SAN I FIGURA

Bejah na putu u Nju Jorku, i moram vam reći da sam se

proveo interesantno. Sav sjaj Amerike sakupljen na jednome
mestu, u više milionskom gradu koji sam ima više stanovnika
nego moja država. Iako sam tamo bio poslovno gledao sam da
iskoristim svaku priliku nebi li se odmorio. Posećivao sam
noćne klubove, razgledao grad, bio čak i na vrhu Kipa Slobode.
U toku tih nedelju dana koliko je moje odsustvo od kuće trajalo
posetih i jednu antikvarnicu uporno tražeći da kupim nešto
supruzi na poklon, nešto originalno po čemu ću se i ja sećati
svega što mi se dogodilo, a toga je zaista bilo puno, i spazih
jednu malu figuricu Đavola kako sedi u joga položaju. Uzeh je
zainteresovano i počeh da je razgledam. U tom trenutku naidje
prodavac i na engleskom mi reče da puno vredi ali da je ja
mogu dobiti po ceni od petneast dolara. Prethodo mu se
izvinuvši što ne znam dobro njegov jezik upitah ga da mi kaže
nešto više o njoj i on reče: " Kažu da potiče iz sedamnaestog
veka i za nju se vezuje posebna magijska moć. Zapravo ja sam

1
se za nju trampio sa jednim kupcem davši mu uramljenu
fotografiju jedne žene koju sam cenio deset dolara pri čemu mi
on reče da jedva čeka da je se otarasi iako je na jednoj aukciji u
Londonu platio trista funti." Trgovac reče još nekoliko rečenica
i ubedi me da je kupim. Kad sam se vratio kući poklonih je
svojoj ženi a ona pomalo okultistički nastrojena obradova se i
stavi je na stalak za šminku gde je kasnije stajala godinama.
Tada, posle izvesnog vremena sa mojim prijateljem u goste mi
dođe jedan nepoznanik i ja se slučajno zapričah o putovanju na
kome sam već davno bio, uzgred spomenuvši i poklon koji sam
doneo ženi. On, prilično zainteresovano izrazi želju da ga vidi i
ja mu pokazah figuru na šta on reče zapanjeno: " O, pa vi imate
"Kradljivca snova", ko bi rekao da ću ga kod vas naći". Zatim mi
ponudi pristojnu cenu da ga kupi što sam ja odbio znajući
koliko je drag mojoj ženi. On ponudi još veću cifru i uz to doda
da možda nebi trebalo da imam Kradljivca snova bez obzira na
našu trgovini. Ja ponovo kategorički odbi i rekoh da nije za
prodaju. Naime taj đavolćić je i meni bio veoma simpatičan i on
osta u posedu moje žene. Prošlo je još nekoliko godina i ja sa
suprugom življah miran život povremeno primećujući kako
gleda u Kradljivca dok se šminka kao da je neko pomoćno
ogledalo. Onda jednog dana iznenada primetih da je lik moje
supruge veoma sličan figuri i malo se zbog toga uznemirih, čak
šta više te večeri sam se pomalo kajao što ga nisam prodao
onom neznancu za priličnu svotu. Pomislih i veoma se u
sledećem trenutku zabrinuh da je Danijela obsednuta

2
Kradljivcem snova ali odmahnuh rukom mrmljajući sebi u
bradu da se zanosim glupostima. Te noći kao i svake druge
odosmo na spavanje oko dvanaest sati i mene uhvati čudan
dremež. Uspavljivajući se razmišljah o figuri i po prvi put poče
da je se plašim, sve te priče o njenoj moći i uvrnutosti počeše
da me zastrašuju i ja počeh da sanjam čudan san. Sanjao sam
kako izlazim iz sebe ili još sličnije kako ustajem iz kreveta,
odlazim do ženine sobe i prilazim njenom odelu za šminku
nameravajući da uništim Đavola. Međutim tamo zatičem
velikog pravog živog stvora koji se okrenu ka meni i reče da je
vreme mom braku isteklo i da je došao trenutak da on sa
svojom nevestom ode u pakao. Pokušah da mu se suprostavim
ali on me savlada i veza nekakvim lancima koji se odjednom
stvoriše. Uradivši ovo ode u spavaću sobu i probudi moju ženu
koja mu kako sam čuo reče da ga je jedva čekala i da je
spremna da pođe kud god on poželi, zatim čuh kako vode
ljubav što me razbesne i ja uzaludno pokušah da se oslobodim.
Bio sam svestan da se bespomoćno prevrćem po krevetu i da
sanjam da Danijela sa đavolom zauvek napušta stan. Sutra se
probudih sam u krevetu. Prvo što sam zapazio je da imam
crvenilo od lanaca po zglobovima ruku i kao da znam šta se
desilo unezveren potražih ženu koje nigde ne beše. Zatim odoh
da vidim figuru, koje takođe nije bilo gde zatekoh poruku: "
Izvini njega više volim."

3
 ČOVEK

Bejah bogat čovek i posedovah sedamdeset posto akcija u

jednoj izdavačkoj kući koje su vredele negde oko osam i po
miliona dolara. Inače živeo sam sa porodicom u Los Anđelesu,
imao puno prijatelja sa kojima sam se provodio na čestim
zabavama koje sam pak ja lično priređivao u svojoj raskošnoj
kući. Moja starija ćerka je uspešno studirala Engleski jezik dok
je mlađa imala petnaest godina. Ponekad mi je bilo krivo što
nemam sina ali sam zato bio sretan ujak i imao predivnog
sestrića koga posebno voleh. On je pak bio još uvek malo dete i
bio je presledak, plava kosa paž frizure, plave oči i njegov
predivan detinjasti smisao za humor koji me je oduševljavao.
Moglo bi se reći da sam bio sretan čovek koji je raskošno živeo
i znao da se provede i zabavi. Međutim sreća ume da okrene
leđa a sudbuna da se nemilosrdno poigra sa čovekom. Naime
4
saznah da me moja žena Marta vara sa najboljim prijateljem
već više od deset godina. Tada se povukoh u sebe i moj život
kao da zaneme. Ukratko nisam više bio sretan. I dalje sam
voleo Martu ali sam bio razočaran u nju, ćutao sam o svemu i
krio njihovu i moju tajnu. Prolazile su godine u mom ćutanju,
jedinu utehu nalazio sam u deci koju sam zaista voleo kad me
zadesi još jedna nesreća, dvanestogodišnji Stefan, moj mili
sestrić oboleo je od leukemije i po proceni lekara imao je još
koju godinu života. O moj bože srce mi se cepalo gledajući kako
taj dečak pati i kako njegov smešak nestaje, a sa njim, kako
sam osećao gasio se i moj život, i ja odlučih da potrošim sav
novac na njegovo lečenje i da mu ulepšam što je bilo više
moguće njegov preostali život a zatim se ubijem. Od Marte
sam se potpuno udaljio i ona zatraži razvod od mene tako da se
rastadosmo kao da nikad nismo ni bili zajedno. Naše dve ćerke
su već imale svoje živote što mi je nekako davalo za pravo da
ipak učinim ono što sam naumio. Ostalo je je još da odlučim
kako ću se ubiti i da sačekam Stefanovu smrt. U početku sam
mislio da popijem neke tablete, zatim da sebi pucam u glavu a
onda se u meni javila neka želja da za sobom ne ostavim telo i
odlučih da se udavim u okeanu. Pronašao sam neko ostvarenje
u tome da jednostavno nestanem kao da me nikada nije ni bilo
i ne ostavim nikakav trag za sobom.

Dođe i taj dan, moj mili sestrić je preminuo a ja ne sačekavši

sahranu pođoh po svoju smrt nekako zadovoljan i ispunjen.
Kao da sam jedva čekao da i ja odem tamo gde je on. Bilo je
5
negde oko ponoći kada dođoh do vode. Nisam se plašio smrti,
čak šta više nekako sam joj hrlio. Moram prznati da sam u
trenutku kada sam ulazio u vodu imao neki osećaj pozitivnog
ostvarenja tako da nekako sav oduševljen i sa smeškom počeh
da plivam ka pučini. Voda nije bila hladna i ja se u početku
osećah prijatno. Pršlo je od prilike dva sata a ja sam još uvek
plivao, ubrzo primetih da sam ušao u neku struju gde je voda
bila još toplija, koja me je nosila ubrzano još dalje od obale.
Znao sam da više nema povratka i mislio sam da ću se uskoro
udaviti jer me je snaga napuštala kada se desilo nešto čudno.
Ja poželeh da živim, da živim do duboke starosti i umrem
spokojno. Okrenuh se na leđa i plutajući počeh da plačem.
Sećam se kako sam gledao u zvezde i molio se za život, molio
sam se za spas Stefanov, za moje ćerke, čak i za Martu. U tom
trenutku oprostio sam joj sve i suočen sa time da ću uskoro
umreti poželeh joj sretan život. Gledao sam u mesec koji se
onako polu pun spuštao ka horizontu. Ostalo je, kako sam tada
procenjivao još oko pola sata da dodirne more. Onda se suočen
sa sudbinom odlučih da plivam ka njemu dok se totalno ne
premorim. Ubrzo počeh da posustajem i da se davim u
talasima koji odjednom postaše toliki da sam se praktično
koprcao boreći se za dah. Sećam se kako sam mlatarao nogama
pod vodom kad udarih o nešto. Pomislio sam da je u pitanji
neko drvo za koje bih mogao da se uhvatim i tako nastavim da
plivam međutim ja uskoro stadoh na dno koje je bilo peskovito.
Tada, onako presretan pomislih da sam stigao do neke obale i

6
počeh da se okrećem oko sebe nebi li ugledao kopno. Počeo
sam da koračam prema mesecu jer sam primetio da u tom
pravcu postaje sve pliće i u roku od nekoliko minuta ja se
nađoh na obali jednog malog pustog osrtrva gde živim još i
danas. Klima je topla i tropsko voće rađa preko cele godine.
Postoji i mali potok pitke vode koja ima nekakav slatkasti
mineral u sebi. Moram reći da sam sretan iako sam, kao da mi
je podaren još jedan život u ovozemaljskom raju na ostrvu za
koje niko ne zna.

CRNA JAMA

Jednog dana, na letovanju sa svojom suprugom dok sam se

kupao slučajno primetih zatvorenu , malu flašu sa nekakvim
papirom u njoj. Zaintrigiran odlučih da doplivam do nje i vidim
7
šta je unutra. Uzevši je isplivah na obalu a zatim je pokazah
svojoj supruzi koja se nasmeši i reče: "Ma baci to"! Ja ponovo
pogledah bocu pokušavajući da je otvorim. Međutim ona je
bila toliko čvrsto zapečaćena da od otvaranja nije bilo ništa.
Pomislih da poslušam ženu i da je bacim a onda ipak dovoljno
znatiželjan razbih je otvorivši papir koji je bio nekoliko puta
preklopljen i pomalo požuteo. Na njemu je bilo nešto napisano
nerazumljivim slovima sa malim crtežom u donjem levom uglu.
Ova poruka, videlo se beše vrlo stara i ja je sačuvah nebi li je
razumeo. Posle nekoliko dana tumačenja spisa koji je inače
kako sam tada otkrio bio na španskom, pisan vrlo nečitko,
napravio sam urednu kopiju prevešći i uvelićajući crtež. Na
svoje zaprepašćenje poruka koja je u pitanju je u stvari bila
mapa skrivenog blaga koje se nalazilo negde na Tibetu, kako je
pisalo ispod visoke stene kraj jednog sela, a samo mesto beše
obeleženo crtežom. Ukratko blago se nalazilo u jednom bunaru
koji je kako je pisalo još odavno presušio. Zatečen ovim što
sam pronašao odlučih da ostatak odmora provedem u avanturi
tragajući za izgubljenim blagom. Moja supruga je mislila da je
stvar nedovoljna truda i da je u pitanju verovatno neka glupost
i odluči da ostane na moru. Ukratko dogovorismo se da se
nadjemo kući kako joj pri rastanku,u šali rekoh slavni i bogati.
Tek ja se neplanirano nađoh u avionu za Tibet u nadi da ću se
zaista usrećiti i obezbediti za ceo život. Opremljen planom
teritorije na kojoj se nalazilo selo i mapom koja pobliže
određuje sam bunar sleteh na aerodrom a zatim se autobusom

8
uputih ka gradiću do koga sam mogao da stignem prevozom a
odakle, sutra dan, nastavih peške ka krajnjem odredištu. Negde
oko podne posle dugog traženja napokon pronađoh ono što
sam tražio. Beše to čudan bunar. Hrpa kamenja naslagana u
krug visine oko jedan metar i okolo pesak koji je bio sam prah
utaban i čvrst. Iznad njega je bila visoka stena koju je mapa
opisivala. Gotovo mi je bilo izvesno da blago postoji i ja
presrećan vezavši uže koje beše poduže počeh da se spuštam u
jamu. Išao sam polako dole, sve dublje i dublje pod zemlju.
Približavavši se dnu bio sam sve srećniji i moglo bi se reći da
me zlatna groznica potpuno obuze. Kako sam se spuštao
duboko u dubinu zemlje već odavno neprimećujući svetlost
koja je do pre pola sata dolazila sa vrha bunara osetih kako me
hvata umor a kamenje od koga beše bunar bivalo je sve
uglačanije, i ja se za samo nekoliko minuta nađoh u
nezavidnom položaju. Toliko sam bio umoran da se upitah dali
bih mogao da se vratim natrag posle čega me uhvati veliki
strah jer sam zaključio da ne bi imao snage za takao nešto.
Gotovo u istom trenutku kanap koji mi je bio sada već zbog
uglačanog kamenja jedino za šta sam mogao da se uhvatim mi
izmiče pod nogama zbog svoje kratkoće i ja sam kratko vreme
uspevao da se rukama držim za njega pokušavajući nekako da
se vratim gore ali savladan umorom ispustih ga i padoh u
bunar. Dno je bilo nekoliko metara niže, dovoljno da ne mogu
da dohvatim kanap i mene uhvati panika. Počeh u mraku da
opipavam teren. Bilo je ravno. Izgledalo je kao da sam upao u

9
neku malu prostoriju. Posle izvesnog vremena prestravljenosti
naiđoh na blago a malo zatim i na nekoliko kostura.

CRNO-BELI ČOVEK

Odrastao sam kako u izobilju ovozemaljskoih dobara i

bogatstava tako i u ozbiljnom nasleđu hrišćanske vere u
njenom najfinijem i vrlo temeljnom učenju. Naravno u
hrišćanstvu postoje različita tumačenja svetog pisma pa
shodno tome i veliki broj crkvenih zajednica koja se
međusobno ne slažu i optužuju. Međutim moj otac je imao
sluha za ovu paradoksalnu pojavu u veri i ne samo da je na
mene preneo teološka znanja razgledana iz mnogih uglova već
me je podrobno informisao i o ostalim religijama. I dan danas
se sećam svoga oca kako toplinom svoga srca pokušava da me
dovede k’ Bogu i nimalo ne opterećujući moj tadašnji dečji um
ipak uspe da predstavi svedržitelja kao nešto što je meni tada
10
ličilo na igru sa njime. Kako je vreme odmicalo i kako sam ja
stasavao u mladića tako se i ta igra deteta gde je bog nešto
čudno pretvorila u ozbiljna teološka razmatranja. Na žalost
moga oca koji je inače za života bio profesor književnosti već
tada više nije bilo; umro je pre nego što ću ja napuniti
devetnaestu ostavljajući me na milost i nemilost moga duha
koji je odjednom ostao sam bez ikakve zaštite roditelja. Sećam
se na dan očeve smrti, zapravo kada sam saznao za nesreću u
kojoj je poginuo poželeo sam da sam bio na njegovom mestu.
Vest da je moj otac mrtav je zarila u meni mač krivice vezanu
za moju majku koja je umrla rađajući mene. Dare je uspeo da iz
mene izvuče i poslednju pomisao koja bih se mogla javiti u
mome detinjstvu; a to je da osećam imalo veću nelagodnost
povodom toga događaja. Međutim tada kada sam čuo da je
poginuo u meni se u mesto žaljenja za njegovim životom
neočekivano pojavila velika želja da sam umesto njega mrtav
ja, da sam kažnjen za smrt moje majke koju sam izazvao a koja
mi se tek u tom trenutku učinila toliko bliskom kao da se desila
samo nekoliko sekundi ranije. Predpostavljam da je sve to bilo
izavano šokom u kome sam se našao saznavajući šta se toga
podneva desilo sa Daretom. Zapravo tek nekoliko časova
kasnije od kada je nesretna vest stigla do mene ja sam se
osvestio i dao mogućnost tome da je njegova pogibija istina i
počeo da se udaljavam misaono od toga da je taj nestanak bio
namenjen meni. Ipak zašto su se baš takve misli javile mome
umu u tome trenutku nikada verovatno neću otkriti. Uglavnom

11
posle nekoliko dana od sahrane ja sam više instiktivno nego sa
namerom uzeo uzde moga života u moje ruke. Odlučio sam da
sa ušteđevinom koju je Dare imao finansiram sebe dok ne
završim teologiju koju sam te godine upisao. Bilo mi je jasno da
više neću moći da živim onoliko ugodno koliko sam navikao,
barem ne dok ne postanem sveštenik, a to mi je tada izgleda
bio jedini cilj koji me je održavao i ja sam svo svoje biće
okrenuo ka njemu trudeći se da ispunim ono što sam smatrao
božjom voljom.

I nekako baš kada se ušteđevina moga oca skoro istopila ja sam

sa zavidnim uspehom završio teologiju i što se tiče znanja i
duhovnog rasta bio spreman za sveštenstvo. Sve je bilo tu:
diploma, moja dobra volja, blagoslovi mojih duhovnika ali
jedno je falilo – nisam imao ženu. Bilo je sasvim glupo kako
sam tada razmišljao ženiti se sa bilo kojom prilikom koja naiđe
samo da bih postao sveštenik, a i sveta tajna braka je u meni
pustila istinsko korenje tako da tako nešto u stvari nije
dolilazilo ni u obzir.

ISTINA O SVEMU

12
 Kao mladić studirao sam psihologiju i bio veoma uspešan u
tome. Međutim više sam voleo parapsihologiju i pojave koje
postoje a ne mogu se objasniti sistemima vrednodsti koje je
razvila naša civilizacija.

Posle više godina upornog učenja u ovim oblastima, sa

značajnim dostignućima u svom radu postao sam profesor
parapsihologije na jednom privatnom univerzitetu na kome se
studirala magija a koji se pak nalazio u Briselu.

Kao vrednog i zanesenog naučnika mučili su me odgovori na

mnoga pitanja tako da sam tokom vremena razvio specifičan
antiloški pristup koji sam pimenjivao kako u psihologiji tako u
religiji, filozofiji i ostalim oblastima koje su me zanimale. Na
trenutke sam pomišljao da ludim jer ne mogu da dam
odgovore na neka pitanja za koje bih dao sve. Možda je baš ta
strast koju sam imao prema istini, ili možda laži, naginjala moje
studente da se posvećuju nauci za koju su se opredelili. Sećam
se da mi je jedan student u šali rekao da sam otkačio i prekinuo
vezu sa stvarnošću, i kako u svakoj šali ima malo istine to veče
sam razmišljao o tome kako su zaista moje duhovne
preokupacije pomalo lude. Jednostavno moje preterano
raščlanjivanje i razlučivanje svega oko čega bi se čovek mogao

13
pitati bilo je ekstremno i previše lucidno, na kraju krajeva svaki
genijalac je pomalo blesav tešio sam se.

Sve u svemu u mojoj pedesetoj godini kad već bejah pravi

mudrac i kad sam bio na vrhucu karijere moj život krene
čudnim tokom. Zapravo izvestan tajni red me je proglasio za
maga i pozvao da mu se priključim. Ovo nije bilo prvi put da me
neka organizacija vrbuje ali posle izvesnog vremena
razmišljanja zaključih da bi od ovih ljudi imao koristi za svoje
dalje napredovanje i istraživanje, učenje, prenošenje znanja.

U početku sam imao pristup samo nižim sveštenicima i bejah

zadivljen tajnama u koje su me upućivali. Moram priznati da
sam tek tada počeo da učim konkretno o stvarima koje su me
oduvek zanimale. Kako je vreme odmicalo ja napredovah i
upoznah neke ljude koji su bili visoko u hijararhiji reda i oni mi
rekoše da ću se uskoro upoznati sa vrhovnikom posle čega ću i
sam dobiti položaj i svoje zaduženje. Tako i bi.

Jednog jutra bejah poslan u jedan zabačen deo grada gde sam
trebao da se nađem sa izvesnim gospodinom Arčibaldom
Čejsijem pored jedne novinarnice. Došavši na mesto sastanka
nije bilo nikoga tako da odlučih da sačekam. Međutim dugo
vremena se nije pojavljivao niko. Tad počeh da razgledam
časopise po kiosku odlučivši da sačekam još malo i na svoje
veliko zaprepašćenje videh knjigu naslova ¨Od Arčibalda Čejsija
Diku Kejnu¨ to jest meni. Zamolih prodavca da mi da knjigu da
je pregledam iako sam već odlučio da je kupim. Zatim je
14
otvorih i na prvoj strani pročitah podnaslov ¨Istina o svemu¨,
onda okrenuh poleđinu knjige gde beše slika pisca na kojoj je
bio prikazan sam Lucifer. Okrenuh se oko sebe, kupih knjigu i
odjurih kući. Kako sam je čitao osećao sam se da ludim. Knjiga
je govorila da sam veoma poštovan u redu ali da nikom ne
smem da otkrivam njen sadržaj. Napokon spoznah sve što me
je ikada zanimalo i saznah ono što ću vam ipak otkriti a to je da
je život samo kratak predah u moru užasa koji postoji pre i
posle njega.

JEDNO RAZMIŠLJANJE

I danas se sećam pitanja koja sam nekada postavljao sebi.

Pitanja o smislu, bivstvu, svrsi svega. Mnoge sam odgovore
sebi dao i sa njima sam zadovoljan iako mi kao što Bogu preti
Đavo tako i moje odgovore pobijaju činjenice kojima sam se
ipak priklonio. Hoću reći da u ovim godinama na mome putu
koji je bio prepun religioznosti, samoanalaziranja kroz
psihologiju, antologiju, pokušaja oponiranja sopstevenoj
sudbini, moram da zaključim da se stvari u mome umu dele na
one koje izgleda da su takve i one koje umesto ovih
predstavljaju moj stav o činjenicama koji im prkosi
proglašavajući ih lažne iako su one očigledne. Čudno kako
ovakavo mišljenje prema stvarnosti koja u mome slučaju ima
dvostruku stranu može doneti čoveku mir u duši. Naravno ima
u meni emotivnih kovitlaca, zamajanosti realnošću koju sam ja
izgleda podelio na dva dela: Na onaj koji vidim, čujem i sa
kojim komuniciram i na onaj koji je izgleda poznat samo meni

15
a za koji ja verujem da je u stvari onaj pravi, iako na prvi
pogled lažan ipak istinit.
Verujem da bih mnogim ljudima bilo neshvatljivo to da čovek
funkcioniše palarelno na dva nivoa ali ja sam se tako izgradio i
mogu vam reći da tek sada mislim da prepoznajem sklad. Ta
dva sveta koja su po malo čemu slična ujedinjuju se u jedan
poput budističkog znaka jing janga oivičenog krugom i
međusobno se prožimaju. Zapravo svaki čovek u sebi sadrži
komponentu koja je okrenuta ka njemu, njegov unutrašnji svet i
onu drugu koja ga obavija kao nešto na šta je prisiljen i u čemu
učestvuje sa manje ili više radosti. Ono što hoću reći da je kod
većine ljudi razlika između ta dva dojmanja vrlo mala, čak šta
više većina ljudi se trudi da tu razliku što više uskladi ali kod
mene je nešto pošlo u drugom pravcu i ja sada živim u slobodno
može se reći izvesnoj dvostrukosti povodom koje ja sebe
svrstavam u neku vrstu savremenih pustinjaka, pustinjaka
kojima nije begstvo od ljudi i posvećenost određenim
verovanjima donela svetost već pustinjaka koji se na prvi
pogled ne može lako uočiti, koji izgleda kao običan čovek a u
stvari je kako se meni čini dostigao najviši stupanj u nivou
evolucionog razvoja kome pripada. Da, ja sam svojim mislima
posekao ovaj stari svet i kao da očekujem da pronađem sebi
sličnog ili bolje rečeno očekujem da su svi ipak i pored moga
utiska a po mojim stavovima slični meni. Često se uhvatim i
pored poslednje konstatacije u koju zaista verujem: Da ljudi
žive u izvesnim karmičkim sobama ostvarujući tek mali deo
međusobnog kontakta koji je zaista istinit, kako se nerviram i
ljutim na njih još uvek zamagljenog pogleda starom svešću i
emocijama koje reguju ne na one apsolutne činjenice već na
najprostije nadražaje koji su često moguća i verovatna varka.
O kada bih, ako je ovo tačno što sam poslednje napisao pala
zastava laži i videlo se ono što zaista svetli i čulo ono što se
16
zaista govori imam utisak da bih bio presrećan. Opet sa druge
strane kada pogledam ovaj svet nekako mi je drag onakav
kakav jesta, lažan i dvostruk. Ponekada se čak i vratim na staru
pomisao da bez spoznaje ljutog čovek ne bih imao pravu
spoznaju slatkiša i da je za užitak baš potrebna ta dualnost koja
postoji u svemiru, a ja eto i u njoj pronalazim neku harmoniju a
to je da sve ima svoju granicu i da nijedno zlo nije toliko veliko
da ga dobro ne bih nadmašilo u uzvišenom smilu. Možda bih
neko rekao da hulim ali zločestost izgleda da je zaista vrsta soli
životu. Hoću reći da se može postaviti pitanje da li bih čovek
mogao trajno da uživa a da sa vremena na vreme ne zaslani na
pomenut način svoje bivstvo. Pak ono u šta sam siguran je da
sve ima svoju svrhu, da je sve ispravno i da je sve u redu u
nekom uzvišenom razmišljanju koje čovek može da priušti sebi
a da još uvek ne promeni suštinski svoje biće.
Možda je svo ovo moje razmišljenje otpadničko ali ja ipak
verujem u konačnost apsolutnog smisla koji sam u velikoj meri
dokučio i sada u nekoj duševnoj kolibi od pruća na obali
sunčanog mora uživam u svojoj sopstvenoj svesti.
Neka mi oproste oni koji još uvek ne vide mojim očima
verujući u postojanje bede i očaja koji su vredni žaljenja i zbog
kojih se i sami osećaju nesretno. Oprostite mi čak iako ste vi
takvi u pravu što sam zatvorio um za istinski doživljaj prevelike
muke koja je karmički, po meni uočljiva ali ja sam to uradio
upravo iz molbe da tako nešto ne bude zaista istina već samo
upozorenje do čega bih mogle da dovedu određene prevelike
nesuglasice i nepoštovanje sopstvene savesti. Naravno
razumem ja vas, vi se samo na svoj način možda borite za istu
stvar za koju se borim i ja u suštini ali meni je jednostavno
jasno da je preveliko zlo nemoguće i da mnoge stvari kojima
smo zastrašeni, razočarani ili žalosni su jednostavno papirići
zalepljeni oko nas upravo za naše dobro.
17
Zato budite dobre volje i težite njoj čak i kada se osećate
suprotno jer je to garant da dobro ipak vlada i da je sve u nekom
čoveku teško spoznatljivom kosmičkom redu, i ne brinite, oni
kojima dobra volja nije na prvom mestu nikada neće postojati
upravo zbog tog svog nastrojstva, ja sam u to siguran.
Jednom je jedan čovek rekao na izvesnom predavanju da je
smisao putovati. Ja bih se sa time složio ali putujući volite da
bih ste uopšte mogli da se krećete u bilo kom pravcu. Volite i
putujte. Da. Mislim da i ja to radim i ono čemu se najviše
čudim na ovom svetu jeste smrt, ali ona nekako ide sa
putovanjem i sasvim je moguće da ni izbliza nije ni slična
onome kako je predstavljena. A čudim se ja i starosti i ponekad
ozbiljno pomilsim da nikada neću ni ostariti ni umreti onako
kako sam nekada mislio da se dešava. Čak i tada u mojoj
mladosti meni je to bilo toliko čudno i nepojmljivo. Zapravo
nije me se ni doticalo ali ono što je činjenica je da sam danas
drugačiji. A što da ne? Pa ispravno je prepraviti se ako grešite.
Iako ja mislim da nisam grešio. Jednostavno sam imao svoje
mišljenje i neka moja autentičnost, pečat moje duše me još uvek
prati. Čovek se izgleda prilagođava životu poput tečnosti koja
zauzima oblika posude u kojoj se nalazi.
A čudan je taj život. Zaista oni koji udišu punim plućima sve
ono što im se dešava uglavnom su sretni. Njih kao da ne može
da zaustavi ni najveća nedaća koja ima se dogodi već su njihovi
koraci čvrsti vodeći ih u nešto što se ispostavi kao izvesno i
konačno dobro. Moram priznati da bih slagao kada bih rekao da
nisu svi ljudi takvi iako na prvi pogled postoje ogorčenost,
jalovost, neko beznađe u koje upadamo ipak izgleda da je svaki
čovek više plodan nego ubog i da smo u suštini gledajući u
dubini duše svi prijatelji. Da, ja iskreno mislim da ni
najzločestiji čovek ne bih odbio da pruži ruku strancu koji visi
na ivici provalije. Postoji tu i druga strana, ona mračna i
18
razarajuća tako da se sa svima neslažemo najbolje i ne prija
nam bilo čije društvo. Ipak i pored mraka u kojima se naš život
u određenom vremenu nađe postoji svetlost koja obasjava i
najtamnije trenutke u toj nesreći. Pak ta svetlost, sreća kojoj svi
toliko težimo nas nekada zaseni i mi i po čitave decenije
provedemo u njoj, a kao što već rekoh pitanje je dali bi smo
imali spoznaju o sreći da nas ne zadesi u određenom intervalu
neko zlo. I kao da baš ono čini da još više poštujemo pozitivne
stvari u životu iščekivajući svom dušom njihov ponovan
dolazak. A dani sreće se vrate osvešćavajući nas da je izvestan
period u našem životu završen i da treba da otpočne nov. I tako
sve do njene visosti smrti ako kao što već rekoh ona uopšte
izgleda onako neželjeno i zastrašujuće kako se o njoj ponekada
priča, i moram naglasiti sledeće a to je: Ako uopšte postoji?
Hm, možda ipak postoji barem u tome obliku da bih napravila
neki sveobuhvatni i suštinski rezime našeg života. Možda ako
uspemo da do toga izlaganja koje objašnjava sve što nam se
desilo dođemo do besmrtnosti, besmrtnosti koja je po meni
savršena i zaslađena tom smrću isto kao i sreća nesrećom.
No možda ja uopšte nisam u pravu. Možda sam naseo na
prevaru i pomamio se praznom naukom kao pas parčetom mesa
do kojeg je došao pri najvećoj gladi koju je do tada osetio. A
pitam se šta ja upšte gubim ako je tako. Jer ako ne postoji
konačma i apsolutna istina koja se može spoznati onda i laž ima
neki do duše manji smisao. Možda sam pak u zabludi i možda
je uzvišenost opisana nekom drugom filozofijom ali ja u suštini
ne vidim ni jednu drugu kombinaciju jer verujem. Da, verujem
da ako baš tako hoćete postoji i neka istina koja nije toliko
vredna kao ova moja i zahvalan sam joj što mi je dozvolila da
budem u zabludi i verujem u ono u šta sam ubeđen.
Iskreno možda postoje svetovi koji su nepojmljivi čoveku i
do kojih on ne može ni najinteligenijim metafizičkim
19
razmišljanjem primaći se nimalo ali barem meni nekako je
jasno da i pored ove mogućnost konačnost barem u ovom svetu
u kome ja živim je dostižna. A izgleda da me baš taj pojam
osujećuje da prihvatim postojanje nečeg nedokučivog. Kao da
mi je očigledno da je Bog presek svih pravi koje čine
univerzum i da je on tu tačku učinio dostižnu čovečjem razumu.
I ta tačka je izgleda ljubav.
Ljubav oivičena vrlinama koje su istovremeno članovi
neprekršivog i jedinog zakona koji se neumoljivo poštuje hteli
mi to ili ne. A šta nam ostaje osim toga da volimo. Možda da
mislimo. Ali i kada se čovek bavi nekom naukom treba da uči u
suštini iz ljubavi. Mada je učenje deci kako ona uglavnom kažu
dosadno ona ipak razmišljaju o svemu što im je ponuđeno od
znanja od najviših stvari poput dopunskih časova iz matematike
pa do isto toliko bitnim činjenicama do koji stižu družeći se sa
prirodnim dokučivostima.
Moguće je da su oni najmlađi koji su kako nauka kaže tek
počeli da izražavaju svest prihvatajući razum kao merilo u
najvećoj prednosti jer nisu opterećeni nikakvim dogmama.
Hoću reći da je čista pomisao koja nije prošla kroz proces
vaganja i odmeravanja sa drugim stvarima najčešće tačna.
Možda je smešno ali pitanje je dali i jedan čovek ima bolju
predstavu o detetu koje je prohodalo o njegovom unutrašnjem u
odnosu na predstavu koju sebi može priuštiti o razmevanju
psihe svoga psa. Jedno od prvih mojih razmišljanja kojih se
sećam iz detinjstva je u stvari iščekivanje kada ću da porastem i
budem veliki. Tada sam izgleda živeo u apsolutno drugačijem
unutrašnjem svetu u odnosu na ovaj u kome sam sada, i mogu
vam reći da se ne malo čudim koliko sam se promenio. Kao što
sam već rekao nisam više isti ni kao što sam bio u mladosti ali
razlika u odnosu na to kakav sam bio kao dete je duplo veća i
sada se sa pravom pitam nisam li ja ipak u krivu kada pišem sve
20
ovo i dali me u starosti čeka još jedno doba koje je za istu tu
meru drugačije od moje sadašnjosti. Opet izgleda da je moja
eventulna starost već zapečaćena sadašnjom svešću kao što je to
bila moja mladost detinjstvom. Ali ono što je sada sigurno je da
je uključena antiloška jedinica moga postojanja i da je moja
svest došla do granice posle koje je moguće samo njeno
eksploatisanje i neko eventualno dopunjivanje, i ono u šta sam
ubeđen je da sam već pronašao biser zbog kojeg čovek uopšte
živi. Ono što mi je ostalo je da činim ono što već znam, a znam
toliko mnogo da mi praktično nikada nije dosadno.

