Tama u

crvenom
Vladimir Prvulović

1
 I

Još dugo su zvuci gitare odjekivali u Natašinom umu. Kao da su bili

zapisani u njemu još pre nego ih je ĉula te veĉeri na radiju. A sa tom tuţnom
melodijom su se kap po kap suze slivale niz njeno neţno lice koje je u sebi
skrivalo neku nedokuĉivu teţnju ka neĉem udaljenim od onih obiĉnih stvari
kojim se skoro svaki obiĉan ĉovek bavi. Da, Nataša je oduvek bila drugaĉija,
i ona je to znala, ĉinjenica da je nije kao druge joj je bila poznata još iz
sećanja na njeno najranije detinjstvo. Zapravo, kako je ona mislila svako
dete je u nekom svom svetu koji se kasnije uobliĉi u kliše i slomi
odrastanjem i prihvatanjem normi koje sistem nalaţe. Daleko od toga da je
smatrala da je neko posebno biće koje odudara od okoline ali je mislila da je
to neko detinje osobenjaštvo još uvek u velikoj meri ţivelo u njoj ĉineći da
ipak po malo deluje, barem kada je neko bolje upozna, ĉudno. Moţe se reći
da su njene plave oĉi i moţda njen pomalo depresivan, elipsoinidan, lep i
skladan lik ostavljali utisak osobe koja je sklona sanjarenju. Jedino što je
bilo nesavršeno na njenom licu bio je njen nos koji je bio koliko nepravilan
onako blago naduven toliko i simpatiĉan ĉineći njen lik upeĉatljivim i
upadljivim više nego da je i on imajući pravilan izgled njenu lepotu bacio
meĊu ona lica koja su suviše ista iako prelepa. Ona je pak ĉesto pred
ogledalalom ţalila što njen lik nije tako perfektan ali je ipak shvatala da je i
pored svog moţda malo upadljivog nosa prelepa.
Obrisala je suze pokušavši da se udalji od tuge koja ju je spopala meĊutim
već u sledećem trenutku je zajecala poĉevši da se klati savijući se dok je
sedela na krevetu sa rukama koje kao da su onako stavljene preko njenog
lica skrivale melanholiju koja je imala za cilj da dostigne neke daleke i
uzvišene predele veĉnosti koji su ovom svetu nepoznati. Pomilsila je da se
obrisi tih svetova o kojima je sanjala kriju baš u tuzi, suzama dece ili
njihovim osmesima. Ipak Nataša još uvek nije bila svesna sveta kome teţi,
ĉak nije imala utisak ni da nešto posebno traţi i da neĉemu posebnom
stremi, samo je smatrala da negde moţda postoji biser koji je sakriven od
svih a koji bih mogao postane na neki naĉin njen. A izgleda da se taj biser te
veĉeri tuţnih melodija gitare sakrio negde u njenim suzama i neprimetan
ćutao da mu je mesto baš u Natašinom srcu.
Za nekih minut ona se opet smirila isplakavši neki teret koji je osećala u
sebi. Teret koji i nije bio ĉemeran već samo tuga za time zašto ovaj svet nije
bolji, zašto je toliko surov i nepravedan.

2
Na radiju je već krenula neka veselija pesma a Nataša je uspela da je
sustigne sa svojim srcem koje je sada već onako olakšano za njenu
sladunjavu bol bilo rasterećeno i moglo bi se reći da je ta mlada dama od
dvadeset godina još jednom zatvorila svoj krug koje se do tada već toliko
puta ponovio.
Inaĉe studirala je opštu knjiţevnost i ĉesto ţalila zašto umesto nje nije
upisala filozofiju. Ĉak je planirala da kada diplomira ponovo upiše studije;
Ovoga puta filozofiju. Ĉesto je znala da uzme neku knjigu koja je negde
izmeĊu baletristrike i filozofije i podeli misli sa piscem gledajući da za sebe
izvuĉe neki pojam koji bi udenula u svoju viziju sveta koju je već tada
poĉela nesvesno da izgraĊuje. Naravno kao predanom studentu koji retko
kada dobije ocenu ispod devetke za ĉitanje knjiga koje su bile iskljuĉivo
filozofske nije baš imala vremena ali njenim razmišljanjima su i knjige koje
su bile po nastavnom programu bile dovoljne da za sebe pronaĊe nešto oko
ĉega se moţe filozofirati. A imala je nekoliko kolega koji su izlazili u susret
njenoj potrebi da dodirne nešto što ni ona nije znala šta je taĉno.
Na radiju je došla i treća pesma u nizu i Nataši se već prispavalo. Odluĉila je
da ode na poĉinak i moţda sanja još jedan ĉudan san ako joj poĊe za rukom.
Ustala je sa radnog stola, uzela spavaćicu u koju se presvukla i legla u krevet
stišavši radio koji je inaĉe konstantno radio dok je bila u svojoj iznajmljenoj
maloj soba u kojoj se pored pomenutog radnog stola sa stolicom nalazio još
samo jedan mali ormar i krevet.
Iako je bila radilica Nataša je oboţavala one trenutke kada se ĉovek
uspavljuje, kada ceo svet ostavlja iza sebe, zatura ga pod tepih i posvećuje se
nekoj totalno drugoj realnosti. Neki ljudi san iskoriste samo da bi se
odmorili i bili spremni za sledeći dan, ali ova mlada devojka je u
uspavljivanju pronalazila posebnu draţ i poseban uţitak. Još ako bi usnila
neki ţivi i uzbudljiv san probudivši se u sred noći smatrala bi to pravim
uspehom ili potpunom satsfakcijom. A ĉesto je sanjala stvari koje su bile
metafiziĉke i religiozne sadrţine tako da se kada bi se probudila noću
ustremila da što bolje zapamti šta je doţivela u snu. Sećanje na san bi
osveţila ujutro tako da se njena java slatko zanosila onim što je još uvek bio
pupoljak ruţe koja je tek trebala da procveta. Njen miris je, naroĉito u zadnje
vreme znao da se skriveno predstavi Nataši polako joj otkrivajući kojim je
putem ona u ţivotu zaista pošla. Ipak taj ţivot je za naivnu, ĉednu, krotku i
pitomu Natašu još uvek bio tajna i kako je izgledalo još uvek deĉja igra.
Neţno se uspavala osluškujući zabavnu muziku sa svoga omiljenog radija.
Ova noć je prošla bez snova kojih se sećala a sat navijen na sedam sati ujutru
je probudio kao i uvek odmornu i spremnu za novi dan. Skinula je spavaćicu
i stala onako u donjem vešu pred ogledalo koje je u stvari bilo na vratima

3
jedene polovine ormara. Zaista je prelepa konstavtovao bih svaki muškarac,
a i ona je bila sasvim zadovoljna izgledaom svoga zanosnog, moţda samo
malo niţeg tela. Pomislila je šta da obuĉe od svoje skromne gardarobe.
Odluĉila se za lila haljinu. Zatim se onako stojeći ispred ogledala
našminkala stavljajući na oĉi malo kreona i sjaj za usne. Negde iz dubine
njene duše dok se ogledala gvirio je osmeh mlade devojke koja je imala tu
sreću da bude obdarena kako unutrašnjom tako i spoljašnjom lepotom.
Zatim se, posle pomalo sujetnog susreta sa sobom pred ogledalom zaputila u
kuhinju koju je imala pravu da koristi. Susrela se na vratima sa gazdaricom.
- O, dobro jutro Nataša!
- Dobro jutro majko.
Kazala je devojka iz milošte gazdarici sa kojom se inaĉe vrlo zbliţila u
zadnjih godinu dana od kada stanuje kod nje.
- Jeste li popili kafu jutros?
Smeškajući se pitala je devojka.
- Jesam dete, jesam. Samo ti idi u kuhinju skuvaj kafu i doruĉkuj nešto. Ja
sam ustala još u pet. Nešto sam ruţno sanjala. Ma strašno. Nisam htela da
nastavim sa spavanjem kada sam videla koliko je sati. Popila sam ja i kafu i
doruĉkovala. Ovoga jutra ćeš, bojim se piti kafu bez mene.
Nataša je sa dve ruke uhvatila gazdaricu za šaku i sa ljubaznim osmehom
pitala.
- Da li je sve u redu majko?
- Sada je sve u redu... A, tvrd sam ja orah!
Odgovorila je relativno starija ţena koja je svuda sa sobom u levoj ruci
nosila štap jer je imala problema sa nogom.
- Nego izvoli ti u kuhinju na doruĉak, a ja idem da se ispruţim na krevet i
gledam televizor u sobi.
Nataša je stavila za kafu i ukljuĉila toster stavivši dve kriške hleba u njega.
Obiĉno je doruĉkovala dvopek sa ukusom kokosa i mleko, ali toga ovog
jutra nije bilo tako da je odluĉila da namaţe puter na dvopek. Za vreme dok
je pila kafu hleb se ohladio i postao nezgodno tvrd, ĉak se ni puter nije
rastopio na njemu i Nataša je pomislila kako je trebala da saĉeka sa
pravljenjem doruĉka, da je trebala prvo na miru da popije kafu. No sada je
već bilo kasno. Uţitak u toplom hrskavom hlebu natopljenim puterom je
izostao ali to nije bio razlog da dan poĉne loše. Zapravo Nataši se nije moglo
desiti da joj jutro proĊe u lošem raspoloţenju. Obiĉno je bilo kritiĉno oko
sedam uveĉe kada je ponekad znala da je hvata neka nedefinisana nervoza.
Ĉesto je razmišljala o reĉima svoje prijateljice da je to zbog toga što
neupraţnjava seks. MeĊutim odnos sa muškarcem nije dolazio u obzir Nataši
bez osećanja ljubavi, a osim pubertetske zaljubljenosti iz osnovne škole u

4
petom razredu Nataši kao da se nije dovoljno svideo ni jedan momak kome
bi poklonila svoju paţnju i dozvolila da uĊe u neki bliskiji odnos sa njime.
Opet sa druge strane ona je sanjala o velikoj i sretnoj ljubavi koja će joj se
desiti. Sve to kod nje, sva njena razmišljanja o ljubavi su bila toliko
bajkovita da bih se mogla nazvati nezrelima ali Nataša je bila u pravu; ona je
oĉekivala ljubav srca, let do neba sa nekim, savršenstvo koje je trebalo da
traje do kraja ţivota, moţda i posle njega. Mladi imaju pravo na to! Zar ne?
Uglavnom Nataša je ĉekala svoga princa koji će biti i prvi i poslednji, veĉan!
Bila je ĉesto zadirkivana od strane nekih drugarica koje su imale slobodnije
poglede ali ona se stojiĉki drţala tvrdeći da se ljubav desi, ako se ima sreća
jednom u ţivotu, a imati seks sa strane u odnosu na tu veliĉinu nema smisla.
Ovaj njen stav je poĉeo da je bije kao neki glas devojke od koje, tada već na
kraju prve godine studija nema smisla oĉekivati nikakvu avanturu. Opet bilo
je par momaka koji su gajili izvesna dublja osećanja prema njoj poneti
njenom lepotom i ĉarom meĊutim ona na njih kao da nije obraćala paţnju
smatrajući da samo ţele prolaznu vezu u ţivotu.
Kafa je bila popijena, dvopek je bio pojeden i došlo je vreme da se krene
na predavanja. Napolju je pupilo proleće a Natašini koraci po asfaltu su
mamili mnoge muške poglede na koje je ona nevino gledala neprimetno
uţivajući u njima.
Eh, Nataša, Nataša kuda tebe vodi tvoj duh. Put kao da ti se nazire pod
suncem na istoku. Kao da ti sreća oberuĉke hrli u zagrljaj. Harmonija je ta
koja te opija i grudi su tvoje ĉeţnja. Ali ti Nataša postavljaš pitanja. I kao da
njima izazivaš sudbinu. Da Nataša! Ti imaš svoje Ja! Svoj mali svet i veliko
srce za njega. Dušu ĉiju drugu polovinu si se drznula da traţiš. A to je hrabro
Nataša. Hrabro i uzvišeno! I hoće li te pomilovati vetar radosti? Hoće li ti
sudbina pruţiti ruku? Da li znaš to Nataša? Ali samo ti koraĉaj jutrom. Jer
put je tvoj ispravan, ako smem da sudim i srce je tvoje ĉisto. A pokazaće ti
ono put. Put kojim ćeš doći ako ne do sreće ono barem do spokoja. Ako
smem da sudim? Da! Ako smem da sudim?

