ГЕОПОЛИТИКА СРЕДЊЕГ ВЕКА

ВИЗАНТИЈА: ВЕЛИКА СТРАТЕГИЈА МИЛЕНИЈУМСКОГ ОПСТАНКА

Од краја V века колабирано западно царство тоне у „мрачна времена”. Током само
пола века дошло је до драстичног пада писмености и нестанка образовне инфраструктуре
која је била сведена на малобројне манастирске школе. Крах новчане привреде ишао је
руку под руку са падом струковних знања, занатства и управе. Брзо је уследио слом
инфраструктуре која изискује одржавање – аквадукта, путева и лука – уз неминовно
опадање градова једнако зависних од трговине и од питке воде. Непостојање
функционалне централне власти проузроковало је личну несигурност и опште безакоње.

По
сле више векова поново су се појавили бандити на путевима и пирати на морима.
Очекивани животни век се преполовио у само четири генерације. Између номиналних
владара и осиромашених поданика постојали су разни облици посредничке власти.
Границе средње и западне Европе на прелазу из 5 у 6 век (мапа г.) постале су флуидне.
Дуж граница постојали су појасеви сувлашћа и безлашћа.
Са друге стране, Ромејско (Византијско) царство није било „наследник” Рима: оно
је за своје владаре и житеље било „Рим”. Хеленизована Римска империја позне антике и
средњег века била је плод поделе царства на Источно и Западно, која је од управне
временом прераста у политичку, верску и културну. „Византија” је постојала 1123 године,
од 330. до 1453. Основа њене дуговечности била је способност амортизовања спољних
изазова (чак и уз понекад крајње ограничене ресурсе) и коришћења географских
предности сопствене позиције. Средство је била спрега тврде и меке моћи. Носилац посла
био је високо образован и ефикасан управни апарат, свестан како снаге тако и слабости
државе.
Велика стратегија Византије добија своје основне оквире у VI веку, када цар
Јустинијан започиње византијску праксу осмишљеног “управљања варварима”. Он је у
исто време тежио и да их силом доведе под своју контролу, у чему је био само привремено
успешан. План о обнови царског ауторитета показао се као војно изводив подухват на
кратак рок и по скупој цени, при чему је талентовани војсковођа Велизар (Белисариус)
успешним маневрима често скромних снага односио бриљантне победе. Пројекат
Renovatio imperii (535-565) претрпео је неочекиван ударац са епидемијом куге 541-542,
која је покосила 20-25% житеља Царства. Он се потом показао се неодржив на дуге стазе
из два кључна разлога.

Са геостратешког становишта главну слабост су представљале предуге линије

комуникација са језгром царства. Оне су повраћене поседе чиниле рањивим, посебно с
обзиром да нису осигуране довољне војне и поморске снаге за њихову трајну контролу.
Као друго, повраћене територије – поготову у Италији, која је била опустошена
вишедеценијским ратовањем – нису биле извор пореских прихода већ финансијски терет.
Овај варијабилни фактор је био нерешив без успоставе снажне централне власти.
Постојала је, наиме, културолошка некомпатибилност новодосељених варвара – који су
чинили већину житеља дуж обала Африке од Египта до Гибралтара и на југу Иберије – са
институцијама империјалне власти са и самим концептом космичког поретка на коме је
она заснивала своју легитимност.
Од краја 6 века, велика стратегија на западу и северу имала је првенствени циљ да
се дипломатски неутралишу претње подстицањем непријатељства између потенцијалних
агресора, Ломбарда и Гепида, Хуна и Авара итд. У том циљу прибегавано је средствима
„меке моћи”. Од скупог и неизвесног ратовања било је упутније плаћати вође племена
спремних да бране границе царства (нпр. Бербере у Африци), или им ласкати поклонима и
титулама, женити варварске принчеве ромејским дамама, а њихову децу држати што више
у Цариграду као могуће претенденте који су притом културолошки асимиловани. Царство
је такође рачунало на мисионаре: покрштавање је значило и ширење политичког утицаја.
Ови методи потом су даље усавршавани и допринели су дугом опстанку Византије. Нису
функционисали само против старог противника Римљана на истоку, Персије.
Током претходних векова, једина сила на границама Царства која је била способна
да се са Римљанима носи на равној нози била је Персија. Геополитички корени сукоба
Рима и Персије тицали су се пре свега поседовања ресурса Месопотамије и контроле над
копненим путем који из Кине преко централне Азије води ка лукама Леванта.
Геополитички стожер Рима био је на Средоземном мору, као кључним путем повезивања
различитих делова Царства. Велики ресурси посвећени одбрани источне границе, а
нарочито пораз и смрт цара Јулијана „Апостате“ у Месопотамији 363. године, убрзали су

колапс Западног царства у 5. веку. Сасанидско царство је и после тога представљало трајни
изазов. Ратови Византије и Персије, који достижу врхунац после Јустинијана, на крају су
се показали поразним за обе стране.
Коначни, обострано исцрпљујући рат, (602-625.) завршен је великом победом цара
Хераклија. Она се убрзо показала варљивом: Арабљани су потом искористили дубоку
рањивост обеју сила. Сумрак Персије и опадање ромејске моћи на Блиском истоку
представљају пример раскорака између ресурса посвећених остварењу одређених
стратешких циљева и вредности циљева као таквих. И за Хераклија и за Персијанце,
оптимално решење било би засновано на компромису и очувању способности одбране од
новог неочекиваног непријатеља на југу. Проблем несветог тројства страха, престижа и
моћи претворио је вишевековни римско-персијски сукоб у игру негативног збира.
За разлику од Римљана, који су војну силу како у доба Републике тако и у доба
Империје видели као средство првог избора, Ромеји су прибегавање грубој сили сматрали
непожељним ако су на располагању алтернативна средства. Њихова војска од Константина
до инвазије Арабљана била је заснована на борбеном поретку позног Царства и примању
бројних варвара у службу. Извела је Јустинијанова освајања и успешно ратовала са
Персијом, али је подлегла инвазији Арабљана (636-641) изгубивши азијске и афричке
провинције Царства. Војска је била подељена на граничну, са провинцијским гарнизонима
и оперативну, састављену од пешадијских и коњичких легија и царске гарде.
Ромеји су вековима опстајали и у периодима слабости зато што су се у знатној мери
ослањали на савезништва, дипломатију, меку моћ и пажљиво дозирање грубе силе. Апарат
спровођења стратегије функционисао је захваљујући солидном образовном систему који је
спремао пробране младе људе за државну управу. Акценат образовања био је на грчким и
римским класицима, философији, реторици, хришћанској теологији и математици. Елита
је себе сматрала не само бранитељем хришћанске вере већ и наследником класичне
цивилизације Рима и Грчке. Принцип икономије (οικονομια) је дозвољавао одступање од
хришћанских норми, под условом да су циљеви часни. Резултат је спремност византијских
актера да правне и моралне норме тумаче арбитрарно, у складу са политичким циљевима
Царства или са личним амбицијама. Истовремено, икономија је била једно од битних
начела политичке мисли у Византијском царству. Њена снажна друштвена и вредносна
кохезија била је темељ успешног споја елемената државништва.
Византинци су стога дуго били способни да пројектују моћ која је била несразмерна
расположивој војној сили. Сложен обавештајни систем и умеће „управљања варварима“,
расположиви војни ефективи и војна доктрина, били су пажљиво усклађени. Царство није
имало формалног министра спољних послова, обавештајну службу или доктрину, војну и
дипломатску, али је дуго и успешно функционисало као да су те институције заиста
постојале. Резултат је била велика стратегија сложенија и суптилнија од римске која је
вековима успевала да неутралише непријатеље и привуче савезнике.
Византијска креативност и домишљатост била је уистину импресивна. Изасланици
су посебно бирани и обучавани да би кренули у деликатне мисије од чијег успеха је много
зависило, како би успоставили пријатељске односе са поглаварима далеких земаља. У
време Јустина Другог (565-578), примера ради, Земархос је кренуо у слабо познате дубине
степа централне Азије у циљу успостављања пријатељства са турским канатом како би се
обуздала сасанидска Персија. Међутим, Царство је потом склопило савез и са Аварима
против подунавских Словена. Турци, пак, као непријатељи Авара, били су бесни. Када су
се ромејски емисари обрели код новог кана Турксата, он им рече:
«Нисте ли ви они Ромеји који имају десет језика и лажу свима њима? ... Једним
варате мене а другим Аваре, моје робове. Улагујете се свим народима и обмањујете
их умешношћу својих речи и својим издајничким замислима, не обазирући се на
оне који наглавце срљају у невољу од које само ви имате користи...»
Поучени искуством Јустинијанових покушаја да силом обнови империју, који су
били скупи и тек на кратко успешни, Ромеји су тежили неутрализацији потенцијалних
спољних претњи и пре него што оне сазру у непосредну опасност. Такође су били далеко
склонији од Римљана покушајима да средствима меке моћи обезбеде себи савезнике и
клијенте. Ово је био одраз политичке зрелости једне богате, развијене државе која је дуго
просперирала, како материјално тако и културно, иако је у скоро сваком тренутку свог
постојања била изложена притисцима разних непријатеља са разних страна.
Када су Хуни под Атилом попут разорног оркана провалили у Европу у 5. веку,
поседовали су ратничку машину без премца у тадашњем свету. Директно су допринели
коначном слому Западне империје. Источна је брзо схватила да не поседује ни живу силу
ни финансијска средства да дуж граница распоређује стајаћу војску довољно бројну да
заштити северозападне покрајине од упада варвара. Уведен је нови борбени распоред у
војсци који је одражавао нову динамику ратовања и промене односа снага. Пешаци су
обучавани да постану стрелци, док је тешка оклопна пешадија уступила место увећаном
броју коњаника.
Поред примене нових технологија и тактике ратовања, Византинци су истицали
нужност непрекидне обуке да би стрелци на коњима постали једнако вични варварима у
муњевитим операцијама мањих јединица. За разлику од савремених армија, које нове
регруте подвргавају основној обуци од 2-3 месеца, византијски војници су сматрани
спремним за битку тек после најмање годину дана непрекидне и сложене обуке. Војник је
стога био сматран за драгоцени ресурс који не треба олако излагати непотребним
ризицима. Због релативне малобројности војске у поређењу са позном империјом, посебно
је било значајно избегавати велике битке које би могле да озбиљно умање борбену
готовост војске, а у најгорем случају и стабилност самог царства.
Стога је византијска војна стратегија стављала велики акценат на уметност
маневра, на заседе, изненадне препаде у дубину непријатеља, ударце по боковима,
опкољавање, као и непредвидивост у вођењу операција. Избегавајући исцрпљујуће, крваве
ратове и улазећи у битку на свој, увежбан начин и под својим условима, Византинци су
углавном били способни да усмеравају ток и ритам ратних дејстава. Истовремено су
команданти на терену и царски саветници на двору – најчешће и сами искусни ратници и
дипломате – тежили да ускладе ризик и корист од сваког војно-политичког потеза.
Тежња за одлучном победом на бојном пољу нису знатне ризике и изискује
спремност на велике губитке. Ханибалова победа код Кане коштала је Римљане преко
педесет хиљада бораца. Три Варове легије нестале су без трага у тевтонским шумама у
првој деценији нове ере. Катастрофални пораз који су Готи нанели Римљанима у 4. веку
био је још у свежем сећању у време Јустинијана. Такве ризике Ромејско царство није могло
и није смело да допусти. Наћи ефикасне алтернативе било је стога неопходно, јер како
каже Лутвак, „мир је био само привремени прекид рата, јер чим би један непријатељ био
поражен други би дошао на његово место“ (стр. 58)
Ратоборни и опасни суседи, Бугари и кијевски Руси били су неутралисани
другачијим приступом. Уместо да им нуди новац, поклоне и папирна савезништва
Византинци су оштрицу њихове експанзије отупили мисионарством које је довело до
њиховог прихватања хришћанства по источном обреду. Када се у случају Бугарске
покрштавање спојило са амбицијом преузимања самог империјалног трона, примењивана
је и груба сила под Василијем Другим, са великом ефикасношћу и много крви, чиме је тај
цар стекао титулу Бугароубица.
Контуре византијске војне доктрине имамо у радовима двојице класика, у
Стратегикону Мауриција и Тактици цара Лава Шестог. Стратегикон се бави маневрима
и оперативним плановима који су пажљиво осмишљени да неутралишу или избегну
снажне стране непријатеља, а искористе његове слабости. (Лутвак, страна 288) Мауриције
инсистира на највишем степену обучености бораца, на пажљивој припреми бојишта и
свестраном познавању непријатеља. Тактика Лава Шестог такође подвлачи важност обуке
и симулирање битке како би трупе биле спремне за стварни изазов. Модел успешности
наведених принципа била је Хераклијева велика победа над Персијанцима. У том рату
дошла су до изражаја сва средства која су Византинци користили да се боре против својих
противника, поготово оних који су имали веће ресурсе. Складни спој добро уходане
логистике, стратешког изненађења, маневра, смелости у изведби операција и њихове
непредвидивости, изнудио је тежак пораз Персијанаца. Хераклије је рат добио иако није
имао премоћ у живој сили или злату. Имао је предност у детаљном разумевању начина
мишљења свог противника и у коришћењу тог знања при доношењу одлука. Ово је
Византинцима омогућило да империју тада заштите и да опстану кроз векове.
Како је време пролазило, ресурси се смањивали а непријатељи постајали бројнији и
опаснији, тако су специфични квалитети споја византијске меке моћи и војног поретка и
тактике постајали све важнији. Константинопољ је дуго успевао да се прилагођава
променама у окружењу без исцрпљивања буџетских резерви, без великих људских
губитака или пада морала свог народа. Често је претња миру и стабилности која је
поникла унутар царства, па и на самом двору, била опаснија од непријатеља пред
зидинама. Да би народ био примирен и лојалан, византијска држава није жалила средства
да масама обезбеди основне потрепштине за живот и безбедност од спољног напада.
У Риму је велика професионална војска била способна да утиче не само на
политику државе већ и на начин на који су Римљани поимани од стране својих суседа.
Римска легија у борбеном поретку представљала је застрашујућу силу, која је самим
својим присуством подстицала непријатеља да своје амбиције ипак усмери на неку другу
страну. Директни, офанзивни приступ ратовању одговарао је темпераменту Римљана, али
не и Византинцима. Они су радије потенцијалне непријатеље придобијали и претварали у
савезнике. Заинтересованост Византинаца за културу и веровања својих суседа и
издвајање ресурса чак за истраживања која би данас назвали антрополошким (Лутвак, 145)
Осим тога, као што смо поменули у византијској војсци коњица је имала далеко значајнију
улогу него у римској. Ово је делимично био плод увођења једне веома значајне техничке
иновације, узенгија. Тиме је коњаник био оспособљен да носи далеко већи терет и да буде
далеко стабилнији у седлу од својих античких претходника.
Византијска војска је дуго успевала да обезбеди предност над непријатељима тако
што је спајала теорију и праксу у органску целину, војну науку која је примењивана са
великим успехом. Списи Мориса и Лава Шестог, упутства за стратешко планирање и
тактику вођења битке, обука и симулирање војног поља, уродили су богатим плодом.
Основна карактеристика тог приступа била је тежња да се војна равнотежа промени у
сопствену корист кроз избегавање или неутралисање снаге непријатеља и максимално
експлоатисање његових слабости. Неуспеси су углавном били последица околности ван
људске контролеПример пружа брзи колапс Јустинијанове обнове царства, коме је битно
допринела епидемија куге – као што је записао Прокопије, а Едвард Лутвак потврдио
мноштвом додатних извора (страна 287).
Византијска велика стратегија била је условљена географијом. Претње су постојале
на буквално свим границама, од бројних варвара северно од Дунава на северозападу и
Персијанаца на југоистоку. Истовремено вођење ратова на два удаљена фронта водило би
пренапрегнутости ресурса. Стога је стављен акценат на успостављање веза са удаљеним
варварима које би потенцијално водиле у савезништва. Приступ се показало ефикасним у
случају западнотурског племена Печенега. Тиме је уклоњена опасност од истовремене
претње Персијанаца са једне стране и Бугара са друге. Дипломатска средства и арсенал
меке моћи знали су да буду ефикаснији од војне силе а да притом не исцрпљују трезор,
људство или начин живота житеља царства. Византијска велика стратегија изискивала је
креативно размишљање о умећу дипломатије и ратовања, што је Римљанима било страно.
Ромеји нису имали трајне пријатеље или непријатеље већ самом чињеницом да су
себе сматрали апсолутно супериорним над варварима, који нити су били достојни њихове
мржње нити вредни њихове искрене наклоности. Они су у данашњем непријатељу видели
сутрашњег потенцијалног савезника, против неког другог непријатеља. Били су спремни
да варварима дају поклоне у злату и луксузној роби, како би они усмерили свој напад на
неку другу страну. Одвраћање опасности поткупљивањем дошло је до изражаја у
успешном навођењу Хуна да наставе свој разорни продор ка западу, уместо да из Паноније
крену ка југу. До овог бриљантног маневра дошло је и пре слома западног царства, чији је
коначни слом хунска инвазија несумњиво убрзала.
Ослонац византијске војске на коњицу као доминантни род указује да је Ромејско
царство било инкубатор витешке ратничке културе западног средњег века (Лутвак, стр.
57). Наравно, византијска војска је и даље поседовала значајну компоненту пешадије, чије
координисано садејство са коњицом је у много наврата обезбедило победу.
Што се тиче административног устројства византијског дипломатског апарата,
Jустинијанов дугогодишњи магистер официорум Петрос Патрикиос несумњиво je имао де
факто улогу министра спољних послова.
Са појавом исламске претње на југоистоку наступа период озбиљних изазова са
којима стандардни облици контроле варвара више нису били дорасли. За ислам рат није
био само поход у циљу грабљења плена и робова, већ је џихад имао и верски засновану
оправданост. Осим тога, од 9. века Византија запоставља ратну морнарицу из разлога
буџетских ограничења, што је допринело наглом успону италијанских поморских градова.
Ово ће у XI и XII веку имати за последицу нагли пад буџетских прихода и давање све
већих трговинских повластица Венецијанцима и Ђеновљанима унутар самог царства, са
катастрофалним последицама по моћ државе и са поразним расплетом у Четвртом
крсташком рату 1204. Од њега се Византија никада није опоравила.
 Источна римска империја је своје тежиште имала пре свега на просторима које је
од краја 12. века до пада Константинопоља преузимало Oтоманско царство. Успон
Османлија створио је нову геополитичку реалност продором у срце византијског копна у
Анадолији. Тиме је спречена нова консолидација Византије по одласку Латина из
Константинопоља, а два века касније онемогућен је настанак самосталне грчке државе на
рушевинама Ромејског царства. Следила су тамна времена, али је Констатинопољ свеједно
као престоница Ромеја надживео империјални Рим за скоро хиљаду година.
 ТАЛАСОКРАТСКА ГЕОСТРАТЕГИЈА МЛЕТАЧКЕ РЕПУБЛИКЕ