MOČVARA MEDUZA

Bio je mrak. Hodao sam po močvari trudeći se da ne izgubim

glavu upadajući u neko živo blato ili da ne propadnem u vodu
kroz treset. Tačno tako. Moj štap koji sam odlomio i koji mi se
učinio kao dobro moguće pomagalo je uvek bio za korak ispred
mene ispitivajući teren. A imao je on i namenu da me
eventualno zaštiti od zveri koja bih me možda napala.
Dok sam ulagao veliki napor savlađujući blato u koje su mi
noge propadale povremeno sam bacao pogled u nebo praktično
ga moleći da mi pomogne da nađem izlaz odavde, ali gore se
samo kezio mesec povremeno zaklanjan sablasnim oblacima.
Već sam bio primetio kako mi pred očima već duže vreme
prolazi dotadašnji život kada sam susreo prvu životinju sovu
koja je odjednom zakučala iznad mene kao da me pozdravlja
nevoljno i sa naporom. „Beži od mene prokleti stvore. Samo mi
21
još ti trebaš!“ Pomislih i zaista siva ptica zaklepeta krilima i
odlete u tamu. „Mora da su prošli sati od kada sam ovde.
Nadam se da će uskoro početi da sviće. Svakako dan će mi
znatno olakšati nevolju u kojoj sam se našao.“ Tešio sam sebe
dok mi se strah od odprilike toga trenutka poče da najavljuje.
Do tada sam samo instiktivno išao po baruštinama ne
obraćajući pažnju na bilo šta unutrašnje u meni, samo te slike iz
života koje su poput tamnih sena drveća na mesečini išle pored
mene. I valjda je prošlo dovoljno vremena da se ono nagonsko
što je u čoveku pretvori u tumačenje i prvi blesci ljudskosti su
se u meni najavili kao strah. Prvo sam počeo da brinem hoću li
uopšte izvući živu glavu a onda su se pojavili i demoni moje
podsvesti koja se izgleda već odavno magijski stopila sa
mračnom i pustom močvarom. Strah o kome govorim u početku
nije bio toliko jak ali posle nekih sat vremena od njegovog
prodiranja u svesno počeo je značajno da utiče na moje
ponašanje koje je postalo haotičnije i nepromišljenije. Često
sam pravio korake predho ne ispitavši zemlju štapom i to je u
stvari bila uvertira u paniku koja će me uskoro zadesiti. U
jednom od narednih momenata zgazio sam granu koja se našla
pod mojom nogom i pukla uz jak zvuk lomljenja. „Oh Bože!“
Pomislih htevši uplašen ovim događajem da dreknem. Tada
začuh neko komešanje i šuštanje trave i lišća drveća ispred
mene. „Gotov sam!“ Odmah mi se javi misao koju sam može se
reći praktično čuo u sopstvenoj glavi. „Ovo mora da je neka
velika životinja!“ Razmišljao sam slušavši zvukove ispred sebe
koji su postajali sve glasniji i glasniji. Prprema sam se za
eventualni okršaj čvrsto držeći štap u ruci. U sledećem
momentu sam stao pripremajući se da dočekam zver u tišini i
prvi napadnem međuti posle samo nekoliko sekundi šumovi su
prestali a ja sam proveo skoro desetak minuta ne mićući se.
Čekao sam, međutim ništa. Sledeće što sam pomislio je da sam
22
sve umislio i da je sve ovo ružan san štipajući se za rugu ne bih
li se probudio. Ali osećao sam bol i to me je uveravalo da ipak
ne sanjam tako da sam ponovo poče da osluškujem sa namerom
da ukoliko se ništa ne desi nastavim da se probijam kroz blato
koje mi je bilo skoro iznad članaka.“Ništa.“ Rekoh samom sebi
i nastavih opipavši štapom zemlju ispred sebe. Tada sam se
nasmejao sebi kada sam pomislio da se to taj strah pretvorio u
neman koja mi je išla nasuprot. Sledeće je da sam shvatio
ozbiljnost svoje ideje koja je trebala da bude humor onako mi
ne planirano došavši na pamet. „Šta ako je sve što je ostalo
strah. Šta ako je ova močvara u stvari moje propadanje u ponor
nesvesti u koji sam zalutao bojeći se da se bojim. U ostalom
nemam nikakvo objašnjenje otkud ja ovde osim da sam se kao
neko ko je usput izgubivši svest dospeo na ovakvo mračno
mesto sećajući se sasvim ispravno svoga života do određenog
trenutka od kada pamćenje prestaje. Sve u svemu siguran sam
da sam ovde i jasno mi je da moram dalje, moram pronaći izlaz,
vratiti se u svoj svet.“ Onda me je kao grom iz vedra neba
pogodila misao da možda neće ni svanuti, da ću večno ostati u
ovoj pustoši i da ću na kraju biti primoran da počnem i da se
hranim biljem koga je bilo u izobilju kako sam pomislio
verovatno većina otrovnog. U sledećim momentima u meni je
vladao neki čudan mir i spokoj. Kao da sam prihvatio svoju
sudbinu da je ovo kraj to jest početak nekog večnog hodanja u
besmisao kada me je bukvalno ošinuo bič ludila koji me je tada
osvestio da ne može biti tako kako je nikako. Odjednom se naći
na nekakvom mestu gde je sve pusto, gde sve smrdi na ustajalu
vodu i gde je vazdu toliko vlažan da mi kako sam tek tada
shvatio vrlo otežava disanje. „Možda ipak sanjam... ili... da,
haluciniram. Gotovo sam siguran da mi je neko sipao drogu u
piće i sada umišljam da sam ovde... Ali kako se vratiti? Hoće li
to doći samo od sebe? Oh šta bih dao da se sada pojavim u
23
svojoj sobi nesećajući se svega ovoga. Da, ali ako sam drogiran
ko zna kroz šta ću još sve proći. Možda prođem i kroz ludilo. A
možda zaista poludim i nikad više ne dođem k’ sebi.“ Poslednja
misao me je toliko uplašila da sam poče da vrištim i udaram
štapom po vodi. Pao sam na kolena i odjednom počeo da se
smejem histeričn i panično. „Ova močvara je u stvari moj
prljavi mozak kojim tumaram!“ Počeo sam prisilnim mislima
da hulim sam na sebe. Nekako sam u tim trenucima još uvek
imao razum i svesnost o njemu tako da sam potražio neki
odgovor koji bi mi vratio predhodnu svest i smirio me, sprečio
da se pretvorim u asolutnu zver koja vlada mojim bićem i koja
sam u stvari ja zao i besan, histeričan i pomahnitao. Međuti
nikakvog smislenog razloga za sve što se sa mnom dešava nije
bilo. Ja sam se jednostavno pre nekih četri ili pet sati pojavio
ovde i sada sam na granici da ovde ostavim svoju dušu. Oko
mene je samo ništavilo i ponor koji se odjednom pojavio u meni
u obliku ludila postajući veća pretnja po mene nego sama
močvara. Više nisam kontrolisao svoje pokrete i nisam se više
brinuo o sebi kao do trenutka kada mi je pala ona čudna
pomisao da je strah ono što mi je išlo u susret. Bukvalno sam
koliko sam to uopšte mogao trčao posrčući i često uz pomoć
ruku praktično četvoronoške išao u neodređenom pravcu. Imao
sam utisak da će se iznenada ko zna odakle pojaviti neka
spodoba koja će me proždrati. Sećam se da sam u sekvencama
krećući se bunovno pomišljao da će taj stvor iskočiti upravo iz
mene, i bežao sam pomahnitalo uralajući izgleda baš zbog te
pomisli. Dugo mi je trebalo da shvatim, koliko sam uopšte
racinalno razmišljao da je taj od koga bežim u stvari ja sam
kome je svest toliko promenjena u nakaradnost da se plašim
samog sebe. No ova spoznaja je nekako preovladala mojom
mahnitošću i ja sam se nekako pribrao. Međutim problem još
uvek nije bio rešen: Ja sam i dalje bio u močvari u kojoj je
24
vladala tama. Tama koja je činila da se još uvek i te kako
plašim. „Da treba naći prolaz natrag.“ Ponovo sam počeo da
razmišljam razumno za situaciju u kojoj sam se nalazio. Ne
znam zašto je u meni sve vreme bila iskonski protkana potreba
da idem močvarom ne bih li pri tome izašao iz nje, i ja sam
uporno i neprekidno hodao skoro već više od sedam; osam sati
koliko sam moga da procenim. Kao da sam od samog shvatanja
na moje zaprepašćenje da sam u stvari na nekom drugom mestu
imao neku veru koja je bila upisana u mene u samom dnu duše
da ću negde ipak odavde stići samo ako budem išao napred. I ja
sam hodao i hodao sav mokar i blatnjav. Prolazio kraj svakog
drveta kao pored svoje senke u iščekivanju da ću se ipak na
kraju izvući i da će mi život ponovo biti onaj stari, savremen i
civilizovan. I moram priznati pomalo izveštačen i uzaludan.
Tek toliko neispravan da sam čim sam se osvestio na predlog
moje prijateljice uzeo još jedan LSD da bih nastavio svoje
putovanje u mojoj dobro poznatoj močvari Meduza ne bih li
napokon našao izlaz.

PISAC

Ovu sam priču čuo od svog prijatelja kome je pak istu

ispričala njegova majka. Zapravo ja Davida očekujem sutra
ujutro, kao i obično na jutarnjoj kafi. Mogu vam reći da sam mu
oprostio sve, postao sam i njegov simpatizer posle svega što mi
je rekao, a u čast našeg višegodišnjeg iskrenog prijateljstva.
Čak sam mu zahvalan na onom čime me je darivao, a i ne bojim
se onoga što me čeka. Mislim da se isplati.
25
Evo priče:
U jednom selu na domak manje varoši živela je jedna mlada
žena. Imala je težak i siromašan život. Njeni roditelji su imali
sedmoro dece od kojih je njen najmlađi brat preminuo još u
prvoj godini tako da su joj ostala još dva brata i tri sestre. U
sedamnaestoj godini ova mlada žena koja je inače Davidova
majka odluči da svoje siromaštvo prekine tako što će se udati za
nekog ko bi joj život učinio sretnijim i lepšim. Obzirom da je
bila vrlo lepa ovo joj je izgledalo sasvim izvodljivo. Ali Lela je
pored ove svoje želje verovala i u sudbinu tako da odluči da
dozna ko će joj biti muž i pre nego ga upozna i jednog jutra
zaputi se pravo u susedno selo do jedne stare veštice.
Došavši do njene kuće pokuca na vrata i vračara joj otvori.
Posle kraćeg razgovora napraviše dogovor i Lela obeća da će
roditi dete čoveku koji neće biti njen muž ali će je bogato
nagraditi to jest dati dovoljno para da svoj život provede kako
bi htela hraneći njihovog sina.
Davidovoj majci beše obećano i to da će svog dragana moći da
vidi tako što će prilikom sledeće noći punog meseca ogledalo
uperiti prema nebu i u njemu videti čoveka koji će je uskoro
naći i sa kojim će spavati posle čega će je on obilno nagraditi.
Posle ovoga Lela sva sretna što će ostatak života provesti
bogato vrati se kući i poče da broji dane do noći punog meseca,
a kad dođe čas ona se iskrade iz kuće i ponevši sa sobom
ogledalo uperi ga ka mesecu i na njeno veliko iznenađenje u
njemu vide odraz đavola. Onako uplašena i mlada pomisli da će
umreti i povuče se u sebe. Međutim posle izvesnog vremena,
baš onako kako je vračara rekla u selu se pojavi predivan
mladić koji kupovaše konje i oni se sretoše. Mladić je bio crn i
vrlo je ličio na onog koga je Lela videla u ogledalu. Imao je
dugu, ravnu kosu vezanu u rep i predivan stas tako da se mlada
devojka odmah zaljubi u njega i priđe mu sa toliko odlučnosti
26
da se on oduševi njenom slobodom, praktično pohotom i leže s'
njom. Onda ode ali se vrati posle nekoliko meseci kad ona već
beše u poodmaklom drugom stanju i reče joj: Pošto vidim da
imaš moje dete u utrobi evo ti novaca koliko ti je potrebno da
ga odgojiš a i sama proživiš pristojan život. Daj mu ime David i
znaj da će on zavesti moje carstvo na zemlji i da će mu se ceo
svemir pokloniti.
Posle toga lela tajno napusti selo i uskoro zatim rodi predivnog
mladića kome sve ovo ispriča sa njegovih dvanaest godina a
koji sve ovo pak nedavno reče meni priznajući mi da je
antihrist. Još me i zapita da li bih možda želeo da njegovom ocu
prodam dušu za neku uslugu na šta ja pristah zatražeći da
uspešno završim fakultet i postanem slavan pisac.

PISAC

Ovu sam priču čuo od svog prijatelja kome je pak istu

ispričala njegova majka. Zapravo ja Davida očekujem sutra
ujutro, kao i obično na jutarnjoj kafi. Mogu vam reći da sam mu

27
oprostio sve, postao sam i njegov simpatizer posle svega što mi
je rekao, a u čast našeg višegodišnjeg iskrenog prijateljstva. Čak
sam mu zahvalan na onom čime me je darivao, a i ne bojim se
onoga što me čeka. Mislim da se isplati.

Evo priče:

U jednom selu na domak manje varoši živela je jedna mlada

žena. Imala je težak i siromašan život. Njeni roditelji su imali
sedmoro dece od kojih je njen najmlađi brat preminuo još u
prvoj godini tako da su joj ostala još dva brata i tri sestre. U
sedamnaestoj godini ova mlada žena koja je inače Davidova
majka odluči da svoje siromaštvo prekine tako što će se udati
za nekog ko bi joj život učinio sretnijim i lepšim. Obzirom da je
bila vrlo lepa ovo joj je izgledalo sasvim izvodljivo. Ali Lela je
pored ove svoje želje verovala i u sudbinu tako da odluči da
dozna ko će joj biti muž i pre nego ga upozna i jednog jutra
zaputi se pravo u susedno selo do jedne stare veštice.

Došavši do njene kuće pokuca na vrata i vračara joj otvori.

Posle kraćeg razgovora napraviše dogovor i Lela obeća da će
roditi dete čoveku koji neće biti njen muž ali će je bogato
nagraditi to jest dati dovoljno para da svoj život provede kako
bi htela hraneći njihovog sina.

Davidovoj majci beše obećano i to da će svog dragana moći da

vidi tako što će prilikom sledeće noći punog meseca ogledalo

28
uperiti prema nebu i u njemu videti čoveka koji će je uskoro
naći i sa kojim će spavati posle čega će je on obilno nagraditi.

Posle ovoga Lela sva sretna što će ostatak života provesti

bogato vrati se kući i poče da broji dane do noći punog meseca,
a kad dođe čas ona se iskrade iz kuće i ponevši sa sobom
ogledalo uperi ga ka mesecu i na njeno veliko iznenađenje u
njemu vide odraz đavola. Onako uplašena i mlada pomisli da će
umreti i povuče se u sebe. Međutim posle izvesnog vremena,
baš onako kako je vračara rekla u selu se pojavi predivan
mladić koji kupovaše konje i oni se sretoše. Mladić je bio crn i
vrlo je ličio na onog koga je Lela videla u ogledalu. Imao je
dugu, ravnu kosu vezanu u rep i predivan stas tako da se mlada
devojka odmah zaljubi u njega i priđe mu sa toliko odlučnosti
da se on oduševi njenom slobodom, praktično pohotom i leže
s' njom. Onda ode ali se vrati posle nekoliko meseci kad ona
već beše u poodmaklom drugom stanju i reče joj: Pošto vidim
da imaš moje dete u utrobi evo ti novaca koliko ti je potrebno
da ga odgojiš a i sama proživiš pristojan život. Daj mu ime
David i znaj da će on zavesti moje carstvo na zemlji i da će mu
se ceo svemir pokloniti.

Posle toga lela tajno napusti selo i uskoro zatim rodi predivnog
mladića kome sve ovo ispriča sa njegovih dvanaest godina a
koji sve ovo pak nedavno reče meni priznajući mi da je
antihrist. Još me i zapita da li bih možda želeo da njegovom ocu

29
prodam dušu za neku uslugu na šta ja pristah zatražeći da
uspešno završim fakultet i postanem slavan pisac.

ŽRTVA

- Znate šta ja to jesam potpisao ali to je bila obična procedura,

svako bi na mome mestu učinio isto, pa čak i vi poštovani
sudija, ja sam siguran da je to tako.
- Ja vas u potpunosti razumem ali taj vaš potpis je
prouzrokovao smrt četvoro ljudi. Hoću reći da kada se sve
zakonski proračuna vi ste krivac.
- A za šta sam ja to kriv. Ja nikoga nisam ni ubio. Čak šta više
da nisam stavio svoj potpis na taj prokleti papir moglo bi se reći
da bih tada zaista prekršio zakon.
- I tu ste u pravu. Međutim zakon je jasan a ja sam tu da ga
tumačim i ja vas moram oglasiti krivim.
- Da, da, da. Zašto onda ne proglasite krivim dajem primer dete
koje svojim rođenjem ubija svoju majku.
- Kako to mislite?
- Jednostavno dete se rađa i time prouzrokuje smrt majke.
- Sada razumem šta hoćete da kažete ali zakon nije predvideo
kaznu za konkretno takav slučaj dok kada se o vama radi jasno
se analitički dolazi do vaše krivice.
- I sada sam ja optužen za ubistvo iz nehata?
- Da, i kako stvari stoje s’ obzirom da je u pitanju smrt troje
muškaraca i jedne žene preti vam doživotno lišavanje slobode.
- Jeste li vi normlani pa ja nisam ni poznavao te ljude!
- Molim vas da ne povisujete ton i da poštujete sud!
- Onda poštujte vi zdrav razum i shvatite da je moj potis tek
poluga koju sam ja pokrenuo upravo radeći za sistem sa
nikakvom namerom da se desi nešto loše, poluga po kojoj ja
30
snosim neuporedivo manju krivicu nego primer koji sam
pomenuo o smrti majke pri porođaju, zapravo moja krivica je
jednaka povetarcu koji na drugom kraju sveta izaziva oluju koja
ubije nekog.
- Mi prirodi ne sudimo, to bih bio nonsens, ali zato smo dužni
da sprovodimo zakon u onoj meri u kojoj je on dat sam po sebi i
iako vi ne snosite direktnu krivicu vi ste po istom tom zakonu
krivi za četvorostruko ubisvo iz nehata. I sami ste rekli da je
ovo vaš potpis, zar ne.
- Da, da to je moj potpis... ali poštovani sudija...
- Ja nisam dužan da vam objašnjavam prava i da vas učim
njima, a da ste studirali ista i da ste sada na mome mestu bilo bi
vam sasvim jasno da ste krivi.
- Sudija, sudija! Niste valjda ozbiljni? Ovo mora da je neka
šala!
- Molim vas da se ponašate primereno. Sud nije humoristička
TV emisija ili komedija u pozorištu već adekvatan i apsolutan
pojam koji se bavi pravima i osudjivanja onih koji su počinili
neko krivično delo.
- Ali...
- Mislim da ne treba da vam ponavljam da bez obzira što vi
mislite da je vaš potpis po vama stavljen bez ikakve namere da
se uradi nešto loše i da je vaša krivica u toj meri teoretska i da
se na nju ne treba obazirati vi ste zakonski krivi.
- Ja sam kriv?
- Da i to za četvorostruko ubistvo iz nehata!
- Dakle vi poštovani sudija zaista mislite da je moj akt koji je
toliko inderektno vezan za smrt tih ljudi dovoljan za moju
doživotnu robiju?
- Zakon je takav.

31
- Pa je li taj zakon toliko faličan da se čovek čija je
sveobuhvatna krivica u životu manja od krivice najblažeg
kriminalca liši slobode do kraja života.
- Niste u pravu; vi ste indirektno krivi za smrt četvoro ljudi, a to
je iako ja vidim da vi to još uvek ne shvatate mnogo veća od
krivice najblažeg kriminalca. Da ste krivi kao najblaži
kriminalac bili bih ste najblaže i kažnjeni, ovako vi ste krivi za
višestruko ubistvo.
- I vi to poštovani sudija zaita nazivate pravdom!
- Ponavljam: zakon je takav!
- Ha, ha ,ha!
- Ništa nije smešno; Moram li da ponovim da poštujete sud i da
vaš slučaj shvatite ozbiljno.
- Ne, ne mogu da shvatim ozbiljno a ni pravednim da sam
osuđen na doživotno lišavanje slobode zato što sam upravo
postupao po zakonu koji me sada zbog toga osuđuje. Zar to nije
glupost i moja odbrana sama po sebi da je zakon nepotpun i da
nije savršen te da se ako ni zbog čega drugog onda zbog toga
trebam osloboditi i proglasiti nevinim.
- Ja nisam tu da sudim zakonu; to bih bio apsurd. Ako postavite
tako stvari bolje bih vam bilo da ste ga prekršili ne stavljajući
svoj potpis. Tada bi kazna bila samo novčana. Ovako vam
ozbiljno preti doživotni zatvor.
- Hoćete reći da ću sve jedno potpisiao to ili ne prekršiti zakon.
- Ako tako postavite situaciju, to jest u vašem slučaju odgovor
bih bio potvrdan.
- Pa kakav je to zakon koji vas u određenom trenutku bilo šta
uradili osuđuje?
- To je zakon koji se poštuje i sprovodi!
- I vi takav zakon smatrate pravednim, moram da ponovim.
- Optuženi ja sam sudija a ne sveštenik. Moje je da sudim po
zakonu koji je zasnovan na pravu.
32
- Vi mora da se šalite sudija. Šta bih ja sada trebao da se žalim
crkvi.
- I crkva a i svi njeni pripadnici dužni su da poštuju isti zakon
po kome ja vama sudim.
- A vi će te me osuditi na doživotnu robiju?
- Kako stvari stoje tako će biti!
- I to će te učiniti sa verom da činite ispravnu stvar.
- Nije bitno šta ja verujem bitno je da sve bude po zakonu.
- Hoćete reći da vi neopozivo verujete u pravdu koju pod
znacima navoda činite u mome slučaju?
- Bez znaka navoda ja sudim po zakonu!
- Mogu li da vam postavim barem privatno pitanje da li sam ja
po vašoj savesti zaista kriv?
- Moj privatan život je moja lična stvar, a vi mi niste ni prijatelj
niti ko blizak a uostalom ovo je sudnica, ovde se ne postavljaju
privatna pitanja sudiji.
- Dobro onda postavljam vam pitanje u sklopu procesa da li će
vaša presuda koju nameravate da mi izreknete biti po vašoj
savesti?
- Biće po zakonu i meni će savest samim tim biti čista!
- Hm!
- Imam utisak da bih ste vi optuženi u stvari hteli da postoji
neki viši nivo kome bih i sam zakon polagao račune ali tako
nešto ne postoji. Pravo je jednostavno dano iz ljudskosti i čovek
je pred njime odgovoran. Ja imam utisak da vi ne shvatate da od
mene očekujete da prekršim zakon oslobađajući vas jer vi svoju
krivicu ne možete da sagledate.
- Dakle vi ozbiljno milsite da sam ja kriv?
- Da samo je problem što vi to ne svhvatate. Vi se osećate
nevino iako ste odgovorni za veliku nesreću.
- Nemoguće...

33
- Da, da optuženi meni se čini da vi nemožete da sagledate
svoju krivicu i to je vaš problem. No ja nisam psiholog već
sudija i moje je da utvrdim krivicu ako postoji i izreknem
kaznu!
- Možda sam zaista kriv... ali...
- Ali vi niste odgovorni za svoje delo sa predumišljem već se
nešto što ste učinili pokazalo kao fatalno za četvoro ljudi.
Njihova smrt je očigledna i to je velika stvar, a isto toliko
očigledno je da je vaš potpis taj koji prouzrokovao njihovu
pogibao. A to što vi niste sa namerom da ih ubijete stavili svoj
potpis već sledeći neku svoju proceduru ne oslobađa vas
indirektne odgovornosti povodom koje ste optuženi za
višestruko ubistvo iz nehata.
- Ali ja bih prekršio isti zakon po kome me optužujete i da
nisam stavio svoj potpis!
- Da to je tačno, i tada bi to bio samo prekršaj povodom kojeg
bi ste bili samo novčano kažnjeni.
- Kako ne razumete od mene se očekivalo da to potpišem, pa to
mi je posao.
- U redu ali to je dovelo do smrti tri muškarca i žene. Shvatite
vi to. Očigledno je da niste stavili svoj potpis oni bih još uvek
bili živi. To je činjenica!
- Ali ja nikada nisam hteo nikada nikoga da ubijem. Pa čak ni
da na ovaj način prouzrokujem nečiju smrt... Možda sam
stvarno indirektno kriv... ali...
- Po zakonu ste krivi i ja ću vam ukoliko ne iznesete neko čudo
u svoju odbranu osuditi na doživotno lišavanja slobode i
smeštanje u zatvor.
- Nisam valjada zaista kriv... Trebalo je da poslušam svog
advokata tako mi Boga!
- U čemu ste trebali da ga poslušate?

34
- Hm, hm... Sudija ja bih promenio iskaz. Mislim da sam dao
lažnu izjavu!
- Šta sada ovo treba da znači?
- Potpis o kome govorimo nije moj... Ja sam u to siguran!
- Odlažem suđenje do daljnjeg!
Naprasno već besan reče sudija, a to daljnje potraja još mesec
dana kada je optuženi usled nedostatka dokaza oslobođen.

ODABIR

Sneg je Milanu škripao pod čizmama, a ruke je pokušavao da

zagreje uvlačeći ih u rukave od jakne. Bila je to noć, dvadeset
prvi Decembar dve hiljade dvadeset i druge. Mladić koji je bio
pod dobrom dozom alkohola je pokušavao da sačuva što više
toplote na temperaturi koja je je iznosila ispod minus sedam.
Kvrčio se on pod svojom odećom teturajući se po svežem snegu
koji je barem kakav je on utisak imao neumoljivo gazio
prkoseći kako tome što mu je bilo vrlo hladno tako i tome što je
sa svojim cokulama jedva uspevao da hoda po belom pokrivaču
koji je sada već bio pozamašan. A taj sneg, te zime je i dalje
pomalo padao spuštajući na Milanov grad neku tamu koja mu je
onako pijanom delovala kao bezrazložno predskazanje nečemu
strašnom što se neće ni desiti a što izvire iz nekih njegovih
ličnih dubina psihe koje su i njemu samom nepoznate. Mnogo
mu je više smetao rezak vetar koji je duvao uvlačeći još veću
hladnoću u njegove kosti koje su kako je tada imao utisak
pripadale nekom starcu. Da, starcu! Nekom oronulom i
bezbrižnom belom vuku koji je u svojim pozamašnim godinama
otkrio svu tajnu i smisao postojanja čoveka; I iako je zaključio

35
da je sve bezrazložno i besmisleno ipak je pronašao neki
neumoljivi razlog zašto da živi i dalje. Tako je i Milan, iz istih
pobuda pružao korak za korakom teturajući se što od alkohola
što od gaženja po dubokom snegu.
Izgleda da je te večeri u vazduhu treperela i nekava čudna
borba za čast koja kao de se sukobljavala sa onim mrakom koji
je u ovom mladiću pobudio određenu dozu straha. Ipak nije bio
toliko pijan da bi mu razum bio iole pomućen. A popio je dosta.
Međutim kako je izašao napolje hladnoća ga je izgleda u
momentu otreznila u dobroj meri, i najviše što je ostalo od
alkohola bila je toplota kojim ga je on ipak pomalo zagrevao.
Ostalo mu je još oko deset minuta hoda do autobuske stanice
gde bi trebao da sačeka prevoz do stana i kao da je zaboravovši
na momenat na sve psovao u sebi to što se kuća njegove sestre
nalazi toliko daleko od puta kojim prolaze gradske linije. Ipak
kao šlagot svemu, upekos bezrzložnom strahu, upekos tome što
se na trenutke osetio kao neko drugi, toplina njegovog doma mu
je već bila u mislima. Već je video sebe kako sedi pred
televizorom i gleda utakmicu na koju nije zakasnio, pije svoje
omiljeno pivo i zavaljen u fotelju puši cigaretu u toploj sobi.
Ove poslednje ideje su mu izgleda dale snagu da još sigurnije
stupa po snegu, da korača sigurnije i čvršće, da mu bude manje
hladno i što ja kako mu se činilo barem njemu bilo najbitnije
više ne oseća strah.
Ali i pored toga sneg je i dalje lagano padao vlažeći mu po
nekom pahuljom lice i podsećajući ga na tu tamu koja je izgleda
još uvek lebdela negde u anksioznosti te zimske noći.
Napokon je stigao kući pomalo nervozan i sav smrznut.
Međutim nervoza je nestala čim je skinuo obuću i jaknu posle
čega je na brzinu uključio televizor zaključivši da nije zakasnio
na utakmicu. Protrljao je ruke i uključio grejalicu ne bi li
dodatno zagrejao stan. Kao da je hteo da se što pre zgreje i
36
utopli u bezbrižnosti svoga doma i ritualima koji su krasili
njegov život kao neki krugovi koje je je on zakruoživao. Seo je
na svoju omiljenu crnu kožnu fotelju koja je bila na spram
televizora, otvorio limenku piva i kao što je to gotovo silno
želeo dok je bio u povratku zapalio cigaretu. Već se zagrejao u
inače toplom stanu koji je još dodatno zagrejao grejalicom.
Možda su mu samo prsti na nogama bili još promrznuti tako da
ih je savivši se protrljao kroz debele čarape.
U tom trenutku zazvonio je telefon. A Milan kao da je pomislio
ko se to usuđuje da kvari njegov spokoj mrozovoljno se
odlučivši da se ipak javi.
- Halo!
Rekao je glasno i pomalo ljutito.
- Milane ti si?
Čulo se sa druge strane gotovo zapovednički, i mladić je
shavtio da ga zove njegov predpostavljeni tako da je gotovo u
momentu promenio stav prema sebi pretvarajući se u čvrstog
slugu koji je spreman da izvrši svako naređenje.
- Gospodine kapetane! Ja sam! Izvolite!
Odgovorio je u momentu izbrisavši i poslednji uticaj alkohola i
pri tom zaboravivši da je na odmoru. Sa druge strane se čulo
gromoglasno:
- Tvoje uživanje u ne radu se prekida višom silom!
Zapovednički ali će i šaljivo Kapetan Džuiđić. Tada kao da je
napravio pauzu i tišim i manje tvrđim glasom nastavio:
- Stvar koju smo prekinuli prošle godine o nevinom začeću
deteta se hitno i
što pre nastavlja.
Milan je zastao takođe ramišljajući a onda glasno izgovorio
pitanje koje je i sam sebi u ternutku ranije postavio.
- Ali kapetane zar to nije obustavljeno jer je dokazano da je
nemoguće?
37
- E pa sada je dokazano da je moguće. Pronađeni su neki spisi
koji govore da su se deca nekada zaista tako pravila.
- O bože!
- Ne prizivaj boga već hoću da te vidim nacrtanog ovde za plola
sata!
Odsečno će kapetan.
- Razumem!
Kratko je i jasno rekao je Milan već mobilizirajući svoje misli u
disciplinovanog vojnika koji više nije na odmoru što mu je
Džuiđić i potvrdio.
- Inače tvoj odmor se prekida, od ovog časa ponovo radiš.
Jasno!
- Jasno!
- Hajde polazi!
Još je kratko rekao ovaj stariji čovek pre nego je zalupio
slušalicom odavajući utisak da mu ni malo nije drago što je
ponovo na istom zadatku.
S' obzirom da su mu kola bila u kvaru Milan je nekako uspeo
da ugleda prazan taksi koji je zaustavio.
- Gde da vozim?
Pitao ga je vozač posle razmenjenog međusobnog pozdrava.
- Za sada treća desno.
Tiho će mladi oficir koji je inače seo pozadi.
- Kako mislite treća desno? Gde hoćete tačno da vas odvezem?
Milan je ćutao a kola su već skrenula u treću ulicu desno.
- Sada pravo dok vam ne kažem kada da skrenete levo.
Taksista se nasmejao i kazao:
- Možemo i tako...
- Tako ćemo!
Već je pokaozivao nadmoć nad vozačem putnik.
- U redu onda.

