ПРВА ЖЕНСКА БОЛНИЦА У КНЕЖЕВИНИ СРБИЈИ 1876-1877.

Београдско женско друштво, прво српско женско друштво, основале су 17. маја
1875. Катарина Миловук, Даница Христић, Јелена Грујић, Елодија Мијатовић, Марија
Сретеновић, Емилија Лешјанин, Христина Јовановић, Драга Поповић, Мица Протић,
Варвара Гатковић, Катарина Мијатовић, Катарина Боди, Варвара Машин и Јелена
Михајловић. Ускоро су написале и објавиле „Правила Женског друштва“ којим у 46
чланова оснивачице упознају јавност са циљевима свога рада, правилима, органима и
условима под којима се може постати члан друштва. Већ у почетку свог рада истакле су
да неће међу собом да праве разлике, ни статусне, ни верске, ни друштвене. На првом
скупу 25. августа је за председницу друштва изабрана Катарина Миловук, управница
Више женске школе и иницијатор оснивања Београдског женског друштва. За
потпредседницу је изабрана Јелена Грујић, супруга српског државника и дипломате
Јеврема Грујића, а мајка Мирке Грујић, касније дугогодишње председнице Кола
српских сестара. Друштво је нарочито стекло велики углед од када је у децембру 1875.
године кнегиња Наталија Обреновић прихватила да буде покровитељица и „висока
заштитница“ друштва. Већ по оснивању чланице Друштва су одмах почеле са својим
акцијама. Како је током 1875. године плануо устанак у Херцеговини, чланице су
приступиле сакупљању новчаних прилога и одеће која је прослеђивана за избеглице, па
је стигла чак до Дубровника. Крајем 1879. године, 2/14. децембра свечано је, уз
присуство кнегиње Наталије и митрополита Михаила, отворена Раденичка школа за
девојчице. У исто време је покренут и часопис Друштва „Домаћица“, који је излазио
све до 1941. године, са прекидом током Великог рата. „Ђачка трпеза“ која је прво
радила као Народна кујна свечано је отворена 2/14. августа 1899. године. Током 1907.
године отворена је и Ћилимарска школа и радионица у Пироту. Друштво је често
учествовало на различитим изложбама где је представљало народне ношње, везове,
ткања и упознавало Европу са лепотама женског ручног рада, па је тако учествовало на
Светској изложби у Паризу 1889. и 1900. године. Такође су учествовале на изложбама у
Бриселу, Паризу, Лондону, Лијежу, Прагу, где су њихови радови били награђивани.
Најважнија иницијатива коју је друштво покренуло током 1906. године било је
оснивање српског Народног женског савеза који је окупљао сва женска удружења
Краљевине Србије. Српски Народни женски савез се одмах прикључио Међународном
женском савезу који је у том тренутку имао преко осам милиона чланова.

1
 Прве добровољне болничарке
Први кораци ка стварању Међународног Црвеног крста и први примери
милосрђа добровољних болничарки одиграли су се током Кримског рата 1854-1856.
између Русије с једне и Турске, Француске и Енглеске с друге стране. Велики број
рањеника на обе стране мотивисали су Енглескињу Флоранс Најтингејл да са 37
добровољних болничарки и великом санитетском опремом крене у помоћ војном
санитету. Исто је учинила и руска велика кнегиња Јелена Павловна, удовица Михаила
Павловича, брата руског цара Николаја I. Она је са преко 300 милосрдних сестара
стигла на руски фронт. Њихов рад је врло брзо број умрлих рањеника са 50% свео на
свега 3%, што је свим зараћеним странама скренуло пажњу на важност војног санитета
и отворило пут ка систематској обуци добровољних болничарки. После битке код
Солферина јуна 1859. године која је била права ратна кланица са преко 40.000
погинулих и рањених, и исто толико умрлих у наредна два месеца, европска јавност је
морала нешто да учини. Крајем октобра 1863. године основано је Друштво Црвеног
крста. Српско друштво Црвеног крста је основано 25. јануара/6. фебруара 1876.
непосредно пред избијање Првог српско-турског рата. Др Владимир Ђорђевић је током
јануара одржао два предавања о значају оснивања овог Друштва у Србији која се
припремала за рат. Посебно је том приликом истакао улогу „драговољаца-болничара и
нудиља“, сматрајући да ће учешће свештеника, учитеља, гимназијалаца и ђака Велике
школе дати велики број болничара неопходних у радним условима. Поред тога је
истакао и улогу учитељица и чланица женског друштва предлажући да се сви пошаљу
на праксу у београдске болнице, како би за два месеца начули најнужније за пружање
прве помоћи и неговање рањеника.
У Први српско-турски рат 1876. године Србија је ушла на пречац и потпуно
неспремна, поготову у санитетској струци. Српско друштво црвеног крста основано
почетком те године није могло да се више ангажује и поред најбоље воље. Војни
санитет под управом доктора Белонија имао је на почетку рата 19 лекара, 5 лекарских
помоћника, 1 апотекара и 4 апотекарска помоћника. У грађанској служби било је
укупно 41 лекара, 5 лекарских помоћника, 25 апотекара и 5 апотекарских помоћника.
Укупно бројно стање бораца је у овом рату износило 130.000 људи. Само захваљујући
бројним страним лекарским мисијама: руским, енглеским и румунским, војни санитет
је могао током рата 1876. године да одговори медицинском изазову. До краја рата је у
Србији радило 169 лекара и хирурга, 157 апотекара и апотекарских помоћника. Према
подацима Руског Црвеног Крста у Србију је отишло 123 лекара, 118 милосрдних