Искуства, знања и умећа Константинопоља су преко Венеције и Ђенове стигле у

Италију, где су у XV веку, на византијском наслеђу, ударени темељи савремене европске
дипломатије и система равнотеже снага.
Нема тог града или те државе на свету чији су настанак, развој и опстанак били
тешње везани за море од Венеције. Море као кључни војно-безбедносни фактор у самом је
темељу њеног настанка, у време слома Западног римског царства, када су избеглице из
данашњег Венета и Ломбардије на разуђеном архипелагу венецијанске лагуне нашле
уточиште од варварских инвазија.
Трговина још од тих раних времена
чини основу њеног просперитета. Већ
у VI веку, исушена морска со из
плитких базена лагуне превожена је на
копно бродовима плитког газа. Они су
свој драгоцени терет потом превозили
дубоко у копно, узводно рекама По и
Адиђе.
Главно острво града, Риалто,
раздвојено је од копна свега пар
километара, али је и то било довољно
да Венецију ефикасније заштити од
напада са запада од ма како моћних
зидина. На источној страни, дуги пешчани спрудови („литорали”) штитили су лагуну од
олуја и од евентуалне претње са мора. Венецијанци су генерацијама јачали ове природне
баријере садећи дрвеће и градећи тврђаве. Острвски положај омогућио је Венецији да
вековима остане по страни од сложених и опасних политичких сукоба на италијанском
копну. Она је успоставила контролу само над уским појасем тог копна, да би себи
обезбедила дрвену грађу, приступ унутрашњим италијанским тржиштима и снадбевање
града храном и водом. Пад Равене под Ломбарде 751. године означава сутон византијске
моћи у северној Италији. Венеција – и даље номинални вазал Царства – потом доживљава
нагли успон.1 Током прве половине IX века град добија своју до данас препознатљиву
форму. Што је још важније, Венеција удара темеље државним институцијама које су се
показале изузетно дуговечним и функционалним.2
1
Видети: Џон Џулиус Норич. John Julius Norwich, A History of Venice. London: Viking, 2013.
2
Млетачком републиком доживотно је владао дужд, изабран од племства. Испрва аутократска, власт му је
касније ограничена заклетвом (promissione ) којом је део овлашћења преносио Великом већу (Maggior
Consiglio) . Од 1175. настаје Мање веће (Signoria) састављено од дужда и шест његових саветника са
карактером извршног кабинета. Потом настаје Веће умољених (Consiglio dei Pregadi) које је имало карактер
сената, а 1179. године формира се Веће четрдесеторице, Quarantia, као главна судска инстанца. Ове
 Од самог почетка свог постојања Serenìsima Repùblica Vèneta имала је две
геополитичке предности. У погледу природних ресурса, осим соли из лагуне (која је од
самог почетка била извор великих прихода) имала је на располагању обилну и квалитетну
дрвену грађу у копненом залеђу и лако доступним подножјима Алпа, а касније и на
источној обали Јадрана. Дрвену грађу Венецијанци су већ у VIII веку продавали Арапима,
упркос папској забрани трговине стратешким сировинама са неверницима и чињеници да
су муслимани представљали акутну претњу хришћанској, северној обали Медитерана. Ово
је представљало рани знак њихове, потом вазда присутне, спремности да „идеолошке”
интересе подреде комерцијалним.
Венеција се налазила на јединствено повољној географској локацији, управо на
стратешкој граници између средње (а индиректно и западне) Европе и Византијског
царства. Била је на кључној тачки завршетка пловног пута из Азије ка срцу Европе и на
почетку копнене мреже дистрибуције источних производа ка унутрашњости континента,
јужно и северно од Алпа. Притом природно заштићена од напада и са копна и са мора,
Венеција је за све време свог сувереног постојања остала ван домашаја агресије великих
сила на европском континенту.
Као трговачка и поморска империја, Млетачка република је временом стекла
политички утицај несразмеран стандардним параметрима моћи: територије, ресурса и
становништва. Она никад није била пуки посредник у размени добара. Да би заштитила
своје пловне путеве, развила је систем поморских база и дипломатских веза ка истоку које
су биле у функцији циљева усклађених са поморском технологијом тог времена. До краја
првог миленијума византијски дромони наоружани застрашујућом „грчком ватром”
доминирали су Средоземљем. Потом италијански поморски градови-државе нагло јачају и
преузимају поморски примат од ослабљеног Царства. Већ током X века Серенисима
постаје кључна тачка на трговачком путу између Византије и срца Европе.
Млетачка стратегија била је условљена географијом и технологијом свог времена,
пре свега одликама ратних и трговачких бродова и њихових навигационих могућности.
Развој непрекинутог ланца безбедних приобалних база, на три до четири дана пловидбе
једни од других, имало је четири фазе. У првој фази, на мети ширења Републике биле су
области на северу Јадрана, у полукружном луку од Равене на западу, дуж обала Венета и
Фурланије, ка Истри и Кварнеру на истоку. Запоседање тих територија успешно је
окончано до краја првог миленијума.