38
Kao da ovaj drugi nije hteo da izrazi poniznost time što je
udenuo deo svoga ponosa u svoju zadnju rečenicu.
Milan je govorio gde treba da se vozi i ništa više osim toga dok
je taksista ćutao i vozio.
- Stanite pored tog crvenog automobila!
Kola su se zaustavila, a oficir je pogledao u taksimetar usput se
mašivši za džep da bi uzeo novčanik. Platio je i otvorio vrata.
Izlazivši se okrenuo ka vozaču i pre nego je sasvim napustio
vozilo kazao:
- Imate dobar auto. Brzo smo stigli s' obzirom da je sneg na
ulici. Hvala vam!
- Nema na čemu.
Sa osmehom je bio odpozdravljen Milan koji je zalupio vrata
taksija, a zatim sačekavši da ovaj ode spustio jednu ulicu niže
gde je na ćošku ušao u jedan skroman ulaz u ineče ne tako
skromnu kuću. I zasta unutrašnjost je bila pretvorena u jedan
veliki hol, tačnije prostoriju u kojoj su postojala samo jedna
vrata od lifta, dva do zuba naoružuana specijalca pored vrata i
mali punkt koji je podsećao na neki birokratski šalter za kojim
je sedeo još jedan mlađi oficir koji je inače prepoznavši Milana
preko kamere zbog urgentnosti situacije a protiv pravila
predostrožnosti otvorio spoljašnja vrata bez identifikacije na
kamufliranom tasteru za proveru koji je funkcionisao tako što
bih se na njega prislonio kažiprst.
Specijalci koji su se nalazili pored lifta bili vidno nervozni i
bilo je očigledno da vlada panika među oficirima i vojnicima
koji su tu radili. Milan im je prišao. Ni jednog od njih dvoje nije
nikada do sada video i činilo mu se dao od skora rade na tome
mestu. Bilo je očigledno da hoće u lift a bio je obučen kao civil
tako da su ova dva kršna mladića već zaškripela zubima.
- Vojna kartica!

39
Rekao je jedan strogo dok je drugi pomerio položaj
isprečavajući se ispred lifta.
- Izvolite!
Kratko je otpozdravio pokazijući svoj kod. Ovaj prvi specijalac
je uzeo karticu provukavši je kroz aparat za identifikaciju a
zatim dobro odmerio Milanovo lik.
- Poručniče Milane Gojkoviću izvolite!
Progovorio je vrativši mu karticu i odpozdravivši. Milan je
pozvao lift koji je ubrzo došao. Ušavši u njega pitao se da li
opet neće mesecima videti nebo marljivo radeći na
eksperimentu od koga se inače odustalo, međutim izgleda da se
ponova neka stolica na vrhu zagrejala za njega pronašavši neke
dokaze da je tako nešto ipak izvodljivo.
Pritisnuo je dvadeset drugi sprat ispod zemlje od mogućih
četrdeset i tri. Uskoro se našao u kancelariji Džuiđića koja je
bila prazna. Milan se upitao gde mu je kapetan i bez odgovora
koji bih sebi dao ušao u svoju kancelariju gde je uzeo uniformu
otišavši na mesto za odlaganje civilne gardarobe sprat niže gde
se presvukao. Vratio se zatim nervozan u svoju kancelariju i
kako je izgledalo tek tada pogođen time što mu je odmor
prekinut. Inače retki su bili ti trenuci kada bi on bio u svojoj
kancelariji a da njegov nadređeni nije u svojoj iza koje se u
stvari nalazila Milanovo radno mesto razdvojeno jednim zidom
i povezano vratima.
- Gojkuviću stigao si!
Najednom se kao zver sa lanca pojavila grdosija od kapetana –
gospodin Džuiđić. Ovaj kao da nije bio iznenađen spremajući
sebe na možda najteži zadatak u svojoj karijeri.
- Stigao sam Kapetane!
Naglo je ustao sa stolice Milan i odpozdravio.
- Ovi gore nisu normalni!

40
Počeo je da se dere kapetan nervirajući se jer je pred njega
postavljen gotovo neispunjiv zadatak a to je da se celokupna
dokumentacija koja je dokazivala da je, takozvano bezgrešno
začeće nemoguće, ponovo nezavisno od toga kako je to urađeno
poslednji put ponovo prečešlja i stavi na uvid nadređenima.
- Zamisli!
Kazao je.
- Oni hoće da podatke koje smo prikupljali tri godine ponovo
obradimo i nađemo moguću grešku u zaključku, i to samo za
mesec dana! A ne smemo da koristimo ni jednu definiciju do
koje smo došli već da sve radimo kao da prelistavamo arhivu
koju prvi put držimo u rukama!
Džuiđić je bio zajapuren. Izgleda da mu je negde u podsvesti
bilo jasno da je zadatak nemoguće izvršiti. Poručnik Milan kao
da je pročitao nesvesne misli kapetana.
- Onda ih moramo izvestiti da je nemoguće to što traže.
Rekao je tiho i odmah preuzeo inicijativu.
- Koliko vi gospodine kapetane predpostavljate da nam je
potrebno za izvršenje zadatka?
Ovaj pak kao da se smirio. Protrljao je brke i kazao:
- Barem tri do četri meseca.
- Onda suočite predpostavljene sa tom činjenicom.
U Džuiđiću kao da je ponovo počeo da se javlja bes. Skoro
nikada do tada mu se nije desilo da ne ispuni zadatak.
- Pa zar nisam u pravu?
Milan je pokušao da suoči sagovornika sa činjenicama i da mu
ako je to moguće da do znanja da se od njihove vojne
podorganizacije traži nešto nemoguće. Kao da se nadao da će se
kapetan pribrati što pre ne bi li počeo produktivno da
funkcioniše.

41
- I šta ti kažeš poručniče; da im kažem da mi ovo nemožemo da
završimo u zadatom periodu već da nam je potrebno tri puta
više vremena?
- Da.
Bojažljivo će Milan.
- Pa oni će poludeti! Znam ja dobro njih! Polude će!
Ponovo se razbesneo kapetan ponovo počevši da očekuje od
sebe da u roku izvrši naređenje kao što je to radio uvek do sada.
Onda se pribrao udahnuvši vazduh duboko i pitao Milana.
- A šta ako bi koristili onaj tvoj prašak, spavali dva sata dnevno
a radili osamnaest, možda bi i uspeli da završimo sve za mesec
dana.
- Ali kapetane NDT je vrlo štetan i u kraćem vremenskom roku
izaziva paranoidne psihoze.
- Ne znam, ja kada sam ga probao imao sam utisak da biku
mogu da iščupam rep. Bio sam troduplo psihički jači i
produktivniji.
- Čak i kada bih smo uradili tako nešto celokupno odeljenje bi
moralo na tromesečno lečenje sa neizvesnim ishodima.
- Mislite da ne bih smo mogli svojom voljom da se
kontrolišemo?
- Apsolutno ne! Bili bi smo neupotrebljiv ni za kakav dalji rad
ako bi on bio potreban!
- E majku mu njegovu!
Za glavu se uhvatio Džuiđić. Znao je da on donosi krajnu
odluku ali ovo sa NDT-om je izgleda otpalo jer je sposobnost
ovog vojnog odseka koji se nalazio naširoko pod zemljom
imala prioritet nad izvršenjem zadatka koji je kako je ovaj
čovek polako izgleda počeo da prihvata neizvodljiv. Ponovo je
duboko uzdahnuo.
- Poručniče Milane ja nešto moram da popijem. Imate li još
onaj vaš konjak?
42
- Imam gospodine.
- Der, der naspi nam po jednu čašu da se mi smirimo.
- Ja se izvinjavam kapetane ali ja sam dobro popio pre dolaska
ovde... hoću reći ja ne bih.
Kapetan se gromoglasno nasmejao. Bio je to jedan od onih
trenutaka kada sve ostavlja po strani ne bi li se mobilisao za ono
što radi malo se odmorivši na trenutak.
- Sipaj onda samo meni jedno pola čaše da se malo saberem pa
da odlučim šta ćemo!
Milan je ustao a one pahulje koje su mu padale na lice do jedno
pre sat vremena izazivavši neki nedefinisani strah su sada bile
blagoslov. Sipao je konjak kapetanu plašeći se da se ovaj ne
odluči na upotrebu NDT-a. Što nije bilo nezamislivo jer
Džuiđić nije znao za lek koji kada se uzima prilikom korištenja
ove droge može da anulira njegove štetne posledice. U tom
trenutku se osetio dužnim da kaže da i tako nešto postoji.
- Pa što mi to ranije nisi rekao!
Prasnuo je ogroman čovek u bes.
- Zato što su kontraindikacije leka potpuno nepoznate. On je,
zapravo ta Litijumova so je otkrivena pošto je program
¨Bezgrešno začeće¨ bio obustavljen tako da vi sa njime niste
upoznati.
Džuiđić je stegao čašu i pitao:
- Pa jesu li rađeni neki eksperimenti sa tim lekom?
- Još uvek se rade. Zna se samo da sprečava pojavu paranoje i
da malo ublažava dejstvo NDT-a ali od toga ništa više. Moguće
je da tek ta Litijumova so ima metabolitičke kobne posledice.
- Znači li to da bih se praktično poubijali kada bih se odlučili da
uzimamo obe supstance?
Radoznalo će kapetan uzimajući gutljaj konjaka.
- Ono što ja poslednje znam o tome je da je na dugoročne staze
izgleda tako. Naime sumnja se da so izaziva leukemiju, ali ja
43
sam otišao na odmor a istraživanja u vezi leka su još uvek bila u
toku mogu da proverim da li ima kakvih novosti. Možda ovo o
štetnim dejstvima i nije tačno.
- Hoću do sutra ujutro izveštaj o tome na sto!
Kratko je naredio Džuiđić naiskap popiviši konjak i otišavši u
svoju kancelariju.
Milan je proučavao kao molekularni biolog ono što mu je
nekih desetak dana dok je bio na odmoru promaklo. Izveštaji su
nesumnjivo govorili u prilog tome da je tu Litijumovu so bolje i
ne uzimati.
Ujutru je podneo zaključak Džuiđiću na sto. Ovaj je pak
razočarano čitao. Čak mu se pojavila i tuga na licu kada je
video da se par vojnika na kojima su rađeni eksperimenti
praktično raspalo, da su im u roku od mesec dana koliko su
živeli bukvalno odpadali delovi tela.
- Užas!
Prokomentarisao je brišući kapljice znoja sa slepoočnica.
- Zar je tako?
Kao da je tražio potvrdu od Milana.
- Na žalost tako je.
- Znači ništa od tog leka, to jest otrova?
- Ništa. Bukvalno bih nas sahranio u roku od godinu dana!
- Boga mu poljubim, pa šta da radim onda?
Milan je stavio ruke oko glave i sam se osećajući vrlo
nelagodno jer je i on prvi put doživeo da je pod naredbom koju
ne može da izvrši. Kapetan je bio zamišljen netremece gledajući
u poručnikov izveštaj, a onda je progovorio:
- Ništa ja ću sve ovo njima na sto pa neka sami odluče hoćemo
li biti topovsko meso ili će nam dati dovoljno vremena da
uradimo to što traže.
Na nekoliko momenata je zavladala tišina i Milanu se u tim
trenucima zapitao da li gore još uvek pada sneg. Setio se
44
preprošle noći kada je svojim cokulama hodao po snegu. Setio
se kako je stigao na vreme za utakmicu, taksiste koji je kako mu
se sada činilo bio zbunjen time što mu nije kazao adresu gde da
vozi već mu je samo pričao gde da skreće kolima. Onda ga ja u
polusvesnim mislima prekinuo Džuiđić.
- Šta ti misliš Milane?
- Ja sam za. Mislim da je je jedino moguće i izvodljivo da nam
produže rok. Ako uopšte u tom slučaju žele da nas ostave na
zadatku.
- Žele Milane, žele! Nemaju koga drugog! Samo što meni ostaje
da osmislim kako da napišem to što nismo kadri da za mesec
dana ponovo preispitamo sve onako kako oni to traže. No to mi
je posao. Već ću im danas poslati obrazloženje i izvestiti ih o
tome kako stvari stoje, šta je sve moguće a šta nemoguće pa
neka oni vide šta će sa ¨Bezgrešnim začećem¨.
- Ja sam gotovo siguran da će nam produžiti rok. Moraju!
- Nadam se da će tako biti poručniče, nadam se.
Sa neizvesnošću da će se desiti neka glupost svojim iskusnim i
pronicljivim mislima istančanim kao njuh vojnika zabrinuto će
kapetan.
Sledećeg dana Kapetan Džuiđić je izvestio nadređene o tome
kako stvari stoje, a već sutra je stiglo novo naređenje da popune
kapacitete sa odabirom pa ako se pokaže da je ¨Bezgrešno
začeće¨ moguće, ako se jedan stari spis koji je ponovo aktivirao
ovaj slučaj koji govori o tome da su se deca u davna vremena
kada su još uvek na zemlji živeli ljudi bogovi pravila tako što bi
čevek u posebnom stanu osećaja ljubavi, bez fizičkog kontakta
pomislio na svoju ženu učinio da ona zatrudni, onda da se radi
sa parovima koji se vole a koji bi bili smešteni u sobe duboko
ispod zemlje ne bi li se rodilo dete koje bi povratilo ta stara
vremena.

45
- Ja nekako milsim da oni to dete, ako se uopšte začne na taj
način hoće da iskoriste kao oružje.
Kazao je tiho Džuiđić Milanu. I nastavio potom:
- Ipak ja sam prvenstveno vojno lice a tek posle toga
humanista... Ma neka stvari idu dovraga popunite sobe sa
odabirom. Jedino što ne bih podneo da ti mladi ljudi zauvek
ostanu zakopani. A sa istraživanjima ćemo nastaviti.
I zasta; duboko pod zemljom u malim sobama kompjuterski
povezanim, iz kojih nije bilo nikakvog izlaza, sa malim
kupatilom u naredna tri dana našlo se dve hiljade devojaka i dve
hiljade mladića. Hrana im je dostavljana posebnim malim
liftovima tako da su se određena mala vrata u određeno vreme
otvarala a iza njih se nalazio poslužavnik sa obrokom. Svima
njima je rečeno šta je cilj i da će biti pušteni čim se začeće desi.
Milanu je palo napamet da se pomoli bogu za tu decu ali nije
verovao u boga.
Ova zatvorena mladež mogla je da kompjuterski komunicira
međusobno i shvativši da je stvar takva da ako neka devojka
zaista ne zatrudni nikada ne izađu na slobodu odlučili da zaista
pokušaju da izvedu ono što se od njih traži. Međutim jednoga
dana prestala je da im dolazi hrana. Razlog je bio taj što su se
istraživanja koja su ranije sprovedena pokazala kao tačna.
¨Bezgrešno začeće¨ je nemoguće!
- Hoćete da kažete da ostavim te ljude da pomru od gladi?
Pitao je Džuiđić pukovnika koji je bio sa vrha zadužen za to
delo.
On se samo nasmejao rekavši:
- Ne bih ih mi pustili ni da je strav uspela... Uzeli bi samo dete.
I još nešto izbrisaće te svu arhivu koja govori o vašem zadatku.
Jednostavno ništa se nije desilo! Jasno!
- Razumem gospodine Pukovniče!

46
 JEDNA ISPOVEST

Pitam se zašto uopšte živim? Sumrak je već tu! Da! Mome

životu se već bliži kraj. A i treba tako! Opet kao da mi je život
ostao dužan neki lep doživljaj kome bi se divio i u kome bih
našao sreću rado ga se sećajući. Ali ne, sve je samo čemer.
Čemer kome nema kraja. Od kada se sećam sebe pa do sada sve
sama nesreća i bol. Osećam se kao neko ko je sve vreme svoga
življenja išao pustinjom tragajući za kpljicom vode i umro ne
ovlaživši usta. Nema smisla, nema sigaran sam! Ničiji život
nema smisla samo što se ljudi zavaravaju. U početku sam
milsio da treba uništiti samo čovečanstvo jer je nesposobno da
sebi stvori uslove za sretan život a sada mi je jasno da treba
uništiti sve. Jednostavno nepostojanje bilo čega je ono što je u
stvari adekvatno svemu. A ja, ja nemam snage ni da ruku
dignem na sebe. A mogu vam reći da pomalo i uživam u
sagorevanju zadnjih dahova koje možda i nisam trebao da
sačekam oduzimajući život sebi još u samoj mladosti od kada se
i bavim pojmom kao što je samoubistvo. Oh! Kada bih samo
mogao da poništim sve što je vezano za mene. Tako da sve ono
što je imalo ikakve veze samnom kako u prošlosti tako i u
budućnosti nestane. A priznajem ponekad me začudi mir koji
osećam ali odmah shvatim da je to onaj predah koji samo
najavljuje još jednu i još veću bol. I tako sve dok mi srce ne
pukne. Ponekad, u retkim trenucima dam šansu sebi da ipak
pronađem nešto što bi bila dobra pesma za moj ukop. Neka
47
melodija koja bi mi ganula srce i barem me na trenutak
razveselila, možda bila kap koja bi prepunila čašu i rekla: ¨Sad
je pravi čas – ubi se!¨ Moguće je da bih se zasta ubio kada bih
pronašao samo trun vrednosti u zgarištu koje se naziva životom.
Ipak sve je besmisleno i iz te besmislenosti meni sledi to da sam
dužan da nastavim život i ispunim do kraja paradoks moga
postojanja. A ne, neverujem ja ni u Boga nu u Đavola, zapravo
neverujem ni u nauku, ma sve je to napipavanje u mrklom
mraku, ali ipak smatram da sam dovoljno učen čovek da
shvatim da je svemir onakav kakvim ga objašnjavamo, hoću
reći da pokušavam da budem što realniji... malo sam se
zapetljao. Hteo sam da kažem da niko do sada još nije uspeo da
dokaže da ima smisla. Neki ljudi ga vide dogmatično u nečemu
pronalazeći utehu u religiji ili slepilu kao što je ljubav, dok je
meni jasno da razloga ni za jadno ni za drugo nema. Da smisla
ima neki filozof bi ga do sada dokazao, a i sama činjenica da se
to nije desilo je u stvari dovoljan razlog da je sve bezrazložno i
što je najgore bolno, čak i užasavajuće. Kao da čovek sve radi
iz mračnih pobuda. Zapravo čini mi se da je tama ta koja u
stvari pokreće čoveka u startu ga zaslepljujući svetlošću i
nepostojećim razumom. Ha, ha! A čovek se nada. O kako je
samo smrdljiva ta nada. Ja se nikada nisam nadao jer mi je
oduvek sve bilo jasno, oduvek čak i u naranijem detinjstvu, ma
kako to zvučalo ludo. No možda sam ja taj koji nije u pravu!
Možda sam ja taj koji je lud i bolestan. Onaj koji se skrivao ceo
život izigravajući u životu cirkuskog klovna pokušavajući da
ubedi cenjenu publiku da je jedan od njih. A to mi je itekako
uspelu. Čak šta više ima ljudi koji misle da sam ja sretan čovek.
Oni su mi posebno interesantni i mogu vam reći koliko god
pokušavao da im pronađem neki zajednički profil, niz
karakternih osobina koje svi imaju, to mi ne uspeva. Ponekada
mi se učini da je život partija šaha koju čovek igra, stim što
48
protivnik ima bele figure i igra savršeno poput matematike koja
prožima sve što ima ikakve veze sa tačnošću... naravno najviše
što mogu izvući je remi, i to ako beli apriori nije pobednik. I
čemu onda sve kada smo unapred predoređeni za gubitnike. Ne,
nemojte misliti da sam ja nerazuman čovek. Razmišljao sam ja i
o spomenutoj gospodi Bogu i Đavolu, i o mogućem večnom
životu, mogućem spasu za moj besmisao i za moju nesreću koja
me prati od začeća kada mi je otac ubrzo posle nastradao u
saobraćajnoj nesreći. Tako mi je barem majka rekla uspevši da
me nekako hrani i oblači do moje treće godina posle koje sam
bio ostavljen na brigu domu za nezbrinutu decu. Jednostavno
Rada više nije imala snage da radi obolevši od leukemije i i
sama završivši na još gorem mestu nego ja. Doživela je moju
dvanestu godinu povremno se viđajući samnom i pokušavajući
da mi barem malo nadoknadi ljubav koje sam ja trebao da
budem žedan. Međutim nije bilo tako. Meni pažnja od strane
drugih ljudi jednostavno nije bila potrebna. Znam, mogli bi ste
da pomislite da sam još tada dok sam bio u domu bio sociopata,
međutim ja sa bio veoma, ako to mogu tako da kažem,
druželjubiv. Zapravo ispunjavao sam sve norme dobrog
ponašanja; nisam lagao, nisam krao... ukratko bio sam dika
moga vaspitača koji mi je bio na izvestan način jedini roditelj.
Ipak on nikada nije primetio ono što moja majka pred smrt
jeste; a to je da njeno dete vidi iza mesta dokle doseže pogled
mnogih, iza mesta do kojeg se neke vredenosti cene i da je
jednostavno veoma dobro kultivisani nihilista. Jednostavno
neko koga niša ne čini sretnim, koji sve to uspešno prekriva i
koji pati zbog toga što je živ! Danas kada se setim Rade
pomislim da ju je u stvari ubila ta spoznaja a ne leukemija. Bilo
kako bilo moj vaspitač je uspeo da me izvede na put koji se
zove ispravan život. Sećam se koliko me je samo voleo.
Nekoliko me je puta čak vodio sa sobom i sa svojom porodicom
49
na odmor u želji da osetim što više toplinu koju poseduje sretan
dom. Meni je sve to izgledalo nekako normalno i ja kao da sam
već tada znao da moje poštenje i uzornost nisu bile toliko
njegova zasluga, kao što je on milsio već jednostavno moja
odluka da svesno sebi, sa razlozima koje sam shvatao zapišem
sebi put, za ovaj svet uspešnog čoveka. Rano sam počeo da
radim i čak uspeo sebi da obezbedim nekolioko godina
studiranja Fizike koja me je dovela do toga da sam ako ništa
drugo svestan sebe i nečega van mene. Bio sam vrlo dobar
student ali sam shvatio da mi učenje sve manje prija i napustio
fakultet počevši da se bavim biznisom u želji da se uz pomoć
para što više udaljim od lažnih emocija koje kako se bojim
vladaju svetom. I evo me; milioner koji nije uspeo da do svoje
šesdesete pronađe srodnu dušu i možda tako da smisao svome
životu. Bogataš koji još uvek nije čuo ni jednu melodiju,
muziku koja bih mu dirnula ledeno srce. Čovek koga pesma
slavuja ne raduje i koji se ne divi ničemu. Kada bolje razmislim
možda me je ruka onoga što se zove ljubav ipak takla ali meni
se odmah zgrozilo sve to sa Jelisavetom, ženom kojoj sam ja u
životu predstavljao izvor patnje veće nego što je sam osećam.
Ne znam zašto me je ta žena zavolela i šta je našla u meni,
znam samo da me je progonila od moje trideset sedme kada
smo se upoznali na jednoj zabavi pa do od prilike pedesete
godine moga života kada sam je izgleda ubedio da od mene
očekivati tako nešto kao što je brak nema smisla. Ali da. U
trenutku me je možda zaista ponela bujica vode koja izgleda da
nosi sa sobom sve ljude na njima svojstven način. Naime prvi i
poslednji put u životu spavao sam sa ženom. I kada je ta žena
rekla: ¨Milsim da te volim!¨ meni se nešto okrenulo u utrobi i
sve mi se zgadilo, sećam se čak da sam hteo da povratim jer
sam osetio konkretnu mučninu u stomaku, osećao sam se
nekako prljavo i bezdušnije nego ikada. Sve u svemu u
50
narednih nekoliko dana sam je izbegavao pokušavajući da joj
dam do znanja da me ne zanima dok sam za sebe zadržao to da
sam izgubio i ono malo čistoće koju sam imao. No Jelisaveta se
kobno zaljubila u mene. Mogu slobodno reći da me je zavolela,
samo što je u mojim očima od te za mene proklete noći bila
prljavija nego bilo koja kurva. Ne želim da kažem da je ona
zaista takva bila, zapravo suprotno Jelisaveta je žena koja se
samo može poželeti za suprugu što sam kasnije shvatio. No za
mene ona je bila predstavnik svih žena i ja je nisam ni mali
zavoleo, tačnije suprotno zgadila mi se. Ipak sam se osećao
odgovornim i na pristojan način pokušavao da joj na njena
kasnija moljenja da budemo zajdno objasnim da ja nisam čovek
za brak i za bilo kakvu vezu sa ženom, da sam vuk samotnjak i
da me, kako sam je lagao interusuju samo pare i moć. O koliko
je suza ta žena samo isplakala na moje oči dolazivši kod mene u
kancelariju ili me presrećući na ulici preklinjavši me da
probamo da budemo zajedno. Možete samo milsiti u kako sam
nezgodnoj situaciji ja bio. Sa jedne strane to je bila samo jedna
zalutala osoba koju treba što pre ukloniti iz života a sa druge
sam se osećao da treba da ispadnem barem malo učtiv i između
ostalog nikada joj ne spomenem da mi je noć provedena sa
njom nešto najgore što sam doživeo u životu. Zapravo sva ta
igra sa tom ženom meni nije izmamila gotovo ni jednu lepu
emociju. Ne, nisam je žalio, bijuće negde, možda, nesvesno i
zahvalan što mi je te noći nešto prijalo, nešto što još uvek sebi
ne mogu da objasnim... može se slobodno reći da sam prema
Jelisaveti bio hladan od tog trena koji sam spomenuo i da joj
više nikada nisam dao povod da me voli. Međutim ona je svoje
najbolje godine potrošila čekajući mene, zagorčavajući život
kako sama sebi tako i meni onako kako sada ja gledam na to.
Danas je Jelisaveta već prošlost. Nije me potražila zadnjih
desetak godina, a ja sam ako to mogu tako da kažem zbog toga
51
veoma zadovoljan. Moram priznati da se čudim samom sebi
kako sam uspeo da nasednem kao mlad na ženski dah, na
požudu koja mi se ipak samo na trenutak učinila da je ljubav.
Taj prokleti trenutak koji ipak neću svrstati u bilo šta smisleno
već u još jedan razlog koji donosi prljavštinu kojom život zna
da isprlja čoveka uvaljujući mu stotinu nezgodnih i neprijatnih
situacija. Ha, ha! Izgleda da sam i ja prevaren ženom kao i
Adam prvi čovek. No to je valjda cenjena gospođica sudbina
rešila da se poigra i samnom ostavljajući me na miru u svim
drugim stvarima. Ne, ne mogu njoj prepisati svoje materijalno
bogatstvo. Ipak je ono stečeno, priznajem ne toliko radom
koliko dovitljivošću i mojom inteligencijom. Da to je moje
lično delo a ne sudbina kojoj sam možda i zahvalan što me nije
prevarila kao što vara skoro sve ljude unoseći u njihove živote
zbunjenost i nerazumevanje. Da ta me je iluzija defenitivno
ostavila na miru, iako ni dan danas nisam spreman sebi da
potvrdim da sudbina ne postoji. Moram vam priznati da ne
znam čak ni šta ta reč konkretno znači. Kada je gledam sa jedne
strane liči mi na samu smrt, dok opet sa druge kao redosled
događaja koji se čoveku dešavaju u toku života. Ipak da budem
iskren nisam zadovoljan ni sa jednim od pomenutih tumačenja.
Ponekad pomislim da ta reč u stvari nema smisla i da je
religioznog porekla, a na religiju ja, pogotovo u ovim godinama
ne dajem ni novčić. U stvari moglo bi se reći da ja težim nekom
redu u svome životu, mislim da sam u to siguran a to što ljudi
nazivaju sudbinom zna ponekad da zaintrigira moju tupu
znatiželjnost i odvede me u neke predele iz kojih se vraćam sa
punim džakom besmisla i, da ponovim, bola, u biti ne
predstavlja ništa posebno! Nekoliko puta sam čak hteo da
prokunem taj pojam, ali mislim da ga još uvek nisam dovoljno
ispitao da bih to učinio. Zapravo milsim da bih time narušio
neku ravnotežu koju nemam prava da diram. Sa druge strane
52
kao da shvatam da je sve to zbućkano u moje inače prazno
nesvesno i da tamo kao jedna od retkih stvari čini da se u mojoj
svesti nešto dešava. Opet kada preispitam psihoanalitičko
tumačenje čoveka učini mi se da je to toliko besmisleno kao i
verovanje deteta da zaista učestvuje u nekoj digitalnoj igrici. A
bavio sam se ja i psihologijom. Ne toliko da bih pomogao sebi,
nipošto, već iz čiste radoznalosti i želje da saznam nešto što bi
mi možda pričinilo još jednu bol. Tačnije nije bol bio pravi
uzrok mojim samoanalizama on je više bio posledica moga
eksperimenta da možda ipak nekako dam neki odgovor,
opravdam bilo šta što se može pojmiti, konkretno vezano za
mene, za moje lično ja. Ali tek je moje bavljenje samim sobom
uzrokovalu tu bol jer nisam u sebi našiao ništa sem praznine,
duboke praznine koja nema dna i završava se možda negde u
smrti moga bića duboko u meni. Da! Mrtav sam ja od kada
znam za sebe, i ovo otkriće se samo potvrdilo, razložilo na
uzroke i posledica koje priznajem meni nemaju nikakvog
dubljeg smisla. Jednostavno još jedan promašaj u mome roptaju
da sebi ipak dam neki razlog ili moguđnost da barem taj pojam
koji je psihoanaliza može dati opravdanje mojoj bolnoj praznini
koja se samo pojačala kao što rekoh krahom tumačenja iste.
Istina je da sam u tom pristupu čoveku pronašao neke logičnosti
ali one su me dovele samo do toga da sam, kako bih rekao,
prilagođeno totalno autistično biće koje ne može da pronađe ni
trunku ljubavi ili smisla u životu na koji opet odgovara
adekvatno odajući utisak sasvim prilagođene osobe. Duša je
moja jednostavno bunar u kome nikada nije ni bilo vode. Bunar
dubok i mračan. U koji sam zakopan i u kome sam živ mrtav.
Možda je suviše surovo reći da čovek može biti mrtav iako je
živ, ali ja to za sebe tvrdim. A to nije samo smrt u kojoj se ništa
ne dešava, ne to je život u paklu, život u roptaju sopstevnog
bivstva da se nekako izbavi iz bezumlja za koje samo tvrdi da je
53
apsolutno. No ko zna? Možda ću posle svoje kliničke smrti, za
koju sam rekao da je bukvalno priželjkujem zaista završiti u još
gorem paklu gde vlada Đavo sa svojim demonima mučeći
ovakve kao što sam ja najtežim mukama. Istina je da mi ovo
poslednje zvuči neverovatno s' obzirom na moju nereligioznost
ali ako se tako može nešto reći ja ću čak uživati u toj patnji.
Uživaću u svom pečenju na vatri pakla jer ću shvatiti da sam
mrzeo dajući time razlog svome životu koji je dobio ostvarenje
pa makar to bilo i na takvom mestu kao što je predeo gde je
mrak i škrkut zubi. Ali kao što rekoh sve to meni izgleda daleko
od razuma od kojeg ja kao što milsim da sam već pomenuo
takođe ne mogu da nađem bilo kakve koristi. Hm. Možda bih
mogao sebe da uporedim sa kompjuterom koji ima svoju svrhu
da služi nečemu, ali kopmjuter je nesvesna stvar; od koje se i
neočekuje da pronađe bilo šta čime bi opravdao razlog svoga
postojanjam, dok ja eto kao neko ko je za razliku od mašine
svestan sebe nevidim razlog za tu svest, i smatram da je bolje
da je nema, tačnije da je nikada nije ni bilo i da je nikada u
budućnosti ne bude! Moglo bi se reći da sam ja možda
ljubomoran na druge ljude, zavistan na njihovim užicima u
onome što njima život predstavlja, ali ne! Ja ih čak i ne
prezirem, i ne samo da im ne zavidim veđ i ih i žalim.
Jednostavno ža mi je njihove zablude koja je zakačena za nešto
što bih se moglo nazvati... jednostavno kao što sam već rekao
razlogom za postojanje kako čoveka tako i bilo čega drugog.
Još možda da zatvorim krug sa bolom koji osećam. Da kažem
nešto o njemu. Zapravo nema se tu šta ni reći; izgleda da ja bol
osećam jer postojim na način na koji je to izgleda samo meni
shvatljivo. Bezličnost, ništavilo, apsurd i besmisao!