2
сестара, 41 медицинар, 70 лекарских помоћника и 4 апотекара. Међу њима налазила се
и др Марија Фјодоровна Зиболд, која је у Србији остала и учествовала у свим каснијим
ослободилачким ратовима, поневши чин српског санитетског мајора. Била је прва жена
која је у Кнежевини Србији произведена у санитетског официра. Руске болнице су биле
у организационом погледу под управом опуномоћеног инспектора руског Црвеног
крста Токарева, а под стручним надзором професора Склифосовског. Поред руских
медицинара стигло је и 46 лекара из Румуније, Бугарске, Енглеске, Италије, Аустрије,
Грчке.
Прву помоћ у обучавању медицинског особља пружило је и тек основано
Српско друштво Црвеног крста. Било је јасно да неговање болесника и рањеника неће
бити успешно без болничара којих није било довољно у војном санитету. Зато је
Главни одбор Црвеног крста у свом извештају закључио: „Стога је одмах, од почетка,
обраћена пажња на једну појаву, за коју се је претпостављало, да ће бити од преке
нужде, и да ће, ако се врши као што треба, бити од неизмерне користи, а то је установа
драговољних болничара и нудиља.“ Друштво је одмах организовало два курса који су
се одржавали у Општој државној болници и то на хируршком одељењу. Предавањима
су руководили чланови Главног одбора Црвеног крста др Валента, др Стеић, др
Медовић и управник болнице др Гонсијеровски. Било је пријављено 103 полазника, и
мушкараца и жена. По завршеном курсу полагали су испит, а затим су упућени у
болнице у Београду и унутрашњости Србије. Једна од првих девојака која је овај курс
успешно завршила била је и Милка Котуровић, наставница Више женске школе.
Ратну годину 1876. Женско друштво је започело организовањем велике лутрије
са игранком у дворани Више женске школе у корист подизања школе за малу децу.
Касније је још једну лутрију приредило са игранком у Народном позоришту а у корист
Друштва Црвеног крста. Наставиле су, као и претходне године да прикупљају помоћ за
сиротињу која је пребегла из Херцеговине због устанка. У својим просторијама чланице
Друштва су израђивале рубље за њих. Такође су на иницијативу „Друштва за помоћ
рањеника“ сакупиле новац за набавку 1000 комада пакетића са најпотребнијим
прибором за рањенике. Новац су сакупљале и за болничаре и болничарке који су
радили у унутрашњости Србије. Такође су основале одбор који је решавао колико ће се
издавати помоћи породицама пострадалим за време рата. Значајна новчана средства су
стигла из Варшаве од Одељења Кијевског славенског комитета преко г. Розентала и г.
Скворцова уредника „Руских Вједомости“. Из Русије су стизале и велике количине
платна које је било намењено сиротињи, а рубље су кројиле саме чланице. Одмах по

3
избијању рата покровитељ Београдског женског друштва кнегиња Наталија Обреновић
је у самом двору формирала радионицу - шивару, мада је сама била пред порођајем.
Александар Обреновић је рођен 2/14. августа 1876. године. У овој радионици су
чланице Друштва свакодневно шиле рубље и припремале завоје за српску војску. Једна
од најревноснијих чланица Друштва која је радила у овој шивари била је Станка
Лозанић.

Отварање и рад болнице

Једна од најзначајнијих делатности које су оствариле чланице Београдског
женског друштва још на почетку свог постојања била је улога болничарки и нудиља.
Први српско-турски рат је отпочео објавом рата Турској 18/30. јуна 1876. године, док су
ратна дејства започела 30. јуна/12. јула. Одмах по објави рата чланице Београдског
женског друштва су донеле одлуку да отворе болницу која је радила од 11/23. јула 1876.
до 1/13. априла 1877. Иако је првобитни циљ чланица Београдског женског друштва
био хуманитарни уз велику жељу да се помогне у збрињавању великог броја рањеника,
постаће и велики друштвени помак. Нарочито треба нагласити да је однос према
женама лекарима и болничаркама у многим европским земљама све до Првог светског
рата био потпуно другачији. Довољно је навести одговор Британског војног
министарства британским лекаркама које су им понудиле своје услуге на почетку
Првог светског рата, а којима је речено: „идите кући и мирно седите“! Осим што су
српске жене током Првог српско-турског рата показале завидну храброст,
пожртвованост и огромну физичку и моралну снагу, за похвалу је и став српског војног
санитета, војног и политичког врха земље који их нису спутавали, већ су им поверавали
врло одговорне медицинске задатке. Значај ове болнице је у томе што је у томе што је
вероватно била прва женска болница у Европи, не само по саставу особља већ и по
томе што је финансирана средствима Београдског женског друштва. До краја 19. века
основано је у свету неколико болнице у којима је женско особље лечило искључиво
женске пацијенте и децу, али није познат ни један пример болнице каква је била
болница Београдског женског друштва.
Болница је радила у згради Теразијске полугимназије која се налазила у
данашњој улици Краљице Наталије бр. 100, на углу са Добрињском улицом. Ова зграда
се налазила у близини Више женске школе која је била у истој улици, Краљице
Наталије данас на броју 31. Како зграда није била условна, ни за школу, а камоли за
болницу особље је имало великих проблема око одржавања хигијене и нормалног

