušava da bud eono što nije, makar i za trenutak, on
može da iskusi ono što jeste. Da investira u to i da istražuje ono što jeste, da izdrži
realnost sopstvenog načina bivanja u svetu, čime se centrira i podržava razvoj kroz
svesnost i izbor. Svesnost se razvija kroz kontakti eksperimentisanje koji se zasnivaju
na: želji da se saznaju sopstvene potrebe, spremnosti da se ostane u konfuziji,
konfliktu i sumnji koji prate potragu za zadatim, kao i spremnost da se preuzme
odgovornost za nlaženje novih ili kreiranje novih rešenja. „Čovek prevazilazi sebe
samo putem svoje prave prirode, a ne uz pomoć ambicije ili veštačkih ciljevaĆ, (Perls,
1973, str.49.).

HUMANIZAM I TEHNOLOGIJA

GT fenomenološki rad vrši se kroz odnos baziran na egzistencijalnom modelu Martina

Bubera JA I TI – OVDE I SADA. Uz pomoć tog modela osoba s epotpuno i intenzivno
angažuje sa osobom ili se bavi zadatkom koji je pred njom, pri čemu se i jedno i drugo
tretira kao Ti, koje je samo po sebi cilj, a ne kao To, stvar ili sredstvo koje će dovesti
do cilja. Odnos se razvija kada dve osobe, svaka sa zasebnim postojanjem i ličnim
potrebama, ostvare kontakt prepoznajući i dopuštajući međusobne razlike.

Svako je odgovoran za sebe, za svoj deo dijaloga. To znači da je svako odgovoran za

to hoće li dozvoliti sebi da utiče na drugog i da bude pod uticajem, za to da li će doći
do razmene energije. Ako oboje dopuste, susret može da bude kao ples, uz ritam
kontakta i povlačenja. Tada je moguće ostvariti povezivanje i razdvajanje (gubitak
povezanosti) ili konfluenciju (fuziju ili gubitak odvojenosti).

Da bi se igrao ovaj ples obe strane moraju dopustiti da regulišu sebe, a da njima ne
dominira druga osoba, da ih ne spašava i ne potiskuje. Svako reguliše sebe reagujući
na ples drugog, a ne pokušava da bude koreograf plesa druge osobe. Ovo zahteva
poverenje u ono što bi moglo da se desi ako se rigidni sadržaj interakcije relaksira u
zamenu za to da se rizikuje i vidi šta se javlja između dve osobe. To takođe zahteva
poverenje da drugi može da reguliše i podrži sebe i da se suoči sa iskrenim dijalogom.

U GT mi smo i humanistički i tehnološki orijentisani. Postoji tehnologija koja je

zasnovana na matrici u kojoj obe osobe rade zajedno kako bi eksperimentisali i
 125

povećali pacijentovu sposobnost da se doživljava. Rad može da se fokusira na

zadatak kakav je rešavanje problema pacijenta ili na sam odnos. Rad, strukturisan ili
nefokusiran, objedinjuje senzacije, osećanja i mišljenje u kontinuumu svesnosti u
Sadašnjosti.

Mi dopuštamo svakoj osobi da sebe reguliuše, ne zamenjujući svoj spoljašnji cilj za

njihov način samoregulacije. Posmatramo kada pacijent ometa i odbacuje sebe, kada
mu nedostaje poverenje u sebe i kada želi da mi preuzmemo stvari u svoje ruke. Ali
mi verujemo u redosled i smislenost pacijentovog ponašanja i u njegovu sposobnost
da se suočava sa životom. Ne koristimo verbalne ili metode uslovljavanja kako bi
manipulisali pacijentom da počne da živi neki ideal, čak ni Ja-Ti ideal.

Ipak, možemo učiniti više nego da samo odbijano „promeni me“ ugovor. Na
raspolaganju nam stoji celeokupna fenomenološka tehnologija. Možemo predložiti
način da pacijent preuzme rizik i učini nešto novo što bi gamoglo dovesti do novog
sikustva. Naš cilj je svesnost o strukturi / funkciji bilo kog disfunkcionalnog ponašanja i
mi koristimo našu fenomenološku tehnologijuu svrhu ostvarivanja tog cilja.

Svaka terapijska intervencija u GT se bazira na gledanju i osećanju. Ponekad

jednostavno govorimo o onome što vidimo (feedback) ili što osećamo kao reakciju
(otkrivamo o sebi). Ponekad naše viđenje i osećanje dopuštaju da sagledamo nešto
što pacijent može da učini kako bi postao svesniji. Mi poštujemo tu tehnološku
kreaciju podjednako koliko i otvorenost i feedback. Tehnike potiču iz dijaloga između
Ja i Ti, i Ja i Ti ponekad zahteva tehnološku intervenciju. Primer: pacijent priča ne
gledajući u terapeuta. Dijalog je prekinu time što pacijent priča, ali nikom određenom.
Pravi dijalog bi zahtevao žučan odgovor terapeuta. Mogućnosti: (1) „Ne gledaš u
mene“, (2) „Osećam da sam izostavljen“, (3) „Predlažem eksperiment: Prestani da
pričaš i samo gledaj u mene i vidi šta se dešava.“

Tako GT kombinuje verbalni rad sa zadacima zadatim pacijentu. Ovo je veoma

moćno, kao što su nove terapije Masters i Johnsona nedavno pokazale. Ovi zadaci su
različiti koliko i kreativnost i imaginacija terapeuta i pacijenta. Ovo uključuje rad na
senzacijama koje dolaze iz spoljašnjeg sveta, uživanje u sopstvenom telu, dijaloge
između polariteta (glasno ili pismenim putem), izražajne modalitete (snovi, umetnost,
pokret, poezija) do beskonačnog. Ovo se ponekad brka sa trikovima koji su smišljeni
da izazovu preobražaj, sa katarzom ili lečenjm po kratkom postupku. U GT svi ovi
zadaci su ukorenjeni u Ja-Ti odnosu i svi se koriste da bi se nastavilo istraživanje u
dijadi terapeut-pacijent ukojoj oni istražuju jedan drugog i da bi se nastavilo
pacijentovo rešaanje problema i rast kroz Svesnost.

Zadaci zahtevaju od pacijenta da radi nešto što je novo, nov mogući način
doživljavanja. Da ponovim: fokus nije jednostavno na bilo kojoj vrsti doživljavanja ili
čak na bilo kojoj vrsti svesnosti, već je svesnost neophodna za samoregulaciju,
naročito Svesnost o samom procesu Svesnosti.

Često pacijent ima neku pretpostavljenu zamisao o terapiji prema kojoj samo treba
pričati i promena se automatski zbiva. Oni reaguju na zahtev da pokušaju sa
eksperimentom bez zbunjenosti, odbijanja, straha. Dok rad počinje da dovodi do
novog saznanja, javlja se prirodno uzbuđenje, prava promena, pacijenti reaguju na
drugačije načine: ponekad pacijenti zaista opažaju izuzetne mogućnosti i glad , traže
još, a ponekad se žale na „trikove“ kada su zapravo zaplašeni metodom koji dovode
 126

do jasnoće toga što čine, do otkrivanja njihove potrebe za promenom, i iznad svega,
zaplašeni su mogućnošću stvarnog menjanja.

Zapazite da dok ovaj pristup traga za očiglednim, onim što je na površini, to je daleko
od „veštačkog“. U tradicionalnoj terapiji stvarna struktura pacijentovog života može se
razumeti samo linearnim kretanjem ka udaljenoj tačci (prošlo doba ili vrlo „duboko“)
gde se smatra da su locirane determinante (linearna uzročnost). Ali prema teoriji polja,
sile koje imaju uticaja su sadašnje i ne mogu da deluju kada se premeste u neki drugi
prostor ili vreme. Trening Svesnosti bavi se aktuelnom strukturom / funkcijom sila koje
sada i ovde regulišu pacijentovu egzistenciju. Ovo postaje očiglednije kako terapija
ulazi u kasnije faze, kako jednostavniji procesi postaju deo svesnosti pacijenta, i druge
fundamentalne sile koje su prisutne snažne i koje je pacinet ranije izbegavao, takođe
postaju očigledne.

To je efikasno samo kada se apsolutno radi sada i ovde, kada se nijedan deo polja ne
isključuje. Početi sa pretpostavkom da neki deo polja nije važan (kršeći
fenomenološke principe), može da onemogući pristup onome što je ovde i sada,
ostalo od prošlog iskustva, koji je dostupan, tj. kroz jezik tela i skrivene pretpostavke.
Kada bismo pokušali da radimo sasvim verbalno i da budemo ovde i sada, propustili
bismo previše toga da bi mogli da budemo efikasni. Kada bismo bili sasvim
neverbalni, učinili bismoistu grešku.

NEUROTIČAR

Neurotičar sebi ne dopušta da bude svestan, da prihvati i dopusti svojim pravim

potrebama da organizuju ponašanje. Umesto da dozvoli uzbuđenju da potpuno i
kreativno ispuni svaku potrebu, on ometa sebe: on jedan deo energije koristi protiv
sebe, a jedan deo da kontroliše terapeutov deo dijaloga. Ovo on mora da čini jer
zavisi od „gurua“ koji će ga popraviti. Neurotičar ne može potpuno da obuhvati Ja-Ti,
jer je njegov karakter rigidan, njegova podrška sebi redukovana, i obično veruje da ne
može da preraste svoje repetitivne i nezadovoljavajuće obrasce ponašanja.

On pokušava da se stopi sa terapeutom, da crpi iz njegove snage, umesto da dopusti

da se njegova sopstvena snaga razvije. Njegov osećaj za sopstvene granice je slab,
jer on odbacuje svesnost o aspektima sebe (tj. projekcija) i prihvata tuđe delove kao
da su on sam (tj. introjekcija). Tako neurotičar gubi svesnost o onome što jeste.

Tako je neurotičar rascepljen, on je redukovao svesnost i odbacuje sebe. Ovaj

jedinstveni proces odbacivanja delova sebe i posta- (stvaranje?) rascepljenosti može
se postići samo ograničavanjem svesnosti. Jer sa punom i kontinuiranom svesnošću
odbačeni delovi bili bi kontaktirani i integrisani.

Ovo samoodbacivanje i nesvesnost redukuju podršku seni koja je inače na

raspolaganju neurotičaru. On počinje da veruje da on ne može sebe da reguliše i da
ne može sebe da podržava, pa zato počinje da veruje da mora da manipuliše drugima
da mu kažu kakav da bude ili na neki drugi način prisiljava sebe da živi prema rigidnim
pravilima („karakter“) koje je progutao bez asimilovanja. On ili pokušava da bude
samodovljan ili zavistan, ali nekoristi podršku sebi za hranljiv kontakt i povlačenje.
Tako neurotičar kontroliše sebe i druge kao stvari i dopušta sebi da na taj način bude
kontrolisan.
 127

Tako neurotičar čini da terapijska situacija bude ponavljanje jedne stare situacije:
neko mu govori kakav da bude i ono tome pruža otpor ili pristaje. Ako terapeut veruje
da zna najbolje šta je dobro za pacijenta, problem se intenzivira. Čak i ako se pacijent
promeni prema datom uputstvu, on to čini tako što ne nauči da reguliše sebe. Ni ovo,
kao ni borba između ideala terapeuta i otpora pacijenta ne predstavlja
zadovoljavajuće rešenje. Nije reč o prihvatanju ove ili one promene u ponašanju koja
se traži, već o svesnosti o pacijentovom ponašanju od strane pacijenta tako da on
može da koristi svoju snagu da sebi pruži podršku umesto da sebe ometa.

Dok mnogi pacijenti dolaze da bi bili promenjeni i ne žele da budu kakvi su, oni ne
žele da učine stvarne promene u sebi. Oni žele da to za njih učini terapeut ili da im
pomogne da postanu bolji u igri koju igraju. Oni pružaju otpor rastu i investiraju
energiju u neuspeh terapeuta. Ovaj poslednji vid motivacije je gotovo potpuno izvan
svesnosti pacijenata na početku terapije.

Nije problem u tome što pacijent manipuliše, tj. upravlja svojom okolinom, već u tome
što manipuliše drugima da mu pomognu da ostane bogalj na jedan prijatniji način,
radije nego da manipuliše na osnovu pružanja podrške sebi u odnosu davanja /
primanja, kontakta / povlačenja sa svojom okolinom. Terapeut mora da saoseća sa
pacijentovim pravim potrebama i da da izuzetnu, blisku pažnju, bez zahteva pacijentu
i da istovremeno frustrira suptilne manipulacije neurotičara i da ga na taj način prisili
da „usmeri sve svoje manipulatorne sposobnosti prema zadovoljavanju njegovih
pravih potreba“ (Perls, 1973, str.108).

... ako se terapeut povlači ... on polje osiromašuje za svoj glavni instrument, svoju
intuitivnost i senzitivnost u odnosu na procese koji se dešavaju kod pacijenta. On
mora tada naučiti da radi sa saosećanjem i istovremeno sa frustracijom. Ova dva
elementa mogu se pokazati nepotpunim, ali umeće terapeuta sastoji se u tome da ih
sastavi u efikasno oruđe. On mora biti okrutan kako bi bio pažljiv. On mopra biti
svestan odnosa u celokupnoj situaciji, on mora imati kontakt sa totalnim poljem – i sa
svojim sopstvenim potrebama i sa svojim reakcijama u odnosu na pacijentove
manipulacije i pacijentove potrebe i reakcije prema terapeutu. I on mora da oseća
slobodu da to izrazi. (Perls, 1973, str. 105)
Da bi radili sa neurotičarem mi ostvarujemo kontakt i delimo naše opservacije, naše
afektivne reakcije i naše kreativne / artističke sposobnosti. Mi dajemo pacijentu
potrebni feedback čak i ako je pacijent odlučio a on nije važan (tj. govor tela) ili da je
suviše bolan da bi se spoznao (tj. kako se on ponaša). Mi delimo sa pacijentom naš
doživljaj njega, uključujući i naše emocionalne reakcije. Mi odbijamo da upravljamo
pacijentovim životom, ali usmeravamo ga vežbama i eksperimentima ka povećanju
svesnosti.

Geštalt terapuet pokazuje kroz svoju zainteresovanost, ponašanje i reči da mu je

stalo, da razume i da će slušati. Ovo „zaista“ podržava i hrani mnoge pacijente.
Posmatrači GT koji nisu imali ličan dijadičan susret sa Geštalt terapeutom ponekad
propuštaju da sagledaju intenzitet i toplinu „prave“ podrške koju nudi većina Geštalt
terapeuta dok istovremeno „hladnokrvno“ odbijaju da usmeravaju ili da budu
odgovorni za pacijenta.

Ponekad naš kontakt ostavlja pacijenta frustriranim. Na primer, pacijent može da traži
naše odobravanje ili neodobravanje, i da otkrije da je Geštalt terapeut intenzivno
angažovan kroz kontakt očima i opšti stav, ali ne nalazi znakove odobravanja ili
neodobravanja. Terapeutov postojan pogled može da bud eprilično osujećujući za
 128

takvog pacijenta. Ovo je primer kliničkog korišćenja frustracije. Davanje suptilnih

znakova odobravanja bio bi oblik uslovljavanja koje podržava pacijentovu borbu da
impresionira terapeuta, a ne da samog sebe izrazi.

Razmotrimo slučaj opsesivnog pacijenta koji doživljava svet samo kroz kognitivan
mod i ne rizikujeništa novo. On govori sebi kakav bi trebalo da bude i odgovara sa
„da, ali...“ ili „ne mogu“ ili „možda sledeći put“. On se plaši predloga da eksperimentiše
sa novim načinom doživljavanja i prema sugestiji se ponaša kao prema komandi. On
takođe deskriptivnu, neprocenjujuću tvrdnju tretira kao procenu ili sud. Radije nego da
radi sa opisom ili da sledi sugestiju, on ponavlja isto „da, ali...“ igrajući sa terapeutom
isto kao što se igra sa sobom. To ne smemo podržavati.

Mi poštujemo organizmičku samoregulaciju i eksperimentisanje i ove vrednosti

upravljaju našim intervencijama. Pacijentu je potrebno da istražuje kako bi sam učio
kako da bira koji način doživljavanja mu odgovara u svakoj situaciji. Ova svesnost kao
sredstvo predstavlja kontrast svesnosti kao sadržaju (uvid) koji prati analitičko lečenje
i menjanje ponašanja bez treninga u okviru modifikacije ponašanja.

Mi nemamo „trebao bi da“ tvrdnje za pacijenta. On bi mogao da pita „Zar nema

zahteva? Mislite da ne bih trebao da se držim nekih „trebalo bi da“? Ne. Pracijent
odlučuje da li će zadržati pravila, terapeut opisuje. „Mislite, ja mogu da radim sve što
poželim i to je O.K.“ Ponovo pogrešno shvatanje. Sve što pacijent radi nije O.K.
Postoje zakonske, socijalne, ekonomske, moralne posledice. „Ja ne sankcionišem
ono što ti radiš, niti tražim da ti sankcionišeš ono što ja radim. Ja preuzimam
odgovornost za svoje izbore i insistiram da ti preuzmeš odgovornost za svoje. Ja
pomažem pacijentu da sam vidi, eksperimentiše, proceni sopstvena ponašanja, da ih
sam evaluira. To se u GT podrazumeva pod „raditi svoje“, doživljavati svet sam za
sebe (eksperimentisati, osetiti, osećati), odabirati sam za sebe i otkrivati da li imaš
dovoljno podrške.

EVALUACIJA I ZRELOST

GT je uspešna kada je pasijent sposoban da reguliše sebe u procesu Geštalt

formacije i destrukcije koja jasno i spontano oblikuje njegovo ponasanje i svesnost u
celine/jedinice koje organizuje i energizuje njegova dominantna potreba. Takva osoba
će biti „svesna“ – uz sve karakteristike koje smo anije opisali – biće u kontaktu sa
najvažnijim događajem u njenom životnom prostoru, osetiće uzbuđenje vezano za
njegovo ponašanje, biće odgovoran i regulisaće sebe, biće u stanju da rizikuje nova
istraživanja, i slično.

Tako mi definišemo zrelost kao kontinuiran proces, a ne kao dosezanje nekog

idealnog stanja. Zrela osoba se angažuje u svom procesu. Na drugi način rečeno, on
se angažuje u procesu K R E A T I V –
N O G P R I L A G O Đ A V A NJ A. Kreativno prilagođavanje je odnos između osobe
i sredine tokom kojeg osoba (1) odgovorno ulazi u kontakt, spoznaje i suočava se sa
svojim životnim prostorom i
(2) preuzima odgovornost za kreiranje uslova koji doprinose njegovoj dobrobiti.
„Prilagođavanje“ bez prideva „kreativno“ moglo bi da znači puko konformiranje
spoljašnjem standardu. „Kreativno“ bez „prilagođavanja“ moglo bi da se odnosi na
disfunkcionalni nihilizam. Individualno ponašanje je zrelo samo u kotekstu izlaženja na
kraj sa okolinom. I suočavanje ili prilagođavanje bez odgovornosti individue za
 129

kreiranje uslova pogodnih za zadovoljavanje većine bazičnih potreba i vrednosti

takođe ne uspeva da objasni ovu definiciju. Rad, ljubav, samopotvrđivanje, stvaranje
itd. su zreli samo ukoliko su deo kreativnog prilgođavanja.

Uspeh u GT se meri jasnoćom pacijentovog doživaljavanja i njegove sopstvene

sposobnosti da proceni, a ne da se osloni na spoljašnja merila prilagođenosti. Mi
očekujemo da pacijent nauči da sam doživljava do koje meri svaki proces, uključujući i
GT, zadovoljava ili frustrira njegove važne potrebe. Ovo znači da on mora da zna šta
mu je potrebno, šta želi, šta preferira i da bude odgovoran za spostvene vrednosti,
procene i izbore.

Zrelost i svesnost validno i reliabilno potvrđuju uspeh GT samo kada se jasno i

očigledno manifestuju pacijentu i terapeutu. Uspeh se meri i spoljašnjim vidljivim
ponašanjem i unutrašnjim doživljavanjem. Pacijent mora da oseća različito: on mora
da oseća pojačanu jasnoću, uzbuđenje, dobrobit, istraživanje itd. Moralo bi da postoji
očigledno slaganje između pacijentovog doživljaja i terpautovog posmatranja
celokupnog ponašanja. Svaka unutrašnja svesnost mogla bi biti praćena posljašnjim
manifestacijama, tj. pacijentov doživljaj veće životnosti morao bi da se može
posmatrati kroz fiziološke potrebe. Nedostatak ovog jasnog dokaza uspeha ukazuje
na potrebu za daljim fenomenološkim istraživanjem.

POREĐENJE MODELA PSIHOTERAPIJE

Osnova tradicionalnih verbalnih terapija je i dalje psihoanaliza. Neveruje se ni

ponašanju ni doživljaju pacijenta, pošto se smatra da su i jedno i drugo determinisani
zključenim, posmatranju nedostupnim, skrivenim „pravim“ razlozima – nesvesnom
motivacijom. Ono sa čim pacijent ostaje je nesvesno koje nije dostupno i svesno koje
je nemoćno i nepouzdano. (Prihvatanje dalekih uzroka sadašnjeg ponašanja često se
smatra „uvidom“.) Koncept nesvesnog zamenjen je u GT konceptom promenljive
figure/pozadine svesnosti prema kojem osoba nije u kontaktu sa nekim fenomenima
zbog poremećaja u formiranju figure/pozadine ili zato što je osoba u kontaktu sa
drugim fenomenom. (Vidi Perls, 1973, str. 54.) Ali podaci su dostupni pacijentu i on
može da bude direktno i neposredno podučen da obraća pažnju na njih. to nije
dostupno. Svesnost u GT se smatra snažnim kreativnim integratorom koji može da
dohvati ono što ranije nije bilo svesno. U tradicionalnoj psihoterapiji verovanje u
nesvesnu motivaciju pacijenta čini zavisnim od terapeutovih interpretacija, umesto od
sopstvenog istraživanja svesnosti. Terapeut zna i pacijentu ili biva bolje tako što uči
ono što terapeut već zna ili ga terapeut „podržava“ dok ne poveruje da je pacijent
stekao dovoljno ego snage da čuje ono što terapeut već zna.

Ono što terapeut zna su interpretacije, spekulacije o prošlim događajima za koje se

pretpostavlja da su uzrok (opravdanje) sadašnjeg ponašanja. Ovaj model linearne
kauzalnosti redukuje značaj sile koje ovde i sada strukturalno podržavaju ponašanje i
dostuni su pacijentovom istraživanju uz pomoć čula. Ovde i sada prisutno je samo
kroz transfer, pa i ond asmo da bi se interpretirala pacijentova iskrivljenja.

Sve ovo uzdiže mesto terapeuta na račun pacijenta. To poništava pacijentova

sredstva orijentacije: njegov sopstveni osećaj za ono što vidi i kako se zbog tog
aoseća. To je funkcionalno koliko i tvrdnja da pacijent nije odgovoran za sebe i da ne
može sebe da spozna već da je oboleo i nesposoban što će terapeut izlečili ili
 130

eliminisati. Čak i oni koji odbacuju medicinski model često u praksi zauzimaju sličan
stav. to je upravo onaj model protiv kojeg reaguje GT: pretpostavka da je pacijent
nešto manje nego Ti.

Postoji rascep između ovih terapija pričanjem i aktivnijih modela kao što je
modifikacija ponašanja. Nova „treća sila“ tvrdi da predstavlja novu alternativu. Na
žalost mnoge nove psihoterapijesu tek modernija verzija terapija pričom ili
uslovljavanjem. Mnogenove terapije tvrde da su egzistencijalističke, ali im nedostaje
egzistencijalistička filozofija, metode većine novih „egzistencijalističkih“ psihoterapija
nisu fenomenološke. Često su ove „nove“ terapije tek tradicionalna terapija
razgovorom uz različit jezik (nov sadržaj i uz male metodološke promene, npr. više
aktivnosti).

U ovim novim terapijama „govorom“ terapeut se i dalje ponaša kao onaj ko izaziva
promenu, verujući da zna bolje od pacijenta kakav bi on trebao da bude. On vidi da je
pacijentov zadatak da nauči ono što terapeut već zna (sadržaj), a ne samo proces
učenja. Tako mnogim terapijama nedostaje humanizam i tehnologija, a ponajmanje
integrišu jedno i drugo. Takođe im nedostaje fenomenološki stav u odnosu na
Svesnost, više veruju sopstvenoj analizi. Nedostaje im teorija kauzalnosti koja bi
zamenila koja bi zamenila zastareli model lienarne kauzalnosti. Nedostaje im teorija
asimilacije koja bi adekvatno objasnila ego koji egzistira nezavisno od skupa impulsa
poreklom iz ida i spoljašnjeg uslovljavanja.

Aktivnije terapije treće sile takođe nisu fenomenološke. Grupe susretanja koriste
efektne štosove kako bi izazvale željenu emotivnu ekspresiju ili preobražaj, terapije
koje se bave telom zamišljene su tako da proizvedu idealno telo, tu su i terapije
smišljene da bi izazvale primalni krik, svima im je sa bihejviorizmom zajedničko
sledeće što ih istovremeno razlikuje od GT (i bilo kog vida fenomenologije): (1)
naglašavaju spoljašnje ponašanje i ne naglašavaju pacijentovo viđenje sveta, (2) za
cilj imaju kontrolu ponašanja na račun treninga Svesnosti koji rezultira organizmičkom
samoregulacijom. ako je cilj emocionalna ekspresivnost, onda grupa prisiljava
pacijenta da izražava emocije, umesto da ga nauči da bude Svestan i da prihvati svoje
impulse za izražavanjem ili neizražavanjem emocija. Bihejvioristi vrše ovakvo
uslovljavanje sa naučne tačke gledišta, naglašavajući jasnu terminologiju, specifične
tehnike, teoriju učenja, objektivne podatke itd. Vođe grupa susretanja često vrše
uslovljavanje bez adekvatne osnove.

U GT odbacujemo bilo kakvu podelu između govora i ponašanja. Da bi bili

fenomenolozi, moramo koristiti sve podatke – one o pacijentovoj svesnosti, kao i ono
što posmatramo. Mi integrišemo bihejvioralnu i iskustvenu psihologiju u jedan sistem
psihoterapije uz punu zaokupljenost fenomenom svesnosti i koristeći novu i potpuniju
definiciju Svesnosti. Elementi ove nove definicije uključeni su u mnoge definicije
svesnosti, ali većina drugih terapeuta ne insistira da ih uključi sve u jedinstven
koncept.

Radeći sa svesnošću sada i ovde i bez zahteva terapeuta, pacijent u GT može odmah
početi da uči. Ova trenutna promena uzbuđuje i plaši. Neki pogrešno veruju da GT
obećava instant rast ili lak put. Ništa nije netačnije: GT veruje da rast ne može da
bude instant. Svesnost i rast mogu da počnu odmah, ali razvoj je proces, a ne instant
rezultat koji se javlja kada se uradi prava stvar. U GT mi delimo put i ne pokušavamo
da prevarimo pacijenta tako što ćemo biti neko ko ga uslovljava ili sveznajući
roditelj/guru.
 131

Vidimo da se rast kroz svesnost javlja kroz odnos ljubavi između Ja-Ti u kojem se
pacijentova nezavisnost, vrednost i sposobnost senzacije poštuje. To je vrlo slično
Rodžersovoj teoriji, ali uz neke istaknute razlike. Rodžers je počeo sa klijentom
usmerenom terapijom izostavljajući ličnost terapeuta, a aksnije se zalagao za potpuno
uzajaman odnos terapeuta i pacijenta. U GT odnos je potpuno uzajaman, ali je
fokusiran na pacijentovo učenje (ovo je Buberov koncept). I, u GT terapeut je potpuno
uključen: negativna osećanja, feedback koji se odnosi na senzorni i telesni jezik,
kreativnost (kreiranje načina za povećanje svesnosti), tehnološki odgovori koji vode
rad Svesnosti, i spremnost terapeuta da frustrira pacijent akoji traži pomoć.

Mnogi žele da ih terapeut izleči. Ako terapeut radi za pacijenta ono što on može da
učini sam za sebe, ako je previše saosećajan, on podržava pacijentovo ubeđenje da
je nesposoban da reguliše i podržava sebe. Ako je terapeutu potrebno da na taj način
bude od pomoći, pacijent postaje zavistan, neurotičan i ne otkriva šta može sam da
uradi. „Kokošija supa je otrovĆ (Resnick, 1975). Ako terapeut krivi pacijenta ili ga
prisiljava ili ne odobrava, to ima isti efekat.

Terapeut treba da se poveže na brižan način sa pacijentom kakav jeste i da odustane

od ĆpomaganjaĆ. Terapeut mora raditi na tome da se ponovo uspostavi Svesnost
pacijenta o sopstvenim potrebama, o sopstvenoj snazi, potencijalu za kreiranje novih
načina suočavanja sa svetom. Ukratko, terapeut mora da podrži pacijentovo
izražavanje podrške samom sebi.

ZAKLJUČAK

GT je potpuno različit okvir, a ne još jedna terapija pričom, još jedna bihejvioralna
terapija ili terapija susretanjem. To je novi okvir unutar kojeg terapeuti moraju da
kreiraju sopstveni stil rada, GT je više nego skup tehnika. Svaka tehnika koja
pojačava Svesnost i učenje načina da se bude Svestan može se koristiti u ovom
sistemu – ako terapeut, pacijent ili terapeut na obuci (edukant) prilagođava GT stav
svakoj okolnosti, koristeći svoja senzorna/iskustvena sredstva i shvatanje GT okvira.
GT su pogrešno prikazivali uz pomoć slogana naivni zastupnici i kritičari koji rade bez
adekvatnog razumevanja. Ljudi su osnivali „institute“ GT, podučavali GT i pisali knjige,
a da nisu razumeli teroiju polja, Ja-Ti, fenomenologiju, pa čak i da nisu pročitali
osnovnu GT literaturu.

Dva aspekta uvek su prisutna u svakom GT dogadjaju koje ostali sistemi često
tretiraju kao kontradiktorne ili zasebne: (1) Neposredne lične potrebe učesnika u Ja-
Ti-Ovde-Sada dijalogu i
(2) Tehnički zahtevi rada na Svesnosti. Svaka terapijska intervencija obuhvata oba
aspekta: Svaka je ujedno tehnički događaj sa implikacijama za rad na Svesnosti
(fenomenologija) i ljudski događaj, koji izražava terapeutove potrbe. Humanistički
dijalog i „tehnike“ rada na Svesnosti integrisani su u GT. Oni koji deriviraju GT
posmatrajući GT i zaključujući kakva bi teorija mogla da bude, često brkaju ovo.
Osoba ne mora da bira između tehničke stručnosti i ljudske pažnje.

GT je veoma moćna i zato se može zloupotrebiti. To postavlja visoke zahteve pred

Geštalt terapeute. Kada rade moraju biti dovoljno zreli da budu spontano više
zaiteresovani za pacijentovu Svesnost nego za druge potrebe, tj. da budu zabavljeni.
Spajanje tehničkog rada sa kontaktom i ljudskošću zahteva stav i obuku u pogledu
 132

toga kako lične reakcije deluju na potrebe pacijenata za Svesnoscu i razvojem.

Slogan „Ja radim svoje“ može se zloupotrebiti kao ekran za susrete koji
preobražavaju, a da ne nauče pri tom pacijenta da bude centriran, Svestan i
odgovoran za svoj život u svetu.

Mi koristimo ljudski / tehnički potencijal da razjasnimo očigledno kroz doživljavanje i

eksperimentisanje. Mi cenimo neposrdne sirove podatke naše percepcije Drugog i nas
samih u situaciji kako je doživljavamo i ostajemo u kontinuumu Svesnosti, ma kako
tobolno ili zbunjujuće bilo, sve dok se ponovo ne uspostavi organizmička
samoregulacija. Svaki element se sagledava kao zadovoljavanje potrebe i zato mu se
dopušta dapređe u prvi plan, ostaje se sa njim (suočava i komunicira) sve dok potreba
nije zadovoljena i element postane pozadina. Organizmička samoregulacija je
zamena za rigidnu, veštačku regulaciju. Sveža Svesnost, Ja – Ti kontakt / eksploracija
i organizmička samoregulacija su uzbudljivije i snažnije za unapređivanje razvoja
nego analiziranje, uslovljavanje i priča o.

Dopustiti pacijentu da otkrije i istraži je naročito pogodno za naše moderno društvo sa

njegovim konstantnim brzim promenama socijalnog poretka. Umesto da pokuša da
bude zdrav prilagođavajući se situaciji, u GT osoba uči kako da koristi Svesnost u
svakoj situaciji koja se pojavi. Ovo zahteva da se prevaziđe placebo efekat, spontana
remisija i slično i da se nauči struktura upravljanja sopstvenim učenjem i menjanjem.

7. GEŠTALT TERAPIJA DIJALOŠKI METOD

komentar
Ovaj zgusnuti članak najpre je kružio kao neobjavljen tekst 1981. i objavljen je u
Nemačkoj 1983. godine. Ovo je njegovo prvo službeno objavljivanje na engleskom. U
ovom članku sam još uvek upotrebljavao pojam „Ja-Ti“ kada bih govorio o „Ja-Ti
momentu“ (Buberovo poetično Ti), „Ja-Ti stav“ i „Ja-Ti odnos“. Kasnije sam prihvatio
lingvistički stil koji je preporučio Richard Hycner (1985) da se pojam „Ja-Ti“ koristi
samo za vrhunski momenat Ti i da se koristi termin „dijaloški“ kada se govori o stavu i
odnosu. Tako termini „Ja-Ti stav“ i „Ja-Ti odnos“ u ovom članku imaju isto značenje
kao termin „dijaloški stav“ i „dijaloški odnos“ o kojima govorim u člancima pisanim
kasnije. ima dosta materijala u ovom članku o kojem nisam govorio ni na jednom
drugom mestu.

POZADINA

Teorija GT je teroija o tome šta čini dobru psihoterapiju. Ona integriše ideje,
opservacije i tehnike poreklom iz različitih izvora, stoga će čitaoc naći dosta toga što
nije jedinstveno za GT.

Potpun psihoterapijski sistem eksplicitno ili implicitno uključuje: (1) teoriju svesnosti,
uključujući stav o tome koja vrstasvesnosti ili uvida se traži i metodologiju kojom će se
ostvariti svaki cilj, (2) stav ili recept o odnosu terapeuta i pacijenta, (3) naučnu teoriju.

GT se može identifikovati sa svojom naročitom integracijom principa u ove tri oblasti.

Mnoge druge tvrdnje Geštalt terapeuta nisu integralne sa GT. Na primer, opšti stav
 133

prema životu često potiče od nekog određenog pogleda na svet (kao što je „radi
svoje“) i nije od značaja. Niti je to bilo koja određena tehnika (tj. udaranje jastuka ili
razgovor sa praznom stolicom) ili stil (tj. rad 1:1 u grupnom okruženju) (L.Perls, 1978).
Važno je ono što čini dobru terapiju.

DEFINICIJA GEŠTALT TERAPIJE

Tri principa definišu GT. Svaka terapija koju ovo reguliše razlikuje se od GT bez
obzira na merilo, tehniku ili stil terapeuta, nijedna terapija koja krši neki od ova tri
principa nije GT. I, takođe, ispravno razumevanje bilo kog od ova tri principa obuhvata
i druga dva.

Prvi princip: GT je fenomenološka, njen jedini cilj je svesnost i njena metodologija je

metodologija Svesnosti. (vidi Yontef, 1976)
Drugi princip: GT se u potpunosti bazira na dijaloškom egzistencijalizmu, tj. na Ja-Ti
kontaktu / povlačenju u procesu.
Treći princip: Konceptualni temelj ili pogled na svet u osnovi GT predstavlja holizam i
teorija polja.

Naša tehnologija Svesnosti bazira se na fenomenologiji. GT naučna teorija je teorija

polja. Teorija polja od značaja je za shvatanje nekoliko ključnih koncepata, tj. „sada“,
„proces“, „polaritet“. Ipak, ovom temom ću se baviti u posebnom članku. Ovaj članak
se bavi Drugim principom i u vezi je sa Prvim principom.

Zašto članak o dijalogu?

Šta je dijalog? Opšte značenje je zajednički razgovor. Egzistencijalni dijalog je ono što
se dešava kad se dve osobe sretnu kao osobe, a svaka osoba reaguje i na nju utiče
druga, Ja i Ti. To nije sled pripremljenih monologa. To jeposeban oblik kontakta. U
ovom drugom smislu se pojam koristi u GT. Egzistencijalni dijalog se koristi na
ponašanje koje obuhvata Ja-Ti odnos (Friedman, 1976b). Dijalog je proširen u GT
tako da obuhvati susret dve osobe kao osoba čak i bez reči, tj. upotrebu gestova ili
neverbalnih zvukova. Pijanist je u dijalogu sa orkestrom. Dva plesača su u dijalogu
bez reči.

Od svog početka GT je naglašavala tretman koji koristi aktivno prisustvo terapeuta

kao glavno sredstvo. Ovo se razlikuje od tradicionalne uloge psihoanalitičara koji je
bio pasivan, pri čemu je interpretacija jedini vid kontakta terapeuta i pacijenta. Ja-Ti
dijalog u GT je ono što je transferna neuroza u psihoanalizi. Tako, dok su ciljevi
tradicionalne psihoanalize i GT slični, metodologija je različita.

Premda se jezik korišten u GT literaturi na početku razlikuje od jezika korištenog u

ovom članku, reč je bila o jednom obliku terapije uz pomoć dijaloga. Ponekad su se
teoretičari ovom temom bavili, a da nisu koristili termin „dijalog“ (Enright, 1975;
Kempler, 1965, 1966, 1967, 1968, 1973; F.Perls, 1947, str.82, 88, 185; F.Perls i dr.
1951, str. xi.x, 88; Polster, 1966; Polsterovi, 1973; Shostrom, 1967; Simkin, 1962,
1976; Yontef, 1969, 1976). Nedostajala je teorijska elaboracija, kao što je bio slučaj i
sa drugim GT konceptima. U praksi, GT je pokazala prisustvo terapeuta, što je bio
 134

početak tretmana uz pomoć dijaloga. Prisustvu je često nedostajalo vođstvo ili jasna
teorijska eksplikacija. Naravno, bez specifikacije, redukovana je odgovornost.

Prvi deo ovog članka baviće se istorijom koncepata koji omogućavaju shvatanje
dijaloga u psihoterapiji. Drugi deo će se baviti karakteristikama Ja-Ti odnosa.

Fenomenologija i svesnost

GT literatura naglašavala je prvi princip, metodologiju za povećavanje svesnosti.

Mnogi članci diskutuju GT pristup u terminima cilja – Svesnosti i bave se tehnikama
(vežbama i eksperimentima) koje se koriste u radu na Svesnosti (Htcher i Himelstein,
1976; F.Perls, 1947, 1948, 1951, 1973; L.Perls, 1956; Polsterovi, 1973; Zinker, 1977).
Ovoj literaturi je dugo trebala tehnička rasprava o samoj Svesnosti. Geštalt terapija:
Klinička fenomenologija (Yontef, 1976) počela je takvom diskusijom. Ovde nudim
kratak pregled kao osnovu za našu diskusiju prvog principa.

Svesnost je oblik doživljavanja. To je proces kojim je osoba u budnom kontaktu sa

najvažnijim događajem individualnog / sredinskog polja uz punu senzo-motornu,
emocionalnu, kognitivnu i energetsku podršku. Kontinuiran i neometan kontinuum
Svesnosti dovodi do Aha! do neposrednog uvida u očigledno jedinstvo različitih
elemenata polja. Nove, smislene celine kreiraju se kroz Svestan kontakt. Tako,
svesnost je sama po sebi integracija problema.

Prvi zaključak: Svesnost je efikasna samokada je utemeljena i energizovana

dominantnom prisutnom potrebom organizma.
Drugi zaključak: Svesnost nije kompletna kada se direktno ne poznaje realnost
situacije i osobe u toj situaciji. Svesnost prati „prihvatanje“ – proces saznavanja
sopstvene kontrole nad, izbora, odgovornosti za sopstvena osećanja i ponašanje.
Treći zaključak: Svesnost je uvek Ovde i Sada i uvek se menja, razvija i transcendira
sebe. Svesnost je senzorna.

Individue regulišu sebe bilo uz pomoć navike (regulacija iznad praga svesnosti) ili
kroz svesni izbor: Svesnost je sredstvo uz pomoć kojeg individua može da reguliše
sebe izabirući. Fenomenologija je metod GT koji se koristi da bi doveo do procesa
Svesnosti. Naš cilj je da naučimo dovoljno kako bi se Svesnost razvila koliko je
potrebno za Organizmičku Samoregulaciju.

Fenomenologija je potraga za razumevanjem koja se bazira na onom što je očigledno

ili što se otkriva kroz situaciju (što uključuje i organizam i okolinu), a ne na
interpretaciji posmatrača. Fenomenolozi govore o ovome kao o „datosti“.
Fenomenologija deluje ulaženjem u situaciju doživljajem idopuštanjem senzornoj
Svesnosti da otkrije ono što je očigledno / dato.
Ovo zahteva disciplinu, naročito senzacije u sadašnjosti, onog što JESTE, ne
isključujući unapred nijedan podatak.

Fenomenološki stav je prepoznavanje i stavljanje u zagradu (ostavljanje po strani)

predubeđenja o tome šta je relevantno. Fenomenološki opis integriše i posmatrano
ponašanje i iskustveno, lične izveštaje. Fenomenološka eksploracija je usmerena na
 135

povećavanje jasnoće i detaljnosti opisa onoga što JESTE i nenaglašavanje onoga što
bi trebalo ili moglo da bude.

Ljudi retkouspevaju da sagledaju ono što je upravo pred njima, i ne shvataju to. Oni
zamišljaju, raspravljaju, gube se u sanjarenju. Razliku između ove pročišćene
percepcije i neposrednog telesnog uvida u sadašnju situaciju najbolje mogu da
procene oni koji su tražili ezoterični odgovor i umesto njega došli do radosti koju pruža
jednostavno i očigledno Aha!

Fenomenologija GT je eksperimentalna fenomenologija nasleđa od strane Geštalt

psihologije, koja koristi eksperimentaciju da bi došla do objašnjenja.

Kontaktiranje

Ulaženje u kontakt je osnovni aspekt drugog principa. Ulaženje u kontakt je celokupan

proces saznavanja Sebe i Drugog kretanjem prema kontaktu / spajanju i takođe
prema povlačenju / razdvajanju. Kontakt je bazični proces odnosa. Podrazumeva
poštovanje razlika između sebe i drugih (Polsterovi, 1973; F.Perls, 1948, 1973;
L.Perls, 1978). Kontaktiranje tako uključuje četiri aspekta: (1) ulaženje u kontakt, (2)
separiranje, (3) kretanje i (4) svesnost. Svesnost je potrebna za saznavanje /
poštovanje razlika. Saznati drugog znači biti svestan i sebe i drugog.

iako se pojam kontakt odnosi na proces povezivanja i razdvajanja ponekad se

zloupotrebljava da se označi samo na aspekt povezivanja, dakle na samo jedan
aspekt celokupnog procesa. Način na koji se pojam kontakta koristi ovde i na koji se
obično koristi u GT tačnije bi se mogao opisati kao proces kontakta / povlačenja.

Osoba postoji u polju individua / sredina. Polje diferenciraju granice. Ove granice nisu
entiteti, već procesi. Granica je proces razdvajanja i povezivanja. Granica koja
diferencira osobu i njenu sredinu naziva se Ego-granica. Diferencirajući sebe (ja) od
onoga što ja nisam, osoba prima ono što je hranljivo i izbacuje višak. Proces
kontaktiranja je „organ susretanja“ (Perls i drugi, 1951), angažovanja sa okolinom.

Efikasne granice su propusne i dopuštaju transakciju između organizma i sredine.

Zatvorena granica je poput zida u koji se organizam zatvara u odnosu na spoljašnje
(izolacija) i pokušava da bude samodovljna, da sebe hrani. Granica koja je suviše
otvorena preti autonomnoj egzistenciji organizma putem gubljenja zasebnog identiteta
(konfluencija / fuzija). Efikasna granica zahteva dovoljnu propustljivost da omogući
hranjenje i dovoljnu nepermeabilnost da zadrži autonomiju i drži podalje ono što je
toksično. efikasne granice sudovoljno fleksibilne da omoguće kretanje sa jednog nivoa
otvorenosti/zatvorenosti na drugi. Regulacija granice između polarnih ekstrema fuzije i
izolacije zahteva Svesnost.

Proces kontaktiranja je „rad koji rezultira asimilacijom i rastom“, to je „formiranje figure

od interesa na pozadini ili u kontekstu polja organizma / sredine“ (Perls i dr., 1951, str.
230-231). Jacobs zapaža: „dve suštinske karakteristike kontakta podrazumevaju se
na osnovu definicije. Prvo, kontakt neizbežno vodi do života i rasta. Drugo, kontakt
uključujeponašanje kojeutvrđuje odnos sa figurom od interesovanja, osoba mora da
se pokrene ili ka iliod ove figure“ (Jacobs, 1978, str. 28).
 136

Izolacija je odsustvo kontakta zbog nedostatka povezivanja. To jepolarni opozit

konfluencije, koja je odsustvo kontakta kroz pomanjkanje razdvajanja (fuzija ili
stapanje). Kontaktiranje je kretanje između povezivanja i separiranja (vidi sliku 1).

SLIKA 1.

kontakt
izolacija konfluencija

Kada osoba ulazi u kontakt, ona povezuje izadržava svoje zasebno postojanje, svoju
autonomiju. Kada dve osobe uspostavljaju međusobni kontakt one se povezuju (čak
se privremeno stapaju) i zadržavaju svoje zasebne identitete. Dok jedna osoba može
da se poveže i odvoji od entiteta koji ne reaguje (bilo da je reč o beživotnoj ili osobi
koja ne ume da uspostavi kontakt), potpuno razvijen ljudski kontakt je uzajaman
proces dve zasebne osobe koje se kreću u ritmu povezivanja i razdvajanja.

Dijaloško povezivanje je poseban oblik uzajamnog kontaktiranja. U Dijaloškom

kontaktiranju figura od interesovanja za oboje je interakcija sa drugom osobom kao
osobom.

Krećući se osoba pokazuje jedan deo sebe koji joj odgovara i koji odgovara zahtevima
situacije. Drugiaspekt je pozadina. Kako se situacija menja deo pozadine postaje
važan i deli se sa drugima. Tako, krećući se ka i od drugog, dolazi do razmene tokom
vremena, različitih aspekata sebe. Bez kretanja, neki aspekti osobe postaju fiksna
pozadina i nisu dostupni, prema tome izolovani su. Povezivanje je na taj način takođe
fiksno. Ovo postaje naviknut umesto živ proces. Bez kretanja nema Svesnosti, samo
navike. Izolovana osoba hronično i po navici se povlači sa granice i ne povezuje se sa
sredinom, već radije postavlja zaštitni zid između sebe i okoline (vidi sliku 1).
Fenomenološki ne postoji drugi od kojeg se može diferencirati. Ali, bez ikakvog
povezivanja, bez „drugog“, osoba ne može da se ističe ili da postoji – da bude
definisana osoba i da se oseća živom. Da bi se postigla ova izolacija i da bi se
nastavilo sa životom, osoba deli sebe i uspostvalja odnos između delova sebe
(retrofleksija). Introspekcija i razgovor sa sobom su takve izolovane procedure. Ljudi
koji se angažuju u ovaj proces ostvaruju relacije u fantaziji koje zamenjuju vanjski
kontakt. Oni su obično u konfluenciji sa nekim introjektovanim „drugim“. Postoji želja
za i strah od konfluencije. Samodovoljnost je aspekt izolacije i nije cilj GT. Rad
 137

Svesnosti u GT povećava podršku sebi što uključuje i to da osoba deluje kao agent
koji traži ono hranljivo u sredini što je potrebno za održavanje i rast organizma.

Konfulencija je odsustvo diferencijacije između sebe i drugog, predavanje istovetnosti.

Patološko predavanje / subordiniranost, preferencija jedne osobe drugoj predstavlja
oblik konfulencije. Konfluencija je gubitak zasebnog identiteta. Kao privremeni proces
to je kulminacija procesa povezivanja i gubitak povlačenja ili izolujućeg procesa.
Organizam se može shvatiti kao konfluencija.

Kada se aspekt razdvajanja u uzajamnom kontaktu izgubi, m o m e n a t konfluencije

je takođe izgubljen i postoji MI, fuzija – gubitak ego-granica. Ali upravo kao što osoba
koja sebe izoluje ispunjava svoje misli konfluencijom, osoba koja je konfluentna misli
ujedno sa strahom i čežnjom o samoći. Da bi se konfluencija održala sile koje bi je
mogle ugroziti, koje bi mogle dovesti do svesnosti o razdvajanju ili raskidu (tj. otvorena
agresija) moraju se izolovati, odbaciti, projektovati. Osoba se lepi i oslanja na Drugog
isključujući mogućnost da živi i zadrži nezavisnu egzistenciju. Konfluenta osoba ne
oseća dovoljnu podršku u sebi da bi bila sposobna za autonoman odnos.

Ni izolovana ni konfluentna osoba ne poštuju različitost. Izolovana ne dozvoljava

razlčitost unutar zida, sagledava jedino konfluenciju kao alternativu. Konfluentna
osoba ahteva istovetnost od Drugog i vidi kao alternativu izolovanost. Tako sredina
polariteta kontaktiranja i povlačenja biva izgubljena i dihotomija konfluencija ili izolacija
postaje figura u prvom planu.

Dva obrasca ovo ilustruju:

1. Dve osobe su međusobno konfluentne i zid izolacije ih razdvaja od drugih (vidi sliku
2).

SLIKA 2.

DRUGI

2. Osoba odstranjuje razlike sa svojim značajnim drugim i postiže konfluenciju. Kada

konfluenciji preti različitost, autonomija i kontakt, osoba se potpuno povlači u izolaciju
ili prekida odnos.

Ja – Ti: Egzitencijalna osnova

GT je egzistencijalna na dva načina. U opštem smislu (1966, KAufman, 1956, 1946)

ona naglašava sadašnji, ljudski aspekt pacijentove egzistencije kako u tekućem životu
uopšte, tako i u svakom momentu tokom terapijskog časa (Van Dusen, 1960). Pošto
 138

regulišuće sile deluju u sadašnjosti, pacijent može, uz Svesnost da kontroliše i izabere

svoju egzistenciju.1 Kada osoba veruje da postoji suština koja treba da bude otkrivena,
kao u psihoanalitičkoj teoriji nagona i psihičkom determinizmu, egzistencija i
determinizam ne naglašavaju se i suština (tj. nepromenljivi nagoni) smatraju se
uzrokom i organizam kao celina ima malo potencijala uz pomoć kojih će prevazići
determinišuću moć svoje suštine.

Drugi način na koji je GT egzistencijalistička odnosi se na poseban stav prema

povezivanju što je definišuća crta GT (Simkin, 1976). U filozofskom smislu reč je o
Dijaloškom Egzistencijalizmu. A na nivou povezivanja reč je o Ja-Ti Dijalogu, Susretu
ili Egzistencijalnom susretu. Martin Buber je rečit i ubedljiv zastupnik Dijaloškog
Egzistencijalizma(Friedman, 1976a, 1976b).

GT literatura razmatra kontakt, a da ne stavlja sasvim jasno na znanje da je to onaj

vid kontakta o kojem piše Buber, a koji je potreban za uspešan terapijski odnos. Ja-Ti
kao poseban uzajaman oblik međuljudskog susreta možda je najrazvijeniji oblik
kontakta (Jacobs, 1978). To je sredstvo pomoću kojeg se Svesnost povećava
ipacijent ponovo uspostavlja svoj rast. Ovaj egzistencijalistički stav prema odnosu i
fenomenološki stav prema svesnosti su samo delovi jedne vće celine (Van Dusen,
1960).

Ja je uvek deo Ja u Ja-Ti odnosu ili Ja-To. Ja iz Ja-To govori on, ona ili to. Drugoj
osobi se ne obraća direktno kao osobi. Ja u Ja-Ti odnosu govori ti i drugoj osobi se
direktno obraća kao osobi. Stav u odnosu na Ti je takav da se smatra da je druga
osoba vredna poštovanja i da se ne tretira kao sredstvo uz pomoć kojeg će se postići
neki cilj. Jedna osoba može da jednostrano tretira drugu sa Ja-Ti stavom, ali najviši
oblik Ja-Ti je između dve osobe, koje obe govore ti. Ovo „Ti“ je događaj ili susret koji
omogućuje čoveku da postane celina. U GT mi se odnosimo sa Ja-Ti stavom i
nadamo se da ćemo razviti potpun i uzajam Ti odnos.

Ja-Ti je oblik kontakta. U izolaciji ne postoji kontakt, Ja-Ti ili bilo kakav drugačiji. U
konfluenciji ne postoji kontakt, jer istovetnost eliminiše bilo kakvo poštovanje razlika. U
Ja-To postoji relacija, ali je drugi objekt manipulacije. Drugom se ne obraća direktno
kao osobi. Određenom ljudskom i ličnom aspektu jedne osobe i dalje nije dopušteno
da se poveže sa tim iz ili u drugoj osobi. Ovo je zamrznut Ja-To kontakt koji ne teče iz
ili u Ja-To.

Jedna osoba sa Ja-Ti stavom može da se obrati drugoj osobi (Ja-To) i da ne tretira
drugu osobu kao objekt kojim će manipulisati (Ja-To) i da ipak Ja-Ti ne bude
kompletno – tj. obostrano Ja i Ti još nije razvijeno. Ili drugi nema dovoljno poverenja ili
oboje imaju Ja-Ti stav i još uvek nema dovoljno podrške za Ti u odnosu, tj.
uzajamnost se ne javlja. Ovaj kontakt se takođe može smatrati odnosom Ja-To sa
latentnim Ja-Ti.

Brižni i humanistički orijentisani terapeuti bilo kog ubeđenja često uspostavljaju

odnose mešajući Ja-To i Ja-Ti stav, ponekad verujući da su sasvim u Ja-Ti odnosu.
1
Ljudi ne poseduju egzistenciju – oni j e s u egzistencija. Oni kreiraju svoju egzistenciju akcijom – kao bića-u-svetu. Ljudi jesu
akcija i iskustvo. Sartre je verovao da ne postoji apsolutna „ljudska priroda“. Osoba nije determinisana a priori datom idejom u
Platonovskom smislu. Objekti koji postoje u sebi su nastali kao kopije svoje suštine. Ljudi postoje za sebe i determinišu
sopstvenu egzistenciju. Ipak, postoji „jezgro“ osobe koje se odnosi na „pravo ja“. To je nešto o čemu se govori kao o suštini, ali se
ne sme shvatiti na apsolutan, statičan, reifikovani način Platonizma. Pod pojmom „jezgo“ podrazumevam uverenja, misli,
osećanja, ponašanja, senzacije koje objedinjuju osobu u ličnost kakva jeste i daju mu značenje „ovo sam ja u svom srcu“.
„Jezgro“ na taj način je najvredniji i najranjiviji aspekt osobe, „jezgro“ se odnosi na ono što vredi za osobu u celini. Self je proces
koji živi, a ne statičan entitet.
 139

Ponekad terapeuti tretiraju pacijente sa Ja-Ti stavom, ali nije im jasno da se u relaciji
„Ti“ još nije pojavilo

Različiti stavovi o odnosu u psihoterapiji zahtevaju različite teorije Svesnosti i

metodologiju. Na primer, psihoanalitičar može pretpostaviti da pošto je neanalizirana
pacijentova motivacija nesvesna i u sadašnjem trenutku nedostupna, pacijent ne
može sebe da reguliše, što znači da ne ume da učini najbolji izbor kada je u pitanju
ono što je dobro za njega. Ovakvim ponašanjem pacijent se pretvara u objekt i tretira
kao To. To zahteva da terapeut zauzme paternalistički stav i da postane dobroćudna
roditeljska figura i da leči uz pomoć razvoja transferne neuroze, umesto kroz Ja-Ti.
Tehnologija koja korespondira sa ovim stavom o odnosu je ekstenzivna upotreba i
interpretacije, tako psihički determinizam odgovara nedijaloškom odnosu uz pomoć
transfera koji indukuje analitičar.

Čak i brižan, empatičan psihoanalitičar koji sagledava sadašnji aspekt transfera na

drugačiji način uspostavlja relacije na drugačiji način nego što bi to učinio
fenomenološki / ili egzistencijalni orijentisan terapeut. U drugom slučaju, ono što
pacijent zna tretira se sa više poštovanja. Terapeutovi zaključci i intuicija se tačno
identifikuju – oni pripadaju terapeutu, a pacijent i terapeut rade da bi otkrili da li postoji
preklapanje između interpretacija i onoga čega pacijent postaje svestan o sebi kada
se fenomenološki fokusira u području interpretacije.

To relacije su vertikalne, a Ti relacije su horizontalne. Psihoterapeut ili terapeut koji

radi na telu koji veruje da on najbolje zna koliko ekspresivan ili otvoren pacijent treba
da bude, ili kako bi telo trebalo da izgleda kako bi bilo idealno, ili koji veruje da postoji
tehnika ili sredstvo koje se mora koristiti ili misli da bi se terapeutove sugestije morale
tretirati kao direktive takođe je tretiranje pacijenta kao To. Geštalt terapeut koji koristi
sopstvenu harizmu ili Geštalt tehnike radi brzih promena pacijenta, bez osnove u
dijalogu ili pacijentovoj Svesnosti i bez podrške koju će sam sebi pružiti predstavlja
drugi primer vertikalnog tretiranja i hranjenja ega terapeuta, a ne pomaganje rasta
kompetentnosti pacijenta. Pacijentu može biti privremeno bolje, ali on neće naučiti šta
je to što radi, kako radi i kako da podrži sopstveni razvoj. Terapeuti koje ulaze u susret
sa pacijentom sa čvrstim uverenjem da pacijent ne može da reguliše sebe bez
terapeuta ne tretiraju drugog kao osobu.

„Trebalo bi da“ regulacija

Od najranijih trenutaka u životu, osobe se suočavaju sa spoljašnjim socijalizujućim

silama, tj. zahtevima, idealima, modeliranjem... Ovi spoljašnji standardi mogu se
automatski odbaciti, razmotriti i integrisati/odbaciti, ili se automatski prihvatiti i uneti u
sebe. Ova poslednja mogućnost je introjekcija ili primanje u sebe bez asimilacije.
„Trebalo bi da“ regulacija se bazira na introjektovanim zahtevima i introjektovanju.
„Trebalo bi da“ su tvrdnje koje govore individui kako da reguliše svoje ponašanje
prema spoljašnjim standardima nezavisno od potreba organizma i odmeravanju
unutrašnjih prioriteta. „Trebalo bi da“ su fiksni entiteti, a ne organizmički procesi,
nedostaje im fleksibilnost i reagibilnost. Pošto jednom osoba počne da se reguliše na
osnovu „trebalo bi da“ zahteva, ona generiše nove zahteve koje sama sebi nameće
od strane jednog dela sebe, a koji nisu imperativi za celokupan self.

S druge strane, kada osoba analizira, isprobava i izabire i asimiluje procene drugih u
koje veruje, te odbacuje one koje joj ne odgovaraju, ona sebe reguliše uz pomoć
 140

Organizmičke Samoregulacije. Organizmička samoregulacija zahteva sposobnost da

se oseti spoljašnja realnost i njeni zahtevi, kao i unutrašnje potrebe i osećanja i
uverenja i da se tada holistički sazna šta odgovara osobi u okolini. Da bi se procenilo
šta „odgovara“ potrebna je povezanost između pravog unutrašnjeg ja (selfa) i
spoljašnjih aspekata polja koje čine indivuda / sredina. Geštalt terapeuti rade na
integrisanoj regulaciji koja se zasniva na dijalektičkoj sintezi konfliktnih zahteva (tj.
socijalnih i impulsivnih) što se naziva Organizmička Samoregulacija. Ovo transcendira
dihotomija osoba / sredina.

Regulacija koja se zasniva na zahtevima je fiksna i nefleksibilna, bazira se na

nepromenljivom entitetu i ne na dijalektičkoj integraciji koja proističe iz određenih
spoljašnjih zahteva i unutrašnjih potreba. Aspekt osobe koji je utvrđen, umesto da
bude reagibilan u odnosu na sadašnju situaciju naziva se karakterom. Ponekad
Organizmička Samoregulacija vodi ljude do toga da se povuku i da izbegnu
izražavanje zdravih impulsa kada to nije sigurno za organizam u datoj situaciji. Ovo
potiskivanje svojih impulsa često postaje navika i rezultira rigidnim karakternim
konfliktima.

Popuštanje koristi introjekciju i predstavlja funkcionalan oblik suočavanja sa situacijom

kada osobi nedostaje razvojna zrelost/podrška da se konfrontira sredinskom pritisku i
da izabere da li će asimilirati ili odbaciti. Kada takvo popuštanje postane automatsko
iodvija se bez prisustva Svesti, javlja se rigidni karakter. Karakter predstavlja
regulaciju uz pomoć navike, a ne potpuno svestan odgovor na sadašnju sredinu.
Očigledno, karakter je neophodan jer obezbeđuje stabilnu osnovu za povezivanje.
Osoba ne može sebe da reguliše reagujući iznova, sa Svesnošću, na sve aspekte
neke situacije. Niti bi društvo moglo da postoji sa takvom nepredvidljivošću. Ono čime
ne upravlja Svesnost upravljano je od strane naviknutih načina regulacije. Za
Svesnost je funkcionalno da se razvija kada je potrebna.

„Trebalo bi da“ tip regulacije uvek stvara rascep u osobi – on je inherentno dualistički.
Tako je zato što se bazira na neasimilovanim introjektima, tj. na procesima koji su
strani samoj osobi. Uobičajen neurotičan odgovor na zahteve je ili naviknuta,
automatska pobuna ili automatska pobuna prerušena u konformizam. više patološki
karakterni odgovori uključuju antisocijalni acting out i potpuni rascep razdvojenih sila.
Svi dualistički intrapersonalni mehanizmi simultano konstituišu ego granične probleme
pošto osoba uspostavlja relaciju sa jednim aspektom i bori se protiv povezivanja sa
drugim.

Pacijent traži promenu ne samo iz želje da ozdravi, već takođe zbog „trebalo bi da“
samoodbacujućeg stava: „Trebao bi da budem bolji“. Zahtevima se odupire najčešće
uz pomoć „neću“ prikrivenog u „ne mogu“ (on kaže sebi da ne može da uradi posao
bolje, a zapravo to neće). Svoju snagu on ne prihvata i zdrava moć otpora ne
spoznaje se. Zahtevi se ne preispituju u odnosu na to šta je važno, a šta nije za
sadašnju egzistenciju osobe. Moć koja se ne prihvata, „celina“ u pacijentu, pripisuje se
terapeutu. Pacijent koji neće da voli sebe, može da očekuje od terapeuta da ga voli.
Perls je predložio dobar dijagnostički barometar uz pomoć kojeg se može utvrditi gde
su „rupe“ u pacijentu – tako što će se posmatrati šta to pacijent pokušava da dobije od
terapeuta (Robert Resnick, lična komunikacija). Kada terapeuti igraju ulogu sile koja
menja pacijenta ili ulogu spasioca, oni odigravaju jednu stranu unutrašnje bitke
pacijenta i tako gube priliku da zaista pomognu pacijentu da integriše rascep.
 141

Organizmička Samoregulacija

Organizmička Samoregulacija se bazira na spoznavanju kompletnog područja

senzornih, mentalnih i emocionalnih podataka pri čemu se istovremeno uzimaju u
obzir i unutrašnje potrebe i potrebe sredine, i takođe, unutrašnji i sredinski kapaciteti.
Organizmička Samoregulacija bazira se na asimilaciji, a ne na introekciji ili
odbacivanju bez dovoljne svesnosti. Regulacija koja se bazira na spoznaji i asimilaciji
rezultira integrisanim reagovanjem. Organizmička Samoregulacija obuhvata više od
budne mentalne Svesnosti pošto mnogi regulatorni procesi ni u jednom času nisu
Svesni. Ipak, Svesnost se razvija kada je potrebno kod osobe koja se organizmički
reguliše.

Asimilacija zahteva i biološku energiju („agresija“ je Geštaltistički termin) kojom

upravlja Svesnost. Ovi procesi čine deo granice između unutrašnjeg i spoljašnjeg. Nije
reč ni o nametanju spolja, o „trebalo bi da“ regulaciji, niti je reč o nametanju
individualnog sredini (kao kod patološkog narcizma). Radije, integrisano reagovanje je
odgovorna sinteza saznatog i integracija slika u sukobu.

Zapazite razliku između koncepta dihotomizacije individue i sredine i koncepta o polju

koje čine individua/sredina sa individuom i sredinom kao polovima veće celine.
Individua koja je konceptualizovana odvojeno od polja obično se sagledava kao
nepromenljiva, urođena suština karakteristična samo za organizam (Aristotelijanski
koncept). U GT mi smatramo da potencijal za rast potiče iz polja koje čine
organizam/sredina. (Teorija polja je konceptualni okvir prikladan za razumevanje ove
distinkcije.) Promena do koje dolazi usled Organizmičke Samoregulacije nije razvoj
dugo skrivane suštine ili cvetanje semena, već pre nešto što se razvija i što se
saznaje dok se živi u svetu. Organizam postoji samo unutar nekog konteksta.

„Trebalo bi da“ regulacija je slična entitetu i uspostavlja se jednom zauvek.

Orgnizmička Samoregulacija je proces koji se stalno obnavlja. To je u suštini sistem
koji se bazira na feedbacku i na kontinuiranom kreativnom prilagođavanju. Ovo je
stalan biopsihosocijalni proces koji zahteva kontinuum Svesnosti i stalnu budnost u
odnosu na nove potrebe i promenljive snage u sebi, drugima i društvu.

Organizmička Samoregulacija je prirodan proces koji funkcioniše kroz proces

kontakta/povlačenja. Pošto je reč o saznavanju celokupnog polja, različiti aspekti
prirodno dolaze u prvi plan kada su potrebni. Regulacija koja se zasniva na
introjektima je veštačka i funkcioniše na osnovu dihotomizacije polja, funkcioniše uz
pomoć procesa konfluencije i izolacije. Trebalo bi da regulacije prepoznaje smao
jedan način.

Polster utvrđuje dva principa GT (Polsterovi, 1973). Oba su aspekti Organizmičke

Samoregulacije.
(1) Ono što jeste, jeste. (2) Jedna stvar proističe iz druge. Mi rasvetljavamo ono što
jeste i pratimo razvoj sukcesivnih figura. Promena sledi zatim iz spoznaje onoga što
„jeste“, a ne iz promovisanja onoga što bi „trebalo da bude“. Ovo je suštinski proces
kliničke fenomenološke eksploracije.

Poverenje u Organizmičku Samoregulaciju znači p r i h v a t a nj e pacijenta kakav je

sada (kakav jeste) i takođe priznavanje onoga što p o s t a j e – prihvatanje njegovog
inherentnog potencijala za razvoj i promenu onoga što se u sadašnjsto manifestuje
kao on ka potpunijem manifestovanju njegovih potencijala.
 142

Postoji kritična razlika između pokušaja da se promeni nametanjem promene,

prihvatanjem spoljašnjih zateva, osuđivanjem sebe itd. i promene koja nastaje usled
povećane Svesnosti i prihvatanja sebe tj. kroz razvijanje osećaja i prepoznavanja
onoga što osoba jeste. U drugom slučaju osoba može da spozna sebe i da se razvija
uz pomoć Organizmičke Samoregulacije, dok, kada se sila promene približi osoba se
deli na sile koje je teraju da se pridržava ideala i one koje se tome odupiru. Svesnost i
dijalog u GT su smišljeni da podrže sposobnost za Organizmičku Samoregulaciju, a
ne razvoj novog karaktera koji se konformira GT standardu mentalnog zdravlja.

Terapija bez menjajuće sile

Pacijenti dolaze na terapiju tražeći promenu, obično na dualističnoj „trebalo bi da“

osnovi pokušavajuči da budu ono što nisu. Pacijent je podeljen protiv sebe i traži od
terapeuta da stane na jednu od strana u intrapsihičkom konfliktu. Mnogi terapeuti
ulaze u takve ugovore i poneki izveštavaju o pozitivnm rezultatima, takođe se mnogo
izveštava o frustriranosti. Teorija promene u GT kaže da štoviše osoba pokušava da
postane ono što nije, utoliko više ostaje ista (Beisser, 1970). Terapeut koji pokuašva
da promeni osobu na takvoj osnovi, teži promeni nekih određenih aspekata pacijenta
po cenu podržavanja procesa podele u osobi koja sprečava Organizmičku
Samoregulaciju.

Neki terapeuti naglašavaju prihvatanje kao put ka razvoju i lečenju. Neki pozitivni
rezultati proističu iz toga. Neki terapeuti, naročito egzistencijalistički orijentisani,
govore o prihvatanju, ali preuzimaju ulogu menjajuće sile. Može li terapeut da učini
nepto osim da prihvati pacijenta, a da ipak ne bude menjajuća sila u onom smislu u
kom smo o tome govorili?

Ako terapeut definiše terapijski zadatak kao povećanje Svesnosti onoga š t o j e s t

e kroz Ja-Ti odnos koristeći fenomenološko fokusiranje, on može da prihvati pacijenta
i da a k t i v n o ubrza razvoj, a da ne bude menjajuća sila. Tako, terapeut jeste „sila“
ili facilitator promene iz ne-svesnog ka svesnom. Ovo je cilj proces, a ne cilj ka kojem
se usmerava ili sadržaj. Slično, ako terapuet definiše odnos i zadatakodnosa kao
Dijaloški kontakt, on mže aktivno da poveća pacijentovu Svesnost, a da ne bude
menjajuća sila. Na primer, terapeut može neutralno da posmatra i da selektivno deli
svoje opservacije i kako ono što je primetio na njega lično deluje. Kontaktiranje
Svesnosti rezultira razvojem.

Psihoanaliza takođe naglašava prihvatajući odnos i uvid. Ipak, prihvatajuči odnos u

psihoanalizi deluje kroz interpretaciju koja nije fenomenološka i prihvata psihološki
stav o povezivanju koje je nedijaloško. U GT verujemo da fenomenološko-
egzistencijalni metod na najbolji način pojačava Organizmičku Samoregulaciju
pacijenta i kvalitete brižnosti, empatičnosti itd. kod terapeuta. Interpretacija transferne
neuroze kao glavno sredstvo smanjuje pacijentovu odgovornost, podržava transfer,
otežava kontakt između osoba i može da oteža kognitivne odbrane.

Prihvatanje i stavljanje po strani su osnova za fenomenološki dijalog i tretman. U GT

potpomažemo tome tako što koristimo uvide terapeuta (npr. psihoanaličko znanje) da
bi u s m e r a v a l i f e n o m e n o l o- š k o f o k u s i r a nj e tako pojačavajući
razvoj uvida, a da ne postajemo menjajuća sila.
 143

Primer: ambiciozan čovek negira želju da se o njemu brine. Terapeut veruje, na

osnovu intuicije ili teoretske analizeda pacijentjako želi da se o njemu brine i da odbija
da toga bude svestan. Možda ima veoma malo ponašanja koje se može direktno
posmatrati koje govori o mogućem postojanju ovakve potrebe. Moguće su dve
intervencije:
Intervencija kroz interpretaciju: „Ti zaista želiš da se o tebi neko brine i negiraš to.“

GT intervencija: „Želeo bih da predložim jedan eksperiment. Zamisli da si mali dečak i

da ti majka kaže „Stvarno te volim. Pusti da te zagrlim.“ Sada zamisli to i reci mi šta
doživljavaš.

I fenomenološka intervencija i interpretacija vođene su od strane terapeuta i njegovog

shvatanja pacijentovih potreba i dinamike. Ipak GT intervencija nije interpretativna.

Izbor fenomenološkog alata vođen je razumevanjem pacijentovog karaktera. Izbor

eksperimenta umesto više verbalnog tvrđenja terapeuta može biti vođen njegovim
saznanjem da bi opsesivno-kompulzivni pacijent rado izbegao Svesnost o svojoj želji
za zavisnošću angažovanjem u bitci za moć ili u intelektualizaciji. Ako je u pitanju
histerični pacijent, terapeut može da naglasi smirujuće ikognitivne tehnike, a manje da
koristi tehnike „dramatičnog“ tipa, pošto bi histerična osoba mogla da izbegne
spoznaju kroz acting out ili histrioničnost, pseudo-hiperemocionalnost.
Primer: (U grupi: pacijent ide od osobe do osobe na veštački način, tražći pažnju i ne
primećujuči da je dobija.) Terapeut: „Pokušaj eksperiment. Ostani u kontaktu sa
jednom osobom.“ (Pacijent to čini.) „Primeti da nisi video šta ti je on pružio.“

S druge strane, ako bi pacijent bio depresivan, terapeut bi mogao da odabere tehnike
u kojima traži od njega da ustane i učini nešto.
Primer: Terapeut: „Hajde da ustanemo. Sada zamisli da je ovde tvoja žena i izrazijoj
šta osećaš bez reči, samo kroz pokret.“

Bez disciplinovane Svesnosti tehnike su samo eksperimentalno istraživanje, terapeut

postaje sredstvopromene, pacijent ne razvija poverenje u sopstvena sredstva
fokusiranja Svesnosti, a eksperiment postaje pokušaj uslovljavanja. Putem
fenomenološkog fokusiranja terapeut može i da uči i da dozvoli pacijentu da dođe do
uvida, da se bavi nedovršenim poslovima iz prošlosti, da otkrije načine da ojača ono
što je sada u službi organizma, da iznova proceni osobine koje su bile deo njegove
ličnosti, a više nisu.

Psihoterapija može da bude efikasnija kroz prihvatanje i uvid korištenjem direktnog

fenomenološkog rada na saznavanju otpora i izbegavanju, npr. obučavanje pacijenta
da bude svestan procesa uz pomoć kojeg izbegava Svesnost. Koristeći
fenomenološko fokusiranje i otvoren dijalog, pacijent može da postane na sličan način
svestan svog procesa povezivanja u sadašnjosti, uključujući i transfer i druge
parataksičke distorzije. Proces se u ovom kontekstu odnosi na to da pacijent zna šta
čini i kako to čini. Kao i u psihoanalizi, odnosom se eksplicitno bavi, ali korišćenjem
fenomenološkog fokusiranja i dijaloga umesto pojačavanjem transferne neuroze koju
interpretira terapeut.

U GT fokus je na onome što treba da bude istraženo, a ne na onome što treba da

bude promenjeno. Geštalt terapeut stavlja u zagradu i posmatra ono što je važno za
pacijentovu regulaciju, uz veru da povećana Svesnost i kontakt dovode do rasta.
Iskustvena eksploracija sprovodi se neutralno, objašnjavanjem onoga što jeste i
 144

rasvetljavanjem onoga što treba da bude u prvom planu za Organizmičku

Samoregulaciju i dijalog sa svetom. Ovo saznavanje onoga što jeste uključuje
prihvatanje stanja nesreće, nesvesnosti, frustriranosti, otpora, zaglavljenosti u
problemu, onoga što jeste. Jeste, tačka. Celokupna osoba se posmatra i prihvata.
Ovo je osnovnapodrška za pojačavanje, ponovno uspostavljanje ili započinjanje
pacijentovog dijaloga sa svetom.

Direktno usmeravanje ka promeni, umesto saznavanja onoga što jeste i razvijanja iz

te tačke, ugrožava kako dijaloške tako i fenomenološke stavove. Prihvatanje sebe i
puna Svesnost daje podršku organizmički determinisanom rastu. Pacijenti će često
prerano krenuti sa znanja o tome kakvi su ka tome šta u vezi sa tim mogu da učine.
Ovo je oblik neprihvatanja kroz dualistički pokušaj menjanja sebe (Yontef, 1976).

Ponekad pacijent pogrešno veruje da ga terapeut ne prihvata kakav jeste. Ponekad se

terapeut zavarava da prihvata pacijenta takvog kakav jeste kada to ne čini. Rad na
istraživanju mora da uključi to kako terapeut i pacijent utiču jedan na drugog i kako na
obojicu deluje nova Svesnost. Ako rad Svesnosti kao proces teče kod indivude na
takav način da vodi do osećanja neprihvatanja, depresije itd. pacijent o tome treba da
povede dijalog sa terapeutom i terapeut mora da podrži eksploraciju nedefanzivno.

U terapiji bez menjajućeg pokretača terapeut je konsultant za fenomenološko

istraživanje i potpomaže dijalog. Terapeut preuzima odgovornost za milje, ponaša se
prema onome što je za njega od vitalnog značaja, odnosi se dijaloški i pacijent
reguliše sebe u skladu sa svojim potrebama reagujući na terapeuta i terapijski milje.
Terapeut asistira pacijentu koji prepoznaje svoje reakcije i sposobnost za efikasno
reagovanje prema terapeutu.

Da li će osoba biti dobar Geštalt terapeut zavisi od poklapanja ličnih potreba terapeuta
i zahteva terapijskog zadatka koji je pred pacijentom. Terapeut koji ima sklonost da
izrazi sebe pacijentu i koji oseća potrebu da olakša pacijentovu samodeterminaciju i
asertivne reakcije biće prirodniji u GT od terapeuta kojem je potrebna "Trebalo bi da"
kontrola ili želi da spasi pacijenta.

Poverenje u proces Organizmičke Samoregulacije znači da ne treba ubrzavati tretman

uz pomoć terapijski indukovanog transfera, niti treba verovati da odnos može da bude
savršen ako terapeut empatično prihvata pacijenta i skladan je sa njim. Pacijent ima
sopstveni regulatorni sistem. Na dobrom odnosu se radi, na njemu rade obe strane uz
i zbog Svesnosti i to je osnovni proces u GT. Pacijentovo pravo i moć da reguliše
sebe i da bira ograničava terapeuta i znači da pacijent može da učini nešto što će ga
udaljiti od terapeutove predstave o zdravlju. To jednostavno ne zavisi od terapeuta.

Terapeut je odgovoran za milje, svoj kontakt, kompetenciju, brižnost. Život i terapijski

rad pacijenta su njegova odgovornost. Deo terapeutove kompetentnosti predstavlja
znanje i spoznavanje/potvrđivanje aspekata pacijenta koji njemu samom nisu poznati.
Da bi došao u kontakt sa jezgrom osobe terapeut mora da ima sopstvenu perspektivu,
da poznaje pacijentovu perspektivu, da rizikuje, konfrontira se, suoči sa besom, koristi
kreativnu tehnologiju, dopusti frustraciju. Saznavanje onoga što j e s t e u pogledu
Svesnosti i stvarnog susreta, je terapija – to je prirodan proces življenja i učenja.

Karakteristike dijaloškog odnosa

 145

Odnos je događaj koji se dešava – to je proces. Proces se dešava između dve osobe.
Odnos se gradi u procesu kontaktiranja i mora da zadovolji zahteve kontakta o kojima
smo ranije govorili: povezivanje, razdvajanje, kretanje i Svesnost. Da bi se povezale,
dve zasebne osobe koje same sebe definišu moraju da stupe u kontakt i saznaju
jedna drugu i takođe da zadrže svoje zasebne identitete. U GT odnos se formira oko
zadatka povećavanja Svesnosti koja je neophodna za Organizmičku Samoregulaciju.
Geštalt terapeut kontakt modelira u skladu sa Ja-Ti odnosom. Od svih oblika kontakta
to je kontakt suštine jedne osobe sa suštinom druge koji ima maksimalnu moć da
zaleči zaraćene delove u osobi (vidi fusnotu 1).

I tehnički zadaci koji se tiču terapijske veštine i lično kontaktiranje terapeuta su

nezamenjivi. Kvalitete kontakta potrebne za dobru terapiju mnogi su komentarisali.
Većina se slaže da su potrebni briga i razumevanje terapeuta, iako ne postoji slaganje
oko toga u čemu se sastoji briga ili koliko je direktno treba pokazivati. Na primer, briga
klasičnog psihoanalitičara svakako se na drugačiji način pokazuje nego u klasičnoj
Rodžersovoj terapiji.

Dijaloški pristup zahteva da terapeut priđe pacijentu sa toplinom, direktnošću,

otvorenošću i pažnjom. Ali kada se pokuša specifičnije odrediti, šta je to briga za
drugog? Nije svaka briga i pažnja ozdravljujuća i dijaloška. Brižnost je kvalitet koji se
odnosi na i delotvoran je samo kao deo procesa kontaktiranja. To je kvalitet pravog
susreta sa drugom osobom kao o s o b o m . To je više od osećanja ili činjenja nečeg
za pacijenta – to je proces i z m e đ u osoba.

Razmotrićemo pet karakteristika kontaktiranja u GT u Ja-Ti dijaloškom odnosu.

1. Inkluzija

Terapeut ceni fenomenološki doživljaj pacijenta, on sa poštovanjem

ulazi u njegov fenomenološki svet, doživljava ga kakav jeste i prihvata pacijenta
onakvog kakav je.

Terapeut uspostavlja kontakt sa pacijentom i istovremeno dopušta sebi da na njega

deluje pacijent i pacijentov doživljaj. On pokuša da sagleda svet kroz pacijentove oči.
Buber govori o jednom od elemenata Ja-Ti odnosa kao o inkluziji, što je življenje kroz
pol Drugoga u Ja-Ti polaritetu, tj. uključivanje u svet pacijenta (Buber, 1965a, 1965b).
Praktikovanjem inkluzije terapeut se istovremeno povezuje sa pacijentom i od njega
dobija informacije.

Da bi ušao u svet druge osobe, a da ga ne obezvredi, fenomenološki orijentisan

terapeut stavlja u zagradu, tj. ostavlja po strani perspektive u skladu sa kojima sam
živi i u koje veruje i poštuje kao podjednako vrednu drugačiju realnost i različit skup
podataka.

Ovo je dopuštajući stav uz pomoć kojeg terapeut razume i prihvata drugu osobu bez
procenjivanja njenog stava ili ponašanja kao pozitivno ili negativno.

2. Prisustvo

Terapeut pokazuje ono što zaista jeste, svoje pravo ja.

 146

On dovoljno poštuje svoje pravo ja da ga poznaje, da ga zadržava dok

praktikuje inkluziju, i da preferira da ga pokaže umesto da "deluje" - izgleda kao
drugačiji nego što jeste. Terapeut koji je veoma zagrižen i želi da izgleda neutralno ili
koji je uplašen i želi da deluje smireno li koji je besan i želi da izgleda prihvatajuće i
kao da je pun ljubavi "deluje kao da je" umesto, da zaista jeste prisutan.

U dijaloškoj terapiji terapeut pokazuje da mu je stalo svojom

iskrenošću umesto svojom stalnom blagošću. On ne samo da dozvoljava pacijentu da
bude kakav jeste, on takođe sebi dozvoljava da bude kakav jeste. Ovo podrazumeva
više od toplog prihvatanja. Geštalt terapeut takođe: pokazuje svoje sumnje, izražava
ograničenja, bes i dosadu, deli svoja zapažanja o aspektima pacijenta koje pacijent
negira, ali koje terapeut autonomno posmatra, i iznad svega, ima dovoljno izdvojenu
perspektivu da može da ima jasnu i tačnu predstavu o pacijentovom karakteru kako bi
vodio rad.

Buber govori o prihvatanju drugog kakav jeste u datom trenutku kao o nužnom, ali ne i
dovoljnom uslovu za uspešnu terapiju. Uspešan terapeut takođe potvrđuje osobu u
njenom punom potencijalu (Friedman, 1976a, 1976b). Takav terapeut radi i pored
sadašnjih manifestacija pacijenta sa osobom u koju on prerasta. Potvrđivanje znači
prihvatanje ne samo onoga čega je pacijent svestan, već takođe i aspekta njegove
egzistencije koji su negirani/alijenirani. Ovo zahteva autonomiju i prisutnost terapeuta
kao i praktikovanje inkluzije. Pravi susret osoba često uključuje davanje nečega što
nije željeno, tj. tačan feedback. Ova potvrđujuća prisutnost se ponekad pogrešno
smatra neprihvatanjem, odbacivanjem pacijenta onakvog kakav on jeste.

3. Predanost dijalogu

Dijaloški orijentisan terapeut je zaista posvećen dijalogu, on

dozvoljava da ono što je "između" kontroliše situaciju.

Inkluzija i prisustvo su osnovni temelji dijaloga. Zajedno oni znače da

terapeut uspostavlja kontakt na takav način da dozvoljava sebi da na njega utiče
pacijent (inkluzija) i dozvoljava pacijentu da bude pod uticajem (da na njega deluje)
ono što je terapeut (prisustvo). On posmatra kako je pacijent umesto da analizira i
govori mu šta bi "trebalo da", on se empatički uživljava u pacijentov fenomenološki
svet i izražava svoje unutrašnje ja kada je to važno za pacijentov zadatak.

Terapeut uspostavlja kontakt sa Ja-Ti stavom, umesto u duhu kontrole, uslovljavanja,

manipulacije, eksploatacije pacijenta ili u nekom drugom obliku Ja-To. Posvećenost
dijalogu znači uspostavljanje relacija na osnovu eksplicitno onoga što osoba
doživljava i na osnovu poštovanja prema onome što osoba doživljava.

Osoba ne može da praktikuje valjanu GT, a da ne uspostavi Ja-Ti kontakt. Ali

uspostavljanje kontakta ne znači utvrđivanje odnosa.

Odnos se razvija kada dve osobe, od kojih svaka ima zasebnu egzistenciju i lične
potrebe, uđu u kontakt jedna sa drugom prepoznajući i dopuštajući međusobne
razlike. Ovo je više od kombinacije dva monologa, reč je o dve osobe u smislenoj
razmeni.
 147

Posvećenost dijalogu ne znači samo da svako izražava svoje unutrašnje ja, već
takođe da bude receptivan prema samoizražavanju druge osobe, već takođe znači da
dozvoljava da ishod determiniše ono što je IZMEĐU osoba, a da ne bude kontrolisan
od strane bilo koje individue. Popuštanje ovoj kontroli znači da je svaka osoba pod
uticajem različitosti druge osobe i da postoji dopuštanje da se dogodi dijaloški proces,
kao i posvećenost njemu. Ovaj dijaloški proces cenjeni je u GT nego bilo koji poseban
ishod ili situacija u kojoj je bilo terapeut, bilo pacijent kontrolisan.
Mi možemo da ostvarimo kontakt ako to hoćemo i izaberemo. Ali u dubljem smislu te
reči mi kontakt ne možemo da ostvarimo. Uzajaman kontakt je događaj koji se desi u
odnosu p o n e k a d kada ljudi žive Ja-Ti stav i uspostave kontakt. Uzajamnom
kontaktu se dopušta da se desi.

Kontrast:
(1) Stvaranje kontakta, tj. jedna osoba je tu, otvorena za kontakt i nastoji
da uspostavi potpun odnos. Terapeut može da bude živ, da deli sa pacijentom ono što
doživljava, da poseže ka njemu bez obzira na to šta čini pacijent.
I,
(2) Dopuštanje da se kontakt desi. Za ovo je potrebno dvoje i mora da se
dogodi kao čin milosti koji prevazilazi stvaranje kontakta.

Kada dve osobe pokazuju i izražavaju svoje pravo ja jedno drugom sa stavom Ja-Ti i
to se dešava uzajamno, slobodan tok afektivne energije ponekad se dešava među
njima. Ovo je moguće kada oboje odustanu od kontrole nad sobom i drugim i dopuste
da se Ti dogodi. Buber kaže da čovek može da izabere da se ponaša s ljubavlju, ali
ne može da izabere da oseća ljubav, to je ono što čovek dozvoljava da se dogodi.

Da bi se ovaj događaj u odnosu odigrao, obe strane moraju da budu spremne, da žele
i da budu u stanju da podrže kontakt. U terapiji Uzajaman Kontakt obično sledi posle
pripremnog rada – uspostavljanja kontakta, učenja fenomenološkog fokusiranja,
saznavanja otpora. Na žalost, čak i kada dve osobe dozvole sebi da budu ono što
zaista jesu, i njihov način bivanja uključuje iskreno podržavanje kontakta, pružanje
podrške Ti, Uzajaman Kontakt ne mora da postoji između njih. Važan deo
odgovornosti, profesionalne i druge, sastoji se u znanju kada je to tako i u prihvatanju
ograničenosti odnosa. Ovo je deo poštovanja onoga što je između dve osobe.

Osoba ne može da zna pre nego što se to desi, hoće li se Ti desiti. Mi živimo
odvojene živote, mi uspostavljamo kontakt, nadamo se. Možemo uspostaviti kontakt
sa stavom koji dopušta ili čini verovatnim produbljivanje dijaloga. Ali ako pokušamo da
učinimo da se Ti dogodi, u samom procesu tog nastojanja, mi tretiramo sebe i/ili druge
kao objekt kojim se manipuliše i koji se idealizuje. Na primer, pokušavajući da se
ponaša s ljubavlju kako bi se Ti dogodilo terapeut svoj bes, frustriranost, povlači i
sakriva. Ako se ovim procesima ne dozvoli da budu iskazani, kao i ljubavi i blagosti,
kontakt se ostvaruje između dva ideala koji se zovu terapeut i pacijent, a ne između
dva čoveka onakva kakva su. Ponekad je konfrontacija neophodna u Ja-Ti odnosu
(Buber, 1965a, Jacobs, 1978, str. 105). Kada su ljudi prisutni, izražavaju sebe i
preuzimaju rizik – tada i samo tada je moguće da se Ti razvije.

Mnogi terapeuti vrše nasilje nad Ja i Ti zastupajući otvoreno ili prikriveno da pacijent
treba da prihvati njihovu verziju Ja i Ti. Kada terapeut usvoji stav otvorenosti,
brižnosti, poverenja, itd., kao dobar princip prema kojem ljudi treba da žive, i kada ovo
koristi kao standard zdravlja – takav humanista nameće kriterijum ili spoljašnji pečat,
novu tiraniju prema kojoj ljudi treba da se prilagode. Ovo je to što smo ranije zvali
 148

"trebalo bi da". I humanističko pravilo ništa manje nije pravilo od drugih. Kada vođa
grupe želi da pacijenti sa drugima podele sve unutrašnje tajne, ili kada ne poštuju
potrebu za povlačenjem i privatnošću (možda ovo naziva otporom) ili kada ocrnjuje
intelekt ili se ne dopuštaju tehnički odgovori ili kada terapeut pokušava da spreči da
pacijent doživi bilo kakvu frustraciju, ili kada u celini zahteva uzajamnost koja je toliko
potpuna da eliminiše diferencijaciju uloga između profesionalnog terapeuta i pacijenta,
ovo predstavlja nasilje nad aspektom koji dopušta da se Ja i Ti dogodi.

Cilj GT je jedino Svesnost i uz to odgovornost za sebe i izbor. Svaki ideal u skladu sa

kojim terapeut želi da oblikuje ljude ugrožava ovo: idealne relacije, idealno telo, idealni
tok energije. To znači da pacijent može da bude zreo, da bude dobra osoba i da
pritom odabere manipulaciju, tajanstvenost, itd. Čak ni potpuna Svesnost nije zahtev,
već samo oruđe ili proces koji osoba uči i koristi za samoregulaciju. Na postoji idealan
proces Svesnosti. GT pomaže ljudima da budu svesni sopstvenog procesa Svesnosti
kako bi bili odgovorni i kako bi selektivno uz diskriminaciju mogli da odaberu kada i
gde da budu Svesni sopstvene Svesnosti.

Dijalog i Svesnost su otvoreni procesi koji su centrirani u sadašnjosti, a nisu centrirani

na cilj usmeren, na sadržaj orijentisan kriterijum. Posvećenost procesu Dijaloga
dosledna je postavljenom cilju: Svesnosti, pošto Dijalog prirodno vodi u povećanu
Svesnost i pošto je Svesnost nužan aspekt dijaloga. Posvećenost dijalogu ne slaže se
sa primarnošću bilo kog drugog cilja. Ako je cilj modifikacija bilo kog ponašanja, to
stvara pritisak da se pacijent promeni što je suprotno i Dijalogu i fenomenološkoj
eksploraciji. Terapeut može biti dijaloški usmeren i fenomenološki istraživati
otvorenost i izražajnost i da se takođe nada da će pacijent postati otvoreniji i
ekspresivniji, terapeut ne može ujedno da zauzme dijaloški stav i da prihvati
otvorenost ili ekspresivnost kao primarni cilj intervencije.

Jer terapeut koji se drži posvećeno dijaloga i cilja – procesa, treba da ima poverenje u
unutrašnju vrednost svake osobe i sposobnost osobe da sebe organizmički reguliše.
Uspostaviti kontakt bez preteranog zaštićivanja, zanemarivanja ili kontrole zahteva
poštovanje ili veru u samodeterminaciju. Konačno, pokazivanje svoga ja i dopuštanje
da ono što je između osoba kontroliše tok odnosa predstavlja oblik predavanja
zasnovan u početku na uverenju, a kasnije nadamo se na iskustvenim podacima.

4. Neeksploatacija

GT je nemanipulativna i ne eksploatiše odnos čoveka prema čoveku

pri čemu terapeut poštuje svaku osobu kakva jeste. Iako uzajamnost u terapiji nije
potpuna i postoji diferencijacija zadataka/uloga ne postoji hijerarhijski statusni sistem
koji podržava ili koji zasniva terapeut, tj. odnos je horizontalan.

Najmanje četiri oblika eksploatacije se mogu razmotriti: A. Osoba se tretira kao

sredstvo uz pomoć kojeg će se postići neki cilj, B. Nejednakost jezika (vertikalni
odnos), C. Terapeut ne radi svoj posao u potpunosti, D. Neuspeh u uspostavljanju
prikladnih kontekstualnih granica.

A. Osoba se tretira kao sredstvo uz pomoć kojeg će se postići neki cilj

 149

Terapeut kakav jeste uspostavlja kontakt sa pacijentom kakav jeste na takav način da
je pacijent takav kakav jeste potpun, pri čemu je jedini cilj povećanje Svesnosti. Kada
se ponaša u skladu sa ovim međuljudskim modelom osoba se potpuno uključuje
potpuno i intenzivno u kontakt sa osobom ili zadatak koji je pred njom, pri čemu se i
jedno i drugo tretira kao Ti, koje je samo po sebi cilj, a ne kao To (stvar ili sredstvo
koje će dovesti do nekog cilja). Da bi to postigao, terapeut treba da više vodi računa o
procesu iskrenog kontaktiranja između samodeterminišućih osoba umesto o bilo kom
drugom ishodu.

Da li zadržavamo svoj stav o tome da ne postoji spoljašnji standard prema kojem

bi se pacijentova egzistencija trebala prilagoditi, čak i kada se suočavamo sa
mogućim nasiljem, ugrožavanjem pacijentovih granica i psihozom? Da, iako su naše
intervencije izmenjene. U ovakvim slučajevima je neophodno, pre svega, da terapeut
usmeri napor da uspostavi kontakt sa pacijentom nemoralistički i nedefanzivno. To
uključuje i to da terapeut izražava i insistira na sopstvenim granicama, izražavajući
svoje nade, želje i osećanja. Ponekad to podrazumeva preuzimanje akcije kojom će
se ograničiti ili hospitalizovati pacijent, aranžirati društvena pomoć pacijentu, itd. U
takvim akcijama profesionalac ide iza uobičajene uloge terapeuta. Iako je filozofija
Dijaloga i Fenomenologija dobra osnova, tačan smer akcije u takvim slučajevima
određuje celokupna situacija, uključujući i socijalni kontekst i celokupan profesionalni
trening, a ne samo ulogu psihoterapeuta.

Kada se osoba tretira kao kategorija kao objekt koji treba da bude analiziran, spašen,
transformisan, tada se osoba tretira kao To, kao sredstvo za postizanje cilja
zadovoljavanja ega spasioca, ili nekog spoljašnjeg cilja ili svrhe, (tj. mentalnog
zdravlja, socijalne pravde, itd.). Sa o s o b o m se ne kontaktira. U GT tretiramo svaku
osobu, svaki susret, svaki trenutak kao nešto što je samo po sebi cilj. Bilo da se
ponašanje osobe prema konsenzusu procenjuje pozitivno ili negativno, bilo da susret
dovodi do "izlečenja", to je sekundarno u odnosu na naglašavanje onoga što j e s t e .

Terapeuti imaju mnoge vrednosti, kao što je npr. želja za poboljšanjem društva. Ako
tokom terapije važnost ovog cilja nije sekundarna u odnosu na samodeterminaciju
pacijenta, pacijent se tretira kao To. Svaka osoba ima sposobnost da bira, ima
sopstvenu samoregulaciju, svoje vrednosti. Geštalt terapeuti poštuju pacijentove
izbore (i preuzimanje pozitivnih i negativnih posledica), čak i kada se ne slažu i kada
im se ne sviđa izabrano. Vrednosti terapeuta vrede da se podele sa pacijentom ako
se to čini u nekom kontekstu dijaloga i ograđivanja, a ne sa stavom ubeđivanja i
autoriteta. GT se bazira na uverenju da individualni razvoj, Svesnost i odgovornost
proističu iz takvog kontakta i da se napretku društva najbolje služi ako se terapija
sprovodi kroz Ja-Ti dijalog, a ne kroz reformisanje pacijenta.

Terapeut nije tek sredstvo kojim će se postići neki cilj, pošto je terapeut takođe osoba.
Ako je terapeut samo sredstvo ka pacijentovom intrapsihičkom ostvarenju, time je
odnos osobe prema osobi redukovan, a takođe i spektar Svesnosti. Terapeut i
pacijent sebe realizuju kroz svestan međusoban kontakt.

B. Nejednakost u jeziku (vertikalan odnos)

Eckstein tvrdi da u psihoanalitičkoj terapiji pacijent i terapeut govore različitim

jezicima, tj. pacijent slobodno asocira, a terapeut interpretira (R. Eckstein, predavanje,
 150

1978). U GT pacijent i terapeut govore isti jezik u sadašnjosti utemeljenog

doživljavanja. Pristup različitih jezika je vertikalan, pri čemu terapeut čini nešto
pacijentu ili za pacijenta. Vertikalan odnos (Simkin, 1976) je onaj u kome uloga
prevazilazi diferencijaciju i stavlja učesnike u hijerarhijski odnos. Medicinski model
bolesnog pacijenta i intervencije kojom upravlja samo terapeut predstavlja primer
vertikalnog stava. Zaštita potrošača i holistički zdravstveni pokreti su, delom, pokreti
za horizontalne odnose.

