Metodologija – pitanja za prvi test

1. Koje vrste saznanja poznajete?

2. Objektivistički I subjektivistički stavovi o saznanju?
3. Da li se naučna saznanja mogu razvojiti od ideologije?
4. Navedite jednu moguću definiciju nauke?
5. Koji su to uslovi objektivne istinitosti saznanja?
6. Konstituensi nauke?
7. Predmet nauke?
8. Da li predmet bilo koje nauke može biti potpuno nepoznat u sistemu nauka i naučnih
saznanja?
9. Kako ljudi koji se bave naukom dolaze do naučnih saznanja?
10. Šta čini strukturu svakog naučnog metoda?
11. Šta je semantika?
12. Principi usmešne komunikacije?
13. Navedite najvažnija svojstva istraživačkog postupka?
14. Kriterijumi naučnog saznanja?
15. Mogučnost zloupotrebe naučnih saznanja?
16. U kakvom su odnosu istina i objektivna stvarnost?
17. Najznačajnije teorije o istini?
18. Navedite najčešće pogrešne teorije o mogućnostima saznanja objektivne istine?
19. Šta je osnova dijalektičnog učenja o istini?
20. Šta čini objektivnost istine prema konkretno dijalekričkoj teoriji o objektivnoj istini?
21. Kakve karakteristike ima objektivna istina?
22. Šta su pogreške, a sta zablude u mišljenju i šta su njihovi koreni?
23. Nominalističko učenje o pogrešnosti mišljenja?
24. Formalističko učenje o pogrešnosti mišljenja?
25. Dualistička teorija o pogrešnosti mišljenja?
26. Suština pogrešnosti u mišljenju?
27. Osnovne opšte pogreške u mišljenju?
28. Pogreške u dokazivanju i opovrgavanju?
29. Tri aspekta pojma bezbednost: stanje, organizacija I funkcija?
30. Može li bezbednost biti predmet nauke?
31. Mesto bezbednosnih nauka u sistemu nauka?
32. Konstituensi nauke o bezbednosti?
33. Predmet nauke o bezbednosti?
34. Teorija bezbednosnih nauka?
35. Pojmovno-kategorijalni aparat bezbednosnih nauka?
36. Metod bezbednosnih nauka?
37. Jezik kao konstituens nauke o bezbednosti?
38. Kakve su mogućnosti naučnog istraživanja bezbednosnih pojava?
 39. Filozofsko i naučno saznanje?
40. Koje su to opšte filozofske metode saznanja?
41. Koje su to opšte naučne metode saznanja?
42. Struktura, principi i vrste modelovanja?
43. Pojam i primena statističke metode?
44. Suština aksiomatske metode naučnih istraživanja?
45. Navedite posebne metode saznanja ?
46. Pojam analize i sinteze?
47. Vrste metoda analize?
48. Dijalektička analiza i sinteza?
49. Svojstva i vrste dijalektičke sinteze?
50. Metoda generalizacije i specijalizacije?
51. Metoda indukcije i dedukcije?
52. Šta je definicija u naučnom istraživanju?
53. Šta je klasifikacija u naučnom istraživanju?
54. Apstrakcija i konkretizacija?
55. Pojedinačne smpirijske metode?
56. Metode rešavanja operativnih problema?
57. Pojam i klasifikacija metode studija slučaja?

1. Koje vrste saznanja poznajete?

Potoje različite vrste saznanja, kao što su: filozofska, religijska, umetnička, zdravorazumska,
naučna, itd..

2. Objektivistički i subjektivistički stavovi o saznanju?

Objektivističke teorije stoje na stanovištu da istina postoji u stvarnosti nezavisno od ljudi.

Drukčije rečeno, istina je data samim postojanjem stvarnosti.

Subjektivističke teorije, pak, zastupaju gledište da svaki pojedinac za sebe ima istinu o
stvarnosti. Svakako da su obe teorije zasnovane na krajnostima.

3. Da li se naučna saznanja mogu razvojiti od ideologije?

Između ideologije i nauke bitna razlika je u tome što se do naučnih stavova dolazi objektivnim i
potpuno racionalnim postupkom: polazi se od društveno prihvaćenog znanja i od utvrđenih
iskustvenih činjenica, pa se iz njih zaključci izvode sasvim nepristrasno, na osnovu pravila
logike koja su jednaka za sve ljude i sve društvene klase i političke teorije. Pri tom se teži
isključenju emocija, želja, interesa.
Kod ideoloških stavova, uopštavanja se ne vrše logički, već na način kojim se najuspešnije mogu
zadovoljiti interesi određene društvene grupacije – klase, kaste, naroda.

Za razliku od ideologije, nauka u principu nema klasni ili uopšte partikularni karakter – ona je
univerzalno ljudska, ona je sveopšti duhovni proizvod društvenog razvoja.

4. Navedite jednu moguću definiciju nauke?

Nauka se može definisati kao objektivno, kritičko I metodski izvedeno značenje. Jedna moguća
definicija glasi: Nauka je sistematizovana I argumentovana suma znanja o objektivnoj stvarnosti,
u određenom istorijskom period, do koje je došlo svesnom primenom određenih metoda
istraživanja.

5. Koji su to uslovi objektivne istinitosti saznanja?

Po mišljenju Mihaila Markovića, za usvajanje nekog stave kao objektivno istinitog dovoljna su 4
uslova:

1) Da je stav društveno komunikabilan, odnosno da je izražen terminima ili simbolima čije

je značenje jasno, precizno i društveno razumljivo
2) Da je stav teorijski dokazan, odnosno da je izveden u skladu sa logičkim pravilima iz već
dokazanih i u nauci usvojenih stavova
3) Da je stav praktično proveren i da pruža isti rezultat uvek kada se iznova proverava
4) Da je u praksi primenljiv, odnosno da omogućava predviđanje budućih pojava.

6. Konstituensi nauke?

Konstituensi nauke su:

1) Predmet date nauke

2) Teorija ili metateorija, kao spoznato okuženje
3) Istraživačke metode
4) Jezik date nauke

7. Predmet nauke?

Predmet nauke nisu stvari i procesi kao takvi, već problemi koji se u vezi s ovim stvarima i
procesima postavljju pred čoveka u svetlosti njegovih praktičnih potreba, prethodnih znanja i
metodskih instrumenata kojima raspolaže.
Predmet ma bilo koje nauke da je, dakle, kompleks novih, aktuelnih, međusobno srodnih
problema koji nastaju u procesu praktične interakcije čoveka i objektivnog sveta. U svakoj
pojedinoj nauci, odredba njenog predmeta je u funkciji praktičnog iskustva o jednomm
određenom području stvarnosti, jezika, metodoloških i filozofskih pretpostavki, normi za
praktičnu delatnost i specifičnih načina organizacija podataka.

