Универзитет у Београду

Филозофски факултет

Семинарски рад из предмета: Империје и нације у модерном свету

Камило Кавур и уједињење Италије

Ментор:
Др Милош Ковић Стефан Стојков ИС17/81

Београд, новембар, 2020.

САДРЖАЈ:

Увод ………………………………………………………………………….. 3
Живот пре политичке каријере………………………………………………3
Почетак политичке каријере…………………………………………………4
Кримски рат………………………………………………………………….. 4
Италијанско национално удружење................................................................5
Од састанка у Пломбијеру до рата 1859. године…………………………...6
Рат 1859. године………………………………………………………………8
Уједињење 1860-1861. ...……………………………………………..............9
Закључак .........................................................................................................10

Увод
2
Камило Кавур био је један од најистакнутијих европских политичара 19. века и један од
предводника покрета за италијанско национално ослобођење Ризорђимента. Као
председник владе Краљевине Пијемонт поставио је ову државу на чело покрета за
уједињење. Изнео је италијанско питање на велики европски конгрес. Склопио је савез
са Француском и Наполеоном III како би протерао Аустрију са Апенинског полуострва.
Допринео је томе да се остале италијанске државе присаједине Краљевини Пијемонт,
признају Виториа Емануела II за свог краља и формирају 1861. године Краљевину
Италију, чији је он био први председник владе.

Живот пре политичке каријере

Камило Бенсо, гроф од Кавура рођен 1810. године у Торину, као млађи син маркиза
Кавура, члана старе пијемонтске аристократске породице Бенсо. Школује се на Војној
академији у Торину, после које постаје поручник у краљевском инжењерском корпусу.
Од 1828. до 1831. године надгледа изградњу алпских утврђења на граници са
Француском, али досадан војнички живот не задовољава младог аристократу, због чега
напушта војну каријеру. Живот наставља на породичном имању, где се посвећује
пољопривреди и изучавању политичких и економских списа. Често посећује своје
рођаке са мајчине стране, протестанте из околине Женеве. Тамо формира своја
политичка и религијска уверења. Путује и по Француској и Енглеској. У Паризу слуша
парламентарне дебате, диви се говорима Франсоа Гизоа и Адолфа Тјера. Посећује и
Лондон, где упознаје Алексиса де Токвила са којим расправља о проблемима енглеског
друштва.1 На путовањима је одлучио да ће се у будућности посветити политичкој
каријери. Дивио се француским либералним идејама и британском економском и
политичком систему. Иако рођен у аристократској породици није имао разумевања за
апологете рестаурације, већ се залагао за слободну трговину, модернизацију
пољопривреде и индустријализацију.2

Почетак политичке каријере

1
М. Палеолог, Кавур, Београд 1938.
2
D. Beales, E. F. Biagini, The Risorgimento and the Unification of Italy. London 2013.

3
Кавур постаје члан Посланичког дома 1848. године после првих избора по доношењу
устава Краљeвине Пијемонт и увођења система дводомног парламента. Кавур почиње
да гради своју политичку каријеру када се Пијемонт налази у рату са Аустријом и
доживљава тежак пораз код Новаре 1849. године. Тада долази и до абдикације Карла
Алберта и доласка на престо његовог сина Виториа Емануела II. Већ 1850. године
постаје министар морнарице, трговине и пољопривреде, а 1851. године постаје и
министар финансија. Као истакнути члан владе Масима Д'Азеља, преузима његову
позицију председника владе 1852. године и на њој ће остати до своје смрти, скоро без
престанка, ако се изузме шестомесечна пауза 1859. године. 3 Пре него што је постао
председник владе 1851. године путује у Париз, где се састаје, са тада и даље
председником Француске, Лујем Бонапартом, кога је одмах видео као могући осланац у
борби против Аустрије.4