Učiniti nešto za ili pacijentu onemogućava pacijenta da sazna kako da bude

odgovoran za sopstveni razvoj i rad na tome, što podrazumeva vertikalan odnos i
obično ujedno i psihološku eksploataciju. Pacijent će se možda bolje osećati
zahvaljujući vertikalnoj intervenciji terapeuta, a neće znati kako, čime će biti osnažena
njegova vera u sopstvenu slabost i neodgovornost. Tako, onaj koji leči stiče moć i
status na račun pacijenta.

Ja-Ti relacija i neeksploatatorski stav obeležava dijalog i zajednički rad u kojem su

osobe ravnopravne. Terapeut preuzima odgovornost za stvaranje klime pogodne za
dijalog i za olakšavanje fenomenološkog eksperimentisanja pacijenta. Dijalog
obezbeđuje kontekst ili medijum za rast, rad Svesnosti obezbeđuje sredstvo ili metod
za intenziviranje fokusa usmerenog na taj rast koji pacijent za sebe može da koristi. U
razvoju kroz dijalog pacijent uči šta on zaista može. Nijednu terapiju kojoj nedostaje
ovo naglašavanje horizontalnog odnosa ne nazivam GT.

Vertikalni pristup deluje na način korišćenja tehnika. Da bi doveo pacijenta do cilja uz

pomoć "Geštalt tehnika", uspostavlja vertikalni odnos i ne radi GT. Takvo
manipulisanje pacijentom pretvara geštaltističke eksperimente sa Svesnošću u
programe, redukuje odgovornost i podršku samog pacijenta (L. Perls, 1978). Ovo je
delo eksploatacija zato što terapeut sebe veliča na račun pacijenta (npr. harizmatski
terapeut i zahvalni pacijent).

Pacijentovo unutrašnje, organizmičko buđenje u Svesnosti i u svetu predstavlja

lečenje. Ovo se pojavljuje kroz zajednički susret u dijalogu dveju osoba. Susret (a ne
terapeut) je ono što leči, pošto je susret razmena unutrašnjih Ja. Ovaj susret
objašnjava intrapsihičke praznine u pacijentu.

U vertikalnom odnosu terapeut ne deli dobrovoljno svoj privatni svet i ujedno ne hrabri
pacijenta da uđe u njega. Terapeutovo Ja ostaje privatno ili skriveno, a pacijent je
otvoreno ili prikriveno uveden u transfer umesto u Ja-Ti odnos. Geštalt terapeuti
pokazuju ko su i rade na Svesnosti o odnosu koji se razvija. Transferna neuroza se ne
podržava – problemi transfera se istražuju i prorađuju korišćenjem dijaloškog i
fenomenološkog metoda.

U vertikalnom terapijskom odnosu fokus je na pacijentu i njegovim problemima,

patologiji i istoriji i ovo teži da se sagledava odvojeno od stvarnog odnosa – i u
sadašnji odnos se ulazi samo putem koncepata transfera i drugih pacijentovih
distorzija kojima je potrebna promena. Ovo stavlja realni odnos u pozadinu i on ostaje
površan. U horizontalnom odnosu fokus je u potpunosti na tome da se bude tu jedan
sa drugim, uz potpuno slušanje i gledanje i izražavanje usmereno na sadašnjost.
Horizontalni dijalog predstavlja matricu uz pomoć koje se stiže do centra egzistencije
pacijenta. U GT Dijalog i sadašnja egzistencija su u prvom planu, a transferom se
bavi kada se javi i ometa.
 151

"Ne postoje trebalo bi da pravila" je jedan aspekt horizontalnog stava. Svaka strana
ima svoje vrednosti, preferencije, potrebe i želje i obe su odgovorne za sebe i
samodeterminišuće. Terapeut koji nameće "trebalo bi da" postavlja se vertikalno
prema pacijentu. Terapeut koji potajno veruje da je pacijent odgovoran za
zadovoljavanje njegovih (terapeutovih) potreba, upada u vertikalni odnos. Primer je
terapeut kome je dosadno i to pripisuje pacijentu ("Dosadan si") i očekuje da pacijent
postane zabavniji. Terapeut može da bude neeksploatišući i horizontalan i da izrazi
svoje želje kada je to važno za terapijski rad. Takva intervencija zahteva oprez
terapeuta i brižnu pažnju posvećenu nivou podrške pacijenta i nivou terapeutove
odgovornosti za sopstvenu frustriranost.

Horizontalni odnos zasniva se na uverenju da je svaka osoba odgovorna za sebe. To

znači da je svako primarna sila koja determiniše sopstveno ponašanje i da je svako
odgovoran za svoju terapiju – doslovno "sposoban za odgovor". Svesnost omogućuje
svakom da zna šta ceni i kakvu moć ima, odnosno nema. Uz posvećenost dijalogu
nešto između dve osobe može da se pojavi u kontaktu kada se prihvati autonomija
svakog učesnika komunikacije (N.B. odlomak C govori o odgovornosti terapeuta).

C. Terapeut ne izvršava svoj posao u potpunosti

Terapeut je u implicitnom dogovoru sa pacijentom i nepoštovanje tog dogovora

predstavlja oblik eksploatacije. Ako terapeut ne izvršava u potpunosti svoj posao on
eksploatiše pacijenta.

Dobra psihoterapija zahteva tehničku kompetentnost i dobar odnos. Različiti sistemi i

stilovi terapije variraju kada je reč o tome šta predstavlja dobar odnos i kakve tehničke
intervencije su potrebne. Verujem da je pacijent eksploatisan uvek kada psihoterapeut
ne preuzima odgovornost za sopstvenu kompetentnost kako u odnosu, tako i u
pogledu upravljanja tehničkim pristupom, bez obzira na terapijsku školu kojoj pripada.
Ni autentičnost, ni veštine koje se koriste, ni kreativnost u pogledu tehnika nisu
dovoljne jedne bez drugih (Buber, 1967, str. 165, Yontef, 1969).

Posao terapeuta u GT uključuje u najmanju ruku uspostavljanje klime pogodne za

dijalog, praktikovanje inkluzije, pokazivanje sopstvene prisutnosti, predanost dijalogu,
neeksploataciju, življenje odnosa, rad u ulozi eksperimentalnog fenomenološkog
iskustvenog vodiča i sticanje tačne i holističke kliničke slike o pacijentovom karakteru.

Iako uzajamnost i horizontalan stav predstavljaju deo GT perspektive, uzajamnost nije

potpuna. Na primer, posao terapeuta je samo njegov. Iako pacijent ima paralelnu
odgovornost prema svakom od terapeutovih zadataka, ovo ne umanjuje nužnost da
terapeut radi svoj posao bez obzira na pacijentovo ponašanje.

Maurice Friedman govori o uzajamnosti kontakta, poverenja i inkluzije (predavanje i

lična komunikacija, 25. februar 1979). U psihoterapiji uzajamnost inkluzije nije potpuna
(Buber, 1965a, 1965b, 1967, 1970, Jacobs, 1978, str. 114, Simkin, 1976, str. 79).
Ugovor se sastoji u tome da je u fokusu pažnje pacijent. Ipak, pacijent obično dolazi
na terapiju sa manje podrške za dijalog i Svesnost nego terapeut. Na prime, pacijent
često ne može da vidi terapeuta tačno na početku terapije (Buber, 1965a, 1970). Ako
terapeut može da vidi pacijenta tačno, on ima veću sposobnost da reaguje na
situaciju, tj. ima veću sposobnost odgovora. Ipak, kada bi pacijent pokušao koliko
može da vidi terapeuta onoliko tačno i potpuno kako terapeut vidi pacijenta, to bi često
 152

onemogućilo rad na transfernom tipu poremećaja i drugim slepim mrljama koje

hronično nosi sa sobom.

Geštalt terapeut je otvoren za susret, otvoren je tome da pacijent posmatra

terapeutovo ponašanje, da priča o terapeutovom životu i osećanjima – ako to pacijent
želi. Ali naš dogovor se sastoji od toga da terapeut koristi sve svoje sposobnosti
tokom određenog vremenskog perioda kako bi povećao Svesnost pacijenta. Terapeut
može usled toga da se razvija kao i pacijent, ali dogovor je da se pažnja usmeri na
pacijenta, iako kontekst zahteva da određene osobine terapeuta budu u prvom planu
tokom psihoterapije, "rascep" terapeuta i njegove ličnosti nije potreban u GT. Podela
ovih delova se može ostvariti inercijom ili neurozom pacijenta ili terapeuta.

Tako, iako Geštalt terapeuti imaju horizontalan stav, oni nisu potpuno uzajamni kada
je reč o tome na kome je fokus. Pacijentova privatnost napadnuta je pitanjima tipa:
"Šta doživljavaš sada?" U fokusu pažnje je pacijent, pošto se smatra da je to ono što
on želi i što mu je potrebno. Ali pravo i želja pacijenta da u nekim momentima kaže da
to ne želi da učini, da želi da ne bude otvoren ili da želi da u fokusu pažnje bude
terapeut, takođe se poštuje. To se ne smatra otporom. (Terapeut je takođe osoba i
može želeti svoju privatnost. U dobroj GT sa ovim se otvoreno i direktno rukuje, a
pacijentov zahtev se ne tretira kao otpor ili ugrožavanje tabua ili metodološkog
principa).

Kao profesionalac terapeut je odgovoran za to da uđe u susret spreman da krene ka

pacijentu, da ga upozna i da mu pomogne. On se priprema da bude u stanju da ovo
učini tako što podržava sebe pre i u toku susreta. Pacijent obično ne priprema sebe
da krene ka terapeutu, da ga upozna i pomogne mu na isti način. Kako se terapija
uspešno nastavlja, uzajamnost postaje potpunija.

Terapeut eksploatiše pacijenta svaljujući na njega odgovornost (krivicu?) kada nema

adekvatnog progresa, a za to su bar delom odgovorne prečice kojima je terapeut
došao do svog zvanja.

U ovim slučajevima (u kojima ja mogu da postignem slabu ili nezadovoljavajuću

integraciju), ili mi nedostaje sposobnost da im pokažem ubedljivo da je potrebna
promena ili reorijentacija, ili sam na neki drugi način nedovoljno integrisan da bih bio
svestan suštinskog otpora (F. Perls, 1948, str. 578).

Koliko sam ja svesna, želim da mom pacijentu bude bolje. Ako mu nije bolje, onda
moram da tragam za onim čega nisam uspela da budem svesna ili što nisam uspela u
njemu da osvestim (L. Perls, 1970, str. 126).

Da li bi bilo tačno da ako bi pacijent tačno mogao da vidi terapeuta, terapija bi morala
da se završi? Buber je tako mislio (Buber, 1967, str. 173). U GT otkrili smo da kada se
pređe sa psihoanalitičkog na fenomenološki okvir i sa transfera na dijalog kao osnovu
terapije, to često povećava moć terapije kada je pacijent sposoban da poveže Ja i Ti.
Intenzivniji razvoj javlja se u terapiji kada je pacijent manje poremećen i više može da
doprinese.

U GT mi se učimo jednom oruđu – dijaloškom i fenomenološkom radu. Ovo se može

odnositi na područja izvan onih koja se odnose na tačno sagledavanje terapeuta, npr.
može se odnositi na tačno sagledavanje sebe, povećavanje Svesnosti, odabiranje
životnog stila, nove mogućnosti koje se javljaju, itd. U psihoanalizi, pod čijim uticajem
 153

je Buber bio kada je govorio o terapiji, pošto se sadržaji detinjstva i transfera obrade,
teoretski nema više terapijskih zadataka. Ovo je medicinski model ili model patologije,
umesto model rasta ili sazrevanja.

Buberov stav prema terapiji sadrži u sebi dve opasnosti. Pretpostavlja da je

terapeutova vizija tačna, a da pacijentova nije (Buber, 1970). To je samo ponekad
tačno. Takođe, sadrži zamku pretvaranja Ja i Ti u pravilo, tj. u cilj terapije. Naš cilj u
GT je Svesnost – uključujući i Svesnost o To, Ti i svesnost o tome kako se osoba
povezuje i može da se poveže uzajamno, pa prema tome ima mogućnost da bira.
Svesnost pruža mogućnost izbora i osposobljava osobu da uspostavi Ja-Ti relaciju.
Znajući ovo osoba može da nastavi da produbljuje rad Svesnosti.

Neki tvrde da ako bi terapeut bio autentično otvoren za kontakt bez veštačkog
zauzimanja vertikalnog stava ("kao da" stava), bilo bi isto da li radi ili ne radi terapiju i,
ako ne bi bilo, terapeut bi bio izveštačen. Tačno je da ako neko ne navlači masku
terapeuta, njegova karakterna struktura se nazire i njegove "terapijske" i "neterapijske"
crte se pokazuju u i izvan terapije. Ali ljudi su autentično različiti u različitim
kontekstima. Osoba je različita kao ljubavnik, nastavnik, terapeut, otac, terapija nije
isto što i prijateljstvo. Prema aristotelovskoj tradiciji crte osobe dolaze do izražaja bez
obzira na kontekst. Prema teoriji polja, na kojoj se zasniva GT, crte su funkcija ličnosti
i polja kojeg je osoba deo. Kada je neko terapeut, pažljivost i disciplinovanost dolaze u
prvi plan na način na koji se to ne dešava u drugim kontekstima. Terapeut preuzima
odgovornost za razvojni rad druge osobe što bi bilo shvaćeno kao napad i ometanje
kada ne bi postojao eksplicitan ugovor o psihoterapijskoj seansi. Pacijentovo
samoistraživanje i izlaganje ne bi bili bezbedni bez granica koje postavlja terapijski
odnos. Terapija omogućava izazov unutar datih granica.

Da li je eksploatatorski (neautentično) koristiti trikove? Ili možda: da li je

eksploatatorski ne koristiti ih? Verujem da terapeut treba da stavi celog sebe i sve
svoje sposobnosti u službu ostvarivanja terapijskog zadatka. Odbacivanje tehničkog
manevra kada bi on doprineo radu ili korišćenje "štosova" kada se želi izbeći nužan
lični susret, bili bi podjednako eksploatatorski.

D. Neuspeh u postavljanju prikladnih granica

Postoje druge granice potpuno profesionalnom terapijskom odnosu Geštalt terapeuta

sa pacijentom. Ponašanja destruktivna po terapijski odnos koja potiču od terapeuta
nisu iskupljena ničim što je napisano u ovom tekstu. Terapeut je odgovoran za
održavanje atmosfere koja vodi do Ja-Ti i odgovoran je da bude stručnjak u pogledu
tehničkih zahteva koji se tiču dijaloga i rada Svesnosti. Neka ponašanja se isključuju
iz potpunog odnosa zato što su nedosledna sa radom Svesnosti ili dijalogom, zbog
senzitivnosti individua uključenih u rad (što je deo pravog odnosa), ograničenja jedne
strane u dijalogu, ili etičke ili legalne granice društva u kojem živi.

Na primer, pacijenti kojima vlada strah ne mogu da nastave sa radom na Svesnosti

kada se suoče sa zadirkivanjem, humorom ili dobacivanjem (koje doživljavaju kao
pokušaj da budu poniženi, da se pokaže koliko su apsurdni i neadekvatni). Humor je
važan aspekt za povezivanje, ali terapeut koji koristi humor odgovoran je da ga ne
koristi na takav način da uvede pacijenta dublje u stid. Dijalog i rad na Svesnosti u
takvoj situaciji zahtevaju diskretnost terapeuta kako sloboda i kreativnost terapeuta ne
bi prešli u eksploataciju.
 154

Deo eksplicitnog ugovora sa profesionalcem je da će se držati nekih spoljašnjih

ograničenja. Nepridržavanje za ovo predstavlja jedan vid eksploatacije. Tu spada:
određen nivo kompetencije, posebna baza znanja, odanost dobrobiti pacijenta, i
takođe pridržavanje etičkog koda i određenih dogovorenih ograničenja.

Peti princip Etičkog standarda psihologa kaže:

"5. Dobrobit potrošača

Psiholozi su kontinuirano svesni svojih potreba i svoje pozicije moći u odnosu na

klijenta, kako bi izbegli eksploatisanje njihove zavisnosti i poverenja. Psiholozi čine
potrebne napore kako bi izbegli dvostruke odnose sa klijentima i/ili odnose koji bi
mogli da oštete njihovu profesionalnu procenu ili povećaju rizik od eksploatacije.
Primeri takvih dvostrukih odnosa uključuju rad sa zaposlenima, bliskim prijateljima,
rođacima ili osobama na superviziji. Seksualna intimnost sa klijentima je neetička.
(Etički standard psihologa, revizija iz 1977, Američko udruženje psihologa)"

Poslovni odnos ometa terapijski stav terapeuta i pacijenta i komplikuje odnos zato što
se približava i preklapa sa svetom izvan terapijske sobe. Terapija je priprema za život,
a ne zamena za njega. Kada terapeut predstavlja deo tog života, kako da pacijent radi
na tom odnosu sa terapeutom?

Seksualni odnosi između terapeuta i pacijenta su u najmanju ruku dvosmisleni.

Predstavljaju kršenje Etičkog koda većine profesionalnih udruženja, a u Kaliforniji su
protivzakoniti. Ako je terapeut autentično zainteresovan za seks, on je izgubio svoju
terapijsku perspektivu i ima ljubavničku perspektivu. Pacijent ima pravo da pretpostavi
da se terapeut pridržava pravila gilde ili da informiše pacijenta ako je drugačije.
Nadalje, pacijent ima pravo da pretpostavi da će profesionalac nastaviti da postupa
tako (naročito ako se suoči sa iskušenjem) ili da će prestati da radi kao terapeut. U
svetlu autoriteta i harizme pacijent prenosi na terapeuta, a u socijalnom kontekstu
seksualne eksploatacije između žena i muškaraca, sumnjam da bi se terapeut mogao
upustiti neeksploatatorski u seks sa pacijentom, a još manje je moguće da se to desi i
da pacijent sagleda situaciju na takav način. Opažanje terapeuta od strane pacijenta
kao eksploatatora, bilo to tačno ili ne, ometa poverenje koje je nužno da bi se sprovela
terapija.

S druge strane, ako terapeut uđe u seksualne odnose zato što je "to dobro za
pacijenta", on je neautentičan i prema tome deluje u suprotnosti sa dijaloškim stavom
na kom se zasniva GT. Moje je lično mišljenje da osoba ne može da bude
kompetentan Geštalt terapeut sa pacijentom sa kojim održava seksualni odnos.

Paradoksalno je to što druženje terapeuta i pacijenta van terapijskog konteksta može

da upotpuni odnos, da ga učini stvarnijim i obostranim u jednom pogledu, ali ne i u
drugom, Ja-Ti intimnost i dubina rada na Svesnosti biće umanjena ako procveta
poslovni odnos, seks, itd. Spoljašnja granica može da olakša produbljivanje odnosa
unutar granice. Potpun razvoj biljke ponekad traži potkresivanje ili obrezivanje.

5. Življenje odnosa
 155

Kontaktiranje je življenje, a ne razgovor o životu. To je čin i iskustvo,

a ne analiziranje. To je doživljaj sa pacijentom u sadašnjosti. Lečenje je život sa
dijalogom. Geštalt terapeuti puštaju da se pojavi puna životnost koja proističe iz
susreta.

Kontaktiranje je povezivanje sa neposrednim i sa životom – sada. Povezivanje je

življenje, a ne pričanje priča. To je plesanje, gluma, performans, a ne predavanje o
plesu, glumi, performansu. Geštalt terapeuti se usmeravaju na doživljaj više nego na
koncept. Oni žive u sadašnjosti umesto da analiziraju prošlost. Oni uvode nedovršeni
aspekt prošlosti u sadašnjost uz pomoć različitih tehnika tako da se on može istražiti,
iskusiti, odglumiti, videti, umesto da se o njemu samo priča.

GT ne utvrđuje pravila protiv otvaranja prema pacijentu i protiv aktivizma terapeuta. U

kontekstu tretmana uz pomoć transferne neuroze, spontano izlaganje pred
pacijentom, ples, eksplozije radosti, besa ili nežnosti predstavljaju acting out,
regresiju, narcizam, impulsivnost i ometaju analitičku eksploraciju. U kontekstu GT
ovo može da bude vitalan deo Svesnog povećavanja intimnosti Ja-Ti odnosa. Različiti
tipovi istraživanja zahtevaju različit stav ili vođstvo od strane terapeuta.

Važno je razlikovati histerično ponašanje, regresiju, acting out, psihotičnu

dekompenzaciju od dubokog, živog i smislenog izražavanja koje dolazi iz dubine
Geštalt terapijskog odnosa. Neki kritičari arogantno pretpostavljaju da Geštalt
terapeuti nisu svesni ovih razlika, ili možda tačnije, veruju da ako se histerija ili
narcizam pojave kod pacijenta na GT to Geštalt terapeut podržava ili uzrokuje, ili
naprosto ne vidi razliku. Takvo ponašanje se pojavljuje u bilo kom obliku psihoterapije.

Jedan od mojih studenata je imao pacijenta koji je prolazio kroz impas. Pacijentova
imaginacija predstavljala je sliku čoveka koji se udavio – afekat je bio prisutan, ali
neizražen. Pacijent se osećao "ludim" i preplavljenim jer je bio prešao svoja
uobičajena ograničenja. Supervizor psihoanalitičar koji je radio sa studentom smatrao
je pacijentovu ekspresiju dekompenzacijom ne sagledavajući da je u ovom slučaju reč
o prelazu sa potiskivanja i izveštačenosti na potpunost i rascvalost života.

Geštalt terapijski odnos je potpun uključujući većinu aspekata ljudskog stanja:

osećanja, misli, spontanost, eksperimentisanje, tehnologija, kreativnost, svađe, ljubav,
frustriranost, dosada, itd. Sve što je propušteno predstavlja slepu mrlju pacijenta ili
terapeuta i kao takvo, redukuje odnos. Ako nismo usklađeni sa interpersonalnim ili
intrapersonalnim ili intencionalnim ponašanjima koja nisu deo Svesnosti pacijenta, mi
redukujemo odnos. Radimo da bi ono što je bilo skotom postalo Svesno.

ZAKLJUČAK

GT je sistem psihoterapije koji kombinuje dijalog i fenomenologiju u jedinstvenu

kliničku metodologiju. Shvatanje metodologije zahteva shvatanje određenih koncepata
koje smo ranije razmatrali: fenomenologiju, Svesnost, kontakt, egzistencijalne relacije,
organizmičku i regulaciju na osnovu postavljenih pravila, i terapiju bez menjajuće sile.
Pet suštinskih karakteristika dijaloškog odnosa razmotrio sam u tekstu. Dalja
elaboracija, naročito uobičajenih grešaka u praksi, takođe je potrebna.
 156

8. GEŠTALT TERAPIJA: NASLEĐE POREKLOM

IZ GEŠTALT PSIHOLOGIJE

Komentar
Ovaj tekst javno je izložen na simpozijumu koji je sponzorisalo Društvo za Geštalt
teoriju na Internacionalnoj konferenciji psihologa tokom avgusta 1981. U to vreme
njegov naslov je bio "Geštalt terapija: prošlost, sadašnjost, budućnost", a podnaslov
"Geštalt terapija: legitiman naslednik Geštalt psihologije?". Objavljen je na engleskom
i nemačkom u žurnalu Geštalt teorija 1982. godine, uz apstrakt na nemačkom. Takođe
je objavljen na srpsko-hrvatskom.

GT je počela kao revizija klasične psihoanalize (Perls, 1947, 1948, Polster, 1975b).
Ubrzo je postala celovit i autonoman sistem koji integriše mudrost iz različitih izvora u
jedinstvenu kliničku metodologiju (Perls, Hefferline i Goodman, 1951). Kliničke
razvojne i karakterološke preokupacije i važne perspektive korišćene su u okviru koji
se znatno razlikovao od psihoanalize kakva je bila kada je konstituisana (delom kao
način tretmana). Pri formulisanju GT kao sistema, suštinski je bio Geštalt koncept.

Ipak, bilo je dosta sumnji po pitanju toga da li GT sistem ima veze sa Geštalt
psihologijom. Neki čak smatraju da GT i GP imaju kontradiktorne stavove kada je reč
o suštinskim pitanjima (Henle, 1978, Sherill, 1947). Stav ovog autora je da je bazična
metodologija GT direktno potekla filozofski, ako ne i istorijski iz GP. Emerson i Smith
veruju da "niko ne može dovoljno dobro da razume GT bez dobrog poznavanja GP"
(1974, str. 8). Razmotrićemo bazične principe koji su tako nastali i takođe i
egzistencijalnu filozofiju GT u kliničkoj primeni Geštalt metoda.

Postoje prilike koje su doprinele otuđenju GT i Geštalt psihologa i dovele do opšteg

nerazumevanja GT. Jedan faktor je bilo pogrešno izjednačavanje GT sa F. Perlsom,
kao da je GT perlsijanska terapija. Perlsov stil je često bio netipičan za školu i grub.
Njegovo poznavanje i razumevanje GP bilo je ograničeno. Njegove popularne tvrdnje
u obliku klišea privukle su pažnju i tretirane su često kao reprezent GT. Ovaj stil je
suprotan bilo kom školskom, uključujući i valjan naučni pristup klasičnih Geštaltista.
 157

Uzete bez pažljive definicije i bez adekvatne prvenstveno Geštalt terapijske

perspektive, neke od ovih tvrdnji ne samo da deluju diskrepantno u odnosu na GP,
već takođe i potpuno kontradiktorno.

Nije sva GT persijanska (Dolliver, 1981, Dubin, 1976). GT nije osnovao samo F. Perls,
već takođe i L. Perls (koja je dobro poznavala GP), Isadore From, Paul Weisz, Paul
Goodman i drugi (L. Perls, 1976, 1978, Rosenfeld, 1978). Prema tome, mnogi drugi
su izvršili značajan uticaj, npr. Polsterovi (1977), James Simkin (1976), Josef Zinker
(1977). U javnosti se još uvek izuzetna važnost pripisuje F. Perlsu. Štaviše, Perlsovi
popularni tekstovi naišli su na više pažnje nego njegovi učeniji napori, kao i napori
njegovih kolega koji teorijski u većoj meri zadovoljavaju (npr. Perls, Hefferline,
Goodman, 1951).

Drugi faktor je mali broj tekstova o GT i nedostatak jasnog i dobro diferenciranog

modela GT. Ako Geštalt terapeuti ne razjasne šta je GT oni koje porede GT i druge
sisteme imaće problema ako pokušaju da dobro obave posao. U sadašnjosti, sve više
se poklanja pažnja stvaranju modela u GT i budućnost GT zavisi u velikoj meri od
uspeha ovog nastojanja (Yontef, 1981a, 1981c).

Ovaj tekst zamišljen je kao sinopsis onih principa Geštalt terapijskog sistema koji su
potekli iz GP i govore o povezanosti sa GP. Pošto je ovo samo sinopsis, elaboracija
će biti svedena na minimum.

Bilo bi jednostavno neprikladno porediti GT i GP na ograničen način razmatrajući deo

po deo. Tačni detalji koji mogu delovati slično ili različito od manjeg su značaja nego
struktura u celini. To je geštaltistički pristup. Korišćenje zajedničkih termina (npr.
figura/pozadina) ili razlike u naglašavanju određenog aspekta polja (npr. organizmičke
varijable) ne mogu da dokažu ni bazičnu povezanost, kao i nepovezanost između GT i
GP.

Iako bi čovek mogao da prihvati stavove Geštaltista Berlinske škole (Koffka, Kohler,
Wertheimer) kao ortodoksne i koristiti termin Geštalt za ono što se podudara sa
njihovim gledištem, mnogo bi korisnije bilo uporediti ono što su Geštaltisti Berlinske
škole radili u svom kontekstu sa onim što rade Geštalt terapeuti u svom. Polazeći od
takve perspektive lakše je steći uvid u suštinsku povezanost GT i GP.

Geštaltistički pristup oba Geštalt pokreta predstavlja oblik fenomenološke teorije polja.
U svojoj suštini to je način istraživanja (Wertheimer, 1983, str. 3). Ovde možemo
nagovestiti diskusiju koja sledi zapažajući dva aspekta ove metode: (1) Zasniva se na
poverenju u neposredno, naivno iskustvo. Ovo znači uključivanje svih podataka
iskustva, objektivnih i subjektivnih, unutrašnjih izveštaja i spoljašnjih opservacija; (2)
Potreban je uvid u funkcionalnu međupovezanost koja oblikuje intrinzičku strukturu
celine bilo koje situacije koja se proučava (Kohler, 1969).

Ovaj metod je u značajnom kontrastu sa glavnim načinima istraživanja kojima je GP

predstavljala alternativu (vidi Heidbreder, 1933, i Wertheimer, 1945). Wundtov i
Titchenerov introspekcionizam nije imao poverenje u neposrednu ("naivnu")
percepciju, već je verovao da se ona zasniva na grešci. Ljudi su morali biti obučavani
da sagledaju "istinu": da ljudi mogu da percipiraju jedino kvalitete i atribute (npr. liniju,
boju, oblik) i da uče da zaključuju i oblikuju ovo u smislene objekte. Mi ne vidimo
predmete kakvi su stolica i sto, već treba da to naučimo. Subjekti u introspektivnim
istraživanjima izveštavaju o kvalitetima i atributima "čiste" percepcije. Tako ne samo
 158

da introspekcionisti nemaju poverenja u neposrednu percepciju, već takođe imaju i

atomistički stav. Um, npr. nije celina, već suma svojih sadržaja.

Bihevioristi su takođe bili atomisti sa svojom teorijom S-R i takođe nisu verovali ili su
isključivali iz istraživanja ono što su subjekti u istraživanjima tvrdili da doživljavaju.
Subjektivni podaci iskustva naročito i eksplicitno su se odbacivali (Kohler, 1947, str.
∗
34).
U kliničkom kontekstu GT se suočila sa sličnom situacijom. Psihoanalitičari tog doba
(četrdesete) nastojali su da shvate celog pacijenta, ali su se oslanjali na teoriju koja
∗
nije verovala svesnom iskustvu pacijenata , koja je bila u velikoj meri dualistička,
atomistička i aristotelovska u svom istraživanju noumena, i sagledavala je čoveka kao
motivisanog silama izvan njegove kontrole (Steward, 1974). Kada su bihevioristi po
prvi put ušli na scenu kliničke prakse i dalje su bili atomisti i nepoverljivi prema
iskustvu. Nijedan pristup nije koristio moć pacijentovog neposrednog iskustva kao
sredstvo istraživanja (tj. fenomenološko fokusiranje) i nijedan nije uključivao sve
tipove podataka (Yontef, 1976, 1969).

GT je imala isti zadatak kao GP, ali u drugačijem kontekstu. Wertheimer je rekao da
istu stvar u drugačijem kontekstu moramo da uradimo na drugačiji način (Wertheimer,
1945). GT se u mnogo aspekata razlikuje od GP, ne zbog razlike u filozofiji ili metodi,
već zbog različitih konteksta. Ista figura ima različito značenje u funkciji pozadine
(konteksta). Klinički kontekst postavlja različite zahteve od konteksta akademske
psihologije i bazičnog istraživanja. Na primer, u bazičnom istraživanju istraživač
određuje za čim traga. U psihoterapiji pacijent prezentuje podatke svoje
fenomenologije.

I GP i GT traže uvid u sile koje obezbeđuju inherentnu strukturu situacije, proces ili
događaj koji se istražuje. I jedna i druga uključuju sve tipove podataka onako kako se
doživljavaju i smisleno smeštaju u sadašnju situaciju.

U podsetniku koji je deo ovog teksta skiciramo Geštalt metod GP i GT,

fenomenološku teoriju polja, i zatim primenu ovog metoda u Geštalt terapijskom
načinu egzistencijalističke psihoterapije.

FENOMENOLOŠKA TEORIJA POLJA

1. Neposredni doživljaj posmatrača

Izgleda da postoji jedinstvena polazna tačka za psihologiju, upravo kao i za sve druge
nauke: svet koji naivno i nekritički sagledavamo (Kohler, 1947, str. 7).

Ono što se proučava u okviru polja je fenomen dat u iskustvu, a ne noumen sila za
koje se pretpostavlja ili zaključuje da se kriju iza prisutnog fenomena. Metod
istraživanja polja je deskriptivan, opisuje šta i kako (strukturu i funkciju). Ovo se može
porediti sa analitičkim pristupom ili pristupom koji klasifikuje kao u aristotelovskoj
tradiciji, koji se fokusiraju na uzročnost ili na "zašto" (Lewin, 1935).

Sada ovo više ne vredi u tolikoj meri, pošto se neki bihevioristi fokusiraju na «O» iz S-O-R.
∗
Ovo više nije sasvim tačno, pošto su neki savremeni psihoanalitičari pod uticajem Kohuta.

 159

Geštaltistički pristup polja je fenomenološki (Yontef, 1969, 1976). Proučava "polje"

onako kako ga doživljava osoba u tom momentu. Fenomenologija kao jedini podatak
prihvata ono što je neposredno i naivno doživljeno u tom trenutku (Idhe, 1977, Kohler,
1947, L. Perls, 197?).

U pristupu teorije polja svi fenomeni se smatraju legalnim i adekvatnim predmetom

istraživanja. Nijedan fenomen se ne klasifikuje kao slučajan, čak ni kao jedinstven ili
neponovljiv doživljaj (Kohler, 1947, 1969, Lewin, 1935).

Govoreći fenomenološkim terminima, svaki fenomen može da bude doživljen ili

istraživan. "Onako kako se javlja u iskustvu" ne znači samo ili pre svega "subjektivno"
ili "osećanje". To uključuje "objektivno" iskustvo ili spoljašnje posmatranje podjednako
kao i emocije i ostalo "subjektivno" iskustvo. Sistematska opservacija ponašanja je
podjednako inherentna fenomenologiji kao i razjašnjavanje osećanja.2 Ne samo da
fenomenološki orijentisani terapeuti posmatraju, veruju u i pospešuju totalno iskustvo
pacijenta, već takođe obraćaju pažnju na to koji aspekt pacijentovog iskustva je
inhibiran ili zanemaren. One teme koje su u sadašnjem trenutku važne i koje su izvan
pacijentove sadašnje svesnosti, postaju deo svesnosti.

Pošto se fenomenološka eksploracija bazira na iskustvu, to je apsolutno od suštinske

važnosti da ono što se doživljava bude diferencirano od pretpostavljenih elemenata,
naučenih ili zaključenih. Wertheimer govori o ovome kao o doživljaju koji nije "______
učenjem" (Wertheimer, 1945, str. 221). Husserl govori o ovome kao o "stavljanju u
zagradu" (Idhe, 1977). Predrasude – metafizičke predrasude, predrasude o tome šta
čini podatke, lične vrednosti – ostavljaju se po strani ili "stavljaju u zagradu" tokom
fenomenološkog istraživanja kako bi omogućili subjektu da doživi ono što je "dato" u
situaciji, bez kontaminacije.

Jedan od najviše popularizovanih, a najmanje shvaćenih aspekata GT je naglasak na

"sada". Fenomenološka teorija polja smešta iskustvo opažača u prostor i vreme –
ovde i sada. To znači da proces svesnosti može da se dogodi samo ovde i sada, iako
se predmet svesnosti može odnositi na tada i tamo. Prema Einsteinu, u teoriji polja
moderne fizike, ne postoji akcija na daljinu – ono što ima učinka prisutno je u istom
času i konkretno (Einstein, 1950, 1961, Koffka, 1935, Lewin, 1935). Na primer,
pacijent koji doživljava osećanja napuštenosti od strane majke diskutuje o ovome u
terapeutovoj kancelariji. Sećanje i osećanje dešavaju se sada i ovde tokom
terapijskog časa, ali predmet doživljavanja se dogodio u prošlosti. Naglašavanje
sadašnjosti u GT je pod direktnim uticajem GP (Wallen, 1970).

Ono što je neposredno je relativno, a ne apsolutno za posmatrača. Einsteinova teorija

polja pri proučavanju kretanja relativna je kada je reč o telu koje se smatra
nepokretnim. U fenomenološkoj teoriji polja koje polje će se proučavati zavisi od
doživljaja posmatrača. Pri izboru teme istraživanja neke osobe (naučnika, subjekta,
terapeuta, pacijenta) odlučujuću ulogu ima subjekt i unutar tog polja nastavlja se
eksploracija na osnovu onoga što doživljava.3

2
Tako GT naglašava ponašanje dostupno posmatranju, ali to nije biheviorizam, već fenomenologija.
3
Polje može biti polje iskustva učesnika u polju koje čine organizam/sredina, npr. jedan od učesnika dijaloga.
Ono se ne može definisati uz pomoć doživljaja trećeg posmatrača koji sebe ne smatra delom proučavane
interakcije. Taj vanjski posmatrač takođe je deo polja organizam/sredina koje uključuje interakciju koja se
proučava, "spoljašnjeg posmatarača" i interakciju između posmatrača i posmatranog.
 160

Z a k l j u č a k . Geštaltistički pristup je fenomenološki pristup polja na taj način što

opisuje umesto da pretpostavlja ili objašnjava. Neposredna svesnost se koristi da bi
se stekao uvid u osnovnu strukturu polja. Predrasude, kao što su predrasude
introspekcionizma, stavljaju se u zagradu. U GT cilj je u skladu sa ovim tako što je
svesnost naš cilj (Simkin, 1974, Yontef, 1969, 1981b). Na primer, pacijentovo
problematično ponašanje i obrasci potkrepljenja povezani su sa prikladnim temama za
Geštalt terapijsko fenomenološko istraživanje. Predlaganje modifikacije tog ponašanja
ili rasporeda potkrepljenja u vidu eksperimenta, kao sredstva za sticanje uvida (tj.
svesnosti: zbog definicije vidi Yontefa, 1976) u skladu je sa fenomenološkim
stavom. Pokušaj uslovljavanja ponašanja je krajnji cilj koji ne vodi računa o uvidu i to
∗
nije fenomenološki pristup.
Primer: pacijent veruje da nije dostojan ljubavi ako nije savršen. Istraživanje ove misli
je od vitalnog značaja za terapijski rad. Nesumnjivo da terapeut, Geštalt terapeut ili
neki drugi ne misli na taj način o pacijentu. U geštaltističkom fenomenološkom
pristupu ova tema bila bi istražena, ali bi se terapeut uzdržao od toga da umesto
pacijenta zaključi da je to iracionalna misao i tako bi se uzdržao od toga da uslovljava
pacijenta. Istraživanje bi moglo da uključi, ali da ne bude ograničeno na istraživanje
važnih biografskih doživljaja, dijalog sa osobom koja pacijenta odbacuje ili ga je
odbacivala zato što nije savršen, otkrivanje suprotnih činjenica (posmatranje
pacijentove nesavršenosti praćeno izražavanjem terapeutove reakcije na pacijenta),
istraživanje pacijentovih osećanja prema voljenom, ali nesavršenom Drugom,
opisivanje svog "nesavršenog Ja", zamišljanje "dobrog roditelja" koji ga bezuslovno
voli, stvaranje rečenice koja potvrđuje ili se suprotstavlja "iracionalnoj" misli i
posmatranje telesnih i emocionalnih reakcija.

2a. Inherentna struktura

Osnovna premisa GP je ta da je ljudska priroda organizovana u obrasce ili celine, koje

na ovaj način doživljava individua, i da se to može shvatiti samo kao funkcija obrasca
ili celine od koje se sastoji (Perls, 1973, str. 3-4).

Bazično i esencijalno geštaltističko uverenje je da je iskustvo strukturisano, a ne

sastavljeno od delova (Wertheimer, 1938, 1945). Ovo je saznanje proisteklo iz
fenomenološke eksploracije i predstavlja neophodnu podršku poverenju u vezi sa
eksperimentacijom, stavljanjem u zagradu i poverenjem u iskustvo. Ovo je u skladu sa
opštim poimanjem teorije polja prema kojoj je univerzum uređen i determinisan.

Mi opažamo u odvojenim celinama. Mi vidimo predmete koji se ističu (figure) ili se

diferenciraju od pozadine i u sebi se diferenciraju u delove. Mi ne vidimo izolovane
stimuluse kako su Titchener i neki rani bihevioristi verovali. Niti vidimo svet kao jednu
ogromnu celinu – "veliku, rascvetalu, zujavu zbrku" – kako bi to rekao William James.

Neki delovi celine se javljaju, a nisu sadržani ni u jednom pojedinom delu (Emerson i
Smith, 1974). Celina ima sopstvene kvalitete i nije naprosto suma ili agregat ("I-
sumativna") delova koji je čine. Već više od toga, celina je polje koje determiniše svoje
delove (Kohler, 1969).


Takav pristup može da dovede do bihevioralnih promena i da dovede do svesnosti, ipak, metod nije
fenomenološki. To je slično primeru "crne kutije" biheviorističke teorije.
 161

Postoje celine čije ponašanje ne proističe iz ponašanja njihovih sastavnih elemenata,

već su sami procesi determinisani intrinzičkom prirodom celine (Wertheimer, 1938, str.
2).

Značenje je sastavni deo Geštalta, uključujući i perceptivni Geštalt. Ovaj geštaltistički

stav sjedinjuje mehanicističku determinaciju materijalizma sa idealističkim značenjem
vitalizma (Koffka, 1935, Kohler, 1947). Svaki događaj ima tok i smisao i tako se i
opaža.

Mnogostruke sile u funkcionalnoj međusobnoj povezanosti i u povezanosti sa celinom

sačinjavaju polje (Levinov princip povezanosti, Lewin, 1935). Ove sile obezbeđuju
strukturu koja nije naprosto mehanička, već je dinamična i inherentna polju (Koffka,
1935, Kohler, 1947, 1969). Postoji unutrašnje jedinstvo (Wertheimer, 1938). Samo
kada postoji "konkretna uzajamna zavisnost" između delova celina je smislena, a ne
naprosto "čisto sumativno" grupisanje delova (Wertheimer, 1938).

Drugi aspekt shvatanja polja je taj da polje nije sastavljeno od izolovanih delova
okruženih praznim prostorom, a pod uticajem drugih udaljenih delova.

Prazan prostor kao puka geometrijska praznina nestao je iz fizike i zamenjen je tačno
raspoređenim sistemom osobina i sila... (Koffka, 1935, str. 42, takođe Einstein, 1950,
1961).

Energija je jedan aspekt celokupnog polja. Promena u bilo kom delu takvog polja
deluje na ostatak polja pošto su delovi deo neprekidnog polja energije. Svaka
promena "prenosi" se kroz polje. Uređenost nije mehanički nametnuta kao kada kanal
usmerava vodu. Uređenost je posledica dinamike sila u polju.

Primer korisnosti ovog pristupa može se videti u primeni principa pregnantnosti u

rešavanju problema. Princip pregnantnosti kaže da polje oblikuje sebe na najbolji
mogući način – uz onoliko jasnoće i konačnosti – usmerenosti i ekonomije, stabilnosti i
snage, koliko to opšti uslovi dozvoljavaju. Situacija u kojoj je problem takođe je i
situacija u kojoj je rešenje (Wertheimer, 1945). Tako u psihoterapiji deskripcija
situacije putem fenomenološkog fokusiranja i dijaloga dovodi do rešenja koje je
sadržano u situaciji.

Ovo shvatanje strukture celine je ključ koji dovodi do cilja GT. Geštalt istraživanja
tragaju za shvatanjem strukturalnih osobina polja. Cilj je uvid, strukturalna jasnoća
(Kohler, 1947, Wertheimer, 1945). U Husserlovoj fenomenologiji postoji slično
shvatanje (Idhe, 1977).

Ovaj pisac je ranije definisao Svesnost i razmatrao je kao cilj GT (Yontef, 1976). Želeo
bih da dodam da Svesnost koja se traži u psihoterapiji je usmerena na uvid onako
kako ga definiše Geštalt psihologija:

Uvid je uobličavanje perceptivnog polja na takav način da značajne relacije budu

očigledne, to je formiranje Geštalta u kojem relevantni faktori zauzimaju svoje mesto s
obzirom na celinu (Kohler, citiran kod Heidbrederove, 1933, str. 355).

2b. Struktura polja i "organizmički" faktori

 162

Neki su razmatrali vezu između GP i GT kao da GP smatra da je struktura polja

funkcija spoljašnjih faktora, dok GT smatra da su važni faktori unutrašnji,
"organizmički" (Sherill, 1974).

Obe geštaltističke grupe posmatraju celokupne situacije uključujući i spoljašnje i

unutrašnje sile (Kohler, 1938, Perls i dr., 1951). Celina je bipolarna, a ne dihotomna ili
nediferencirana. Geštalt terapijskim jezikom govoreći, mi proučavamo polje
organizma/sredine. Polje kao celina sadrži višestruke determinišuće sile. Koje će biti
naglašene zavisi od aktuelne situacije koja se proučava. Šta će biti figura zavisi od
zadatka koji je pred nama.

Situacija uključuje individualne i spoljašnje faktore (druge ljude, društvo, nežive sile).
Kada proučavamo proces osnovne percepcije, npr. percepciju objekata kao objekata,
situaciju u velikoj meri determiniše neposredna veza između posmatrača kao celine i
onoga što je "tamo". Percepcija na ovom nivou nije prvenstveno naučena ili
determinisana organizmičkim faktorima. Sto se odmah percipira kao sto bez obzira na
organizmički interes, osećanja, itd. Ipak, ako neko proučava nejasne stimuluse i
njihovo dejstvo na ispitanike čiji nivo motivacije je povećan, npr. kod gladnih
subjekata, na percepciju će verovatno uticati njihovo motivaciono stanje. Ovo je u
funkciji celokupne situacije. Eksperimentalno, ako neko proučava ometanje zadataka i
nedovršeni Geštalt koji odatle sledi, dobiće rezultate koji variraju zavisno od takvih
"organizmičkih" faktora kao što je ego-angažovanost ispitanika koji se bave zadatkom.

U psihoterapiji konstantno se bavimo situacijom kompleksnijom nego što je situacija

idealna za bazična istraživanja. Organizacija u toj situaciji i drugim situacijama na
sličnom nivou složenosti znači da će neki stimulus pokrenuti više organizmičke
energije nego ostali i da individua organizuje svoju percepciju. Situaciju kontrolišu
organizmičke i spoljašnje varijable. Razlika između GP i GT po ovom pitanju tiče se
konteksta u kom deluju. Na primer, Kohler, Geštalt psiholog, razmatra organizaciju
sopstvenih procesa svesnosti upravo onako kako bi to učinio Geštalt terapeut.4

Univerzalno je poznato da terapeuti u celini i naročito Geštalt terapeuti rade kako bi

povećali pacijentovu senzibilnost prema onome što oseća. Nije međutim široko
poznato da Geštalt teorija GT traži podjednako senzitiviranje pacijenata na spoljašnju
situaciju. Samosvest bez svesti o svetu bavi se samo delom polja organizam/sredina.

Wertheimer (1945) razmatra slučaj žene koja ima problem na poslu. U početku on nije
u stanju da shvati situaciju pošto je njena priča toliko zaokupljena sobom da se ona
fokusira samo na svoja osećanja i ne opisuje celokupnu situaciju. Neki ljudi pogrešno
misle da bi GT povećala neurozu ove žene. Zaokupljenost sobom ne dovodi do uvida.

4
"...celokupan razvoj mora da počne od naivne slike sveta. Ovakav početak je neophodan pošto ne postoji druga
osnova odakle može da počne nauka. U mom slučaju, koji se može smatrati reprezentantom mnogih drugih, ta
naivna slika sastoji se u ovom času od plavog jezera koje okružuje tamna šuma, tu je i velika siva stena, teška i
hladna koju sam odabrao kao sedište, papir na kome pišem, zaglušujuća buka vetra i snažan miris karakterističan
za čamce i ribarenje. Ali postoji još mnogo toga na ovome svetu: nekako se prisećam, iako to ne mešam sa plavim
jezerom sadašnjeg trenutka, jednog drugog jezera svetlije nijanse, gde sam se nalazio pre više godina, gledajući sa
njegove obale na Illinois. Savršeno sam navikao da zapažam hiljade slika ove vrste koje se javljaju kada sam sam.
A ipak, još je mnogo toga na ovom svetu: na primer, moja ruka i prsti koji se lagano kreću po papiru. Sada, kada
prestanem da pišem i pogledam okolo takođe postoji osećaj zdravlja i snage. Ali u sledećem trenutku osećam
nešto nalik na mračan pritisak negde u mojoj utrobi što se razvija u osećaj progonjenosti – obećao sam da ću ovaj
rukopis završiti za nekoliko meseci." (Kohler, 1947, str. 7).
 163

S druge strane, postoje kliničke situacije u kojima klijent adekvatno opisuje spoljašnju
situaciju i ne poznaje svoje emocije, želje, potrebe ili misli. Doprinos GT je njena
primena uvida GP u radu na svesnosti o telu, emocionalnim i motivacionim procesima
(Wallen, 1970). Geštalt istraživanje teži strukturalnoj jasnoći (uvidu) i pušta da
sadašnji deficit determiniše varijable na kojima će biti fokus.

3. Sistematska eksperimentacija

Fenomenološki pristup polja koristi sistemsku eksperimentaciju da bi došao do opisa

koji je tačan kada je reč o strukturi fenomena koji se proučava. Idhe naziva ovo
"varirajućim metodom" (Idhe, 1977). Fenomenološki pristup koristi eksperimentaciju, a
ne interpretaciju kao glavno sredstvo za istraživanje ili terapiju. Eksperimentacija
osposobljava osobu da oseti šta je za njega tačno ili šta mu odgovara (Simkin, 1974).

Ovaj pisac veruje da sve tehnike GT predstavljaju sredstvo eksperimentacije. Ovo je

suprotno eksperimentisanju sa programom modifikacije ponašanja. Na primer, tražiti
od nekog da glasno ponovi ono što je rekao, što nema za cilj katarzu (iako to može da
se desi), predstavlja sredstvo za povećanje svesnosti. Ponavljajući i vičući pacijent bi
mogao, npr. da otkrije šta oseća i koliko intenzivno, te kako obuzdava svoja osećanja.
Određena intervencija je samo deo celokupne fenomenološke eksperimentacije čiji je
cilj da poveća nivo svesnosti.

Sistematska eksperimentacija može se koristiti da se prouči bilo koji fenomen koji se

doživljava. Polje je jedinica proučavanja koju definiše posmatrač. U GT polje se bira
prema kliničkoj važnosti. Korisnost Geštalt metode tako primenjene je ograničena
kliničkom pronicljivošću Geštalt terapeuta.

Fenomenološki metod polja posebnu pažnju poklanja tome što smatra da je

posmatrač deo situacije. Ovo obuhvata tri aspekta.
(1) Kako neko vidi je delom u funkciji kako gleda. Gledati "naivno" kao što
zastupnici Geštalta preporučuju dovodi do sasvim različitog rezultata od
introspekcije. Gledati bez predrasuda, tj. stavljanjem predrasuda u zagradu,
zahteva disciplinu.
(2) Posmatrač utiče na objekat svoga proučavanja. U modernoj fizici su otkrili da
merenje ili posmatranje menja fizički događaj koji se proučava. Na pacijenta ili
ispitanika koji se posmatra nekako utiče posmatranje. On/ona nije sasvim isti
kao pre posmatranja. U GT ovim se bavi uz pomoć dijaloga između pacijenta i
terapeuta. Ljudski ispitanik može da izvesti o efektu samog posmatranja.
(3) Niko ne može da vidi sve. Osoba može samo da bude siguran koji način
gledanja koristi kako bi opisao neki aspekt fenomena.

4. Svest o procesu svesnosti

Geštaltistički pristup naročito naglašava razumevanje procesa sticanja svesnosti ili

uvida! (Perls i dr., 1951, 1973, Wertheimer, 1945).

Svesnost koja dovodi do uvida uvek predstavlja novi Geštalt i sama po sebi je lekovita
(Perls i dr., 1951, Yontef, 1976). Oblikovanje novog Geštalta, u kojem su "očigledni
važni odnosi" i "važni faktori zauzimaju svoje mesto u odnosu na celinu" je proces koji
se prirodno dešava bez Geštalt treninga. Kada se to ne dešava, kada naviknuti
obrasci i sebe nesvesni napori ne dovode do uvida, uz pomoć Geštalt treninga mogu
 164

se koristiti fenomenološka eksploracija kako bi se došlo do shvatanja procesa kojim

se stiče uvid/svesnost.

Sposobnost da se oblikuje novi Geštalt koji će omogućiti uvid je od suštinske važnosti

za uspešnu organizmičku samoregulaciju. Biti svestan tako da bude jasna struktura, a
ne tako da budemo slepi za strukturu od suštinske je važnosti. To znači biti svestan
sebe u situaciji i situacije s obzirom na zadatak ili pitanje koje najviše zahteva pažnju
svesnosti (Yontef, 1969, 1976).

U idealnom slučaju proces svesnosti ima kvalitete dobrog Geštalta. Figura je jasna i
opaža se jasno njena relacija sa pozadinom. Figura se menja na način prikladan za
situaciju, odražavajući dominantnu potrebu ili glavnu osobinu situacije. Figura nije ni
suviše fiksna, ni rigidna, niti se suviše brzo menja.

Kako raste sofisticiranost fenomenološkog ispitanika ili pacijenta, naglasak se menja

sa direktne svesnosti (npr. naglašavanje nekog socijalnog problema) na refleksivniju
svesnost, tj. svesnost o direktnoj svesnosti (Idhe, 1977). Refleksivna svesnost dovodi
do svesnosti o celokupnom procesu svesnosti osobe. U GT ovaj sofisticiran
fenomenološki stav dovodi do uvida u karakter strukture i obrasca izbegavanja
svesnosti.5

U raspravi o egzistencijalističkoj primeni Geštalt metode videćemo kako se ovo

fenomenološko naglašavanje u GT menja sa procesa svesnosti na obuhvatniji fokus
koji se tiče egzistencije opažača kao osobe.

U kvalitetnoj GT jedan segment rada predstavlja figuru koja je povezana sa širom

slikom pozadine koju minimalno dotiče direktna svesnost, svesnost o samom procesu
svesnosti, karakternoj strukturi pacijenta, obuhvatna slika pacijentove egzistencije i
prirode, snaga i razvoj odnosa pacijenta i terapeuta. Rad na jednom deliću problema
najčešće ne obuhvata svesnost o celokupnoj strukturi i otuda ne dovodi do uvida.
Ponovo, pronicljivost terapeuta je od suštinske važnosti.

5. Intencionalnost

Fenomenološki pristup se bazira na intencionalnosti. Svesnost je uvek svesnost o

nečemu. Postoji korelacija ("intencionalna korelacija") između opažača i opažanog.
Rascep između subjekta i objekta spojen je kroz ujedinjenu polarnost opažača i
opažanog. Zamisao da osoba kreira percepciju pre svega iz svoje sopstvene potrebe
suprotna je intencionalnosti. S druge strane, ne postoji spoljašnji svet ljudski doživljen
kada nema opažača. Bez sveta ja ne bih znao, bez mene ne bi bilo ljudski shvaćenog
sveta.

EGZISTENCIJALISTIČKA PRIMENA GEŠTALT METODE

5
Idhe razmatra inkorporaciju fenomenološkog stava u svakodnevno opažanje kao "fenomenološko napredovanje"
(Idhe, 1977, str. 128). Osoba koja je inkorporisala fenomenološki stav opaža sa povećanom jasnoćom, otvorena je
za i očekuje da sagleda različite aspekte bilo koje situacije, i senzitivna je kada je u pitanju da li je nekome jasna
ili nije struktura situacije. Sa fenomenološkom pronicljivošću osoba nastoji da ne ograniči doživljaj situacije na
jednostrano sagledavanje.
 165

GT je nasledila od psihoanalize osetljivost za neke razvojne i karakterološke teme.

Preuzela je fenomenološki metod polja uglavnom iz Geštalt psihologije. Primena
Geštalt metode u GT našla je filozofsku osnovu u egzistencijalizmu. Fenomenološko-
egzistencijalistički pristup osnova je za teoriju odnosa u GT i usmerava rad na
svesnosti.

GT je egzistencijalistička psihoterapija (Edwards, 1977, Van Dusen, 1968, 1975a,

1975b, 1975c). Kao i većina egzistencijalističkih pristupa zasniva se na
fenomenološkoj metodi. GT je usmerila Geštalt metodu u egzistencijalističkom smeru,
otprilike iz istih razloga zbog kojih su Heidegger, Sartre i drugi usmerili Husserlov
fenomenološki pristup u egzistencijalističkom pravcu (Idhe, 1977).

Geštalt psihologija, kao i Husserlova fenomenologija, uglavnom je psihologija

sadržaja. GT transformiše Geštalt metodu u psihološki sistem koji je orijentisan kako
na akt, tako i na sadržaj. U psihologiji akta pažnja se prebacuje na osobu koja opaža i
doživljava. Interes se menja na egzistencijalistički način i usmerava se prema strukturi
otvorenosti osobe prema intencionalnoj korelaciji, tj. prema osobi i načinu na koji ona
susreće svet.

GT je različita od GP utoliko što se u GT naglasak menja sa esencije na egzistenciju,

naročito egzistenciju pojedinačnih osoba. Realnost koja je od najveće važnosti u GT
je postojanje – život ljudi. GP vidi ljude kao jedinstvene i celovite, prema tome,
naročito je neprikladno proučavati ljude uz pomoć redukcionističkog pristupa. Ipak,
naglasak je bio na aspektima kakvi su percepcija ili kognicija, a ne na osobi i
celokupnosti njenog iskustva.

Primena fenomenološke metode u proučavanju pojedinih osoba kao osoba i njihove

egzistencije rezultirala je otkrićem da samo kroz dijalog sa drugim osobama kao
osobama ljudi zaista definišu sebe. Ljudi postoje samo u konstantnoj relaciji jednih sa
drugima.

Z a i s t a definisati sebe je jedan važan ključ za razumevanje egzistencijalističkog

stava. Fenomenološko-egzistencijalistička istraživanja otkrivaju da ljudi žive u
nejasnom kontekstu uverenja.

Ova naučena navika konvencionalnih misli formira naslage koje pomućuju

neposredno iskustvo, neposredan doživljaj sveta kakav jeste i kakvi jesmo (Idhe,
1977). Definicija ja se bazira na jasnom i neposrednom iskustvu koje osposobljava
osobu da zna za šta je odgovoran i da zna koje izbore čini. To je ono što se
podrazumeva pod autentičnošću. Zamagljivanje sopstvene percepcije sebe bazira se
na naslagama i predstavlja samoobmanu (Sartre, 1966).

GT koristi geštaltistički fenomenološki metod polja za istraživanje kako bi povećala

podršku u samom pacijentu da naslage ostavi po strani i da izoštri svesnost tako da
može da vrši izbore odgovorno i autentično. Puna svesnost i samoobmana su
antagonistički koncepti (Yontef, 1976). Geštaltistički stav o percepciji obezbeđuju
dodatnu podršku ličnoj odgovornosti. Pošto pozadina sadrži više mogućih figura,
individua je ona koja organizuje složeno doživljajno polje za sebe. Na primer, kada
nedovršena situacija traži pažnju i takmiči se za pažnju sa drugim aspektima polja,
individua reguliše šta će biti u prvom planu. "Samo ja mogu da osetim svoja osećanja,
 166

da mislim svoje misli, da osetim svoje senzacije, i da vršim svoja dela. Samo ja mogu
da živim sebe." (Emerson i Smith, 1974, str. 9)

Dijaloški odnos

Dijalog je određena vrsta kontakta koja je najprikladnija za fenomenološko-

egzistencijalistički psihoterapijski odnos. Kontakt se razmatra u GT literaturi (F. Perls,
1947, 1973, L. Perls, 1976, 1978, Polsterovi, 1973). Ovde ćemo samo primetiti da
kontakt ima za posledicu saznavanje druge osobe. Dijalog, tj. Ja-Ti oblik kontakta je
oblik kontakta koji se bazira na autentičnosti o kojoj smo pisali. Interpersonalno, Ja-Ti
kontakt znači tretiranje druge osobe kao osobe koja je podjednako sposobna za
autentičnost i koja je vredna da bude tretirana kao cilj, a ne kao sredstvo za
ostvarenje cilja. Činiti to obično znači govoriti ono što misliš i misliti ono što govoriš.

Sve psihoterapijske relacije sazdane su na pažnji. Toplina i prihvatanje u osnovi

psihoanalitičkog odnosa izražavaju se kroz odnos koji obeležava pravilo apstinencije.
U GT pažnja, toplina i prihvatanje manifestuju se kroz dijaloški odnos (Jacobs, 1978,
L. Perls, 1976, 1978, Rosenfeld, 1978, Simkin, 1974, Yontef, 1969, 1976, 1981,
1981b, 1981c).

(1) I n k l u z i j a . Ovo je stavljanje sebe što je potpunije moguće na mesto druge

osobe bez prosuđivanja, analiziranja ili interpretiranja, dok se istovremeno
zadržava osećaj sopstvene zasebnosti i autonomne prisutnosti. Ovo je
egzistencijalistička i interpersonalna primena poverenja u neposredno iskustvo
koje je srce fenomenologije. Kohutova izmena koju je uveo u psihoanalizu
naglašavajući empatiju usmerava psihoanalizu u ovom pravcu. Praktikovanje
inkluzije obezbeđuje sigurnu okolinu za pacijentov fenomenološki rad i kroz
komuniciranje i shvatanje pacijentovog doživljaja, pomaže da se izoštri pacijentova
samosvest.
(2) P r i s u t n o s t . Terapeut izražava sebe, umesto da od toga apstinira. On
redovno, promišljeno i na diskriminativan način izražava svoje opservacije,
preferencije, osećanja, lično iskustvo, misli, itd., kao sastavni deo terapijskog
odnosa. Tako, terapeut može da podeli svoju perspektivu modelirajući
fenomenološki izveštaj, tako pomažući pacijentu da nauči da veruje i koristi
neposredno iskustvo radi povećanja svesnosti. Ako se terapeut oslanja na
interpretacije zasnovane na teoriji, umesto na lično prisustvo, on navodi pacijenta
da koristi fenomene koji nisu deo njegovog neposrednog iskustva kao sredstvo za
povećanje svesnosti.
(3) P o s v e ć e n o s t d i j a l o g u . Proces kontaktiranja je znatno više od sume
ljudi uključenih u kontakt i čak više od sume inkluzije i prisutnosti. Osim
kontaktiranja sa drugim i izražavanja svoga ja postoji obaveza prema, i konačno,
predavanje drugom u interpersonalnom procesu. Ovo je dozvoljavanje da se
kontakt dogodi između dve osobe umesto kontrolisanja kontakta i ishoda.
Wertheimer (1945) tvrdi da nalaženje rešenja koje je sadržano u situaciji zahteva
želju iz srca i predanost istini u situaciji, a ne prethodno postojeće uverenje ili stav.
(4) B e z e k s p l o a t a c i j e . Svaki oblik eksploatacije je suprotan dijaloškom
odnosu (Yontef, 1981b). Eksploatacija utiče na pacijentovo iskustvo na taj način da
on pokušava da se prilagodi cilju terapeuta umesto da zaštiti integritet
pacijentovog stvarnog iskustva.
 167

(5) D i j a l o g s e ž i v i . Dijalog je nešto što se radi, a ne nešto o čemu se priča.

"Živi se" naglašava uzbuđenje i neposrednost onoga što se radi. Način dijaloga
može da bude ples, pesma, reči ili bilo koji modalitet koji izražava i pokreće
energiju između učesnika. Važan doprinos GT fenomenološkoj eksperimentaciji je
povećanje parametara tako da uključe eksplikaciju doživljaja uz pomoć neverbalne
ekspresije. Na primer, direktno izražavanje ljubavi voljenom, umesto izveštavanja
o tome, može da dovede do osećanja i pokazivanja ljubavi sa potpunošću koja ne
odgovara rečima kao jedinom sredstvu izražavanja.

ZAKLJUČAK

Kada se adekvatno elaborira bazični metod GT može direktno da se prati do

fenomenološke teorije polja poreklom iz G psihologije. Osnovna karakteristika ovog
metoda je:
(1) oslonac u potpuno neposrednom doživljaju, ovde i sada, uz ostavljanje predrasuda
po strani, (2) traganje za uvidom u inherentnu strukturu celine koja se sastoji od
delova, a koja predstavlja iskustveno polje opažanja, (3) sistematska eksperimentacija
kako bi se došlo do opisa vernog strukturi proučavanog fenomena, (4) traženje uvida
u sam proces svesnosti, (5) intencionalnost. Veza "organizmičkih" faktora sa
celokupnim poljem bila je već razmatrana.

Egzistencijalistička primena Geštalt metode bila je diskutovana. Metod je stavio

naglasak na akt svesnosti umesto na sadržaj, skrenuo je pažnju sa potrage za
esencijom na egzistenciju posmatrača.

Tekst ocrtava razvoj egzistencijalističkog stava koji smatra ljude i nerazmrsivo

vezanim za druge ljude i takođe neizbežno suočenim sa fenomenološko-
egzistencijalističkim zadatkom diskriminacije između neposrednog i autentičnog s
jedne strane, i samoobmane, konfuzije i predrasuda sa druge.

Takođe je razmotren dijaloški odnos kao tip psihoterapijskog odnosa prikladan za

fenomenološko-egzistencijalističku terapiju i njene karakteristike inkluzije, prisustva,
posvećenosti dijalogu, neeksploatatorskom stavu i potpuno življenom dijalogu.

Ovi filozofski principi oblikuju integrišući okvir koji je primarni identitet Geštalt terapije.
Određene terapijske tehnike, terapijski stil i uobičajeni klišei su od tako male važnosti
da bi mogli biti eliminisani bez oštećivanja suštinske prirode GT. Jedna od lepih
osobina GT sastoji se u tome da je to okvir koji se može koristiti na niz različitih stilskih
načina (Melnik, 1980, L. Perls, 1976, 1978, Polster, 1975a, Simkin, 1974, Yontef,
1976, 1981a, 1981b, 1981c, Zinker, 1977). Principi se mogu primeniti u bilo kom
modalitetu (individualnom, grupnom, workshop, porodičnom) i uz prikladan
profesionalan oprez i modifikacije, može se primeniti na bilo koju dijagnostičku grupu.
Može se primeniti na grupni proces kao i u radu sa pojedincima. Ova lista ne iscrpljuje
sve mogućnosti. Važan je celokupan integritet egzistencijalističko-fenomenološke
metode.
 168

9.ASIMILACIJA DIJAGNOSTIČKE I PSIHOANALITIČKE

PERSPEKTIVE U GEŠTALT TERAPIJI

Komentar

Ovaj esej je transkripcija mog prvog obraćanja učesnicima na Devetoj godišnjoj

konferenciji o teoriji i praksi GT koju organizuje Geštalt žurnal, a koja je održana u
maju 1987. u Cape Codu. Objavljena je u Geštalt žurnalu u proleće 1988.

Dobro veče. Imam zadovoljstvo i čast da budem ovde, na onome što je postalo
konferencija za razmenu ideja o GT teoriji i praksi, gde mogu da govorim o svom
sadašnjem shvatanju GT, a ne samo da ponavljam osnovna znanja.

Želim da govorim o metodologiji za asimilovanje dijagnostičke i psihoanalitičke

perspektive u Geštalt terapijsku teoriju i praksu. Geštalt terapeuti prihvataju
psihoanalitičke stavove u svojoj praksi. Zainteresovan sam kako da to učinim i da ipak
sačuvam integritet sistema. Moja tema: "principi uz pomoć kojih transformišemo
psihoanalizu i druge perspektive u Geštalt terapijsku teoriju i praksu, i kako se teorija i
praksa GT menja kroz ovaj proces."

Zašto Geštalt terapeuti pozajmljuju od psihoanalize?

Mi smo oduvek bili integrišuć okvir. To je jedna od osobina GT koju volim. Mi ne

moramo ponovo da izmišljamo točak. Uzimamo ono što nam je potrebno iz
celokupnog polja. U GT mi naglašavamo važnost toga da ljudi znaju šta im je
potrebno i da nađu u sebi sposobnost da zadovolje potrebu – da nađu podršku koja
im je potrebna, bez obzira na to odakle dolazim, ne isključujući ništa vredno. Ova
oslobođenost od dogme je karakteristika GT.
 169

Da bi tretman bio efikasan potrebne su neke razvojne i karakterološke deskripcije koje

je obezbedio novi psihoanalitički pristup. One su izuzetno značajne za bolje
upoznavanje pacijenta.

Savremena psihoterapija zahteva različitu vrstu znanja nego workshopi ili

demonstracije. Potrebni su nam kompas i mapa za duža putovanja. Lutanje i
poverenje u organizmičku samoregulaciju nije dovoljno, naročito kada su u pitanju
poremećaji ličnosti. Potrebno je da znamo da li je terapija delotvorna. Da li delujemo
na prave procese izgradnje strukture? Da li je potrebno da terapija traje onoliko koliko
traje sa nekim pacijentom? Koja su glavna pitanja za određenog pacijenta?

Mislim da nam je potreban ovaj novi uvid, naročito ako hoćemo da radimo sa težim
poremećajima ličnosti. Klasični stilovi GT i psihoanalize rezultirali su negativnim ili
minimalnim efektom kada su u pitanju pacijenti sa ozbiljnim karakternim
poremećajima, naročito narcistički poremećaji ličnosti i granična patologija. I mi
srećemo sve više njih. Mnogo od onoga što je potrebno za rad sa ovim pacijentima
nije se razvilo u okviru GT. Zbog toga što su mnogi od nas pozajmljivali saznanja od
terapeuta koji se bave objektnim odnosima koji dobro poznaju ove pacijente.

Mislim da bi negiranje ograničenosti onoga što se razvilo u GT bilo defanzivno i

neproduktivno. Puko ponavljanje ideja Perlsa, Hefferline i Goodmana ne popunjava
praznine u znanju. Isto tako ni reference u vezi sa oralnom tradicijom ili implicitnom
teorijom nisu od pomoći. Vreme je da počnemo da sagledavamo sopstvenu
odgovornost kada je u pitanju naša literatura. Na primer, čuo sam reference koje se
odnose na činjenicu da narcizam može biti objašnjen uz pomoć koncepta konfluencije,
ali još moram da vidim celokupno objašnjenje narcističke ličnosti u Geštalt literaturi.

Mislim da je bilo dosta poboljšanja u praksi GT. Mislim da sada bolje radimo terapiju
nego ranije, naročito kada su u pitanju poremećaji ličnosti. Mislim da smo posmatrali i
saznali, učili i poboljšavali i sada imamo jasniju percepciju karakterne patologije,
jasnije diferenciramo ozbiljne patologije od neuroza i psihoza, i bolje pravimo razliku
između različitih tipova karakterne patologije.

Mislim da smo napredovali delimično zbog većeg iskustva u terapijskom radu, a

delom zbog razmene sa drugim terapijskim sistemima. Veliki deo GT je inkorporisan u
druge sisteme, a Geštalt terapeuti su dosta pozajmljivali od drugih sistema. Naravno,
to nije novo u GT. U poslednje vreme mnogi praktičari GT su pozajmljivali od teorije
objektnih odnosa. Ali ovo nije dovoljno zapaženo u literaturi. Samo to je moja tema
večeras. Šta pozajmljujemo i kako to koristimo? Pošto ove promene nisu razmotrene
u literaturi, mnogi su povezali promene i poboljšanja u GT sa praktikovanjem nečeg
što nije GT.

Moramo razmotriti kako ćemo koristiti i integrisati ova nova znanja i sačuvati integritet
sistema. Potrebno je da obratimo pažnju na to šta i kako pozajmljujemo. Mnogi su
ovaj zadatak ostvarili delimično, introjektujući, stvarajući "GT i ...". Problem sa "GT
i ..." je taj što često postoji kršenje onih principa koji čine GT jedinstvenom i
efikasnom, na primer reifikovanjem strukture, gubljenjem osećaja da su pojedinci
odgovorni za sebe.

Moja egzaktna tema: kako asimilovati

 170

Tema kojom ću se večeras baviti tiče se pitanja kako asimilovati, šta treba imati na
umu kada se prenose psihoanalitički koncepti tako da ne postanu "GT i ...".

Kao G terapeuti mi znamo da se rast odigrava kroz asimilaciju. Kroz asimilaciju se GT

menja i raste. Drugo pitanje kojim ću se baviti u okviru odabrane teme su promene
koje vidim da se dešavaju u GT.

Iako ću indirektno govoriti o radu sa poremećajima ličnosti, to neće biti moja tema, kao
što to nije ni pitanje koje principe psihoanalize pozajmljivati. Postoji psihoanalitička
literatura i preporučujem Geštalt terapeutima da je prouče. Ideje o kojima ću
diskutovati, uglavnom predstavljaju nastavak i objašnjenje GT kakvu ja poznajem, uz
izmene u naglašavanju nekih aspekata.

Primena psihoanalize radi boljeg upoznavanja pacijenata na Geštalt terapiji

GT nam omogućava da dobro radimo terapiju. Podržava nas da integrišemo različit

materijal. I naš sistem nije samodovoljan.

Perls, Hefferline i Goodman su brilijantno objasnili i diskutovali o ovde i sada

karakteristici kontakta kao ključu za terapijski rad. Ali, hoćemo li se zaustaviti na
tome? Da li je to dovoljno? Da li je to najviše što možemo učiniti pri upoznavanju
pacijenta?

Mi se usmeravamo na ovde i sada karakteristiku doživljenog kontakta, ali to nije naš

krajnji domet. Treba da budemo svesni većih Geštalta.

Fenomenološko iskustvo je bogat vez koji obuhvata četiri prostorno-vremenske zone.

Mislim da se naša praksa poboljšala zahvaljujući eksplicitnom usmeravanju pažnje na
četiri vremensko-prostorne zone.

Prva je naravno, najbliža Geštalt terapeutima: celokupno polje koje obuhvata osobu i
okolinu u datom trenutku. Ovo obuhvata ono što
se naporno i konkretno može posmatrati, značenje osobe, nedovršene poslove koji su
sada i ovde prisutni, želje i strahovi o budućnosti koji se ovde i sada izražavaju.

Druga zona je „sada i tamo“ životni prostor osobe. „Sada“ se ne završava baš ovog
trenutka.Uključuje ono što pacijent proživljava u sadašnjosti van terapijske kancelarije,
kao i u njoj, celokupnu sadašnju egzistenciju osobe.

Treće, ovde i tada, terapijski kontekst-to što se dogodilo ovde u terapijskoj sobi, ali ne
upravo ovog časa. Mislim da postoji novi naglasak koji se u GT stavlja na važnost
terapijskog odnosa, uključujući i prepoznavanje transfernih obrazaca bavljenja
dijalogom koji dotiče pitanje terapijskog odnosa u okviru terapije.

Postoje takođe i drugi faktori ovde i tada konteksta.Na primer, kada se radi za
agencije, javljaju se nepredviđene osobine. Sećam se da sam radio za administraciju
veterana, a na terapiju kojom smo se bavili u velikoj meri je uticalo nešto o čemu
nismo pričali, a to je da je A.V. plaćala pacijentima ako su bili bolesni, a povlačila je
finansijsku podršku kada bi im bilo bolje. To je bio važan deo terapijskog konteksta.
 171

Jednom sam se konsultovao sa terapeutkinjom na obuci koja je bila prilično frustrirana

jer joj je bilo teško da izađe na kraj sa zahtevima pacijenata koji su želeli da se ona o
njima brine na način koji je smatrala neadekvatnim u Geštalt terapijskom radu.
Istražujući malo dublje, došli smo do toga da je najveći deo njenih pacijenata došao
kod nje zahvaljujući brošuri koju je napisala i objavila. U brošuri je implicitno
obećavala takvu negu pacijenata koja je do nje dovela zavisne pacijente koje je
pokušavala da frustrira.

Četvrta vremenska prostorna zona je „tada i tamo“, pacijentova životna priča. Na

primer, Erv Polster je razmatrao u svojoj novoj knjizi „Život svakog čoveka vredan je
romana“ pitanje dali bilo kakav pravi dijalog moguć ako nismo zainteresovani za
razvojnu istoriju-kako se osoba razvijala tokom vremena? Pozadina koja omogućuje
da se pojavi značenje sadrži u sebi istoriju i razvoj, redosled ranijih iskustvenih
momenata.

Bolje poznavanje pacijenta omogućuje dijagnostiku diskriminacije. Na početku terapije

i tokom terapije, diskriminaciju jednostavnosti osobe i njenih obrazaca. Da li je pacijent
psihotičan, suicidalan, opasan za druge? Da li pacijenta treba uputiti lekaru zbog
medicinskih problema ili zbog upotrebe psihotropnih sredstava? Da li je reč o
graničnoj patologiji ili narcističkom poremećaju ličnosti? Praktično nije sve što nam je
potrebno da bi smo izvršili ove diskriminacije neposredno dostupno posmatranju ovde
i sada. Dostupno je posmatranju kroz duži vremenski period, a u kliničkoj situaciji
potrebno je da od samog početka izvršimo ove diskriminacije.

OD VITALNE JE VAŽNOSTI DA TERAPEUT TAČNO I ADEKVATNO RAZUME

PACIJENTOVU FENOMENOLOGIJU I SADAŠNjE PONAŠANjE OD SAMOK
POČETKA TERAPIJE

Radi ilustracije, hajde da razmotrimo pacijenta sa graničnom patologijom kod kojih

dolazi do cepanja, tj. oni su u dodiru sa jednim delom polja, a nemaju kontakt sa
drugim delom, možda sa polarnom suprotnošću, a u nekim situacijama to obrću. Na
primer, svesni su zavisnih potreba, a nisu svesni svojih odraslih kompetentnih,
autonomnih karakteristika. Drugom prilikom su svesno svoje kompetentnosti, svoje
sposobnosti da budu autonomni, a nisu svesni poteškoća koje potiču od njihovih
regresivnih potreba. Takvi pacijenti imaju regresivne potrebe koji kada se zadovolje
dovode do još dublje regresije umesto da dovedu do rekonstruisanja i da mu
pomognu. Oni obično na početku terapije govore o svojoj istoriji uz vrlo snažne
primitivne afekte, ali nisu u stanju da integrišu, da iskoriste diskusiju kako bi stvorili
perspektivu. Vrlo su impulsivni, nedostaje im konstantnost objekta, što znači da im je
teško da drže na umu terapeuta ili druge ljude kada su oni van vidokruga. Kod njih je
vrlo intenzivno pitanje nepuštanja.

Ovoj vrsti pacijenta je potrebno veoma rano postaviti ograničenja, na primer u pogledu
transfera. Potrebno je da nauče veštine kontakta i granice, veštine senzornog
kontakta. Radio sam sa pacijentom koji je više puta pokušao samoubistvo, to su bili
vrlo ozbiljni pokušaji, pre nego što sam pokušao terapiju sa njom, ona je napala
oružjem terapeuta koji je pre toga radio sa njom. Nije uspevala da me se seti između
dve seanse. Mislim, ona se sećala mog imena, ali to je otprilike sve. Dao sam joj svoju
sliku da je nosi sa sobom.

Pokušavam da ostvarim vrlo kompulsivan, ovde i sada kontakt sa osobom pre i posle
svakog rada sa pacijentima sa graničnom patologijom, na način koji se razlikuje od
 172

onoga što bih uradio sa većinom pacijenata. Navešću dva primera, oba potiču iz
vremena kada sam po prvi put započeo sa privatnom praksom pre mnogo godina i
nisam još znao šta je to granična patologoja-jedan uspešan i jedan neuspešan primer.

Jednog pacijenta nazvaću Bundini. Zovem ga Bundini zato što je on mene tako zvao
na početku. Za one koji ne znaju, Bundini je bio menadžer Muhameda Alije. Ovaj
pacijent je sebe smatrao vrlo, vrlo bolesnim i tako se i ponašao. I, uz pomoć moje
magije, on je trebalo da postane šampion, u životu, ne u boksu. Ovaj pacijent mi je
delovao toliko neverovatno, njegova bolest mi je delovala toliko preterano, da sam sa
njim bio vrlo čvrst i dosta sam se konfrontirao. Iako u to vreme nisam znao šta je to
borderline, ovo je veoma dobro delovalo. S vremenom je Bundini počeo da se ponaša
na mnogo zdraviji način i počeo je sa ozbiljnim i efikasnim terapijskim radom.
Radio sam sa još jednim borderline pacijentom, u isto vreme bi i nju mogli nazvati
Ćerka čuvara vrata. Ona je bila orijentalnog porekla i videla je sebe kao seljačko dete
koje sedi nadomak velike kuće, a ne dobija slatkiše. Ja sam verovao u to vreme da je
u osnovi bio poremećaj mišljenja, ali nije bilo prikladno za ovu pacijentkunju. Tokom
druge godine terapije, kada je na površinu izašao negativni transfer, što je bilo
neizbežno, to je poprimilo psihotične razmere. Od tada sam otkrio da je ovo
uobičajeno. Njoj je bilo potrebno više konfrontacije, više čvrstine, više jasnih granica.
Mislim da je to onaj uvid koji nam je potreban na početku terapije, a time se nismo
dovoljno bavili u okviru GT.

Uporedimo ovu vrstu borderline pacijenta sa neurotičnim poremećajem ličnosti koji

ima konstantnost objekta, a ne oseća se shvaćenim i poštovanim i ima vrlo snažan i
primitivan doživljaj povređenosti, straha, besa koji nije u stanju da neutralizuje.
Takvom pacjentu je prvenstveno potrebno da se njegova fenomenologija sasluša,
sazna, poštuje i da se sa njom ostane. Ako pokušate da poučite ovu osobu veštinama
kontakta, na primer, na početku terapije sa ovim tipom pacijenta, vrlo verovatno ćete
imati velike promene. Oni će pružiti otpor, vi ćete biti frustrirani, a oni će doživeti
narcističku povredu. Obično idealizacija koja se ponekad dogodi na početku terapije
bude vrlo korisna za ovu vrstu pacijenta. I za razliku od borderline slučaja, njima je
potrebno pružiti podršku da ispričaju svoju istoriju.

Važno je umeti razlikovati kada je pacijent ljut na terapeuta ili zbog terapije. Sa
narcističkim poremećajima ako saznate njihovu tačku gledišta i sagledate svoj udeo u
interakciji bez defanzivnosti, postoje šanse da pacijent sa narcističkim poremećajem
ličnosti se smiri i rezimira svoj terapijski rad. Ipak, nije tako jednostavno sa borderline
slučajevima kojima je potrebno više čvrstine, više dijaloga, više rada na izgradnji ega
koji će inicirati terapeut.

Ovo je tip diskriminacije koji nam je potreban, na primer, kada pacijent izveštava da
ga je psihoterapija obeshrabrila. Da li je reč o shizoidnom pacijentu kod kojeg je to
dobar znak, znak da konačno dolazi u kontakt sa očajanjem koje ga je pratilo kroz
čitav život, sa kojim je živeo, a nije ga bio svestan? ili je reč o narcističkom
poremećaju koji nam odražava neuspeh u empatiji koji je doživeo tokom prethodne
seanse? Ili je možda reč o borderline pacijentu za koga terapeut treba da bude neka
vrsta čuvara polarne prirode psiholoških procesa?

Jedan primer: Pacijent kome sam dao svoju sliku. Otišao sam na odmor. Pre nego što
sam otišao ona se osećala prilično očajno, ne naročito zbog toga što odlazim na
odmor. Jedan vrlo dobar terapeut je umesto mene odgovarao na pozive, sa njom
imao seansu, lepo je saslušao dok je ona izražavala svoje očajanje, empatski je
 173

slušao i reflektovao, što je obično od pomoći u takvim situacijama. a pacijentkinja je

otišla kući i zamalo se ubila. Rakel je gledala moju sliku i rekla:„Sačekaću dok se Gary
ne vrati“. Ono što nije bilo u redu sa to seansom je bilo to što je borderline pacijent
koji je bio očajan odbacio svaki osećaj nade u pozadinu. A terapeutovo empatičko
usklađivanje sa tom slikom bilo je neka vrsta potvrde da nada zaista ne postoji. njoj je
bila potrebna neka jednostavna izjava tipa: „ Ja ću prihvatiti da se ti osećaš očajno,
iako ja ne vidim beznadežnost situacije“.

Druga prilika kada su vam ovakvi uvidi potrebni je kada treba proceniti koji je naredni
karakterološkikorak ili fraza. Ponekad kasnije tokom terapije borderline pacijenti će
osetiti poboljšanje i želeti da prekinu terapiju. Iako mislim da u GT mi uglavnom
poštujemo pacijentove odluke, prepuštamo mu odgovornost za početak i kraj terapije,
borderline pacijenti koji se oseća bolje i želi da završi terapiju najčešće i dalje
nastavlja sa cepanje. Sada se osećaju autonomno, i žele da odu sa terapije kako bi
zaštitili tu autonomiju, a o tome misle kao o samodovoljnosti. Oni još ne shvataju
autonomiju i međusobnu zavisnost. ovo je slično emotivnom izgladnjivanju. To ne
treba podržati, i razmatranje ovih potreba treba da inicira terapeut bez obzira na to da
li će pacijent u tom trenutku prekinuti terapiju ili ne. O tome treba pričati.

Razmotrili smo o mojim stavovima koji govore zašto bi trebalo da koristimo ove
psihološke uvide. Sledeće o čemu želim da govorim je kako da adaptiramo
psihoanalitički način mišljenja o pacijentima teoriji polja tako da se zaista može
integrisati u teoriju i praksu GT, a zatim želim da se pozabavim time kako da koristimo
ove koncepte u dijaloškoj i eksperimentalno fenomenološkoj metodologiji GT.

Koncept transpozicije: akcija celokupne ličnosti

Kako transponujemo Njutnovski i prenjutnovski jezik psihoanalize u pojmove teorije

polja, procesne termine. Najveći deo toga učinili su Perls, Hefferline i Goodman.

U psihoanalitičkoj teoriji nagona, ljudi se shvataju kao entiteti koje pokreću posebne
sile ili nagoni. U Njutnovskom stilu postoje stvari i postoje sile i one su
dihotomizovane. Psihoanaliza ratifikuje ljudske procese u mehaničke, stvarima slične
koncepte. Ego, id, superego, ponovo Njutnovski koncept. Jedan od glavnih ciljeva
Perlsa, Heffeerlinea i Goodmana je bio da eliminišu Self (veliko S) i da ostane samo
self ( bez ratifikacije). Masterson, za koga sam otkrio da je koristan u radu sa
borderline patologijom, govori o konceptima kao što su npr. Povlačenje iz Jedinice
Objektni Relacije (pjor) i Nagrađujuća Jedinica Objektnih Relacija (NJOR). Vrlo
ratifikujuće, ali prevodivo na jezik procesa.

Prva transpozicija: SVAKI PSIHOLOŠKI PROCES, PONAŠANjE, STRUKTURA

TREBA DA SE TRETIRA KAO „AKCIJA“ I IZRAŽAVA SE UZ POMOĆ AKTIVNOG
GLAGOLA I / ILI PRILOGA, UMESTO UZ POMOĆ IMENICE, STVARI ILI
DESKRIPCIJE NALIK NA STVAR.

Pozajmio sam od Roya Sharera, analitičara Frojdovskog usmerenja, koji je napisao

knjigu pod nazivom Novi jezik za psihoanalizu. On je celokupnu Frojdovu
metapsihologiju preveo na procesni jezik koji je u sklopu sa GT-zapravo je na neki
način još radikalniji nego naš procesni jezik.
 174

U ovom načinu mišljkenja um nije stvar. to je nešto što mi radimo ili način na koji
nešto radimo. Kada mislim na ovaj način ja bnisam „anksiozan zbog govora“, već
govorim vrlo anksiozno. Šta je to što psihoanalitički ratifikujući koncept tvrdi da osoba
čini? Šta je proces? Šta to osoba doživljava i radi? To su pitanja transponujućeg tipa.
Osoba nema osećaj krivnje.Reč je o aktu, obično o aktu osude.

AKCIJU VRŠI CELA OSOBA, A NE „DEO MENE“. U ovoj orijentaciji na akciju ili
proces, osoba se tretira kao tražilac, uzorak i kreator akcije i značenja. U suprotnom
mi se bavimo stvarima koje sarađuju i suprostavljaju se jedne drugima, a ne odnos
između dve osobe. Na primer libidinalni ego se bori sa strogim superegom postoji
savez između ega pacijenta i ega terapeuta. Postoji opasnost da ako introjektujemo
psihoanalitičke koncepte takođe prihvatamo takvu ratifikaciju.

Ova ratifikacija i tretman dela osobe kao da je zasebna osoba, ne javlja se samo u
psihoanalizi. termin top dog, under dog i unutrašnje dete koriste se na isti način. Ovo
se suptilno dešava kada ljudski procesi se opisuju na način koji izostavlja celokupnu
ličnost kao vršioca, npr. o granici kontakta ili figuri se govori kao da su oni vršioci
akcije. Mislim da neki opisi u GT ne govore o celokupnoj osobi kao vršiocu akcije, bar
ona nije u centru pažnje. Kada pacijenti koriste ratifikujući jezik- jezik integrisane
semantike, na primer prevođenja „to“ u „Ja“ i „ali“ u „I“ je veoma koristan. Duh
terapijskog semantičkog stava mogao bi na dobro poslužiti i u profesinalnoj literaturi.

Ja preferiram da se fokusiram na osobu koja doživljava, a ne na momente doživljaja.

Osoba je ona koja doživljava, koja je u konfliktu ili u harmoniji, koja oseća celovitost ili
fragmentisanost- a ne delovi.

AKCIJA SE IZABIRE. Ovo je ključni aspekt za princip akcije: ljudi sami sebe
determinišu, sami vrše izbore, odgovorni su i aktivni. Iako događaje zajedno
determinišu individua i okolnosti, akcije individue su odabrane. U našem saosećanju
prema pacijentu, mislim da treba da pazimo, da se čuvamo da ne tretiramo pacijente
prema psihoanalitičkoj tendenciji da sagledava ljude kao determinisane (u funkciji)
svojom sredinom.

LjUDI BIRAJU ŠTA ČINE. I u sigurniom i u nesigurnim situacijama ljudi se mogu

osećati nesigurno. Ali oni mogu da izaberu akciju.

Reci da mama nema ljubavi i osoba reaguje vređajući se, negirajući vezanost, i
verujući da nije dovoljno dobra da bi bila voljena.Ovaj uobičajen skup odgovora nije
jedini mogući način reagovanja na situaciju. Akcija u vidu reakcije je izabrana.

Uverenja koja su rezultat situacije, uključujući i reakcije uz pomoć, osoba savlađuje

situaciju u kojoj se nalazi, mogu da postanu introjekti. Ali ovo takođe nisu stvari, njih
osoba aktivno održava i nastavlja dalje sa njima.

Introjektovanje je akcija, akcija uzimanja u organizam bez kontakta, diskriminacije i

asimilacije tako da osoba nije u stanju da integriše ili odbaci. Introjektovanje je akcija,
pa je stoga odbrana i ako se obično ne prihvata. Kasnije rezultat introjektovanja, na
primer pravila se mogu koristiti da ometaju spontano ponašanje. Ovo je takođe
odbrana akcije. Iako mi kažemo da mi „imamo introjekt“ od početka do kraja introjekt
je zapravo mentalno ponašanje osobe.
 175

U kom okviru sagledavamo stvari je veoma važno za naš rad. Svi znamo da na
početku svake terapije ili treninga grupe mnogo se radi na pitanjima straha i poverenja
i konfluencije. Jedan od naših trenera, pod uticajem psihologije ja, koji je preuzeo prvu
grupu se fokusirao na ova pitanja straha, poverenja i konfluencije. On je to stavio u
ovaj okvir: „Poštro se osećate nesigurno, jasno je da ne možete biti otvoreni za
kontakt i preuzimati rizik“. Želim da vam kažem da tok rada ove grupe nije dobro
prošao. Bilo je teško onim trenerima koji su pretili rad i koji su mislili da svaki pojedini
terapeut na obuci u trening grupi može uz svesnost da preuzme odgovornost za svoje
ponašanje čak i onda kada se oseća uplašeno.

Radio sam sa borderline pacijentom na preuzimanju odgovornosti za neke bračne

probleme. Pre toga sam razgovarao sa ovom pacijentkinjom o tome kako je
„odgovorna za ovo, ali ne i za ono“. Tokom jedne seanse automatski sam počeo da
govorim o odgovornosti, a da nisam cepidlačio. Otišla je uverena da sam joj rekao da
je ona 100% odgovorna za sve u porodici. Važno je kako ćemo uobličiti ono što
govorimo.

Želim da kažem sasvim jasno da kada govorim o ovim stavovima ja pretpostavljam da

mi vršimo kliničku diskriminaciju i da dobro procenjujemo šta i kako govorimo
pacijentu.Ja ne podržavam automatsko pričanje nečega kao što je „ti si odgovoran“ ili
„ti nisi odgovoran“ ili „možeš da preuzmeš rizik“, ili „ne možeš da preuzmeš rizik“. Sve
se može uraditi uz kliničku diskriminaciju.

ODBAČENA AKCIJA se opdnosi na to da osoba ostaje nesvesna, na primer ne zna

da je izabrao svoju akciju, pa je prema tome izbegava ili ne prihvata. Sve akcije se ili
mogu znati i prihvatiti ili ne znati, uključujući i nepriznavanje, koje je takođe ponašanje
i može se prihvatiti ili ne. Mislim da se naš posao sastoji u tome da pomognemo
pacijentu da pažljiv bude kada je to potrebno prema akcijama i da radi koliko je to
moguće na prihvatanju ove vrste izbora.

Shafer ima vrlo korisnu definiciju uvida koju daje uz pomoć ovih termina, definišući
uvide kao „prihvaćene akcije“, a otpor kao „neprihvaćenu akciju“. Otpor se tretira
kao akt otpora, akcija u kojoj je osoba angažovana na dva paradoksalna i
kontradiktorna načina istovremeno. Na primer, želite nešto od drugih ljudi i plašite se i
ostati nesvesne želje ili straha je „otpo“.

U GT želim da izbegnemo redukciju celokupne osobe. Želim da izbegnem

redukovanje u prostoru na „deo mene“, i redukovanje u vremenu na izolovan trenutak.
Mislim da ova asimilujuća perspektiva proširuje GT, fokusira se na doživljaj celokupne
osobe, i obraća pažnju na proces koji prethodno nisu bili dovoljno obrađeni u GT.

Ja (self) koncept

Jedan način da se izvrši ova transformacija je ja koncept. Kao što se obično koristi to
je jedan od ratifikovanih koncepata koji obuhvata deo ja. Koristimo termin i mislima da
izražavamo neko značenje. Zapravo je to jedan vrlo konfuzan termin koji se koristi na
više nediferenciranih načina. Postoji bar 15 različitih kontradiktornih značenja te reči.
Ja (self) je ono što ostaje kontinuirano kod osobe tokom vremena, ja nije ništa fiksno,
već je reč o ovde i sada interpretacijama. Ja (self) se odnosi na celokupnu ličnost, self
se odnosi na jezgro ličnosti, self kao doživljaj sebe koji osoba ima. I postoje različiti
tipovi selfa: idealni self, lažni self, grandiozni self, itd.
 176

Perls, Hefferline i Goodman su asimilovali, proverili i transponovali ja koncept u teoriju

polja. Ipak, nisam siguran da je njihova definicija i dalje semantički upotrebljiva. Mislim
da su značenja u našem terminu korišćenja self (ja) jasna,ali da su konotacije postale
toliko kontaminirane da bih želeo da predložim izmene.
Neki od nas, želeći da se približe subjektivnom doživljaju pacijenta, mnogo smo
pažnje obraćali na osećaj identiteta osobe i unosli su u Gt objektne relacije i
perspektive ja psihologije koje se tiču celokupne ujedinjene ličnosti. Na žalost ovo se
često vršilo agresivnom asimilacijom i bez saznavanja razmatranja kontradikcija.
rezultat toga su konotacije reči self koje su postale suviše konfuzne i
kontaminirane, čak kada su značenja jasna (kao kada termin koriste, čak kada su
značenja jasna (kao kada termin koriste Perls, Hefferline i Goodman).

Mislim da je ironično to što smo tražili celovitost osobe došli do redukovanja osobe na
delove-znate, self (ja) kao suština. Ovo nije samo gubljenje celovitosti, već
redukovanje osobe na to strukturalni entitet. „To“ postaje kohezivno ili „to“ postaje
fragmentirano. A to je odbacivanje odgovornosti, gubitak uloge vršioca akcije.

Predlažem da zadržimo perspektivu da akciju uvek vrši celokupna osoba, a ne „self“ i

da koristimo termin self samo kao povratnu zamenicu koja se odnosi na celokupnu
osobu kada su subjekt i objekt ista osoba. Na primer, ja mislim na sebe.

Pri ovakvoj upotrebi termina self on se koristi kao oznaka za osobe koje govore o sebi
i procesi koji su se smatrali aspektima selfa sada se moraju razmotriti u funkciji
celokupne osobe. O celokupnoj osobi bi se mislilo kao o sistemu interakcija, self
koncept bi se odnosio na doživljaj osobe o tome ko je ona, idealni self bi bila slika
osobe o tome kakva bi želela da bude, lažni self bi se odnosio na neautentična
ponašanja i poremećen doživljaj sebe konstruisan kako bi se došlo do prihvatanja,
grandiozni self-uveličan doživljaj sebe koji isključuje ili minimizira prošle ili sadašnje
mane. Tako kada razlikujemo ljude prema kvalitetima kao što su kao što su stabilnost,
samopouzdanje, fleksibilnost, realnost, vrednost, kohezivnost se suprostavlja
fragmentisanom doživljaju sebe, to činimo u odnosu na celokupnu osobu, a ne u
terminima kvaliteta delova osobe. Ako želimo da govorimo o fragmentisanom selfu uz
pomoć procesnih termina, pitamo šta radi celokupna ličnost. To može da bude nešto
kao „osoba zadržava ograničenu svesnost i ne integriše u kohezivnu sliku. Osoba
nema konstantnost objekta izgrađenu o sebi u različitim situacijama, na primer-ne
seća se uspeha u vreme neuspeha“.

Jedan od kliničkih fenomena koji često posmatram su ljudi koji misle da je self stvar i
kada počinju da rade na svesnosti dođu u dodir sa prazninom. Oni počinju da veruju
„Oh, ja nemam self. Drugi ljudi imaju, ja nemam self“. Kada nauče procesni način
mišljenja, da self nije stvar, to predstavlja često veoma koristan deo kliničkog rada.