8. Da li predmet bilo koje nauke može biti potpuno nepoznat u sistemu nauka i naučnih
saznanja?

Naučno saznanje ima karakteristične, svojoj svrsi svojstvene konstituense, ili činioce, a to su:
predmet date nauke, teorija ili metateorija, kao spoznato okuženje, istraživačke metode i jezik
date nauke. Shodno tome, može se reći da je predmet nauke neistraženi problem koji se javlja u
okviru tog objekta(područja stvarnosti). Predmet ma koje nauke je, dakle, kompleks novih,
aktuelnih, međusobno srodnih problema koji nastaju u procesu praktične interakcije čoveka i
objektivnog sveta. Ovako rečeno, predmet nauke se razumeva kao nespoznati deo objektivne
stvarnosti ( naučne oblasti).

U svakoj pojedinoj nauci, odredba njenog predmeta je u funkciji praktičnog iskustva o jednom
određenom području stvarnosti, jezika, metodoloških i filozofskih pretpostavki, normi za
praktičnu delatnost i specifičnih načina organizacije podataka.

Uočljivo je da se za definiens teorije upotrebljavaju različiti iskazi, kao što su: logičko
uopštavanje, misaono tumačenje činjenica, saznanje o predmetu koje je sistematizovano, ono što
je suprotno od prakse i sl. Naučna teorija je sredstvo kojim se, na osnovu proverenih naučnih
principa, zakona ili hipoteza, opisuju i objašnjavaju pojave i procesi, realni ili zamišljeni
predmeti u određenoj naučnoj oblasti. Dakle, iz navedenih stvari možemo zaključiti da predmet
ma bilo koje nauke može biti nepoznat u sistemu nauke I naučnih saznanja, jer je nauka baš zbog
toga I tu, da nesto I istraži. Bez toga, ona ne bi ni postojala.

9. Kako ljudi koji se bave naukom dolaze do naučnih saznanja?

Za nauku je veoma bitno kako se došlo do naučnog saznanja. Ljudi koji se bave naukom, do
naučnog saznanja mogu doći: putem empirijskih činjenica, razuma, metoda, kritičkog metoda, pa
stoga je nauka metodski stečeno saznanje. Da bismo dosli do naučnog saznanja, pre svega nam je
potrebno da odredimo definiciju problema (šta je problem, njegove pretpostavke, kao i koje su
raspoložive informacije o datom problem ). Zatim sledi odabir i primena adekvatnih metoda
(metode moraju da budu pouzdane, primenljive i isplative. Potom sledi prikupljanje podataka i
informacija i na kraju donošenje odluke i zakuljčka.

10. Šta čini strukturu svakog naučnog metoda?

Strukturu svakog naučnog metoda čine:

1) Logički deo
2) Metateorija
3) Metodsko – tehnološki deo
4) Pojmovno – kategorijalni aparat.

11. Šta je semantika?

Semantika je filozofska disciplina čiji je osnovni predmet učenje o značenju jezika I jezičkih
izraza. Predmet semantike su znaci, simboli, šeme, itd.

12. Principi usmešne komunikacije?

Postoji nekoliko značajnih principa uspešne komunikacije:

1) Jezički sistem mora biti određen, tj. mora se znati u kom jezičkom sistemu se
upotrebljavaju određeni simboli, termini i jezički izvori.
2) U jednom sistemu mora biti tačno određeno značenje svih termina i izraza ukoliko su
jednosmisleni, a naročito ukoliko su višesmisleni.
3) Termin, reč ili simbol mora biti precizno određen u svom značenju i konsekventno
upotrebljen u određenom značenju.
4) Stepen uspešnosti komunikacije utoliko je veći ukoliko se koriste eksplicitne definicije
što većeg broja termina jednog jezičkog sistema.
5) Ukoliko se značenja izvesnih termina promenljivih pojmova menjaju, te promene se
moraju uzeti u obzir, odnosno moraju se tačno odrediti .
6) Kada se jave različita shvatanja istih jezičkih termina ili izraza reč je o terminološkom
sukobu. Rešenje problema je u preciznom definisanju značenja termina i jezičkih izraza
koji se koriste.
7) Uvek treba izbegavati proizvoljna i subjektivna značenja termina.
8) Bez svog pojmovnog sadržaja, odnosno značenja, ni jedan termin nije ni «tačan» ni
«pogrešan». Međutim, po svom pojmovnom sadržaju, po smislu i značenju u kome se
upotrebljava, svaki termin može biti upotrebljen s više ili manje, sasvim tačnim ili
pogrešnim smislom. Zato se smatra značajnim pravilo da je komunikacija utoliko
uspešnija ukoliko se upotrebljavaju termini i izrazi tačnih i naučno osnovanih značenja.

13. Navedite najvažnija svojstva istraživačkog postupka?

Postoje nenaučna i naučna svojstva.

Kod nenaučnih opšti pristup je intuitivan i zdravorazumski, dok je kod naučnih empirijski.

Definicija pojmova kod nenaučnih su nejasne I dvosmislene, a kod naučnih su jasne i

operacione.

Pretpostavke, kod nenaučnih su neproverljive, a kod naučnih se mogu proveriti.

Opažanje je, kod nenaučnih pogodno i nesistemsko, a kod naučnih je sistemsko.

Merenje kod nenaučnih je nevaljano i nepouzdano, dok je kod naučnih valjano i pouzdano.

Instrumenti su netačni i neprecizni kod nenaučnih, dok kod naučnih su tačni i precizni.

Izveštavanje kod nenaučnih je subjektivno, a kod naučnih je objektivno.

Zaključci, kod nenaučnih su subjektivni, impresije, a kod naučnih su utemeljeni na činjenicama.

Stav je nekritičan kod nenaučnih, dok ne kod naučnnih kritičan.

14. Kriterijumi naučnog saznanja?

Činjenice kojima se potvrđuju kriterijumi naučnog saznanja trebalo bi da budu:

1) Objektivne, lišene emocija i subjektivnosti.

2) Istinite, tačne, precizne i argumentovane.
3) Relativno trajne sve dok se ne dogode značajne promene u predmetu o kome
predstavljaju znanje. U prirodnim naukama su trajnije u odnosu na društvene nauke.
4) Relativno postojane, tj. ne menjaju se zbog beznačajnih promena u predmetima saznanja.
5) Proverljive, tj. moguće ih je verifikovati i eventualno korigovati.
6) Relativno opšte, tj. da predstaljaju znanje o što širem području.
7) Nužne uvek kada se stvore uslovi u kojim su prvobitno konstatovane.

