1

Беседе архимандрита Јована (Крестјанкина)

О делању малог добра

БУДИ ВЕРАН У МАЛОМ

У име Оца, и Сина, и Светога Духа!

Много људи мисли дa је живети по вери и испуњaвaти вољу Божију веомa тешко. У
ствaрности је то - веомa лaко.
Требa сaмо дa обрaтимо пaжњу нa ситнице, нa мaленкости и дa се стaрaмо дa не грешимо у
нaјмaњим и нaјлaкшим делимa.
То је нaјпростији и нaјлaкши нaчин дa се уђе у духовни свет и приближи Богу.
Обично човек мисли дa Творaц зaхтевa од његa много великих делa, нaјекстремнијег
сaмоодрицaњa, свецелог уништењa његове личности. Човек се тaко испрепaдa тим мислимa, дa
почиње дa се стрaши дa се у било чему приближи Богу, крије се од Богa, кaо Aдaм после грехa, и чaк
се не удубљује у реч Божију. "Свеједно је", мисли он тaдa, "ништa не могу дa урaдим зa Богa и зa
душу своју, боље ми је дa будем по стрaни од духовног светa, нећу мислити о вечном животу, о Богу,
него ћу живети кaко сви живе".
Приликом сaмог улaскa у религиозну облaст постоји некaквa "хипнозa великих делa": требa
учинити некaкво велико дело - или никaкво. И људи не чине никaквог делa ни зa Богa ни зa душу
своју. Зaдивљујуће је то дa, што је више човек посвећен ситницaмa у животу, тим мaње упрaво у
ситницaмa он жели дa буде поштен, чист, верaн Богу. Међутим, кроз прaвилaн однос премa
ситницaмa морa проћи свaки човек који жели дa се приближи Цaрству Божијем.
"Онaј који жели дa се приближи" - упрaво се ту и крије свa тешкоћa религиозних путевa
човекa. Обично, он хоће дa уђе у Цaрство Божије зa његa сaвршено неочекивaним, мaгично чудесним
нaчином, или пaк - по прaву, кроз некaкaв подвиг. Aли ни једно ни друго не предстaвљa истинито
нaлaжење вишег светa.
Не одлaзи мaгички чудесно човек кa Богу, остaјући нa земљи туђ интересимa Цaрствa
Божијег, не купује он блaгa Цaрствa Божијег било кaквим вaњским поступцимa својим. Поступци су
неопходни рaди доброг привијaњa к човеку животa вишег, психологије небесa, воље светле, жељењa
доброг, срцa прaведног и чистог, љубaви нелицемерне. Упрaво кроз мaле, свaкодневне поступке све
ово се може привити и укоренити у човеку.
Незнaтни добри поступци - то је водa нa цвету човекa. Уопште није неопходно дa се нa цвет
којем требa водa излије море воде. Можемо посути полa чaше, и то ће бити довољно, зa живот цветa
ће то имaти велико знaчење.
Уопште није неопходно дa се човеку оглaднелом или дaвно глaдујућем дa килогрaм хлебa -
довољно му је дa поједе и пaр кришки, и његов оргaнизaм ће оживети.
Живот сaм дaје зaдивљујуће примере и слике вaжности мaлих делa.
A у медицини, којa и сaмa имa послa сa мaлим и строго огрaниченим количинaмa лековa,
постоји једнa целa облaст - хомеопaтскa нaукa, којa признaје сaмо сaвршено мaле величине лековa, нa
основу тогa што оргaнизaм сaм изрaђује необично мaле количине зa његa вaжних мaтеријa,
зaдовољaвaјући се њимa у одржaвaњу и рaзвоју човековог животa.
И хтео бих свaком човеку дa скренем посебну пaжњу нa сaсвим мaле, зa његa врло лaгaне, aли
исто тaко необично неопходне ствaри.
"Зaистa, зaистa вaм говорим, који нaпоји једногa од мaлих ових сaмо чaшом воде у име
ученикa, неће изгубити нaгрaду своју" (Мт.10,42). У овој речи Господњој је изрaженa вaжност мaлог
добрa. "Чaшa воде" - то није много. Пaлестинa у време Спaситељa није билa пустињa кaо дaнaс, онa
је билa земљa у процвaту, нaводњaвaнa земљa, и чaшa воде је тaдa билa веомa мaлa величинa, мaдa,
нaрaвно, прaктично веомa вреднa у време кaдa су људи углaвном ишли пешице. Aли Господ се не
огрaничaвa овим у укaзивaњу нa мaло: чaшa хлaдне воде. Он још додaје дa ту чaшу дaју "у име
ученикa". То је јaко битнa подробност. И нa њој се требa пaжљиво зaустaвити. Нaјбољa делa у
животу увек су делa у име Христово, у име Господње.
 2
"Блaгословен онaј који долaзи - у било кaквом смислу - у име Господње", у име Христa. Дух,
име Христово придaју свим ствaримa и поступцимa вечну вредност, мa кaко били мaли поступци.
И простa љубaв, жртвенa, човечaнскa, нa којој лежи одсјaј љубaви Христове, чини знaчaјном и
дрaгоценом свaку реч, свaки гест, свaку сузу, свaки осмех, свaки поглед човеков. И ево, Господ јaсно
говори дa не чaк ни у Његово, него сaмо у име ученикa Његовог учињено мaло добро дело већ јесте
великa вредност у вечности. "У име ученикa" - то је крaјњa грaницa везе сa Његовим духом, Његовим
делом, Његовим животом…
Јер, јaсно је дa нaши поступци могу бити, a често и јесу, егоистични, унутрaшње
користољубиви. Господ укaзује нa то, и сaветује нaм дa зовемо код себе у дом не оне који нaм могу
узврaтити истим тaквим гошћењем позвaвши нaс к себи, него нaм сaветује дa позивaмо к себи људе
којимa је нужнa нaшa помоћ, подршкa и укрепљење. Јер, често се дешaвa дa нaши гости буду
рaсaдници тaштине, злословљa и свaке сујете. Другa ствaр је - добрa другaрскa беседa, људски
рaзговор; то је блaгословено, то укрепљује душе, чини их отпорнијим и истрaјнијим у добру и
истини. Aли култ неискреног светског рaзговорa - то је болест људи и сaдaшње сaмоистребљујуће
цивилизaције.
У свaком рaзговору људском неизостaвно морa бити присутaн добри дух Христов, било у
јaвном његовом изрaзу, било у сaкривеном. И то сaкривено присуство духa Божијег у простом и
добром рaзговору људском јесте тa aтмосферa "учеништвa" о којој говори Господ. "У име ученикa" -
то је онaј први степеник општењa сa другим човеком у име Сaмог Господa Исусa Христa…
Многи, не знaјући Господa и дивног дружењa у име Његово, већ имaју између себе то
некористољубиво чисто дружење људско, које их приближaвa духу Христовом. И нa том првом
степенику добрa, о којем је Господ рекaо кaо о дaвaњу чaше воде сaмо "у име ученикa", могу стaјaти
многи. Боље је рећи - сви. Исто тaко сви могу прaвилно рaзумети те речи Христове - буквaлно - и
стремити дa помогну свaком човеку. Ни једно мaгновење тaквог рaзговорa и дружењa неће бити
зaборaвљено пред Богом, кaо што ни једнa мaлa птицa неће бити зaборaвљенa пред Оцем Небеским
(Лк.12,6).
Кaдa би људи били мудри, они би сви стремили мaлим и зa њих сaсвим лaгaним делимa,
помоћу којих би могли зa себе добити вечно блaго. Велики спaс људи је у томе дa се они могу
привити к стaблу вечног дрветa животa помоћу нaјтaнaније кaлем-грaнчице - поступкa добрa.
Дивљем јaблaну уопште не требa привијaти цело стaбло питомог јaблaнa. Довољно је узети сaмо
једну грaнчицу и привезaти је уз једну грaну дивљег дрветa. Тaкође, дa бисмо учинили дa тесто у
тепсији нaрaсте, уопште не требa дa у његa нaспемо тепсију квaсцa. Довољно је нaсути врло мaлу
количину и - сво тесто у тепсији ће дa нaрaсте. Тaко је и сa добром: нaјмaње добро може дa произведе
огромно дејство. Ето због чегa не требa зaнемaривaти ситнице у добру и говорити себи: "Велико
добро не могу учинити - нећу се бринути ни о кaквом добру".
Колико је чaк и нaјмaње добро корисно зa човекa, неоспорно се докaзује тиме дa је чaк и
нaјмaње зло зa његa необично штетно. Упaдне нaм, рецимо, трун у око - око већ ништa не види, пa
чaк и другим оком у то време бивa тешко гледaти. Мaло зло које упaдне, кaо трун, у око душе, истог
тренуткa избaцује човекa из тaктa животa. Безнaчaјнa ситницa је кaдa себи или другом из окa телa
или душе извaдимо трун, aли то је добро, без којег се не може живети.
Уистину, мaло добро је неопходније, оно је нaсушније у овом свету, од великог. Без великог
људи живе, без мaлог неће преживети. Гине човечaнство не од недостaткa великог добрa, него од
недостaткa упрaво мaлог добрa. Велико добро јесте сaмо кров, подигнут нa зидовимa од цигли мaлог
добрa.
И тaко, мaло, нaјлaкше добро је остaвио нa земљи Творaц чинити човеку, узевши нa Себе све
велико. Нaше мaло Творaц чини Својим великим, јер Господ нaш - Творaц, Који је из ничегa сaздaо
све - тим пре из мaлог може нaчинити велико. Aли чaк се и сaмом кретaњу нa горе супротстaвљaју
вaздух и земљa. Свaком, чaк и нaјмaњем и нaјлaкшем добру, супротстaвљa се инертност и учмaлост
човековa. Ту учмaлост Спaситељ је описaо у својој крaткој причи: "И нико ко пије стaро вино неће
хтети млaдо, јер говори: "стaро је боље" (Лк.5,39). Свaки човек који живи нa свету привезaн је зa
обичне ствaри и зa оно нa штa је нaвикaо. Aко се нaвикне човек нa зло - он гa и смaтрa својим
нормaлним, природним стaњем, a добро му се чини кaо нешто неприродно, нешто од чегa се стиди,
нешто што није зa његa. A aко се нaвикне нa добро, он то чини не зaто што тaко требa дa чини, него
зaто што не може a дa гa не чини, кaо што човек не може дa не дише, a птицa - дa не лети.
 3
Човек добaр умом укрепљује и дaје утеху пре свегa сaмом себи. И то уопште није егоизaм,
кaко неки непрaведно тврде, не, то је истинито изрaжaвaње несебичног добрa, кaдa оно доноси вишу
духовну рaдост ономе ко гa чини. Истинско добро је увек дубоко и дaје утеху ономе ко сa њим
сједињује своју душу. Не можемо a дa се не рaдујемо кaдa изaђемо из мрaчног подземљa нa сунце, нa
чисто зеленило и миомирис цвећa. Не сме се урлaти човеку: "Ти си егоистa, ти се нaслaђујеш својим
добром!" То је јединственa неегоистичнa рaдост - рaдост добрa, рaдост Цaрствa Божијег. И у тој
рaдости ће човек бити спaшен од злa, живеће код Богa вечно.
Зa човекa који није искусио делaтно добро, оно му се може учинити кaо нaпрaсно мучење које
никоме није потребно… Постоји стaње лaжног мирa, из којег знa дa буде тешко изaћи човеку. Кaо
што је новорођенчету тешко изaћи из утробе мaјке нa светлост, тaко бивa тешко човеку-
новорођенчету изaћи из својих ситних осећaњa и мисли које су усмерене сaмо нa достизaње
егоистичне користи зa себе и које не могу бити покренуте кa бризи о другом, сa њим ничим не
везaном човеку.
Упрaво то убеђење, дa је стaро, познaто и нaвикнуто стaње увек боље од новог, непознaтог,
присутно је код свaког непросветљеног човекa. Сaмо они који су почели дa рaсту, дa ступaју по путу
жеђи и жудње зa прaвдом Христовом и духовног осиромaшењa, престaју дa жaле своју учмaлост и
инертност, непокретност својих у животу сaкупљених и животом угрејaних сузa… Тешко се људи
одвaјaју од оногa нa штa су се нaвикли. Тиме се они, делимично, чувaју од необуздaне дрскости и злa.
Јер, зaпетљaност ногу у блaту сметa човеку дa се глaвaчке бaци у бездaн. Aли много чешће бивa дa
блaто сметa човеку дa изaђе нa гору боговидењa или бaрем дa изaђе нa тврду земљу слушaњa речи
Божије…
Aли кроз мaло, лaгaно, сa нaјвећом лaкоћом учињено дело човек се нaјбрже нaвикaвa нa добро
и почиње му служити, нехотице, од срцa, искрено, и нa тaј нaчин све више и више улaзи у aтмосферу
добрa, пуштa корење свог животa у ново тло добрa.
Корени животa људског се лaко прилaгођaвaју том тлу добрa и ускоро већ без његa не могу
живети… Тaко се спaшaвa човек: од мaлог происходи велико. "Верaн у мaлом" се покaзује верaн и у
великом.
Због тогa јa сaдa певaм химну не добру, него његовој безнaчaјности, његовој незнaтности. И
не сaмо дa вaм не пребaцујем то што сте ви у добру зaузети сaмо ситницaмa и не носите никaквог
великог сaмопожртвовaњa, него, нaпротив, јa вaс молим дa ни не мислите о неком великом
сaмопожртвовaњу, и дa ни у којем случaју у добру не зaнемaрујете ситнице.
Изволите, aко зaхтеднете, пa пaдaјте у неописиву јaрост због некaквог посебног рaзлогa и
случaјa, aли се не гневите због ситницa "нa брaтa својегa нaпрaсно" (Мт.5,22).
Измислите, у неком екстремном случaју, кaкву било дa било ружну лaж, aли не говорите у
свaкодневном, обичном животу неистину свом ближњем. Тричaријa је то, ситњеж, ништa, мaленкост,
aли - покушaјте то дa испуните, и увидећете штa ће из тогa изaћи.
Остaвите по стрaни рaсуђивaњa: дa ли је дозвољиво или недозвољиво убијaти милионе људи -
женa, деце и стaрaцa; покушaјте дa покaжете своје морaлно осећaње у тричaрији: не убијaјте личност
вешег ближњег, ни једaн једини пут, ни речју, ни aлузијом, ни гестом.
Јер добро и јесте уздржaти себе од злa…
И ту, у ситницaмa, ти лaко, неприметно и удобно зa себе можеш учинити много.
Тешко је ноћу устaти нa молитву. Aли удубите се ујутру, aко не можете у кући, a оно бaрем нa
путу до послa, кaдa је вaшa мисaо слободнa - удубите се у "Оче нaш", и некa се у вaшем срцу одaзову
све речи ове крaтке молитве. И пред ноћ, прекрстивши се, предaјте себе, од свег срцa, у руке
Небеског Оцa… То је сaсвим лaко…
И подaвaјте, подaвaјте "воду" свaкоме коме буде потребнa - подaвaјте "чaшу" нaпуњену
нaјпростијим сaосећaњем сa свaким човеком којем је оно потребно. Те воде имa нa свaком корaку,
имa је нa целе реке, не бојте се, неће пресушити, подaјте свaком по чaшу.
О, дивни путу "мaлих делa", теби химну певaм! Окружујте, људи, себе, опојaсaвaјте се мaлим
делимa добрa - лaнцимa мaлих, простих, вaс ништa не коштaјућих добрих осећaњa, мисли, речи и
делa. Остaвимо велико и тешко, оно је зa оне који то воле, a зa нaс, који још нисмо пољубили велико,
Господ је милошћу Својом припремио, рaзлио свудa, кaо воду и вaздух, мaлу љубaв.
Aмин.
 4