II

- Dobro jutro Nataša!

Hitro joj je dotrĉala u susret prijateljica Bilja poljubivši je.
- O Biljo! Zdravo!
- Opija me ovo proleće Nataša! Totalno me opija!

5
- Ha, ha!
Nasmejala se Nataša.
- A ja kao da više volim jesen!
- Pa da. Ti si setna duša. Tebi su ĉari melanholije na prvom mestu. Već sam
ja dobro upoznala tebe, i mugu ti reći da mi verovatno nikada više nećeš
umaći!
- Kako to milsiš?
- Jednostavno ja razmišljam malo praktiĉnije od tebe. Moje ja nije u belim
oblacima koje vetar nosi nebom kako mu je volja. Hoću reći da te ţelim za
pravu prijateljicu.
Na ove Biljine reĉi Nataša se veselo nasmejala mašući svojom lila haljinom
tamo amo i nastavivši da ispred uĉionice ćaska sa prijateljicom. Ona je pak
odjednom upitala:
- Nego reci ti meni zmaju deĉji da li bi ti došla na veĉeru kod mene danas.
- Pa ne znam...
- Hajde, hajde. Priĉala sam ja svojima o tebi i moji roduitelju su mi rekli da
bih voleli da te upoznaju.
- Ne znam kaţem. Moţda mi je i malo nepriajatno.
- Ah, vidi ti nju. Njoj je neprijatno da kod najbolje prijateljice doĊe u goste!
Nataša se u toku razgovora zapitala ĉime je zasluţila tolike simpatije Bilje.
Tolike da je naziva najboljom prijateljicom. Eto ona sama je imala barem još
tri drugarice koje su joj isto znaĉile što i Bilja.
- Hajde pristani!
Sa ljubaznim osmehom bila je zamoljena Nataša koji je u sebi sadrţao i neku
vrstu sveĉane molbe.
- Dobro! Pristajem!
- Bravo! Videćeš svideće ti se moji roditelji a sigurna sam i moj roĊeni brat!
- Oh!
Kliknula je Nataša stavivši desnu ruku preko usta.
- Ti imaš roĊenog brata?
- Da! Zove se Aleksa.
- A eto ja sam jedinica. Nego ĉime se on bavi.
- On studira teologiju. Sa jedne strane srce ga vuĉe da se zamonaši a moji od
njega oĉekuju da se oţeni i postane sveštenik.
- Ĉudno je to! Biti monah. Posvećen svim srcem neĉemu uzvišenom i
vrednom. A ĉime se bave tvoji roditelji?
- Moj otac je biznismen dok mi je majka stub porodice iako je samo
domaćica. Znaš sve se vrti oko nje. Zapravo ona sve nas drţi na okupu kao
neko pleme, porodicu koja se drţi u slozi zajedno. Da, sloga u našoj kući je
pre svega njena zasluga.

6
- Lepo!
Razneţeno je odreagovala Nataša na ove reĉi pomalo se sa setom sećajući
svojih roditelja koji iako nisu bili moţda toliko sloţni na prvi pogled ipak su
stremili u ljubavi jedno prema drugom.
- Pa kada bih ja trebala zapravo taĉno da doĊem?
Upitala je potom.
- Oko osam uveĉe. Zapravo ja sam isplanirala da te pokupim kolima, da
doĊem po tebe kući. Naravno ako mi ti to dozvoljavaš.
Nataša se ponovo nasmejala pogledaom uoĉivši jednog zgodnog momka koji
je prošao pored njih dve.
- A, šta kaţeš?
- Moţe.
Odgovorila je ponovo ne shvatajući mimiku, mig koji joj je Bilja dala.
- Šta moţe?
Pitala je Bilja smejući se Natašinoj naivnosti.
- Pa to da ti doĊeš po mene. Da popijemo kafu i odemo kod tebe.
- Vaţi dogovoreno cvetiću. Nego ja te pitam šta kaţeš na ovo meso što proĊe
pored nas?
Već se kikotala Bilja uobiĉajno stavljajući ruku kada se smeje na usta iz
kompleksa koji je imala zbog priliĉno razmaknutih gornjih jedinica.
- Misliš na ovog momka što je prošao pored nas?
- Da!
- Pa zgodan je nema šta.
- Eh da ja ţivim u iznajmljenoj sobi sama kao ti svašta bih pravila!
- Biljo!
Uozbiljila se Nataša koja je klimala glavom levo desno na zadnje reĉi
prijateljice.
- Ma ti si nevinašce! Pitam se dali ćeš ikada naći vrme za provod u svom
ţivotu. Znaš malo da se iţiviš.
- Ja sam protiv toga!
Odseĉno je odgovorila prelepa plavuša izazvavši još jedan kikot kod Bilje.
- Sve smo mi za to! Uveravam te! Samo što to neka shvati ranije a neka
kasnije.
- Ne, ne, ne...
Odseĉno je odriĉno mahala Nataša rukama u predelu struka. Bilja se još više
zasmejala poĉevši da trlja nos. Onda se unela prijateljici u lice i rekla:
- Da znaš samo koliko je momaka zainteresovano za tebe. Da, da! A ti juriš
za oblacima. Opijaš se još uvek majĉinim mlekom. Gotovo sam sigurna da si
devica... Ali to je tvoja stvar, nećemo o tome jer znam da ne ţeliš!
- Biljo, Biljo.

7
Nasmejala se i Nataša pokušavajuće da ne pocrveni što joj izgleda nije pošlo
za rukom. Bilja je na to klimala glavom poruĉujući joj da je i mislila tako.
- Znaĉi u osam dolazim po tebe kući. Ili ako me pozivaš na kafu da doĊem
malo ranije?
- Pozivam te na kafu naravno.
Kazala je Nataša uspevajući da se izvuĉe iz priĉe o svojoj nevinosti praveći
se da ne misli više na to već da je skoncentrisana samo na veĉerašnji susret
sa sagovornicom.
- Onda da doĊem negde oko sedam i petnaest; pola osam.
- Moţe.
Sa uzdahom koji je skriveno zahvalio Bilji što je ne zafrkava u vezi njenog
seksualnog ţivota rekla je Nataša i nastavila:
- Nego meni za par minuta poĉinje predavanje.
- Onda do veĉeras ako se još koji put ne sretnemo za vreme ĉasova danas.
- Vidimo se!
Nataša kao da je osetila izvesnu neugodnost pri kraju razgovora. Sada joj je
Biljin poziv na veĉeru izgledao suvišno. Nije znala dali se našla uvreĊenom
ili joj se Bilja nije svidela toliko da bih se sa njom druţila i van fakulteta.
MeĊutim ta malo punija devojka išatirane i kovrdţave kose se ljubazno
nasmejala poljubivši Natašu u obraz što kao da je u momentu odnelo sve
sumnje u njenu pozitivnost.
Predavanja su prošla uobiĉajno. Poneki flert ili neki konkretniji znak
nekog momka izmeĊu ĉasova, zapisivanje i hvatanje beleški koje saţimaju
reĉi profesra u samo Nataši poznat kod razmišljanja na ĉasovima,
razmišljanja o postupcima junaka knjiga o kojima se govorilo, o piscima koji
su iz njoj zanimljivih pobuda zapisali stvari koje je ĉitala, sve je to dalo još
jeda sliĉan peĉat još jednom danu koji prolazi u uĉenju, ili bolje reći u
spoznaji ţivota i smisla iz onog ugla iz koga ga je Nataša gledala.
Oko pola pet sve je bilo gotovo što se tiĉa prikupljanja informacija i
njihovoj obradi u umu jedne devojke. Nataša je tada krenula kući. Njeno
srce je lupalo u ranoj proletnjoj veĉeri koja je poĉela da se spušta na njoj
sada već toliko drag grad. Gledala je sunce na zapadu kome nije mogla da
definiše boju. I to joj je predstavljalo neku vrsta ĉuda prirode koja su
rasplamsavala um devojke do beskraja. Dali je sunce roze ili narandţasto?
Jesu li oblaci koji su se prostirali oko njega plavi ili ljubiĉasti? Da li to
moţda vetar koji je tiho duvao šapuće tajne svemira anĊeoskim jezikom?
Hoće li jezik i naum, svrhu ţivota ikada saznati? Opet tako gledajući sunce
dok je koraĉala sladunjavim koracima, i obraćajući paţnju na celokupno
nebo Nataši kao da je sve to već bilo jasno. Jedino... Jedino što je moţda
imala potrebu da sve to sebi objasni, da prevede u reĉi, neku priĉu koju bi

8
bog ispriĉao svakom ĉoveku kada bi on hteo da ga sasluša. Da, taj bog koji
kao da je tu priĉu već ispisao po nebesima iznad zemlje i svako dete je dobro
zna. Samo je kasnije izgleda zaboravi iz nehata, ili zato što mora da odraste
a ta priĉa baš i neide sa svetom koji je ĉoveĉji.
Uglavnom neki obrisi boţje sveske svaštare su izmamljivali emocije
divljenja iz Natašinog srca. A ono kao da je kucalo u ritmu nebeskog
ĉasovnika koji je neka vrsta nadĉoveĉanskog vremena koje je moţda
prevodivo u neku savršenu filozofiju koju kao što rekoh, kako se Nataši
ĉinilo samo šapuće vetar.
Nataša je u pet i petnast stigla kući. Taĉnije u svoju iznajmljenu sobu.
Opet je po obiĉaju prvo pogledala svoje omiljeno i jedino ulje na platnu
naslikano od strane njenog brata od tetke koji je bio dosta stariji od nje i već
uspešan i poznat slikar. Uporno je u tom ekspresionistiĉkom delu pokušala
da uoĉi jabuku koju su kako je slikar tako i kritiĉari videli na njoj. Ponovo je
Nataša razmišljala zašto je toliko molila brata da joj pokloni sliku kada ona
na njoj uopšte ne vidi šta je predstavljeno već samo izuzetno ushićujuće
prelaze boja koje pomalo drešte i konkretno nju podsećaju na sunce.
Razmišljala je kako to delo vredi više od svega ostalog što je u njenoj sobi
koju kao da ĉini većom i udobnijom za stanovanje.
Izula je cipele i neţne ljupke bele stope su zakoraĉile na tepih. A taj tepih je
bio poklon od njenog oca specijalno namenjen za njenu sobu terajući Natašu
da bosa hoda po njemu uţivajući u njegovoj mekoći i blagom neprimetnom
golicanju koje je podsećalo na dodir plišane lutke.
Ruĉak, iako zakasneo uskoro je bio spremljen. Zapravo bilo je to ţito
samleveno i zaĉinjeno orašĉićem. Ta mlada devojka koliko nije htela da
opterećuje stomak pre veĉere kod Bilje toliko nije imala ni neki izbor za
bogatiji obrok. Iako skromno bilo je ukusno. Ostalo je moţda još trećina
male crvene šerpe koja je bila pre dva dana puna skuvanog ţita.
Bilo je oko pola šest i nešto kada je kroz prozor primetila da je sunce već na
izdisaju, na zalasku. Polako je poĉelo da se stapa sa zemljom i sa obrisima
zgrada koje su bile na zapadu grada, da uranja u njih i da do sledećeg jutra
napušta ovaj svet odlazeći u ĉudna prostranstva poznata samo starim
mudracima koji znaju gde ono ode kada nestane sa zemlje koja se nalazi na
tri velike kornjaĉe. Osmeh joj se pojavio na licu i nekoliko suza sreće su se
presijavale u njenim oĉima. Da! Nataša je bila sretna, i iako moţda nije
znala koliko je u stvari takva ipak se osećala spokojnom i zadovoljnom.
Moţe se reći da su osmesi njenog srca bili sakriveni od njenog uma koji je
bez obzira na to konstatovao svovremeno zadovoljstvo u kome je uţivao. U
svakom sluĉaju radost je bila ta kojom je Nataša odisala i njeno biće se
smešilo u oĉima sveta koji je izgleda bio mnogo manje zadovoljan sobom.