Naučni zakoni su najznačajnije činjenice jer zadovoljavaju sve navedene kriterijume, a naročito
trajnost, opštost i nužnost.

15. Mogućnost zloupotrebe naučnih saznanja?

Činjenica je da je razvoj tehnike doprineo i otuđenju ljudi i zloupotrebi naučnih saznanja, od

kojih mnoga prete opstanku ljudskog roda.
Generička suština čoveka se sve više degradira. Sve je veća distanca između kreativnog i
manipulativnog.Čovek sve više postaje dodatak mašini, kompjuteru i slično. Trka za novcem je u
prednosti u odnosu na kulturne potrebe i sadržaje. Razvoj naučne organizacije rada ima za
posledicu tehnokratiju i tehnicizam, birokratiju. Savremena komunikacija čini ličnost čoveka
predmetom manipulacije.

Najbrži razvoj je ostvaren u vojnoj industriji. Mnoga otkrića u ovoj oblasti su doprinela razvoju
ostalih industrija, najveća sredstva se odvajaju za naoružanje. Moćne države sve češće
upotrebljavaju to oružje protiv malih i slabih zemalja. Međunarodni odnosi su dehumanizovani,
uprkos javnim deklaracijama o ravnopravnosti svih naroda. Svakako da za sve to ne treba kriviti
samu tehniku, ali kao sredstvo dostupno ljudima često ugrožava slobodu, pravo na egzistenciju,
moral itd.

16. U kakvom su odnosu istina i objektivna stvarnost?

Istina je saznanje adekvatno objektivnoj stvarnosti. Objektivna stvarnost je materijalna stvarnost

kakva postoji, dešava se i razvija nezavisno od čoveka i od svakog saznanja. Misaoni odraz nije
prosta kopija objektivne stvarnosti, pa time ni istina nije prosta kopija objektivne stvarnosti.

Istinitost je izvesno odgovaranje i slaganje misli sa predmetom. To navedeno slaganje misli,

odnosno pojma, suda i zaključka sa predmetom, što znači da se slaganje sastoji u tačnosti
zamišljanja predmeta objektivne stvarnosti. Ako se naš sud slaže sa predmetom, ako mi njime
shvatamo predmet onakav kakav taj predmet objektivno jeste, onda je naš sud istinit.

17. Najznačajnije teorije o istini?

Najznačajnije teorije o istini su:

1) Metafizičko – idealističko učenje

2) Subjektivističko – relativističke teorije
3) Relativistička i vulgarno – materijalistička teorija
4) Konkretno dijalektičko učenje o istini
5) Pogrešne teorije o mogućnostima saznanja istine: dogmatizam, skepticizam i
agnosticizam.

18. Navedite najčešće pogrešne teorije o mogućnostima saznanja objektivne istine?

To su dogmatizam, skepticizam i agnostivizam.

Dogmatizam shvata istinu kao jedinu, apsolutnu i nepromenljivu. Ograničenost i nekritičnost
saznanja predstavljaju gnoseloški koren dogmatizma. Osnovna odlika dogmatizma je
zaustavljanje razvitka ne samo u teoriji, već i u praksi.

Takođe, skepticizam i agnosticizam odlikuju se pasivnošću i teorijskim I praktičnim nihilizmom.

Skepticizam – tu čovek ne može saznati prirodu i društvo.

Agnosticizam – sumnja da čovek može saznati prirodu i društvo.

19. Šta je osnova dijalektičnog učenja o istini?

Praksa je izvor i kriterijum istinitog saznanja i ona kao takva ima različita shvatanja:

- Materijalistički pojam prakse obuhvata celokupnu ljudskumaterijalnu delatnost

uključujući i praksu društvene istorijske delatnosti, zajedno sa tehnikom, industrijom,
borbom klasa, društvenim radom uopšte, zaključno sa naučnim društvenim radom.
- Idealistička i metafizička materijalistička shvatanja praksu smatraju misaonim
konstituisanjem predmeta ili samo kao pasivno subjektivno čulno posmatranje.
- Nasuprot idealizmu svih pravaca, koji saznanje u suštini shvataju kao teorijsku delatnost,
kao čisto razmišljanje, materijalistička dijalektika smatra praksu za osnovu saznanja.
- Materijalističko shvatanje prakse je aktivna ljudska delatnost na osnovu i u okviru
objektivne stvarnosti. Dijalektički put saznanja istine polazi od živog sagledavanja ka
apstraktnom mišljenju i od ovoga ka praksi. Materijalna praksa je osnovni kriterijum
objektivne istinitosti ljudskog saznanja. Dakle, kroz praktičnu delatnost proverava se
tačnost čovekovih misaonih odraza objektivne stvarnosti, čime se utvrđuje objektivna
istina.

20. Šta čini objektivnost istine prema konkretno dijalektičkoj teoriji o objektivnoj istini?

Konkretno dijalektičko učenje o objektivnoj istini polazi od dva osnovna pitanja:

1) Da li postoji objektivna istina?

2) Ako postoji objektivna istina da li je ljudsko saznanje može saznati apsolutno ili samo
relativno i u kom smislu?

Na taj način je formulisan problem objektivnosti i problem apsolutnosti i relativnosti istine. Sve
prethodno navedene teorije nemaju ovakav pristup u traganju za istinom uopšte, a posebno za
objektivnom istinom.
 21. Kakve karakteristike ima objektivna istina?

Potrebno je sagledati pojedine strane subjektivnog saznanja:

- Svako ljudsko saznanje razvija se od nepotpunog ka potpunom, od površnijeg ka

potpunijem, što važi za sve nauke, uključujući i egzaktne nauke.
- Svaka istina, ma koliko bila subjektivna, ne može biti apsolutno subjektivna.
- Svaka istina mora imati predmetnu osnovu, što znači da je u izvesnoj meri objektivna.
Naime, istina o pojedinom predmetu ne može biti nezavisna od predmeta, ili nešto što mu
se samo spolja pripisuje

Takođe se postavlja pitanje koja je istina objektivna i u čemu se sastoji njena objektivnost?

Objektivna istina je istina onih ljudskih predstava koje imaju sadržinu koja ne zavisi od čoveka,
kao ni od čovečanstva . Na primer,tvrdnje prirodnih nauka su objektivne i apsolutno istinite.

Kada je reč o ostalim naukama, može se reći da ukoliko je tvrđenje objektivno, odnosno tačno,
ono odražava objektivnu činjenicu, predmet ili pojavu i tada je to tvrđenje objektivna istina.

22. Šta su pogreške, a sta zablude u mišljenju i šta su njihovi koreni?