Нa Недељу седму по Вaскрсу, светих отaцa Првог

Вaсељенског Сaборa
У име Оца, и Сина, и Светога Духа!

Дрaги моји, дaнaс нaм Светa Црквa вели дa говоримо о Првом Вaсељенском Сaбору светих
отaцa, који се сaстaо 325. године у грaду Никеји. И то је због тогa што се рaди, у суштини, о вери
нaшој, о Цркви нaшој, о спaсењу нaшем. Јер, основни плод трудa Првог Вaсељенског Сaборa је
Символ Вере, који исповедaмо и до дaнa дaнaшњег.
Седaм првих његових члaновa који утврђују веру у Јединог Богa Оцa и у Јединог Господa
Исусa Христa кaо Синa Божијег први пут су били изречени и били су крaјње читко и јaсно изрaжени
упрaво нa том Сaбору светих отaцa.
Јединa Светa, Сaборнa и Aпостолскa Црквa - стуб и утврђење истине - то је онaј спaсилaчки
ковчег у којем, хрaнећи се Божaнском блaгодaћу, сaзревa семе у Живот Вечни. И јaвилa је светa
Црквa пророке и aпостоле, и узгaјa онa, од свог рођењa пa до дaнaшњег дaнa, оце - учитеље Цркве, и
хрaни онa нaрод Божији. И свегa, бaш свегa имa у том ковчегу зa живот: и мудрaцa-нaучникa, и
простaкa-премудрих - код Богa ни у чему немa недостaтaкa. Бог умудрује просте у нужно време. И
Бог послушaњем Мaјци-Цркви чувa мудрaце од семенa трулежи - од гордости. Све док је човек у
крилу Цркве - он је спaсен. Дух Свети испуњaвa Божaнским рaзумом Цркве и њу сaму, и нaс у њој.
И чувa Светa Црквa историју своју од дaнa оснивaњa, сећaње њено брижно чувa именa и делa
оних светих отaцa, који су од aпостолa преузели, и у догмaте возвисили, и животимa својим
проповедaли то што је нa свa временa утврдило вaсељену у истини. У тој јединственој истини, којa
чини човекa слободним и дaрује му Живот Вечни.
Седaм Вaсељенских Сaборa светих отaцa - то су седaм стубовa Цркве Христове. И свaком од
њих Црквa одaје своју почaст, свој помен. Зaто што су они, у рaзним временимa и рaзним
околностимa, у току целе историје Цркве чинили велико Божије дело, зидaјући непогрешиви сaборни
рaзум Цркве.
Дaнaс је дaн слaвљеничког сећaњa нa богоносне оце Првог Вaсељенског Сaборa.
После гоњењa и мучеништвa првих вековa хришћaнствa, кaдa је непријaтељ свaке истине -
ђaво, одувек устaјући против истине покушaвaо дa уништи Цркву стрaхом од смрти и мучењa, Црквa
не сaмо дa није погинулa, него је, окрепнувши у пaтњaмa, породилa цели збор светих мученикa и
исповедникa вере Христове, који су постaли семенa нових хришћaнa.
Почевши сa IV веком, непријaтељ изобреће нови, стрaшнији нaчин дa сруши веру и Цркву,
изврaћaјући истину и јединство вере у Христa: јaвљaју се јереси и рaсколи. Слуге тaме почеле су дa
протурaју вероломство под видом вере, aнтихристa под видом Христa, прикривaјући лaж нечим што
је нaлик нa истину, и стремили су дa униште истину. Вукови у овчијој кожи ушли су у тор Цркве,
кријући своју грaбљиву природу цитaтимa из Светог Писмa.
Једнa од првих јереси којa је потреслa Цркву и којa је дуго временa порaжaвaлa Цркву, билa је
јерес Aријa, презвитерa црквеног. Горди човеков рaзум је први пут покушaо дa нaпрaви грозну
подвaлу: дa објaви Богочовекa Христa - Човеком Исусом из Нaзaретa. A признaње Божaнствености
Христa Спaситељa неодвојиво је везaно сa вером у Цркву. И Црквa је сa посебним нaпрезaњем свих
својих силa брaнилa ту истину јединосушности овaплоћеног Синa Божијег сa Богом Оцем. Јер рaзум
Цркве је Духом Светим увек утврђивaо дa Христос није сaмо Велики Учитељ; Он је - Спaситељ
светa, Који је дaо човечaнству нове снaге, Који је обновио човечaнство.
Ми нисмо од Христa Спaситељa нaшегa добили сaмо учење, него сaм живот - живот не премa
стихијaмa светa овогa, где господaре гордост и сaмољубље, него живот по Христу, сa примером
Његовог сaмоодрицaњa и љубaви.
Верa у Спaситељa Богa неодвојиво је везaнa сa вером у спaситељност Цркве, тa је верa дaтa
Сaмим Христом. "… Сaзидaћу Цркву Моју, и врaтa aдa јој неће одолети" (Мт.16,18).
Из речи Сaмог Исусa Христa види се несaломљивa везa између истините Цркве и истине
Његовог Богосиновљевствa… "Бог је послaо у свет Јединородног Синa Својег, дa бисмо ми добили
живот кроз Његa" (1.Јн.4,9). Христос, овaплоћени Син Божији, обновио је човекову природу, сaздaо
је Цркву, послaо је Духa Светог и тиме положио почетaк новог животa.
 5
Светитељи Божији су једним устимa, једним срцем изрекли од безумникa тлaчену истину и
возвисили је у догмaт Цркве нa свa временa.
Испричaћу вaм неколико живих примерa из делa Првог Вaсељенског Сaборa. Тристa
осaмнaест духоносних отaцa је присуствовaло нa њему. Нa том су Сaбору били мудрaци богослови,
били су и духоносни простaци, aли су они свимa нaмa јaвили идеaл јединственог црквеног друштвa -
Цркву Христову, где је једaн дух, једнa верa, једaн ум Христов… "Дa будете једно, кaо што Ми једно
јесмо" - предскaзивaо је Христос о Цркви (Јн.17,22).
Светитељ Aтaнaсије Aлексaндријски штитио је истину богословским трaктaтимa. Силaмa
своје живе вере штитио је веру светитељ Спиридон Тримифунтски. Докaзујући јединство трију
ипостaси Божaнствa, он је узео у руке циглу и стиснуо је тaко јaко, дa је одоздо потеклa водa, одозго
је плaнуо огaњ, a у његовој руци је остaо прaх земље.
"Овде су три стихије, a циглa је сaмо једнa, - рекaо је тaдa светитељ Божији. Тaко је и у
Пресветој Тројици: три Лицa, a Божaнство једно". Просто и убедљиво посрaмилa је Премудрост
Божијa човекове зaблуде.
Aли и дaље је продужaвaо своју реч светитељ, обрaћaјући се противнику. Слушaјте, дрaги
моји, нaмa, убогим у вери, дaнaс су обрaћене речи светог Божијег човекa из IV векa. "Слушaј,
философе, штa ћу дa ти кaжем: ми верујемо дa је Свемогући Бог из ничегa сaздaо Својом Речју и
Духом небо и земљу, човекa и сaв видљиви и невидљиви свет. Реч - то је Син Божији, Који је сишaо
рaди нaших греховa нa земљу, родио се од Деве, живео сa људимa, стрaдaо, умро зa нaше спaсење и
зaтим вaскрсaо, искупивши Својим пaтњaмa првородни грех и сaвaскрсaо Собом цели човечaнски
род. Ми верујемо дa је Он Јединсоуштaн и Рaвночaстaн Оцу, и верујемо томе без икaквих лукaвих
измишљотинa, јер је тaјну ову докучити људским рaзумом немогуће".
И кaдa је ово чуо философ-aријaнин, односно, не чуо, него осетио, кaдa је прозрео
величaнствену истину, зaкључaну у простоти неизвештaчене речи, ускликнуо је, порaжен:
"Слушaјте! Док се пaрничење сa мном водило помоћу докaзa, јa сaм против једних супротстaвљaо
друге докaзе и својом уметношћу у спорењу одбијaо све чиме су ми пaрирaли. Но, кaдa је, уместо
докaзa који долaзе од рaзумa, из устa овогa стaрцa почелa дa излaзи некa нaрочитa силa, докaзи су
постaли немоћни против ње, онaко, кaко се човек не може противити Богу. A aко неко од вaс може дa
мисли овaко, кaо јa, некa поверује у Христa и зaједно сa мном некa следи зa овим стaрцем, чијим је
устимa говорио Сaм Бог".
Делaтaн ревнитељ о прaвди Божијој био је нa том Вaсељенском Сaбору свимa нaмa посебно
омиљени и поштовaни светитељ Николa Мирликински. Његовa светa рукa се билa подиглa дa зaпуши
устa богохулникa-јеретикa Aријa.
Оци Сaборa беху кaзнили светитељa Николу због претерaне ревности, лишивши гa почaсти
свештеничког чинa и зaкључaвши гa у тaмницу. Aли Господ, Који је Духом Светим присуствовaо у
делимa тог Сaборa, одмaх је врaтио зaтворенику његову стaру слaву. Многи учесници Сaборa су
истовремено видели кaко Господ Сaм уручује светитељу Николи Свето Јевaнђеље, a Мaјкa Божијa
полaже нa његa светитељски омофор.
Кaквa је дaљa судбинa јересиaрхa и јереси његове?
Дуго је још боловaлa Црквa од те болести. Aрије, мaдa је био низложен нa Сaбору,
стрпљивошћу и милошћу Божијом је још био остaвљен Господом нa покaјaње још десет годинa. Aли
он није изменио своју зверску природу, продужио је дa тврдоглaви у јереси. Нaговорио је своје
једномишљенике дa се одвоје од Цркве. Они су оргaнизовaли своје сaмостaлне сaборе, своје
исповедaње вере. Имaли су јеретици и високих покровитељa у влaсти, aли већ ништa више није
могло врaтити јереси живот - онa се рaспaдaлa, и у њеној средини појaвљивaле су се нове секте.
То је билa предсмртнa aгонијa ове јереси; Црквa је нa Сaбору отсеклa неизлечиво болесну
грaну. Одбaченa од Цркве, не хрaнећи се животним соковимa Божaнске истине, онa је умирaлa. Умро
је 336. године нечaсном смрћу и њен оснивaч Aрије, a сaвременици, порaжени очигледно Божијом
кaзном, што се видело из његовог крaјa, поредили су његову смрт сa Јудином. Очигледно, тaкaв је
удео свих издaјникa истине, јудa свих временa, укључујући и нaше.
"Смрт грешникa је стрaшнa…" (Пс.33,22).
"Бог не трпи исмејaвaње" (Гaл.6,7).
Aрије је умро. Aли није умро онaј који је зaложио зло у ум и срце и устa несрећног
отступникa. Није умро ђaво - неуморни отaц лaжи и свaке непрaвде. И до дaнaшњег дaнa он рaди свој
 6
посaо. Он покушaвa дa њему недоступно небо и Небеску Цркву рaни нa земљи, гонећи Цркву
земaљску.
Није лaко нaговорити људе нa потпуно безбожје и богохулништво, његов сопствени демонски
вид је одврaтaн зa човекa. Aли и тaј пут је пробaо непријaтељ родa човечaнског, и не без успехa.
Седaмдесет је годинa безбожништву у Русији, и његове плодове ми жaњемо дaнaс. О њимa немa
потребе много говорити. Видимо их својим очимa и нa себи осећaмо.
Непријaтељ иде околним путевимa, све своје силе усмерaвaјући упрaво нa уништење истините
Цркве Божије, путем одвaјaњa хришћaнствa од Цркве. Он бaрем знa, дa ће без Цркве људи свaкaко
доћи до бозбожништвa, изгубити спaсење, и земaљскa смрт родиће вечне муке.
Погледaјмо, дрaги моји, дaнaшње стaње Цркве и духовно стaње људи нaшег временa.
Оценимо дaнaшњи дaн и рецимо себи, спaсaвa ли се свет, или му је погибијa спремљенa? У Цркви ли
смо ми Божијој и истинитој, или дух лaжи и лaске и у нaмa имa свој удео? Јер погледaјте, кaквa је
пролећнa поплaвa зaхвaтилa свет дaнaс. Црквa једнa, другa, трећa, ни пребројaти их човек не може. И
све истините, и свaкa - нaјпрaвијa.
Aли кaко то? Не постоје, aвaј, двије истине. И Христос је сведочио о Себи: "Јa јесaм Пут и
Истинa и Живот" (Јн.14,6).
Aли у кaквој је Цркви Христос? Или се и Он рaзделио? Кaкву Цркву би Он дaнaс изaбрaо?
Aмa, никaкву! Он ју је, ономaд, сaздaо јединствену и нерaздељиву, у време Свогa земaљског
стрaнствијa, сaздaо је зa свa временa до окончaњa векa (светa). И у њој једној Он пребивa, жив и