4
функционисања. Није било довољно бунара, тоалета, вода се доносила са абаџијске
чесме. У литератури се често наводи да је у истој згради била и руска болница што није
тачно. Део болнице Руског црвеног крста која се налазила на Топчидеру је касније
пресељена у Вишу женску школу, па је и тим делом руководила др Марија Зиболд, те
отуда неки аутори изводе погрешан закључак да су обе болнице биле у истој згради.
У болници је у почетку размештено 25 рањеника, а дежурале су управне
чланице, сваког дана по три госпође и једна госпођица. Часнице Друштва су ове године
биле: председница Катарина Миловук, потпредседница Јелена Грујић, благајник
Даница Валента, деловођа Милева Котуровић, а управне чланице: Христина Јовановић,
Милица Динуловић, Емилија Лешјанин, Мила Драгашевић, Јелена Чолак-Антић, Анка
Срећковић, Сара Карамарковић, Варвара Машин, Јелисавета Јевтић, Лујза Витковић,
Љубица Терзибашић, Љубица Ђукнић, Персида Пинтеровић, Анка Јосимовић, Милева
Станојевић. Болеснички кревети су размештени у четири собе, док се у дворишту
налазила једна изолована соба. Сва управа, администрација, економија и лечење било је
у рукама жена. На почетку је једино шеф болнице и хирург био др Штајнер, који је био
асистент професора Билрота из Беча, али га је од септембра месеца заменила др Марија
Зиболд. Она је постала шеф и главни лекар. Осим ње у болници је радила и др Раиса
Самуиловна Свјатловска, прва жена која ја докторирала медицину на универзитету у
Берну. Као помоћнице су радиле Милева Котуровић и Божена Снећивна. У болници је
дуже или краће време радило још неколико студената и студенткиња медицине.
Болничку службу су готово искључиво вршиле чланице Друштва уз помоћ неколико
ђака болничара Црвеног крста, међу којима је била и Даринка Вујић ученица другог
разреда Више женске школе. За обављање тежих физичких послова и за обаљање
других послова по граду на располагање им је стављено неколико војника. Помоћ је
ускоро почела да стиже, највише из Русије, захваљујући и ангажовању кнегиње
Наталије, покровитеља Друштва.
Најдетаљнији запис о раду болнице Београдског женског друштва оставио је
Милан Радовановић (1849-1878), тада докторант медицине. Он је у својим детаљним
Белешкама дао исцрпан извештај о особљу болнице, рањеницима и болесницима који
су у њој лечени, врсти болести или рана, броју хируршких интервенција које су
обављене и сл. Своје белешке Радовановић је написао на основу својих запажања,
разговора са др Маријом Зиболд и протокола који су у овој болници врло детаљно
вођени, па их и он хвали речима „да доиста на част болнице послужити могу“. Како је и
сам Радовановић као лекарски помоћник обавио неколико операција, његово

5
сведочанство засновано на провереним чињеницама можемо користити као извор првог
реда када је у питању рад ове болнице.
Од 164 лечених пацијената највећи број су чинили рањеници, а само је њих 11
боловало од унутрашњих, кожних или инфективних болести. Највећи број рањеника је
у ову болницу био упућен из других болница у Београду или из Србије, док је мањи
број дошао директно са фронта. У болници су били збринути рањени војници са свих
већих бојишта, стизали су с Дрине, из Зајечара, Књажевца, Делиграда, а нарочито са
Ђуниса, Шуматовца, Шишатовца и Кревета, где су се водиле највеће и најтеже битке са
Турцима. Посебно је интересантан податак о томе да је од укупног броја рањеника
Срба из Србије било мање од половине – 70 пацијената. Остали су били добровољци,
највише из Русије, њих 37, затим Срби из Турске – 25, Срби из Аустрије 17, заједно са
два Хрвата, а затим по неколико добровољаца из Црне Горе, Бугарске, Пруске, Пољске,
Грчке, Швајцарске, Италије и Баварске. Најмлађи рањеник лечен у овој болници био је
Лука Радуловић из Црне Горе који је имао само 15 година, а најстарији Филип Иванов,
добровољац из Русије који је имао 85 година!
Што се тиче рањеника из редова српске војске, како народне тако и стајаће,
интересантно је да је у овој болници лечен већи број официра, њих 18 укупно, међу
којима и један командант батаљона, потпуковник, потпоручници, наредници. Слично је
било и кад су добровољци били у питању па је тако међу њима било чак 46 са
чиновима, наспрам 43 редова. Официри стајаће војске и добровољци са чиновима
могли су да бирају где ће бити лечени, па се оправдано може закључити да је ред и
стручност ове болнице била добра препорука приликом одабира места лечења. То
истиче и сам Радовановић истичући да је однос редова и официра лечених у овој
болници био 95:64, односно 1:1,5, што није забележено ни у једној другој болници. На
крају закључује: „Факту овом потпуно одговара она елегантност којом је се болница
ова од осталих одликовала:“ Ова чињеница говори још нешто – болница је стекла
велики углед због стручности лекарки, болничарки и помоћног особља који су
пожртвовано радили на одржавању високих хигијенских услова, припремали обилну и
добру храну. Рад ове болнице и поверење пацијената показали су српском друштвом,
до тада по мало скептичном, да и жене могу врло успешно да се ухвате у коштац са
највећим изазовима, да буду врсни стручњаци, а да при томе покажу велику упорност,
радиност и вољу.
Највећи број рањеника је имао једну рану, а само неколицина је имала две па и
три ране. Најчешће су биле у питању ране од куршума и то у горњем делу тела и