институције су од 1223. чиниле сложену институцију „господарства“ у коме су разне инстанце власти
надзирале једна другу – својеврсна претеча америчког система checks and balanaces. И напокон, 1310. оснива
се моћни Десеточлани сабор који је радио у тајности.
 У другој фази уследило је освајање упоришта у Далмацији и другде на источном
Јадрану (мапа доле). Дужд Пјетро II Орсеоло 1000. године одлучно потискује Словене из
околине Задра и Сплита, запоседа сва острва и после освајања Пељешца неутралише
нарентинске (неретљанске) гусаре. Тиме је окончао стављање овог за Венецију животно
значајног поморског пута под млетачку доминацију.
У трећој фази успостављена је контрола над прилазима Јадранском мору. Дужд
Орсело предводио је млетачку флоту која је истиснула муслимане из Барија, града који
доминира западном страном улаза у Јадран. Тиме је обезбеђено залеђе даље експанзије. У
деценијама које су уследиле Млеци нису жалили новца и крви у сукобима са угарским
владарима и другим ривалима да би очували своју контролу над „својим” морем. Крајем
XI века удружили су се са Византинцима да ускрате Норманима контролу над источним
улазом у Јадран (Драч и Крф). Захваљујући грчко-веницијанској победи код Драча 1081.
године, Млетачка република од тада постаје доминантни партнер у односима са Царством.
Ова је чињеница одражена доделом Венецији трговачких привилегија без преседана,
повељом из 1082. године. Од тог тренутка, Византија је у економском погледу постала
држава са де факто ограниченим суверенитетом. Од тада датира и годишња церемонија
„венчања” Венеције са морем, Sposalizio del Mare, као трајни симбол контроле над „нашим
морем” (Il mare nostro).
У четвртој фази, млетачка експанзија јужно од Отрантских врата имала је за циљ
развој и очување система дуголинијске трговине луксузном робом источног порекла,
трговине која је омогућавала огромне зараде на основу релативно мале тежине превезеног
товара. Захваљујући ланцу приморских упоришта у источном Медитерану, зачини и
луксузне тканине пореклом са Индијског потконтинента, из Југоисточне Азије и Кине, од
лука источног Средоземља безбедно су допремани тржиштима Европе.
Од битног геостратешког и комерцијалног значаја за Млетке била је Византија са
Константинопољем. Истински драгуљ у круни, царски град се налазио на источном крају
млетачког стратешког ланца, са истуреним пунктовима на обали Црног мора. Након што је
царским декретом 1082. Венеција изузета од византијских увозних дажбина, Млеци су
имали огромну предност, не само над својим италијанским ривалима већ и над домаћим
Грцима (Ромејима), у трговини Византије са западом, па чак и унутар Царства.3
Војно и финансијски ослабљена, Византијска империја од краја XI века била је
приоритет спољне политике Млетака. Фокусирани попут орла на плен, они нису жалили
средства да спрече присуство ривала на прилазима Босфору и Дарданелима. Тако су 1099.
године без зазора напали остатак прве крсташке флоте из Пизе, која је покушала да
презими код Родоса. Венецијанци су потом ослободили заробљене пизанске морнаре, али
под условом да се закуну да по повратку неће трговати са Византијским царством. Верска
припадност потенцијалних ривала била је небитна: са истом одлучношћу, генерацију
касније (1123. године), млетачка флота под командом дужда Доменика Микијела нанела је
тежак пораз египатској флоти испред Ашкелона. Од почетка XII века датира италијанска
доминација над Средоземљем у целини, а венецијанска над источним, богатијим његовим
делом.4
Крајем XII века погоршавају се односи Венеције и Византије. Видевши успон
поморске и економске моћи италијанских градова-држава, византијски цареви – тада већ
увелико без моћне флоте – нису желели да продужaвају привилегије које су Венецијанци
уживали. Кад год би цариградски двор покушао да те повластице повуче, међутим,
млетачка флота би интервенисала да примора онемоћале Ромеје на обнову старих
повластица. Али истовремено, упркос погоршаним односима, Венецијанци су притицали у
помоћ Византији уколико би је угрожавала нека друга сила. Ово је био случај у рату
Царства са Норманима 1148-1149. године. Међутим, када су Византинци свој противудар
на Нормане проширили на јужну Италију 1155. године и заузели Бари и Анкону, Млеци
нису хтели да им препусте апуљске изворе сировина и западне прилазе Јадрану. Они су без
оклевања раскинули савез са Царством и споразумели се са Норманима.
Без венецијанске подршке, Ромеји нису могли да се одрже на југоисточној обали
Италије па су се повукли – овог пута заувек. Млеци су остали, сигурни у спознаји да је
норманско присуство привремено а њихов интерес трајан. Ово је тек један пример
млетачких стратешких приоритета. Пловни пут од Венеције до Константинопоља може се
упоредити са живцем на чији би сваки додир Млетачка република оштро и без оклевања
реаговала.

3
Frederic C. Lane, Venice, A Maritime Republic. Baltimore: Johns Hopkins University Press, 1973, стр. 68.
4
За технолошка преимућства италијанских бродова тог времена над супарницима, видети: John H.
Pryor, Geography, Technology, and War: Studies in the Maritime History of the Mediterranean 649-1571.
Cambridge University Press, 1988.
 Венецијанска доминација над источним Средоземљем заокружена је заузимањем
Цариграда у Четвртом крсташком рату 1204. Све привилегије Серенисиме тада су биле
обновљене и осигуране. После крсташког освајања, Царство је подељено у феудалне
државице под владавином католичких племића. Константинопољ је свеједно задржао свој
значај: и у периоду Латинског царства град је био важан економски центар. Млетачка
колонија на Босфору била је тада бројна, утицајна, богата, способна не само да доминира
трговином већ и да обезбеди снабдевање и оправке приспелих венецијанских бродова (па
чак и изградњу нових) у бившем царском арсеналу у Мангани. Млетачка прорачунатост и
франачка похлепна ратоборност Серенисиму су учинили хегемоном Медитерана.
Византија се потом никада није опоравила: пустошење Константинопоља утрло је пут
османском освајању 250 година потом. Верска шизма из 1054. године, после Четвртог
крсташког рата постаје трајна. По повратку у Цариград, Ромеји су гневно објавили да би
радије видели турски турбан у њему него папску митру.
Друга по значају за Млетке била је обала данашњег Либана, Сирије и Израела. Од
краја XI века то је била зона тек делимично консолидованог крсташког присуства позната
као “Прекоморје” (Oltremare). Млеци су још од Првог крсташког рата у тим подухватима
учествовали, не као верски зелоти или авантуристи већ као комерцијални превозници и
инвеститори заинтересовани за повластице у градовима чијем су освајању допринели.
Конкуренција западноиталијанских ривала Пизе и Ђенове била је јача у лукама Леванта
(Тир, Сидон, Бејрут, Акра, Библос, Триполи) него у Константинопољу и Александрији. У
тим лукама Млеци нису уживали ни монопол ни првенство у односу на супарнике, што је
умањивало њихову привлачност. Притом су имали срећу да је супарништво између Ђенове
и Пизе у западном Медитерану њих спречавало да се удруже против Венеције на истоку.
Након што су крајем XIII века Ђеновљани и Фјорентинци сломили Пизу, уследило је више
млетачких ратова против Ђенове као најопаснијег супарника. Ђеновљани су чак били
угрозили млетачки монопол и привилегије у Константинопољу, успоставивши сопствену
колонију на Златном рогу, у предграђу Пера.
Трећа важна зона за Млетке била је Александрија, на ушћу Нила, најважнија лука
северне Африке. Арабљани су товаре бибера, цимета и других зачина допремали
поморским путем до Суецког залива, на северном шпицу Црвеног мора, а потом
караванима до оближње средоземне обале. У Египту, пак, Венеција није имала политичке
интересе, као што их је имала на Босфору, већ искључиво економске. Искуство Петог
крсташког рата (1218-1221) показало је да покушај освајања Египта није стратешки реална
опција. Млецима је стога више одговарало да са абасидским калифима и локалним
мемлуцима успоставе односе засноване на заједничким комерцијалним интересима – и да
притом уживају првенство, ако не и пуни монопол, даљег транспорта александријских
товара ка Европи.
Важан венецијански посед за покривање северног прилаза Александрији био је
Крит, на јужном рубу Егејског мора. Крит је био кључна тачка стратешког троугла који су
чинили Родос на истоку и крајњи југ Пелопонеза на западу. Као велико и густо насељено
острво, Крит је за Венецију такође представљао значајан извор вина, сушене рибе,
маслиновог уља и других прехрамбених производа. Главна критска лука Кандија
(Хераклион) прерасла је у једно од кључних млетачких упоришта. Између Крита и
Пелопонеза Млеци су изградили и важну острвску базу Негропонте. На јужном шпицу
Пелопонеза, на рту Матапан, имали су две базе – Модон на западној страни рта и Корон на
источној – чиме је Венеција стекла потпун увид у пловидбу Егејским морем са запада. На
повратним путовањима са истока сви млетачки бродови обавезно су пристајали на
Матапану и локалним млетачким властима подносили обавештајни извештај о новостима
и приликама у крајевима из којих долазе. Не без разлога, упоришта у Модону и Корону
добила су надимак “два ока Републике”.
Четврта кључна тачка млетачке трговине, географски знатно ближа, тицала се
снадбевања саме Венеције пољопривредним производима – пшеницом, маслиновим уљем,
сиром, орасима итд. – као и кључним сировинама (памуком, бакром, гвожђем и
конопљом). То је била покрајина Апулија, на „штикли” италијанске чизме, на западном
прилазу Отрантским вратима. На источној страни било је важно контролисати Крф, на
коме су Венецијанци успоставили упориште 1214, а трајну власт 1386. године. 5 Трговина
апулијским производима, товарена у Бриндизију и Барију, била је мање уносна од превоза
свиле и зачина са Истока. Била је, међутим, стратешки изузетно значајна за опстанак града
у Лагуни, који је имао крајње ограничено копнено залеђе све до млетачког ширења према
Ломбардији и подножју Алпа у XV веку.