9
Ĉak i to nezadovoljstvo ljudi koje su oni osećali nije izmicalo Nataši ĉineći
da se oseća tuţnom. Ali ta tuga u njoj je ipak uranjala u mir koji je ona u
dubini duše osećala. Mir koji je bio svet i ne povreĊen. Moglo bi se reći da
je taj mir bio konstantne prirode i da nije zavisio od spoljašnjeg sveta, barem
ne onog površnog, ljudskog. Zapravo on je bio posledica Natašinog
doţivljaja celokupnog postojanja i pronalaţenja svetosti u njemu koju je ona
oberuĉke prihvatala u zagrljaj drţeći je ĉvrsto na naĉin na koji je planirala da
obavije rukama nekog mladića koji bi u njenom ţivotu trebao, kako se ona
nadala da se pojavi.
Odluĉila je da se odmori uz roman koji je zadnja dva dana ĉitala leţeći na
krevetu tako da je skinula haljinu koji je imala nameru opet da obuĉe pre
nego što bilja doĊe. Na sebe je navukla donji deo trenerke i majcu kratkih
rukava. Legla je i uz poslednji pogled ka suncu kome se samo vrh izdizao
iznad grada poţelala mu lako veĉe i sretan put uranjajući u reĉenice
ljubavnog romana koji kako se nadala ima sretan kraj. Ĉitajući je zadremala.
Da. Umor je savladao ovu lepoticu i ona je poput svoga nebeskog brata
otišla iza ivica ovoga sveta. Po osmesima i pokretima ruku preko svoga tela
izgleda da je sanjala da sa nekim vodi ljubav. No sve je to kratko trajalo jer
je na njena vrata već u pola sedam pokucala Bilja. Nataša se trgla i refleksno
pogledala u sat. Pomislila je kako je njena drugarica poranila. Ĉak joj je na
pamet palo da je to moţda neko drugi ali otvorivši vrata zatekla je sakriveni
osmeh svoje prijateljice iza desne ruke.
- Evo ja sam došla malo ranije golubćiću.
- U redu je.
Sa sanjivim oĉima u kojima se tama spavanja prelivala u bojama koje kao da
su odavale svetost osobe koja ih poseduje.
- UĊi.
Nastavila je Nataša, a Bilja joj je pruţila ruku.
- Vidim ti si spavala?
- Ah, eto. Zadremah ja uz knjigu.
- Pa zdravo!
- Ha, ha, zdravo, zdravo.
Smejala se Nataša osmehom koji je toliko bio drag Bilji koja je inaĉe
popodne provela razmišljajući koliko se ona uklapa u svet svoje drugarice sa
kojom je planirala da bude prava prijateljica. Naime ta bucmasta devojka je
mislila da je moţda suviše praktiĉna za jedan takav imaginaran svet u kome
je Nataša ţivela. Ipak zakljuĉila je da to nemora da bude nikakva prepreka u
druţnju samo ako Nataša na to pristane. Ipak bih ta dva sveta koja su bila
toliko razliĉita a u kojima su ţivele ove devojke mogla da se sretnu i

10
preklope, da izrode meĊusobne simpatije i moţda ĉak i ljubav izmeĊu njih
dve kako se Bilja nadala.
- UĊi sedi!
Još uvek će sanjivo Nataša.
- Lepa slika.
Odnmah je primetila Bilja natašino ulje.
- Jabuka jel da?
Pitala je potom pomalo zaĉuĊena. Nataša se nasmejala izvevši neke
komplikovane pokrete rukama u visini grudi daju ći utisak samoj sebi da
gori od ţelje da tu ugleda jabuku.
- Da... zapravo ja tu ne vidim još uvek ništa osim jarkih boja... ali moj brat
od tetke koji je to slikao kaţe da je naslikao jabuku, a vidim da i ti to
uoĉavaš.
- Nema šta svišĊa mi se. Predpostavljam da je ne prodaješ.
- A ne, ne! To mi je jako draga uspomena.
- Tvoj brat ima još ovakvih slika?
- Praktiĉno ih štancuje!
Nasmejala se Nataša.
- Onda mora da je poznat slikar. Moţda ga znam. Ĉekaj da vidim potpis.
Hm. Perunović? Da nije Kosta Perunović?
- Da, baš taj!
- O pa ti imaš u umetnosti poznatog brata.
- Eto!
Kratko će nataša koja se još uvek smešila.
- Nego hoćemo li mi popiti tu kafu?
Pitala je Bilja još uvek bacajući pogled na sliku.
- A da, kafa!
Poskoĉila je plava lepotica poput laneta nastaviviši.
- Ja imam samo pravo da koristim kuhinju tako dok ne skuvam kafu ti me
saĉekaj. Biraj hoćeš li da sedneš za sto ili na krevet. Evo mene odmah.
- Vaţi srećice mila. Ĉekam te ovde.
Prošlo je nekoliko nimuta i Nataša se vratila u sobu sa dţezom i dve šolje.
- Uf!
Uzdahnula je stavljajući na sto stvari iz ruku.
- Nisam te pitala kakvu kafu piješ.
- A kakvu si skuvala?
- Jaĉu i gorĉu... ali ako hoćeš mogu otići po šećer.
- Kaţeš jaĉa i gorĉa?
- Da!
Odgovorila je Nataša ponovo se smešeći.

11
- Odgovara. Kao da si znala!
- Pa ja takvu kafu pijem...
- Eto takvu pijem i ja!
Radosno će Bilja.
Ispijanje kafe je prošlo u prijatnom ćaskanju za obe devojke. Zatim su oko
petnast do osam njih obe otišle na ugovorenu veĉeru.
Nataša je bila prijatno iznenaĊena Biljiniom porodicom. Naroĉito je bila
oduševljena njenim bratom Aleksom koji je na nju ostavio utisak u kome je
delom pronalazila sebe. Barem u onom delu koji se tiĉe osobenjaštva i
samoće. Ipak njoj je Aleksa delovao nekako isuviše iposniĉki i onako mršav
sa velikim i pogrbljenim nosom više ostavljao utisak nekog uĉenjaka nego
slobodoumnika. Uglavnom nije ispalo onako kako je Bilja priţeljkivala; a to
je da se njen brat svidi Nataši, a veĉera je posle jedno sat i po bila završena
kada je bilja vratila drugaricu kući kao što ju je i odvezla.
- Hvala na prijatno provedenom vremenu!
Na rastanku se zahvalila Nataša.
- Nema na ĉemu. Bila nam je ĉast, a moţemo i da ponovimo veĉerašnje
druţenje u skorije vreme ako hoćeš. Priznaj ipak si se dobro provela.
- Jesam priznajem. Naroĉito su kolaĉi bili posebni. Moraš mi dati recept za
njih.
- A to moram da pitam majku. U svakom sluĉaju recept dobijaš još sutra.
Ispred kuće sa oronulom fasadom tiho su se pozdravljale dve devojke.
- Dobro onda.
Nataša je napravila pokret koji je podsećao na nekog zbunjenog patuljka a
Bilja se nasmejala rekavši.
- Zaista mi je drago što si mi bila gost... Onda se vidimo sutra na fakultetu.
- DoviĊenja Biljo.
- Hajde Nataša pozdrav. I lepo spavaj!
- Hoću! Hvala! I ti!
Nataša se okrenula prva. A Bilja kojsa je radosno saĉekala da ona to uradi se
nasmejala ljubazno ušavši u svoj auto i još jednom pogledavši u zatvorena
vrata iz koji je već bila Nataša u kući.

III

Nekoliko sledećih dana Nataša je upijala tajnu svetu svetlost svemira i u

druţenju sa njom osećala svoje konstantno zadovoljstvo.

12
Kao itneligentna osoba je većinu gradiva pamtila na fakultetu kući se samo
podsećajući i ĉitajući ne samo lektiru već i nešto specijalno za nju.
Uglavnom Nataša je kao što sam već rekao svako delo sagledavala sa
filozofske strane i kako se školska godina pribliţivala kraju uspela je da
spoji svoju sklonost ka filozofiji sa knjiţevnošću praveći vrstu kombinacije
ova dva pravca u jedan shvatljiv izgleda samo njoj. TakoĊe maštala je o
ljubavi koja je trebala da joj se desi i koju je kako joj se ĉinilo već dugo
ĉekala. Nekoliko momaka je već direktno odbila jer je ona htela srodnu dušu
a takvih duša na svetu ima malo. MeĊutim na poĉetku druge godine fakulteta
prvu godinu studije je upisao Mladen Pantić i Natašin ţivot od tada dobija
posebnu, novu dimenziju. Izgleda da je ovaj mladić prevario Natašina
isĉekivanja o srodnosti duše i opio njeno srce na prvi pogled. Istina i Mladen
je bio poseban mladić, sanjar, ali njegova opojnost duha je izgleda poklekla
pred materijalistiĉkim shvatanjem sveta. Ne, nije on bio onaj puku tragaĉ za
parama ali mu je bilo bitno da mu bude ugodno u ĉoveĉjem svetu koji je
Nataši bio praktiĉno nevaţan.
U poĉetku su to bili flertovi izmeĊu njih koji su na Natašu delovali kao
kosmiĉki šokovi koji su joj uzurpirali ĉednost razpaljujući negde u njenom
ţeludcu strast. Ovu hemiju devojke je osetio i Mladen shvativši da se izgleda
njegova starija koleginica zaljubila u njega. I on je priznao sebi da se radi o
lepotici ĉija lepota ako bih to dozvolio moţe da ga zanese meĊutim nešto u
njemu ga je koĉilo da se upusti u vezu. Izgleda da je shvatio da to što ona
oseća prema njemu i to što on oseća prema njoj ne ide na istu stranu.
Zapravo shvatio je da je Nataša osoba koja traţi trajnu vezu dok je njemu
više bilo do provoda, do zabave. Ono što je bilo istina je da Pantić nije bio
spreman još uvek da se upusti u bilo šta ozbiljno bijući i sam još uvek
izgleda nezreo. Ipak na Natašinu inicijativu desili su se prvi kontakti izmeĊu
njih i oni su bili samo retoriĉki iako je devojka pokušavala da onako već
polu slepa od ljubavi zavede mladića.
S' obzirom da su upisali isti smer Nataša je jednom prilikom kao vrlo
uspešan student ponudila pomoć Mladenu koji se u poĉetku i nije baš
najbolje snalazio na fakultetu.
- Ti to shvataš isuviše filozofski.
- Pa šta fali filozofiji.
- Tebi se knjiţevnost i filozofija proţimaju a ja bih samo hteo da postanem
pisac.
- Pa pisac bi po meni treba da bude dobro filozofski potkovan.
Jednom prilikom su ispred fakulteta vodili razgovor pošto je Mladen pristao
na pomoć.

