Персијска власт у Малој Азији и Јонски устанак

После пада Лидијског краљевства 546. године пре н. е. под персијску власт
нестао је бедем између грчког народа и Персијског крељевства у успону. На удару су
се нашли прво Грци у Јонији који су морали да организују одбрану пред очекиваним
нападом персијског цара.
Кир Велики из персијске породице Ахеминида био је персијски цар који је
срушио међанску династију, поразио последњег лидијског краља Креза и заузео Сард.
На почетку похода на Лидију Кир је покушао да наговори Јоњане, који су се борили уз
Креза, да промене стране, али они то нису прихватили јер нису очекивали пад Лидијске
краљевине. Након пада Сарда Јоњани су покушали да склопе споразум са Киром али
их је он овог пута одбио. Склопио је споразум једино са Милетом, коме је остао сличан
независтан статус какав је имао и за време Креза.
Јоњани су сазивали своје Панјонске скупштине како би организовали одбрану и
заједничку акцију против Кира, али никако нису могли да нађу компромис због
великог нејединства. Одбијен је предлог Талеса, милетског астронома и филозофа, да
се Јоњани уједине у једну државу са једним Већем и једним местом заседања
Скупштине, за престоницу је предложио Теос, овим је сваки град морао да жртвује
своју сувереност. Дриго предлог дао је Бијант, државник из Пријене, који је предложио
да сви Јоњани отплове на Сардинију и тамо оснују нову државу, овај предлог осликава
тадашње стање међу Јоњанима.
Град за градом је падао под персијску власт, сваком је наметнут порез и обавеза
да служе у персијској војсци, али им је остављена слобода трговине. У овој ситуацији
како би избегли поробљавање грађани Фокеје су отишли на Корзику, где их је
прихватила њихова колонија Алалија, док су грађани Теја отишли у Тракију и
основали Абдеру.
После освајања Лидије, Киру је преостало да освоји Вавилон, што је и учинио
539. године пре н. е. док је његов наследник и син Камбиз освојио Египат 525. године
пре н. е.
После Камбизове смрти на престо је дошао Дарије син Хистаспа, сатрапа
Партије, он је прво морао да се обрачуна са узурпатором Камбисовим лажним братом
Смердисом, након што је њега убио преузео је царски престо. Дарије је реорганизовао
управу царства тако што га је поделио на 20 сатрапија. Лидијско краљевство је чинило
три провинције и потппало је под управу двојице сатрапа: јонског и лидијског који су
изнад себе имали сатрапу у Сарду. Фригијска сатрапија која је обухватала грчке
градове на Пропонтиди била је под управом сатрапа са седиштем у Даскилију. Сатрапи
се нису мешали у послове тирана, и тирани су могли да раде шта хоће у свом граду док
год плаћају порез и шаљу војне одреде, тако да је тиранима одговарала персијска власт
јер им је чувала тираниду. За Дарија се говорило да је одредио фиксни годишњи данак
за градове као и да је спровео монетарне реформе и побољшао мрежу путева. Дарије је
усвоји оковани новац од два метала који је увео Крез у Лидији. Главна монета
персијског кованог новца је била у Грчкој увек позната као дарик.
Поход који је Дарије преузео био је освајање Тракије, планирао је да прво
покори трачка племена до Дунава, а да потом своју власт протегне на запад и покори
Македонију. 512. године пре н. е. прешао је Босфор северно од Бизанта понтонским
мостом који је контруисао Мандрокле, архитекта са Сама. У овом походу Дарију су
помогли грчки тирани Хистијеј из Милета, Хипокло из Лампсака и Милтијад из
Трачког Херсонеса. У тракији Дарије је покорио Гете који се нису предали без борбе, а
према Херодоту је и прашао Дунав и тамо ратовао са скитским племенима. У повратку
из Тракије избиле су побуне у Бизанту, Перинту и Халкедону па је због тога Дарије
заобишао Босфор и прешао преко Хелеспонта код Херсонеса Трачког. Војску је
оставио предвођену Мегабазом да угуши побуне, заврши освајање Тракије и покори
грчке градове на северној обали Пропонтиде и Егејског мора. Даријев поход преко
Дунава није био успешан јер већ 496. године пре н.е. Скити пљачкају Тракију и
истерују Милтијада из Херсонеса.
512. године пре н. е. Хистијеј од Дарија као награду за учешће у походу на
Тракију добија Миркин, у доњем току Стримона, предео богат рудницима сребра и
обиљем дрвне грађе. Хистијеј покушава да тамо оснује колонију, али у томе га
спречава Дарије који га одводи у Сусу. На његово место тиранина Милета долази муж
његове кћери Аристагора, који је остао упамћен као зачетник устанка јонских Грка.
Њему се обраћају Наксашани који траже помоћ у рушењу демократије на свом острву.