6
екстремитетима, нарочито на левој нози. Највећи број операција извршили су др
Штајнер, др Марија Зиболд и Радовановић. Др Марија Зиболд је извела једну
ампутацију, једну ресекцију, једну ексартикулацију ножног палца, девет
секвестротомија и извадила је 2 куршума. Заједно са Радовановићем је успешно
урадила лигатуру артерије круралиса. У овој болници је оперисан сваки трећи рањеник,
њих укупно 52. Од тог броја се успешно опоравило 44 пацијената, док је 8 преминуло.
Узрок смрти је у већини случајева била сепса. По један пацијент је умро, како је
забележено у извештајима, од запаљења плућа и од тифуса. Од 112 пацијената који
нису оперисани оздравило је 70, отпуштено је током лечења 35, а преминуло 7 и то
двојица од туберкулозе, двојица од сепсе, а за тројицу узрок смрти није забележен.
Радовановић је у својим белешкама дао табеларни приказ свих операција које су
урађене у овој болници, а коју овде преузимамо у целини.
Радовановић износи да је од 164 болесника умрло њих 15, односно скоро 10%
што се сматрало великим бројем. Међутим, у даљем тексту објашњава зашто је дошло
до оволиког броја преминулих. Један од разлога је тај што је у ову болницу упућен
велики број рањеника са фрактурама костију, много већи него у друге болнице, а
фрактуре су тада спадале у теже повреде. Било је чак 72 ране са преломима костију и 23
пробијена зглоба. Такође су у ову болницу доношени и рањеници за које је било
евидентно да неће преживети, али које су због добре неге слали да своје последње дане
ту проведу.

Дужности болничарки
Чланице Друштва и добровољне болничарке које је упутило Друштво црвеног
крста обављале су различите послове, од превијања рана, мерења температуре, давања
лекова, до храњења пацијената, читање или писање писама њиховим најдражима.
Радовановић посебно издваја тачност и марљивост особља када је мерење температуре
у питању, нарочито код тежих болесника. Просечно су рањеници у болници провели 40
дана, што је било више од просека, али такође говори о брижљивој нези коју су добили,
па су их отпуштале тек када су биле сигурне да су пацијенти прездравили.
Болничарке су долазиле у болницу у 7 сати ујутру и у њој најчешће остајале по
цео дан до 7 сати увече. Храниле су се у болници, ручавајући исто што и рањеници.
Остајале су често и током ноћи, нарочито дежурајући поред тек оперисаних рањеника.
Болничарке су радиле само са болесницима, док су о кувању, прању и пеглању рубља и
осталим економским питањима бринуле друге чланице Друштва. Болничарке су пре