5
За ширење млетачке контроле источним Средоземљем видети William H. McNeill, Venice, The Hinge of
Europe, 1081-1797. Chicago: University of Chicago Press, 1974; за поседање Крфа в. стр. 32.
 Млетачка
стратегија непрекидно је
имала за циљ заштиту,
јачање и ширење
трговине, пре свега у
наведене четири
интересне зоне. Ово је
изискивало велики број
квалитетних, али
економично и
једнообразно грађених и
опремљених бродова
(горе). Од 1104. године ударени су темељи венецијанског арсенала, истовремено
бродоградилишта и оружарнице, који је прерастао у највећи производни концерн на свету
пре индустријске револуције. Почетком XIV века у Арсеналу је почела градња великих
галија, уз проширење капацитета на производни погон на Тани за производњу бродске
ужади у друге опреме. Серијска бродоградња у овом строго чуваном комплексу од 45
хектара настављена је све до пада Републике 1797. године.
Геостратешки императиви млетачке експанзије били су јасно условљени
оперативним ограничењима ратне и трговачке флоте. У средњем веку венецијанске
бродове покретали су једра и људске мишице. Били су зависни од ветрова, струја и
приобалне топографије. Није било битне разлике између ратних галија и трговачких
бродова у погледу учинка на великим раздаљинама.6 Галије су се постепено мењале, али
су им основни технолошки параметри остали непромењени све до раног XVII века. Услед
отворености корита једра галије нису могла да користе контраветар; такође није било
могуће дуже веслати насупрот ветру а да се не исцрпи посада. Венецијанска морнарица,
као и трговачка флота, биле су стога оперативно ограничене на период од почетка маја до
краја октобра.
Додатно ограничење представљао је недостатак простора. Галије са два реда весала
имале су посаду од око стотину веслача, а оне са три реда, коришћене од почетка XIV века,
изискивале су 150 веслача. Посаду су чинили и командујући официри, маринци и техничко
особље, што је изискивало додатне залихе хране и воде. Вода је волуминозна, а на њој се
није могло штедети: дехидрираност непосредно утиче на физичку способност веслача. За
већину галија било је немогуће да носе снабдевање за више од пет дана. У пракси ретко су
пловиле дуже од 3-4 дана без пристајања. У тим интервалима било је потребно обезбедити
копнене базе које пружају услове за безбедни вез, одмор посаде, за снабдевање питком
водом, храном и другим потрепштинама. И ратне галије и трговачки бродови били су
приморани да плове дуж обале, као услед непостојања навигационих инструмената за
пловидбу отвореним морем тако и из разлога безбедности.
6
Видети: John Morrison and Robert Gardiner (уредници), The Age of the Galley: Mediterranean Oared Vessels
Since Pre-classical Times, Conway’s History of the Ship, vol. 2. London: Conway Maritime Press, 1995. У даљем
тексту подаци који се тичу технологије венецијанских галија ослањају се на ову збирку радова.
 Обезбедити снабдевање једне веће формације представљало је крупан логистички
изазов. Чак и за осредње флотиле (40-50 галија), рачунајући просек посада од две стотине
људи, требало је збринути 8-10.000 мушкараца у пуној снази. Способност Венеције за
извођење крупних поморских операција стотинама миља далеко од Арсенала и матичне
луке – операција које су притом подразумевале редовно снабдевање еквивалента једног
осредњег италијанског града свим потрепштинама – изискивало је успостављање великих,
безбедних поморских база и развој сложеног интендантског система. Венецијанска
поморска империја стога се простирала дуж приобалних упоришта која су имала потребне
услове за заштиту и снабдевање бродовља. Приобални венецијански поседи морали су да
буду удаљени највише три дана пловидбе једни од других.
Стога је млетачка експанзија ишла источном обалом Јадрана. На италијанској
страни веома је мало добрих лука и још мање природне заштите, док источна јадранска
обала обилује острвима, заливима и сидриштима, а притом има повољније ветрове.
Географија је одредила велику стратегију Венеције. Млеци су рано сагледали важност
контроле малобројних али кључних локација: добрих сидришта, лако брањивих пунктова
и стратешких острва. Прецизно су рачуинали колико је територије у залеђу потребно да
запоседну како би им приобално упориште било безбедно. Није их занимало освајање
зарад славе или опорезивања житеља. Увек су тежили дипломатији, поткупљивању и
трговинским санкцијама пре него рату, да би своје поседе ширили и јачали.
На Јадранском мору, јужно од Истре и Кварнера, кључни поседи били су Задар,
затим Дубровник – до 1358. најзначајнија источнојадранска лука – а потом Бококоторски
залив.7 (Дубровник је те године након 150-годишњег венецијанског врховништва признао
власт угарског краља, што се негативно одразило на млетачку трговину са балканским
залеђем.8) Та се упоришта налазе на око три-четири дана пловидбе једно од другог, што
указује да је њихово успостављање било директно везано за географске императиве
оперативних потреба ратних галија и трговачких бродова, њиховог снабдевања водом и
храном. Долазило је до промена у релативној важности некој од упоришта, па је после
осамостаљења Дубровника порастао значај Котора; принципи венецијанске стратегије
били су трајни и важили су за целу мрежу упоришта широм источног Средоземља.
Почетком XV века појављује се нова сила на медитеранској сцени, знатно моћнија и
потенцијално опаснија од дотадашњих венецијанских ривала. Тамни облаци надвили су се
над средоземну империју Серенисиме са падом Солуна (1430) и Константинопоља (1453)
под Турке. Поготову је пад царске престонице имао тешке последице, пре свега кроз
губитак пореских привилегија које су биле на снази још од 1082. Осим коначног затварања
контроле над Левантом, заузимање Константинопоља Османлијама је пружило услове и да
приону на изградњу ратне морнарице, коју до тада нису поседовали у озбиљној форми.
Венецијанска велика стратегија је и даље била непромењена: одржавати преостале
поморске путеве ка Истоку, чувати их ланцем ојачаних поморских база, упућивати хитна
појачања угроженим пунктовима у случају нужде. За разлику од претходних непријатеља
7
Lane, наведено дело , стр. 63.
8
Момчило Спремић, Србија и Венеција (VI-XVI век). Београд: Службени гласник, 2014, стр. 47-48.
Венеције, међутим, Турци су имали веома моћне копнене снаге. Вишевековно искуство
млетачких помораца и вешто економисање копненим снагама задуженим за одбрану
приобалних поседа омогућило је Венецији да одолева турској експанзији. Вођени су
дефанзивни ратови, уз избегавање одлучних битака на копну. Чак и у периоду османске
наизглед незадрживе експанзије на Балкану, њени су се поседи проширили на Драч и
Скадар на албанској обали.
У истом периоду, другом половином XV века, карактер венецијанске државе мења
се њеном неочекиваном експанзијом у североисточној Италији. Ово је Републици створило
нове материјалне ресурсе и извор живе силе, али и низ проблема. 9 Додатни регрути су
били неопходни да би удаљеним поморским упориштима били обезбеђени снажнији
гарнизони него што је било потребно пре појаве турске претње. Међутим, млетачка
експанзија на копну довела је
Републику у сукоб са другим
силама у Италији – касније уз
учешће моћне Француске – и до
нужности да знатни војни
ресурси буду ангажовани на
тера фирми, што до тада није
био случај.
Венеција је средином XV
века још увек била богатија и
моћнија од својих
северноиталијанских ривала, али
је била изложена и притисцима
који су изискивали знатне војне и
дипломатске напоре. Да ослонац
на устаљене војне посаде не
одговара изазову постало је јасно
када је турска флота, под
вођством султана лично, напала и
освојила Негропонте 1470.
године. Овај је губитак тек делимично надокнађен освајањем Кипра. Када су Турци
запосели јужне прилазе Јадранском мору, Венеција је свеједно смогла снаге, у последњој
деценији XV века, да поврати животно важну Апулију. Истовремено, у последњој години
тог века, султан Бајазит II послао је прву велику турску флоту у Јонско море и Коринтски
залив. Тиме је означен почетак краја млетачке доминације дуж јужне грчке обале. Убрзо је
уследио ненадокнадиви губитак “два ока Републике” на јужном шпицу Пелопонеза,
Модона и Корона. Када су претходнице турске коњице почеле да упадају и на млетачку
територију у северној Италији 1503. године, Венеција је морала да потпише мир којим су
призната сва турска освајања.
9
Видети нпр: M. E. Mallett and J .R. Hale, The Military Organization of a Renaissance State: Venice c. 1400 to
1617. Cambridge Studies in Early History, 1984, стр. 212.
 Током XVI века борба за премоћ на Медитерану постаје поприште нових великих
сила: нагло агресивне Француске, од 1492. уједињене Шпаније, а поготову Отоманске
империје, која је била у наизглед незадрживом успону. Италијани постепено губе примат.
Моћни венецијански галијаси дали су важан тактички допринос победи хришћана над
Турцима у великој бици код Лепанта 1571. године, али је на челу здружене хришћанске
флоте био хабзбуршки принц. У периоду опадања Млетачка република је очувала своју
независност још три века, али је постала небитна у ширем глобалном контексту. Тежиште
света пребацило се на запад.
Почетак краја млетачког утицаја, моћи и богатства био је условљен факторима над
којима Венеција није имала контролу. Са пионирским пловидбама Португалаца дуж
западне обале Африке у другој половини XV века, које су крунисане путовањима Васка де
Гаме, почиње успон атлатнских поморских сила, прво Португалије, затим Шпаније, а
потом Француске, Енглеске и Холандије. Као последица овог процеса, Средоземље је
постало регионално море а тежиште европске трговине пребачено је на океане. Изазови
драматичних геополитичких промена, развоја нових технологија пловидбе и успона нових
сила учинили су млетачко прилагођавање новонасталим околностима скоро немогућим
задатком.
Млетачка република, као изразито трговачка држава, функционисала је пре свега у
интересу патрицијских пословних предузимача који су је контролисали. Њена судбина
била је у периоду њеног опадања ван контроле доносилаца политичких одлука. Била је
упоредива са судбином других трговачких и колонијалних империја заснованих на
поморској моћи и на пословном моделу зависном од промена геополитичке мапе. Те су
промене Венецију ставиле у положај пасивног посматрача, попут открића Америке и
португалског успостављања поморског пута ка Азији око Рта добре наде.
Додатни фактор у опадању Серенисиме наступа половином XV века, када по први
пут Венецијанци почињу да великим снагама интервенишу у сукобима међу италијанским
градовима-државама, почевши са подршком републиканској Фиренци у сукобу против
аутократског Милана.10 Дужд Томазо Моћениго заузео је традиционални став да моћ
Венеције почива на поморској империји на истоку и да Венеција мора остати неутрална у
сукобима на италијанском копну. Он је сматрао да лако одбрањиви брдски појас око
Вероне треба да буде западна граница млетачког копна. Међутим, превагнули су
интервенционисти које је предводио млади Франческо Фоскари. Он је подршку Фиренци
заснивао на суштински идеолошком ставу да треба помоћи одбрану те демократске
републике против миланске тираније, и да очување слободе код куће захтева помагање
слободе дубоко у италијанском копну.
Одлука Венеције да интервенише на италијанском копну била је у раскораку са
дотадашњим геостратешким опредељењима Венеције и не може бити схваћена ван
политичког контекста тог времена. У време Ренесансе, прилике северне Италије
погодовале су настанку централизоване и стабилне државне управе. Држава постаје

10
За венецијанску велику стратегију у целини, а посебно за околности одлуке да у XV веку интервенише на
копну у северној Италији, видети Grygiel (2011), стр. 51-87..
изразито секуларна: њена основа је моћ као таква; не позива се више на Провиђење или
Божју милост, као европске монархије средњег века. Често су воћени локални ратови:
Фиренца против Сиене, Пиза против Луке, Верона против Падове... Млетачка дипломатија
дуго је представљала пример успешног остваривања државних циљева и интереса
политичким средствима. Венеција је на почетку свог успона имала стратешки избор
између оближње територије североисточне Италије или прекоморске експанзије – прво
дуж источног Јадрана, а потом и Средоземља. Република се, на своју срећу, дуго држала
ове друге опције. Млеци су успешно играли на карту индиректног балансирања снага да
би држали Милано, Фиренцу, Папску државу и друге италијанске актере на дистанци,
клонећи се савезништава са њима и избегавајући ратове против њих. Велика стратегија
Венеције, која је поглед бацала даље од лагуне и Јадранског мора ка ширинама
Средоземља, не би била могућа без ове темељите геополитичке чињенице.
Венеција се уплитањем у италијанске сукобе одрекла улоге балансера и постала је
директни учесник копнених сукоба, што ју је скупо коштало. Финансијска и војна цена
копнене експанзије била је висока, а политичка још већа. Млетачки ресурси нису били
дорасли том изазову. Запостављено је одржавање инфраструктуре средоземних база да би
се поднео финансијски и логистички терет ратова на копну. Направљена је додатна грешка
придруживањем Венеције Французима у рату против Милана. Последице указују да треба
избегавати промене успешне велике стратегије без преке потребе, поготову ако је
мотивација идеолошке а не геополитичке природе.
Прибегавањем осмишљеној дефанзивној великој стратегији, једна велика сила
може да одоли изазовима кроз дуги период опадања. На то указује пример Византије од
краха Латинског царства до пада под Турке 1453, а пре тога позног Рима до преломне 376.
године. Млетачка република је убрзала свој пад непотребно поставши такмац за
територије и утицај на северу Италије. Убрзо је постала сила другог реда, истовремено
сузбијена на ломбардском копну и знатно ослабљена на Медитерану. Посвећивање
великих ресурса ратовима у северној Италији, управо у тренутку растуће османлијске
претње, био је кључни фактор њеног слабљења – и то у тренутку промене геополитичке
једначине услед отварања океанских пловних путева атланских поморских сила.
Изневеривши вишевековни принцип очувања дистанце према сукобима на копну,
Млетачка република битно је ослабила способност контроле над морем које је вазда било
основа њене моћи.
Венеција је успела да се уздигне до статуса велике силе зато што је њена велика
стратегија у пуној мери користила предности географске локације и оптимално
употребила скромну ресурсну основу. Те околности удружиле су се, у позном средњем
веку, са креативним људским фактором у виду трговачког и авантуристичког духа веома
мале популације (рођених Венецијанаца никад није било више од 250.000 у престоници и
околини) уз упоредни развој функционалног политичког система. Моћи и богатства
Серенисиме не би било без смелих морепловаца и ратника, без вештине и способности
њених трговаца да умноже своје богатство, без њихове дипломатске вештине и без
стабилности домаћих институција које су се показале трајним и функционалним. Велика
стратегија Серенисиме вазда се заснивала на осмишљеном споју меке и тврде моћи. И
дипломатија и војна сила били су оруђа млетачког државништва.
Примена начела да циљ одређује средства (а не „оправдава”, како се често
погрешно наводи) огледала се, локално, у успешном одржавању контроле над битним
стратешким тачкама Приморја, а на ширем плану у циничној употреби крсташа за
освајање Задра и Константинопоља. За трговачку силу мир и стабилност вазда су били
пожељнији од рата и територијалне експанзије. Њен успех, међутим, будио је апетите
ривала попут Ђенове и сараценских предатора. Пловне путеве и тржишта требало је
заштитити од стварних или потенцијалних супарника. Венецијанци су били спремни да
прибегну сили зарад заштите и ширења својих трговачких привилегија, али увек дозирано
и са пажљивим прорачуном цене и бенефита.
Искуство Венеције указује да геополитичка једначина није увек трајно фиксирана.
Откриће Америке, успостављање прекоокеанских пловних путева, технолошки напредак
оличен у португалским и шпанским каравелама са унутрашњим кормилом, у прецизној
бусоли и и секстанту, уз померање центара моћи ка западу, пресудно су утицали на
судбину Венеције и без њене способности да битно утиче на те векторе. На прелазу из XV
у XVI век било је потребно велику стратегију прилагођавати новој геополитичкој
реалности, али том изазову млетачки политички систем – оптимално прилагођен
околностима претходне епохе – није пружио адекватан одговор.
На почетку колумбовске ере, који су означиле прекоокеанске пловидбе ка јужној и
југоисточној Азији, потом Кини и Јапану, као и европско откриће Америке, сазрео је нови
облик геополитичког сензибилитета Европљана. Копнене границе и пловни путеви
повезују се са визуелном представом простора на поузданим мапама. Свет се по први пут
поима као географска и економска целина. У њему за Млетачку републику као значајног
актера више није било места.
У светлу геополитичких околности позног средњег века и ране модерне епохе,
способност Млетачке републике да продужи свој век трајања од преломних догађаја на
прелазу XV у XVI век па све до Наполеоновог успона и кампоформијског мира
представља импресивно сведочанство о способности њене елите да и у вековима свог
опадања очува снажне домаће институције. Млетачка република је до самог краја
опстајала чувајући остатке остатака своје трговачке империје. Оставила је културни траг
далеко дубљи и трајнији него што би се могло очекивати на основу скромне ресурсне
основе те у целини високо цивилизоване државе.
 ВЕЛИКА СТРАТЕГИЈА КИНЕСКОГ ЦАРСТВА