13
- Treba da bude informisan. To je dovoljno. Za mene pisanje predstavlja
stvaranje svetova koji su dela, knjige. A inspiracija barem meni dolazi iz
deĉje mašte deteta u ĉoveku podjarmljenoj u odraslo biće koje ima dovoljno
iskustva da bih nešto kreativno ostvarilo.
- Ne znam. Ja kada bih htela da postanem pisac filozofija bi mi se provlaĉila
kroz sve spise. Jer šta je pisanje već imaginarno filozofiranje?
- Ne razumeš me. Kada pokušavam da pišem ja pišem o ţivotu onakvim
kakv on jeste. Naravno tu ima malo filozofskog, ali ja jednostavno opisujem
ţivot.
- Pa zar...
- Jednostavno ja ne vidim ţivot kroz filozofiju već kroz slobodu!
Bila je prekinuta Nataša od strane Mladena koji je imao potrebu da bude
shvaćen jer imao izgleda taĉan utisak da to nije. Imao je potrebu da svoj
stvaralaĉki poriv bude odobren i razumen od strane sagovornice.
- Po tebi pisac treba da bude i filozof a po meni da prenosi na papir ono što
ţivot nosi sa sobom.
- Pa nemoţeš pisati samo o ţivotu bez imalo mašte da ubaciš nešto svoje a to
treba da bude izmišljeno sa tvoje strane... Zar nije to filozofiranje?
- Ne nego mašta koja kao što sam ti rekao moţe biti malo filozofiranje, ali
ne ono razbijanje glavom o zid u potrebi da se sve dokuĉi.
- Ne znam. Moje mišljenje je i dalje da pisac treba da tumaĉi stvari i da
poduĉi neĉemu ĉitaoca a za to treba da bude dobro filozofski potkovan.
Mladen je na trenutak zastao u dijalogu gledajući Natašu pravo u oĉi, onda
je nastavio.
- Pisac treba da oslobodi ĉitaoca. Da mu priušti zadovoljstvo koje je
umetniĉko a ako ţeli da traga za istinom bilo bi mu bolje da se posveti
struĉnim, nauĉnim knjigama za koje je on ekspert.
Nataša se nasmejala.
- Oĉigledno je da imamo razliĉito mišljenje.
- Da! Ali da li ti mene razumeš?
- Ne znam. Jel ti razumeš mene?
- Ja tebe odliĉno razumem ali ĉini mi se da kod tebe ta tvoja filozofija koja
kod pisca prodire nesvesno na papir treba da bude osmišljena.
- Pa zar ne treba!
Mladić se malo iznervirao shvativši ono što je Natašin problem.
- Ti si izgleda napravila neku svoju liĉnu nauku koja je sinteza knjiţevnosti i
filozofije.
- Moguće!
Rekla je kroz smeh nasmejana time što se Mladen zacrveneo od potrebe da
bude shvaćen bijući pomalo ljut što to još uvek nije.

14
- Jednostavno pisanje baletristike po meni nema tolike veze sa filozofijom
koliko ti milsiš da ima. Ono što je meni mašta tebi je filozofiranja, a ja ĉak
šta više milsim da su bolja ona dela koja su napisana uz pomoć jednostavnog
izmišljanja.
- U redu.
Kazala je Nataša u kojoj se javila ţelja da po obrazu pomiluje Mladena.
Diskusija je uskoro bila završena prekinuta predavanjima na koja su oboje
otišli. Mladen je lenjo slušao profesora i u sebi preipitivao svoje stavove
koje je branio u poslednjem ragovoru. Moţe se reći da je delimiĉno prihvatio
Natašin stav da pisac treba da delimiĉno filozofira dok mašta.
Onda je u trenutku skrenuo milsi i pomilsio kako je Nataša lepa, kako mu je
krivo što je nije upoznao sa nekih drideset nego sa devetnaest godina.
Gotovo da je bio siguran da bih tada imao drugaĉiji stav prema njenom
udvaranju na koje se pravio da ne obraća paţnju jer je odluĉio da bude fer
prema njoj i ako ona to ţeli bude joj samo prijatelj. Ovo je uporno
pokušavao da jopj da do znanja ali Nataša je bila zaljubljena u njega. I što je
vreme više prolazilo shvatala je da ga voli. A i nadala se da će joj ljubav biti
uzvraćena onako detinjasto vrteći se oko njega. Naime ona je tek trebala da
shvati da nije izbacila iz koloseka Mladena kao što je on to uradio njoj. Da.
Sada je Nataša ţivala u imaginarnom svetu koji je bio opsednut Mladenom.
Zanimljivo je to što se nije nikome poverila već je svoju ljubav prema
Pantiću ĉuvala za sebe poput ĉokolade koju ĉuva da je pojede onda kada će
joj biti najslaĊa. Ali kak0o je vreme prolazilo polako je poĉela da razume
Mladena. Sasvim je taĉno uoĉila njegovu potrebu za boemstvom, njegovu
teţnju ka svetovnim uţicima. A kada je to shvatila bilo joj je oĉigledno da ga
voli još više i bojala se da će ostati na kraju sama. Ipak nasuprot tome nadala
se da će se Mladen ipak prikloniti njoj i da će je na kraju zaprositi. O, koliko
je ţudela za time. Htela je da bude majka njegove dece. Da mu bude prva i
da on njoj bude prvi. Sa druge strane Mladenu je bilo krivo što uporno
odbija Natašu, kao da je nesvesno znao da radi pogrešnu stvar. Zapravo kako
je vreme odmicalo i mladić je bolje upoznao Natašu. Ĉesto je razmišljao
kako bi mu bilo sa njom. Mislio je da nije takav kakav je, da nije već u
napred isplanirao svoj ţivot i da je i on kao ona zadubljen u svoju zvezdu,
kako bih imao pravo blago od ţene. Ĉak šta više ĉesto je pomišljao da
promeni svoje stavove i odgovori na Natašinu ljubav pozitivno. Bio je
siguran da bih je u tom sluĉaju zavoleo i bio srećan sa njom. MeĊutim ona
strana u kojoj mladost treba da se proţivi maksimalno divlje, da to treba da
traje do kraja studija, da treba da ima zaseban stan za sebe i svoju ţenu koja
treba da je više ţivotni saputnik nego osoba koja se voli kao što je Nataša
volela njega, da prvo treba da uspe kao pisac barem toliko da moţe ţiveti od

15
toga i da ne ţeli da se venĉa pre trideste, sve je to preteklo na vazi na stranu
koja nije bila povoljna po Natašu. Ipak Mladen je kao što rekoh ţalio što
Natašu nije upoznao kasnije a bilo mu je jasno da to što je već sada zna, i
sobzirom na njena osećanja koja su već postojala, ne moţe naštelovati
situaciju da ona bude ta koju će moţda kasnije zaprositi. Njemu je iz nekog
drugog ugla svoje duše bilo ĉak i krivo što jedna takva ţena nije na
njegovom putu nešto više nego obiĉna simpatija u vezi koje sebi neće
dozvoliti da se razvije u nešto više. Opet sa druge strane kao da je shvatao
ono što ni Nataša nije. A to je da bih ga ona bez obzira na njegov stav prema
njoj ţelela za prijatelja. Kao da je shvatao da će joj i prijateljstvo biti
dovoljno s' obzirom da je on kako je mislio neko koga Nataša nikada neće
prestati da voli. Mladen je takoĊe moţe se reći shvatio nju u potpunosti.
Moţda isuviše dobro za svoje godine. Zapravo on kao da je imao jednu
karekternu nit a to je da je bio isuviše ozbiljan za svoje godine iako je na
prvi pogled delovao kao neki nezreli mladić. TakoĊe zakljuĉio je i to da bih
zauvek mogao da uţiva u Nataši tokom celog ţivota. Hoću reći ţeleo je za
prijatelja jer je u njoj video izvesnu inspiraciju za svoj duh, verovatno zbog
toga što su oboje bili na neki naĉin, kako je on mislio sudbinski vezani.
Zapravo Mladen Pantić je odluĉio da prihvati devojku koja ga je volela kao
simpatiju koju ukoliko je moguće ne ubije neuzvraćenom ljubavlju a ujedno
joj i saĉuva dostojanstvo, ukoliko je to uopšte bilo moguće. Moţda se
nesvesno nadao da će njegova simpatija i poštovanje prema njoj njoj biti
dovoljna i pored toga što je definitivno odbije u smislu erotske ljubavi. Sa
druge strane ţeleo je da Nataša bude sretna u ţivotu a bojao se da zbog njega
to neće biti, i prvi put u ţivotu bio je ljut na sebe usput ţaleći što nije imao
drugaĉije planove u kojima bi Nataša našla svoje mesto.

IV

I zaista Nataša je bila sretna i zadovoljna time što se druţi sa Mladenom,

ali je smatrala ili bolje raće nadala se da će ga posle duţeg vremena osvojiti.
Nekoliko puta se u zadnjih godinu dana od kada se Mladen pojavio u
njenom ţivotu spremala da mu da do znanja da je voli. Kao da je bila
zavarana njihovim prijateljstvom i smatrala da je to samo kratko vreme
izvesnog oblika druţenje koje će se pretvoriti u veliku ljubav. Mislila je da
je to logiĉan sled dogaĊaja i nije ni slutila da je njen izabranik već isplanirao
ţivot u kome za nju kao za njegovu ţenu nema mesta.

