Битка код Платеје

После успеха код Саламине и победе над персијском флотом, савезу грчких
полиса је преостало да се обрачуна и са персијском копненом војском која је остала на
грчкој територији. Коначна одлучујућа битка одиграла се 479. године пре н. е. код
Платеје.
Зиму 480/479. године пре н. е. Мардоније је провео у Тесалији, која је
признавала персијску власт, а у пролеће је већ био спреман за поход. Придружио му се
Артабаз са војском која је пратила Ксеркса до Хелеспонта, претпоставља се да је тада
целокупна копнена персијска војска бројала око 120 000 војника, док је персијска
флота, сада без феничанских бродова била стационирана код Самоса, одакле је
мотрила на Јонију.
За то време грчка флота која је сада имала само 110 бродова била је под
командом Леотихиде, спартанског краља. Грци су знали да сада главна опасност прети
од копнене персијске војске и да ће са њом бити одиграна одлучујућа битка која би
могла да поништи сав досадашњи успех. Међутим, Грци су флоту и даље држали у
приправности, али без планова за напад. Ксантип, раније остракизован, вратио се у
Атину 480. године пре н. е. и сада је предводио атински контигент бродова. Хиос је
послао молбу којом је тражио помоћ у Јонији, прво Спарти, потом Егини. Леотихида
им је послао слабу подршку, али је зато флоту пребацио на Делос, срце Киклада,
одакле је могао да мотри на непријатељску флоту, али и на ситуацију у Јонији.
Мардоније је знао да Грцима тешко пада међусобна сарадња, Спартанци су увек
гледали своје интересе и заштиту Пелопонеза, па је поводом тога покушао да из тог
савеза извуче Атину. Као свог посланика послао је македонског краља Александра,
који је понудио Атињанима веома добре услове. Преузео је да надокнади штету нанету
Атињанима током персијске окупације, да помогне Атини да освоји нове територије, а
заузврат је тражио само њено савезништво као равноправне и независне силе. Ово
свакако није одговарало Спартанцима, јер ако би Атина прихватила услове све би било
одлучено у корист Персијанаца, па су стога послали своје посланство које је подривало
Александрове преговоре и нудило своју материјалну помоћ Атини. Без обзира на добре
услове Мардоније, Атина није прихватила ову понуду пре свега због свог великог
порива за слободом и тога што им је увек било важно да не зависе превише од свог
савезника. Атињани су поручили: „док год сунце ходи својом садашњом путањом, ми
са Ксерксом никада нећемо склопити споразум“.
Ови преговори су омогућили да Атињани изврше већи притисак на Спартанце и
њихови посланици су обећали да ће контигент војске послати у Беотију. Али пошто су
убрзо завршили градњу зида на Истму, мислили су да су безбедни и нису помишљали
да шаљу војску у Беотију.
Мардоније је са војском кренуо према Атици са намером да је окупира, па су
Атињани поново морали да напусте свој град и оду на Саламину. Стигао је до Атине
без пљачкања и пустошења и послао свог посланика на Саламину како би поново
понудио старе услове, обећавши да ће напустити земљу без пустошења ако их
Атињани сад прихвате. Атињани су наравно одбили и ту понуду и одмах заједно са
Мегаром и Платејом послали посланство у Спарту, припретивши да ако не пошаљу
војску да се супротстави Марднонију у Атици, они ће склопити савез и прихватити
његове услове. На одлуку Спартанаца утицао је Хилеј Тегејац који је убедио ефоре да
зид на Истму неће бити довољан за одбрану против удружених снага Атине и Персије.
Спартанци су коначно одлучили да пошаљу војску највећу до тад од 5000 војника
спартијата пуноправних грађана, сваког од њих је пратило по 7 хелота, а са њима је
ишло и 5000 перијека. На Истму су им се придружили контигенти савезника са
Пелопонеза, Еубеје и Егине, у Мегари су им се придружили Мегарани, а у Елеусини
8000 Атињана предвођених Аристидом са још 600 Платејана. Процењује се да је грчка
војска бројала заједно са лако наоружанима негде око 100 000 војника. Команда над
овом војском припала је Спартанцу Паусанију, намеснику Плистарха, Леонидиног
малолетног сина.