Кримски рат

Прва прилика која се пружила Кавуру да италијанско питање изнесе на међународну

политичку сцену био је Кримски рат. Овај потез био је несхватљив за многе
савременике који нису видели интерес мале краљевине Пијемонт да учествује у сукобу
који се одиграва толико далеко од ње. Ипак Кавур, види да ако се придружи
Французима и Британцима у једном таквом међународном сукобу то може бити и те
како корисно за његову краљевину. Није му било тешко да за такав ризичан подухват
придобије краља Виториа Емануела II, иако се нису у свему слагали, краљ је био
спреман на све како би се заборавио тежак пораз код Новаре, који је нанео велику
штету угледу династије Савоја.5 Али придобијање парламента и јавног мњења био је
тежи задатак. Због тога је сву одговорност преузео на себе, свестан ризика и тога да од
успешности подухвата зависи његова будућа политичка каријера, потписао је протокол
10. јануара 1855. којим Пијемонт постаје савезник Велике Британије и Француске. 6

Одред од 18 хиљада војника, који предводи искусни генерал Алфонсо Фереро ла

Мормора. Пошто је касно стигао на ратиште, а и због своје бројности, није могао да
направи значајну разлику, али одред се ипак показује способним за борбу и придобија
симпатије Британаца и Француза. Краљ Виторио Емануело II и Камило Кавур могли су
3
М. Палеолог, нав. дело, 49-51.
4
C. Duggan, The Force of Destiny. A History of Italy since 1796, London 2007.
5
С. Duggan, нав. дело, 252.
6
М. Палеолог, нав. дело, 57.

4
да се придруже Наполеону III и краљици Викторији у Паризу 23. новембра 1855.
године, где се разговарало о исходу Кримског рата. Пријем у Паризу, и пријем у
Лондону 29. новембра, Кавур користи тако што разговора са водећим европским
дипломатама и испитује њихов став по питању решавања италијанског проблема. 7

Следеће 1856. године 15. фебруара започео је Париски конгрес, на којем је Кавур
срушио дотадашњи принцип хијерархије великих сила тиме што је малу краљевину
Пијемонт ставио раме уз раме да равноправно учествује и одлучује о решавању
проблема европске политике. Кавур је предложио цару Наполеону III изношење
италијанског питања пред конгрес, па му стога шаље детаљан план „требник
италијанског Ризорђимента“.8 Цар је прихватио предлог, а француски министар
иностраних послова гроф Валевски на седници 8. априла, после званичног потписивања
мира, је започео расправу о ситуацији у Италији. Догађај од изузетне важности, први
пут се о италијанском питању расправљало на европском конгресу. Упућене су критике
Аустрији, римској теократији и деспотизму у Напуљу, Модени и Парми. Седница је
завршена без закључка, због резервисаног става аустријског делегата. Јавност у Торину
била је незадовољна исходом конгреса и разочарана у велике силе.9

Италијанско национално удружење

Уједињење Италије био је циљ италијанских револуционара који су подизали више

народних устанака у првој половини 19. века. Многи од њих били су републиканци
који су веровали да један велики народни устанак може да отера стране владаре са
Апенинског полуострва. Али пошто су се сви од 1815. показали као неуспешни, Кавур
је био против револуције и решење је видео у савезима и армијама које је једино могла
да обезбеди Савојска династија. Да би Пијемонт ставио на чело покрета за уједињење
Кавур је одлучио да око себе окупи остале италијанске патриоте који ће прихватити
династију за предводницу покрета и тако их ставити у службу монархије. Кавур је
поставио себи тежак задатак, договор између њега и најопаснијег револуционара
Мацинија није био могућ, али је зато придобио друге истакнуте патриоте које су имале
исти циљ као и он. То су: Данило Манин, бранилац побуњене Венеције, маркиз
Палавичино-Тривулцио, ломбардски патриота, Ђузепе Ла Фарина, сицилијански

7
М. Палеолог, нав. дело, стр. 58.
8
М. Палеолог, нав. дело, стр. 64.
9
М. Палеолог, нав. дело, стр. 65-66.

5
агитатор и Ђузепе Гарибалди, револуционар и бивши припадник Младе Италије,
морнар и пустолов. Посредник између њих био је Ла Фарина са којим се Кавур први
пут тајно састао у Торину 12. септембра 1856. Резултат њиховог повезивања било је
формирање Италијанског националног удружења, за чијег је председника постављен
маркиз Палавичино, а за подпредседника Гарибалди. Удружење ће у наредним
годинама постати главно оружје у рукама Кавура, преко њега ће се организовати
немири у осталим деловима Италије када је то потребно. Удружење је бројало неколико
хиљада чланова из свих делова Италије.10

Од састанка у Пломбијеру до почетка рата 1859.