Razmatrali smo proces cepanja (splitting) koji je od vitalnog značaja u radu sa

borderline kategorijom pacijenata. To je fenomen u vezi sa kojim treba da budemo
senzitizirani i da ga tražimo, pošto nam spontano pacijent to neće jasno saopštiti.
Ipak, mi ne moramo koristiti ovaj koncepšt u Njutnovskim psihoanalitičkim terminima,
na primer, postoji Mastersonov koncept Povlačenje iz jedinice objektnih relacija i
nagrađujućih objektnih relacija. Jezikom akcije možemo reći da pacijent smatra druge
osobe ili potpuno hranljivim i punim ljubavi ili potpuno napuštajućim. Ili bi smo mogli
reći: pacijent misli da je kompetentan i da mu stoga nije potrebna hrana iz okoline, dok
u drugim prilikama misli o sebi kao o zavisnoj, nekompetentnoj osobi koja je zavisna i
 177

varira između ova dva načina sagledavanja sebe, pritom zaboravljajući onaj drugi
način kada prihvata jedan.

Mislim da i druge funkcije osobe možemo tretirati na isti način: ID kao agresivna i
libidalna osećanja osobe, EGO kao mišljenje, konstantnost objekta, orijentaciju u
vremenu i prostoru itd.

Koncept transpozivije:
Ovde i sada matrica ukrštenih sila

Drugi način transpozicije je smeštanje koncepta u okvir terapije polja, uzimajući u

obzir Geštalt pojam o ovde i sada matrici višestrukih ukrštenih sila.

U GT osoba je uvek deo polja koje čini osoba i okolina. Ne postoji dihotomija između
spoljašnjeg i unutrašnjeg. Čak i ako isti događaj sagledavamo iz različitih perspektiva
(npr. spoljašnje i unutrašnje) i čak ako neki događaji ostaju lični i ne komuniciraju se,
ne postoji razdvojeno spoljašnje i unutrašnje u terapiji polja u GT. Sve što postoji
postoji samo kroz odnose, kroz mrežu relacija. Uvek postoje višestruke sile koje su
konkretno prisutne-interrelacije kreiranje višestrukih kretanja i graduacije u polju.
Transformišemo psihoanalitičko jednodimenzionalno, jednosmerno sagledavanje
uzročnosti i tvrdnje kako bi smo uzeli u obzir višestrukost sila koje su uvek u interakciji
i koje su istovremeno prisutne.

U teoriji polja, svaka promena u polju utiče na celokupno polje. Stvara talase u polju.
Implikacija koja odavde proističe je da uvek postoje multiple i korisne početne tačke u
terapijskom radu. U analitičkoj literaturi čitate tvrdnje koje počinju rečima kao što su
„korektna analitička reakcija je“ takva i takva. Pošto uvek postoji više validnih i korisnih
početnih perspektiva sa stajališta teorije polja, očigledno je da ne može da postoji
samo jedna korektna reakcija. Sa našim naglašavanjem polja, fokus je pragmatičniji,
promenjiviji, otvoren za razmatranja individualnog stila i kreativnosti.

Drugi aspekt ovog poimanja matrice je da nema akcije na daljinu. Ono što izaziva
efekat mora da postoji korektno i sada i ovde u polju, u matici sila. Mora da bude
istovremeno prisutno.

Razvojna teorija kao primer

Psihološki razvoj uključuje interakciju više sila tokom vremena. Koncept ljudskog
psihološkog razvoja u GT je takav da je ovaj razvoj uvek u funkciji biološkog
sazrevanja, u funkciji sredinskih uticaja interakcija individue i okoline, kao i kreativno
prilagođavanje jedinstvene osobe.

Prema Frojdovoj teoriji nagona, naglasak je na biološkim faktorima, ali veoma loše se
gledalo na ljudski potencijal za razvoj. Perls, Hefferline i Goodman kao i drugi pisci tog
doba, kao što je Karen Horney dodali svesnost o sredinskim uticajima, interakciju
između individue i sredine, i ostvarili su optimizam u pogledu individualne kreativnosti i
rasta u pogledu unutrašnjeg potencijala za rast i sazrevanje.

Kohut i teoretičari objektnih relacija koji su nam obezbedili sjajne opise pacijenta,
naročito u vezi sa redosledom razvoja, dobro su prepoznavali sredinske i interaktivne
 178

uticaje. Ipak, oni su težili da ne prepoznaju biološke sile. Ipak, iako su bili empatični i
saosećajni sa pacijentom, oni su individuu sagledavali pesimistično i uzrokovano
prošlim istorijskim uticajima. Ne postoji sagledavanje pacijenta kao jedinstvene,
kreativne osobe sa pozitivnim potencijalom. Ili, da to kažem drugačije, ne postoji
optimizam u vezi sa unutrašnjim potencijalom svake osobe za rast i sazrevanje.

Moja interakcija ovoga je u skladu sa modelom GT prema kojem koristim

psihoanalitičke koncepte kako bih bio osetljiviji na razvojne i biografske faktore, ali
zadržavam svest o biološkim faktorima, kao i o drugim faktorima u polju, zadržavam
optimizam u vezi sa sposobnošću svake osome za kreativnost, sopstvene izbore i
razvoj, i tako da naglašavam interakciju ovih višestrukih faktora tokom vremena.
Verujem da svest osobe o složenosti toga ko je ona dovodi do organizmičke
samoregulacije. (paradoksalna teorija promene).

Koncept transpozicije:
promene tokom vremena

Nastavljajući našu diskusijuo transpoziciji Njutnovog i prenjutnovog načina

sagledavanja i prevođenja koncepta u terminu teorije polja, dolazimo do koncepta
promena koje se dešavaju s vremenom. Mi se držimo procesne teorije i proces se
odnosi na razvoj koji se dešava tokom vremena. Čak i struktura predstavlja sporo
promenljiv proces.

SVE SE KREĆE U PROSTORU I MENjA U VREMENU, POSTAJE, KREĆE SE,

RAZVIJA SE. Kada mislimo na ovaj način ljudi su beskonačna serija matrica o kojima
smo diskutovali.

Naravno, mi znamo da se značenje odnosi na relaciju figure i pozadine. A istorijski

redosled iskustva osobe je veoma važan deo pozadine. To je samo jedan aspekt, a
ne celina. Ali verujem da poznavanje prošlih iskastava je nužno za razumevanje i
shvatanje identiteta osobe.

Zato istražujemo, i verujemo da je reč o rastućoj tendenciji, prošlost osobe. Ali kada to
radimo treba da zapamtimo da istražujemo fenomenološki, kako bi smo razumeli, a ne
verujući da je prošlost uzrokovala sadašnjost. Ne postoji akcija na distancu. Istorija se
dogodila, sada je to datost,a osobi su dati procesi i ona može da izabere akciju čineći
nešto drugačije. Ovo je suprotno Njutnovskom shvatanju da A prethodi B u vremenu i
da ga uzrokuje.

Verujem da jedna prošla matrica ne uzrokuje ili kontroliše kasnije događaje, a da

jedan događaj iz detinjstva, sam po sebi ne determiniše buduće događaje.

Primer važnosti vremenske perspektive sastoji se u razlikovanju između koncepta

potiskivanja i cepanja. Kod potiskivanja osoba drži sebe nesvesnom u pogledu
nečega. On ili ona može da kaže da je tata divan, ali da ne bude svestan kako je na
njega ljut. I to ostaje stalno tokom jednog određenog vremenskog perioda.

Cepanje u jednom trenutku može da vam liči na potiskivanje. Osoba može da bude
nesvesna da je ljuta na tatu. Ipak, ono što se tokom vremena događa omogućuje
razlikovanje ova dva procesa. Osobe kod kojih cepanje u jednom času vrlo liči na
potiskivanje u sledećem času će obrnuti ono što je u svesti i ono što nije. Osoba koja
 179

nije bila svesna bilo kakve ljutnje prema ocu, tada će, možda, biti nesposobna da vidi
bilo šta lepo o njemu i biće svesna samo ljutnje i besa. Tako je od momenta do
momenta to drugačije, sagledavanje samo jednog dela polariteta, a zatim samo
drugog. Uravnotežena slika razumno tačna percepcija, dobre procene nemoguće su
bez razrešenja sistema cepanja.

Tako, da bi bio efikasan tretman mi moramo zadržati u svesnosti kako se procesi na

kojima radimo razvijaju tokom vremena-da li ostaju isti, da li se menjaju, kako se
menjaju.

Da zaključim, do sada sam govorio o tome kako integrisati psihoanalitičke koncepte u

GT model celokupne osobe koja je ukorenjena u polje koje čini osoba i sredina, i koja
je vršilac akcije- i koja se razvija tokom vremena – zadržavajući sposobnost da bira i
eksperimentiše u sadašnjosti.

Terapijski odnos

Sada želim da govorim o tome kako koristiti psihoanalitička shvatanja i raditi sa

pacijentima na Geštalt terapijski način. Kako koristiti ovu vrstu deskripcije za GT tip
odnosa?

Naravno, GT naglašava odnos koji se bazira na kontaktu i fenomenološki fokus

nasuprot odnosu baziranom na transferu i interpretaciji. U modelima svih
psihoanalitičkih teoretičara za koje ja znam, transfer se podržava i od terapeuta se
zahteva da ostane neutralan i da praktikuje pravilo apstinencije. To znači da terapeut
ne gratifikuje bilo kakve želje pacijenta, nema „Ja“ izjava analitičara i glavno oruđe je i
dalje interpretacija.

Naravno mi znamo da su relacije uvek mešavina kontakta i transfera, ali se

transferom bavimo fenomenološki i dijaloški. Prepoznajem ga, niti ga zaboravljam, niti
ga podržavam. Mi znamo i koristimo alternativa interpretaciji transfera.

Kontakt je prva realnost. U teoriji polja GT sve se sagledava kroz lupu relacija. U radu
sa pacijentima na GT, kontakt je prva reanost. Perls, Hefferline i Goodman u skladu
su sa egzistencijalističkom tradicijom kada naglašavaju ljudske relacije dveju osoba.
Zapravo pod lupom našeg naglašavanja dijaloga i polja, osoba se zapravo i ne može
definisati osim u relaciji sa drugom osobom. Rlacije su suštinske, a ne dodate. Ovo
shvatanje se ne susreće u psihoanalitičkoj terapiji, iako verovatno da ljudi koji se bave
objektnim relacijama dele sa nama važnost koju pridaju relacijama.

Odnos je suština naše prakse GT. Ali Gt koji se razvio šezdesetih i koji je po svojim
karakteristikama bio epizodan prestao je da tome pridaje važnost. Bio je veoma
oslobađajući i uzbudljiv, ali tehnika orijentacije dovela je do gubitka primarno
egzistencijalističkog naglašavanja odnosa. Ja takođe verujem da kada govorimo o
procesima, a ne naglašavamo važnost osobe, i ne govorimo kako osoba vidi sebe,
takođe gubimo egzistencijalistički pogled na odnos i ne uspevamo da razvijemo
jasnoću u vezi sa obrazcima povezivanja (uspostavčljanja relacija). Takav pristup je
fragmentirajući.

ODNOS JE KONTAKT KOJI TRAJE U VREMENU. Karl Rogers je rekao da je kontakt

osnovna jedinica odnosa. Mislim da nam je u GT najjasniji moment kontakta, a da
 180

nam nije uvek baš jasno da je odnos više od serije momenta, da je više od sume
izolovanih momenata. Ne govorimo o odnosu kao o stvarima. Govorimo o tome kao o
kontaktu koji traje kroz vreme, kao o Geštaltu koji se proteže kroz vreme.

Priroda odnosa u Geštalt terapiji

Kontakt: Ljudi deluju jedni na druge kao ljudi.

Mislim da je za dobru terapiju potrebno da terapeut kontaktira na jedan određen način,
da kontakt koji ostvaruje obeležava razumevanje i prihvatanje pacijenta, pokazivanje
svoje ličnosti i čuvanje onog što postoji između dve osobe, tj. prepuštanje onome što
se dešava između terapeuta i pacijenta. Nije dovoljno da postoji samo Ja i Ti i da se
prepozna razlika, u dijaloškom pristupu takođe je važno prepuštanje onome što se
razvija i javlja se u interakciji. To znači da je terapeut pod uticajem kao i pacijent.

Razumevanje pacijenta odnosi se na - inkluziju - (Buberov koncept) ili empatija

(opštije korišćen termin) kojom se projektuje u fenomenološki stav pacijenta. To znači
da osoba vidi onoliko koliko može svet kako ga pacijent vidi, dok istovremeno ostaje
svestan sopstvene odvojenosti i pamti da reč o projekciji – osoba ne može da zaista
doživi doživljaj druge osobe.

INKLUZIJA I POTVRĐIVANjE: prihvatanje osoba kakve jesu i takođe potvrđivanje

njihovog potencijala za rast. I dok pacijenti ometaju svoje stvarno iskustvo mi
prihvatamo njihovo naivno iskustvo kao iskustvo i ometamo ili pokušavamo da
ometamo njihovo ometanje. Mi ne samo da poštujemo i prihvatamo svesnost
pacijenta, već potvrđujemo njihov potencijal za finiju svesnost.

U GT predstavlja novinu naglašavanje ometanja pacijentovog ometanja na takav

način da se pacijent oseća shvaćenim. Test ispravnosti terapeutove empatije ili bilo
koje druge intervencije je pacijentova fenomenologija. Cilj, naravno, je i dalje da se
poveća pacijentova svest o sebi i drugima.

Kada sam prvi put bio na terapiji sa Jimom Simkinom, on je ometao moje
samoometanje i ja sam se osećao shvaćenim i rezultat ovoga je bio da sam ja sebe
bolje shvatao. Video sam da su mnogi drugi ljudi uključeni u ovaj proces u grupama
sa Jimom postaju paranoidni, upadaju u borebu za moć, pojačavaju osećaj stida i
narcističke povrede. Ovo je bilo naročito često među onima koji su se bavili
narcističkim pitanjima. Oni se često nisu osećali shvaćeno i prihvaćeno. Iskreno, sada
vidim da često i nisu bili shvaćeni. Kao što je bio slučaj sa mnogim geštalt terapeutima
u to vreme, Jim nije usklađivao svoj stil sa znanjima o objektnim relacijama. Mislim da
ovo predstavlja novinu koja je ušla u GT.

Naglašavanje prisustva celokupne ličnosti terapeuta zajedno sa inkluzijom je oznaka

bilo koje egzistencijalističke terapije. Ovo naglašavanje manifestnog prisustva
terapeuta kao ličnost u terapiji je jedna od njihovih analitičkih stavova. Geštalt terapeut
deli opservecije, afektivne odgovore, prethodna iskustva, kreativnosti, intuiciju itd.

Ipak, mislim da specifičnije odredimo koji vid prisustva ima kakav efekat na koji tip
pacijenta ili situacije: kada podeliti sa pacijentom lične reakcije, kada opservacije,
kada pojačavati, pojašnjavati i podcrtavati pacijentovu fenomenologiju, kada se baviti
eksperimentima. Mislim da nam je potrebno prisustvo koje uzima u obzir snage,
 181

slabosti, potrebe, želje, vrednosti i okolnosti u kojima se nalazi pacijent. Samo deljenja
Ja terapeuta sa pacijentom nije dovoljno.

Pri ovakvom razjašnjavanju objektne relacije se mogu koristiti kao vodič, kako bi
pomogle da se fokusiramo na glavna pitanja prema korisnom redosledu i sa dobrom
uvremenjenošću. Objektne relacije u pozadini mogu da izoštre fokus terapeuta i da
prošire njegovu perspektivu.

Na primer, pacijenti sa narcističkim poremećajem ličnosti kojima je zaisa potrebno da

pričaju o njihovim povredama i da zacele zahvaljujući nežnom plamenu idealizacije i
ogledanja (mirroring) osećaju potrebu za drugačijim prisustvom od borderline
pacijenta kojem je potrebna čvrstina uz pažnju, podučavanje odgovornosti i
naglašavanje važnosti polarnosti. Geštalt terapeut koji zaista razume GT metodologiju
i zaista razume svog pacijenta spontano i autentično će biti različit prema različitim
pacijentima.

Kada govorimo o prisustvu takođe je potrebno da govorimo o kontratransferu i

sopstvenoj odgovornosti. Za mene, ne postoji ništa važnije u terapiji od odgovornosti
terapeuta za sebe i sposobnost terapeuta da se dijaloški i terapijski poveže bez obzira
na lični stil pacijenta. Terapeutu je potrebna jasna svesnost o ostacima starih poslova
kako bi bio u stanju da reaguje na pacijenta kakav on jeste da uspostavi stvaran
odnos, a ne odnos kontaminiran elementima koji se prenose i projektuju na pacijenta.
Efikasna terapija zahteva od terapeuta da bude u stanju da tačno reflektuje
pacijentovu svesnost da vrši nekontaminirane opservacioje, da ima jasan stav u
pogledu sledećeg koraka o pacijentovom terapijskom radu- bez nametanja
predrasuda, stavova o potrebi za dramatičnom promenom zbog terapeutovih potreba.
Ovo stavlja stroge zahteve pred terapeutovu podršku sebi samom.

Na primer, ja verujem da je reč o parataksičkom poremećaju, a ne o autentičnom

prisustvu kada je terapeut nestrpljiv i potrebno mu je brzo „popravi“ pacijenta. Brzo
lečenje potrebno je zbog terapeutove narcističke gratifikacije, a nije u interesu
pacijenta. Kada je terapeut nestrpljiv i frustriran, ovo je akcija terapeuta. Ova akcija
(nestrpljenje i frustriranost) je terapeutova odgovornost, a ne pacijentova. „Frustriran
sam“ je jasnija egzistencijalna poruka od „ti si frustrirajući“.

Mislim da je najopasniji terapeut onaj koji je u stanju da bude efikasno i snažno

prisutan, ali sa narcističkom konstalacijom. Takav terapeut može da bude veoma
harizmatičan, a potrebna je sofisticiranost i dobra podrška sebe kod pacijnta kako bi
shvatio potrebu da se jasno suoči sa tako snažnim uticajem.

Ovakva samozaštita često nedostaje pacijentima na početku terapije. Često su

psihološke poteškoće pacijenta takve da ga čine slepim za kontratransfer terapeuta i
druge parataksičke teškoće i može doći do toga da mu se dopadaju ili da pozitivno
ocenjuje kontratransfer terapeuta koji efikasnu terapiju čini nemogućom ili teškom.
Tako, na primer, kada je reč o pacijentu čije fantazije i želje za zavisnošću isključuju
autonomnu odgovornost za sebe i koji zavisi, rezultat može da bude veoma duga,
neproduktivna i čak štetna terapija.

Verujem da su efikasnom terapeutu potrebne veštine uspostavljanja relacija o kojima

sam govorio plus tradicionalne tehničke veštine GT i fenomenološki rad na svesnosti.
Mislim da je važno da ne izgubimo, tj. (sposobnost da vršimo senzorne opservscije i
kontakt sada i ovde, da objašnjavamo proces, da preuzmemo pravi stepen rizika
 182

znajući kako da olakšamo živost, da olakšamo napredovanje, znajući kako da

dizajniramo eksperimente, itd ). Jedan od rizika asimilacije psihoanalitičkog materijala
je taj da nešto od snage metodologije GT može da bude oslabljeno.

Mislim da je integracija psihoanalitičkih stavova rezultirala jačim naglašavanjem teorije

i prakse GT u pogledu kvaliteta odnosa u individualnoj i grupnoj terapiji. Mislim da je
to promenilo naš način rada na grupnoj terapiji, naročito je poraslo naglašavanje
relacija između članova grupe, faktora čitave grupe, kao i odnosa koji se tokom
vremena u grupi razvijaju (nasuprot workshop modelu). Takođe verujem da zbog veće
sofisticiranosti i boljeg prepoznavanja u radu na karakteru, Geštalt terapeuti koriste
više individualnog ili individualnu i grupnu terapiju, a manje samo grupnu terapiju kao
glavni modalitet ozbiljne psihoterapije.

Duboko verujem da korišćenje psihoanalitičkih uvida u okviru GT odnosa ima dosta

prednosti pred psihoanalizom ili psihoanalitičkom psihoterapijom, delom zato što
imamo na raspolaganju širi spektar dopuštenih i razvijenih intervencija (pošto tehnike
nisu zabranjene zbog ometanja razvoja transferne neuroze). A transferom se bavim
uz pomoć velikog broja različitih intervencija otvorenije i na eksperimentalan način.
Naglašava se važnost terapeutovog ličnog predstavljanja pacijentu što mu daje
snažnije dokaze o reakcijama terapeuta koje mu pomažu i koje ga povređuju. A
naglašavanje fenomenologije i upravljanja sobom i pacijenta i terapeuta omogućuje
maksimalno korišćenje mudrosti i jednog i drugog i pruža maksimalnu podršku razvoju
veština koje su bazirane na onome što svaka osoba zapravo jeste.

Odnos zasnovan na neposrednom iskustvu

i pacijenta i terapeuta

Ključni faktor koji treba držati na umu u radu sa konceptima koji dolaze izvan tradicije
GT je taj da se terapijski odnos u GT bazira na neposrednom fenomenološkom
iskustvu i terapeuta i pacijenta. U psihoanalizi najveći deo intervencija vođen je
prvenstveno psihoanalitičkom teorijom i aktuelnim iskustvom analitičara, a analizant
se manje naglašava i tretira se manje pozitivno nego u GT. Dok je teorija od vitalnog
značaja za GT kada sprovodimo GT mi se fokusiramo na neposrednu svesnost
pacijenta i terapeuta. Intervencije u GT su profesionalno vođene, ali se uvek zasnivaju
na neposrednom doživljaju.

Dijalog je razmena fenomenologije. Druge intervencije su takođe razmena

fenomenologije. Na primer, reflektovanje, razmena opservacija, eksperimenti, i slično,
može da se shvati kao fenomenologija.

Metodologija GT naglašava kretanje od naivnije svesnosti ka disciplinovanijoj. Želim

da nedvosmisleno kažem da bi osoba uvek eksploraciju trebalo da započne nalazeći
šta čini aktuelnu naivnu svesnost pacijenta. Najpre treba da bude jasno šta taj
određeni pacijent smatra važnim u tom trenutku- treba razumeti i prihvatiti doživljaj
kao pacijentov doživljaj.

Uzimamo za primer pacijenta koji se ponaša bespomoćno. Naš prvi zadatak nije da
frustriramo pacijentovo manipulativno ponašanje. Naš prvi zadatak je da otkrijemo
kako se pacijent oseća s tim. Kako je to? Kako na to gleda pacijent? Mislim da se
tokom šezdesetih u GT nije dovoljno praktikovao ovaj vid razumevanja, i ponekad je
terapeut zauzimao pejorativan ili sarkastičan ili preziran stav koji je ekvivalent
 183

postavljanju pravila tipa „trebalo bi da.“ Mislim da je posao terapeuta da istražuje.

Njegov posao nije da gratifikuje, nije da se konfrontira, nije da frustrira. Naš primarni
zadatak je da istražujemo.

Želeo bih da sa vama podelim primere različitih radova koji mogu da ilustruju kako
doći do toga šta čini pacijentovu svesnost. Kada sam počeo sa GT radio sam dva
različita rada u vezi sa svojom konfuzijom, jedan sa Fritzom, drugi sa Jimom (tada
sam bio veoma konfuzan). Kada sam radio sa Fritzom činilo mi se da ja manipulišem
kao bih dobio podršku- možda je bio u pravu. I sećam se da sam pratio ova upustva i
da sam se pitao da li je grupa konfuzna, dok konačno nisam najviše od svega želeo
da ne budem na sceni. Zato sam seo. Ali nisam mnogo naučio, osim da sednem.

Otprilike u isto vreme, nešto kasnije tokom te godine, radio sam sa Jimom Simkinom
na istom problemu- konfuziji. Jim je najpre pažljivo ispitao kakva je moj doživlaj
konfuzije. Za mene je to bilo nalik na maglu. I kada je Jim tražio da postanem magla,
to je bio početak najvažnijeg rada koji sam uradio na terapiji. Zato vam predlažem da
uvek obratite prvo pažnju na pacijentovu svesnost, a da zatim usavršavate rad i da
eksperimentišete i utvrđujete programe akcije bazirane na pacijentovom doživljaju
sebe. Najpre otkrijte šta pacijent doživljava, a zatim to pojasnite (klarifikacija). Budite
sigurni da ono što poverujete da čini pacijentovo iskustvo, zapravo i jeste njegovo
iskustvo.

Faze svesnosti

Svesnost i rad na svesnosti ima razvojni redosled

1. Jednostavna svesnost. Pacijenti dolazi i govori o problemima koje imaju u životu.

oni nisu svesni procesa, nisu svesni da su svesni, nisu svesni odnosa sa terapeutom.

2. Svest o svesnosti. U ovoj fazi svesnosti osoba postaje svesna da je svesna. Ovaj
proces rada GT najviše duguje fenomenologiji. Često trening grupa deluje na ovom
nivou svesnosti. Ovo uključuje svesnost o izbegavanju i otporu, stavljanju u zagradu,
radu na svesnosti ovde i sada, razvoj i rafiniranja sredstava za sticanje svesnosti i
ostvarivanje kontakta.

3. Svest o karakteru osobe koja doživljava. Svest o svesnosti dovodi do svesti o

karakteru osobe koja doživljava. Kada je osoba svesna obrazca svesnosti i
izbegavanja, uslova koji dovode do svesnosti i izbegavanja, obrazaca svesnosti i
nesvesnosti, itd. osoba postaje svesna celokupne karakterne strukture osobe koja
doživljava.

4. Fenomenološko napredovanje. Ovo je faza u kojoj fenomenološki stav prožima

svakodnevni život odsobe. Stav shvatanja da uvek postoji više različitih stvarnosti,
stavljanje u zagradu, korištenje ponovnih opservacija kako bi se stekao uvid u stvarno
delovanje situacije postaje uobičajen, a ne nešto ograničeno na trenutke terapije.

Primer: Rad sa otporom

 184

Razumevanje otpora i rad na otporu jedan je od najvažnijih i neprocenjivo vrednih

aspekata terapijskog rada. Polazeći od perspektive u kojoj govorimo, otpor tretiramo
kao akciju koju treba istražiti i fenomenološki je podeliti sa pacijentom. U radu sa tim
mi otkrivamo šta to pacijent doživljava kada je „u otporu“. Takođe obraćamo pažnju
na pacijentov neposredni fenomenološki doživljaj. Počinjemo stavljanjem u zagradu, a
ne sa uverenjem da ono čemu se pruža otpor je terapija ili terapeut. Rezultat
fenomenološkog fokusiranja tada nam je na raspolaganju ,stoji pacijentov doživljaj (ili
više doživljaja) i naš sopstveni doživljaj, kao i korišćenje obe iskustvene perspektive
mi možemo da ostvarimo dijalog, da se fokusiramo i eksperimentišemo. Kroz ovaj
proces terapeut može takođe da raste stičući razumevanje svog udela u introjekciji

„Uvid“ se razvija iz onoga što se dešava „između“

dve osobe, iz dijaloga.

Verujem da se uvid razvija iz ove vrste dijaloga.

U vi d. Aha! Istovremeni uvid u odnos delova i celine.

Verujem da je cilj Geštalt terapijskog rada na svesnosti uvida, iako sam se sretao sa
drugačijim tvrdnjama u literaturi u GT. Uvid kao cilj rada na svesnosti u GT nije isti
kao psihoanalitički uvid. Ako definišete uvid kao što sam ja to učinio, koristeći
definiciju Geštalt psihologije tada je uvid ono na šta ciljate. Čak i ako ograničite
psihoanalitičku reč na „emocionalni uvid“, istorijska, interpretativna orijentacija na
„zašto“ u psihoanalitičkoj upotrebi se razlikuje od dosledno holističke, senzorne,
fenomenološke, egzistencijalističke upotrebe termina u Geštalt psihologiji i Geštalt
terapiji.

Verujem da se uvid javlja iz dijalektičkog, između pacijenta i terapeuta (svesnost

terapeuta i pacijenta). U Geštalt terapijskom modelu to ne proizilazi iz tehnike ili
frustracije ili iz „Geštalt terapijskog stila“ modifikacije ponašanja. Ne proizilazi iz
terapeutove moći i harizme. Nije pod kontrolom terapeuta. Proističe iz zajedničkog
rada pacijenta i terapeuta.

Postoji Geštalt sled terapeutovog iskustva, pacijentovog iskustva, terapeutovog

doživljaja, pacijentovog doživljaja itd. –Aha!

Ako su gluma i scenska drama potrebne, mislim da treba da se zapitamo: Kome

potrebne? Zbog čega? Po čijoj meri? Preterano korešćenje tehnike može da dovede
do mastifikacije i preterane simplifikacije. Primer je nedovoljno slušanje pacijentove
priče i preterano korišćenje tehnike prazne stolice.

Terapija kao umetnost i ljubav

Želim da završim sa nečim u GT što je veoma važno za mene i apsolutno je krucijalno

za našu teoriju i praksu. GEŠTALT TERAPIJA JE UMETNOST. Joe Zinker je rekao da
je GT dopuštanje da se bude kreativan. Slažem se i osim toga mislim da su
KREATIVNOST I LjUBAV NEOPHODAN I ESENCIJALAN DEO EFIKASNE
GEŠTALT TERAPIJE.

Bez profesionalnog znanja i discipline terapija može da bude neefikasna i štetna.

Neke terapije izazivaju negativne rezultate.
 185

ALI NE POSTOJI KUVAR IZ GT. KUVARI SLUŽE KADA JE U PITANjU VEŠTINA, A

GT JE UMETNOST. I MISLIM DA JE TERAPIJSKI RAD UMETNOST KOJA
ZAHTEVA SVU LjUBAV I KREATIVNOST TERAPEUTA.

Hvala vam.

III

TEORIJA POLjA

10. UVOD U TEORIJU POLjA

komentar
1991. Zamišljeno je da ovaj esej bude lako čitljiv uvod i pregled celokupne teorije
polja. Najveći deo onog o čemu je ovde diskutovano elaborisano je kroz dva teksta /
+12, Načini mišljenja u GT (1984) i +11, Self u Geštalt terapiji: odgovor Tobinu
(1983)/.

Teorija GT bazira se na teoriji polja. Ovo nije puka istorijska slučajnost. Teorija polja
predstavlja vrstu naučnog mišljenja koji se najbolje uklapa u ostatak teorijskog
sistema GT. Postoji bliska veza između teorije polja i fenomenologije, dijaloškog
egzistencijalizma, eklekticizma, fleksibilnog stava prema kliničkim opcijama Geštalt
terapije. Čak šta više, teorija polja je pristup koji najbolje može da obuhvati široke
intelektualne, socijalne, kulturalne, političke i psihološke teme kojima se bavi GT
(naročito Perls, Hefferline i Goodman, 1951).
 186

Razmatrajući važnost teorije polja u terapiji GT vidimo da je bilo iznenađujuće malo

elaboracije teorije polja u literaturi o GT. Ne znam za diskusije o teoriji polja u literaturi
o GT koju smatram jasnom, konzistentnom, sistematičnom, uverljivom i razumljivom.
U mom tekstu „Način mišljena u GT“ (1984a i kasnije) razmatram neke aspekte teorije
polja, ali ovaj tekst je odgovor na članak Joela Latnera (1983) i nije kompletan čak ni u
onim aspektima koji su
diskutovali bez obzira na tekst Latnerovog članka. Moje je mišljenje da je Latnerov
članak izizetan i uverljiv kada je reč o nekim aspektima teorije polja, ali neadekvatan i
navodi na pogrešne zaključke u pogledu deugih aspekata. U ovom eseju neću
ponavljati argumene koje sam već izneo u svom odgovoru na navedeni članak.
Preporučujem čitaocu Latnerov izuzetan i čitljiv tekst koji diskutuje o razlikama između
klasične naučne teorije (Njutnov mehanizam) i post moderne teorije (teorije polja)
(Latner, 1983) kao i moj dijalog sa njim (citirano u prethodnom delu paragrafa).

Pričajući i čitajući o teoriji polja i shvatajući da je veoma teška, možda je to najteži deo
teorije GT za razmatranje. To je veoma drugačiji način mišljenja i veoma je
apstraktan. Njegova veza s kliničkim razmatranjem manje je jasna od drugih aspekata
teorije Geštalt terapije.

Napisao sam ovaj uvod u teoriju polja nadajući se da ću obezbediti jasan pregled,
naročito za ona koji smatraju da su diskusije o teoriji polja suviše daleko od iskustva
do kojeg dolazimo putem senzacija i od kliničke važnosti ili koji doživljavaju viscelarni
strah i averziju prema apstraktnoj prirodi najvećeg dela diskusija o ovoj temi.

Zašto nam je potrebna teorija polja?

Zašto je terapeutima potrebno da proučavaju nešto tako apstraktno kao što je teorija
polja? GT izgleda da privlači terapeute koji se dobro osećaju sa naglašavanjem
aktuelnog konkretnog iskustva, direktnim izražavanjem emocija, itd. Zašto se naprosto
ne fokusiramo na sada i ovde doživljaj, dodamo malo kliničkog iskustva i ostanemo na
tome?

Teorija i praksa GT bazira se na važnosti svesti o procesu svesnosti. Proces našeg

mišljenja je važan aspekt ovoga. Mi se tim bavimo na terapiji i potrebno je da se tim
bavimo i u našoj teoriji i podučavanju. Perls, Hefferline i Goodman (1951) diskutovali
su o neophodnoj međuigri toga kako osoba misli i kakva je u svetu. Kako osoba misli
o svetu, uključujući i njegovu filozofsku orijentaciju je delom funkcija karaktera,
obrnuto, karakter je funkcija načina mišljenja osobe. Terija polja odnosi se na naš
proces mišljenja.

Izgleda mi da je jasno da je Keely bio u pravu verujući da svi ljudi imaju implicitne
naučne teorije. (Kally, 1955). Bez agresivno intelektualnog preispitivanja, individualno
funkcionisanje obojeno je neispitanim predrasudama, verovanjima, metafizičkim
pretpostavkama, introjektovanim načinima mišljenja, uzrečicama itd. Mi stojimo na
ovim pretpostavkama, one prožimaju naš kontakt i procese svesnosti, determinišu i
oblikuju naše mišljenje, osećanja, percepcije i akcije. Kada nam je sve ovo jasno
zadovoljena je jedna od funkcija fenomenologije koja je centralna za metodologiju GT.
Bilo bi nedosledno za sistem koji smatra sistem koji smatra svesnost i asimilaciju
 187

toliko važnom da dozvoli da tako važna tema kao što je kako mislimo bude ostavljena
na nivou konfluencije i neispitanih introjekata.

Ispitujući ove nesvesne intelektualne procese ne samo da obavljamo težak i mučan

zadatak, već takođe često zapadamo u anksioznost i izbegavanje. Uvek moramo da
se borimo sa tim kada pišem o teoriji polja, ukljućujući i ovaj tekst. Rečeno ja da
„nekritične pretpostavke o metafiozičkim pitanjima obezbeđuju dobrodošao izlaz iz
naših strahova“ (Bevan. 1991, str.477).
Na žalost, ne ispitujući ove procese ostavljamo prostor za nedoslednosti i terapijske
predrasude i ograničenja koja imaju neispitane posledice. Na primer, verujem da
dihotomija biološkog i socijalnog kod Perlsa, Hefferlinea i Goodmana predstavlja
protivrečnost sa njihovim u suštini holističkim (teorija polja) stavom i to što ovo nije bilo
teorijski istraženo za posledicu ima ograničenja, ili bar usporavanja punog
rascvetavanja potencijala GT. Nedovoljno preispitivanje Perlsovih individualističkih,
konfontivnih i na dramu orijentisanih teorijskih stavova iz šezdesetih imalo je
ekstremno štetan uticaj na razvoj GT. Analiza polja bi sagledala celokupan kontekst
rada, naročito interpersonalnih relacija. Analiza polja bi postavila porodične, grupne i
druge socijalne procese u prvi plan, moderišući individualizam. Analiza polja bi
sagledavala kako se procesi razvijaju tokom vremena oblikujući orijentaciju na dramu i
konfrontaciju sa svešću o negativnim efektima koji rezultiraju iz takvog rada, i vodeći
računa o tome da suptilnije i blaže intervencije pokazuju dugoročno gledano pozitivne
efekte.

Mislim da teorija polja ilustruje Levinovo shvatanje da nema ničeg tako praktičnog kao
što je dobra teorija. Teorija polja može pomoći da se fokusiramo na ono što je važno i
esencijalno u onome što radimo i ono što je periferno. Možemo pomoći da otkrijemo
šta je zajedničko u osnovi onoga što radimo i proučavamo. Verujem da teorija polja
može da obezbedi vođstvo i orijentaciju, npr. pri evaluaciji i asimilaciji novih ideja,
metodologija i tehnologija. Ne samo da teorija polja može da obezbedi intelektualno
vođstvo za naša istraživanja i terapiju, već takođe predstavlja okvir za komunikaciju.

Takođe bih želeo da dodam da pošto je teorija polja vitalni deo teorije GT na kojoj je
izgrađena metodologija gt, Geštalt terapeut koji želi obuhvatno razumevanje svog
odabranog pravca mora da prouči teoriju polja. Neke centralne koncepte GT je teško
razumeti bez poznavanja stava teorije polja. Možda neko može da se provuče i da
radi GT samo površno poznajući teriju polja, ali je dublje razumevanje svakako
neophodno za teorijski rad, podučavanje ili obuku. Mislim da svako ko podučava ili
piše o Geštalt teoriji treba dobro da razume teoriju polja.

Mislim da Geštalt terapijski teorijski stav koji obuhvata teoriju polja može da pomogne
da se razreše mnoga pitanja u psihologiji koja su nerazrešena jer se zasnivaju na
logičkim dihotomijama, mehanicističkom mišljenju i simplicističkim modelima
kauzalnosti. Dok su takvi modeli delotvorni kada je reč o određenim vrstama
istraživanja i u okviru nekih parametara, kao što Njutnov model tačno deluje u okviru
određenih parametara, ovi modeli ne obuhvataju celokupan spektar situacija i
podataka, ni u fizici ni u psihologiji.

Teorija polja je u fizici proklamovana kao teorija koja može da obuhvati Njutnovu
mehanicističku teoriju i da takođe uzme u obzir fenomene sa kojima ranije teorije nisu
mogle adekvatno da se pozabave. To čini teoriju polja obuhvatnijom. Iako
mehanicistička teorija u psihologiji i teorije koje polaze od teorije polja, obe mogu
 188

adekvatno da objasne neki fenoman, teorija polja može da objasni sve fenomene
mehanicističkih terija, međutim ne vredi obrnuto.

Teorija polja u stanju je da opiše fenomene koji se takođe mogu opisati jezikom
mehanicističkih teorija. Moj odgovor Tobinu (+11, self u GT: Odgovor Tobinu, 1983)
bavi se upravo time. Pristup teoriji polja izbegava neke dileme koje stvara dualističko
mišljenje mehanicističkog načina shvatanja. Na primer, da li individua kreira sredinu ili
sredina kreira individuu? U mehanicističkom načinu eksperimenti mogu biti smišljeni
da prouče ovo pitanje na linearan način. Ali način na koji je pitanje postavljeno stvara
lažnu dihotomiju sa kojom se lakše možemo izboriti u okviru teorije polja. Polje
individua, sredina kreira sebe, pri čemu individualni deo utiče na ostatak polja i
ostatak polja utiče na individuu. Cirkularna kauzalnost je negde između linearne
kauzalnosti mehanicističkog modela i prave teorije polja.

Debata koja se tiče Frojdove teorije nagona je drugi primer. Mnogo se žale da je to
mehanicistička teorija, reduakcionistička i dualistička. Oni koji se protiv nje bune bez
utemeljenosti u teoriji polja često odbacuju sve koncepte o fizičkoj energiji kao
mehanicističke, redukcionističke i dualističke, ne shvatajući da je fizička energija
nužan aspekt holističke teorije i može se dobro uračunati u teoriju polja bez
mehanicističkog, redukcionističkog ili dualističkog mišljenja. Zapravo, samo
isključivanje svih koncepata o energiji iz psihološke teorije je samo po sebi dualističko
i redukcionističko. Perspektiva teorije polja može da obezbedi podršku integrisanju
psihološke teorije koja uključuje telo, um, emocije, socijalne interakcije i spiritualne i
transpersonalne aspekte.

Drugi primer je koncepr selfa GT. Mislim da je to elegantniji i korisniji koncept nego što
mu se to priznaje, ali se može adekvatno shvatiti samo u kontekstu teorije polja. Bez
finog razumevanja teorije polja osoba obično ostaje bez jednog od dva opšta stava
koji se tiču selfa. Ako osoba tretira self kao da konkretno postoji, kao unutrašnji
homunkulus, tada postoji unutrašnja „suština“ koja čini stvari, ali osba („Ja“) nije
aktivni činilac. Neki se ljudi onda sagledavaju kao da imaju kohezivan self, a drugi kao
da imaju razlomljen self. Ovo pripisuje fizičko konkretno postojanje apstraktnom.

Sa druge strane, ako neko definiše self procesnim terminima, tada on prihvata self-
koncept, a ne sveobuhvatni, ne stvarno, opipljivo postojeći. Čitalac zainteresovan za
eruditsku raspravu po ovom pitanju mežo da pročita tekstove Harre (1991) i
Robinsona (1991). Na primer, Kohut je 1971 definisao self kao „nizak nivo apstrakcije“
(Kohut, 1971). Pod „nizak nivo apstrakcije“ on je podrazumevao da ljudi formiraju ideje
o sebi koje su generalizacije zasnovane na određenim doživljajima (Wolfe, 1989).
Koncept, ali ne postajanje. Definicija selfa u GT bila je pogrešno interpretirana na ovaj
način (na primer, Tobin, 1982).

Perls, Hefferline i Goodman definišu self kao „sistem kontakata u bilo kom momentu“,
„Self je granica kontakta na delu, njeno aktivno formiranje figura i pozadina (Perls,
Hefferline i Goodman, 1951, str. 235)“. Ovim se naglašava pojavni self, self koji je
stalna interakcija u polju organizam/sredina i integriše polje. Ipak, ako mislimo o
Njutnovim mehanicističkim terminima ovo znači da ne postoji kontinuitet selfa iz
prošlosti u sadašnjosti i nema razlike u funkcionisanju selfa između nekoga sa slabom
celokupnom kohezijom selfa i nekoga sa dobrom kohezijom selfa, pošto ne postoji
„stvarni self“ (Tobin, 1982).
 189

U teoriji polja svi događaji i stvari konstruisani su prema uslovima polja i

interesovanjem posmatrača. Sve realno je konstruisano na ovaj način, bez obzira
koliko u biti konkretno ili apstraktno. Neki sada veruju da svi koncepti, pamćenje itd,
nisu uskladišteni i da ih se zatim prisećamo, već se oni rekonstruišu (vidi diskusiju kod
Gergena, 1991, naročito str. 26). „Stvari“ se fenomenološki konstruišu prema situaciji
kao i prema potrebama, sećanjima na prošla shvatanja, itd. Bez razumevanja teorije
polja shvatanje GT prema kojem self ne postoji „kao fiksna institucija nezavisno od
sadašnjeg polja organizam/sredina (Perls, Hefferline i Goodman, 1951, str.5) često se
pogrešno interpretira. Self je proces, stvaran je koliko i sve što opipljivo postoji, i
konstruiše se u sadašnjem polju organizam/sredina.

Koncept selfa u GT može da obuhvati i koncept o selfu kohezivnom, celovitom i

kontinuiranom u vremenu i o selfu koji se u bilo kom momentu uvek konstruiše u
određenom kontekstu. Teorija polja osposobljava GT da zadrži fokus na osobi kao
aktivnom činiocu, da se pažljivo odnosi prema složenosti relacija u polju u sadašnjosti
i promenama koje se neizbežno javljaju tokom vremena i u različitim kontekstima, kao
i razlike u načinu na koji ljudi sebe konstruišu. Ovaj koncept selfa u GT zahteva dalju
elaboraciju i razvoj, što nije prikladno za ovaj članak.

Neki ljudi konstruišu self koji ima harmoniju i kontinuitet dok se fleksibilno adaptiraju
trenutnom polju. Ljudi se poremećajima selfa često to ne mogu da učine, njihove
konstrukcije selfa ne integrišu harmonično prethodne konstrukcije, ne zadržavaju
osećaj kohezije, kontinuiteta, sigurnosti i samopoštovanja, naročito kada je sadašnje
polje stresno. Umesto toga, njihovi procesi i doživljaj sebe su fragmentirani, zasnovani
na rigidno učvršćenim negativnim introjektima i slikama o sebi, njihov osećaj
samopoštovanja i kohezije lako bude ometen silama u sadašnjem polju, bez jednog
jedinstva i fleksibilnog saznanja o tome ko su oni i kakva je situacija. Drugi ljudi
konstruišu fiksni doživljaj selfa na koji ne utiče sredina, koji je uvek isti bez obzira na
kontekst. Ovaj fiksni Geštalt nema fleksibilnost i ima samo ograničenu sposobnost da
raste kroz transformaciju interakcijom polja.

Postoje mnogi dinamički koncepti u GT koji se mogu adekvatno shvatiti samo u

terminima teorije polja. Neki od ovih koncepata su: organizam/sredina polje, granica,
podrška, figura/pozadina, dijaloški odnos, fenomenološka konstrukcija percepcije itd.

Ograničenja korištenja teorije polja

Ponekad se teorija polja razmatra na način koji sprečava interesovanje.

Često se čuje tako pojednostavljen aspekt teorije polja, možda jalovo pozivanje na
kurta Levina, a zatim se prelazi na drugu temu, govori se o tome kako ljudi ne vide
njenu vrednost. Ali teorija polja nije tek semantički izum ili bilo šta što se odnosi na
celinu sistema. Ona je više od Levinove topologije.

Neke od najboljih diskusija o teoriji polja javljaju se indirektno kada se razmatraju

druge teorijske perspektive. Na primer, fenomenologija, dijalog i celokupna teorijsa
struktura Geštalt terapije, zasniva se na teoriji polja, a teorija polja se isprepliće sa
mnogim od najvažnijih, ali i najtežih aspekata ovih perspektiva. Kada se
fenomenologija potpuno razume, takođe se moraju razumeti i aspekti teorije polja.
 190

Iskreno mislim da sam jasniji kada raspravljam o fenomenologiji ili Geštalt psihologiji,
čak i o nekim aspektima teorije polja, nego kad se direktno bavim teorijom polja. Tako,
bez dobrog osećaja za taktičnost, iz kukavičluka, lenjosti ili neznanja ja često govorim
o fenomenologiji i dijalogu a ređe direktno diskutujem o teoriji polja. Ovo ljudima ne
pruža priliku da se bore za razumevanje teorije polja tako da mogu da odluče da li je
to vredno truda. To je delom ono što me je motivisalo da napišem ovaj esej.

Ponekad izgleda da se teorija polja koristi kao da može da da validnost i prestiž

određenom shvatanju. To je kao kada bih ja rekao da je nešto u skladu sa teorijom
polja i da je zato tačno. Ovo povezuje sve što osoba zastupa sa prestižom fizike i
može zaista da pruži nešto prestiža. Ne sviđa mi se korištenje teorije polja radi
sticanja statusa i prestiža.

Teorija polja ne obezbeđuje validaciju. Na primer, mislim da teorija polja može da

obezbedi post hoc argument za to kako mistične i transparentne ideje mogu da budu
moguće, ali ništa osim toga. Ipak sam slušao ljude kako koriste teoriju polja kao da
mogu da zaista validiraju transpersonalna iskustva ili mistične ideje. Ovde pokušavam
da komentarišem mistične ideje ili transpersonalne doživljaje, već komentarišem
ograničenja korištenja teorije polja kao validacije.

Ponekad se čini da se teorija polja u GT tretira kao ikona kojoj se može obratiti kako bi
se dobio pozitivan odgovor obožavanja. „Polje“ je „dobra reč“. Ponekad me diskusije o
teoriji polja podsećaju na decu koja govore „Na, na na na! ja sam više utemeljen u
teoriji polja od tebe“ Čuo sam da neki reaguju na taj način na Latnerovu analizu koja
polazi od teorije polja i bavi se Polsterovim radom (Latner, 1983, Polsterovi, 1973) i
otpisuju njegovu analizu kao „zajedljivo“, pitajući „pa šta?“. Ovo je žalosno.

Teorije mogu da obezbede vođstvo i uverljivost, ali ne i istinitost ili lažnost tvrdnjama.
Teorija je samo teorija, sistematska integracija ideja. kao takva može da bude korisna,
utešna, stimulativna, provokativna, može da ima heurističku vrednost, itd. Ali u
postmodernoj nauci, teorije se ne smatraju bilo kojom vrstom apsolutne istine.
Stavljanje nečega u kontekst teorije polja ne čini to istinitim.

Joel Latner tvrdi: „Umesto da verujem da su neke teorije tačne tačnije od drugih, meni
se čini da mi neko govori više od drugih“ (Latner, 1983, str.85). Teorija polja je način
gledanja koji „meni govori“ i koja mi je korisna ali ona nije istinita.

Perls, Hefferline i Goodman prevazilaze ovo kada tvrde da je teorija polja „originalan,
neiskrivljen, prirodan pristup životu“. Ovo podrazumeva da je teorija polja istinita i da
su drugi načini mišljenja po sebi pogrešni. Latner opovrgava ovu tvrdnju (1983, str.86,
87) i ja se slažem sa njima. Mislim da je doslednije reći da ni jedna teorija sama po
sebi nije istinita ili najbolja za sve svrhe. Teorija polja je teorija na kojoj se bazira
teorija GT, i ima mnoge prednosti. Neki je smatraju prirodnijom. To je naša
preferencija.

U fizici teorije polja su u suštini matematičke formulacije i dostupne matematičkim

manipulacijama i matematičkim dokazima i konačno su podvrgnute empirijskoj
verifikaciji, odnosno falsifikaciji. Verbalne formulacije koje dolaze iz fizike su tek
aproksimacije. Metafizika i pogled na svet fizičara (verbalne formulacije) ne menjaju
se kao rezultat njihovog matematičkog rada na teoriji polja. U drugom eseju iz ove
kolekcije (+12, Načini mišljenja u GT, 1984a) navodima fizičara (Sachs, str. 92-93) koji
daje podsticajnu ilustraciju dva fizičara koji se suprostavljaju jedan drugom u
 191

orijentaciji i filozofiji, i ne menjaju svoju opoziciju jedan prema drugom, ni malo kad
otkrivaju da su njihove matematičke formulacije zapravo korak po korak ekvivalentne.

Teorija polja još manje ukazuje na „istinu“ u psihologiji. Jer bez matematičke osnove
za teoriju polja, bez direktne empirijske provere koja razlikuje tvrdnje teorije polja i
druge (ili različite predstave teorije polja) ne postoji empirijski način da se odluči
između formulacija.

Neki entuzijasti smeštaju teoriju polja u politički kontekst, ističući da je bilo kakva
opšta upotreba jezika Njutnovska, pa prema tome predstavlja kršenje teorije GT, bez
obzira na kontekst ili stepen jasnoće i celokupna diskusija je prema tome nevalidna.
Ovu reakciju ne smatram korisnom. Ponekad jednostavniji Njutnovski jezik jasnije
komunicira značenje. Mislim da je potrebna diskriminacija.

U kliničkom kontekstu osoba mora da koristi bilo koji jezik koji može da ostvari
komunikaciju sa pacijentima čim se nastavlja razvoj terapijskog odnosa koji se
zasniva na empatiji, poštovanju, razumevanju i pažnji. Na primer, „Ti nemaš uši“ nije
dobra formulacija prema teoriji GT. Ona podrazumeva da je čuvanje u posedu osobe,
a ne da je integralni proces u polju organizam/sredina.. Iako jasno komunicira i prema
tome može da bude od koristi, ujedno zvuči optužujuće i uvredljivo. „Ti nemaš uši“
pokazuje da terapeut ne misli ni dijaloški ni u terminima teorije polja. Ova
interpretacija je Njutnovska i nedijaloška zato što predpostavlja da je poteškoća samo
u pacijentu a ne između terapeuta i pacijenta. Formulacija „Ti nemaš uši“ odražava
perspektivu koja je ograničena u odnosu na spektar varijabli koje izražava i
jednostrana je kada je reč o pripisivanju uzročnosti. Da li je moguće da terapeutov
stav ima neke veze sa tim što ga pacijent ne sluša?

Ponekad tvrdnja izgovorena Njutnovskim jezikom prilično jasno komunicira i

produbljuje terapijski odnos. Jedan pokušaj da se to izrazi, pokušaj koji sam uvek
smatrao izuzetno iritirajućim, je kada se obraća „unutrašnjem detetu“. Ovo od procesa
čini stvar, što svakako nije u skladu sa teorijom polja. Ipak, ponekad je to korisna
terminologija i može da olakša vezu između terapeuta i pacijenta.

Ponekad kada čujem „Moje unutrašnje dete je to učinilo“ to mi zvuči kao loša šala, kao
da keže: „Ja nisam odgovoran, moje unutrašnje dete je to učinilo“. Čak kada neko
izostavi reč „unutrašnje“ i kaže „moje dete“ se osećalo tako i tako i za trenutak mislim
da pacijent govori o nekom od svoje stvarne dece, to tada zaista zvuči kao loš vic.
Ponekad izražava „Ja nisam taj koji imam ovo osećanje i ja nisam odgovoran i nemam
izbora u pogledu unutrašnjeg deteta, njega su stvorili u prošlosti roditelji koji su me
zlostavljali“. Postoje veoma važna subjektivna iskustva, kao npr. kada pacijent
izražava kako mu je potrebno da ga neko čuje, da ga poštuje i to sasvim jasno. Ali, to
se može iskazati jezikom polja: „Bio sam uplašen, usamljen, očajan i nisam verovao
da imam izbora, tako sam se osećao kao dete kada zaista nisam imao dobre opcije“.

Prethodno pomenuta pacijentkinja pisala mi je o svom terapijskom iskustvu sa mnom,

podsećajući me na metaforičko zamišljanje uz pomoć Njutnovskog jezika koje joj je
bilo izuzetno korisno kada se pojavilo na terapiji.

Da bih opisala statičan, neublaživ, neplodan osećaj očajne izolacije, predstavila sam
beo fetus smotan u unutrašnjosti zrna kokice. (Kasnije sam otkrila Guntripa /ona
govori o Guntripu, 1969/ fetus je kasnije nosio naočare i čitao Guntripa).
 192

Fetus je bio okrenut od sveta, i nije mogao da čuje ni da oseti bilo šta izvan zrna.

Velika promena je bila posledica dugih perioda intenzivnog i upornog fokusiranja na

kontaktiranje, i naročito na naš odnos, bilo je javljanje osećaja -usamljenosti-
,nasuprot jednostavnoj izolaciji.

Bila sam u stanju da unesem svoj osećaj usamljenosti u kontakt sa tobom, zelena
mladica iznikla je na vrhu zrna. Put povezivanja između mog izolovanog doživljaja
sebe i našeg kontaktiranja. Znala sam da je taj zeleni izdanak značio da se nikada
više neću osećati potpuno i totalno izolovano.

Kasnije, sa svojim analitičarom, pošto sam prošla kroz najgoru depresiju u svom
životu, svet u mom zrnu prestao je da bude po definiciji ličan i nedeljiv, i postao je to u
principu (u iskustvu sa njom) deljiv sa drugima (dostupan drugima).

Ali veza između dva sveta (moj svet u kome sam živela i moj svet u zrnu)
uspostavljena pomoću zelenog izdanka.

Jezik mora odgovarati kontekstu i nije sam po sebi tačan ili pogrešan. Klinički test je
ono što deluje sa pojedinim pacijentom. Olakšavanje prezentacije i izražavanja ima
prednost pred teorijskom tačnošću u većini konteksta. Shafer (1976) konstruiše
procesni jezik za psihoanalizu, koji je još radikalniji od našeg. Ipak, on jasno stavlja na
znanje da je ovo veoma važno za terapijsku diskusiju i formulacije, a ne obavezuje u
kliničkim situacijama. Fizičar teorije polja govori Njutnovskim jezikom kada govori o
instrumentima, stolovima, ručku, promocijama itd.

Mehanicistički Njutnovski teorijski sistem dovoljno dobro funkcioniše unutar ovog

vidokruga. Sve dok se bavimo telima koja se polako kreću kroz prostor, Njutnovske
teorijske predikcije dobro funkcionišu. Za jedan deo našeg terapijskog rada
jednostavni mehanički jezik može čak da bude superioran za jednostavnu
komunikaciju sa pacijentima.

Na žalost, mnogi GT koji ne koriste jezik teorije polja ne shvataju šta rade. Ovo znači
da nisu naprosto pragmatični kada je reč o upotrebi jezika ali nisu svesni teorijskog
konflikta između jezika koji koriste u praksi ili kada govore o GT i same teorije GT.
Kada se ovaj nesistematičan jezik koristi u podučavanju ili pisanju o GT, to je veoma
žalosno.

Razumevanje teorije polja

Teorija polja je pristup proučavanju nečeg, a „polje“ je osnovno oruđe tog pristupa.
Sve se može proučavati polazeći od perspektive polja-događaji, objekti, organizmi,
sistemi. Ono što neki pristup čini usklađenim sa teorijom polja jesu njegova filozofija i
metodologija koje se drže određenih principa.

Ovo ne znači da postoji „tačna“ ili istinita teorija polja. Postoje mnoge različite i
podjednako validne teorije polja, a ja ne znam da je validna tvrdnja prema kojoj je
neka određena verzija teorija polja pravi put.

Polje je fenomenološki definisano. Opseg i tačna priroda teorije polja i korištenih

metoda varira zavisno od istraživača i onoga što se proučava. Polje može da bude
 193

malo i brzo kao subatomski prostor ili veliko kao univerzum. Sile u nekom polju se
mogu posmatrati uz pomoć pet ljudskih čula, u drugom ne mogu. Polje može biti
opipljivo i fizičko ili neopipljivo. U GT proučavamo ljude u njihovom polju
organizam/sredina. Okolina polja organizam/sredina može da bude škola, posao,
porodica, par, trening grupa, osoba u svom životnom prostoru, itd.

U sledećim odlomcima biće diskutovano devet karakteristika teorije polja. Sledeći ovu
diskusiju članak će završiti formalnom definicijom teorije polja i zaključkom
diskusije. /Mnoge teme kojima se bavim u ovom članku mnogo detaljnije su
diskutovane u drugim člancima ovog izdanja, naročito +12, Načini mišljenja u GT
(1984), kao i +6 Klinička fenomenologija (1976) i +8 Geštalt terapija: Njeno nasleđe
poteklo iz Geštalt psihologije (1982) i -11,Self u GT: Odgovor Tobinu (1983)/.

Karakteristike su ovde navedene radi orijentacije čitaoca.

Karakteristike polja:
1. Polje je sistematična mreža odnosa.
2. Polje je konstruisano u prostoru i vremenu.
3. Sve je deo polja
4. Fenomene determiniše celokupno polje.
5. Polje je jedinstvena celina: sve utiče na sve drugo u polju

Ostali stavovi teorije polja:

6. Opažajna stvarnost konfigurisana je na osnovu odnosa između
posmatrača i posmatranog.
7. Princip istovremenosti.
8. Procesi; sve postaje.
9. Uvid u genotipske invarijante.

Karakteristike polja

Polje je sistematična veza odnosa.

Definišem polje kao: „totalitet uzajamno utičućih sila koje zajedno formiraju
jedinstvenu interaktivnu celinu“.

Pristup polju je holistički. lewinov princip povezanosti tvrdi da je događaj uvek

posledica introjekcija između dve ili više činjenica. Svaki proučavani fenomen
proučava se u kontekstu složene mreže međusobno povezanih sila koje zajedno
deluju u vremenu i prostoru, formiraju jedinstvenu celinu koju zovemo polje i
dinamično se menjaju tokom vremena. Ili kao što kažu English i English: „U psihologiji
polje se koristi kako bi se naglasila složenost totaliteta međusobno zavisnih sila unutar
kojih funkcioniše organizam, konstelaciju međusobno zavisnih faktora koji se uzimaju
u obzir kada je u pitanju psihološki događaj“. (str. 206).

Polje je interaktivno, definisano silama koje su istovremeno prisutne. Ovo preferiranje

interakcije uključuje odbacivanje ili sumnjičavost prema jednosmernoj linearnoj
kauzalnosti, pošto ova linearna objašnjenja ne uzimaju sasvim dobro u obzir složenost
multiplih faktora i uzajamnih uticaja koji se javljaju u interakciji. Jednostavna linearna
objašnjenja uključuju dodatne teškoće koje će biti razmotrene u nastavku teksta, npr.
ne naglašava se istovremenost, i često se prihvata „delovanje na daljinu“.
 194

Nedavno mi je jedna osoba koja se bavi mentalnim zdravljem saopštila kako uvek
izgleda da stvari idu loše kada je jedna medicinska sestra na dužnosti. Kako da ovo
objasnim? postoji veliki broj varijabli od kojih se svaka može formulisati u jednostavnu
linearnu formulaciju. Osoba koja se bavi mentalnim zdravljem je žena, a medicinska
sestra u ovom slučaju je muškarac. Da li je pol determinišući faktor? Da li je žena
dominantna, ili možda sebi dopušta da uvek iznova bude žrtva? Mogli bi smo
formulisati veliko broj psihodinamskih interpretacija. Dodatni faktor je da je žena lekar.
Da li postoji problem kod bolničara u odnosu sa lekarima? Sa autoritetom? Ili sa
ženam? Da li lekarka ima problema sa muškarcima? Nadalje, lekarka je crnkinja, a
bolničar je latinoamerikanac. Izgleda da su važni i kulturni i rasni faktori. Bliže
ispitivanje strukture institucije moglo bi takođe da otkrije koji strukturalni faktori čine
ove konflikte verovatnijim. Na primer, lekarka je nedavno uključena u osoblje. Kako su
ova struktura i osoblje poželeli dobrodošlicu lekarki? Kako se oseća slabo plaćeni
bolničar koji izdržava veću porodicu prema dobro plaćenoj lekarki koja je sama? Za
adekvatno razumevanje ove situacije potrebno je povezati više faktora: individualnu
psihodinamiku dve individue, političke i strukturalne faktore koji određuju odnose
osoblja, kulturalne i rasne odnose, itd. Dok bi jednostavno korištenje kognitivne mape
koja uključuje jenostavnu uzročnu povezanost između detinjstva ove žene i njenih
sadašnjih poteškoća bilo neadekvatno i simplicistički. Ako bih ovo redukovao na
jednostavnu interpretaciju načina na koji se žena ili crnci ili crnkinje tretiraju, izostavio
bih faktore karakterološkog funkcionisanja uključenih individua. Ako bih ovo
redukovao na problem strukture institucije, to ne bi bilo adekvatno. Ipak, svi ovi faktori
bili su veoma važni za situaciju.

Odnosi su posvuda

Odnos je sastavni deo egzistencije koju poznajemo. Sa stanovišta teorije polja sve što
postoji sastoji se od mreže odnosa. Polje je mreža odnosa i sastoji se od konteksta
koji čini još šira mreža odnosa. Znanje je takođe odnos, tj. odnos između posmatrača i
posmatranog, kao što ćemo diskutovati u šestom delu. Mi opažamo stvari u njihovim
odnosima, npr. ono što želimo da znamo, što verujemo, pozadina događaja koji se
posmatra, istorija, naše potrebe, lingvistički uticaji, itd.

Perls, Hefferline i Goodman su postavili osnovu shvatanja GT da je kontekst-odnos,

prva realnost (fenomenološki) i da organizam nema značenje izvan svoje sredine (a
fenomenološki sredina nema značenje osim u opažaju posmatrača).

„Egzistencija prethodi esenciji“. Egzistencija je odnos koji postoji u svetu. Ovo

predstavlja kontrast i Platonovom idealizmu i Aristotelovoj logičkoj kategorizaciji
prema kojoj inherentna esencija prethodi egzistenciji. Egzistencijalistički ne postoji
apsolutna priroda. Ne mogu da postoje ljudske crte bez ljudske egzistencije i
svesnosti, i ne može da bude svesnost osim u obliku odnosa u polju
organizam/sredina. Jezik i koncepti su naučeni ili kreirani pomoću socijalnih procesa,
nisu to apsolutne esencije.

Kada sam bio u srednjoj školi učili smo model prema kojem je fizički svet organizam
na subatomskom nivou i koji je bio atomistički i nije se bavio odnosima. Model je bio
 195

nalik na minijaturni solarni sistem, sa elementima koji kruže oko nukleusa, kao što
planete kruže oko sunca. Jezgro (nucleus) i elektroni su bili predstavljeni kao čvrsti,
prema čemu je svaka stvar bila izolovana na sopstvenom mestu a prostor je bio
između njih. Uz pomoć praznog prostora između ovih diskontinuiranih delova nekako
je bio kreiran red. Naravno, čestice je pokretala neka vrsta energije (elektromagnetska
analogno sili gravitacije na astronomskom nivou) koja je bila sačinjena od drugačijeg
kvaliteta nego što su čestice.
Vrlo u Njutnovskom stilu.

Ipak, sada fizičari koji proučavaju subatomski svet ne vide ovo na isti način. Elektroni i
energija nisu različite stvari, „čvrste“ čestice su snažne koncentracije energije
(sačinjeni od talasa ili čestica, zavisi od načina posmatranja), celokupna struktura
deluje na osnovu odnosa između energetskih koncentracija. Efekte uzrokuju talasi koji
se šire kroz prostor i vreme u polju.

Odnos je inherentan, dinamičan i organizovan

Priroda svakog prirodnog fenomena je organizovana, integrisana celina. Postoji

razlika između odnosa unutar mreže i onoga što je izvan nje, i postoji diferencijasija
unutar mreže odnosa. Postoji inherentna dinamička organizacija u mreži odnosa.
Zvazde su u gravitacionom odnosu, a sistem je organizovan i integrisan. Stanje
organizacije u mreži menja se tokom vremena, ponekad se dezintegriše, /entropija/, a
ponekad formira bolji Geštalt /pregnantnost/.

Geštalt psiholozi mnogo su uradili sa činjenicom da je organizacija u polju bila

inherentna u odnosima polja, a ne određena „posebnim uređenjem“. Prirodna
organizacija polja je kao reka koja nalazi svoj prirodan tok stupajući u interakciju sa
drugim silama prirode, a nasuprot nametnutim putevima vođenoj sili na rigidan i
unapred određen način. Kada postoje problemi ili disfunkcije u organizaciji polja,
rešenja su prisutna u dinamici polja (Wertheimer, 1945).

Dobra teorija razjašnjava inherentnu strukturu polja (vidi paragraf 9 koji govori o
uvidu). Teorija sama po sebi je polje, a dobra teorija se razvija prirodnim faktorima koji
su sastavni deo teorije i otkrivaju uvid u inherentnu strukturu polja koja se proučava,
umesto da se arbitrirano dodaju eksplantorni faktori ili korisni podaci koji nemaju
inherentan odnos sa teorijom.

Polja su uvek sačinjena od više faktora sa složenim, višestrukim i diferenciranim

odnosim. U teoriji polja mreža odnosa je uvek determinisana mnoštvom
determinišućih varijabli, sa inherentnom sistematskom organizacijom celine koja je
vitalna za razumevanje proučavanog fenomena. Neizbežno je da postoje ključni
kontekstualni faktori koji su sastavni deo načina mišljenja koji uzima u obzir polje, a to
nije slučaj sa Aristotelovskom logikom ili Njutnovskim mišljenjem.

Možda se smisao ovoga može shvatiti uz pomoć kontrasta sa stavom strukturalista

kao što je Wundt. On je video psihologiju kao analiziranje mentalnih sadržaja na
sastavne elementea a zatim nalaženje zakona njihovog povezivanja. Ovo je bio
pristup mentalne hemije koji je naglašavao elemente i njihove asocijacije, a ne
dinamičku celinu (Mesiak i Sexton, 1966, str. 80). Ovaj pristup mentalne hemije bio je
sličan Njutnovskom mehanicistički determinisanom univerzumu premda se celina
 196

može rastaviti kao mali sat i ponovo sastaviti. Za strukturaliste celina je tačno jednaka
sumi delova i posmatrač može apsolutno da zna, ne utičući na predmet proučavanja.

Polje je kontinuirano u vremenu i prostoru

„Polje“ i „sile“ sadrže u sebi konotaciju dinamike, pokreta i energije (Mesiak i Saxton,
1966, str. 354). Ovakva upotreba termina bukvalno potiče (u fizici) i po analogiji ( u
psihologiji) iz proučavanja elektromagnetnog polja i tretiranja vremena u teoriji
relatvnosti (English i English, 1958, str. 207). Koristeći pristup teorije polja osoba misli
na život, kretanje, menjanje, energetske interakcije tokom vremena. Sile polja su
celina i razvijaju se tokom vremena.

„Polje: Nešto što postoji kroz prostor i u vremenu, nasuprot delovima koji postoje
samo u jednom trenutku u vremenu“ (Hawking, 1988, str. 184). Polje zauzima mesto
koje su zauzimale materijalne tačke u Njutnovskoj mehanici (Einstein, 1950, str. 74).

Lewin ističe da u psihologiji, „Kao u fizici grupisanje događaja i objekata u ... logičke
dihotomije biva zamenjeno grupiranjem uz pomoć serijalnih koncepata koji omogućuju
kontinuirane varijacije, delom zahvaljujući naprosto širokom iskustvu i saznanju da su
prolazne faze uvek prisutne“ (1938, str. 22). Rečima teorije polja svet se smatra
kontinuumom (Einstein, 1961, str. 55) a ne dihotomijom.

Sve dok se u devetneastom veku nije pojavio koncept polja, opis prirode je bio u
terminina stvari,

...zasebne, opazive, različite stvari, svaka na određenom mestu i vremenu, i kreću se

pomoću sopstvene energije ili pod uticajem koji vrše jedne na druge. Koncept polja, s
druge strane predložio je da fundamentalna deskripcija materijalnog sveta radije bude
u terminima kontinuiteta-upravo kao kada zamislimo destrukciju talase na površini
uzburkane vode“. (Sachs, 1973, str. 5).

Pod lupom teorije polja kretanje zamenjuje statičnost, događaju zamenjuju stvari,
kontinuitet zamenjuje diskontinuitet.

Sve je deo polja

...objektni nisu nezavisne fizičke sile, već svoj kvalitet objekta stiču zbog organizma
koji reaguje na njih ... (English i English, str. 207).

Objekti, organizmi itd, postoje fenomenološki samo kao fenomenološki deo

determinisanog polja i imaju značenje samo u interakciji sa takvim poljem. Lewin tvrdi
da svaka „manifestacija energije osobe...mora biti definisana u terminima celokupnog
polja“ (English i English, str. 206). Ovo uključuje i uticaje osobe na ostatak polja i
uticaje ostatka polja na osobu.
Ovo je ključni aspekt teorije polja i identičan je sa aspektima fenomenologije (naročito
da je realnost fenomenološka konstrukcija posmatrača i posmatranog) i dijaloškim
stavom da „Ja“ nije samo deo „Ja-Ti“ ili „Ja-to“.

Biti deo polja ne znači samo biti u polju. „U polju“ definiše organizam ili objekt
apsolutnim terminima, tj. izvan polja, a zatim dodaje polje kao kontekst. Osoba ima
 197

postojanje (oblik, suštinu) bez obzira na polje i konceptualno je smeštena u polje. Ovaj
stav prema kojem je sve deo polja ne smatra da postoji bilo šta što nije deo polja.

Osoba i sredina su deo polja, polja organizam/sredina. Ljudi su deo tog polja i deo su
organizujuće i determinišuće sile polja. Psihološko polje ne postoji nezavisno od ljudi,
ljudi ne postoje nezavisno od polja. Nije reč o slučaju jednostavnog odnosa između
odvojene individue i spoljašnje sredine. Individua nije definisana u jednom trenutku
samo poljem čiji je deo, i polje može biti definisano samo putem nečijeg doživljaja ili
stava.

Često nedostaje distinkcija između odredbe prema kojoj je nešto deo polja i kada je
nešto u polju. Čak i definicija polja i teorije polja koju su dali English i English ne
razlikuje jasno „u polju“ i „deo polja“.
Oni definišu polje kao:
1. Zonu koja ima granice. Kako se koriste u psihologiji, i polje (zona) i granica
mogu da budu metaforički upotrebljeni. Npr. kada govorimo o pravilima koja
nameću granice akciji, mi ne mislimo samo na fizičko mesto, već takođe na
vrstu akcije koja je dozvoljena (English i English, 1958, str. 206). „Polje“se
takođe odnosi na
2. „celokupan prostor unutar kojeg deluje skup sila.“ (English i English, str. 206)
To je kao da English i English smatraju da je polje samo prazna posuda za događaje i
stvari.

Ideja prema kojoj organizam može da postoji samo u polju je stav teorije polja, a ne
objektivna činjenica. Postoje alternative stavu teorije polja. Kako bih razjasnio ovo, ja
ću kritikovati dva druga stava, koja se još uvek mogu sresti u psihologiji.

Galileov nasuprot Aristotelovom načinu mišljenja

Lewin suprotstavlja polje (Galilejski pristup) aristotelovskoj logičkoj klasifikaciji (Lewin,

1938). U aristotelovskom sistemu svaka stvar ima suštinu ili vrlinu, i suština (esencija)
je prvi uzrok i teleološki krajnji cilj postojanja te stvari. Stvar tererminiše njena esencija
(forma), a ne sile polja čiji je ona deo. Platonov sistem takođe ima ove karakteristike.
Većina psiholoških sistema klasifikacije se rukovodi ovom logikom.

Primer. Pacijent je besan na terapeuta koji je suočio pacijenta sa interpretacijom da je

pacijent delimično odgovoran za loše interakcije u svom životu. Terapeut misli: ovaj
pacijent je uznemiren zbog svoje narcističke ličnosti. Opis, više u skladu sa teorijom
polja, mogao bi biti da u polju interakcija između terapeuta i pacijenta, pacijent je
doživeo terapeuta kao osobu koja ga ne razume i nepažljiva je kada je reč o
njegovom subjektivnom iskustvu i da je zbog pacijentovog doživljaja nedostatka
razumevanja njegov osećaj kohezije bio poremećen i pojavila su se osećanja besa.
Sklonost prema ovakvom poremećaju kohezije je ono na šta se odnosi termin
narcistički poremećaj ličnosti.

Obe karakterizacije mogu biti tačne i nisu nužno kontradiktorne, ali način gledanja je
veoma različit i ima različite konsekvence. Prema stavu polja posmatraju se sadašnje
sile odnosa, a klasifikatorski pristup posmatra suštinu pacijenta nezavisno od
sadašnje interakcije. U klasifikatorskom pristupu, kontekstualni faktori se ne smatraju
ni sastavnim ni nužnim delom za razumevanje.
 198

Pošto je aristotelovski sistem bio pristup klasifikacije, ono što se moglo proučavati bilo
je samo učestalost i invarijantno. Takođe, samo su se invarijantno i učestalo smatrali
dozvoljenim. Esenciju nečega znate prema klasi kojoj to pripada. Kada znate esenciju
objekta, znate klasu kojoj pripada i to je bilo objašnjenje objekta. Kako ste saznali
klasu? Znali ste klasu prema objektima koji su je sačinjavali. Naravno, ovo je bilo
cirkularno.

U pristupu prema kojem je sve deo polja, svaki događaj je jedinstven i takođe postoji i
uređenost koja se može proučavati. Malkolm Parlett ovo naziva Princip singulariteta
(1990). U teoriji polja svaki događaj se može proučavati, pošto se može posmatrati,
meriti itd., bez velikog broja ponavljanja, radi klasifikacije.

Aristotelovski klasifikacijski sistem težio je prema „klasifikaciji u terminima vrednosti“,

naročito prema apsolutnim vrednostima opterećenim dihotomijama dobro/loše,
nebo/zemlja itd. (Lewin, 1938, str. 3-4). Prema Aristotelu, orbita planete mora biti
kružna, pošto je kružno kretanje bolje kretanje. Ovo se činilo deduktivno tačno njemu,
kao što mu se deduktivno činilo tačnim da se Zemlja okreće oko Sunca.

Ove klasifikacije vrednosti i dihotomije mogu se uporediti sa dijalektičkim polaritetima

koji su „deo polja“, jedinstvene i diferencirane celine kao što su yin/yang. Pozitivni i
negativni polovi električnog polja nisu vrednostima opterećene dihotomije, već
pripadaju jedinstvenoj celini. Poznavanje ovih dijalektičkih polariteta potiče od
deskriptivne interakcije u polju, a ne primarno iz dedukcije.

Mehanicistička prirodna nauka

Klasičan („moderan“) pristup prirodnih nauka, npr. njutnovske fizike, takođe ne

posmatra događaj kao deo polja. U njutnovskoj fizici objekti i događaji se dešavaju u
praznom prostoru. „U okviru klasične fizike, koncept polja se pojavio kao pomoćni
koncept u slučajevima, u kojima se ono što je bilo u pitanju, tretiralo kao kontinuum“
(Einstein, 1960, str. 144). U ovom, dualističkom sistemu, prostor i objekti su polarni
opoziti od kojih je jedan prazan, a drugi čvrst.

Događaji „u polju“ su koncept mehanicističke nauke i diskontinuirani su, a ne celoviti.

Moglo bi se reći da zvezda utiče na kretanje planete, kada ne postoje intervenišući
medijumi koji upravljaju silom. Uticaji ili efekti mogu da se dogode na daljinu, u
klasičnoj fizici. Vreme svetlosti je potrebno vreme da se prenese jedna informacija sa
jednog mesta na drugo i da se izazove efekat, potrebno je vreme za kretanje kroz
kontinuirani medijum, što se nije moralo uzeti u obzir u njutnovskom sistemu (Sachs,
1973).

Osoba bi mogla da pokuša da proširi svoj prirodni naučni stav i da sagleda višestruke
faktore koji su u interakciji i da kaže da je objekt u polju. Ali ovaj koncept objekta i
prostora koji su različite stvari, ova dihotomija praznog prostora i popunjene mase,
nije teorija polja. Kada govorimo da je nešto deo polja to se odnosi na sve što je u
polju, na dinamiku koja organizuje polje. U teoriji polja, sve je sačinjeno od ovih sila. U
fizici, od Ajnštajna na ovamo, masa i energija su sačinjene od istog, one ne čine
 199

dihotomiju. One se mogu pretvoriti jedne u drugu. Kada se masa posmatra u

subatomskom prostoru, može da se shvati kao organizovani obrasci energije. U
psihologiji postoji tradicija koja sledi ovaj njutnovski stav. Pristup mentalne hemije
strukturalista kao što su Vunt i Tičener, bili su prvi primeri, a do izvesne mere su i
pozitivističke linearne tvrdnje o uzročnosti, i kontroverzije u psihologiji, deo iste
paradigme. Paradigma koja prevazilazi Njutnovu mehaniku u fizici i psihologiji je
podsticajan paralelni stav, npr. Ajnštajnova teorija polja i Geštalt psihologija (na
primer, Latner, 1983).

Fenomen determiniše celokupno polje

Lewin: Ponašanje je funkcija polja čiji je deo, analiza polja počinje situacijom kao
celinom. Doživljavanje je takođe funkcija polja čiji je deo, a analiza iskustvenog polja
naglašava situaciju kao celinu.

Svaki događaj, iskustvo, objekt ili organizam, determinisani su poljem čiji su deo. Sva
kretanja bilo kog dela su determinisana celokupnim poljem. „... delovi povezanih
fenomena proističu ili zavise od totalnog polja čiji su deo u to vreme.“ (English i
English, str. 206)

Polje organizam/sredina determiniše osobu. Naravno, ovo je samo jedan način da se

izrazi princip Geštalt psihologije da celina determiniše delove. Parlett ovo naziva
Principom organizacije: „ značenje iz sagledavanja celokupne situacije, totaliteta
koegzistirajućih činjenica“ (1990).

Pacijentovo napredovanje je u funkciji celokupnog polja. Nije determinisano samo

pacijentovom motivacijom i snagom, već veštinom terapeuta, odnosom između
terapeuta i pacijenta, faktorima organizacije sistema za pružanje pomoći (klinika,
bolnica, osiguravajuće društvo...) porodice i prijatelja koji čine deo pacijentovog
životnog prostora itd. Sećam se pacijentkinje koja je ostala u grupi posle prve dve
nedelje prvenstveno zbog toga što je njeno polje sadržavalo jednog mog pacijenta,
koji je bio terapeut i koji joj je rekao da se tu zadrži malo duže. Ona je to učinila i
terapija je bila prilično uspešna. Takođe se sećam pacijenta sa borderlajn dijagnozom,
koji je otišao u bolnicu protivno onome što sam mu ja savetovao, samo zato što je
želeo da dolazi na terapiju više puta nedeljno, a njegovo osiguranje je bilo voljno da to
plati samo ako bi se lečio u bolnici. Plašio sam se da bi regresivno okruženje u bolnici,
moglo da bude previše zavodljivo za ovog pacijenta i zaista je tako i bilo. On je pao
pod njegov uticaj, što je za posledicu imalo mnogo godina provedenih po bolnicama.
Pacijenti su deo polja i determinisani su složenim celinama polja, te kada ovo
ignorišemo, izlažemo se velikoj opasnosti.

Ovaj princip se odnosi i na trening workshop-ove u GT. Kvalitet obuke zavisi od

velikog broja faktora, uključujući i grupne procese. Ponekad vođe workshop-a iz GT
naglašavaju rad 1:1 rano u toku workshop-a i malo pažnje posvećuju tome kako
pojedinci u grupi izlaze na kraj sa tim što su u grupi. Time se ignoriše veliki deo polja i
podučavaju se budući terapeuti da takođe ignorišu veliki deo onoga što se zapravo
dešava u polju.

Kada se faktorima bezbednosti da empatička pažnja na početku rada grupe,

posledica je da se rad 1:1 bude drugačiji nego kada vođa prerano počne sa
intenzivnim radom 1:1 u grupi i ne obraća pažnju i nije osetljiv za grupu kao celinu.
 200

Celina polja determiniše delove. Neki članovi grupe kasnije imaju poteškoće sa tim što
se dovoljno rano ne bave pitanjem svog mesta u grupi. Prerano fokusiranje na
individualni rad predstavlja premiju za one koji su spremni da preuzmu rizik, a ne daju
šansu onima koji nisu toliko spremni. Ako se grupa fokusira na jasnu figuru rada
osoba koje su spremne da rano počnu da rade, oni kojima je potrebno da posmatraju
ostaju u pozadini, kao i oni koji su anksiozni, koji se plaše stida i poniženja, kojima je
potrebna pomoć da nađu svoju ulogu u grupi, tako da oni ne izgrađuju unutrašnju ili
interpersonalnu podršku za svoj kasniji rad u grupi. Posledica toga može da bude
intenzivni individualni rad sa onima koji su u stanju da se brzo fokusiraju na rad sa
trenerom, na rad koji pojačava harizmatski kvalitet vođe grupe, na račun potreba
individua iz grupe, i oštećuje celokupni razvoj grupe i obuke i lični razvoj mnogih
članova grupe. Takav pristup izlazi u susret narcističkim potrebama terapeuta, umesto
potrebama grupe.

Kada vođa grupe poštuje i pomaže grupi da objasni anksioznost, strah, stid, krivicu
itd., sve što učesnici često osećaju na početku workshop-a, verovatnije je da će se
pojedinci osećati prihvaćenim, shvaćeno i sigurno u grupi. Ovo takođe služi kao bolji
model terapeuta za rad sa pacijentima u svakodnevnoj praksi. Kada se ovo ne dešava
na početku workshop-a, kada se različito vrednuju otvorenost i rizik od procesa
samozaštite, grupa postaje nedovoljno sigurna za mnoge učesnike. U takvim
okolnostima neki će povećati svoj odbrambeni stav, često postajući meta negativnih
procena vođe i/ili ostatka grupe. Prema mom iskustvu, vođe grupe koje uleću u
individualne radove i ne poštuju potrebe za sigurnošću na početku workshop-a, često
uopšte ne prepoznaju problem, a naročito sopstveni doprinos problemu. Na žalost,
učesnici koji pate zbog ovakvog stava grupe, često takođe nisu svesni razmera do
kojih pate zbog načina na koji vođa strukturiše grupu i pripisuju to svojoj
neadekvatnosti.

Kada radim workshop u trajanju od pet do devet dana, vreme koje provodim baveći se
osećanjima zbog učestvovanja u grupi je dva do tri dana, što se vraća u obliku grupne
kohezivnosti, terapiji u trening kontekstu i samom treningu. Kada se ovo ne dogodi, na
kraju grupna kohezivnost nije velika, aktivno učestvovanje svih članova grupe je malo,
što ima za posledicu to da je individualni rad i teorijsko razumevanje na kraju
workshop-a površno, nivo topline, zadovoljstva i uzbuđenja je mali, a javljaju se
problemi podeljenosti i strukturalni problemi. Ja sam bio deo tima trenera koji su radili
sa grupom i primetio sam da kada prvi trener dovoljno vremena posveti različitostima
ličnosti, osećanja, strahova, uloga u grupi, rad ostalih trenera protiče bolje. Obrnuto,
kada prvi trener ne učini ovo, postoji više problema kasnije sa defanzivnim članovima
grupe, sa razvojem kohezivnosti i sigurnosti grupe, kao i druge poteškoće.

POLJE JE JEDINSTVENA CELINA: SVE UTIČE NA SVE OSTALO

Suštinska odlika polja je njegov dinamički aspekt. U dinamičnom polju postoji

interakcija između svih njegovih delova tako da, kako to Kurt Levin kaže „stanje bilo
kog dela polja zavisi od svakog drugog dela polja“ (Misiak i Sexton, 1966, str. 355). U
polju energije svi delovi se međusobno povezuju i svaka promena bilo kog dela polja
širi se kroz celo polje. Ovo je nužan aspekt naše upotrebe reči polje. Zapravo, „Na
veoma površnom nivou čitalac bi mogao misliti da teorija polja znači naglašavanje
 201

međusobne povezanosti sadašnjeg događaja sa totalitetom uticaja koji determinišu

ponašanje“ (English i English, 1958, str. 207).

Jedinstvena celina može i mora da bude diferencirana na delove kako bi se steklo

dinamičko razumevanje. Ali celina je sistematsko jedinstvo, a nije sastavljena
zbrajanjem elemenata.

Možda je najjasniji primer ovoga u psihologiji, porodica. Kada se nešto desi jednom
članu porodice, svi su na neki način pod uticajem toga. Kada se jedna osoba u
porodici promeni, to na neki način utiče na sve. Često porodica kao celina ima potrebu
koja je otelovljena u jednoj osobi, npr. identifikovanom pacijentu. Ako bi se taj
identifikovani pacijent promenio i ne bi više nosio porodičnu patologiju, sistem bi se
promenio, npr. neki drugi član porodice bi mogao da bude nosilac porodične
patologije.

Drugi primer je područje organizacione politike i strukture. Često male promene

izazivaju ogromne efekte, pošto sve u polju bude pod uticajem na nepredvidljive
načine. Tokom poslednjih godina teorija haosa, jedna vrsta teorije polja, govorila je o
ovoj vrsti nepredvidljivih posledica malih promena. Kada ljudi koji su zaduženi za
planiranje vrše promene bez adekvatnog razmatranja efekata na sve aspekte polja,
javljaju se žalosne, negativne posledice i ometanja u funkcionisanju polja, koja su se
možda mogla sprečiti.

DRUGE KARAKTERISTIKE TEORIJE POLJA

Opažena realnost je konfiguracija nastala kroz odnos između posmatrača i

posmatranog.

Sa stanovišta teorije polja, nijedno polje se ne može definisati nezavisno od

specifikacije vremena, prostora i svesnosti (uključujući načine posmatranja i merenja)
posmatrača. Ništa nije apsolutno i ne postoji ništa što bi bilo „objektivno“.

U ranijem tekstu (+8, Geštalt terapija, njeno nasleđe poreklom iz Geštalt psihologije,
1982) ja sam posmatrao: (1) „Kako osoba vidi je delimično funkcija načina na koji
posmatra“ (str. 31), (2) „Posmatrač utiče na objekt svog proučavanja“ (str.31), Lynne
Jacobs dodaje „Takođe, posmatrano utiče na posmatrača, zato što postoje
opservacije posmatranog u pogledu posmatranja posmatrača!“ (Lična komunikacija
August, 1991), (3) „Niko ne može da vidi sve. Pojedincu može samo biti jasno koja
tačka gledišta se koristi da bi se opisali određeni aspekti fenomena.“ (str.32). Ovo je
postmoderni stav koji negira jednostavne pretpostavke u njutnovskom duhu, prema
kojima je osoba odvojena od prirode i prema tome može objektivno da je meri.

Šta posmatramo, kako posmatramo, kontekst posmatranja, svi determinišu ono što
posmatramo. U ranoj modernoj fizici podučavali su da se neki fenomeni javljaju u vidu
 202

talasa, a neki u vidu čestica. Postmoderna fizika je otkrila da se isti fenomen može
sagledati kao talas ili kao čestica - zavisno od načina posmatranja. Ovo je, za mene,
bilo prilično uznemirujuće za neke od najvećih umova iz oblasti fizike. Izgleda da
realnost nije objektivna i apsolutna.

Posmatrajući sa astronomskih udaljenosti teoriju relativnosti, možemo videti da čak i

„jednostavna“ pitanja, koja se tiču istovremenosti ili toga šta prethodi čemu u
vremenu, relativno su zavisna od mesta gledanja. Znate da se dve stvari dešavaju
istovremeno kada svetlosni talas koji potiče od dva događaja dotakne neku arbitrarnu
tačku (oči posmatrača) istovremeno. Promenite ugao posmatranja i događaji nisu
sasvim istovremeni.

Zanimljiva posledica ovog jedinstva vremena i prostora je bila ta da više nije bilo
moguće govoriti o apsolutnoj simultanosti. Pošto se sada moralo zaključiti da ako bi
se par događaja morao desiti simultano prema jednom posmatraču, ne bi se činilo da
su događaji generalno simultani ostalim posmatračima koji bi bili u kretanju u odnosu
na prvog posmatrača. Ovo je, naravno, tako zato što je vreme postalo subjektivan
entitet, mera koja je zavisila od uslova kretanja onoga na koga se to odnosilo. (Sachs,
1973, str.50).

Osoba zna koji je od dva događaja prvi prema svetlosnim talasima koji dopiru do očiju
posmatrača ranije. Zamislimo da jedan događaj prvi stiže u odnosu na drugi događaj,
prema tački gledanja posmatrača na jednom kraju Univerzuma. Pozicija vreme/prostor
događaja 1 bliža je ili ranije stiže do ovog posmatrača. Ali, ako postoji posmatrač na
tačno suprotnoj tački Univerzuma, svetlosni talasi koji potiču od drugog događaja,
mogli bi da izgledaju bliži ili da stignu ranije do ovog posmatrača. Šta je tačno?
Relativno je u odnosu na posmatrača. Ne postoji apsolutno vreme, ne postoji
apsolutna realnost.

Ne samo da način posmatranja utiče na ono što vidimo, već često sam akt aktivnog
posmatranja menja ono što posmatramo. Ovo se najjasnije može videti u subatomskoj
fizici u kojoj svetlost mernih instrumenata utiče na fenomen koji se proučava, tako da
postoji ograničenje istovremenog merenja pozicije i kretanja fenomena. Kako ulažete
energiju u ono što merite, utičete na ono drugo.

U psihologiji je jasno da posmatrač utiče na posmatrano. Postoji velika količina

dokaza o „eksperimentatorovoj pristrasnosti“; pri blagim promenama u obliku
instrukcije ili ponašanja instruktora, menjaju se dobijeni efekti. Ali ono što još više
iznenađuje je to što izgleda da se čak i pacovi ponašaju drugačije u zavisnosti od
očekivanja eksperimentatora. Ljudi koji su testirani, ponašaju se drugačije u zavisnosti
od osobe koja ih testira. Na primer, članovi manjinskih grupa obično postižu bolje
rezultate ako onaj koji ih testira pripada takođe manjinskoj grupi. Ipak, rezultati testa
se isuviše često prikazuju kao objektivne mere koje postoje nezavisno od posmatrača
ili osobe koja vrši testiranje.

PRINCIP ISTOVREMENOSTI

Naš vremenski centar, kao svesnih ljudskih bića u vremenu i prostoru je sadašnjost.
Ne postoji druga realnost osim sadašnjosti. (Perls, 1947, str. 81)
 203

Lewinov princip istovremenosti je tvrdio da sve što proizvodi efekat je prisutno u

sadašnjosti, ovde, ili drugim rečima, samo prisutne činjenice mogu da proizvedu
sadašnje ponašanje i doživljaj. Naglašavanje sada i ovde bio je takav deo GT koji je
zajednički svim Geštalt terapeutima.

Istovremenost se definiše u teoriji GT u terminima fenomenologije osobe u

iskustvenom sada i ovde. Od samog početka, teorija GT je naglašavala sada i ovde
kao centralnui tačku u toku vremena od prošlosti prema budućnosti. „Sada“ se nije
smatralo ni statičnim, ni apsolutnim. Svesnost je senzorni događaj koji se javlja sada i
ovde, ali uključuje sećanje i anticipaciju. Izgubiti se u bilo kojoj vremenskoj zoni,
izgubiti osećaj za vremenski tok, izgubiti svest o sadašnjoj funkciji svesnosti, uvek se
smatralo poremećajem svesnosti i uvek je deo psihičke disfunkcije. Dobar metod GT
je da govori o prošlosti kada to predstavlja figuru od interesa u sadašnjosti i deo živo
funkcionišuće sadašnjosti.. Ne pričati o sadašnjosti kada je to u sadašnjosti potrebno,
disfunkcionalno je koliko i pričati o prošlosti kako bi se izbegli neki aspekti sadašnjosti.
Teorija istovremenosti u GT se malo promenila od njenog nastanka do sada.

Ponekada se sada i ovde koncept u GT izobličavao u praksi i u teoriji. U teoretskoj

formulaciji, prošlost i budućnost, ono što se dogodilo i ono što se predviđa, ono što u
sadašnjosti nije dovršeno iz prošlosti i ono što se želi za budućnost, sve predstavlja
deo sadašnjosti koja je ovde. Ovo je često bilo deformisano u hedonistički koncept da
ništa nije važno osim momentalnog uzbuđenja. Iako ni hedonizam, ni statička
koncepcija sada i ovde, nisu nikada bili dobri u teoriji GT, često se govorilo o tome na
ovaj način i ova deformacija je podržavala „bum-bum-bum“ pristup GT. O ovome sam
diskutovao u svom prvom tekstu o GT 1969. (+3, Revizija prakse GT, 1969).

Nedavno sam diskutovao o neophodnosti povećavanja osećaja za istovremenost (+1,

Najnoviji trendovi u SAD i šta treba da naučimo iz njih, 1991, i esej +9, Asimilacija
dijagnostičke i psihoanalitičke perspektive u Geštalt terapiji, 1988).

Istovremenost je jedna od tema koja se generalno provlači kroz teoriju polja. U fizici
posle Einsteina, ne može se izreći smislena tvrdnja o fizičkom fenomenu, a da se ne
da specifikacija o vremenu i prostoru. Kako bi se proučio događaj, bilo da je
subatomski događaj kvantne mehanike, ili nebesko kretanje u teoriji relativnosti,
događaj se mora smestiti u prostor i vreme. Merenje događaja u sukcesiji događaja u
vremenu i prostoru definiše kretanje (vidi sledeći odlomak).

Jedna od oznaka teorije relativnosti i fizike dvadesetog veka je ideja da nema akcije
na distancu, tj. da veza uzroka i posledice mora biti neka povezanost u vremenu i
prostoru. Jednostavna linearna uzročnost prema kojoj nešto u sadašnjem polju može
da bude determinisano bez prisustva sile u sadašnjem polju, dakle delovanjem
nečega iz prošlosti, više nije prihvatljivo za savremenu teoriju polja. Sada jedan
element deluje silom na drugi, sada se misli da umesto Njutnovog koncepta akcije na
daljinu postoji „polje sila koje ispunjava čitav prostor na kontinuiran način“ (Sachs,
1973, str. 7).

Sile energije koje sačinjavaju polje, u interakciji su u sadašnjosti, one su simultano

prisutne. Nema reakcije na daljinu, kao što nema ni energije koja pokreće stvari,
nezavisno od energije polja. Ovo je zapravo isto što i Lewinov princip istovremenosti.
U psihologiji, ako prošlost, genetika, društvo, vrše uticaj, tada sile moraju biti prisutne
u polju istodobno. Efekti se dešavaju kada fenomeni dotiču jedni druge, kada su u
 204

interakciji u istom vremenu i prostoru. Kada osoba postane svesna sila izvan
definisanog polja koje utiču na proučavane procese, tada se granica ili definicija polja
proširuje, kako bi obuhvatila širu teritoriju. Novo prošireno polje ima sve karakteristike
polja, tj. ono je celina, sve u polju utiče na sve drugo, razvija se tokom vremena itd.

Primer. Razmotrimo slučaj borderline pacijenata koji krive svoje roditelje za svoje
sadašnje stanje, stvarajući atmosferu gorčine, verujući da su žrtve, želeći osvetu.
Razvojna istraživanja ukazuju na zlostavljanja u detinjstvu. Ali, na koji način prošlost
uzrokuje sadašnjost? Ona se prenosi pomoću pacijentovih uverenja, kroz nerešene
emotivne procese koji se stalno obnavljaju, stav tela, intenzivna afektivna stanja koja
ostaju nedovršena, slike o sebi u obliku fiksnih geštalta itd. Sve su ovo procesi koje
vrši pacijent. Do one mere do koje pacijent postupa drugačije u sadašnjosti, do te
mere prošlost više ne stvara disfunkciju. Sposobnost za zdravlje i patologiju je deo
sadašnjeg polja, iako su sile počele da deluju u nekom ranijem polju.

Proces: sve postaje

Često se kaže da je GT procesna terapija. Svakako da je proces neophodan i

centralni aspekt teorije polja. Ali šta je to proces?

Sve i svako se kreće i postaje. U procesnoj orijentaciji sve je energija (kretanje,

akcija), strukturisano je dinamičkim silama polja i kreće se kroz vreme i prostor. Kao
što teorija polja tretira fenomen kao kontinuiranu celinu umesto da se bavi pojedinim
delovima, takođe smatra da je polje u kretanju umesto da je statično.