7
визите лекара спремале материјал за превијање рана, а приликом визите су асистирале
приликом развијања рана, прања и поновног завијања. Самостално су спроводиле
лекарске налоге, давале лекове, стављале облоге, чистиле собе, износиле употребљен
санитетски материјал и другу нечистоћу. Болеснике су пресвлачиле и прале, мењале су
постељину, а у собе уносиле воду и дрва. Водиле су рачуна да пацијенту једу, често их
хранећи и јелима које су доносиле од своје куће.
У новембру 1876. године када су бараке болнице Руског црвеног крста у
Топчидеру постале неусловне рањеници су премештени углавном у државне зграде.
Један део рањеника је смештен у Вишу женску школу и били су под надзором др
Марије Зиболд. Део рањеника је био смештен и здање Савета који се налазио одмах до
Више женске школе, а о њима се старала др Раиса Свјатлоскаја. Ситуација у згради
Савета пре доласка др Раисе је била катастрофална, ходници и собе неочишћене,
пацијенти незбринути. Њен рад на уређењу овог простора и завођење болничког реда
похвалио је и генерал Рихтер речима: „Види се да је болница ова сада добила не само
лекара устаоца, него и ваљану домаћицу у једној личности“. Један део рањеника је био
смештен и у две закупљене приватне куће за које је опет била задужена др Зиболд, а
као лекарска помоћница радила је госпођица Фиђушина. Касније су пацијенти пренети
у болницу Београдског женског друштва. У марту 1877. године у болницу су
премештени и тешки рањеници који су били претходно пренети у зграду Велике школе.
Чланице Београдског женског друштва су се поред медицинског посла бавиле и
припремом хране, па су болесници добијали по пет оброка дневно, а често су им
испуњавале и најзахтевније жеље, попут грожђа у сред зиме. Поред похвала за добро
вођену администрацију и болничке листе, Радовановић је на крају закључио: „Али, шта
би биле речи моје према онима којима ће наше цело поколење записати рад друштва
овога, у Историју рата свога! Да, признајем да много и много врста напишем, никада не
бих казао ни милијонити део онога, што осећа душа једнога болника који је негован у
болници овој, или што казује један поглед његових заплаканих очију, и једна реч
његова, која од узбуђења у грлу умире, – сцена, које сам сâм сведок не једном био. …
Женско Друштво развивши делателност своју показало је не само патријотизам,
саучешће, пожртвовање, и т. д. него је констатовало факт, да није далеко од оног
великог историјског питања које се зове: ослобођење женскиња.“ О стручности и
хуманости особља и лекарки ове болнице сведочи и јавна благодарност поднаредника
Милана Васића из Уба коју је штампао у званичним Српским новинама: „За мој нови
живот имам најсрдачније заблагодарити госпођици Марији Зиболд доктору у бол. „жен.

8
друш.“ њеној особитој вештини лекарској што је реткост, то сам увидио, јер се на мени
више од 10 изменуло у 3 болнице. Да ме срећом госпођица Зиболд изнајпре лечила ја
би сада био са мојом ногом читав и здрав, а сад десне ноге немам. У једно благодарим и
женском друштву у име свију болесника са особиту негу.“ На жалост речи и жеље
Радовановића и поднаредника Васића се нису обистиниле, не само да је рад и
пожртвованост руских лекарки и чланица Друштва заборављен, већ се ни у стручним
радовима није о овој болници до сада много говорило.
Председнице подружница Друштва широм Србије су се такође укључиле у рад
болница, па су многе биле надзорнице резервних болница отворених у њиховим
местима. У неговање болесника су се укључиле многе српске жене, па је међу
болничаркама у Војној болници била и Ермила Николић, супруга некадашњег војног
министра и ћерка Јована Обреновића. Чланице Друштва су биле и надзорнице болница
у Алексинцу, Крагујевцу, Пожаревцу, Смедереву, Ужицу, али и војне болнице и
резервних болница у Београду. Поред неговања рањеника чланице Друштва су на
молбу Црвеног крста упутиле апел преко италијанских новина и позвале тамошње
лекаре да дођу у Србију, а плату су им обезбедиле из својих фондова. Када је рат 28.
фебруара 1877. године завршен све болнице које је у Србији формирало Руски црвени
крст су предате су Београдском женском друштву које се побринуло и за преостале
рањенике. Део опреме је Друштво продало, а први оглас у Српским новинама је
објављен већ 7/19. марта 1877. године. У огласу је наведено да ће се путем јавне
лицитације која ће почети 14/26. марта испред Више женске школе продавати
кухињски намештај, гвоздени кревети, постељина и други намештај болница. И
наредних дана је исти оглас неколико пута поновљен. Новац који је на тај начин
прикупљен подељен је сиротињи, док је санитетски материјал предат војном санитету.
Због великих заслуга и помоћи које су им упутиле, чланице Друштва су током
1876. године за почасне чланице изабрале Олгу Граве, председницу Петроградског
дамског друштва, госпођу Стрекалову, председницу Московског дамског друштва,
госпођу Меркусову, која је учествовала у борбама у Херцеговини и новчано
потпомагала устанике. Почасна чланица је постала др Марија Зиболд, шеф болнице
Београдског женског друштва, а наредне године и др Раиса Свјатловска, стални лекар
болнице.
У знак захвалности за све што су урадиле током рата, а нарочито у својој
болници Српско друштво црвеног крста је одликовало медаљом: Катарину Миловук,
Милицу Динуловић, Јелену Грујић, Христину Јовановић, Милеву Котуровић, Јелену