54
 KRATKO RAZMIŠLJANJE JEDNOG
ŠIZOFRENIČARA

¨Hladna krv mi teče kroz vene. I tuga se spušta niz prozor

kao puzavica koja se vrpolji probadana udicom. O zašto je ovde
mrak. Bilo bi dobro da neko upali svetlo. Ne! Nema nade za
povratak. Čak ni Bog ne može tu više ništa. Pitam se samo kada
će ponovo doći Karlos? Nije ga već dugo bilo. Moram priznati
da iako je demon ipak je moj jedini prijatelj. Tako je hladno!
Mislim da će napolju uskoro početi da pada sneg. Treba mi
nešto da podgrejem krv. Neka vrsta unatrašnjeg ognja. Oh kada
bi se pojavio neko ko bi ga zapalio, ovako jedino Karlos
ponekada svrati i promeni ovu tešku tugu u nešto možda još
strašnije, ali barem drugačije. Pre sam imao više prijatelja. Ne
mari što su to takođe bilo demoni. Dođe mi da su ušuškam u
nešto toplo i slatko ali ovde zima traje večno. Neka neko upali
svetlo ako me čuje! Ništa ne vidim. Naravno gotovo sam
siguran da će neko prekinuti ovu tišinu. Ali trenutno ovde nema
ničega; samo moje telo koje ne oseća prisustvo ničeg drugog
osim hladnoće. Opet su mi oduzeli sobu u kojoj večito postojim
i gde ću zauvek ostati. Iako ništa ne osećam znam da sam u
njoj. Ali fali mi spoznaja o tome. Da. Tako bi bilo tačnije
rečeno! A eto često razmišljam o nečemu čega se sećam i što
sam zvao muzika, naročito kada je mrak i kada samo nešto kao
prozor stoji ispred mene, čineći da moja svest uopšte postoji.
Ali zaboravio sam šta je to. Samo znam da je nekada davno
postajalo i za čime sam dugo žalio kada je nestalo. Vole bih da
se to vrati! Samo što ja više ne znam šta je to tačno ni izbliza.
Kada nadođe inspiracija imam utisak da mogu uvetom da
55
dodirnem tu stvar i to je najdalje što mogu da odem u
sećanjima. Ali dobro se sećam vremena. Ono je bilo izvesna
predstava da se događaji nižu u nekoj višoj harmoniji. Međutim
nemam više ni tu spoznaju. Jednom mi se učinila misao, ako se
to tako može reći, koja je bila: ¨Sve teče sve se menja!¨. Možda
i postoji nešto što je lepše od ovog mog života. No kada bolje
razmislim šanse za tako nešto su male. Ipak je ova moja soba,
kada se upali svetlo sve što mogu da imam. Ali ta bol, ta bol je
nekada nesnošljiva. Ponekada mi dođe da nestane sve ali
nemam predstavu šta bi onda bilo, šta bi tada postojalo? Gde
bih u svemu tome bio ja? A siguran sam da ne mogu da
nestanem. Ja sam jednostavno večan. Možda Karlos upali svetlo
kada dođe i ja uspem da osetim dlanove protrljam ih i zagrejem
krv. Ipak najčešće svetlo dolazi iznenada kao što i nestaje. Ovi
trenuci su u stvari najteži. Ali oni pripadaju krugu koji teče. Ne
smem ni da pomislim šta bi bilo samnom kada bi Karlos prestao
da dolazi? Mislim da bi to bio veći gubitak za mene nego
momenat kada je nestala ta zaboravljena muzika.
Ah! Evo ga svetlo. Tu sam u svojoj sobi. Tu je moj prelepi
stoćić mala, stolica i krevet. Slika na zidu na kojoj je
predstavljena obnažena lepotica. Priznajem da mi nekada
pričini zadovoljstvo kada je gledam. Samo mi se ne sviđa što
ima crne oči. Ali Karlosu se baš to sviđa. On kaže da iste takve
oči imam i ja. Ponekada dugo razgovaramo o slici. Da! Ona je
neiscrpna tema za nas. A nije bila tu od početka. Jedan dan se
jednostavno pojavila i obogatila mi život. Možda jednom
budem dobio još neku, na zidu ima dovoljno mesta. Sa druge
strane ne smem ni da pomislim da ostanem bez nje, to bi bio
pravi krah za mene. To bi bilo gore nego kada bi me sam Karlos
ostavio. Samo slika se nesme nikako dodirivati. Takav je zakon.
I Karlos to zna. Priznajem nekada mi dođe, naročito kada sam
besan da presudim slici i uništim je ali znam da to nikada neću
56
uraditi jer znam koliko mi je boli nanelo to što sam uništio svoj
mali peščani časovnik koga sam iz meni nepoznatih razloga
zvao ¨majka¨. Mislim da ta reč ima neko više značenje. Nešto
poput Boga ili Đavola. Ah, sećam se ja i Đavola vrlo dobro... i
on mi je dolazio u posete ali je kako mi je rekao digao ruke od
mene uvredivši me time toliko da mi je slomio srce. Od tada
kada je mrak meni se ledi krv u žilama, i teško podnosim
nedostatak svetlosti. Ali sada se se sve vidi. Moja draga soba,
svetlo ljubičasto obojeni zidovi i govor čaše vode koja je od
iskona na stolu. Ona je u stvari najveća svetinja koja postoji; Ta
čaša vode. Nju nesmem ni da taknem, greh je i pomisliti na
nešto tako. To je najviši zakon koji postoji. Neprekršiv! Lepo je
ovako kada se sve vidi. Samo da što duže tako ostane. Nikako
ne volim mrak i tamu. Tada mi se krv ohladi i osećam kao da se
nešto najavljuje što nikako ne bi smelo da se desi. Eto, ne znam
šta je to ali mislim da je jezivo. Mislim da bi poremetilo sve
ono što večno postoji. Možda slomilo sto ili stolicu, ne daj Bože
dodirnulo sliku ili je promenilo u nešto drugo. Ne smem ni da
razmišljam o tome jer mi se odmah ubrza srce i osetim neki
pritisak u glavi koji kao da hoće da je raznese. Moram da
skrenem tok misli... Samo da ovo osvetlenje duže potraje.
Nekada mi je padalo na pamet da mrak prestane da dolazi. Oh
koliko bih onda srećan bio. A čudna je ta pomisao i ta spoznaja.
Milsim to da svetlo zauvek obasjava sobu. Ponekad uhvatim
sebe kako se nadam da će od izvesnog trenutka tako biti, ali
ubrzo me spopadne neki utisak da je to nemoguće. Ipak, kažem,
ponekada se nadam. Priznajem zaista bih voleo da tako bude.
Čak sam i svestan toga da uživam u toj nadi. A možda ta ideja i
postoji da bi mi bilo lakše, da lakše podnesem bol koji nije mali
čak ni kada se u sobi vidi. Istina je i to da ja uopšte nisam
nesrećan čovek iako mi je nekada život mučan; naročito kada je
duže vreme mrak ili kada sam, takođe duže bez društva – kada
57
nema Karlosa. A već sam ga više puta zamolio da me nikada ne
ostavi i on mi je obećao da će se potruditi da tako bude jer sam
mu dobar prijatelj. Ova slika, ponekad pomilsim kao da me
gleda. Zapravo može se reći da mi na neki način predstavlja
društvo, da mi je neko ko uvek ćuti večno u gostima. Na žalost
ne mogu da je zamislim kada dođe mrak; kada se ugasi svetlo.
A toliko puta sam to pokušavao. Sve u svemu u vezi nje,
moram da priznam da me ponekada jako prijatno uzbudi. Istina
jedno vreme mi je bila suvišna i nisam je voleo, to je ono kada
sam pomilsio da je uništim. A znam i zašto: Karlos je izneo
predpostavku da je to u stvari muškarac u ženskom obiliku! To
me je pogodilo. Čak šta više milio sam da sam to ja. Međutim u
kasnijim razgovoroma i analizama smo zaključili jednom za
svagda da je to neka devojka koja ima oči slične mojima.
Jednom sam čak Karlosu rekao da je lud i tom prilikom ga
oterao zato što je izjavio mogućnost da sam ja u stvari ludak
odvojen od sveta koji nema ni najmanju spoznaju o
spoljašnjosti i živi, kako je on rekao ¨Sam u svojoj glavi.¨
Negde u to vreme me je ostavio Đavo, izgleda zauvek. Iako je
bio besan meni se činilo da je vrlo zadovoljan samnom. I baš
me je ta njegova neskrenost povredila. Da ne govorim o tome
što sam izgubio najbolje društvo. Možda najboljeg prijatelja.
Sećam se samo da je spomenuo, ako smem da pomilsim, čašu
sa vodom na stolu. To me je razjarilo i ja sam mu rekao da bih
voleo da izgubi rat sa Bogom iz čistog besa. On me je međutim
shvatio ozbiljno i proklevši me zauvek otišao.
A često se pitam gde je on? Zar postoji išta osim moje sobe?
Ponekad dam sebi odgovor da je moja soba sve što postoji a da
su moji prijatelji, koji su me ostavili do sada u stvari negde još
uvek u njoj samo što ne žele da se prikažu. Da, to mora da je
istina! To je sigurno istina!

58
I kao što rekoh i pored bola i samoće ja uopšte nisam nesretan
čovek. Samo se bojim nečega što bih ja nazvao konačnost. Ali
jasno mi je da je ona nemoguća. I da sve nestane i da me svi
ostave ostaće soba sa čašom vode... oprosti mi, molim te oprosti
mi, ali to je činjenica. Čak i da se svetlo zauvek ugasi ostaje
svetinja nad svetinjom. Samo to bi bilo jezivo za mene. A opet
činjenica je da se ka tome stvari kreću. Opet ne mora da znači
da je tako. Možda mi dođu neki novi prijatelji, možda svetlo
počne češće da sepali, da stvari umesto nizbrdo krenu na moju
ruku. Ipak ponekada me uhvati veliki strah da ću ostati zauvek
sam u večnom mraku. Tada me obično kapi znoja koje počnu
da mi se slivaju niz slepoočnicu toliko iznerviraju da mi dođe
da povredim sebe. I mogu reći da je interesantno to što to do
sada nikada nisam učinio. Kao da me Bog čuva, bez obzira na
to što mi je Đavo bio najbolji prijatelj i što još uvek patim za
njegovom prisutnošću. Opet iskreno rečeno nemam potrebu da
se družim sa Bogom i ne bih voleo da me poseti. On je taj koji
glavni krivac za nesavršenost i ja sam nepovratno ljut na njega,
da ne kažem ogorčen i još uvek na strani Đavola. Ipak sa
Karlosom nekada porazgovaramo o Bogu i složimo se da je
tiranin koji iako je najmoćniji i koji još uvek vlada ipak
nepravedan i prevejan. A ne znam da li je tu njegovu vladavinu
uopšte moguće srušiti. Izgleda da su stvari postavljene konačno
i da je rat između Boga i Đavola neka vrsta igre u kojoj svi
večno učestvujemo, i shodno tome kako se postavljamo u toj
igri tako se i doživljavamo. Ipak ponekad pomoslim da je Bog
uredio stvari najbolje što je moglo namerno izabravši đavola da
mu se suprostvalja. No, sa druge strane priznajem da je sve što
znam o Bogo došlo uglavnom od demona sa kojim sam se
družio, i ne znam zašto ali ja im verujem bez obzira što nisam
saslušao drugu stranu. Zapravo ne verujem svemu. A i svaki
demon ima svoju priču. Sećam se Arijela koji je kazao
59
svojevremenom da će jednom sve zauvek nestati ako Bog
pobedi Đavola! Jedno vreme sam verovao u tako nešto ali mi je
nepromenljivost ponovo zauzela presto u mojim stavovima.
Ipak ja postojim večno u svojoj sobi kako bih se mogao iraziti
od kada se prisetim vremena koje je se iz toka pretvorilo u tren
koji je trajan. Prvo mi je bilo veoma mučno da se naviknem na
pokrete koji su predstavljali pravi pakao za mene pri gubitku
osećaja za vreme... Idem li upšte neku? Ne! Ne! Neke stvari su
kao što sam već pomilsio nepromenljive i gotovo. Au ne!
Nestalo je svetlo. Ne samo ponovo mrak.¨

¨Hladna krv mi teče kroz vene. I tuga se spušta niz prozor

kao puzavica koja se vrpolji probadana udicom. O zašto je ovde
mrak. Bilo bi dobro da neko upali svetlo. Ne! Nema nade za
povratak. Čak ni Bog ne može tu više ništa. Pitam se samo kada
će ponovo doći Karlos? Nije ga već dugo bilo. Moram priznati
da iako je demon ipak je moj jedini prijatelj. Tako je hladno!
Mislim da će napolju uskoro početi da pada sneg...¨

LAVIRINT

Jedno veče pre mnogo, mnogo vremena izašao sam sa

devojkom u večernju šetnju. Nismo dugo bili zajedno tako da je
naša ljubav tek počela da se rasplamsava, barem sam ja tako
mislio. Imala je na sebi prelepu crvenu haljinu i ni sam tada
nisam shvatao zašto je bili praktično svečano obučena jer kao
što rekoh izašli smo u jednu običnu šetnju. Kazala je da je
60
danas posebno veče. Nisam je razomeo te je zamolih da mi
pojasnu. ¨Samo ćuti i videćeš!¨ Odgovorila je tiho sa blagim
osmehom. Da. Tada sam pomislio da je u pitanju neko
iznenađenje i odlučio da sačekam i vidim o čemu se zapravo
radi. Koračali smo lagano dok je sunce zalazilo. Tada je rekla:
¨Danas je dan večnog zalaska!¨ Pogledao sam je čudno sa
strahom da možda nešto nije u redu. Tačnije pomilsio sam da
hoće da prekine našu vezu i pitao je li to istina. ¨Ne, to nije
istina!¨ Pa šta je onda u pitanju već sa nekim drugačijem
oblikom straha svakakve misli su mi padale na pamet.
¨Malo mi je neprijatno.¨ Rekoh joj. ¨Ti izgledaša tako svečano i
otmeno blistavo a ja sam u majci i kratkim pantalonama.¨
¨Nema veze. Važno je da se mi volimo!¨ nadovezala se na moju
zadnju rečenicu hodajući pored mene kao po vodi. Ja sam se
pak čudno osećao. Sa jedne strane počeo sam da se divim
njenoj lepoti tek tada uviđajući koliko je u stvari prelepa i
veličanstvena, a sa druge bio sam nervozan povodom njene
mistične rečenice da je danas poslednji zalazak. ¨Vidim
iščekuješ da vidiš šta je u pitanju?¨ Pitala je. ¨Da!¨ odgovorio
sam pokušavajući da se osećam prijatno. ¨Čekamo večan
izlazak meseca!¨ Podigla je ruku pokazujući rukom ka istoku i
nastavila: ¨Trebao bi da se pojavi nad onim brdom od prilike.¨
Hteo sam da je postavim neko pitanje u vezi njenih reči ali
zbunjenost me je sprečila da osvestim šta tačno da kažem tako
da sam već tada bio prilično zbunjen. Uhvatila me je za ruku
kazavši da to što treba da se desi možda i nije toliko loše.
Pomislio sam da je sve samo šala ali njena haljina me je
razuverila; zašto bih se neko šalio na taj načinm, i u toj meri
posvećivao nečemu što treba samo da izmami osmeh. U
sledećem trenutko stala je ispred mene poljubivši me. ¨Znaš ti
mene ne poznaješ najbolje ali ja tebe već znam bolje nego iko!¨
¨Kako to misliš?¨ Pitao sam zbunjeno dok me je ona blago
61
pogledala svojim plavim očima i pomilovala me rukom po
obrazu. Ja sam je pak gledao kao neko ko je bespomoćan pred
onim što ga čeka. Spreman da pristanem na sve što je ona, kako
mi se činilo predodredila. ¨Uskoro će ti sve biti jasno. Znaćeš
tačno ko sam ja!¨ Uspela je da me nasmeje i rastereti od moje
intuicije koja mi je kako sam tek tada primetio govorila da
nešto nije u redu. Ipak primetio sam kako mi desna šaka
podrhtava. Ona me je, primetivši to uhvatila za nju. ¨Ako me
voliš bićeš srećan samnom!¨ Pogledao sam u mesto na kome je
kako je rekla trbao da izađe mesec i zapitao se da li je zaista
volim. ¨Sunce je zašlo... Mogu ti reći da se i ja pomalo plašim!¨
Izgovorila je još jednu mističnu rečenicu koja je učinila da
priznam sebi da je i mene strah.¨Evo ga mesec!¨ Poskočila je a
jasam se okrenuo takođe ga ugledavši imajući utisak da me je
spazio čim se pojavio nagoveštavajući neku veliku promenu u
mome životu. I bio sam u pravu. Moja devojka podigla ruke ka
nebu i izgovorila: ¨Neka se za nas dvoje stvori novi svet!¨ I ja
sam se u istom trenutku našao sam u izvesnom lavirintu.
Jednostavno sve oko mene je nestalo dok sam ja stajao među
visokim zidovima u čijem podnožju je bila neka vrsta žive
ograde koja je imala neke plave plodove veličine trešnje. Tada
sam na zidu koji se nalazio ispred mene video tekst koji je bio
isklesan na način kao da je pisan njenom rukom. Osvrnuo sam
se oko sebe ne bih li je ugledao, međutim nje nije bilo tako da
sam je glasno pozvao nekoliko puta, a zatim odlučilo da
pročitam ono što je bilo napisano ispravno mislivši da je to
nešto što je sledeće što treba da uradim. Pisalo je: ¨Ja sam
takođe negde u ovom lavirintu i ako se zaista volimo kad tada
će mo se sresti i biti sretni zajedno. Bobice koje rastu na biljci
koja je u podnožju zida će ti biti sva hrana i piće. Vrlo su sočne
i zadovoljavaju potrebu kako za žeđu tako i za glađu. U nadi da
će ljubav pobediti pozdravljam te i želim svu sreću pod
62
mesecom koji će se zaustaviti na nebu i sasvim dovoljno sijata
tako da tamu nikada nećeš više doživeti.¨
Ne, nisam u tim trenucima mislio da sam poludeo, niti da je u
pitanju neka halucinacija. Jednostavno nešto u srcu mi je čvrsto
govorilo da je tekst na zidu istinit. Blago sam se osmehnuo
verovajući da ću je uskoro naći i da ću biti sretan sa njom.
Smelim koracima sam pošao u potragu za njom. Tražio sam je
godinama, možda i deceniju preispitujući srce da li je u njemu
zaista ta devojka. Na kraju sam shvatio da je ne volim i da je
nikada neću naći što više nisam ni želeo. Palo mi je napamet
posle svega da je spasonosno to što znam da se iz lavirinta
može izaći ako se uvek ide desnom stranom što sam i počeo da
činim. Prošlo je još nekoliko godina provedenih u užasnoj
samoći i nadi da lavirint ima kraja i da ću se na kraju ipak
spasiti od ludila. Tada sam naišao na još jedan tekst na zidu:
¨Pokazalo se da me iskreno ne voliš, čak se pokazalo da si me
vremenom i zamrzeo, da si postao više životinja nego čovek
tako da bacam prokletstvo na tebe: Izlaz iz ovog lavirinta biće
ujedno i ulazak u drugi i tako nanovo i nanovo, čitavu večnost!
Amen!¨

MOJA SESTRA LUDILO

Ispričao bih vam nešto kratko o svojoj sestri. Naime ova

priča kao i njen život je pomalo nepotpuna i kratka. Ne, ne
želim reći da je njen život bio nepotpun ali ja sam ga lično tako
doživeo.

63
Rođeni smo na isti dan, majka kaže da je nekoliko minuta
starija od mene. O našem detinjstvu ne bih puno dužio u i
ovako kratkom izlaganju.
Oduvek je bila čudna. Sećam se njeninih plavih očiju dubokih
poput okeana. A opet već tada u našem najranijem detinjstvu se
videlo da su plave samo zato što ih nebo obasijava, i mogu vam
reći da sam ih se plašio. Naročito kada padne mrak moj pogled
je bežao od njenog, i kako sam tada već mislio oči joj noću nisu
bile plave već su dobijale cnu boju. Isto poput okeana koji je
noću crn i nekako jezivo dubok. Da bih objasnio svoj utisak o
kome govorim kratko ću vam reći da smo na jednoj plovidbi sa
roditeljima primetio da su oči moje male sestre iste kao i boja
okeana, čak smo se i šalili na tu temu. Međutim kako je sunce
počelo da zalazi tako su i njene oči počele da menjaju boju da
bi na noćnoj svetlosti brodskog osvetljenja bile potpuno crne.
Sećam se ona mi se tada smejala i govorila kako sam omađijan i
kako me je morski đavo uzeo pod svoje. Da, smejala se mome
strahu još me više plašeći, ali ja sam baš u tim trenucima
početka noći shvatio da moja sestra nije obično dete, i od tada
je nekako iz straha držao na nekoj samo meni znanoj distanci.
Sećam se njenih dugih pogleda ka zapadu, sa jednog brežuljka
nedaleko od naše kuće, kao da se molila nekome. Tada sam bio
već stariji i navikao na čudaštvo svoje sestre koje je bilo učljivo
svima u selu. Malo je govorila, a tim kratkim rečenicama dosta
toga objašnjavala. Jedna stara baka je pred smrt rekla da je to
božje dete i da ga se kao takvog treba plašiti, a onda je izdišući
poslednji dah progovorila: ¨Đavo me prevari! Ona je ludilo
samo!¨ U sledećem trenutku babi je je krv bukvalno šiknula na
usta udavivši je. Od tada su počele da kruže razne priče o mojoj
sestri koja se kao svima u inat zaljubila u jednog meštana koji
nije bio ni po čemu poseban. Ali iz samo sebi znanih razloga je
odlučila da ljubav krije kako od drugih tako i od njega samog, i
64
sve što je od te ljubavi bili su osmesi koje mu je upućivala kada
god bi se sreli. On mi se pak jednom požalio da mu je vrlo
neprijatno u tim trenucima. Rekao je: ¨Tvoja sestra jeste lepa,
ali ja nju ne razumem. Pogotovo ne razumem njen pogled koji
je plav poput letnjeg, suncem obasjanog neba, a u negde u
dubini kao da krije crnog gavrana. Molio bih te da joj kažeš da
me više ne gleda tako čudno jer je se pomalo bojim.¨ Ja joj pak
nikada to nisam rekao ali moja sestra kao da je znala šta je taj
mladić tražio od nje tako da je prestala da mu se udvara ili
barem iskazuje svoju ljubav i na taj mali i skroman način. Od
tada se još više povukla u sebe neizgovarajući ni po nekoliko
rečenica u toku dana. Prošlo je još nekoliko godina i moj otac je
videvši njenu takođe plavu kosu kako leti na vetru koji se
poigravao sa njenim pramenovima, njena bedra i bokove,
shvatio da je vreme za njenu udaju što joj je i rekao. Ona mu se
pak blago nasmejala i ljupkim pogledom koji je, kako mi je
otac, kasnije rekao prvi put u sebi sadržao ljubav rekla: ¨Ne
razmišljaj o tome oče, ja neću još dugo!¨ I zaiasta naš otac kao
da joj je poverovao. Negde u dubini sebe, krijući to od nas,
znao je da mu je ćerka rekla istinu. A istina je bila da su za
nepunih godinu dana počele da kruže po selu priče da je moja
sestra veštica. Naš crkveni paroh je u početku branio ali jednom
prilikom im su se sreli pogledi i moja sestra ga je pogledala
toliko zlokobno da je i on poverovao u tu priču. Naravano od
tada sveštenik je, omrzavši je, samo tražio neki razlog da je
optuži za veštičarenje i pozove inkvizitore. Međutim osim svog
pogleda koji je postao tup i gotovo zastrašujuće čudan ona je
svo svoje vreme provodila kod kuće radeći sve kućne poslove.
Može se reći da se tek tada izolovala od svih ljudi i meni se
činilo da pati zbog neuzvraćene ljubavi. Opet nisam verovao, sa
druge strane da ona uopšte voli nekog. Iako je prema meni uvek
bila fer u priču da je je veštica sam i sam počeo da verujem tako
65
da sam je jedno veče dok smo sedeli uz vatru sami to i pitao.
¨Setro jesi li ti veštica?¨ ¨Ne ja sam ludilo!¨ Nasmešila se ljupko
pomazivši me po obrazu. Da. Mogu reći da je prvi potez u
odbacivanju došao sa moje strane. Uostalom kao i kod ostalih u
selu. Činjenica je bila da nije nikada direktno započela prva
sukob sa nekim, a imala je toliko neprijatelja, čak je i moja kuća
izašla na loš glas i otac izgubio ugled u selu kao neko ko ima za
ćerku vešticu. U početku se suprostavljao ovom stavu meštana a
zatim je shvatio da mora da bira između ugleda i ostalog dela
porodice i svoje ćerke. Selo pak kao da je čekalo da se i ta
poslednja barijera otkloni, zaštita od strane oca, i nasrne na
moju sestru, međutim paroh je kazao da je to posao crkve i
počeo da se raspituje po selu da li neko možda ima dokaz za to
njeno veštičaranje. I taj dokaz se našao! Naime mladić koga je
moja sestra volela je odlučio da se osveti rekavši da ju je video
kako šrtvuje kokošku Đavolu i kako pije njenu krv. Paroh je na
sledećoj misi to izjavio predhodno pozvavši inkviziciju koja je
došla za nekoliko dana. Sećam se još uvek pogleda prezira koji
je bio upućen od strane moga oca u moju sestru. ¨Oče to je laž!¨
Rekla je a ja sam prvi put video suze u njenim očima. On joj je
onako iznenađen zaista poverovao i sažalio se na nju iako ju je
u srcu već duže vreme ostavio. Hladnoću koja je je lebdela oko
moje sestre nije mogao da podnese i i sam počevši da se oseća
čudno odlučio da se spasava ono što se spasiti može očekivajući
, a i pristajući na neki linč od strane seljana ili neko drugo
odstranjivanje svoje ćerke iz sela. Nije znao da su inkvizitori
već na putu i da dolaze da iz njegove ćereke isteruju demona
nudeći joj utehu i spasenje u Hristu.
I to poslednje popodne koje je provela kući nije ništa radila.
Samao je sedela na stolici i njihala se. Praktično su svi meštani
čekali inkvizitore da je odvedu. Da, toga popodneva je duvao
hladan i rezak vetar, gavrani su nemo preletali selo, a sunce je
66
imalo neku plavičastu boju oko sebe; Barem sam ja imao takav
utisak. I iako je bilo kasno leto u mome domu izgleda da nikada
nije bilo hladnije tako da sam odlučio da se sklonim iz kuće dok
je moja sestra još uvek u njemu. Nisam se čak ni pozdravio sa
njom iako sam to želeo a umesto toga sam praktično izleteo
napolje u nekoliko koraka. Odlučio sam da se sklonim na meni
drago mesto na kome sam provodio vreme sam a koje se nalzilo
na jednom uzvišenju ispod koga je proticala mala reka. Prvo
sam išao ubrzano a onda sam dobio utisak da je neki duh počeo
da me juri. Iako mi ovo nije došlo u svest onako uplašen počeo
sam da trčim, u stvari da bežim od nečega. Jednostvano neki
nedefinisani strah me je preplavio i ja sam mahnito trčao sve
dalje i dalje. Onda sam pomislio : ¨Gotovo je! Odveli su je!¨ i u
sledećem trenutku od straha je ostao samo hladan znoj koji mi
se slivao niz leđa.
Priča se da je moja sestra umrla u najvećim mukama, da je od
nje traženo da prizna da je veštica i zatraži milost i
pomilovanje, da se odrekne đavola. Takođe se govilo da nije ni
glas bola izustila već da je pred smrt samo rekla spokojno kao
da ne oseća ništa: ¨Nisam ja veštica, ja sam ludilo. Ja vas
nagonim da radite ovakve stvari i verujte uživala sam mnogo
više nego vi u našem druženju!¨. Inkvizitori su se čudili njenom
ponašanju koje do tada nije opisano u njihovim knjigama
verujući da su ubili neku zaista zlu osobu.
Iskasapljeno telo su predali mome ocu koji je sahranio na samo
njemu znanom mestu. Međutim pred kraj života zapravo kada
je umirao na njivi u mom prisustvu rekao mi je sav unezveren
sopstvenim nestajanjem gde se to mesto nalazi. Učinilo mi se
da mu je to donelo neko olakšanje. Barem mu se dah vratio do
kojeg je odjednom počeo teško da dolazi i gušeći se počeo da
umire. Držao mi je ruku pri objašnjavanju gde se grob nalazi i
dalje teško dišući sa blagoslovom da je nekoliko uzdisaja koji
67
su bili i poslednji lako došao i izgleda umro u miru. Nekoliko
godina nisam smogao hrabrosti da posetim njen grob iako sam
odlučio da to učinim barem jednom u životu. Tako je i bilo.
Otišao sam u nekom čudnom miru valjda u trenutku kada je
vreme došlo za to na to tajno mesto. Zaista moj otac se
pobrinuo da ga niko ne nađe ako ne zna tačno gde je. Bilo je
veče kada sam stigao i prvo što sam ugledao bio je krst na kome
je pisalo ime moje sestre. Sledeće što sam video je nešto od
čega mi se sledila krv u žilama na trenutak dok sam već u
sledećem momentu osetio neki osećaj ponosa. A ono što sam
video bila je plava ruža koja se nalazila po mojoj proceni tamo
gde bi trebalo da se nalazi srce moje sestre. Preplavio me je
neki osećaj smirenosti i kao da sam znao da je osveta izvršena,
barem sam imao utisak da mi je sestra to nekako došapnula.
Uglavnom kada sam se vratio u selo saznao sam da je, sada već
čovek u koga je moja sestra bila zaljubljena kao mlada naprasno
i totalno poludeo razgovarajući sa, kako je izgledalo, demonima
koji lete svuda oko njega ujedajući ga i mučeći. Ubrzo je
odveden u ludnicu a posle nekoliko godina čuo sam od
njegovog rođaka da je lekar koji ga je posmatrao bio mišljenja
da je živ u paklu.

POSLEDNJA STANICA

Mihailo je ušao u lift. Pritisnuo je dugme za osmi sprat.

Naime trebao je da odnese izvestan izveštaj u arhivu. Taj spis je
dobio od svog nadređenog sa zadatkom da ka smesti sa ostalim
dokumentima od kojih se odustajalo od njihovih rešavanja što
68
zbog zastarelosti, što zbog njihove nemogućnosti da se reše
slučajevi koji su bili uglavnom razna krivična dela. Ponekada bi
ovaj činovnik znao da dobije zadatak da pronađe određen slučaj
i vrati ga u razmatranje, ali onih predmeta koji su završavali
nerešeno, od kojih se odustajalo su bili mnogo ćešći razlog
zašto je iz prizemlja išao na zadnji sprat zgrade gde bi
dokumenta ostavljao po rednim brojevima pod kojim su oni
zavedeni.
Mihailo je zapravo bio prosedi, srednjovečni čovek, velikog i
povijenog nosa koji je sa ostalim delovima lica činio da lik koji
je imao liči na neku pticu velikog kljuna. Zapravo ispod
njegove kose koja je izgleda počela da biva sve više bela i što
manje crna nalazilo se usko i visoko čelo koje su guste obrve
presecale činivši da njegovo lice izgleda kao da je iz dva dela.
Oči su mu bile crne i sasvim obične a opet su nekako bile
zadignute u udnosu na obraze i bradu koja je bila malo
zakrivljena.
Posle srednje škole upisao je pravni fakultet ali mu je falio
novac da bi završio studije tako da je po profesiji bio
birotehničar. A i bavio se svojim zanjimanjem radeći za policiju
kao pravni savetnik. Ovaj posao je zapravo dobio preko veze
uspevši da izmuva diplomu više škole koja je bila neophodna za
to radno mesto. Jednostavno bio je pogodan za nekoga ko radi u
policiji obaljajući svoj posao savesno i posvećeno.
Toga dana nije bio dobre volje i planirao je da popije kafu
posle skladištenja jednog starog slučaja za koji se čudio koliko
je obiman jedva ga držeći u rukama.
Lift se polako dizao dok je mihalo gledao na brojke koje su
označavale na kome se trenutno spratu nalazi. Na displeju se
pojavila šestica i Mihalo je pomislio kako jedva čeka da se vrati
u kancelariju i osveži se uz kafu i cigaretu. Međutim kako se
pojavio broj sedam tako je lift stao, a u njemu je odjeknula
69
glasna psovka: ¨Pa zar da sada se zaglavi majku mu njegovu!¨
Uzaludno su bila pritiskana razna dugmad lif je jednostavno
otkazao. Mihailo je odlučio da pozove nekog u pomoć, a već u
sledećem trenutku mu je palo na pamet kako nema alarma.
Jednostavno kroz glavu mu je prošlo da, kada bi se zaglavio
uglavnom bi uspeo da se pokrene pritiskajući dume stop posle
čega bi otišao na neki drugi sprat. Setio se kako je i u nekoliko
navrata nespevajući da se sam snađe pritisne taster alarm i
dozove na taj način majstora koji bi sredio stvar. Iako je tabla
za upravljanje liftom bila ona stara koju je zapamtio prihvatio je
kao činjenicu to da je elektronika ipak zamenjena. Počeo je da
viče da bih ga neko čuo i pozvao majstore. Usput je pokušavao
i dalje da sam pokrene lift sve više i više verovajući da je što
nema dugmeta za alarm čudna stvar. Prisećajući se jasno mu je
dolazila u svet slika baš te table koja je kompletna. Prošlo je
nekoliko minuta od kada je počeo da viče i mislio je da ga je
već neko čuo. Međutim osim njegovog pozivanja u pomoć ni u
narednih sat vremena nije bilo nikoga. Prošlo je još nekoliko
časova a Mihailo je bio još uvek zaglavljen u liftu. Tračci
panike su se već pojavili u njegovim mislima i on je pogledavši
na sat shvatio da je radno vreme glavne policijske stanice već
isteklo. Shvatio je da će do sutra ujutro najkraće ostati u liftu, a
posle jedno pola sata sedenja na hartijama koje je trebao da
uskladišti i postavio sebi pitanje kako to da niko nije imao
potrebu da koristi lift dok je trajalo radno vreme prijavljivajući
kvar. Onda mu se jasno učinilo da čuje nekoga ko se glasno
smeje tako da je na trenutak posumnjao u zdrav razum. Iako je i
ovo podneo stoječki još uvek se ne plašivši uhom je osluškivao
hoće li se smeh ponovo čuti. Smeh se posle jedno pola sata
ponovo čuo i izgledalo da dolazi iz veće blizine, a i bio je onako
dubok pomalo zastrašujući i jeziv tako da je Mihailu srce
zakucalo uplašeno. Nije mogao da veruje šta mu se dešava kada
70
mu je iznenada laknulo kada je izgleda pogrešno shvatio da je
to neko ko u stvari popravlja lif. ¨Hej! Čujete li me!?¨ Uzviknuo
je prilično glasno. Međutim odgovora nije bilo. Olakšanje je
kratko trajalo a Mihailu je pala na pamet misao da izađe iz lifta
ako može i na taj način se oslobodi. Uzaludno je tražio neki šraf
koji bih moga da odšrafi i otvori neki prolaz kroz koji bih se
provukao. ¨Nema ništa od ovoga... Jednostavno moram sačekati
da me neko izvuče! Druge nema.¨ Ponovo je seo na debelu
fasciklu i na svoje čuđenje po prvi put poželeo da zapali
cigaretu. Ali cigarete su ostale u kancelariji i nervoza pomešana
sa panikom i već malo većom dozom straha je učinila da mu
čelo obliva hladan znoj. Pokušao je da se smiri i potrudi da mu
vreme do novog radnog dana što brže prođe. Netremice je
gledao u sat skoro svakih deset – petnast minutani
neprimećujući kod sebe zebnju da ponovo čuje onaj zastrašujući
smeh. Jednostavno nada da će već u prvim jutarnjim časovima
moći da zapali cigaretu mu je zasta ubrzala vreme, i već ga je
od početka radnog vremena delio nepunih sat vremena. Prošlo
je i taj čas u blagoj nervozi ali tišina, koja nije bila nimalo
karekteristična za početak radnog vremena, je i dalje trajala. I
posle još nekih petnastak minuta Mihailo je shvatio da se sa
njime dešava nešto što nikako ne može da poveže sa
normalnošću. Nemo je gledao u fasciklu sa izveštajem
povraćajući sebi nadu da je spas možda baš u tim spisima. I kao
davljenik koji se i za slamku hvata odlučio da pročita ili barem
pregleda šta je zapisano. Otvorio je prvi deo i sa jezom u srcu
već posle pročetanih nekoliko redova počeo da drhti od straha.
Bio je praktično hipnotisan onim što je pisalo nemogavši da
prekine čitanje. Strah je rastao sve više i više kao je čitanje
odmicalo. Ostala je poslednja rečenica koja je bila pročitan
kada je srce od od neizdržive jeze prestalo da kuca. Mihailo je
umro od straha.
71
 Odmah zatim lift je kreno do prizemlja. Pozvao ga je
izvestan čovečuljak koji je uzeo izveštaj i nestao kao što se i
pojavio.
Mihailove kolege su pronašle njegov leš, a na aubdukciji kao
uzrok zmrti navedena je srčana kap.