Parlett: „Princip procesa menjanja odnosi se na činjenicu da je iskustvo privremeno a

ne trajno. Ništa nije fiksno ni statično na apsolutan način“. (Parlett, 1990). Zanimljivo
je da se sada smatra da se Univerzum širi i skuplja, dok to niko nije smatrao do
dvadesetog veka. Sve se menja. Čak i ono što izgleda statično zapravo se menja
tokom vremena.

Proces sa stanovišta fizike

Možda bi bilo korisno da našu diskusiju započnemo diskusijom o procesu sa relativno

jednostavnog stajališta fizike.

Fizika proučava fizičke fenomene dok menjaju mesto u vremenu i prostoru. Kretanje
je samo mesto predmeta u vremenu i prostoru, na drugom mestu u drugo vreme, na
nekom novom mestu u novo vreme itd. Kretanje se definiše u terminima prostora i
vremena, prostor i vreme imaju značenje u odnosu na kretanje kroz njega.
Postmoderni stav fizike prihvata da su svi fizički procesi smešteni kako u vremenu
tako i u prostoru, a da su relativni u odnosu na posmatrača. Samo merenje zahteva
kretanje, npr. kretanje svetlosnih talasa da bi se izmerio fizički fenomen i njihovo
vraćanje natrag zbog beleženja.

Fizika se bavi masom i energijom. U njutnovskoj fizici ovo se smatralo različitim, tj.
masa je bila inertna i pokretala je energija. Od Einsteina se ovo više ne smatra
tačnim. Čvrsta energija je sačinjena od subatomske energije, može se pretvoriti u
energiju i vrši energetske uticaje na druga tela.
 205

Masa je kvantitet stvari. Reč potiče od latinske reči masa, „ono što je priljubljeno kao
testo“ i od latinske reči maza, „ječmena kola“. U fizici je reč o „kvantitetu tvari tela koji
se meri u vezi sa njegovom inercijom, masa tela određena je težinom tela podeljenom
gravitacijom“. Tako značenje mase uključuje energiju i kretanje. (Webster, str.117).

Energija se odnosi na potencijalnu snagu ili kapacitet za akciju ili efekat koji proizvodi
sila. Potiče od latinskih i grčkih termina koji se odnose na akciju, operaciju, aktivnost,
rad. U fizici se odnosi na „kapacitet za vršenje rada i savladavanje otpora“ (Webster,
str.601).

Webster takođe ovo kaže za energiju: „Sa energijom je povezana ideja aktivnosti, sa
silom sposobnost, sa snagom zdravlje“ (str.601). Kada se energija i sila definišu na
ovaj način, psihološki pojam sile i energije (uzmi na pr. Lewina) i energije je
demistifikovan i oslobođen metapsihologije doživljaja na daljinu (Lynne Jakobs, Lična
komunikacija, avgust 1991.).

Proces u teoriji GT

U teoriji polja GT sve se smatra energijom i kretanjem polja (naše područje: polje
organizam/sredina). Sve je akcija i sve je procesu postajanja, u procesu menjanja i
razvijanja. Ovo se tiče našeg prevođenja imenica u glagole. Svaki fenomen se može
posmatrati sa tačke gledišta procesa. Čak i reifikovani koncepti Frojdove psihoanalize
mogu se smestiti u radikalan procesni jezik (primer, Shafer, 1976). Postoji u GT
preferencija prema procesnom jeziku u teoriji, prema opisivanju kliničkih termina
procesnim terminima i korišćenju intervencija koje naglašavaju razvoj u prostoru i
vremenu (izražavanje emocija umesto da se o njima samo priča, korišćenje
intervencija koje uključuju kretanje, eksperimentisanje sa vršenjem različitih aktivnosti,
poverenje u razvoj koji je sastavni deo paradoksalne teorije promene, itd.).

Procesna orijentacija veruje u ono što se pojavljuje, u geštalt koji izranja, a ne u

fiksne, statične koncepte.

Websterov rečnik (1960, str.1434) nabraja nekoliko definicija procesa. Prvih pet je za
nas zanimljivo. Ja sam odabrao jednu definiciju - jednu koja je primenljiva u našoj
diskusiji.
1. kretanje unapred, progresivan kurs, tendencija, procedura
2. način na koji se nešto čini: uglavnom kroz proces
3. tok, kao vreme
4. kontinuiran razvoj koji obuhvata mnoge promene, kao u procesu varenja hrane
5. određen metod uz pomoć kojeg se nešto radi, generalno obuhvata veći broj
koraka ili operacija

Svemu ovom je zajednički redosled kretanja u vremenu i prostoru. Orijentacija na

proces predstavlja kontrast orijentaciji koja naglašava nepromenljive strukture, tj.
sagledavanje jedne tačke u vremenu pri čemu se ne uzima u obzir kretanje događaja
kroz vreme. U statičkoj orijentaciji osoba posmatra fiksni geštalt, umesto da ispita
pojavljivanje geštalta u ovom času, u ovom sledu interakcija i njegovom prelasku u
sledeći geštalt.

Proces se fokusira na vremensku dimenziju. Dijalektički, drugi aspekt teorije GT je

procesna varijabla – opisuje proces tokom vremena.
 206

Proces je promena ili menjanje objekta ili organizma u kojem se može videti dosledan
kvalitet ili pravac. Proces je uvek u nekom smislu aktivan, nešto se dešava. To je
kontrast s t ru k t u r i ili formi organizacije onoga što se menja, čija struktura izgleda
kao da je relativna usprkos procesu promene (English i English, 195, str.410).

Kao i u drugom području naše diskusije i ovde ponovo nalazimo neke podudarnosti
između GT teorije polja i drugih teorija polja, npr. fizike. Ne samo da se stvari menjaju,
već postoji i red u menjanju. Proces je kontinuiran razvoj, a ne slučajan. Jedno od
poslednjih uzbudljivih otkrića fizike je teorija haosa. Ali čak i u haotičnom i
nepredvidljivom polju teorije haosa, nalazi se u osnovi red.

Ovo verovanje u neizbežnost promene, i sa tim povezano verovanje u red koji leži u
osnovi, važno je za našu terapijsku metodologiju. Mi znamo da se stvari menjaju sa ili
bez naše intervencije. Ponekad će se stvari promeniti nagore ako ne intervenišemo ili
ako pacijent ne eksperimentiše sa novom akcijom. Dok nova akcija sadrži rizik, isto
vredi i za promene koje dolaze sa repetitivnim funkcionisanjem. Možemo razjasniti
prisutnu svesnost, znajući da se stvari menjaju da jedna stvar dovodi do druge, te da
jasna svesnost može da bude koristan deo promene.

Paradoksalna teorija promene i naša orijentacija na proces podržavaju akciju koja je

eksperimentalna, pošto dovodi do promena koje se ne mogu tačno predvideti.
Naravno, svaki kompetentan i iskusan terapeut (ili naučnik) ima neku ideju koja vodi
eksperiment, tako da ne postoji samo red u ultimativnom smislu te rači, već i u načinu
vođenja te intervencije. Očigledno, svi terapeuti intervenišu bez preciznog poznavanja
konačnog ishoda intervencije, ali mi se držimo teorije procesa da bismo razjasnili
činjenicu da ne poznajemo budućnost i kako bi nas to vodilo u sadašnjost.

Geštalt terapija kao akt psihologija: kratka istorija

Vraćajući se natrag kroz vreme, mnogi putevi nas vode do Franca Brentana
(Psihologija sa empirijske tačke gledišta, 1874). Fenomenologija, egzistencijalizam,
Geštalt psihologija i teorija polja, bile su pod značajnim uticajem Brentanove akt
psihologije.

Deo orijentacije na proces razlikuje akt od sadržaja i naglašava akt, a ne sadržaj.

Fenomenološki pristup definiše realnost prema aktu opažačevog opažanja opaženog.
Fokusiranje na opažanje, merenje, reagovanje, preuzimanje odgovornosti (biti
odgovoran), sve to je orijentisano na akt.

Razlikovanje akta i sadržaja i početak psihologije akta ide unazad do Brentana.

Psihologija za Brentana je bilo izučavanje psiholoških akata. On je razlikovao akt
čuvenja od sadržaja čuvenja. Brentano je govorio o misaonim aktima, aktima
procenjivanja i aktima ljubavi/mržnje. Svi ovi akti su intencionalni, usmereni prema
nekom objektu. Ovo je bio početak fenomenološke konstrukcije realnosti posmatrača i
posmatranog. Ovo je filozofska pozadina principa GT, da je svest uvek svest o
nečemu. I to je bio značajan uticaj na procesno mišljenje teorije polja u psihologiji.

Brentano je uveo u psihologiju Aristotelov uticaj koji je bio veoma važan za formiranje
procesa, akt psihologije GT. Brentanova akt psihologija i njegovo udaljavanje od
kartezijanskog dualizma, daleko od opštih platoničnih uticaja Dekarta, potekao je
 207

delom od snažnog Aristotelovog uticaja i njegovog porekla iz skolastičke misli (Misiak,

Sexton, 1966, str.89). dok, kao što je Lewin istakao, teorija polja delom predstavlja
udaljavanje od Aristotelove klasifikacije (Lewin, 1938), teorija polja je takođe pod
snažnim uticajem Aristotelove misli. Koncept jedinstva polja organizam/sredina i drugi
koncepti GT zavise od ovog uticaja Aristotela koji je došao preko Brentana. Zato ćemo
na kratko razmotriti ovaj aspetk aristotelovske misli.

Aristotelova filozofija je bila sinteza materijalizma (Democritus) i idealizma (Platon).

Njegova filozofija je u većoj meri bila racionalna i empirijski bazirana nego idealizam
njegovog mentora, Platona. Iako je bila više empirijski zasnovana, ipak , “Aristotelova
tradicija...smatrala je da bi osoba mogla saznati sve zakone koji vladaju
Univerzumom, samo čistim mišljenjem: nije bilo neophodno proveravati uz pomoć
posmatranja.” (Hawking, 1988, str.15).

Važno za GT je to što je Aristotelov hilomorfizam smatrao jedinstvo čoveka, jedinstvo

duha i materije, početnom tačkom, za razliku od Platona (Misiak i Sexton,1966, str.7).
Aristotel je razlikovao dva principa koji su zajedno činili celinu ili jednu supstancu.
Snaga i akt, suština i oblik, kombinuju se zajedno da oblikuju jedinstvenu supstancu.

Ako čitalac reč “geštalt” stavi umesto reči “oblik”, možda će biti jasnije kako je ovaj
Aristotelov uticaj posredstvom Brentana ušao u Geštalt. Za Aristotela je forma
(geštalt) izvor svih kvaliteta i determiniše karakteristike. Najviši oblik je ljudski oblik
(pošto samo ljudi misle), vidi (Shapiro,1990). Primenjujući ovo na ljudska bića: ljudska
duša je oblik (forma) čoveka, telo je materija.

Perls, Hefferline i Goodman (1951) diskutuju aristotelovski koncept akta i njegovu

važnost za ujedinjavanje polja organizam/sredina. Za Perlsa, Hefferlina i Goodmana
akt je ono što ujedinjuje objekat i biologiju percepcije. “Aristotel je shvatio i tačno
uvideo da se kroz akt, kroz opažanje, objekt i organ poistovećuju, postaju identični.”
(Perls, Hefferline i Goodman, 1951, str. 229). Nedostatak vode i želja za vodom su isti
akt (Perls i drugi, 1951, str. 260).

Svaki akt kontakta je celina svesnosti, motorna reakcija i osećaj – kooperacija

senzornog, muskulatornog i vegetativnog sistema – i kontakt se javlja na površini, na
granici u polju organizam/sredina, a granica kontakta je...specifičan organ svesnosti o
novoj situaciji u polju...

Sve ovo je, konačno, kako bi se pojednostavila organizacija polja organizam/sredina,

kako bi se dovršile nedovršene situacije...

Kao granica interakcije, senzitivnost, motoričke reakcije i osećanja se okreću prema

sredini i prema organizmu. Neurološki, postoje receptori i proprioceptori. Ali u aktu, u
kontaktu, postoji jednostavna celina percepcije koja inicira kretanje povezano sa
osećanjem. Na primer, osećaj žeđi ne služi kao znak koji se beleži, koji se prenosi do
dela mozga koji percipira nedostatak vode, već istim aktom, voda se opaža kao
svetla, poželjna, kreće se ka njoj, ili, nedostatak vode je nedostatak, neprijatnost,
problem. (Perls, Hefferline i Goodman, 1951, str. 258-260).

Uvid u genotipske invarijante

 208

Većina teorija polja pretpostavlja fenomene kao nešto što poseduje red (o čemu smo
već diskutovali) i ima metodologiju za proučavanje ovog rada. Ovo ćemo razmotriti
kroz dve teme o (1) uvidu i (2) metodologiji i prirodi zakonitosti.

Priroda saznavanja i definicija uvida

Čuo sam da mnogi u GT govore o uvidu kao da je stran GT, kao da je to

psihoanalitički termin i sinoniman sa orijentacijom intelektualizirajućeg i
interpretativnog traganja za uzrocima sadašnjosti u prošlosti. Ovo predstavlja strašilo
od slame pošto bi većina psihoanalitičćara rekla da uvid o kojem govore je
emocionalan ili je osećajni uvid koji se bazira na sadašnjem odnosu između
analitičara i pacijenta. Ne samo da je ovo strašilo od slame i preterana simplifikacija,
već je netačna i neproduktivna karakterizacija psihoanalitičke misli, ali to je ujedno i
pogrešno shvaćena Geštalt teorija. Uvid je neophodan koncept za shvatanje i
razumevanje GP i GT. Kada se definiše uvid kao u GP, to je cilj u GT. To je A-ha!
Doživljaj, istovremena integrativna svest o delovima i celini. Ovo implicitno nalazimo
kod Perlsa, Hefferlina i Goodmana, iako ne eksplicitno. O ovom A-ha diskutujem u
“Kliničkoj fenomenologiji” (+6, 1976), iako ne koristim reč uvid da u ovom članku, i
eksplicitno u “Geštalt terapija: njeno nasleđe poreklom iz GP” (+8, 1982).

“Uvid je uobličavanje perceptivnog polja na takav način da značajne relacije budu

jasne, to je formiranje geštalta u kojem relevantni faktori zauzimaju mesto u odnosu
na celinu.” (Heidbreder, str. 355, iz Kohlera).

Uvid je oblik svesnosti, svesnosti u kojoj postoji uvid u strukturu celine. Smisao ove
diskusije je taj da organizacija polja je to što predstavlja cilj rada svesnosti – biti
svestan toga kako je polje organizovano. Polje ima strukturu. Uvid je potpuno
povezivanje sa, poznavanje strukture.

Psihološki uvid je takođe osećanje smisla, emocionalno značenje,o organizaciji polja

organizam/sredina. Ovo uključuje poznavanje sopstvenih emocija, potreba, motivacija,
ponašanja, ali nije prvenstveno okretanje unutra, to je poznavanje sebe i drugog,
uključujući celokupno polje. Ovo uključuje svest o procesima svesnosti i sopstvenoj
karakternoj strukturi. Uključuje identifikovanje fiksnih geštalta prenesenih iz polja
drugog prostora i vremena, umesto percipiranja novih u sadašnjem polju.

Uvid u oblasti psihologije uključuje znanje o tome za šta je osoba odgovorna,

prihvatanje sopstvenog dela polja i saznanje da je to odabrano. To je znanje o
posledicama sopstvenih izbora. To je takođe saznanje onoga za šta osoba nije
odgovorna i što nije izabrala. Uvid u psihoterapiji nije tek slučajna svesnost, već tačno
shvatanje organizacije polja koje se doživljava, polja koje je relevantno za karakterna i
interpersonalna pitanja pacijenta.

Fenomenološki metod obezbeđuje smernice za sticanje uvida u organizaciju polja

(vidi Idhe, 1977, Spinelle, 1989). Fenomenološki metod je razmatran još u nekoliko
drugih tekstova ovog izdanja (+5, +6, +9). Ovde ću samo da nabrojim pet
karakteristika fenomenološkog metoda:
1. Staviti uobičajene načine mišljenja u zagradu
2. Tražiti strukturalne osobine polja (uvid)
3. Koristiti sistematsku eksperimentaciju (varijacioni metod)
4. Uspostaviti direktnu svest o temi refleksivne svesnosti
 209

5. Obratiti pažnju na intencionalnu korelaciju na onog koji doživljava doživljavano

Priroda zakonitosti

Uvid zahteva da prvo, specifično za kontekst, ili fenotipske manifestacije budu

fenomenološki razjašnjene i da genotipske invarijante budu identifikovane. Ovo znači
povezivanje onoga što se prvo javlja u nečijoj svesnosti sa širim razumevanjem, sa
onim što je invarijantno za situaciju. Nadalje, ono što deluje kao da je invarijantno u
određenom kontekstu, povezano je sa invarijantama u različitim situacijama i
kontekstima.

Lewin tvrdi da pristup polja, pristup onoga što zovemo postmodernom naukom,
predstavlja konkretan konstruktivan metod. On postavlja rigidne zahteve vezane za
razumevanje svake individue. Nijedna manifestacija se ne može odbaciti zato što nije
regularna ili frekventna, zato što je “iluzija” itd. Slušne halucinacije se ne mogu
adekvatno objasniti tako što će se izmeriti i svrstati u kategoriju simptoma shizofrenije.

Ovaj stav omogućuje da eksperimentalni podaci budu validni. Otkrivanje onoga što se
dešava u čistom slučaju je validni podatak, bez obzira na to da li čist slučaj dešava u
prirodi. Nauka prema pristupu teorije polja nije stvar računanja frekvencije, već tačnog
razumevanja kako sile polja deluju zajedno.

Kada je to moguće, koriste se koordinate koje se primenjuju u svim slučajevima, bez

obzira na to koji objekt se proučava. Naravno, ovo je lakše u fizici u kojoj se objekt
proučavanja uglavnom odnosi na kretanje fizičkih objekata. U fizici to znači da ako
možete izmeriti objekt (visinu, širinu, dubinu) i njegovo kretanje kroz prostor i vreme,
možete otkriti prirodne zakone. Generalizacije moraju da vrede za sve posmatrače, tj.
Generalizacije moraju da uzmu u obzir pozicije posmatrača. U njutnovskoj fizici samo
se prostor smatrao relativnim u odnosu na posmatrača, ali u postmodernoj fizici,
vremenska perspektiva posmatrača mora takođe da bude deo jednačine. Zakoni
moraju da se na sve primenjuju, uzimajući u obzir vremensko-prostornu perspektivu
svih posmatrača.

U fizici, teorija polja prevazilazi deskripciju. Deskripcija je neophodna i važna, ali

jednostavni podaci nisu dovoljni da pokažu kakvi su genotipski zakoni, nasuprot
fenotipskim manifestacijama. Ako osoba želi da dođe do zakona koji su verni svom
kontekstu, npr. Kulturalnom kontekstu, ali takođe imaju i generalnu validnost, potrebno
je nešto više od puke deskripcije. Genotipski zakoni vrede u više različitih konteksta i
objašnjavaju razlike između različitih fenotipskih manifestacija.

U fizici, čula su proširena pomoću instrumenata i matematike. Mnogi proučavani

fenomeni ne spadaju u domen zajedničkog iskustva i nisu direktno dostupni ljudskim
čulima. Ljudsko iskustvo koje nije prošireno uz pomoć instrumenata možda je
nedovoljno za postmodernu fiziku, ali upravo to ljudsko iskustvo je objekt psihološkog
proučavanja. U oblasti teorijske psihologije deskripcija se proširuje fenomenologijom i
dijalogom. Za razliku od fizike, u psihologiji možemo razgovarati sa objektom
proučavanja i otkriti šta doživljava. Psihološka istraživanja koja koriste eksperimente i
upitnike, ali ne pitaju za doživljaj ispitanika, ne koriste prednosti ove fenomenološke
ekstenzije čula.
 210

Drugi način da se stekne genotipska validnost je proučavanje fenotipskih

manifestacija u jednom kulturnom kontekstu,a zatim proučavanje u kros-kulturnom
kontekstu. Do uvida bi dovelo shvatanje bogato detaljima vezanim za fenomen u
jednoj kulturi, uključujući i mesto fenomena u čitavoj kulturi, takođe bi pružilo uvid u to
šta je kroskulturalno promenljivo, a šta je nepromenljivo. Da li se fenomen javlja u
svim kulturama i ako je tako, da li u svim kulturama igra istu ulogu?

Najpotpunije shvatanje sa naučnog stajališta teorije polja mora, ne samo da objasni

individualni slušaj, već takođe mora da traga za uvidom u to k a k o tačno zakon
deluje, ne samo da deluje, tako da mogu biti postavljeni zakoni koji iamju opštu
primenljivost. Fenotip, tj. specifična pojava fenomena, nije potpuno shvaćen sve dok
se njegovi principi ne sagledaju sa tačke gledišta genotipa, sa tačke gledišta opštijih
zakona, čija su specifična ilustracija.

U novijoj psihološkoj literaturi postoje oni koji sada zastupaju zakone koji su
ograničeni na konkretan istorijski i kulturni kontekst. Drugi promovišu ili zastupaju
opšta otkrića u formi opštih zakona. Najpotpunije shvatanje teorije polja nalazi izlaz iz
ove debate. Shvatanje specifičnih kulturnih manifestacija je potpun kada je deo većeg
polja, opšti zakoni su validni samo do one mere do koje su specifično povezani sa
višestrukom stvarnošću vremena, prostora, osobe, kulture...
Ova ista sofistikacija je korisna za razkilovanje prihvatanja i potvrđivanja. Prihvatanje
se definiše kao prihvatanje osobe kakva jeste. Potvrđivanjem se prihvata osoba kakva
jeste i potvrđuje joj se potencijal za život i rast. Ovo je upravo paralela između
situacije fenotip/genotip. Osoba manifestuje fenotip (upravo ono što pacijent jeste
sada i ovde), ali ovo nije jedina moguća manifestacija “genotipa” (različiti autentični
načini postojanja osobe). Ukratko, potvrđivanje znači prihvatanje osobe, ali ne samo
jedne manifestacije osobe.

Definicija teorije polja

Sada smo možda spremni za moju formalnu definiciju teorije polja. Ono što sledi je
moja prilično zgusnuta definicija teorije polja. Na neki način to bi takođe moglo da
posluži kao sinopsis za čitav članak

Teorija polja je okvir ili način istraživanja ili tumačenja događaja, doživljaja, objekata,
organizama i sistema kao smisaonih delova saznatljivog totaliteta uzajamno delujućih
sila koje zajedno oblikuju jedinstvenu interaktivnu kontinuiranu celinu (polje), umesto
da ih klasifikuje prema njihovoj urođenoj prirodi ili analizira na posebne aspekte i
formira sumativne celine od njih. Identitet i kvalitet svakog takvog događaja, objekta ili
organizma je u polju istovremeno i može se saznati samo uz pomoć konfiguracija
formiranih uzajamnim uticajem interakcija između posmatrača i posmatranog.

Na različite načine i do različitog stepena, teorije polja teže da pretpostave sledeće u

vezi sa poljem:
1. Polje je sistematska mreža odnosa
2. Polje je kontinuirano u vremenu i prostoru
3. Sve je deo polja
4. Fenomeni su determinisani celokupnim poljem
5. Polje je jedinstvena celina: sve utiče na sve drugo u polju
 211

Na različite načine i do različitog stepena, teorije polja teže da prihvataju sledeća četiri
dodatna stava:
6. Opažajnu realnost oblikuje odnos između posmatrača i posmatranog
7. Princip istovremenosti
8. Proces: sve postaje
9. Uvid u genotipske invarijante

ZAKLJUČAK

Teorija polja je stav koji prožima GT. To je ono što usmerava kompas GT. Teorija
polja omogućuje dinamičke organizujuće koncepte, kao što je granica kontakta, self
kao proces itd. To je kognitivni lepak koji drži na okupu sistem GT.

Postoje brojne teorije polja i nema apsolutno valjanog načiona da se kaže da je neka
više u pravu od druge. Sve je u teoriji polja relativno u odnosu na vreme, prostor i
fenomenološku svest posmatrača.

Teorija polja je okvir za proučavanje događaja, doživljaja, objekata, organizma ili

sistema. Naglašava totalitet sila koje zajedno oblikuju integrisanu celinu i determinišu
delove polja. Ljudi i događaji postoje samo kao deo polja, a značenje se ostvaruje
samo kroz odnos u polju. Samo činjenice prisutne u polju iamju uticaja na polje.

U Geštalt terapijskom pristupu polju sve se sagledava kao da se kreće i postaje. Ništa
nije statično, samo neke stvari, npr. Strukture, kreću se i menjaju relativno sporo u
odnosu na druge procese koji se kreću i menjaju brže.

Teorije polja nastoje da steknu uvid u način na koji polje operiše, u to kako se tačno
sile u polju uklapaju zajedno u celokupnu strukturu.

Stvarnost nije ni objektivna ni arbitrarna, već je istovremeno i zajedničkim delovanjem

“onoga što je tamo” i organizma koji opaža, konfigurisana. Teorija polja je način
mišljenja koji je nužan i centralan deo opšte teorije i metodologije GT i ima veliki
potencijal da doprinese daljem razvoju teorije i prakse GT.

11. SELF U GEŠTALT TERAPIJI:

 212

ODGOVOR TOBINU

Komentar

Ovaj tekst je napisan 1983. kao odgovor na članak Stephana Tobina u Geštalt
žurnalu. U ovom tekstu Tobin zastupa mnoge promene koje sam i ja zastupao, kako u
svom odgovoru, tako i na drugim mestima. Njegov stav rezimisam u svom tekstu i
verujem da čitalac koji nije upoznat sa Tobinovim člankom može da sledi temu bez
poteškoća.

Usprkos tome što se u nekim tačkama slažemo, osećao sam se podstaknutim da

napišem svoj odgovor Tobinu zbog njegove diskusije o selfu, poremećajima selfa,
granici i jezgru its., o čemu je teoretisao u teoriji GT, dok nije pokazao razumevanje
teorije polja kao osnove GT. Mislim da ova diskusija može da ilustruje pitanje teorije
polja. Najbolje se čita sa člankom broj 10 “Uvod u teoriju polja”.

Sa pomešanim osećanjima sam čitao članak Stephana Tobina “Poremećaji selfa,

Geštalt terapija i Psihologija Ja” (Geštalt žurnal, jesen, 1988). Bilo mi je drago što su
moje kolege u Los Angelesu napisale tako savremen članak. Ja se svim srcem
slažem da je potrebno uzeti u obzir objektne relacije i psihoanalitičke pristupe koji
vode poreklo od Kohuta, da je potrebno razmotriti Geštalt terapijski tretman
karakternih poremećaja (kao i ostalih dijagnostičkih grupa), da diskretnije treba
diskutovati o neuspesima (i ličnim i sistematskim), razmotriti koncept selfa, kao i da je
potrebno povezati se sa sadšnjom interakcijom pacijenta sa istorijskom doživljajnom
pozadinom koja je osnova sadašnjosti.

Sa druge strane, ne slažem se sa nekoliko teorijskih tvrdnji u navedenom članku,

neke od njih deluju mi važno, a neke se ukratko ponavljaju u Tobinovom pristupu
tretmanu.

Potrebno je promeniti stav

Tobin se zauzima za promenu u smeru realističnijeh sagledavanja pacijentove

karakterne strukture i iskustva, zauzima se za slušanje sa poštovanjem pacijentovih
doživljaja, za sofisticiraniju razmenu onoga što pacijent doživljava ili reflektuje
pacijentu ili unosi u genetski materijal. Tobin zastupa asimilaciju informacija iz
savremenih psihoanalitičkih shvatanja Heinza Kohuta i teoretičara objektnih odnosa.
On zahteva da se više pažnje pokloni odnosu između terapeuta i pacijenta i
potrebama pacijenta koje pacijent doživljava. Istovremeno, on iznosi da je važno da
terapeut bude svestan svojih osećanja i potreba, tako da oni nesvesno ne
kontaminiraju terapijski rad. Tobin zastupa mišljenje da se treba osloniti na
empatičniji pristup, a ne na tehnike konfrontacije, manje na konfluentno-fobičan stav,
a više na stav otvorenosti i srdačnosti. U svom iskrenom samootkrivanju, promena u
kojima njegov tretman ne uspeva, on dolazi do toga da je neophodno da svoja
saznanja pokuša da poveže sa bazičnom teorijom i daje primer za koji se nadam da
ćemo svi slediti.

Ono u čemu se ne slažem sa Tobinom je način na koji teoretizuje o potrebnim

promenama stava. Ne slažem se sa načinom na koji on karakterizuje postojeću teoriju
GT, kao i kako govori o promenama za koje se ne zalaže. Njegovo kliničko
upozorenje prihvatam, ali on svoj stav koristi u kritici GT. Razmotriću Tobinov opšti
 213

opis teorije GT i zbog čega ja smatram da je netačan. Zatim ću diskutovati sledeće

teoretske probleme: self kao proces, self kao fenomen granice (ne kao “suština”),
redosled u psihoterapiji, uloga prošlosti, klinička pitanja vezana za Ja-Ti model.

Tobinov opis teorije Geštalt terapije

Tobin implicitno kaže da postoje dogovorene definicije Ega i Selfa koje GT ne poštuje.
On karakteriše teoriju GT o Selfu kao da je reč o jednom fenomenu granice koji
zanemaruje “jezgro” osobe. Tako on vidi GT tretman kao interpersonalan, a koji se ne
bavi suštinskim konfliktima.

On tvrdi da teorija GT “...ne uspeva da dotakne neke važne funkcije selfa (ja) koje se
tiču stabilnosti, samopouzdanja, fleksibilnosti...” (str.5). takođe, prema Tobinovom
mišljenju, GT ne uzima u obzir kontinuitet selfa kao strukture, ne ukazuje na to da
osoba ne unosi postojeći self u trenutnu situaciju. Umesto toga Tobin opisuje teoriju
GT kao konceptualiziranje neposredne situacije bez veze sa bilo kakvim postojećim
selfom.

Još je važnije to što Tobin ide tako daleko da tvrdi da, pošto ne postoji slika
suštinskog postojanja selfa, GT ne vrši potrebne izmene u tretmanu pacijenata
različitih dijagnostičkih grupa (npr. borderline i narcistički poremećaji). Nadalje, on
izvlači implikacije iz Geštalt terapije da “svaka osoba ima podjednako efikasan,
funkcionišući self” (Tobin, str.5).

Tobin karakteriše Ja-Ti stav GT kao oštru konfrontaciju koja se nameće bez obzira na
kliničku situaciju. On tvrdi da GT ne obezbeđuje terapeutima okvir zahvaljujući kojem
bi mogli da razlikuju svoja osećanja i potrebe koje se javljaju tokom tretmana i da su
prema tome GT nesposobni da se dosledno posvete dobrobiti pacijenta (pošto GT ne
diskutuje o kontratransferu, str.14). tako pacijent sa poremećajem selfa koji
doživlčjava fragmentaciju u stresnim situacijama može da se suoči sa oštrim
tretmanom, Tobin tvrdi ono što je introjektovao od Perlsa (što rezultira povredom
umesto lečenjem).

Nadalje, Tobin smatra da se GT bavi svesnom namerom i svešću o sebi, a da se ne

bavi nesvesnim i otporom. Tobin zastupa intenzivniju terapiju i veruje da većina
Geštalt terapeuta ne uviđa dobrobiti koje proističu iz češćih seansi (kojima se
povećava transfer) i dužeg procesa lečenja.

Opšta predstava o Geštalt terapiji

Psihološka literatura o selfu i egu ne slaže se u pogledu značenja ovih termina i u

mnogim izvorima oni se koriste na potpuno obrnut način. Nekoliko radova u GT,
Perlsov “Ego, glad i agresija” (1947) i “Geštalt terapija ” Perlsa, Hefferlina i Goodmana
(1951), posvećene su objašnjavanju teorije o selfu kao procesu.

U “Geštalt terapiji” Perls i drugi objašnjavaju teoriju ličnosti normalne i neurotične

osobe i pominju samo usput težu patologiju. Iako se slažem sa Tobinom da u GT
treba više pisatio o kliničkom iskustvu sa različitim dijagnostičkim grupama, meni nije
poznato da sada ili da je iakda neko tvrdio u teoriji GT da svi ljudi imaju podjednako
čvrst self. Verovati da svi ljudi imaju podjednako snažan self bilo bi isto kao verovati
 214

da ne postoje fenomeni kao što su psihopatologija i značajne individualne razlike u

načinu funkcionisanja. Lično, ja ne smatram ni teoriju GT, ni svoje mentore toliko
naivnim.

Čitajući literaturu o GT ne nalazim nikakvo negiranje fenomenološke realnosti selfa.

Ipak, Tobin skreće sa svoga puta kako bi izjavio da “Verujem u self kao f e n o m e n
o l o š k u realnost” (str.8). Iako se nekim osobama više dopalo da ovo
konceptualizuju različito od “Ja sam ista osoba koja sam bio sa devet godina” (str.8),
ne verujem da bi bilo koji cenjeni Geštalt terapeut ili teoretičar osporio Tobinovo
shvatanje fenomenološke realnosti selfa.

Kako ja shvatam GT, ona nije zanemarila ni “suštinske” aspekte, ni strukturalne

aspekte selfa. Procesna teorija selfa u GT daleko je od toga da bude proizvod
“intelektualne lenjosti” ili “oklevajućeg intelektualizma” (iako, da budemo sigurni, ove
crte se mogu sresti u zajednici geštaltista) (Tobin, str. 9). Proces mišljenja je i dalje
konvencionalan u psihologiji i nije sasvim razvijen, zahteva rigoroznu misao. Ovo
zahteva veću strogost nego konvencionalna njutnovska mehanicistička ideja koju
geštaltističko mišljenje menja. Sa druge strane, ja verujem da kada Tobin razdvaja
strukturu od procesa, on preterano pojednostavljuje i pogrešno interpretira teoriju.
Naravno, Tobin je bio selektivan kada je birao diskusiju o literaturi GT koja će podržati
njegov stav prema GT, ali takođe verujem da on nije adekvatno predstavio radove iz
GT koje razmatraju Ja-Ti terapijski odnos (npr. Polster i Polster, 1973, Yontef, 1981a,
1981b, 1982 itd.). iako je Perls često bio oštar, narcistički, konfrontirao se itd., a mnogi
geštalt terapeuti su ovo introjektovali (kao što Tobin kaže, on sam je to učinio), nikada
nisam mislio da teorija GT zastupa ovo. Geštalt terapija je prešla sa odnosa baziranog
na transferu, na dijaloški zasnovan odnos i rana literatura nije specifikovala prirodu
poželjnog odnosa. Ovome se od tada posvećivalo dosta pažnje i promena stavova,o
kojima diskutuje Tobin, i dalje je potrebna i aktuelna, ali, po mom mišlkjenju,
teoretizovanje o karakteristikama dijaloškog odnosa treba da bude sofisticiranije nego
što je Tobinovo u članku, ako Ja-Ti odnos treba da bude koristan koncept u našoj
teoriji i praksi.

Tobin daje još nekoliko tvrdnji o teoriji GT sa kojima se ne slažem. On tvrdi: “GT, kao i
ostale humanističko-egzistencijalističke terapije, gotovo potpuno se naslanja na
svesnu naperu i svest o sebi.” (str.34). GT koristi fenomenološku svesnost kako bi
istražila celokupan proces svesnosti (uključujući i ono što nije svesno, nesvesno),
otpor, transfer. Ne slažem se sa Tobinovom tvrdnjom da se GT ne bavi otporom (str.
31). Bio sam obučen u GT da se fokusiram na ono što se drži dalje od svesnosti i
kako se to čini. Učio sam da se bavim otporom i nesvesnim, ali na fenomenološki
način. To je svakako predstavljalo glavni deo treninga na Geštalt terapijskom institutu
u Los Angelesu tokom prošle decenije. Tobin tvrdi da je ON bacio bebu zajedno sa
vodom, ali ja iz ovoga isključujem GT.

Tobin implicitno kaže (str.33) da je ard na svesnosti ekspresivan da predstavlja

suprotnost orijentaciji na uvid. Mislim da je uvid oblik svesnosti na osnovu kojeg radi
GT, iako definišemo uvid terminima Geštalt psihologije (svest o strukturi celokupne
sadašnje situacije), umesto da se bavimo uglavnom istorijskim uvidom (vidi Yontef,
1982). Ekspresivnost je samo jedan aspekt našeg fenomenološkog rad koji traga za
uvidom.

Self: proces i struktura

 215

Geštalt terapija je zasnovana na teoriji polja koja zastupa ideju da su struktura i

funkcija nerazdvojne i da su ljudske strukture procesi. Da stabilna struktura postoji
nema sumnje, ali je ona konceptualizovana kao proces. Proces je ritmičan,
kontinuiran, ima unutrašnju konzistenciju, tj. strukturalan je. U knjizi “Ego, glad i
agresija” (1947), Perls elaborira proces interpretacije takvih koncepata kao što su ego
i self. U “Geštalt terapiji” Perls i drugi objašnjavaju self kao proces. S druge strane,
Tobin zauzima stav da GT sumnja u realnost selfa, da ovaj ima kontinuitet i da se
uvodi u svaku situaciju.

Self: jezgro i granica

U teoriji GT, self je sistem kontakata osobe. Ne postoji “jezgro” ili “self” nezavisno od
polja organizam/sredina i nema ljudske sredine bez procesa koje obično
karakterišemo kao “unutrašnje”. Bez obzira na to da li je self zdrav, neurotičan,
psihotičan ili spada u grupu poremećaja selfa, GT smatra da je to proces koji se javlja
na granici. Da postoji teška patologija i da se javlja deterioracija kod nekih pacijenata
pod delovanjem nekih vrsta stresa, očigledno je. Ipak, Perls se bavio načinom
konceptualizacije tog fenomena i po ovom pitanju ja diskutujem sa Tobinom.

Što je veća složenost i organizmički interes u interakciji (ne samo konflikt), to je više
self aktiviran. Neke osobe se očigledno fragmentiraju kada se suoče sa stresom,
konfliktom itd. Način konceptualizacije ovoga je u skladu sa procesnom teorijom GT
prema kojoj konflikt, npr. kod poremećaja selfa, ne redukuje količinu selfa
fragmentirane osobe, ako što tvrdi Tobin (str. 6), p r o c e s i s e l f a s u f r a g m e
n t i r a n i, neefikasni itd. Self je manje kohezivan, ali je self i dalje sistem kontakata.
Ovo uključuje interpersonalne aspekte funkcije granice kontakta, kao i unutrašnje
aspekte (self).

Tobin tvrdi: “Jedno od najvećih ograničenja GT je to što je primarni fokus bio na

poremećajima funkcionalne granice između osobe i njene sredine, a gotovo da nije
bilo prepoznavanja strukturalnih poremećaja u srži osobe” (str.5). kasnije on tvrdi:
“...Geštalt terapeuti su dosta pažnje posvetili poremećajima granice između selfa i ne-
selfa, dok se nisu bavili poremećajima unutar selfa” (str.9). tobinova tvrdnja da se GT
bavi samo poremećajima granice između selfa i drugih (str.9) bazira se na tome što
on razdvaja proces i strukturu i razdvaja srž i granicu. Problem je u tome da, ako
kreirate sržnu strukturu koja se smatra različitom od granicei procesa, ne može se
prepoznati diskusija o unutrašnjem konfliktu i fragmentaciji pošto diskusija o procesu u
GT uključuje pojam strukture (i obratno) i svaka diskusija o fenomenima granice u
polju organizam/sredina uključuje one funkcije koje Tobin smatra sržnim.

Izgleda da Tobin veruje da postoji jezgro odvojeno od granice i da ako je jezgro

fragmentisano, tretman mora da se bavi jezgrom, pre nego što se može raditi na
granici između terapeuta i pacijenta. Ovo ću naročito razmatrati u sledećem odlomku.
Teorijski i klinički, to je jedno od najvećih neslaganja mene i Tobina.

Redosled u psihoterapiji

Rekao sam da Tobinov članak jasno ocrtava neke potrebnme promene kliničkog
stava. Sa ovakvom promenom Tobin je postigao znatno više uspeha u radu sa
 216

narcističkim portemećajima. Iako je moj rani stil bio različit od Tobinovog, i ja sam na
sličan način počeo sa blažim tretmanom u većoj meri orijentisanim na odnos, u većoj
meri koristeći razumevanje karakterne strukture pacijenta. I ja sam takođe mnogo
dobio proučavajući Kohuta i teoretičare objektnih odnosa. I ja takođe mogu da
potvrdim da je ovo dovelo do većeg uspeha u radu sa poremećajima selfa, od kojih je
narcistički poremećaj samo jedan.

Ipak, Tobin ovo pripisuje različitom redosledu dugotrajnijeg tretmana. Najpre, on

uspostavlja raport i razumevanje, zatim radi na selfu (radi na “jezgru” i to ne smatra
GT), zatim radi GT (rad na granici),a zatim završavanje terapije. Mislim da shvatanje
da rad na selfu ne predstavlja GT nije tačno, ni teorijski ni praktično. Ograničava
koncepciju GT sa ovog veoma važnog aspekta rada na selfu (Tobin, str.40).

Iako smo Tobin i ja na sličan način promenili stav i doživeli slično poboljšanje
terapijske efikasnosti, ja konceptualizujem redosled sasvim drugačije. Prema tome,
može biti da je Tobinov uspeh povezan sa promenom njegovog stava i znanjem, kao i
što je sa mnom slučaj, a ne nužno sa redosledom koji potiče od njegove definicije
selfa kao strukturalnog “jezgra”. Iako se Tobin bavi samo narcističkim poremećajima
ličnosti, ja sam postigao veći uspeh sa borderline i shizoidnim pacijentima. Prema
mom iskustvu, mnogi pacijenti, naročito borderline, ne rade dobro kada je u pitanju
redosled koji Tobin navodi. Mislim da je ovo u vezi sa teorijskim problemom “jezgra” i
selfa.

Tobin tvrdi... “Ja mislim da je verovatnije da je kohezivan self preduslov za kontakt sa

poljem, umesto da vredi obratno” (str.11). I čak i ako postoji self kao jezgro, kako neko
hrani ovaj self osim preko neke vrste kontakta? Mi možemo da diskutujemo o načinu i
vrsti poželjnog kontakta, ali ne vidim kako hrana stiže do osobe, osim preko neke
vrste granice.

Verovanje u razvoj selfa pre kontakta, umesto istovremeno sa kontaktom ili posle
kontakta, logično rezultira određenim izborom tretmana: najpre Tobin gradi podršku,
zatim radi na selfu razmatrajuči detinjstvo, zatim radi pomoću GT na procesima
svesnosti, zatim završava terapiju.

Izgleda da Tobin veruje da se osoba može tretirati dok ovo jezgro selfa ne postane
čvrsto, a da zatim prelazi na fenomene granice. Ne vidim kako neko može da dopre
do jezgra, srži, osim p r e k o g r a n i c e. Ovaj fenomen granice je upadljiv, ili može
da ne privlači na sebe pažnju, ali da bi se doprlo do jezgra, mora se proći kroz
granicu. Na praktičnom nivou, tretman kojim se izgrađuju funkcije granice, takođe
izgrađuje one pacijentove snage koje se tiču njegove svesnosti (uvid), veze između
sadašnjeg funkcionisanja i iskustveno-istorijskog porekla prošlosti. Tobin diskutuje
prve dve faze tretmana kao da nisu GT, pošto se GT zasniva na konfrontaciji i
interakciji i ne bavi se unutrašnjim selfom. Ipak, ja smatram GT obuhvatnijim i
fleksibilnijim sistemom nego Tobin. Za mene GT uključuje empatičko slušanje,
stvaranje uzajamnog razumevanja, korišćenje genetičkog materijala, konfrontaciju i
drugo.

Otkrio sam da je slika GT, kao primarno ili nužno korišćenje disonantnog i oštrog stila,
jedna od najčešćih. Ipak verujem da je to samo jedan stil GT. Ako odustanemo od
ideje da je ovo jedan stil GT, možemo lakše početi da shvatamo koncept prema kome
je početak rada sa narcističkim ili borderline pacijentima, rad na granici. Ovo ostavlja
otvorenim mnoga pitanja, uključujući i pitanje do kog stepena terapeut treba da uvede
 217

u najranije faze genetički materijal koji pacijent ne pominje i da li treba pri tom da
koristi interpretacije. Tobin i ja se u tom pogledu ne slažemo.

Verujem da se celokupni rad na intenzivnoj psihoterapiji sastoji od rada na granici i

rada na onome o čemu Tobin govori kao o “jezgru” i da pravi fokus varira kao funkcija
kliničkih zahteva svakog pacijenta i dijagnostičke grupe, i najbolje potiče iz dijaloškog i
fenomenološkog rada umesto da prvenstveno proističe iz teorije. Čak i u okviru
poremećaja selfa, postoje kontradiktorne potrebe. Na primer, pacijenti sa narcističkim
poremećajem ličnosti i borderline pacijenti, često imaju potrebu za sasvim različitim
kliničkim stavovima i redosledom. Terapeut kome na raspolaganju stoji dobar uvid u
teorije ličnosti i psihodijagnostiku je u poziciji da pruži najbolji tretman.

Moje kliničko iskustvo svakako potvrđuje Tobinov stav da narcistički pacijenti stupaju
u dijalog samo pošto se osete shvaćenim i da je nenefikasno konfrontirati prerano
takvog pacijenta sa onim što terapeut doživljava. Hteo bih da primetim da u terminima
dijaloga u GT, ja smatram da narcističku povredu ne nanosi terapeut pacijentu, niti je
kreira pacijent kao reakciju na terapeuta, već se ona dešava kao interakcija između
terapeuta i pacijenta. Povreda može da deluje kao istraživanje prisutnih procesa, na
taj način se istražuje i izgrađuje self. Tada terapeut može da uvede transferni
materijal, kao što to preporučuje Tobin, može da podeli terapeutovu perspektivu (kao
razmenu, a ne kao stil susreta u grupi susretanja), ili još dublje da uđe u sada i ovde
proces. Na primer, nakon što je video da se terapeut oseća umorno i oseća se
povređenim, pacijent doživljava kao da terapeut nije bio zainteresovan, a terapeut iam
izbora. On ili ona može da istakne sličnost sa roditeljskom figurom, može da podeli sa
pacijentom šta doživljava, ili može da ispita na kopji način je pacijent postao
povređen. Na primer, nakon što pacijent čuje terapeutovu refleksiju svoje povrede i
oseti da je shvaćen, terapeut može da kaže: “Šta si rekao sebi kada si video da
delujem umorno?”...”I kada si rekao sebi: “On nije zainteresovan za mene”, šta si još
rekao?”. Možda će odgovor biti nešto kao: “Ako moj terapeut nije zainteresovan za
mene, mora da ja nisam zanimljiv”. Terapeut: “Oho, to je zaista mnogo gore nego da
je meni bilo dosadno sa tobom. To te zaista poništava. Ne samo da si dosadan meni,
već i čitavom svetu. To te zaista uništava.”

Ako se redosled koji Tobin predlaže za rad sa narcističkim poremećajima ličnosti (ili
rad najpre na jezgru, a zatim na kontaktu) proširi na ostale poremećaje selfa, npr.
borderline pacijente, moje iskustvo pokazuje da je to često užasno. Jer, ako terapeut
u takvom radu suviše rano unese u tretman materijal o detinjstvu ili čak podrobno
ispituje materijal o detinjstvu koji spontano pokreće pacijent, borderline pacijent će
često doživeti vrlo intenzivan primitivan afekat, ali neće imati dovoljno razvijene
funkcije selfa da to zadrži, asimiluje i proradi. Na početku terapije sa borderline
pacijentima, pacijent može da bez afekta diskutuje coping metod uz pomoć cepanja
(splitting) ili eksplodirati primitivnim osećanjem besa, ili može zahtevati da se o njemu
brine, a da se ne posmatra ego, ali takav pacijent nije u stanju da uklopi primitivno i
zrelo funkcionisanje. Čak i ako bes ne eksplodira bez kontrole, regresivni impulsi
borderline pacijenta lako će se pojačati i rezultirati preterano pozitivnim transferom i
godinu ili dve kasnije, terapija će biti uništena kada gotovo psihotički pozitivan transfer
postane negativan. Ako se na početku rada sa borderline pacijentima podržava
postojeći pozitivan transfer kao to predlaže Tobin, i ako se rano uvede genetički
materijal, jačaju se primitivne i regresivne želje i, moje iskustvo pokazuje, kasnije
tokom terapije pacijent razvija negativni transfer, a da nije razvio dovoljno podrške u
sebi da može da savlada osećanja izneverenosti koja su suviše snažna za pacijenta
koji još uvek ima slabo razvijene veštine interakcije.
 218

Kada se genetičkim materijalom bavimo polazeći od selfa, tj. funkcije kontakta,

pacijent je u stanju da se poveže sa prošlošću i završi sa njom. Na primer, borderline
pacijent koji uči da sme da kaže “Ne”, a da ne bude ne napušten, izgladnjivan ili
pretušen i koji je razvio kontaktan odnos sa terapeutom baziran na tom saznanju, u
stanju je da se suoči sa zahtevima za konformizmom iz detinjstva, sa napuštanjem od
strane roditelja kada sprovodi svoju volju itd. Verujem da rad na granici,
razjašnjavanje takvih pitanja kao što su krivica i svesanost, kontakt/fuzija/izolacija,
slitting itd. Treba da prethode bilo kakvom pokušaju rada na genetičkom materijalu.

Zaključak:
Tobinovo teoretiziranje ima imlikacije na njegov izbor terapijskog redosleda, koji,
prema mom iskustvu, može da dovede do negativnih posledica. Za mene, self u GT
nije jezgro koje treba tretirati a da se ne prođe kroz granicu selfa, već se osoba tretira
kroz granicu selfa ili putem nje. Ovo je u skladu sa shvatanjem da je Ja-Ti susret put
GT do empatičkog razumevanja i predstavlja ilustraciju egzistencijalističke premise da
je self prisutan kroz kontakt.

Uloga prošlosti

Jasno je da je prošlost pozadina sadašnjosti. Perls je jasno tvrdio da prošlost dovodi

do sadašnjosti (1947, str.93 i str.95). pošto je značenje relacija između figure i
pozadine, pri čemu je figura sadšnjost, a pozadina prošlost, jasno je da je prošlo
iskustvo važan deo GT. Takođe je jasno da za intenzivnu dugotrajnu terapiju koja će
biti značajna, pacijent mora da razvije osećaj za prošlost, sadašnjost i budućnost
(Yontef, 1969). Za to je potreban terapeut, Geštalt ili neki drugi, koji će obezbediti
vođenje tokom tog procesa. Sumnjam da bi se mnogi Geštalt terapeuti usprotivili
ovome.

Iako je tačno da narcistički povređen pacijent koji ne doživljava vezu sa prošlošću,

dobija zahvaljujući saznanju kako je prošlost dovela do sadašnjosti i kako on/ona
održava status quo. Tobin daje nekoliko izjava u svojoj diskusiji, sa kojima se ne
slažem (str.26-27). Prvo, pošto je pacijentova sadašnjost povezana sa njegovim
prošlim iskustvom, to ne znači da je u prošlosti on bio žrtva svoje okoline. Umesto
toga, pacijent i okolina su bili, a i sada jesu u stalnoj interakciji, te je i pacijent uneo
nešto u interakciju i takođe ima neku ulogu u održavanju negativnih efekata prošlosti u
budućnosti. Ipak, Tobin koristi njutnovski, mehanicistički, linearni model kauzalnosti
koji srećemo u psihoanalitičkoj literaturi, kada veruje da prošlost uzrokuje sadašnjost,
da je pacijent žrtva prošlosti i da pacijent nije imao izbora (Tobin, str.9 i str.26). drugo,
čak i ako terapeut smatra pacijenta odgovornim za njegovo ponašanje, to ne znači da
se ovo odmah interpretira pacijentu, kako to tvrdi Tobin (str.27). terapeut može da ima
tačnije viđenje kauzalnosti od pacijenta, a da to ne otkrije prerano pacijentu. Treće,
postoji razlog da verujemo da kada kažete da pacijent nije mogao ništa da uradi sa
svojim stanjem, stid može da se pojača. Ako je roditeljstvo bilo toliko loše da pacijent
nije iamo izbora, pacijent se tada smatra toliko oštećenim i hendikepiranim, da za
njega nema nade. Winnicottova ideja o “dovoljno dobroj majci”uzima u obzir da, ako
postoji minimum roditeljstva koje je dato detetu, ono nije beznadežan slučaj i ima
izbora.

Dijalog, kontratransfer i odgovornost terapeuta

 219

Tobin i ja se slažemo u pogledu neophodnosti pacijentove autonomije i nezavisnosti

od terapeuta. Upravo ovo me je privuklo GT. Iako sam prethodno bio na
psihoanalitički orijentisanoj psihoterapiji i bio sam obučen na tradicionalan
psihodinamski način, nikada nisam doživeo prihvatanje ili samoprihvatanje ili
autonomiju pre GT. Privukla me je Simkinova ideja da ne postoji “trebalo bi da”.

Mislim da je žalosno što Tobin diskutuje Ja-Ti ideju kao nešto nametnuto pacijentu.
Njegova diskusija o tome da želi da pacijenti budu nezavisni umesto da glume
nezavisnost zato što terapeut želi da pacijent bude nezavisan, k a o d a s u ž e l j
a za autentičnošću i autonomijom nešto novo u GT
(str.30), premašuje suštinu onoga što me je privuklo dijaloškom pristupu GT. Reći
pacijentu da je on odgovoran za sadašnju mizeriju i povezati to sa zlostavljanjem u
detinjstvu bez kliničke procene, takta ili uvremenjenosti, nije dobro praktikovanje GT.
Za mene, dijalog nije isto što oštra konfrontacija.

Slično, Tobin skreće sa svog puta da bi objasnio kako zadržava nešto o sebi kada to
zahteva klinička situacija i implicira da je ovo suprotno mom shvatanju Ja i Ti (str.27-
28). Ne slažem se sa njegovom karakterizacijom Ja-Ti koncepta, ali se slažem sa
zadržavanjem onoga što je neophodno i poželjno, u skladu sa zdravim razumom,
izneti nešto ukoliko terapeutove lične potrebe stoje na putu terapijskom zadatku
(umesto da su potrebe terapeuta zadovoljene na nekom drugom mestu i terapeut je
potpuno dostupan pacijentu). Uvek sam praktikovao i podržavao zadržavanje ili
samoizražavanje prema pacijentu u skladu sa kliničkim indikacijama. Tobinova slika
ne predstavlja tačno moj stav.

1969. pisao sam: “Za Ja-Ti odnos, pitanje odgovornosti je krucijalno. Model
aktualizacije se ne nameće ili preporučuje pacijentu, geštalt terapeut jednostavno
odbija da odustane od svoje slobode ili da prihvati da pacijent odustaje od svoje.
Geštalt terapeut preuzima odgovornost za ponašanje u skladu sa sopstvenim
vrednostima, a za pacijenta postoji samo preporuka: pokušaj sa ovim ponašanjem na
terapiji, kao eksperimentom i vidi šta ćeš otkriti” (Yontef, 1969, str.13). ako se
pacijentu ne pomaže da razvije autonomnu svesnost, to ne smatram dobrom
terapijom, Geštalt ili nekom drugom. 1976, izrazio sam svoj stav još jasnije: “Pacijenti
na početku terapije ne mogu često da kažu ono što misle i da misle ono što kažu, zato
što nisu s v e s n i.” (Yontef, 1976, str.4). U istom tekstu, ja se bavim prepoznavanjem
razlika između pacijenta i terapeuta, a terapeut se prepušta onome što se zaista
dešava između njih, umesto da pokuša da stvori nešto drugo (str.6). Takođe se u tom
tekstu bavim potrebom da terapeut bude dovoljno zreo, da autentično bude
zainteresovan za pacijenta umesto da nastoji da mu bude zabavno itd. Tobin je
pogrešno interpretirao moju prethodnu diskusiju o Ja-Ti, na način koji podržava njegov
stav o GT, ali citate vadi iz konteksta. Moj tekst je samo jedan primer stava u literaturi
GT, koji već zastupa nešto od onoga što je Tobin prikazao kao suprotno našoj teoriji.

Tobin izražava ključni element dijaloškog pristupa kada govori o svojim greškama u
prošlosti i izražava ih kao sredstvo poboljšanja polja. Za mene je to prestala da bude
uzbudljiva i korisna diskusija kada je počeo da krivi teoriju za svoju raniju ličnu praksu,
često predstavljajući teoriju na način koji se ne slaže sa mojim shvatanjima,
prikazujući GT kao nešto manje adekvatno od teorije GT koju sam uvek koristio. Na
primer, Tobin priznaje da je u prošlosti njegov sarkazam prema pacijentima poticao iz
njega samog i da je odgovornost za ovaj stav i njegovo introjektovanje, njegova
sopstvena (str.25). ali, on nastavlja da tvrdi: “Mislim ipak da, sve dok neko radi striktno
 220

u okviru GT, u kojem se malo pominje ili razmatra kontratransfer, teško je kreirati okvir
za ispitivanje sopstvenog ponašanja i osećanja koji su posledica ličnih problema”
(str.25-26).

GT je od samog početka naglašavala terapeutovu svest i odgovornost za samog

sebe. Moje iskustvo je da obuka u GT ovo ozbiljno uzima u obzir. Mislim da bavljenje
granicom, koje se koristi u praksi GT i treningu, zahteva da terapeut bude otvoren da
razmatra svoju odgovornost i ulogu u onome što se događa i doživljava. Ova
samosvest se ne smatra kontratransferom pošto se realnost odnosa, realnost
terapeutovih reakcija i transferni aspekt terapeutovih reakcija podjednako tretiraju.
Različita etiketa ne umanjuje činjenicu da se terapeut smatra odgovornim za svoju
svest i za svoje reakcije.

Otkrio sam da egzistencijalistički, dijaločki Ja-Ti odnos i fenomenoločki pristup

svesnosti obezbeđuju izuzetan okvir za vežbanje u tome. O sopstvenim problemima
učio sam uglavnom kroz svoju profesionalnu praksu i trening u GT. Rastužuje me to
što Tobinov valjan članak i sugestije za smer u kojem on želi da se GT kreće nije
praćen slikom o teoriji GT koja bi bila tačna.

Slažem se sa Tobinom da se često loše radi sa pacijentima, delom je reč o Geštalt

terapeutima, i da mnogi terapeuti koriste Geštalt kliše i žargon da bi opravdali
neodgovorno projektovanje odgovornosti sa sebe na pacijenta. Mnogi Geštalt
terapeuti smatraju pacijenta odgovornim za sopstvene frustracije, dosadu itd. Mnogi
hariznatični terapeuti dodaju svojoj narcističnoj glorifikaciji na račun pacijenta. Ono u
čemu se ne slažem sa Tobinom je to da je ovo posledica slabog fokusiranja GT na
svest terapeuta o sebi i njegovu odgovornost za sebe, već smatram da je u pitanju
zloupotreba sistema.

Tobin razmatra potrebu da se intenzivnije radi nego što je to uobičajeno i ja to

podržavam. Za neke pacijente to znači češće susrete nego jednom nedeljno.mislim da
je ovo u skladu sa teorijom Geštalta i da mnogi terapeuti, Geštalt i drugi, greše kada
terapija koju sprovode nije dovoljno intenzivna i duga. Za razliku od Tobina, ja ne
smatram da češće seanse treba da pojačaju transfer. Postoje mnogi klinički razlozi za
učestalije seanse. Ovo takođe važi i za Ja-Ti odnos. Ja preferiram učestalije seanse
kako bi se razvio potpuniji odnos, a ne da bi se pojačao transfer. Učestalije seanse su
ponekad korisne kako bi se smanjio rizik od dekompenzacije i kako bi se povećao
intenzitet rada na svesnosti. Važno je zapaziti da se učestalost GT može povećati, a
da se pritom ne nastoji razviti transferna neuroza.

Bio sam i sada jesam uzbuđen zbog Tobinovog članka koji je bio toliko potreban.
Njegova diskusija o promeni stava u GT prema boljem prepoznavanju sebe i
sofisticiranijem razmatranju potrebnih izmena tretmana i redosleda sa pacijentima sa
različitim karakternim strukturama, korak je u smeru u kojem bih voleo da vidim da se
kreće GT. Izmene u pravcu pružanja više poštovanja i pažnje pacijentovom iskustvu i
eksplicitnoj terapeutovoj odgovornosti za poznavanje strukture sopstvenih
emocionalnih odgovora prema pacijentu, predstavlja korak u istom smeru. Kroz svoj
članak on daje izuzetan doprinos time što diskutuje o svojim pogreškama u terapiji.
Možda će to svima nama dati hrabrosti da učinimo isto.

Iapk, ja se ne slažem sa glavnim delom njegove diskusije o GT. U ovom tekstu, ja

sam izrazio neslaganje sa njegovom reprezentacijom nekoliko koncepata GT i sa
nekoliko aspekata njegovog teoretisanja. Verujem da njegova elaboracija teorije GT
 221

čini da ova deluje siromašnije, jednostavnije i manje adekvatno, nego što je ja

shvatam. Iako se Tobin i ja slažemo u pogledu poptrebnih promena, ja smatram ove
promene elaboracijom i obogaćenjem GT. Prema Tobinovoj interpretaciji, teorija GT
deluje neadekvatno da bi se bavila onim što je klinički potrebno i njegova
konceptualizacija promena nepotrebno ih stavlja u konflikt sa teorijom GT. Promene o
kojima on diskutuje su u skladu sa interpretacijom teorije GT (interpretacija koju ne
smatram novom, već je ona deo GT koju ja poznajem od časa kada sam se sreo sa
GT). Ipak, teorija GT, kako je Tobin interpretira, neadekvatna je da obuhvati ove nove
kliničke smernice.

Među ključnim konceptima koje bih voleo da vidim da se tretiraju drugačije su

ekvivalentnost procesa i strukture i priroda selfa kao procesa koji sadrži kontinuitet.
Takože se ne slažemo u pogledu odnosa izmežu selfa kao “jezgra” i selfa kao
fenomena granice. Veoma snažno doživljavam neslaganje uvek kada se Tobinova
diskusija zasniva na dihotomiji između unutrašnjeg i interpersonalnog. Verujem da
takva diskusija poništava lepu integraciju lažne dihotomije koju su postigli Perls,
Hefferline i Goodman. Da dodam i da se ne slažem sa Tobinovim napuštanjem ideje
polja, prema kojoj je sadašnjost povezana sa prošlošću i budućnošću i zauzimanjem
psihoanalitičkog, njutnovskog stava prema kojem prošlost ne samo da dovodi do
sadašnjosti, već je i uzrokuje (pri čemu pacijent nema izbora).

Kao što sledi iz ovakvog teorijskog pristupa, on prihvata ideju da bi jezgro trebalo
najpre tretirati, a zatim raditi na kontaktu. Pristup koji sam otkrio da je delotvorniji,
fleksibilniji i snažniji, zasniva se na shvatanju GT da je self sistem kontakata, a da se
do jezgra mora doći jedino kroz granicu kontakta. Za mene je celokupan GT tretman
ujedno i rad na granici i rad na jezgru. Polazeći od shvatanja da najpre treba tretirati
jezgro, Tobin diskutuje o redosledu tretmana , kojem pripisuje veću efikasnost koja
možda i ne proističe iz redosleda, već i veće reagibilnosti prema pacijentovim
potrebama i povećane sofistikacije u vezi sa prirodom poremećaja selfa. Takođe,
redosled može da bude štetan za neke poremećaje, naročito borderline pacijente.

Konačno, Tobin izjednačava Ja-Ti dijalog sa oštrom konfrontacijom i kompulzivnim

otvaranjem prema pacijentu, te ne vidi senzitivnost, snagu i fleksibilnost koju ja vidim
u dijaloškom pristupu GT. GT, kako je prikazana u Tobinovom modelu, nije prikladna
za kliničke zadatke sa kojima se suočava i potrebna joj je psihoanaliza, da zadovolji
kliničke potrebe koje se takođe mogu zadovoljiti i pomoću Geštalt koncepta, npr. kroz
intenzivniji odnos umesto pomoću transfera.
 222

12. NAČINI MIŠLJENJA U GEŠTALT TERAPIJI

Komentar
Ovaj članak napisan je 1948. godine kao odgovor na članak Joe Latnera "Ovo je
brzina svetlosti" (Latner, 1983). Prvi deo članka je zapravo komentar na politiku
pokreta Geštalt terapije kako je Latner razmatra. Drugi deo odgovara na njegovu
diskusiju o Teoriji polja. Moja diskusija o Teoriji polja smešta Teoriju polja u opštiju
istorijsku perspektivu. Ovaj članak svrstavam u ovo poglavlje radije nego u poglavlje
pod nazivom "Istorija i politika GT" zato što verujem da je diskusija o Teoriji polja u
ovom članku važnija od diskusije o političkoj situaciji.

Ovaj članak je inspirisao članak Joe Latnera "Ovo je brzina svetlosti" (Latner, 1983).
Želim da predložim izmene i dodam sugestije teorijskoj diskusiji koju je on započeo.

Latner razmatra dve osobine teorijskih pretpostavki u GT, Njutnovsku (naročito

sistemsku teoriju) i Teoriju polja. On opisuje svaki od ovih načina mišljenja i ukazuje
na prisustvo njutnovske misli u literaturi o GT i na koji način se to razlikuje od Teorije
polja. Iako on jasno pokazuje da preferira stav Teorije polja, on prepoznaje da drugi
izvori misli, uključujući i njutnovski pristup i pristup "Zapadne obale" postoje. On
smatra ove karakteristične pristupe "školama" GT i daje im geografsku odredbu (New
York, Cleveland, West Coast).
 223

Ovaj članak se sastoji od dve veoma različite polovine. U prvoj polovini diskutujem
teme koje pokreće Latner umanjujući vrednost teorijskom dijalogu u GT. U prvom delu
šire analiziram pitanje različitih sekcija u GT, podržavajući svoju tezu da je ovo
žalosno traćenje energije na nevažne teme. U drugom delu dajem kraću analizu
drugoj prepreci postizanju jasnoće, konfuziji između onoga što se zove "Slogani i
tehnike", vid pristupa i onih pristupa koje zovem "konkretni i epizodni".

U drugoj polovini članka razmatram neka pitanja koja smatram fundamentalnim u

teorijskom dijalogu o GT – naročito potrebu da se bude jasniji u pogledu različitih
varijeteta post-jungovskog načina mišljenja. Zaključujem diskusiju razmatranjem
potrebe za integracijom konceptualizirajućih procesa u polju i humanističkim pitanjima
koje fenomenološki doživljavam.

Istočna obala – Zapadna obala: dijalog ili polemika

U ovom delu želim da razmotrim problematičan stav New York – Zapadna obala i
poteškoće u korišćenju ovih U.S. geografskih odrednica kao merila za modeliranje
koncepata u GT. U ovom tekstu ću predložiti oznake koje verujem da mnogo
adekvatnije odgovaraju teorijskoj problematici i verujem da mogu da izazovu manje
antagonizma.

Efekti semantike na svesnost i ponašanje predstavljaju deo GT od samog početka

(Perls, 1948). Na mom prvom trening workshopu iz GT Perls je (1965) diskutovao o
važnosti upotrebe jezika koji tačno diferencira i predstavlja fenomen koji se istražuje6.

Nedavno je Miriam Polster skrenula pažnju na važnost tačnog korišćenja jezika (M.
Polster, 1981, kao i u Wysong i Rosenfeld, 1982, str. 67). Oznake "škola" u GT dale bi
adekvatnu diskriminaciju samo ako su opisi tačni, a oznake valjano reprezentuju
klasifikovani materijal. Za mene oznake nisu adekvatne za takav zadatak.

Moja prva reakcija na Latnerov članak bila je emotivna: bio sam uzbuđen što sam
otkrio autora koji vrši korisnu i uzbudljivu teorijsku analizu koju bih voleo da češće
srećem u GT. Uživao sam otkrivajući sličnosti pozadina koje smo uneli u raspravu: ja
sam takođe proučavao političku filozofiju pre nego što sam počeo da se bavim
mentalnim zdravljem i takođe sam proučavao orijentalnu filozofiju. Proučavao sam i
teoriju polja fizike i Geštalt psihologiju kako bih boIje shvatio teoriju GT, a takođe mi je
nedostajalo znanje iz fizike i matematike.

Dok sam čitao članak osećao sam radost zbog kvaliteta teoretisanja sa
prepoznavanjem razlika, zastupanjem raspravljanja o teoriji, a ne o ličnosti. Fokusirao
sam svoje mišljenje na teme koje su me odavno zanimale i o kojima sam nameravao
da napišem nešto više. Prepoznao sam ideje koje podučavam u GT, ali koje nisam
nigde našao opisane u literaturi. Pročitao sam njegov članak i naučio iz njega. Našao
6
Usput da dodam da me je ovo privuklo GT pošto je ovo pripisao konfucijanskog ideji o ispravljanju
imena. Orijentalna filozofija je bila glavni deo mojih studija pre nego što sam počeo da se bavim
mentalnim zdravljem i privukla me je terapijska orijentacija koja bi mogla da integriše nešto od
istočnjačke filozofije. To me je takođe privuklo zato što sam znao da savremeni naučnici veruju da
filozofija ispravljanja imena /rectification of names/ zapravo ne spada u konfučijanizam već u sasvim
drugačiji koncept-legalizam. Implikacije legalizma bile su prilično čudne za GT. To je pridalo svemu
lično značenje: da bih mogao naći svoje mesto u konceptualizovanju teorije GT.
 224

sam mesta kojima sam poželeo da nešto dodam ili da ih razjasnim. Čitao sam o
pitanjima o kojima sam razgovarao sa kolegama iz Californie, ponekad se osećajući
prilično usamljeno kada bih želeo apstraktniju raspravu. Naročito smatram korisnom
detaljan i lucidan opis njutnovskog, mehanicističkog mišljenja u GT.

Na primer, njegova diskusija razlike termina "deo polja" i "u polju" teorijski je značajna
i često se ne sagledava (Latner, 1983, str. 78). Pokazujući da "imam osećaj"
predstavlja njutnovski način mišljenja i da je jedinstvo nas i naših osećanja način
konceptualizacije karakterističan za teoriju polja i pomaže nam da povežemo
apstraktniji i konkretniji nivo teoretisanja (str. 78-79).

Drugi primer: ističući da Perls i dr. veruju da fragmentacija potiče iz življenja u svetu
rascepa samo ukazuje na dualistički rascep čineći eksplicitnom očiglednu teorijsku
kontradikciju koja me je godinama mučila (str. 85-86).

Ali takođe sam počeo da se osećam nelagodno i uznemireno. Oznake koje koristi za
smerove u teoriji GT ne samo da me pogađaju kao neadekvatne za konceptualni
zadatak, već takođe navode na pogrešan zaključak i čine da se lično osećam
odbačenim zbog geografske identifikacije (umesto zbog sadržaja, stila ili kvaliteta
onoga što podučavam ili pišem).

Na žalost u poslednje vreme sam slušao i čitao članke, govore, pisma i razgovore ljudi
i sa istočne i sa zapadne obale koji su se pitanjem istočna-zapadna obala bavili bez
poštovanja, arogantno, što zatvara umesto da otvara put komunikaciji. Delom koristim
ovu priliku da diskutujem o ovoj opštoj temi javno, a ne da samo odgovorim Latneru.
Ali ja takođe žalim što je njegova uzbudljiva teorijska diskusija zagađena ovim
pitanjem. Želim da vidim kako se na pitanja koja on pokreće odgovara na teorijskom
nivou kao na teorijska pitanja. Ovo nije naročito verovatno zato što je skliznuo iz
teorijske analize u polemičan i pejorativan stil.

Na nekim mestima on prezrivo odbacuje celokupnu zapadnu obalu i skreće sa teme

svog članka (podnaslov: Polje i teorije sistema u Geštalt terapiji). Latner je nameravao
da diskutuje o pitanjima kao pitanjima, a ne da se bavi ljudima. On tvrdi da razlike
među nama nisu ukorenjene u geografske različitosti i različitosti karakternog tipa i
temperamenta, već u suprotnim i neintegrisanim elementima naše teorije i prakse i
nerešenih konflikata između njih (Latner, 1983, str. 71-72). Kasnije u članku on kaže,
baveći se fizikom "impresivno je da se ovim razlikama bavi u potpunosti kao
problemima eksplanacije" (str. 86). On se drži ovog stava kada tvrdi da nasuprot
Geštalt terapiji njutnovsko mišljenje nije samo po sebi neurotično, već samo kada se
koristi radi nezdravog izbegavanja (str. 87).

Ipak, na drugim mestima u članku (str. 84-85) on diskutuje o konzistentnosti i

krucijalnom problemu orijentacije na tehniku i na terapeutima orijentisanim na
preobražaj i poteškoćama sa njihovim načinom konceptualizacije u vidu slogana, bez
poštovanja prema integraciji ili celovitosti teorije. Vitalna tačka! Ali on o ovome
diskutuje kao da je problem geografskog tipa i odbacuje celokupnu zapadnu obalu
kao da se nje zaista tiče ovo pitanje. Na takvim mestima teorijska analiza ustupa
mesto polemici.

Šta sa Zapadnom obalom u GT? Postojao je stii GT (ne stil zapadne obale) koji je
praktikovao Perls tokom poslednje decenije svog života i koji su sledili drugi. Ovaj stil,
obično praktikovan u workshop okruženju ima neke distinktivne osobine koje su
 225

žalosne: grupna terapija ograničena je na terapiju 1:1 u grupnom okruženju, veoma

konfrontivan i ponekad oštar stav, fobičan stav prema konfluenciji i a apstraktnoj
teoriji, nefleksibilnost, ne uzimaju se u obzir potrebe za spoljašnjom hranom tokom
terapijskog procesa, malo se pažnje poklanja individualnoj terapiji koja je u toku i ne
računa se doprinos drugih osim Perlsa u osnivanju Geštalt terapije. Ne slažem se sa
ovim stilom ni po jednom pitanju.

Laura Perls razmatra ovo na tačan način koji manje razjaruje strasti, tvrdeći:

Geštalt terapiju su začeli kao obuhvatan, organizmičan pristup. Ali kasnije, naročito na
zapadu, ali takođe i na istoku, takođe, počelo je da se identifikuje uglavnom sa onim
što je Perls radio u to vreme. To je postalo veoma dobro poznato tokom poslednjih pet
godina njegovog života kada je uglavnom koristio metod vruće stolice. Ovaj metod je
dobar za demonstraciju na workshopu, ali ne možete čitavu terapiju raditi na taj način,
ipak, Ijudi to čine. Mislim da oni ograničavaju sebe: i prave dosta štete (Wysong i
Rosenfeld, 1982, str. 16)7.

Ona nastavlja dalje diskutujući GT danas:

Ona na mnogo načina cveta. Ipak, ja sam prilično rezervisana, jer ono što se sa njom
dešava u velikoj meri je slično sa onim što su učinili sa psihoanalizom i drugim
pristupima koji su postali dobro poznati i popularni. Došlo je do pojednostavljenja i
falsifikacije i iskrivljenja i pogrešnih predstava (Wysong i Rosenfeld, 1982 str. 17, vidi
takođe L. Perls, 1976, 1978).

Na drugom mestu u istom izdanju Isadore From koristi termin "neo-Geštalt" da bi

okarakterisao proizvod Perlsovih poslednjih dana. On diskutuje o problemima ovog
stila sa jasnoćom i pronicljivošću – i sa pomalo prezira – ali bar pripisuje Perlsovo
ponašanje samom Perlsu. On smatra neo-Geštalt tehnički orijentisanim i boljim kao
teatar nego kao dobra terapija. On vidi kako se drugi pridružuju ovom stilu koristeći
praznu stolicu terapeut ponovo ostaje "iza kauča", da tako kažem, ponovo se uvodi
podela na telo i duh, ledeni breg psihoanalize se ponovo uvodi sa teorijom slojeva,
takav rad na slamanju oklopa ne bavi se važnošću da/ne funkcije graničnih procesa, a
takav rad na snu koji se bavi "egzistencijalnom porukom" ponovo uvodi psihoanalitički
tip interpretacije (From, 1978, 1984, takođe vidi intervju kod Wysong i Rosenfeld,
1982, str. 26-46).

On takođe raspravlja o Perlsovom naglašavanju sposobnosti privlačenja pažnje i

publiciteta, što naziva Perlsovim stilom demonstracije (Wysong i Rosenfeld, str. 37) i
kaže da je njegov epizodni pristup terapiji tokom poslednje decenije života ohrabrio
povezivanje GT sa sloganima i tehnikom.

Tačno je da u Kaliforniji kao i na drugim mestima "Za mnoge od nas ovaj Perlsov rad
predstavlja sramoćenje, upskos neposrednosti i spontanosti" (Rosenblatt, 1980, str.
12). Nizak teorijski kvalitet Perlsovih tekstova tokom poslednje faze čini GT manje
vrednom poverenja i ostljivom na kritiku.

Kritika Perlsovih poslednjih radova i rezultata narcizma i filozofija "lakih odgovora"

tokom šezdesetih godina mnogi su se bavili (??). Ključna ideja koju je 1982. godine
Rober Resnick, jedan od osnivača Instituta za GT u Los Angelesu uputio Četvrtoj
godišnjoj Geštalt konferenciji, bavi se povećanom količinom tehnika koje su se
7
ja sam naglasio određene delove teksta
 226

pojavile pošto je Perls došao na zapad i počeo da široj publici demonstrira GT.
Rosenblatt govori o Perlsovoj kalifornijskoj fazi i zatim nastavlja da diskutuje o
zavodljivom uticaju LSD-a i hippie pokreta (Rosenblatt, 1980, str. 11). Verujem da je
njihova kritika Perlsove prakse korisnija nego diskusija o Zapadnoj obali gde je on
živeo. Pitanja se javljaju ako neko želi da diskutuje ono što sledi. Na primer, trebalo bi
razmotriti ne samo centralne tendencije, već i varijacije u odnosu na taj trend. Dobra
sociološka analiza definisala bi uslove, mesto i vreme.

Trebalo bi zapaziti da Kalifornija od 1965-1970 nije Kalifornija iz 1984. Kalifornija je

odustala od neumerenosti kasnih šezdestih i ranih sedamdesetih upravo kao i ostatak
nacije. Dobra tvrdnja u duhu teorije polja uvek uzima u obzir vreme i mesto (kao što
Latner zna). U ovom slučaju Latner raspravlja o GT zapadne obale tokom
sedamdesetih i osamdesetih.

Takođe smatram da je korišćenje geografskih imena SAD za označavanje teoretisanja

u GT prilično etnocentrično. Verujem da Geštalt terapeuti u ostatku zemlje i ostatku
sveta suviše lako bivaju otpisani kada se govori o New Yorku, Clevelendu ili Zapadnoj
obali SAD.

Ako je termin Zapadna obala bio korišćen kao naslov samo kako bi se indicirala
lokacija Perlsa tokom neo-Geštalt dana, termin bi bio neadekvatan, ali se ne bih baš
mnogo žalio. Takva upotreba bi bila kao geografsko korišćenje termina "Berlinska
škola Geštalt psihologije". Koliko ja znam takvo korišćenje nije prikrivena
političko/sociološka tvrdnja o Berlinu. U Latnerovom korišćenju termina Zapadna
obala se koristi da označi vrstu pristupa koji je Perls koristio od 1965 do 1970, ali isto
tako kao karikatura velikog dela zemlje.

Latner diskutuje individue na času na Institutu za GT u San Francisku i kaže da

uvodeći osnovne GT termine sreće "bleda, lica koja izražavaju nerazumevanje, a
zatim ironične osmehe – kao da kažu "Što je ovo uvrnuto, o čemu on priča?" On
implicitno kaže da je ovo opšte stanje na Zapadnoj obali (Latner, 1983, str. 85)8.

On kaže:
Nalazim da težim da pišem o njima... Ne vodeći računa o konzistenciji, sledeće što se
javilo postaje atraktivno jednostavno zbog toga što je novo. Ne postoji standard za
procenu da li je to povezano sa onim što je prikladno i što je prošlo (to je kao muž koji
juri za suknjama, sve što je novo uzbuđuje ga, a njegovo iskustvo sa suprugom mu
nije važno) (Latner, 1984, str. 84).

Svi znamo da su instituti na zapadnoj obali antiteorijski, da prihvataju svaku novu

tehniku bez integracije, ne razumeju Geštalt psihologiju, GT, fenomenologiju itd. Ja
takođe znam za terapeute iz čitavog sveta koji misle i rade na ovaj način. Mi se
borimo sa ovim neznanjem, bilo gde da se ono nalazi. U čitavom svetu postoje
GeštaIt terapeuti koji nisu direktni naslednici tzv. njujorške škole (ako sve Geštalt
terapeute ne smatramo takvim) ali koji su zainteresovani za kvalitetan intelektualni rad
u teoriji GT. Njima je potrebno usmerenje koje proističe iz intelektualno agresivnih
8
Izgleda da se ova grupa jako razlikuje od grupa sa kojima sam j radio. Ne znam da li je ta određena
grupa bila drugačija ili postoj opšta populacija koja se razlikuje u L.A. Takođe ne znam da li Latnerovi
zaključci o njihovom izgledu (kao da kažu: "Šta je to o čemu on zapravo priča?", Latner, 1983, str. 85)
tačno predstavljaju njihovo raspoloženje ili razlog njihove negativnosti. Čak i ako je u pravu u vezi sa
njegovim raspoloženjem, ne znam iz onoga što je napisao da li je njihov stav zapravo bio usmeren na
teoriju ili na njegovu ličnost ili stil. Ne kažem da verujem u ovo drugo, ali ne želim da ja lično, kao ni
drugi valjani treneri GT sa Zapadne obale budu potcenjeni zbog njegovog iskustva u San Francisku.
 227

članaka kakav je Latnerov, ali oni nisu adekvatno uzeti u obzir u Latnerovoj
kategorizaciji.

Problem istok-zapad nije nov i nije ograničen na GT. Dokazi o rivalstvu između istoka,
naročito New Yorka i zapada, posebno Los Angelesa prisutni su. Postoji li i jedan
pravi teatar u Kaliforniji. Kalifornija je zastarela, nepouzdana, nesposobna za
apstraktno mišljenje, tolerantna za varijacije u životnom stilu i izuzetno pluralistička.
Sa druge strane, njujorčani su sofisticirani, netolerantni, doktrinisti, arogantni i
zajedljivi. Kalifornijski vic: Zemlja je ukošena i ludaci se kotrljaju u Kaliforniju. Njujorski
vic: Turista zaustavlja njujorčana i pita ga: "Možete li mi pokazati put za Empire State
building, ili da se jebem?" Izgleda da ima nešto istine u oba stereotipa, ali ne znam
koliko. Postoji takođe prilična količina izvrtanja u stereotipima. Ne verujem da su
stereotipi dobra osnova za ozbiljnu analizu.

Pitanje oznake istok-zapad nije novo ni za GT. 1973 na pitanje, Polsterovi su dali
svoje mišljenje o ovakvoj kategorizaciji na geografskoj osnovi. Oni su izrazili da imaju
poteškoće sa ovom podelom, ističući velike individualne razlike koje postoje od osobe
do osobe. Mojim rečima: veći iznos varijanse obuhvaćen je inidvidualnim razlikama
nego što je obuhvaćen geografskom podelom. Erv je istakao veliku varijaciju u okviru
njujorške grupe i u okviru grupe iz Clevelanda. Takođe je istakao da se rad na polju
GT razlikuje u Kaliforniji zato što je kontekst Kalifornije drugačiji (Wysong i
Rosenfeld,1982, str. 59-60).

Niko koga poznajem ne smatra da postoji škola ili jedinstven stav na Zapadnoj obali.
Kada se o fenomenu govori kao o "školi", ne samo da se mehanicistički dihotomizuje
polje, već to takođe prakse o kojima piše Latner uzdiže na nivo škole. Radije bih
diskutovao o pitanjima kakva jesu sa otvorenošću nego da to otežam govoreći o
školama i uspostavljanjem debate između škola. Verujem da je škola Zapadne obale
stvorena odrednicom.

Latner koristi slabosti teorije Jima Simkina i Claudia Naranjo da bi potkrepio svoje
odbacivanje Zapadne obale. Simkin se citira kao da je tvrdio da je čitao, a da nije bio
u stanju da shvati Perlsa, Hefferlinea i Goodmana – Geštalt terapiju i da ovo smatra
na nekim mestima povezanim sa GT. Latner takođe citira Claudia Naranjo koji ne
uspeva da sagleda nikakvu vezu između Geštalt terapije i Geštalt psihologije (Latner,
1983, str. 83, 89-90). Moj lični stav prilično se razlikuje od shvatanja Simkina i
Naranjoa. Ja sam samo jedan od onih sa Zapadne obale koji ne slede komadanje ili
antiteorijski stav koji Latner naziva "Zapadna obala". Moj lični stav i iskustvo se
razlikuju od Latnerovog kada je reč o Zapadnoj obali. Želeo bih da ovo ukratko
razmotrim kroz lično iskustvo.

Za razliku od Naranjoa ja otkrivam da su koreni GT u GP (Yontef, 1982). Za razliku od

Simkina smatram knjigu Geštalt terapija nezamenjivom za razumevanje GT. Mnogi sa
Zapadne obale se slažu sa mnom. Učio sam iz kalifornijske pluralističke tolerancije
prema razlikama u temperamentu, stilu, teorijskim ubeđenjima, životnom stilu. Naučio
sam od Simkina da ima dovoljno mesta i da više živim u skladu sa onim što JESTE,
nego sa onim što bi TREBALO DA BUDE (Simkin, 1974). To je lekcija koju nastavljam
da učim i iz koje bi možda mogli da u uče i drugi u GT. Kada su me u početku u GT
uveli Perls i Simkin, ja sam od njih uzeo ono sto sam mogao, a odbacio sam ono što
za mene nije bilo korisno. Odbacio sam njihove antiteorijske predrasude i tražio sam
na drugim mestima da zadovoljim potrebe koji oni nisu zadovoljili. Učeći da ja mogu i
 228

da moram da vršim ovakvu samoregulaciju bilo je najvažnije što sam naučio iz GT u

celini i naročito od Jima Simkina.

Na Zapadnoj obali može se sresti veoma valjana praksa i obuka iz GT. Mi takođe
imamo umetnike u preobražaju, one koji ništa ne znaju, šarlatane. Mnogi od onih koji
demonstriraju i vode workshope kroz čitavu zemlju, a sa Zapadne obale su, uglavnom
vode iskustvene workshope. Neki od njih ne poznaju ili im nije važna osnovna teorija,
neki poznaju i važna im je teorija, što ne pokazuju u tom kontekstu.

Latnerov opis trening situacije na institutu u San Francisku prema kojem polaznici ne
poznaju osnovne koncepte (npr. konfluencija) i čak ih omalavažavaju je zastrašujuća.
Moje iskustvo u Los Angelesu je sasvim različito. Ja sam vodio didaktičke kurseve iz
GT na UCLA i GTILA od 1971. i nisam se sreo sa onim o čemu govori Latner. Ne
samo da sam podučavao osnovne pojmove kao što su introjekcija, konfluencija itd.
već sam takođe govorio o teoriji polja, fenomenologiji, egzistencijalizmu i GT u
kontekstu istorije zapadne i istočne misli. Sretao sam se uglavnom sa receptivnim
razredima, čak i kada je moj stil podučavanja i težina materijala doveo do toga da se
razred izgubi u temama kao što su egzistencijalizam i teorija polja.

Ne mogu da zamislim polaznika obuke na prvoj godini, i još manje člana GTILA, da
primaju Latnera na onaj način koji je opisao. Ja nisam naišao na takav prijem kada
sam vodio program za obuku 1974. godine na GTILA. lako sam teoriju instrukcije iz
tog doba smatrao prilično ograničenom i slučajnom, našao sam da su osoblje i
studenti puni poštovanja prema naporima da se situacija poboljša. Do 1974.
antiteorijske predrasude iz šezdesetih su se uveliko promenile. Od tada je uslov za
polaznike koji žele da pređu na drugu godinu da pristupe teorijskom testu u kojem ne
samo da treba da definišu termine kao što je konfluencija, već takođe i da pokažu
izvesno shvatanje apstraktnih pitanja.

Latner tvrdi da je Perls: "...imao averziju prema ozbiljnom mišIjenju i intelektualnim

aktivnostima, to je predrasuda koja je preovladavala na Zapadnoj obali tokom
poslednjih deset godina njegovog života i uglavnom se nastavila posle njegove smrti"
(Latner, 1983, str. 83). lako više ne slušam antiteorijske govore, dugo je nedostajao
ozbiljan intelektualni dijalog u Geštalt terapiji u celini, možda nešto više na Zapadnoj
obali. Geštalt žurnal je ovo obezbedio kroz forum koji podržava dijalog. Ipak, čak je i
njujorška "škola" malo teorije produkovala od doba Perlsa, Hefferlinea i Goodmana. Ja
sam probao intelektualne plodove Laure Perls i Isadora Froma. Slažem se sa
Latnerom da je reč o visokom ("sofisticiranom") kvalitetu. Ali bio sam gladan da
dobijem još, a veoma malo je pristizalo. PROBLEM NAŠE TEORIJSKE LITERATURE
NIJE OGRANIČEN NA ZAPADNU OBALU.

Na Institutu u Los Angelesu nisam se sreo sa osobljem koje bi omalovažavalo teoriju i

našao sam da u celini imaju znanje na nivou osnovnih termina. Ipak, srećem se sa
mnogim trenerima koji slabo poznaju teoriju na filozofskom nivou i imaju averziju
prema ličnom učestvovanju u intelektualnoj debati. Neki koji govore o teoriji čine to
bez pravog poštovanja prema pitanjima koje pominje Latner i izbegavaju aktivno
suočavanje sa kolegama na ovom nivou. Tako se čini da ima nešto istine u Latnerovoj
karakterizaciji. Verujem da bi ovo pitanje bilo efikasnije obuhvaćeno opisom
ponašanja i ideja umesto stvaranjem škole teorije izbegavanja.

Jedna od žalosnih posledica oznake "Zapadna obala" je to što teži da progna

intelektualni "greh" Zapadne obale. Označavanje stanovnika Zapadne obale kao
 229

"neznalica" ne samo da ne uspeva da se adekvatno bavi problemom, već takođe

ignoriše one sa Zapadne obale koji dobro razumeju teoriju GT, nego takođe dopušta
Geštalt terapeutima na drugim mestima opasno samozadovoljstvo, pripisivanjem
greha Zapadu: "Oh, to vredi samo za Geštalt terapiju na Zapadnoj obali". Time se isto
tako sankcionišu neznalice, kao da je reč o školi, pa je normalno očekivati da "ništa ne
znate" ako pripadate toj školi.

Problem neadekvatnog teoretisanja i nedovoljnog razumevanja teorije polja i Geštalt

psihologije može se sresti bilo gde (čak i u okviru "njujorške škole" GT).
Omalovažavanje neznalica može takođe da bude odbrana od kritičara. Kada Geštalt
psiholozi kritikuju GT kao oblast koja čak i ne poznaje GP, a kamoli da je sa njom
povezana (npr. Kenle, 1978) čuo sam kako Ijudi odgovaraju: To je tako samo zbog
onih koji diskutuju i demonstriraju GT ne znajući teoriju (naročito na Zapadnoj obali).
Prema mom mišljenju niko nije potpuno objasnio ono što je zajedničko i ono u čemu
se razlikuju GT i GP.

Bilo bi bolje ako bismo se fokusirali na neadekvatnost i nekompletnost teorije GT

umesto da nastavljamo kontroverziju istok-zapad i sa tim povezano rivalstvo između
Perlsa i ostalih osnivača. Ja mislim da ove kontroverzije i rivalstvo ometaju bliže
bavljenje teorijom i sprečavaju veći kontakt među onima koji su zaista zainteresovani
za intelektualni dijalog.

Ne dopada mi se da Zapadna obala u GT bude odbačena kao da je u pitanju doručak

od žitarica (lešnici, kornfleks i voće) kao da je u pitanju pusta zemlja. Isto tako mi se
ne dopada to što neki sa omalovažavanjem odbacuju GT u New Yorku sa
sarkazmom. Karikatura New Yorka pokazuje doktrinaran, dogmatičan, hostilan stav u
kojem se ljudi odbacuju kada postoji neslaganje9. Sadržaj se menja, ali stav
odbacivanja ostaje isti.

U našim dijalozima ja bih želeo da nađem veće poštovanje za osobu, tj. priznavanje
razlika bez kritikovanja osobe i kritikovanja teorijskog stava koji osoba izražava.
Latner izlaže primer stava na koji ja imam promedbe, kada diskutuje o Perlsu,
Hefferline i Goodmanu i njihovoj ideji da je njutnovsko mišljenje "neurotično" i da je
"pogrešna koncepcija stvarnosti zasnovana na pogrešnoj psihologiji svesnosti"
(Latner, 1983, str. 85-86). Latner jasno kaže da nije na mestu njutnovsko mišljenje
zvati "neurotičnim".

Ipak, kada Latner počinje svoju diskusiju o školama on odbacuje Perlsa kao da on nije
jedan od osnivača GT. On tvrdi: "Postoji GT Perlsa i drugih. To je ona koja je opisana
u "Geštalt terapiji"... Zatim, postoji i Perlsova GT" (Latner, 1983, str. 82). Iako se
slažem sa kritikom Perlsovog kasnijeg rada, izgleda da stav koji se ovde prihvata ne
priznaje mu značajno učešće u osnivanju GT. Mislim da je dužnost osnivača i mentora
da priznaju dug i suoče učenike sa razlikama. Latner se konfrontira Perlsu i odbacuje
ga, a da mu ne odaje zasluženo priznanje.

U ovom članku se nisam slagao sa svojim mentorom, Simkinom. Neki izgleda da

pretpostavljaju identičnost mentora i mentorisanog, kao da se svi na Zapadnoj obali
slažu sa Simkinom. Mi nismo klonovi Perlsa i Simkina.
9
Čuo sam od pojedinaca u New Yorku da izbegavaju scenu GT zbog izveštaja da treneri neće ni da
razgovaraju sa članovima ili studentima sa drugih instituta. Pošto je ovo samo govorkanje smatram ovo
tek ilustracijom toga što Ijudi govore o GT u New Yorku i NE smatram ovo istinom.
 230

Želeo bih da vidim da se Latnerov primer u pogledu izoštravanja jasnoće našeg

konceptualnog okvira sledi, ali sa izmenom geografskih oznaka i ljudskim
argumentima i bez preuranjegog kreiranja škola. Radije bih se fokusirao na kvalitet i
sadržaj teorijskih prezentacija.

"Slogani i tehnike" i "Konkretno i epizodno"

Mnogi su komentarisali ono što su diskutovali drugi o GT, bez demonstriranja ili
saopštavanja shvatanja celine GT i koji praktikuju bez očiglednog poštovanja
celokupnog terapijskog sistema. U tom slučaju dugotrajna terapija nešto pruža
mogućnost za epizodan stav koji ne obezbeđuje kontinuitet ili sofistikaciju u pogledu
psihodinamike i odnosa koji bi podržali dugotrajnu, intenzivnu psihoterapiju (I. From,
1978, 1984, Latner, 1983, F. Perls, 1969, L. Peris, 1973, 1976, 1978, kod Wysonga i
Rosengelda, 1982, Rosenblatt,1980).

lako postoji velika količina takvih terapeuta, želeo bih da istaknem dva modalna tipa.
Ovo činim uz puno poštovanje postojanja drugih tipova, a ova dva diskutujem jer su to
polovi istog kontinuuma.

Jedan tip govori u sloganima i praktikuje tehnike. Drugi tip radi više od slogana, ali
govori konkretno bez eksplicitne integracije sa teoretskom celinom. Ovo odgovara
klasičnoj definiciji GeštaIt psihologije o komadanju (Koffka, 1931, 1935, Kohler, 1938,
1947, 1969, Wertheimer, 1938, 1945). Terapijska praksa drugog tipa ne naglašava
nužno preterano tehnike, ali ne priznaje eksplicitno značaj kontinuiteta, dugog trajanja
terapije. Perlsova izjava da je individualna terapija zastarela bio bi jedan primer toga.

Bilo bi mudro priznati i ozbiljno shvatiti činjenicu da u određenom kontekstu epizodni

terapijski susreti i razgovori na konkretnom nivou mogu da budu odgovorni i da
predstavljaju dobru profesionalnu praksu GT. Kada se takva sprovodi svesno i ako je
to izbor terapeuta, ja nemam primedbi. Kada se radi zbog rigidne ličnosti,
neadekvatnog treninga, bez razvijene sposobnosti da se radi drugačije, bez
diskriminacije, bez informisanja učesnika o potpunoj slici, to smatram velikim
problemom. Sa svešću terapeut može da priča u konkretnim terminima, npr. "mini
lekcije" i da praktikuje stil koji u prvi plan stavlja workshope, a da ipak sasvim jasno
stave na znanje ograničenja ovakvog pristupa, alternativne načine GT i dostupne
mogućnosti i da je to jedan stil GT a ne njena suština.

Bilo bi vrlo korisno razlikovati ova dva veoma različita tipa pristupa svim aspektima
GT. Na žalost, odbacujući školu Zapadne obale Latner odbacuje iskusne
terapeute/trenere sa nepogrešivim identitetom i sopstvenim stilom u GT. On ih brka i
spaja sa netreniranim osobama kojima nedostaje kliničko iskustvo i adekvatan trening
iz GT i koji ne pokazuju talenat za konceptualizovanje u holističkom maniru.
Polemično je odbacivati Perlsa, na primer, kao ekvivalenta Latnerovim studentima koji
nisu ni znali ni želeli da saznaju šta je to konfluencija.