16
Nadala se Nataša. Nadala toliko da je bila sigurna u uspeh da je milsila da
mladić igra neku igru sa njom, igru posle koje dolazi veridba i brak. TakoĊe
kao i Mladen ona je ĉuvala uspešno tajnu da je zaljubljena od prijateljica i
svakog drugog davši kljuĉ svoga srca samo Mladenu da ga otkljuĉa kada
god to njemu odgovara. On pak poštovao je taj njen stav prema njemu
nadajući se da će se moţda u ţivotu te devojke pojaviti neko ko će je voleti
dovoljno da je usreći. Bilo mu je jasno da i posle nesretne ljubavi zna da
izraste novi cvet kao dar za to što se ume voleti i biti posvećen ljubavi. Sa
druge strane Nataša je ne shvatajući da je to sve samo moţda san maštala o
ţivotu sa Mladenom. Nije ni slutila da je Mladen već odluĉio da je ne
prihvati, već da je sa njom isplanirao nešto drugo. Pitanje je koliko je to sve
u vezi Nataše bilo fer prema njoj? Moţda je trebao da sve saseĉe u korenu,
ali on kao da se bojao neĉeg nedefinisanog da bi to uradio pravdajući se time
da on voli nju kao prijatelja, što je zaista i bila istina. Kao da je uklopio
mozaik da je uteši prijateljstvom i saĉeka da se u njenom ţivotu što pre
pojavi neka druga ljubav. Opet bilo mu je jasno i to da ona prvo mora da ga
preboli a bojao se da zbog njegovog plana ne okrene leĊa svim muškarcima.
Ipak on je i to odluĉio; da je pusti da sama shvati da joj je on samo prijatelj i
da od njega ne moţe oĉekivati ništa drugo osim toga.
Bila je to jesen. Sve je blistalo poput sunca koje je bilo na istoku, Moţda
sakrivajući loš dan. Nataša je pila svoju jutarnju kafu sa gazdaricom sa
kojom se još više zbliţila.
- Napravila sam juĉe baklave. Da te posluţim njima?
Pitala je Marta kako se inaĉe zvala starija vlasnikinja kuće u kojoj je ţivela u
svojoj sobi sretne dane devojka.
- Kaţete baklave?
- Da... Idem da ti donesem vidim da hoćeš!
Nataša se nasmejala nameštajući svoju novu frizuru.
- Evo donela sam ti tri oveća parĉeta. Biće ti sigurno dovoljno.
Nataša se smešila Marti dok je ona u oĉima devojke sa kojom je pila kafu
videla radost mladosti i sreću. Na trenutak joj je ceo ţivot proleteo pred
oĉima i ona je ponovo pomilsila da joj je smrt blizu. Osmeh je odmah potom
zasijao i na njenom licu jer se setila svoga detinjstva i prvih dana ljubavi sa
svojim preminulim suprugom.
Nataša je probala baklavu osetivši prijatan sladak ukus zaĉinjen orasima koji
su se toliko uklopili u kolaĉ da da nije znala da se oni stavljaju u baklave ne
bih ni predpostavila da ih ima.
- Odliĉni su majko!
Rekla je ponovo kroz osmeh.
- Hajde, hajde, sve pojedi ako ti se sviĊaju.

17
- Zaista je dobra! Naroĉito ovako uz kafu.
- Ako hoćeš donećuti još.
- Ne, ne. Ovo je sasvim dovoljno.
- U redu onda. Vaţno mi je da ti se svidela moja baklava.
- Ma kaţem vam odliĉna je. Poješću sve ali više ne mogu.
- Previše je slatko?
Nasmejala se Marta.
- Tako nekako. Neka mi ovo bude doruĉak.
U tom trenutku sunĉevi zarici su upali Marti u oĉi i ona je podigla šaku ne
bih li se zaštitila od prejake svetlosti.
- Saĉekajte, namaknuću roletne.
- Neka, nemoj! Volim dan monogo više nego noć, a naroĉito sunce! To što
malo zaslepljuje mu moram oprostiti.
Usledećem trenutku na taj isti prozor kroz koji je ulazila svetlost u kuhinju
sleteo je gavran. Marta i Nataša su se iznenadile, a ova druga pomalo i
uplašila.
- Je li to gavran?
Pitala je pošto se trgla prepavši se.
- Jeste, ubio ga bog!
Kazala je gazdarica prekrstivši se.
- RĊav znak!
Nastavila je potom.
- Kako to mislite?
- Jednostavno uvek kada bi mi gavran ujutro pri ispijanju kafe sleteo na
prozor desila bi se neka nesreća!
- Majko nemojte me plašiti molim vas!
Praktiĉno je ciknula Nataša udahnuvši vazduh i stavivši ruku preko grudi.
- Je li to sigurno tako?
Pitala je uplašena.
- Po neĉiju nesreću je došao. Mislim da sam u to sigurna.
- Daj boţe da nije tako!
Kao da je htela da se suprostavi sudbini još uvek pomalo van sebe će Nataša.
- Daj boţe draga devojko ali ja se bojim da će se nešto ruţno desiti u kraćem
vremenskom periodu.
Devojka je posle nekoliko trenutaka došla sebi gledajući u gavrana po prvi
put u ţivotu suĉivši se sa neĉim crno magijskim. Razmišljala je okupirana
nekim sasvim drugim osećanjem o tome što joj je gazdarica rekla.
- Zaista je zloslutan!
Sada već uplašena na neki drugi naĉin tiho će Nataša.
- Da ga oteram?

18
Pitala je gazdaricu drhtavim glasom i sa nekim predosećajem da će se
nesreća desiti baš njoj.
- Oteraću ga ja.
Marta je ustala sa stolici, krenuvši ka prozoru i mašući desnom rukom.
- Iš ptico zla, iš!
Govorila je dok gavrana kao da se nije plašio uporno stojeći na prozoru.
Marta je došla ĉak do prozora terajući ga ali ta ptica kao da je terala inat, kao
da se šegrĉila i podsmevala i Marti i Nataši koja je bila u ĉudu.
- Kao da se ne plaši!
Našavši se u ĉudu izgovorila je devojka ĉije je srce poĉelo da lupa nekim
ritmom koji ka da je sam gavran odreĊivao.
- Otvoriću ja prozo i ako treba zadaviću ga!
Besno i osvetniĉki kazala je Marta koja kao da je ušla u neku borbu sa tom
pticom.
- Oteraj te ga, oterajte ga molim vas!
Glasno i uplašeno je cijukala Nataša koja kao da se stavila na gazdaricinoj
strani u borbi koja je ova vodila sa gavranom. Marta je usput uzela metlu i sa
njom u ruci otvorila prozor. Zamahnula je da udari upornu pticu kada je ova
uletela u kuhinju. Nataša je poĉela da vrišti preplašena klepetom krila i
crnom bojom ptice. Uĉinilo joj se da bih dala sve sano da ta ptica nestane.
Marta se nasuprot devojci nije predavala jureći pticu po kuhinji.
- Napolje prokletniĉe, napolje!
Poĉela je histeriĉno da ponavlja dok je nataša molila boga da gavran ne
povredi neku od njih dve. Ptica je u jednom naletu srušila sve sa stola tako
da je kafa koju su pile dve ţene prolila po podu dok je Natašina baklava
završila u njenom krilu.
- Joj!
Već poĉevši da paniĉi uzviknula je devojka a odmah zatim poĉela da zove u
pomoć. Marta se nasuprot njoj nameraĉila na pticu sa namerom da je ubije.
Bila je besna na nju i nije ni shvatala da su joj to poslednji trenuci u ţivotu.
Naime kako je zamahnula da u udari pticu bijući sigurna da će je pogoditi
pala je slomovši vrat. Nataša je vrisnula a crna ptica izletela kroz prozor.
- Majko, majko!
Pritrĉala je devojka već mrtvom telu svoje gazdarice.
- Jeste li dobro?
Pitala je još uvek uplašena Nataša pokušvajući da podigne Martu na noge još
uvek neshvatajući da je ona pala na mestu mrtva.
- Majko! Ĉijete li me.
Pokušavala je da osvesti gazdaricu lupavši je blago po obrazu. Posle
uzaludnog pokušavanja da povrati Martu Nataša je zastala i smrznutim

19
pogledom posmatrala telo za koje je shvatila da je već mrtvo. Nije znala
odakle joj ta spoznaja da je to tako ali ĉisto formalno je opipala njen puls
pose ĉega je sva sleĊena pozvala policiju.

¨Negde baš u tim trenucima pio sam sok dok je voz ulazio u stanicu. Jedva
sam ĉekao da doĊem kući. Još malo vremena je prošlo kada je voz stao.
Sišao sam na peron. Kroĉivši na beton osećao sam strah. Isti onaj strah koji
me je toliko preplavio kao da mi se samo zlo javilo. I to dok sam slušao
uvrnute bubnjeve jednog afriĉkog plemena oĉekujući da doţivim nešto novo
i uzbudljivo. A eto umesto dobre zabave na odmoru prilikom toga izleta
kada sam po preporuci, jednog takoĊe turiste, koji je odseo u istom hotelu
kao i ja otišao na neki ĉudan ritual primitivnih domorodaca koji ţive isto već
hiljadama godina. Mislim da nikada neću zaboraviti taj ritam koji je ĉak i
mene uneo u neki tranas u kome sam kao što sam već rekao doţiveo ĉudnu
jezu prisutnosti nekog duha koji kao da me i sada, posle nekoliko dana
progoni. No proći će to. A šta će se pojaviti na tom mestu mojih emocija
koje su trenutno ustupljenje skorašnjem dogaĊaju? Moţda jednostavno za
nekoliko mesci zaboravim na sve i, naravno nastavim ţivot uobiĉajeno.
Dobro je što pripadnik plemena koje je vršilo obred kome sam prisustvovao
nije pristao da mi za destet dolara proda svoju ogrlicu. A ne znam šta me je
spopalo da u sećanju zadrţim taj doţivljaj i traţim za uspomenu nešto što će
me sećati na moţda prvi pogled sladunjav osećaj bespomoćnosti i kako se
sada već pribojavam opsednutosti, to skakanje oko vatre polugolih ljudi koji
kao da su u nekom drugom svetu. Kada razmislim primenjujući svoju
uobiĉajenu logiku mogu predpostaviti da sam kao što rekoh i sam bio zanet
emocijama i osećanjima koje je celo pleme osećalo u tim meni tako stranim
momentima. MeĊutim ako se malo bolje osvrnem na taj dogaĊaj, taj dodir
tame koja mi se u trenutku ukazala u srcu izazivajući toliki strah da sam
odmah napustio ritual, ako ga sagledam oĉima plemena o kome opet ne
znam ništa osim da mi je otvorilo jedan novi prozor i pustilo ĉudnu boju u
moju psihu, moram priznati da sam se izgleda suoĉio sa vudu magijom
onakvom kakvu sam poznavao samo iz priĉa. Da, samo iz treće ruke bez