Први проблем у приступу феномену велике стратегије кинеског царства током

преко два миленијума његовог постојања представља склоност историчара да периодику
„средишње империје” (Zhōngguó) уклопе у сукцесивне династије са циклусима успона,
процвата и пада, уз дисконтинуитете у прелазним периодима. Таква периодизација је
шематизована и неодржива са геополитичког становишта, јер занемарује просторно,
ресурсно и демографски условљену трајност велике стратегије кинеске државе.
Од успостављања Царства крајем III века пре наше ере, а поготово од његовог
сазревања у политички обједињену, економски и војно моћну државу пре нешто више од
једног миленијума, приметан је континуитет основних елемената кинеске велике
стратегије. Они се вековима нису битно мењали, независно од династичких промена и од
периода успона или опадања моћи државе. То су, по редоследу важности,
1. преокупираност заштитом демографски и економски битног језгра царства, одбрана
његових спољних граница, као и успостављање контроле или утицаја над
стратешком периферијом која је вековима била претежно непромењена;
2. периодично ширење или сужавање граница Царства и степена контроле над
периферним регионима, пре свега као исход унутрашњих периода нестабилности и
грађанских ратова, али као плод промена у способности околних народа – пре свега
на северним границама Кине – да угрозе језгро државе;
3. учестала али ограничена употреба војне силе у циљу сузбијања спољних претњи,
претежно на основу прагматичног прорачуна цене и бенефита таквих подухвата.
Од краја првог миленијума нове ере па све до пада последњег цара 1911, велика
стратегија кинеског царства била је фокусирана на одбрану сопственог језгра које се
налазило у појасу од 2-3 хиљаде километара од обала Жутог, Источнокинеског и
Јужнокинеског мора ка западу. Срце кинеског копна било је природно заштићено на западу
пустињским висоравнима, на југозападу планинским ланцима, на југу тропским џунглама.
Само на северу та је граница била хронично угрожена географским и људским факторима.
Огромна степска и пустињска пространства нису омогућавала насељавање кинеских
земљорадника, док су северном периферијом крстарили монголски коњаници, покретном
ратовању вични номади. За њих је богата држава на југу вековима била неодољиво
привлачан објекат пљачке и плена.
Од самог настанка царства, а поготово после учвршћења империјалних институција
– обједињених под хијерархијски устројеном централном влашћу и на јасно омеђеној
територији неких хиљаду година касније – језгро државе настањивали претежно (до 90%)
Хан Кинези. Њих је карактерисала изразито хомогена култура, јединствен писани језик,
висок степен интегрисаности заснован на заједничком пореклу и припадништву клану и
проширеној породици, као и доминантни скуп друштвених норми и веровања утемељен на
хуманистичкој и етичкој доктрини конфучијанизма.
Миленијумима дуга културна интегрисаност и етничка хомогеност становништва
битно разликује кинеско царство од других империјалних пројеката, од Персије Ксеркса и
Дарија до глобалног хегемона постхладноратовског периода. Већ током владавине
династије Панг (618-907) у језгру царства Хан Кинези – без обзира на друштвено-
економски статус – свој су идентитет сматрали неупитним а саму државу-као-такву а
приори легитимном. Тако висок степен друштвене, културне и политичке хомогености
огромне већине становника омогућио је кинеском царству трајност и отпорност без
преседана у светској историји. Захваљујући високом степену културне интегрисаности
владајућих елита и институција које су оне изградиле, Кина се показала способном да и у
периодима владавине „варварских“ освајача (Монгола 1271-1368, Манџураца 1644-1911)
њих „припитоми“ и „цивилизује“, без дисконтинуитета у битним одредницама структуре
државе, њеног унутрашњег уређења и спољне безбедносне стратегије. И ова је
карактеристика Кине у супротности са судбином других империја. Одсуство упоредивог
степена хомогености значило је како опасност од дезинтеграције изнутра тако и нестанка
пред налетима спољних освајача.
Првенствена усмереност на безбедност копнених граница и третман поморских
путева као секундарних у приоритетима алокације ресурса чинили су кинеско царство
изразито телурократском силом. Тај његов карактер добио је екстремну форму у свесној
одлуци да се одрекне поморске моћи и затвори у сопствене границе у време династије
Минг, првом половином XV века. „Тврђава Кина“ почивала је на тежњи ка афирмацији
сопствене супериорности, уз истовремену склоност конфучијанством условљене
стабилности. У поређењу са већином других империјалних пројеката, кинеско царство је
било изразито несклоно војној принуди у циљу успостављања контроле или ширења
утицаја над својом периферијом. Није оклевало да употреби војну силу, али углавном као
крајње средство принуде и тек након што су се други облици моћи показали неуспешним.
У погледу несклоности ширењу велика стратегија кинеског царства такође је била
упоредива са византијском. Одбрана царства није почивала на тежњи ка ширењу до
панрегионалних оквира, супротно учењу Фридриха Рацела и вајмарских геополитичара.
Тежила је успостављању трибутарних односа – често формалне природе – са јужном
периферијом и разоју статичних одбрамбених линија на северу, што парадигматично
оличава Велики кинески зид. Мање видљив али значајан елемент дефанзивне стратегије
чинили су утврђени гарнизони дуж јужне и југоисточне обале Кине, који су првенствено
били у функцији одбране од пирата а не од страних освајача.
Тек крајем 19. и током 20. века знатни делови северне и западне периферије бивају
формално укључени у састав кинеске државе, било применом војне силе и окупације (у
случају Тибета и Синкјанга) или постепеном културном асимилацијом локалних житеља и
насељавањем Хан Кинеза (у случају Унутрашње Монголије и Манџурије). Тиме су
границе кинеске државе проширене до данашњег обима. То ширење захватило је слабо
насељене територије (са делимичним изузетком Манџурије) и успостављање контроле над
њима није изискивало знатне људске и материјалне ресурсе.
Географска трајност језгра кинеског царства и његове периферије, са константним
карактером окружења од Јапана и Кореје на североистоку преко Манџураца и Монгола на
северу, безводних пустиња и полупустиња на западу, Хималаја на југозападу и тропских
џунгли Индокине на југу, омеђили су безбедносни оквир Царства и природне, географски
условљене лимите његовог ширења. У периоду доминације европских сила и почетка
„века понижења“ – од Првог опијумског рата 1839. до краја империјалне епохе 1911. –
ширење ка северу и западу било је ограничено изразитом слабошћу државе изложене
спољној пенетрацији са приобалних граница на истоку и југу.
Рани успон Кине пратило је успостављање копнене везе са Европом у време
династије Хан (почетак I до почетка III века нове ере). Њена интензивна трговинска
размена са европским тржиштима у време династије Сонг (од краја Х до краја 13. века)
није прекинута ни током монголске владавине (1271-1368) нити у периоду процвата под
првим царевима династије Минг. Независно од промене династија и владара, до прве
половине 15. века Кина је тежила истовременом јачању копнених граница на северу и
ширењу поморске моћи и утицаја ка југу. До тада је економска и војна моћ Кине била у
сталном порасту, а њен културни утицај на околне народе неприкосновен. Способност да
балансира ресурсе између копна и мора одражавала је свесну или спонтану геополитичку
рационалност твораца стратегије. Превласт Монгола довела је до промене на врху
пирамиде моћи али не и до заокрета у балансу између та два геостратешка фокуса, премда
су Монголи представљали парадигматични пример копнене силе. Они су у Кини затекли
самосвесну, у сваком погледу супериорну цивилизацију и сложену државну структуру коју
нису уништили, као што су учинили са кијевском Русијом. Преузели су кормило државе, а
тиме и њене стратешке интересе.
Трајност и релативна стабилност царства није поремећена у периодима владавине
некинеских династија, укупно преко пет векова од краја Х века наше ере до свргавања
последњег цара манџурске династије 1911. Као што нам сведочи путопис Марка Пола, и
под Монголима копнени пут свиле био је проходан и безбедан. Покушај пројектовања
поморске моћи против Јапана у два наврата крајем 13. века, искрцавање на Јави 1292. и
вишекратни походи против Вијетнама и Бурме нису били успешни. Пажње је вредна сама
чињеница да су поменуте операције планиране и изведене уз учешће хиљада бродова,
премда се на кинеском престолу налазила династија поникла у полупустињским
висоравнима и бескрајним степама срца копна између Манџурије и Каспијског језера. Тек
у првој половини 14. века Монголи обустављају поморске походе и долази до опадања
трговине морем. Ово није био одраз напуштања таласократске компоненте монголске
велике стратегије, већ одраз истовременог слабљења и на копну.
Средином 14. века, са слабљењем монголске доминације ничу нови центри моћи –
пре свега у долини реке Јанг Це као најважнијег пловног пута од мора ка западу – и до
победе кинеских побуњеника 1368. Монголска престоница преименована је у Пеи Пинг
(Беи Ђинг), „север је примирен”. Побуђенички вођа Чу Јуан преузео је царску титулу и
основао династију Минг. Овим је започео нови свестрани успон кинеске моћи. Ово
свеједно није доказ наводне цикличности кинеске велике стратегије у оквирима
владајућих династија, већ континуитета дугорочних поставки велике стратегије тек
привремено поремећених у деценијама монголског слабљења.
Континуитет се одразио и у чињеници да су монголски државни функционери и
војници прихватани у службу нове династије, уз тек формално повиновање кинеској
језичкој и културној матрици. Главна брига првих владара после слома монголске
доминације била је да учврсте царску власт, а не да обнове апстрактни кинески карактер
империје. Кина под династијом Минг није била револуционарна већ конзервативна сила:
очувала је континуитет са монголским институцијама, као што су Монголи били очували
континуитет са својим претходницима династије Сонг. Нема ни говора о окретању новог
листа и артикулисању нових циљева државе, већ о ослонцу на наслеђе предака под новом
управом. (стр. 129) Геостратешки акценат био је унеколико измењен са јачањем северне
копнене границе, што не изненађује с обзиром да је одатле дошло монголско освајање
један век раније. Ово међутим, није значило одустајање од офанзивне стратегије на мору,
пре свега кроз доминацију над поморским путевима у јужно-кинеском мору. Наравно, крај
монголске хегемоније у Кини није означио и колапс монголске моћи ван кинеских
граница, што је додатно оправдавало преокупацијом обезбеђења северне Кине од нове
инвазије. Дугорочно је кинеска поморска моћ постала секундарна, међутим, јер северна
граница никада није била у довољној мери безбедна да допусти паралелни наставак
таласократске компоненте на истоку и југу.
Томе је претходио полувековни период новог покушаја Кине да избалансира
копнене и поморске компоненте своје моћи. Северна граница била је привремено
примирена јер је фокус монголског освајања почетком 14 века био далеко на западу, ка
Багдаду и Малој Азији, који је краткотрајно крунисан великом победом над Османлијама
код Ангоре. Пажња Средишњег царства била је уравнотежено усмерена не само ка северу
већ и ка југу, ка пловним путевима и тржиштима којима су доминирали Арабљани.
Повремени кинески походи од границе ка дубини монголске територије били су
ограниченог обима, без намере да се „унутрашња Монголија” заузме и покори. Створена је
тампон зона северно од великог зида, која је наизглед погодовала ешалонирању
империјалног система одбране по дубини и бољој заштити од будућих монголских напада.
Финансијски терет похода ограниченог домета, међутим, није био сразмеран дугорочној
стратешкој користи од њих. Ово је имало за последицу напуштање истурених упоришта
северно од великог зида и уклањање крупних војних јединица способних за даље казнене
експедиције унутар монголске територије. Овај заокрет ка дефанзивној стратегији био је
условљен и логистиком. Кинеска војска није била оспособљена за снабдевање од
скромних ресурса полупустињских подручја, за разлику од монголских коњаника који су
на разним тачкама продора дуж свог матичног параметра вазда били независни од коморе
и теглећих запрега.
Сама природа монголског друштва искључивала је могућност удара на јасно
дефинисан центар политичке и војне моћи. Кинези су подстицали раздоре и међусобна
сукобљавања номадских племена привременим савезништвима и новцем, што је било
упоредиво са познатом византијском стратегијом „управљања варварима”. Одсуство
центра моћи, међутим, чинило је извор монголске виталности. Уништење једне хорде
коњаника на једном локалитету само је отварало простор за јачање неке друге хорде у