Delujući na osnovu slogana i tehnika terapeuti minimalno konceptualizuju. Na taj

način ljudi ponavljaju slogane, praktikuju tehnike i ne brinu se oko integracije celine.
Takvi ljudi često govore "tehnikama GT". Veliki deo prakse koji se pripisuje Zapadnoj
obali ili koji se naziva neo-Geštalt terapija adekvatno se kategorizuje ovde.
 231

Meni je teško da zamislim da bilo ko praktikuje ili podučava na ovaj način, a da je

kompetentan pritom. Oni ne razumeju celovitost teorije GT ili važnost celovitosti u GT.
Oni govore o tehnikama koje su najmanje važan aspekt GT. Moje iskustvo pokazuje
da oni često i ne znaju šta je to celokupna teorija, nikada se nisu sami bavili
apstraktnim radom koji je neophodan da bi se poštovala teorija kao diferencirana
celina. Ponekad takve osobe kritikuju GT na način na koji ne bi činili da poštuju
celovitost teorije. Veliki deo "Geštalt i... " predstava spada u ovu kategoriju (L. Perls,
1973, 19.., 1976, 1978, kao i kod Wysong i Rosenfeld, 1982).

Iako sam ovo slušao i video u celom svetu, nikada nisam čuo da moji mentori to
nazivaju dobrom GT. Naprotiv, iako je možda Perls nepobitno pomogao porastu ovog
pristupa tokom svojih poznih godina, i on i Jim Simkin u principu su bili protiv
preterane simplifikacije, brze obuke i brze terapije (F. Perls, 1969).

Mnogi kompetenti Geštalt terapeuti i treneri su u svojoj praksi konceptualizovali

rasparčavanje. Mnogi nisu svesni razlike između "komadajućeg teoretisanja" i
"integrisanog teoretisanja". Neki se bave opštim temama, ali nisu svesni da tako
komadaju, ni da je njihovo integrativno mišljenje retko. Neke od ovih osoba koje su
kompetentni terapeuti, ali slabi teoretičari shvataju teoriju GT u celini (možda na
slabije artikulisanom nivou ili na intuitivnoj osnovi), ali govore samo o konkretnim
konceptima ili suviše pojednostavljenim generalizacijama. Pristup teoriji kroz mini-
priču koji se razvio na workshopima, često je zamena za opštiju teorijsku raspravu.
Oni koji vode workshop imaju moć nad dnevnim rasporedom, a naravno trener u
takvim okolnostima može da stavi prisutnima na znanje koliko je važna opšta teorija,
ali da bude jasan u pogledu ograničenja određenog workshopa.

Ipak, čini se očiglednim da postoji slabost u teorijskom pogledu i u stavu prema teoriji
kod mnogih koji su inače izuzetni Geštalt terapeuti i treneri, ali koji komadaju teoriju
kada o njoj govore. Na taj način postoji nešto konceptualizovanja na konkretnom
nivou koje može da obuhvati i nešto apstraktnog teoretisanja, ali takvo teoretisanje ne
povezuje delove sa celinom. Ideje preuzete iz drugog konteksta (npr. Kohutijanske
psihoanalize) ne razmatraju se u celokupnom originalnom kontekstu i ovo se ne uzima
u obzir pri korišćenju koncepta u GT. Aspekti G teorije ne razmatraju se u terminima
međusobne konzistencije. Ne raspravljam o tome da Ii neko jeste ili nije, komadajuće
nastrojen pri konceprualizaciji – pre sam zainteresovan za komadajuće nasuprot
holističkom konceptualizovanju.

Komadajuće teoretisanje koje se bavi opštim pitanjima ima ili grub njutnovski žargon ili
žargon teorije polja (uglavnom ono prvo), ali nije u tome dosledno (u skladu sa
definicijom, pošto je komadajuće). lako se može činiti da je komadajući pristup više u
skladu sa mehanicističkim pristupom, može se čuti mnogo globalizovanih,
raskomadanih, zbrkanih tvrdnji o teoriji polja koje su par njutnovski fragmentisanim
predstavama. U sledećam delu teksta razmatram konfuziju Geštalt pristupa sa
univerzalnim interakcionizmom, veliki deo na teoriju polja orijentisanih komadajućih
konceptualizacija brka ovo (govori o svetu kao jednom velikom Geštaltu).

Verujem da i pristup koji koristi slogane i tehnike i pristup konkretno-epizodni su na

neki način problematični. Prvi problem bi se mogao nazvati šarlatanstvom. Drugi
problem se tiče kvaliteta i adekvatnosti ljudi koji su prevazišli šarlatanski nivo.

Post-klasični tipovi: neo-njutnovski, univerzalni

 232

interakcionizam i Geštalt psihologija

Latner deli njutnovsko-mehanicistički i sistem teorije polja na crno-beli način, prema

mom mišljenju, on je učinio podelu između njutnovskog i post-njutnovskog
psihološkog mišljenja isuviše apsolutno i stvorio konfluenciju između različitih post-
njutnovskih i istočnih sistema. Takođe, on nije uspeo da razlikuje ljudske sisteme koje
proučavamo u GT i fizičke sisteme koji se proučavaju u fizici. Neke od postklasičnih
teorija polja u fizici protivrečno je sa Geštalt psihologijom. Dok u GT ne moramo u
potpunosti da se slažemo sa GP, mislim da je potrebna intelektualna iskrenost kako bi
se ovo izrazilo.

A. Pozadina

Geštaltistička teorija polja je jedna od nekoliko autonomnih reakcija na klasičan

njutnovski stav10. Psihoanaliza se bazira na njutnovskom pogledu na svet, dok je
Geštaltistička teorija polja kamen temeljac GT.

lako Latner diskutuje o teoriji polja kao da postoji samo jedna vrsta polja i teorije polja,
postoje različite vrste polja i teorija polja, uključujući fizička polja sila o kojima su
govorili Faraday, Maxwell i Mach, metrijska/geometrijska polja (Einstein),
statistička/polja verovatnoće (kvantna teorija) i sredina/ponašanje polja i
fenomenološka polja (Geštalt teorija). U sledećem odlomku koji se nastavlja na ovaj o
pozadini, nameravam da razlikujem dve vrste teorije polja koje su naročito važne za
GT, Geštaltističku teoriju polja i univerzalni interakcionizam11.

Postoji nešto što je zajedničko svim teorijama polja, npr. prostor, događaji i stvari se
tretiraju samo kao deo polja iz kojeg dobijaju definiciju i značenje. Ljudi nisu rođeni sa
posebnom esencijom koja naknadno stupa u interakciju sa sredinom, već su
individualno i sredinsko celina iz koje se diferenciraju lični i spoljašnji aspekti.

U analizi teorije polja koncept polja stoji umesto posebnih materijalnih tačaka
(Njutnova fizika) i dihotomnih kategorija (Aristotelova klasifikacija) (Lewin, 1935) kao
jedinica proučavanja. Sve se smatra integralnim delom matrice višestruko povezanih
sila, a nije uzrokovano pojedinačnim, linearnim uzrocima. U ovom shvatanju relacije
su inherentne (Levinov princip povezanosti) i osoba počinje od celine, a ne od delova.

10
U psihologiji to obuhvata funkcionalizam, fenomenologiju, egzistencijalizam, humanističku psihologiju
itd. Pristup polja u Geštalt psihologiji mnogo duguje teoriji polja iz fizike, ali započet je autonomno pre
nego što su rani Geštaltisti znali da paralelan rad postoji u fizici. Kohler tvrdi:
"Prema tome, jasno je da rani Geštalt psiholozi nisu grešili kada su verovali svojim
opservacijama koje su delovale tako misteriozno drugim psiholozima. Pošto su Geštalt psiholozi otkrili
da ih je ova procedura učinila sustanarima sa najrazvijenijim prirodnim naučnicima, fizičarima.
Ali to nije bilo sve. Nekoliko godina kasnije ja sam otkrio da su se neki eminentni fizičari složili
sa naučnom procedurom Geštalt psihologa u mnogo opštijem smislu...
Nadam se da su moji navodi razjasnili da daleko od toga da rade na fantastičan način, rani
Geštalt psiholozi su (koji u to vreme još nisu bili upoznati sa ovim izuzetnim tvrdnjama velikih naučnika)
gotovo naivno radili u pravcu koji se potpuno slagao sa tendencijama koje su se pojavile u prirodnoj
nauci" (Kohler, 1969, str. 59-62).
Usput, postoji interesantna diskusija o Einsteinovom procesu mišljenja pri razvijanju njegove
teorije kod Wertheimera (1945) zasnovana na produženom kontaktu tokom 1916. (Wertheimerovo
osnovno istraživanje i publikacije koje su omogućile osnivanje GP odigralo se između 1910-1912).
11
Za proučavanje osnove o teoriji polja u fizici preporučujem: Bentov, 1977, Capra, 1975, 1976,
Davies, 1983, Einstein, 1950, 1961, Keutzer, 1984, King, 1976, Sachs, 1973, Wolf, 1981, Zukav, 1979.
 233

Zukav smatra ovo novim u fizici (str. 308-309), iako je to oduvek bila suština pristupa
GP.

U Einsteinovoj teoriji relativnosti univerzum je uređen i razumljiv. Vreme i prostor su

se oduvek smatrali relativnim prema okviru posmatrača i nerazdvojnim jedno od
drugog. On je otkrio da su naša struktura i energija (proces ili funkcija) ekvivalentni, a
ne sačinjeni od "različite tvari".

Od Galilea fizika je tragala za nekim dinamičnim objašnjenjima koja vrede kroz

različite situacije (genotipski zakoni), umesto da traži opservacije površnih korelacija
(Levin, str. 11). Ovo je u većoj meri konstruktivna aktivnost, a manje se zasniva na
jednostavnim senzornim (fenotipskim) opservacijama (Levin, 1935, str. 15, Einstein,
1950).

Stav striktne i potpune zakonitosti bez odbacivanja bilo kog podatka doveo je do
Einsteinove revizije Njutnove fizike i do kritike GP najvećeg dela eksperimentalne
psihologije. Izuzeci od generalizacije na toj osnovi u vidu "optičkih iluzija" nisu se
smatrali prihvatljivim u GP: kompletna funkcionalna analiza morala je da uzme u obzir
sve podatke i da to ne učini samo na statističkoj osnovi.

Ovaj zahtev za tačnm funkcionalnim razumevanjem kombinovan sa potrebom da se u

obzir uzme brzina svetlosti i nov pojam o relativizovanom vremenu/prostoru ujedno je
značila da ideja o uzročnosti (akciji) na daljinu bez specifičnog intervenišućeg
medijuma nije više prihvatljiva (Sachs, str. 69). Ovo je takođe sastavni deo teorije
polja u GP12.

Veliki deo Latnerove diskusije o teoriji polja je bio pod uticajem kvantne teorije.
Kvantna teorija polja potekla je iz studije neverovatno malih i izuzetno brzih atomskih i
subatomskih čestica koje se ne mogu ni videti, ni locirati sa sigurnošću. Mogu se
samo dati izjave o tome da će verovatno biti nađene. U ovom subatomskom području
postoji inherentna indeterminantnost: ne može se simultano i izmeriti do nivoa
arbitrarne tačnosti pozicija i momentum čestice13. U principu, što je preciznije znanje o
jednoj meri, sve je neodređeno poznavanje druge (J. King, 1976). Tako kvantna
teorija polja obuhvata polja koja su talasi statističke verovatnoće nalaženja određenog
događaja. Ovo je više od pukog izračunavanja pozicije posmatrača, to je tvrdnja da
posmatranje neizbežno utiče na posmatrano. Nadaije, kvantna teorija se često
interpretira kao dokaz da posmatrano zapravo i ne postoji osim kroz konceptualizaciju
i merenje posmatrača. Ovo dovodi u pitanje bazično uverenje klasične fizike i teorije
relativnosti da je univerzum uređen i shvatljiv (Sachs, str. 110).

Da dodam da kvantni teoretičari veruju da priroda objekta koji se proučava zavisi od

posmatrača, a ne od sopstvene prirode. Na primer smatralo se da fizički događaji
poprimaju oblik bilo talasa (energija) ili čestice (masa), ali ne i jednog i drugog.
Matematika za njih, je bila različita i dobro je funkcionisala. Ali, otkriveno je da zavisno
od manipulacije eksperimentatora, iste subatomske čestice ponekad se ponašaju kao
talas, a ponekad kao čestica (dualnost talas-čestica).

12
Ipak, pojam istovremenosti u GP nije morao da uzme u obzir brzinu svetlosti i posledične komplikacije
kada je u pitanju ono što konstituiše "sada".
13
Trebalo bi zapaziti da je indeterminantnost u relaciji sa nivoom arbitrarne tačnosti merenja koji je
tačniji nego bilo šta čime se mi bavimo u psihologiji.
 234

Šta sve ovo znači? Postoji jasnoća na nivou matematike i eksperimentacije.

Filozofske implikacije nisu ni jasne ni statične. Komentatori se izgleda slažu da je za
sadašnje stanje teorijske fizike karakteristična promena (Sachs, 1973, Zukav, 1979).
Postoji li uopšte spoljašnja realnost? Da li je univerzum "sam po sebi slučajan"
(Heisenberg), a čestice same po sebi ______ (Born) (Sachs, str. 84). Da li je
univerzum razumljiv? Neki kažu da je univerzum sam po sebi neodređen (Sachs, str.
84). Najprihvaćenija interpretacija kvantene teorije (interpretacija iz Kopenhagena
kaže da kompletno razumevanje realnosti leži izvan sposobnosti racionalnog
mišljenja" (Zukav, str. 38). Einstein se borio sa obe ove misli do kraja svog života,
instistirajući na tome da je univerzum i uređen i konačno shvatljiv. Neki veruju da
ljudska svesnost predstavlja "skrivenu varijablu" koja leži u osnovi hirovitosti
eksperimentalnih rezultata subatomskih istraživanja.

Ono što srećemo u kvantnoj fizici nisu čvrste čestice koje grade veće celine, već
međupovezanost (Capra, 1975, str. 68). "Čestice" su otkrivene, ali ne kao izolovane
čestice – one nemaju značenje osim po svojoj aktivnosti međupovezivanja. U
subatomskoj fizici ne može se razlikovati egzistencija fenomena od njegove aktivnosti
(Capra, 1976).

Ako je sve proces, energija i međupovezanost i tok, da li to znači da zaista ne postoji

struktura ili stabilnost? (Vidi diskusiju kod Keutzera, 1984, Sachs, 1973). Jasno je da
se naš stav o stvarima, jeziku i strukturi menja kao rezultat moderne fizike, ali da li su
struktura i stvar baš uvek iluzija?

Zapravo, izgleda da se fizičari slazu da prisustvo strukture kreira kretanje, bez otpora
nema života (J. King, 1976). Ali struktura je veza međusobnih povezanosti koja se
definiše samo u terminima verovatnoće nalaženja pri eksperimentalnoj manipulaciji i
merenju.

Kako međutim izaći na kraj sa pojavnom dualnošću, tj. fizičkim svetom na koji se
može pokazati kao na stvar (česticu) i proces (talas)? Bohr je uveo koncept
komplementarnosti: kada dva eksperimenta na drugačiji način sagledavaju fenomen,
oba su neophodna za potpuno razumevanje i ne mogu se jedan na drugog redukovati.

Na primer, stvar sama po sebi se ne može adekvatno i potpuno razmotriti ni pomoću

talasne (kontinuitet) ni pomoću teorije čestica (posebna stvar). Ova komplementarnost
ima kontrast u redukcionističkoj interpretaciji.

Princip komplementarnosti, koji smatram usklađenim sa polarnom diferencijacijom

polja o kojoj se diskutuje u teoriji GT (Ego, glad i agresija) tretira objekat (stvar) ili
aspekt mase fenomena kao prostorni aspekt (zasebno od vremenskog aspekta), a
proces ili energiju posmatra kao vremenski aspekt (zasebno od prostornog aspekta).
Redukcionistički stav bi izostavio jedan od ova dva vitalna aspekta. Verujem da je
Latnerova analiza na ovaj način redukcionistička.

Jasno je da moderna fizika nije monolitska. Neki, kao Einstein, se drže uverenja da je
priroda potpuna, uređena i da je sve što opisujemo manifestacija univerzalnog zakona
(Sachs, str. 87). Istovremeno Kopenhagenska interpretacija kvantne teorije smatra da
su fundamentalne karakteristike prirode samo posledica načina posmatranja (Sachs,
str. 88). Neki se drže nečega poput ove druge interpretacije u fizici, ali takođe govore
o univerzalnom kosmičkom zakonu koji pozajmljuju od misticizma Dalekog Istoka
kada diskutuju o spiritualnom značenju.
 235

Jasno je da eksperimentalni dokazi i matematički formalizmi ne determinišu

metafizičku orijentaciju fizičara. Sachs navodi jednu kontroverziju koja ovo ilustruje.
Schroedinger, čiji kontinuiran pristup polja je povezan sa Einsteinom, Heisenbergom
čiji su algebarski pristupi suprotni, otkrio je, korak po korak, da su njihove matematike
ekvivalent. Ipak, obojica se nisu slagali sa orijentacijom i filozofijom onog drugog i
nijedan se nije promenio (Sachs str. 92-93).

Komplementarnost znači da nijedan koncept ne može tačno i potpuno da predstavi

sve aspekte bilo koje stvari ili procesa (J. King, 1976) i da nijedan jezik nije efikasan u
svim kontekstima. Mehanicistički jezik svakodnevnog makroskopskog sveta ne
funkcioniše u subatomskom svetu (Capra, 1975, str. 159). lako bi na prvi pogled ovo
moglo da govori o neadekvatnosti našeg uobičajenog govora, primetite da čak i
subatomska fizika koristi klasičan, mehanicistički jezik u svom eksperimentalnom
radu. Jer istina je da čisti proces, jezik ne-stvari subatomske fizike ne funkcioniše u
makroskopskom svetu (Capra, 1975, str. 132-133).

Nadalje se smatra u kvantnoj teoriji da su zakoni fizike koji se moraju poštovati kada
je reč o velikim aparatima za merenje zakoni klasične fizike, dok su zakoni koji vrede
za mikroskopsko posmatranje zakoni kvantne fizike (Sachs, str. 89).

U psihologiji su nam potrebna oba jezika. Čak i u pristupu polja veliki deo našeg jezika
mora da ostane mehanicističan i makroskopski14.

U fizici je došlo do dogovora oko nekih fundamentaInih ideja: relativnost prostora i

vremena, ekvivalentnost mase i energije, fenomeni (čestice ili talasi) imaju značenje
samo u poljima međupovezanosti (nemaju značenje za izolovane čestice), da
struktura i funkcija događaja ne mogu na smislen način da se razdvoje, da su atributi i
oznake apstrakcije koje je stvorio čovek i da je svet inherentno dinamičan, ne statičan.

Ipak, ne postoji još uvek dogovor o jedinstvenoj teoriji polja, čak ni na matematičkom
nivou. Postoji manje neslaganja u verbalnim aproksimacijama. Ne postoji konsenzus u
pogledu metafizike ili epistemologije bilo u kvantnoj teoriji ili teoriji relativnosti, a
kamoli jedinstvenoj teoriji fizike (Capra, 1975, str. 132). Dve glavne teorije moderne
fizike ostaju zasnovane na aksiomima. Teorija poIja Teorije relativnosti je
deterministička, nelinearna je i njena fundamentalna egzistencija su kontinuirana
polja. Teorija polja u kvantnoj teoriji je nedeterministička, njena fundamentalna
egzistencija su diskretnost (iako ne u njutnovskom smislu) i linearna superpozicija
(Sachs, str. 105)15.

Poslednja reč još nije rečena. Fizika je u stanju brzih promena uz konstantne napore
da se izmire konflikti između predikcija stvorenih na osnovu eksperimentalnih
dostignuća i novih teorija koje integrišu različite škole i interpretacije16. Einstein
14
Jezik ne-stvari u makroskopskom svetu je suviše glomazan za kliničku upotrebu, npr. mnogi izveštaji
fenomenoloških istraživanja. Fizičari nemaju ovakav problem pošto se njihov osnovni rad bazira na
matematici, a verbalni jezik je sekundaran.
15
Napori da se stvori teorija polja koja uzima u obzir relativnost i kvantnu mehaniku nastavljaju se i
esencijalni su za proučavanje čestica pri brzini svetlosti. Čini se jasnim da je sadašnje stanje kvantne
teorije i teorije relativnosti nestabilno (Sachs, str. 111-112, Zukav, 1979). Ovo je tako naročito od kada
se, nerelativistička kvantna teorija smatra samo aproksimacijom relativističke kvantne teorije, upravo
kao što je njutnovska fizika bila aproksimacija relativističke fizike (Sachs, str. 94).
16
Ovo potkrepijuju novije indikacije da bi mogao da postoje efekti koji su uzrokovani "na daljinu"
posredovani informacijom koja se kreće brzinama većim od brzine zvuka (Zukav, 1979).
 236

upozorava da polja objašnjenja koje on želi možda neće biti moguće. On kaže da
mnogi fizičari veruju da nije, i da kvantni tip teorije polja je najbolje što je moguće. On
se ne slaže zaključujući:

Mislim da takvo dalekosežno teorijsko negiranje nije u sadašnjem momentu

opravdano postojećim znanjem i da ne bi trebalo odustati od nastavljanja putem
relativističke teorije polja (Einstein, 1961, str. 157).

U svetlu svega ovoga mislim da nam može poslužiti kao upozorenje da budemo
oprezni kada introjektujemo teorije iz fizike.

Capra diskutuje o činjenici da mi nemamo direktno iskustvo naše četvrte dimenzije

vreme-prostor. Ipak, on je zapazio da postoji sličnost između dinamičnog univerzuma
kako ga vide fizičari i OrijentaInih mistika (taoizam, hinduizam, budizam) čija
epistemologija može da se uskladi sa otkrićima moderne fizike (Bentov, 1977, Capra,
1975, str. 17, 81, Capra, 1976, Zukav, 1979).

Latner nastavlja dalje: "Perspektiva moderne fizike je identična sa jezgrom budizma,

taoizma, hinduizma" (Latner, 1983, str. 76). Izgleda da se pod ovim podrazumeva ne
samo da je moderna fizika identična u glavnim crtama sa Istočnjačkim filozofijama,
već takođe da su teorije fizike u glavnim crtama međusobno identične, kao i da su
Istočnjačke filozofije međusobno identične.

lako se teorije moderne fizike slažu u prevazilaženju njutnovskog mehanicističkog

sistema postoje značajne razlike između teorije relativnosti i kvantne mehanike. One
proučavaju različite fenomene i iz njihovih različitih matematičkih formulacija proizlaze
različite predikcije. "Istočnjačke filozofije i fizike razlikuju se prema metodi (Capra,
1976). Postoji razlika između filozofskih religioznih sistema bazirana na metafizičkoj
poziciji i naučnih sistema baziranih uglavnom na empirijskom istraživanju i
matematičkoj kalkulaciji. Prema mom mišljenju sličnost svih ovih teorija je izuzetna i
fascinantna, ali one nisu identične. Istočnjačke filozofije nisu iste, a ni dve grupe
teorija nisu međusobno iste (Zukav, 1979). Želeo bih da se ove ideje razlikuju, a ne da
se spajaju.

Capra, koji je očigledno zadivljen sličnostima, tvrdi: "Ne kažem da su ove dimenzije
sasvim istovetne sa onima kojima se bavimo u fizici. Ipak, iznenađuje to što su mistici
došli do sličnih pojmova o prostoru i vremenu koje smo prihvatili u teoriji relativnosti"
(Capra, 1976). Capra koristi koncept komplementarnosti da bi objasnio kako se
"naučni svet apstrakcija" i svet mistika ne mogu redukovati jedan na drugi ili se spojiti
u jedinstvo (Capra, 1976).

Srž GT nije ni fizika ni metafizika, već fenomenološki klinički rad. Mi se borimo za uvid
u strukturu egzistencijalnih situacija zasnovan na fenomenološkom istraživanju
fenomenološkog polja, uključujući ne samo fizičke povezanosti (kao u fizici) već
uključujući psihološko značenje svakog događaja i svake osobe17.

Razmatranje modela iz fizike je intelektualno stimulativno i korisno, ako ih ne

pojednostavimo preterano ili ih introjektujemo i ograničimo sebe na ove modele.
Postoji nekoliko teorija polja i više interpretacija značenja svakog. Mogućnosti za

17
Lewin misli na objašnjavanje "aktualizacije energije" i esencijalne (genotipske) dinamike (Lewin,
1935).
 237

promenu su velike. U najmanju ruku je jasno da postoje njutnovski model i model

teorije polja.

B. Post-njutnovske teorije u Geštalt terapiji

1. Glavni principi

Prema Einsteinu, teorija polja u fizici povećava udaljenost između onoga što
proučavamo i što možemo da osetimo, tj. mi ne možemo da vidimo mnogo od onoga
što se proučava u pristupu polja u fizici. U fizici se ovaj problem rešava uz pomoć
instrumenata, mišljenja, matematike i eksperimentacije. U GT ima malo sistematskog,
detaljnog, kontrolisanog, empirijskog istraživanja, malo se koristi matematika ili
merenje ili proširenje opservacije uz pomoć instrumenata. Niti se mnogo bavimo
rigoroznom i sistematskom logičko-filozofskom analizom. Kako se bavimo onim što ne
možemo direktno da posmatramo uz pomoć sopstvenih čula?

Mi proučavamo ljudske sisteme koristeći fenomenološku filozofiju i metodologiju, a

sistem koji se proučava može da izvesti o svom unutrašnjem iskustvu. Mi ovo
uklapamo u fenomenološku eksperimentaciju i spoljašnje posmatranje kako bi otkrili
ono što je potrebno da znamo. Ovo čini našu egzistencijalističku fenomenologiju
kritičnom za stvaranje teorije u GT.

Setio sam se Sartrovog zaključka o egzistencijalizmu: egzistencija prethodi esenciji.

Prema mojoj proceni mi najbolje radimo u GT kada se konstantno centriramo na naše
postojanje kako ga doživljavamo i procenjujemo teorije o našoj esenciji prema tom
iskustvu. Fenomenološki metod korišćenja direktnog iskustva i stavljanja u zagradu
metafižičkih predrasuda javlja se uporedo sa ovim egzistencijalističkim fokusom.
Nadam se da nećemo postati tako zaljubljeni u fiziku i toliko prijemčivi za istočnjački
misticizam da budemo zavedeni i izgubimo svoj centar u direktnom i neposrednom
fenomenološkom doživljavanju u zamenu za metafizičke spekulacije.

2. Tri alternative (ukratko)

U nastavku ja diskutujem tri alternativne karakteristike u teoretisanju u GT: linearno

(neo-njutnovsko), nelinearno (univerzalni interakcionizam) i integrisano (Geštalt
psihologija). Linearno i nelinearno teoretisanje su dihotomizovani i redukcionistički
zato što svako redukuje celinu na polovinu polariteta, integriseno teoretisanje
kombinuje oba.

Linearno teoretisanje naglašava ono što nazivamo "levim mozgom". Ono pokazuje
značajne ostatke klasičnog, njutnovskog, mehanicističkog, postvarujućeg mišljenja.
Ovde se vrsta teorije sistema koju Latner opisuje kao "Klivlend škola" dobro uklapa.

Ja pravim razliku između nelinearnog mišijenja "desnim mozgom" kao što je

istočnjački misticizam i integrisanog mišljenja kakvo je mišljenje u GP. Ovo poglavlje
je napisano uglavnom da bi se razjasnila ova distinkcija, verujem da ona nije dobro
objašnjena u literaturi iz GT.

Joseph Zinker nam obezbeđuje konkretan primer integrisanog stava kada tvrdi da je
kreativan terapeut u stanju da integriše dva moda svesnosti, npr. "imenovanje stvari" i
 238

"doživljavanje spacijalnih slika", takođe može da bude "intelektualan" i da se "drži

intuicije" (Zinker, 1977, str. 59-60).

3. Linearno teoretisanje u GT

U ovom članku Latner objašnjava da prelaz sa atomističkog i mehanicističkog jezika i

stav njutnovskog mišljenja nije kompletan u GT. lako se on fokusira na sistemske
teorije koje se koriste na Institutu u Klivlendu, jasno je da njutnijanski fragmenti nisu
ograničeni na sistemski pristup i nisu ograničeni samo na Klivlend. Takođe bi trebalo
zapaziti da nisu svi sistemski pristupi njutnovski ili mehanicistički. Ali postoji veliki broj
primedbi u praksi GT koji ukazuju na mehanicističke uticaje (npr. "Upotrebi svoje oči").
Ovo je njutnovski zbog dihotomizacije aktera (Ja) i očiju što nije u skladu sa stavom
GP o percepciji zato što tretira percepciju kao aktivnost perifernih organa čula, a ne
kao simultano angažovanje CNS-a.

Mehanicistički jezik se i dalje koristi naširoko zbog lingvističkih poteškoća procesnog

jezika i zbog toga što uobičajeni, njutnovski mehanicistički koncepti sasvim dobro
funkcionišu i "dobra aproksimacija je kada kažemo da se stvari sastoje od delova koji
ih konstituišu" (Capra, 1975, str. 81). Mi takođe proučavamo različite sisteme nego što
je slučaj u klasičnoj ili postklasičnoj fizici. Jedan primer: u psihologiji nije potrebno da
uračunamo brzinu svetlosti i prema tome nam nije potreban tako sofisticiran model
simultanosti ("sada") kao što vredi za modernu fiziku (iako naš "sada" model takođe
nije poput apsolutnog i linearnog Njutnovog shvatanja).

U modernoj fizici opservacija koja nije proširena uz pomoć mašinerije nije adekvatna u
okviru zadatih parametara njihovog predmeta i stepen do kojeg opservacija ometa
mnoge događaje koji se proučavaju. U Njutnovoj fizici se pretpostavljalo da osoba
može da posmatra i da to čini, a da ne utiče na sistem koji proučava. U GT mi ne
pretpostavljamo ovo pošto smo svesni da smo učesnici, a ne objektivni posmatrači, ali
pretpostavljamo da opservacija bez merenja i matematičkog računa može da dovede
do uvida. Opservacije posmatrača integrišu se sa izveštajima svesnosti pacijenta.
Treba da razvijemo novi model umesto da prihvatamo klasične ili postklasične modele
iz fizike. Svaka analiza Geštalt mišljenja samo u terminima modela fizike verovatno će
se pokazati kao nedovoljna.

Linearno teoretisanje GT varira od veoma mehanističkog i u jeziku i u stavu onima

koji imaju mnogo duha teorije polja, ali pišu običnim jezikom sa njegovim
mehanicističkim, njutnovskim obeležjima. Oni koji govore o selfu kao jezgru ponovo
kreiraju unutrašnjeg homunkulusa koji stvara veštačku strukturu, deli osobu, pomaže
izbegavanje odgovornosti (projektovanjem na homunkulusa). (Vidi Yontef, 1983, zbog
debate između mene i Stephana Tobina, Geštalt žurnal, proleće, 1983). Sa druge
strane, ne nailazim na takva iskrivljenja kod Polsterovih, iako se susrećem sa pitanjem
neprocesnog jezika o kojima piše Latner.

Na žalost Latner sve ovo grupiše i ako je dokaz o njutnovskom jeziku prisutan on
označava teoriju kao potpuno njutnovsku. On pažljivo ocrtava mali, značajan detalj, ali
zatim skače na preterane generalizacije. Dok je korisno istaći ostatke klasične teorije
u teoriji koja nastoji da bude holistička, ova oštra dihotomizacija i opuštena preterana
generalizacija je preuranjena i arbitrarna. Ovo ili mentalitet je mehanicistički po svom
duhu i do te mere da nije srodan sa svojom analizom (??).
 239

Kod Polsterovih se javljaju ostaci njutnijanskog jezika, ali pogrešno je označiti njihov
rad kao sasvim njutnijanski. Oni su svakako u većoj meri orijentisani na polje nego
psihoanaliza sa svojim centralnim stavom o linearnoj kauzalnosti, apsolutnom
tretmanu vremena i prostora, pretpostavkom da fenomeni koje proučavaju su "tamo
negde" i da se mogu objektivno posmatrati, a da se ne utiče na objekat proučavanja,
njihov stav analiziranja i sinteze uz pomoć "sumativnih procesa" (Wertheimer, 1938,
str. 12-16, 1945), korišćenje statičnih, reifikovanih koncepata tipa homunkulusa, itd.

Koffka tvrdi da mi moramo da radimo ono što činjenice zahtevaju (Koffka, 1935, str.
9). Verujem da su opisi celokupne osobe opisani knjizi Polsterovih dati na osnovu
činjenica i da nisu adekvatno uzeti u obzir u procesnom jeziku. Ja ću diskutovati u
nastavku moj stav da bi raditi na ovaj način bilo korisnije nego dihotomizacija između
humanističke i teorije polja kao što to Latner čini. Teorija polja mora da računa da ovi
fenomeni budu potpuni, a humanizam bi bio bolje zadovoljen ako bi došlo do
integracije sa procesnim mišljenjem.

4. Razlikovanje univerzalnog interakcionizma i Geštalt psihologije

Razmatrajući stav istočnjačkih mistika Capra tvrdi da su oni svesni jedinstva

uzajamnih interrelacija svih stvari i događaja, doživljavaju sve fenomene u svetu kao
manifestacije osnovne jedinstvenosti" (Capra, 1975, str. 130). Ovo takođe u velikoj
meri odgovara Einsteinovom stavu prema pristupu polja.

Latner opisuje univerzum kao u modelu teorije polja terminima kao što su "talasasto
polje" (Latner, 1983, str. 75) i "seemless" (?) univerzum (str. 87). Njegov lirski opis
sadrži osećanja, ali nije jasno na šta se ovi koncepti zapravo odnose. Latnerovo polje
deluje kao homogeno polje. U homogenom polju kontinuirane energije entiteti
(uključujući strukture i koncepte) se smatraju veštačkim produktom apstrakcije.
Takođe u ovom načinu mišljenja postoji tendencija da se tretira svet kao jedan veliki
Geštalt.
U svojoj knjizi Latner tvrdi (1973):
Rast se sastoji u tome da postoji sposobnost formiranja geštalta sve veće i veće
kompleksnosti...

Stvaranje geštalta je stvaranje celina

Našim terminima, ovaj smer je prema poslednjem geštaltu. Naš razvoj vodi prema
celinama koje obuhvataju sve veći i veći deo potencijala polja organizam/sredina. U
naprednijim fazama ovog procesa mi grlimo sebe i kosmos. Geštalt je: Ja i univerzum
smo jedno. Celokupno ja i beskonačnost aktivnosti i energija oko mene, ljudi i stvari,
svi oni zajedno čine jednu figuru. Ništa nije isključeno.

Kada sedim ovde, ovo izdanje je povezano sa mnom, "ja sa svojom stolicom, stolica
sa podom, pod sa kućom, i tako dalje i dako dalje – do svih ljudskih bića, svih
objekata u svetu – i do neba, zvezda i svega ostalog. Poslednji geštalt počinje da
 240

saznaje neizmernost širine naše interakcije sa svim ostalim. Dok čitamo, pokrećemo
oči i čitav međusobno povezani univerzum se kreće. Poslednji geštalt razume ovo
instinktivno telo, duh, i duša, do dubine našeg bića, ne izostavljajući ništa (Latner,
1973, str. 193-195) /potcrtao/.

Ovaj nelinearan stav o univerzalnom interakcionizmu diskutovali su eksplicitno GP i

oni su pokrenuli snažne pritužbe (razmotrene u nastavku). Pošto linearno teoretisanje
ne uzima u obzir jednotu prirode, nelinearno teoretisanje ne uzima u obzir linearni,
diferencirani aspekt prirode. Oba pristupa gube jedan deo bazične komplementarnosti
i prisiljeni su da biraju između polja bez granica ili dihotomizovanog polja.

Ovo je staro pitanje u psihologiji. William James je bio jedan od uticajnih mislilaca u
psihologiji koji su protestvovali protiv elementarizma. James je smatrao svesnost
kontinuiranim tokom. Ne samo da je naglasio da je kontinuitet primaran, već je sve
distinkcije smatrao nevažnim. "Stvari" se isključuju iz toka zbog parcijalnih i praktičnih
svrha, iz toka iskustva, koje je izvorno "velika rascvetana, zujeća zbrka". Sa ovim
interpretacijama GEŠTALT psihologija se slaže" (Heidbreder, 1933, str. 337).

Kako uzimamo u obzir fenomenološki doživljaj stvari, strukture, koje su diskretne

čestice, diskontinuiteti? U klasičnoj fizici ovo ne predstavlja problem. Perls, Hefferline i
Goodman omogućuju dve interpretacije. (1) Stvari i struktura su tvorevine apstrakcije i
prema tome, veštački su nametnuti od strane uma. Mislim da je ovo interpretacija koja
se pripisuje Latneru. Ovo je idealistički stav prema kojem se neposrednom doživljaju
stvari i selfu ne daje primarnost. (2) Prema integrisanom stavu oba procesa i
strukturalni aspekt smatraju se prirodnim. Naravno oznake i lično značenje je stvorio
čovek, ali polje je diferencirano. Ovo je stav komplementarnosti i GP.

Hajde da na trenutak razmotrimo Latnerovu tvrdnju: "Pretpostavka o postojanju

objektivne realnosti je neusklađena sa teorijom polja koja potvrđuje da ono što je
stvarno zavisi od tačke gledišta osobe – formalnijim terminima, od pozicije
posmatrača" (Latner, 1983, str. 77). Ako objektivni svet odbacuje zato što odbacuje
apsolutizam i rascep između subjekta-objekta, ja se neću suprotstaviti tome. Ako
Latner dovodi u pitanje objektivni svet zato što je svet subjektivan i individua kreira ne
samo ideju i ime stvari, već samu stvar u tom slučaju imam prigovora.

Formalni termin "pozicija posmatrača" je tačan utoliko što je sada jasno da se ovo
mora specifikovati radi tačnog merenja. Na filozofskom nivou pitanje je da li osoba ne
smatra svet osim kao subjektivno kreiran i prema tome ne postoji objektivan svet,
dihotomizovan stav, ili prihvata fenomenološku poziciju da postoji svet napolju ali naše
znanje je deo naše veze sa svetom i prema tome svet koji poznajemo uvek delom mi
sami determinišemo18.

Ezistencijalističko-fenomenološka perspektiva pretpostavlja polaritet – osoba teži

prema drugosti (noetički pol)19. Svesnost je o nečemu – postoji svet odvojen od osobe.
Znati znači povezati sebe sa drugim, kombinacija subjektivnog/objektivnog. Ovaj
egzistencijalistički fenomenološki stav odbacuje koncept dihotomizovanog
subjektivnog ili objektivnog. Odbacivanje objektivnog sveta je rascep ili redukcionizam
koliko i njutnijanska objektivnost.

18
Ovo je analogno aspektu interakcije Bohrove komplementarnosti.
19
Veoma lako shvatljivo razmatranje intencionalnosti može se naći kod Idhe, 1977.
 241

lako tvrdnja Korzybskog "Mapa nije teritorija nesumnjivo jeste tačna, ništa manje nije
imenovanje i označavanje vitalno za ljudsko funkcionisanje, a ne artefakt (J. King,
1976). Ovakvim imenovanjem mi simultano kreiramo opozit koncepta i prema tome
učestvujemo u diferencijaciji polja na polaritete. Latner nam omogućuje izbor samo
između njutnovskog dihotomnog polja ili nediferenciranog polja. Pristup GP
predstavlja treću alternativu – diferencirano polje. Ili ignorišemo ili redukujemo
fenomene ili drugačije saznajemo prirodno postojanje polariteta i kreiramo korisne
koncepte koji nisu preterano pojednostavljeni.

Koncept kao što je self, ličnost i granica zavise od toga kako se bavimo temom. U
linearnom shvatanju self ne samo da je prihvaćen kao fenomenološka realnost, već je
opisan kao stvar, kao homunkulus. Apstrahovan je iz polja – "u polju", a ne "deo
polja". U nelinearnom shvatanju self je proces bez strukture, regularnost ili vremenski
kontinuitet. Iz ovog drugog stava samo interakcije u polju organizam/sredina u datom
momentu su realne i ovo znači da je jedina pravilnost karakter (shvaćen samo kao
neurotičan, rigidan, neprirodan). Ovo je "deo polja", ali bez prepoznavanja prirodnog
pojavljivanja entiteta i ljudi iz polja.

Koncept granice uključuje ista pitanja. Da li tretiramo granicu kao stvar, kao ništa osim
tok ili kao proces i strukturu? Zato što se pokazalo da je elektron posebna čestica koja
gradi blok koji se sastoji od mase bez sile, to ne znači da elektron postoji samo kao
apstrakcija ili je ekvivalent svim drugim subatomskim česticama. Njegovo ime i atributi
su apstrakcije, ali njegovo postojanje nije. Ovo je čak jasnije na makroskopskom nivou
gde možemo direktno da doživimo postojanje osoba, selfa, itd.

lako se ne slažem sa većim delom njegove analize i rešenjem, verujem da je Tobin u

pravu kada to ističe, ako se stav polja interpretira kao isključivanje celine, kontinuirano
postojećeg selfa, to je kontradiktorno našem fenomenološkom doživljaju i prema tome
je različito od naše fenomenološke orijentacije (Tobin, 1982, Yontef, 1983). U
integrisanom shvatanju self se odnosi na celinu osobe i ovo uključuje organizmičke
regularnosti ili ponavljanja. Deo polja ali sa diferencijacijama. Postoji li karakter koji
nije neurotičan? Da li postoje repeticije koje se ne zasnivaju na strukturi sličnoj stvari i
ne baziraju se na ponovljenom pokušaju da se drži mentalne (self koncept) slike, već
da se sazna ko sam ja dok ponovljeno i prirodno doživljavam sebe?

Jasno, Perls i dr. su se slagali sa Geštalt psiholozima reagujući protiv njutnovskog

pristupa izdvajanja individue iz sredine i zatim njihovog ponovnog kombinovanja
pomoću dodavanja (Latner, 1983, str. 78). Ali šta to znači tvrditi da se osoba "može
shvatiti samo kada se poveže sa interakcijama polja" (Latner, 1983, str. 78). To
svakako znači da ljudi postoje sa smislom samo kao "deo polja". Pulsirajuće granice
kontakta između osobe i sredine su "deo polja". Prva realnost je kontakt između. Ovo
je u skladu sa egzistencijalističkim dijaloškim verovanjem da ne postoji "Ja" osim kao
deo "Ja-Ti" ili "Ja-to", ne postoji ja sem kao deo interpersonalnog polja.

Ali šta sa osećajem koje ima svaka osoba o ličnim granicama? Ovde Latner vrši
dihotomizaciju (Latner, 1983, str. 80). Polsterovi elaboriraju pokazujući da osoba, iako
je deo polja organizam/sredina, fenomenološki oseća self koncept i granicu. Ova
svesnost o granici takođe konstituiše polje – fenomenološko polje. Postoji i kontakt
granica između osoba i takođe Ja-granica koju svako doživljava. Polsterovi se bave
ovim i Latner to eliminiše iz teorije polja (Latner, 1983, str. 80). "Ovo dvosmisleno
signalizuje prebacivanje sa onoga što se činilo da predstavlja holistički pristup
 242

sistemskom pristupu, jer Polsterovi sada opisuju definisane entitete koji se sreću na
granici i uspostavljaju kontakt – kao bilijarske lopte" (Latner, 1983, str. 80).

Latner nastavlja: "Perls i dr. kažu da mi možemo da mislimo o sebi kao o celovitim
bićima: možemo da postignemo majstoriju izdvajanja našeg doživljaja sebe u ideju o
osobi za koju mislimo da jesmo. Mi takode možemo da smatramo sebe bilijarskim
loptama u praznom prostoru" (Latner, 1983, str. 81). Realnost mišljenja o sebi kao
celokupnom biću ne znači nužno da mi sebe ne doživljavamo "kao deo polja", a ni da
se uključujemo u Latnerov način mišljenja o bilijarskim kuglama.

Latner tvrdi da "Inststiranje na granici podrazumeva strah od zdrave konfluencije"

(Latner, 1983, str. 87). Insistiranje na separaciji sigurno može da bude izbegavanje
zdrave konfluencije, ali zapazite: insistiranje na ličnim granicama može da bude
izbegavanje zdravog povlačenja. Zdrava svesnost ukIjučuje separaciju i povezivanje
kao procese granice koji deluju između seIfa (celokupne osobe) i sredine.

Self koncept koji Polsterovi elaboriraju je egzistirajući fenomen i kao takav je deo
polja. Socijalno-psihološko istraživanje o "gledanju sebe u ogledalu" indicira da self
koncept može u velikoj meri da bude produkt polja. Kada Perls, Hefferline i Goodman
tvrde da je veoma malo ličnosti zdravo, oni se bave procesima vezanosti za sliku
umesto za realnost postojećeg polja. Ovo je prilično u skladu sa naglašavanjem
Polsterovih važnosti proširivanja Ja-granica. Ovaj stav nije njutnijanski, ali
makroskopski svet koristi njutnijanski jezik. Perls, Hefferline i Goodman su protiv
vezivanja za ideju umesto za ono što jeste. Ja ne verujem da je to shvatanje protiv
svesnosti sopstvene celovitosti.

Latner dihotomizuje tako da moramo da biramo između bavljenja ličnim granicama i

self konceptom kao realnim fenomenima ili poljem bez objekta. Verujem da je ovo
primer Latnerovog dihotomizovanja njutnovskih i post-njutnovskih stavova i
preteranog pojednostavljivanja post-njutnovskih stavova. On koristi lingvistički detalj
da potkrepi preteranu generalizaciju.

U njegovom tretmanu ličnosti Latner takođe teži da tretira svaki momenat

selfa/sredine kao posebno postojeći bez prirodnih pravilnosti (na primer, Latner, 1983,
str. 81) i zato radi sa temporalnim aspektom ono što njutnijanci rade sa prostorom.

Ova interpretacija priznaje prostorno jedinstvo osobe i sredine, ali ne i temporalni

aspekt. Izolovan trenutak više nije smislen od izolovane čestice. Jedna interpretacija
(ne neka sa kojom bih se složio) "sada" Perlsa, Hefferline i Goodmana zapravo tretira
sada kao takav izolovan momenat, a život (i terapiju) kao epizodičan. Mnogi su
razjasnili da sada kao izolovan momenat nije ono što se pod sada obično misli u GT
(L. Perls, 1973, 1978).

Postoji paralelno pitanje u GT u socijalno/političkoj areni. U ovoj knjizi20 Latner govori o

socijalnoj strukturi kao o nečemu što ograničava slobodno funkcionisanje i diskutuje o
anarhizmu na pohvalan način (Latner, 1973, str. 62-63, 107). On ne diskutuje o
polarnim opozitima: da je ovaj limit esencijalan za slobodno funkcionisanje. lako on to
ne kaže eksplicitno, on ostavlja utisak da je socijalno/politička struktura neprirodna i
da bi nam bilo bolje bez nje. Ova preterana reakcija na autoritarizam ne razlikuje
20
Ovaj tekst nije kritika njegove knjige iz 1973. Očigledno Latner iz 1973 nije sasvim isti Latner iz 1983.
Ipak, kada su u pitanju teme o kojima se ovde diskutuje, ja nalazim izvesnu doslednost između ranijeg i
kasnijeg rada.
 243

veštačke, arbitrarne, kapriciozne strukture vladavine od neophodnih, racionalnih,

socijalno organizmički vladajućih struktura. Time se ne otkrivaju posledice nedostatka
strukture i ideje GP da priroda uvek sadrži strukturu.

U svojoj knjizi Latner tvrdi da "Socijalne norme i događaji nisu razmotreni u terapiji,
pošto nisu dostupni procesu terapijske promene. Niti su prirodni procesi dostupni
promeni" (Latner, 1973, str. 131). Ovde on utvrđuje dihotomiju koja je više njutnovska
nego u skladu sa teorljom polja. On razdvaja socijalne norme od terapije kada se mi
sigurno bavimo socijalnim normama u terapiji (svesno ili ne) i pomažemo da se
promene (ne nužno u konstruktivnom smeru). Važnije je što Latner dihotomizuje
prirodne procese od neprirodnih. Biofeedbac je pokazao da, uz svesnost, mnogi
prirodni procesi mogu da se kontrolišu i menjaju.

Između ekstrema njutnovske i aristotelovske dihotomije i nediferencirane celine postoji

diferencirano polje sa ujedinjenim polaritetima. Iako potpuni tok, promena, odsustvo
strukturalnih ograničenja mogu da zvuče kao sloboda, ovo je pre jednako
nepostojanju. Život i akcija dolaze od nehomogenog polja (Koffka, 1935,str. 43), iz
otpora se rađa život, a bez otpora nema energije (J. King, 1976). Individualne stvari
postoje kao deo polja, iako se ovo naročito odigrava u kontekstu jedinstva koje sve
obuhvata (Capra, 1975, str. 145, Einstein ističe to isto).

5. Geštalt psihologija: integrisano teoretisanje

Kohler kratak pregled ovog pitanja:

Jedan način shvatanja bi bio taj da je priroda sastavljena od nezavisnih elemenata čiji
čisti zbir konstituiše realnost. Drugi, da ne postoje takvi elementi u prirodi, da su sva
stanja i procesi stvarni u beskrajnoj univerzalnoj celini, i da su prema tome svi delovi
samo produkti apstrakcije. Prva ideja je sasvim pogrešna, druga sprečava
razumevanje Geštalt principa više nego što tome pomaže... Hipoteza o univerzalnoj
interakciji, ipak, daleko od toga da nam u ovome pomaže, daje umesto toga sliku
prirode koje nas pogrešno upućuje.

Ako prirodna nauka nikada nije bila naročito zainteresovana za doktrinu univerzalnog
interakcionizma, filozofiju, nesputanu konkretnim primerima fizičkih fenomena, zbog
toga je još više patila. Čini se da je doktrina potpuno prihvatanje principa Geštalta, a
zapravo to samo korumpira taj princip.
Ishod je zbrka koja vodi do pozicije koja je dijametralno suprotna geštalt principima.
Ono što je važno se propušta: egzistencija u sebe zatvorenih do kraja proširenog
geštalta sa njihovim naučno odredivim prirodnim zakonima...
Geštalt princip u skladu sa sopstvenim empirijskim objektima, uključuje konačnu
primenu i prema tome vodi do direktnih rezultata (Kohler, 1938, str. 30-31).

Kohler razmatra dinamiku distribucije energije u kojoj ni jedan deo nije samodovoljan i
u kojem lokalni tok energije zavisi od procesa u celini.

Ako se slična koncepcija primeni na procese koji leže u osnovi senzornog iskustva,
moramo izbeći grešku. U svom protestu protiv psihološkog atomizma William James
jednom je rekao da u senzornom polju lokalno iskustvo se isprepliće sa svojim
susedima na način koji je van poimanja čisto intelektualne teorije. On je takođe mislio
 244

da originalno senzorno iskustvo je jedinstveno kontinuirano, a da se sve prepreke i

granice kasnije uvode u polje iz praktičnih razloga.

Sa tačke gledišta GP takva tvrdnja ne odgovara činjenicama. Ne odgovara opštoj

dinamici međuzavisnosti celokupnog polja, postoje granice na koje dinamički faktori
deluju prema meri segregacije umesto prema jedinstvenom kontinuitetu (Kohler, 1947,
str. 80).

Kada govorimo o sličnosti između budizma ili moderne fizike sa GT često se prihvata
ili Jamesov stav ili se u najmanju ruku ne uspeva ovo da razlikuje od geštalt
perspektive. Teorije relativnosti i kvantna teorija su matematičke i nemaju ovaj
problem. Problem se javlja kada se matematički modeli prevode u reči i dolazi se do
njihovog filozofskog značenja. Na taj način neke interpretacije su slične Jamesovim, tj.
da je svet jedan veliki Geštalt koji nema inherentnu strukturu i da je sve povezano sa
svim ostalim.

Koffka je diskutovao o pitanju sveta kao jednog velikog geštalta: Da li to zanači da

tvrdimo da su sve činjenice sadržane u takvim međusobno povezanim grupama ili
jedinicama, da je svaka kvantifikacija opis pravog kvaliteta, svaki složaj i redosled
događaja uređen i smislen? UKRATKO? DA LI TVRDIMO DA UNIVERZUM I SVI
DOGAĐAJI U NJEMU FORMIRAJU JEDAN VELIKI GEŠTALT? AKO BI TO BILO
TAKO MI BISMO BILI DOGMATIČNI KOLIKO I POZITIVISTI KOJI TVRDE DA
NIJEDAN DOGAĐAJ NIJE UREĐEN ILI SMISLEN, I KAO ONI KOJI SMATRAJU DA
SE KVALITET SUŠTINSKI RAZLIKUJE OD KVANTITETA. Ali upravo kao što
kategorija uzročnosti ne znači da je bilo koji događaj uzročno povezan sa bilo kojim
drugim, tako geštalt kategorija ne znači da bilo koja dva stanja ili događaja pripadaju
zajedno jednom geštaltu. "Da primenimo kategoriju uzroka i efekta znači da otkrijemo
koji delovi prirode stoje u ovoj relaciji. Slično, da primenimo geštalt kategoriju znači da
otkrijemo koji delovi prirode pripadaju zajedno kao delovi funkcionalne celine, da
otkrijemo njihovu poziciju u ovoj celini, stepen njihove relativne međuzavisnosti i
artikulaciju većih celina u subceline" (Koffka, 1931, 1935, str. 22) /Naglasio autor/.

Nije li svaka diferencijacija nametnuta od strane čoveka? Ne kreira li svaku strukturu

posmatrač? Stav da zdrava osoba postoji samo ovde i sada bez stabilne strukture
selfa predstavlja, oblik ovog stava o svetu kao velikom nedifernciranom geštaltu
______ ljudski koncepti smatraju statičnim. Ovo je oblik filozofskog idealizma.
Wertheimer nije interpretirao geštaltističku teoriju polja na ovakav način: ono
što je dato je samo po sebi do određenog stepena "strukturisano" ("Geštalti"), sastoji
se od manje više konačno strukturiranih celina i procesa celina sa karakteristikama i
zakonima celine, karakterističnim tendencijama i determinacijama delova od strane
celine. Delovi se gotovo uvek javljaju kao delovi celokupnog procesa (Wertheimer,
1958, str. 14).

On je nastavio i rekao da prirodno data artikulisanost i inkluzivnost varira. Ova

diskriminacija onoga što se zajedno uklapa i što se ne uklapa suprotna je
univerzalnom interakcionazmu i prilično u skladu sa shvatanjem GT da ne formiraju
svi opoziti pravi polaritet, već samo oni koji se javljaju iz zajedničkog konteksta.

Kurt Lewin upozorava: "Naračito je potrebno da onaj ko predlaže da se proučava

celokupan fenomen pazi na tendenciju da se celine čine što je moguće obuhvatnijim...
Ne vredi ništa više za psihologiju nego za fiziku da sve zavisi od svega ostalog"
(Lewin, 1935, str. 289).
 245

Geštalt psiholozi su jasno tvrdili da odnos figure i pozadine zavisi u velikoj meri od
prirode situacije i da ne potiče celokupan red od posmatrača. Postoji struktura u
situaciji. Ovo je deo onoga na šta je Perls mislio kada je rekao "pustite da situacija
determiniše".

Stav GP izbegava dihotomne filozofske izbore radi diferenciranih celina, naročito

strukture (masa, entitet, statičnost) i funkcije (energija, proces, promena). Struktura i
funkcija ne mogu da se ujedine ako se struktura eliminiše ili tretira kao neka vrsta
iluzije ili epifenomena. Različite slike o selfu kao čistom interpersonalnom procesu koji
se odvija na granici bez jezgra i kao reifikovano jezgro (homunkulus) zahteva
integraciju u celovit stav.

Ideja o konceptu selfa kao prisutnom procesu nije dovoljna kada je reč o
fenomenološkom doživljaju selfa (Tobin, 1982), iako ovo mora biti deo celokupne
eksplikacije.

Postoji organizmički kontinuitet ili spontana repeticija koja se može nazvati selfom
tako što je to više od memorije ili slučajnog pogotka. Verujem da fenomenološka
realnost selfa i drugih entiteta nije iluzija i ne bi se kao takva trebala odbacivati.

Verujem da bi veća sofisticiranost u pogledu GP stava bila od velike pomoći u GT.

Jedan primer vrste pomoći koju možemo dobiti je u oblasti jednostavne kontradikcije u
GT: neki kažu da mi ne interpretiramo, ali mi to činimo (to je ponekad lakše zapaziti
kod drugih nego kod sebe). Isadore From je istakao interpretiranje kojim se bavimo
kada u popularizovanom radu na snu tragamo za "egzistencijalnom porukom".
Latnerov nepregledni univerzum je takođe interpretacija, onakva u kojoj se sve znanje
redukuje na subjektivnu interpretaciju.

Iako neki kažu da Geštalt terapeuti ne interpretireiju, reč interpretacija obično nije
definisana. Ponekad se definiše kao "dodavanje informaciji, očiglednom". Takva
definicija je prilično njutnovska. Jasno je da je ono što vidimo uvek delom u funkciji
nas samih, a ne samo onoga što se tamo nalazi. U teoriji polja tvrdrnja da mi ne
interpretiramo ima malo smisla, ukoliko se termin ne definiše tako da isključi neke
vrste interpretacije.

To ne znači da nema istine u tvrdnji, pošto je Geštaltstički pristup naglašava

neposredno iskustvo umesto komadajuće, mehanicističke analize. U GP se do detalja
opisuje razlika između mehanicističke, atomističke analize i Geštalt interpretacije i
analize. U prvom slučaju sve pretpostavke njutnovskog pristupa se zadržavaju, u
drugom delovi se diferenciraju iz celine i uvek se povezuju sa celinom na organski
način. Drugi pristup je u skladu sa iskustvenim pristupom GT, prvi sa psihoanalitičkom
interpretacijom i analizom.

C. Zaključak

Diskusija o teorijama u fizici korisna je za stimulisanje mišljenja u psihologiji. Ipak,

uprkos prestiža fizike ove sličnosti ne dokazuju ništa u domenu rasprave. Čak ni u
fizici nije moguća jedinstvena teorija polja. Zato, nemamo razloga da očekujemo da
teorija fizike adekvatno pokrije ovo područje. Ona može da stimuliše, ali ne može da
zameni naše sopstveno promišljanje.
 246

Verujem da je potrebno da razlikujemo pravi njutnijanski mehanicizam od teorija polja

koje koriste nešto njutnijanskog jezika ili koncepte, i da razlikujemo univerzalni
interakcionizam i Geštalt teorije polja. Ja smatram da je cilj Geštalt istraživanja ili
terapijske eksploracije da se stekne uvid u strukturu situacije koja se proučava. Naš
cilj nije da budemo u jedinstvu sa univerzumom, niti da sledimo bilo koji metafizički
sistem, već pre da istrazujemo situacije u skladu sa fenomenološkom
egzistencijalističkom metodologijom pri čemu stavljamo metafizička uverenja u
"zagrade" (Idhe, 1977).

Verujem da je Geštaltistička koncepcija polja donekle u skladu sa teorijom relativiteta i

opisuje polje terminima zatvorene jedinice proučavanja koja je unutar sebe
diferencirana i ujedno diferencirana od šireg univerzuma čiji je deo. Diferencijacija
često poprima prirodu polariteta, tako da se opoziti moraju kombinovati da bi se stekla
celovita slika. Kada se raspravlja o GT kao terapiji "desnim mozgom" verujem da ova
ideja polariteta predstavlja kontradikciju i da nije uzet u obzir linearni pol (ili bar nije
minimiziran).

Potrebna su nam dalja objašnjenja pristupa polja u GT, uključujući: odnos kao
fundamentalni proces u svakoj teoriji polja, poređenje ovoga sa urođenim selfom, što
je savremeni ekvivalent aristotelovog pojma suštine, čija se suštinska priroda otkriva
umesto da odabere i koja ne zavisi od socijalne situacije (koja se smatra u tom
kontekstu zlim uništivačem naše esencijalno dobre prirode), odnos između teorije
polja, fenomenologije i egzistencijalizma i načina na koji se to manifestuje u našoj
literaturi, šira eksplikacija prirode strukture u teoriji procesa, odnos između ovih pitanja
o definiciji selfa, šta sada i ovde znači u terminima teorije polja, preporuke za
metodologiju istraživanja u psihoterapiji koja proističe iz našeg shvatanja teorije polja,
objašnjenje dijagnostike, ličnosti, ljudskog razvoja, porodičnih sistema, organizacionog
razvoja sa stanovišta teorije polja, itd.

Ljudi i orijentacija na proces

Latner nam čini veliku uslugu time što ističe da humanističko teoretisanje kakvo je ono
Polsterovih, često nije dobro integrisano sa stavom Geštaltističke teorije polja koja je
orijentisana na proces. Takođe je tačno da ovo objašnjenje nije dovršeno u Geštalt
terapiji. Na primer, nije dovoljno jasno uzet u obzir fenomenološki doživljaj
kontinuiteta. Celokupna osoba i doživljaj selfa i ograničenosti zahteva ekspliciranje.
Produženje kontakta u odnosu terapeuta i pacijenta tj. pojava kontinuiranog i
predanog dijaloga, ne uzima se obzir kao ni odnos između ega i selfa.

Mislim da nam je potrebno da proširimo teoriju polja kako bi objasnili humanistički nivo
razmatranja i fenomenološke realitete. Mislim da nam je potrebno da humanističke
tekstove prevedemo u termine procesa polja, a da pritom ne žrtvujemo holističku
koncepciju čoveka. Moguće je biti orijentisan na čoveka, a ipak koristiti teoriju polja. U
protivnom mi potvrđujemo Tobinovu kritiku da se GT nije bavila fenomenološkom
realnošću celokupne osobe (Tobin, 1982).

Latner diskutuje o humanističkoj orijentaciji Polsterovih i o orijentaciji polja i opisuje ih

kao kompetitivne i suprotne. On ukazuje na njutnovske ili mehanicističke stavove u
tekstovima Polsterovih i kaže: "Razlike u značenju ovih termina su ogromne (dolaze iz
različitih univerzuma)" (Latner, 1983, str. 81). lako verujem da je on pokazao da je
teoretisanje Polsterovih snažno prebojeno njutnovskim jezikom, Latner zaključuje uz
 247

dihotoman stav da postoji humanistička diskusija o ljudima kao objektima u prostoru i

drugačijem univerzumu koncepcije procesa koja proističe iz teorije polja: "različiti
univerzumi". On zaključuje odlomak ovim paragrafom:

Pomenuo sam da ovaj preokret omogućuje Polsterovima da se fokusiraju na objekte u

prostoru, umesto na polje i konvergenciju energije. Apstraktno, formalno, to je tačno.
Ali, zapravo, entiteti na koje se Polsterovi koncentrišu su ljudi. Tamo gde se Perls i
drugi specijalizuju za funkcionisanje selfa – koji je proces – Polsterovi naglašavaju
ljude, njihovu koncepciju sebe i način na koji njihovi self-koncepti oblikuju njihove
susrete sa drugima. To je humanistička perspektiva lucidno prezentovana. Ne trošim
ovo vreme da bih se tome rugao. Želim da naglasim korene i pretpostavke toga i da
razlikujem ovo od drugačijeg načina mišljenja o GT (Latner, 1983, str. 83).

Ovde Latner zapada u mehanicistički stav. Kako to da je svet jedan veliki Geštalt, a
ipak, humanizam i teorija polja pripadaju različitim univerzumima? Verujem da postoji
univerzum i da ne raspravljamo o tome koji univerzum, već pre koja vrsta sočiva da se
koristi kada se gleda univerzum. Diskutujući o svojoj opštoj teoriji relativnosti Einstein
nije tretirao svet kao jedan veliki geštalt, niti je pretpostavio postojanje više
univerzuma. On je samo smatrao da se prirodni zakoni primenjuju u svakom domenu
jednog univerzuma. Potreban nam je jedan jezik koji se primenjuje na ljude kao
objekte i komplementarni stav koji ljude smatra procesom. Latner opisuje jednog
jahača na dva konja. Umesto da upregne ove konje da zajedno vuku, on dihotomizuje
(Latner, 1983, str. 72).

Polje je koncept koji može da se primeni na bilo koji nivo ili područje rada. Može da
opiše sadašnjost, kao i tok vremena od prošlosti kroz sadašnjost i budućnost.
Fenomeni koji su reprezentovani konceptima objekata u prostoru mogu se smatrati
kao "deo polja". Ne želim da redukujem naš teorijski rad na biranje između
njutnijanskog humanizma ili jezika polja koji se ne bavi fenomenološkom realnošću
ljudi kao ljudi.

Hajde da se pozabavimo pitanjem opisivanja polja osoba/sredina pomoću koncepata

koji reprezentuju celokupnu osobu i koji su takođe potekle iz teorije polja. Sa tim
povezano mišljenje da je mali deo ličnosti zdrav (Latner, 1983, str. 81) zahteva
reformulisanje tako da se uzme u obzir primarnost odnosa organizam/sredina dok se
računa kako na repeticije koje organizam manifestuje (self) i na slike o ovim
repeticijama koje osoba zadržava (slika o sebi).

Ono što jeste, jeste. Mi postojimo kao delovi polja, i mi doživljavamo sebe kao objekte
u prostoru, obe činjenice treba uzeti u obzir. Moraćemo se potruditi i kreirati da bi ovo
postigli, ali da završimo tako što ćemo birati između naše teorije procesa i našeg
humanizma za mene je neprihvatijivo.

Geštalt psihologija i Huserlova fenomenologija imale su nedostatke koje su Perls i

drugi imali baveći se ljudskim procesima u holističkim terminima, ali ne opisujući
celokupne osobe. Ovo je rešeno kada se egzistencijalistička fenomenologija razvila iz
transcedentne fenomenologije. Verujem da je poznavanje egzistencijalističko-
fenomenološke osnove iz koje potičemo veoma korisno. Ja smatram da naša suština
nije u metafizici ni u fizici, već u našem neposrednom egzistencijalističkom iskustvu.
Možemo povećati svoju efikasnost stavljanjem u zagradu i eksperimentisanjem.
Redukujemo svoju efikasnost stavljajući u centar pažnje sofisticirane ideje iz drugih
polja bez potpune asimilacije i integracije.
 248

Nekoliko završnih reči

Voleo bih da vidim da drugi slede Latnerov primer u povećavanju naše sofisticiranosti
pri poboljšavanju našeg konceptualnog okvira, ali bih preferirao da koristimo imena i
oznake koje se odnose na konceptualizacije, a ne na geografiju. Nadalje bih preferirao
da se fokusiramo na kvalitet teorijskih prezentacija i na njihov sadržaj, umesto na ad
hominem argumente. Da ovo učinimo treba da ostavimo po strani lično rivalstvo i
grupno rivalstvo.

Zauzimao sam se za to da prepoznamo da korišćenje njutnovskih koncepata u GT ne

čini pristup uvek njutnijanskim i zahtevao sam veću sofisticiranost pri razlikovanju
između postklasičnih shvatanja, naročito pri razlikovanju GP i univerzalnog
interakcionizma.

Takođe sam raspravljao o tome da bi u našem fokusu trebali da budu humanistički

koncepti o celokupnoj osobi, umesto da fokus bude samo na određenim procesima
kao što je bio slučaj sa Geštalt psiholozima, ali da to učinimo uz pomoć jezika teorije
polja. Smatram da je ovo jedan od važnijih teorijskih zadataka koji sada stoji pred
nama.

IV
PRAKSA GEŠTALT TERAPIJE

13. DIFERENCIRANA PRIMENA GEŠTALT TERAPIJE

Komentar

1990. godine ovaj esej i esej br. 14 "Tretman ljudi sa karakternim poremećajima" bili
su napisani kao jedinstvena celina naročito zbog ove knjige. U prvom eseju ja
generalno diskutujem o pitanju dijagnoze u GT, zašto je neophodna, koje su opasnosti
i kako vršiti dijagnozu. Njenu korisnost ilustrujem u članku br. 14, kada govorim o
tretmanu karakternih poremećaja u celosti, a naročito o tretmanu narcističkih i
graničnih poremećaja ličnosti.

Neki imaju utisak da se GT praktikuje u izolovanim, fragmentiranim epizodičnim

susretima, ne vodeći računa pritom o širem kontekstu u vremenu (istorija), prostoru
(porodica, zajednica, kultura), ličnom identitetu pacijenta (doživljaj sebe, razvojna
istorija) ili prirodi karakterne organizacije ličnosti pojedinca. Da je ovo tačno GT bi se
praktikovala bez diferencijacije toga ko se tretira ili konteksta u kojem se tretman
dešava. Kritičari koji veruju da je ovo tačno kada je reč o GT, smatraju to fatalnim
oštećenjem sistema, neki geštalt terapeuti (?) imaju isti stav o GT i nekima se to čini
prednošću zbog fleksibilnosti, spontanosti i humanističkog stava.

Za čitaoca koji je pročitao prethodna poglavlja ove knjige mora, biti da je jasno da se
ja ne slažem sa ovakvom kategorizacijom GT, a još manje da smatram kako bi takvo
ograničenje moglo da bude prednost. Smatram da bi takva ograničena metodologija
 249

jako sputala kompetentnost terapeuta i sigurnost terapije. Mislim da stanje valjane

prakse u GT zahteva difetenciranu primenu.

Navedena pitanja su vitalna za razumevanje spektra GT i kako raditi sa različitim

pacijentima u okviru GT u različitom okruženju. Razmotriću dijagnostičke procese od
mog shvatanja GT i zatim ću to ilustrovati diskutujući diferenciran tretman borderline i
narcističkih poremećaja ličnosti.

Dijagnoza

Želim da pišem o humanističkom pristupu i dijagnozi. Neki ljudi smatraju dijagnozu i

humanistički dijaloški odnos sa pasijentima kao dijametralno suprotnim. Moje lično
iskustvo je drugačije. Moje iskustvo pokazuje da tačna dijagnoza pomaže
humanističkoj terapiji. Kada mi nisu bila jasna dijagnostička pitanja sa pacijentom,
moje razumevanje pacijenta i pacijentov doživljaj sebe su bili redukovani, pa je zato
efikasnost moje terapije bila jako redukovana.

Ipak, humanistička pitanja o potencijalnim negativnim efektima dijagnoze su validna i

ove diskusije treba shvatiti kako bi se došlo do dijagnoze i pristupa teoriji i praksi koja
je efikasna i koja takođe uzima u obzir i opasnosti. Kratak istorijski pregled na razvoj
od klasnične psihoanalize biće naša početna tačka.

Argumenti protiv dijagnoze

Klasični psihoanalitički establišment

U vreme mog početka obučavanja u psihoterapiji (1962-1964), psihijatrijske klinike

pod uticajem klasične psihoanalize, imale su tu žalosnu tendenciju da se bave na
teoriji zasnovanim i od iskustva dalekim interpretacijama i medicinskim tipom
dijagnoze, zasnovanim na opisima ponašanja, a koji su malo doprinosili efikasnosti
diferenciranog tretmana.

Tretman bi obično počinjao produženom dijagnostičkom fazom (tj. testiranjem i

detaljnom psihosocijalnom istorijom), a zatim raspravom o dijagnozi među osobljem
(npr. shizophrenia, paranoidni tip ili paranoja). Dijagnoza je malo značila za način
tretiranja pacijenta, iako je davala dosta sadržaja koji bi postajao fokalna tačka
terapeutove pažnje i glavni izvor terapijskih interpretacija. Činilo se da se više pažnje
poklanja kategorizaciji i dijagnostičkoj debati nego kontaktu sa pacijentom.

Dužina dijagnostičke faze zajedno sa Osnovnim pravilom psihoanalize upućivalo je

pacijentu poruku da bi trebalo pasivno da priča o "problemu" ili o prošlosti, dok čeka
da mu terapeut kaže šta to "zapravo znači". Terapeut je bio autoritet koji bi unapred
znao šta je problem, koji su uzroci, kakav tretman je potreban i kakav je poželjan
ishod i zatim bi to rekao pacijentu.

U ovom tradicionalnom modelu terapeut je bio u hijerarhijskoj autoritativnoj poziciji, bio

je posednik mudrosti koji ovu prosleđuje pacijentu. Utvrđivanje dijagnoze je bio deo
podrške terapeutove uloge. Terapeut je bio ekspert koji je umeo da dijagnostikuje i
interpretira. Analiza problema, snage, ciljeva, itd. i izbor tretmana smatrao se poslom
 250

profesionalca. Bilo je malo poverenja u sposobnost individue da bira i da raste, da

otkriva svoje lične situacije za sebe.

Neposredno iskustvo pacijenta se nije poštovalo pošto se smatralo da pacijent

zadržava nesvesno značenje i nema neposredan pristup nesvesnom značenju.
Terapeut je imao pristup teoriji koja je osmišljavala materijal koji bi se pojavio u
socijalnoj istoriji i na seansama sa slobodnim asocijacijama. Tako je produžen
dijagnostički period bio deo vertikalnog, hijerarhijskog sistema u kojem dijalog i
aktualno neposredno iskustvo pacijenta su bili podređeni teoriji, dijagnozi i autoritetu.

Ako interpretacija ne bi dovela do razumevanja, smatralo se da je pacijent u otporu.

Naposletku, do interpretacije se došlo kroz dijagnozu i proces procene terapeuta.
Otpor je trebalo da prevaziđe terapeut. Bilo je malo prostora za spontanost, različitost,
izbor, dijalog ili ono što se pojavi.

U ovom tradicionalnom odnosu terapeut je zadržavao profesionalnu distancu i značaj,

nije gratifikovao pacijentove želje i pretpostavljalo se da je nekoliko koraka ispred
pacijenta, pažljivo razmatrajući sve što će reći pre nego što to učini i ne osećajući (u
svakom slučaju ne pokazujući) nikakvu emociju (pošto bi to bio kontratransfer).
Terapeutova uloga u tom modelu bila je da dijagnostikuje i da interpretira umesto da
kontaktira. Aktuelno neposredno iskustvo terapeuta, kao i pacijenta, nije se
naglašavalo, ukoliko se ne bi smatralo kontratransferom i zatim naglašavalo kao nešto
što treba analizirati.

Teorija je propisivala terapeutu ili pacijentu da ne budu aktivni ili da terapeut ne

pokazuje emocije. Terapeut nije pokazivao osećanja i nije davao "Ja" izjave, itd. Ako
bi bilo pacijent ili terapeut bili aktivni ili interaktivni, to se smatralo "acting outom" i
"acting inom" – nije se smatralo nečim dobrim što se valja učiniti. Tako su kreativni i
vitalni potencijal terapeuta, pacijenta, kao i odnos bili oštro ograničeni umesto da budu
podržani kroz teoriju i pravila prakse tog doba.

Takođe je postojala tendencija da se tretira bolest, a ne osoba (a kamoli da se poveže

sa osobom). Pacijenti bi se kategorizovali u skučenu prostoriju. Egzistencijalističkim
terminima, pacijent je bio tretiran kao "to", stvar koju treba modifikovati.

Interpretacije izvedene iz teorije, kategorizacija i terapijska maska bili su deo

metodološkog imidža. Ova terapijska metodologija bila je u skladu sa Frojdovim
shvatanjem ljudske prirode prema kojem se pacijent smatrao kao neko kime
dominiraju urođeni opasni nagoni i rigidna socijalna pravila. Celokupan sistem se
zasnivao na nedostatku poverenja i sposobnosti čoveka za razvoj i ljudski susret. Ovo
je bilo u skladu sa pogledom na svet koji se pojavio i terapijskim pokretima koji su
usledili.

Reforma unutar psihoanalize

Na GT su uticali oni u okviru psihoanalitičkog pokreta koji su stavili naglasak na

socijalno u psihoanalitičkoj teoriji ličnosti, umesto Frojdovog naglašavanja urođenih
nagona i programiranih razvojnih matrica, kao i aktivniji model terapeutovog
angažovanja nego što vredi za klasičan model. Ovaj pravac razvoja uključuje i Ranka,
Reicha, Horney i zapravo većinu neofrojdovskih teoretičara. Oni su pisali o ljudskom
 251

potencijalu za razvoj i važnosti odnosa za rast (kako tokom razvojnog formiranja

karaktera, tako i u tretmanu).

Ipak, u celini oni su ostajali u okviru psihoanalize i zadržali su četiri aspekta

psihoanalitičkog sistema. Prvo, zadržali su psihoanalitičku teoriju svesnosti prema
kojoj se veruje da mišljenjem i ponašanjem vladaju nesvesni nagoni koji nisu izabrani i
koji nisu neposredno dostupni svesnosti osim uz pomoć produžene psihoanalitičke
procedure.

Frojd sasvim eksplicitno kaže da se nesvesnom apsolutno ne može pristupiti bez

psihoanalitičke metode. Ovaj stav preovladava u celikupnim Frojdovim radovima i
postao je kamen temeljac kasnijih rafiniranih shvatanja Frojdove psihoanalize (Masek,
1989, str. 275).

Zanimljivo je da su pre-frojdovski koncepti nesvesnog tretirali nesvesno ne kao sasvim

nepristupačno percepciji osobe, već su ga konceptualizovali kao implicitno, ali ne
neposredno reflektovano u iskustvu osobe (Masek, 1989, str. 274). Prema ovom
gledištu, prefrojdovski koncepti su bliži postfrojdovskim, fenomenološkim konceptima,
uključujući i koncepte GT. Ali socijalno orijentisani reformatori psihoanalize nisu izvršili
revolucionarni obrt u fenomenološku teoriju svesnosti prema kojoj ono što je van
svesnosti jeste direktno dostupno senzornoj svesnosti.

Drugo, oni su takođe zadržali psihoanalitičku teoriju odnosa koja je naglašavala

establišment, vođenje i analizu transfera kao centralne tehnike tretmana. Treće, oni su
nastavili da naglašavaju interpretaciju kao glavnu intervenciju. Ovo je povezalo prve
dve tačke pošto su to uglavnom bili nesvesni aspekti transfera koji se interpretirao.

Psihoanalitička debata težila je da preispita sadržaj interpretacije, ali nastavila je da

naglašava samu interpretaciju. Tako su nove psihoanalitičke teorije izazov za teoriju
nagona kao osnovu za interpretaciju, ali su zadržale na transferu zasnovan
interpretativni fokus kao suštinu psihoanalitičkog tretmana. Čak i Heinz Kohut tvrdi da
posle empatije mora da usledi faza interpretacije ako se psihoanaliza namerava
završiti (Kohut, 1984).

Četvrto, oni su i dalje u velikoj meri zadržali mehanicistički linearni model kauzalnosti
u kojem se sadašnjost smatra determinisanom na linearan način prošlim događajima
(naročito onim iz detinjstva).

Humanističko egzistencijalni odgovor

Humanistički i egzistencijalistički pokret protestvovali su protiv ovih trendova.

Fenomenološka teorija svesnosti, dijaloška teorija odnosa i nelinearna teorija procesa
kauzalnosti formirale su jezgro alternativnih teorija. Deo ovog pokreta činili su Carl
Rogers, pokreti koji se bave grupnim procesima potekli su iz NTL laboratorija u
Bethelu i naravno, tu je GT.

U tretmanu se naglasak stavljao na jedinstvenost individue, odnos između terapeuta

kao osobe i osobe koja je pacijent, na ovde i sada, veru u žar i snagu ljudskog duha i
svesnosti i podržavanja poleta u ličnim interakcijama, kreativnosti i spontanosti. Carl
Rogers je možda bio najjasniji kada je objašnjavao prirodu odnosa (empatičku vezu
 252

sa terapeutom koji je emotivno prisutan kao osoba i pokazuje bezuslovno pozitivno

prihvatanje, toplinu i slaganje).

U humanističkom pokretu bila je jaka antipatija prema medicinskom i klasičnom

psihoanalitičkom modelu, antipatija prema svrstavanju ljudi u kategorije i redukovanju
ljudi na entitete bolesti. Humanistički i egzistencijalistički stav je bio takav da mi
tretiramo cele ljude i celovitost ljudi javlja se u kontekstu susreta dve osobe.

U humanističko egzistencijalističkom pokretu odnos je bio horizontalan umesto

vertikalan, pacijent i terapeut rade zajedno kao ravnopravni (iako je fokus više bio na
pacijentu pošto je bio terapijski zadatak). Autoritet nije pripadao profesionalcu i nije
dolazio sa teorijom, već je bio posledica aktuelnog iskustva obe strane u terapijskom
dijalogu.

Novi humanistički stav dobro se slagao sa snažnim političkim i filozofskim shvatanjima

GT i strasti protiv tiranije, arbitrarno nametnutih ili autoritarnih ograničenja, rigidne
vezanosti za statičke aranžmane koji ne zadovoljavaju postojeće potrebe i protiv
"fiksnih Geštalta". GT je odbacila naglašavanje dijagnoze karakteristično za klasičnu
psihoanalizu zajedno sa teorijom o nesvesnom, teorijom odnosa i mehanicističkom
teorijom kauzalnosti. Stav prema terapeutu kao autoritetu koji sve radi unapred, kome
je potreban produžen dijagnostički period i koji bi potom govorio pacijentu šta je tačno
u vezi sa njim, sve to je odbačeno u zamenu za veru u razvoj, istinu, vrednosti
individue, koje se javljaju u socijalnoj interakciji – u dijaloškom odnosu između
terapeuta i pacijenta.

Bio sam uzbuđen kada sam otkrio GT i njen stav prema ljudskoj prirodi i tretmanu
ljudi. Pobuna GT protiv kategorizacije, analiziranja i smeštanja pacijenata u malene
sobičke prema uverenjima izvedenim iz teorije, apriornim ubeđenjima i konceptima, za
mene je bila oslobađajuća. I pobuna protiv teorije o profesionalnom odnosu koja je
diktirala da terapeut treba da bude distanciran i indirektan i koja je propisivala
pokazivanje osećanja i drugih emocija prema pacijentu, meni se činilo da dovodi do
razvoja.

Od svih sistema koji su bili deo pokreta koji je sagledavao ljude i terapiju na nov način,
GT me privukla zbog utemeljenosti u integrisanju, koje je obezbedilo nov teorijski okvir
koji je prilagodio snagu i terapeutove i pacijentove vitalnosti i kreativnosti i zbog
prihvatajućeg stava asimilacije iz različitih područja tehničkih i ličnih intervencija.

Fenomenološki tretman GT, Rodžersa i drugih bio je radikalan zaokret u odnosu na

klasičnu formulu koja je tretman izjednačavala sa interpretacijom, a interpretacija je
bila u funkciji dijagnoze i teorije. Stariji sistem bio je daleko od fenomenološkog
iskustva pacijenta (i terapeuta). Intervencije (sadržaj, redosled, uvremenjenost) su bile
propisane teorijom. Spontanost, kreativnost i umetnost u psihoterapiji nisu se
podržavali.

Novi stav je nazvan pokret ljudskih potencijala, iz dobrog razloga. GT je značajan deo
tog pokreta. Potvrđivala je da se razvoj dešava kada su ljudi u kontaktu sa onim oko
sebe. Razvoj je bio ono što se pojavilo iz fenomenološkog fokusiranja (što je bio
kontakt između posmatrača i onoga što se posmatra) i dijaloški kontakt. Pokret
ljudskih potencijala smatrao je psihoterapiju poslom koji se bavi istinom i
razumevanjem, a ne lečenjem bolesti. U takvoj atmosferi dijagnoza je odbačena kao i
 253

teorija nagona, nedostupno nesvesno, transfer indukovan od strane terapeuta i

mehanicistička kauzalnost.

Argumenti u prilog dijagnozi

Da li je antidijagnostička predrasuda otišla predaleko?

Ponekad progres ide od jednog ekstrema do svoje suprotnosti pre nego što nađe
ravnotežu. Smatram da je totalno odbacivanje dijagnoze bio slučaj zauzimanja
suprotnog stava, a to je priprema za sintezu, za nalaženje zlatne sredine između
odbacivanja kontakta i svesnosti sa jedne i kategorizacije sa druge strane. Napisao
sam ovo poglavlje "Argumenti u prilog dijagnoze" za one u GT koji veruju da je
dijagnoza suprotna GT. U ovom poglavlju ću razmotriti prednosti dijagnoze. Za one
koji već znaju da je dijagnoza nužan i važan aspekt GT, ovo poglavlje može biti
suvišno. Posle ovog poglavlja definisaću dijagnozu i diskutovati o njenoj prirodi.

Ne smatram shvatanje koje ne prihvata dijagnozu sastavnim delom GT. Baš naprotiv,
mislim da je valjana dijagnoza integralni i nezamenljivi deo GT.

Jedan od nepoželjnih aspekata dodavanja antidijagnostičkog stava GT je taj da kada

je kliničarima postala jasna potreba za dijagnozom i razmenom informacija o
karakternoj strukturi i indikacijama u vezi sa tretmanom, oni su često prelazili sa GT
na druge okvire. Antidijagnostička predrasuda, naročito na nivou klišea i na naivnom
nivou, čini GT rajem za studente koji žele lako doći do naziva terapeuta i to čini GT
lakom metom za nepriznavanje, neuvažavanje, polemiku i kriticizam.

Ovo je bio problem za celokupnu humanističku psihoterapiju. Zapažen je nedostatak

kliničke literature u vezi sa diferenciranom primenom Rodžersove terapije. Verovatno
je delom bio uzrok relativno većeg uspeha psihologije Ja tokom osamdesetih uprkos
činjenici da je empatički stav psihologije Ja ne samo sličan Rodžerovom pristupu, ali
je mogla imati za osnovu rani rad Carla Rogersa u Chicagu (vidi diskusiju kod Kahna,
1989). Rodžerijanski pokret produkovao je istraživanja visokog kvaliteta i veliki broj
istraživanja, ali postojeći teorijski stav ograničio je razvoj diskusije o diferenciranoj
primeni u skladu sa dijagnozom. Moglo bi se zaključiti da je Rodžers pokušavao da
pokaže da je na klijenta usmereni pristup u nemodifikovanom obliku mogao da bude
uspešan u tretmanu hospitalizovanih shizofreničara. Naravno, dokazi koje je hrabro i
jasno objavio Rodžers, pokazali su suprotno i podržavaju moju tezu (Rodžers, 1976).

Terapeuti kategorizuju, procenjuju i dijagnostikuju

Dijagnoza može da bude proces kojim se uz poštovanje poklanja pažnja onome što
osoba jeste, pri čemu se obuhvata i jedinstveno individualno i one karakteristike koje
su zajedničke i drugim individuama. Kategorizacija, procena i dijagnoza su
nezamenljiv deo procene i kompetentni terapeuti to rade. Mi vršimo diskriminacije u
vezi sa opštim obrascima, o tome kakva je osoba pacijent, koji je njegov glavni
problem i koje su njegove dobre strane, kakav će biti verovatni tok tretmana, koji
pristup bi verovatno bio efikasan, koji su izvori opasnosti. Pošto nisu svi pacijenti
slični, mi zapažamo i na nas utiču razlike koje postoje među pacijentima.
 254

Ne možemo izbeći dijagnozu: mi biramo hoćemo li na nameran ili nepromišljen način

ili drugačije, ili uz punu svest i dobro promišljeno prići pacijentu. Opasnost od
nametanja uverenja ili procene pacijentu bez svesne dijagnoze može da bude još
veća. Mi možemo ove diskriminacije da vršimo uz novije podatke istraživanja ili
možemo pokušati da otkrijemo sami bez obzira na to što smo profesionalno saznali.

Ovo vredi za GT kao i za bilo koju drugu. Michael Vincent Miller je rekao:
"Sadašnji momenti mogu da postanu slučajni i diskontinuirani ukoliko nisu utemeljeni
u širu perspektivu koja uključuje prošlost i budućnost, što predstavlja stav prema
ljudskom razvoju i način shvatanja kako ljudi stvaraju svoje iskustvo, tj. teoriju
karaktera" (Miller, 1985, str. 53).

Interakcija između GT i drugih sistema

Verujem da materijal koji se bavi slučajevima, uključujući i dijagnostiku i tretman, uz

druge obavljene rezultate istraživanja, prilično su relevantni za GT. I takav materijal iz
GT bio bi prilično koristan za polje. Najnoviji trendovi u psihološkoj literaturi u SAD
tokom poslednjih nekoliko godina naglašavali su korištenje materijala poreklom iz
različitih okvira i pritom se nije pripisivala naročita efikasnost nijednoj školi mišljenja.
Ova tendencija prema konvergenciji i eklekticizmu mnogo bi pomogla GT, kao što bi i
GT mnogo pomogao ovoj tendenciji. I dalje smatram da je GT najbolji okvir za
korišćenje mudrosti različitih pristupa. Čitajući Les Greenbergov rad može se
sagledati korisnost GT u sofisticiranom eklektičkom istraživanju (Greenberg, 1986,
1988).

Na žalost dijagnostički potencijal teorije GT nije dovoljno iskorišćen i ja sam uzbuđen i

zadovoljan zbog napora koji se vrši da se ovo razvije širom sveta u ovom trenutku. U
međuvremenu, pre nego što ovi napori sazreju i testiraju se, na raspolaganju nam stoji
dijagnostičko znanje koje je već razvijeno. Ne ograničavam sebe onim što je već
razvijeno u okviru GT ili što je već prevedeno ne termine GT. Ja sam psiholog koji
praktikuje psihoterapiju iz perspektive GT, ali ja se ne bavim samo onim što je već
elaborirano u literaturi GT. Uvek kad se pojavi deskriptivni materijal zasnovan na
aktuelnom iskustvu koji će obogatiti moje znanje, ja koristim takav materijal i isto
preporučujem onima koji su na edukaciji. Kako se to radi razmatram u desetom eseju
(Asimilacija dijagnostičke i psihoanalitičke perspektive u GT) i takođe u nastavku ovog
teksta.

Upotreba kategorizacije, dijagnoze i procene

Dobra dijagnostička deskripcija nije samo kategorizacija, već takođe informacija.

Upotrebom uobičajenog dijagnostičkog jezika olakšava se razmena informacija, tako
da možemo da učimo jedni od drugih. Slika koja odatle sledi trebala bi da sadrži opise
i shvatanja koji su u većoj meri orijentisani na celokupnu ličnost. To omogućuje da se
više pažnje posveti pitanju kontinuiteta ličnog identiteta, tj. da se time dopuni sada i
ovde momenat. Ovo olakšava objašnjavanje pacijentove psihološke strukture.
Pomaže terapeutovom učenju i korišćenje pacijentove razvojne i kliničke istorije za
pacijentovo dobro.

Dijagnoza osposobljava terapeuta da bude precizniji, da bolje vrši diskriminaciju i da

artikuliše razumevanje određene i različite realnosti svakog pojedinog pacijenta i
svakog tipa pacijenta.To omogućuje terapeutu da stvara bolje pretpostavke o tome šta
 255

bi pacijent mogao da doživljava, kako bi on ili ona mogao da reaguje na određenu

intervenciju, koja bi druga ponašanja mogla da prate ponašanje koje se prikazuje pred
terapeutom tokom terapijskog sata, to omogućuje terapeutu da prepozna ključne
razvojne događaje koje treba proraditi itd.

Procena i dijagnoza pretstavljaju proces uz pomoć kojeg terapeutu njegovo iskustvo

omogućuje da vrši diskriminacije na osnovu prepoznavanja obrazaca. Iako se
terapijske odluke zasnivaju na više faktora, npr. opservaciji, dijalogu, emocionalnim
reakcijama terapeuta, intuiciji, itd. ove odluke se donose na osnovu dijagnostičkih
diskriminacija. Odluke koje treba da budu dijagnostički zasnovane uključuju: kojeg
pacijenta primiti na tretman, upućivanje pacijenta na kliniku ili bolnicu, izbor
intervencije, kriterijum za prepoznavanje znakova progresa.

Pitanja se javljaju kada se sretnemo sa novim pacijentom: Koje glavne teme se

pojavljuju? Kojom temom ću se najpre baviti? Šta je potrebno ovom pacijentu? Da li
mogu da verujem u priču ove osobe, da li je priča verovatna? Da li pacijent manipuliše
i ako je tako na koji način to čini i koja je svrha manipulacije? Da li ću se raspitivati o
razvojnoj istoriji ili ću insistirati na tome da ostanemo ovde i sada? Da li ću svoje
emocionalne reakcije podeliti sa pacijentom i hoću li svoja zapažanja o pacijentovom
ponašanju izneti, ili hoću li se raspitivati o tome čega je pacijent svestan, ili ću
predložiti eksperiment?

Da li je bezbedno konfrontirati pacijenta? Da li je pacijent razuman? Da li je potrebno

baviti se pitanjem organskih poremećaja? Da li je pacijent suicidalan? Zašto mi se čini
da moja intervencija ima negativan uticaj? Da li se kod pacijenta javlja
dekompenzacija ili on prolazi kroz impas? Možda pacijent reaguje na narcističku
povredu? Zašto pacijent ne razume ono što mu govorim? Da li je to zato što se "pravi
glup" ili nema predznanje koje bi podržalo razumevanje ili je smanjena njegova
sposobnost učenja ili mu nedostaje neophodna inteligencija? Ili je pacijent hostilan, ili
uplašen, ili potajno pokušava da od terapeuta napravi budalu? Ili možda terapeut nije
jasan?

Kakve su životne navike ovog pacijenta? Šta se verovatno odigralo u razvojnoj istoriji
pacijenta što bi omogućilo da nam bude jasniji pacijentov put, značenje njegovog
sadašnjeg ponašanja?

Dijagnostičko shvatanje omogućuje terapeutu da bolje zna koje intervencije, kojim

redosledom, u koje vreme da bude u stanju da ovo poveže sa prethodnim iskustvom u
tretmanu različitih pacijenata sa iskustvom u radu sa sadašnjim pacijentom.
Omogućuje pacijentu da bude svestan predostrožnosti koje su mu potrebne. Na
primer, pacijent priča o porastu energije i zapravo o neiscrpnom izvoru energije. Da li
je to normalno ili bolje od normalnog, fenomen koji treba podržati – ili je to početak
manične faze nekoga sa bipolarnom depresijom i uzrok za zabrinutost?

To takođe olakšava terapeutu razumevanje pacijenta koji se znatno razlikuje od njega

samog. Terapeutu je relativno lako da razume pacijente koji su njemu slični i da
empatično reaguje na njih, tj. to je slučaj sa terapeutima koji su i sami imali valjanu
terapiju. Ali pacijenti koji se mnogo razlikuju zahtevaju veći napor: dijagnoza pomaže.
Ona olakšava razmenu informacija među terapeutima i izoštrava percepciju terapeuta.
Da li sami moramo da otkrivamo točak?
 256

Takođe pomaže svest o tome što nije neposredno očigledno, naročito dugotrajnije
implikacije. Ovo ćemo videti u nastavku kada ćemo razmotriti diferencirani tretman
narcističkih poremećaja ličnosti u poređenju sa tretmanom borderline pacijenata.

Definisanje dijagnoze

Reč dijagnoza potiče od dve grčke reči koje znače "znati" i "između ili kroz". U
najopštijem smislu se odnosi na razlikovanje ili diskriminaciju. Webster je definiše kao:

"Čin ili proces kojim se odlučuje kakva je priroda bolesnog stanja pomoću ispitivanja,
ILI pažljivo istraživanje činjenica koje determinišu prirodu stvari, ILI odluka ili mišljenje
koje je rezultat takvog istraživanja ili ispitivanja."

Ja termin dijagnoza koristim na sledeća dva načina: tako da se odnosi na pažljivo

istraživanje činjenica ili na rezultat takvog istraživanja i ne ograničavam pojam na
istraživanje bolesnih stanja.

Psihološki rečnik English i English (1958) daje dve definicije dijagnoze:

"Otkrivanje bolesti ili abnormalnosti na osnovu simptoma koji su prisutni i na osnovu
izučavanja njenog porekla i toka ILI bilo koja klasifikacija individue na osnovu
posmatranih karaktera."

Jasno je da opšta značenja Webstera i Englisha i Englisha moraju biti prisutna u bilo
kojoj kompetentnoj psihoterapiji.

Ponovo prema English i English: Diferencijalna dijagnoza je razlikovanje između dve

slične pojave traganjem za značajnim simptomom ili atributom koji se javlja kod samo
jedne od tih pojava. Ovo je prošireno kroz analogiju sa medicinskom upotrebom u vezi
sa stanjima bilo koje vrste. Čini mi se da je reč o vrsti disktiminacije koju dobri
terapeuti uvek vrše.

Dijagnoza kroz prizmu GT

Dijagnostički proces je traganje za smislom. U teoriji GT smisao se javlja iz odnosa

između figure i pozadine.

Invarijanta figura-pozadina

Oblikovanje figura/pozadina i proces konstruisanja značenja je invarijanta u ljudskom

funkcionisanju (Spinelli, 1989). Kvalitet ovog procesa determiniše kvalitet svesnosti i
samoregulacije osobe. Osoba sebe reguliše na organizmički način do te mere da
figura koja se oblikuje u tom procesu biva kontinuirano oblikovana dominantnom
organizmičkom potrebom osobe i sredine. Pažljiva fenomenološka studija procesa
formiranja značenja figura/pozadiina kod osobe rađa razumevanje organizacije ličnosti
osobe.

Svaka jasna i živa figura nosi značenje, pošto se u trenutku i ističe na pozadini nečijeg
iskustva noseći značenje. Ipak, ako se konstelacija figura/pozadina definiše samo
 257

pomoću uzbuđenja koje postoji u nekom trenutku, time se smisao značenja jako
sužava, iz čega proizilaze nedovoljne konsekvence za dobru terapiju. Dobra terapija
zahteva mnogo substancijalniji smisao značenja, geštalt definisan svojim mestom u
većem geštaltu tekuće egzistencije osobe, kao i ostatka ljudske sredine.

Do one mere do koje je fenomenološka pozadina osobe površna, do te mere je

takođe njen osećaj za značenje površan. Do one mere do koje fenomenološka figura
neke osobe nije krhka, jasna i energizovana, do te mere će takođe i doživljaj smisla
neke osobe biti redukovan.

Proces figura-pozadina u terapiji

U psihoterapiji ono što uobličuje figuru/pozadinu za terapeuta nije samo slučajno

uzbuđenje ili pak bilo koja potreba ili interesovanje terapeuta, već pre jedna određena
misija, jedan značajan momenat. Da bi bio efikasan terapeut mora da konstruiše
značenje povezujući momenat sa većim geštaltima koji su vitalni za terapijski zadatak.

U teoriji GT "self" je uvek međusobni odnos osobe i okoline, sadašnje polje

organizam/sredina. Ipak, dok kontekst – pošto se polje organizam/sredina – menja iz
trenutka u trenutak, svaka osoba ima karakteristične i jedinstvene načine povezivanja
koje se veoma slabo menjaju tokom vremena, kroz prostor i kontekst i prenosi ih u
svako novo polje. Ovaj obrazac egzistencije koji se unosi u svako polje uključuje
ponašanje, senzacije, osećanje, verovanje itd.