SLIKA

Miloš je stajao ispred jedne od najmorbidnijoh slika na

izložbi umetnika koji se potrudio da se predstavi u svetlu tame
svojim radovima. Da, sve su mu slike bile sa motivima strave i
užasa, ali ova ispred koje je Miloš stajao bila je ubedljivo
najkrvoločnija. ¨Užasne li slike! Sve su nakaradne! Pitam se da
li je slikar uopšte normalan čovek?¨ razmišljao je nesvesno
žaleći što je upšte ušao u galeriju. A samo je popušio jedan
džoint i došao malo ranije na sastanak sa devojkom na mesto
gde je bila odmah preko puta izložba koju je sasvim neplanski
odlučio da pogleda ne bi li ubio vreme.
Njegova devojka Nataša je bila protiv ikakvih droga, čak i
protiv cigareta i alkohola. Zapravo bila je i vegeterijanac. Ali
miloš je bio uporan u tome da ostane pri svome i ponekad se
naduva i popije po koje pivo. ¨Baraem se u jednom slažemo!¨
Često je znao da kaže Nataši; ¨Oboje nepušimo cigarete!¨ Ona
ga je često odgovarala od marihuane tvrdeći da će završiti
možda kao narkoman; preći na neku težu drogu kao što je
heroin ili šta li već. Međutim njen mladić je već skoro više od

72
tri godine od kako je počeo da duva bio strogo na marihuani i
pivu.
I tako stajavši drogiran pred slikom na kojoj starac zariva kolac
detetu u grudi krv sa platna kao da je ulazila u njegove vene. Na
trenutak se trgao primetivši ovu spoznaju i odlučio da, onako
pomalo uplašen smesta napusti galeriju. Okrenu se leđima ka
slici pred kojom je stajao kada mu se pred očima našao drugi
morbidan rad. Tada mu se javila želja da što pre izađe napolje
jer je zbog uticaja droge upao u loš trip. Ali tražeći izlaz samo
je nabasavao sa jedne slike na drugu, a one kao da su se
pretvarale na blic u onu najgoru koja ga je izgleda na neki način
opsela. Vrteći se po galeriji već je treći put prošao pored izlaza
a da to nije ni primetio. Odjednom ga je zaustavio jedan stariji
čovek.
- Mladiću, je li vam dobro?
Miloš je zastao osvestivši se. Pogledao je u plave oči neznanika
u kojima je video smirenost. I sam se pribrao konstatujući da je
upao u neku vrstu panike, ludila, šta li već.
- Da... da! Dobro sam.
Uhvatio se za laktove čoveka koji ga je prihvatio rukama ne bi
li ga zaustavio u mahnitom kretanju okretanju oko sebe kako
bih pronašao izlaz.
- Dobro sam... u redu je...
Kazao je pustivši stranca rukama kada je ugledao vrata koja su
vodila napolje. Udahnuo je svež jesenji vazduh kada je izašao i
još nekoliko trenutaka mu je bilo potrebno da se sasvim povrati.
¨U pizdu materinu... Jebem ti i marihuanu i slikara!¨ Prošla mu
je misao kroz glavu dok već pružio korak ka obližnjoj česmi da
se umije. ¨Uh ala je hladno. Ali osvežava i detripuje loše
doživljaje!¨ Počeo je da se smeje kikotom samom sebi i onome
što mu se desilo. ¨Pet do sedam. Sad će Nataša! Ha, ha!¨
Nasmejao se naglas pogledavši na sat. Ceo doživljaj koji mu se
73
malo pre desio izgledao mu je nekako strano i na trenutak ga je
opet uhvatio strah kada je prizvao osećaj koji je imao u galeriji,
ali i taj strah mu se učinio smešnim i sve je prepisao tome da je
je izdrogiran: ¨Sigurnom se ne bih ni malo uplašio da nisam na
marihuani!¨ Smeškao se zadovoljno stajavši baš na mestu gde je
imao zakazan satanak. Nataša je kasnila nekoliko minuta.
- Zdravo!
Kazala mu je poljubivši ga i zagrlivši kada je stigla.
- Pozdrav mila!
Već je u nekom drugom svetu bio Miloš.
- Opet si pušio marihuanu?
Pomalo besno ga je pitala devojka.
- Nećemo valjda opet da se raspravljamo oko toga. To je božja
biljka!
Nasmejao se momak.
- Nije božja nego đavolja!
Još uvek sa velikom dozom negodovanja će Nataša.
- Vala nekao je i đavolja, ali čovek ima pravo da je upotrebi
nekoliko puta mesečno.
- Pa zar te nisam zamolila da ne duvaš kada si samnom?
- Pa ne duvam kada sam stobom!
- Da, samo što si se naduvao pre nego što ćeš se naći samnom.
- Ha, ha, ha!
Smejao se naglas Miloš.
- Jednostavno imam potrebu da te nekad doživim iz ovog ugla.
Hajde jednostavno zaboravi na to i pravi se kao da je sve
uobičajno.
- Da, a ti ćeš da se kikoćeš pored mene kao maničan bolesnik!
- Neću!
Sa kezom na licu će Miloš.
- Hajde da vidimo i to čudo.
- Ozbiljno!
74
- Ma ćuti! Ponovo se osećam kao da sam izašla sa debilom koji
će da skakuće oko mene kao pudlica koju vodim na lancu.
- Nataša!
Razvukao je reč u izgovoru mladić. Njegova devojka ga je
pogledala prekim pogledom i po ko zna koji put mu rekla:
- Ako samo čujem da si probao neku težu drogu odmah
raskidamo.
- Dogovoreno! Baci kosku!
- Nema koske!
- A da li može poljubac?
- Dobio si ga kada sam došla.
Kazala je Nataša kojoj je momak smešnom grimasom tužnog
pajca izmamio osmeh. Zatim kao da je htela da kaže nešto ali
samo je pomislila kako ako joj je Miloš momak ne znači da joj
je muž i da je najpametnije da se što bolje provede to veče s'
obzirom da je Miloš odlično skrivao da je pod dejstvom droge
kada je to hteo. Čak šta više bio je zabavniji i interesantniji.
Zapravo Nataša je smatrala da u neku ruku dobija izvesnu
dasku u glavi koju nema kada nije na marihuani. I skoro uvek
kada se dešavala ovakva situacija, iako bi negodovala na
početku, druženje sa Milošem joj je bilo za veliku nijansu
interesantnije kada je bio naduvan. Ipak je smatrala da je to što
on radi koliko loše toliko i opasno i sama bijuvši u konfliktu
sama sa sobom. Nekoliko puta pomislila je da i sama proba
marihuanu upravo iz razloga koji su očigledan; a to je da ta
biljka zasigurno, koliko je mogla da primeti čini da se čovek
oseća i funkcioniše na neki drugi način, da ne kažem na višem
nivou. Međutim kako se bojala svega onoga što je čula o drozi,
i iako je znala da je znala da je marihuana tek nešto jače od
alkohola kao osoba koja živi zdravim životom uvek bi tu
pomisao kategorički sasescala u korenu kao veoma opasnu.

75
Ipak neka vrsta iskušenja je i nju zadirkivala, izmeđuostalog
sigurno zbog toga što je Miloš ponekada bio naduvan.
- Nego šta ćemo večeras?
Pitala je momka posle kraćeg odmeravanja snaga ko je jači u
svom durenju.
- Ne znam da li te zanimaju horor slike.
- Kakve slike?
Nasmejala se Nataša.
- Pa morbidno ulje na platnu!
Kratko će Miloš.
- Odakle ti ta ideja.
Brzo je tekao razgovor u kratkim rečenicima nekoliko sekundi
ovom paru.
- Pa došao sam malo ranije...
-I?
Bila je već znatiželjna Nataša prekinuvši momka u rečenici.
- Uglavnom, da skratim u ¨Artistu¨ su neke morbidne slike. Ako
hoćeš možemo da bacimo pogled!
Kazao je Miloš pomalo izbedačen. Nataša je pogledala njega a
zatim u galeriju koja jse kao što sam već rekao nalazila u
neposrednoj blizini. Zastala je koji tren. Kao da se odlučivala da
li da pogleda slike dok je njenom momku već bilo krivo što joj
je predložio tako nešto jer ga je ponovo obuzela neka jeza
povodom slike koju je izgleda doživeo previše intimno u smislu
kao da je povezana na neki čudan način sa njime.
- Hajde da pogledamo te slike!
Odjednom je prekinula tišinu Nataša rekavši odsečno zadnju
rečenicu prilikom čega je odmahnula desnom rukom zabacivši
je iza ramena.
- Hajdemo onda.

76
Tiho će mladić koji je pokušao da se ponovo oraspoloži iako ga
je uhvatila neka čudna trema vezana za njegov povratak u
galeriju.
Pružio je drhtav korak ka ¨Artistu¨. Gotovo da ga je uhvatila
mučnina u želudcu i hteo je da zamoli devojku da odustanu od
njegovog predloga, međutim galerija je već bila na nekoliko
koraka od njih a Nataša je dobila neku čudnu silu koja ju je
vukla unutra kao da je Milošev predlog za nju bio u stvari nešto
što ni da je sama ne bih propustila.
- Nataša… Nataša!
Začuo se promukli Milošev glas u trenutku kada je ona već bila
na vratima a on nekoliko koraka iza nje.
- Šta je sada?
Okrenula se sa strogim pogledom koji je u sebi krio neke kapi
ludila uočenim od strane momka.
- Zar nisi rekao da možemo u ¨Artist¨ na izložbu!
Zastala je na vratima dok je mladić koji je bio gotovo ponovo u
istoj panici u kojoj je bio kada je prvi put pogledao izložbu
rekao sebi da mora da se smiri i da ne sme da pravi gluposti jer
je pod dejstvom droge već da nekako ignoriše strah i da što
bolje odglumi ozbiljnost i prisebnost.
- Ili si se možda predomislio?
Usledila je još jedna Natašina kratka rečenica koju je mladić
protumačio kao da će ispasti kukavica ako ponovo ne uđe u
¨Artist¨.
- Ne, ne!
Nekako je uspeo da nasmeši uplašeno lice. Jedan momenat je
stajao a onda zaista ispustio zvuk paradoksalnog smejanja iz
sebe i krenuo unutra. Ulazivši u galeriju pokušao je da se seti
koje je ime slikara a onda uz još jedan ironičan osmeh zaključio
da to nije ni primetio ranije. Jednostavno je počeo sa devojkom
da razgleda slike koje je ona komentarisala kao veoma
77
interesantne i zaista morbidne. Ignorisao je ludilo koje ga je
obuzelo pretvarajući se da je normalan. Ali u njemu je buktao
nedefinisani strah i svaka slika mu je prosto razarala um.
Izgleda da je poslednje normalno što je pomislio to da ima
utisak da je na nekoj jačoj drozi međutim već u sledećem
trenutku je stao pred onu sliku od koje je sve i počelo. Gledao je
u Natašu koja je pokazala rukom na delo.
- Mislim da mi je ova slika najbolja! Šta ti kažeš? Toliko sam se
trudila da bude posebna i uložila sam najviše truda slikajući baš
nju. Za pravo posvetila sam je baš tebi!
- Kako to misliš?
Već dovoljno opijen ludilom da se apsolutno odvojio od svega
postojećeg smejao se Miloš.
- ¨Kako to mislim¨ ! Pa eto to si zapravo ti!
- Da to sam ja.
Još je tiho uspeo da kaže mladić koji će zatim ispustiti tihi krik,
krik pretvaranja njegovog starog bića u novo, u sliku. Sliku koja
je imala Natašin potpis.

SVET JE IZGLEDA POSTAO SVET

Primitivno je možda misliti da samo mladi ljudi imaju žeđ za

divljaštvom, naravno hvala bogu ne svi, čak ne i izgleda većina.
No ono iskonsko u nama a što ipak ima i te kakve veze sa
nečim primitivnim, sirovim, i životinjskim postoji u svima
nama. Kako u mladima tako i u starima. Je li to uzrok sve naše
nesreće i patnje, da li je to možda onaj lager koji čini da se u
78
miru počinjavaju ubistva, silovanja, pljačke... a u ratovima još
gora zverstva. Oh da, taj rat, to je možda jedno od najgorih
stvari koje čovek priuštava sebi. Sigurno je i on posledica
životinje u nama. Uvek sam se pitao da li je čovek onakav kakv
jednostavno jeste samo ne dorađen ili mu je potrebno
preporođenje, promena u neko sasvim drugo biće. Oboje je
moguće, još ako u problematiku ukljčimo eventualno postojanje
boga... Ma ne...ne! Sve je već gotovo. Samo se zavaravam i
obmanjujem sebe filozofiranjem, a u stvari shvatio sam da je do
danas: 14.4.2013. već prošlo izvesno vreme kako je sve već
gotovo kao što rekoh. Da! Ma koliko to čudno zvučalo čovek je
dostigao svoj maksimum i to izgleda sebi na blagoslov. A i u
ovo poslednje sam siguran u mom umu zapisanoj knjizi koju
tek povremeno prelistam i setim se nekog bitnog zaključka i
činjenice koju sam spoznao zapisavši je u svoje pamćenje.
I šta bih rekao? Šta bih rekao čovečanstvu za njegov novi
početak? Osim da mu poželim sve najbolje u nadi da su se
ispunila i sva ona religiozna obećanja i da je izgleda došao i raj.
Sretno svete! Putuj u miru! I ne dozvoli da išta krene naopako,
već smelo stupaj koracima slobode i prvde! A ako hoćeš seti me
se u raju, raju koji sam dočekao niti prestar a ni premlad.
Možda baš onako kako treba – malo stariji i iskusniji nego što
bih to možda poželeo. Ali pred nama je završena korenita
promena koja možda još uvek ne isplivava na površinu vode da
bih se mogla odmah uočiti već je potrebno onako umoran i
iscrpljen napregnuti i oči u uši da bih se shvatilo da sve ono što
nam je potrebno je postignuto. A ta anima sa kojom sam
započeo ovu kratku priču će verovatno dostignuti svoj
neophodan minimum krvoločnog i nepravilno agresivnog i
postati malo bibera u inače sasvim sretnom svetu gde je svako
dobro pobedilo i koji će možda za nekih sto – stopedeset godina
biti savršen.
79
Ipak teško je ponekad i više nego što bi trebalo da bude ali ja
sam siguran da sam... Ha, ha! Ma nije bitno. Ipak bih vam
sakrio moju tajnu da mi je u životu bilo više dobro nego loše – i
to izgleda toliko da moja razmaženost to i ne primećuje –
mnogo!
Možda da pojasnim tu moguću činjenicu da je već sve gotovo
do dana koji sam naveo u kome sam i napisao ovo kratko
izlaganje, ovu priču kojoj kako se čini i nije mesto u zbirci u
kojoj se nalazi... Naime hteo bih da ovaj tren melanholije
podelim sa vama koji će te čitati ovo u vreme kada vam stvari
budu izgledale manje ili više bezizlaznim i da vam poručim da,
barem ja imam iskustvo da ponekada iz najteže situacije
odjednom upadnem u neku vrstu radnog vihora koji učini da
pišem, a tada se skoro uvek automatski oporavim i zatvorim
krug između patnje i sreće. Ha, ha; Za ovaj krug sam se već
izjasnio i nebih hteo da se ponavljam samo sebi da postavim
pitanje da li sam ja uopšte ikada bio nesretan ili je to ljubav od
koje nikada ne bih odustao dozvolila da me sudbina razmazi
tako da se žalim i na ono od čega mi je manje i od čega mi je
više dobro. Ha, ha, ha! Ja se ponovo smejem. Da, smejem se
samom sebi i mojoj prepotenciji da bih voleo da me ljudi
zapamte po sintagmi: ¨Mora da se radi!¨. Da. Ako bi iko
spominjao mene u nekom konteksu koji se možda tiče slave ili
spadanjem u red onih više poznatih voleo bih da navedu kako
sam ja to rekao! I to mora da se radi posao za koji ste
predodređeni, onaj koji vam je u duši. E tu već možemo
razgovarati o mladosti i raznim zaljubljenostima koja proističu
iz našeg detinjstva ili puberteta a koja utiču da se zanosimo
nekim maštanjem o tome šta hoćemo da radimo. Zapravo po
meni i treba pratiti tu zabludu instikta koja dovodi do proširenja
naše duhovnosti kao mladost polako napreduje formirajući od
nas osobe sa poželjnim karakternim osobinama. No rad sam je
80
izgleda nešto drugo, rad je sprovođenje dihanja duše u delo dok
se radi. I moglo bi se reći da je sve ostalo manje ili više
profesionalni promašaj. No čovek može imati i hobi, nešto što
ne zna da radi a ipak se time i zabave bavi; može imati i neku
vrstu nastavka onoga što je bila mladalačka zainteresovanost i
sanjarenje. Moram da priznam da se izgleda kod nekih ljudi ovo
sanjarenje možda poklopi sa njihovom potrebom da iskazuju
predele prostranstava sopstvene duše i da su, što bih se reklo
uboli stvar iz prve. Ali ja nisam iamo tu sreću ako tako mogu da
konstatujem, ili da napravim antitezu pa kažem nesreću, ili da
se najbolje prepravim pa kažem jednostavno predodređenost iz
ovog ili onog ugla da se bavim zanimanjem koje je bilo ljubav
moje mladosti i za koje sam smatrao da ću u njemu uspeti.
Opet nisam, moram da priznam siguran ni u šta što sam izneo
kao moguće istine iako verujem u te stvari. Možda ću na kraju
umreti kao starac i prestvoriti se u prah i pepeo. Možda ovo što
pišem neće pročitati više od par hiljada ljudi i na kraju krajeva
možda će ovaj svet uništiti sam sabe. Ali i onda bih naglasio da
mi je drago što sam u zabludi u kojoj se eventualno nalazim.
Zapravo to je moj mir, moj svet koga sam ja sam za sebe
stvorio i u kome mogu reći uživam. Da! Uživam u krugovima
koji na dnu imaju težinu, tugu i besmisao a na vrhu ispunjenje
koje je ekstaza i totalno uživanje u životu sa srcem punom sreće
i mira, kada mi je korak neprimetan i kada još uvek ne verujem
da ću umret čak i ako napustim na neki način ovaj svet.
A lep je ovaj svet bez obzira na sve ono što možda samo
izgleda kao crnilo a u stvari je zavesa iza koje se kriju apsolutno
drugačije stvari. No to je već druga problematika koja se tiče
hiloidealizma koji sam ja zgleda prihvatio kao moje životno
filozofsko stajalište. I kažem ne bih mi bilo krivo ni da nisam u
pravu; jednostavno odsanjao sam san u životu koji me je, ako je
bukvalno onakav kakav na prvi pogled izgleda da jeste, dobro
81
nasamario. Ali to je sasvim druga tema, a ono što bih ovom
pričom, koja će se možda nekada provući pred nečije oči u
dalekoj budućnosti koja će me demantovati... Da, ono što sam
hteo da poručim je da poželim dobrodošlicu ovom novom svetu
ma kako on na prvi pogled izgledao surov. Dakle dobrodošlicu i
nasladu svakome onome ko je moga mišljenja. Zapravo mi i
nemamo šta da izgubimo; Ili smo mi u pravu, ili od naše
zablude sami imamo koristi pomalo odbačeni ali ne usamljeni
već ponositi i sa podignutim glavama odlazimo slavno u iz
onoga što je, ako nismo u pravu, klanica. A ako je ovo
poslednje tačno, ako je život ledena santa koja se ispravno
doživi samo ako je neko doživi kao junak iz priče ¨Jedna
ispovest¨ onda je zaista poništenje svega jedino što je ispravno.
Tada reči poput ljubavi, sreće, ljudskosti, pa i istine nemaju
nikakvo značenje već je sve unapred bez ikakvog razloga za
početak kao i za kraj. Moram da priznam da mi je tako nešto
nemoguće i da su velike reči koje sam spomenuo u prošloj
rečenici svetinja koja je oboriva samim postojanjem svesti. I još
jednom bih za kraj ponovio da je ta svest onako blagoslovena,
pobedila i da je sada ostalo samo da se slegne prašina, da se
smire strasti i da se za koju deceniju već uveliko započnu stvari
očigledno svima, koje će ukazivati na to da je sve već gotovo da
je sve postao svet.

DUBINA

82
 Mrak je bio tako veliki da se nije videlo apsolutno ništa.
Samo sam se, praktično uz pomoć čula dodira probijao kroz
gusto šiblje ne bi li pronašao neki kutak, nečiju kuću gde bih se
mogao skloniti, pobeći iz tmine i guste kiše koja je na hladnoći
šibala lice. Priznajem da sam u izvesnoj meri izgubio osećaj za
vreme ali činilo mi se da sam se u ovom mestu iza kraja sveta,
što mi je sada jasno, nalazio već više od tri sata očekivavši da u
naredno vreme počne da sviće. Kažem probijao sam se kroz
nekakvu trsku koja je rasla iz vode do mojih kolena mašući
gotovo pomahnitalo tamo-amo rukama.
Ne znam ni da objasnim kako sam se našao na ovakvom mestu;
Jednostavno kola su mi se pokvarila i ja sam pošao putem do
najbližeg mesta gde bih dobio neku pomoć... naišao na neku
telefosku govornicu i pozvao nekoga za šlepovanje do najbližeg
grada. Međutim put kao da je polako ustupao mesto neravnom
terenu a uskoro se toliko smračilo da nisam mogao da vidim
više ni kuda idem i ja sam se gotovo u roku od pola sata hoda
našao u močvari u kojoj sam i sada nesvestan da sam možda
zauvek izgubljen. Ta misao me je obuzela onda kada sam već
bio siguran da je već uveliko trebalo da svane, nekih desetak
sati, po mojoj proceni, od kada mi se negde posle ponoći
pokvario automobil. Ne, nije me hvatala nikakva panika dok
sam još uvek sa nadom u srcu pokušavao da pronađem bilo šta
što liči na civilaziciju. Nisam se čak ni čudio odkle mi toliko
snage da uspevam da se bez i malo umora i dalje probijam kroz
to šiblje koje mi je po ko zna koji put ogreblo lice, o rukama da
i ne govorim! Prošlo je mnogo vremena, zaista mnogo vremena
od kada sam uporno hodao močvarom što sam i nastavio iako
sam shvatio da sam poginuo negde na putu i da je ovo pako
namenjen specijalno meni. Da! I dan danas posle nekoliko
meseci upornog lutanja se nadam da ću negde stići i da ovaj dah
i miris smrti na ovom tamnom mestu na kome je samo voda pod
83
nogama i šiblje kroz koje se probijam napred i napred nije
večan... Ili se možda varam?
DELIKT MISLI

Marko je bio već nekoliko dana u pritvorskoj ćeliji na vodi i

tabletama koje su ga održavale u životu. Naime te tablete su
svima zamenjivane odavno napuštenu hranu koja je, kako je
davno otkriveno bila uzrok bolesti i smrti. Tablete su uz sve
potrebne vitamine, belančevine, kiseline i svega onoga što je
bilo potrbno organizmu sadržale i lek protiv starenja tako da je
Marko posle više stotina godina od kako je završena istorija
čovečanstva već i zaboravio na svoje detinjstvo što zbog
vremena koje je prošlo to i zbog posebnih programa koji su
sprovođeni nad ljudima koji su uspeli da prežive zemaljski svet.
Sam nije znao zašto je pritvoren ali mu je bilo poznato da kad
kada neko biva izvođen pred sud zbog nekog prestupa. Lično
nije poznavao nikoga kome se to konkretno desilo i o tome se u
orbitnoj stanica samo ponekada šuškalo među likovima koji bi
odamah bili upozoreni da ne šire te informacije. Nije, tačno
rečeno imao nikakvu predsatvu šta je to sud ni čemu služi, šta
se ljudima na njemu radi i šta sa njima biva posle tako da mu se
javila neka nepoznata emocija koja ga je činila da se boji, a taj
strah je njemu bio nešto čudno i nešto novo, nešto čega je
zapravo pokušao i da se priseti da li ga je ranije već nekada
doživeo. ¨Čudno je ovo osećanje!¨ razmišljao je. ¨Kao da se
brinem za svoj nastavak uobičajnog života... a šta bih uostalom
moglo da zameni večan život koji je savršeno uređen i
nepogrešiv, jednostavno tačan, besprekoran! Mada moram
priznati da i nisam bio ubeđen da pritvor postoji! Da ne
spominjem to da mi ni na kraj pameti nikada nije ni bilo to da
84
ću baš ja nekada završiti u njemu! Nadam se da će me uskoro
vratiti u grad, ta čudna emocija mi neda mira. Možda sam zbog
nje i pritvoren. Ipak nekako mi se čini da sam nju počeo da
osećam zato što sam doveden u pritvor. Ili je kopmjuter
registrovao neki poremećaj kod mene i sklonio me na vreme u
izolaciju...¨
Markovo razmišljanje prekinuo je policajac koji je za razliku
od Marka imao klasično sterilno lice, zapravo taj nesretni
zatvorenik nikada do tada nije ni video policajca ali tada mu je
bilo jasno da je on tu u vezi njega i njegovog problema.
- Dobar dan!
Kratko će ovaj, pa moglo bih se reći i neka vrsta službenika.
- Dobar dan.
Takođe kratko ali i uplašeno će Marko još više uznemireno
videvši brata koji je imao kacigu na licu i bio obučen u čudno
odelo koje kao da je bilo neprobojno za vazduh koji se sa
spoljašnje strane ćelije sudario sa onim iz unutrašnje unoseći
svežinu u tu sobu koja se već osećala na znoj.
- Danas će te pored klasične zelene uzeti i ovu crvenu tabletu!
- Hm! Zar postoje i crvene tablete?
Zbunjen i u konfuziji će zatvorenik.
- Popite to odmah!
- U redu... odmah...
- Izvolite vodu!
Poput robota se ponašao policajac tako da je čovek kome je
naloženo da uradi nešto nezamislivo zadrhtao od straha
ispustivši kapljicu znoja iz slepoočnice.
- Hvala.
Rekao je kratko i sa velikim otporom u sebi popio crvenu
tabletu kao da je to krah njegovog ustaljenog života i početak
nečega njemu nezamislivog.
- ...Hoću li ići na sud?
85
Pitao je potom bojažljivo ali policajac se gotovo automatski
okrenuo i pri tome okretu kako se Marku učinilo zanjiho glavu
što je ovom značilo da je ipak u pitanju sigurno neki čovek,
kako je i mislio a ne robot.
Vrata su se ponovo zatvorila i u ćeliji je ponovo bio onaj isti
uplašeni mali čovek koji se osećao kao da je u nekoj drugoj
dimenziji. ¨Zar postoji crvena tableta? Za to do sada nikada
nisam čuo!¨ Duboko u sebe uronio je ovaj čovek sevši na krevet
koji je bio pored wc šolje jedina stvar u sobi. Često se susretao
sa osećanjem brige ali to je bilo malog inteziteta. Međutim sada
bio je u nekoj vrsti agonije koju je prtumačio kao maksimalno
uvećan doživljaj zabrinutosti. ¨Šta se ovo dešava samnom?¨
Pitao se a suze su mu na jednom potekle iz očiju. ¨Oh! Šta je
ovo? Šta mi ovo curi?¨ Bio je iznenađen i zaprepašćen time što
plače. ¨Ovo mi se prvi put dešava! Zar je moguće... Ne, ne, ovo
je od crvene tablete. Samo zašto su mi to uradili? Što su učinili
da mi oči cure?¨ Tada je ispustio jecaj koji ga je još više
iznenadio i pokrenuo njegovo kukanje i nastavak plača. Posle
izvesnog vremena se smirio i pribrao sam od sebe smatrajući da
je bio na sudu i da odustaje od bilo čega što je možda pogrešno
uradio kajajući se.
Prošlo je nekih pola sata kako je plakao poželevši da se vidi sa
nekim bratom pa makar to bio i neko kao što je bio i policajac.
Pomislio je da pokuca na vrata ali je odmah preduhitrio sebe
pitajući se da li je to dozvoljeno. ¨Šta ako mi opet daju crvenu
tabletu... šta ako nikada ne izađem odavde?¨ Uhvatio se za
glavu Marko i onako u beznađu ipak odlučio da pokuca na
vrata. Sa druge strane nije bilo nikakvog odgovora. Palo mu je
na pamet da sam proba da otvori mašivši se rukom za kvaku ali
se u trenutku trgao shvativši da je to strogo zabranjeno.
- Da li ima nekog napolju? Da li me neki brat čuje?