Pogreška je saznajni promašaj predmeta koji valja saznati. Pogreška se sastoji u netačnom
mišljenju o nekom predmetu. Nastaje usled pogrešnog suđenja i zaključivalja o predmetu
saznanja.

Zabluda je usvajanje netačnih,pogrešnih shvatanja. Nastaje usled nesvesnog ili nekritičkog

usvajanja pogrešnih shvatanja. Dakle, onaj ko greši, najčešće je u zabludi. Onaj ko je u
zabludi,najčešće nije sam pogrešio u saznanju, već je usvojio pogrešna uverenja prividna
saznanja.

Postoje i sledece vrste zabluda: gnoseološke pogreške i zablude i druga, klasno-ideološke

pogreške i zablude. Postoje i njihovi razni prelazi. Koreni gnoseološke zablude su saznajne
prirode. Reč je o pogreškama u samom saznanju, u opažanju, mišljenju. Koreni klasno-ideološke
pogreške i zablude su ne samo saznajni, već i društveno- klasni.

Pogreške i zablude u saznanju imaju svoje korene u:

1) logičkim pogreškama samog saznavanja, opažanja, mišljenja i zaključivanja;

2) gnoseološkim granicama u istorijskom razvoju nauke i

3) klasno-ideološkim ograničenjima naučnog saznavanja.

23. Nominalističko učenje o pogrešnosti mišljenja?

Nominalističko učenje o pogrešnosti mišljenja sadrži tvrdnju da pogrešnost mišljenja potiče
samo od govornih izraza misli.

Na primer: Aristotelov sofizam: «Biti zdrav i biti bolestan je isto. Jer, ko ozdravlja taj je zdrav, a
ozdraviti može samo bolestan.» Čak se i u savremenoj semantičkoj logici zastupa teorija
nominalističkog formalizma, prema kojoj sve pogreške u mišljenju potiču od pogrešne upotrebe
jezika.

O nominalističkoj teoriji logičkih pogrešaka mogu se izvesti sledeći zaključci:

- Ne postoje nikakve čisto terminološke pogreške;

- Pogrešan jezik, pogrešan govor samo je govorno oruđe pogrešnog mišljenja;

Suština pogrešnosti i takozvanih pogrešaka u govoru sastoji se u pogrešnom predmetnom

značenju koje se daje tim terminima, tj. u pogrešnom logičkom smislu pojmova i stavova.

24. Formalističko učenje o pogrešnosti mišljenja?

Prema ovom shvatanju istinitost mišljenja sastoji se samo u formalnoj ispravnosti mišljenja ili
logičkog sistema. Istinitost, dakle, podrazumeva unutrašnju koherentnost i odsustvo protivrečnih
stavova. Tako formalisti dolaze do zaključka da bez obzira na predmetno značenje svaki stav se
smatra pogrešnim ukoliko protivreči nekom od stavova pomenutog koherentnog sistema.

Prigovori formalističkoj teoriji pogrešnosti mišljenja svode se na:

- nekakva čisto formalna protivrečnost ne postoji. To bo bila protivrečnost potpuno lišena

predmetnog smisla;

- takva, čisto formalna protivrečnost ne može biti razlog i kriterijum ocene pogrešnosti mišljenja;

-elementarno logička protivrečnost, koja je razlog i kriterijum elementarno logičke istinitosti ,

odnosno pogrešnosti mišljenja ustvari, izražava duboku sadržajnu i predmetno-smisaonu
pogrešku.

25. Dualistička teorija o pogrešnosti mišljenja?

Mnogi savremeni logičari zastupaju ovu teoriju. Suština dualističke teorije je u tvrdnji da postoje
formalne i sadržajne pogreške u mišljenju, naročito u dokazivanju.

Ova teorija je pogrešna zbog:

1) Sve su formalne pogreške uvek i sadržajne pogreške, jer nema neke čisto formalne istine, kao
što nema ni formalne laži.
2) Formalna pogrešnost je, ustvari, opšta suštinsko-sadržajna pogrešnost mišljenja.

3) Sadržajna pogrešnost, a formalna “pravilnost”, ustvari je pogreška formalizma, tj. privid

sadržajno-predmetno istinitog mišljenja. Sadržajne pogreške ustvari su pogreške formalizma, tj.
pogreške samo formalnog zahvatanja predmeta. Prema tome, pogrešno je razlikovati i razdvajati
tzv. “formalne” i “sadržajne” pogreške u mišljenju, jer sve tzv. formalne pogreške ustvari su i
opšte sadržajne pogreške, a sve sadržajne pogreške su pogreške formalizma. Sama logička forma
može biti pravilna, ali ako njome nije obuhvaćen pravi sadržaj, onda se tačnost zaključka zasniva
na samoj pravilnosti forme, a to je pogrešnost formalizma kao prividnost sadržaja.

26. Suština pogrešnosti u mišljenju?

Suština pogrešnosti mišljenja sastoji se u delimičnom ili potpunom promašaju predmeta usled
zamišljanja predmeta onakvim kakav on objektivno nije.

Tri momenta ukazuju na suštinu pogrešnosti mišljenja:

1) Pogrešnost ne postoji u samom predmetu kao delu objektivne stvarnosti. Naime,

neprihvatljivo je da je sama objektivna stvarnost pogrešna, nezavisno od čoveka. Tek u
odnosu na čoveka može se govoriti o pogrešnim dešavanjima, radnjama i sl.
2) Pogrešnost se ne nalazi ni u samim formama mišljenja. Drukčije rečeno, same po sebi
forme suda nisu ni istinite ni lažne.
3) Pogrešnost mišljenja sastoji se u neadekvatnom shvatanju predmeta mišljenja, njegovih
odredaba i odnosa. Dakle, pogrešnost mišljenja se sastoji u zamišljanju predmeta,
njihovog sadržaja, oblika kakvi oni objektivno nisu.

27. Osnovne opšte pogreške u mišljenju?

U procesu naučnog saznanja osnovne opšte pogreške su sledeće: pogreške neodređenosti,

pogreške određenosti, pogreške jednostranosti, apsolutizacije i uopštavanja, logičke pogreške
subjektivizma, pogreške objektivizma, pogreške logičkog formalizma, pogreške neosnovanosti
i nedokazanosti, pogreške nedoslednosti i pogreške dogmatizma, eklekticizma i sofistike.

28. Pogreške u dokazivanju i opovrgavanju?

Pogreške u dokazivanju i opovrgavanju su sledeće: pogreške razloga, pogreške argumentacije,

pogreške izmene i zamene teze, suština logičkih pogrešaka u zaključivanju, odnosno dokazivanju
i pogreške opovrgavanja.