Dijagnoza je proces kojim terapeut traži značenje ili uvid u strukturu karaktera i ličnost
pacijenta, diferencirajući sličnosti i razlike obrazaca tog pacijenta od onih različitih
tipova pacijenata i kojim na osnovu toga odlučuje o intervenciji. Ovo je proces kojim
terapeut povezuje sa onim što se u momentu pojavljuje sa većim geštaltom, naročito
sa nepromenljivim karakteristikama interakcije osobe sa multiplim poljem
organizam/sredina, u cilju kreiranja najbolje moguće terapijske intervencije pod
postojećim globalnim okolnostima.

Mi nastojimo da razumemo jedinstvenu osobu. Ali ne može se potpuno razumeti

jedinstvenost osobe, ako se osoba ne razume u poređenju sa drugima. Ako osoba
ima poremećaj mišljenja, terapeut neće razumeti tu jedinstvenu osobu ukoliko ne zna
šta je to poremećaj mišljenja. I razumevanje poremećaja mišljenja je značajno samo u
poređenju sa misaonim procesima ljudi bez poremećaja mišljenja.

Klinički nam je često potrebno da razlikujemo depresiju koja potiče od gubitka druge
posebne i važne osobe, od depresije koja potiče od praznine i kolapsa koji prati
narcistički neuspeh. U prvom slučaju "Ja" izjava terapeuta može da se doživi kao
otvaranje i brižnost. U drugom slučaju "Ja" izjava terapeuta može da se doživi kao
nametanje, kao zahtev za reakcijom, što rezultira narcističkom povredom i ovo se
javlja na početku terapije. Može čak da dovede do preuranjenog završetka.

U bilo kom trenutku neki aspekti celokupnog, postojećeg obrasca manifestovaće se u

polju organizam/sredina. Tokom dijagnostifikovanja terapeut pokušava da razume
celokupni obrazac od prve manifestacije tog obrasca u određenom polju
organizam/sredina. Dijagnoza nije samo pokušaj da se stekne uvid u funkcionisanje
strukture, već je to takođe pokušaj da se to učini na početku tretmana kako bi terapeut
imao na raspolaganju potrebne informacije u pogledu stavova i intervencija koji su
 258

potrebni. Diferencijalna dijagnoza omogućuje da se koriste početne manifestacije

postojećeg obrasca, da se ovo razlikuje od drugih obrazaca, dok terapeut još može da
modifikuje svoj odgovor.

Značenje, kontakt i nesvesno

Postoji beskonačno veliki broj potencijalnih figura/pozadina, koji variraju zavisno od

osobe, biologije, mesta, vremena, kulture, itd. Ipak, u jednom trenutku može da postoji
samo jedna jasna figura. Najveći deo vremena šire značenje je van fokalne svesnosti
osobe, tj. odnos između figure koja je manifestna i pozadine na kojoj se najpotpunije
značenje može iskusiti, ostaje u drugom planu. Ovo može da bude korisno, pošto
kada bismo bili svesni samo konačnog značenja veoma velikih ili geštalta širokog
spektra, promaklo bi nam neposredna konkretna realnost koja se javlja. Kada bismo
videli zvezde, promakao bi nam miris ruža kraj puta.

GT se obraća svesti osobe baveći se samim procesom svesnosti, tako da ono što se
sistemski izostavlja iz svesnosti može da postane svesno kad je to potrebno. Da bi
ovo učinio efikasno, terapeut mora u figuru da uključi veće geštalte kako njegova
perspektiva ne bi bila ograničena na pacijentovu. Ovde ne govorim o kompulzivnom,
opsesivnom ili intelektualizujućem fokusu na dijagnozu ili konačno značenje, već
bogatstvo i mudrosti terapeutove orijentacije.

Dijagnoza, kao bilo koji oblik značenja, nije apsolutna, naprotiv, to je konstrukcija. Ova
konstrukcija nastaje iz kontakta terapeuta i pacijenta. U GT značenje se konfiguriše
posebno i zajedno između terapeuta i pacijenta. Teorija, uključujući i teoriju GT,
dijagnozu i istraživanje mogu da pomognu da se razjasni šta je figura, a šta pozadina i
kakav je odnos između figure i pozadine najkorisniji za istraživanje u datom momentu.

Za pacijenta geštalt u tom trenutku stiče svoje značenje prvenstveno na osnovu

delova u većoj celini celokupnog životnog toka. Geštalt u tom momentu terapije svoje
značenje stiče na osnovu svog udela u većoj celini ukupne terapije, naročito na
osnovu terapijskog odnosa sa terapeutom i konačno na osnovu celine života
pacijenta.

Primeri i diskusija

Iz susreta terapeuta i pacijenta, jasna figura oblikuje se u svesti terapeuta. Na primer,

grupni terapeut primećuje mladog muškarca koji počinje da crveni kada u sobu ulazi
privlačna mlada žena.

Od kakve važnosti je to za terapiju? Da li terapeut treba direktno da komentariše ono

što je zapazio? Da li bi bilo prikladno pokušati sa eksperimentom koji se bavi
kontaktom među članovima grupe koji bi omogućio da se ovaj muškarac i žena nađu u
neposrednoj blizini? Zamislimo na trenutak da je reč o mladom muškarcu koji ima
dobru podršku, prilično je otvoren u kontaktu, kao i spreman za rad na svesnosti u
grupi i želi da radi na svojoj anksioznosti u pogledu žena koje ga privlače. Sada
zamislimo na trenutak suprotan scenario, mladić je osetljiv, lako povredljiv, koji
postaje paranoidan i besan kada oseti pretnju. Sada zamislite da je mladić
homoseksualac i da je ambivalentan u vezi sa svojim pomešanim pozitivnim i
negativnim osećanjima prema ženama.
 259

Nadam se da je ovo jasno svim čitaocima – ove distinkcije bile bi značajne za

terapijsku intervenciju.

Drugi primer: terapeut primećuje da kada kaže pacijentu da je on delom odgovoran za

svađu sa ženom koja se desila prethodne večeri, pacijent to ne prihvata. Da li je u
pitanju pacijent koji je veoma stidljiv, koji sebe okrivljuje i koji će se verovatno osećati
postiđeno pred terapeutom? Ili je možda to pacijent koji radi sa terapeutom isto što i
sa svojom suprugom, tj. ne reaguje? Ili je to osoba koja hronično reaguje ne
preuzimajući odgovornost i kojoj je potreban vrlo čvrst i asertivan stav terapeuta?
Možda je to psihotičan pacijent koji je van kontakta sa realnošću?

Opet pretpostavljam da bi ove distinkcije bile značajne za način reagovanja terapeuta.

U nastavku ćemo detaljnije istražiti kako dijagnostičke distinkcije mogu mnogo da
znače za diferencijalni tretman pacijenata sa narcističkim poremećajem karaktera i
borderline pacijenata.

U drugom primeru pacijentovo vrpoljenje postaje figura terapeutove svesnosti. Da li je

to narcistički povredljiv pacijent koji bi reagovao stidom, besom, itd. ako bi se
vrpoljenje istaklo? Da li je pacijent konformista koji bi reagovao na bilo koji
eksperiment koji bi objasnio vrpoljenje, ali sve to na "kao da" način? Da li je taj
pacijent bizaran i obično još dramatičnije nego danas gestikuliše? Ili je u pitanju samo
jedan stegnuti neurotičar koji bi zaista bio u stanju da prihvati nešto od negirane
emocionalne energije koju oslobađa vrpoljenjem kada bi na tome radio?

Kako terapeut odlučuje na šta će reagovati i od kakvog je to značaja za terapiju? Deo

odgovora na pitanje je: povezujući figuru koja je sada i ovde u centru pažnje sa
pozadinom njenog značenja kako za pacijentovu fenomenologiju, tako i za
posmatrane životne navike pacijenta (fenomenologija pacijenta i drugih koji
posmatraju pacijenta) i sa onim što se javlja u interakciji dveju osoba.

Dok počinjemo da anticipiramo ono što će se verovatno dogoditi i reagujemo prema

našem diferencijalnom razumevanju osobe, tj. na osnovu diferencijalne dijagnoze koja
diskriminiše ovog pacijenta prema onome u čemu je sličan i različit od ostalih, mi
sistematski primećujemo svoje shvatanje i svoj odgovor. Zatim testiramo svoje
shvatanje obrasca i naše reakcije prema aktuelnom doživljaju koji se javi tokom
vremena kao posledica kliničkih interakcija.

Da li Geštalt terapeuti analiziraju i dijagnostikuju?

U nekim od izjava na nivou klišea, tvrdi se da Geštalt terapeuti ne analiziraju i ne

interpretiraju. Ako se ovaj tip izjave odnosi na to da nema psihoanalitičkih
interpretacija, ovakva izjava se može braniti, iako nije tačno za moju praksu. Ali bilo
koja tvrdnja da Geštalt terapeuti uopšte ne vrše analizu ili interpretaciju je besmislica.
Svaka opservacija dodaje mnogo postojećim podacima. Izbor onoga što će se
posmatrati, šta će se naglasiti, koja značenja istaći u pogledu interakcije posmatrača i
posmatranog, sve to podacima dodaje nešto. Eksperimenti koje predlažemo,
opservacije, domaći zadaci, naše emotivne reakcije, sve to se javlja kao deo značenja
u okviru fenomenološke interakcije, uključujući i zaključke.

Bar četiri faktora omogućuju da interpretacija bude u skladu sa teorijom i praksom GT:
prvi je da su izjave fenomenološki zasnovane. O ovome je već diskutovano, ali
 260

ukratko: ovo se odnosi na stavljanje u zagradu, epoche, itd. Tako je potrebno da

svaka izjava bude objašnjena putem fenomenološke redukcije kako bi se aktuelno
iskustvo izdvojilo od naslaga prekoncepcija.

Drugi faktor, u kliničkoj situaciji se fenomenološka eksploracija vrši na dijaloški način.

Ovo znači da se pacijent hrabri i uvežbava da učestvuje u eksperimentisanju i da sam
zaključuje. Kada se analizira pacijent, njegovo fenomenološko svesno iskustvo je
najvažniji test tačnosti.

Treći. Da bi bio u sladu sa teorijom GT, zaključak bi morao konačno da bude

preveden na jezik procesa. U kliničkoj situaciji i u mnogim preliminarnim diskusijama,
jezik može da ne bude još transformisan u procesne termine. Interpretacija izrečena
mehanicističkim jezikom mogla bi da bude: "Vi ste neprijateljski raspoložena osoba".
Interpretacija izgovorena jezikom procesa: "Ponašate se ljutito, a da to ne izražavate
direktno".

Često pacijent vrši mehanicističke interpretacije, umesto procesne. Često sam čuo
pacijente koji osećaju prazninu kako zaključuju: "Ja nemam svoje ja". Pacijent
mehanicistički interpretira sebe. Razmišljanje o selfu (ja) kao o stvari koja nekome
nedostaje ili je neko ima je žalosna mehanicistička interpretacija koja može da dovede
do očaja i odvede pacijenta dalje od rada na sopstvenom razvoju. Proces kojim se
doživljava praznina je proces selfa. Nedavno sam radio sa pacijentom koji je govorio o
bolesti svog postarijeg oca. On je govorio o mogućoj dezintegraciji "porodične celine"
kao da je to stvar koja se automatski pretvara u ništa sa promenama. Kada je preveo
"porodičnu celinu" na procesni jezik on je shvatio ljudska ponašanja koja sačinjavaju
"porodičnu celinu", da bi se ovo moglo promeniti posle smrti njegovog oca, i da
porodica nije statična, već da je uvek u procesu menjanja.

Četvrti faktor, koji omogućuje da interpretacija ili analiza bude u skladu sa Geštalt
teorijom je "strukturalno-jasna analiza" (Wertheimer, 1945). Neke analize se tretiraju
kao sume zasebnih monada, kao kod hemijske formule. O ovakvim analizama su
Geštalt psiholozi govorili kao o sumativnim analizama. Ova vrsta analize ne uzima u
obzir strukturu celine. Umesto da dovede do uvida, takva interpretacija je
mehanicistička, simplicistička i navodi na pogrešne zaključke.

Drugi način da se ovo kaže je taj da su u Geštalt analizi delovi integrisani u celinu. U
analizi koja nije u skladu sa geštaltističkim stavom delovi su derivirani iz nekog
spoljašnjeg teorijskog stava. Kao što to Fuchs kaže: "Postoje dve vrste analize: u
jednoj se celina deli na subjedinice koje su već date ili sadržane u samoj celini, u
drugoj arbitrarni princip pocele se nameće celini" (Fuchs, 1938, str. 354).

Jedan primer: čovek govori o svom problemu na poslu sa supervizorom. Njegov

supervizor je autoritaran, arbitraran, nepredvidljiv. Distribucija odgovornosti, autoriteta
i važnosti nije racionalna i pravedna. Pacijenta je lako povrediti i reaguje primitivnim
besom. Terapeut radi sa transfernim reakcijama pacijenta, pošto postoji sličnost
između šefa i pacijentovog oca. Terapeut interpretira da se pacijentova reakcija može
objasniti transfernim fenomenom, tj. da je uzrokovana pacijentovim iskustvima sa
ocem u prošlosti.

Transfer je samo jedan deo i mora se povezati sa celokupnim poljem kako bi struktura
bila jasna. Sam za sebe ne obuhvata veliki broj faktora u aktuelnoj situaciji koji bi bili
neophodni. Interpretacija koja se zasniva na jasnoj strukturi jasno govori o tome kako
 261

se pacijent ponaša, oseća, kako opaža u aktuelnoj situaciji, kako u prvi plan uvodi
uverenja i stavove koji su formirani u prošlim situacijama, kako se ovo ponašanje
uklapa u opšte funkcionisanje pacijenta kako to podržava struktura situacije na poslu i
ličnosti uključenih u situaciju, itd.

Mislim da se dijagnoza u GT mora vršiti tako da se potpuno prepozna struktura celine.

Kada se bavimo ljudima to znači da treba uzeti u obzir njihovu sliku o sebi i njihov
identitet tokom vremena, kontekst značenja njihovih sadašnjih interakcija, istoriju
takvih interakcija u različitim kontekstima koji odlikuju pozadinu sadašnjeg trenutka, i
slično.

Kad se bavimo dijagnozom postavlja se pitanje šta je normalno, a šta abnormalno.

Pomenuo sam u svojoj diskusiji o definiciji dijagnoze da nisam ograničio njenu
upotrebu na dijagnozu patologije, ipak, pitanje normalnosti i patologije javlja se kada
posmatramo postojeće obrasce i odlučujemo o intervencijama.

Odstupanje od norme znači odstupanje od norme. Može se govoriti o subnormalnom

ili supernormalnom ili drugačije. Ali od suštinskog je značaja da bude jasno koji
kriterijum se koristi kada se upotrebljava termin abnormalno. Ono što je statistički
normalno u grupi ili kulturi može, a ne mora biti normalno bilo u kontekstu teorije o
ljudskom funkcionisanju ili sa stanovišta organizmičkog funkcionisanja neke određene
individue. Ono što je funkcionalno za osobu u jednoj kulturi ili kontekstu može da bude
prilično disfunkcionalno u drugom.

GT obuhvata teoriju normalnosti koja nije specifična po sadržaju, već po procesu. To

znači da teorija obuhvata koncept normalnosti koji je kulturno neutralan, definiše
normalnost terminima procesa formiranja i destrukcije figure i pozadine u polju
organizam/sredina. Ovo ostavlja mnoga pitanja o filozofiji i moralu bez odgovora, ali
obezbeđuje standard normalnosti koji je prilično koristan za terapiju. Ako je relacija
osobe sa sredinom takva da je svesnost i da su procesi kontakta jasni i formiraju
dobar Geštalt koji obuhvata ono što je prisutno, kao i ono što je potrebno i osobi i
sredini, tada je to psihičko zdravlje.

Sa stanovišta fenomenologije i teorije polja, ne postoji apsolutno zdrava kultura ili

standard u odnosu na koji se mogu procenjivati pojedinci ili kulture. Ipak, možemo
posmatrati ponašanje osobe i opisati ga terminima koji jasno pokazuju da li postoji
jasnoća svesnosti, kontakta, granica, itd. Ovo ostavlja dovoljno mesta za to da neke
devijantne osobe u "bolesnoj kulturi" budu zdrave, te da se podržavaju ljudi, čak i u
zdravoj kulturi da smatraju sebe ili druge nezdravim.

Test dijagnoze je fenomenologija pacijenta i terapeuta i dijaloški proces među njima.

Nikakav statistički ili teoretski test, ili mišljenje terapeuta ili unapred postavljen
kriterijum ishoda ne može da zameni diskriminaciju koja se zasniva na
fenomenološkom fokusu, dijalogu i autodeterminisanoj autoregulaciji pacijenta.

Procena i dijagnoza trebalo bi da se izjednače sa brojem u priručniku DSM III. Može

biti u pitanju paragraf deskriptivnog materijala. Dijagnoza je ono što obavlja posao o
kojem govorim u ovom poglavlju.

Ne postoje dve jednake terapije. Mi razmišljamo o terapijskom odnosu kao o

povezivanju jedinstvene ličnosti pacijenta sa manifestnim jedinstvenim prisustvom
terapeuta. Ali postoje obrasci uz pomoć kojih se mogu diskriminisati odlike prema
 262

kojima su ljudi slični, odnosno, nisu slični. I mišljenjem uz pomoć ovih termina, tokom
vremena smo naučili iz iskustva sa postojećim obrascima da svaka jedinstvena
situacija nije potpuno jedinstvena i da ne moramo da ispočetka sami izmišljamo točak.

Kako ja vršim procenu i dijagnozu?

Pre nego pređem na razmatranje nekih specifičnosti diferencijalnog tretmana

pacijenata sa narcističkim poremećajem ličnosti i borderline stanjima, izložiću neka
opšta posmatranja o tome kako ja vršim procenu i dijagnozu dok se dijaloški
povezujem sa pacijentom.

Pre svega, uvek kada je to moguće ja počinjem kliničku interakciju tako što se
usredotočim i stavim u zagradu sve predrasude, tako da kada sam sa pacijentom
mogu da pratim ono što je očigledno ("dato") i da dopustim da deluje na mene. Šta to
vidim i čujem? Kakav je kvalitet i način kontakta? Kako funkcioniše pacijentov proces
svesnosti? Šta je to što posmatram i kako to na mene deluje?

Posmatram način disanja osobe, telesni stav, kretanje i zvuk glasa. Koliko je pacijent
napet i kakav je obrazac tenzije? Kakva je boja njegovog lica, lakoća kretanja, živost?
Da li postoji gracioznost i snaga u kretanjima? Da li je ritam govora spor, kakva je
visina glasa? Da li je glas staccato? Ili možda isprekidan?

Inicijativa

Da li pacijent preuzima inicijativu? Da li mi dopušta da je ja preuzmem? Da li reaguje

na mene, da li se možda ponaša kao da sam ja irelevantan? Ili možda reaguje samo
na mene, izostavljajući sebe kao autonomnu jedinku?

Koherentnost priče

Koliko je koherentna priča pacijenta? Da li jedan aspekt sledi iz drugog? Da li ono što
pacijent priča deluje razumno ili otkrivam kako se pitam "Šta se ne slaže u ovoj slici?"
Da li je to logično prema koncenzusom utvrđenim standardima? Da li me priča
zbunjuje, da li počinjem da podozrivo gledam ili da klimam glavom? Da li je priča
nepotpuna i ostavlja praznine?

Živost i emocionalnost

Koliko je pacijent vitalan? Da li emocije, i kvalitet i intenzitet, odgovaraju situaciji ili

priči o kojoj se priča? Kakav je kvalitet energije? Ravan? Potpuno ravan, kao kod
psihotičnog povlačenja? Ili možda ravan kao kod depresivnog afekta. Da li je energija
staccato, označena brzim retroflektovanim povlačenjem? Ili gladak, kao da je sve
uvežbano? Da li energija deluje preterano ili se figura formira i menja veoma brzo?

Promene tokom sata

 263

Kako se gestovi i drugi neverbalni aspekti menjaju tokom časa? Da li se latencija

odgovora, retrofleksije, emocionalni kvalitet menjaju tokom časa? Da li se to dešava u
linearnom smeru, npr. pacijentovo ponašanje se poboljšava tokom časa, ili ono što je
verovatnije, da li se menja zavisno od teme o kojoj se u trenutku razgovara i značaju
koji ona ima za pacijenta?

Slušanje pacijentove priče

GT je bila deo humanističke reakcije protiv često neemotivne, beživotne i opsesivne

rutine u koju su se klasični psihoanalitičari upustili, uključujući i slobodne asocijacije
(koje pametnjakovići iz GT ponekad nazivaju "slobodnim disocijacijama"), i prisećanje
sadašnje i prošle istorije. Geštalt terapijske grupe, grupe za senzitivizaciju i slične,
otkrile su uzbuđenje i vitalnost aktivnosti koje se sada i ovde zbivaju. Cilj ovog novog
načina bio je fokusiranje pažnje na ono što je pacijent osećao da je za njega od
značaja, umesto da vreme provode baveći se onim što ne angažuje organizam.

Nažalost, mnogi Geštalt terapeuti su krajem šezdesetih tretirali bilo koju diskusiju o
pacijentovom životu kao izbegavanje realnosti, tj. "ovde i sada" (vidi diskusiju u prvom
eseju – "Savremeni trendovi u GT"). Ovakav radikalan stav izazvao je stimulaciju,
buru, strast i zanos. Ovaj radikalan i simplicistički stav je bio najviše popularizovan i
izvikan. Bio je jednostavniji od teorijski bolje utemeljenog stava GT koji je zahtevao
diskriminaciju onoga što je bilo zaista važno za pacijenta u tom momentu.

Vešti GT ne zadržavaju dugo ovaj radikalni stav. Aktuelno iskustvo kao i bolje
razumevanje teorijskih razmatranja dovelo je do praćenja onoga što diktiraju dijalog i
pacijentove brige. Oni koji su preterano pojednostavljivali GT teoriju i tretirali je kao
rigidnu dogmu bili su prisiljeni da biraju između ograničenosti i rada u skladu sa onim
što su smatrali da predstavlja ortodoksne principe GT tehnike i klišee, ili su mogli da
se pobune protiv njih i da odbace GT. Mnogi od njih prešli su sa GT na druge terapije,
zbog ograničenosti koju su zapazili. Bolje razumevanje teorije GT i uloge teorije (i
razlikovanje od verbalizacije na nivou klišea) učinilo je očiglednim da je za mnoge od
nas Hobsonov izbor nepotreban.

Nedavno je Erv Polster (1987) jasno izjavio da je ogroman značaj životne istorije
osobe, kao i da je važno izneti dramu.

Verujem da je moguće raditi kompetentnu, obuhvatnu, dugotrajnu psihoterapiju, a da

se pritom ne poštuje važnost pacijentove priče. Odgovor na kompulsivan početak
terapije sa dugotrajnom dijagnostičkom fazom i prikupljanjem istorije nije odbacivanje
dijagnoze i istorije već radije, rad na tome kada se pojavi i kada je relevantno za
fenomenološki i dijaloški klinički rad.

Uticaj na terapeuta

Da li reagujem zainteresovano ili apatično? Ako me ne dotiče ono što pacijent priča,
zašto je to tako? Jesam li ja "nedodirljiv"? Da li druge stvari iz mog života ometaju
pristupačnost za ovog pacijenta? Ili možda pacijent ne izražava ništa što je od
organizmičke vrednosti za njega? Ili se možda ipak izražava nešto od organizmičke
vrednosti, ali se energija retroflektuje, povlači? Ako pacijent ne utiče na mene, na koji
 264

način se to dešava? Šta je zadržano u meni? Da li reagujem tužno, saosećajno,

besno, radosno? Koja osećanja, asocijacije, metafore se javljaju?

Šta terapeut doživljava važno je iz više razloga. Važno je da terapeuti budu svesni
sopstvenih reakcija tako da mogu da budu odgovorni za njih, da se usredotoče, stave
u zagradu predrasude, da spreče nesvesnu kontaminaciju intervencija. Štaviše, da
budu u stanju da uđu u dijalog, da poznaju svoje reakcije iz dijagnostičkih razloga.

Postoji tendencija kod mnogih terapeuta da krive pacijenta za sopstvenu reakciju. U

psihoanalizi koncept otpora i projektivne identifikacije ponekad se koristi na takav
način. Nažalost, ovo se takođe javlja i u GT. U oba sistema, dobra praksa zahteva da
terapeut preuzme odgovornost za sopstvene emocionalne reakcije.

U GT ne smatramo sve emocionalne reakcije terapeuta kontratransferom. Reakcija je

kontratransferna kada se projektuje bez uvida u sadašnje polje i kada predstavlja
ostatak od nekog drugog polja, tj. drugog vremena, mesta ili osobe. Kada se
emocionalna reakcija terapeuta dešava uz uvid i uglavnom kao reakcija na pacijenta
sada i ovde, nije reč o transferu. Ipak, može da bude u pitanju drugačiji vid
parataksičkog poremećaja (ili ne) i može, a ne mora, biti dobro da se o tome govori sa
pacijentom. Naravno, sve ove diskriminacije zavise od toga da terapeut zna kako na
njega utiče pacijent.

Dopustiti da se oformi figura

Kada se usredotočim i stavim u zagradu predrasude i dopustim da na mene utiče

pacijent, dozvoljavam da se oformi figura. Dozvoljavam sebi da budem impresioniran
očiglednim. To znači da dopuštam da nešto uđe u svest, dozvoljavam da se figura
izoštri i to kroz celokupan proces formiranja i destrukcije figure. Ovo ostavlja prostora
za spontane reakcije, radoznalost, itd. i dopušta da se oblikuje odnos između
interakcije koja se dešava ovde i sada i šire pozadine. Figura koja se javlja oblikuje
spontano odgovor na pitanja kao što su: "Kako je shvatam ovo?" "Šta me u ovome
interesuje?" "Šta čini da ovo funkcioniše?" "Šta je od ovoga važno?"

Obrasci koji se javljaju tokom časa i paralele sa pričom pacijenta

Posmatranje paralela između onoga što se dešava tokom terapijskog odnosa i teme ili
priče na kojoj pacijent radi je naročito značajno za diferencijalni tretman. Ako pacijent
radi na obrascu ponašanja koji se ne javlja tokom seanse, zašto se obrazac ne javlja?
Ako se javlja tokom seanse, ako se ovo predoči svesti pacijenta to često omogućuje
terapeutu da voljno ne bude deo repetitivnog obrasca međusobnih odnosa pacijenta
koji nisu bili zadovoljavajući.

Na primer, 25-godina star mladić žali se na nedostatak emocionalne reagibilnosti

prema ženama sa kojima se viđa. Dok govori o nedostatku topline, uzbuđenja, brige
senzitivnosti, itd. sa ženama u osnosu, on zvući ravnodušno, intelektualizujuće.
Sadržaj se sastoji od dosta racionalizujućih, opsesivnih krugova. Ono što se javlja kod
terapeuta je svest o izbegavanju osećanja u interakciji tokom seanse i to je ključ za
ono što se takođe dešava u odnosu sa ženama. Ovo je pacijentu i terapeutu dalo dve
polazne tačke za isti problem.
 265

Kada je svoju opservaciju terapeut saopštio, ili kada je podelio sa pacijentom

sopstvenu reakciju ili predložio eksperiment, pacijent je bio povređen, poječao je
odbranu, postao rastresen i nije bio u stanju da se bavi značajnijim psihološkim
radom. Kada je terapeut empatički slušao, lagano povlačeći paralele sa prethodnim
tvrdnjama pacijenta, stanje pacijenta se poboljšalo, njegova otvorenost, kao i dubina
psihološkog rada. Ovo je predstavljalo paralelu dobrom stanju pacijenta u kom se
nalazio kada bi njegovi prijatelji i ljubavnice pokazivali brigu za njegova osećanja.

Opservacija tokom seanse je pomogla ubrzavanju razumevanja pacijentovog

funkcionisanja van terapijskog časa, a izveštaji o ponašanju pacijenta izvan
terapijskog časa olakšale su razumevanje onoga što se dešavalo tokom terapijskog
časa. Ponekad klarifikacija dolazi iz nedostatka sličnosti.

37-godišnja udata žena sa dvoje male dece izvestila je kako se bezbedno oseća u
intimnosti terapijskog susreta i kako se bolje osećala posle seanse. Na seansama je
delovala bistro, imala je izražen smisao za humor, bila je otvorena, pokazivala je
zdravorazumski rezon i radila na sebi. Ono o čemu je izveštavala kada je reč o
suprugu bilo je da je glupa (što je predstavljalo i njenu i njegovu opservaciju), rigidna,
zatvorena, tvrdoglava. Odakle diskrepancija?

Na početku terapije snažno se branila, ali tokom vremena je naučila da će terapeut

reagovati brižno, da će slušati, da neće napasti i da će biti diskretan u feedbacku. Kod
kuće je doživljavala da je suprug napada, da je sarkastičan, da se izoluje, da odbacuje
afektivne reakcije, itd. Kroz dobar kontakt sa terapeutom ona je uspevala da oseti
nešto kohezije i samopoštovanja, a kada situacija nije nudila bezbednost ona bi se
osećala fragmentisano, besno i ponekad panično. To se naročito dešavalo sa njenim
suprugom, njihov odnos je bio vrlo kontaminiran transferom koji su oboje nosili iz ranih
razvojnih iskustava sa sopstvenim roditeljima.

Šta sve ovo čini razumljivim?

Pitam se što je to što sve ono što mi je rečeno ili što opažam tokom rada čini to
razumljivim? Ako je to važno, šta je to što ga čini važnim? U tome je terapeut neka
vrsta istraživača. Kako uklapam ono što posmatram? Pre mnogo godina radio sam sa
parom koji je u to vreme već bio u braku oko dvadeset godina. Tokom tog vremena
oni su se dogovorili da on može da ima veze sa drugim ženama, što on nikada nije
učinio. Ona je sada zahtevala da se dogovor promeni, a on je bio spreman da se zbog
toga razvede. Ono što je toliko važnim činilo tu promenu za oboje, kada nije
označavalo nikakvu intenciju u vezi sa promenom spoljašnjeg ponašanja? On nije
nameravao da uđe u vezu. Šta je to što je dogovor činilo toliko važnim?

Za njega je bilo od vitalnog značaja da zadrži simbol svoje slobode tako da se ne

oseća uhvaćenim i zarobljenim kao u odnosu sa majkom. Žena je postala jako
nesigurna zbog svog izgleda kako je starila i želela je promenu dogovora kao znak
nastavka njegovog zanimanja za nju.

Dijagnostička pitanja o prošlosti i korelacije

Kada dobro radim sa pacijentom ne razmišljam ni o interpretacijama, ni o dijagnozi, ni

o teoriji. Ipak, ponekad razmišljam o ovim pitanjima. Ponekad se to pojavi posle
 266

seanse, ponekad pre, ponekad tokom časa. Ponekad figura u nekom momentu bude
uobličena ovim apstraktnijim pitanjima, a da ja lično ne prekinem kontakt sa
pacijentom. U tim slučajevima, figura u tom trenutku spontano se oformi na osnovu
apstraktnije informacije iz mog predznanja. Ponekad kada se zaglavim ja podsetim
sebe na to što znam o pacijentu i našoj istoriji i usredotočim se.

Ono što sledi nije zamišljeno kao iscrpna ili sistematična lista, već pre indikacija nekih
relevantnih faktora koje ja uzimam u razmatranje.

Nivo podrške

Ja vršim diskriminaciju nivoa psihološke organizacije pacijenta (psihotičan, karakterni

poremećaj, neurotičan, "normalno neurotičan") kao i diskriminacije bioloških, etničkih,
kulturalnih faktora. Od najveće važnosti je: priroda karakterne strukture pacijenta.

Sposobnost za kontakt

Kakva je sadašnja sposobnost pacijenta za kontakt?

Empatija: Do koje mere je pacijent u stanju da pruža i prima empatiju, tj. da razume
fenomenološku realnost druge osobe.

Intimnost: Različite oblike sposobnosti za dijalog treba proceniti. Ovo uključuje

sposobnost da se pregovara, da se svađa, da se traži kompromis, da se raspravlja, da
se istraži sopstveni stav i da se sasluša druga osoba i da se sa njom ostane u
kontaktu kada neko pitanje postane teško ili frustrirajuće. Ponekad se previđa takođe
zdrava i neophodna sposobnost da se nešto ostavi, da se povuče, da se od nečega
odustane.

Agresija: Do koje mere je osoba u stanju da koristi psihološku agresiju asertivno i na

integrisan način, uzimajući u obzir potrebe i ograničenja drugih? Da li osoba pokazuje
brigu za sebe i druge kada koristi agresiju? Da li osoba ima kontrolu nad primenom
agresije, npr. da li razmatra posledice?

Radost: Do koje mere je pacijent u stanju da se zabavlja, da doživljava uzbuđenje, da

se igra, da bude senzualan, seksualan?

Proces svesnosti

Centralna oblast koja se razmatra je istraživanje načina funkcionisanja procesa

svesnosti osobe. Kako osoba oseća, opaža, zaključuje, želi? Kako teče izvor
svesnosti, ili kako se zaustavlja? Šta ulazi u svesnost, a šta se drži van nje? Kako se
izbegava svesnost, tj. uz pomoć kojih sredstava?

Proces svesnosti je od najvećeg značaja za procenu kapaciteta osobe za podršku

sebi samoj i za kontakt različitog tipa.

Proces formiranja i destrukcije figure i pozadine: koji je tipičan način kretanja osobe
kroz proces formiranja i destrukcije figure i pozadine, tj. kroz fazu prekontakta, fazu
 267

kontaktiranja, finalnog kontakta i postkontakta? Da li osoba dozvoljava da se nova

figura pojavi u svesti? Da li se različitim stimulusima dozvoljava da imaju efekta?
Kojim stimulusima se to dopušta, a kojim ne? Da li osobu mogu da stimulišu njene
potrebe i potrebe onih iz njene okoline? Da li osoba dozvoljava da se figura koja se
javlja izoštri? Da li se osoba prepušta finalnom kontaktu i spontano dovršava i
objedinjuje akciju? Konačno, da li osoba prelazi u postkontakt interakciju umanjenog
selfa?

Zdravo funkcionisanje zahteva da se figura menja u skladu sa potrebom. Ako se

menja presporo, osoba ostaje zaglavljena u rigidnom stanju, nesposobna da dovrši
figuru, da je ostavi za sobom i da nastavi sa novim figurama. Ako se menja prebrzo,
figura se ne produbljuje i to rezultira površnošću. Da li se figura menja toliko brzo da
se ništa ne produbljuje, kao kod histerije? Ili osoba zadržava nepromenjenu figuru
tako dugo da se izbegava finalni kontakt ili postkontakt?

Sposobnost za diskriminaciju: Da li osoba tačno vrši diskriminaciju? Koliko dobro? Da

li osoba vrši diskriminaciju samo unutar ili-ili kategorija (kompetentan-zavistan, dobar-
loš, divno-sranje)? Ili osoba toliko fino diskriminiše da ne dolazi do akcije? Da li osoba
može da razlikuje svoje roditelje od značajnih drugih osoba u sadašnjosti? Da li osoba
može da razlikuje legitiman autoritet od autoritarne kontrole? Slobodu od dopuštenja?
Odgovornost od krivice? Ukusno od bezukusnog ili odvratnog? Nivo značajnosti?
Beznadežno od mogućeg?

Prihvatanje i osećanje: Da li osoba priznaje sopstvene akcije, osećanja, misli? Da li

osoba oseća ili samo intelektualno posmatra ili zaključuje o odgovornosti za sebe?
Koji poremećaji granice se najčešće javljaju kod osobe (npr. projekcija)?

Izražavanje svesnosti: Da li osoba izražava svoje emocije, želje, misli? Da li

izražavanje ide od osobe ka osobi? Ili dolazi do defleksije, premeštanja ili se pretvara
u trač? Da li osoba zadržava emocionalnu energiju i značenja povezana sa
osećanjima, željama, mislima ili samo priča o tome?

Lični odnosi

Kakva je istorija odnosa osobe? Da li su odnosi neizbežno kratki? Ili baš suprotno,
zavisni odnosi koji su nezadovoljavajući ili čak ima i zlostavljanja? Da li osoba
razmatra i svoje potrebe i potrebe partnera, ili samo potrebe jedne osobe, svoje ili
druge osobe? Da li je osoba u stanju da sreće nove ljude? Da uspostavlja značajne
interakcije sa ljudima koje poznaje? Da li osoba može da se izdvoji i da sebi pruži
podršku? Da li osoba može da se približi ljubavnoj fuziji i da ipak sebi pruži podršku?
Da li se osoba kreće između zdrave konfluencije i povlačenja, ili se zaglavi u uzak
spektar duž kontinuuma kontakta i povlačenja?

Rad

Da li osoba pokazuje predanost i posvećenost postignuću i dovršavanju posla

karakterističnu za njen uzrast, poreklo, inteligenciju i vrednosni sistem? Da li osoba
obavlja posao koji je emocionalno zadovoljavajući i adekvatan za finansijsko
izdržavanje? Da li je osoba u stanju da se žrtvuje za dobrobit projekta ili cilja? Da se
žrtvuje zbog lične dobrobiti? Da li je osoba u stanju da se odrekne postignuća i
 268

posvećenosti kako bi uspostavila ravnotežu u sopstvenom životu? Da li je osoba u

stanju da se preda poslu i da se povuče sa posla?

Dalja profesionalna pitanja u vezi sa procenom

Postoji nekoliko etičkih pitanja u vezi sa kompetentnošću koja se javljaju u vezi sa

dijagnozom. Verujem da kada nema sistematičnosti dijagnostifikovanja to znači da se
radi najbolja moguća terapija, čime se ne izvršava profesionalni zadatak. Za Geštalt
terapeute to znači da uzmu u obzir bihejvioralne kao i druge fenomenološke podatke,
tj. da ne isključe sistematski ni jedan podatak.

Istovremeno, dijagnoza radi dijagnoze nije sredstvo poboljšavanja kvaliteta terapijskog

rada. Ona može da ima intelektualnu vrednost ili može biti korisna za istraživanje, ali
nije od koristi za terapiju i zapravo nas ubeđuje da je terapeut (a možda takođe i
pacijent) zainteresovan za prikupljanje informacija radi dijagnoze na takav način da to
ometa umesto da pomaže terapiji.

Srž profesionalne obaveze utvrđivanja tačne dijagnoze je nešto što je ujedno i srž
fenomenološke discipline: utvrđivanje i prepoznavanje razlike između hipoteze i
činjenice. Koji je izvor informacije, koliko je poznato, koji su podaci i do koje mere je
sve to potvrđeno? Ako terapeut nema adekvatnu edukaciju, terapiju, disciplinu i
skromnost da bude tačan u vezi sa onim što je uopšte poznato (stanje umetnosti) i što
i sam terapeut zna, pacijent može da bude doveden do preteranog poverenja u
terapeutova mišljenja ili može na neki drugačiji način da bude zaveden mudrošću
terapeuta.

Terapeuti koji nemaju dovoljno predznanja u vezi sa istraživanjem ili filozofskom

analizom neće biti u stanju da ovo dobro obave. Isto vredi i za terapeuta koji je
angažovan oko narcističke inflacije i koji zapravo može da aktivno, iako najčešće
nesvesno, traži više divljenja nego što je prikladno.

I naposletku, dijagnoza je sistematsko prepoznavanje obrazaca koje je korisno za

zadatak. To nije svrstavanje osobe u pretince. To svakako nije podela ljudi na dobre i
loše, na vredne i one koji to nisu, na one koji su sposobni za razvoj i oni koji to nisu.

14. TRETMAN LJUDI SA KARAKTERNIM POREMEĆAJIMA

Komentar

Ovaj članak iz 1990, kao i članak broj 13 "Diferencijalna primena Geštalt terapije"
napisan je u obliku jedinstvene celine za potrebe ove knjige. Trinaesti članak se bavi
opštom temom dijagnoze. U ovom eseju diskutujem o dijagnozi i tretmanu karakternih
poremećaja, uz detaljnu ilustrativnu diskusiju o narcističkoj i borderline ličnosti.
 269

Opseg ovog eseja

Intuicija nije dovoljna

Verujem da je terapija danas bolja nego pre dvadeset godina. Mislim da je efikasnija i
da manji broj pacijenata pati zbog neefikasne ili povređujuće terapije. Ovo naročito
vredi za karakterne poremećaje. Ja svakako doživljavam da je u mojoj praksi došlo do
ovih poboljšanja. Neka moja lična poboljšanja kao terapeuta potiču od onoga što je
naučila opšta profesionalna zajednica. Ja sam učio iz iskustva kliničara različitog tipa.
Verujem da razmena iskustva znači veoma mnogo i da terapeuti ne mogu da budu u
skladu sa stanjem u svojoj profesiji tako što će pratiti samo sopstvenu intuiciju,
osećanja ili učenje samo jednog mentora ili jednog sistema. Razmena iskustava više
kliničara potrebna je da bi se uskladile generalizacije i stavovi, da se dodaju nove
perspektive i da na taj način budemo u stanju da učimo iz tretmana velikog broja
pacijenata koje niko sam za sebe ne bi uspeo da vidi.

Neka poboljšanja do kojih sam došao kao terapeut potiču i iz mog ličnog odrastanja i
starenja, uključujući i ukupno 40.000 časova individualne, grupne i terapije sa
koterapeutom, kao i vreme provedeno u razmišljanju, podučavanju, konsultacijama i
pisanju o stečenom iskustvu. Želim da podelim sa drugima nešto od onoga što sam
naučio.

Kroz ovaj esej nameravam da ilustrujem kako diferencirano razumevanje celokupne

karakterne strukture dovodi do diferencirane aplikacije GT i poboljšanja tretmana.
Posle opšte diskusije, ja ću diskutovati komparativno tretman narcističkih i borderline
karakternih poremećaja. Za to postoji više razloga. Najvažniji je to što želim da
ilustrujem nešto detaljnije na koji način je diferencijalna dijagnoza značajna za moje
praktikovanje GT, da pokažem jedan mogući način za poboljšavanje tretmana putem
diferenciranog razumevanja.

Izabrao sam poređenje između narcističkih i borderline pacijenata zato što se često
sreću u kliničkoj praksi, zato što ja lično imam dosta iskustva u radu sa njima, a
dijagnoza je od velikog zančaja za tok terapije, izbor intervencije, shvatanje podrške
koja je potrebna pacijentu, kao i drugih potreba. Bez adekvatnog razumevanja, u
najboljem slučaju tretman ovih pacijenata krivuda, tj. bez fokusiranja na ono što je
esencijalno, bez potrebnog osećaja za redosled i tajming. Uz dobro razumevanje ovih
pacijenata tretman može da bude uspešan, a bez toga može da dođe do pogoršanja.
Štaviše, bez adekvatne perspektive terapija sa ovim pacijentima postaje opasna za
mentalno zdravlje terapeuta.

Ne postoji "prava" intervencija

Nadam se da će diskusija biti korisna za praktikovanje GT, ali se takođe nadam da će

čitalac pokazati dužan oprez. Ponekad čitam u psihoanalitičkoj literaturi tvrdnje koje
kažu, npr. da kao reakcija na kliničku situaciju postoji samo jedan korektan analitički
stav (Kohut). Ne postoji pravi put. Ne postoji tačan odgovor ili stil bilo u GT ili u
psihoanalizi. Ne postoji jasan konsenzus po pitanju tretmana karakternih poremećaja,
iako mnogi pišu kao da znaju zaista odgovore i put. Zaključci sadržani u ovom eseju
takođe nisu tačni u apsolutnom smislu. Zaključci su moji i zasnovani na iskustvu u
 270

radu sa tipom pacijenata koji ja privlačim, s obzirom na moju ličnost i slabosti i snage,
itd.

Opšte diskusije o karakteristikama pacijenta i opcijama za tretman moraju se

adaptirati određenom kontekstu terapeuta, pacijenta, terapijskog sistema, terapijskog
stila, zajednice, itd. Da bi zadržali holistički integritet, trebali bi da asimilujemo bilo koju
generalizaciju poreklom iz psihoanalize, a ne bi trebalo introjektovati sažvakane
delove u sistem GT (vidi esej br. 9 "Asimilacija dijagnostičke i psihoanalitičke
perspektive u GT"). Na primer, veliki deo diskusije u psihoanalitičkoj literaturi, npr.
Mastersona, govori o minimalnoj učestalosti tretmana od tri puta nedeljno, pa sve do
šest puta nedeljno. Diskusija može da pretpostavi dve godine do ulaska u srednju
fazu tretmana (što nije loša procena), što bi u takvoj psihoanalizi značilo 300 časova
tretmana. Ako se tretman odvija jednom nedeljno, ili čak dva puta nedeljno stvarna
situacija tretmana mora se uzeti u obzir pri asimilaciji bilo koje tvrdnje.

Učestalost nije jedina varijabla. Prema mom mišljenju, Mastersonova diskusija o

tretmanu borderline i narcističkih poremećaja ličnosti suviše je dragocena da bi se
ignorisala. Ipak, Masterson tvrdi da kada pacijent želi emocionalni odgovor od
terapeuta on pokazuje otpor ili je reč o acting outu. Prema Mastersonu u pitanju je
acting out jer je zadatak analize intelektualan (Masterson, 1981, str. 78).

Pošto je ovaj stav toliko suprotan stavu GT, očigledno, njegove deskripcije terapijskog
zadatka ne mogu se uzeti u obzir, bez asimilacije. Kohut takođe pokazuje koliko velika
razlika između terapijskih stavova može da bude, kada kaže da je analiza
beznadežno dovedena do mrtve tačke, zato što je analitičar nepopravljivo pogrešio
dopuštajući pacijentu da otkrije da je rimokatolik.

Smatram da kvalitetan GT zahteva vrstu predznanja koju psihoanalitička diskusija

obezbeđuje i koja može da bude od izuzetne pomoći. I isto tako smatram da je
potrebno tačno i duboko razumevanje sebe od strane terapeuta. I takođe dobro
teorijsko i praktično razumevanje sistema GT, uključujući i centralnu ulogu dijaloga i
fenomenološkog fokusa i kako se to može ostvariti u terapiji.

Ja nastojim da razmotrim opšta profesionalna zapažanja, uključujući i dijagnozu,

psihodinamiku, tretman sa stanovišta drugih perspektiva, studije ishoda i procesa, itd.
Ali u ovom eseju, ne diskutujem o svemu tome eksplicitno i sistematski. Ovo je samo
jedno od ograničenja ovog eseja koje treba zapazati.

Moji zaključci nisu naučno provereni. Čak i ne pokušavam da uspostavim

operacionalizovan kriterijum koji bi direktno doveo do takvih studija. Štaviše, mnoge
fine i važne dijagnostičke distinkcije, razvojno poreklo, itd. nisu uključene u diskusiju.
Ne razmatraju se svi karakterni poremećaji. Ne utvrđujem tiplogiju ili potpuno
razmatranje dijagnoze ili tretmana karakternih poremećaja. Ne pokušavam da
dupliram ili da sumiram DSM III, niti da prevedem na jezik GT. Ovo nije izlaganje o
dijagnostičkim kriterijumima.

Sve gore navedeno je važno za čitaoca. Nadam se da mi u GT popunjavamo neke

praznine. Moj cilj ovde je prvenstveno da to učinim, da podelim sa drugima sadašnja
iskustva, nadajući se da će to kasnije dovesti do potpunije sistematizacije i testiranja i
da će u međuvremenu pomoći onima koji se sada nalaze na vatrenoj liniji.
 271

Naročito želima da naglasim da GT nije, da ne može i da ne treba da bude priručnik ili

kuvar. GT zahteva da kliničar uspostavi kontakt sa jedinstvenom osobom u ulozi
klijenta sa otvorenošću zasnovanom na usredotočenosti, stavljanju u zagradu,
fokusiranju, dijalogu sa osobom. To zahteva umeće i dijalog, a ne primenu tehnike ili
dogme. U skladu sa ovim je moja namera da svoje iskustvo podelim sa drugima.

Ali mi možemo da učimo iz prošlog iskustva i iz tuđeg iskustva. Da bi se vešto vodila

terapija nije potrebno generisanje razumevanja ili intervencija bez obzira na
destilovano iskustvo polja.

O potrebi za razlikovanjem nivoa karakternih poremećaja

Došlo je vreme da počnem da radim. To je bilo 1965 u Eselenu, napredni workshop

za terapeute su vodili Fritz Perls i Jim Simkin. Tokom tog workshopa učesnici su
izvlačili brojeve i radili su u paru 1:1 pred grupom prema redosledu koji je bio određen.

Kada je došao red na mene, članove grupe je uznemiravala moja briga zbog
otsutnosti jednog člana grupe koji je bio izuzetno nesrećan i jako poremećen. Neki od
njih su želeli da napuste grupu i da ga nađu.

Jim je bio ljut na grupu i na osobu koja je otišla. Jim je bio u jednom od svojih poznatih
raspoloženja kada je osećao da je on upravu i bio je mrzovoljan. On je smatrao člana
koji je nedostajao odgovornim za sebe i nije hteo da napravi pauzu. Fritz se sa tim nije
složio i smatrao je da je ovaj učesnik suviše bolestan da bi se smatrao odgovornim.
Zapravo, ako se dobro sećam posle 25 godina pacijent je možda bio psihotičan.

Fritz je smatrao da je psihotičnim pacijentima potreban drugačiji tretman. Ovaj incident

je bio jedan primer. Zapazio sam tokom ranijih kontakata sa Perlsom da je on jasno
razlikovao kome će se konfrontirati, koga će ostaviti nasamo, kome će blago prići. U
bolnici u kojoj sam radio i sreo Fritza, on je pokazao izuzetnu sposobnost da
uspostavi kontakt sa psihotičnim pacijentima do kojih drugi ne bi uspeli da prodru.
Ipak, tokom demonstracionih workshopa koji koriste snove, kada pacijent u snu ne bi
pokazivao nikakve znake života, on je verovao da je to znak psihoze i ne bi prihvatio
da radi sa tom osobom. U kliničkom radu, kao i u životu, on je zastupao diskriminaciju.
Naravno, nije uvek bio uspešan u diskriminaciji.

Tokom šezdesetih i početkom sedamdesetih, u GT je postojalo prepoznavanje

obrazaca momenta, malo prepoznavanja ponavljanja na nivou crta. Ali malo se pažnje
sistematski poklanjalo tipologiji, osim na veoma grubom nivou Fritzovih i Jimovih
neslaganja u Esalenu. Ali pojedini Geštalt terapeuti, npr. oni koji su radili sa
psihotičnim pacijentima, znali su da su dijagnoze i diferencijalni tretman neophodni i
ponašali su se u skladu sa tim.

Ipak, u najvećem broju se radilo i radi se sa pacijentima koji nisu psihotični, ali su u
većoj meri poremećeni i problematičniji od neurotičara. Naravno, govorim o
karakternim poremećajima o kojima se za sada najčešće govori kao o poremećajima
ja. Često ovi pacijenti frustriraju terapeuta, oni su problematični tokom terapije i u
prošlosti je ishod najčešće bio negativan. Molim vas da primetite da ovo nije vredelo
samo za GT, već za sve oblike terapije. Klasična psihoanaliza je imala isti problem sa
istim tipom pacijenata. Ponekad bi ovi pacijenti bili na punoj analizi pet puta nedeljno,
po sedam do deset godina i bilo bi im sve gore. Ili bi viđali niz analitičara, a da nije bilo
 272

poboljšanja, već je dolazilo do deterioracije. Problem je bio opšti za celokupnu

psihoterapiju, a ne samo problem psihoanalize ili GT.

Jerry Greenwald (1973) je ilustrovao jednu vrstu reakcije na te pacijente. On je počeo

da priča o H (hranljivim) i T (toksičnim) osobama. Ova gruba dihotomizacija je bila
jedna od reakcija na frustraciju koja se javljala usled ove vrste tretmana. Ovaj pristup
je bio pejorativan i nije pomogao da se diskriminiše nivo ili priroda poremećaja ili pak
šta je to što bi terapeut treblo da radi drugačije. Nisu bili adekvatno uzeti u obzir
strukturalni deficiti u psihološkoj organizaciji pacijenta sa karakternim poremećajem.
Ovaj stav je pogoršao situaciju, doveo do pokušaja da se poboljša ishod frustriranjem
pacijenta. Činilo se logičnim, ali ništa nije učinjeno da se proveri da li je proces koji se
zbiva između pacijenta i terapeuta opisan tačno, nije se vodilo računa o
fenomenologiji pacijenta, nisu se uzimali u obzir dugoročniji rezultati, itd.

Često bi pacijenti postajali paranoidni, besni i povređeni. Često bi napuštali

workshope ili terapiju sa takvim terapeutom, otvorenih rana na način na koji nije bio
isceljujući. I kroz ovu praksu naučili smo neke stvari.

Postoje neke očigledne diskriminacije koje bilo koji kompetentan i odgovoran kliničar
vrši, npr. da li je pacijent psihotičan, opasan po sebe i druge, da li mu je potreban
medicinski tretman ili bar medecinske konsultacije da bi se utvrdilo moguće
medicinsko stanje ili potrebni psihofarmaci. Jedan skup takvih diskriminacija
predstavlja utvrđivanje da li je cela karakterna struktura pacijenta prvenstveno
neurotična, jako neurotična ili na nivou karakternog poremećaja i zatim da se utvrdi
struktura ja u okviru ovih nivoa. Ovo se mora učiniti i ako se detalji ne elaboriraju u
literaturi o GT, tada Geštalt terapeut mora da koristi bilo koje profesionalno znanje
koje mu je dostupno. Ova diskriminacija kvaliteta celokupne organizacije ličnosti je
vitalna i uvek relevantna, bez obzira na formalnu dijagnozu.

Potrebno je da terapeut zna da je lako omesti funkcionisanje pacijenata sa

karakternim poremećajima u većini polja organizam/sredina u kojima žive. Etiologija i
tretman ovih pacijenata sa karakternim poremećajima nije bila adekvatno uzeta u
obzir u klasičnoj teoriji terapije, bilo u Geštaltu ili u klasičnoj psihoanalizi.

Zapažajući poboljšane deskripcije ovih pacijenata u self psihologiji i objektnim

relacijama, neki Geštalt terapeuti su došli na ideju da napuste prednosti procesne
teorije GT i da je zamene njutnovskim, mehanicističkim okvirom. Takav okvir je
dozvoljavao da se kaže kako pacijent ima rascepljeno ja. Naravno, ja preferiram
konceptualizacije koje ne sadrže termine kao što su: ljudi "imaju" self, zauzimam se za
procesni stav – oni su oni sami, oni su živi procesi, a ne stvari koje su se slomile i koje
treba popraviti. U odgovoru Tobinu razmatram teorijske teškoće korišćenja
mehanicističke terminologije.

Govoreći terminima teorije polja i procesa pacijent koji pati zbog karakternog
poremećaja ne može da zadrži kohezivan doživljaj sebe kroz sukcesiju momenata
ovde i sada, naročito u nekim oblicima interpersonalnog kontakta. Potrebno je biti
jasniji kada je reč o ovim pacijentima, kao što ću ja pokušati da budem u nastavku
ovog eseja, ali nema potreba da da odustanemo od fenomenološkog, dijaloškog,
procesnog okvira GT.

Bez obzira na prisustvo ili odsustvo drugih fizičkih, psiholoških i socijalnih uslova ili
simptoma, potrebno je da terapeut zna da li je karakterna struktura pacijenta
 273

kohezivna, da li su kognitivni procesi intaktni i da li operišu u normalnom spektru, da li

je pacijent orijentisan u vremenu, prostoru i prema drugim osobama, da li se javljaju
sumanute ideje, poremećaji mišljenja itd.

Opšte karakteristike karakternih poremećaja

Kod neurotičara se javlja redukovana svesnost, povećava se anksioznost i depresija,

kao i unutrašnji konflikt. Ali oni nastavljaju da manifestuju zainteresovanost i
sposobnost da shvate konsenzusom utvrđenu realnost, uključujući i fenomenološku
realnost drugih. Kod njih takođe postoji kontinuitet lični, bar neki minimalni doživljaj
samopoštovanja i poštovanja od strane drugih i uspevaju da se kreativno prilagode
sopstvenom kontekstu.

Sve ovo drugačije je kod karakternih poremećaja. Oni u tome ne uspevaju, ne mogu
da zadrže ovaj vid aktivnosti granice i lične kohezije. Kod njih se javlja izvestan
poremećaj u ostvarivanju osećaja lične kohezije i/ili neuspeh da se povežu sa
kontekstom na način koji uzima u obzir kontekst na konsenzualno percipiran način i/ili
ne uspevaju da uspostave adekvatan intiman ili dijaloški interpersonalan kontakt, tj.
kontakt koji prepoznaje različite fenomenološke realnosti i dopušta im da se pojave, a
ne teži ka nekom cilju na instrumentalan način. Potrebno je da terapeut ovo prepozna
i da sa tim uskladi svoje intervencije.

Karakterni poremećaj je nivo organizacije ličnosti koja je u većoj meri poremećena od

neurotičara, a manje poremećena od psihotičara. U psihozi je sam temelj tačne
percepcije, logike i orijentacije u vremenu, prostoru i prema osobama su poremećene.
Nasuprot tome, neurotičar zadržava sposobnost za tačnu percepciju i mišljenje i
doživljaj sebe, čak i pod stresom. Ove funkcije opstaju bar minimalno intaktne u
neurozi. Kod karakternih poremećaja funkcije orijentacije nisu poremećene ali ego
funkcije su poremećene u većoj meri nego kod neuroze, uključujući i sposobnost za
uobičajeno doživljavanje sebe, naročito u stresnim i konfliktnim situacijama.

U celini, oni nemaju sposobnost da se kontinuirano bave opservacijom sebe

preuzimajući odgovornost za ponašanje, shvatanje drugih kada postoje razlike i
konflikt, ne mogu da se izbore sa svešću o onome što je preteće ili bolno, ili da
povežu osobu koju opažaju da su u sadašnjem trenutku sa drugim momentima
(prošlim ili zamišljenim) u kojima su sebe drugačije doživljavali.

Kod karakternih poremećaja značajno je smanjena sposobnost osobe da ostvaruje

ego funkcije, auto-regulacije, zadržavanja, kanalisanja, asimilacije i integracije
različitih intenziteta emocije i želje, umirivanja i uravnoteženja sebe i da podrži totalnu
apsorpciju i da dozvoli da se spontano pojavi figura. Javljaju se teškoće u oblikovanju
geštalta koji i druge uzima u obzir. Tipično je da ovi pacijenti nisu u stanju da zadrže
kohezivan pozadinski osećaj o tome ko su oni, da osete bar minimalni pozadinski
doživljaj poverenja kako u svoje sposobnosti da sebi pruže podršku, tako i da prime
podršku koja će doći iz sredine. Postoji deficit u osećanju dobre volje, kako prema
sebi tako i prema drugima, uključujući i pozitivnu valencu, ljubav i zdrav, uravnotežen
doživljaj svojih i tuđih prava. Često njihove percepcije i opservacije ne predstavljaju
adekvatno aktuelnu situaciju i mogućnosti za kreativno prilagođavanje. Njima često
nedostaje na sadašnjost usmerena svest u kojoj se sadašnja figura povezuje sa i
javlja iz prošle i eksperimentalno se kreće napred prema mogućnostima koje se
javljaju, ali još nisu jasne.
 274

Kod poremećaja ličnosti javljaju se dihotomija funkcija ličnosti, tj. do izvesnog stepena
javlja se deficit u sposobnosti da se polariteti integrišu u celine. Vrsta i stepen ovog
poremećaja zavisi od tipa poremećaja, o čemu ću pisati u nastavku. Neki primeri:
integracija očekivanja i razočarenja, potrebe i mogućnosti, pozitivnog i negativnog,
bliskosti i udaljenosti, sadašnjosti i prošlosti.

Ja ću razmatrati najčešće karakterne poremećaje i njihov tretman: narcistički

poremećaj ličnosti i granični poremećaj, zatim ću uporediti potreban tretman ovih
poremećaja. Neću pokušati da dam kompletan opis svakog poremećaja, već da dam
skicu koja će mi omogućiti da demonstriram svoj stav o diferencijalnoj primeni GT.

Koncept narcizma ima dugu i zbunjujuću istoriju u teoriji psihoterapije. Razlike u teoriji
koje se tiču urođenih nagona, razvojne progresije i sl. dominirale su u psihoanalizi. U
ovom razmatranju neću se baviti ovim razlikama. Radije ću opisati pojavu,
fenomenologiju i tretman ovih pacijenata kroz prizmu moje prakse.

Narcistički poremećaj ličnosti

Opis

Popularna slika koja se javlja u mislima kada se upotrebljava reč narcizam ili
narcistički je slika jako na sebe usmerene osobe koja je samozaljubljena, koja uz
inflaciju doživljaja sebe same bezobzirno nastoji da zadovolji svoje potrebe, a da
pritom ne brine o drugim ljudima. Do izvesne mere ovu sliku podržava opis sadržan u
DSM III.

Ovo što sledi preuzeto je iz DSM III opisa Narcističkog poremećaja ličnosti (str.178-
179):
A. Grandiozan osećaj o sopstvenoj važnosti i jedinstvenosti.
B. Preterana zaokupljenost fantazijama o neograničenom uspehu, moći,
briljantnosti, lepoti i idealnoj ljubavi.
C. Egzibicionizam: osoba traži konstantnu pažnju i obožavanje.
D. Hladna indiferentnost ili snažna osećanja besa, inferiornosti, poniženja ili
praznine kao reakcije na kritiku, indiferentnost drugih ili poraz.
E. Najmanje dve od navedenih karakteristika:
1) Prava: očekivanje posebnih prednosti i usluga, a da se ne
predpostavlja potreba za recipročnim reakcijama.
2) Interpersonalna eksploatacija: iskorišćavanje drugih radi zadovoljavanja
sopstvenih potreba za samoveličanjem, nepoštovanje ličnog integriteta i
prava drugih.
3) Odnos koji karakteristično alternira između ekstrema preterane
idealizacije i precenjivanja.
4) Nedostatak empatije: nesposobnost da se prepoznaju osećanja drugih,
tj. nesposobnost da se poštuje stanje nekoga ko je ozbiljno bolestan.

Sasvim drugačija slika se javlja kada simpatetičan terapeut opisuje narcističku ličnost
kao osobu koja lako biva ranjena, ima nisko samopoštovanje, jako je zavisna od
pažnje, odobravanja, poštovanja i ljubavi drugih i od toga zavisi njen doživljaj sebe.
Ovaj opis je u najmanju ruku različit od prethodnog prema onome što naglašava,
naročito kada je reč o stavki D.
 275

Prema ovom opisu narcistički poremećenim osobama potrebna je spoljašnja podrška

da bi održali bilo kakav ekvilibrijum. Oni imaju poteškoće kada je u pitanju osećaj
sigurnosti i kohezivnog identiteta tokom vremena, naročito u teškim situacijama, npr.
situacijama u kojima postoji mogućnost konflikta, kompeticije, neuspeha, deprivacije.
Tako narcistička ličnost doživljava stid i javljaju se erupcije besa, očajanja i/ili panike, i
u tim momentima oni su neutešni, a kontakt je nemoguć. Zapitao bih se da li da to
nazovem samozaljubljenošću.

Da li su narcističke ličnosti one koje sebe zaista smatraju superiornim, ili su zapravo
nesigurne? Da li su ovo konfliktne slike ili se uklapaju u obuhvatniju sliku koja
obuhvata oba opisa? Ili možda termin krije više podtipova? Dok mislim da postoji više
tipova narcizma, istovremeno mislim da postoji obuhvatna slika koja obuhvata
višestrukost.

Narcistička ličnost je na sebe usmerena, ali nije centrirana na svoje "pravo ja". Pravo
ja čini polje organizam/sredina. Kao što Perls, Hefferline i Goodman (str. ???) kažu:

Hajde da "selfom" (ja) nazovemo sistem kontakata u bilo kom momentu. Self je
granica kontakta na delu, njena aktivnost pri formiranju figura i pozadina. Zdravo
funkcionisanje selfa nije na sebe usmereno, već usmereno na sebe i druge. Zdrava
svesnost nije svesnost o sebi, već o sebi i drugima.

Narcističke ličnosti su konfluentne i zavisne od polja. Jako su zavisne od pažnje i

pozitivnog prihvatanja drugih. Dok zavise od polja, nisu dobro diferencirani od ostatka
polja. Tretiraju okolinu kao da postoji kako bi njih podržavala. Oni ne vide zaista druge
kao autonomne, različite, vredne takvi kakvi jesu, koji su vrhunac sebe i koji imaju
vrhunac u sebi. Oni ne sagledavaju potrebe drugih kao važne koliko i svoje, često
uopšte ne opažaju potrebe drugih.

Ako se narcističke osobe doživljavaju kao božanstvene i ako je zdravi self na sebe i
na druge orijentisan, zašto su toliko zavisne od polja i toliko na sebe usmerene?
Kasnije ćemo videti da je jedna od njihovih karakteristika prezir, omalovažavanje
drugih. Zašto bi sigurna u sebe, divna osoba osećala prezir prema drugima? Zašto oni
ne poštuju potrebe drugih u većoj meri?

Inflacija slike o sebi kod narcističkih poremećaja pomaže im da izbegnu osećaj da su

prazni i smešni. Kada je stidljivost predominantan mod, češće se javlja saosećanje.
Mislim da kod narcističkih poremećaja i uvećana i umanjena slika postoje uvek
zajedno kao pravi polarni opoziti. Pacijent kod kojeg dominira deflacija ima svestan
ili nesvestan grandiozan doživljaj sebe – to je pozadina koja nam omogućuje da
shvatimo deflaciju. Isto tako umanjena slika o sebi daje smisao inflatornoj ili
grandioznoj slici koja se tako snažno brani.

Pol je 48 godina star psiholog. Kada je sa pacijentom ili kada je pred grupom, njegovo
lice je živahno i energizovano, oči su mu bistre, svetlucaju, izražajne su. On se kreće
fluidno i graciozno. Njegov govor je artikulisan, on govori autoritativno i sabran je.
Mnogi njegovi pacijenti osećaju se lično dodirnutim, vođenim, inspirisanim, osećaju da
on brine o njima. Nije li ovo slika izuzetnog kontakta i brige za druge?

Kada oni nisu prisutni, Pol o pacijentima često govori bilo na omalovažavajući i
obezvređujući način, a ne horizontalno i uravnoteženo. Često se stiče utisak da je
 276

inflacija sebe centralna karakteristika Polovog stava. Pacijenti koji su uspešni smatraju
da je on izuzetan terapeut kada radi sa tako uspešnim ljudima, pacijenti prema kojima
ima pejorativan stav misle kako je on izuzetan terapeut kada hoće da prihvati takve
"seronje" (njegov izraz). Ako pacijenti pokušaju da napuste terapiju pre nego što on
smatra da su spremni za to, često bi im stavljao na znanje da oni neće moći da se
snađu bez njega.

Za Pola pacijent je produžetak njegovih potreba, a ne zapravo izvor nezavisnog Pola.

Kada se pacijent ne slaže sa njim ili odbija da prihvati određenu sugestiju, ili želi da
prestane sa terapijom pre nego što Pol misli da je pacijent spreman, potpunija slika
Pola se javlja i njegova nesposobnost da tretira pacijenta kao samoregulišuću
jedinstvenu drugu osobu. Tada se gubi Polova autoinflacija, on se izduva kao balon.
Tada se oseća deprimirano, besno, ogorčeno, bezobzirno.

U njegovim socijalnim relacijama može se videti ista inflacija-deflacija i kontakt koji

deluje interpersonalno, ali zapravo je prerušena centriranost na sebe, projektovana.
On je u večnoj potrazi za pravom ženom. Sa svakom novom ženom on se odmerava,
procenjuje, upoređuje – on posmatra njen izgled, duhovitost, inteligenciju,
nezavisnost. Većina njegovih ljubavnih veza počinjala je tako što bi ga žene
obožavale i laskale mu. Povremeno bi veze počinjale tako što bi on obožavao nju.
Naravno, s vremenom neizbežno dolazi do razočarenja, u oba slučaja. I razočaran,
Pol zaključuje da ona nije prava žena, da nije "Gđa Prava". Zajedno sa tim, sav sjaj za
njega nestaje, on nema vrednost. U 48 godini nikada nije još bio u braku, on svaku
novu vezu počinje uveren da će ovog puta biti drugačije.

Na sopstvenoj terapiji, Pol oseća potrebu da veruje kako je njegov terapeut divan,
najbolji, "vrlo produhovljen". Na početku terapije on je bio veoma vulnerabilan na bilo
kakav znak da terapeut možda nije "napredan" u svakom pogledu. Ja znam mnoge
pacijente koji kao i Pol biraju terapeute koji će sarađivati sa njihovim narcizmom,
laskati mu itd. Otkrio sam da je najbolja prognoza za one narcističke pacijente koji
insistiraju na poštovanju sopstvenog iskustva, a ne na iluziji terapeutove savršenosti
("najbolji je") ili na laskanju pacijenta.

Babette je 40 godina stara medicinska sestra. Najveći deo vremena ona je

deprimirana i doživljava sebe kao poniženu, bespomoćnu, nesrećnu, impotentnu. Ona
dosledno nema osećaj sopstvene odgovornosti za bilo koju obavezu koju preuzme,
takođe nema poštovanja, ni saosećanja prema sebi samoj. Ona pokupi muškarca koji
je šarmantan i glamurozan, ne vodeći računa o njegovoj nežnosti, karakteru itd. Uvek
se pokaže da je on "đubre" – moćan muškarac koji ju je oborio s nogu i učinio da se
oseća divno, a zatim je razočarao i napustio i ostavio je da se oseća ispražnjeno i
obezvređeno.

Babette je lako povrediti, lako zaplače i "izražava bes". Zapravo, ona besni umesto da
kontaktira sa drugom osobom kada je besna. Tokom terapije ona insistira da fokus
bude na njenom iskustvu, njenoj fenomenološkoj realnosti, bez novih podataka,
nasuprot posmatranju ili osećanjima, fenomenološkom rafiniranju njenog procesa
svesnosti ili eksperimentacije. Kada je povređena ona se razbesni, zatim postaje
ogorčena i mrzovoljna. Uz dobre empatičke i simpatetičke reakcije druge osobe ona
se brzo oporavlja od takvih incidenata. Ipak, bez kapitulacije, žaljenja ili dogovora sa
drugom osobom koja ju je uvredila, ona se uopšte ne oporavlja.
 277

Kada ja kažem "forsirana konfluencija" ona kaže da je reč o "razumevanju" – i veoma

slabo shvata da njeno iskustvo može da bude realno i snažno, ali da ne predstavlja
apsolutnu istinu. Ako oseća da joj je "zabio nož u leđa", ona oseća da je
onesposobljena kao da je zaista dobila nož u leđa. Nijedna druga perspektiva za nju
nije relevantna. U tom raspoloženju, čak i njena ranija osećanja, ili činjenica da će
možda stvari sagledavati drugačije sutra, za nju nije važna.

Bebette i Pol naizgled su opoziti, ali njihov način organizacije ličnosti je u većoj meri
sličan nego što je različit. On deluje kao da je na vrhu sveta, a ona kao da je na dnu.
Ali u njenom srcu postoji grandioznost kojoj retko dopušta da dođe do svesti, a kamoli
da je otkrije drugima. Pol štiti sebe od bilo kakvog mogućeg pada u omalovažavanje
sebe koji se javlja kada se probuši balon grandioznosti.

I Pol i Babette su na sebe usmereni, od polja zavisni, konfluentni. Za oboje,

grandioznost – deflacija polaritet je centralan oblik organizacije ličnosti. Ipak, oni se
suočavaju sa različitim aspektima polariteta. Čovek bi mogao pogledati pozadinu da bi
video drugu polovinu polariteta. Naivan terapeut mogao bi biti iznenađen time koliko je
Pol ranjiv na deflaciju, tj. koliko je slaba njegova podrška sebi samom, a takođe bi
mogao biti iznenađen koliko je snažna inflacija slike o sebi kod Babette i sa kojom bi
ona morala da živi da nije deflacije.

Otuđeni i usmereni na image

Pacijenti sa narcističkim poremećajima su dvostruko alijenirani. Oni su alijenirani od

drugih ljudi jer su toliko usmereni na sebe. Oni su alijenirani od svog pravog ja, jer su
usmereni na sliku o sebi, umesto na ono što zaista jesu i što čini zaista njihovo
iskustvo. Sa drugim ljudima takođe, oni nastoje da budu u kontaktu sa slikom a ne sa
sobom. Tipično je za narcističke poremećaje da budu u kontaktu sa tim koliko je
atraktivna ili neatraktivna, uspešna ili neuspešna druga osoba. Prezir ili idealizacija
karakteristika je naočara kroz koje narcistička ličnost vidi druge.

Veliki deo onoga što se smatra kontaktom osobe sa drugom osobom kod narcističkih
pacijenata i što se smatra svešću o sebi, zapravo uopšte nije kontakt dveju osoba i
nije svest o njihovim osećanjima ili načinu povezivanja sa ljudima. Harizmatički tip
narcističke ličnosti može da deluje emotivno ekspresivno, ali nije zaista u kontaktu sa
drugima ljudima.

Takođe, narcističke ličnosti su često otuđene od sopstvene prošlosti i osećaju stid

zato što su bile kakve su bile pre nego što se njihovo stanje popravilo. Kada se
fokusiraju na sadašnje iskustvo, naročito na grandiozan način, oni ne uklapaju svoja
prošla iskustva u pozadinu koja nosi značenje. Pored dezidentifikacije sa onim što su
bili, oni omalovažavaju to što su bili i za takvo svoje stanje okrivljuju druge.

Ovim pacijentima je teško da zamisle da su u bilo kakvom drugačijem raspoloženju od

onog u kojem se nalaze, kao i da zamisle promene emocionalnih doživljaja drugih
osoba. To im znatno otežava empatisanje. Takođe, na taj način je otežano
zadržavanje ekvilibrijuma tokom vremena u kojem ne mogu da ostvare emocionalnu
konstantnost, što zahteva da budu u stanju da zamisle i da se identifikuju sa
raspoloženjima i situacijama od onih u kojima se trenutno nalaze.
 278

Potreba da budu naročiti

Ljudi sa narcističkim poremećajem ličnosti često misle, osećaju i deluju na sličan

način kao predškolsko dete. Kod njih se javlja grandioznost koja je slična onome što je
normalno kod predškolske dece, kao i nesposobnost da se razmotre potrebe drugih
kao što je slučaj sa vrlo malom decom. Naravno, odrasli narcistički pacijent nije isto
što i predškolsko dete. Grandiozno, na sebe usmereno ponašanje trogodišnjaka
znatno se razlikuje od harizmatične odrasle osobe koja se ponaša na sličan način.

Njihov stav prema sebi često je iskrivljen – vide sebe kao izuzetne (talentovane,
briljantne, čak i izuzetno bolesne itd). Njima je potrebno da budu posebni. Često
osećaju da imaju pravo na posebne proizvode ili tretman, koji se obično stiču
značajnim naporom, rizikom, učenjem kroz vreme, oni smatraju da imaju pravo, a da
nisu uložili napor. Ovo se smenjuje sa upravo suprotnim stavom prema kojem nemaju
nikakva prava.

Oni su manipulativni i eksploatišući, iako se često osećaju kao žrtve, kao pogrešno
shvaćeni ili nepriznati kao superiorni kakvi jesu (zvezda, genije, itd). Nedostaje im
empatija, sposobnost da sagledaju život onako kako ga drugi vide. Zapravo, druga
osoba često za njih nije relevantna, osim kao nastavak njihovih potreba i fantazija.
Narcistička vulnerabilnost sama po sebi nije dovoljna da opravda dijagnozu
narcističkog poremećaja ličnosti: nesposobnost da se empatički reaguje na potrebe i
osećanja drugih je esencijalni deo dijagnoze. Tek u kasnijim fazama terapije ovo se
zaista menja kod pacijenta. Istorija ovih pacijenata često pokazuje da su bili korišćeni
u svrhu zadovoljavanja potreba svojih roditelja, umesto da budu prihvaćeni kao
zasebne jedinke čija se prava i potrebe poštuju. Roditeljskom modelu nedostaje prava
empatija. Čak se i postignuća narcističkog pacijenta koriste za glorifikaciju roditelja.
Pravo ja autonomnog deteta se tretira kao da jednostavno ne postoji. Postoji takvo
roditeljsko kršenje prava u ovim porodicama da ova decamoraju kasnije da štite svoje
pravo ja subjektivno živeći u slikama, naročito u predstavama grandioznosti i
idealizacije.

Zavisnost od polja

Ljudi ne postoje odvojeno od polja čiji su deo. Ipak, egzistencijalno mi postojimo

diferenciranjem od ostatka polja. Dok ljudi zavise od ostatka psihološkog i fizičkog
polja za sve vrste hrane (hrana, putovanje, ljubav, fidbek, itd), najveći deo odraslih,
čak i neurotični odrasli mogu da zadrže osećaj sopstvene kohezije, osećaj sigurnosti i
pozitivnog osećanja prema sebi čak i kada ove potrebe nisu zadovoljene.

Narcistički poremećena ličnost je u još većoj meri zavisna od polja. Normalno je

osećati se deprivirano kada postoji deprivacija, a da se ipak oseća saosećanje i
poštovanje za sebe kao i kontinuirano jasan doživljaj sebe. Ali narcističke ličnosti
osećaju snažan stid i koriste nešto spolja da bi za sebe pribavili osećanje sigurnosti,
kohezije i topline za sebe. Pre tretmana njima nedostaje razvijena sposobnost da
prihvate, neguju, poštuju i hrane sebe takvi kakvi jesu.

Svim ljudima je potrebna hrana koja dolazi spolja, ali ne kao zamena za njihov
unutrašnji osećaj ličnog identiteta, kohezije, kontinuiteta tokom vremena. Neurotičar
može da se poveže sa spoljašnjom realnošću, uz sve slepe mrlje koje ima, ali kao sa
 279

spoljašnjom realnošću. Narcistički poremećena ličnost tretira spoljašnjost kao

ekstenziju sebe i svojih potreba.

Narcistički pacijenti često osećaju da su nevidljivi. Kada ne dobijaju priznanje, kada im

se njegova osećanja i uverenja ne ogledaju, oni osećaju da su nevidljivi i njihova
psihološka egzistencija, kao i njihova dobrobit je ugrožena.

Četiri dijagnostička znaka (D.z.)

Terapija znači uspostaviti i naučiti kako uspostaviti stvaran kontakt i biti u kontaktu sa
onim kakvi smo zaista. Narcističke ličnosti pre terapije žive u svetu konfluencije i
fantazije u kojem oni mogu da cene sebe samo ako njihova postignuća odgovaraju
njihovim fantazijama. Nema prihvatanja sebe kada se njihov doživljaj sebe razlikuje,
kada je diskrepantan u odnosu na fantazije o tome "kakvi bi trebalo da budu". Na
primer, narcistički sistem ne uzima u obzir razvoj koji se zbiva tokom vremena. Tako,
narcističke ličnosti tipično osećaju preteran ponos u vezi sa onim što mogu, a ne
pretpostavljaju da mogu da nauče ono što je teško za njih. Oni pretpostavljaju da je
napor normalan, da bi trebali da se bore i ulažu napor i ne osećaju ljubav prema sebi
dok prolaze kroz bol koja je sastavni deo učenja.

Nemaju samo narcističke ličnosti reakciju stida u situaciji učenja. Na stid orijentisani
ljudi generalno osećaju stid kada postanu svesni onoga što još ne znaju. Ovo je tako
bez obzira na to da li ono što ne znaju zaista predstavlja deficit ili ne, i bilo da svest o
tome dolazi iz njegovih sopstvenih napora ili zato što su je istakli drugi ili je posledica
socijalnog testa.

Ali problem je mnogo veći sa narcističkim poremećajima ličnosti. Neurotična osoba

orijentisana na stid, nastavlja da se bavi ovim problemom sa kohezivnim osećajem
sopstvenog identiteta tokom vremena, bez znakova inflacije-deflacije koja je
karakteristika narcističke ličnosti i obično je u stanju da nastavi da se bavi zadatkom
koji je pred njim. Kao i sa svakim neurotičarem, i neurotična osoba orijentisana na stid
zadržava sposobnost za autorefleksiju, koju često gube narcistički poremećene
ličnosti.

Frustracija, konflikt, neuspeh, deprivacija, poteškoće, kritike i osećaj stida, sve to vodi
narcistički poremečenu ličnost do četiri D.z.: deflacija, depresija, očaj, praznina.
Konfrontacija, interpretacija, eksperimentacija ili čak izlaganje kontaktu u radu
sa narcistički poremećenim ličnostima obično rezultira ekvilibrijumom koji štiti
deflaciju, osećanje potpune praznine, depresije i očaja. Oni gube doživljaj sebe,
doživljaj relativne sigurnosti, osećaj dobrobiti, strukturalnu kohezivnost i
privremenu stabilnost.

Oni se osećaju ispražnjeno, kao da su prazni iznutra – kao da nemaju "svoje ja". Oni
se osećaju ispražnjeno, kao da nemaju goriva da polete, kao balon bez vazduha.
Osećaju se depresivno: usporeno je njihovo biopsihološko energetsko funkcionisanje,
smanjen osećaj samopoštovanja, izbegavaju primarne emocije, npr. osećaju se
depresivnim umesto da osete usamljenost i tugu. I osećaju očaj, ne zadržavajući
nimalo nade ili vere u to da mogu prevazići sadašnju krizu.
 280

Verujem da ljudski oporavak zahteva ljudski kontakt. Narcistički pacijent koji

doživljava četiri dijagnostička znaka (D.z.) zahteva empatičko povezivanje. Ali
njegov sistem prilagođavanja koji je razvio pre terapije zavisi upravo od toga da
se drugi ne tretiraju kao posebne osobe, što onemogućuje pravi kontakt
(dijalog, intimnost). Ni grandioznost ni praznina nije ostvarivanje kontakta sa
tačnom slikom o nekome. Ovo čini terapiju vrlo rizičnom za narcistički
poremećaj ličnosti i veoma teškom za terapeuta. Terapija u sebi sadrži efekat
konfrontacije u radu sa ovim pacijentima, čak i kada se radi pažljivo, empatično,
s ljubavlju.

Naravno, efikasna terapija, treba da pred pacijenta postavi zahteve polja

organizam/sredina uključujući i njegove organizmičke potrebe i kapacitete, potrebe
drugih, ograničenja, itd. Kao i svako učenje, ovo uključuje frustraciju, konflikt i
poteškoće. Kako bi se kroz ovaj proces (???), narcistički poremećenoj ličnosti je
potreban terapijski odnos u kojem se duže vreme terapeut dosledno usklađuje
(attune) sa potrebama pacijenta kako bi zaštitio pacijenta od osećanja preplavljujuće
praznine i deflacije.

Narcistička klackalica

Narcistički poremećene osobe su uhvaćene u fenomenološku klackalicu. Jedan kraj

klackalice je inflacija, drugi je deflacija. Pol inflacije je pol grandioznosti, zvezde,
Gosp. Božanstvenog, itd i često je praćeno prezirom, omalovažavanjem drugih.
Deflacija (ja nisam divan, ja sam đubre) se često manifestuje kao glad, gubitak,
nemoć kao kod deteta koje je bespomoćno i oseća zavist, stid i bes. Grandioznost
pomaže osobi da izbegne svest o stanju deflacije.

Kada se osoba oseća ugroženo, kada se mehur inflacije probuši, kada postoji konflikt,
itd. on/ona često oseća narcističku povredu. Ovo je promena stanja koja je
neposredna i totalna, koja se doživljava kao da nijedno unutrašnje psihološko
dešavanje nije dugotrajno. Celokupan osećaj sigurnosti i sopstvene vrednosti je
izgubljen, a takođe često i osećaj vremenskog kontinuiteta. Možda ne postoji
fenomenološki pristup snagama koje su inače na raspolaganju ličnosti.

Poučno je porediti neurotički osećaj stida sa narcističkom povredom osobe sa

narcističkim poremećajem ličnosti. Neurotična stidljiva osoba može da nastavi da
razmišlja da se preispituje. Kao reakcija na negativno iskustvo, takmičenje, konflikt,
kod njih se često javlja pitanje: "Šta nije u redu sa mnom?" Uz ovaj osećaj neurotičnog
stida osoba gubi osećaj ljubavi drugih prema sebi, želeći da sakriju svoje mane od
drugih koje osećaju u ovom času, ali ne gube potpuno osećaj sopstvenog identiteta,
osećaj svog ja i doživljaj druge osobe. Oni ne gube potpuno sposobnost diskriminacije
između sebe i drugog (iako se javlja introjekcija i retrofleksija) oni su i dalje u stanju da
se bave zadatkom koji je pred njima (iako možda ometeni stidom) i u stanju su da se
oporave. Kada je zadatak ometen reakcijom stida, neurotičar preplavljen stidom
nastoji da okrivi sebe koliko i okolnosti i druge.

Narcistički poremećena ličnost doživljava globalizovaniji emocionalni gubitak druge

osobe. Ona to može da doživi uz odbrambenu grandioznost ili češće uz iznenadnu i
globalnu prazninu ili bes. Tokom ove faze, oni često ne mogu ili se ne bave zadatkom,
veoma se sporo oporavljaju i za svoje jadno stanje krive način na koji ih drugi tretiraju,
 281

umesto da krive sebe ili preuzmu odgovornost za sopstvenu neadekvatnost. U ovom

stanju oni mogu da budu bezobzirni i prilično su sposobni da opravdaju
neodgovornost, neetičko i nelegalno ponašanje i da postavljaju nečuvene zahteve.
Oni se postavljaju kao da je svako suprotno mišljenje ili frustrirajući tretman potpuno
nefer, bezvredan ili osvetnički.

Ali ovi manevri i dalje ih ostavljaju sa osećanjem stida i umanjenim osećanjem

sopstvene vrednosti, pošto njihov doživljaj sopstvene vrednosti toliko zavisi od toga
kako ih drugi tretiraju. Ipak, pošto oni ne podržavaju sebe tako što će da preuzmu
odgovornost za situaciju u kojoj se nalaze, oni osećaju narcističku povredu. Ovo vredi
kako za one kod kojih je predominantna inflacija, kao i one kod kojih je predominantna
deflacija.

Zaključak u pogledu dva pola

Inflacija (ja sam divan) Deflacija (ja sam đubre)

Prezir Glad, gubitak, bespomoćnost deteta
Kvarenje Zavist
Obezvređivanje Stid, bes ili panika

Razočarenje

Jedan od deficita koji se javljaju kod narcistički poremećene ličnosti je način na koji
izlazi na kraj sa razočarenjem. Narcistički poremećene ličnosti obično nemaju iskustvo
razočarenja koje se može asimilirati – oni ne doživljavaju "malo razočarenje". Njihova
očekivanja su povećana inflacijom, na "sve ili ništa" način. Neizbežno, iskustvo ne
odgovara potpuno njihovim očekivanjima. Njihova su očekivanja pomalo nalik na
balon i malo razočarenje uspeva da probuši gumu od koje je balon načinjen. Kada
balon pukne, inflatorni narcis pokazuje prezir, kvari i obezvređuje ono što je
takmičarsko ili razočaravajuće. Narcis kod kojeg se tipično javlja deflacija pokazuje
glad, gubitak, bespomoćnost. Ovo prati zavist, stid i bes. Zavist kvari na isti način kao
i prezir kod inflatornog tipa.

Narcis asimiluje u skladu da grandioznom deflacijom selfa, a ne u skladu sa sobom

kakav jeste. Svaki bljesak topline, uzbuđenja i sigurnosti koji dožive ne povezuje se sa
običnim životom. Oni se identifikuju sa izuzetnim, sa naročitim. Za njih, obično ujedno
znači i prazno, dosadno, nezanimljivo, nepredvidljivo, nesigurno i bezvredno. Ko bi
voleo običnu osobu? Neko ko bi mogao da voli tako običnu osobu morao bi i sam da
bude prilično prazan.

Polazim od pretpostavke da normalni ljudi doživljavaju toplinu ili pozitivna osećanja

prema sebi i da se sa razočarenjem ovakva osećanja nastavljaju, iako ponešto
umanjena. Drugim rečima oni mogu da budu razočarani, a da ne zapadnu u stid ili
prazninu. Ovo je deo onoga što se dešava tokom procesa narcističke povrede. Ne
postoji sredina između naduvanog balona očekivanja i pozicije pada koja i ne sadrži
toplinu, vrednost, značaj, itd. To nije sistem kontinuiteta već pre dihotomije.

Kada se javi razočarenje, uznemirujuća osećanja, bol, gubitak, neuspeh, malo dete
uči neki stil izlaženja sa tim na kraj. Ako je roditelj u stanju da se detetu posveti s
ljubavlju i da ostane razumno smiren, i u stanju je da "drži" njegova osećanja i da mu
 282

dozvoli da oseća uznemirenost dok se emocije izražavaju, nastoji da ih razume, dok

im dozvoljava da teku svojim tokom na zdrav način, dete može da oseti da je
shvaćeno i umireno, i negativni efekat je usmeren i dovršen. Kada se ovaj proces
javlja u odnosu sa empatičnim roditeljem, dete asimiluje ovaj proces i uči da ovo samo
radi za sebe. Narcistički poremećene ličnosti obično nemaju veštinu prepoznavanja,
zadržavanja i posredovanja svojih osećanja i umirivanja sebe.

Razvojna pozadina

Mnogo je toga napisano o razvojnoj pozadini narcističkih pacijenata, na žalost malo u

okviru Geštalt terapije. Pomenuću samo nekoliko tačaka koje se uklapaju u sadašnju
diskusiju. Primenljiva razvojna teorija za GT okvir čekaće na kasnije formulacije.

Rano iskustvo iz detinjstva svakog narcistički poremećenog pacijenta sa kojim sam

radio obeležavao je nedostatak autentičnog kontakta između njega i njegovih
roditelja. Ipak, oni često ne ulaze u terapiju predstavljajući takvu istoriju. Oni su često
fokusirani na sadašnje brige i reći će da je njihovo detinjstvo bilo dobro, divno, bez
značajnih događaja. Oni će često reći da je njihova porodica, a naročito da su njihove
majke odlično obavile svoju dužnost. Ponekad će reći da su bili neuobičajeno bliski sa
svojom majkom. Pol, pacijent koji je bio terapeut, upravo je to govorio o sebi i svojoj
majci. Narcistički poremećene ličnosti koje doživljavaju prazninu kažu često da ne
shvataju kako mogu da budu tako nesigurni kada su imali tako dobru majku.

Jedan pacijent, pametan i zgodan profesionalac, na početku terapije rekao je za svoju

majku "Ona je bila najbolja mala majka na svetu". Kasnije tokom terapije pokazalo se
da je i sama bila toliko narcistički deprivirana, toliko na sebe usmerena, da joj je u
tolikoj meri nedostajao uvid da nije uspevala da se njegovim potrebama posveti čak ni
u minimalnoj meri. Ona je preterano pila, iznosila mu svoje probleme koje je on trebao
da emocionalno sadrži, kreirala je utisak da je žena koja dugo pati zbog zlostavljanja
supruga (oca mog pacijenta). Sa svakom konfrontacijom izlazila bi na kraj upadajući u
stanje velikog i neutešnog bola. Priča za pričom je sledila iz koje je terapeut, dok to
još pacijent nije uspevao, postajao svestan da je ponašanje majke bilo neprikladno.
Pacijent je introjektovao majčinu sliku o sebi i imao je sopstvenu potrebu za bar
jednim roditeljem koga će moći da idealizuje kako bi zadržao osećaj da je imao
sređenu porodicu punu ljubavi.

Najznačajniji aspekt detinjstva narcističke odrasle osobe je netačna percepcija i

neodgovarajuća reakcija na način koji bi obuhvatio njihovo pravo ja, uključujući i
emocionalno iskustvo, potrebe, njihove sposobnosti i slabosti. Počevši od
predškolskog uzrasta, roditelj(i) bi tretirali dete kao sekundarno u odnosu na
sopstvene potrebe. Osećanja deteta nisu prepoznavana i poštovana. Oni bi retko bili
nagrađivani za razvojna postignuća, osim kada bi ova održavala ambicije roditelja. Oni
bi na neobičan način bili nagrađivani kada nije bilo postignuća, ili bi postignuća bila
pripisana roditelju ili minimizirana. Ukratko, pacijent nije bio tretiran kao nešto
izuzetno.

Jedna varijacija je dete koje je bilo tretirano kao toliko izuzetno da ne može da
pogreši. "Mladi princ" bi često bio nagrađivan kada bi uradio vrlo malo. Nije morao da
ulaže napor, nije morao da zasluži nagradu. Ovo rezultira istim nedostatkom
 283

realističkog doživljaja sebe kao i kada dete ne prima nikakva priznanja. Jer zapravo,
njegovo pravo ja nije priznato i prepoznato.

Predškolaska deca izgleda da prirodno prolaze kroz fazu grandioznosti i idealizacije.

Izgleda da je prirodno da sa razvojnim procesom ide naivna pretpostavka sigurnosti i
kompetentnosti. Sećam se da je moja ćerka ubrzo nakon što je naučila da hoda
hodala po bilo kojoj površini sigurna da če ići dobro, da će preživeti i da ako se pojavi
bilo kakav problem da će tu biti neko da je uhvati. Prema tome normalno je proći kroz
faze idealizacije. Sećam se da je moj sin tražio da učinim nešto nemoguće. Kada sam
rekao "Ne" on je pogledao gore prema meni široko otvorenim nevinim očima i rekao
"Da", što je značilo "Naravno da ti to možeš".

Pretpostavlja se da u razvoju tokom tih ranih godina dete nauči da su roditelji

nesavršeni, a i dalje divni, i da on/ona takođe nije savršen, a da je ipak divan. Deca
uče da mala razočarenja nisu katastrofalna, i da se ono što je obično može voleti i da
se u tome može snažno uživati. Buduće narcistički poremećene ličnosti doživljavaju
da je razočarenje takvo da oni ne mogu da ga asimiluju. U odrasloj dobi uz
razočarenje dolazi gubitak dobrih stvari, gubitak stukture svog ja. Tokom razvojnog
perioda narcistički poremećene ličnosti su doživele previše razočarenja (ili je to bilo
isuviše naglo) ili su pak bili suviše zaštićeni i hranjeni da imaju grandiozni doživljaj
sebe i nedovoljno iskustva sa razočarenjem. Pacijenti koji počinju terapiju govoreći da
su bili maženi i da nikada nisu doživeli razočarenje, borbu, gubitak iluzija, itd. kasnije
tokom terapije često izveštavaju da su često osećali da su neshvaćeni, iskorišćeni,
deprivirani i nevidljivi kada je u pitanju ono što oni zaista jesu.

Jedna značajna potreba koja nije bila zadovoljena tokom ranih godina kod
budućih narcistički poremećenih ličnosti je potreba da se prođe osećaj
uznemirenosti i da se bude efikasno umiren i utešen od strane emocionalno
reagibilnog roditelja.

Poremećaji granice

Narcistički poremećeni pacijenti su konfluentni sa sopstvenim grandioznim i

idealizovanim slikama. Oni koji su obično u stanju deflacije takođe su konfluentni sa
grandioznim i idealizovanim slikama, identifikuju sebe kao u suštini oštećene time što
nisu u skladu sa slikama. Oni imaju mnogo introjekata, uključujući i porodične mitove i
uverenja o tome šta treba voleti i poštovati, šta je ljubavi dostojno. Oni su obično
deficijentni u sposobnosti retroflektovanja na zdrav način kada se razočaraju – nisu u
stanju da zadrže osećanja, da ih izraze i kanališu na socijalno konstruktivne načine i
da se umire i zadrže pozitivna osećanja prema sebi.

Oni takođe dosta projektuju i koriste projektivnu identifikaciju. Oni projektuju svoju
samokritičnost na druge i interpretiraju komunikaciju kroz prizmu koja pripisuje
drugima negativne sudove, vrednosti i emocije koje su zapravo njihove i mogu da
budu tačne ili netačne kada su u pitanju druge osobe. Svaki osmeh, šala, opservacija,
emosionalna ekspresija, gest druge osobe se često tumači bilo kao negativan stav
druge osobe prema njima ili mu pripisala neku manu. Kroz eksploraciju i jedno i drugo
se najčešće pokaže kao pogršno.

Pod projektivnom identifikacijom podrazumevam projekciju kojom osoba alijenira ili

odbacuje neke aspekte sebe, pripisuje ih drugoj osobi, ali umesto da se distancira od
 284

osobe na koju je neki aspekt projektovan (ili da se suprotstavi toj osobi), sa tom se
osobom identifikuje. Tako bistra osoba koja ne poznaje sopstvenu inteligenciju može
da svog ljubavnika smatra briljantnim. Zatim može da postane konfluentno vezana za
ljubavnika, često se kačeći i dopuštajući sebi da bude loše tretirana. Jedna veoma
pametna narcistički poremećena mlada žena smatrala je svog supruga kompetentnim
i inteligentnim, a sebe običnom (što nije dobra reč u njenom rečniku). On bi je
kritikovao ponekad razumno, a ponekad na vrlo omalovažavajući način. Ona bi
poverovala da nešto nije u redu sa njom, on mora da je u pravu kada je kritikuje i
verovala je da ne može da živi bez njega. Ja ne koristim termin projektivna
identifikacija kako bih naznačio da ljudi mogu da ubace osećanja ili crtu u drugu
osobu. Nikada ne koristim termin projektivna identifikacija kako bih objasnio zašto
sam ljut u prisustvu hostilnog pacijenta. Ne koristim tretman kako bih rekao "Pacijent
me je učinio ljutim projektivnom identifikacijom". Ipak, ako me pacijent frustrira, on će
možda ostati na terapiji sa mnom jer identifikuje moju frustraciju sa unutrašnjim
samokriticizmom, dopuštajući sebi da se povuče sa mnom i da se oseti bolje u vezi sa
sobom. Frustracija bi bila moja odgovornosti igranje te uloge za pacijenta bi bila
terapeutska greška, obično zasnovana kako na pogrešnom razumevanju situacije i na
kontratransferu.

Postoji paranoidna crta u funkcionisanju ovih pacijenata. Zbog njihove

samousmerenosti oni često veruju da je ono što se dešava u okolini neka izjava o
njima, tj. oni to doživljavaju lično. Kada su ljudi iz njihove okoline povučeni, negativni,
oni će često pretpostaviti da to ima neke veze sa njima. Naravno, ponekad ima.
Paranoidni stav pretpostavlja da je osoba u centru pažnje drugih osoba.