86
Malo jače je progovorio očekujući nesvesno utehu. Niko se nije
odazivao. Ponovo je pomilsio da sam otvori vrata, ovog puta sa
manje straha. ¨Ma probaću sam da dođem do nekog ko će mi
pomoći... Možda je tu negde onaj čovek sa maskom!¨ mašio se
za kvaku ali odmah je shvatio da je zaključan. ¨Čudne stvari se
dešavaju... Mora da sam zaista nešto zabrljao! Ali šta?¨
Napokon je Marko počeo da razmišlja o tome zašto je izolovan.
¨Kada se prisetim stvari koje sam u zadnje vreme činio ne
pronalazim ništa što bi moglo biti pogrešno. Šta onda tačno nije
u redu samnom pa sam morao da popijem i izvesnu pilulu za
koju nisam ni predpostavljao da postoji. Čak su mi i neke kapi
curile iz očiju uz čudna osećanja... i što je najgore imam utisak
da će sve to da se ponovi!¨ Zaključio je ovaj čovek ponovo se
neuobičajno pretereno rastuživši. ¨Mora da sa mojim
emocijama nešto nije u redu. Kao da sve isuviše burno
doživljavam! Opet šta ako mi je sve to od crvene pilule. Ali ne
bi mi je dali da mi nije potrebna... Ipak sam ja nešto zabrljao a
da i ne znam šta. Hm! Kada bolje razmislim ima nešto što mi se
dešavalo u zadnje vreme; Moram da priznam da sam se osećao
nekako nekonforno i sputano i izgleda da to tek sada
primećujem. Da, zato sam verovatno ovde. Crvena tableta je
verovatno nešto što rešava taj problem, taj osećaj!¨
Marko je nastavio sa mislilma kada mu se nekih sat vremen
pošto je popio tablete veoma prispavalo. Začudio se još jednoj
neuobičajnoj situaciji a to je da mu se spava u dvanast sati
popodne. Pokušao je da se odupre osećanju tuposti i
bezosećajnosti koje je ga je odjednom preplavilo, koje je bilo
toliko jako da ga je mamilo u krevet terajući ga da spava u
neodobreno vreme. ¨Šta je sada ovo?¨ Pitao se dok su mu se oči
sklapale nemogavši više ni da razmišlja punim intezitetom koji
je njemu inače bio svojstven. Samo je pomilsio još usporeno:

87
¨Nešto krupnu nije u redu samnom!¨ i izvalio se sav skrahan
umorom u krevet posle čega je gotovo automatski utonuo u san.
Sutra dan se probudio nešto kasnije iznenađen koliko je dugo
spavao. Na tren je pomislio da nešto nije u redu sa njegovim
časovnikom ali tako nešto je bilo gotovo nemoguće zaključio je
odmah potom. Zapravo na tom časovniku je pisalo da je devet
sati a u stanisci se ustaje u sedam gotovo pod konac. Opet su ga
morile iste brige i njemu strana osećanja su mu ponovo
okupirale um. Gotovo u isto vreme kada i juče ušao je u ćeliju
policajac.
- Znaš šta ti je činiti!
Dao mu je dve tablete sa ukočenim pogledom koji se jedva
nazirao iza maske a koga je Marko sa po prvi put čudnim
osećajem primetio. Zapravo taj osećaj koji se javio u njemu kao
da je bio pitanje: ¨Zašto!¨ i Marko je osetio u sebi veliku
momentalnu promenu. Svoja osećanja je u tom trenutku odlučio
da sakrije od policajca tako da je samo popio lekove praktično
sam istrgavši iz bratove ruke čašu sa vodom.
- Čemu žurba?
Pitao je ovaj pomalo iznenađen.
- Pa kazali ste da znam šta mi je činiti.
Sa osećajem ugroženosti svoje egzistencije koja je poticala iz
životinjskog nagona za opstankom tiho će Marko. Policajac ga
je gledao sa još većim čuđenjem a onda je valjda shvativši da
nije njegov posao da ispituje uz pozdrav napustio ćeliju.
Pritvoreniku koliko je bilo krivo što nije moga da postavi silna
pitanja koja su mu u trenutku navrla na pamet toliko je bio i
zadovoljan jer je uspeo kako je mislio da izbegne ugrožavanje
sebe. Međutim već u sledećim momentima neposredno kako je
ponovo ostao sam počeo je da oseća ono životinjsko,
egzistecijalnolističko ¨Zašto!¨. Ponovo je počela da ga hvata
panika, ovoga puta mnogo veća nego proteklih dana. Ruke su
88
mu podrhtavale i on je shvatio da nije više ono što je bio.
Njegova bit se gotovo u trenutku promenila i on, kako je mislio
nije više bio brat već neka vrsta protivnika sistema kako je on to
sebi počeo da predstavlja. Da, sistem nije više bio onako tačan i
nepogrešivo perfektan. Pogodan za svakoga i do savršenstva
bezbedan. Sistem je postao opasan po njega i on se osetio
iznevereno ali na njegovo iznenađenje spreman za
samoodbranu.
Nije prošlo ni sat vremena kako je službenik napustio ćeliju a
u nju je ušao čovek obučen sav u crveno. Marko ga se uplašio
jer je ovaj izgledao mnogo agresivnije i opasnije od onog koji je
bio u belom. Zatvoreniku je pala na pamet neverovatna stvar; a
to je da napadne fizički ovog kako je shvatio sudiju koji je tu da
bi prouzrokovao njegovo poništenje. Tada je pomislio da je
nemoćan i da tako nešto kao što je fizički obračun nikako nije
smelo da mu padne na pamet, i u njemu se javila još jedna
njemu čudna pojava: hteo ej da traži milost.
- Polako Marko!
Praktično naređujući mu da se smiri će ovaj čovek u crvenom
koji je takođe imao istu masku na glavi kao i njegov
predhodnik. Marko se povukao. Ali učinilo mu se da se
povukao ne zbog toga što mu je tako naređeno već zato što ne
može da zada pobedonosni udarac. Zapravo shvatio je da bih i
napao tog ¨brata¨ za koga je milsio da je sudija samo da je bio
siguran u svoju pobedu. Umesto svega toga je seo kao što mu je
bilo i rečeno. Seo je. A onda je počeo da paniči i ponovo se
rasplakavši praktično da histeriše izvesnim delom i glumeći i
preuveličavajući svoju zabrinutost za sebe.
- Šta sam loše uradio... Šta sam loše uradio! Od kada znam za
sebe sam isti... zašto ste me zatvorili? Zašto ste mi dali crvenu
tabletu? Pustiti me nazad u grad! Neću nikome ništa! Zar ne
vidite da je samnom sve u redu...
89
- Marko možda još ima nade za tebe. Ali moraš biti iskren pred
sudom koji će proceniti tvoje stanje!
- Zar vi niste taj sud?
Odjednom sa olakšanjem i sa izvesnom spozanjom da je ideja o
njegovom poništenju koja mu je pala na pamet nemoguća pitao
je zatvorenik.
- Ne ja ću vas samo odvesti na sud a tamo će sve biti rešeno!
- Ali...
- Pođite samnom!
Ponovo agresivnim i glasom koji zahteva poslušnost kazao je
ovaj čovek u crvenom prekinuvši Marka koji je hteo da kaže da
se o sudu ne treba govoriti.
- Hajdete. Sud je odmah do ove ćelije, bukvalno ćemo biti tamo
za par sekundi!
Pritvorenik je ušao u veliku, donekle i svečanu halu u kojoj je
bilo puno ljudi u crvenom koji su stajali iza jedne stolice
nasuprot koje je bio dugačak sto za kojim su sedele sudije sa
dugim veštačkim kosama.
- Sedite na stolicu!
Rekao je policajac koji je doveo Marka u sudnicu sam izašavši
napolje i zatvorivši vrata za sobom.
- Sedite, sedite.
Dosta ljubaznije će sudija koji je bio jedan od sedmorice čudnih
ljudi sa izrazima lica koja Marko nije do sada nikada video.
- Dajte sedite! Nemojte se ustručavati... Tu, na tu stolicu!
Optuženiku je počeo da izbija znoj iz tela. Onako stajajući
zbunjen i prestravljen obrisao je rukavom nekoliko kapi sa čela.
- Hoćete li sesti?
Pitao je još jedan sudija zabrinutog lica.
- Hoću!
Kratko će Marko koji je imao utisak da je tim svojim gestom i
tom rečenicom od jedne reči već sebi presudio. Seo je!
90
- Dakle možemo da počnemo!
Svečano se obratio svima jedan od sudija koji je sedeo u sredini
i koji je izgleda bio glavni.
- Možemo!
Rekoše ostali u glas a ovaj nastavi:
- Ovo je Marko broj 822064! Jeli tako Marko?
Prvo se obratio svima a zatim optuženom.
- Tako je!
Potvrdio ponosnoje čevek koji je sedeo na mnogo manje
svečanoj stolici nego što su bile ostale sedam.
- Zašto tako strogo ponavljate moju izjavu?
Pitao je sudija ne krijući zabrinutost i čuđenje.
- Ne razumem?
Kratko i malo uimiljatije će optuženik. Sudije ga pogledaše sve
od reda kao po nekom nalogu, a u Marku kao da se pojavio bes
tako da je ponovo ponosno kazao sledeće:
- Dakle sud ipak postoji?
- Postoji!
Svečano će sudija u sredini koji je izgleda bio zadužen da vodi
glavnu reč.
- Zašto je to onda nešto o čemu ne treba prčati u javnosti?
Gotovo detinjasto će Marko koji kao da ima potrebu da se
opravda shvatajući da se ovde odlučuje nešto vezano za njega a
povodom njegovog nekog neprihvatljivog postupka.
- To sada nije bitno Marko 822064!
- Mogu li barem da znam zašto sam ja ovde?
- Možete!
Zavladala je mrtva tišina na nekoliko sekundi u sudnici a zatim
se optužba izrekla:
- Komjuter nas je upozorio da se vaš um počeo baviti pojmom
koji je sloboda.
- Ne razumem... Tu reč prvi put čujem... Šta to znači?
91
- To neznamo tačno ni mi! I, naglašavam ni ne treba da znamo.
Ali kada kopjuter registruje neku devijaciju kod nekog brata
onda on obično dođe kod nas na sud.
- A zašto?
Gotovo znatiželjno i uzbuđeno će Marko.
- Sud je skriven deo sistema koji je zadužen za procenjivanje
sposobnosti ljudi kao što ste vi na prmer Marko 822064 da li
mogu da nastave život u ćeliji!
- Kako to mislite... Hoćete da kažete da ja ne mogu natrag u
grad?
Rasplakao se optuženik odjednom na ovu sudijinu izjavu.
- Bojim se da više ne možete!
- Ali u ćeliji je tako manje sretno nego živeti u gradu!
- Marko, niko vas nije terao da se bavite takvom vrstom
razmišljanja, sami ste za to krivi.
Umešao se jedan sudija koji je sedeo sa leve strane.
- Ali kojim sam se mislima ja to tačno bavio. Ja i ne znam šta to
znači sloboda...
- Tačno! I to netreba ni da saznate! Pod tim uslvom će te moći
da nastavite život u ćeliji.
- Hoćete da kažete da ste vi tu da procenite da li ću ja ikada
spoznati šta to znači sloboda?
- Tačno!
Strogo će predsedavajući sudija koji je napravio isti onaj
sterilan izaz lica koji je imao i policajac u belom. Marko se
uzvrpoljio na stolici.
- Šta ako utvrdite da ću spoznati šta ta reč znači?
- To ćemo vam reći kada to utvrdimo.
Uključio se tiho četvrti sudija koji je sedeo skroz desno.
- Šta bih po vama trebala da znači ta reč? Milsim onako kada
zaokružite sećanja na vaša razmišljanja pre nego što će te doći u

92
pritvor, nekoliko dana provedenih u njemuć utiske sa ovog
suda. Šta ta reč za vas predstavlja?
- Milsim da predstavlja da činim ono što mi je volja!
Na ove reči sudije pobesneše uzvrpoljivši se i počevši da se
domunđavaju nezadovoljno i uvređeno među sobom. Onda
jedan sudija glasno reče:
- Ne samo da ste se usudili da razmišljate o slobodi već hoćete i
nas da zarazite tim mislima! Samo da znate mi se zgražavomo
nad onim što ste rekli i proglašavamo vas nepodobnim da živite
u ćeliji!
- I šta će sada samnom biti?
Zabrinuto je pitao Marko međutim ni jedan sudija više na njega
nije obraćao pažnju. Umesto toga razmenili su još koju strogu
reč i naredili ljudima u crvbenom:
- Spalite ga!

MRTVAČKA KOČIJA

Već je bilo oko pola noći kada sam legao. Drva u furuni su
pucketala goreći i još uvek zagrevajući sobu u kojoj sam inače
spavao. Razmišljao sam o tome kako će uskoro dogoreti i kako
će rani i oštri mraz koji je vladao napolju ohladiti moju sobu
čineći da se što bolje ušuškam u dva debela ćebeta koja
koristim već više od nekoliko decinija pokrivajući se njima
kada je napolju zima. A ta zima još nije ni kalendarski došla a
već je sve uveliko bilo zavejamo snegom kojeg je već bilo oko
dvadesetak santimetara. Da, zima je definitivno poranila u moj
93
gradić Milon čineći da se već nekoliko dana nosi pošteno
debela i topla odeća. Do duše sneg prošlog dana nije padao ali
je početkom toga Novembra dobro iznenadio sve zajedno sa
oštrom hladnoćom koju ja ne pamtim da se dogodila u to doba
godine. Nekako sam se oseća tužno. Kao da se beznadežnost i
besmisao opet ušunjali u moje društvo čineći da se osećam
nihilistički. Da budem iskren dok sam bio mlad nadao sam se
da će sa godinama doći neki spokoj u moj život, da će se
iskristalisati neki smisao i sveopšti razlog koji će mi doneti mir.
Međutim to se nije desilo i ja sam se već star osećao kao da
nisam uspeo u izvesnoj nameri iz srednjih godina, pa i mladosti.
Pokušavao sam da zaspim ali iako sam kasno legao nisam
osećao skoro ni najmanji umor. Uhom sam osluškivao severni
vetar koji je napolju fijukao već danima prodirući do tela i kroz
deblju odeću. Može se reći da je najbolja odeća tih dana bio
dugačak kožni kaput. Sa jedne strane koža je činila da vetar ne
prodire kroz njega a sa druge toplina krzna da se čovek barem
malo zagreje. Palo mi je na pamet da ustanem iz kreveta i
zapalim cigaretu s' obzirom da mi san nikako nije dolazio na
oči. Ali ja sam se umesto toga vrpoljio po krevetu nadajući se
da će mi se prispavati i da ću pobeći sam od sebe i svog gneva
koji je bio čest gost u mome srcu. On i ta prokleta praznina u
predelu dijafragme koja je mi je bila toliko neprijatna kada bih
je osećao da sam često mislio da samnom nešto duševno nije u
redu. Da! Tužno je kada jedan starac ne zasadi drvo u sebi
negde u srednjim godinama koje bih ga okrepljivalo plodovima
smislenosti poslednjeg životnog doba. Zapravo ja sam to drvo
zasadio, barem ja mislim da sam ga zasidio, toliko sam se
trudio da ga zasadim da sam neko seme kako god bilo posejao u
sebi, ali to što je niklo je bilo daleko od one satisfakcije koju
sam očekivao. A očekivao sam mirnu i spokojnu starost i istu
takvu smrt. Eto to sam očekivao. I šta sam dočekao? Dočekao
94
sam da ne znam ni polovinu odgovora na pitanja koja su mi bila
postavljena u životu, da nisam uspeo da u svoj život unesem
harmoniju i mir u šta sam uložio skoro čitavo srednje doba
života. Da, kada bolje pogledam, ovako razveden, sa sinom
koga skoro i da ne zanimam, koji me obiđe kako mi se čini iz
čistog sažaljenja jednom mesečno a živi samo pola sata peške
od moje kućice na kraju Molina. Ja kod njega ne idem.
Jednostavno kada sam ranije odlazio naišlo je vreme kada sam
se osećao nepoželjno i suvišno ometajući ustaljeni ritam
njegove četvoročlane porodice. Šteta, ali kao da mi nedostaju
unuci koje nisam video evo već skoro godinu dana. Sa bivšom
ženom koja je takođe bremešna raspuštenica gledam da nemam
nikakav kontakt. Tačno rečeno sva ona radost koju mi je
priredila u mladosti mi je izlazila na uši negde od tridesete pa
do četrdesete kada sam se razveo. To je bila jedna od najvećih
pobeda u mome životu... a u stvari je bio možda suštinski
promašaj! I tako kažem ja sam jedan iskorišten i nezadovoljan
starac od sedamdeset i jedne godine koji izglegeda iako se
užasno plaši smrti jedva čeka da umre. Ne, nema se tu ništa više
postići, ničim se umiriti, nigde više pronaći satisfakciju,
jednostavno izgleda proživeo sam život gubitnika koji je zapeo
negde u pedesetoj, kao što sam već rekao, ne uspevši da sebi u
starosti obezbedi bilo kakvu suštinsku satisfakciju. No ja ipak
živim neki život pored opisanog besmisla koje me kadkad
uhvati za gušu i počne da me davi čineći da ništa ne bih izgubio
da sam umro pre dvadeset godina. Moram da priznam, i da
zahvalim bogu ili čemu li već fizički se dobro držim i i dalje
sam vitalan i mogu da stoički vučem svoj štap za sobom, da
dobro potegnem koju rakiju, i uspevam da se i po ovakvom
vremenu probijem do prodavnice da kupim ono što je
neophodno za hranu i kafu i cigarete. Do duše pijem nekakve
lekove za srčanu aritmiju, ali to je, s' obzirom da pijem samo
95
njih, može se reći i uspeh i znak moga dobrog zdravlja.
Priznajem često me bole kosti ali kada pogledam koliko godina
imam i više sam nego zadovoljan svojim zdravljem i fizičkom
kondicijom, ha, ha, ponegkad pomilsim da ću doživeti stotu ko
od šale! I mogu vam reći da me iako to uradim u šali bojim se
toga da padnem u krevet i tako dočekam smrt. Oh kada bih
barem bio ovako žilav do kraja života mislim da bih ispunio
barem jedan cilj. Koliko li je sati? Već sigurno više od sat i po
ležim u krevetu bezuspešno se nadajući da će mi san doći na
oči, a ja sam svež kao posle doručka. Ipak je tama. Samo
pomalo svetluca usijana furuna od vatre u kojoj, predpostavljam
drva već dogorevaju. Nečuje se više buktanje vatre i
pucketanje. Dobro sam založio pre nego što ću leći nema šta.
Zavaravam se da će uskoro početi da svića, ovako je još uvek
mrkli i podmukli mrak. Možda će me hladnoća uspavati kada se
ugasi vatra, možda nisam trebao ni da je založim. No to mi nije
običaj. Navikao sam da se uspavljujem u toplom, a kako mi se
čini tako ove noći neće biti. Kada bolje razmislim koliko mi san
neće na oči možda i budan dočekam jutru. To ne bi bilo prvi
put. Mada mi se zimi to retko dešava. Da barem nije ovog
čemera koji osećam u srcu, da barem ne boli život i da me
barem sada pred kraj bog pogleda i kaže: ¨Da ja postojim!¨ To
bih sigurnu udahnulo život u mrtvački sanduk od moga srca.
Ovako izgleda ostajem uskraćem za možda najveću spoznaju
koju čovek može da doživi, a to je da bude načisto sa sobom i
pomenutim gospodinom. Napokon osećam umor. Samo da
sažvaćem ovu prazninu i da dozvolim da me savlada san. Ako
ne zaspem u narednih pola sata nema smisla ni da se
uspavljujem više. Tada ne bih spavao ni jedan sat do zvona sata
koji me budi u šest onako taman da popijem kafu uz cigaretu i
polako se spremim da odem do prodavnice i kupim vruć hleb i
mleko. Inače ove dve stvari nestaju već do pola devet tako da ja
96
obično krenem u prodavnicu čim namernice dođu. Ne vredi, ne
spava mi se dovoljno da bih zaspao. O bože dođe mi da
zaplačem... Zašto, zašto baš ja... Ali nije bitno, samo ću stegnuti
pesnicu i ipak budan dočekati dan. Koliko mi se čini već sviće.
Sada će i sat da zvoni, jedina iole živa stvar osim mene u mome
domu... Kuca! Prolaze sekundi, prolaze minuti, prolaze sati,
godine... Ipak ću da ustanem i zapalim cigaretu, da upalim
lampu, dodam drva i skuvam kafu. Ili možda bolje ne!
Sačekaću jutro u krevetu a kada ono dođe praviću se kao da
sam spavao cele noći. Samo da nema ovog gneva i ništavila
koje osećam. No sada je kasno da se bilo šta prepravi.
Jednostavno treba stisnuti zube i ukoliko je moguće
dostojanstveno sačekati kraj... Ukoliko je moguće? Samo pitam
se da li je očekivati takvu smrt koja dolazi posle prilično
promašenog života realna stvar. Ipak ja se trudim, itekako se
trudim, i kao što rekoh stišćem zube i još uvek kao da se borim.
Vatra se već uveliko ugasila. Polako postaje hladno. Neprijatno
hladno. Mogu tek zamisliti kako je napolju; Još uvek mrak i
samrtna hladnoća! Da, mora da je tako, tama i bespuće u njoj.
Pitam se da li pada sneg? Ne bih se iznenadio kada bi ujutro
kada izađem napolje zatekao da je napadao još nekih desetak
santimetra. Kako je hladno. Sreća nemam takvih problema sa
kostima tako da ova tmina od niske temperature ne ulazi u njih.
Ipak nezgodno se osećam, hladno mi je. Da spavam to ne bih ni
primetao. Ovako sam budan dočekao izgleda poslednji sat ove
noći. Čak sam se i razbudio, onaj umor koji se pojavio, kada je
izgledalo kao da ću se ipak uspavati je nestao. Nema smisla
smrzavati se. Odustajem od ideje da u krevetu sačekam jutro.
Ono će iovako uskoro. Ustaću, upaliti lampu i staviti drva u
furunu.
Tako sada se stvari razaznaju u sobi. Nije da sija kao sunce ali
osvetljava dovoljno ovaj fenjer da se može videti dovoljno
97
dobro. Sada da stavim drva, da podložim i sačekam jedno
desetak minuta da ova moja mala soba počne da se zagreva.
Tako! Sada je toplije. Nego da ja stavim džezvu za kafu. Uf, uf!
Polako se zagreva kuća, a i voda već vri. Evo i svetlosti koja
polako ulazi kroz prozor. Počelo je da sviće. Kafica je gotova.
Hm! Kada bolje razmislim nisam se tako loše proveo ove noći.
Tako, tako; laži sebe bedni starče, veruj da neki smisao ipak
postoji i da nisi nesretan i napušten olinjali vuk koji jedva da
može onako iscrpljen i slab da ulovi po neki plen. Polako se
razdanjuje. Nego da ja sednem. Imam utisak da ću uz cigaretu i
kafu ipak sebi priuštiti neki užitak. Hm. Kada bolje razmislim
duvanski dim mi pričinjava, u ovim poznim godinama, najveću
prijatnost u životu. Ranije sam pušio mnogo više nego sada ali
od kada imam taj problem sa srcem prihvatio sam savet lekara i
gotov danas ne ispalim ni trećinu cigareta od onoga što je bilo
ranije. Svanulo je. Mogao bih da ugasim fenjer. Tako. Nego
čudno je ovo jutro. Imam neki neopisiv osećaj u srcu. Ne mogu
da ga opišem ali imam utisak da me nekako opušta, kao da mi
se neko smeši, neko ko je ušao u moju dušu i dao joj iskru
činineći tako da se prijatno osećam. Nego da se ja batalim
dokonih umišljaja i preobučem se, uskoro ću morati po snegu u
prodavnicu. Pola sedam je. Hm! Čudno; Zaista čudan osećaj.
Nikada se tako nisam osećao, ali ipak batali to starče, jedino što
može još da ti se desi je da umreš. Da! Dok ti u sebi doživljavaš
zasigurno lažan osećaj da ti se neki vilenjak priklonio vreme
polako ističe. Ne, ne upadaj u tu zabludu. U taj ambis koji
govori da ti život nešto vredi i da ima nekog smisla, nemoj jer
će te ta rupa progutati svojim ćeljustima i neće ti ostati ni kapi
krvi u staračkim venama, samo ćeš dobiti još jednu boru više od
još jednog razočarenja. Vreme je da se polako spremam da
krenem u kupovinu, imače ostadoh ja bez hleba i mleka. Cokule
su tu, debeli džemper je tu, kaput je tu, samo nevidim kapu.
98
Gde li sam je ostavio... A eno je. Sada ću da se obučem i
obujem pa da polako krenem. Ah... Treba se prepešačiti do
prodavnice po snegu. Vidim ne pada. Izgleda da nije ni noćas
padao. A kao mlad sam voleo zimu. Nisam ni slutio koliko je
teško starom čoveku podneti to godišnje doba. Jednostavno se
moraš kao medved povući u jazbinu sa nadom da te neće sustići
nešto poput bele smrti. Opet kada se setim svih dečjih igrarija
po snegu ipak mi prija barem pejzaž koji zima zna da naslika.
Nego da krenem ja polako. Da krenem u susret još jednom
udaru hladnog vetra koji će mi saseći lice i ošinuti po meni. Uh!
Hladnije je nogo prošlih dana... Sada mi dođe da opsujem –
zaboravio sam rukavice. Ništa natrag po njih. Tako! A sada u
pohod do prodavnice po dubokom snegu. Ha, ha! Valjda ću se
vratiti kući živ. Obično tako biva! Zar ne! E, starče, starče
koliko li ti je još ostalo. I ima li to ikakvog smisla. No nema
veze. Možda je razlog svemu sledeći trnutak. I tako do smrti, do
večnog mraka i ništavila, nepostojanja u svakom smislu te reči.
Još malo pa ću izaći na put gde je sneg već utaban pa će biti
lakše hodati. A vetar duva li duva. I to onako leden poput noža
seče i prodire čak i kroz ovaj moj kožni kaput. Ne, zaista ne
pamtim da je nakada u ovo vreme bilo ovako hladno. Čini mi se
da čudna zima dolazi, i pitam se hoću li je dočekati. Valjda
hoću, barem se nadam. Ali mračno je negde tamo, mračno
poput mrtvačkog sanduka. Nego da ja ne baljezgem već da se
potrudim da što pre dođem do prodavnice i vratim se u topli
dom. Još malo pa ću izaći na put. Kako je samo lepa ova borova
šuma prekrivena snegom. Šuma koja se nalazi zapadno od
Molina, tik uz njega. A i ovo drveća, ovako ogoljeno dobilo je
novo ruho u belom. Oblaci sivo – beli prekrivaju celo nebo i
sada već svetle jednomerno. Da ne znam koliko je sati ne bih
mogao ni da predpostavim gede se Sunce od prilike nalazi. Ipak
kao da vlada neka tama u svoj toj lepoti zime koju sam toliko
99
voleo, kao što sam već rekao, kada sam bio mali. Definitivno
me podseća na detinjstvo, samo što ta sećanja koja mi naviru i
usuđuju se da mi napune očima suza mi liče na neku vrstu
oproštaja. Ipak moram da priznam nekako je lepa ova boja
snega ove godine, podseća me na sunce. Hm. Hladnoća prodire
kroz moje rukavice koje su inače prilično tople i na većem
minusu u njima uspevam da ruke držim van džepova. Ovaj put
neće moći tako. Mora da je ispod minus deset. Nego da stavim
ja ruke u džepove i zagrejem prste na rukama. Nema šta
najhladniji novembar u mome životu. Već sam uveliko ušao u
grad, barem u onaj širi centar i još malo mi treba do prodavnice.
Da, još nekolliko minuta. Moram da priznam da jedva čekam da
se vratim kući i dobro založim peć, ispržim možda jaja za
doručak ili namažem mast na hleba i posle jela u toplom
zapalim jednu. Samo što nisam stigao do raskrsnice na kojoj se
nalazi radnja gde kupujem. Zapravo prodavnica je na raskrću
dva puta ukrštenim nepravilnim uglom pored koje se nalazi
jedan visoki čempres. Jedan manji put, kojim ja idem vodi
izvan grada dok je drugi veća ulica i ona ide pravo do centra
grada koji je u stvari neka vrsta trga na kome leti ima uveče
dosta ljudi. Šta je ono? Mrtvačka kočija... nije valjda sahrana... i
to ovako rano? Ko li je umro? Ne mogu da verujem da su se
odlučili da sprovod naprave ovako rano. Tako mi je sve postalo
mrtvo odjednom. Imam utisak da sam... da sam pogođen, dirnut
ovim prizirom. Beli sneg i crna kočija i neki ljudi u crnom od
kojih ne mogu da prepoznam nikog iako su mi svi tako poznati.
Vidim ožalošćenih nema mnogo. Možda dvadesetak. Zaista ko
je to umro? Proteklih dana nisam čuo da je iko preminuo u
skorije vreme u malom Molinu. Ha, ha! Da kočija ne vozi
mene? Imam utisak da ću je sresti na rasksnici pa ću pitati ko je
upokojenik. Da požurim, zaista me interesuje ko je preminuo a
da ja nisam čuo ni od koga za tu smrt. Sada vidim jasnije
100
ožaloćene. Hm! Svi su mi nepozanati! Čudno, zaista čudno!
Moram priznati da sam zaprepašćen kako vremenom u koje se
sprovod održava tako i time što nisam čuo da je neko umro
zadnjih dana, takođe i kako time što su mi svi u povorci
nepoznati tako i time da je sve tako crno i mračno postalo u
mome srcu od kako sam ugledao ovaj prizor. Još jednom da se
nasmejem pomilsi da sam ja upokojenik. Nema šta čudan je
ovaj Novembar. Evo me, ako još malo više pustim korak
srešćemo se tačno na raskrsnici. Ne mogu da verujem da su mi
svi ti ljudi koji idu u povorci nepoznati! Kao da niko nije iz
Molina! Još nekoliko metara pa ću diskretno pitati onu devojku
sa crnom maramom što ide među zadnjima u tom čudnom i
meni toliko stranom događaju. Zaista sam zaprepašćen i
iznenađen... ¨Izvinite ko je umro?¨ Pitao sam indiskretno i tiho
sa nekim mračnim ali sladunjavim osećanjem u srcu. Bukvalno
sam bio zabezeknut nekom spoznajom da sam u sanduku koji je
vozila ta mrtvačka kočija zaista ja. Već u sledećem trenutku
sam zažalio što sam bio toliko znatiželjan i radoznao. A zna te
li zašto? Zato što je odgovor na moje pitanje potvrdio moju
predpostavku!
ZVERI

Milan Marković je radio na programu uklapanja mozga u

mašinu, tačnije u životinju koja bi ostala čovek a u isto vreme
do nesagledivih granica uvećala njegove mogućnosti. Zapravo
to je bio čitav tim ljudi koji je brojao više hiljada naučnika,
Milan Marković je radio samo na jednom delu malog mozga
koji je trebao da prilagodi da se spoji sa izvesnim transmiterima
moždane kore. Jedino je njegov ogranak kasnio sa
proučavanjem već više meseci tako da je morao da se pojavi
101
pred direktora za ovaj poduhvat koji i nije imao neko znanje o
ovom najsloženijem ljudskom organu.
- Pa dobro Markoviću da li to može ili ne može?
Pitao ga je glasno predpostavljeni sa pogledom koji je izražavao
ukor za neefikasnost u poslu.
- Gospodine suviše je komplikovano... Tačnije mojoj ekipi se
čini da bi to moglo, ako se ne uradi kako treba, da izazove
nesagledive posledice po nas koji bi trebalo da unesemo naše
mozgove u ta bića čiji program je još kada završen.
- Kako to mislite Markoviću? Vreme nam ističe! Mi se
jednostavno moramo preseliti u te polubogove za najkasnije tri
meseca.
Milan se češkao po bradici koju je nosio bojeći se da će bez
obzira na njegov, u odnosu na druge, sitan posao preselenje biti
izvršeno ma šta on zaključio. Ipak ono što je on uočio kao
mogući problem bi na kraju moglo da se ispostavi kao
katastrofalno po njegov i živote svih.
- Imate još dva i po meseca da stvar privedete kraju inače će se
preobražaj izvršiti onako kako je već planirano.
Praktično je besneo sredovečan čovek jer nije bio načistom sa
greškom koju je Marković uočio. Njegovo crno odelo, bela
košulja, plava kravata i tamno braon cipele su odavale utisak te
zveri koja bi mogla da postane od čoveka ako Milan ne završi
posao i prepravi grešku koju je kako sam uočio tako i sam
počinio.
- Imate li da kažete nešto na sve ovo Markoviću, ili će te samo
stojati tu i češkati se za bradicu.
- Imam!
Glasno ali u isto vreme i ponizno će ovaj mladi naučnik.
- Ja vam ne mogu garantovati da ćemo posao završiti za dva i
po meseca ali ako se uradi po starom programu mi bih smo

102
jednostavno posle izvesnog vremena mogli postati takve zveri
kakve ni mesojedi dinosaurusi nisu bile.
Dirktor je još više pobesnio.
- Pa zar nam niste prošli put rekli da bi ostali delovi mozga
mogli sami uz izvesna, kako ste ih nazvali lećenja promeniti tu
grešku.
- To još uvek stoji kao opcija, samo što su šanse da se tako
nešto desi po ispitivanjima sada mnogo manje.
Stariji čovek u crnom odleu je izgleda tek sada pobesneo.
- Nadam se da ne očekujete da odložimo oboženje... zamislite
samo te percepcije koje bih smo imali, koliko bi smo bili
snažni... Na kraju krajeva kakve bi smo seksualne odnose imali!
Nećete mi reći da to sve mora da čeka samo zbog nekoliko
ćelija za koje vi sumnjate da bi od nas načinile nekakve
krvoločne životinje umesto dominantnu novu vrstu čija je, samo
jedna jedinka sposobna da sama pobedi boga onakvog kakvog
su ga ljudi nekada zamišljali.
Milan Marković je i dalje gladio svoju bradicu, valjda čekajući
da se direktor smiri i ako je to moguće urazumi. Ovaj je pak,
valjda primetivši da nema smisla to što besni smireno rekao.
- Mi, pokretači programa ostajemo pri svome. Imate još dva i
po meseca. Jednostavno i mi smo stvavljeni pred svršen čin. Za
tri meseca naše mozgove stavljavamo u ta bića koja će uginuti
ukoliko im se u roku ne imputira ljudski mozak.
- Iako će to možda biti fatalno?
Ovaj put sa malo besa će Milan.
- Bez obzira na sve... Iskreno rečeno predvideli smo i ovakvu
situaciju i odlučili da rizikujemo bez obzira na vaša ispitivanja i
zaključke.
- Ha, ha! Hoćete da kažete da će te i moj mozak staviti u nešto
što će možda postati zver upravo suprotna onom što je trebalo
da bude.
103
- Tačno!
Gromoglasno i ponovo sa besom na licu kazao je direktor.
- ... I to će mo vaš mozak kako mi se čini privi imputirati ako ne
završite sve za dva i po meseca! Da li je to jasno!
Milan je flegmatično uzdahnuo, I smireno rekao:
- Jasno! Nema šta, jasno.
- Sada bi mogli da se vratite poslu jer mi se čini da vam je svaki
trenutak dragocen.
- Tako nekako...
- Izvolite onda!
- Pa prijatno!
- Prijatno i vidimo se u raju ili paklu. To izgleda ipak zavisi od
vas.
Pomalo će pokorno direktor bukvalno sa molbom da se uradi
posao u roku. - Evo ruke.
- Evo ruke... Možda i završimo program u roku.
- Ja bih vas zaista molio da bude tako!
- Daćemo sve od sebe.
- Prijatno.
- Prijatno direktore!
Milan Marković je odmah nastavio sa poslom predhodno
došavši u svoju bazu. U narednih mesec dana gotovo da je
postao siguran da će u svemiru nastati takvo klanje koje će
zatrti sve živo. Uzaludno je pokušavao da stopira program
upozoravajući šta čeka ljude ako svoje umove presele u ta
toliko dugo osmišljavana bića, međutim apsolutno bezuspešno!
Uzalud je Milan u poslednjih pola meseca pokušao da spasi
barem sebe. Rastrgnut je za godinu dana poput laneta od strane
lava od strane jedne zveri koja je trebala da bude, kako je
planirano savršeno biće!