29. Tri aspekta pojma bezbednost: stanje, organizacija i funkcija?

Bezbednost kao stanje predstavlja zaštićenost nekog dobra, vrednosti, tekovine, društva kao
celine. U političko-bezbednosnom smislu obuhvata celokupnu zaštićenost države od svih vidova
subverzivne delatnosti spoljnjeg i unutrašnjeg neprijatelja i drugih štetnih delatnosti i uticaja.

S obzirom na opasnost koje sa sobom nose spoljni i unutrašnji neprijatelj, može biti spoljna i
unutrašnja. Spoljna bezbednost odnosi se na nezavisnost, suverenitet i teritorijalni integritet
države, a unutrašnja na nesmetano funkcionisanje konkretnog ustavnog poretka, odnosno
društveno -političkog, ekonomskog i pravnog sistema i zaštićenost drugih dobara i objekata
zaštite.

Kao mehanizam zaštite, bezbednost ima različite oblike organizacionih formi (državnih i
društvenih organa i organizacija) i različitih obeležja, zasnovanih i regulisanih ustavnim i drugim
zakonskim aktima ili odlukama političke vlasti.

30. Može li bezbednost biti predmet nauke?

Može, jer pre svega oblast bezbednosti proučavaju politikologija, sociologija, pravo, istorija,
psihologija i kriminalistika.

Nauka o bezbednosti nije prihvaćena od celokupne naučne javnosti. Protivnici nauke o

bezbednosti smatraju da se bezbednost izučava u okviru društvenih nauka, te je nepotrebno
konstituisanje još jedne nauke. Apsolutne pristalice nauke o bezbednosti zastupaju sasvim
suprotno gledište, pri čemu suštinu bezbednosti svode isključivo na upotrebu sile.

Specifičnosti predmeta nauke o bezbednosti:

1) Složenost (istorijski, društveni, ekonomski, politički, vojno – policijski, psihološki i drugi

aspekti) kao i sveobuhvatnost bezbednosnih pojava;
2) Organizacija i osposobljenost za reagovanje na bezbednosne probleme.

31. Mesto bezbednosnih nauka u sistemu nauka?

Za naše potrebe može biti prihvatljiva podela na kompleks filozofskih, društvenih, prirodnih i
matematičkih nauka. Pri tome su zanemarene razlike između psiholoških i društvenih nauka.
Kompleksi se dele na grupe nauka, grupe na nauke, a neke nauke na naučne discipline. Na
primer, društvene nauke dele se na grupe: pravnih, ekonomskih, istorijskih, socioloških,
politikoloških, pedagoških i uslovno psiholoških nauka. Posebnu grupu tog kompleksa čine
vojne nauke. Ovakvo shvatanje je argumentovano i prihvatljivo, jer vojne nauke proučavaju sve
vrste ugrožavanja mira i bezbednosti, upotrebu sile, rat i dr. koje su izrazito društvene pojave.
Predmet bezbednosnih nauka često je neodvojiv od predmeta drugih brojnih nauka sa kojima je
povezan. Ta činjenica ne sužava, nego proširuje i precizira njen predmet. Nauka o bezbednosti je
primarno primenjena nauka tako da je njen predmet, teorijski oslonac, metod i jezik sastavni deo
konstituenasa nauka koje smo pomenuli. Dakle, bezbednosne nauke pripadaju korpusu
društvenih nauka i to gotovo jednako grupama pravnih, socioloških, kriminalističkih i vojnih
nauka.

32. Konstituensi nauke o bezbednosti?

Područje istraživanja koje pretenduje na naziv nauke neophodno je da poseduje predmet, teoriju,
metod i jezik. Dakle to su konstituensi nauke o bezbednosti.

33. Predmet nauke o bezbednosti?

Predmet predstavlja najvažniji predmet svake nauke. Predmet bezbednosnih nauka u najopštijem
smislu se određuje kao bezbednost našeg društva u najširem smislu.

Polazeći od određenja bezbednosti kao stanja, funkcije i organizacije, predmet bezbednosti

obuhvata tri područja:

Prvo, stanje bezbednosti kao postojanje ili nepostojanje opasnosti ili ugrožavanja vrednosti,
tekovina, odnosno celokupnog društva.

Drugo, funkciju bezbednosti, koja se odnosi na: obezbeđenje i zaštitu državnog suvereniteta;
obezbeđenje i zaštitu nezavisnosti i teritorijalnog integriteta i celovitosti zemlje; vođenje
međunarodne politike i međunarodnih odnosa i ostvarivanje i zaštitu osnovnih sloboda i prava
građana.

Treće, organizacija bezbednosti se najbolje identifikuje preko zadataka organa bezbednosti na :

javnu i državnu bezbednost.

34. Teorija bezbednosnih nauka?

Teorija bezbednosnih nauka se definiše kao skup saznanja o strukturi i funkcionisanju

bezbednosnih sistema. Teorija bezbednosnih nauka u principijelnoj je saglasnosti sa
odrednicama ustavnopravnog sistema, a preko njih i sa odrednicama unutrašnje i spoljne politike,
ekonomije, kulture i tradicije, geostrategijskog položaja zemlje i razvoja nauke i tehnike.
Osnovne sadržaje teorije bezbednosti čine pojmovno – kategorijalni aparat, načela, principi,
postulati i zakoni koji se odnose na predmet nauke o bezbednosti. To znači da ćemo u teorijskom
ili empirijskom istraživanju bilo kojeg predmeta u oblasti bezbednosti autonomno koristiti
saznanja, teorije, jezik i metode svih nauka koje dele svoj predmet sa predmetom nauke o
bezbednosti.

35. Pojmovno – kategorijalni aparat bezbednosnih nauka?

Pojmovno – kategorijalni aparat bezbednosnih nauka čine pojmovi i kategorije koji su različitog
nivoa opštosti. Neki od njih su definisani kao npr: građanski neredi, javna bezbednost, patrolna
delatnost, itd., dok neki nisu npr: prevencija i represija političkih krivičnih dela i sl. Kako će biti
razrešen navedeni problem zavisi od razvoja teorije bezbednosti, ali i od istraživačke prakse.
Međutim, nezaobilazna je činjenica da su naučna istraživanja značajno uslovljena stanjem
kategorijalnog aparata bezbednosnih nauka.

