šim se da mi ne otruju stoku", odgovori Vlah. "Ko?" Čovek mrdnu čelom ispod ogromne šubare.

"Seljaci." Ruski razumede da je hteo da kaže da je to zbog njega, ali pomisli da gedža možda pokušava
da mu nešto iskamči. Šta bi od mene, podsmehnu se, i mogao da dobije? Da i sam nešto ne krije? I ne
ponudi mu pomoć. Zašto oni žive ovako, misilo je gledajući u tavanicu. Kako mogu ovako da
životinjare? Nesreća je svuda oko njih, a oni je ni ne vide, čak joj sam idu u susret. Iscrpen i nemoćan
— čim bi ustao, noge bi mu zadrhtale kao prut i morao bi odmah da se vrati u postelju — pokušavao
je nekako da pokrene svoje neupotrebljivo telo, da makar nekoliko koraka po sobi načini i tad prvi put
pomisli ono što će mu se kasnije sve češće vraćati i zatim ga godinama napadati — da su se i oni
pretučeni onda osećali verovatno ovako kao sad on. Možda, posumnja, i nisam morao da ih tučem?
Ali šta ćeš drugo s njima, odgovarao je sam sebi. Kako da ih mrdneš s mesta? Mrzeo je njihovu
ravnodušnost i pripravnost na nesreću, mrzeo njihovu podmuklost i kokošje slepilo. Pa za koga on
ovo radi? Za nas i za njih je sve to! Žita, video je, zaista nemaju dovoljno ni za sebe, a kamoli za druge.
A i to se mora podeliti. I — kad bi bar malo želje pokazali da se nekuda krenu! Ovde se više ne može
ni ostati ni opstati. Propašće se. Ali kad njima ovo blato i beda, ovaj jad i čemer prijaju kao svinji
kaškalo i odatle ih možeš isterati samo pesnicom. Batine su za njih sviknut način razgovora, vole da ih
dele i ne ropću kad ih primaju. Jedino njih valjda i poštuju. U redu, mislio je gledajući kroz maleno
okno u raskaljan put, ali ako su se oni navikli, kako da se naviknem ja? Kako da opstanem? Jer to
blato protiv kojeg se bori, evo, hvata se i za njega, sve ga je više i već mu oblepljuje ruke, lice, oči. Ne
može više dobro ni da vidi, davi se i guši u njemu. Kako da opstanem, zapomagao je. Odjednom bi
osetio odavno nezadovoljenu želju da stane pod debeo mlaz vode, da se pod njim dugo sapuna i trlja
i da skine nečistoću sa sebe. Borio bi se s njom neko vreme, dok bi osećao kako mu se po koži prosto
hvata kora od prljavštine. Najzad bi ustao i, bos na lepljivom zemljanom podu i u dugačkim vojničkim
gaćama, lomatajući tankim nogama od treskavice, nad prljavim čupom za pomije u uglu oplaknuo bi
ruke. Bilo bi mu, činilo mu se, malo bolje posle toga. Tako, četiri dana. A onda, više od jada nego od
zdravlja, nekako ustade iz kreveta, umoža se u šinjel i pozajmljene vlaške gubere, natovari na čeze i
vrati u varoš. Barabe, konji i gegule Ime mi je Žika Kurjak. Zovem se u stvari Živojin Stanimirović, al'
još kao maloga prozvaše me i Kurjak. To je, mislim, zbog mog izgleda. Ono, sad više ličim na babu
nego na kurjaka, a jedanput za vreme rata kod Gvozdena u kafanu Mile Lepin mi stolicom rascopa i
nos, pa mi otad, evo, ostade ovako raskokan i kriv, al' nije uvek bilo tako. A možda i zato što sam kao
mali voleo da se smucam po planine oko Okna kao kurjak, ne znam. Kao mlad bio sam mnogo
nezgodan. Otac me prvo dade u gimnaziju u Ćupriju, al' od toga ne ispade ništa. Dva razreda nekako
završi, al' treći nikako. Prvo jedanput ponavljah, a onda me još i načisto isteraše, zbog mog drugara
Momčila Teofilovića Vlaa iz Dve Sestre, sad pokojnog, nek mu je laka zemlja. On se bio nešto navrzo
na mene, a bio je stariji godinu dana, pa me svaki čas kljuca. Pune dve godine jeo sam ja batine od
njega, glavu nisam mogo da podignem. Šta sve nisam radio, pa ne vredi i ne vredi. A Momčilov otac
Sreten Teofilović, isto po nadimku Vla, imao kafanu u selo Dve Sestre. Kod Dve S