104
 OAZA

Leteo sam svojom privatnim avionom iznad pustinje. Ne

znam zašto sam uopšte polazio na putovanje tom svojom
letelicom koju sam inače imao nameru da prodam jer mi je
izvevesna proročica, kod koje sam se sasvim slučajno zatekao
uzgred prorekla sudbinu. Pošto mi je prepričala tačno prošlost
kazala je da ću još dugo poživeti, ali sam, bez igde ikoga i da će
uzrok tome biti neka nesreća u vazduhu vezana za letelice. Da,
sve njene reči su mi poput preslušavanja snimljene trake
prolazile kroz glavu dok sam uzaludno pokušavao da upalim
motor na prednjem propeleru koji je stao. Predpostavljate da mi
nije uspelo i ja sam bio prinuđen da sletim u sred nedođije
negde predveče kada je Sunce bilo na zalasku a Mesec na
istoku. Uzaludno sam pokušavao da stupim sa nekim u kontakt
radio stanicom i mobilnim telefonom. Onako sam i sa nadom da
ću se izvući tako što ću ipak na kraju sa nekim uspostaviti radio
vezu zapalio sam malo kerozina kako bih se zagrejao na velikoj
hladnoći koja je je noću u ovoj pustinji bila uobičajena. Mesec
je brzo preko neba prelazio svoj put, a ja sam imao utisak da mi
se smeje i ruga. Tada mi je bilo apsolutno neubičajena situacija
da se nalazim u nekom ćorsokaku tako da sam pljunuo u pravcu
mesečine još uvek civilizacijski nastrojen, kao što rekoh bijući
siguran da ću već najkasnije do sutra uveče biti u nekom
luksuznom hotelu gde ću se smejati svemu ovome što me je
snašlo. Međutim kako je hladna zimska noć ustupila mesto
novom svitanju i kako je potom sunce polako počelo da se
penjući se na nebo prži sve pod sobom negde u podne počeo je
105
da me hvata strah u vezi sleda bezuspešnih pokušaja da
uspostavim bilo kakvu radio vezu da ću možda ostaviti kosti u
sred pustinje. U čuturici sam imao još malo viskija tako da uzeh
jedan gutljaj posle čega sam se vratio u kabinu ne bili video da
je konmpasom još uvek sve u redu. Bio je slomljen, a ja sam se
tek tada začudio kako sam uopšte preživeo nesreću. Tačnije
rečeno uspeo sam da se spustim bez i jedne ogrebotine na teren
koji je bio u usponu u odnosu na pravac sletanja. Čudio sam se
kako se jednostavno nisam zakucao i ostao na mestu mrtav. A
sunce je peklo. I ja nisam znao još koliko će mi trajati flaša od
dve litre vode koja, kako sam se tada ironično setio je
reklamirana kao puna magnezijuma koji osvežava. Uglavnom
trudio sam se da je pijem što manje pogotovo od druge polovine
dana kada sam kao što sam već kazao poprilično izgubio nadu
da ću biti spašen od strane pomoći koja će mi biti ukazana od
strane nekog drugog. Uglavnom negde pred drugi zalazak sunca
od kada sam bio u pustinji počeo sam da razmišljam kako da
preživim surovu prirodu u kojoj sam se našao i koja je u meni
probudila onaj divljački nagon za opstankom koji je došao na
mesto civilizacijskog spokoja i udobno, bezbrižnog života
punog izobilja i ostvarenja svakog prohteva. Da. Ja sam bio
milioner kome u ovom trenutku te pare nisu u odnosu na život u
svetu bile ni od kakve pomoći. Prošlo je još nekih pola sata
kada sam napravio plan da se uputim od istoka ka zapadu. I to
noću kako bih trošio što manje vode u organizmu. Neću ni da
spominjem hladnoću koju sam osećao sledeće noći kada sam se
zapravo zaputio na put ka spasenju ponovo razmišljajući o
rečima vračare da ću živeti dugo i usamljeno. I moram priznati
da mi je to njeno predskazanje ulivalo dosta hrabrosti i
oživljavalo nadu da ću preživeti i dokopasti se nekog naselja ili
jednostavno izaći iz pustinje. Imao sam sreću da je nebo nad
pustinjom bilo vedro tako da sam po putanji meseca za koju
106
sam znao da je od prilike ista kao i putanja sunca išao ka
zapadu. Čak sam se i divio zvezdama koje su se videle u
velikom broju bez obzira na svetlost belog nebeskog džina koji
mi je bio jedini putokaz. A to divljenje se nekako preklapalo u
slikama sa sećanjima lucidnog sjaja u očima vračare koja mi je i
predskazala avionsku nesreću. Jedino što sam zaboravio na
drugi deo njenog opisivanja moje sudbine a to je da ću nastavak
života proživeti potpuno usamljen. Moram da priznam da me je
upravo taj sjaj iz njenih očiju terao da se ne umaram pri hodu i
da i nadljudski napor podnosim tek kao neku vrstu teže vežbe,
kao da mi je neka čudna sila koja je htela da se njeno proricanje
o mome dugom životu ispuni davala veliku snagu. Nadao sam
se da ću već te noći naići na neko, kao što već rekoh selo ili na
kraj pustinje. O, koliko sam samo želeo da mi se pod nogama
pojavi trava ili neko drugo rastinje, a umesto toga samo sam
neumorno gazio po pesku po kome je bilo mnogo teže ići nego
po nekom utabanijem terenu. Jednstavno stopala su mi
propadala, pokreti hoda bili usporavani nezgodnim upadanjem
u pesak kako peta kada sam stupao na tlo tako i prstiju kada
sam se odražavao da napravim sledeći korak. Jednostvano ta
zrnca do maksimuma usitnjenog kamena su po mojoj proceni
uticala da umesto deset pređem pet kilometara. Moram da
spomenem da sam bio svestan i pustinjskih životinja kao što su
zmije i škorpije ali iz nekog meni neobjašnjivog razloga
jednostavno me nije bilo strah od njih. Verovatno sam shvatao
podsvesno da bi mi briga od te opasnosti samo otežala kretanje
sa druge strane ni na koji način ne otklanjajući opasnost da ipak
budem smrtonosno ujeden. Počelo je da sviće a ja sam još uvek
junačkim koracima siguran u svoju pobedu nad ovom surovom
prirodom koračao napred. Dan sam planirao da prespavam
praveći zaklon od sunca od nekih krpa i tri lagane
aluminijumske šipke koje sam poneo ako ipak do kraja noći ne
107
uspem da ostavim pustinju i svu tu nezgodu iza mene. Ostalo
mi je jo nešto više od litre vode i koji decilitar viskija a bio sam
i neverovatno odjednom gladan kako je sunce počelo da izlazi.
Glad je čak bila jača i od umora i ja s' obzirom da nisam imao
drugi izlaz popih još jedan gutljaj vatrene vode. U tim
trenucima bio sam spreman da pojedem čak i zmiju. Međutim
svuda oko mene bila je peščana pustoš u kojoj osim mene nije
bilo ničeg živog. Popio sam još jedan gutljaj viskija ne bih li
zavarao glad, što mi je donekle uspeo. Vodu nisam hteo da
uzimam više pre spavanja jer bi ovo putešestvije moglo da
potraje i duže nego što bih kako mi je tada palo na pamet
mogao da izdržim. Da, tada sam prvi put, onako na već izašlom
suncu koje je već požutelo pesak koji je do tada bio sivkaste
boje, počeo da se istinski briniem za svoj život. Postalo mi je
savsim moguće da kosti ostavim negde u toj pustinji, i ja
posumnjah u reči vračare da ću dugo poživeti. U tome trenutku
kao da se sve srušilo u meni. Postao sam plen ništavila i očaja.
Čak sam se i zaplakao nad svojom sudbinom koja mi se sada
činila vrlo verovatno mračnom i vrlo kratkom. Ipak odlučio sam
da ne odustajem, razapevši tkaninine koje sam poneo na šipke
legao sam pod zaštitom od sunca koje je već počelo da biva
neugdno toplo. Međutim nije bilo kao što sam isplanirao; od
vrućine nisam mogao da zaspim non stop se pomerajući po
vrućem pesku ne bih li izbegao sunce. Hvala bogu ona glad
koja me je morila je donekle utihnula, i ja sam ipak uspeo da se
nekako odmorim i spremim za još jedno noćno putovanje.
Bukvalno sam se molio da i sledeće noći izađe mesec kako bih
mogao da se krećem u jednom pravcu do izlaska iz pustinje
koja mi se u tim večernjim momentima zgadila. Kažem nada mi
se donekle vratila i ja sam već pred zalazak krenuo ka suncu.
Ponovo isti težak korak po pesku ponovo glad i žeđ koju nisam
smeo da utolim bukvalno ljubomorno čuvajući vodu koja je
108
trebala kako mi je na momente padalo na pamet samo da mi
produži život do trenutka kada ću popiti i poslednju kap i već,
najkasnije sledećeg dana umreti od žeđi. Ali tada, na moje
veliko iznenađenje, primetio sam kako hodam po tvrđem tlu.
Mesečina nije bila toliko jaka kao prošle noći često zaklanjana
oblacima koji su mi do tada bili potencijalni neprijatelji, koji
bih mogli svojim obimom da totalno prekriju nebo i zaklone
mesec. Uglavnom nisam mogao da vidim po čemu hodam tako
da sam se sagnuo i na moje veliko iznenađenje opipao travu.
¨Mora da sam se spasio!¨ Pomislio sam i odlučio da popijem
nekoliko gutljaja vode i da ponovo zavaram glad sa ispiranjem
usta viskijem čija se količina prepolovila. Gotovo da sam bio
siguran da je nedaleko od mene neko mesto gde ima hrane i
vode, ali ja nisam znao u kome pravcu da idem jer su oblaci
totalno zaklonili mesec čineći da se gotovo ništa ne vidi.
Odlučio sam da prespavam noć, barem onaj deo koji je ostao,
međutim bilo je toliko hladno da nisam uspeo da ležim već sam
povremeno sedeo trljajući se po telu, a u izvesnim trenucima i
ustajao i kretao se u krug ne bi li se zagrejao. Tada mi se onaj
cakleni pogled vračare ponovo pojavio pred očima i ja sam
bukvalno shvatio da mi je kazala istinu pogodivši sve gotovo u
tančine. Nategao sam dobro čuturu stresavši se sa ubeđenjem da
više i ne moram više toliko da štedim tečnost. Gotovo sam ispio
sav viski pokušavajući da se zagrejem kada je nebo počelo da
sivi. Shvatio sam da to oblaci obsjani svetlošću sa istoka
najavljuju zoru. Prošlo je još nekih petnastak minuta kada se
već moglo videti šta je sve oko mene. Jasno sam video
proređenu travu koja je bila sve gušća kako se primicala jednom
bregu. Uputio sam se tamo. Oh! Da samo znate koliko sam bio
sretan kada sam ispod sebe, u dolini brega sa druge strane
ugledao veću oazu. Zapravo prvo sam pomilsio da sam izašao
iz pustinje i da sam se dokopao civilizacije ali ubrzo sam
109
shvatio da sam i dalje negde u nedođiji samo na mestu na kome
su uslovi za život bili mogući. Odmah sam se najeo Kokosovih
Oraha i Urmi, kojih je bilo u izobilju u oazi, naravno predhodno
se napivši vode iz malog potoka koji je izvirao praveći malo
jezero u sredini ove vegetacije koja je cvetala usred pustinje
zahvaljujući njemu. Pronašao sam i malu pećinu kao stvorenu
za boravište po popodnenom suncu kada je u njoj bilo svežije i
noćnoj hladnoći kada je unutra bilo dosta toplije. Sve u svemu
obišao sam oazu u roku od sat vremena trudeći se da zapazim
sve što je ona imala da mi ponudi, a to je bilo spasenje od
okrutne pustinje. Posle tih sat vremena kada sam se zapitao
koliko ću ja ostati ovde privi put od avionskog pada setio sam
se i onog drugog predskazanja one kako sam je tada u sebi
nazivao veštice, a to je da ću ostatak života provesti sam bez
igde ikoga. Pogledao sam palme čiji su se listovi blaženo
spuštali ka zemlji osetivši tugu u srcu. Učinilo mi se sasvim
jasna činjenica da sam u ovom spasu koji sam našao u oazi
omogućavajući sebi opstanak u isto vreme došao na mesto na
kome ću sam ostareti i umreti. Ova moguća činjenica mi se ni
malo nije svidela i ja sam oporavivši se posle samo nekoliko
dana počeo da kujem planove kako da se vratim kući. Naravno
bilo mi je jasno da opet treba nastaviti ka zapadu i nadati se
konačnom izlasku iz pustinje, ali mi je bila jasna i opasnost da
bi to mogao biti put bez povratka, da bih mogao ovaj put umreti
pokušavajući da izvedem možda nemoguću stvar. Uprkos ovoj
opasnosti posle mesec dana priprema odvažio sam se na put,
pokušao da izigram i prevarim sudbinu. Ceo događaj probijanja
kroz pustoš posutu peskom se ponovila i ja sam nekoliko dana
bezuspešno pratio putanju meseca skrivajući se od vrućine
preko dana. Na kraju mi je nestala sva voda i ja sam zažalio što
sam napustio oazu smatravši da se nalazim na kapijama
sopstvene smrti. Jedva sam se kretao noću već preko dvadeset
110
sati bez kapi vode kada sam ponovo primetio da se krećem po
čvrstijem tlu. Ovaj put sam bio siguran da sam napokon izašao
iz pustinje bacivši se na tlo na kome je raslo neko kratko šiblje.
Govorio sam u sebi: ¨Napokon! Napokon!¨ mislio sam da ću u
samo u roku od par dana ponovo biti kući sa svim slatkim
gresima koje bogatstvo pruža. Milsio sam da sam prevario onu
prokletu babu i uspeo da izbegnem da ostatak života provedem
u jednoj oazi u kojoj nema čak ni životinja, sam bez igde ikoga
kako je ta spodoba prorekla. Nekako sam uspeo da se
pridignem i osmotrim da li negde možda sija neko svetlo.
Međutim ništa tako nisam uspeo da ugledam. Mesec je bio pun
a nebo vedro tako da sam mogao da vidim mnogo bolje nego
kada sam prošli put naišao na, kako sam tada mislio spasenje.
¨Ne, ne! Ovo je spas! Kraj pustinje!¨ Prošle su mi misli kroz
glavu kada sam na mesečini uspeo da ugledam ono što me je
zaprepastilo. Naime prepoznao sam istu onu oazu na koju sam
prvi put naišao. Shvatio sam da se od sudbine ne može pobeći i
u samoći proveo ostatak života ne videvši više nikada ni žive
duše.

STRANAC

111
 Dobro su mi u sećanju ostale njegove guste obrve i njegov
pomalo mrgodan pogled ispod njih. Definitivno radilo se o
sirovom čoveku, praktičnom materijalisti zadojenim
religioznom formom bez imalo suštinskih dodirnih tačaka
između svojeg ja i duhovnosti. Nije bio nešto naročito visok ali
je bio dobro razvijen. Imao je široka pleća i strog glas koji je
čučao u nekoj agresivnosti duboko u njegovom srcu. Tačnije
rečeno kada god mu nešto nije išlo po volji voleo je da me
ponižava i srozava nekako neprimetno i na samo njemu
svojstven prekriven način. Možda se čak može reći da je bio i
kriminalnog karaktera onako grub i previše dostojanstven, da ne
kažem u izvesnoj meri ohol. Opet bio je i te kako harizmatičan i
tačan u svojim razmišljanjima ali i postupcima. Ne, nije bio
pravedan iako je držao do te svoje osobine. Znao je da i te kako
oduzme nešto što nije pripadalo njemu onda kada je bio u
nedostatku sopstvenog imetka. Bio je neka vrsta ratnika takođe,
i to velikog ratnika. Zapravo bio je možda i samo to; ratnik koji
se i u miru naginje ka grubosti i preteranoj izraženoj potrebi za
samoopstankom, a ta potreba je često imala zube nekog dobrog
istreniranog vučjaka koji sam sluša svoje zapovesti kao
direktive upućene samom sebi. Nije nešto naročito cenio ljude,
barem ne onoliko koliko je cebnio sebe. Da. Bio je jedan od
onih koji gledaju da svoje potrebe zadovolje na prvom mestu.
Iako se sa izvesne strane može reći da je u svemu tome
postojalo nešto pošteno u njegovom karakteru sve je to padalo u
vodu pred najezdom, bujicom neumesnog i gotovo neprijatnog
samopoštovanja. Ali taj čovek je imao još nešto što ga činilo
prihvaćenim u društvu, imao je harizmatični autoritet tako da
sve ovo što sam naizgled loše rekao o njemu je padalo u vodu
kada bi bio socijalizovan. A kako ni ostali ljudi nisu na ovaj ili
onaj način bolji od njega rado su mu se priklanjali i poštovali.
112
Ja ga lično nikada nisam upoznao do kraja, ili bolje rečeno
nisam uspeo da shvatim kako neko tako može da bude psihički
struktuiran. Ja onako slab, čovek koji je za razliku od njegove
sportske opsednusti bio naklonjen svom dušom umetnosti sam
ga u isto vreme i poštovao, najverovatnije zbog njegove snage,
a sa druge strane nipodištavao kao, meni takozvanu, superiornu
sirovinu koja nije mogla, niti imala šanse da upravo zbog svoje
gordosti uradi išta istinski vredno u životu. Ne taj čovek nikoga
nije stavljao iznad sebe. Možda je cenio druge ljude do izvesne
mere ali ja duboko verujem da kada bi se nekada istinski
zapitao koliko vredi na onaj njegov kao što već rekoh formalno
kurturiološki religiozni patrijarhizam postavio bi se na mesto
iznad samoga boga. Priznajem da mi je ponakada i drago što
ovaj čovek nije i verovatno neće ništa uraditi u životu jer
mislim da bih iz njega izlazile samo fatalne grubosti koje ni na
koji način ne bih koristile čovečanstvu. Sada sam siguran to je u
stvari jedan jadan i osim što je na silu napumpan i bezvredan
čovek koji je imao tu sreću da ga bog obdari tom autoritarno
hariznatičnošću koja ga je na izvestan, pa i dublji način činala
vrednim. Izgleda da mu je ova karakterna crta pomagala da i on
sa više poštovanja prilazi drugim ljudim ako smem da se
usudim i pomilsim samo zbog samoljubivosti. U suprotnom bi
to bio jedan običan ološ kome ništa nije vredno i koji je samo
teret društvu sa nezgodnim skupom negativinih osobina koje
sam već spomenuo. Ovako možda i jedina korist od njega za
druge je neka vrsta reda koji stvara oko sebe onako obdaren
inteligencijom koja je minimalno prosečna i kojom uspeva da
postigne da sa svojim autoritetom obezbedi poštovanje od strani
drugih ljudi. Zapravo ja mislim da se radi o prekrivenom
sociopati koji se najbolje snalazi u ratnim i sličnim uslovima.
Njegovu agresivnost takođe treba spomenuti jer je se ja bojim, i
koliko mi je poznato ne samo ja; Valjda to ide uz strog
113
harizmatičan autoritet koji je toliko karakterističan za diktatore.
Možda bi ovaj čovek i bio tako nešto da ga je bog postavio na
neko drugo mesto, da je krenuo u tom pravcu, ali hvala bogu on
je ostao samo bedan sitničar koji se zadovoljava nešto
nadprosečnim životom koji mora da ima u odnosu na okolinu
ma gde se nalazio. No ova priča se zove Stranac. To je zbog
toga što mi je ovaj čovek i pored toga što sam relativno uspeo
da sagledam njegov psihološki profil ipak nedokučiv. Sve ono
jednostavno što je na površini, a i malo dublje kada se zagrebe
po njemu može videti izilazi iz njega kao što je opisano kao crv
iz jabuke, i jedino ono što mi je ostalo da se nadam da taj čovek
iako po meni ne voli ipak ima taj potencijal, da se može
promeniti i od sirovine postati mekša i emotivnija duša, a ne
prazan sanduk u koji je kako stvari stoje već sahranjen. Samo
što njegovo ja, njegova gordost to izgleda nikada neće dozvoliti
jer je to za njega kako mi se čini sramota. Da tom čoveku je
izgleda ispod časti da voli i da ostale ljude smatra ravne sebi, da
im ne služi iz dvostrukog koristoljublja već iz potrebe da se
istinski saživi sa nekim što on izgleda nikada nije bio u stanju.
Izgleda da je on uvek bio stena od čoveka koja je spremna da
padne određenom silinom na svakoga ukoliko je to potrebno i
zgnječi ga i ponizi svojom snagom i bezobzirnošću. Ono što je
interesantno ovaj čovek na drugi pogled, za razliku od prvog
kada reprezentuje fizičku snagu, deluje fer, ali kao što vuk
dlaku menja ali ćud nikada na treću loptu možete od njega
očekivati samo to da vam ne nanese neko zlo, i to morate
zaslužiti adekvatnim ponašanjem koje je on odredio pod
zanacima navoda demokratski. Ne on nije, kao što se sigurno
već naslućuje gnjida od čoveka poput onih koji preturaju po
đubrištu sreće, on je više onaj koji će pucati pravo u leđa, i to
ako treba više puta, onoliko koliko je potrebno da bih se izborio
za prestiž i takozvano neko meni primitivno gospodstvo. Neki
114
kapitalisti kažu da nisu svi ljudi jednaki i to je možda istina. A
ovaj čovek je i te kako superioran u zverskom smislu te reči i ne
spada ni u one koji se izdižu iznad drugih čisto zbog toga što im
je ili dosadno da budu jednaki ili ne žele da se izlažu
opterećenjima koje radnički život nosi sa sobom. Ovaj čovek je
čak šta više opasan i po takve ako ne pravedne ono barem na
neki način poštene ljude koji smatraju da su bez obzira na sve
svi ravnopravni. Ovaj čovek je vuk kome najviše odgovara
društvo drugog vuka. Zapravo sa što više vukova se nalazi to
mu je lagodnije i to se moćnije oseća. A moć je u stvari ta kojm
je izmeđuostalog zaslepljenj, moć i pokvareni instikt za
opstankom koji je toliko surov da vam iskreno želim da nemate
nikakve nevolje i ne stvarate ni najmanja neprijateljstva sa ovim
čovekom. U suprotnom bi ishod nekih drugih odnosa sa njime
mogao biti koban po vas!

DIM CIGARETE

Te večeri sam ponovo zaplakao! Suze su mi se slivale niz

obraze i dlanove kojima sam prekrio lice... Danijelu nisam već
više godina moga da prebolim. Hajde da je otišla sa drugim, ili
me jednostavno ostavila nastavljajući život bez potrebe da bude
samnom. Ne! Ona je umrla u najboljim godinama od raka koji
od kako je otkriven pokosio za nepunih pola godine. Zadnje
dane života je provela na morfijumu i kako mi se činilo
bukvalno me molila onim svojim plavim očima da je čekam.
Kao da je verovala da ćemo se ponovo negde spojiti, i da baš
zbog toga treba da ostanemo jedno drugom verni, verni do tog
115
trenutka kada ćemo opet biti zajedno. Priznajem da sam to u tim
trenucima njenog umiranje dobro razumeo i osećao. A danas mi
se čini da je to istini, ništa drugo do čiste istine. Inače one se
bavila projekcijom svesti dok god je to mogla. Zapravo...
Milsim da bih ovo trebao da objasnim: radila je za O.T.O. bijući
jedan od viših sveštenika. Naime ovaj red koliko neki smatraju
satanističkim je ništa drugo do još jedna od organizacija koje
imaju svoje istine koje čuvaju. Danijela je radili osmišljavanju
stvari koje utiču na obrazac ponašanja ljudi a ulaze u čoveka
spolja, konkretno putem svih vrsta medija. Inače bila je po
obrazovanju psiholog, ali je svoje znanje što je po njenoj želji
bila tajna čak i za mene uspešno nadgradila u religioznom
smislu. Ne zanam zašto ali nikada je nisam pitao ništa
konkretno vezano za njenu drugu stranu života koja je bila tajna
za sve koji su je poznavali a da su bili prijatelji naše porodice.
Jedino sam ja znao to što sam vam i kazao, a za šta sam bio
zamoljen da ćutim pred drugima.
Danas kada pomilsim na sve što se u našem životu događalo
nekako mi je jasno da su nam se sva vrata tako lako otvarala
upravo zbog neke meni tajne podrške od strane izvesnih moćnih
članova toga njenog reda.
Meni lično nije ni malo smetalo što mi se žena bavi okultizmom
jer je ona u privatnom a i javnom životu to krila obavestivši
samo mene da je dužna da mi kaže onoliko koliko sam trbao da
znam. Ipak ja sam primećivao i te kako njene opterećenosti
vezane za njen posao, kao kada bih na prime iznervirana izišla
iz svoje radne sobe, u kojoj je inače samo ona imala pristup, i
satima gledala u kamin u dnevnom boravku. Da kad spomenuh
kamin; Sećam se da je najviše volela da sedi zimi kraj njega i
dubiozno gleda u vatru kao neki medijum. Ponekada bih joj se i
ja pridružio a o na se samo nasmejala prišla mi i stavila glavu
na moje rame. Ah, te oči. Nikada ih neću zaboraviti. Bile su
116
plave poput zrelih šljiva, onih krupnih; milsim da se zovu
Dženerike... da, tako se zovu. I što je interesantno pored plavih,
svetlijih i tamnijih pruga kao da su imale neke obrise zelenog
što sam tek na suncu ponekada uspevao da zapazim.
Tražila je od mene kada mi se poverila da je član O.T.O.-a to
nikada nikom ne kažem. Zapravo to je bilo negde pred brak,
posle kraće i vrlo uzbudljive veze. Rekla je da će biti domaćica
ali da će u slobodno vreme koje će provoditi u svojoj radnoj
sobi u kući, koju nam je kao svadbeni dar njen otac poklonio,
biti posvećena svojoj veri i poslu. I evo ja još uvek čuvam tu
tajnu i kunem se da ću je čuvati do groba. Iako sam nisam neki
vernik ipak kao da verujem da je to božja volja. A biću joj i
veran do smrti jer verujem i to da će mo se ponovo negde sresti.
Eto ja sam ostao sa njom i svim našim prelepim uspomenema,
njenim haljinama koje ljubomorno čuvam, u našoj kući sa
njenom radnom sobom u kojoj još uvek nisam bio. Možda se
čudite zašto? Ali ja ne znam zbog čega nikada nisam kročio u tu
prostoriju. Kao da mi neka sila koja se, kako ja verujem, tamo
negde brine za Danijelu ne dozvoljava tako nešto. No možda je
tako bolje. Možda je bolje da sav taj njen tajni život bude tajna i
ja sam ostavio u testamentu da se sve iz njene radne sobe spali
posle moje smrt. Ja lično ne mogu to da uradim. A opet nijedan
njen, ako tako mogu da gažem, brat me nije kontaktirao u vezi
Danijele nikada.
Mogao bih da zapalim cigaretu kad sam se već ovako dobro
isplakao. I Danijela je pušila. Rekla mi je da od kada je
propušila nikada nije menjala vrstu cigareta što je ostalo isto i
tokom našeg celog zajedničkog života. Zapravo nekako, da li u
sećanju na nju ili u pokušaju da nadomestim to koliko mi
nedostaje i ja sam prešao na Ronson i koristim ga od nekih
nedelju dana posle njene smrti. Priznajem da je bilo trenutaka,
lagao bih kada bih rekao da ih nema i sada, kada me je živo
117
zanimalo kakve su pojedinosti rada moje voljene ali ona je
uspela da učini da sve to sa njom izgleda puno slađe tako
obavijeno velom tajni. Ne bih bio iskren a da ne kažem da me je
često pohodio utisak da živim sa anđelom koji radi božje delo
jednom a posvećen je meni drugom polovinom. Ah taj dim!
Osećam se da i sada negde zajedno duvanimo cigaretu; Danijela
i ja. Da uživamo opušteni i bezbrižni ne mareći nizakoga, samo
svoji i zaljubljeni. Često se tako zagledam u dim cigarete koja
gori, koju sam zapalio i pokušavam da otkrijem nešto o
Danijeli, i gledajući u njega isto kao što je ona gledala zimi u
vatru pokušavam, čini mi se da stupim, pokrenut bolom u neki
kontakt sa njom. Zapravo i očekujem da će se nešto tako desiti
već duže vreme. Nekoliko puta mi je padalo na pamet da i ja
pripadnem O.T.O.-u ali uvek zaključim da bih to bilo izlišno.
O.T.O. je bio deo samo Danijelinog života i ticao se samo
jednim malim delićem mene i to onim koji je pripadao mojoj
ženi. Tu nauku bog izgleda nije namenio meni već me je
predodredio za stomatologiju kojom se još uvek bavim. Ali
poklonio mi je divnu ženu, kako verujem veoma oplemenjenu
tim redom.
A ova noć je tako čudna! Danijela mi nije skoro bila u srcu
koliko je to sada. I ovaj dim cigarete kao da se uvija nekako
čudno, kao da pravi neke slike. Da slike koje mi postaju sve
jasnije. Skoro da jasno vidim svoje pokojne žene... Sada sam
već ja... Evo i neke ruže. Ne! Neću uzimati ponovo dim. Ovo
što se dešava je fantastično. Čitavi filmovi iz Danijelinog i
moga života prikazuje ovaj dim iz cigarete. A i ona kao da dimi
mnogo više nego što je to uobičajeno. Bukvajno je ceo dnevni
boravak napunila nekom maglom koja je tako mistična. O,
Danijela da li me ti to dozivaš. Jasno je vidim pred sobom kako
maše da dođem k' njoj. O bože šta da radim? Šta se radi u
ovakvim situacijama? Hoću li možda sada umreti i ja? Dim je
118
postao toliko gust da je napunio celu prostoriju u kojoj sam se
nalazio i osim njega nije se moglo videti ništa, tačnije osim
pokretnih čudnih slika koje su bile oblikovane njime. Onda sam
primetio, baš u trenutku kada sam odlučio da kako znam
odgovorim na poziv pokojne žene i pođem za njom, da se
cigareta ugasila. U sledećem trenutku je i dim počeo da se
razilazi, međutim ja više nisam bio u istoj prostoriji. Tačnije
nalazio sam se u nekom hramu koji je bio posvećen bogu svih
bogova – samoj istini, kako je barem pisalo na izvesnom oltaru
pred kojim sam stajao. Bio sam zapanjen iako nisam toga još
uvek bio svestan kada sam primetio da u hram ulaze i drugi
ljudi obučeni u bele haljine, koje sam za divno čudo i ja
primetio na sebi. Kada se ogromna i toliko bogata hala raznim
biserima i draguljima da mi je izgledalo da je sam Solomon
sagradio na nebu, napunila ljudima na tronu se pojavio taj bog.
Bilo i je toliko čudno a istovremeno drago što sam na tom
mestu umesto nekog ogromnog i strogog zakonodavca, kako
sam ja zamišljao boga, ugledao dete; zapravo devojčicu od
jedno deset godina koja je počela svoji slatkim i toliko milim
glasom da peva neku pesmu. Kada je sa njom završila obratila
se pomalo svečano svima rečima: ¨Poželite jednu želju i ja ću
vam je ispuniti! Inače ja znam da ste svi vi dobri ljudi i da niko
neće zloupotrebiti ovu privilegiju inače ne bih ste ni bili ovde.
A sada izvolite! Igovorite u sebi ono što najviše želite i biće
tako!¨ Ove slatke reči malog deteta su na mene delovale toliko
ubedljivo da sam verovao da će mi se ispuniti i želja ako
poželim da se odjednom svi nađemo u raju ali pomislih da je to
možda suviše. Onda je iz moga srca bukvalno izletela pomisao
da ponovo budem kući sa Danijelom i da doživmo duboku
starost nastavljajući život tamo gde je bio prekinut. U sledećem
trenutku sve je nestalo. Sve se vratilo na staro. I ja sam ponovo
sedeo u svojoj fotelji u kući gledajući u neraspadnut pepeo
119
cigarete koja je dogorela praktično cela. Tada sam čuo neke
šumove u Danijelovoj sobi. Gromoglasno sam se nasmejao.
Shvatio sam da mi je želja uslišena i sve što ću ja morati da
uradim je da se priviknem na to da je ona svo vreme bila tu
samnom a da ja to pod znacima navoda nisam primećivao. U
sledećem trenutku ušla je u našu sobu gde sam još uvek sedeo i
pitala kakva mi je to tako dogorela cigareta kao da se ništa
posebno nije desilo i da je nešto čemu se najviše u ovom
trenutku ima čuditi to što sam ostavio cigaretu da dogori cela ne
koristeći je.