20
ikakvog verovanja i davanja mogućnosti da ću se jednom i ja liĉno sresti sa
time.
Ĉudno je to! Ĉoveku se dešavaju stvari koje su novina u njegovom ţivotu i
sa kojima se prvi put sreće... Ma ćuti! Još milsim da sam dobro prošao. Ipak
ovo što sada osećam nije ni delić uplašenosti od one koja se desila te noći.
No ipak tu je! I ne znam da li će, a što ja nikako ne bih voleo ostati dugo
prisutno u mojoj glavi. Da, kao i svaka novina prvo ću biti pod jakim
uticajem novog iskustva a onda će i ono polako poĉeti da bledi i nestaje
negde u ehu prolaznosti ţivota ostajući kao neprimetna uspomena koju ću
tek retko kada prizivati u sećanje.
Ali kaţem strah je još uvek tu, i ja ga osećam i sada kada sam ga doveo u
grad u kome ţivim. Kao da imam predosećaj da taj duh koji je uplašio moje
srce hiljadama milja daleko ţivi i ovde i da nije vezan samo za ples afriĉkih
crnaca već da se ispoljava i preko drugih stvari na koje se moţe naići i u
savremenom ţivotu. Hm! Nadam se da se neću ponovo susretati sa nekim
inicijatorima straha u mome malom svetu u kom udobno ţivim već
godinama. Priznajem da mi je ţivot moţda i siromašan i da bi mnogima na
mojem mestu bilo dosadno ali ja se ni malo ne ţalim. No kaţem, samo da
me ovde ne zahvati neka panika vezana za nešto novo što će mi vratiti onaj,
kako mi se sada ĉini ne samo strah već i ljigav osećaj postojanja neĉega ili
bolje reći nekoga ko mi ni u kome sluĉaju ne ţeli dobro. Samo da se sve
nastavi po starom. Imam stalan, siguran i ne tako loše plaćen posao, malu
garsonjeru i nekoliko drugova što moţda izgleda malo ali meni je sasvim
dovoljno.¨ Nikola je zastao proveravajući dali sa sobom nosi svoju torbicu
negde pred vratima koja su bila izlaz sa ţelezniĉke stanice. ¨Tu je! A uplašio
sam se da sam je zaboravio. Ne znam ni sam kada mi se okrenula na leĊa ali
uĉinilo mi se da je nema, i noseći ove dve poveće torbe pomislio sam da je
nisam sluĉajno izgubio, da mi je neko nije ukrao. Sve u svemu dobro je. Svi
moji dokumenti i nešto novca koji mi je ostao sa puta su mi samo sa prednje
leve strane nekako dospela na leĊa. Mora da sam torbicu ja sluĉajno okrenuo
naopako uzimajući ove putne torbe. Sada ću ja to da ispravim.¨ Sad već van
stanice spustio je ptrljag i namestio kako treba ono što mu je pomalo smešno
do tada bilo na leĊima. Pruţio je još nekoliko koraka kada se našao pred
bulevarom. Imao je nameru da zaustavi taksi. ¨Ovde bi barem trebalo da
prolaze ĉesto. U suprotnom ću morati još jedno sto metara da vuĉem ovo do
taksi stanice.¨ Mislio je dok mu se onaj strah negde izgubio nestavši ili se
samo sakrivši od njega spreman da se pojavi kada to bude njemu ugodno.
Zaboravivši na njega u potpunosti zanesen drugim stvarima uspeo je da
zaustavi jedna kola. Taksista je otvorio vrata Nikoli. On se pak nasmejao

21
uvidevši da vozaĉ nije primetio njegove torbe i pitao:
- Ovo ćemo u gepek verovatno?
- O! Da, da. Naravno!
Ljubazno će mladić koji je otvorio i druga vrata automobila izašavši i
smestivši mušterijin prtljag iza zadnjih vrta.
- Dobar auto.
Primetio je Nikola pokušavajući da zapoĉne neku priĉi sa vozaĉem
smatrajući da je svaki od njih duţan da ćaska o neobaveznim stvarima dok
vozi mušteriju.
- Ćutite, još ga nisam ni isplatio!
- Mora da vas je koštao preko petnaes hiljada dolara.
- Ne podsećajte me na cenu dušu bih dao samo da se rešim dugova.
Nikaola se nasmejao a taksista se već u sledećem momentu nadovezao:
- Vi se smejete a ja sam mrtav ozbiljan. I ovako i onako mislim da ću
završiti u paklu.
Smeh se na tren pojaĉao ali odmah zatim zavladala je mrtvaĉka tišina u
automobilu u kojem se ĉula samo buka motora koji je kola polako vozio ka
Nikolinom stanu. On je pak gledao kroz prozor široke ulice svoga grada
nekim drugim oĉima. Kao da ga je ozbiljnost taksiste u njegovoj izjavi o
prodaji duše ponovo podsetila na one varnice koje izlaze iz vatre oko koje
igraju opsednuti pripadnici nekog plemena kome on ni ime ne zna. Kao da
su se one njegove pomilsi da i u njegovom ţivotu koji je toliko civilizovaniji
od ţivota crnaca, ĉijim je plesu prisustvovao samo nekoliko dana ranije...
Da! Definitivno je shvatio da i u savremenom svetu, i po njega zastrašujuće i
u njegovom sopstvenom gradu postoji ta nedokuĉiva oronulost i predaja nad
neĉim što je toliko silovito i po svemu sudeći zlo. ¨Samo da izaĊem iz ovih
kola! Ovaj mi se mladić ni malo ne sviĊa!¨ Nastavio je sa svojim milsima
zanesen dok je netremice posmatrao taksistu od neki nepunih trideset godina
koji mu se kako mu se na momenat uĉinilo mogao biti neki kriminalac ili
prevarant koji je u dugovima do guše i kome ţivot zbog toga visi o koncu.
¨Hajde poţuri malo! Ne voziš na vreme nego na preĊenu razdaljenost!
Poţuri malo!¨ Ponavljao je u sebi Nikola koji je poţalio što nije barem seo
na zadnje sedište automobila. ¨Ma nije on ozbiljan, valjda nije. Verovatno
ima loš dan i zbog toga je loše volje. Uostalom pitaću ga!¨ Sa potrebom da
razbije neki negativan sled dogaĊaja u koji je pomislio da je upao odluĉio je
da progovori.
- Niste valjda ozbiljni?
Taksista je pak nekako ukoĉeno promenivši brzinu na menjaĉu polako
pridigao ponovo glavu i odgovorio pitanjima:
- Što pitate? Zar vi neverujete da pakao zaista postoji?

22
- Ne znam! Nikada do sada nisam ozbiljno raznišljao o tome.
Tiho je odgovorio Nikola Petrović sa nesvesnom zebnjom koja je uĉinila da
se uzvrpolji u sedištu. Taksista ga je blago pogledao oĉima u kojima se
video oĉaj rekavši:
- Moţda i ne postoji? I ja se nadam da je tako! Nego mi smo stigli. Gde
hoćete da parkiram.
- Evo moţe tu na autobuskoj stanici.
Moţda i pomalo tuţno sa ţaljenjem ovog mladog ĉoveka odgovorila je
mušterija, a zatim izvadila novac da plati voţnju.
- Kolegama ne naplaćujem.
Kratko je rekao taksista uspevši da se nasmeje i osetivši se na trenutak
prijatno.
- Kako to mislite da ne naplaćujete kolegama, pa ja nisam taksista.
Zaĉudio se Petrović drţeći novac u desnoj ruci. MeĊutim na ovu njegovo
iznenaĊenje mladić je rekao još dve reĉenice koje su bile neoĉekivane:
- Nisam ni mislio da ste taksita. I molim vas da napustite vozilo da ne bi bilo
problema!
- Da... Da... Ali?
Nikola je pokušao da ostane uĉtiv kada mu je vozaĉ prešavši rukom preko
njegovih grudi otvorio vrata i pokazao mu šakom da napusti vozilo sad već
ljutim i strogim pogledom koji je podrazumevao nevolje ako se po njemu ne
bi postupilo.
- Dobro, dobro. U redu. Evo izlazim.
Moţda ĉak i poniţeno će Petrović koji se osetio uplašeno ovim gestom
taksiste. Zatim je izašao napolje uzevši svoja dva kofera iz prtljaga posle
ĉega je auto otišao mnogo brţe nego što je do tada vozio. ¨Ĉudan ĉovek. I
kakve smo mi to kolege! Ma verovatno nije na mestu sa pameću. Sigurno je
to u pitanju. Ko sve danas ne vozi. I to taksista!¨ Bio je pod utiskom
malopreĊašnjeg dogaĊaja koji se sada pomešao sa strahom koji je osetio pri
silasku iz voza. ¨Jedva ĉekam da uĊem u stan i uvalim se u fotelju, napravim
kafu, zapalim cigaretu, razvedrim se na kraju krajeva. Dosta mi je ove
neizvesnosti koja je u vazduhu. Treba mi nešto moje, opipljivo, poznato,
nešto na šta sam navikao. Da, to mi je potrebno... Moţda umesto kafe
otvorim i koju konzervu piva!¨
Nikola je ušao u svoj dom i zaista kao što je i oĉekivao osetio se udomljeno i
prijatno. I iako je ţiveo sam osećao se nekako u društvu sam sa sobom. Nije
skuvao ni kafu niti otvorio pivo, već je naĉeo smirnof votku koju je dobio za
ĉetrdeset drugi roĊendan od kako je tada mislio moţda svoje buduće ţene
koja je iz njegovog ţivota nestala kako se i pojavila; kao ideja sa kojom
njegova prijatna samoća ne ide zajedno. Sada posle nekoliko godini

23
provedenih u vitrini piće se našlo na stolu. ¨Ne znam zašto sam baš sada
naĉeo ovo. U svakom sluĉaju prija. Ipak zašto baš sada. Ha, ha! Jadna
Nataša! A ponadala se da je napokon pronašla pravog ako je za naše godine
to uopšte ispravan smisaoni pojam. Ne. Ja sam siguran da nisam pogrešio što
sam izbegao brak. Uostalom navikao sam da budem sam. Moţda i ne bi bilo
tako da me ţene u mladosti uporno nisu odbijale zbog ĉega sam ih odbacio u
svom srcu moţda tek ostavljajući otvoren prozor za neku posebnu priliku.
Ali Nataša sigorno to nije bila. A da ne i nespominjem njenog sina koji me
nije trpeo. Ah to jadno dete nije, kako sam sada siguran moglo da preboli
odsudstvo oca. Istina Nataša me nije opterećivala detetom no ja bih ipak
morao preuzeti ulogu roditelja da sam se venĉao na šta sam ĉak i bio
spreman. Ipak ovako je bolje. Moţda je u poĉetku bilo zanosno ali se sve
brzo završilo po kratkom postupku mojih ideala.¨ U sledećem trnutku
sijalica je zatreperela a odmah zatim u Nikolinom stanu je zavladao mrak.
¨Nestade struje! Ili je samo osiguraĉ. ¨Sada ću jato da proverim!¨ Pomilsio je
upalivši upaljaĉ koji je osvetljavao dovoljno da se mogu razaznati stvari.
¨Prvo da pronaĊem Baterijusku lampu... Evo je. Tako sada se već bolje vidi.
Da vidimo da li je iskoĉio osiguraĉ. Ili bolje da izaĊem na hodnik i uverim
se da li uopšte ima struje. Kao što sam i mislio; ni u hodniku nema struje.
Trebao bih da zapalim sveću dok ne otklone kvar. A gde mi ono beoše
sveće... A, da! U ovoj fijoci. Tako sada već ima smisla, hoću reći osvetljen
mi je ceo stan. Sve što mi ostaje je da se uvalim u fotelju, nastavim sa pićem
i saĉekam dolazak struje. Ĉudan je ovaj mrak. Stvari se tek razaznaju. Od
kada se nisam plašio mraka.¨ Nikoli se za nekoliko minuta pojavio znoj na
slepooĉnicama. Poĉeo je ponovo da se boji. ¨O boţe!¨ micao je usnama. ¨Šta
se to desilo samnom... Ne, ne! Ali istina je. Sasvim mi je jasno da sam dok
sam palio sveću rekao u sebi ovo je za mog pokojnog oca. Svašta. Samo da
doĊe struja. Ova tmina zajedno sa tišinom koju kao da neko izgovara ulivaju
mi jezu u kosti. Kada bolje razmislim i zagrebem po mom strahu imam
osećaj kao da je još neko samnom u sobi. A evo je i kiša. Kiša i samoća koja
nije ona spokojna već ona koja podrazumeva prisutnost još nekog ko se ne
vidi, ko se ne ĉuje, a ipak njegova moć kao da preti mome biću. Ĉak šta više
kao da ĉujem neku melodiju ludila u udarcima kapi po prozoru... Uvrnuto.
Zapaliću još jednu cigaretu... Moram da se saberem. O kada bi hteo da se
vrati onaj osećaj da sam na svojoj teritoriji koja pripada samo meni. Moţda
je samoća ta koja mi pravi neprijatno društvo. Ne, ne, ne! Ipak sam ja još
uvek pod utiskom obreda sa odmora. Da. Ista ta sila koja me je tamo
preplašila izgleda da ţivi svuda. Ipak bih ja trebao da se saberem. Ja sam
ĉovek materijalista, egzistencijalista ako ćemo već da ulazimo dublje u moju
psihu. Hm! Na trenutke sam bio siguran da mogu sebi razloţno objasniti