9
Јездимировић, Божену Снећивну, др Марију Зиболд и Раису Свјатловску. Многе
чланице Београдског женског друштва добиле су захвалнице. По завршетку ратова
многе чланице Друштва добиле су Златну или Сребрну медаљу за ревносну службу
Њене Светлости Књагиње Наталије којим их је одликовао кнез Милан Обреновић.
Златну медаљу су добиле: Катарина Миловук, Даница Валента, Јелена Грујић,
Христина Јовановић, Милица Динуловић и друге чланице које су радиле широм Србије.
Сребрну медаљу су добиле: Перса Јовановић која је била и надзорница београдске
војне болнице, Јелена Чолак-Антић, Божена Снећивна, Милева Котуровић и друге.
Међутим, ни сва добијена признања нису била довољна препорука јер је по избијању
Другог српско-турског рата тадашњи војни министар Сава Грујић 30. новембра 1877.
године забранио да се примају жене болничарке. Иако је био наклоњен социјалистима и
био друг Јеврема и Светозара Марковића, овог пута није хтео да попусти, а уз то је
тражио да се сви добровољни болничари подвргну војној дисциплини. Женама је
допуштено да буду надзорнице болница, да брину о организацији и снабдевању, али не
и да брину о рањеницима.
По избијању Српско-бугарског рата 1885. године чланице Друштва које су биле
обучене за болничарке су опет радиле су у различитим, углавном београдским
болницама. Краљица Наталија је, као покровитељ Друштва опет уредила једну салу у
двору и претворила је у радионицу за израђивање рубља за рањенике. У тој радионици
су чланице Друштва заједно са краљицом свакодневно шиле рубље и спремале завоје,
Радионица је радила од 15. октобра до 12. децембра 1885. године. За заслуге током овог
рата краљ Милан је одликовао преко 150 чланица Друштва златном и сребрном
медаљом Краљице Наталије.

Болничарке и лекарке болнице Београдског женског друштва

Прва лекарка која је у Србији радила као оператор и надзорница болнице била је
др Марија Фјодоровна Зиболд (1849-1939), Немица пореклом из Риге. Рођена је у
немачкој протестантској породици. Гимназију је завршила у Петрограду а медицину у
Цириху, где се упознала са Николом Пашићем. Универзитет у Цириху је још 1863.
године омогућио девојкама да студирају заједно са мушким колегама. Прва жена која је
стекла звање доктора медицине, хирургије и бабичлука била је Надежда Сусбола 1868.
године. Након завршетка студија Марија Зиболд је радила приватно као лекар у
Петрограду. Када је 1876. почео српско-турски рат, као добровољац, са првом
експедицијом Славјанског општества, упућена је у Београд. Током овог рата била је

10
надзорница и оператор болнице Београдског женског друштва, али је водила и руску
резервну болницу која се налазила у згради Треће београдске гимназије на Врачару.
Својим стручним и савесним радом заслужила је чин санитетског поручника, као прва
жена која је у Србији стекла официрски чин. По затварању болнице, током 1877. године
била је упућена на ратну службу у Румунију и Бугарску јер је у то време Русија ушла у
рат са Турском. Водила је војну болницу у Турн Северину у којој је било преко 300
рањеника. Након завршетка рата 1878. вратила се у Србију, примила српско поданство
и радила у Београду као лекар.
Захваљујући познанству са Николом Пашићем, спријатељила се и са другим
радикалима, а посебно са Драгом Љочић, супругом Аранђела Раше Милошевића. По
избијању Тимочке буне, када су радикали оптужени да су њени идеолози и покретачи,
Никола Пашић је пребегао у Земун. По неким подацима Раша Милошевић и други
чланови Главног одбора су управо Марију Зиболд послали у Земун да покуша да
Пашића врати у Србију. После угушене буне протерана је из Србије, па је једно време
провела у Пешти, а затим је 1884. године отишла у Софију где се поново сусрела са
Николом Пашићем и другим радикалским емигрантима. У Београд се вратила 1886. али
је убрзо, због „исказаног јој неповерења“, отишла у Цариград и у харему султана
Хамида радила као харемски лекар. По напуштању дворске службе отишла је у Каиро и
радила као приватни лекар. У Србију се вратила 1905. и наставила да ради као приватни
лекар. Када је почео Први светски рат пријавила се као лекар добровољац и радила је у
болници Вардарске дивизије. За време рата добила је чин мајора српске војске и била је
1915. постављен за управника војне болнице у Скопљу. Када је Скопље окупирано
прешла је у Приштину али су је са болницом заробили Бугари и интернирали у Софију.
Након ослобођења Приштине била је краће време општински лекар, а потом је прешла
у Београд и радила као чиновник Министарства за народно здравље. Радила је у разним
хуманитарним друштвима, помагала је болницама и Београдском женском друштву. Др
Марија Зиболд је умрла у Београду 1939. године. Носилац је бројних одликовања:
Орден Таковског крста 5. степена, Орден Белог орла, Орден Светог Саве, Орден
Црвеног крста и Орден за Част.
Утицај др Марије Зиболд када је у питању померање граница женских права
огледа се у њеној борби да јој у Србији признају знање и диплому. Прва је у борбу са
српском администрацијом кренула др Раиса Свјатловска која је почетком октобра 1877.
година упутила молбу министру унутрашњих дела да јој дозволио да ради као лекар.
Министар 7. октобра наређује да се образује комисија коју су чинили др Медовић, др