SAMOUBISTVO

Osedeo sam za jednu noć od kako mi je jedna stvar postala

poznata. Naime radi se o sledećem:
Kao mlad studirao sam fiziku vrlo uspešno, praktično savršeno.
Tačnije rečeno bio sam student generacije tako da su mi već
posle druge godine studija ponudili da istu doktoriram i
nastavim sa radom na fakultetu kao profesor. I to sam zaista i
postao negde pre tridesete. A tada mi je ponuđeno da radim na
izvesnom programu otkrivanja takozvane božje čestice. Ni to
nisam odbio, predano upustivši u rat sa skrivenom istinom.
Istraživanja su išla uspešno, i tada smo znali, moj tim i ja, više
od tematike koja se naziva mikro kosmos nego bilo ko drugi.
Da ne pričam koliko sam uživao u otkrivanju istine koja me je
zanimala, koliko sam voleo to što sam radio, sa koliko samo
strasti sam proračunavao i otkrivao matematičke formule po
čijim zakonima su funkcionisale najmanje čestice koje postoje.
120
Zapravo došli smo do zaključka da je sve sastavljeno iz samo
jednog delića koji u različitim rasporedima i međusobnim
interakcijama čini sve što postoji. Ponovio bih koliko samo
ljubavi, truda i rada sam uložio proučavanja. Zapravo toliko da
sam postao opsednut svojim radom. Gotovo da sam bio
ljubomoran ne samo na moje kolege sa kojima sam radio već i
na druge timove fizičara koji su se bavili istom problematikom.
Primetio sam ovu svoju ako tako mogu da kažem opsednutost
kada sam zajedljivo počeo da gledam na druge naučnike bijući
spreman i da osujetim njihovo napredovanja jer sam ja bio taj
koji hteo da otkrije krajnjost mikro kosmosa. Ono što je tačno
toliko sam se trudio da prvi saznam istinu i tako se za sva
vremena nahranim svoju sujetu. Onda jednoga dana kada se,
iako su još godine bile pred nama, nazreo moguć kraj našeg
istraživanja, Desila se jedna stvar: Jedan naučnik je nominovan
za nobelovu nagradu za otkriće božje čestice koje samo treba da
se potvrdi. Pobesneo sam i pozvao telefonom njegov
istraživački centar da vidim koji se to skot usudio da mi
preotme slavu. Pitao sam gde mogu da ga nađem. Pronašao sam
ga, sačekao u jednoj mračnoj ulici i ubio! Da, ubio! Nisam mu
ni lice viodeo kako treba, samo mi se učinilo da ima neki veliki
ožiljak na obrazu. Nikada nikom nisam odao svoju tajnu
verujući da sam prekinuo i sprečio da se desi ono što je
namenjeno meni da prvi otkrijem. Prošlo je još par godina
predanog i teškog rada kada sam proračunao neke stvari koje
ako su tačne bi dovele do toga da se zaista otkrije istina. Moje
kolege, moj tim, to jest par njih koji su se bavili stvarima čija
mi je pomoć bila potrebna su samo trebale da utvrde da li se te
formule mogu primeniti na način koji sam ja to uradio. Kako
samo bio sretan kada sam dobio pozitivan odgovor. Nama, moj
tim samnom na čelu je bio siguran da je otkrio ono za čime se
decenijama tragalo. Stvar je samo trebala da se pokaže kao
121
tačna i pred drugim fizičarima kako bi bila prihvaćena i
priznata. Nekoliko večeri pre nego će se desiti nezvaničan sud
fizike kada sam nosio izvesne proračune u jedan naučni centar,
ne pazeći na sebe sam se dobro ogrebao na jednu granu od
drveta po obrazu izlazeći iz kola. Kada sam se vratio kući na
ogledalu sam video da sam se dobro zasekao. Kap krvi rane je
zasijala na svetlosti i ja sam se setio gotovo iste povrede koji je
imao fizčar koga sam ubio. Dobro sam odmerio svoj lik u
ogledalu, ali pitanje je imalo odgovor da čovek kojeg sam ubio
je imao sedu kosu i da tako ni u kom slučaju ne može biti ja.
Prošlo je još par dana do ove večeri a ja sam, u međuvremenu
naimenovan za nobelovu nagradu za otkriće božje čestice.
Ostalo je samo da se moj rad formalno proglasi tačnim. Sada
sedim u svome stanu u kome sam proveo noć rešavajući
mogućnost da sam ubio samog sebe. Ogrebotina na obrazu, čiji
sam film toliko puta premotavao unazd je bila identična onoj
koju je imala moja žrtva. Malo pre sam se još jednom pogledao
u ogledalo i na moje zaprepašćenje video da sam od straha
osedeo za jednu noć. Gotovo sam siguran da sam se sreo u
prostoru u dva različita vremena, bijući u istom trenutku i žrtva
i ubica!

OBASJANI MESEČINOM

Živeo sam skladan i ugodan život u svom selu sa svojom

porodicom. U najboljim mogućem odnosu sa svim meštanima.
Zapravo bio sam odmah iza starešine sela, veoma uviđajan i
poštovan. Imao sam dve ćerke i jednog sina, a planirao sam sa
122
ženom još dece. Majka mi je još uvek bila živa, dok mi je otac
preminuo pre nekoliko godina ostavljajući domaćinstvo svome
jedinom sinu – meni! Sin je imao dvaneast godina i bio je moja
dika i ponos. Mlađa ćerka je imala pet a starija petnast godina i
ja sam uveliko razmišljao o njenoj udaji. Moram da priznam da
iako sam sina najviše poštovao podjednako sam voleo svu svoju
decu. A nije na odmet reći da je moja starija ćerka bila
mezimica moje žene, i teško joj je padalo to što će, ako bude po
onome kako sam planirao uskoro napustiti kuću. Ono što me je
žena zamolila a što je bila i moja želja je da ćerku udam za
nekoga ko je imućan, da se ne prevarim i dam je nekome ko je
neće potovati i voleti, nekome ko je pijanica i neduševan čovek
već da je udam tako da je izborom koji napravim učinim
sretnom. Bilo mi je teško jer u selu nije bilo prilike za
mezimicu moje žene. Svi mladići koji su bili njenih godina su
poticali iz siromašnijih porodica nego što je bila moja, a
Vukadinu koji je hteo za ženu mi nije padalo napamet da
izađem u susret jer je bio petnast godina stariji od nje. Odlučio
sam da pronesem glas po ostalim selima u okolini da udajem
Mariju što sam i uradio. Sa obzirom na miraz koji sam nudio
bilo je dosta zainteresovanih ali se meni niko konkretno nije
učinio kao dovoljno dobra prilika. Došla je zima a do mene je
stigao glas da je za moju ćerku zainteresovan izvestan mladić
čiji me otac, ako tako mogu da kažem neobavezno pozvao u
goste radi eventualne prosidbe. Ovo mi je delovalo sasvim
primamljivo i ja sam odlučio da se jedno jutro zaputim na malo
duži put do mogućeg budućeg prijatelja. Osedlao sam konja i
po snegu krenuo u goste prethodno najvivši tom gazdi da ću
doći taj dan preko ljudi koje je put namerio u njegovo selo pre
moga polaska. Za inat noć pre nego što ću poći počeo je sneg i
do jutra napadao skoro dvadesetak santimetara. Što je bilo još
gore ujutru je počeo da pada još jače, a ja nisam hteo da ne
123
odlažem put iz poštovanja i pristojnosti koja je razumljiva
svakom domaćinu ko iole drži do sebe. Jednostavno hteo sam
da ispoštujem svoju reč, i bez obzira što je put bio dug i vodio
preko teško prohodnih puteljaka koji vrgolje između brda i
planina koje su delile moje selo od sela u koje sam se zaputio
da dođem kod kao što već rekoh mogućeg budućeg prijatelja.
Moja žena je pokušala da me odgovori od toga upozavarujući
me da je možda opasno da po takvoj vejavici mi se može desiti
neka nezgoda na putu. Ja sam joj samo odgovorio da ću sigurno
već do podneva stići u selo u koje sam nameravao da pođem,
ostati u gostima sat dva i vratiti se kući do mraka. I kao što
rekoh osedlavši moga konja Krajgera i toplo se obukavši
krenuo sam u goste sa nadom da je sve ono što se priča o gazdi
i njegovom sinu istina.
Nebo je bilo tako tamno. Kao da nije bio dan već veče. Usput
sam očekivao da se još malo razdani jer sam zapravo i krenuo
dok je još uvek bio jutarnji sumrak. Međutim kao da se još više
smrklo. Razmišljao sam kako je dobro što sam obuo dva para
vunenih čarapa ispod svojih zimskih čizama. Da nisam
hladnoća koja bi prodirala do mojih stopala bi bila prevelika.
Jedino mi je bilo žao Krajgera. Taj konj je jednostavno jedva
gazio po snegu ispuštajući paru na nozdrve i često frkčući.
Duboko smo zašli u planine, tačnije bili smo tačno na pola puta,
a meni se činilo sa sneg malo manje pada i da svetlost koja
obasjava oblake uspeva da obimniji se spusti na zemlju čineći
da dan liči na dan. Ali hladnoća je bila ta koja je bila
neumoljiva. Da, bilo je hladnije nego ujutro, a meni se učinilo
kako negde u daljini čujem zavijanje vukova. Moj konj izgleda
da ih je bolje čuo počevši da se kreće po malo unazad sav
uznemiren. Zaista ne sećam se kada je Krajger bio uznemireniji
i kada ga je bilo teže obuzdati, kao da je osećao zlo koje će mu
se desiti toga dana. Prolazili smo u tom trenutku kroz gusto
124
granje i u jednom trenutku ja sam samo čuo nešto kao dva
pucanja neke grane koju je konj nagazio. No odmah zatim on
ispusti bolan njisak i zateturavši se na desnu stranu pao na sneg.
Imao sam sreću da mi nije priklještio nogu jer je beli prekrivač
ublažio pritisak. Moram priznati da sam se našao u čudu. Nisam
mogao ni da predpostavim šta se desilo i bio sam još uvek
apsolutno zbunjen. Mahinalno sam pokušao da nateram
Krajgera da se digne međutim on je jednostavno skičao na
najmanji pokret koji bi napravio . Odlučio sam da proverim da
nije slomio nogu sada već uplašen i još smeteniji nego u
neposredno posle pada. Bukvalno mi se utroba prevrnula kada
sam video krv, a zatim i kost na otvorenom prelomu Krajgerove
zadnje leve noge. Sneg je počeo ponovo da veje u velikim
pahuljama. Uzeo sam jedan gutljaj rakije iz čuture. Bila je
toliko hladna da su mi svi zubi utrnuli a u stomaku i grlu sam
ostio hladnoću kao da sam popio neku ledenu izvorsku vodu.
Zapravo nisam ni imao utisak da sam uzeo gutljaj rakije već
neku nepoznatu bljutavu tečnost. Samo sam iznerviran
sudbinom pljunuo na sneg koji je bio viši od trideset santimetra.
Bilo mi je žao Krajgera... Bio je to dobar konj raimišljao sam
dok sam sa suzama u očima spremao nož da ga zakoljem i
prekratim mu muke. Pitao sam se da li zna šta ga čeka gledajući
mu u oči. On je pak nepomično frktao i skinjio a mene je srce
zabolelo više nego ikad. Tada još uvek nisam pomišljao da je i
moja sudbina neizvesna, i da možda neću uspeti da se vratim
svojom ljudskom snagom svojoj kući gde sam mislio da se
zaputim pošto završim sa Krajgerom. U narednih petnest
minuta završio sam ono što sam morao da uradim sa svojim
konjem. I zgadio sam se sam sebi. Praktično sam poželeo i sebi
smrt, kao da sam prokleo sam sebe jer sam usmrtio jadnu
životinju koja mi je verno služila već deset godina. Dok sam
brisao krv sa ruku o sneg setio sam se žene koja me je
125
savetovala da možda ne bih trebao da idem na ovaj put. Zaista u
tim trenucima nisam imao želju da preživim. Kao da sam slutio
da ću se smrznuti vraćajući se kući. Ipak nekako sam se pribrao
i zagrejavši ruke ponovo obukavši rukavice polako gazeći po
dubokom snegu krenuo kući. Planirao sam da uspem da se do
prohodnijeg ravnog terena uspem da dođem negde predveče.
Ono što mi je bilo najbitnije je da izađem iz ovih brda i planina.
Jedva da sam mogao da se probijam kroz sneg kada sam, ovaj
put jasno čuo zavijanje vukova. Samo da me ne presretnu
pomislio sam sa strahom u srcu. Mislio sam da je moguće da su
namirisali Krajgerovu krv i shvatio da bi ga verovatno živog
rastrgli da ga nisam ubio, ili bi se taj konj jednostavno smrzao i
umro od hladnoće. A bilo je još dosta krvi na mojoj bundi koja
je onako šiknula iz njegovog vrata. Jedino za čime nisam morao
da žalim to je da nije umro u mukama. Ali ja sam ga ipak ubio.
U glavi su mi se smenjivale slike umirućeg konja i moje
moguće bele smrti što mi i nije izgledalo više tako neverovatno
jer je počela prava mećava. Sneg je postao sitniji ali je pahulja
bilo mnogo više, i uz to vetar koji je počeo nemilosrdno da
duva i seče lice kao žiletom. Na sve ovo ponovo se spustila ona
tmina koja je još više činila da se brinem za sebe. Negde u tim
trenucima, zapravo pola sata posle početka mećave; snega i
vetra koji koji su me praktično na svakih sto metara obarali sa
nogu počeo sam da, probijajući se po jednoj uzvišici, mislim da
se neću izvući! Tada se desio presudni trenutak! Vetar me je
oborio sa litice u vrlo duboku uvalu. Samo sam se prevrtao oko
sebe kotrljajući se sve više i više u sam ambis kako mi se činilo.
Survao sam se gotovo trista metara na dole, a što je najgore
upao sam u jednu planinsku rečicu sav se skvasivši. Ne! Još
uvek nisam bio svestan da ću umreti. Za tu spoznaju trebalo mi
je još nekih pola sata kada me je hladnoća u mokroj odeći sve
više i više kočila. Bio sam kao pomahnitala zver ranjena na
126
smrt. Ili bolje reći kao Krajger koga treba neko da spasi i
prekrati mu muke. Sav sam drhtao i pokušavao u agoniji da se
popnem do mesta odakle sam pao. Međutim izgubio sam se u
šumi. Vetar i sneg su mi izgleda presudili. Još i kada se doda
odeća koja onako sva mokra ni malo ne čuva toplotu nego čak i
pojačava hladnoću znao sam gotovo sigurno da sam izgubljen.
Ipak ona iskra za životom se i dalje koprcala u meni i ja sam
ipak gajio neku nadu da ću možda naići na nekoga ko će mi
pomoći, možda pronaći neku šumsku kolibu gde ću uspeti da
založim vatru i tako se spasem. Može se reći da sam skrenuo i
spameću onako prestrašen i osuđen na to da više nikada ne
vidim ženu , ćerke, svoga voljenog sina, tako da sam se možda i
vrteo pomahnitalo sa roptajima i uzdasima koje sam ispuštao u
krug. Nisam ni primetio kada je pre prošlo to vreme, u nekoj
vrsti ludila u u kejem sam se našao, a da je već počelo da se
smrkava. Konstaćujući da pada mrak uvideo sam i da više ne
osećam ni stopala ni prste na rukama. Sneg je prestao ali je
vetar postao još jači. Više nisam mogao da se krećem i palo mi
je na pamet da zakoljem i sebe ali sam se negde u sebi ipak još
uvek nadao spasenju. Prestao sam i da drhtim, a i disanje mi je
postalo sporije i nekako mirnije. Počeo sam da osećam toplinu i
tada kada je već pao mrak, uz punu mesečinu koja se pojavila
shvatio da sam prošao gore nego moj konj. Počelo je da mi se
spava onako uramljenom u najsuroviji zimski pejzaž i poslednje
čega se sećam je da sam gvirnuo kraičkom oka u taj mesec koji
je ni sam ne znam kako oterao snežne oblake. Tada sam
verovatno zaspao i u noći koja je sledila ispustio dušu ubijen
belom smrću.

ŽRTVA BOGU
127
 Inspiraciju za svoja ulja na platnu sam nalazio uglavnom u
svom, kako da kažem, panteističkom shvatanju umetnosti. Na
slikama je uglavnom bila prikazana priroda u svojoj slobodi i
divljini, stvarima koje sam ja uspevao verno da dočaram tako
da sam bio uspešan slikar, veoma cenjen, a i veoma dobro
plaćen. Onda su došli ti snovi, bolje rečeno noćne more koje su
mi totalno iz korena promenile život. Tačno rečeno od kraja
svoje mladosti, negde sa nepunih četrdeset i dve počeo sam da
sanjam kako ubijam device plave kose i braon očiju. Isprva to
su bili samo snovi na koje nisam obraćao pažnju i njihov uzrok
pripisivao nečemu što je prolaznog karaktera. Međutim polako
sam počeo da bivam opsednut njima. Opsednut u tom smislu da
sam uživao dok sam ih sanjao. Da, uživao sam u ubijanju tih
mladih devojaka koje sam uglavnom davio brojanicama. Ne
znam zašto baš brojanicama, barem u tom vremenu to nisam
znao, ali kao što rekoh davio sam ih baš njima. Obično im bih
se u nekom mračnom delu grada prišunjao s' leđa, a onda kada
bih se dovoljno približio dozvoli bih im da me osete i okrenu se
tako da mi vide lice. No tada je za te te devojke već bilo kasno;
Ja bih ih već u sledećem trenutku prinosio bogu na žrtvu. Bogu,
bogu! Dobro ste me razumeli. Iako ja ni dan danas ne znam sebi
da objasnim, da pretočim u reči tu ekstazu koju bih doživljavao,
taj užitak u njihovim raširenim i zaprepašćenim braon očima
koje se često nisu sklapale ni posle smrti. I kao što reko ovi
moji snovi koji su isprva bili noćene more za koje sam se nadao
da će što pre proći su postali vrlo brzo moja naslada i ja bih bio
vrlo razočaran ako bih se ujutro probudio ne sećajući se ubistva
koje sam kako sam bio siguran i te noći počinio u snu. Tačno!
U pravu ste! Slobodno bi se moglo zaključiti da sam otkrio
128
svoju drugu psihopatsku stranu ličnosti koja je bila ubica. Ne,
nisam imao potrebu da ostvarim svoje snove u stvarnosti ali mi
je zato pala druga stvar na pamet; a to je da sva ta ubistva
naslikam i napravim posebnu izložbu sa takvim slikama koja bi
trbalo da bude neka vrsta izražavanja slobode ludila, koja bi
trebala da dočara karakter i strast ubice u svojoj pohoti. Sećam
se da sam dugo spremao radeći na slikama ovaj svoj kao što
rekoh poseban opus kome sam već tada dao ime ¨Žrtva Bogu¨.
Utrošio sam gotovo pet godina posvetivši se kako duševno tako
i psihički ovom delu. I kada sam stvar doveo kraju shvatio sam
da sam napravio remek dela koja daleko nadmašuju moje
pređašnje slike prirode. Moram da priznam da sam se pomalo
plašio kritike s' obzirom na tematiku koju bi izložba trebala da
ima ali nikako nisam mogao a da ne predstavim publici ono u
šta sam se ako se tako može reći zaljubio. Da. Zvuči ludo! Ali
ja sam se u te slike, u taj period svoga života praktično zaljubio
uživajući u sreći koju mi je doneo, u svoj lucidnosti koja me je
pokrenula da u istoriji eventualno budem zapamćen kao neko
ko je iskusio svu slast ubistva a uistinu ne ubivši nikoga.
Moram priznati da mislim da me verovatno ne shvatate. Po
vama ubistvo sigurno ne može biti slast ali ja sam tu slast osetio
pa ako hoćete i skrenuo sa pameću u svom umetničkom zanosu.
Ipak morate priznati da postoje psihopate koje, bilo to i površnu
uživaju u ubijanju. Opet ja verujem da takav akt može nahraniti
dušu čoveku i verujem da sam taj pojam uspeo da prikažem na
svojim slikama pa makar i duša takvog ubica bila apsolutno zla.
Došao je i taj dan kada je izložba trebala da bude otvorena. Ja
sam pak skrivao slike od bilo koga ljubomorno ih čuvajući od
bilo čijeg pogleda iščekivajući zaprepašćenje ljudi koji ih budu
odjednom videli na tada već mojoj najavljenoj izložbi pod
nazivom ¨Božje delo¨. Iako sam imao problema sa elitnom
galerijom gde su slike trebalo da budu izložene a da ih
129
predhodno niko ne vidi ipak sam uspeo da ubedim direktora da
sigurno neću izneveriti nikoga i da sa reputacijom odličnog
slikara sve bude po mome. Izložba je otvorena a ja namerno
nisam hteo da prisustvujem njenom otvaranju. Izgleda da je
razlog za to bio neki moj nedefinisani strah a ne deo... ha, ha..
¨Božjeg plana¨. Nemate pojma sa kakvom neizvešnošću sam
isčekivao kritiku. Međutim prvo što sam saznao je da je jedan
bogataš koji se inače zanima za okultno kupio sve moje slike za
pet i po miliona dolara što me je zaprepastilo. Bio sam
oduševljen. Sledeće što me je usrećilo bila je kritika u
eksluzvnom slikarskom časopisu da sam uspeo da dočaram
najmračnije dubine ljudske duše i kako je pisalo: ¨Prevaziđem
Kajina!¨. No sve mi se to obilo o glavu. Naime primetio sam da
me prati policija nedugo posle izložbe. Onda sam priveden kao
osumnjičen za ubistva koja kako sam tada još uvek verovao
nisam počinio. Međutim prilikom daljeg toka tog slučaja
utvrđeno je da sam dvostruka ličnost koja je noću ustajala i
ubijala nevine devojke. Sada se nalazim izolovanoj sobi u
ludnici i mučim se u najljućim mukama još uvek sanjajući iste
snove.

A SADA JE MRAK

Hodam u strahu noću gustom šumom. Ne znam ni sam kako

sam se našao ovde. Jednostavno sam se probudio i pravo da
vam kažem nadam se da još uvek sanjam. Ali neka slutnja,
nešto čudno u meni, ili verovatnije van mene mi govori da ovo
nije čudan produžetak sna već da se zaista desilo nešto
130
neobično. Jednostavno hodam noću po mraku u nadi da ću se
umesto da se kao što je bilo uobičajno probudim ujutro u
krevetu naći na nekom osvetljenijem mestu barem u smislu da
se više ne bojim. Samo što je strah sve jači i jači a i izgleda mi
da umesto da izlazim iz nje tonem svedublje u beskrajnu dubinu
šume. I jasna mi je prisutnost nekoga ko mi može doći glave.
Isto tako jasno mi je da bi u svakom trenutku mogao da stane
ispred mene. Pri hodanju pokušavam da u sebi pronađem neko
objašnjenje za ovo što mi se dešava. Hoću reći da mi izgleda da
je sve to zakopano duboko u mojoj duši, da je razlog i odgovor
na pitanje otkud ja ovde u stvari u meni. Tek ovlaš dodirujem
vlažno šumsko lišće koje mo neprijatno kvasi ruke i lice. A te
kapi koje se skupljaju na meni kao da mi nešto govore što ne
mogu da razumem a što je u stvari odgovor na pitanje odkud ja
ovde. Kao da je neko na mene bacio kletvu i učinio da se
probudim u mračnoj šume gde izgleda da osim mene, moje
dubine i te stvari koja me toliko plaši i zasigurno mi želi zlo
nema nikoga. I nadam se da ću doći do svetlosti pre nego što
me ta stvar pronađe. Da, svetlost je spas. Treba se dokopati
nekog osvetljenog puta stopitrati dobronamernog vozača i
vratiti se kući. Međutim nešto me vuče da idem na dole iako mi
se čini da je dole kraj nade da se izvučem odavde. No sada je
već kasno da menjam pravac hodam već tri sata u istom pravcu
i ipak se nadam da ću doći do nekog osvetljenog mesta. Da je
barem mesečina na nebu. Nema ni zvezda. A čudi me zašto je
ovo lišće tako lepljivo vlažno. Ima neki misris koji podseća na
miris neposlušnosti i bezrazložnom buntovništvu dubine i
samog dna duše. Barem se meni tako čini. Kao da imam
potrebu da ne dodirujem to lišće. Čini mi s eda bih više voleo
da je šuma jalova, da je samo mrtvo i oguljeno granje u njoj.
Hm! Siguran sam da ću nekog sresti. Možda će mi on i pomoći.
Možda nisam u pravu kada mislim da će mi učiniti zlo. Možda
131
će mi u stvari pokazati pravac ka svetlosti. Ipak strah je jači od
ovog tračka nade koju gaji razum u dobronamernost svakoga
bića. Ja bih ipak voleo da pronađem izlaz iz šume. Da se lepo
vratim kući do jutra ako je to moguće. Ili je ne moguće? O moj
Bože pomozi! Hoću li ikada više videti lice svoje dragane,
svoje dece, svoje stare majke? Hoću li? Ili je u ovoj šumi ipak
kraj! Kada samo pomilsim da je, od čega se izgleda i plašim
nemoguće izaći iz nje koža mi se naježi. A moram priznati da
sam u toj dubini svoje duše već duže vreme očekivao da se
ovako nešto desi. I to kao da me je poslušalo, kao da sam sam
prizvao mračnu tminu, odsustvo svake svetlosti osim možda
one koja je potrebna da ne bih udarao u drveće idući po
totalnom mraku. Kao da šuma ima neku svoju posebnu svetlost
kojom daje nadu onome ko se nađe u njoj... A kako sam ja
upšte dospeo ovde? Imam osećaj da ću u svakom trenutku
odgovoriti na to pitanje. I imam utisak da je odgovor toliko
čudan da neću poverovati u njega. Hm. Možda... Čekaj! Čini mi
se da vidim nekoga... Ne, izgleda da nije zao! ¨Hej! Čuješ li
me?¨ ¨Čujem te.¨ Glasio je odgovor. ¨Kako da izađem iz šume?¨
Pitao sam odjednom osetivši olakšanje u srcu. No sve je već
sledećeg trenutka palo u vodu. Osaba koju sam u mraku
ugledao je kazala: ¨Nema izlaza odavde!¨ ¨Kako to nema... Ko
si ti?¨ ¨Ja sam ti... Umro si noćas!¨

SMRT JEDNOGA MONAHA

Jedna mlada žena bila je gola na oltaru. Satanistički sveštenik

koji je nosio masku joj je prišao i nad njom izvršio sadistički
koitus. Devojka je uživala u svojim mazohističkim strastima i
132
predanosti satani. Kada je prvi sveštenik bio gotov na njegovo
mesto došao je drugi. I tako njih sedmorica. Do tadašnja devica
je bila dovođenja do ekstaze. Imala je utisak da je mnoštvo
demona još iskorišćava u čemu je ona, da ponovim uživala.
Trideset i dve godine kasnije jedan mladić koji je inače bio
monah išao je poslom mračnim delom jednog takođe, pa moglo
bi se reći grada neugodnim za život. Naime trebao je da preda
lično neko pismo od svoga igumana jednom starcu koji je, što je
monahu bilo čudno živeo u tako zabačenom delu grada koji je
odisao nekom demonskom zloslutnošću. Inače mladiću je je
monaško ime bilo Dragan i on je sa dosta straha u srcu tumarao
po ovoj zabiti tražeći određenu ulicu. Na kraju je ugledao jednu
stariju gospođu koja mu nije odavala utisak tmine koja je
vladala svuda okolo i koja nije bila na prvi pogled zloslutna za
razliku od ostalih retkih prolaznika. Zaustavio je pristojno je
pitavši gde se nalazi adresa koju je tražio.
- Ovo je kraj mrtvaka momče!
Zabrinuto ga je pogledala može se reći starija žena.
- Šta ćeš ti ovde? Šta tražiš ti ovde? Bolje idi odavde!
Dragan je bio zbunjen i iako je našao utehu u biću na koje je
naišao bio je iznova uplašen njenim rečima.
- Gospođo samo da predam pismo na tu adresu... Znate to mi je
dužnost! I ja odmah odlazim odavde! Znate li gde se nalazi ta
ulica?
- Znam ali ja tamo ne bih išla!
Dragan je zadrhtao dok su se snopovi svetlosti sa uličnih
svetiljki koje su bile ni po kakvom redu razbacane uokolo
spuštali na njega ipak donekle osvetljavajući taj čudan deo
grada.
- Ali ja moram... Mislim trebao bih da predam jedno pismo
jednom, kako mi je rečeno duboko religioznom čoveku.

133
Žena je napravila sterilan izraz lica i u tom trenutku se uklopila
svojom navodnom dobronamernošću u duh koji je u stvari
uistinu vladao i njom.
- Ovde nema duboko religioznih ljudi!
Kazala je glasno i pomalo besno, kao da je uvređena.
- Ali ako baš hoćete druga ulica levo, treća kuća od pekare.
- Hvala vam.
Tiho je prozborio Dragan svojim isposničkim glasom.
- Puno vam hvala.
Žena ga je pogledala, kako je izgledalo ponovo postavši
dobronamerna svojim tamnim očima. Draganu se učinilo kao da
je zabrinuta za njega i da mu možda želi reći da je u monaškoj
mantiji koju je nosio apsolutno nepoželjan tu, ali ona je već u
sledećem trenutku nastavila svolim putem otpozdravivši ga
toliko nehajno kao da odustaje od njega. On je pak zbunjeno i
sa nekom vrstom jeze koja je izvirala iz mraka koji je bio skoro
totalan u ulici u koju je ušao, a koja mu je bila kazana da je ta
koju traži, hodao osećajući prisustvo još nekoga. Osvrnuo se
nekoliko puta oko sebe ali nije ugledao nikoga. Imao je utisak
da na mestu na kome se nalazio vlada neko čudno mrtvilo koje
je zadojeno nekim naopakim duhom. Pronašao je pekaru a
odmah zatim, kao što mu je i bilo rečeno kuću sa imenom ulice
koju je pronašao na tamno plavoj tabli. Pokušao je da se uveri
da je to zaista ta adresa i ugleda broj ali njega nije bilo, barem
ga on nije našao. Za svaki slučaj vratio se nazad nekoliko
metara i zapazio broj koji je za dva bio manji od onoga koji je
tražio tako da je bio dovoljno siguran da u ove skoro pozne
state pokuca na vrata onoga što se možda i ne bi moglo nazvati
nekim zdanjem koje je kuća, no Draganu se činilo da je to ipak
nečiji dom, dom onoga kome samo treba da uruči pismo. Vrata
su se škripući otvorila i ovaj mladić je bio zapljusnut bljutavim

134
i užeglim vazduhom koji ga je podsetio na iznutricu tek zaklane
svinje.
- Dobro veče.
Izustio je tiho pokušavajući da u mraku razazna siluetu koja mu
je otvorila vrata.
- Bolje reći dobra noć Dragane!
Čuo je hrapav i toliko harizmatičan ali i zastrašujući glas koji
mu se obratio iz tame.
- Ne znam da li da te pozovem da uđeš?
Dragan je bio zantrigiran i zaboravio je na onaj svoj strah, čak
mu ni smrad nije smetao da ne bude omamljen i nekako
zaveden nekom slatkošću koju je osetio u srcu izazvanu bojom
glasa domaćina. Ipak kao da je hteo da se bez obzira na sve što
pre udalji sa ovakvog mesta bijući trgnut svojom monaškom
intuicijom da se kloni iskušenja.
- Nema potrebe... Samo bih vam uručio pismo i zaputio se
nazad u manastir.
- Ha, ha! Manastir kažeš!
Začuo se gromoglasan smeh koji i nije bio toliko bučan koliko
je bio omamljujući.
- Znao sam da nećeš hteti da uđeš!
Nastavio je ovaj stranac i dalje se kikoćući.
- No možda i imaš pravo ali ja lično sa tobom imam neka ne
raščišćena posla. Samo što bi ovde verovatno tebi postalo
nesnosno zagušljivo ako bi razrešili stvari u mojoj kući tako da
ćemo prošetati.
- Kakva posla... Znate ja bih vam samo predao pismo i otišao
odavde!
Strah je ponovo zavladao monaškim srcem, i taj mladić kao da
je poželeo da pobegne glavom bez obzira, ali noge kao da su
mu se odsekle i on se oseti na njemu prepoznatljiv način

135
opsednuto. Jednostavno kao da je bio pod vlašću još uvek
skrivenog lika stranca, koji je kazao.
- Sačekaj par sekundi samo da stavim šešir i obučem mantil pa
će mo ja i ti u jednu malu šetnju da se razjasnimo.
- Ali...
Borio se Dragan sa svojom paralisanošću pokušavajući da što
pre nestane iz ovog mračne zabiti gde živi samo kako mu je u
tom trenutku bljesnulo samo siromašni i neproduhovljeni ološ.
- Bez ali!
Pomalo će ljutito čovek kome Dragan još uvek nije uručio
pismo držeći ga u ruci i htejući da ga ponudi strancu ili mu
jednostavno baci pod noge i pobegne.
- Ne! Ne! Nema bežanja! Barem dok se ne raspravimo. Uostalo
sigurno te zanima ko ti je majka?
Dragan je ostao zbunjen na ove strančeve reči koje su delovale
pomalo očinski. O sebi je znao da je odrastao u surovom domu,
da je gotovo po inerciji počeo da se bavi kriminalom, proveo
dve godine u zatvoru a zatim pozvan Hristovim glasom iz
korena promenio svoj život i zamonašio se.
- Kažem sigurno te zanima ko ti je majka?
Ponovio je stranac smeškajući se Dragnu koji je već odlučio da
sazna svu istinu o sebi. Na trnutak je pomislio koliko je samo
puta hteo da upozna roditelje za koje niko nije znao da mu kaže
ko su u zapravo. Sve što je znao je da je kao novorođenče bio
ostavljen na jednoj klupi u velikom parku posle čega je pao pod
brigu sistema zahvaljujući kome je imao izuzetno surovo
detinjstvo koje je izbegavao da priziva u sećanje od kada je
postao monah. Ipak ko mu je majka pa možda i ko mu je otac
su bili dovoljni argumenti da ovaj mladić pristane na šetnju sa
strancem.
- Znao sam! Ha, ha!

136
Ponovo se ovaj kako je izgledalo stariji čovek zakikotao nekim
zlim smehom kako se ovaj put učinilo totalno konfuznom
Draganu.
- Znaš sine ja uvek imam argument!
- Hoćete da kažete da ste mi vi otac?
- Ne. Barem ne direktno ali bi se moglo reći i da je tako. No
sačekaj samo da se obučem pa će mo se raspraviti negde u
mome kraju šetajući.
Uzalud je Dragan pokušavao da ugleda barem crte lica stranca
koje su bile sakrivene pod šeširom i podignutom, širokom
kragnom kožnog mantila. A može se reći da mu onako
zbunjenom to i nije bilo toliko bitno dok je hodao u sve tamniji
i tamniji deo ovog mračnog kvarta jednog grada u koji izgleda
da čovek nije dobrodošao.
- Dakle ko su mi roditelji?
Sa malo gordosti, ne primećujući da je strahu ustupljeno mesto
nekom čudnom ponosu pitao je mladić. Stranac. Ili možda bolje
reći domaćin se uozbiljio i otkrio istinu monahu Draganu.
- Hoćete reći da sam začet na satanističkom ritualu i da me je
majka koja je uz sve to bila narkoman ostavila odmah posle
izlaska iz bolnice.
- Na žalost preminula je odmah zatim od suviše prljavog
heroina! Ha, ha!
- A vi ste... Pa vi ste!
- Da ja sam taj!
Dragan je gotovo po komandi pao na noge i počeo da priziva
Boga! Sve što je čuo je da od boga nema ovde nikakve koristi.
Posle jedno minut molitve koju je izgovarao klećeći, zatvorenih
očiju učinilo mu se da je to zasta tako. Hteo je da ustena i
Đavolu kaže tata ali njega više nije bilo. Možda će ga sresti još
koji put u Mračnom getou koji je postao sada njegov novi dom!

137
138