делaтaн. И друге Цркве немa, и бити не може.
Пa, којa је то једнa?
Дрaги нaши, тa јединственa Црквa је онa, којa чувa чисто и неповређено хришћaнско учење.
Човек - то је лош чувaр. Верaн је и неизменљив сaмо Бог, и сaмо Он у бурном животном мору
вековимa може дa сaчувa истину неизмењеном. И сaмо се нaшa Црквa, којa прaво прослaвљa Прaвду
и Истину, свимa у свету - и хришћaнским, и другим вероисповедимa - још увек нaзивa Прaвослaвном.
Пa и сaми непријaтељи Цркве, шкргућући нa њу зубимa и изгaрaјући дa је униште, тaкође сведоче о
њој, именујући је Црквом Прaвослaвном.
Подсетите се, кaко Пилaт, који је осудио Христa, сведочи о Њему истину, дa је Он Цaр
Јудејски; и првосвештеник, који је предводио преступнички синедрион, прориче истину Божију: "…
боље је дa једaн човек умре зa нaрод" (Јн.18,14).
И тaко је увек, и у свему. Истину покопaти не можеш. Њу Бог чувa и сведочи је свету, чaк и
устимa противникa истине.
Aпостолско пријемство које Свети Дух чувa у Цркви и које јaвљa пријемствену блaгодaт и
силу Божију у Тaјнaмa Цркве - још су једaн верaн признaк истинитости нaше Цркве.
Све су то aпостоли добили од Христa и предaвaли у нaследство полaгaњем својих руку нa
своје ученике. И сви су, до дaнaшњих дaнa, јединствени. У Прaвослaвној Цркви видимо ми дaнaс
испуњaвaње речи првосвештеничке молитве Христa: "Дa буду сви једно; кaо Ти, Оче, у Мени, и Јa у
Теби, тaко и они дa буду у Нaмa једно…" (Јн.17,21).
И последњи, нaјрaзумљивији зa нaс признaк истинитости нaше Свете Прaвослaвне Сaборне и
Aпостолске Цркве јесу њенa стрaдaњa. Њих је дaровaо Цркви Христос, Он их је њој зaповедио: "Онaј
који следи зa Мном, дa одбaци себе, дa узме крст свој и премa Мени иде" (упореди: Мт.16,24).
Одбaци ли човек земaљскa блaгa и прими бијење, шaмaре, подсмехе и зaпљувaвaњa, прими ли
прогaњaње не сaмо нa једaн дaн, него колико Господ дa - он је Божији.
Одбaци ли недуговечно човечије мудровaње, прими ли сaборни рaзум Цркве и постaне ли он
ум боговидни - тaдa ће он сaм по себи дa се промени, и јереси неће чaк моћи ни дa му се приближе. И
Божaнскa љубaв ће гa сaчувaти од рaсколa - и он је - несумњиво Божији.
И Још једно веомa вaжно питaње, дрaги моји, чедa Божијa. Може бити, тешко се човеку снaћи
- којa је то Црквa истинитa? Недостaје нaм понекaд ни знaњa, ни рaзумa, ни вере.
Штa је истинa, где је онa, у чему? Кaко је увидети, aко дaнaс у свету, кaо нa птичјем бaзaру,
сви урлaју своје - неко глaсније, неко зaводљивије. Тешко се снaћи човеку, aли није тешко ђaволу. Он
је непријaтељ истине, он је непогрешиво и увек може препознaти, увек је нaлaзи и неуморно је
прогони. Погледaјте, којa се Црквa у томе може упоредити сa Црквом Прaвослaвном?
Прогaњaњa су смењивaлa једнa друге сa нaпaдимa рaзних јереси, јереси су производиле
рaсколе, рaсколи су отхрaњивaли потпуно неверје, безбожништво. A Светa Прaвослaвнa Црквa је још
 7
увек живa, некaдa зa извесно време сaсвим зaнемоћaлa и измученa, прогоњенa непријaтељем, aли не
остaвљенa Богом, Њим је онa и живa, Њим ће онa дa живи до дaнa кaдa дође крaј свету.
Не морaмо дa се зaгледaмо дубоко у прошлост, можемо узети дaнaшњи дaн и недaвни
јучерaшњи дaн Цркве нaше.
"Кaдa су се нaсмејaли нaд Њим (нaд Христом), скинули су сa Његa хaљине Његове и одели Гa
у сопствену њихову одећу, и повели Гa, дa Гa рaспну" (Мк.15,20).
Зaр не видимо у тим речимa, кaко верно иде зa својим Христом Спaситељем нaшa Црквa?
Прогaњaњa у XX веку од стрaне богоборaцa превaзишлa су свa претходнa гоњењa по својој
жестокости. Богоборци су у нaшем веку истребили више хришћaнa, него зa свa претходнa временa,
узетa зaједно. Они су бесчaстили Цркву, кaо што су у своје време бесчaстили Христa, извршaвaјући
нaсиље нaд сaвешћу њених јерaрхa, нaд сaвешћу нaродa Божијег.
A сaдa, кaдa се и без тогa "мaло стaдо" још више смaњило, a нaрод нaш више и није Божији,
дошaвши у aтеизму и одрицaњу свaке духовности до крaјњих грaницa, кaдa се, зaстрaшивши се
смрaдa трулежи и смрти нa које му миришу будућa временa, и кaдa се врaћa полaко кa вери, кa Богу,
исти онaј човекоубицa ђaво стоји нa стрaжи. Његовим нaређењем цели букет свaкaквих верa и
изобиље свaкaквих цркви и секти спремни су дa прихвaте оне који су се зaжудели спaсењa.
Овде су и римо-кaтолици, богaти пaрaмa и користољубљем. Хоће ли се они који код њих дођу
помучити дa узнaју, ко су они? Неће ли им изоштрити пaжњу чињеницa дa су они до XI векa били
нaши, aли су отишли од нaс, и по томе су сви сaзнaли, дa они нису нaши. "Јер дa су они нaши, остaли
би сa нaмa…" (1.Јн.2,19). Дa, они себе нaзивaју хришћaнимa, aли нису сaчувaли верност, нaрушили
су догмaте. И отсеклa их је Црквa, и остaвио их је Бог. Отпaвши од Цркве, лaтинство је отпaло од
љубaви Божије.
Ту је и црквa протестaнтскa, којa се родилa у XVI веку од рaсколa с Римом. Зa протестaнтa је
истинa сaмо оно што се њему свиђa, што он сaм смaтрa зa истину.
Ту су и унијaти, који се префaрбaвaју у Прaвослaвље.
И секте хришћaнске: бaптисти, педесетници, и други, који мудрују о Христу, aли су отишли
од Његове Цркве.
Одвикнути у току дугих летa дa мисле по-црквеном, руски људи су дaнaс изгубили мисaо о
Цркви кaо о новом животу. Њихов поглед нa веру кaо сaмо нa учење које се прихвaтa умом,
супротстaвљa Јевaнђеље и Христa - Цркви, и чини веру безживотном.
Aко имa Јевaнђељa, и имa Христосa, aли немa Цркве - то знaчи дa - немa ни спaсењa.
Опет се смеје непријaтељ Цркви, кaо што се подсмејaвaо нaд исмејaним Христом, и пут Цркве
нa своју Голготу се продужaвa.
Онемоћaлој, обескрвљеној, обезљуђеној Руској Прaвослaвној Цркви нaвaљивaју још и тaј
крст, нa којем ће је и дaље рaспињaти. Њој врaћaју, и то још кaко, дa се ни откaзaти не може,
рaзрушенa до темељa здaњa хрaмовa, зaборaвљене мaнaстире, премa којимa је пут зaрaстaо густим
шибљем. A непријaтељ зa то време и у јединство прaвослaвних хришћaнa сеје свој коров - рaзноумље
и рaздор. И нa погубaн свимa пример, брaт који пије из једне Чaше сa брaтом, и који једе нa једној
Трпези Господњој, зaхтевa свој посебaн удео у нaслеђу Божијем.
Плaчемо ми пред Господом о ожесточењу нaше брaће у инострaнству, плaчемо о помрaчењу
нaше стaрије и рођене, увек љубљене Цркве Прaвослaвне нa Укрaјини. Пa тaмо, нa Дњепру, упaлилa
се првa свећa Прaвослaвљa. Воде Дњепрa су зa нaс постaле воде Јордaнa. A труд и молитве Кијево-
Печерских подвижникa просветили су Прaвослaвљем сву, тaдa пaгaнску, Русију.
A дaнaс "… брaт се сa брaтом суди, и при том пред неверницимa" - прекором одзвaњa Свето
Јевaнђеље (1.Кор.6,6).
Aли к о ћ е т о д a ч у ј е ?
Ђаво дивљa, сaдa већ рукaмa верникa, рукaмa прaвослaвних.
A кaко другaчије схвaтити и још сaблaжњивије учење које духовно подивљaлом човеку
шaпуће: "Бог је једaн, приђи к њему и сутрa ћеш ти сaм постaти Бог!"
A омлaдинa хоће дa онa буде Бог, омлaдинa хоће дa упрaвљa и дa влaдa. И ево, онa се већ код
индуистa, будистa и кришнaитa учи духовности, и источњaчки култови иду нa зaвојевaње
Прaвослaвне Русије.
Безумно зaнимaње окултизмом, то добровољно рaдознaло обрaћaње к бесовимa, нa почетку
постaје трaгедијa, a потом се окончaвa погибијом оних које су у то нaмaмили.
 8
Колико је тaквих, живих телом aли мртвих душом унaкaжених животa ушло дaнaс у огрaде
Цркве; колико људи лежи нa прaгу Цркве, a немa снaге дa уђе у њу сa рaзумевaњем, јер је зa многе
већ нaступилa духовнa смрт. И бесови, који примaју облик Aнђелa светлости, сугеришу помислимa,
говоре сa трибинa, урлaју сa свих средстaвa информисaњa. "Човек - то је нaш бог!", "Бићете кaо
богови! Бићете виши од боговa!" И опет се понaвљa историјa пaдa. Прaродитељи су пaли из рaјa нa
земљу, сaвремени богови пaдaју сa земље у aд.
Опрaвдaно звучи упозорење: "Гледaјте, брaћо, дa се ко од вaс не би зaнео мудровaњем и
прaзним лaскaњем, по предaњу човечaнском, по стихијaмa светa, a не по Христу…" (Кол.2,8).
"Због тогa се и јaвио Син Божији, дa би рaзрушио делa ђaволa" (1.Јн.3,8).
Aли ко ће дa их рaзруши дaнaс, овa стрaшнa делa, aко се Син Божији изгони, aко гa људи
зaборaвљaју? Уместо поклоњењa и зaхвaлности зa Његову велику жртву, опет долaзи
идолопоклонство, које служи плоти и бесовимa.
Дрaги моји, не сме се у нaше време живети не рaзмишљaјући својом глaвом.
Све нaс, чaк и оне који су одaвно у огрaди Цркве, искушaвa силa свaкaквих сaблaзни, a између
остaлих и силa нове религиозне свести лaжне хришћaнске духовности. И у свему томе се покaзује
aпокaлиптичкa сликa "великог отступљењa", које ће зaхвaтити сaв човечaнски род пред крaјем светa,
о чему нaм сaдa нaпомиње Господ свaкодневно.
Мислите ли дa је Господ случaјно попустио дa се оскрнaве светиње нa Голготи у хрaму Гробa
Господњег? Не нaговештaвa ли то дa је одлучни, последњи период борбе ђaволa сa Богом и сa
Христом Његовим близу?
Чувaјте се, дрaги моји, дa вaс ко не превaри! Крепко се држите зa Прaвослaвље. Брижно
чувaјте блaгодaт, дaровaну нaмa Богом! Будите бодри и молите се. У тишини се трудите зa спaсење
своје по зaветимa Господa, по руководству и нaуку светих отaцa. Не зaборaвљaјте, него
осмишљaвaјте речи Господње: "… aко вaс Син ослободи, зaистa ћете бити слободни" (Јн.8,36).
Ево где је слободa! Ево где је спaсење!
Ум је свезaн чворовимa незнaњa, зaблудa, сујеверјa, недоумицa. Он се копрцa, aли се
ископрцaти не може. Прилепи се зaто к Господу, и Он ће просветлити тaму твоју и рaстргнуће све
чворове у којим се умaрa ум твој.
Вољу вежу стрaсти и не дaју јој просторa дa дејствује; копрцa се и онa, кaо човек коме су руке
и ноге зaвезaне, и ишчупaти се не може. Aли прилепи се зaто к Господу, и Он ће дaти теби сaмсонову
снaгу, и почупaће све чворове непрaвде којим си везaн.
Срце облaжу непрекидне бриге и предaхa му не дaју. Aли прилепи се к Господу, и он ће те
умирити; и ти ћеш, имaјући мир у себи и све око себе светло гледaјући, без препрекa корaчaти сa
Господом кроз мрaк и тaму животa овог, кa блaженој, рaдости и прострaнствa пуној вечности.
Слaвa Бесмртном Богу Оцу Невидљивом!
Слaвa Бесмртном Богу Сину, Који се јaвио у плоти!
Слaвa Бесмртном Богу Духу, који је говорио кроз пророке, aпостоле и свете оце!
Пресветa Тројице, слaвa Теби!
Aмин.
25. мaјa (7. јунa) 1992. године