Аристагора зна да је подухват немогућ без Персијанаца, па се обраћа Артаферну
сатрапу у Сарду. Предлог је да се освоје Кикладска острва, а онда можда и Еубеја. Све
ово одобрава Дарије и Аристагора добија 200 бродова за поход под командом
Мегабаза. Овај поход из 499. године пре н. е. био је неуспешан због сукоба Аристагоре
и Мегабаза, наиме Мегабаз је обавестио Накшане да им се спрема опсада. Овај неуспех
покварио је Аристагорине планове да ојача свој утицај, па је следеће што је предузео
био покушај да натера Грке у Јонији на устанак против Персије. Према причи Хистијеј
је послао из Сусе поруку на темену роба који је помогао Аристагори да се одлучи за
устанак, а Хистијеј је ово урадио јер се надао да ће га Дарије послати да смири устанак.
Прави разлог устанка је било незадовољство и мржња према тиранима, који су
били део персијског система власти. 499. године пре н. е. долази до успостављања
демократије и протеривања тиранина у грчким градовима Јоније, у већини случајева
ово пролази без крвопролића осим у Митилени. Аристагора се такође одрекао свог
положаја. Следећи корак било је обезбеђивање помоћи из Грчке, Аристагора прво
тражи помоћ од Спарте која не показује интересовање да помогне, а потом се
Аристагора обраћа Атини и Еретрији. Ова два града ослучују да помогну Атина шаље
20 бродова у помоћ, док Еретрија шаље 5. Када се Аристагора саветовао са водећим
људима у Милету Хекатеј, логограф и географ, га је саветовао да одустане од
подухвата или ако већ иде у борбу да прво освоји Аполонов храм у Дидими, дочепа се
његовог блага и тако загосподари морем, или ће то Персијанци урадити. Аристагора не
прихвата овај предлог, већ са Атињанима и Еретријцима напада и осваја Сард, али не и
акрополу, град је спаљен до темеља. Међутим у повратку војску су преслели
Персијанци код Ефеса и победили у боју. Овим поразом је завршена улога Атине у
Јонском устанку.
Устанак се проширио на југ до Карије и Кипра, на север до Пропонтиде. На
Кипру су сви градови збацили персијски јарам осим Амата. Грчка флота је једрила по
истоку и имала је контролу на морима, али Кипрани су претрпели пораз на копну и
острво је поново потпало под персијску власт. Градови на Хелеспонту били су такође
покорени. У Карији је устаницима, након претрпљена два тешка пораза, ипак пошло за
руком да разбију персијску војску.
Аристагора, видевши да Персијанци поново успостваљају своју власт, побегао у
Миркин у Тракији, и убрзо је и погинуо у опсади трачког града. Хистијеј је убедио
Дарија да ће угушити устанак и освојити острво Сардинију за Персију. Дошао је у
Сард, али због Артафернове сумње побегао на Хиос и придружио се устаницима.
Добио је нешто бродова са Лезба и почео са гусарењем, освојио је Бизант и заробљавао
бродове који су пролазили Босфором, све до 493. године пре н. е. када га је Артаферн
заробио и убио.
Пресудни догађај у устанку била је блокада Милета 494. године пре н. е. коју је
извела персијска флота која је претходно покорила Кипар, флота је бројала 600
бродова. Грчка флота од 353 брода, била је стационирана испред острва Ладе у бици
која је уследила житељи Лезба и Сама су дезертирали, а једини су се истакли они са
Хија који су се добро борили, али их је било премало. Милет је освојен на јуриш
Персијанца, жене и деца су продати у робље, а преживели мушкарци насељени близу
ушћа Тигра. Аполонов храм у Дидиму су предали свештеници Бранхиди, након чега је
храм спаљен до темеља.
За освајањем Милета уследило је освајање Карије, где су устаници закратко
имали успеха, а затим и острва. Сада се феничанска флота, која је чинила персијску
флоту, појавила у водама Хелеспонта и покушај Грчке на истоку да поврати своју
независност био је угушен.
Последице персијске власти у Јонији и Јонског устанка су многобројно
становништво које је избегло из Сама, Фокеје, Милета, док су Колофоњани су
основали Сирис, на југу Италије. Међу исељеницима било је филозофа и занатлија који
су извршили свој утицај на западу. Питагора је са Самоса прешао у Кротон, Ксенофон
из Колофона у Елеју, вајар Питагора са Самоса у Региј. Утицај грчких занатлија у
Акраганту на Сицилији био је веома приметан. Грци са истока су такође донели ковани
новац у Италију.
Јонски устанак био је прво супротстављање грчког народа перскијкој власти,
иако неуспешан успео је да инспирише наредне генерације у борби за слободу и
јединство грчких полиса.