У јануару 1858. године група италијанских патриота предвођена Феличеом Орсинијем

покушала је атентат на француског цара Наполеона III у Паризу, испред зграде Опере.11
Кавур није био срећан када је чуо да су атентатори били Италијани, сматравши да то
може угрозити савезништво са француским царем, 12 али до тога није дошло. Овај
догађај подстакао је Наполеона III да се активније укључи у решавање италијанског
питања и због тога је позвао Кавура на тајни састанак у Пломбијеру, бањи на граници
Француске и Швајцарске. Тамо су се састали 21. јула 1858. године и детаљно разрадили
план по коме ће даље деловати. Цар је био спреман да подржи Пијемонт у рату против
Аустрије, али је за рат био потребан повод који ће оправдати војну интервенцију цара
пред очима Европе и француске јавности. Договор је био да се изазове устанак у малим
кнежевинама Маси и Карари, војводе од Модене. Устаници ће тражити подршку краља
Пијемонта, коју ће им он пружити, после чега ће Аустрија бити приморана да реагује.
Циљ рата био је протерати Аустријанце са полуострва после чега ће се формирати
конфедерација италијанских држава са Папом на челу. Краљевина Пијемонт би себи
прикључила Ломбардију, Венецију, Емилију и Ромању. Образовала би се и краљевина у
централној Италији, коју би чинила Тоскана са областима које би се одузеле од Папске
државе, Папа би задржао Рим са околином, док Напуљска краљевина не би мењала
своје границе, али би на престо дошао неко по избору цара Наполеона III. Краљевина
Пијемонт би заузврат цару уступила територију Савоје и Ницу, а ћерка краља Виториа
Емануела II, Клотилда, би се удала за принца Жерома Бонапарту. Пред Кавуром је био
тежак задатак, убедити краља да прихвати овај план, одрекне се поседа од историјског

10
М. Палеолог, нав. дело, стр. 96-98.
11
D. Beales, E. F. Biagini, нав. дело, стр. 118.
12
M. Палеолог, нав. дело, стр. 123.

6
значаја за кућу Савоја и пристане да петнестогодишњу ћерку уда за двадесетак година
старијег принца на лошем гласу. Кавур је успео да убеди краља да ћерку преда принцу
Жерому. Знајући да ће предаја Ница и Савоје изазвати велико незадовољство у
патриотским круговима потрудио се да то остане тајна коју јавност неће сазнати. 13
Званично споразум о офанзивном и дефанзивном савезу биће потписан у јануару 1859.
године од стране Наполеона III и Виториа Емануела II.14

Кавур је одмах по повратку из Пломбијера почео да ради на организовању устанка уз

помоћ Ла Фарине из Националног удружења, као и војног министра Ла Морморе. Он
ступа и у контакт са генералом Клапком, вођом мађарског устанка из 1848. године, са
којим се договара да овај изазове немире у Мађарској када Аустрија нападне
Пијемонт.15 Такође не пропушта прилике да у скупштинским говорима упути
провокације Аустрији, што такође чине и Наполеон III и Виторио Емануел II. Због све
већих тензија европска јавност предосећа избијање још једног рата. Покушаји Кавура и
Ла Фарине да организују мање устанке широм полуострва, које ће моћи да контролишу
и који ће само покренути рат са Аустријом, а не велики народни устанак, били су
неуспешни.16 Због тога и због предлога Русије и Велике Британије да се мирним путем
на конгресу реши конфликт Француске, Пијемонта и Аустрије, Наполеон губи интерес
за рат и одлучује да га на неко време одложи. Ово се нимало није свидело Кавуру који
је одјурио у Париз у покушају да нешто промени. Састао се поново са Наполеоном 26.
марта 1859. године, али ништа није постигао. У Торино се вратио очајан. Али Аустрија
која је рачунала на погоршање односа Француске и Пијемонта и желела изненадни
напад, то користи и 23. априла шаље ултиматум Пијемонту у којем тражи његово
разоружање. Десило се оно што је Кавур прижељкивао Аустрија се понела као агресор.
На велико задовољство Кавур, три дана касније, одбија ултиматум и изговара: „Коцка
је бачена! Направили смо историјско дело. А сад, хајде да вечерамо!“17