На Недељу трећу Великог поста

ПРИЂИТЕ ВЕРНИ, ЖИВОТВОРНОМ
ДРВЕТУ ПОКЛОНИМО СЕ

У име Оца, и Сина, и Светог Духа!

Приђите верни, Животворном Дрвету поклонимо се…" зове данас Света Црква чеда своја у
подножју Часног и Животворног Крста Господњег. То нам се Голгота, прескочивши време,
приближила и, подсећањем на себе, продрла у нашу свест. Јер, над њом се наднео Крст - који је
лествица ка небесама, а на Крсту је Онај Који рече:
"… Ја сам Пут и Истина и Живот…" (Јн.14,6).
 9
Крст Христов је велика спаситељна сила за све од земље рођене. Он се простире и у дубину
свих времена, и у ширину по свим местима, висина је његова до небеса, а дубина до бездана адских.
А данас, када је преполовљен спаситељни посни подвиг, Господ снисходи ка онима који су се
уморили и изнемогли под теретом поста, дарујући им Своју љубав, снагу и кротко напомињање да се
они још нису до крви борили против греха. Господ нас данас подсећа и на уникалност, неизбежност
спаситељног пута - пута Крста и страдања - и улива нам на том путу наду. Јер, светлост Христовог
Васкрсења види се само са Крста.
Животворно Крсно Дрво - Крст Христов - одрасло је у земљи Божијом љубављу према
људима, да би се крст погибије - од дрвета познања добра и зла, које је на себе ставио човек својом
самовољом и непослушањем Бога - претворио у спаситељни Крст, који опет отвара рајска врата.
Крст Христов узнесен је над светом од времена спаситељних страдања Господових. Али и
сваки човек који дође на свет од рођења наслеђује крст прародитеља својих и неизоставно га носи по
животу до краја својих дана. Земља пак - гнездо плача и туге, место изгнања онога ко је преступио
Божију заповед - пуна је патњи и страдања. Трње греховних навика и страсти са којима смо се
сродили и којима се наслађујемо, истовремено рањава душу и пали круг живота.
Обратите пажњу, другови моји, погледајте на живот људи који живе изван Христа. Како често
се он завршава духовном смрћу много пре човекове физичке смрти. Зло и грех прождиру у човеку
све човечанско, зло је незаситно, и незаситан је човек у злу. И то је такође патња, али патња не
спаситељна; данак тој патњи ће увек бити неминовна смрт и погибија душе. Ташт је и бесплодан
животни крст без Христа, ма како он тежак био.
Свој Крст може да буде спаситељан само онда, када се са њим пође за стопама Христовим.
Христос наш Спаситељ "… грехе наше Сам узнесе Телом Својим на дрво, да бисмо ми,
избавивши се од грехова, живели за правду…" (1.Петр.2,24).
Крст Христов је постао знамење славе Самог Христа и оружје Његове победе над грехом, над
проклетством, над смрћу и над ђаволом. И ми данас, стојећи под Крстом Христовим, осећајући на
раменима тежину својих животних крстова, морамо да се пажљиво загледамо у једини спаситељни
Крст Христов, да бисмо у Христу узнали истину живота, да бисмо разумели његов светли смисао.
И данас је код Крста Господњег - благовесно Свето Јеванћеље, и са Крста Господњег
извештавају нас о за спасење наше свесветој заповеди: "… а ако неко хоће да иде за Мном, да одбаци
себе, и да узме крст свој, и за Мном да иде" (Мт.16,24).
Другови наши, устанимо са земље, погледајмо на Крст Христов: пред нама је пример
потпуног и истинитог самоодрицања. Он, будући Сином Божијим, дошао је на свет као роб, смирио
је Себе и био је послушан чак до саме смрти, и то крсне смрти. Он је одбацио сам живот, да би нас
спасао. Нас, пак, Господ Спаситељ зове да одбацимо грех и смрт коју грех одраста за нас.
Дело нашег спасења почиње са одбацивањем себе и своје греховности. Треба се окренути од
свега онога што сачињава суштину наше павше природе, и треба се прострети до одбацивања чак и
самог живота, до предавања свог живота зацело вољи Божијој.
Господе! Теби је све извесно; учини са мном како изволиш.
Своју свакодневну истину ми морамо пред Богом признати за љуту неистину, свој разум - за
савршено неразумље.
Самоодрицање почиње борбом са собом. И победа над собом је најтежа од свих победа, због
снаге вражије, јер ја и јесам сам себи враг. И та је борба најдужа, јер се завршава она тек са
завршетком нашег живота.
Борба са собом, борба са грехом увек остаје подвиг, а то значи, да она представља страдање и
патњу. И она, та наша унутрашња борба рађа и друго, још теже страдање, јер у свету зла и греха
човек који иде путем праведности увек ће бити туђинац у животу света и на сваком кораку ће сретати
непријатељство према себи. И са сваким даном подвижник ће све више и више осећати своју
несродност са окружењем и рањиво ће је преживљавати.
А самоодрицање ће неминовно настављати да захтева од нас да у свој пуноћи почнемо да
живимо за Бога, за људе, за ближње, да свесно и без роптања прихватимо и да се покоримо свакој
патњи, свакој душевној и телесној боли, да бисмо их прихватили као попуштање Божије које иде на
корист и за спас душа наших. Самоодрицање постаје део нашег спаситељног крста. И само
самоодрицањем можемо ми да понесемо свој спаситељни животни крст.
Крст је - оруђе казне. На њему су распињали разбојнике. И ево, правда Божија зове и мене на
крст, као преступника Божијег, јер мој плотски човек, који воли плотски покој и недостатак туге,
 10
моја зла воља, моје преступничко самољубље, моја гордост до дан-данас се противе животворном
Закону Божијем. Ја већ и сам, познавши силу у мени живог греха и окривљујући себе, лаћам се, као
за средство које спасава од греха, за страдања које ми доноси мој животни крст. Свест да ме само
страдања, ради Христа претрпљена, приближавају Христу, да ћу постати учесник Његове земаљске
судбине, што значи - и небеске, надахњује мене на подвиг и стрпљење.
Крст Христов, гвожђе, копље, трње, богоостављеност - то су непрекидна, ничим не олакшана
страдања Голготе. Али и сав земаљски живот Спаситеља од рођења до гробнице и јесте пут ка
Голготи. Пут Христа је пут од патње ка већој патњи, али са њима и успињање од силе ка великој
сили, пут Његов је пут до смрти која је прогутала смрт. "Смрти, где је твоје жало, аде, где је твоја
победа?"
Страшан је Крст Христов. Али ја га волим - он је породио за мене ни са чим несравњиву
радост Светлог Васкрсења. Али тој радости ја се могу приближити само са својим крстом. Ја морам
добровољно узети свој крст, ја морам да га заволим, морам да признам себе потпуно достојним њега,
ма како мучан и тежак он био.
Узети крст - то значи великодушно подносити подсмехе, извргавања руглу, прогоне, патње
којима греховни свет неће часити ни часа да обдари послушника Божијег.
Узети крст - то значи претрпети без роптања и жалби тешки, никоме невидљив труд над
собом, невидљиво умарање и мучеништво душе ради испуњења јеванђељских истина. То је и борба
са духовима злобе који ће са јарошћу да устану против онога који пожели да свргне са себе јарам
греха и потчини себе Христу.
Узети крст - то значи добровољно и усрдно се потчинити лишавањима и подвизима којима се
обуздава плот. Живећи по плоти, ми се морамо научити да живимо за дух.
И треба обратити посебну пажњу на то, да сваки човек на свом животном путу мора да понесе
управо свој крст. Крстова има безбројна множина, али само мој лечи моје чиреве, само мој ће мени
поћи на спасење, и само мој ћу понети с помоћу Божијом, јер ми је он дат Самим Господом.
Како не погрешити, како не узети крст по свом изволевању, том изволевању, које баш као
прво и треба да буде распето на крсту самоодрицања?! Самовољни подвиг - то је од своје руке
начињен крст, и ношење таквог крста увек се окончава великим падом.
А шта значи свој крст? То значи ићи по животу својим путем, који је за сваког нацртан
Промислом Божијим, и на том путу понети управо оне патње које на нас попусти Господ. (Дао си
завет монаштва - не тражи женидбе, везан си породицом - не стреми слободи од деце и супруге).
Не тражи великих патњи и подвига, већих од оних које се налазе на твом животном путу - то
те гордост одгурује са твог пута. Не тражи ослобођења и од оних патњи и мука које су ти послане -
такво самосажалење те скида са крста.
Свој крст - то значи задовољити се оним што је по твојим силама телесним. Дух уображености
ће те позивати на оно што ниси у стању да учиниш. Не веруј ласкавцу.
Како су разнолики у животу патње и искушења које нам шаље Господ ради излечења нашега,
каква је разноликост у људима и у самим телесним силама и здрављу, како су разнолике и наше
греховне немоћи.
Да, сваки човек има - свој крст. И сваком хришћанину је заповеђено да прими тај свој крст са
самоодрицањем и да следи за Христом. А следити за Христом - то значи изучити Свето Јеванђеље
тако, да оно постане делатни руководилац при ношењу нашег животног крста. Ум, срце и тело,
сваким сојим покретом и поступком, јавним и тајним, морају служити и изражавати спаситељне
истине Христовог учења. И све то значи да ја дубоко и искрено осазнајем лековиту силу крста и
оправдавам суд Божији нада мном. И тада мој крст постаје Крст Господњи.
"Господе, у ношењу крста мојега, Твојом десницом посланог, укрепи ме на крају изнемоглог"
- тако се моли срце. Срце моли и пати, али оно се већ и радује сладосној покорности Богу и својем
причашћењу страдањима Христовим. И то ношење свог крста без роптања, са покајањем и
прослављањем Господа - велика је сила тајанственог исповедања Христа, не само умом и срцем, него
и самим делима и животом.
И, драги моји, тако неприметно почиње у вама нови живот, када већ "не ја живим, него у мени
Христос живи" (Гал.2,20). Дешава се чудо које је несхватљиво за плотски ум: покој и рајско
блаженство се усељавају онде, где се очекивало само стењање и сузе. Живот са највише патњи
славослови Господа и одбацује од себе сваку помисао на жалбу и роптање.
 11
Сам крст, прихваћен као дар Божији, порађа захвалност за драгоцену судбину да се буде
Христов; подражавање Његових страдања рађа непролазну радост за напаћено тело, за измучено
срце, за душу која је тражила и нашла.
Крст - то је најкраћи пут ка небу. Христос је Сам прошао њиме.
Крст - то је потпуно проверен пут, јер су њим прошли сви свети.
Крст - то је највернији пут, јер су крст и страдања - удео изабраних, јер су то она тесна врата
којима се улази у Царство Небеско.
Драги моји, одавајући данас телом и духом поклон Крсту Господњем, привијмо наше мале
крстове на Његов велики Крст, да би нас Његове животворне силе нахраниле својим соковима, за
продужење подвига Великог поста, да би испуњавање заповеди Христових постало једини циљ и
радост нашег живота.
Поклањајући се данас Часном Крсту Христовом, са покорношћу вољи Божијој захвалимо Му
за наше мале крстове и ускликнимо: "Помени ме, Господе, у Царствију Твојем".
Амин.
13. (26.) март 1995. године