дубини територије недоступне кинеским армијама.
Политичка одлука кинеског државног врха да се сузбија трговина са Монголима у
исто време стварала је трајни мотив за агресивне намере степских номада након што им је
била ускраћена размена степских коња за кинеско жито, гвожђе и текстил. Уместо да
ослаби монголски притисак, мораторијум на трговинску размену само је јачао мотив за
насилне упаде ради пљачке. Са друге стране, склоност ка устаљеним оперативним и
тактичким концептима спречавала је кинеске владаре да развију ефикасни систем одбране
северних граница спровођењем реформи којима би војска била способна да одговори на
нове изазове на терену. Нова претња је долазила у виду великих група коњаника вичних
употреби стреле и мача из седла у пуном галопу. Високо покретн, те хорде су биле
способне да концентришу велику ударну моћ на ограниченим рањивим тачкама разуђеног
одбрамбеног параметра. Коњаници су по извршеном препаду могли да утекну потерама
знатно бројнијих али спорих пешадијских јединица империјалне војске чије снабдевање је
зависило од дугих колона запрежних возила.
Нефлексибилност оперативних принципа водила је у приметну немаштовитост
тактике кинеске оружане силе на копну. Ово је било у супротности са спремношћу и
способношћу војски других империја да унапређују своје оперативне концепте и тактички
поредак – понекад у јеку рата – у циљу успешне неутрализације претњи и оптимализације
сопствених војних ресурса. Кинези, пак, нису успели да развију ефикасни одбрамбени
поредак пешадије против коњице, који би био упоредив са копљаничком фалангом. Нису
чак ни створили сопствене високопокретне јединице лаке коњице, премда би једино таква
формација била способна да успешно гони и уништи нападаче у повлачењу.
Трајност граница Хан језгра кинеске државе и релативна непроменљивост њене
периферије и локације главних претњи нису међутим, представљали довољни акутни
изазов за стратешке реформе (на пример: са већим акцентом на развој поморске моћи),
оперативне иновације или експерименте са тактичким поретком. Осећај неприкосновне
надмоћи сопствене цивилизације и њена економска самодовољност ограничавали су
потребу за трговинским везама и културном интеракцијом са другим земљама.
Самодовољност је пред крај империјалне епохе међутим, водила у инсуларност,
самоизолацију, са поразним последицама за безбедност државе споља и за њену
стабилност изнутра. За разлику од мањих држава и од таласократских империја, кинеско
царство није зависило од спољних извора сировина, робе и знања да би функционисало у
оквирима устаљених и вековима функционалних принципа велике стратегије. Ово је
међутим, у периоду самоизолације проузроковало и све већи раскорак у глобалним
односима моћи којих кинеска владајућа елита није била свесна све до тренутка када је са
њима брутално суочена у 19. веку. Периоди изградње и одржавања импресивних
поморских капацитета у време династије Сонг па све до прве половине 15. века под
династијом Минг нису битно утицали на безбедносни прорачун који је првенствено био
усмерен ка заштити копнених граница. И продор ка Сикјангу имао је дефанзивни
карактер, да се заштити потенцијално рањиви северозападни бок одбрамбеног параметра и
да се осигура пут свиле ка централној Азији. Све време, ослонац на конфучијанске
институције и на њима засноване вредносне поставке давале су изразиту предност
очувању унутрашњег поретка, стабилности и просперитета над спољном експанзијом.
Продори ка периферији били су привременог карактера а војне операције спутаване
етосом припадника државног апарата и царских саветника.
Покушај потпуног затварања граница према Монголима био је у супротности са
односом Пекинга према Манџурији, где је подстицана трговинска размена и ширење прво
културног а потом и политичког утицаја Средишњег царства. Циљ је био да се Манџураци
придобију као савезници на североистоку, као противтежа како Монголима западно од
манџурских граница тако и према Корејанцима на полуострву јужно од њих. Ненамеравана
последица пројектовања кинеске меке моћи у Манџурију била је консолидација
манџурских племена и стварање државе устројене по кинеском узору почетком 15. века.
Током времена ово је омогућило Манџурцима да од кинеског сателита и стратешке тампон
зоне прерасту у самосталног актера способног да балансира између Монгола, Корејанаца и
самих Кинеза, а на крају да у 17. веку чак загосподаре Кином.
Доградња зида настављена је све до пада династије Минг 1644. Притом ниједног
тренутка није уклоњена претња Монгола, а од краја 16. века и Манџураца. Попут
Мажиновљеве линије, Велики зид је изискивао велика улагања која нису била оправдана
стратешким учинком. У оба случаја, тежња политичког и војног врха да се безбедност
купи дефанзивном немобилношћу дала је противнику оперативну иницијативу и
дугорочну стратешку предност.
Ослонац на Велики зид има паралелу у стабилизацији римског лимеса на Рајни и
Дунаву и кратком копненом појасу који их раздваја у II веку наше ере. Покушаји продора у
унутрашњу Монголију били су војно неуспешни из оперативних разлога, а у случају
пораза код Ту-Муа упоредиви са катастрофом Варових легија у Тојтенбуршкој шуми
четрнаест векова раније. Кинези су закључили да је ширење ка северу скупо и
неисплативо, као што су и Римљани сматрали да би ширење царства од Рајне ка Елби
више коштало него што вреди. Велики зид, као и систем римског лимеса, није
представљао непробојну физичку баријеру већ видљиву границу цивилизација, линију
раздвајања варвара од култивисаних крајева којима влада ред и мир. У оба случаја
дефанзивна стратегија показала се на кратке стазе успешном, све док криза политичког
система изнутра и притисак варвара споља нису произвели нову безбедносну једначину.
Повлачење Кинеза из степске тампон-зоне дуж северне границе на граничну линију
раздвајања физички оличену у Великом кинеском зиду, отворило је могућност јачања
монголских племена и појачани притисак на северну кинеску границу. Упади Монгола
принудили су Кинезе на нови покушај преношења тежишта операција на територију
непријатеља. Поход се завршио катастрофалним поразом империјалне армије испред
утврђења Ту-Му у лето 1449, а сам цар је притом постао монголски сужањ. Кинески пораз
био је упоредив са византијским код Манзикерта 1071. године, чак и у детаљу
заробљавања суверена. Дебакл код Ту-Муа пресудно је утицао на промену велике
стратегије средишњег царства. Дошло је до преваге изразито дефанзивног приступа како
копненој тако и поморској стратегији, до свеопштег повлачења Царства у оквире који нису
били битно промењени вековима. Дефанзивни карактер кинеске стратегије оличен је
изградњом додатних сегмената великог зида и пропратних утврђења, стратешки промашај
упоредив са пасивно-дефанзивном логиком која је мотивисала изградњу Мажиновљеве
линије у Француској после Великог рата.
Одлука да се престоница пресели у Пекинг симболички је одражавала фокус на
копнену велику стратегију. Нова престоница била је географски знатно ближа
потенцијално угроженим северним границама и мање погодна за поморску експанзију од
Нанџинга. Налазио се у слабије насељеном и мање плодном подручју, што је изискивало
ангажман знатних поморских ресурса да се обезбеди допрема прехрамбених производа са
југа на север. Након што је изграђен Велики канал који је повезао стару и нову
престоницу, дошло је до даљег слабљења поморске компоненте кинеске моћи јер је превоз
хране дуж морске обале постао излишан.
Као што је Византија после Манзикерта ушла у период опадања спољне моћи и
слабљења унутрашње стабилности, тако је пораз код Ту-Муа 1449. означио повлачење
Кине не само са истурених одбрамбених пунктова ван северне границе, већ и наставак
политике повлачења са пловних путева и приобалних упоришта на морима ка истоку и
југу. Овим су европски морепловци, прво Португалци а потом Холанђани, неочекивано
задобили отворен простор да успоставе уносне трговачке линије пловидбе и да створе
упоришта на азијском копну, не само у Индокини и Западноиндијским острвима већ и на
самом кинеском тлу (Макао). Од краја 15. и почетка 16. века почиње дуг, испрва
неприметан, али дугорочно пресудан процес слабљења кинеске моћи у односу на новог
геополитичког актера, на европске поморске силе.
Судбина Кине после великог пораза од Монгола 1449, указује нам да геополитички
детерминизам нема емпиријско утемељење. Рацелов „закон компензације” требало би да
после пораза на копну Кинезе упути на јачање поморске моћи и експанзију ка острвима и
теснацима који Јужнокинеско море раздвајају од Индијског океана. Ово се међутим није
десило. Повлачење у себе и на копну и на мору није било сврсисходно нити геополитички
оправдано и довело је до абдикације Кине као велике силе на оба фронта. Шок пораза
1449. свеједно је навео кинеске државне функционере и дворске саветнике – задојене
конфучијанском опсесијом стабилношћу – да одбаце и проактивно балансирање тврде и
меке моћи на северу и пуко очување поморске моћи на југу. Велика стратегија Кине није
била прилагођена географским параметрима оптимализације моћи: ни први ни последњи
пут у историји, људски фактор био је у раскораку са њима. Трајне детерминанте простора
упућивале су на велику стратегију диверзификације кинеских опција, уз јачање поморске
компоненте моћи, али саме по себи нису могле да усмере процене процене политичког
врха. Човек на крају одлучује, али плаћа и цену уколико су те одлуке у раскораку са
детерминантама простора, ограничења и могућности које он пружа.
Абдикација поморске моћи представља геостратешки феномен првог реда у
кинеској историји. Имала је далекосежне негативне последице од друге половине 15. века
па све до повратка Кине на азијску и светску сцену као силе првог реда почетком 21. века,
заслужује посебну пажњу, јер представља екстремни случај преовладавања „номоса
копна” над „номосом мора”. У првом периоду владавине династије Минг, а поготово под
царем Хунг Вуом, кинеска морнарица је достигла свој врхунац са преко пет хиљада
бродова разних типова и величина. Они су били ангажовани у трговини и војним
операцијама широм базена јужнокинеског мора, а почетком 15. века појављују се и у
Индијском океану којим су до тада доминирали арабљански трговци. Наследник цара Хунг
Вуа, Јунг Ло, одлучио је да Кина покуша са пројектовањем своје поморске моћи и ван
Молучког теснаца, ка огромним пространствима Индијског океана који је до тада сматран
за „арабљанско језеро”.
Пример кинеског поморског потенцијала представљају велике поморске
експедиције ка југу и западу, укупно седам њих које је предводио Ченг Хо. Тај надарени и
амбициозни дворски евнух тежио је да успостави кинеско присуство на пловним путевима
до Индијског подконтинента, Цејлона и источне Африке. Поразио је кинеске пирате који
су угрожавали Молучки теснац и основао базу у Малаки, где су се кинески бродови
окупљали и груписали за повратак у матичне луке по приспећу са далеких западних
дестинација. Приступ Ченг Хоа био је геополитички логичан: почетком 15. века, као и
данас, Молучки теснац представљао је уско грло поморске трговине између Далеког
истока и остатка света. Кинези су били несклони да оснивају трајна копнена упоришта
дуж својих постојећих или планираних пловних путева – за разлику од Венецијанаца и
Ђеновљана, а потом Португалаца – већ су били склонији подстицању локалних владара да
прихвате кинеско присуство као истовремено економски пробитачно и за њихов статус
политички безопасно.
Изненада долази до наглог и наизглед необјашњивог заокрета 1433. Далека
поморска путовања су забрањена царским декретом, велики бродови и мапе пловних
путева у Индијском океану су уништени, а луке и складишта – укључујући и главну
кинеску базу у Малаки – трајно су напуштени. Ова одлука драстично одудара од
вишевековне тежње кинеских владара да развијају таласократску компоненту моћи.
Нема сагласности историчара око узрока тог чина. Неки аутори га приписују
завишћу високих државних чиновника који су сматрали да Ченг Хо има опасне амбиције и
да његове „авантуре у циљу јачања престижа” угрожавају стабилност унутрашњег
политичког поретка.11 Други пак виде главни узрок у доминантној стратешкој култури
кинеске бирократске елите, утемељене на конфучијанској култури, која је била несклона
експанзији ван чврсто утемељених оквира царства. Са овог становишта, Кина се напросто
вратила „нормалној” геостратегији која је била пре свега усмерена ка заштити Кине као
центра света, ка коме гравитирају све остале, инхерентно мање вредне државе и народи.
„Кинеска ксенофобија спојена је са савршеном увереношћу у културну надмоћ Кине. Кина
је реаговала не као културна јединка, већ као велики етноцентрични универзум који је
опстао непоколебљиво уверен у сопствену супериорност чак и када је био релативно