24
svoj strah, i taman kada se razlog za njega pojavio tako bi se desio paradoks
da mi ideja kao nekom silom biva povuĉena u misteriju.. Evo sada već
pomišljam da mi je potrebna pomoć nekog ko bi mi razjasnio stvari. A opet
kao da ne ţelim da znam šta me to plaši. Zašto se osećam kao u mrtvaĉnici a
ne u kao svom stanu. I ova sveća je već opojila vazduh svojim mirisom,
mirisom koji podseća na smrt. A ja toliko ţelim da se stvari vrate na svoje.
Da nestane ova psihotiĉna epizoda u koju sam upao, inaĉe ću zaista potraţiti
struĉnu pomoć. Ne, ne. Nije iz prve ruke, ali Dragan mi je priĉao kako
njegova ţeni pati od depresije i kako proklinje psihijatriju jer joj je po
njenom mišljenju više odmogla nego pomogla. Da, sigurno ne toj vrsti
pomoći. Samo bi me proglasili za ludaka i ko zna kako bi se sve završilo. Ali
ko bi mi drugi mogao pomoći... Au, gde sam ja odlutao već razmišljam o
tome da mi je potrebna pomoć a samo sam pod nekom vrstom stresa zbog
prisustvanju nekog tamo obreda. Ali zašto se bojim. Od ĉega me je u stvari
strah? Nije valjda da zaista u svemu ovome ima neĉeg istinitog što
opravdava moje ponašanje kao adekvatno situaciji u kojoj sam se našao.
Mislim da li postoji realan razlog zašto se bojim ili je sve ovo neka moja
umišljenost... Ma biće bolje da veĉeras odem ranije na spavanje i sutra
zaboravim sve ono što me je snašlo na odmoru. A već za nekoliko dana
moram i na posao.¨
Nikola je dovršio piće uspevši da se posle toga istušira na svetlosti sveće i
oko pola deset ode na spavanje. MeĊutim negde oko dva sata posle ponoći
probudio se sav znojav i prestravljen. Sanjao je san kojeg nije mogao da se
seti već je onako još uvek u panici pokušavao da doĊe sebi bijući omamljen
kao nekom drogom koja ga spreĉava da se sasvim razbudi. Upalio je lampu
sa nadom da je došla struja ne bi li uz prisustvo svetla uspeo da se umiri.
Videvši da se kako mu se ĉinilo i ova noć urotila protiv njega sa strahom u
srcu ĉujući svoje korake bosih nogu i šum kiše ustao je da ponovo zapali
sveću. Negde duboko u njemu kao da se kezio sebi podsmejavjući se tome
što se plaši mraka. I zaista ta tama kao da je nagoveštavala neku novinu koja
neće tako lako proći kao što je Petrović mislio. Gotovo u panici je uspeo
nekako da pronaĊe upaljaĉ i sveću. ¨O hvala bogu!¨ Rekao je naglas kada je
ponovo delimiĉno osvetlio svoju garsonjeru. ¨Šta je to samnom. Razum mi
svesno govori da je sve u redu a iz nesvsenog mi kulja uţas kao da me uhodi
neki zli duh, ili...ili Ċavo sam. Ĉekaj malo ja neverujem ni u Ċavola ni u
boga. Ja sam zakleti ateista. A opet, opet se plašim, to mi je jasno. Itekako se
plašim. Toliko se plašim da ne smem ni u mraku da ostanem. Plaši me svaki
šum, svaki zvuk, plaši me sopstvena senka koja se poput demona razliva po
zidovima. Više noćas neću ni spavati. Ne sećam se šta sam sanjao ali se
odliĉno sećam da sam bio na smrt prestrašen!¨ Razmišljajući u polumraku je

25
oborio flašu votke koja se pri udarcu u pod raspala u mnoštvo komadića.
¨Prokletstvo!¨ Uzviknuo je odmah zatim uzevši bateriju koja mu je bila pri
ruci i njome osvetlivši staklo na podu. ¨Prkoletstvo!¨ Ponovio je, ovaj put
malo tiše. ¨Kada bi htela da doĊe struja da pokupim ovo... Šta da radim šta
da radim. Samo da svane pa ću poĉistiti razbijenu flašu. Ţiveli Nataša.
Ţiveli! Koliko je to sati? Pola dva. DoĊe mi da izaĊem iz stana i napustim
ovaj mrak. Da. Mogao bih do nekog kafića. Idem!¨ Nikola se pazivši da se
ne poseĉe obukao i izašao u noćni klub blizak njegovom domu u kome do
tada nikada nije bio. Hteao je samo da se skloni, da pobegne od straha i vrati
se u svoj stari svet, ali vatra i afriĉki plesaĉi koji skaĉu u ritmu bunjeva su
mu konstano bili pred oĉima. Ĉak mu se ĉinilo da moţe da ponovi u sebi
ritam uz koji se igralo i tome se zaĉudio.

VI

Kada je izišao iz zgrade stavio je kapuljaĉu na glavu i trebalo mu je par

minuta do kluba u koji se zaputio. Korak mu je bio nesiguran. Bio je sav
ukoĉen, ili bolje reći napet, spreman za bekstvo, samo što strah nije pretio iz
jednog pravca da bih se u drugi beţalo već je bio svuda okolo, i Nikoli je
izgledalo da mu je u srcu ostavljena samo mrvica koja je bila na njegovoj
strani. Mrak na ulici. Nigde ţive duše i kiša kao da govori nekim jezikom
koji bi Nikola trebao da razume. Naĉuljio je uši pomislivši da će ĉuti nešto
što bi upozorilo na neku opasnost, nevolju koju je svakog ĉasa oĉekivao. Bio
je gotovo više nego duplo paţljiviji dok je prelazio ulicu. Zapravo samo je
propustio jedan mercedes koji je bio jedini auto koji je priliĉno brzo projurio
ispred Nikole. On je pak saĉekao zeleno svetlo i sa još većom paţnjom
prešao ulicu. Pomilsio je kako je dobro što je uzeo nepromoĉivu jaknu jer
bih u suprotnom bio već sav mokar. Ostao mu je još nepun minut do ulaska
u noćni klub gde je oĉekivao rastarećenje i ostvarenje potrebe da barem bude
pored nekog normalnog ljudskog bića jer mu svoje sopstveno društvo u kom
je sam sa sobom ove noći nije ni malo prijalo.
Ušao je u kafić u kome je bila jedna ekipa ljudi za jednim stolom, dva para
koji su takoĊe sedeli i još dva muškarca i jedna ţena koji su bili za šankom.
Nikola je skinuvši jaknu odluĉio da sedne za jedan prazan sto. Nije prošlo
dugo kada je shvatio da ako hoće piće mora sam otići po njega.
- Hoćete li nešto da popijete?

26
Pitao ga je šanker. Ĉovek sa malo većim nosem, gustim obrvama i bradicom.
Nikoli se ponovo uĉinilo da je ponovo pronašao svoj mir. Naime strah koji
ga je jurio na ulici se kako je i mislio rastopio u prisutnosti drugih ljudi.
- Moţe jedna koka – kola !
- Iz limenke ili iz flaše?
Nikola se nasmejao jer mu je palo na pamet da pita u ĉemu je razlika, ali
valjda da ne bih negativno uticao na mirnu atmosferu u klubu samo je rekao:
- Limenku! I ako imate hladnu?
- Imamo led... Moţe tako?
- Moţe! Još bolje!
- Evo odmah... Izvolite!
Rekao je pomalo neraspoloţen ĉovek kome se kako se Nikoli ĉinilo spavalo.
Sa namerom da ga neuznemirava Petrović se samo zahvalio i zapalio
cigaretu. MeĊutim Šanker je onko preko volje, valjda da mu ne bude
dosadno kazao:
- Imate sreće struja samo što je došla, mada su na radiju najavili da bih
ponovo mogla da nestane jer na zapadu besni oluja.
- Da, da. Pravo da vam kaţem ja sam od mraka pobeogao iz kuće!
- Kako to mislite pobegao od mraka?
Nasmejao se mladić koji je zaista bio umoran što je ovaj put bilo oĉigledno
jer je sa ĉaša koje je prao podigao usporeno pogled ka Nikoli.
- Niste se valjda uplašili?
Postavio je još jedno pitanje sa dozom humora koji je trebao da ga razbudi.
Petrović se pak uozbiljio. Njegova sujeta je bila ĉaĉnuta. Kao da on nije
hrabar da moţe podneti strah i sam se izboriti sa njime. MeĊutim već u
sledećem trenutku nije znao šta da odgovori te je rekao ono što mu je prvo
palo na pamet:
- Pobegao sam od mraka u kome nemam šta da radim a ove noći mi se ne
spava.
- A tako!
I dalji se smeškao šanker.
- U svakom sluĉaju dobro došli!
Sada se već nasmejao i Nikola zahvalivši se na dobrodošlici.
- Nego samo da znate zatvaramo za nekih ĉedtrdesetpet minuta.
- Hm! A ja sam milsio da radite do pet ujutru.
- Radili smo mi non stop, dvdesetĉetri sata svakim danom osim ponedljkom.
Onda se desila ta nesreća i dozvoljeno nam je da radimo sam do tri noću.
- Kakva nesreća pitao je znatiţeljno gost.
- Ma jedna devojka je izvršila samoubistvo u wc-u. I to znate kako?
- Kako?