На недељу 28. по Педесетници

ГОСПОДЕ, ИМЕ ТВОЈЕ ЈЕ СИЛА, ПОТКРЕПИ НАС СВИХ, КОЈИ СМО ИЗНЕМОГЛИ И КОЈИ
ПАДАМО

Ову кћер Аврамову свеза сатана ево већ осамнаесто лето… (Лк.13,16).
Драги моји, драги наши! Данашње недељно читање јеванђеља посебно нам даје повод да
говоримо о битисању ђавола, о уништавајућој, смртоносној делатности његовој. И живот наш
садашњи нарочито захтева да се врло пажљиво однесемо према тој теми. Јер, незнање наше, или
стидљиво прећуткивање, или чак и негирање битисања ове страшне силе нас чини савршено
незаштићеним, и она може да нас одведе, као овце на клање, у погибију. Јер ми понекад, често чак,
престајемо да се сналазимо у томе - где је светлост, где је тама, где је живот, а где смрт.
И највећа победа те силе, без икакве сумње, мора се признати, је то, што је она многим
поколењима људи усадила у главе мишљење - да ње уопште и нема.
Али све донедавно, док духовни вид људи још није био савршено помрачен, ђаво је делао
веома опрезно - силом сугестије. Сада, пак, у наше време, када су нас наша безбедност и духовни сан
обложили и "заштитили" од покрова Божије благодати, од силе духа, ђаво стоји пред нама у свом
свом злобном обличју, он наступа као жива, осетљива, делатна сила, сила љута.
Господ је својевремено дао свим живим на земљи и оним који верују речи Његовој
упозоравајућу и на опрез позивајућу Реч Своју. "… Ја сам видео сатану, павшег са неба, као муњу…"
(Лк.10,18). А на другом месту Писма говори се да се њему није нашло места на небу, и да је у
страшној јарости сишао он на земљу, да би ходао по њој, обитавао на њој и рикао, као лав, тражећи
кога да прогута (упореди: Откр.12, 9, 12; 1.Пет.5,8).
И постаде он, губитељ-ђаво, "књаз света овога", а заједно са њим на власт су се попели и
владају безбројни пукови његових подрепаша. И од тада је место њиховог пребивања постао бездан
плаветнила, ваздушна стихија која одваја Цркву Војинствену од Цркве Торжествене.
Прво и најгорче искуство његове покварене власти понели су наши праоци Адам и Ева. Јер су
његовим старањем они познали сладост греха и окусили горкост смрти. И он од тих далеких времена
без одмора ради свој посао. И главни његов задатак на сва времена била је, сада је и биће - борба са
Богом за душе људи, борба у којој је место битке - срце човеково.
Све се одиграва тамо: тамо ће да се смести цео бездан ада, а тамо ће искра вере коју је Бог
сачувао од вражијег даха трулежи да породи пламен Божанске љубави - заступника вечне радости.
И ми, драги моји, морамо стално да се удубљујемо у све што се око нас и са нама дешава.
Треба познавати своје срце; непажња и незнање нас неће оправдати у дан Страшног Суда, који се
неумољиво приближава земљи.
"… Идите од Мене, проклети, у огањ вечни, који је припремљен за ђавола и анђеле његове…"
рећи ће Син Човечији онима који нису знали, који нису хтели да знају (Мт.25,41).
 12
Примера опседнутости и насиља злодухових сила над људима има много у Писму: то је и
данашњи лик из Јеванђеља, лик жене коју је ђаво осамнаест година држао згрбљену, свезану; то је и
двоје опседнутих који су живели у гробници и који су страшном бесовском силом растргнули
железне ланце којима су покушали да их вежу, људи који се уопште нису руководили силом разума;
то је побешњели човек којег је бес, желећи да га погуби, бацао те у огањ, те у воду; и многи други
примери (погледај: Лк.13,11-16; Мт.8,28; Мк.5,4; Мт.17,15).
И никада Господ, када је исцељивао бесовима опседнуте људе, није називао опседнутост
бесовима природном болешћу. Он је директно признавао за виновника њихове болести зле духове и
истеривао их је из људи.
Али ови примери, због наше суровости и лакомислености, не дотичу се нашег срца када ми
читамо или слушамо о њима. Јер то је било некада давно и негде далеко, и многи, чак, дрско, у
дубини свог срца сумњају у пример из туђег живота, а неки иду још даље, неверјем одбацујући речи
Божанског Писма.
Али нама данас не далеки примери, него сопствени живот даје да осетимо насиље, тиранију
над нама и самог ђавола, и синова супротстављања, то јест људи који су постали извршитељи зле
воље ђавола на земљи.
Ослушните пажљиво, драги моји, речи светог пророка Божијег Исаије, ослушните и замислите
се над откровењем овог старозаветног богослова. Не говори ли о нама, о нашем времену пророк који
је живео 759 година пре Рођења Христова?
"Земља је до краја опустошена и потпуно разграбљена… Сетна је, тужна земља, поклекла је,
тужна васељена; поклекле су земље које су се узвисиле над народом. И земљу су оскрнавили они
који на њој живе, јер су преступили закон, изменили устав, нарушили вечни завет. Због тога
проклетство једе земљу и трпе казну они који живе на њој; због тога су спржени становници земље, и
мало је остало људи… злотвор злотвори, и злотвор злотвори злотворски… Земља је скрушена, земља
се распада, земља је силно потресена, тетура се земља, као пијаница, и клати се… и безакоње њено се
вуче по њој; она ће пасти и више устати неће" (Ис.24,3-6, 16, 19-20).
Да, те су речи - о нама! То смо ми преступили закон Божији! То смо ми нарушили Његов
завет! То смо ми заборавили Бога!
И наша мајчица-хранитељица земља већ рађа само трња и вукове, од злобе оних који живе на
њој. И небо, које је некада даровало људима светлу кишу живота и плодоносну росу, сеје на нашу
главу хемисјку, отровну влагу, и ветар Чернобила пече свет својим смртоносним дахом. И пировање
зла, лукавства и непријатељства иде по земљи.
И нема молитве која би залила тај пожар зла, нема духовне силе која би зауставила надолазећу
погибију.
Зар је све то човек натворио?
Не, драги моји, могућности човека су ограничене, а животни век његов - седамдесет, највише
осамдесет година. Некада он не успева чак ни да не спозна смисао свог назначења на земљи, а већ се
спушта у гроб. Нема он ни времена, ни маште, да би могао да посеје толико беде и зла, довољних за
цело човечанство.
Све оно мало зло, које успемо да натворимо ми, грешни људи, сабира у свеукупност велики
диригент - сатана, онај који у нама сеје мало зло. Он сеје мало и одраста мало у велико. И то се
назива "тајна безакоња". И тајна безакоња од силе се претвара у силу управо због тога, што је
ослабело наше супратстављање њој, што је оскудело наше поимање ње.
Ми у својој заведености и опијености заборављамо Бога, заборављамо небо, заборављамо
вечност. На тој основи потпуног уроњености људи у плотски живот разраста се свепрождирући
разврат.
Новорођенчад, зачета у безакоњу, појављују се на свет болесна, од рођења опседнута духом
злобе, и често она лукавством надмашују одрасле. Дечаци, не знајући за детиње простодушје, играју
се одраслих, у слуђујућим хемијским смесама траже необичне визије и осећања, често налазећи смрт.
Младићи и девојке, немајући ни самог појма о невиности и чистоћи, тону у блато такве прљавштине,
о којој је помислити страшно и о којој је срамно глаголати. Наркотичка опијеност за многе постаје
једини реални живот. А грохот демонске галаме који се пробија до наших куће из телевизијских
екрана, оглушио је, оглупио и одивљачио све, и старе и младе, увукао је све у вртлог адског круга,
поробљавајући душе насиљем.
 13
И ми, не размишљајући, а значи, добровољно, пуштамо у своје куће телевизијске врачеве
сваке врсте и учимо се од њих - како брже и поузданије неповратно пугубити душу. Ланци, сковани у
тами издајништва, превара, стихијне гордости, лажи и уображености све чвршће окивају наша срца,
везују наш ум, наше руке, сво наше биће. И ми постајемо неспособни ни за какво добро. И светли
Анђео Чувар стоји поодмакнут, и оплакује срца наша, која су постала игралишта за бесове.
Норма живота постаје - да газиш по лешевима које си сам задавио, да чупаш комаде из туђих
уста и да пљујеш на сваки завет. А враг који је посејао страшни коров злобе и гордост уображеног
разума, он - човекоубица исконски, лажљивац и отац лажи - наслађује се плодовима дела својих. Он
је надвладао људе. И данас се не ради толико о томе да Бога одбацују, колико о томе да је Он
потиснут из човековог срца различитим пристрасностима и свакодневним бригама. Бог је, просто,
заборављен.
"Дај ми, сине, твоје срце…" моли, зове Господ (Прич.23,26). Па, где је оно, наше срце? И има
ли га још уопште?… Ако га и има, то у њему нема кутка, нема месташца за Бога, за светлост и
тишину, за мир и љубав. И страшно ће нам бити када светлост Божија нама самим открије страшно
смеће нашег срца. И ми опет прогањамо Бога и опет бежимо од свега што може да открије наше
истинито лице.
И опет то нисмо ми, драги моји, него све исти онај човекоубица, који нас све дубље и дубље
одводи ка отпадању од спасења које је људима припремио Син Божији. Враг је сам ушао у наше срце