Мардоније је завршивши разарање Атине кренуо према својој бази Тебанској
тврђави из које се снабдевао. Није кренуо директно већ је ишао северном страном
планине Парнета, тако је дошао до Танагре и долине реке Асопа, где је заузео свој
положај на северној обали реке. План му је био да се бори дефанзивно, чека напад Грка
и да они уђу у долину где ће његова коњица имати предност. Грци су намеравали да
када се спусте са Китерона намаме непријатеља на битку на неравном терену јужно од
реке, где би Мардонијева супериорна коњица била неефикасна.
Одлучујућа битка код Платеје одиграла се августа 479. године пре н. е.
Територија на којој је битка одиграна омеђена је на северу реком Асопом, а на југу
планином Китерон. Град Платеја налазио се југозападно од овог простора. Грчка војска
се спустила са Китерона најисточнијим путем од три који се спуштају у Беотију, то је
био пут од Атине до Тебе, остала два су од Атине до Платеје и на западу пут из Мегаре
у Платеју. Десно крило су чинили Спартанци и Тегејци, а лево Атињани и Мегарани. У
првој фази битке Мардоније је послао коњицу предвођену Масистијем на лево крило,
Мегарани су се први упустили у бој, али су успели да потисну противничку коњицу тек
уз помоћ Атињана. Масистија је убијен након што је пао са коња. Након тога знајући
да их Персијанци, који су и даље били иза Асопа, неће напасти, Грци су да би
обезбедили боље снабдевање водом одлучили да заузму нижи терен на територији
Платеје, тако да су кренули на северозапад дуж огранака Китерона поред градова
Еритре и Хисија. Грчка војска се сврстала у борбени распоред између пута за Тебу и
Молоента, притоке Асопа. Карактеристичне тачке ове територије биле су извор
Гаргафија и хероон Андрократа. Након десетак дана у коме је било само мањих чарки
са персијском коњицом Грци су морали да се повуку са овог положаја јер су
Персијанци успели да затрпају извор Гаргафија. На ратном савету је одлучено да се
заузме положај између Хиције и Платеје, алтернатива која је одбачена је била да се
врате на први положај у подножје Китерона. Једно одељење требало је да крене уз
планинску падину и да поврати контролу над планинским пролазом из Платеје у
Атину, овај Паусанијин план се показао као успешан и Персијанци поново били
наведени да прихвате борбу на за њих неповољном терену. За то време у персијском
табору је постојало супарништво између Мардонија и Артабаза, које може бити разлог
нестрпљивости и напада Персијанаца.
У повлачењу Паусанија је одлучио да сачека заосталог заповедника који није
присуствовао ратном савету, када је то видео Мардоније је одлучио да је прави
тренутак за напад сада када је војска подељена. Убрзо се појавила коњица која је
спречила дање кретање Грка, убрзо је стигла и пешадија под командом Мардонија,
Паусаније је морао да им се супродстави. У почетку су Грци посустајали пред
персијским стрелцима, али је Паусаније затражио помоћ од богиње Хере, после чега су
Спартанци заједно са Тегејцима кренули да потискују Персијанце. Спартански
копљаници су се посебно истакли у разбукталој бици. Када је Мардоније погинуо
исход битке је био решен.
Спартанци и Тегејци су поднели највећи терет битке. Заслуге са ову победу у
потпуности иду спартанским хоплитима који су показали своју борбену спремност и
јунаштво. Атињанима су Грци из противничке војске пресекли пут и спречили даље
напредовање, а остали Грци су стигли када је битка скоро била решена. Грци су гонили
персијску војску преко Асопа, сустигли их и поразили, опљачкали табор Перцијанаца и
узели плен. Платејанима је припала част да годишњим приношењем жртава славе
спомен на погинуле грчке борце и пристали су да празнују дан ослобођења Грчке
светковином Елеутерија сваке четврте године. Паусанија је сазвао војску и у име
Спартанаца и целог савеза загарантовао је Платеји политичку аутономију и
неповредивост градске територије.
Десет дана касније војска је кренула на Тебу и тражила изручење вођа које су
биле на персијској страни , пошто је захтев одбијен, Паусанија је опсео град након чега
су вође одмах предате и погубљене у Коринту без суђења на Паусанијино залагање.
Према Херодоту истог дана се одиграла и битка код Микале, у којој је грчка
флота предвођена Леотихидом потукла и потпуно поразила персијску флоту у Егејском
мору у близини Јоније. После Платеје преостала персијска војска се повлачи у Малу
Азију под командом Артабаза и тако је окончана друга персијска инвазија на Грчку, а
уједно и грчко-персијски ратови.