11
Јанковић, др Валента и др Папакостопулос. Од њих се тражило да одлуче да ли жене са
дипломом доктора медицине могу да упражњавају лекарску праксу у Србији. Њихов
негативан одговор је стигао већ 15. октобра, сматрали су да се женама „никако не
дозволи практика лекарска у Србији“. Одмах затим, иако је дат негативан одговор
Раизи, своју молбу 7. новембра шаље и Марија Зиболд. Охрабрена заједничком
акцијом, сада и Раиса поново шаље молбу да лекарска комисија оцени њено знање и
способности. То што су обе успешно радиле у болницама није било довољна препорука
и гарант њихових знања и способности. На крају су ипак успеле и лекарски одбор је 21.
новембра послао министру унутрашњих дела извештај о томе да су 19. новембра
испитали Раису и Марију и да „оне имају знање и способности и да им се може
дозволити лекарска пракса у Србији“. О томе им је лекарски одбор издао и решење.
Тиме је завршена прва, важна етапа у борби за права жена. Наравно, није било лако
доћи до приватних пацијената који ће пристати да их жене лече, а ни колеге нису биле
боље расположене, па се ускоро Раиса жали министру како апотекари неће да јој издају
лекове.
Успех борбе Раисе Свјатловске и Марије Зиболд је свакако помогао и првој
српској лекарки Драги Љочић. Рођена је у Шапцу 1855. године, а после завршене
основне школе, захваљујући Персиди Пинтеровић, школовање је наставила у Вишој
женској школи у Београду. Као ванредни ђак 1871. године на Великој школи спремала
се за пријем на медицински факултет. У јесен 1872. уписала се на медицински факултет
у Цириху, где је претходно студирао њен брат Ђура. Циришки универзитет је, поред
француских универзитета, био један од ретких у Европи који је од 1867. године на
школовање примао жене. Драга је током студија у Цириху упознала пријатеље и
истомишљенике свог брата – Светозара Марковића, Николу Пашића и остале младе
социјалисте. Њихова политичка оријентација је била од пресудног утицаја и на младе
девојке које су у тим идејама откриле могући пут своје слободу и професионалног
деловања. Удајом за Аранђела Рашу Милошевића, Драга је наставила да се креће у
истим круговима, са својом другарицама Маријом Зиболд и Јеленом Михајловић
наставницом Више женске школе, супругом Паје Михаиловића радикалског првака.
Своје опредељење и борбу за право жене да се школује, ради и буде равноправна јасно
је показала и тиме што је након удаје задржала своје девојачко презиме, до тада
незамисливи бунт и пркос устаљеним обичајима српског друштва.
Када је постало извесно да ће доћи до рата са Турском, министар унутрашњих
послова је 8/20. јуна позвао све питомце који су се школовали у иностранству за лекаре

12
да се врате у Србију. Драга Љочић је прекинула студије и вратила се у Србију,
постављена је за лекарског помоћника у болници смештеној у Војној академији, где су
били смештени тешки рањеници. Добила је чин санитетског поручника и радила је и у
болници у Свилајнцу, а нашла се и у крвавим борбама на Шуматовцу. У фебруару 1877.
се вратила у Цирих где је у децембру 1878. дипломирала и била промовисана за
доктора медицине, хирургије, бабичлука и очних болести. У фебруару 1879. дошла је у
Београд и јавила се да положи државни испит, али се и она суочила са проблемима.
Помоћ је стигла од стране кнегиње Наталије која је подржала захтев младе лекарке, а
којој ће помагати и у каснијим тешким животним биткама. На препоруку кнегиње члан
испитне комисије постао је др Владан Ђорђевић који је био наклоњен женама
лекарима. По решењу министра унутрашњих послова Николе Христића 5. априла 1879.
дозвољено да Драга Љочић полаже стручни испит. Већ сутрадан испит је одржан у
Варошкој окружној болници, а пред комисијом у којој су били др Младен Јанковић, др
Владан Ђорђевић и др Казимир Гонсиорски. Овај испит Драга Љочић је успешно
положила. После положеног испита постављена је за лекарског помоћника у Општој
државној болници. Овим се њена борба за професионалну равноправност и заслужено
напредовање није завршила. Проблем приликом запошљавања жена су била указна
намештења која су им била недоступна јер ни Закон о чиновницима из 1864. године не
предвиђа могућност запошљавања жена. Због тога су оне могле да раде само као
неуказни чиновници – као лекарски помоћници, секундарни лекари или да се баве
приватном праксом. Иако су јој административне власти често правиле сметње, њене
колеге су јој признале стручност и знање, па је 1880. године заједно са Маријом Зиболд
изабрана за редовног члана Српског лекарског друштва. Током Српско-бугарског рата
1885. године др Драга Љочић је радила у резервној болници смештеној у Великој
школи, а вршила је и дужност лекара у Инфективној и Општој државној болници.
Драга је и у балканским ратовима, као и у Првом светском рату радила као лекар и
хуманитарна радница. Одликована је 1904. године Орденом Светог Саве четвртог реда
и 1913. Златном медаљом за ревносну службу 1913.
Свест да је потребно у ратним условима помоћи тамо где су биле најпотребније,
чланице Београдског женског друштва је нагнало да почну да размишљају о бољој
обуци за болничарке. Једна од првих обучених болничарки постала је Милева Милка
Котуровић. Рођена је у Остружници код Београда 1853. године и у том месту је била
прва девојчица која је уписана у основну школу. После завршеног трећег разреда
уписала се у тек отворену Вишу женску школу у Београду. Ова школа је тада имала три