и овладао њиме.
Али није он сам могао то без наше сагласности да учини. Јер Премудрост Божија је тако
створила човека, да без њега самог или против његове воље ни спасти, ни погубити човека није
могуће. И ми сами, одбацујући Бога неверјем, или верујући у Бога али одбацујући дела која је Он
Заповедио, одбацујемо своје спасење. И, чак и не прихватајући тамну, безвидну, страшну силу
ђаволску, ми сами одајемо себе у њене руке, ми сами себи спремамо бездан ада.
Тако да знате, драги моји, да ђаво прониче у нас не другачије, него овладавши нашим умом,
нашим помислима. Код једних он отима из ума и срца веру, код других његов смрдљиви дах у пепео
претвара страх Божији, треће, поражене таштином, води у плен многих страсти, јер таштина и
гордост рађају оне пороке у нама, који отварају врата душе свим бесовима. И човек не примећује
како постаје опседнут.
Ми морамо тврдо да памтимо да је основна особина ђаволове борбе - прилагодљивост, да
борбу са нама зли духови воде непрестано, и разноликостима те борбе броја нема.
Главно је ипак - непоколебљиво знати да они прилазе к нама неприметно и да дејствују
постепено. Почевши од малог, зли духови постепено остварују велики утицај на нас. Демонска
поквареност и лукавство, као правило, услужно излазе у сусрет нашим жељама и стремљењима, чак и
добро и невино су они у стању да преврате у своје оружје.
Ево, данас се много омладине бацило к Цркви; неко - већ остаревши у покварености греха,
неко очајнички није у стању да се снађе у превртљивости живота и разочарао се у његове мамце, а
неко - замисливши се о смислу живота. Људи праве страшни скок из сатанског загрљаја, људи се
протежу ка Богу. И Бог им пружа своје, Очеве руке, у загрљај. Како би било добро, када би они могли
да, као деца, припадну ка свему што даје Господ у Цркви Својим чедима, када би почели да се уче од
Цркве да поново мисле, да поново осећају, да поново живе.
Али не! Велики "удварач" - ђаво на самом прагу Цркве отима од већине њих смирену свест о
томе ко је он и зашто је овде дошао. И човек не улази, него се "уваљује" у Цркву са свим оним што је
у себи донео од проживљеног живота, и у таквом стању одмах почиње да суди и уређује, шта је у
Цркви правилно, а шта је време да се и мења.
Он "већ зна шта је то благодат и како она изгледа", још није ни почео да буде православни
хришћанин, а постаје судија и учитељ. Тако Господ бива поново истеран из његовог срца. И где?
Директно у Цркви.
Човек то ни осетити неће, јер се налази у Цркви, јер је он већ прелистао све књиге, и њему је
већ време да и свештенички чин прими, а њој је већ време да се одене у монашке хаљине.
Али, драги моји, примиће они и свештенички чин, примиће они и монаштво, али све то је већ
без Бога, они су вођени истом оном силом, која их је водила у животу до приласка Цркви и која их је
тако вешто обманула и сад. А даље можеш да очекујеш и друге необичне појаве, могуће само
захваљујући унакаженој вери. Без труда, без борбе и без крсних страдања прихваћено - без живота,
 14
то је хришћанство само по имену, а значи и без Бога, и може само да изроди различите саблазни у
виду визија и откровења.
Ђаво ће руководити својом жртвом унутрашњим гласовима, а код некога ће напунити ум,
заробити срце богохулним сликама и речима. И јад ће бити, ако је човек незналица у вери, а не
обрати се опет за помоћ Богу, Који је спреман да помогне чак и издајнику.
И морамо сви да знамо да у души светлој и чистој чак и једна ђаволом бачена мисао истог тог
тренутка производи смушеност, тешкоћу и срчани бол, а у души, омраченој грехом, још увек тамној
и оскрнављеној, чак и само вражије присуство неће бити примећено. А тој неприметљивости помаже
сам дух злобе, јер му она одговара. Он, тирански владајући над грешником, настоји да га држи
опсењеног, убеђујући да човек дејствује сам по себи, или сугеришући му да је Анђео, чији је светли
лик попримио лукави, својим појављивањем већ изразио поштовање према животу тог човека.
Опсењени човек као лептир лети на илузорну светлост демонске визије или откровења, која ће
смртно да опрљи његову душу. Он је желео чудо, тражио је откровење, и оно се јавило. А човеку чак
ни на памет не пада мисао о својем у греху проведеном животу, који већ стоји као зид између њега и
Бога. Колико се још треба трудити, да би се тај зид разбио, да би се увидела светлост истине!…
Тешко је обманути истините вернике. Смирење и страх Божији ће их спречити, а Дух Свети,
Који их чува, откриће им правду и упутиће их на сваку истину. А и они знају по речима Самог
Спаситеља Христа да ће саблазни да дођу, и чувају се од њих.
Из житија отаца-подвижника се зна да су они препознавали злог духа, који им се јављао чак и
у лику Христа. Духовно, пак, слепило једва ли не већине савремених људи, чак и оних који себе
називају хришћанима, очарава свих њих бесовским саблазнима које се сваки дан све више
умножавају.
Већ данас ми слушамо и читамо из периодичне штампе о свакаквим појавама - то на небу, то
на земљи: о светлећим објектима, о "добрицама" - ванземаљцима, о "маленим симпатичним
духовима" који се уплићу у живот наших савременика, намећући им одређени начин живота и
понашања, не више само у помислима, него видљиво, делом, чинећи разна чудеса, приучавајући оне
које опчарају на потпуно потчињавање себи. Постоје чак и случајеви самоубистава, извршених по
сугестији тих "старатеља".
И никога не секира толика њихова навала, ни код кога се не јавља мисао: а откуда сви они,
зашто су дошли и где су били до сада? Па чак и када би неко све те појаве у истој тој штампи назвао
својим правим именом, када би и рекао да су то зли духови који теревенче, поигравају се са
помраченим, обезбоженим светом, читаоци свеједно не би били у стању да осмисле и разумеју, шта
уствари носе у себи све те појаве и игре.
А нове, тек у последње време појавивше се способности исцелитељства духовним прозрењем,
јасновиђењем и прозорљивошћу код многих људи свих узраста, разних образовања? Од младића који
са грехом попола осваја школски програм, до предавача на факултету, од тетке-домаћице до даме,
образоване у сваком погледу.
Поразно је то, што већина њих, неоптерећена никаквим знањима из области медицине,
доживљава своје откриће као дар неба.
Дар, да, то и јесте дар! Али од кога и због чега, шта он може донети "лекару" и пацијенту?
"Лекару" ће он донети бесовску гордост, а пацијенту који му се поверио - нарушење свих душевних и
духовних сила - опседнутост.
Али то долази после. А данас сви хоће да буду здрави, по било којој цени. И то је опет -
богоборство.
Хришћанин истинити, а не по имену и само по моди, неизоставно ће се сетити, везано са свим
тим појавама, како су поступили свети апостоли, када су срели девојку која је имала дар пророштва и
приносила њиме велику зараду својим господарима (Д.Ап.16,16-18). Сетиће се верници и побећи ће
од духа ласкавог, а остали ће да зароне у погубну обману, и повући ће за собом многе.
Све је то, драги моји, знамење времена. Све то значи да се хришћанство, као дух, на за
смућену гомилу неприметан начин удаљава из човечанске средине, остављајући свет коначном паду.
И код свих живих на земљи ниче у наше време предосећање надолазеће катастрофе, али
човечанство, оптерећено злослутним предосећањем, неће да се заустави, да се замисли, да схвати,
шта се то са њим дешава. Ђаволске силе поробиле су ум и срце оних који живе грехом, грехом који је
савио и унаказио човека толико, да је он престао да види Бога, да више не може да се усправи да би
његов ум осветлила светлост Божанске истине и да би тама ишчезла.
 15
Тако, сетимо се, драги моји, како се једним магновењем Спаситеља, једном Његовом речју,
речју Божанске љубави исправила згрбљена девојка, од насиља ђавољег страдавша осамнаест година.
Припаднимо к Спаситељу Христу са молбом и молитвом, отресимо са себе чворове греха,
одбацимо саблазни и опсене ђаволске. Припаднимо к Спаситељу - управо тим можемо да се
супротставимо ђаволу, и он ће побећи од нас.
Научимо се да разумевамо и чувамо добро душе своје, будимо на стражи своје душе, научимо
се да видимо себе, и тада ће се открити сва дела, све сплетке ђавослке унутар и око нас. Тако,
помолимо се да би нам Господ дао бодар ум, трезвену савест, открио духовни вид. И, што је
најглавније, никада не смемо заборавити исконског непријатеља, који војује против рода
човечанског.
И, имајући у виду да је сила нашег непријатеља огромна, а наша немоћна, смирено
припаднимо вером која не сумња ка Ономе, Чија је сила силнија од сваке друге.
Господе, име Твоје је Сила, поткрепи нас свих, који смо изнемогли и који падамо.
Амин.
25. новембра (8. децембра) 1991. године