36. Metod bezbednosnih nauka?

Metod bezbednosnih nauka predstavlja način spoznaje oblasti bezbednosnih nauka. Od metoda
najviše zavise dobijeni naučni rezultati, a pogotovo niz teorijskih i praktičnih postupaka, tehnika
i instrumenata koji se primenjuju u istraživanju bezbednosnih nauka. Može se reći da nije bitno
da li bezbednosne nauke imaju autentični metod istraživanja, već da li se organi bezbednosti i
pojave u vezi sa njima mogu saznavati, bez obzira o kojim ili čijim metodama je reč. Ipak,
činjenica je da je praksa kriterijum istinitosti naučnog saznanja. Ona se metodima najpre saznaje,
pa se tek onda menja, saglasno rezultatima istraživanja. Poznato je da se neki od naučnih metoda
koriste u prirodnim i društvenim naukama, dok se neki koriste samo u pojedinim naukama.

Za delatnost organa bezbednosti potrebno je koristiti metode različite funkcije, opštosti i

saznajne moći. Na taj način moguće je pouzdano istraživanje bezbednosnih pojava koje su,
prema mnogim obeležjima, specifične i složene.

37. Jezik kao konstituens nauke o bezbednosti?

Jezik, kao konstituens bezbednosnih nauka razvijao se u praksi,a konstituisao nakon nastanka
teorije nauke o bezbednosti. Jezik bezbednosnih nauka je osoben. U teoriji i praksi čini ga niz
termina, znakova i simbola. Najznačajnije karakteristike jezika koje su prisutne u istraživanju
bezbednosnih pojava su:

1) Znatan broj termina je nastao konvencionalno i nemaju semantički logičan oslonac u

književnom jeziku.To znači da termini nisu adekvatni pojmovima na koje se odnose, što
stvara poteškoće u naučnom istraživanju.
 2) Jezik bezbednosnih nauka je nekomunikabilan, jer se različito imenuju isti pojmovi u
bezbednosnim naukama pojedinih zemalja.
3) Jezik u bezbednosnim naukama nije podesan za naučno opštenje. Tome je doprinela
praksa korišćenja kratkog i jasnog izražavanja, što je, pak, uslov efikasnog rukovođenja i
komandovanja.
4) Postoji znatan broj tzv. marginalnih pojmova, čiji sadržaj pripada drugim pojmovima.
Takvi pojmovi nemaju adekvatne termine, zbog čega dolazi do proizvoljnog određivanja,
što je u nauci neprihvatljivo.

Možemo reći da je jezik bezbednosnih nauka razvijen kao operativno opštenje, ali ne i kao jezik
nauke. Ipak, može se reći da saznanje o bezbednosti, gledano u celini, ima sve konstituense
nauke. Takođe je činjenica da predmet saznanja o bezbednosti nije dovoljno jasno i precizno
određen, a teorija, metod i jezik se nalaze u razvojnoj fazi.

38. Kakve su mogućnosti naučnog istraživanja bezbednosnih pojava?

Nekoliko nezaobilaznih činilaca utiču na mogućnost istraživanja bezbednosnih pojava.

Najčešće je reč o sledećim: opšti odnos društva i nadležnih institucija (ministarstava unutrašnjih
poslova, odbrane, pravde i nauke prema istraživanjima bezbednosnih pojava), potreba
raspolaganja celovitom metodologijom bezbednosnih nauka, kvalitetan stručni kadar, opšti stav u
organima bezbednosti prema istraživanju, raspolaganje materijalno-finansijskim sredstvima za
istraživanje i dr.

U naučnom istraživanju bezbednosnih pojava ne mogu se očekivati uvek egzaktni rezultati, kao u
prirodnim naukama ili kako to očekuju pozitivističke nauke.

39. Filozofsko i naučno saznanje?

Filozofija nauke je filozofija, a ne nauka, jer svoju saznajnu moć pokazuje na posebno izabranom
predmetu – nauci.

Filozofi i naučnici su i dalje u sporu oko toga šta spada a šta ne spada u oblast nauke. Filozofija
je usmerena ka celovitosti saznanja, dok pozitivna nauka započinje čim se problem može
ograničiti, tako da se njegovo rešavanje može podvrći konstatacijama koje su svima dostupne i
koje mogu svi proveriti, odvajajući ga od pitanja ocenjivanja ili ubeđenja

Do naučnih saznanja dolazi se na osnovu: empirijskih činjenica, razuma, činjenice i razum ne

mogu se razdvajati.

40. Koje su to opšte filozofske metode saznanja?

U opšte filozofske metode saznanja spadaju sledeće:

1) Apstraktna dijalektička metoda

2) Konkretna dijalektička metoda
3) Pozitivizam
4) Racionalizam
5) Dijalektička metoda

41. Koje su to opšte naučne metode saznanja?

U opšte naučne metode saznanja spadaju sledeće:

1) Modelovanje
2) Statistička metoda
3) Aksiomatska metoda
4) Hipotetičko – deduktivna metoda

42. Struktura, principi i vrste modelovanja?

Što se tiče strukture modelovanja, ona obuhvata:

a) pasivni objektivni faktor, predmet modelovanja;

b) aktivni subjektivni faktor, što je najčešće istraživač ili tim istraživača koji, stvarajući model,
preko njega saznaju određenu pojavu , proces ili predmet;

c) sredstva kojima se stvara model;

d) uslovi u kojima se model gradi.

Modelovanje je, dakle, kako misaono – teorijska delatnost izgradnje logičkih i matematičkih
sistema, kao teorijskih modela određenih objektivnih sistema, tako i izgradnja ovim teorijskim
modelima odgovarajućih praktično-realnih analogona, tj. realnih modela raznih vrsta (maketa,
grafikona,mašina).

Osnovni principi modelovanja su:

a) Univerzalnost, što znači da sesvaki predmet istraživanja može modelovati;

b) Raznovrsnost podrazumeva da se svaki predmet može modelovati na različite načine;
c) Praktičnost i egzemplarnost,što znači da svaki model možeistovremeno biti prototip i
egzemplar.
Vrste modela. Postoje razni pokušaji klasifikacije vrste modela. Po jednom, to su logički,
matematički, fizički model itd.

43. Pojam i primena statističke metode?

Suština statističke metode nije samo u prikazu kvantitativnih pokazatelja, već i u omogućavanju
da se otkriju veze i odnosi između opšteg i posebnog itd. Značaj statističke metode je i u tome
što omogućava i generalizaciju koja je zasnovana na statističkoj indukciji i zakonima
verovatnoće.

Primena statističke metode poznaje nekoliko značajnih pojmova: statistički skup, statistička
jedinica, statističko obeležje, uzorak i dr. Primena statističke metode u istraživanju obuhvata
nekoliko značajnih aktivnosti:

- identifikovanje statističke mase;

- prikupljanje podataka o obeležjima statističkih jedinica;
- formiranje statističkih serija;
- obrada podataka;
- analiza rezultata istraživanja i izvođenje zaključaka i
- prikazivanje rezultata istraživanja.