Takođe se javlja i projekcija samoodbacivanja, kao i sadašnji zaostatak prošlih

iskustava nevidljivosti ili lošeg postupanja koje u situaciju unosi narcistički povređeni
pacijent. Tako, osoba često doživljava ne samo da je ona objekat izjava druge osobe,
već pretpostavlja da je reakcija na njega odbacivanje, hostilnost, prezir i slično.

Deo ove paranoidne reakcije predstavlja i stav sumnje u bilo kakvo pozitivno
prihvatanje. Narcis koji oseća prazninu često jednostavno neće poverovati da je
pozitivni fidbek iskren, ili ako je iskren pretpostaviće da je zabluda. Inflatorni narcis
često će sa prezirom postupati sa osobom koja mu daje pozitivno potkrepljenje za
kojim čezne. Prema Lynn Jacobs ovo nepoverenje u pozitivno je delom zasnovano na
uverenju da moraju da podržavaju narcističke potrebe drugih u zamenu za podršku
drugih njihovoj grandioznosti. Kada se ljudske interakcije sagledavaju na ovakav
način, pozitivne reakcije nisu ništa drugo da instrumentalni socijalni kontakt (Jacobs,
lična komunikacija).

Tretman narcistički poremećenih ličnosti

U ovom eseju ja dajem predloge za praktikovanje GT sa pacijentima koji su umereno

do jako narcistički poremećeni. Pretpostavljam da su čitaocu poznati principi i
metodologija GT koji su razmotreni na drugom mestu u ovom izdanju i neću ih
ponavljati.

Prihvatanje i empatičko usklađivanje

 285

Prvo i najvažnije u terapiji sa ovim tipom pacijenta je pravo poštovanje i verovanje u

pacijentovu fenomenološku realnost. Shvatite njegovo iskustvo ozbiljno! Počnite
odande odakle počinje pacijent je dobar stari moto socijalnih radnika i ostanite sa
onim čega je pacijent svestan, dobar stari koncept GT, to je ilustracija ovog stava. Sa
ovom vrstom pacijenata važno je da terapeut zauzme stav koji balansirano naglašava
inkluziju ili empatično razumevanje umesto lične ekspresivnosti, aktivnog insistiranja
na dijalogu, sugerisanja eksperimenata i uzbudljivom odigravanju, interpretiranju ili
podučavanju fenomenološkom fokusiranju.

Budite svedok, verifikujte i učinite autentičnim pacijentovo iskustvo u svakom

momentu. Ne pokušavajte da navedete pacijenta na veću svesnost ili bolji kontakt,
budite vrlo spori kako bi odbranili poziciju, ali pratite pacijentov kontinuum svesnosti.

Mnoge uobičajene i korisne terapijske intervencije narcistički pacijenti doživljavaju kao

zahteve kojima će zadovoljiti narcističke potrebe terapeuta umesto da njihove potrebe
budu u prvom planu. Kada se ovo dogodi svet se ne doživljava kao sigurno mesto u
koje može da stupi njihovo pravo ja i njihove snage se ulažu u psihološki opstanak.

Odnos sa empatičnim terapeutom možda je prva prilika u životu da dožive da ih neko

zaista sluša, da sluša poruku njihovog pravog ja, da razume način na koji oni vide svet
– neko ko im ne upućuje poruku da bi trebalo da doživljavaju nešto drugo, a ne upravo
ono što doživljavaju. To može da bude jedino iskustvo koje imaju sa značajnim
drugim, a da on ne insistira na tome da odustanu od sebe radi potreba, uverenja,
interesa tog drugog. Ovaj doživaljaj validacije sopstvenog iskustva od strane brižne
druge osobe od vitalnog je značaja za razvoj kohezivnog osećaja sebe, brige za sebe
i drugog i poverenja u interpersonalni kontakt.

Prema tome, važno je dopustiti pacijentu sa narcističkim poremećajem ličnosti da

razvije terapijski odnos relativno oslobođen intervencije koju doživljavaju kao intruziju
ili invalidaciju njihovog fenomenološkog iskustva, kao što je klarifikacija aktuelnog
ponašanja osobe ili fenomenološki doživljaj terapeuta, razmena životnog iskustva ili
osećanja od strane terapeuta, teorijskih opservacija ili sugestija, klarifikacije
zapažanja, sugestija opcija sa kojima se može eksperimentisati, itd. Neke intervencije
su čak i napadnije kao što je agresivno strukturisanje seanse ili insistiranja na
zadržavanju pažnje na tretmanu umesto na pacijentu.

Ellen je bila inteligentna jevrejka sa izuzetno niskim samopoštovanjem. Nju je bilo lako
povrediti, često se osećala uvređeno i bila je toliko zgrčena da je gotovo izgledala kao
da će čučnuti. Kada se povezala sa događajem kada je smatrala sebe bespomoćnom,
impotentnom, nedužnom i zapostavljenom, kod nje bi se javio retroflektovan bes kroz
čitavo telo, lice i glas. Vazduh je obilovao gorčinom. Govorila je sarkastično o svojim
agresorima. Kada ne bi govorila o viktimizaciji, govorila bi prezrivo o svakom ko bi se
razlikovao od nje. Bilo mi je prirodno da joj ponudim ekspresivne eksperimente.
Ogorčena ljutita energija bila je retroflektovana. Ali ona se osetila povređenom zato
što sam uopšte predložio takav eksperiment, mrzela je da eksperimentiše ili da radi
bilo šta što će je izložiti drugima. Bila je nestrpljiva zato što je njena terapija išla tako
sporo, ali nije htela da radi eksperimente. Čak i razmena opservacija (kao npr. to da
zadržava dah), sugerisanje da je i ona imala udela u razvoju svojih nesrećnih odnosa,
eksperimenti sa fantazijom itd. na isti način su bili prihvatani. Jedina intervencija koja
nije povećavala njen osećaj stida i neshvaćenosti bile su refleksije poput ove: "To je u
vama izazvalo osećaj kao da vas je posekao nožem". "Kada je rekla kako smatra da
vaš papir nema naročitu vrednost, to je izgledalo kao da ste sa svojom majkom i da joj
 286

ništa nije dovoljno dobro". "Naravno da niste sebe mogli smatrati privlačnom ženom
kada je rekao da nije za vas romantično zainteresovan". "Osećali ste kako ne možete
da radite u grupi, zato što za vas to nije dovoljno bezbedno i jer bi Joe mogao da vas
kritikuje".

Slika koju je stvarala Žozefina bila je sasvim drugaćija. Ona se često osećala
bespomoćno, kao žrtva – ali je smatrala da to znači da nešto nije u redu sa njom. Ona
nije pucala od gorčine kao Ellen. Delovala je rezignirano, deprimirano. Ona bi mi
davala različite interpretacije uz istu rezignaciju. Ona nije osećala potrebu da budem
savršen, niti da stalno zrcalim (??) njene doživljaje. Ono što je njoj bilo potrebno bilo je
simpatetičko slušanje, druženja, mogućnost da govori o stvarima.

Ona se brinula za svog supruga kojeg je lako bilo povrediti i koji je sebe štitio
napadajući i držeći distancu. U početku je moja sugestija da je njen suprug sastavni
deo problema – time što ga je lako povrediti i zbog bezobzirnosti prilikom napada iz
odbrane – bila prihvaćena uz naivan, skeptičan stav. Nešto nije bilo u redu sa njom.
Ali ona je otišla osećajući se bolje zato što je neko sa poštovanjem saslušao njen
doživljaj, što ona nikada nije doživela u svojoj porodici i retko je dobijala od muža.
Ipak, kada sam sugerisao da kaže suprugu da se oseća povređeno i postiđeno kada
je on kritikuje ili da na neki drugi jednostavan način izrazi svoja osećanja, ona je
odgovorila "Vi mora da se šalite". Kroz nekoliko meseci ona je bila u stanju da sagleda
doprinos supruga u njihovoj interakciji i postala je znatno diskriminativnija u
sagledavanju svog i njihovog udela u problemu. Ona je bila narcistički pacijent koji je
lagano bio u stanju da razmotri moje uvođenje drugačije tačke gledišta – delom zbog
topline i poštovanja koje sam joj ukazivao, delom zbog praktikovanja inkluzije, a delom
zato što me je idealizovala. Razvila je više kohezije i u većoj meri se diferencirala od
supruga. Bila je u stanju da zadrži neki minimum samopoštovanja i nevezanosti kada
se distancira ili napada. Pojačan osećaj unutrašnje kohezije neizbežno je rezultirao
poboljšanim sposobnostima granice. I ona je sa veoma primitivnih emocionalnih izliva,
kačenja za druge i izolacije prešla na ponašanje kojim se lakše uspostavlja kontakt.
Ravnoteza u braku nije mnogo poboljšana. Situacija nije naročito zadovoljavajuća ni
za jedno od njih dvoje i u impasu je. Poboljšanje u ovoj tačci rada zahtevalo bi terapiju
supruga koji se tome opire.

Naravno, svi pacijenti će ponekad doživeti razočarenje, strah, narcističku povredu,

ranjavanje, itd. Kada se to dogodi sa narcistički vulnerabilnim pacijentima, terapeut ne
bi trebalo generalno da brani svoju intervenciju, niti da se zbog nje izvinjava (osim ako
se zaista oseća krivim) ili da aktivno nastoji da menja pacijentov doživljaj sam po sebi.
Upravo u takvoj kliničkoj situaciji kakvu opisujem, najpotrebniji je sledeći stav:
eksploatišite pacijentovo iskustvo i jednostavno otkrijte svoj udeo u interakciji, ujedno
potvrđujući da njihovo iskustvo ima validnost.

Često terapijski rad sa ovim pacijentima zahteva relativno dug period fokusiranja na
pacijentovo iskustvo i doživljavanje, a da se pritom eksplicitno ne obraća pažnja na
poboljšavanje veštine fenomenološkog fokusiranja, eksperimenti-sanje, dijalog ili čak
ni na klarifikaciju ili interpretaciju ukoliko se ne pojave spontano kod samog pacijenta.
Ali kako pacijent prima onu vrstu pažnje kroz terapiju koja mu je tako organizmički
potrebna za ličnu koheziju i autonomiju koja će se po prvi put pojaviti, postepeno se
javlja potreba za vrstom podrške koja se javlja iz tradicionalnog oblika terapijskog rada
kakvi su: dijalog, fenomenološko fokusiranje, eksperimenti-sanje i interpretacija.
 287

Ako terapeut pristupi iskustvu pacijenta empatično i brižno, razviće se odnos koji
odgovara stepenu i vrsti podrške i organizacije ličnosti pacijenta, u skladu sa
osećanjima, potencijalima, pravim ja pacijenta. To obično za posledicu ima sticanje
podrške u sebi i integrisanog osećanja sebe pacijenta, pa se povremeno javlja prilika
da se bavi i svesnošću druge vrste, da se razjasni pravi odnos terapeuta i pacijenta,
da se prodiskutuju opcije za eksperimentaciju, dijalog itd.

Jedva da iznenađuje činjenica da narcistički pacijenti često formiraju relacije u većoj

meri zasnovane na narcističkom transferu umesto na interpersonalnom kontaktu. To
znači da će transfer verovatno biti takav da pacijent redukuje terapeuta na ogledalo
pacijentovog aktuelnog ili grandioznog doživljaja sebe, u drugom slučaju reč je o
ogledalnom transferu govoreći Kohutovim rečnikom, ili u drugom slučaju radi se o
transferu u okviru kojeg pacijent idealizuje terapeuta. Treća mogućnost je da pacijent
formira ono što Kohut zove blizanačkim transferom, kada je pacijentu potrebno da se
"druži" sa terapeutom. Ovo može da bude ono što je zaista potrebno pacijentu, iako to
možda neće izgledati kao terapijski rad.

Kada terapeut uspostavi kontakt baziran na empatičkom usklađivanju, pacijenti će se

verovatno osećati dovoljno sigurno da pokažu svoju grandioznost i/ili ispražnjenost.
Tada dok pacijenti pokazuju svoje reakcije razočarenja i frustracije, javlja se prilika da
se dalje koristi terapijski odnos empatičke povezanosti i terapijski tehnički rad na
svesnosti, tako da se prorade nedovršeni poslovi. Takođe pacijenti pokazuju
konzistentniju koheziju, sigurnost i pozitivna osećanja prema sebi. Pacijentovi procesi
svesnosti postaju tačniji i koriste se u službi sopstvenih i tuđih organizmičkih potreba, i
oni počinju u većoj meri da se usklađuju sa drugim ljudima kao zasebnim jedinkama i
postaju u manjoj meri zavisni od polja za sopstveni osećaj sigurnosti i dobrobiti. Tako
sve više i više uspostavljaju elastičan kontakt.

Sve više raste svest o tome da su svi ljudi do izvesne mere narcistički
vulnerabulni. Tako u dijaloškoj GT počinje da se naglašava praktikovanje inkluzije,
čime se uravnotežava ranije neglašavanje prisutnosti. Služenje pacijentovim
potrebama za empatičkim usklađivanjem bilo je toliko efikasno da su terapeuti bili
navedeni da namerno podstiču ogledalni ili idealizujući transfer sa narcističkim
pacijentima. Ovo postižu time što su preterano brižni, uvek se slažu sa pacijentovim
stavovima da situacija ne može da bude sigurna zbog narcističkih opasnosti, ne
smatraju da je pacijent nimalo odgovoran za sopstveno ponašanje. Neki su čak otišli
tako daleko da tretiraju sve pacijente na navedeni način, kao da pate od narcističkog
poremećaja ličnosti, pa čak strukturišu trening grupe na isti način. Ovo je
manipulativan, a ne autentičan kontakt. Smatram da je ovo vrlo žalosno. Dopuštanje
nije isto što i kontrola. Terapeut mora da nastavi sa svojim radom kao i obično, uz
neke modifikacije u skladu sa pacijentovom podrškom, tako da pacijent može da se
oseti bar minimalno sigurnim da nastavi sa terapijskim odnosom – ali to ne znači da
treba modifikovati intervencije i manifestovati terapijsko prisustvo radi kontole,
podržavanja ili manipulisanja transferom.

Tokom treninga, dobar stav znači da se vrednuje lično iskustvo učesnika grupe, da se
osećaj sigurnosti u grupi smatra vitalnim, ličnost učesnika se poštuje, a ne
demonstrira se naprosto kompetentnost. Ali to ne znači suspendovanje zahteva
treninga ili test situacije. Tretiranje učenika tako da su suviše krhki da se suoče sa
poštenim zahtevima i ograničenjima i da funkcionišu u skladu sa visokim standardom
je izuzetno snishodljivo i konačno pojačava narcistički sistem prema kojem je neko
divan ili je đubre.
 288

U tradicionalnoj GT i psihoanalizi pacijent insistira na i idealizuje ili ulazi u transferni

ogledni odnos i ovo postaje objekat terapijske intervencije kao što je interpretacija,
dijelog, eksperiment, itd. Kada pacijent ne uspe da se zadrži u okviru terapijskog i da
obavi terapijski rad u skladu sa pretpostavkom terapeuta, ovo postaje fokus
komentara, interpretacije, susreta, sugestija za eksperiment. U psihoanalizi ovo je
značilo interpretiranje narcističkog transfera. U GT je značilo deljenje opservacija sa
pacijentom po pitanju odgovornosti, rada, dijaloga, spremnosti za eksperiment i slično.
Ovaj terapijski stav nije dovoljno uzimao u obzir stvarnu podršku koju sebi pruža
pacijent, kao ni prirodu terapijskog odnosa. Ako bi terapeut zaista praktikovao
stavljanje u zagradu kako se preporučuje u fenomenološkom modelu GT, ovo bi se
dešavalo nedovoljno često i brzo bi se ispravljalo prianjanjem za aktuelno iskustvo
pacijenta.

Često će narcistički pacijent dolaziti svake nedelje i pričati priču koja mu se desila
tokom nedelje. U tradicionalnom terapijskom pristupu ovo se smatralo samo
ometanjem terapijskog rada, gubljenjem vremena, manipulacijom itd. Iz naše
sadašnje perspektive mi možemo da vidimo da je ova aktivnost značajna jer pacijent
dobija pažnju važne i poštovane osobe koja može da čuje, shvati i odgovori na njihov
doživljaj i pomogne im da integrišu bilo kakvu povredu, proslave neku pobedu itd.

Kada terapeut želi aktivniji ili emocionalno intenzivniji terapijski rad i frustriran je
aktivnošću narcističkog pacijenta, to je često zato što terapeut ne razume nužnost i
korisnost ovoga za pacijenta i ne priznaje i ne preuzima odgovornost za svoju
frustriranost. Pacijent često oseća nedostatak reagibilnosti, otvorenosti, pozitivnosti i
topline od terapeuta. Kada terapeut u takvoj situaciji postane defanzivan, kada negira
bilo kakvu poteškoću ili svoj udeo u poteškoćama i projektuje ovo na pacijenta, on
počinje da se oseća nesigurno, povređeno itd. Pod takvim uslovima rad koji je
potreban – na grandioznosti, praznini, razočarenju – ne može se obaviti.

Razočarenje

Razočarenje je neizbežno u bilo kom odnosu. U nekom trenutku tokom terapije svaki
pacijent će se osetiti pomalo razočaranim u terapeuta. Kod narcističkih poremećaja
ovo će rezultirati vidljivim javljanjem nedostataka kohezivnosti i integracije, što se
manifestuje kroz stanja intenzivnog besa, panike, prezira, zavisti i kvarenja. Pozadina
se pojavljuje i prevazilazi njihove grandiozne ili idealizujuće odbrane i njima je teško
da se dobro osećaju sa običnošću manje nego savršenog terapeuta ili terapijskog
odnosa ili sa sobom nesavršenim.

Imao sam pacijentkinju staru oko 25 godina na grupnoj terapiji. Njen otac je bio
nametljiv, fizički i psihološki, a majka nije bila čak ni malo protektivna i empatična. Na
grupi ona se često osećala razočaranom u moje intervencije. Dok bi pojašnjavao
svaku interakciju i istraživao na koji način je dolazilo do toga da ona oseti kako je niko
ne čuje, to nije bilo dovoljno. Pomagalo je, a ipak je ona napustila terapiju sa mnom.
Ono što sam propustio i što nisam pojasnio bilo je to kako na nju deluje kada otkrije
da nije savršena, kada ja nisam najbolji terapeut na svetu u svakom pogledu. Kada se
to desilo, ona je osetila svaki osećaj da je OK, osećaj smirenosti, sigurnosti i
zadovoljstva.
 289

Situacija se obično pogoršava odbrambenom reakcijom terapeuta, koja se manifestuje

u vidu interakcije, konfrontacije, negativne procene, ubistvom karaktera. Ovo se često
maskira u neki vid humora ili sugestije za eksperiment, konfrontaciju u pogledu
"odgovornosti" ili vraćanjem pažnje na granicu kontakta.

Norman je bio pacijent na individualnoj i grupnoj terapiji. On je često pričao priče u

posebnom delu grupe koja nije kontaktirala sa drugima, nije pokazivao "pravi" ovde i
sada zasnovan osećaj, nije uzimao druge u obzir i bio je repetitivan. Terapeut kao i
grupa su se osećali frustrirano. Dok je grupa relativno jasno izrazila svoju frustriranost,
terapeut je zadržao otvoren stav. Jedne večeri ipak terapeutova frustriranost izbila je
na videlo kroz njegov odsečan glas, oštrinu i nedostatak blagosti kada je razmenjivao
sa grupom svoje opservacije. Te večeri opserver bi video terapeutove kratke
odgovore praćene depresivnim izgledom lica pacijenta. Norman je te večeri napustio
grupu osećajući se postiđeno, deprimirano i razmišljajući da napusti grupu.

Tokom sledeće seanse terapeut je zapazio da je Norman delovao kao da je na njega

negativno delovala protekla seansa. Norman nije uspeo da identifikuje mnogo o
razlogu svog raspoloženja. Srećom terapeut je bio u stanju da shvati šta se desilo i da
kaže da je efekat možda reakcija pacijenta na očigledno negativnu reakciju terapeuta
tokom protekle seanse. Norman je bio u stanju da čuje, shvati i potvrdi da je ovo
nagađanje terapeuta tačno.

I Norman se osećao u većoj meri centriranim u vezi sa saznanjem koje se pojavilo. On

je napustio seansu poštujući to što je terapeut obratio pažnju na pitanje njihove
relacije i na njegova (Normanova) osećanja, i što je preuzeo odgovornost za svoj
udeo u interakciji.

Drugi primer nije tako dobro prošao. Reč je o trening workshopu. Učenik koji je radio
kao pacijent je pokazao nesposobnost ili nespremnost da prihvati kompromis u
konfliktnoj situaciji, osećao bi bes kad god bi feedback bio nešto drugo, a ne
obožavanje, bio je veoma zahtevan. Njegov terapeut, terapeut koji je treninge vodio
orijentisan na tehniku, predložio je da učenik ustane i zamisli da je čuvar u zatvoru.
On je odgovorio da ne želi ovo da učini i delovao je uznemireno zbog ove sugestije.
Terapeut je navaljivao, pitajući na šta se žali. Pacijent je dao niz prigovora: to je
smešno, time se ništa ne bi postiglo, itd. Oni su došli u impas i rad nikada nije
uznapredovao.

Terapeut je dao takav predlog, a da pre toga nije uspostavio dobar odnos sa
pacijentom. Prema tome, da bi se počelo nije bilo uslova – dobrog kontakta i
poverenja – čak ni minimalno adekvatan terapijski odnos. Takođe, sugestija nije data
zbog potrebe za eksperimentom, već zato što je terapeut zapravo bio frustriran
samozaštitom pacijenta, smatrajući ga tiraninom. Zato ton i način prezentacije nije bio
eksperimentalan, već konfrontivan na hostilan način. Najbolja prilika koja se pojavila
tokom ovog žalosnog rada bila je ta kada su osećanja pacijenta bila vidljiva, iako im
terapeut nije adekvatno pristupio pitanjem: "Na šta se žalite?"

Tek kasnije, kada je terapeut radio sa drugim učenikom terapeutova prava priroda
pacijentove protektivnosti izbila je na površinu. On je otkrio da je terapeut sa kojim je
ranije radio pravio od njega budalu. Tačnost ili netačnost ovoga bila je manje značajna
od činjenice da je to aktuelno iskustvo pacijenta, a to niko nije prepoznao. Tehnika i
frustracija potekla od prvog terapeuta predominirala je nad pacijentovim potrebama.
 290

Pacijent na obuci je bio uplašen i u trenucima konflikta zapadao je u paniku. Konflikt je

pretio pacijentovom osećanju celovitosti, a rigidnost njegovih odgovora bila je pokušaj
da "ostane celovit". U kontekstu empatičnog kontakta sa drugim terapeutom, kada je
postao svestan panike i izrazio pred grupom strah koji se krije ispod toga pacijent je
zapravo bio u stanju da postane blaži, mekši i da odustane od ratovanja.

Greška terapeuta sa kojim je ranije radio bila je ta što je odabrao tehniku koju je
odabrao. Ona je bila zasnovana na kontratransferu, loše je bila uvremenjena i nije
vodila računa o pacijentovoj vulnerabilnosti. Veća greška je bila ta što nije vodio
računa o snazi i tipu reakcije pacijenta i nije radio sa više postovanja i brige za
pacijenta, a manje za sopstvene pretpostavke.

Čak i bez ovih na kontratransferu baziranih intervencija, kada se čini ono što se
obično čini sa pacijentom koji nije narcistički poremećen, to obično pogoršava
situaciju. U mnogim situacijama moja prirodna reakcija je da uspostavim dijalog, da
čujem i da saznam drugu osobu i da odgovorim tako što ću izraziti ono što ja
doživljavam. Ovo treba modifikovati u radu sa umereno ili jako narcistički
poremećenim pacijentima. Sa najvećim borojem pacijenata autentičan dijalog je
efikasan način ponašanja, a to često nije tako sa ovim tipom pacijenata. U najmanju
ruku moje iskustvo pokazuje da ovoj vrsti kontakta mora da prethodi period
intervencije baziran na prepoznavanju nedovoljnosti i neadekvatnosti podrške koju
pacijent sam sebi pruža.

Marsha je bila 35 godina stara diplomirana polaznica individualne terapije. Povremeno

ona bi nazvala između seansi zaplakana, depresivna, uznemirena ili na neki drugi
način ljuta na mene. Uznemirenost bi obično počela ili bi bila izazvana nečim što je
meni na prošloj seansi izgledalo prilično uobičajeno. Tokom naše konverzacije
telefonom ja bih obično pojašnjavao situaciju iz svoje perspektive i često bih slušao
njen način shvatanja, često bih joj govorio svoje uspomene, namere i osećanja. Ovo
bi donekle smirilo stvar, ali nije bilo naročito terapijski efikasno. Nije za rezultat imalo
pacijentovo uspostavljanje centra. Dok je pacijent bio generalno zadovoljan našim i
poštovao moju brižnost, progres je bio slab. Jedan razlog za to je bio taj što sam
tokom telefonskog razgovora često ponavljao istu grešku. Biti suportivan, otvoren,
dijaloški, itd. nije bilo dovoljno. Nisam reagovao na doživljaj koji leži u osnovi
uznemirenosti. Prema tome nije se javljao pravi uvid, tj. jasna figura koja ima smisla,
po pitanju centralne teme. Na primer, kada bi se ona osećala beznadežno ili ogorčeno
zbog načina na koji je drugi tretiraju i zbog njihovog prezira, ona nije osećala moje
razumevanje njenih osećanja. Ja se nisam dovoljno dugo bavio reflektovanjem toga
kako joj stvari crno izgledaju, kako joj se groznim činio način na koji je drugi tretiraju.

Narcističkim pacijentima je potrebno da se terapeut posveti njihovom doživljaju,

značenju koje ima za njih, kao i relevantnim razvojnim doživljajima. Tokom početnih
faza terapije važnije je istražiti šta ta razočerenja znače pacijentu umesto da se
izgradi tačnija svesnost pacijenta (kao što je sposobnost da sluša terapeutov
fenomenološki doživljaj sebe) ili da sasluša eksplicitne tvrdnje o tome kako deluje na
terapeuta. Kasnije tokom tarapije će biti dovoljno mesta da se izgrade ostale
terapijske aktivnosti.

Ako je dijagnoza tačna i ako intervencija koja sledi posle razočarenja ili "narcisticke
povrede" uspostavlja empatičko usklađivanje, pacijent će se osećati bolje. Ovo se lako
može zapaziti, a to i sam pacijent rado otkriva, iako je popravljanje raspoloženja
 291

obično samom pacijentu nejasno i mistično. Kada se takvi pacijenti osećaju bolje, oni
su još jednom u stanju da zadrže, regulišu i kanališu svoja osećanja i da rezimiraju
svoj život i terapijske aktivnosti. Ovaj isti osećaj poboljšanja sledi uobičajene seanse
sa ovim pacijentima kada oni pričaju priču nedelje, a ne čini se da se vrši bilo kakav
terapijski rad. Pacijenti odlaze bolje centrirani, osećaju se bolje u pogledu sebe, sa
više šanse da u svetu stupe u interakciju na način koji rezultira rastom.

Uradite to obično

Narcistički poremećen pacijent živi u svetu divnih i groznih, a obično je isto što i
grozno, đubre. Oni ne doživljavaju nimalo sjaja i topline uz mala razočarenja ili kada
su za nekog razočaravajući pomalo. Ako postoji devijacija u odnosu na njihovu sliku
fantazije, dobar osećaj koji iskustvo nosi potpuno se gubi. Ako nisu božanstveni oni
nisu ništa. "Biti ništa" preti njihovoj psihičkoj egzistenciji. Oni gube bilo kakav osećaj
da su jedinstveni ili posebni.

Jedan od zadataka sa kojima se ovi pacijenti sreću kada dođu na terapiju je da "učine,
urade nešto obično". Da budu u stanju da ostanu centrirani kada se suoče sa
inflacijom i deflacijom, da zadrže perspektivu: da budu u stanju da su kompetentni, a
da ne budu najbolji, da nastave da vole kada zapaze mane kod voljenog, da budu
voljeni bez slike sopstvene savršenosti.

Moje iskustvo u radu sa ovim pacijentima je to da im je u detinjstvu nedostajalo

iskustvo adakvatnog tešenja i popravljanja stanja, njima nije adekvatno odgovoreno u
odnosu na intenzitet njihovog nivoa podrške sebi i nije im bilo odgovoreno empatijskim
usklađivanjem koje bi omogućilo asimilaciju umesto preplavljivanja. Razočarenje sa
smirenošću zahteva tešenje, a to je ono što najviše nedostaje njihovoj ranoj istoriji.
Ako ne zadrže grandioznu poziciju, oni nemaju razvijene veštine kojima će sebe
umiriti i utešiti. Uznemirenost postaje snažna zato što ne mogu da je umanje. Kada je
supa vruća oni ne znaju kako da duvaju da bi se ohladila. Često njihovi roditelji,
naročito majka, takođe nije imala ovu sposobnost.

I obratno, kada su primali komplimente, ovi nisu odgovarali onome što je bilo stvarno
razvojno postignuće u odgovarajućoj fazi i nisu bili u skladu sa inteligencijom deteta.
Kada se prima preterana reakcija-kompliment za nešto što ne predstavlja postignuće,
to je isto kao da je osoba nevidljiva i da drugi ne vide ono što zaista jeste. Dete koje
"ne može da pogreši", mali princ ili princeza, nije prihvaćen onakav kakav jeste, već
prima poruku da je samo grandiozan self dostojan ljubavi, pažnje i poštovanja. Njima
nije dozvoljeno od njih se ne očekuje da budu obični ili jednostavno kompetentni.

Često su ovi subjekti bili žrtve velikog razočarenja (ili razočarenja koje je došlo suviše
iznenada), oni nisu bili u prilici da dožive realističko razočarenje ili su na neki drugi
način morali da pate zbog razočarenja bez kontakta zasnovanog na empatiji. Da bi
adekvatno raslo dete mora da prihvata rizike, da katkada ne uspe da nauči šta je to
uspeh, a šta neuspeh, veština i slabost. Potrebno je da nauči o samom učenju – da
nije savršeno i da postaje bolje. Da bi ovo postiglo potrebno je da bude u stanju da se
ugleda na roditelje i da otkrije da imaju nedostatke, a da su ipak divni. Potrebno je da
roditelji priznaju slabost deteta i da ga i dalje smatraju sjajnim.

Idiosinkratični pristup
 292

Dok ove sugestije vrede za narcističke pacijente u celini, ovo je od vitalnog značaja:
morati razumeti pojedinog pacijenta i inidividualizovati svoj pristup tretmanu. Prema
mom mišljenju, dobra terapija se ne zasniva na pravilima iz kuvara. Za mene GT je
veština koja se zasniva na jasnoj fenomenološki zasnovanoj svesnosti i dijaloškom
kontaktu i sve sugestije koje se zasnivaju na grupnim podacima, kao što je dijagnoza,
samo su sugestivni i pomažu terapeutovom sticanju perspektive.

Potreba za idiosinkratičnim pristupom postala mi je jasna tokom perioda kada sam

imao dva pacijenta sa narcistickim problemima koji su počeli sa terapijom u isto
vreme. Imali su veoma slične karakterme strukture. Oboje su imali istoriju bavljenja
pitanjima mentalnog zdravlja, jedan je bio terapeut, a drugi napredan diplomirani
student terapije. I kao što je slučaj hteo, oboje sam ih sreo istog dana.

Prva koju sam sreo insistirala je na terapiji koja će se prvenstveno baviti njenim
doživljajima. On je bila u stanju da jasno verbalizuje ono što mnogi pacijenti osećaju,
ali nisu u stanju da artikulišu. Najveći deo života provela je vodeći računa o
potrebama drugih i želela je da ovo bude vreme koje će biti posvećeno samo njoj. Ako
bi bilo šta o meni lično znala, to bi predstavljalo rizik jer bi bila spremna da se preda
mojim potrabama, a ne svojim. Neko vreme je njena terapija bila iskustvena, čak
eksperimentalna, ali nije otkrivala ništa lično o meni. Kako se razvijala, ovo se
menjalo. Posle godinu i po odnos je počeo da biva interakcija, i njeno saznavanje o
meni je postalo značajan deo terapije: Da li će se pokazati da sam razočaranje za
nju? Da li ću je ugroziti? Ili je napustiti? Ili će otkriti da sam radio grozne stvari kada
nisam bio u ulozi terapeuta?

Posle prvih nekoliko seansi sa drugim pacijentom počeo sam sa ogledanjem,

reflektovanjem, empatičkim reagovanjem koje je kod prvog pacijenta dobro uspevalo.
Tokom druge ili treće seanse on je izrazio svoju frustriranost: "Nemojte mi govoriti šta
ja doživljavam! Recite mi šta vi doživljavate!" I kada bih to učinio, on je dobro
reagovao na ono što je rekao da želi. On je osećao potrebu da zna da sam zaista
prisutan i da on na mene daluje kao i da imam dovoljno podrške da mu obezbedim
siguran okvir za rad.

Želim da kažem da moramo da radimo sa vezom među jedinstvenim i individuama

kakvi su pacijenti i kakvi smo i mi sami, koristeći svoja opšta profesionalna saznanja
kako bi bili osetljivi na glavne teme, verovatni značajan redosled, moguće varijacije,
itd. Ozbiljno shvatanje onoga što pacijent kaže da doživljava (i naravno takođe i onoga
što pacijent doživljava je naš najdragoceniji vodič).

Žaljenje za izgubljenim

Kada se istraži fantazija o savršenoj konfluenciji i kada se razočaranje prihvati,

pacijentu će biti sve jasnije da svet kontakta samo približno odgovara onome što se
traži u fantaziji. Idealizovani roditelj koji je savršen i nesebičan i koji odražava i
savršeno neguje i brine više o detetovim potrebama nego sopstvenim, roditelj koji je
uvek tu kada je potreban i odsutan kada je detetu potreban prostor, roditelj koji zna
šta je detetu potrebno pre nego što ono zatraži, ne postoji čak ni za odojče. U
odraslom dobu to je još manje moguće.
 293

Lynn Jacobs ističe značenje tajminga, ili ko započinje diskusiju o fantaziji. Ona tvrdi
da njeni narcistički pacijenti često opisuju "doživljaj izuzetnog, savršenog usklađivanja
sa mnom. U početnim fazama, njihovim doživljajem dominira njihov kontakt sa
fantazijom. Posle doživljaja sa mnom kada ja u tome ne uspevam i mi to ponavijamo,
oni počinju da otkrivaju želju ili fantaziju koja se razlikuje od direktnog iskustva. Ali
kada izazovem to iskustvo konfluencije nazivajući ga fantazijom, pre nego što to oni
sami učine, ja često izgubim pacijenta" (Lična komunikacija, septembar, 1990).

Kontakt samo aproksimira tu želju, u najboljem slučaju. Ono što nije moguće mora biti
prežaljeno. Da bi zacelilo, čovek mora da prizna gubitak, granice onoga što je
moguće, da prežali taj gubitak i da nastavi dalje. Vreme kada se to dešava mora da
odredi sam pacijent.

"Bog nam je dao mir da prihvatimo ono što ne možemo da promenimo, hrabrost da
promenimo ono što možemo i mudrost da razlikujemo prvo od drugog".

Završna reč

Moja diskusija o tretmanu narcističkih pacijenata nije dovršena dok ne završim

diskusiju o tretmanu borderline pacijenata i poređenje tretmana ova dva tipa
pacijenata.

Granični (borderline) poremećaj ličnosti

Kontrastne slike

Ljudi često smatraju pacijente sa narcističkim poremećajem ličnosti nezrelim, smatraju

ih preterano emotivnom decom, ili alternativno harizmatičnim,manipulativnim i/ili na
moć orijentisanim vođama. Granični pacijent često se doživljava kao zbunjen,
naizgled "lud". Narcis često deluje normalno na površini, a problemi se javljaju u
određenim interpersonalnm situacijama, kao što su konflikt, neuspeh ili intimnost.

Iako borderline pacijenti povremeno deluju kao da funkcionišu impresivno dobro, oni
se često rasturaju. Borderline pacijenti koji bolje funkcionišu često deluju kao da svoj
posao dobro obavljaju, ali bez uživanja, bez životne radosti. U takvim slučajevima
njihov intimni život ili ne postoji ili ga karakteriše veoma zamršen odnos koji
obeležavaju veoma slabo definisane granice. Oni veoma labilni, a kada su uznemireni
vrlo slabo funkcionišu. Oni gube bazične ego funkcije koje narcistički pacijenti ne
gube, tj. njihovo bazično opažanje, mišljenje, identitet je pod rizikom. Oni obično imaju
 294

vrlo slabo razvijen doživljaj konstantnosti objekta i pod stresom gube vremenske,
prostorne i lične granice.

Kada su ometeni oni često deluju ludo, opasno ili neverovatno. Ovo može da izađe na
površinu u situacijama koje mogu da pobude primitivne reakcije kod narcističkih
pacijenata, ali je uz to svaki vid separacije ili bliskog kontakta ugrožavajuć. Svaka
separacija može da izazove pretnju napuštanjem u slučaju borderline pacijenta. Čak i
uspeh može da dovede do straha od panike napuštanja.

Konfluencija je takođe visoko vrednovana kod borderline. Oni lakomo žude za

konfluencijom. Zapravo, oni imaju fantaziju da se neko o njima brine i stapa sa njima,
koja je ujedno privlačna i zastrašujuća. Njihova želja za konfluencijom i izbegavanje
separacije čini im blizak kontakt psihološki opasnim. Ako bi borderline došao do
konfluencije za kojom čezne, on bi izgubio bilo kakav autonoman doživljaj sebe.

Neki granični, češće oni koji funkcionišu na boljem nivou (gornja granica), plaše se
napuštanja čak više nego konfluencije i brane se tako što su vrlo konfluentni.

Borderline često predstavlja osobu sa više neuspešnih ranijih terapija ili sa jednom
dužom terapijom koja nije dovela do promene. Oni često započinju novu terapiju
ocrnjujući terapeuta sa kim su ranije radili, govoreći o njemu kao da je bez i jedne
vrline. Njihova očajnička želja za spasenjem često rezultira nerealnim očekivanjima u
pogledu toga šta će terapeut za njih učiniti.

Dok narcistički pacijent često počinje terapiju sa nekom vrstom paranoje –

sumnjičavosti u vezi sa terapeutom – borderline traži spasenje. Njegova istorija
terepije je često istorija ogromne nade koju prati veliko razočarenje, zatim ocrnjivanje
terapeuta. Dok narcistički traže savršenstvo i idealizovaće, a zatim kvariti sliku ili
heroja kada se razočaraju, borderline neće samo idealizovati, već će zapravo
očekivati da o njemu vodi brigu terapeut i da reši njegov problem (magijsko
rešavanje), a zatim će se okrenuti protiv palog čudotvorca. Narcis želi heroja ili da
bude emocionalno prepoznat, borderline ima fantaziju o spajanju sa čarobnjakom.
Narcis želi da terapeut bude u skladu sa njegovim grandioznim predstavama, borderli-
ne želi da se utopi u terapeuta. Narcis traži afirmaciju validnosti svog iskustva,
borderline utehu i spasenje.

Dok osoba sa narcističkim poremećajem ličnosti oseća otuđenost i želi da se njegova

egzistencija validira, borderline se oseća bespomoćno, fragmentirano i napušteno
(Giovacchini, 1979) i želi da se nađe u zaštitničkom zagrljaju terapeuta.

Narcisi često nemaju emocionalnu povezanost sa svojom prošlošću i zadržavaju

uglavnom idealizovanu sliku svoje porodice. Njima treba ohrabrenje da bi govorili o
svojoj prošlosti. Borderline će često početi da slobodno govori o sočnom psihološkom
materijalu iz prošlosti, ali bez asimilacije. Nije neobično za borderline pacijente da na
prvoj seansi povezuje intimne faktore ili genetički materijal, često patogeni materijal,
kada ne postoji dovoljno podrške za bavljenje ovim materijalom, ni u pacijentu, ni u
odnosu između terapeuta i pacijenta (koji jedva da je počeo).

U svom tekstu o asimilaciji psihoanalitičke perspektive u GT, esej broj devet,

razmatram slučaj pacijenta Bundinija. Bundini je posle mnogih terapeuta došao kod
mene direktno sa psihijatrijske hospitalizacije. Na početku prve seanse rekao mi je da
zna da ću od njega napraviti šampiona, pošto je čuo koliko sam dobar. On me nije još
 295

ni video, ni procenio, nije poznavao moj pristup, ni kakva hemija će se razviti među
nama. Ali on mi je jasno stavio na znanje da za razliku od njegovih ranijih terapeuta,
od kojih su neki bili dobro poznati u opštoj psihijatrijskoj zajednici, ja ću biti uspešan.
Tok tretmana sa borderline pacijentima, kao i njihovi životi, obeležen je čestim
krizama, sa jadnim razrešenjem, čak i kada se adekvatno tretiraju, a mala je
mogućnost brzog oporavka i ravnoteže. Kod njih se javlja teška regresija,
fragmentacija i gubitak veze sa terapeutom između seansi. Na primer, ako terapeut
zaista čuje narcisa kada je uznemiren, on će se verovatno oporaviti i nastaviti sa
terapijom sledećom prilikom kao da se ništa nije dogodilo. Borderline kojeg čujete,
prepoznate njegova osećanja i poštujete može da dođe u pogoršanom stanju ili
nepromenjen.
Ukratko, onda kada je narcisu potrebno ogledanje i empatičko usklađivanje,
borderline želi da ga terapeut prihvati i da se spoji sa njima i želi da se o njemu brine i
da učini da njegovi problemi nestanu. Dok je narcis zaokupljen slikom o sebi,
borderline je fragmentiran. Dok narcis alternira između inflacije i deflacije, borderline
se lomi često upadajući u bes, paniku i ponekad u privremenu psihozu. Kada je
hospitalizovan, borderline sa privremenom psihozom je veoma ranjiv na dugotrajniju
deterioracju i stanja permanentne disfunkcije.

Dijagnoza borderline stanja

Postoji nekoliko listi kriterijuma za dijagnozu borderline stanja, pored DSM III. Ja
smatram Kernberga (1975) i Gundersona korisnim. Umesto da razmatram sličnosti i
razlike ovih kriterijuma, validnost istraživanja, studije populacije, itd. nudim amalgam
listu koju sam derivirao iz svog iskustva u radu sa borderline pacijentima, i iz
Kernberga i Gundersona. Ovo nema istraživačku validaciju bilo koje vrste i ponuđeno
je kao jedna mogućnost.
1. Polisimptomatičnost. Jedan od prvih znakova za dijagnozu borderline stanja je širok
spektar simptoma koji se obično širi od onoga što se obično sreće i/ili koji se retko
javlja kod iste osobe. Na primer, kada kod pacijenta otkrijem opsesivnost, histeričnost
i depresivnost (često kod ovih pacijenata postoje višestruki medicinski problemi sa
zdravljem) pada mi na pamet ova dijagnoza.
2. lmpulsivno, zavisno i acting out ponašanje. Oni često preduzimaju preuranjene
akcije, bez obzira na posledice, etiku, sigurnost ili legalnost. Ovi pacijenti nisu
sociopate ili bez osećanja krivice, ali radije sprovedu intenzivan afekat u ponašanje da
se liše emocionalne energije koja je suviše intenzivna za njihov sistem podrške sebi.
Acting out često uključuje i hemijsku zavisnost. Seksualno oni često koriste druge bez
obzira na njihovu ličnost i promiskuitetni su (često imaju polimorfne perverzne
seksualne tendencije).
3. Manipulativnost i suicidalnost. Možda to ide uz poremećaj, a da nema potrebe da
se kaže da su acting out i zavisni pacijenti ujedno i manipulativni. Borderline pacijenti
često manipulišu pomoću pokušaja samoubistva i pretnje. Molim vas da obratite
pažnju na to da to ne znači da pretnje treba olako shvatiti.
4. Pojačana i labilna afektivnost, naročito disforično raspoloženje. Borderline pacijent
obično doživljava jake emocije i emocionalno je Iabilan. Retko se javlja emocionalna
zaravnjenost. Naročito se često manifestuju disforična raspoloženja, uz vrlo malu
sposobnost doživljavanja pozitivnog afekta, i često su anhedonični. Dominiraju Ijutnja,
bes, gorčina i depresija.
5. Blaga psihotična iskustva. Borderline pacijent ponekad imaju sa stresom povazana,
prolazna i ego-distona psihotična iskustva. Oni često doživljavaju paronoidnu ideaciju
(nisu pod uticajem droge) i kod njih postoji istorija pogoršanja stanja tokom prethodne
 296

terapije. Često imaju disocijativna iskustva, iako se kod njih ne javljaju tipično
halucinacije ili deluzije.
6. Poremećeni bliski odnosi. Borderline pacijenti često imaju vrlo intenzivne veze. Oni
svesno, ponovljeno i uz izbegavanje bivaju povređeni u intimnim relacijema i žale se,
tj. oni sebe doživljavaju kao žrtve. Alternativni obrazac uključuje veštačke odnose bez
intimnosti. Oni su često izrazito zavisni i zahtevni, ali obezvređuju partnera. Oni su
manipulativni i deluju mazohistički. Ovo je u vezi sa gubljenjem sebe u konfluenciji i
kolebanjem između rascepljenih stanja.
7. Nespecifične manifestacije ego slabosti. Kod njih se često javlja struktura klasične
psihotične ličnosti, koja funkcioniše u nivou karakternih poremećaja, uz infantilni
narcizam, mazohizam i primitivne mehanizme odbrane. Njihova tendencija da koriste
mehanizam splittinga (o kojem diskutujem u nastavku) vredna je pažnje.
Ego deficiti

Konstantnost objekta

Značajan razvojni zadatak predstavlja konstantnost objekta. Ako je osoba biološki

intaktna i poseduje bar minimalno brižnu sredinu tokom prve godine života, ovo se
javlja kao prirodan proces maturacije. Ovo je od esencijalne važnosti za integraciju i
razvoj razumno stabilne i tačne slike interpersonalnog sveta. Ovo je deo našeg
holističkog perceptualnog funkcionisanja. Nas ne treba učiti tome da je sto četvrtast,
iako ga možda gledamo iz nekog ugla odakle se mehanički registruje na retini
rektangl. Posle određenog uzrasta mi možemo da zamislimo objekt koji je delimično ili
potpuno van našeg vidnog polja. Pre tog uzrasta doslovno objekat ne samo da je
"daleko od oka, daleko od srca", već je "daleko od oka, izvan egzistencije".

Mi isto tako moramo da naučimo da ljudi postoje kada su van domašaja opažanja. Ne
samo to, mi učimo da se oni ponovo pojavljuju. Mama odlazi, a zatim se vraća. Kada
dete prohoda, ono uči da može da ode, a zatim de se vrati. Tako ono može da testira
svoju nezavisnost i da se vrati i potraži podršku kada je to potrebno. Majka će biti tu
(ili je to bar idealna slika, videćemo kasnije da ovo često nije slučaj u ranom iskustvu
borderline pacijenata). I dete uči da zadrži očekivanje koegzistencije
nezavisnosti/autonomije i prikladne porodične slike.

Dete takođe uči emocionalnu konstantnost objekta, da roditelji rade stvari koje mu (joj)
se ne sviđaju i stvari koje mu se sviđaju. Dobri roditelji ponekad rade nešto loše. Dete
greši, povređuje i uči da ljubav nastavlja da postoji. Slika dobrog roditelja (i dobrog
deteta) ostaje konstantna iako u tom trenutku u vazduhu postoji snažan bes.
Razvojni maturacioni zadatak postizanja konstantnosti objekta nije dovršen kod
borderline pacijenata i on ili ona nije razvio dobar osecaj konstantnosti objekta. Njima
je veoma teško da zadrže sliku osobe kada su odvojeni kao što je to slučaj kod malog
deteta. Njima je teško da zadrže konstantnost kroz vreme, prostor, susrete sa ljudima.
Ako nešto ne postoji u sadašnjem senzornom polju njima je teško da se sa tim
povežu. Ovo ne vredi za narcističke pacijente koji nisu granični.

Pošto granični slučajevi imaju tako ograničenu sposobnost da zadrže osećaj odnosa
kada su razdvojeni, separacija znači napuštanje i preti pacijentu dezintegracijom i
psihološkom smrću. Zapravo, sa svakom pretnjom javlja se tendencija ka
dezintegreciji, fragmentaciji i gubitku bazičnih ego funkcija.

Cepanje (splitting)
 297

U GT dihotomizacija se smatra bazičnim aspektom celokupne psihopatologije i

patoloških aspekata modernog života. Ovo je jasno prodiskutovano u "Geštalt terapiji"
(Perls i drugi, 1951). Mi smo već utvrdili da se kod karakternih poremećaja u celini
javlja teškoća povezivanja opozita u celinu integrisanih polariteta umesto njihove
polarizacije na dihotomije.

Teškoća ostvarivanja geštalta koji se bavi kontradiktornostima i polaritetima naročito

je važna za graničnu organizaciju ličnosti. Granični uporno izbegava svest o
opozitima. Kada postanu svesni opozita oni doživljavaju paniku i anksioznost. Štaviše,
oni na određen način vrše dihotomizaciju, što se obično naziva cepanje.

Delovi doživljaja sebe koji zajedno konstituišu celinu drže se zasebno u svesti, a da
ne deluju jedni na druge. Osoba je svesna i jednih i drugih, ali nikada istovremeno.
Ovo je suprotno potiskivanju. Sa potiskivanjem ono što se drži van svesti, ostaje van
svesti. Ono što je svesno, sasvim je dostupno svesti. Ovo se ne menja iz časa u čas.
Kod cepanja polovina polariteta je "potisnuta", druga polovina je dostupna svesti.
Kada potisnuti deo dođe do svesti, drugi deo se potiskuje.

Nedostupna strana graničnog cepanja nedostupna je do određenog stepena.

Ponekad je nedostupna strana potpuno potisnuta u određenom trenutku. Češće
borderline može da se "seti" druge potisnute strane – ali emocionaIno za njega ili nju
se promenilo, često tako da je neprepoznatljivo. Kada se strane zamene, menja se
značenje.

Ovo cepanje se takođe dešava sa slikom graničnih o drugima. Delovi druge osobe koji
bi zajedno konstituisali razumno tačnu sliku druge osobe, drže se odvojeno u svesti
opažača, tako kreirajući vrlo pogrešnu i netačnu sliku, tako, kada je borderline pacijent
ljut na drugog, on ili ona često ne može da se seti da je ikada osećala bilo šta
pozitivno prema njemu. A kada osećaju ljubav, ne sećaju se ničeg negativnog.

Borderline ne može da zadrži tačnu sliku celine. Da bi postigla ovo osoba mora da
ima bar minimalan doživljaj konstantnosti objekta i sposobnost da sagleda suprotnosti
i druge razlike koje se javljaju istovremeno u istoj grupi ljudi.

Narcistički pacijenti će dihotomizovati do svog obrasca inflacije-deflacije, a ponekad

čak i do cepanja. Ipak, tipično je da će se oni sećati obeju strana, ali će biti u stanju da
osete samo jednu. Zapravo do izvesne mere bes i panika narcističkih pacijenata
prilikom povrede javlja se upravo zbog svesti o gubitku konstantno održavane
idealizovane slike osobe koja sada razočarava. Ovaj narcistički obrazac može se
videti i kod narcističkih i borderline organizacija ličnosti. Postoji nedostatak integracije
u oba tipa dihotomizacije, ali blok svesnosti je mnogo teži kod graničnog cepanja.

Konekcija ili separacija: dvostruka opasnost

Cepanje dobrog i lošeg zabeleženo je u psihoanalitičkoj literaturi. Zapravo,

povremeno se cepanje definiše samo u terminima cepanja na dobro i loše. Granično
cepanje je bazičnije od sadržaja cepanja na dobro i loše koji nije suština samog
cepanja. Smatram da je proces cepanja povezan sa bazičnim ego funkcijama i nimalo
nije ograničen na dobro i loše.
 298

Ja se bavim samim procesom cepanja, a ne sadržajem. Kada se fenomen posmatra

na ovakav procesni način cepanje deluje rasprostranjeno kod graničnih i pokriva
mnoga područja mišljenja, opažanje i emocionalno doživljavanje. Zapravo, javlja se
novi rascep koji smatram važnijim od rascepa na dobro i loše, a za taj rascep je
koncept kontakta i granice kontakta, koji se javlja u GT, veoma korisna početna tačka.

U naslovu ovog poglavlja ističe se reč "ILI". Granični cepa povezivanje i razdvajanje.
Naravno, svako ko iole poznaje GT zna da se kontakt sastoji od povezanosti i
razdvojenosti. Osnovna teorija GT je veoma korisna za razumevanje graničnih
pacijenata. Naglašavanje kontakta kao koncepta i principa terapije je razlog zbog
kojeg držim da je GT, ili makar psihoanalitički informisana GT dobar izbor za rad sa
graničnim pacijentima.

Granični misli da je kontakt ili povezanost isto što i konfluencija, fuzija, regresija,
gubitak autonomije i kompetentnosti. Oni mogu da shvate emocionalnu bliskost i
mogu da shvate kompetentnost i autonomiju, ali ne mogu da vide na koji način je to
jedno sa drugim povezano. Oni cepaju ovo dvoje. Biti blizak sa nekim znači da taj
neko drugi vodi brigu o njima, znači biti nekompetentan. Povezanost je izjednačena sa
fuzijom, separacija ili autonomija je izjednačena sa napuštanjem, izolacijom ili
izgladnjivanjem. Biti autonoman i kompetentan znači biti separisan. Separacija je
stanje bez povezanosti bilo koje vrste (setite se da borderline pacijentu nedostaje
konstantnost objekta i da dolazi do cepanja fenomenološkog polja). Biti kompetentan
znači nemati potrebu za pomoći. Za grančne, zavisnost i kompetentnost ne mogu biti
integrisane, čak ni kao mentalna mogućnost. Zato kompetencija znači napuštenost, a
to znači ostati bez ikakve emocionalne hrane.

Tako za njih jedino što preostaje je izbor između izgladnjivanja (usamljenost i

kompetentnost) ili hranjenje (spajanje i nekompetentnost). Prema tome, jedna od
rizičnih tačaka u terapiji je trenutak kada pacijent počinje da pokazuje znakove
povećane kompetentnosti i kada je neophodna valjana perspektiva od strane
terapeuta. U tom terenutku granični pacijent je spreman da preuranjeno napusti
terapiju, a da nije svestan da bi ostajanje značilo dobijanje hrane iz terapijskog
odnosa, a to bi značilo odustajanje od kompetentnosti. Na nesreću, ovo rascepljeno
stanje kompetencije nije održivo, pošto ne uzima u obzir potrebe za međuzavsnošću.

Granični ujedno žude i plaše se ove konfluencije. Ali uz cepanje oni ne prepoznaju da
postoji i jedna i druga težnja. Tako u jednom času oni osećaju kao da njihov opstanak
zavisi od toga da ne dođe do separacije ili da ne postoje različitosti, a u drugom času,
oni su prestravljeni zbog mogućnosti da izgube sebe u stapanju sa drugim. Kada se
nazre mogućnost intimnosti, granični će često poremetiti odnos, npr. bežanjem iz
terapije.

Zbog cepanja oni imaju neograničenu sposobnost za regresiju. Kada imaju fantaziju
da se neko o njima brine, oni ne zadržavaju u pozadini doživljaj realnosti svog
autonomnog statusa i nemogućnosti fuzionisanja. Tako, sa borderline pacijentima
regresija nije u službi ega. Njihove fantazije o tome da drugi brinu o njima su često
neprikladnije i primitivnije nego što se čini. Kada dođe do regresije, oni nemaju
mogućnost da uspostave kontakt sa delom ega koji posmatra, jer je ovaj rascepljen.
To je razlog što u radu sa graničnim količina podrške ima negativan ishod, vraća se
kao bumerang, kao što ćete videti u nastavku teksta.
 299

Kada su u rascepljenom stanju kompetencije, oni zadržavaju ego posmatrački deo koji
ne posmatra sa stapanjem gladni, uplašeni, inkompetentni, zavisni deo sebe. Tako
kada se granični pacijent nalazi u tom stanju, potrebno je da terapeut ima na umu deo
pacijentove fenomenologije koji nije dostupan.

Redosled rada sa graničnim pacijentima

Separacija i individuacija "Ja" iz konfluencije (simbiotske fuzije) dovodi do gubitka

osećaja bilo kakve povezanosti, tj. do napuštenosti. Ovo vredi čak i ako je granični taj
koji svojevoljno odlazi i odvaja se. Ovo obično dovodi do odbrane putem spajanja, a
ponekad putem distanciranja (izolacije). Ako se na spajanje odgovori konfluentno, to
dovodi do jake konfluencije i do užasnog straha od gubitka "Ja" i time do separacije, a
ciklus se sam ponavlja. Ako se na konfluenciju odgovori diferenciranim kontaktom,
granični pacijent će se osećati napušteno i reagovaće primitivnim negativnim
emocijama.

Dobar kontakt se ne uspostavija dihotomizovanim alterniranjem između ekstrema

konfluencije i izolacije koji preskaču svaku mogućnost između ova dva stanja. Kontakt
se zadržava kretanjem između separacije i konekcije, između povlačenja i kontakta u
ciklusu kontakt-povlačenje. Ali funkcija kontakta se gubi kada povlačenje postane
statična izolacija uz propratni gubitak funkcije povezivanja (funkcija granice), a gubi se
takođe kada povezivanje uđe u statičku poziciju i nestane funkcija separacije (funkcija
granice).

Prorađivanje osećaja napuštenosti kod granilčnih i odbrana je dug, težak, naporan i

neophodan zadatak. Ovaj proces ojačava pacijentov pravi doživljaj "Ja" i povezanost i
separisanost od terapeuta. Ovo predstavlja uvod u novu rundu ciklusa o kojem smo
diskutovali.

Potrebno je da terapeut unapred zna da će granični pacijent tipično prolaziti kroz ove
cikluse tokom života i tokom terapije.
Odbrane pomoću distanciranja obično izgledaju kao kompetencija kojom se negira
bilo kakav problem i ponekad su praćene preuranjenim napuštanjem terapije budući
da im ide tako dobro. Problem je u tome što je ovo rascepljeno stanje. Pacijent oseća
kompetenciju odvojeno od bilo kakve potrebe za hranom koja bi dolazila spolja. To je
pozicija gladovanja i kao takva nije prihvatljiva.

Granični u ovom stanju iznenada će deteriorisati pod određenom vrstom

interpersonalnog pritiska, obično u bliskim, intimnim relacijama u kojima se granice ne
poštuju, ili u teškim interakcijama sa autoritetima. U ljubavnim relacijama često postoji
žestoka i burna intimnost, u kojoj pacijent doživljava gubitak izuzetno primitivnih
fantazija o fuziji i deluje u cilju separacije. Na poslu ovo često znači borbe za moć sa
autoritetima i acting out u obliku neprikladnih intimnih i čak seksualnih odnosa sa
ključnom figurom na poslu.

Masterson (1972, 1976, 1981) detaljno opisuje ovo razdvajanje kompetentnosti i

zavisnosti. On takođe diskutuje o implikacijama koje se tiču tretmana. Na žalost,
njihov određen psihoanalitički stav, npr. da je terapeutov zadatak prvenstveno
intelektualan, zahteva transformacije materijala u GT okviru rada. Takođe, njegova
teorija etiologije okarakterisana je njegovim jednostavnim linearnim, istorijskim,
mehanicističkim odnosom prema uzročnosti.
 300

On takođe izlaže tezu koju smatram korisnom, zanimljivom i isto tako pogrešnom i
opasnom. On veruje da etiologija graničnog stanja potiče iz 18-36 meseca života
(Mahlerova faza separacije individuacije) i posledica je toga što majka nije podržavala,
ili je čak aktivno frustrirala detetov pokušaj separacije i autonomije. Prema njemu,
majka se ili potpuno povlači tako da dete koje eksperimentiše sa izazovnim svetom
vraćajući se nalazi majku koja nije emocionalno raspoloživa ili na neki drugi način
napada i aktivnije ometa autonomiju. U oba slučaja ovo inhibira razvoj doživljaja
konstantnosti objekta i čini verovatnim rascep između kompetentnosti i zavisnosti od
majke i forsira dete da bude totalno nezavisno ili stopljeno sa majkom.

Dok Mastersonova diskusija dobro opisuje suštinu dinamike graničnih, on takođe tvrdi
da je stanje isključivo uzrokovano odnosom između majke i deteta tokom ovog
perioda, tj. da je ovaj tretman od strane majke tokom, navedenog perioda i dovoljan i
neophodan za kasniji razvoj graničnog stanja. Za mene je ovo shvatanje teoretski
nepotpuno jer ja odbacujem njegov linearan istorijski jednosmeran, mehanicistički
način gledanja na kauzalnost. Takođe postoje i empirijski razlozi za odbacivanje ovog
aspekta Mastersonove teorije.

Mnogi, uključujući i mene, veruju da problem počinje u ranijem periodu i manifestuje

se tokom razvojnog perioda za koji Masterson tvrdi da je ključni za nastanak
poremećaja (npr. Horner, 1984, str. 34, 76, 133). Postoje dokazi da granično stanje
nije povezano samo za taj period. Podrzavajući shvatanje da stanje počinje ranije, Ho-
rner citira Mahlerovu koja je imala pacijente sa izraženim poremećajima u ovom
periodu, a koji nisu kasnije postali granični, a radila je i sa graničnima koji nisu imali
izražene poremećaje u navedenom periodu.

Opštija zamerka bavi se specifično pitanjem da li je karakterološki problem u odrasloj

dobi uzrokovan u određenom genetičkom periodu. Čak i psihoanalitičari eklektičkog
pristupa dele ovo uverenje, ali ja takav stav ne smatram valjanom teorijom GT. Ovaj
linerni model kauzalnosti i njegovo pripisivanje celokupne varijanse majčinom
ponašanju, a izostavljanje genetike, ponašanja deteta ili opštih socijalnih uslova,
suprotno je teoriji GT.

Ipak, došao sam do saznanja da istorija graničnih pacijenata sa kojima sam radio u
celini nosi obeležje porodične istorije kažnjavanja nezavisnosti, ili nekog drugačijeg
vida dihotomizovanja tako da nezavisnost znači potpunu nezavisnost i ništa čemu se
može vratiti, što čini malom detetu svaki pokušaj kretanja izuzetno teškim. Smatram
da je ova interakcija uzajamna i da prethodi periodu od 18 meseca nadalje, upravo
kao što se nastavlja i mnogo godina posle 18 meseca.

Predlozi za tretman
(Poređenje tretmana graničnih i narcističkih poremećaja ličnosti)

Preporuke za tretman graničnog pacijenta variraju od jednog do drugog kraja spektra.

U okviru psihoanalize se zastupa shvatanje da treba koristiti čistu analizu,
psihoanalizu sa parametrima, psihoanalizu uz pojačanu regresiju, podršku, a neki
psihoanalitičari tvrde da psihoanaliza graničnih nije moguća. Neki psihijatri zastupaju
tretman psihofarmacima, ovu praksu smatram beskorisnom i destruktivnom (pojačava
 301

fantaziju magičnog rešenja problema, obezbeđuje stalno ometanje pacijenta i

uzrokuje mnogo više nusefekata, nego što je od koristi).

Masterson predlaže dijaloški tretman da pacijent bude suočen na realističan i čvrst

način sa odgovornošću za zaustavljanje acting outa i preuzimanje odgovornosti za
svoj udeo u terapijskom zadatku. On tvrdi da postoji potreba za granicama i
"konfrontacijom", te da samo empatija ne pomaže graničnim pacijentima.

Snažna prisutnost terapeuta potrebna je da bi se zaustavila regresija i uspostavile

jasne granice i uspostavilo stanje koje omogućuje uspešnu terapiju. Nužna posledica
toga je da mnogi granični napuštaju terapiju rano ako se tretiraju na ovaj način. Oni
koji ostanu imaju šense za oporavak. Ako se učini napor da se koristi samo podrška i
empatija da bi se granični pacijent zadržao na terapiji, bez obzira na acting out ili
nepostojanje čak i mininuma odgovornosti za terapijski rad, terapija je osuđena na
neuspeh. Tipično je da terapija počne na takav način i da bude uništena ekstremno
negativnim transferom (i kontratransferom), acting outom i povremeno čak psihotičnim
epizodama ili transferom. Kod mene je dolazila jedna pacijentkinja nakon napada
nožem na terapeuta sa kojim je ranije radila (koji je koristio regresivan pristup).

Sledi devet predloga za tretman graničnih pacijenata

PRVI: Kontakt sa granicama kontakta baziranim na aktuelnom (realnost)

Čitaoc će se možda začuditi zašto je neophodno posvetiti pasus koji se bavi

razmatranjem posebne uloge kontakta u tretmanu graničnih pacijenata, kada
metodologija GT u celini naglašava kontakt. Pažljiv čitalac mogao bi se takođe zapitati
na koji način se koristi termin realnost, kada je stav fenomenološki orijentisane GT da
se realnost uvek sagledava kroz fenomenologiju određene osobe, te da pacijent i
terapeut imaju različite, a podjednako validne stavove prema realnosti.

lako je od ogromnog značaja za GT kontakt između dveju osoba, graničnom pacijentu

je potrebno da pravilo bude na disciplinovan, konzistentan i profesionalan način
primenjeno. Postoje značajne razlike u načinu na koji kontakt treba da bude primenjen
u tretmanu graničnih stanja (u poređenju sa drugim pacijentima).

Razvoj se javlja iz kontakta i eksperimentacije u polju organizam/sredina. To znači da

pacijent i terapeut kao posebne osobe kontaktiraju jedna sa drugom i da se razvoj
javlja iz ovog "širokog spektra" kontakta. Kvalitet psihoterapije je uglavnom u funkciji
kvaliteta uspostavljenog kontakta sa pacijentom. Dobra terapija sa graničnim
pacijentima zavisi od kvaliteta kontakta terapeuta: brige, empatije, autentičnosti,
predanost tokom vremena, i od jasnoće i adekvatnosti teraputovog kliničkog znanja,
lične svesnosti i procesa kontaktiranja. Da dodam da postoje specifični zahtevi koji su
predmet ove diskusije.

Terapeut koji radi sa graničnim pacijentom mora biti naročito revnostan u

naglašavanju verbalnog i neverbalnog kontakta koji je eksplicitno u sadašnjosti
centriran i u kojem realnosti graničnog pacijenta, terapeuta i drugih prisutnih osoba
bivaju afirmisane. U ovoj vrsti kontakta koji uzemljuje, svi ljudi koji učestvuju u susretu
predstavljaju se kao zasebne ličnosti, koje utiču jedne na druge. Ovo može da bude
konfrontivno, ili tako jednostavno kao što je dati dovoljno vremena da se uspostavi
efikasan kontakt očima između terapeuta i pacijenta.
 302

Terapijski kontakt u GT ima drugačiji oblik u različitim kontekstima. Različiti pacijenti,

terapeuti, modaliteti, kulture, institucije zahtevaju različitu primenu. Ponekad seansa
GT naglašava ekspresiju afektivne energije, ili istraživanje razvojne istorije ili tekuću
interakciju, ili način mišljenja pacijenta, ili razmatranje introjekata, itd. Ponekad kontakt
među Ijudima u grupi može de dominira, a da kontakt između terapeuta i pacijenta ne
bude u prvom planu. Ponekad će fokus biti edukativan, kao kada se naglašavaju
veštine kontakta. Sve to je ponekad prikladno i predstavlja kompetentan tretman koji
koristi GT. Mi smo diskutovali o diferencijalnoj primeni terapijskog kontakta u
prethodnom odlomku kada smo se bavili tretmanom narcističkog poremećaja ličnosti.

Narcističkim pacijentima je potreban uži spektar dijaloga, a graničnima širi. Terapija

graničnih mora biti više usmarena na prisutne i pojavne aspekte dijaloga. Često
granični zahtevaju da se terapeut u većoj meri otvori. Terapeut će možda morati da
energičnije kaže kako na njega pacijent deluje, ili svoja uverenja, mišljenja, ili će
morati da bude prisutan kao čuvar potreba svih članova sistema čiji je granični
pacijent sastavni deo.

Narcistički pacijenti koji su tek otpočeli terapiju osećaju potrebu za empatičkom vezom
sa terapeutom. Dok je obično terapijski povoljno kada se terapeut poveže sa
narcističkim pacijentom empatično sledeći njegovo postojeće iskustvo i životnu priču,
sa graničnim je aktivniji i u većoj meri dvosmeran dijalog na dnevnom redu. Verujem
da jednostavno praćenje subjektivnog iskustva graničnog pacijenta nije dovoljno i da
je čak opasno.

Graničnom pacijentu je potrebno empatičko povezivanje koliko i narcističkom, ali on

ne može da iz toga ostvari dobrobit, ukoliko se drugim pitanjima u terapijskom okviru
ne obrati dovoljno pažnje, ako se ne zaustavi acting out, a odnos zasnovan na
kontaktu ne ojača pre nego što pređe u eksploraciju koja vodi do primitivne
emocionalnosti. Empatijsko zadubljivanje bez dovoljne spoljašnje perspektive
terapeuta može da bude opasno u tretmanu graničnih. O tome ću detaljnije govoriti u
nastavku.

Terapija sa graničnim pacijentom zahteva od terapeuta ne samo da bude pažljiv i

empatički usklađen, već takođe da uspostavi kontakt koji naglašava fenomenološku
aktuelnost graničnog pacijenta kroz različita emocionalna stanja koja prolazi (moglo bi
se reći kroz različite oblike selfa). Na primer, terapeut će morati da preuzme inicijativu
podsećajući graničnog pacijenta koji doživljava jedan deo rascepljene celine na sada
izbegavane aspekte njegovog tekućeg iskustva.

Ovo se može učiniti na brižan i empatičan način koji potvrđuje i razjašnjava

pacijentovo trenutno iskustvo i podseća ga tako da to poprima oblik brižnog otkrivanja.
Lynne Jacobs daje sledeći primer: Terapeut: "Vidim da ti se stanje u kojem se nalaziš
čini tako beskonačnim, bezgraničnim sada. Druge kvalitete tvog života ti ne znače
ništa u ovom stanju. Tužna sam dok sedim sa tobom i osećam tvoju teskobu i želela
bih da mogu da ti pozajmim delić svoje perspektive koja je šira od onoga što ti sada
možeš da dohvatiš".

Granični pacijent je često emocionalno ekspresivan, a da nije u kontaktu sa sadašnjim

kontekstom, a efikasan terapeut mora da bude senzitivan na ovaj "kontakt" graničnog.
Često, proces svesnosti graničnog pacijenta se teško sedimentira, tj. usmeren je na
repetitivne misli zasnovane na percepciji očiglednog ili datog u trenutnoj situaciji. Tako
 303

granični možda neće ni zapaziti ograničenja situacije, posledice, sukobljene potrebe,

osobine sopstvene ličnosti koje su u pozadini umesto onih koje su upadljive, činjenice
da mu je terapeut koliko važan, toliko i odvojen, separisan od njega.

Naglašavanje kontakta u kojem poreovladava aktuelno je u prvom planu i u skladu sa

dva aspekta rada na svesnosti u GT: utvrđivanjem dijaloškog kontakta između
terapeuta i pacijenta i poboljšavanje pacijentove svesnosti o njegovim sopstvenim
procesima svesnosti. Da bi se ovo postiglo sa graničnim pacijentima potrebna je
autonomna i budna svesnost terapeuta i često je potrebno da se terapeut bori sa
graničnim pacijentom pored toga što je empatično usklađen.

Potrebno je da terapeut uspostavi odnos koji konstantno radi u granično

poremećenom pacijentu, osećaj za "i", holističko udruživanje sebe sa drugim, za isto i
različito, spojeno i razdvojeno, ljubav i mržnju, zavisnost i nezavisnost. Često se
granični cepa na komade diferencirane celine ja-drugi, povezanost-separisanost,
različito-isto. Ovo je jedan od centralnih karakternih procesa graničnih. Kontakt,
iseljujući susret, to je susret između "Ja" i "Ti", svest o različitosti.

Svest o sebi i drugom i kontakt dovodi do razvoja. Ja-drugi je takođe jedan vid
diferencirane celine sa kojom granični ima problema. Svest koja je usmerena na sebe
izdvojeno od polja nije dijaloška i u celini ne doprinosi razvoju. Svest koja je usmerena
samo na druge takođe nije dijaloška i obično ne doprinosi razvoju.

Ako terapeut dozvoli graničnom pacijentu da se fokusira samo na sebe, tj. samo na
sebe iz celine ja-drugi granični neće uspeti da se razvija i zadržava veoma nezreo stil.
Ovo omogućava regresiju koja nije reparativna, nije u službi rasta, već je
infantilizujuća.

Granični pacijent neće ostvariti diferenciranu celinu ukoliko terapeut stalno, čvrsto i
repetitivno se ne fokusira na sebe i drugog u najvećem delu rada sa graničnima (koji
najčešće počinje foIkusiranjem na nešto drugo). Ako granični pacijent nastavi da
veruje da uzimanje u obzir realnosti druge osobe znači da će on/ona morati da
odustane od sebe i da se preda drugom, on će nužno morati da izostavlja svest o
drugom. Tada on ne može i neće ostvariti svest koja dovodi do rasta i kontakt.
Granični pacijent se snažno bori kako bi naučio da je moguće da uzme u obzir ono što
je njemu potrebno i ono što je potrebno drugima.

Graničnom pacijentu je potreban terapeut koji energično, pouzdano, eksplicitno,

doslovno i na insistirajući način zahteva da se okolina uzme u razmatranje. Ovaj
susret ne treba da nametne promenu pacijentu ili da ga ubedi kako je promena
potrebna, već da ga navede da se bavi onim što je za njega esencijalno u njegovoj
sredini, a čemu on ne dopušta da prodre u svest, a zatim da konačno osposobi
pacijenta, da bude svestan sopstvenog procesa svesnosti.

Ukazivanje na potrebu razmatranja drugih ne znači nametanje pacijentu.

Fenomenološka realnost pacijenta se mora maksimalno poštovati. Graničnom
pacijentu je potrebno da shvati potrebu za razmatranjem potreba drugih uz
nemoralistički, neprocenjujući, činjenički stav terapeuta, a ne uz autoritativno
nametanje.

Ovo je obično početna tačka za uvođenje u svest graničnih opcija koje inače ne bi bile
dostupne. Na primer, logične posledice ponašanja često nisu deo svesti pacijenta
 304

kada se neko ponašanje dešava, iako u nekom drugom trenutku pacijent pati zbog
upravo tih posledica. A kada se posledice razmotre granični se često zaglavi, praveći
ili/ili izbore zato što ne shvata da postoji i drugačija mogućnost. Takođe, zahtevi
situacije i drugih ljudi u situaciji često se smatraju dijametralno suprotnim njihovim
sopstvenim interesima. Usklađivanje zasnovano na kontaktu nije moguće ukoliko se
granični ne suoči sa sopstvenom realnošću i realnošću drugih. Terapeut može da
predstavi potrebe ja-drugih i tako otvori nove mogućnosti.

Veliki deo posla koji se obavlja na terapiji tiče se granica kontakta. To još više vredi za
tretman graničnog pacijenta. Terapeut konstantno mora da menja fokus i da ga vraća
na granice između terapeuta i pacijenta. Kada se rad fokusira na odnose pacijenta
van terapije, u celini bi taj rad takođe trebalo da naglašava svesnost o granici kontakta
u okviru tih odnosa, kao i granice kontakta između terapeuta i pacijenta dok rade na
odnosu sa drugim osobama.

Uče nas da se obično valjane terapijske intervencije baziraju na poštovanju realnosti

koju doživljava pacijent. Utvrđen i koristan klinički stav preporučuje da se rad fokusira
na ono što je za pacijenta ego distono, dok ne počne da izaziva kod njega nelagodu.
Modifikacija terapijskog stava često je potrebna sa graničnim pacijentima.

Sa graničnim pacijentima potrebno je često da se radi na ponašanju, mislima,

osećanjima, uverenjima, itd. koja su i dalje ego sintona. Ne vrši se pritisak na
pacijenta da odustane od svoje "realnosti", od onoga što je ego sintono, već se nastoji
da proširi fokus kroz koji on posmatra svet i da uzme u obzir različitu svesnost
terapeuta i relevantnih drugih. To rezultira dijalektičkim transcendiranjem putem
proširenja svesnosti umesto da se pacijentu prepusti da izabere između svoje
sopstvene i terapeutove realnosti. Rast proističe iz ove interakcije. Za granične rast ne
proističe iz empatičnog usklađivanja bez borbe i konflikta. Rast se takođe ne javlja iz
ismevanja pacijentove realnosti zato što teži konformisanju sa terapeutovom
realnošću.

Ovo je izuzetno težak zadatak otežan dodatno time što je pacijentova potreba za
podrškom i regresivnom negom od strane terapeuta urgentna, kao i nesposobnošću
pacijenta da formira Geštalt uzimajući u obzir sopstvene potrebe, potrebe drugih i
ograničenja koje nameće situacija.

Granični pacijent koji se drži destruktivnog, ali ego sintonog ponašanja, radi to iz
važnog razloga. Ponašanje koje je iz jedne perspektive destruktivno može da omogući
neku vrstu psihičkog opstanka. Posao terapeuta je kako da objasni i stavi na znanje
pacijentu funkciju takvog ponašanja u njegovom doživljavanju, tako i da u perceptivno
polje pacijenta uvede druge aspekte koje on sistematski isključuje iz svoje svesnosti.
Ovo uključuje potrebu da bude svestan višestrukosti sopstvenih potreba, potreba
drugih, ograničenja, mogućnosti i zahteva situacije, kao i mogućnosti da se ti zahtevi
zadovolje na različite načine. Iznad svega terapeut koji radi sa graničnim mora da
bude taj koji će imati dovoljno vere da prevaziđe očaj graničnog i da otkrije nove
mogućnosti. Ovo je postepen i dugotrajan proces.

Ono na šta želim da ukažem je to da terapeut mora, uz dobar tajming i procenu da na

neki način uvede u fenomenološko polje pacijenta na razmatranje ono što je
isključeno njegovim rascepljenim stanjem. Dobra terapija sa graničnim pacijentima
zahteva terapijsku empatiju kao osnovu za širok spektar reakcija, uključujući:
otvaranje, vođenje slučaja, edukaciju, eksperimentaciju, borbu sa pacijentom. Cilj nije
 305

konformisanje pacijenta sa terapeutovom realnošću, već pre svega to da pacijent i

terapeut uzmu u obzir svesnost onog drugog.

Odgovornost i proces učenja

Na aktualnosti zasnovan kontakt takođe se primenjuje na proces učenja. Dok bi sa

narcističkim pacijentom terapeut mogao da prati pacijentovu svesnost i da ga zatim
ohrabri da iznese genetički materijal, sa graničnima se odgovornost za učenje i svesni
proces mora naglasiti na početku terapije. Granični mora da bude svestan
odgovornosti za proces učenja, ili je u suprotnom vrlo moguće, čak verovatno, da će
magijsko mišljenje biti van kontrole na nivou fantazije.

Jacobsova (lična komunikacija) ukazuje na koristan stav tokom ovog postupka: "Ja
nastojim da se fokusiram ne na njihovu lažnu odgovonost, već na način na koji njihove
izjave odražavaju to što se oni ne osećaju odgovornim, što osećaju da nisu u stanju
da se osećaju odgovornim. Suptilna razlika, ali dovodi do povećane zainteresovanosti
za odgovornost zbog zadovoljstva koje donosi osećaj da upravljaju sopstvenim
životom, a ne do reakcije na terapeutovo moralisanje. Dok ja ovo smatram tačnim, i
dalje zadržavam uverenje da je neophodna nemoralistička konfrontacija kada se
suočim sa "Ja ne mogu" uverenjem mnogih graničnih pacijenata".

Ideja da pacijent obavlja terapijski rad je strana graničnima, iako je tačan tekst dobro
naučio na prethodnoj tarapiji, upravo kao što je slučaj sa govorom papagaja. Ideja da
se terapijski rad zajednički obavlja, ti i ja, još im je dalja. Ipak, činjenica je da ako ne
preuzmu odgovornost za svoj udeo u procesu učenja, terapija ne može da teče dobro
u dugoročnon smislu. Sa graničnima ne možete smatrati učenje nečim uobičajenim.

Masterson zastupa konfrontaciju graničnog pacijenta na početku terapije po pitanju

preuzimanja odgovornosti za terapijski rad. Ja se slažem. Ako je pacijent bilo
nespreman ili nije u stanju da preuzme odgovornost, i zahteva izuzetnu podršku
terapeuta, Masterson savetuje da pacijenta pustite da ode. On kaže da ne zna ni za
jedan slučaj napuštanja terapije zato što je terapeut odbio da hrani regresivni self, a
da je kasniji rad sa drugim terapeutom uspešno nastavljen (Masterson, 1981, str.
196). Naravno, ovo odražava ograničenja sadašnjeg stanja terapijske veštine, kao i
ograničenja razvojnog stanja pacijenta. Naša sposobnost da pomažemo nije
bezgranična već mora da se zasniva na nekim minimalnim uslovima. Ja verujem da je
bar minimalna odgovornost pacijenta za proces učenja, koja se ostvari na početku
terapije, neophodan preduslov za uspešan terapijski tretman graničnih pacijenata.

Ako se regresivna fantazija graničnog pacijenta odigrava kroz pacijentovo ponašanje

na terapiji, i ako terapeut sarađuje sa tim kroz "podršku" i empatiju, doći će do krize
kroz godinu ili dve dana kada će se pacijent osećati uništeno, intenziviraće se acting
out, pojačaće se zahtevi terapeutu i pojaviće se intenzivne transferne reakcije,
negativne. Pacijenti ne mogu sebe dobro da podrže u tim situacijama zato što
terapeut na početku terapije nije insistirao na građenju pacijentovog odgovornog
stava, odnosa i veština granice, itd. (Supruga terapeuta će prepoznati ove periode u
terapiji graničnog pacijenta po ponoćnim pozivima i emocionalnoj uznemirenosti svog
supruga).

Naglašavanje treninga svesnosti i odgovornosti na početku terapije ostavlja

narcističke pacijente sa osećanjem da nisu shvaćeni i da im se terapeut nameće.
 306

Granični mora da se konfrontira, iako je takođe sklon narcističkoj povredi. To se

najbolje postiže pomoću ljubavi, empatije, simpatije, ali uz čvrsto insistiranje na
aktuelnom. Verujem da tretman nema šanse da uspe sa graničnim pacijentom bez
ovakve konfrontacije.

Ne samo da granični pacijenti moraju biti svesni svoje odgovornosti za vlastitu

terapiju, već takođe i svoje odgovornosti i potrebe da kontrolišu acting out. Terapija sa
graničnima ne može biti uspešna ako se acting out ne ograniči, eventualno zaustavi.
Ako se pacijent napije ili postane na neki drugi način hemijski zavistan ili
promiskuitetan ili nasilan, itd. uvek kada je on ili ona napet, terapija ne može da uspe.
Ne samo da će stresovi života graničnog omesti tok razvoja terapije i da će acting out
pogoršati situaciju, već će normalne krize koje se javljaju tokom terapije rezultirati još
jačim acting outom i sprečiti njegovo prorađivanje.

Neki oblici acting outa završavaju u središnjoj fazi terapije. Obično granični pacijent
nauči da se oseća odgovornim tek u kasnijim fazama terapije. Kako se terapija
nastavlja izražavanje i artikulisanje njihove fantazije o spajanju i postojanju neke
osobe koja će se za njih postarati, kao i uverenja da je spajanje jedini način
povezivanja koji ima smisla, uprkos gubitku autonomije koji u sebi sadrži, pomaže da
se razjasni da su njihova odgovornost i identitet različiti od terapeutove odgovornosti
identiteta (Jacobs, lična komunikacija). Naravno, ovo se mora staIno iznova raditi. U
međuvremenu, terapeut može da izbegne saradnju sa regresivnim fantazijama i da
konfrontira pacijenta sa izraženim acting out ponašanjem, a da ne očekuje da se
pacijent oseti potpuno odgovornim za sebe. Intenzivan acting out i doživljaj zrelog
osećaja za lični identitet i odgovornost prilično su razdvojeni.

Pitanje ograničenja je često početna bitka sa graničnim pacijentima kada se radi o

granicama i odgovornosti za sebe. Granični pacijent kome je dopušteno da propusti
susret (naročito kada za to ne plaća), da ne plati račun, da zove nakon dogovorenog
vremena, itd. osuđen je na propast u takvoj terapiji.

Pacijent koga sam pomenuo koji je nožem krenuo na terapeuta koji je sa njim radio
počeo je terapiju tako što me je zvao u šest časova izjutra pričajući o suicidu ili
hospitalizaciji. Zapravo, on je već kontaktirao sa lokalnom psihijatrijskom ustanovom.
Posle razgovora, rekao sam pacijentkinji da će mi biti drago da radim sa njom, ali pod
određenim uslovima. Rekao sam joj u koje doba može da zove i rekao joj da je neću
viđati u bolnici (u to doba nisam želeo da radim bolnički posao, i nisam verovao da je
hospitalizacija dobro rešenje za ovu pacijentkinju) i da ako veruje da ne može da sledi
ova ograničenja, ja ću joj pomoći da nađe drugog terapeuta. Takođe sam morao da joj
kažem da je ona odgovorna za to hoće li živeti ili se ubiti, iako se ja nadam da se ona
neće ubiti pre nego što se upoznamo.

Bio sam vrlo, vrlo čvrst dok sam joj ovo govorio. Imao sam sreću što se ona složila sa
uslovima i pridržavala ih se. Ovo je bio sjajan prognostički znak, koji je predvideo
prilično uspešnu terapiju. Ovo nije bio poslednji put da je ova pacijentkinja bila
suicidalna, ali nije izvela više nijedan pokušaj samoubistva (a prethodno je četiri puta
veoma ozbiljno pokušavala). Ona se takođe pridržavala dogovora koji se ticao
vremena. Pokazalo se da je hospitalizaciju razmatrala radi panike koja je obuzela, da
je želela da što je manje moguće bude hospitalizovana.

Nisam imao toliko sreće sa Bundinijem. Sreo sam ga mnogo ranije tokom svoje
karijere i više sam grešio, ne poznajući najbolje granične pacijente i procese kroz koje
 307

prolaze, pa moje intervencije nisu bile toliko tačne kao što su mogle biti. Takođe,
nisam jasno stavio na znanje da postoje ograničenja vezana za telefonske pozive, a
on nije pokazivao uobičajenu sposobnost da zadržava svoje impulse da ne zove u bilo
koje doba. Kada sam postao konfrontivniji, on bi često zvao i spustio slušalicu.
Pretpostavljam da je podršku sticao time što bi mi čuo glas, uspostavljanjem bilo
kakve veze, proveravajući jesam li živ, a da me je istovremeno kažnjavao svojim
ometajućim ponašanjem. Zanimljiv kontrast sa Bundinijem predstavlja to što sam bio
vrlo odlučan od samog početka u tome da ga neću besplatno lečiti, insistirajući na
tome da mi rad bude plaćen u potpunosti na vreme. Bio sam odlučan i on mi nikada
nije pravio probleme sa tim.

DRUGO: NE HRANITE REGRESIVNO JEZGRO (SELF)

Razmatrao sam o različitim slučajevima Bundinija i Kćeri čuvara vrata u tekstu o

asimilaciji (broj 9). U celini nisam hranio Bundinijeve regresivne tendencije, zapravo
ponekad sam bio vrlo oštar u konfrontaciji, osim što sam tolerisao njegove telefonske
pozive. Sa Ćerkom čuvara vrata, nisam podržavao regresiju, ali sam bio preterano
suportivan i nisam je suočio sa jednim delom acting outa (u terapijskoj grupi i na
individualnoj terapiji). Bundini je imao najduži period dobrog funkcionisanja i života
van bolnice tokom pet godina tretmana kod mene. S druge strane, ćerka portira je
napustila terapiju besna, sa transfernom reakcijom koja bi se mogla nazvati
psihotičnom. Tokom prve godine imali smo nešto što bi se moglo učiniti da predstavlja
dobar odnos. Ipak, to je bila netačna percepcija s moje strane, pošto nisam shvatao
karakteristike graničnih u toj fazi. Moj nedostatak čvrstine, postavljanja ograničenja i
pomaganje regresije, doveli su do nepovoljnog ishoda.

Verujem da kada nismo čvrsti i ne uspostavimo kontakt na način koji sam razmatrao,
dolazimo do dugotrajne neuspešne terapije, ili do prekidanja terapije (godinu ili dve
posle početka) zbog ekstremno negativnog transfera sa kojim se ne može izaći na
kraj. Mislim da je moje iskustvo sa ova dva pacijenta tipično. Prekid terapije može da
dođe od terapeuta koji se popravio i konačno počeo da radi svoj posao, ili zato što nije
dobro radio tokom početne faze.

Savet: radite posao koji je potreban za rast i isceljenje. Upoznajte sopstvena

ograničenja. Pustite pacijenta da ode ako želi.

TRI: KONTRATRANSFER

Ako se ikada u vašoj praksi pojavi pacijent na kojeg reagujete defanzivno, uzmireno,
jakom kontratransfernom reakcijom, to je najverovatnije granični pacijent. Ovi pacijenti
obično pokreću osećane krivice, stida i neadekvatnosti i ogorčenost terapeuta.
Redovno terapeuti žele da ih spasu ili da ih povrede, ili i jedno i drugo.

Sa narcističkim pacijentom stvari se kreću polako, i to može da izazove kod terapeuta

sumnju u sebe, nestrpljenje, itd. Takođe postoje i narcistički napadi zbog besa. Ipak,
razumevanjem procesa i reagovanjem empatičkom refleksijom, terapeut će ipak
verovatno videti rezultate pozitivne i verovatno dobiti neko potkrepljenje od pacijenta.
 308

Ipak, granični će verovatno udariti u samu suštinu terapeutovog samopoštova-nja.

Mnoge krize često rezultiraju time da se terapeut plaši katastrofe, npr. uspešnog
samoubistva.

"Upozoren je isto što i naoružan". Upoznajte sebe i svoja ograničenja. Znajte kada
vam je potrebno da vičete "Upomoć!", bilo da tražite konsultanta ili terapeuta.

Trebalo bi takođe primetiti da granični, zbog svoje sposobnosti da stimulišu loša

osećanja kod drugih zbog tendencije da projektuju jedan aspekt svojih intenzivnih
osećanja na jednu osobu, a drugi aspekt na drugu, imaju tendenciju da podstaknu
ljude da se međusobno sukobIjavaju. Jedna osoba može da bude bez znanja o tome
navedena da predstavlja jedan aspekt intrapsihičkog konflikta graničnog pacijenta, a
druga da predstavlja drugi. Na primer, dva člana personala mogu početi da osećaju
ogorčenost jedan prema drugome pri čemu svaki od njih zna samo deo pacijentove
priče. Granični pacijenti često cepaju (split) podele profesionalce na grupe koje se
međusobno suprotstavljaju i mogu da budu destruktivni za agencije i grupe. U
grupama često uspostavljaju sistem saveza koji dihotomizuju grupu. Ovo se često
dešava izvan grupe, uz posledice za grupu kao celinu. Ja znam jednu grupu koja je
bila uništena zato što je granični pacijent podstakao u ženi bes protiv muškaraca i
muškog terapeuta. Na žalost, terapeut nije bio svestan emocionaInih zbivanja u grupi
sve dok nije bilo prekasno.

Ja sam radio sa jednim graničnim pacijentom koji kada bi se na mene naljutio,

redovno bi zvao druge terapeute. Na žalost, postoji beskonačno mnogo terapeuta u
L.A. On bi ispričao priču koja bi činila da zvučim kao najgora budala. Kada bi mi
konačno rekao da je razgovarao sa drugim terapeutom, on bi ispričao priču drugog
terapeuta kao da je ovaj odmah rekao koliko sam nekompetentan i da bi trebalo da
napusti terapijski rad sa mnom. Prvih nekoliko puta bio sam ogorčen na druge
terapeute, koje nisam lično poznavao, dok nisam shvatio da je ovo deo graničnog
sistema cepanja i sukobljavanja ljudi koji onda na interpersonalnom nivou biju njihove
intrapsihičke bitke.

ČETVRTO: GENETIČKI MATERIJAL

Narcističkom pacijentu dobro će doći razgovor o materijalu iz detinjstva i on će obično

sporije otkrivati ovakav materijal od većine pacijenata, a sporije nego što je to korisno
za njihov terapijski rad. Tako, terapeut može da plodno ispita njihove asocijacije
vezane za prošlost i da pažljivo zaroni iza idalizovane priče o idealnom detinjstvu i
"Najbolje majčice na svetu."

Ipak, ovo ne vredi za granične pacijente. Sa graničnima materijal mora biti pažljivo
odmeren prema snazi njihovih ja funkcija, kao što je granica kontakta, zdravlje i snaga
njihovog odnosa sa terapeutom, snaga njihove svesnosti, sposobnost da zadrže i
sadrže primitivne emocije i da integrišu opozite. Ako se ovo ne ostvari postoji
tendencija da se dogode dve stvari. Bezazleniji ishod nedovoljnog odmeravanja
materijala je dosta besmislene priče koja deluje smisleno. Ovo je uobičajena greška
terapeuta početnika. Pacijent je spreman da osvesti sadržaje, ali se ništa ne menja.
Opasnija mogućnost je rizik od fragmentacije, regresije, dekompenzacije. Na primer,
ako se primitivan bes pojavi pre nego što sistem podrške sebi ojača kod pacijenta, on
ili ona možda će imati potrebu za acting outom, ludilom, zvaće terapeuta u pomoć, ali
u svakom slučaju neće biti u stanju da asimiluje i integriše.
 309

Genetički materijal mora se prorađivati deo po deo u skladu sa pacijentovom

sposobnošću da ga asimilira.

PET: POTREBA ZA TERAPIJSKOM JASNOĆOM

Granični pacijent će se angažovati prilično u lažnu priču i emocionalnost. Na primer,

jedan pacijent je na početku terapije došao i odmah počeo da priča o edipalnom
temama. On je govorio o zavodničkom tipu odnosa sa majkom i hostilnosti između
njega i oca. Detalji, uzrast na kojem je rekao da se ovo odigravalo, stalno su ukazivali
na edipalnu problematiku. Ali njegove stvarne poteškoće bile su u suštini preedipalne.
Pitanja vezana za njegovo funkcionisanje bila su dijadična pitanja majčinskog
napuštanja i nametanja. Bez obzira na to koliko smo raspravljali o ovim "edipalnim"
temama do poboljšanja ne bi došlo, pošto su to jednostavno bile pogrešne teme.

Slušao sam kako Harold Searles diskutuje o reakciji graničnog pacijenta na njega
posle separacije. "Žao mi je što sam te promašio doktore" (dvosmislena igra reči koja
može da znači i "Žao mi je, nedostajali ste mi doktore"), rekao je pacijent. Searles je
odmah imao sliku snajperiste koji govori da mu je žao što ga je promašio. Tada je
Searles zaključio da je on vrlo hostilan i projektuje to, ili da je pacijent ogorčen, a
govori prijateljski.

Naravno, ovaj tip nedoslednosti nije neuobičajen i terapeut se sa tim često sreće. Ali
granični će držati nekongruentne aspekte rascepljeno i neće spontano raditi na njima,
lako reagovati na refleksije terapeuta u tom smislu. Laka usputna šala jednog dana,
erupcija besa drugog. Pošto se granični pacijent cepa, očekuje spašavanje i ne
preuzima odgovornost za terapijski rad, terapeut mora biti oprezniji kada je reč o
neautentičnosti. Posebno treba obratiti pažnju na izražene emocije koje nisu centralne
za pacijentove aktuelne emocije.

Sa većinom pacijenata, pratiti pacijentove doživljaje je dobar kompas. Ako je terapeut

van centra, interakcija sa pacijentom će ga usmeriti na prava pitanja. Tako sa
narcističkim pacijentom, pacijentovo iskustvo predstavlja sjajan vodič prema onome
što je glavna tema. U tom trenutku i dobri rezultati će proisteći iz praćenja
pacijentovog iskustva.

Ipak, ovo ne vredi za granične. Oni će pričati o nevažnim temama, ometati ili
interpretirati samo na osnovu netačnih zapažanja, ili će interpretirati sami sebe
smatrajući da je interpretacija tačna, centralna i relevantna za njihov sadašnji rad. Oni
su često obuzeti sopstvenim smetnjama i često pokazuju emocionalnost koju bismo
očekivali uz sadržaj o kom se diskutuje. Sa graničnima intuicija i klinička pronicljivost
terapeuta je u prvom planu, terapeut mora da ima sopstveni kompas. Sa graničnima
ako je terapeut van centra, ako iskrivljuje stvarnu temu u datom trenutku, pacijent će
slediti to iskrivljenje.

ŠESTO: POLARNI ODGOVORI

Zbog cepanja i izražene potrebe za terapijskom jasnoćom, preporučuje se da terapeut

izrazi oba aspekta polariteta koji se obično pretpostavljaju. Sa narcističkim pacijentom,
praćenje pacijentovog iskustva obično će dovesti do proširenja njegove perspektive i
 310

do prihvatanja polarnosti. Ovo će možda potrajati, ali je prilično pouzdano. Sa

graničnim, mudro je uvek eksplicitno izraziti bipolarnost.

Na primer, kada vodite direktan dijalog preporučljivo je da pedantno izrazite pacijentov

stav i svoj. "Ti ne želiš da odeš, a ja treba da završim čas sada." "Ja mislim da si
pogrešio što si napustio posao i ne mislim da si nekompetentna osoba koja uvek greši
– a ti misliš da ako jednom pogrešiš, tada si naprosto nekompetentna osoba koja loše
procenjuje."

Ni sama frustracija i čvrstina, ni empatija sama za sebe nisu dovoljni da bismo

pomogli graničnima. Ponekad ću reći kako brinem o pacijentu samo ako je to tačno,
nikada samo tehnički i to ću ponekad propratiti nekom rečenicom kao što je "I ne želim
da vodim računa o tebi". Ako mi je stalo, osećam toplinu i ljubav, to ću reći. Ali ako
mislim da još uvek postoji regresivna fantazija o tome da ću ja voditi računa o
njemu/njoj, učiniću najbolje što mogu da moja razmena pozitivnih osećanja ne pojača
bilo kakvu konfuziju u pogledu ograničenosti odnosa.