11
Grygiel (2006), cтр. 148.
слабији у војној моћи у односу на рубни део своје екумене”.12 Са овог становишта,
експанзионистичка поморска политика је представљала аномалију, а повлачење са мора у
сопствене копнене оквире повратак нормалности.
Ниједно од ових покушаја тумачења нагле абдикације поморске моћи не
задовољава. Та је моћ развијана вековима пре монголске инвазије, као и после ње, а да
бирократске структуре у центру власти и њихово конфучијанско културно наслеђе нису у
таласократској компоненти моћи видели претњу или недопустиво одступање од устаљених
норми. Покушаји објашњења на основу специфичности институционалне културе конеске
елите није прихватљив ни у оквирима кинеске историје нити у ширим геополитичким
законитостима. Напротив, приметна је склоност других сила кроз историју да компензују
слабост на копну поморском експанзијом, као и обрнуто.
 Спарта је Пелопонески рат решила у своју корист када је приступила изградњи
флоте уз помоћ персијског новца и стручних знања својих савезница, одступивши тиме од
своје традиционалне телурократске оријентације.
 Рим је убрзано развијао поморску моћ у Првом пунском рату копирајући
картагињанска техничка решења при изградњи бродова и обучавајући посаде за пловидбу
и ратовање на мору.
 У Другом пунском рату, Ханибал је на челу моћне копнене војске кренуо од
упоришта у Новој Картагини, данашњој источној Шпанији, дугим путем преко данашње
Каталоније, Провансе и Савоје до алпских превоја да би изненадио Римљане на
италијанском копну и до ногу их потукао у три велике битке.
 Арабљани су од пустињских номада прерасли у морепловце, трговце и пирате свега
један век након првог таласа исламских освајања, да би у средњем веку овладали
поморским путевима све до Малаје и источне Индије, о чему сведочи присуство ислама на
тим просторима хиљадама километара удаљеним од Меке и Медине.
 Венеција је у 15. веку своју поморску империју тежила да прошири и на и дубоко ка
копну северне Италије, о чему сведочи Лав Светога Марка изнад капије утврђеног старог
града Бергама.
 Велика Британија, као парадигматски пример поморске силе, у тренуцима великих
изазова на европском континенту убрзано је развијала и пројектовала копнену компоненту
моћи. Ово је дошло до изражаја у Рату за шпанско наслеђе (победа код Бленхајма), на
Ватерлоу у завршници Наполеонових ратова, потом на Криму 1854-56, да би британска
копнена војска у Првом светском рату нарасла до неслућених размера, тиме осигурала
опстанак Француске и битно допринела поразу Немачке.
 Русија је већ под Катарином Великом била способна да своју поморску ескадру
упути око европског континента у Медитеран, премда су Руси овладали поморским
умећем и технологијом изградње бродова тек после Петрових реформи почетком 18. века.