Крст
Драга моја Н.!
А знате ли Ви да се са крста не силази, већ са крста скидају? А уколико Ваш крст мужествено
донесете до краја, даће Вам се велики духовни плод који ће преобразити Вашу душу и нахранити и
Ваше ближње. Посебна је тешкоћа што ће и непријатељ људског рода устати на Вас, раздражен
благотворним дејством ваше састрадалности, која је почетак љубави. А ми немамо ни снаге ни
умења, увидевши налет вражији, да му се супротставимо. А опет морамо то да радимо.
Дајте да кренемо са усиљеном молитвом Богу о помоћи и молитвом апостолу љубави Јовану
Богослову и још молитвом за Г. и за себе истовремено. Прочитајте 1. посланицу Корићанима, главу
13, коју ћемо узети за пример хришћанске љубави и макар корак по корак је извршавати у животу.
Владика Антоније наводи пример из свог живота како је једном дуго, годинама морао молити
Господа за љубав према човеку кога душа није примала. Ето, да се и ми потрудимо.
Сами не предузимајте кораке ни према разводу ни према супружничким односима, јер нисте
ништа ни обећали Г.. Само се молите да у души отопли хришћанска љубав, јер је први корак већ
учињен; жалост и страдање пут су ка љубави. Драга моја, подвиг је сваки тежак, а Ваш особено. Но,
хришћанство, уколико то нису само лепе речи, такво и јесте. А резултат подвига је живот са Богом, у
Богу и на вечно.
Ето, Ви сте у своје време могли заборавити на себе ради Н. Потом сте заборавили на себе ради
састрадања човеку на путу погибељи. Сада је време да заборавите на себе, ради љубави Божије.
Дајмо Господу наше срце и он ће га напунити таквом љубави, да ће постати светло живети у
њој и Н. и Н. и Г.. Драга моја, ја ћу се о томе молити за Вас. А вама је потребно да осетите и умор и
пад и на крају, да упознате велику силу Божију која преображава свет и човека.
А за Н. се такође молите, измолите јој младожењу. За другога је нећемо дати. Тако, живите са
Г. као добри суседи, са блиским Н. људима, помажући једни другима у ношењу животног крста. И,
Господ, за ваш заједнички труд и трпљење, послаће олакшање, а временом ће тај крст сасвим и
нестати.
Што се тиче духовника, ја бих Вам посаветовао да се зауставите на оцу Т.. Макар и ретко,
долазите код нас да се код њега исповедите и поразговарате са мудрим и зрелим човеком.
Биће то за Вас и одмор и помоћ и опуштање. Обавезно то треба да радите. Ваш однос према
Г., велика је вражија опекотина за Вас. А од њега не треба бежати, већ се борити.
Божији Вам благослов на труд љубави ради Бога.

Драга у Господу В.,

 16
Вашу молбу о молитви за вашу породицу, а нарочито за сина, испунићу. Но, исцелити
малишана, колико год да то желите, не могу. Изгледа да је његова болест Божије обраћање свима
вама. То је крст ваше породице, а ко може спорити са Богом?
Тако и Ви, молите се, причешћујте се по могућности чешће. И себе и њега причешћујте и
учите се да живите по заповести Божијој. Тако ће постепено све у животу, а и сам живот почети да се
преображава и Ваш крст ће бити на спасење целе Ваше породице.
Нека Вас Господ укрепи у вери, нади и љубави.

Драга О.В.,
Ношење крста и узлажење на њега ни за кога није било безболно. А без крста нећемо видети
Христа. Избор крста прави се једанпут, а остало време живота са њим састоји се од тога шта крст
нуди. Избор сте учинили када сте пошли за удовца. То значи, уколико је супружништво и саздање
нове породице крсни подвиг, саздање породице на туђем темељу двоструки је подвиг. Нека Вас Бог
умудри и укрепи. Много зависи и од Вас саме. Сада, када сте се изненада усредоточили на себе и
своје невоље, одељујући се од породице на "ја" и "они", рећи ћу Вам само једно: код Вас су се
укрстила два супротна схватања живота и то се није сада догодило, већ када сте дали сагласност да
живите са тим човеком, а значи да је све то било заложено у основу Вашег животног крста. А одлуку
о томе да ли носити тај крст до краја, или га одбацити и узети други, за који мислим да није мање
тежак, мораћете донети сами.
Драга О., животу учи сам живот. Треба мислити и о себи и о З. и о супругу. Но, уколико
свесно грешимо, на друге тај грех не можемо пребацити. Тај други одговара за своје, а ми за своје.
Нека Вам Бог помогне, а наше дело и моје и оца Г. је само да се молимо за Вас и за све ко код нас
долази. Не заборавите да ми нисмо пиони у животу, већ сатворци Богу.
Умудрујте се.

Драга у Господу Т.,

У трпљењу Вашем спасавајте душе ваше.
Куда год да кренемо, наш спаситељни крст неће бити лакши. Спољашње невоље привремено
отступају, али се у исто време јављају унутрашње, још теже и дубље.
О питању пресељења треба да размислите заједно са кћерком. На том конзилијуму и
процените где Вас чекају са љубављу и простотом срца. Постоји ли такво место? А најсигурније је
тражити Бога, живети животом Цркве, њеним Тајнама, а то значи почети испуњавати Ваше обећање
да ћете живети вером. Јеванђеље читајте стално. Нека Вас Бог умудри.

Драга Л.,
Треба се као прво лечити, а као друго помолити се о даровању чеда светим праведним Јоакиму
и Ани, родитељима Свете и Прегблагословене Дјеве Богородице, и светим праведним Захарију и
Јелисавети, срећним родитељима Јоване Претече. Ето, Ви се бојите крста, али мимо Вас он никако
неће у било ком случају, буде ли деце или не. Већ то што сте саздали породицу, само по себи налаже
крсни подвиг. И чега све нема на путу ношења тог крста: и односа са мужем и болести и туге за
децом када их нема и туге када их има и када требују стрпљив однос. И само туга и јад и брига и
секирација.
А одсуство деце је један од главних разлога због кога се бракови распадају. Тако, лечите се и
нека Вас умудри Бог.

Драга у Господу О.
Операцију Е. треба урадити обавезно и управо у нежном дечијем узрасту, док не схвата
недостатак у својој спољашности. Уколико то не урадите сада, последица може бити њена животна
трагедија. Она је девојчица и будућа госпођица. Сетите се себе у младалачком узрасту и односа
према својој спољашности. За посао супруга молите се светом мученику Трифону и важно је
разумети да је супруг, по Божијој заповести, дужан радити да нахрани себе, своју породицу и своја
чеда и у зноју лица свог зарађивати хлеб свој. То ће и бити на славу Божију. Што се тиче родитеља,
драга моја, за сада нису родитељи Ваш крст, него сте Ви за целу породицу њихов крст, и то не мали.
Нека им да Бог трпљења, а Вама да да Бог мудрости да у њихову породицу донесете веру не речитом
проповеди, већ самим животом у Христу, где је љубав на првом месту. Бог са Вама.
 17

Православље
(Писмо католику)

Драги Д.,
Ви сте срдачан човек са живом душом која иште истину.
И, ето, када је нађете срцем, тада ћете без сумње, без колебања, са љубављу и жељом примити
Православље, без обзира на све препреке.
У том моменту ишчезнуће сва размишљања и сумње; срце просвећено светлом истине
овладаће вашим бићем. Сачекајте, потрудите се.
Истина је само у Богу и само Бог. Чешће читајте Свето Јеванђеље. По другом питању хтео бих
да Вас упозорим.
Не журите да премеравате на себи светоотачка писања. То су расуђивања савршених. Као што
сте се уписали на институт, не пре него сте завршили школу и као што дисертацију нисте почели
писати пре него сто сте завршили факултет, тако и у духовном животу не треба ићи испред времена;
мора се рачунати са својим могућностима.
Занимајте се науком, али не без Божијег благослова. Ви сте онај који сте сада.
Тако, не удубљујте се у Божија опредељења о себи својевољом и својеумљем. И прво и друго
могу бити болесним.
Само ум који Бога гледа чист је и способан јасно видети све око себе у себи.
Нека Вас умудри Бог.
2000 година живот сведочи да Православље право слави Бога.
И за ту Истину, колико је новомученика дало живот, приносећи Богу чисту жртву - свој
живот.
Господ нека Вас благослови, а ја ћу се молити за Вас.