Рат 1859. године

Кавур поред тога што је био председник владе и министар спољних послова, сада узима
министарства војске и морнарице. Виторио Емануел стао је на чело војске која је

13
C. Duggan, нав. дело, стр. 263.
14
М. Палеолог, нав. дело, стр. 162.
15
Исто, стр. 152. .
16
C. Duggan, нав. дело, стр. 264
17
Исто, стр. 176.

7
бројала око 60 000 војника, заједно са неколико хиљада добровољаца које је предводио
Гарибалди. Француска војска од око 120 000 војника кренула је да прелази Алпе, док се
Наполеон III искрцао 12. маја у Ђенови где га је дочекао Кавур.

Захваљујући раду Националног удружења већ 27. априла избила је побуна у Фиренци,
која је збацила великог војводу. У наредним данима избиле су побуне и у Маси,
Карари, Парми, Модени и Пјаћенци. Удружење је организовало формирање нових
привремених влада.18

Прва велика битка и прва велика победа савезника против Аустрије одиграла се код
Мађенте 4. јуна, после које је војска савезника ушла у Милано. У још једној крвавој
битки савезници су победили код Солферина 24. јуна, Ломбардија је заузета, али ни
после ове битке Аустријанци нису убедљиво побеђени и рат није окончан. Али онда је
уследило оно што се Кавуру никако није свидело. Цар Наполеон III је предложио
примирје аустријском цару Францу Јозефу. Упозорен да Кавур спрема припајање
Тоскане и Ромање Пијемонту, што није било договорено у споразуму, из страха да ће га
Пруска напасти на Рајни, недовољног броја трупа који је био потребан за дуже
ратовање и крвопролића на које није био спреман, Наполеон је одлучио да оконча рат и
потпише мир 11. јула у Вилафранки. По мировном уговору Краљевина Пијемонт ће
добити само Ломбардију, без Модене и Парме и Тоскане, уз то Италијанска
Конфедерација требала је бити формирана у коју би ушла и Аустрија због својих
поседа на Апенинском полуострву.19

Краљ Виторио Емануел је прихватио примирје, док Кавур то никако није могао да
учини, сматрао је да је примирје са Аустријом пре него што је она отерана са
полуострва срамота за Пијемонт и Савојску династију После бурне расправе са краљем,
Кавур је дао оставку на место председника владе. 20.

Уједињење 1860-1861.

После шестомесечног одмора од политике, Кавур се враћа на сцену 20. јануара поново
као председник владе. Пребродивши примирје из Вилафранке, смислио је нови план
којим ће се наставити уједињење Италије. Привремене скупштине које су формиране за

18
C. Duggan, нав. дело, стр. 267.
19
Isto, стр. 268.
20
М. Палеолог, нав. дело, стр. 193.

8
време рата 1859. године у Парми, Модени, Тоскани и Ромањи наставиле су свој рад
противно одредбама мира у Вилафранки и захветавле су припајање ових територија
Пијемонту. Одмах по доласку на власт Кавур је гледао да ово искористи и да поново са
Наполеоном III склопи договор којим ће он допустити припајање ових покрајина
Пијемонту, док ће заузврат добити недавно обећане Ницу и Савоју. У овим покрајина
почетком марта спроведени су плебисцити са општим правом гласа, у карневалској
атмосфери све покрајине су изгласале присаједињење Пијемонту. Споразум је
постигнут и са Наполеоном III, а и остале велике силе су прихватиле овакав исход
којим је смањен утицај Француске и Аустрије на Италију. Виторио Емануел II објавио
је званично присаједињење Тоскане и провинције Емилије, како су се сада звале
уједињене Парма, Модена и Ромања. Кавур 24. марта потписује уговор по коме ће се
провинција Савоја и срез Ница после плебисцита припојити Француској. 21 Овом
одлуком нису били задовољне многе италијанске патриоте, али је Кавур говором у
скупштини одбранио ову одлуку убедивши посланике да је прихвате јер је она
неопходна за јачање савеза са Француском и даље уједињење Италије.22