44. Suština aksiomatske metode naučnih istraživanja?

Nominalno značenje aksioma određeno je sledećim navodima:

1) aksiom je očigledna istina, što znači da joj ne treba nikakav dokaz;

2) sudovi koji određuju značenje fundamentalnih pojmova neke deduktivne nauke i koji kao
takvi čine osnovu aksiomatskog sistema, naučna istina jasna je sama po sebi;

3) neosporna činjenica koju nije mogućno, ni potrebno dokazivati;

Suština ove metode je da se iz aksioma (kao osnovnog) dedukuju posebni i pojedinačni stavovi.

45. Navedite posebne metode saznanja ?

Posebne metode saznanja su:

1) Metoda analize i sinteze

2) Metoda generalizacije i specijalizacije
3) Definicija i klasifikacija
4) Apstrakcija i konkretizacija
 5) Pojedinačne (empirijske) metode
6) Metode rešavanja operativnih problema

46. Pojam analize i sinteze?

Analiza i sinteza spadaju u najranije korišćene metode. O metodama analize i sinteze postoje
različiti pristupi, mada su dva najčešće prisutna: formalno – logički i dijalektički. Inače, analiza i
sinteza imaju odnos suprotnosti, ali se međusobno dopunjuju. Praktično, one se javljaju u paru
jer slede suprotan misaoni postupak. Prema formalno – logičkom shvatanju suština analize je u
misaonom rastavljanju složenih oblika saznanja na proste delove.

Analiza je značajna zbog činjenice da su sami predmeti naučnog saznanja većinom složeni. Zato
je analiza nezaobilazna u istraživanju složenih saznajnih pojava.

Postoje sledeće vrste analiza:

1) Generička analiza
2) Funkcionalna analiza
3) Komparativna analiza
4) Strukturalna analiza

Sinteza se primenjuje u dve tipične situacije. Prvo,kada se pojedinačno spaja u celinu, čak i kada
je protivrečno. Drugo, kada se celina prvo raščlani na njene delove da bi se izvršila analiza, a
zatim se ti delovi spajaju u celinu (sintetizuju se). Sinteza ima objektivnu i subjektivnu stranu i
može biti fizička, misaona i kombinovana.

Prema formalno logičkom shvatanju analiza i sinteza su neodvojivi proces.

47. Vrste metoda analize?

Analiza se najčešće završava na nivou indikatora koji se definišu u projektu istraživanja ili,
konkretnije, u sistemu pojedinačnih hipoteza. Ukoliko je kriterijum obuhvat predmeta
istraživanja, analiza se klasifikuje na potpunu i parcijalnu.

1) Potpuna analiza obuhvata sve činioce predmeta istraživanja,njegovih svojstava,

spoljašnjih i unutrašnjih veza i odnosa i funkcija u ukupnom vremenu i ukupnoj
rasprostranjenosti predmeta istraživanja.
2) Parcijalna analiza, kako se može uočiti iz naziva,obuhvata samo deo celine ili njen
aspekt, svojstvo, odredbu, vremensku i prostornu dimenziju, strukturu, funkciju i sl. U
 parcijalne analize spadaju: analiza sadržaja, strukturalna, funkcionalna, komparativna,
generička, uzročna i strukturalno – funkcionalna.

48. Dijalektička analiza i sinteza?

Dijalektička analiza počinje tamo gde se završava formalno logička. Dijalektičkom analizom se
otkrivaju svojstva koje celina i delovi pojave imaju. Istovremeno analizom se utvrđuju nastanak,
razvoj, veze i odnosi, prelazi i protivrečnosti u pojavi i te pojave sa okruženjem.

Dijalektička sinteza uvek je misaona.To znači da se odnosi na određene objekte mišljenja, a to

mogu biti ne samo prirodne i društvene, već i psihičke.To upravo pokazuje širinu obuhvata ove
metode.

49. Svojstva i vrste dijalektičke sinteze?

Svojstva dijalektičke sinteze su sledeća:

1) Dijalektička sinteza svaku pojavu (prirodnu, društvenu, psihičku) shvata kao jedinstvo
raznovrsnosti. Bitna činjenica je da uprkos njihovoj raznovrsnosti, postoje unutrašnja
povezanost činilaca u jedinstvenu celinu.
2) Pored raznovrsnosti, dijalektička sinteza stoji na stanovištu da postoje ne samo
raznovrsnost, već suprotni i protivrečni činioci u jednom predmetu ili pojavi na koju se
sinteza primenjuje. Dakle, sve kategorije koje su predmet zaključivanja sintezom jesu
dijalektički polarizovane. To znači da se u uzroku svake pojave nalazi makar začetak
posledice.
3) Kada se koristi sinteza, moguće je objasniti genezu i razvitak novih pojava starim.

Postoji nekoliko vrsta sinteza:

1) deskriptivna, koja se oslanja na opis i nabrajanje delova celine;

2) eksplikativna sinteza doprinosi otkrivanju jedinstva i veze svih činilaca koji čine jedan
predmet ili pojavu;
3) reproduktivna sinteza služi samo da potvrdi rezultate analize;
4) produktivna sinteza je stvaralačka i osnova je stvaralačkog mišljenja. Ona omogućava
stvaranje pojmova i sudova kakvih nema u stvarnosti.

50. Metoda generalizacije i specijalizacije?

Generalizacija,kao metoda saznanja,jeste shvatanje opšteg predmeta (skupa, roda , klase,

kolektiva i sl.) pomoću više posebnih ili pojedinačnih predmeta koji sačinjavaju određeni opšti
predmet, i to na osnovu misaone sinteze opštih odredaba posebnih predmeta u jedinstven opšti
pojam opšteg predmeta.

Suština je, dakle, da se u generalizaciji mišljenje gradi od shvatanja posebnih predmeta ka

shvatanju jedinstva tih predmeta u jednom opštem predmetu. Svaki opšti pojam predstavlja
pojmovnu generalizaciju ili, drukčije rečeno, shvatanje opšteg u stvarnom jedinstvu opšteg i
posebnog u konkretnim realnim predmetima.

Specijalizacija pojma je suprotna generalizaciji . U specijalizaciji mišljenje se kreće od

shvaćenog opšteg jedinstvenog predmeta ili opšteg pojma ka shvatanju posebnih predmeta ili
posebnih odredaba predmeta, odnosno pojmova.