13
разреда која је завршила са одличним успехом и 1869. године је постављена за
помоћницу класне учитељице. Ускоро је, 1871. године постављена и за наставницу у
овој школи и предавала је математику. За свој предмет превела је са руског Рачуницу
Бурењина и Малињина 1881. године. Била је наставница ове школе све до
пензионисања 1893. Из пензије је враћена у службу 1895. и постала је управница Више
женске школе, све до 1898. године када је то звање укинуто. Као и многе друге
наставнице Више женске школе, била је члан Београдског женског друштва. Од ране
младости је показивала изузетну моралну снагу и борбеност када су хуманитарни
циљеви били у питању. Била је први секретар Београдског женског друштва и секретар
добротворног одбора за избеглице Херцеговачког устанка, чланица одбора за отварање
Дома убогих старица, Литерарног одбора Домаћице, Професорског друштва.
Припремала се и за улогу болничарке па је 1876. године била полазница првог
самарићанског курса. Како је показала велики дар за болничку службу др Марија
Зиболд је одвела у Петроград где је завршила још један болнички курс. После тога је
1877. са одредом руских милосрдних сестара отишла на руско-турски фронт. Била је
распоређена на рад у пољској болници у Трнову, а пошто се разболела од богиња 1878.
године вратила се у Србију. У Петрограду јој је била додељена руска стипендија за
наставак школовања на универзитету али је након повратка у Србију због удаје за
професора гимназије Светислава Вуловића одустала од студија, па је наставила да ради
у Вишој женској школи. Основала је 1899. године Одбор госпођа „Кнегиња Љубица“
патриотско и хуманитарно друштво које је радило до 1942. године. Друштво је
помагало српски народ у Старој Србији и Македонији. Умрла је у Београду 1929.
године а сахрањена је, према сопственој жељи, у порти цркве Светог арханђела
Михаила, задужбини Одбора госпођа „Књагиња Љубица“ у Штимљу, на Косову. За свој
рад добила је многа признања као и орден Светог Саве, Сребрну медаљу кнегиње
Наталије, Медаљу Црвеног крста и друга одличја.
У болници Друштва је радила и Персида Пинтеровић, рођена у Руми 1844.
године. Основну и приватну девојачку школу завршила је у Бечкереку, а на позив
пријатеља је дошла у Србију где је постављена за учитељицу основне женске школе у
Шапцу 1863. После положеног учитељског испита њен рад је запазио Љубомир
Ненадовић, начелник Министарства просвете и иницијатор оснивања Више женске
школе. На његову препоруку Персида прелази 1864. године у Вишу женску школу, где
је предавала „рачуницу“. Била је у Прусији на усавршавању, а награђена државном
стипендијом 1874. године. Предано је радила и у Београдском женском друштву чија ће

14
и председница постати. Управитељ Више женске школе је постала 1894. године. Умрла
је у Београду већ наредне 1895. године 2. јуна. У болници је 1876-77. била добровољна
болничарка и одликована је Сребрном медаљом кнегиње Наталије и Похвалницом
Црвеног крста.

Закључак
Оснивање Више женске школе у Београду 1863. године означило је ново
поглавље у историји српског народа. Свест о томе да и девојке могу и треба да стекну
образовање врло брзо се проширила и постала општеприхваћена не само у Београду.
Током свог рада, вођена сигурном руком Катарине Миловук, Персиде Пинтеровић,
Милке Вуловић и других, школа ће брзо постати расадник образованих, талентованих и
друштвено свесних жена. Виша женска школа је постала центар из кога ће се идеје о
равноправности полова ширити Кнежевином и Краљевином Србијом. Део
хуманитарних и патриотских циљева наставнице и ученице ове школе успеле су да
остваре у оквиру Београдског женског друштва. Српско-турски ратови и велика
искушења које је српски народ проживео тих година донели су не само независност
Кнежевине Србије, већ и почетак борбе за независност српске жене. Суочени са радом
жена у резервним болницама током рата, њиховим самопрегором, брзим учењем и
великом страшћу да посао обаве на најбољи начин, ни најокорелији конзервативци
српског друштва нису остали равнодушни. Полако, али сигурно српске жене, пре свега
образоване, почеле су да се боре за своје место у друштву, за право на рад, образовање,
усавршавање, напредовање. Није био мали број мушкараца који их је у томе подржао,
прихватајући их као равноправне. Рад и борба др Марије Зиболд, др Раисе Свјатловске,
др Драге Љочић, Милке Котуровић и других жена указао је и на могућности да се
здравствена служба унапреди. Тако је новим Законом о уређењу санитетске струке и о
чувању народнога здравља, који је донет март 1881. године. било предвиђено да се
отворе школа за бабице и школа за лекарске помоћнике. Корак напред је ипак учинило
Српско друштво „Црвеног крста“ које је крајем 1895. године организовало курс за
нудиље. Изменама закона из 1896. године било је предвиђено оснивање медицинских
школа. Међутим, до реализације ових циљева није дошло све до завршетка Првог
светског рата када је прво формиран Медицински факултет 1919. године на који су се
уписивале и девојке, а затим је 1921. године основана и Школа за нудиље, прва средња
медицинска школа.

15