Kada razmatramo kompetentnost, dobro je da to propratimo tvrdnjom o normalnoj

zavisnosti od drugih. A kada govorimo o potrebama pacijenata vezanim za druge,
mudro je dodati afirmaciju autonomije i kompetentnosti.

Pitanje stida, krivice i odgovornosti za graničnog pacijenta i ljude sa kojima je u

interakciji su vrlo osetljiva i teška. Kada govorimo o odgovornosti moramo je pažljivo
razlikovati od stida ili krivice. Takođe je potrebno da sasvim jasno stavimo do znanja
da kada govorimo o odgovornosti da nije samo granični pacijent odgovoran.

Na primer, ja sam radio sa graničnim pacijentkinjom sa kojom sam nedeljama

razgovarao o njenom braku. U prethodnim seansama jasno sam govorio o
odgovornosti njenog supruga za svoj udeo u interakciji (možda nisam podjednako
jasno istakao njenu odgovornost). Tokom jedne seanse ja sam rekao da je jednim
delom ona odgovorna za interakciju o kojoj je govorila. Ona je otišla osećajući se
okrivljeno, postiđeno i smatrajući samo sebe odgovornom za bračne probleme.

Sada je poruka sa kojom je otišla ostala nepovezana sa mojom pravom verbalnom i

neverbalnom porukom. U kontekstu naše dugotrajne diskusije o odgovornosti njenog
supruga ovo bi bilo jasno većini pacijenata. Ali ovo je bio granični slučaj i bilo bi bolje
da sam eksplicitno pomenuo činjenicu da dok je ona odgovorna za X i Y, njen suprug
je odgovoran za A i B. Njoj je bilo teško da sebe ne okrivi potpuno za sve njihove
poteškoće, ili da sledećeg dana ne okrivi potpuno supruga i da ne preuzme deo
odgovornosti.

Empatija sa pacijentovim osećanjem očaja, a da se ne obuhvati pacijentov nedostatak

vere u budućnost i mračne predikcije budućnosti predstavlja drugi polaritet koji treba
izraziti. U tekstu o asimilaciji pomenuo sam graničnog pacijenta koji umalo nije izvršio
suicid kada sam otišao na odmor. Terapeut koji je umesto mene preuzimao hitne
pozive lepo je empatisao ostajući sa osećanjem očajanja, ali nije izrazio da sam nije
očajan u pogledu pacijentove budućnosti. Pacijentkinja se skoro ubila, ali je imala
dovoljno jaku vezu sa mnom da izdrži do mog povratka. Njoj su bile potrebne neke
jednostavne izjave kao npr. "Ja želim da ostanem sa tobom, sa tvojim osećanjima,
iako se ja ne osećam beznadežno u vezi sa tobom".
 311

SEDAM: KONTAKT PRE I POSLE SVEGA

Pre nego počene bilo kakav rad i po završetku ja uspostavljam bilo kakav kontakt koji
je moguć sa graničnim pacijentom. Ovo vredi za grupu kao i za pojedince. Kada grupa
ode i ljudi se još "muvaju" okolo, ja obično svakom od njih kažem laku noć. Ali ovo je
ponekad ili površno ili se osoba izmakne bez konekcije. To je opasno sa graničnima.
Ja se jako trudim da uspostavim efikasan kontakt očima što je temelj i ponovno
povezivanje u ključnim prelaznim tačkama.

Primetio sam da ako granični ode u emocionalnom stanju, a da pre toga nije
uspostavljen dobar kontakt, povećava se verovatnoća da će me pacijent pozvati hitno
tog istog ili narednog dana.

OSAM:
Zbog centralnosti teme napuštanja za graničnog pacijenta, kao i zbog cepanja i
nemogućnosti da zadrže konstantnost objekta, svaka separacija i odvajanje
predstavlja potencijalnu krizu u tretmanu graničnih. Kraj svake seanse može da
pokrene pitanje totalne emocionalne diskontinuiranosti odnosa, doživljaja međusobne
povezanosti kod pacijenata. Separacija bez konstantnosti objekta znači gubitak osobe
i separacija znači da se povezanost nikada više neće uspostaviti. Za graničnog je
teško da predpostavi da će on/ona biti stvaran između seansi.

Ponekad će se pacijent braniti od toga totalnim negiranjem važnosti separacije,

ostavljajući terapeutu da sam izražava bilo kakva osećanja u vezi sa separacijom.
Pacijent će ih odbaciti, projekcijom na terapeuta, zadržavajući identifikaciju sa njim za
kojeg se opaža da ima poteškoće zbog razdvajanja "Hej Gari, praviš veliku frku oko
odlaska". Ovakva reakcija može se očekivati tokom faze doživljaja autonomije i
kompetentnosti pacijenta. Autonomija se štiti negiranjem važnosti povezanosti. U ovoj
fazi će verovatno koristiti odbrambeno distanciranje umesto da radi na separaciji ili
terminaciji. Ovo je u vezi sa preuranjenim dovršavanjem terapije kod graničnih
pacijenata. Oni će štititi doživljaj kompetentnosti, iako će otići, a da veći deo transfera
ne ostane svestan i da nije integrisao svoje potrebe za kompetentnošću.

Mastersonova diskusija o osećanju napuštenosti (šesti jahač apokalipse) korisna je da

bi znali za čim tragamo kada radimo sa napuštenošću graničnog pacijenta (1976, str.
78):
1. Depresija i tugovanje (i patnja)
Nešto je izgubljeno napuštanjem, bilo preteranim napuštanjem koje se javlja sa
svakom separacijom ili značajnim napuštanjem koje je granični osetio u odnosu sa
porodicom. Nešto je bilo izgubljeno i bol i tuga su prikladni u procesu izlečenja. Kada
se tuga ne doživljava, kada se sa njom ne ostane, ne izrazi i ne ostavi za sobom, tada
depresija umesto tugovanja izađe u prvi plan. Ovo je često slučaj sa graničnima,
pošto je napuštanje tako traumatičan doživljaj za njih.
2. Ljutnja (i bes)
Emocionalna rakcija na napuštanje je često bes ili ljutnja. Granični pacijenti često
imaju visok nivo besa različite vrste i bez situacije napuštanja i teško im je da se
uopšte oslobode negativnih emocija.
3. Strah (i panika)
Biti sam u svetu prilično je zastrašujuće za predškolsko dete. Upravo tokom tog
perioda počinje granično stanje. Granični sumnjaju u sopstveni kapacitet podrške sebi
i u kapacitet ostatka sredine da im obezbedi adekvatnu hranu. Zato su plašljivi. I ako
 312

postanu u većoj meri histerični u pogledu straha, obično pretvaraju obični strah u
paniku. Kada su pacijenti uspaničeni, kao i kada se razbesne, potrebna im je u većoj
meri centrirana pozicija uplašenosti ili ljutnje, umesto preterane pozicije panike ili besa
koja u sebi ne sadrži podršku.
4. Krivica (i stid)
Iako Masterson navodi samo krivicu, moje iskustvo pokazuje da je stid predominantan
doživljaj koji prati napuštanje. Deca u celini pretpostavljaju da su napuštena zato što
nešto sa njima nije u redu. Granični pacijenti preplavljeni su stidom. Nijih takođe muči
krivica.
5. Pasivnost (i bespomoćnost)
Napuštena osoba često se oseća izgubljeno, bespomoćno i pasivno. Oni su u šoku,
rezignirani, očajni. Isto vredi i za granične pacijente kada su u stanju da priznaju svoju
napuštenost i da dožive emocionalnu reakciju.
6. Praznina (izbegavanje)
Nivo impasa kada se osoba oseća prazno iznutra, jalovo, veoma je intenzivan kod
graničnih pacijenata. Njima je potreban kontakt, empatija, vera terapeuta u njih da bi
prošli kroz impas. Pokušaj popunjavanja praznine je beskonačan zadatak
predodređen za neuspeh. Ipak, ako ostane sa osećanjem, koristeći kontinuum
svesnosti, imaginaciju, dobro disanje, itd. može da dođe do smirenosti.

DEVET: BES I OSVETA

Granični pacijent ima veoma snažna osećanja besa i želju za osvetom. Oni imaju
kliske granice, intenzivan sumanut i uporan transfer (sa terapeutom, ljubavnikom,
šefom, psihijatrom, itd). Njihove granice su zamagljene i ispunjene gorčinom koja
"lebdi" u vazduhu. Searlesov pacijent koji ga je promašio poput snajperiste je dobar
primer.

Granični ne može ozdraviti ako ne odustane od osvete. Osveta i gorčina slabi i

uništava sve napore graničnih, i konačno se okreće protiv sebe. Bes i osveta je još
jedan razlog za prerano dovršavanje terapije graničnih. Oni preuranjeno napuštaju
terapiju kako bi zaštitili kompetenciju, izbegli pretnju stapanja koja se javlja sa pravim
kontaktom sa terapeutom i ujedno kažnjavaju terapeuta zato što ne vodi računa o
njima i ne izvodi magijske podvige.

Oni se osećaju deprivirano, očajno, nezadovoljno, zavidno. Kada vide druge, oni žele
ono što drugi imaju – naročito prosperitet i lakoću koju zamišljaju u vezi sa drugima.
Oni se osećaju zavisnim od veličine drugih, retko su zadovoljni i nisu u stanju da sami
steknu ono što žele. Pošto žele da se neko o njima brine, često ne žele da rade da bi
stekli ono što žele. Oni svoje nezadovoljstvo osećaju intenzivno i njihova svest je
često gorka i ispunjena zlobom i željom da povrede druge koji prosperiraju.

Oni se plaše emocionalnog izgladnjivanja ako autonomno stiču ono što žele i slabosti,
neadekvatnosti i nekompetentnosti koje su nužna pratnja svake zavisnosti. Sa
realizacijom se javlja skup strahova od nadmetanja, kontrole, manipulacije, stapanja, s
jedne, i usamljenosti, izgladnelosti, napuštenosti, s druge strane.

Oni krive druge za svoj nepovoljan položaj. Svaki naredni spasitelj posmatra se sa
inflatornom nadom i ističe se kakav je on kontrast u odnosu na užasne osobe koje su
krive za njegov jad.
 313

Kada spasilac postanje još jedno razočarenje, granični želi da kazni, povredi, ponizi i
osveti se najnovijoj neuspešnoj roditeljskoj figuri – upravo kao što želi da učini svojim
roditeljimai prošlim roditeljskim figurama.

Pošto im nedostaje sposobnost da integrišu opozite, njima je teško da napuste

negativna osećanja, kao što su razočarenje, strah, beg itd. Izbegavajući ograničenja,
njima je teško da zaustave svoje impulsivno kretanje u jednom pravcu i da dođu do
nule. Okrivljavanje drugih i preuzimanje odgovornosti, stvara poteškoće u pogledu
preuzimanja promena koje su potrebne da bi stigli tamo gde žele da budu.

Bes i osveta u funkciji su zadržavanja statusa quo time što usmeravaju mišljenje,
osećanja i ponašanja graničnog ka nemoćnom okrivljavanju i dalje od konstruktivne
akcije. Ovo je zasnovano na stavu "nisam onakav ovakav kakav jesam" i "oni (ili ti) su
krivi". "Kada bi samo on/ona osetio poniženje koje ja osećam ja bih se osećao bolje".
Ali nijedna količina besa ili osvete ne može da pruži graničnom ono što mu je
potrebno, i konačno, bes i osveta su uzaludni.

Samo prevladavanjem besa i osvete granični mogu da oproste svojim

roditeljima, terapeutima, ljubavnicima i samima sebi. Da bi se osećali OK, da bi
osećali uravnoteženost i spokoj, granični moraju konačno da prihvate nepromenljivu
prošlost, nepromenljivu činjenicu postojanja ograničenja i da pokažu hrabrost da
promene ono što se zaista može promeniti. Bes i osveta nisu kompatibilni sa
mudrošću ili spokojem.

ZAKLJUČAK

Kvalitet i sigurnost terapije delom zavise od kvaliteta i diskriminacije koju vrši terapeut.
Terapeut čijim kontaktom rukovodi jasna svesnost može da vrši diskrimina-cije koje će
maksimalno biti u skladu sa pacijentovim terapijskim potrebama.

Značajna diskriminativna razlika između neuroze, karakternog poremećaja, psihoze i

stanja koja zahtevaju medicinsku intervenciju, su vitalna za sigurnost kao i za
usmeravanje terapeuta prema terapijskoj efikasnosti. Prema mom mišljenju, bez
minimalnog dijagnostičkog razvrstavanja nikakvo savetovanje ili psihoterapija ne
može se smatrati profesionalnim ili kompetentnim.

Ako je terapeut svestan stanja kohezije, samopoštovanja i postojanosti identiteta

pacijentovih ja-funkcija, on/ona će biti u stanju da usmeri sopstvenu pažnju na najbolji
redosled, uz najbolje odmerene korake, uz najbolju količinu i tip podrške.

Upravo kao što dobar terapeut razlikuje opsesivnog neurotičara kome je potrebno da
doživi senzacije i emocije sa manje mentalne ruminacije, od histeričnog neurotičara
kod koga je neophodno da dođe do smanjenja brzog skakanja sa jedne emocije na
drugu i da ostvari dublji kontakt sa onim što je značajno, upravo tako dobar terapeut
razlikuje narcistički poremećaj ličnosti kome je potrebno da počne terapiju sa
maksimalnim empatičkim usklađivanjem od graničnog pacijenta kome je potrebno da
empatijsko usklađivanje u kontekstu laganog, postojanog, čvrstog insistiranja na
pacijentovoj svesnosti o sopstvenim i tuđim potrebama.

Fenomenološka i dijaloška terapija kakva je GT zahteva stavljanje u zagradu i izvoran

odgovor na jedinstvenu osobu sa kojom se radi. Ovo ne zahteva da ne budemo
 314

svesni ili da ignorišemo poznate deskriptivne podatke o tome na koji način su

određene vrste pacijenata kao što su narcistički ili granični poremećaji ličnosti
karakterno organizovane, kakva je njihova razvojna istorija te kako ih treba tretirati.
Naprotiv, kada terapeut poznaje ključne teme u obrascima povezivanja osobe sa
svetom, on ili ona je u boljoj poziciji što se tiče tačnog empatisanja i reagovanja sa
minimumom kontraproduktivnog stava.

15. STID

Komentar

Ovaj esej napisao sam 1991.god. za potrebe ovog izdanja. Smatram da je

prepoznavanje i rad na stidu, razlikovanje stida od krivice, poznavanje implikacija za
tretman od vitalnog značaja za GT do kojih je došlo tokom proteklih decenija. Verujem
da ni jedna klinička tema sama za sebe ne bi mogla da ima korisniji efekat na praksu
GT od koncepta stida ako se asimiluje u funkcionisanje Geštalt terapeuta.

Stid

Stid i krivica su dva glavna oblika negativne ja-reakcije na proces akulturacije. Stid je
osećanje koje prati doživljaj "Ja nisam OK i/ili to nije dovoljno". Krivica je osećanje
koje prati doživljaj da smo učinili nešto loše, povredili nekog ili prekršili neko moralno
ili zakonsko pravilo.
 315

Iako je stid rasprostranjen u našoj kulturi mislim da se retko zapaža i valjano tretira na
terapiji. To je jedno od najčešćih, a najmanje shvaćenih doživljaja koji se javljaju na
terapiji. Stid može da bude reakcija na specifične crte,ponašjanja, misli ili osećanja ili
se može ticati nečijeg opšteg doživljaja sebe. Često specifične reakcije stida, kao i
reakcije krivice predstavljaju ono što se na površini može videti od dubljih, intenzivnijih
reakcija na celokupan doživljaj sebe. Ove intenzivne reakcije može da izazove
naizgled bezazlen stimulus. Osoba može da se oseća loše, neadekvatno ili bezvradno
u svojoj suštini, a taj osećaj da osoba nije OK predstavlja jezgro ovog teksta.

U ovom članku ja se koncentrišem na stid umesto na krivicu pošto smatram da krivica

koja za osnovu nema stid lako može da se razume i da se tretira, i da većina
terapeuta zna kako da to uradi. S druge strane, moje iskustvo pokazuje da ma koliko
da su doživljaji stida uobičajeni, mnogi kliničari ih ne prepoznaju, niti znaju kako da sa
tim rade. Često i sam terapeut doživljava stid, a ne prepoznaje ga kod sebe. Moje
iskustvo pokazuje da se to dešava čak i kod iskusnih kliničara.

Stid i njegovo poraklo

Reakcije stida su negativne emocionalne i evalutaivne reakcije koje se tiču sebe

samog, onoga što osoba jeste, kakva je i šta radi. Najčešće se ova osećanja
doživljavaju na nejasan, nepotpun, misteriozan, maglovit način. Često se stid uspešno
krije od svesti automatskim manevrima koji za funkciju imaju izbegavanje doživljaja
izloženosti sebi i drugima. Kod osoba opterećenih stidom izloženost, naročito
neadekvatna ili loša, pokreće intenzivnu afektivnu energiju koja se gotovo ne može
podneti.

Prisutnost pacijentove reakcije stida tipično prvo prepozna terapeut, a ne sam

pacijent, terapeut infornaciju dobija na osnovu zaključivanja ili intuicije zasnovane na
znacima koje pacijent previđa – a ne iz direktnog pacijentovog izveštaja. Često
mehanizmi izbegavanja budu toliko jaki da pacijenti prepoznaju svoj stid indirektnim
putem umesto da ga direktno i svesno dožive. Tek postepeno pacijenti počinju da
stiču dovoljno podrške da bi mogli da osveste svoja osećanja stida. Uvek postepeno
intenzivan stid može da bude moderisan i pacijentov osećaj samopoštovanja raste.

U početku je pacijentkonja svesna da sebe smatra neadekvetnom, bezvrednom,

osobom bez radosti, ili naprosto ne smatra da je OK. Ali ponekad čak ni to nije u
fokusu svesnosti. Ljudi skloni stidu često skupljaju gomilu ličnih uvreda i pogrdnih
tvrdni o sebi. Reči koje se često odnose na ovaj proces stida su: slab, ponišen,
nemam pravo, nekompetentna, neadekvatan, glup, smešan, čudan, golišav,
nedovoljno dobar itd. Ali ove pogrde su samooptužbe koje se tretiraju kao činjenice, a
ne predstavljaju direktan uvid i ekspresiju doživljaja stida.

Na početku terapije pacijenti mogu da budu svesni nekog aspekta stida, ali ni njihova
svest o centralnom procesu koji leži u osnovi negativnih stavova, ni rečnik koji
poseduju nije dovoljan da to izrazi. Rečnik je težak problem u radu sa stidom. lako mi
koristimo mnogo engleskih reči da bi opisali aspekte procesa stida, ključna reč "stid"
se često ne koristi, a aspekti koji su poznati se ne povezuju uz svestan uvid sa
centralnim ja-procesom.
 316

Stid često funkcioniše kao proces u pozadini koji deluje toliko prirodno da ne dolaze u
prvi plan bez specifičnog terapijskog rada. Doživljaj stida kod osobe koja je
orijentisana na stid obično potiče iz perioda pre nego što se formirala jasna memorija.
Bazira se na najranijim pokušajima i interpersonalnim iskustvima deteta. Pošto proces
stida počinje pre nego što svest postane verbalna, osećanja stida često ili nisu deo
verbalne svesnosti ili su to na difuzan način. Geštalti bazirani na stidu prvenstveno se
doživljavaju u fazi predkontakta, dok se kasnije faze ciklusa figura-pozadina ometaju.

Da bismo ovo shvatili, hajde da ukratko rezimiramo neke osnove teorije GT o

funkcionisanju ličnosti i ljudskom razvoju.

Identifikovanje figure koje se pojavljuju na granici kontakta u polju organizam/sredina

je krucijalni koncept teorije ličnosti i razvoja u GT. Kroz ovaj značajan ja-proces novost
se asimiluje i prilagođava postojećem i novi geštalti se kreiraju (kreativno
prilagođavanje). lako formiranje figure predstavlja bioioški određenu ja-funkciju, to je
fundamentalna struktura doživljavanja. Kao doživljaj ona neizbežno i uporno postoji,
funkcioniše i razvija se u matrici interakcijskog polja koje su ljudi naučili da
podržavaju, razvijaju ili da ga ometaju kada su u pitanju ja-funkcije.

U teoriji GT Ja je sistem kontakata u polju organizam/sredina. Doživljaj Ja se razvija u

kontaktima između članova porodičnog sistema. Kako se figure javljaju i izoštravaju u
predkontaktu i ranim fazama kontakta tokom ranog detinjstva, postoje konstantne
verbalne i neverbalne interakcije između detata i drugih u porodičnom sistemu. Mada
dete deluje, posmatra, oseća, opaža, razmišlja itd. i to postaje poznato drugima,
interpersonalni kontakt, bilo svesno ili ne, pomaže da se uobliči kako detetov repertoar
odgovora, tako i doživljaja. Porodica informiše dete o kulturnim, etničkim, religioznim
porodičnim očekivanjima koje se tiču načina ponašanja, mišljenja, govora itd.
Porodica takođe informiše dete o tome koji afekti su dobro došli u tom sistemu i
takođe o tome koji se emocionalni i komunikacioni stilovi preferiraju.

Ovaj proces socijalnog uobličavanja može da se vrši s Ijubavlju, poštovanjem i

prihvatanjem celokupne ličnosti detata ("Ti si dobar dečak i mi ti nećemo dozvoliti da
udaraš svoju sestru to je povređuje" na primer). S druge strane, ovaj proces
akulturacije može da izazove u osobi patološki osećaj stida ili krivice. Rane interakcije
u porodici mogu da podrže formiranje Ja koje se identifikuje sa sopstvenim
formiranjem figure, koji vrednuje kontakt i razlike između osobe i drugih, ili formiranje
Ja koje ometa formiranje figure i celokupan doživljaj Ja koje se formira i ostavija, dete
sa negativnom reakcijom na nečije Ja kao celinu.

U pravoj sredini stid se "popija sa majčinim mlekom" automatski i prirodno. Preliva se

osmotskim putem, poput glasova u sobi, pogleda na licu roditelja, zvuka
njegovog/njenog glasa, ritma pokreta, načina na koji roditelj dodiruje ili to ne čini, itd.
Dete ne oseća da je ono radost ili dar roditeljima. lako ovaj proces stida često
provejava kroz ličnost osobe orijentisane na stid i može da bude vrlo intenzivan i
brutalan, naročito u slučaju karakternih poremećaja ili psihoze, obično je suptilan –
uklapa se u proces koji počinje tako rano.

Stid uključuje doživljaj defektnosti ili inferiornosti i doživljaj osobe da nije vredna
ljubavi ili poštovanja. Stid obično u sebi krije uverenje ili sentiment da sa takvim
defektom osoba zapravo ne pripada ljudskoj zajednici. Ljudi koji doživljavaju ovaj stid
često opisuju sebe kao neljudske, toksične, nedodirljive, strane. Neki ideal Ja bio bio
vredan ljubavi i poštovanja, ali ne ovakvo Ja kakvo jeste. Ovo je područje u kojem je
 317

teorija GT o paradoksalnoj promeni od izuzetnog značaja, pošto je identifikovanje

osobe sa postojećim stanjem jezgro te teorije.

Doživljaj defektnosti ili inferiornosti može da se bazira na bilo kom aspektu čovekovog
života. Ponekad zaista postoji specifičan defekt, kao u slučaju biološkog deficita,
nesposobnosti učenja, itd. S druge strane, ponekad ovaj osećaj infariornosti može da
se javi zbog neobično visokog kriterijuma kompetentnosti, kao kod opsesivnog ili
perfekcionističkog neurotičnog ja i takođe u slučajevima narcističke grandioznosti.

Doživljaj osobe da nema prava, da nije dostojna ljubavi, poštovanja ili u speha javlja
se u interakciji sa značajnim drugim osobama iz okoline. U ovom kontekstu doživljaj
stida javlja se automatski kod mlade osobe. Kada roditelj hladno gleda u stranu ili
deluje zgroženo, ili preterano Ijutito reaguje ili reaguje uvredljivo na beznačajan
povod, zbunjeno dete ne razume preteranu reakciju i prirodno pretpostavlja da "nešto
samnom nije u redu". Kada nije jasno šta je to "nešto", tada je osoba smetena: "Mora
da nešto nije u redu sa mnom, ali ne znam šta je to". Ovaj osećaj smetenosti je prvi
sastojak procesa stida.

Iako neki smatraju da su ova pitanja sasvim sredinska, postoje činjenice koje ukazuju
da možda postoji genetska komponenta. I neke reakcije stida na inferiornost izgleda
se javljaju bez obzira na roditeljski tretman.

Ipak, savršeno je jasno, da doživljaj stida koji traje godinama je razvijen u sredinskom
kontekstu u kojem dete ne prima prihvatanje, ljubav, poštovanje za ono što jeste,
uključujući i "deficite". Uz fizičku nesposobnost ili neku drugu vrstu defekta, ili neku
inferiornost, uz pravilne roditeljske stavove, dete ima izvrsnu šansu da postane
ponosno na sebe, umesto da se stidi.

Svi oblici uslovne ljubavi izazivaju stid. Napuštanje, naročito napuštanje roditelja,
predstavlja vrlo verovatan izvor stida. Pošto hronične reakcije stida počinju na tako
ranom uzrastu, odnos sa figurom majke je od izuzetnog značaja za ovaj proces, za
njegovu indukciju. Reakcija stida je sastavni deo potrebe deteta da ima za roditelja
nekog na koga može da se osloni, pa kada se jave teškoće postoji tendencija da se
pretpostavi "mama je OK, a problem je u meni". Četvorogodišnjaci čiji roditelji se
razvode kaže sebi: "Šta nije u redu sa mnom, šta sam učinio da uzrokujem raskid
između mame i tate?"

Identifikacija sa onim što jesmo, naročito identifikacija sa sopstvenim stanjem i

iskustvom predstavlja suprotnost sa Ja regulacijom zasnovanom na stidu. Stid i
organizmička samoregulacija zasnovane na paradoksalnoj teoriji promene su
uzajamno nedosledne. U suštini postojanje stida upućuje poruku da postoji idealno ja
koje je kompetentno i prihvatljivo, dok aktualno ja nije.

U SAD slika idealnog ja obično isključuje osećanja ili pokazivanje snažnih emocija,
ranjivosti ili ljudske slabosti. Na stid orijentisana društava često uče da je kontrola
vredna ponosa, a da je neuspeh u samokontroli sramotan. Malo date ne samo da se
uči da kontroliše svoju mokraću, feces, emocije i sve ostalo što društvo naglašava,
već se podučava na način da se stidi sopstvene suštine.

Introjekcija i konfluencija su vašni mehanizmi u procesu stida. Introjektovana poruka

obično glasi: "Nikada dovoljno!", "Tvoji impulsi, emocije i želje nisu prihvatljivi.
Pokazuju da si socijalno nekompetentan. Greške se ne mogu tolerisati. Zadrži
 318

kontrolu, izgledaj dobro i pokušaj da budeš kompetentan – iako nećeš uspeti pošto
nisi dovoljno kompetentan".

Često poruka "ti nisi dovoljno... " prati osobu. Sećam se kada sam po prvi put u svom
životu dobio čistu peticu. Bio sam prilično ponosan. Moja majka mi je prikladno
čestitala, a zatim je rekla: "Ja sam čiste petice dobijala tokom cele srednje škole".
Time mi je rekla da nemam zbog čega da budem ponosan. Ponekad je poruka data u
vidu gesta, na primer, skidanje mikroskopski malog konca sa mog kaputa. Time mi je
majka govorila da moja pojava mora da bude savršeno uredna pre nego što može da
bude prihvaćena, a mojoj izgled nije bio dovoljno dobar.

Primer: terapeut na trening grupi pomenula je da kada je imala trinaest godina sama
je smislila složen ugovor za pregovaranje o jednoj važnoj temi sa roditeljima. Njoj je
bilo važno da se ovo izvede pismenim putem, pošto njenu temu nisu shvatali ozbiljno i
otpisivali su njene dečije potrebe. Kada je ugovor pokazala roditeljima oni su je
ismejali pred drugima zato što je pogrešno napisala reč. Nikada dovoljno. Većina
roditelja bila bi ponosna kada bi desetogodišnjak bio tako nezavisan i kompetentan.
Ipak, u ovoj porodici, stid je bio indukovan otpisivanjem njenih potreba i ismevanjem
pred ljudima.

Kompararacija krivice i stida

Možda se stid može jasnije shvatiti kroz poređenje i kontrastiranje sa krivicom. Oba
osećanja su negativne reakcije na sebe. Stid se odnosi na nečiju osnovnu prirodu i
postojanje. Dok stid teži da budi osećanje vezano za celokupno Ja koje "nije
dovoljno", osećanje krivice prati doživljaj da smo učinili nešto loše, da smo nekoga
povredili, prekršili moralni ili legalni kod.

Nasuprot lingvističkom problemu sa stidom, oni koji govore engleskim koriste reč
"krivica" za odgovarajući doživljaj. Ipak, najčešće se koristi kada pacijent doživljava
strah od kazne ili napuštanja introjekata i očekivanja nametnutih sebi ili na neki način
nametnutih od strane drugih. Autentična krivica, tj. doživljaj odgovornosti žaljenja zbog
nanošenja povrede drugome, zahteva zreo doživljaj integrisanih ličnih vrednosti i
empatiju sa drugima.

Osećanje krivice najčešće podstiče ponašanje i osećanje agresije (hostilne i

nehostilne agresije) i seksualnosti. Ako se na osnovu njih deluje, često se javlja krivica
zbog štete nanesene drugima (bilo stvarne ili zamišljene) i/ili kršenja oblika
seksualnosti i agresije koji su dozvoljeni u određenoj kulturi. Osećanja krivice često su
prisutna čak i kada postoje impulsi na osnovu kojih osoba ne deluje.

Sankcija za krivicu je kazna. Arhetipski kazna je __________ . Sankcija za stid je

napuštanje, koje varira od toga da značajne osobe okreću glavu od osobe koja je
osramoćena, do fizičkog napuštanja čak.

I stid i krivica mogu se bazirati na zrelom i asimilovanom doživljaju sebe, koji se može
smatrati autentičnim, ili se mogu bazirati na introjektovanim standardima koji izazivaju
reakcije koje su manje ili više neautentične ili nisu organizmičke. I krivica i stid
zahtevaju diskriminaciju koju je razumno očekivati, pošto postoje situacije kada je
razumno osećati krivicu ili stid do izvesnog stepena. Generalizovane i specifične
 319

reakcije stida i krivice mogu biti razumne ili nerazumne, zasnovane na asimilaciji ili na
introjekciji.

Ponekad ono što ljudi nazivaju krivicom nije pravi doživljaj da smo učinili nešto što
povređuje, već pre strah da ćemo biti kažnjeni zato što smo prekršili pravila koja su
drugi nametnuli. Kada se introjekcija bazira na introjekciji (??), ona deluje preterano,
tj. fenomenološka eksploracija pokazuje da je na bolestan način usklađena sa
situacijom, a fenomenološka eksploracija takođe otkriva da se pacijentova osećanja
tačnije mogu svrstati u ogorčenost. Ovaj doživljaj u većoj meri predstavlja strah od
proganjanja, a u manjoj potpuno razvijen osećaj lične odgovornosti i krivice. Ovo je
obično povezano sa postojećom borbom za moć na interpersonalnom planu, naročito
sa figurama od autoriteta, i između aspekata psihološkog sistema ličnosti, naročito
topdog i underdog konflikta. Naravno introjekcija i projekcija imaju važnu ulogu u
ovom procesu.

U takvim slučajevima introjektovane krivice postoji neurotičan gubitak ego funkcija

koje se mogu povratiti GT. Rad na razjašnjavanju introjekata, prihvatanja
projektovanih sadržaja, rasvetljavanje topdog i underdog dijaloga, izražavanje
ogorčenosti i osećanja sve do organizmički zasnovanih izbora su poznati dobro
obučenom gešalt terapeutu. Dobar terapijski ishod u takvim situacijama uključuje
oporavak ego funkcija i nastavak pomaganja bez krivice ili na neki drugi način prekid
pomaganja zasnovan na sada integrisanom doživljaju osobe, onoga što joj odgovara
u postojećem kontakstu.

Ponekad određna vrsta pogrešne procene dovede do toga da se pacijent oseća

krivim, a pažljiva fenomenološka eksploracija pokazuje da je zapravo reč o žaljenju,
tuzi i brizi za patnju koju druga osoba doživljava, a ne doživljaj krivice pošto je
ponašanje koje povređuje bilo ili neophodno, neizbežno ili nije bilo namerno, ili se pak
povreda nije mogla predvideti. U tim slučajevima i samo diskriminisanje između krivice
i ovih drugih osećanja može da rezultira pravim aha! doživljajem i olakšanjem. Na
primer, ponekad od mene traže da napišem reviziju ili evaluaciju nekog
profesionalnog teksta ili terapijskog rada, a ja smatram da je rad nedovoljno kvalitetan
i moraam to da kažem. Čak i kada ova revizija i evaluacija nastanu na zahtev same
osobe i kada se urade na pažljiv i simpatetičan način, neki ljudi se osećaju povređeno.
Ja sam običavao da procenim svoju afekivnu reakciju kao "osećanje krivice" kada sam
zapravo osećao žaljenje, tugu i saosećanje.

Osećanja krivice prikladna su u onoj meri u kojoj procenjujemo da smo povredili

nekog drugog, neki odnos ili okolinu. Osećanje krivice je patološko kada povreda nije
stvarna, ako doživljaj nije asimilovan (tj. zasniva se na introjekciji), ili su osećanja
ekstremnija, preterano generalizovana, neplodna ili punitivna u odnosu na okolnosti.
Takođe je patološki ne osećati krivicu kada nečije odabrano ponašanje izaziva takvu
povredu. Naravno, u oba slučaja diskriminacija nije objektivna, već se vrši na osnovu
nečije procene.

Kada je krivica autentična, "egzistencijalna" krivica, a ne zasniva se na stidu,

ponašanje koje indukuje krivicu obično nestaje. Ukoliko okolnosti nisu neuobičajene,
ljudi sa zrelim vrednosnim sistemom ne nastavljaju sa ponašanjem koje izvorno
smatraju pogrešnim. Kada se takvo ponašanje pojavi, tada su svest, priznanje, i
izvinjenje terapijski indikovani.
 320

Autentična krivica može se olakšati priznanjem, pokajanjem, izvinjenjem i praštanjem.

Neurotična krivica može se olakšati istraživanjem introjektovane osnove pravila koje je
prekršeno i osvešćivanjem emocija ogorčenosti besa, projekcije i mobilisanjem kanala
za ekspresiju agresije prema sredini i opuštanje da se pojavi pravilo zasnovano na
organizmičkoj samoregulaciji.

Ako je krivica autentična i intenzivna, ona često dovodi do stida. Jer kada osoba učini
loše delo, to znači da je osoba takva da može i da čini dela koja povređuju. Ovo
dovodi do osećanja stida kod osoba koje naginju stidu.

Stid se odnosi na osnovnu prirodu i egzistenciju osobe. Puka kazna ili oproštaj od
strane drugih neće pomoći osobi da se oseća dovoljno dobrom, tj. kompetentnom i
dostojnom ljubavi. Olakšanje stida duže traje, postepeno je i teško.

Povezanost krivice i stida

Ako neko deluje na osnovu seksualnih i agresivnih impulsa, osećaće se krivim. Ipak,
zapazite da osoba izbegava osećanja krivice tako što ne deluje na osnovu njih, osoba
često žali sebe i smatra se nesposobnom, a često je tako vide i drugi. U tom slučaju
osoba je uhvaćena u ono što zovemo mreža stida i krivice.

Dečak koji iziazi na igralište i uzvraća kada je napadnut, može da čuje od odraslih da
je to loše što je učinio. U osnovnoj školi ovakav razgovor je test, između učiteljice i
dečaka. Ako dečak ne uzvrati, on počinje sam sebe da smatra slabićem, kukavicom, a
isto misle i drugi. Ovo može da vredi i za seksualno ponašanje. U SAD seksualno
aktivni pubertetlija često se smatra promiskuitetnim ili lošim od strane odraslih, ipak,
tinejdžeri koji nisu seksualno aktivni često se smatraju nesposobnim od strane
vršnjaka.

Često se doživljaj krivice koristi kako bi se izbegao doživljaj stida i doživljaj stida se
koristi kako bi se izbegao doživljaj krivice. Neki pacijenti dolaze žaleći se na seksualnu
neadekvatnost, ali bi radije umrli nego da priznaju da imaju moralističke, puritanske,
viktorijanske stavove o seksu. Naposletku, potrebno je da čovek bude liberalan. Tako
osoba brka stid i neadekvatnost, prikrivajući konflikt između seksualnih želja i stava da
je seks nešto loše. Sa druge strane, drugi će doći i reći da seks smatraju neukusnim,
prljavim, lošim ili da naprosto nisu "zainteresovani", kada zapravo izbegavaju strah da
su neadekvatni. Ponekad se moralizam prikriva kao idealizam ili romantizam. Ovo
sam najčešće sretao kod adolescenata.

Svaki _______ u bazičnoj porodičnoj vezi ima tendenciju da rezultira krivicom.

Separacija od majke može da izazove kod majke nešto žaljenja, povredu ili bol. Ipak,
ako dete treba zapravo da bude kompetentno, ono mora da se individualizuje od
majke i uspostavi sopstvene vrednosti, kompetentnost, uverenja, osećanja i
interesovanja. Neuspeh u separaciji i individuaciji od porodice u razvojno prikladno
vreme teži da rezultira neadekvatnim funkcionisanjem i osećanjem stida.

U okviru sistema krivica-stid često ne postoji izlaz, a da se ne javi ometanje sistema

čime osoba ostaje sa opcijom da veruje da je loša ili neadekvatna.

Piers i Singer (1971) koji jasno opisuju ovu vezu stida i krivice, takođe diskutuju o
kulturama koje su orijentisane na stid, odnosno krivicu. Godinama sam bio veoma
 321

sumnjičav prema antropološkoj tačnosti ili korisnosti karakterizacije cele kulture kao
orijentisane na stid ili krivicu. Ipak, kako putujem i obučavam terapeute u različitim
zemljama, čini se da postoji značajna razlika na ovoj dimenziji od jedne do druge
zemlje. Zapazio sam, npr. da su ambijent u grupi i dominantne teme individua u tom
pogledu vrlo različite, recimo u rimskoj, "kulturi stida" i Brazilu, "kulturi krivice".

Pojavljivanje stida

Osoba koja oseća stid može da bude crvena, zagrejana i da deluje postiđeno. Češće,
pojava je praćena javljanjem osećanja stida, impulsa da se sakrije i napora da se
izbegne da drugi saznaju ili da osoba ovo pokaže. Ovo se može javiti kao rigidan,
izolovan način kada nema mnogo kretanja. Sam stid može se javiti u obliku fizičkog
__, povlačenja glave, gledanja u stranu i izbegavanja kontakta očima. Kognitivno,
pacijent se često doživeti _______ . Napad, racionalizacija, bes i uverenost osobe da
je u pravu često su načini izbegavanja doživljaja stida. To je kao da osoba kaže "Ja
moram da budem u pravu i sposoban, a ti ne smeš biti u pravu i moraš delovati
nesposobno, kako se ja ne bi osećao postiđeno".

Polarni opozit stida je ponos. Osoba koja se ponosi sobom ima dobar, svetao, topao,
pouzdan doživljaj sebe. Dok osoba koja oseća stid želi da se sakrije, osoba koja je
ponosna uzdiže bradu i oseća: "Pogledajte me, ja sam OK". Reakcija stida je povijanje
i beg, a reakcija ponosa je širenje, glasan govor i vidljivost. Ekstreman ponos može da
bude zapravo narcistička grandioznost. U takvim slučajevima ponos nema dobru
osnovu, ne zasniva se na potpunom samopoštovanju i nije u skladu sa realnim
postignućem osobe, kao ni sa njenim slabostima. Štaviše, u slučaju grandioznosti kod
osoba sa narcističkim poremećajem ličnosti, ponos je praćen prezirom prema
drugima. Ovo nije nužno prisutno u svim slučajevima ponosa. Ponekad kada ljudi
počnu da osećaju ponos, oni doživljavaju stid ili krivicu, pošto su naučeni da je ponos
loš i da samo inferiorni osećaju ponos. Dok sveštenici propovedaju "Ponos dolazi pre
uništenja i ________ pre pada".

Najveći deo procesa stida nije svestan i u svesti se javlja samo kao posledica
postojeće terapije, uz dobar odnos, u kojem terapeut postepeno uvodi svest o stidu.
Pod dobrim odnosom ja podrazumevam: (1) tačno empatičko razumevanje pacijenta,
(2) izražavanje ovog razumevanja na način koji omogućuje pacijentu da potvrdi
njegovu tačnost ili netačnost, (3) terapeut oseća toplinu, prihvatanje, poštovanje
prema pacijentu i to pokazuje na takav način da pacijent to može da prepozna i (4)
terapeut je kongruentan i autentičan. O ovom terapijskom aspektu govorićemo
kasnije.

Ja i idealno ja

Idealno ja se odnosi na sliku ili predstavu onoga što bi neko želeo da bude, ili oseća
da mora da bude kako bi bio prihvaćen. Iako idealna slika može da se asimiluje ili
introjektuje do različitog stepena, češće je u većoj meri asomilovana ili ego-sintona od
prostog "trebalo bi da".

Na stid usmereni ljudi porede sebe sa svojim idealnim ja i više se identifikuju sa tim
idealnim nego sa aktuelnim iskustvom. Oni osećaju stid zavisno od toga koliko se
identifikuju sa idealnom slikom i osećaju diskrepanciju u odnosu na nju. Smatram
 322

ironičnom činjenicu da kasnije tokom terapije pacijenti otkrivaju da im se čak i ne

dopadaju ljudi koji se uklapaju u njihovu sliku idealnog ja, a kada eksperimentišu
fenomenološki sa ulogom idealnog ja, često im se ne dopada da budu takvi.

Idealna ja slika stidom opterećenih ljudi obično je rigidna i dopušta samo uzak spektar
crta, često one nisu ni uzajamno konzistene, isključuju širok spektar ponašanja i
doživljaja. Ova neprihvatljiva ponašanja su takva da se smatraju odrazom celokupne
ličnosti. Na primer, idealno ja može da bude nežno i graciozno, ali doživljaj
neobičnosti ne odgovara idealnom ja, osoba oseća stid uvek kada počne da se oseća
neobičnom. Naravno, paradoksalno je to što kada se izgrade doživljaji stida,
neobičnost će se verovatno pojačati. Tako stid može da bude cirkularan
samoodržavajuć proces.

Skrivanje i neprijatnost

"Ne želim da me vide" često se čuje u radu sa stidljivim osobama. Oni što imaju
problema kada gledaju ili kada ih drugi gledaju. Oni odbacuju svoje oči, obično kroz
projekciju. Ovo je kako zbog predrasuda u vezi sa gledanjem (Ne zuri, to je
nepristojno), tako i zbog toga što gledanje predstavlja pravi socijalni kontakt. Oni
mogu da vide da ih drugi gledaju, tako povećavaju interpersonalnu izloženost i
intenzitet.

Biti viđen, znači biti izložen, a stidljive osobe projektuju sopstveni sud i očekuju da
nađu ono što žele. To je kao da vaše vlastite oči zure u vas, gledaju sa projektovanim
gađenjem i zamišljaju da drugi osećaju onakvo gađenje kakvo sami osećaju prema
sebi. Sa projekcijom sopstvenog suda osoba koja oseća stid izbegava gledanje i time
doživljaj izloženosti i posmatranja od strane drugih i sopstvenih projektovanih očiju.
Zato što imaju problema da zaista gledaju, oni su do različitog stepena u kontaktu sa
sopstvenim projektovanim očekivanjima, a ne sa onim što bi im njihove oči mogle reći.

Suočeni sa procenjivačkim očima koje očekuju, oni se osećaju izloženo i golo. Biti
viđen znači da nema skloništa, nema zaštite, maske, privatnosti. Kada se stide oni su
ispunjeni emocionalnom energijom koja ih tera da crvene, povećava im se
temperatura, povijaju glavu. Naravno, ovo je kritičnije kod nesigurne, kritične sredine,
koja izaziva stid.

Doživljaj stida uvek je praćen željom za skrivanjem. Ponekad osobe koje se osećaju
postiđeno mogu reći da naprosto žele da ih zemlja proguta. Ovo skrivanje može da
bude praćeno kamenom maskom na licu, preteranim govorom, fizičkim povlačenjem,
ćutanjem i nepokretnošću, izbegavanjem privlačenja pažnje itd. Kada se neko oseća
stidljivo, neadekvatno i nevredno, ne želi da bude viđen, ne želi da svet vidi njegovu
sramotu i stid.

Stidom opterećene osobe takođe često osećaju da su nedodirljivi, da ne zavređuju da

ih iko dodirne, ili da ukoliko ih neko dodirne otkriće da je to neprijatno, teško ili čak
toksično. Ovo se često izražava rečenicama kao što je: Ne želim da me dodiruju, ili ne
zaslužujem da me dodiruju. Njima je neprijatno kada ih neko gleda ili dodiruje, ili
samim saznanjem da u njima postoji želja da budu gledani ili dodirivani.

Skrivanje izoluje osobu i stvara beskonačan krug. Bez interakcije i fidbeka, osoba
nema input koji će se suprotstaviti doživljaju stida. Svaka svest dovodi do stida, stid
 323

do želje za skrivanjem, stid zbog postiđenosti i postiđenost do želje sa skrivanjem.

Zato više je nekom potreban ili želi kontakt, intenzivniji je osećaj stida. Ovo opet vodi u
skrovanje i izolaciju. Ovo može da bude besikrajno.

Neprijatnost može da bude vidljivi vrh stida koji terapeut osmatra i o kome izveštava
pacijent koji oseća stid, a da to ne zna. Uporedimo neprijatnost kao deo stida i
jednostavnu, uobičajenu neprijatnost.

U svojoj suštini neprijatnost je emocija koja se javlja kada sadašnje iskustvo nije
uključeno u ja granice neke osobe. Na primer, kada poverenje u ulogu ili status nije
integrisano sa slikom o sebi, bilo da je uloga bolja, lošija ili _____ uobičajenim
statusom osobe, osoba občno oseća neprijatnost. Kada primeti neku emociju ili želju
koja nije deo slike o sebi, ili pokaže emociju koja se prema ja slici ne sme pokazati.
Kao rezultat se javlja osećanje neprijatnosti. Neprijatnost obično prati crvenilo,
doživljaj stida i svesti o sebi.

Erv Polster naziva neprijatnost " ____________". U jednostavnom slučaju,

neprijatnost je ujedno i topla životnost i doživljaj da to nije nešto uobičajeno, da je
nešto nedopušteno. Često pacijent neće imati kognitivnu, ni emotivnu podršku u sebi
za doživljenu neprijatnost i tada je pacijent oseća kao negativno osećanje, u tom
slučaju osoba će zadržavati dah, poviti se, želeti da se sakrije ili nestane. Ali ovo nije
nužno sastavni deo neprijatnosti.

Neprijatnost nije sama po sebi negativna. Kada osoba može da ostane u kontaktu, da
podrži uzbuđenje disanjem, da ostane u sadašnjosti i da se identifikuje sa tekućim
iskustvom, osećaj može čak i da bude prijatan. Ljudi mogu naučiti da se sprijatelje sa
neprijatnošću.

Neprijatnost često prati rast i ekspanziju i važno je da pacijent nauči da se sprijatelji sa

tim osećanjem, kako bi mogao da prati promene uz koje se javlja neprijatnost.

Drugačije je kada je neprijatnost sastavni deo reakcije stida. Jednostavna neprijatnost

u kontekstu celokupnog prihvatanja sebe može da bude tek topao neprijatan osećaj.
U kontekstu stida, neprijatnost je samo površina, osećanje koje pacijent može
najlakše da doživi u stanju stida. Neprijatnost koja, potiče od stida često je praćena
veoma bolnim osećanjem poniženja. Ovaj doživljaj nije osećanje na koje se osoba
može lako navići. Praćeno je dubokim osećanjem bezvrednosti, izloženosti i
intenzivnom potrebom za skrivanjem. Tako u slučaju jednostavne neprijatnosti uvek
postoji izvesna tendencija za skrivanjem, ponosno oduševljenje može biti dovoljno
snažno da prevlada ovo. Ovo se često sreće u kontaktu sa stidljivim Ijudima. Kada je
u pitanju stid potreba za skrivanjem je mnogo dublja i intenzivnija.

Skrivanje se delom postiže retrofleksijom. Ovo je mehanizam zamene okoline samim

sobom i koristi se kada osoba opterećena stidom želi da izbegne izloženost i osećaj
stida koji se javlja u socijalnom kontaktu. Na sebe usmerena osećanja se retroflektuju
i zamenjuju u interpersonalnom kontaktu. Bes koji je originalno usmeren na nekog
drugog može se retroflektovati.

Stid je praćen besom, gađenjem i neodobravanjem usmerenim prema sebi. Edip koji
je sebi iskopao oči kada je otkrio da je spavao sa majkom predstavlja klasičan primer
retrofleksije krivice i stida.
 324

Retrofleksija u slučajevima stida predstavlja deo izolacije, negiranje potreba vezanih

za sredinu. Ali često se usvaja stav samodovoljnosti. Otvoreno je pitanje do kog
stepena se ovo zasniva na doživljenom osećaju da osoba nešto ne zaslužuje, a do
koje mere je puki rezultat skrivanja stida minimailzacijom interakcije.

Kao što smo već rekli, svest o doživljaju stida često rezultira stidom osobe zbog
osećanja stida. Saznanje osobe da želi da se sakrije često je takođe praćeno stidom
zbog te želje. Sve ovo se doživljava kao dokaz inferiornosti. Naravno, ovo povećava
stid i potrebu za skrivanjem, pa se efekat zatvorenog kruga nastavlja. Osoba se
izoluje i ne asimiluje ono novo što joj je potrebno iz sredine. Jedna ironična činjenica
vezana za stid je ta da prirodna tendencija za skrivanjem upravo udaljava osobu od
leka, a to je susret pun ljubavi.

Naravno, skrivanje je verovatno prilično prikladno u sredini u kojoj se javlja stid. U toj
sredini, dalje izlaganje često znači nastavak interakcije koja je uzrokovala ili
omogućila zadržavanje stida. U idealnom slučaju terapijska sredina sadrži u sebi
mnogo više ljubavi i ne izaziva stid u odnosu na pacijentovu unutrašnju sredinu, koja
se zasniva na iskustvima iz ranog detinjstva (naričito introjektima i nedovršenim
poslovima). Na žalost, ovo nije dovoljno često slučaj.

Reakcije stida kod neurotičnog pacijenta se razlikuju od onih kod osoba sa

karakternim poremećajem. Ovo sam već pomenuo na nekim drugim mestima ovog
izdanja, razmatrajući tretman pacijenata sa karakternim poremećajima – graničnim i
narcistički poremećenim pacijentima. Dok je reakcija na stid uvek reakcija smanjenog
samopoštovanja, kao što sam pomenuo, ne postoji kolaps u doživljavanju svoga ja
kod neurotičara. Neurotičar ne gubi sposobnost da razmišlja (osim momentalno), ne
gubi osećaj lične kohezije, ni sposobnost da funkcioniše (iako je ova oštećena
reakcijom stida) i nije redukovana na "sve je loše" stanje (osim momentalno).

Terapijski pristup stidu

Cilj i vremenski tempo u tretmanu stida

Opšti terapijski cilj u GT je: (1) poznavati i identifikovati se sa primarnim doživljajem

osobe, a ostati u kontaktu sa ostatkom polja organizam/sredina, naročito sa primarnim
doživljajem drugih ljudi u tom polju, (2) preduzeti akciju zasnovanu na tom
identifikovanju i (3) imati poverenja u rast koji se rađa iz interakcije. Primarni doživljaj
uključuje svest o ograničenjima i snagama, efkasnosti i neefikasnosti, i brigu za moral,
nemoral i amoralnost. Važno je da ljudi uče na osnovu iskustva prepoznajući svoje
greške, slabosti i ograničenja, i da zadrže dobar osećaj samopoštovanja.

U celini, moj specifičan cilj u terapiji sa ljudima opterećenim stidom je da dođe do

povećanja svesti o tome, te ostvarenje mogućnosti izbora u vezi sa procesom stida i
krivice, da im pomognem da se oslobode automatskog napada na sebe u procesu
stida, da ostvare kohezivan, siguran i u celini pozitivan i saosećajan doživljaj ja, i
konačno da osete stid i krivicu koja je racionalno vođena njihovim osećajem
duhovnosti, vrednostima i potrebama, u procesu kontkta sa drugima, kroz svesnost i
 325

stavljanje u zagradu. Deo tog cilja bila bi svest i prihvatanje potrebe za skrivanjem i
transformacija defazivnog skrivanja u zdravo povlačenje.

Da bi se ovo postiglo potreban je dugotrajan, ponovljen, postepen rad. Delom je tako

zbog preverbalnog, uslovljenog doživljaja ja koji je tako difuzan, primitivan i ego-
sinton. Spor tok rada sa stidom nije determinisan samo postepenom prirodom
menjanja tako ugrađenih stavova, već takođe zato što se stid pojavljuje u
svakodnevnom životu pacijenta tokom tretmana. Takođe i sam terapijski proces
pobuđuje stid, jer otkriva očiglednu slabost ili mane stidljive osobe. Kada takav
pacijent nauči nesto o terapiji, postoji tendencija da se javi reakcija stida tipa: Da sam
ja adekvatan, već bin to znao. A kada terapija uvede u svesnost i sam stid reakcija
postiđenosti zbog stida se javlja.

Takođe postavlja se pitanje da li je totalna eliminacija stida ili krivice dobar terapijski
ishod. Autentično osećanje krivice zbog nanošenja povrede je sastavni deo kompletne
ličnosti. Ne osećati krivicu značilo bi nikog ne povređivati, što je sumnjivo, ili ne
osećati adekvatnu krivicu zbog povrede. Ja ovde ne procenjujem u vezi sa čim bi
osoba trebala da oseća krivicu, već samo kažem da terapeut ne bi trebalo da nastoji
da eliminiše celokupnu krivicu, da tretira svako osećanje krivice kao neurotično ili da
smatra da nepostojanje osećanja krivice predstavlja valjan terapijski cilj.

Isto tako, obratite pažnju na reč bestidan. Osoba koja se ponaša bestidno smatra se
da nema prikladan osećaj za kontekst i za sopstvene granice. Opet, ja ne pokušavam
da kažem šta bi trebalo da izazove stid i do koje mere, već da ukažem na to da
najbolji cilj terapije nije gubitak osećanja stida.

Pacijentova je stvar, a ne terapeutova, šta će smatrati prikladnim osećanjem krivice ili

stida. Posao terapeuta je da prihvati i olakša osvešćivanje svih aspekata pacijentovog
procesa svesnosti i da olakša pojavljivanje zdravijeg, integrisanijeg doživljaja ja iz
fenomenološke i dijaloške međuigre ovih konfliktnih sila.

Zdravo osećanje krivice i stida je iskustvo koje prolazi kroz ciklus figure i pozadine,
počinjući od predkontakta i završavajući u opraštanju u postkontaktu. Kod zdrave
osobe osećanja stida ili krivice javljaju se na osnovu aktualnih uslova kojima su
determinisani u polju oraganizam/sredina. Nasuprot ranjivim neurotičnim i pacijentima
sa karakternim poremećajem, zdravi ljudi imaju širok diskriminativan spektar reakcija
stida i krivice. Oni ne negiraju stid ili krivicu kada su njihovi standardi prekršeni, niti
pate zbog omalovažavanja sebe zbog neuspeha da zadovolje svoje vrednosti i
standarde. Oni imaju blage, umerene reakcije stida ili krivice na prekršaje koje
smatraju manjim, a jače reakcije na izrazitija kršenja sopstvenih standarda. Celokupna
ličnost nije osuđena na patnju zbog manjih prekršaja i samopoštovanje se ne gubi u
potpunosti zbog specifične lične slabosti. Kako se kontakt intenzivira, preduzima se
prikladna akcija i osoba je potpuno angažovana (finalni kontakt). Ovo uključuje
restituciju zbog nanesenih povreda i saznavanje ograničenja.

Za mene je cilj rada na sazrevanju u ovom području ne samo da eliminišu stid, već da
pacijent izraste u osobu koja ima više ljubavi, razuma, produktivnosti u svom doživljaju
ja. Rad na asimilovanom, integrisanom, pozitivnom osećaju ja nije iznenadan proces,
već se dešava u malim koracima ili aproksimacijama. Ovaj proces komplikuje
činjenica da terapijski cilj mora da bude realistički pozitivan doživljaj ja koji obuhvata
prepoznavanje sopstvenih ograničenja i ograničenja u polju ja-drugi i kod pacijenta
 326

se razvija postojan proces senzibilne diskriminacije umesto grandioznog pozitivnog

doživljaja ja koji ne uključuje diskriminaciju.

Odnos u tretmanu stida

Stid se ne može uspešno tretirati ukoliko odnos između terapeuta i pacijenta nije
takav da terapeut zaista razume, prihvata i podržava pacijenta i ne praktikuje inkluziju.
Od vitalnog je značaja da terapeut bude dosledan i da ovo pokaže i na verbalan i na
neverbalan način.

Stidom opterećene osobe ne mogu da ozdrave osim u kontekstu kontakta sa drugom

osobom. Stid se mora izraziti u prisustvu druge osobe koja prihvata ličnost sa izvornim
horizontalnim stavom. Kvalitet i kvantitet kontakta je vitalan. U grupama je pacijentu
potrebno da mu se olakša takav kontakt sa drugima tokom ili posle rada, ili drugih
oblika izlaganja.

Za optimalno lečenje, stidom opterećenim pacijentima je potrebno da znaju da ljudi

koje oni poštuju, a naročito terapeut, takođe oseća stid i spreman je da ga izrazi. U
neku ruku takvom pacijentu je potrebno da i sam terapeut bude izložen. Naravno, ovo
zahteva da terapeut ima dovoljno podrške u sebi da bude u stanju da na taj način
bude izložen i da zadrži dobar osećaj pun ljubavi prema sebi i potrebna je terapijska
teorija i metodologija u kojoj su ja-izjave terapeuta uobičajene i sastavni deo tretmana.
Ovo je teško pomiriti sa tradicionalnom psihoanalitičkom metodologijom. Naravno,
svest o sebi, uvremenjenost, diskriminacija, takt, posvećenost dobrobiti pacijenta,
razumevanje karaktera pojedinog pacijenta i potrebnog tretmana, su esencijalni i
predstavljaju nepromenjivu odgovornost terapeuta koji koristi ja tvrdnje kao deo
metodologije tretmana.

Od vitalne je važnosti da pacijent ne doživi stid ili poniženje. Sarkazam, zadirkivanje,

prezir, sažaljenje i drugi slični stavovi terapeuta mogu biti razorni u tretmanu bilo kog
pacijenta, ali to naročito vredi za stidom opterećene pacijente. To vredi bilo da je
uvredljivo ponašanje direktno ili indirektno, verbalno ili neverbaIno. Na primer,
eksperiment može da bude smišljn na osnovu negativnog stava ili nepoštovanja
prema pacijentu, a to će neizbežno izazvati stid kod pacijenta podložnog stidu. Ovde
problem obično nije tehnički aspekt intervencije, već pre stav terapeuta prema
pacijentu. Terapeuti koji vrše ovu stimulaciju stidom često ne znaju da to čine, i sami
bi osetili stid kada bi to shvatili, pošto ovo obično nije sastavni deo slike o sebi.

Susret dve osobe može biti pun poštovanja i horizontalan ili vertikalan, i može da
izazove stid. Izjave tipa: "Ti mnogo tražiš od mene" ili "Moraš sam da se staraš o sebi"
mogu zapravo da govore: "Ti si suviše zahtevna osoba". Ovo različito deluje od izjave
"Ti želiš da ja vodim računa o tebi, i dok mi je stalo do tebe, ja ne želim da se staram o
tebi, i zapravo to i ne mogu da učinim na način na koji ti to želiš". Prve izjave
kategorizuju pacijenta kao deficijentnu osobu, dok poslednja izjava može da se
zasniva na prihvatanju druge osobe, i obuhvata kako ograničenja situacije, tako i
terapeutovu reakciju na jedan aspekt pacijenta.

Treba primetiti da intervencija koja se verbalno čini direktnom i punom poštovanja,

zapravo može da izazove stid. Naravno, čak i kada poruka ne izaziva stid, pacijent
može da oseti stid. Ali u slučaju stava poštovanja terapeuta, pacijent se može osetiti
dovoljno bezbedno da radi na ovom stidu.
 327

Jedno od iskušenja koje nije korisno je iskušenje da pacijenta odgovarate od njegovih

osećanja pokušavajući da budete puni Ijubavi ili prihvatanja. Dok je važno da se
terapeut ne složi sa tim da je pacijent loš ili da treba da se stidi, obično je slučaj da
terapeuti osećaju više saosećanja i poštovanja prema pacijentima nego što oni
osećaju sami prema sebi, pokušaj da se pacijenti odvrate od osećanja stida osuđeno
je na propast i jedino pobuđuje osećanje stida zbog toga što osoba nastavlja da
doživljava stid, tj. stidi se stida. Tada, umesto da shvati stid, ona u sopstvenim očima
postaje neadekvatni pacijent.

Početak rada na stidu

Inicijativa pri identifikovanju postojanja stida leži uglavnom na terapeutu. Tipično je da

terapeut posmatra znakove koji sugerišu mogućnost delovanja procesa stida. Ovi
znakovi mogu da budu prilično suptilni i zahtevaju senzitivnost i intuiciju terapeuta.
Neki očigledni znakovi uključuju promene u boji pecijenta koje ukazuju na autonomne
promene (npr. osoba pocrveni ili pobledi), iznenada se blokira ili zanemi, pogled
okrenut dole, povijanje glave, iznenadne defenzivne reakcije ili apologetske izjave.
Karakterološki i situacioni indikatori zovu na uzbunu terapeuta koji ima znanje i koji je
senzitivan na pitanja stida.

Terapeut može da započne svoju eksploraciju pitajući o pacijentovom doživljaju,

refleksijom, razmenom zapažanja, sopstvene sadašnje reakcije, relevantnih iskustava
iz prošlosti ili interpretacijama. Pošto pacijentov stid u rečniku ne mora da postoji ili da
se značajno razlikuje od terapeutovog, potrebno je da terapeut pronađe jezik koji
omogućuje komunikaciju. Terapeut će možda takođe morati da objasni ili da poduči
pacijenta o nečemu što se tiče procesa stida pre nego što ovaj počne da reaguje.
Moje iskustvo je pokazalo da pacijenti uglavnom dobrodošlicom dočekuju ovo
podučavanje i reaguju osećanjem olakšanja i doživljavaju da ih terapeut razume, te
iznenada i sami shvataju ovaj zagonetni aspekt sebe.

Test tačnosti svih ovih intervencija je potvrda pacijenta. Vodič i konačni autoritet nije
terapeut, niti bilo koja klinička teorija, već doživljaj pacijenta. Kako se nastavlja klinička
interakcija, pacijentov doživljaj često biva razjašnjen i njegova sposobnost da razlikuje
neposredno iskustvo od očekivanja zasnovanih na prošlosti postepeno se povećava.
Tada pacijent može da potvrdi ono što ranije nije mogao, ili što je negirao. Ali ja
verujem da je doživljaj pacijenta u svakom trenutkiu nešto što treba da bude vodič i
što terapeut treba da poštuje. Posao terapeuta je da poštuje, pa čak i da štiti
pacijentov doživljaj, dok istovremeno koristi sopstveno iskustvo kao vodič za kliničke
intervencije. Ovo se može učiniti tako što se vrlo eksplicitno i pozitivno naglašava
razlika između sadašnjih iskustava. "Naše iskustvo je znatno različito u ovom
momentu. U ovoj situaciji ja bih osećao stid. Ti to doživljavaš znatno drugačije, ne
osećaš stid". Ako je pacijent stidom opterećena osoba, postoji velika šansa da se javi
reakcija stida tokom ovakve interakcije: "Šta to nije u redu sa mnom kada se ne
stidim?" Ovo daje terapeutu i pacijentu još jednu šansu da rade na reakciji stida.

Terapeut takođe može da svoje iskustvo drži u pozadini dok ne dođe vreme za njega,
a dalje kliničke interakcije razjašnjavaju situaciju i pacijentova podrška sebi raste.
Dokazi koji se otkrivaju tokom vremena mogu pokazati da je terapeutova prvobitna
procena bila netačna, s druge strane, drugi dokazi mogu da je potvrde. Ali tek kada
podrška pacijenta dosegne određeni nivo, on može da iskoristi ovu informaciju. Tek
 328

kada pacijentova podrška sebi tokom kontakta i kroz svesnost autoritativno potvrđuje
ili negira postojanje reakcije stida, može se verifikovati terapeutovo empatičko
nagađanje.

Manifestacije koje se javljaju sada-i-ovde

Kada pacijent zna i može da prizna reakciju stida, tada je moguće razjasniti koji
aspekt postojećeg polja je doveo do te reakcije. lako pacijent može imati sklonost da
oseti stid, nešto u sadašnjosti obezbeđuje kontekst za takvu reakciju. Neki konteksti
verovatno će izazvati reakciju stida čak i kod pacijenata koji nisu opterećeni stidom.

Ljudima pomaže kada znaju šta je od onoga što su videli, rekli ili učinili izazvalo
reakciju stida. Jedan pacijent bi osetio stid uvek kada bih se namrštio i pogledao
nagore. Pacijent je interpretirao neverbalni znak kao neodobravanje, a to je bio izgled
njenog oca kada bi izražavao neodobravanje. Kada je konačno bila u stanju da
identifikuje ovaj moj pogled, mogli smo da uspostavimo dijalog. Moja prava reakcija
nije bila neodobravanje, već zamišijenost. Pacijentkinja je poverovala onome što sam
rekao i prestala je da doživljava stid u tom kontekstu. Ova interakcija dovela je do
prilično korisnog rada na reakciji stida u vezi sa njenim ocem.

Korisno je za pacijenta da prepozna senzorne, kognitivne i afektivne komponente

reakcije stida. Poznavajući fizičke znakove stida on može da prepozna da nešto nije i
da je budnost potrebna, a ne automatsko funkcionisanje. Na primer, ja prepoznajem
izvesnu tenziju, stezanje vilice, skupljanje očiju, crvenilo i porast temperature, kao
fizičke manifestacije reakcije stida. Ponekad sam najpre svestan afekta stida,
ponekad najpre postanem svestan fizioloških znakova, a potom se usklađujem sa
afektivnim i kognitivnim komponentama.

Kogntivni aspekti tiču se misli o bezvrednosti, neadekvatnosti, negativnog poređenja

sa drugima i idelnim predstavama, itd. Ovaj proces samoodbacivanja, pa čak i
gađenja nad sobom, podudara se sa fiziološkim aspektima, crvenilom, grčenjem,
povijanjem tela, željom za skrivanjem tj. željom osobe da je neko ne vidi i ne čuje u
tom sramotnom stanju. Impuls za povlačenjem, ćutanjem, skrivanjem, smanjivanjem,
često deluje urođeno i vrlo je intenzivan.

Reakcija stida osobe kada se nađe u centru pažnje zbog kritike, ili čak u centru
neutralne ili pozitivne pažnje često je povijanje i usmeravanje agresije prema sebi.
Kada se stidljiva osoba opravdava, samouvereno postavlja i napada ili izražava prezir
prema drugima, zapravo se brani od dubljeg osećanja stida. Ova socijalno teška
forma samozaštite neophodna je zbog nedostatka poverenja u sebe i nedostatka
potpunog poistovećenja sa svojim aktualnim ja uz Ijubav i prihvatanje. Ove reakcije su
neefikasne jer obično alijeniraju ljude, retko doprinosi efikasnom rešavanju bilo kog
predstojećeg zadatka i zapravo ne umanjuje stid.

Ja: Sada i tada

Razvojni rad na stidu

 329

Kompletna GT sa stidom zahteva istraživanje korena procesa stida tokom ranog

detinjstva, odnose i doživljaje, naročito u porodici. Ja nalazim bar tri cilja u ovom
aspektu GT rada:
1. Eksploracija indukcije stida u porodici kako bi pacijent mogao da razume proces
stida u sadašnjosti. Ovo je korišćenje prošlosti kao pozadne za razumevanje
sadašnjosti, i ne sadrži pretpostavku da daleka prošlost uzrokuje sadašnjost.
2. Radi dovršavanja nedovršenih poslova i oslobađanja neoslobođene emocionalne
energije pacijenta. Objekat ove na sadašnjost usmerene eksplorcije su osećanja koja
još uvek žive, ali su zasnovana na starim geštaltima koji nisu bili dovršeni. U ovaj rad
je uključeno razrešavanje retrofleksije, naročito izražavanje emocija koje su bile
potisnute, i pod dejstvom defleksije.
3. Radi ponovnog doživljavanja i asimilovanja/odbacivanja introjekata roditeljskih
figura i uverenja iz perioda ranog detinjstva. Ponovo, ovim ciljem, prorađuje se
prošlost u GT samo u onoj meri u kojoj se javlja u vezi sa sadašnjim
egzistencijalističkim radom, a ne samo radi sebe.

Rezultat ovoga rada je da pacijent može da živi potpunu, u sadašnjosti centriranu

egzistenciju neopterećen figurama koje adekvatno pripadaju prošlim poljima. Ovo
znaci biti u stanju, u mogućnosti opservacije postojećeg polja uz minimalnu distorziju
zbog prijekcije, uspostaviti organizmičku samoregulaciju i sagledati potrebe sredine, a
ne dejstvovati na osnovu introjekcije, imati tačniju sliku o sebi i drugima (uključujući i
roditelje), te imati više fleksibilnosti za kontakt, delovanje, kreativnost, emotivnost itd.

Ja sam otkrio dva znatno različita modela indukcije stida u porodičnim sistemima. U
jednom sistemu stid se izaziva snažno i otvoreno. Ovo se javlja u porodicama sa
strogim, punitivnim regulativnim sistemom, koji malo pažnje poklanja emocionalnim
potrebama članova porodice i koji ima granice koje su ili nefleksibilne ili ekstremno
porozne i _______ . Ovde mislim na porodice u kojima je zlostavljanje deteta
uobičajeno, a roditelji su karakterno poremećeni. Resultat je često odrastao pacijent
sa ozbiljnim narcističkim ili graničnim poremećajem a rad na stidu mora de sledi
principe koje sam razmotrio u eseju koji se bavi tom temom i sugestije date ovde treba
asimilovati u taj kontekst.

U drugom tipu sistema stid se često izaziva suptilno i indirektno. U tom tipu porodice
postiđivanje je često ugrađeno u interakcije koje se smatraju brigom, kao npr. "za
tvoje sopstveno dobro". Dok se u prvom tipu porodice poruka dostavlja sa
intenzitetom i otvorenom hostilnošću, u drugom tipu poruka je često skrivena,
indirektna, zamaskirana. U drugom tipu sistema, obično postoji diskrepancija između
neverbalne poruke u pozadini i verbalne poruke. Verbalna poruka je često nešto
pozitivno ili objektivno, a poruka u pozadini indukuje stid. "Znam da ti to možes bolje"
može da bude ohrabrenje ili da izražava "To nije dovoljno dobro".

U ovom sistemu, postoji suptilno napuštanje. Ono može da bude toliko suptilno da se
javi u obliku nestanka topline iz majčinih očiju ili otac može da prevrne očima gledajući
u plafon. Veza koja povezuje dete sa roditeljem i daje detetu na znanje da je ono OK,
da je voljeno i sigurno, nestaje. Dete ostaje zbunjeno. Ponekad se pojavi prikrivanje
osećanja, pa čak i kada je dete starije i može da identifikuje osećanje, javlja se pitanje
"šta sam učinio/la da to zaslužim?" ili "Zašto mama reaguje tako snažno?" Odgovor
koji dete stvara obično glasi "To nije ništa određeno. Mora biti da samnom nešto nije u
redu."
 330

Dok na vrlo suptilnom nivou rad sa stidom nije u suštini različit od većine ostalih oblika
terapijskog rada u GT, tj. koriste se različiti načini eksploracije dok se nedovršeni
posao ne završi, dok se ne asimiluju introjekti i ne shvati sadašnja situacija, ovaj esej
sadrži neke specificne sugestije vezane za tretman i upozorenja u radu sa stidom
opterećenim osobama. U razmatranju ovog tretmana ja sam pre svega razmišljao o
neurotičnom stidu koji rezultira iz drugog tipa porodice. Za rad na stidu sa pacijentima
sa ozbiIjnom karkternom patologijom, primarna karakterna patologija se mora naglasiti
i to obezbeđuje matricu u kojoj se nastavlja rad na stidu.

Razvoj pozitivnog roditeljskog stava prema sebi

Različite metafore se koriste da bi se izrazile osobine ja-funkcija. Autoregulacija može
da se vrši na onaj način na koji osoba svoje potrebe i emocije uzima u obzir, ima
pozitivan topao stav prema sebi, pokazuje poverenje i saosećanje za sebe, obećava
da će raditi na ostvarenju uslova u kojima će njegove/njene potrebe biti razumno
zadovoljene, i dopušta sebi da prima potrebnu "hranu" i zadovoljstva u životu. Jedan
način da se ovo opiše je da se kaže da je osoba sebi dobar roditelj. Kada osoba vrši
autoregulaciju uz samodbacivanje i gađenje, ne poštuje svoja osećanja ili potrebe, i
ne mobiliše zdravu agresiju radi svojih ciljeva ili čak ne oseća da ima pravo da to
učini, može se reći da osoba nije sebi dobar roditelj (punitivan, strog, zanemarujuć,
itd).

Smatra se da kada biološki intaktno dete raste u dobroj sredini (bar minimalno
zdravoj) i roditeljstvo je "dovoljno dobro", tada dete uči osobine dobrog roditeljstva.
Ovo uči kroz sve oblike socijaInog učenja – imitaciju i identifikaciju sa roditeljima,
introjekcijom, aktivnim podučavanjem od strane roditelja, itd. Oni gledaju ono što
roditelji rade, apsorbuju roditeljski stav na vrlo ranom uzrastu. Kada se dete tretira s
ljubavlju, poštovanjem, empatijom i kada mu se postavljaju dobre granice postoji
razumno dobra verovatnoća da će autoregulišući proces biti zdrav.

Stidom opterećeni pacijenti do različitog stepena regulišu sebe na način koji nije dobro
opisan kao dobar roditeljski stav prema sebi. Jedan od zadataka terapije sa takvim
pacijentima je da se taj autoregulišući roditeljski stav prema sebi uvede u svest tako
da ne nastavi da deluje na nivou navike. Tada se verovatnoća dobrog roditeljstva
modelira kroz dobar i ljubavlju prožet kontakt koji je spontani deo terapijskog odnosa u
GT metodologiji. U okviru matrice pozitivnog terapijskog odnosa negativni ostaci iz
prošlosti se prorađuju i pacijent uči nove veštine i stavove prema sebi.

Na bazičnom nivou nove veštine se tiču kontakta i svesnosti koje su deo procesa GT:
znanje o tome šta osoba oseća i opaža, poštovanje razlika, povezivanje Ja i Ti. Na
složenijem nivou, postoji učenje sasvim novog obrasca autoregulacije. Ovo se uči
kroz procese o kojima, smo već diskutovali, kao i kroz identifikaciju i imitaciju
terapeuta, ostvarivanjem dobrobiti na osnovu empatije terapeuta, aktivnim učenjem
novih oblika brige o sebi, interakcijom sa drugima u grupi, fenomenološkim
eksperimentima zasnovanim na pokušajima i pogrešnim i aktivnim primenjivanjem
uvida kroz programe brige o sebi.

Odnos između terapeuta i pacijenta je vitalan u tom pogledu. Potrebno je da terapeut

ima pozitivan stav i da ima poverenja u postepen rast pacijenta. Svima nam je
potrebno da predstavljamo radost značajnim drugim osobama. Stidom opterećenom
 331

pacijentu koga samatraju teretom, a ne radošću, potreban je terapeut kome je pacijent

radost, terapeut kome se pacijent zaista sviđa.

Pacijentu je takođe potrebno da ima dobro saznanje o tome koliko je vremena za to

potrebno, koliko je rad postepen. Njemu je potrebno da terapeut modelira otvorenost i
empatičko povezivanje. Savet terapeutu je da se zadrži na razgovoru sa pacijentom
kako bi proverio šta pacijent dojživljava, umesto da sam pretpostavlja šta je to što
pacijent doživljava ili bi trebalo da doživljava. I iznad svega pacijentu je potrebno da
terapeut sazna sve njegove aspekte i da shvati i poštuje pacijenta kao celinu.

Briga o sebi može početi ponašanjima predloženim za terapiju: u početku se može

praktikovati na mehanički način, koji se zatim asimiluje u autoregulativan proces i
postaje autentičan. Na primer anksiozna osoba može da mehanički sledi sugestije u
vezi sa disanjem i kontrolom misli, relaksacijom nalik na meditaciju, itd. U početku ovo
može da se radi skepticno i bez mnogo entuzijazma. Ipak, pacijent može da otkrije da
takva dobra briga o sebi izaziva dobro _____ i da razvije pravi entuzijazam za
određene aktivnosti brige o sebi sa kojima je eksperimentisao. Dok se praktikuju one
mogu da postanu uobičajen deo aktivnosti osobe i ne treba da više budu objekat
forsirane svesnosti. Ukratko, te aktivnosti se asimiluju i transormišu u funkcije ja.

Specificne interveneije

U GT praksi je imperativ akcentuiranje vrline poistovećenja sa sopstvenim iskustvom.

Zato je najvažniji aspekt tretmana stid za odnos zasnovan na stavu empatijskog
razumevanja i topline poštovanja kroz koje se pacijent zaista hrabri da razjasni i
identifikuje sa svojim aktuelnim doživljajem. Atmosfera bi trebalo da bude takva da
omogući postrepen tok, stav ohrabrujući, uz _____ i dovoljno prostora za celokupan
spektar osećanja, uključujući strah, otpor, stid, i slično.
Unutar ovog konteksta možemo da diskutujemo o nekim specifičnim intervencijama
(eksperimentima). Ali to su samo ilustrativne primene koje su korisne samo ukolikoxs
primenjuju ovaj osnovni' stav, a ne zamanjuju ga i ne krse.

Od vitalnog je značaja zapamtiti u ovoj situaciji da su ovi eksperimenti fenomenološki,

a ne vežbe, da je cilj da pacijent nauči nešto, da u GT nije uobičajeno razuslovljavanje
pacijenta. Nema ničega što pacijent treba da postigne, on ne može da prođe ili da
padne na ovim eksperimentima. Sve što se dogodi informiše kako pacijenta, tako i
terapeuta i obezbeđuje vođenje njihovom radu. Od GT terapeuta se očekuje da
pozajmljuje ili kreira druge eksperimente u skladu sa kliničkim indikacijama.
Ponavljanje pažljive provere sada i ovde iskustva pacijenta omogućuje im da razmene
podatke koji su objekat eksperimentacije i takođe zadrže vezu između terapeuta i
pacijenta koja redukuje stid i da se zaštite od indukcije stida. Rad na stidu zahteva
vreme i prostor, a ne pritisak.

Eksperimenti sa kontaktom

Eksperimenti u kojima je pacijent vođen prema kontaktiranju veoma su korisni.

Ponekad je potrebno da ovo bude vrlo strukturisano, npr. da pacijent gleda u
terapeuta ili druge u grupi i da zatim bude vođen kroz usporavanje, udisaj i izdisaj dok
gleda itd. Kada pacijent može da učini ovo, tada se može sugerisati da kaže terapeutu
 332

ili drugim učesnicima u grupi, šta doživljava. Ponekad ovo može biti učinjeno bez
mnogo strukturisanja od strane terapeuta, a ponekad je korisno da terapeut "ponudi
rečenicu" koju će pacijent glasno izgovoriti ili izraziti drugim članovima grupe. Ove
rečenice mogu da izražavaju: "Osećam stid zbogo...", "Povijam svoju glavu,
postiđen...", "Mogu da podignem glavu" ili "Potrebno mi je da se sakrijem". Dok se ove
intervencije zasnivaju na empatičkim interpretacijama terapeuta, korišćenje
interpretacije u obliku eksplicitnih eksperimenata naglašava izravno fenomenološko
iskustvo pacijenta, a nije reč o modelu u kojem terapeut govori pacijentu šta govori.

Dopuštajući sebi da bude viđen, i da ostane sa kontinuumom svesnosti, pacijent čini

sledeći korak. Ovo obično znači da oseća neprijatnost. Čuti reakcije drugih može da
bude isceljujuće za pacijenta opterećenog stidom, ukoliko je okolina zaista suportivna.

Neprijatnost može biti efikasno prorađena kroz eksperimente sa kontaktom, ako

pacijent poseduje ili razvije dovoljno podrške u sebi. Pacijent koji je naučio da
kontroliše disanje i relaksaciju mišića može da eksperimentise sa tim u vezi sa
neprijatnošću. Biti u stanju opuštenosti i ostati u kontaktu u stanju doživljaja
neprijatnosti pomaže pacijentu da se "sprijatelji" sa neprijatnošću. Ako pacijent može
da gleda i bude viđen, da oseti neprijatnost, a da ne dođe do tenzije, jednostavni stid
može da se doživi u vidu topline i propratnog osećanja u kontekstu dobrog terapijskog
odnosa ili kohezivne grupe.

Stidom i neprijatnošću opterećeni ljudi obično teško prihvataju pozitivan fidbek ili
napade drugih, naričito ako su iskreni, zasluženi i željeni. Jedan aspekt rada na
kontaktu je ohrabrivanje ovih osoba da prihvate pozitivne reakcije, da priznaju kako ih
žele i da su im potrebni, da ih "unesu u sebe". Ovo znači da dopuste sebi da osete
toplinu, punoću, sigurnost, da se osete dobro (i postiđeno) zbog neočekivane
pozitivne reakcije koja se pojavila.

Očigledno je da svi imamo potrebe vezane za druge i osoba koja je sebi dobar roditeij
prima ono što joj je potrebno kada se to nudi. Kroz ovakve interakcije podržava se
valjan roditeljski stav prema sebi. Sećam se da sam bio na sastanku na kojem sam
dobio srdačan aplauz za jedan težak rad i za ono što sam postigao, a povio sam se
doživljavajući neprijatnost. Neko u grupi je sa puno ljubavi rekao: Primi to! i učinio
sam. Osećao sam se divno.

Fokusiranje na kogniciju

Fokusiranje na misaoni proces pacijenta opterećenog stidom često je korisno. Otkriva

se dosta negativne priče sa samim sobom, negativnih očekivanja vezanih za
budućnost, prisećanja prošlih neuspeha, obezvređivanje uspeha, itd. Korisno je da
pacijent postane svestan ovog procesa, a da tim bude akutno svestan takvih misli
onda kada se javijaju. Ako svest postane oštra i trenutna, pacijent će često uspeti da
stekne kontrolu nad ovakvom kognicijom. Neke tehničke intervencije mogu da budu
od pomoći na primer, u obliku fidbeka. Na primer pacijent može da nabroji negativne
misli (način da ih bude svestan).
 333

Otkrio sam da je izuzetno korisno da pacijent nauči da bude svestan prvih znakova
stida, npr. negativnih misli, a da zatim praktikuje zaustavjanje. Zaustavljanje može da
bude u obliku uzimanja dugog, laganom _______ uz dobar izdah. Duže pauze (npr. tri
duga, lagana daha), ili duže pauze sa korišćenjem meditativne imaginacije, može se
koristiti po potrebi. Svrha pauze je da omogući pacijentu da bude svestan umesto da
automatski nastavi sa dobro uvežbanim načinom izazivanja dubokog stida. Ovo se
može smatrati, saosećajnim ometanjem pacijentove autoregulacije.

Ponekad je korisno da se pacijent fokusira na pozitivnu priču sa sobom. To ne znaci

razuveravati pacijenta u pogledu njegovih zastarelih ubeđenja ili propagirati krilaticu
"misli pozitivno", već zaustaviti automatski negativan razgovor u sebi i otvoriti svest
pacijenta za mogućnost da autentično oseti nešto pozitivno u vezi sa sobom.
Eksperimentacija može da pacijentu pruži pozitivna osećanja u vezi sa pozitivnom
pričom o sebi i u sebi i oni mogu da otkriju šta doživljavaju.

Često ovo pokreće dosta otpora, oni nisu navikli da sebe vide u pozitivnom svetlu i to
može da ubrza terapijski rad. Važno je da terapeut ima na umu da je to psihoterapija i
da su to eksperimenti, te da "otpor" i rad na teškoćama nije ometanje psihoterapije
već sama suština od koje je terapija sačinjena i oko čega se organizuje terapijski
odnos.

Jedna opasnost je da će pacijenti opterećeni stidom često osetiti stid jer ne stižu do
cilja koji smatraju da bi superiorna osoba postigla, kao što je pozitivno mišljenje o
sebi. Ako terapeut takođe ima sličan bihejvioristički fokus, pacijentov stid se može
pojačati. I ovo se često desavalo u prošlosti zbog GT koja je bila usmerena na tehniku
i ekspresiju (bum-bum-bum terapija).

Pokret

U stidu se može misliti kao o plesu. Postoji obrazac kretanja koji se može oslikati,
doživeti i odigrati. Ovaj ples ima polarni kvalitet povišenja i širenja. Pol stida se često
doživljava, oslikava i pleše u vidu povijanja, povlačenja, smanjivanja, skrivanja,
ćutanja. Ovo može da postane ples bez pokreta ili zvuka, potpune ukočenosti. Ovo
može da bude izuzetno duhovno iskustvo.

Drugi pol predstavija ekspanzivan pokret. Pacijent može da se kreće raširenih,

otvorenih grudi, sa visoko uzdignutom glavom, zauzimajuci prostor u sobi, stvarajući
snažne energetske veze sa zemljom i gurajući prema gore i napolje. Pokreti mogu da
budu slobodni, ponosni. Zvuk može da prati ekspanzivan pokret. U ovaj pol mogu da
btidu uključeni i drugi ljudi.

Pokret napred-nazad između dve energije širenja i povijanja pruža pacijentu doživijaj
aktivnosti, a ne paralisanosti i pruža mu mogućnost da prihvati stid kao osećanje
kretanja, a ne karakternu osobinu.

Ljudi koji nisu bili dodirivani kao deca često imaju problema sa slobodnim pokretom, a
stidom opterećeni odrasli često imaju detinjstvo sa vrlo malo dodira, čak i kao bebe.
Dodir, telo, osećanja, itd. su tretirani kao odvratni i kao da ih treba minimalizovati.
Ponekad postoji potvrda ove rekonstruisane slike na osnovu posmatranja igre dede i
bake sa unucima.
 334

Pokret i dodir predstavljaju teškoću stidom opterecenim pacijentima, ali mogu da budu
od ogromnog značaja za rast i razvoj zdravlja. Strukturisani eksperimenti i domaći
zadaci, kao što su oni koji se koriste u seks terapiji, ponekad su korisni.

Skrivanje i maskiranje

Potreba za skrivanjem zahteva ekspresiju i eksperimentaciju. Ovo može da bude u

fokusu kontakta, kretanja ili eksperimenata sa kognicijom. Neki eksperimenti sa
kretanjem ili glumom mogu da se sastoje od verbalnog ili neverbalnog izražavanja
impulsa za skrivanjem. Imati dopuštenje za igru sa skrivanjem, a posebno u grupnom
kontekstu, olakšava pacijentu taj impuls. Ponekad je ujedno zabavno i oslobađajuće
sakriti se iza kauča u kontekstu odigravanja potrebe za sakrivanjem. Ponekad to
pokreće uspomene iz ranog detinjstva koje se mogu proraditi i podeliti sa drugima.

Skrivanje može da poprimi oblik skamenjenog lica. Ponekad se izrazom maska ovo
dobro izražava. Ja sam eksperimentisao sa pacijentima koji su zaista prekrivali lice
spoljašnjom maskom i uspostavljali kontakt. Za neke pacijente nema razlike, ništa se
ne dogodi i ne nauče ništa. Kada se ovo desi to je obično veoma brzo i ja prekidam
eksperiment sa saznanjem da ovaj eksperiment nije koristan za ovog pacijenta.

Ipak, kod nekih pacijenata se javlja veoma zanimljiv neposredan efekat jer su u stanju
da gledaju bez tenzije kada im je lice prekriveno maskom. Spoljašnja maska izgleda
da zamenjuje potrebu za biološkom maskom. Izgleda da to što nisu viđeni omogućava
ljudima opterećenim stidom da gledaju bez tenzije i stida. Ovo može da učini
konkretnim mnoge aspekte koji se tiču toga što pacijent nije viđen, ne doživljava
tenziju i ne skriva se.

Idealno ja

Poređenje sa idealnim ja je drugi aspekt procesa stida koji treba da bude eksplicitan.
Često se ovo može učiniti samo kroz razgovor koji obezbeđuje kontakt. Ponekad je
korisno aktivnije se fenomenološki fokusirati, npr. dopustiti idealnom ja konkretniju
simboličku ekspresiju. Ponekad sugerišem da pacijent zamisli pred sobom ja kojeg se
ne bi stideo i tražim da ga opiše. Ponekad koristim staru sliku ljudske veličine koja se
može naći u pozorištu i predstvlja nekog glumca i tražim da opišu sliku sopstvenog ja
koja bi bila prihvatljiva.
Kada mogu da opišu osobu, odelo, manire, glas itd. pitam ih kako reaguju na takvu
sliku. Ogovori se u većoj meri razlikuju nego što bi se moglo pretpostaviti. Ponekad
koristim praznu stolicu i postavim idealno ja na tu stolicu.

Zajednička tema stidom opterećenih ljudi je ta što se identifikuju u većoj meri sa

idealnim ja nego sa onim što zaista jesu. To je ponekad iznenađenje za pacijenta
kada otkrije da idealno ja može da bude kontradiktorno i jedino realno kao koncept a
ne kao stvarnost – dok su oni sami realni i postoje.

Ponekad sam tražio od pacijenata da odglume idealno ja. Kada nisu previše inhibirani
da to učine, oni često otkriju da im se čak ne bi ni dopalo da su takvi. Sećam se jedne
žene koja je želela da bude "žena sa Beverli Hilsa" veoma sofisticirana, šik, uglađena.
Bila je ustanju da igra ovu ulogu i da stvori vernu sliku sebe za druge u grupi. Dok je
 335

igrala tu ulogu doživela je lik kao prazan, njen fenomenološki doživljaj u toj ulozi
svedočio je o praznini i besmislu.

Razrešenje retrofleksije

Postoji mnogo retroflektovanog besa i Ijutnje u stidu, koji treba prvo usmeriti – usmeriti
prema stvarnoj sredini i cilju ljutnje, pre nego što se bes okrene ka sebi. Pošto je veliki
deo ovog procesa poreklom iz ranog uzrasta i preverbalan je, moraju se koristiti
ekspresivne tehnike. Dete koje bi se retko stideio ima dovoljno podrške u okolini ili u
sebi da izrazi bes prema roditeljima. Jedan aspekt terapije je da se obezbedi prilika da
se to učini, kada je prikladno.

Često se to može učiniti samo posle suptilnih reakcija stida koje je pacijent razumeo.
Pacijent može da se seti povijanja, ali da ne zna zašto se povija i može da se oseća
loše zbog toga. "Zašto sam napravio tako veliki problem od toga?" Kada je prezir
povezan sa originalnim kontekstom razjašnjen, kada je sklanjanje deteta s puta, uz
minimalan i neautentičan kontakt shvaćeno, pacijent može da postane svestan besa
umesto ________ .

Ekspresivne tehnike mogu da budu korisne u tom trenutku. Na primer pacijenti mogu
da žarko guraju rukama – odgurujući roditelje dok izdišu i osećaju svoj bes. Sećam se
jednog pacijenta koji je glavom gurao roditeIja do stolice govoreći "sklanjaj se!"

Dobar roditeljski stav prema sebi

Specifični eksperimenti i vežbe su ponekad korisni u razvoju prihvatanja sebe i

sampoštovanja - kada se koriste u kontekstu dobrog odnosa pošto je pacijent razvio
neku podršku (kao što smo rekli ranije). Ovo može da obezbedi saznanje o onome što
je nedostajalo i što je bilo potrebno u detinjstvu i što je i dalje moguće da dožive.
Tokom vremena ovaj doživijaj onoga što je moguće i praktikovanje vežbi može da
dovede do novog, autentičanog i asimilovanog ja-procesa. Ovde razmatram samo
jednu od mnogih mogućnosti.

Ova vežba je serija od tri vežbe. Obično se jednom mora ovladati nego što pacijent
ima dovoljno podrške da pređe na drugu.

1.
Od pacijenta se traži da zamisli "metaforičnog dobrog roditelja" (MDR), roditelja iz
mašte koji je idealan za zadovoljavanje potreba iz ranog detinjstva (sada "unutrašnje
dete"). Ovo je lik ili osoba koja empatično reaguje i saoseca i mudra je. Ovaj MDR,
obično dobra majka, definiše se kao ona koja je uvek prisutna, koja gleda pacijenta sa
Ijubavlju i radošću, koja uvek kaže "Tu sam za tebe" i koja to i misli. Ovo takođe može
da bude i dobar otac, zavisno od toga što najviše odgovara pacijentu. Neke predstave
uključuju grčke bogove, starog šumara, ženu u kuhinji, itd. Jedna slika koja se kao
spontana fantazija javlja kod pacijenata je slika velike, krupne žene koja bi ih s
lakoćom mogla držati u krilu, i čiju bi mekoću mogli da osete. Ponekad slika uključuje
predstavu većeg broja dece koja se igraju oko žene. U fantaziji je ova žena
orijentisana prema deci, a ne brine se o tome da skine višak kilograma, da izgradi
karijeru, da impresionira komšije ili da bude seksi.
 336

Korišćenje metaforičke osobe umesto druge osobe u pacijentovom okruženju

zadovoljava više potreba. Koristi se bogatstvo fantazije. Moguće je učiniti simbol u
većoj meri emotivno provokativnim kroz opis izgleda odeće, zvuk, dom, geografiju,
etničku pripadnost itd. tako da se uklopi u pacijentov život iz mašte.

Ono što MDR može da učini u fantaziji nije moguće u stvarnom životu. Izvan stomaka
majke, pa verovatno čak ni tamo, niko ne može da bude totalno prisutan i da zadovolji
ove potrebe drugih, ne vodeći računa o promenama u sopstvenim potrebama.
Upotreba metafore čini jasnom činjenicu da to nije nešto što prava osoba iz prošlosti,
sadašnjosti ili budućnosti osobe može da pruži. Fantazija se jedino može aproksimirati
u interakciji sa drugima. Ovaj proces konstantne nege je nešto što osoba može da
učini sama za sebe. Metafora je simbol koji može da olakša internalizaciju negovanja
u ja procese. Ono što se ne može dobiti od sebe ili drugih mora se prežaliti.

Tada se od pacijenta traži da stavi ovog MDR na praznu stolicu i da sliku učini što
stvarnijom. Zatim se dijalog vodi, obično terapeut izgovara rečenicu (kao u
psihodrami). Ove rečenice spadaju u grupu "Volim te takvog kakav jesi". "Ja ću uvek
biti tu kada ti zatrebam".

Zatim počinje fenomenološki rad i fokusira se na pacijentovu reakciju na ovo.

Terapeut počinje (??) pacijentu da počne da sluša emociju ljubavi, da je primi u sebe,
da diše sa njom, da se njome ogreje. Ako je terapeutov tajming dobar, ova faza
eksperimenta se nastavlja pajentovim radom na slici o sebi, prošlim iskustvima sa
roditeljima i dijalogom između terapeuta i pacijenta. Ovo može da bude dragocen deo
procesa prorade. Terapeutu je lako da u ovoj fazi izgubi disciplinu fenomenološkog
eksperimentalnog procesa i da "prihvati to" postavi kao imperativ ili cilj. Pacijenti
moraju da se identifikuju sa svojim aktuelnim iskustvom, a ponekad to znači da nešto
ne prime, ne prihvate.

2.
Kada pacijent može da ovu receptivnu funkciju obavlja prilično dobro, tada se od
njega traži da odigra MDR. Pasivno primanje dobre roditeljske poruke teško je za
pacijenta opterećenog stidom, ali izgovaranje te poruke je još teže. Ovo je sledeći
korak prema asimilaciji samoafirmišuće poruke u aktuelno ja funkcionisanje.

3.
Finalna faza javlja se kada se od pacijenta zatraži da oseti ovaj dobar osećaj a da ne
prolazi kroz prvi i drugi korak. Sećanje na dobar osećaj i afirmativne misli koriste se
kao okidač za topao osećaj u sebi. Ova faza eksperimenta je obično efikasna tek u
kasnijim fazama terapije. Nema magije u ovoj vežbi, niti je ona metodološki vitalna.
Ovo je ilustracija za korišćenje odigravanja, eksperimentacije i programa za razvoj
pozitivnog stava prema sebi koji ranije nije postojao. Ovo ide uz vežbe kao što su
meditacija, pisanje dnevnika, pesama, crtanje i druge eksperimentalne aktivnosti koje
bi mogle da intenziviraju terapijski rad i povećaju broj seansi i dužinu terapije.

ZAKLJUČAK

Efikasnost psihoterapije se zasniva na kvalitetu odnosa i adekvatnosti razumevanja i

intervencija terapeuta. Identifikacija sa stanjem osobe i doživljajem koji je aktualan je
karakteristika zdravlja i mora da bude centralni deo terapijskog tretmana pacijenta
ukoliko želimo da terapija bude uspešna.
 337

Važno je da terapeut razume način na koji se stid i krivica indukuju, zadržavaju i leče.
Važno je da terapeut razume razliku između zdravog i nezdravog stida i krivice.
Tretman neurotičnog stida zahteva da terapeut ima empatičku vezu sa pacijentom i da
radi sa stidom na tehnički prikladan način. U radu sa stidom ovo znači postepen,
dugotrajan rad u kojem jača samopoštovanje i usklađuje sa pacijentovim pravim ličnim
vrlinama te se gradi pozitivan roditeljski stav prema sebi.