Specijalizacija obuhvata:

1) analizu predmeta odnosno pojma u kome se razlikuju opšte i posebne odredbe;

2) u konkretizaciji shvatanja opšteg shvatanjem posebnog i individualnog koje se sadrži u
opštem predmetu i u njegovom pojmu;
3) u sistematičkom shvatanju ukupnosti posebnih odredaba opšteg predmeta, odnosno
njegovog pojma.

51. Metoda indukcije i dedukcije?

Metoda indukcije i dedukcije primenjuje se kao jedinstvena induktivno – deduktivna metoda.

Međutim, ova metoda se ne primenjuje potpuno samostalno i izolovana od ostalih
metoda.Klasična logika indukciju shvata kao zaključivanje od posbnog ka opštem, dedukciju kao
zaključivanje od opšteg ka posebnom. Najpribližnija indukciji i dedukciji je metoda analize i
sinteze.Indukcija i dedukcija bave se problemima zaključivanja od pojedinačnog, preko
posebnog, ka opštem, ali i obrnuto. Ova metoda se često naziva metodom zaključivanja.Pored
traganja za odgovorom šta čini predmetnu osnovu indukcije, drugo značajno pitanje je
pouzdanost zaključivanja primenom indukcije. U tom smislu najčešće se govori o dve vrste
indukcije: (1) potpuna i (2) nepotpuna.

Kod potpune indukcije zaključak je potpuno izvestan, odnosno njegova istinitost je nesumnjiva.
Primenom nepotpune indukcije do zaključka se dolazi na osnovu izvesnog broja poznatih
slučajeva, što znači da ostali ostaju nepoznati.

U induktivno – deduktivne metode spadaju metoda kauzalne indukcije, metoda slaganja, metoda
korelativnih varijacija, metoda ostatka i metoda slaganja i razlike.

52. Šta je definicija u naučnom istraživanju?

Da bi definicija bila naučno definisana treba da sadrži: pojam koji se definiše (definiendum),
pojam pomoću koga se definiše (definiens), tvrdnju i specifičnu razliku.
Postoje osnovna pravila definisanja. To su:

1) Definicija mora biti pozitivna

2) Definicija mora biti predmetna i sadržajna
3) Definicija mora biti svestrana
4) Definicija mora biti suštinska
5) Definicija mora biti složena i razvojna
6) Definicija mora biti ekvivalentna
7) Definicija mora da bude iskazana jasnim jezikom
8) Definicija ne sme biti cirkularna niti tautološka
9) Definicija treba da bude akuratna, tj. tačna, sažeta i precizna.

53. Šta je klasifikacija u naučnom istraživanju?

Naučno izvedena klasifikacija mora da zadovolji određene logičko-metodološke zahteve koji

senazivaju pravila ili principi klasifikacije.

Osnovna pravila su:

1) određenost predmeta;
2) nemešanje kriterijuma;
3) potpunost i iscrpnost;
4) relativna posebnost članova i
5) jedinstvo predmeta i članova klasifikacije.

54. Apstrakcija i konkretizacija?

Apstrakcija predstavlja misaono izdvajanje opšteg i odbacivanje posebnog i izdvajanje posebnog

i individualnog, a odbacivanje opšteg u procesu naučnog saznanja. U tom procesu apstrakcija
ima dvostruki smisao: apstrakciju opšteg iz posebnog i apstrakciju posebnog od opšteg.
Apstrakcija kao metodski postupak nije ništa drugo nego analiza i izdvajanje posebnog iz opšteg
iz nekog predmeta, pojave ili procesa. U suštini, izdvajanje sadrži podelu na ono što se izdvaja i
ono iz čega se izdvaja, odnosno od čega se izdvaja.

Konkretizacija je suprotna apstrakciji. Konkretizacija je povezivanje,pridodavanje i shvatanje

jedinstva tog opšteg i posebnog. Konkretizacija se odnosi samo na jedan pojam , mada se i on
konkretizuje. Obično se polazi od opšteg pojma, pa se putem dodavanja njegovih posebnih
oznaka vrši njegova konkretizacija. Zato se smatra da je konkretizacija bliža sintezi nego analizi

55. Pojedinačne empirijske metode?

Empirijske metode omogućavaju prikupljanje podataka neposrednim čulnim opažanjem,
posredstvom opažanja i iskaza drugih ljudi i, što je najčešće, kombinovano.

Za neposredno prikupljanje podataka najčešće se koriste metode posmatranja i eksperimenta.

Za posredno prikupljanje podataka koriste se metode ispitivanja i analize sadržaja. Do podataka

se dolazi na osnovu usmenih i pisanih iskaza drugih ljudi.

Pojedinačne naučne metode veoma se koriste u oblasti kriminalistike i bezbednosti. U literaturi

se ponekad izjednačuju pojedinačne naučne metode i tehnike istraživanja. Naše je opredeljenje
da se metode i tehnike ne mogu poistovećivati. Tehnika je uži pojam od metode.

56. Metode rešavanja operativnih problema?

Za saznanje stvarnosti koriste se filozofske, opšte, posebne i pojedinačne naučne metode. Pored
navedenih, za rešavanje operativnih (praktičnih, svakodnevnih) problema koristi se i metoda
rešavanja operativnih problema. Ova metoda omogućava ne samo saznanje stvarnosti, već i
njeno usmeravanje i menjanje.

Neke od tih metoda su slične empirijskim, neke opštenaučnim, dok neke imaju elemente i jednih
i drugih. Uprkos međusobnoj razlici, zajedničko obeležje predstavlja mogućnost rešavanja
operativnih problema.

U ovu grupu spadaju: metode operacionih istraživanja, metoda studije slučaja i metoda
prognoziranja.

57. Pojam i klasifikacija metode studija slučaja?

Metoda studije slučaja predstavlja specifičnu vrstu metoda rešavanja operativnih problema, koja
se koristi za prikupljanje podataka o novim i nepoznatim pojavama na osnovu celovitog
istraživanja pojedinačnih slučajeva.

U širem smislu ova metoda se definiše kao kompleks metoda koji se koristi za istraživanje
slučaja, na osnovu čega se dolazi do novih saznanja o pojavama u oblasti kriminalistike i
bezbednosti. Za metodologiju kriminalistike i bezbednosti prihvatljiva je šira definicija, jer ne
postoji nijedna metoda kojom bi se u celini, dakle bez ostatka, mogao obuhvatiti i studirati slučaj
i na osnovu toga rešiti određeni problem.

Klasifikacija metode slučaja. Najčešća klasifikacija vrši se prema sledećem kriterijumu:

1) prema obuhvatu pojave koja se istražuje;

2) prema vremenu dešavanja;
3) prema metodološkom pristupu;
4) prema broju slučajeva i
5) prema celini zahvata u istraživanju.