12
Исто, стр. 149.
 Суочен са изазовом принудне модернизације, Јапан је после два и по века изолације
и забране пловидбе ван приобалних подручја у рекордном року развио моћну морнарицу
која се показала способном да порази руску флоту код Сушиме 1904.
Сви наведени примери указују да „доминантна култура” владајуће елите није
представљала препреку развоју геостратешких компоненти копнене или поморске моћи
чак ни онда када је такав развој одступао од традиционалних „номоса” дотичне силе.
Са становишта геополитичког реализма абдикација поморске моћи после 1433.
године, објашњива је погрешним геостратешким прорачуном кинеске елите. Фокус на
обрану северне границе од монголских претњи навео је стратеге Царства да заштити
сопственог срца копна посвете ресурсе који нису остављали простор за финансирање
велике флоте и одржавање тек успостављених трговачких пловних путева. Ова одлука
упоредива је са запостављањем поморске моћи од стране Византијског царства у 10. веку.
Уследило је потпуно препуштање Средоземља италијанским морепловцима након пораза
код Манзикерта 1071. Све до тада је византијска поморска доминација у источном делу
Медитерана, подпомогнута техничким иновацијама попут „грчке ватре” (страх и трепет
Арабљана) била је још изразитија него кинеска поморска надмоћ у Јужнокинеском мору. У
оба случаја непромишљена стратешка одлука имала је тешке последице. Византија је
новом хегемону средоземља, Венецији, доделила трговинске и пореске привилегије које су
битно ослабиле економску основу Царства. Венецијанце су повластице ојачале до те мере
да су 1204.године иницирали и предводили крсташко освајање Цариграда, што је имало за
последицу срозавање Ромеја на немоћни објекат геополитичких апетита других сила све
до коначног краја 1453.године.
На упоредив начин, четири века касније, кинеска геостратегија није одговарала
изазовима геополитичке стварности. Као што Византија повлачењем са Средоземља није
успела да обезбеди своје источне границе од турског продора ка срцу мале Азије, тако ни
напуштање пловних путева и упоришта и ликвидација флоте није Кинезима купила
безбедност на северу. Током времена главну претњу нису више представљали Монголи већ
далеко цивилизованији Маџурци, који су од Кине преузели принципе државног устројства
и умеће ратовања.
На дуге стазе, вакуум поморске моћи отворио је простор Европљанима, прво
Португалцима, а потом Холанђанима и Енглезима, да успоставе контролу над пловним
путевима и оснивају копнена упоришта дуж њих укључујући и територију саме Кине
(Макао). Чак ни гушење пиратерије, која је настала као последица одсуства кинеске флоте
дуж источних обала Средишњег царства, није омогућило последњим царевима из
династије Минг да своју континенталну тврђаву заштите од постепеног угрожавања са
мора од стране технолошки свенадмоћнијих европских сила. Португалци су тај процес
започели по истој матрици успостављања ланца приморских упоришта и лука на
панрегионском нивоу као што су венецијанци три века раније успоставили своју поморску
империју прво у Јадрану, а потом на источном Медитерану.
Кључне тачке португалског поморског продора биле су Мозамбик, Хормуз, Гоа,
Малака и Макао, чиме је окончана арабљанска доминација над трговином у Индијском
океану коју су Kинези samo наизглед почели да угрожавају почетком XV. ека, да би се
убрзо потом повукли. Већ 1514. први португалски бродови стижу у Кину и убрзо потом
стичу неформални монопол над кинеском спољном трговином, укључујући размену
између Кине и Јапана. Овај след догађаја фрапантно је сличан византијској предаји
поморског и трговачког монопола Венецијанцима крајем XI и током XII века. У оба
случаја наступило је сагледавање штетних последица тих одлука али било је касно.
Венецијанци су свој монопол учврстили трговачким повластицама унутар саме Византије,
док су главни приходи Португалаца долазили од посредовања у трговини између Кине и
Јапана. Та је трговина била веома уносна, до те мере да је бацила у засенак чак и приходе
од трговине са Европом, где је веза између Гое у југоисточној Индији и Лисабона
представљала слабу карику у португалском поморско-трговачком ланцу.
Касније Португалце истискују Холанђани, да би њих заменили Британци. Они своју
доминацију над Кином потврђују у Првом опијумском рату (1839-1842). То чине ништа
мање брутално од Венецијанаца према онемоћалој Византији у Четвртом крсташком рату
1204. Већ сама чињеница да су европским морепловцима и трговцима у кинеским водама
главни претњу и препреку представљали други Европљани илуструје степен опадања
кинеске моћи. Као што је Византија после Манзикерта, а поготово после крсташког
освајања Цариграда, постала објекат геополитичких амбиција других сила, тако је и Кина
од нагле ликвидације сопствене поморске моћи тридесетих година 14. века па све до краја
„столећа понижења” у другој половини XX века била објекат политике других сила пре
него субјекат.
Напуштање поморске компоненте моћи водило је Кину у изолацију од страних
утицаја, укључујући и нагли успон технолошких достигнућа Европљана. Уз упоредно
слабљење централне власти под последњим царевима династије Минг, негативне
последице погрешног геостратешког прорачуна потхрањивале су једна другу.
Европљанима није било потребно да колонизују огромну кинеску територију са већ тада
стомилионским становништвом како би успоставили своју регионалну хегемонију.
Европски утицај је енормно јачао како директно, кроз наметање услова трговине Кини,
тако и индиректно, кроз хроничну економску кризу која је настала као последица
трговинске зависности. Кина од почетка 17. века није имала могућности да своју
економију подстиче приливом шпанског и португалског сребра и злата, јер од тада опада
прилив драгоцених метала из централне и јужне Америке. Роба и новац су отицали из
Кине или у смањеном обиму дотицали у њу сходно интересима Европљана, а не сходно
потребама кинеског тржишта и интереса кинеске државе.
Дуги период опадања Кине као велике силе наизглед је упоредив не само са
Византијом већ и са Отоманском империјом после Сулејмана. Опадање Турске уследило је
услед неспремности система на реформе и судара са надмоћним копненим силама, прво
католичком коалицијом на челу са Хабзбурзима а потом и Русијом. Опадање кинеске моћи
било је пре свега проузроковано кратковидим политичким одлукама. Атлантске поморске
силе у релативно кратком року развиле су пловне путеве и упоришта у ланцу дугом
хиљадама километара. Кинези су се истовремено повукли чак и из свог поморског
„ближњег зарубежњег” у Јужнокинеском мору. Тај процес није био само географски
условљен:
Кључна промена од 14. до 17. века била је у геостратегији Минга, средином 15. века
цареви династије Минг напустили су активну политику сузбијања Монгола која је
могла да стабилизује северну копнену границу, и истовремено су престали да
одржавају своје присуство на пловним путевима југоисточне Азије. Каснија
неспособност последњих царева династије Минг да заштите своје копнене границе
додатно их је спутавала и спречила да посвете пажњу мору, што је на крају довело
до пада Кине са њене раније позиције моћи. (Григјел, страна 163)
Абдикација поморске моћи представља геостратешки феномен првог реда у
кинеској историји. Имала је далекосежне негативне последице од половине 15. века па све
до повратка Кине на светску сцену почетком 21. века. Заслужује посебну пажњу јер
представља екстремни случај преовладавања „номоса копна” над „номосом мора”.
У првом периоду владавине династије Минг, а поготово под царем Хунг Вуом,
кинеска морнарица је достигла свој врхунац са преко пет хиљада бродова разних типова и
величина. Они су били ангажовани у трговини и војним операцијама широм базена
јужнокинеског мора, а почетком 15. века појављују се и у Индијском океану којим су до
тада доминирали арабљански трговци. Наследник цара Хунг Вуа, Јунг Ло, одлучио је да
Кина покуша са пројектовањем своје поморске моћи и ван молучког мореуза, као
огромним пространствима Индијског океана који је до тада сматран за „арабљанско
језеро”. Спектакуларни пример представљају велике поморске експедиције које је
предводио Ченг Хо, дворски евнух који је тежио да успостави кинеско присуство на
пловним путевима до индијског подконтинента и источне Африке. Поразио је кинеске
пирате који су угрожавали Молучки теснац и основао базу у Малаки где су се кинески
бродови окупљали и груписали по повратку из Индије, са Цејлона, или источне Африке.
Приступ Ченг Хоа био је геостратешки условљен: и почетком 15. века, као и данас,
Молучки теснац представља уско грло трговине између Далеког истока и остатка света.
Кинези су били несклони да оснивају тајна копнена упоришта дуж својих постојећих или
планираних пловних путева – за разлику од Венецијанаца и Ђеновљана у Средоземљу, или
потом Португалаца на океанима. Били су склонији да преко локалних владара обезбеде
своје позиције: да они прихвате кинеско присуство као економски пробитачно а притом
политички безопасно.
Међутим, 1433. године долази до наглог и наизглед необјашњивог заокрета. Далека
поморска путовања су забрањена царским декретом, прекоокеански бродови и мапе
пловних путева у Индијском океану су уништени, а луке и складишта – укључујући и
главну поморску базу у Малаки – трајно напуштени. Ова одлука битно одудара од
вишевековне тежње кинеских владара да развијају таласократску компоненту.
Међу историчарима нема сагласности у узроцима тог чина. Неки аутори га тумаче
завишћу високих државних чиновника који су сматрали да Ченг Хо има опасне амбиције и
да његове „авантуре у циљу јачања престижа” угрожавају жељену стабилност унутрашњег
политичког поретка. (Страна 148) Други пак виде узрок у доминантној стратешкој култури
кинеске бирократске елите, коју је карактерисала конфучијанска несклоност ширењу ван
чврсто утемељених оквира царства. Са њиховог становишта, Кина се напросто вратила
„нормалној” геостратегији која је била пре свега усмерена ка заштити Хан језгра као
центра света, ка коме гравитирају све остале, инхерентно мање вредне државе и народи.
„Кинеска ксенофобија спојена је са савршеном увереношћу у културну надмоћ Кине. Кина
је реаговала не као културна подјединка, већ као велики етноцентрични универзум који је
опстао непоколебљиво уверен у сопствену супериорност чак и када је био релативно
слабији у војној моћи у односу на рубни део своје екумене”. (страна 149) Са овог
становишта, експанзионистичка поморска политика је представљала аномалију, а
повлачење са мора у сопствене копнене оквире повратак нормалности.
Наведена тумачења нагле абдикације кинеске поморске моћи не задовољавају. Та је
моћ развијана вековима пре монголске инвазије, затим под династијом Јуан и током пола
века након њеног пада, а да бирократске структуре и конфучијанско културно наслеђе нису
у таласократској компоненти видели недопустиво одступање од норми. Поготову је
културолошки заснован покушај објашњења тешко прихватљив имајући у виду склоност
других „конзервативних“ сила кроз историју да употпуне дијапазон своје моћи поморском
експанзијом. Спарта је дуготрајни Пелопонески рат решила у своју корист тек када је
приступила изградњи флоте, наравно уз помоћ персијског новца и стручних знања њених
савезница, одступивши тиме од своје традиционалне телурократске оријентације. Рим је
убрзано развијао поморску моћ у Првом пунском рату копирајући картагињанска техничка
решења при изградњи бродова и обучавајући посаде за пловидбу и ратовање на мору.
Арабљани су од пустињских номада прерасли у морепловце, трговце и пирате свега један
век након првог таласа исламских освајања. У каснија три века овладали су поморским
путевима све до Малаје и Источноиндијских острва (данашње Индонезије), ширећи
притом ислам на просторима хиљадама километара удаљеним од Меке и Медине. Суочен
са изазовом природне модернизације, Јапан је после два и по века шогунске изолације и
забране пловидбе ван приобалних подручја у рекордном року развио моћну морнарицу
способну да порази руску флоту код Цушиме 1904.
Са друге стране, у периоду поствестфалске равнотеже снага Велика Британија –
премда парадигматска поморска сила – није оклевала да у тренуцима великих изазова на
европском континенту убрзано развија и пројектује копнену компоненту моћи. Ово је
дошло до изражаја у Рату за шпанско наслеђе (Марлбороова победа над Французима код
Бленхајма), у Шпанији на почетку и на Ватерлоу у завршници Наполеонових ратова, на
Криму 1854-56, да би британска копнена војска у првом светском рату нарасла до
неслућених размера чиме је осигуран опстанак Француске и пораз Немачке. Русија је већ
под Катарином Великом била способна да своју поморску ескадру упути опловљавањем
европског континента у Медитеран, премда су Руси овладали умећем навигације и
технологијом изградње бродова тек после Петрових реформи почетком 18. века. Венеција
је у 15. веку своју поморску империју успешно тежила да прошири на копну северне
Италије, о чему сведочи Лав Светога Марка изнад капије утврђеног старог града Бергама.
У Другом пунском рату, Ханибал је на челу моћне копнене војске кренуо од упоришта у
новој картагини, данашњој источној Шпанији, дугим путем преко данашње Провансе и
Савоје до Алпских превоја и изненадио римљане на италијанском копну и до ногу их
потукао у три велике битке.
Сви наведени примери указују да „доминантна култура” владајуће елите није
представљала препреку развоју геостратешких компоненти копнене или поморске моћи
чак ни онда када је такав развој одступао од традиционалног „номоса” дотичне силе. Са
становишта геополитичког реализма, кинеско одрицање од поморске моћи после 1433.
године није објашњиво императивима простора. Реч је о рационално утемељеним, премда
погрешним, геостратешким прорачунима кинеске елите. Опсесивна усмереност на
одбрану северне границе од стварних и могућих монголских претњи навео је стратеге
Царства да посвете огромне ресурсе заштити сопственог срца копна. Закључили су да
копнени безбедносни императив није остављао простор за финансирање велике флоте и
одржавање тек успостављених трговачких пловних путева.
Кинеско резоновање упоредиво је са запостављањем поморске моћи од стране
Византијског царства током Х века, а поготову након пораза код Манзикерта 1071, после
чега је уследило потпуно препуштање Средоземља италијанским морепловцима. До тада
је поморска доминација Ромеја у источном Медитерану, подржана технолошким
иновацијама попут „грчке ватре” (страх и трепет Арабљана), била још изразитија него
кинеска поморска моћ у Јужнокинеском мору. У оба случаја, неадекватно промишљена
стратешка одлука да се запусти море зарад одбране копна имала је тешке последице.
Византија је новом хегемону средоземља, Венецији, доделила трговинске и пореске
привилегије које су битно ослабиле економску основу Царства. Истовремено, Венецијанци
су захваљујући ромејским привилегијама ојачали до те мере да су 1204. године били
способни да иницирају и предводе крсташко освајање Цариграда. Ово је имало за
последицу срозавање Византије на објекат геополитичких апетита других сила, бледу
сенку некадашње империјалне силе, све до коначног краја 1453.године.
Као што Византија повлачењем са Средоземља није успела да обезбеди своје
источне границе од турског продора ка срцу мале Азије, тако ни напуштање пловних
путева и упоришта и ликвидација флоте није Кинезима купила безбедност на северу.
Током времена главну претњу нису више представљали Монголи већ цивилизованији
Манџурци, који су од Кине преузели принципе државног устројства и умеће ратовања. На
дуге стазе вакум поморске моћи отворио је простор Европљанима, прво Португалцима а
потом Холанђанима и Енглезима, да успоставе контролу над пловним путевима и оснивају
копнена упоришта дуж њих – укључујући и приобаље саме Кине (Макао). Ни гушење
пиратерије, која је процветала као последица нестанка кинеске флоте са источних обала
Средишњег царства, није обезбедило континенталну тврђаву Кину. Она је бивала све
угроженија са мора од стране технолошки надмоћних европских сила.
Португалци су свој продор засновали на моделу ланца приморских упоришта и
лука на панрегионском нивоу, као што су Венецијанци три века раније успоставили своју
поморску империју на источном Медитерану. После опловљавања Африке, кључне тачке
португалског поморског продора биле су Мозамбик, Хормуз, Гоа, Малака и Макао, чиме је
окончана арабљанска доминација над трговином у Индијском океану коју су Кинези тек
били начели почетком 15. века. Већ 1514. први португалски бродови стижу у Кину и убрзо
потом стичу неформални монопол над кинеском спољном трговином, укључујући размену
између Кине и Јапана. Ово је, да поновимо, имало последице сличне византијској предаји
поморског и трговачког монопола Венецијанцима крајем 11. и током 12. века.
У оба случаја, када је наступило сагледавање штетних последица, било је касно.
Венецијанци су свој монопол учврстили трговачким повластицама унутар саме Византије,
баш као што су главни приходи Португалаца долазили од посредовања у трговини између
Кине и Јапана. Та је трговина била толико уносна да је засенила приходе од трговине са
Европом, где је веза између Гое у југоисточној Индији и Лисабона представљала
најслабију карику у португалском поморско-трговачком ланцу. Касније Португалце
истискују Холанђани, а њих Енглези. Британци своју доминацију над Кином потврђују у
Првом опијумском рату (1839-1842) ништа мање брутално него што су Венецијанци и
„Франци“ потврдили своју према Византији у Четвртом крсташком рату 1204.
Сама чињеница да су европским морепловцима и трговцима у кинеским водама
главну претњу и препреку представљали други Европљани илуструје степен опадања
кинеске моћи. Као што је Византија после крсташког освајања Цариграда постала објекат
геополитичких амбиција других сила, тако је и Кина од нагле ликвидације сопствене
поморске моћи па све до краја „столећа понижења” у другој половини ХХ века била више
објекат политике других сила него субјекат способан да утиче на понашање других.
Напуштање поморске компоненте моћи водила је Кину у изолацију од страних утицаја,
укључујући и нагли успон технолошких достигнућа Европљана. Уз упоредно слабљење
централне власти под последњим царевима династије Минг, негативне последице
погрешног геостратешког прорачуна потхрањивале су једна другу.
Европљанима није било потребно да колонизују огромну кинеску територију са већ
тада двестамилионским становништвом како би успоставили своју регионалну хегемонију.
Европски утицај је енормно јачао како директно, кроз наметање услова трговине Кини,
тако и индиректно, кроз хроничну економску кризу која је настала као последица
трговинске зависности. Кина није имала могућности да своју економију подстиче
приливом шпанског и португалског сребра и злата од почетка 17. века, када опада прилив
драгоцених метала из централне и јужне Америке у трезоре иберских метропола. Роба и
новац су отицали из Кине или долазиле у њу сходно интересима Европљана, а не сходно
потребама кинеског тржишта и тежњама кинеске државе.
Дуги период опадања Кине као велике силе упоредив је не само са Византијом већ
и са Отоманском империјом после Сулејмана, а изразито после Друге опсаде Беча.
Међутим, док је опадање Османлија проузроковано сударом са надмоћним копненим
силама, прво католичком коалицијом на челу са Хабзбурзима а потом и Русијом, опадање
кинеске моћи било је проузроковано политичким одлукама. Атлантске поморске силе у
релативно кратком року развиле су пловне путеве и упоришта у ланцу дугом хиљадама
километара, а Кинези су се повукли чак и из свог поморског „ближњег зарубежњег” у
Јужнокинеском мору. У том процесу нема ни говора о географски условљеном исходу који
се по Кину показао поразним. Кључна промена од 14. до 17. века била је у геостратегији
Минга, средином 15. века цареви династије Минг напустили су активну политику
сузбијања Монгола која је могла да стабилизује северну копнену границу, и истовремено
су престали да одржавају своје присуство на пловним путевима југоисточне Азије. Каснија
неспособност последњих царева династије Минг да заштите своје копнене границе
додатно их је спутавала и спречила да посвете пажњу мору, што је на крају довело до пада
Кине са њене раније позиције моћи.
Судар са агресивним империјализмом технолошки супериорних Европљана у 19.
веку није подстакао империјалну елиту да крене путем радикалне модернизације уз
очување кључних елемената идентитета и карактера државе као што је то учинио Јапан
под царем Меиџи. Ово је имало за последицу рањивост Кине не само у односу на европске
империјалне силе већ пре свега на сам модернизовани Јапан који је крајем 19. века
прерастао у војну и поморску силу првог реда. Спољна слабост и унутрашња
нестабилност карактерисали су и период од пада царства до победе комунистичке
револуције 1949. да би тек са реформама средином 1980-тих Кина кренула путем убрзане
модернизације и економског раста који траје до данас.