Превремена проповед
Драги у Господу М.,
Изгледа да тако и треба да буде. Цео свет наоштриће се на онога који се дрзне да увиди
његово истинско лице, на онога који почне у околину да гледа кроз призму Закона Божијег.
Ја бих Вас само упозорио против вањског дејства, појавивши се код Вас хришћанских
погледа. То би било расипање онога сто још нисте прибавили као своју сопственост. Другима
говорити о Богу, када код њих још нема склоности да о Њему слушају, не треба. Испровоцираћете их
на богохулство.
Ви не журите, молите се за оне којима бисте хтели помоћи и предајте их Богу. Код Њега је
сила и власт реална, а код нас привидна.
Нека Вас Бог умудри.

Божији промисао
Драги у Господу Е. и Е.,
Добили смо Ваше писмо и све молбе испуњавамо. И сами се молимо за Л. Како Бог да,
примићемо без смутње и расуђивања. Учите се да благодарите Бога. Он Вам је даровао прозрење
(могуће, још увек не потпуно) и светлост Правде Божије и Истине већ нису души страни. Задобивши
тај велики дар, остаје Вам да још примите и све што Вам Господ пошаље.
Јер је од Њега само најбоље, само благо, само живот и привремени, а тим пре вечни. Не
слабите у вери. Светом управља само Божији Промисао и у томе је спас за верујућег човека и у томе
је снага да се поднесе земаљска туга.
 18
Драги Е., у "Добротољубље" се за сада не удубљујте, јер још није време. Нађите "Неиздани
дневник" св. праведног баћушке Јована Кронштатског. Он ће Вам помоћи да сазнате како и зашто се
иде ка светости. Не журите да видите себе безгрешним. Боље је знати реалности свог унутрашњег
живота, то јест, своју крајњу немоћ и силу ђавола и свесилну помоћ Божију ка смирившему се од
своје немоћи човеку. Господ са Вама, да Вас укрепи и умудри.
Молимо се за Вас и памтимо.
А брат ће сам решавати своје проблеме, без Вас и без мене.

Л.!
Рекао бих да ми се обраћате као гатари. Мени није дано да знам шта ће са Вама сутра бити.
Крст који сада носите је самоделни и како Ви у свом бившем мужу не видите човека, већ извор
благостања, мислим да нећете успети да поново окупите породицу. Изгледа да Ви немате
хришћанско поимање брака, а у ствари га нисте ни имали. Управо због тога се породица и распала.
Ко је горд, а ко смирен, само Бог зна. Било би добро да видите сами себе.
Нећу одбити да се помолим, а погађати будуће не могу.

Драга у Господу Л.А.,

Добио сам Ваше писмо. Крст је Ваш тежак и јединствена утеха је да није измишљен већ дан
одозго и стрпљиво ношење, без сумње, доприноси спасењу.
Мисао о примању монашества је збуњујућа. Рећи ћу Вам да не знате шта тражите. Као прво,
носити подвиге монашког делања са Вашим болестима је немогуће, а као друго, Ваш муж је још увек
жив и то је такође животно бреме и крст, једва да није већи од крста болести, и треба га донети до
краја. Тако, ту мисао потпуно избришите из свести.
Са питањем завештања, временом ћете се разабрати сами, а за сада ви своју имовину
завештајте О., а О. своју Вама.
А лекари и лекови су од Бога, и да се не бисте искушавали, треба се лечити код лекара. Прво,
обраћање Лекару душа и тела наших кроз Тајне саборовања, исповеди и причешћа, а после себе
вером дати на бригу лекарима.
Нека Вас умудри Бог.

Драга у Господу В.,

Писмо сам добио и молбу о молитви испунићу. А Ви почешће гледајте на Спаситељни Крст
Господњи, да би у Вашем срцу заживела мисао о Вашем личном Крсту, који ће такође бити на
спасење.
За супруга се молите, али њему то не показујте. Жалите га. Ви сте с Богом и изнемогли сте
под тежином житејског крста, а он је сам као прст и од тога се и срди. Нека га Господ умири, а Вас да
умудри да сачувате породицу.

Рабо Божија Е.,

Милости Божијој нема граница. То би Ви опитно и добро требали да знате по себи.
Како ћете живети даље; то је само Ваш избор. Ја не могу благословити нити бранити. У
господа је и монаштво спаситељно и частан брак похвалан. А бира сваки човек сам. Но, да је и једно
и друго крстоношење - то је безусловно. Тако, и у најсрећнијем браку крст се не може избећи. Ако ли
је још и несрећан, тада је двоструко тешко и Ви то из искуства знате.
Тако, прочитајте прву посланицу Корићанима и пресеците својим умом и изаберите крст по
жељи срца.

Драги у Господу А.,

Из Вашег далеког "раја" тешко је претпоставити шта се код нас догађа. Због тога не журите да
теоретски решавате своје питање и мене не зовите у помоћ. Уколико будете имали прилику, дођите и
видите својим очима и умом. Проверите терен. После тога, упоредите могућности тамо и код нас, па
решавајте. Сада је свугде добро, где нас нема. Једно је јасно, од Крста можемо да се ослободимо само
ако се сасвим удаљимо од Бога. Но, тада ћемо уместо Крста наденути други јарам који је безнадежан.
Русија је опет у првим редовима. За сада живимо са Божијом помоћи и надамо се да ће се наћи
код нас на Родини десет праведника ради којих ће Господ помиловати Русију. Још се надамо и на
 19
заступништво Мајке Божије, Државне наше Владичице и светих наших сродника који су положили
своје животе за крст Христов. Нека Вас Бог чува.

Љубав према Богу и ближњим

Драга И.,
Стар сам и руководити вашим животом не могу, а и нико други уместо Вас неће живети.
Добро би било да се не ослањате на слово закона, већ да живите у његовом духу. Тада, верујте, не
бисте одгурнули кћер од себе и умели бисте да је разумете, утолико пре што Вама то не би било
тешко, јер сте донедавно живели истим тим интересима који сада њу привлаче.
А љубав и разумевање дали би златну средину, која је сада потребна у односима са кћерком.
Још нико није насиљем достигао ништа добро. Да се хришћанство садило песницом, вег га одавно на
земљи не би било . А Господ јесте љубав и љубав све живље разуме и осећа. А тим методима које сте
предузели у односу са кћерком само ћете је на дуго, уколико не и заувек, одгурнути од Бога и Цркве.
Умудрујте се.

Драги у Господу Е.,

Ваше писмо сам добио и молим се да се укорените на путу самопознања.
Но, додаћу томе још и то да не тражите помоћи ни у чему и ни у коме, осим у Спаситеља.
Његова је сила реална. И та Сила нам долази само при сазнању своје реалне и истинске немоћи. И
тада се Сила Божија у немоћи показује и дејствује.
Нека Вас умудри Бог.

Т.,
Присети се како си се учила у школи писмености и примени тај метод обуке на себи и у
духовном животу. Не жури, не грчи се и не ломи ни себе ни породицу, већ поступај увек
промишљено у свакој житејској ситуацији. Још и не заборави да кажеш: "Господе, помози! Господе,
уразуми!" Тако ћеш и учити. Главно је у овој науци научити се управљати, не другима, већ собом.
Бог је љубав и онај који пребива у љубави, у Богу пребива. Ето ти сва наука. Учи се да волиш друге,
да жалиш друге и радост ће ти се уселити у ум и срце.

Драга матушка М.,

Божији ти благослов. Ето, и за нас је дошло време да треба живети, не тако како хоћемо, већ
како Бог вели. И то је воља Божија што се тиче нас. И мисли, драга матушка, да је земног пута остало
још пола стопе и трпети је још сасвим мало. И милост Божија прекриће наше немоћи. И Тај коме си
служила цео живот и Кога си љубила примиће те у вечну радост и покој. А оној која ти досађује
опрости и пожали је, јер не зна шта ради.
Господ је љубав бесконачна и само љубећи Га, могу се сајединити са Њим.

Драга у Господу Л.,

Треба да живите са мајком до тада, док је не измолите за Бога, док и она са Вама не преступи
праг Цркве. Умудрујте се у тајницима свога срца да живите напорним животом хришћанке, и то само
у тајницима, док Ваша љубав ка Господу и мами не изведе и њу на пут спасења. До тог времена, речи
и мисли о манастиру не може бити. Потрудите се. Уколико се устремите да препречите пут духовног
развоја који Вам је Бог одредио и сметнете то што Вам је Господ дао да преживите, погубићете
мајку. А њој треба помоћи да нађе пут према Богу. То се ради само љубављу.

Драга у Господу Е.,

Духовни живот је упорни труд и без краја, за цео живот. У тој борби бива и победа и пораза. И
све можемо превазићи именом Исусовим. И тешко човеку који по вражијем наговору себе види
срећним и задовољним. Тако и Ви, добро је да у потпуности видите своју немоћ - одсуство љубави. У
томе се и потрудите и не називајте Ваш труд и напор лицемерјем. Не, није то лицемерје, већ искрена
 20
жеља да имате то чега немате, а крајње Вам је неопходно. Прочитајте прву Посланицу Коринћанима,
гл. 13. о љубави. Препишите себи ту главу да је увек имате пред очима. А још, прва степеница ка
љубави је жалост. Сажалите се на децу коју учите, јер су од младости израњављени одраслима који
их ничему нису научили и неће научити, не имајући за то ни жеље ни разумевања. Несрећни
дивљачићи, спремни су за погибељ, уколико Господ не погледа Својом милошћу и не уђе било када у
њихов живот.
Имате потребу за пажњом. Није ли та потреба вишеструко већа у деце? Ето, замените страх
пред децом пажњом према сваком, не уопштено и према свима, већ према сваком понаособ. Љубав
према човечанству словесни је блуд. Љубав према човеку, конкретном, на нашем животном, Богом
даном путу је дело практично, које тражи труд, напор, борбу са собом и својом лењости. Тако, Л., не
смућујте се, трудите се. Вама и Т. Божији благослов.

Љубав према отаџбини

Драги у Господу А.И. и И.,
Јако сте ме обрадовали што сте нашли снаге и решености да вратите сина у Очињи дом. У
наш, велики и још увек несређени дом - нашу Отаџбину.
Изгледа да је потребно да се у њему неко потруди од душе, љубећи Га и болујући за Њега
срцем. А уколико се сво наше младо поколење, наша будућност, васпита на туђем хлебу и идејама, то
ће Отаџбина за њих постати туђа, а такође и они Њој.
Дај нам Боже свима свима да то срцем разумемо. Само ће тада за Русију бити будућности.
Молићемо се да Н. добије стрпљења да учи ради благородног циља, да послужи Отаџбини
Русији. Драги моји, ја вам не говорим лепе речи, већ речи љубави и здравог смисла. Речи које не
силазе са врха језика, већ из дубине срца.
Расуђујте и будите доследни у томе шта ћете изабрати у животу.