Уследио је поход Гарибалдија који се са својих 1200 добровољаца упутио, маја 1860.
године, из Ђенове на Сицилију да помогне народни устанак који је тамо избио против
напуљског краља Франческа II. Гарибалди је заузео Палермо прогласио се за диктатора
Сицилије, а онда прешао у јужну Италију и кренуо према Напуљу. Кавур није могао
отворено да подржи Гарибалдијев поход, због притиска великих сила којима није
одговарало насилно одузимање територија напуљског краља. Гарибалди је својим
походом угрожавао положај Пијемонта као предводника италијанског уједињења, што
се није свидело Кавуру који је сматрао да уједињење треба бити извршено одозго и
због тога покушао завером да спречи улазак Гарибалдија у Напуљ. Али није успео.
Гарибалди улази победнички у Напуљ 7. септембра, и најављује наставак похода ка
Риму. Кавур како би спречио његов улазак у папски град, уз дозволу Наполеона III,
чији се гарнизони налазе у тамо, шаље пијемонтску војску на југ, предвођену Виториом
Емануелом II.23 Пијемонтска војска побеђује папске трупе и улази у Марке и Умбрију,
области које су улазиле у папски посед. Отворен је пут ка Напуљу, од тог тренутка
Пијемонт је у предности. Спречено је Гарибалдијево заузеће Рима, он у међувремену
побеђује последње трупе које су остале верне Бурбонима код Волтурна. После тога 26.

21
C. Duggan, нав. дело, стр. 271.
22
M. Палеолог, нав. дело, стр. 212.
23
D. Beales, E. F. Biagini, нав. дело, стр. 124.

9
октобра две војске се сусрећу код Капуе, где Гарибалди поздравља Виториа Емануела
II као краља Италије. Спроведен је плебисцит на којем су се становници Напуља и
Сицилије прихватили краља Виториа Емануела II за краља Италије.24 Ово је озваничено
следеће године 14. марта 1861. када је у Торину први италијански Парламент прогласио
Виторија Емануела II за краља Италије.25 Изван Краљевине Италије остала је још
околина града Рима и Венеција. Од којих Кавур никако није одустао. Он започиње
преговоре са папом Пијем IX, али они су убрзо прекинути јер папа није био спреман на
компромис. Кавур је као први премијер Краљевине Италије наставио да ради на њеној
интеграцији и уређењу.26

Али скоро десет година напорног рада на месту председника владе, сигурно је оставило
последице на здравље Кавура, који умире 6. јуна 1861. у својој 51. години после краће
болести. Резултати његовог рада били су и те како видљиви свога краља оставио је са
пет пута већом територијом него што је она била када је Кавур дошао на место
председника владе.

Закључак

Иако је умро пре него што је довршио своје дело, Камило Кавур био је сигурно једна од
кључних личности која је допринела остварењу вишевековног сна италијанаских
патриота. Показао се као вешт политичар и дипломата који је познавао и разумео
прилике у тадашњој Европи и добро користио шансе које су му се указивале. Савез са
Француском видео је као једино решење због чега је искористио карбонарску прошлост
и жељу за војном славом Наполеона III у корист уједињења Италије. Својом политиком
обезбедио је Краљевини Пијемонт статус неприкосновеног предводника покрета за
италијанско уједињење, које је и извршено неколико година после Кавурове смрти.

Списак литературе:

1. М. Палеолог, Кавур, Београд 1938.

2. C. Duggan, The Force of Destinuy. A History of Italy since 1796, London 2007.

3. D. Beales, E. F. Biagini, The Risorgimento and the Unification of Italy, London 2013.

24
C. Duggan, нав. дело, стр. 271-276.
25
D. Beales, E. F. Biagini, нав. дело, стр. 126.
26
М. Палеолог, нав, дело, стр. 236.

10
11