27
- Zaklala je sama sebe. Prvo je bilo svima jasno da je ubijena a zatim je
pronaĊena njena poruka gde je taĉno opisala kako će se ubiti.
Petrović je ponovo zakucalo srce. Ponovo se setio u trenutku svega od
poĉetka njegove nedaće pa do sada.
- A zna li se zašto se ubila?
Postavio je pitanje nesvesno sam sebi kopajući rupu u koju je poĉeo da
upada sve sviše i više, i to za veoma kratko vreme.
- Ma bila je narkomanka... Uz to i paranoidni šizofreniĉar. Šteta. Samo
dvdeset i sedam godina.
- Zaista tuţno.
- Kaţu da je motiv taj što ju je momak ostavio... Ili je i on overio. Ne znam
taĉno. Ali ja ne bih razgovarao više o tome jer kada se setim koliko je krvi
bilo bude mi muka.
- U redu.
Kazao je Nikola koji je bio pod utiskom ispriĉanog mu doţivljaja. A onda
mu se desila još jedna ĉudna stvar; Pred oĉima mu je u slikama onako kako
mu se javilo prošao ceo spomenuti nemio dogaĊaj. I kao da je osetio krivicu.
¨Zašto bih ja bio kriv! Pa ja nemam nikakve veze sa ţrtvom.¨ razmišljao je a
onda mu se uĉinilo kao da ga je taj dogaĊa donekle, na ĉudan naĉin
rasteretio. I da, bio je zaprepašćen zadovoljstvom koje je osećao povodom
toga što je neko izvršio samoubistvo. A dok je raimišljao sa ĉudnim i
hladnim osmehom, pogledom koji nije bio uperen ni u šta posebno,
pogledaom koji je već bio izgleda izgubljen u sumaglici zla i onoga što ono
nosi sa sobom, uzeo je prvi gutljaj koka – kole i uhvatio se zaprepašćen
osećajem koji mu se javio a koji je bio kao da nazdravlja samoubistvu baš te
devojke. Šanker pak kao da je primetio ovaj ĉudan izraz lica, barem za
situaciju u kojoj su se nalazili. Onda se nasmejao.
- A vidite mene za razliku od vas srce boli za tom devojkom.
- Ne razumem.
Kratko i tiho će Nikola koji je imao utisak da ga svi u kafiću posmatraju i
optuţuju za njegove emocije koje su nakazne.
- Primetio sam kao da vas proţima izvesno zadovoljstvo nesrećom koja se
ovde desila... Ili se moţda varam?
- Zašto bi mi to prićinjavalo zadovoljstvo?
- Znate ja sam po profesiji psiholog, samo što sam koliko je to moguće dalje
pobegao od nje jer su mi na fakultetu napunili glavu raznim sranjima. Ipak
uz obdarenost za tu nauku od malena nauĉio sam još nešto tokom studiranja,
i mogao bih se zakleti da ste osetili zadovoljstvo kada ste ĉuli za nemio
dogaĊaj.

28
Nikola nije znao šta da kaţe ćuteći i nadajući se da šanker greši. MeĊutim
bilo mu je jasno da mu je zasta informacija o samoubistvu devojke prijala.
- Nije to ništa ĉudno.
Nastavio je šanker.
- I nemojte misliti da ste zao zbog svojih pomisli. Neki se ljudi jednostavno
iz tako zvanog mehanizma samoodbrane postavljaju na vaš ili sliĉan naĉin.
- Pa zar to nije bolesno?
InenaĊen pronicljivošću mladića i nesvesno u nadi da mu bude pomognuto
pitao je Nikola.
- Ha, ha! Mora da ste bili pakosno dete i zato sada izvesno zadovoljstvo
nalazite u nemilim dogaĊajima.
- Ali ja nisam takav. Barem mi do sada niĉija nesreća nije izazivala
zadovoljstvo ni na koji naĉin.
- Onda je ovo poseban i specijalan sluĉaj!
- Da, ali u pravu ste u trenutku mi je bilo drago što se desila ta nesreća!
- Onda nešto nije u redu sa vama.
- Kako to mislite?
- Jednostavno. Oĉigledno je da ste u nekoj krizi, a i ĉini mi se da se neĉega
bojite. Ali nećemo o tome. To su vaše privatne stvari a ja nisam ovde da vas
leĉim već da vas ugostim.
Nikola se našao u situaciji da ipak zamoli za pomoć ali nešto mu nije dalo da
pokuša da razgovara o svome problemu sa šankerom. U sledećem momentu
u klub je ušla jedna devojka koja je kako se ubrzo ispostavilo zabavlja sa
mladićem koji je sluţio piće. Sela je nedaleko od Petrovića koji je odmah
primetio da je pripita.
- Vidim umoran si Josipe!
Sa osmehom je rekla svome momku poljubivši se sa njime.
- Nisi valjda ponovo pila?
- Nekoliko kapi. O tih nekoliko kapi smisla koje nas dele od veĉnosti.
- Dobro je ako si ti samo na alkoholu.
- A tih nekoliko kapi ćemo ispiti ovde. Jeli tako prijatelju?
Rekla je devojka i pri poslednjoj reĉenici se unela u lice Nikoli. Šanker se
smejao izgleda već naviknut na njene nestašluke.
- Ja ĉastim. Moţe ortak!
Već se oĉigledno obratila Petroviću kome je izgleda bilo malo neprijatno.
Ipak rekao je da moţe.
- Ali pod uslovom da piće bude ţestoko.
- I predpostavljam skupo!
Ubacio se u razgovor Josip.
- Da!

29
Glasno je uzviknula crvenokosa devojka time privukavši paţnju i ostalim
gostima.
- Dakle šta ćemo!
Pitao je mladić takoĊe jaĉim glasom okrenuvši se ka Nikoli. On se pak
nasmejao i moglo bih se reći poradovao ovoj lepoj ţenskoj osobi koja je
odjednom ušla u razgovor koji se vodio.
- Moţe votka!
Kazao je potom.
- Prijatelju votka, tebi dţin, a ja ću...
- Ti ćeš piti isto što i do malo pre. A ĉini mi se da je to bilo pivo.
Upao je u reĉ devojci njen momak.
- Onda meni pivo! To cakani!
- I ĉim ispiješ piće odmah idemo. Deset do tri je.
- Šteta a baš sam htela da preslišam tvoga gosta.
- Kako da me preslišate.
Nasmejao se Nikola.
- Pa da prepriĉamo ţivote jedan drugom.
- Ona to radi uvek sa strancima kada joj se ukaţe prilika!
Ponovo se umešao Josip nastavljajući:
- Moţda se ponovo sretnemo negde gospodina pa ti se ostvari ţelja.
- Nikada vas do sada nisam videla ovde. Jeste li stranac?
Bio je upitan Nikola od strane ove, moţda isuviše slobodne ţenske osobe.
- Nisam. Zapravo ţivim pešice nekoliko minuta odavde.
- Baš ĉudno.
Rekao je Josip sipajući sebi jednu ĉašu Dţina.
- Oĉigledno niste ĉovek koji svoje vreme provodi po ovakvim mestima.
Izgleda da ste i vi zapravo jedan od onih ljudi koje samoća zadovoljava.
- Ma nije on takav. Zar mu nevidiš vatru u oĉima.
- Istina je da sam samac gospodine Josipe, a vama cenjena damo
zahvaljujem na komlipmentu za to što ste pronašli nešto divlje u meni, jer i
to postoji.
Nikola je svojom iskrenošću uĉinio da skoro minut traje tišina u razgovoru u
kojoj su se izmenjali pogledi umesto reĉi kada se Josip uznemiren sada već
napetom atmosferom odluĉio da se ovaj susret što pre pribliţi kraju.
- Nego ljudi da mi završimo piće pa da ja zatvorim kafić.
- U redu!
Rekla je devojka i nastavila:
- Neko će da nastavi noćni ţivot, a neko da se ušunja u krevet.
¨Milsite da je to tako lako.¨ pomislio je ovu reĉenicu Petrović odluĉivši da je
neizgovori. Izgleda da je u onom minutu tišine nestala sva udobnost koju je

30
imao, ako ta reĉ nije pretenciozna. Sada je opet osetio strah. Ruke devojke
koja je sedela pored njega sada su mu se ĉinile kao da su veštiĉje dok su joj
oĉi bile crne, a ne plave kao što je bio ubeĊen da je primetio kada je prvi put
zagledao.
Šanker je ispio poslednju kap dţina dok je njegova devojka stigla do pola
piva.
- Hajde popi to pa da idemo!
Bila je ubrzavana na prvi Josipov pogled mlada ţena kojoj je takoĊe bilo
neprijatno zbog neĉega te je pristala da što pre dovrši piće. Šanker se obratio
gostima.
- Za dva minuta zatvaramo! Samo što nije tri!
Gosti su poĉeli da se spremaju da napuste kafić kada je Nikola popio
poslednji gutljaj koka – kole.
- Laku noć ljudi!
Rekao je Josipu i njegovoj devojci krenuvši da oblaĉi jaknu.
- Zbogom ĉoveĉe.
Tiho mu je poruĉio šanker sa nadom da Nikoli ne postane obiĉaj da svraća u
ovo mesto. Kao da je smatrao da se suviše pribliţio nekom koga baš i ne bih
hteo za prijatelja, ĉak niti za poznanika.
Nikola je ponovo bio sam na ulici. Nije bilo nikoga i osim kiše koja je
padala bila je tišina. ¨Samo da ne nestane opet struje. Kako je nebo samo
crno. O majko mila ne sećam se kada sam zadnji put bio negde u ovo vreme.
Prokleti mrak. I ovo smeće nepoĉišćeno, već samo nabacano na gomilu.
Ĉudno ova tama kao da svira tišinu, ili smrt, ili pakao, ili neku morbidnu
melodiju iz horor filma. A ja, ja se osećam kao ţrtva u tome filmu. Ţrtva
koja je pored ubice takoĊe glavni junak i koja na kraju biva ubijena. Ostaje
mi samo da se nadam da moj scenario nije takav i da će ova prevelika
uznemirenost proći...Priznajem; bojim se savokog svog koraka. I kao da
hodam po površini pakla gde su muke najblaţe. Samo što se bojim da ću
upasti u to što mi se već kristališe kao rupa, rupa moga ţivota koja me je
zadesila i koja hoće moju propast.¨
Nikola Petrović je došao u svoj stan i pokupio zrnca stakla sa poda. Dok je
to radio bio je mrzovoljan, umoran i uplašen. Zapravo bojao se još nekog sna
koji bih mogao usniti ako zaspi. Ukljuĉio je tiho radio i pronašao svoju
omiljenu stanicu, seo u fotelju i zatvorio oĉi. ¨Nema više votke draga Nataša.
Dţabe si gubila vreme na mene, a ja sam se malo više nego uobiĉajno
proveo sa tobom. Zapravo kao da te nije ni bilo. A sada kao da nema mene.
Imam utisak da ću jednostavno nestati iz ovog sveta koji će se otarasiti i
poništiti sve ono što sam uĉinio ne ostasvljajući ništa od mene da ţivi i
podseća na mene. A i šta je ţivot nego platno obojeno nekom tamnijom a

31
nekom svetlijom nijansom sive. A i tu tamniju nijansu neko zna prefarbati u
samrtno crno. I kako mi se ĉini to se i meni desilo. Meni koji sam bio obiĉan
lager u sistemu koji se nimalo ne buni i koji ispunjav svoje duţnosti onako
kako se to od njega oĉekuje. Kuglica koja je sasvim ispravna ali je nekom
palo na pamet da je ipak zameni poštujući sistem koji ponekada nalaţe i
takve stvari. Ma idem po koka – kolu. Kofetin će mi valjda pomoći da
ostanem budan. Sve se nekako nadam da kada doĊe dan da će mi se vratiti
volja i da će ova prokleta crna boja ponovo posiviti.¨ Nikola je došao do
friţidera koji je otvorio. Prvo što je ugledao bio je priliĉno masan svinjski
but koji je planirao da ispeĉe pre nego što ode na odmor. Pomilsio je da se
sigurno ukvario i omirasao ga ne bi li to potvrdio. ¨Miriše sasvim u redu...
Nego šta je ovo na njemu...A!¨ Poskoĉio je unazad sa uzvikom jeze kada je
ugledao da se na jednom mestu mesa našla gomila crva.

VII

¨Odkud crvi?¨ Ogorĉeno je pomislio Nikola. ¨Odvratni su! O kako su

samo ljigavi! Moţda je i svo meso zaraţeno nekom bolešću. DoĊe mi da
smesta meso bacim u napulje u kontejner. To ću i da uradim. Samo da
pronaĊem neku veću kesu u kojoj ću smestiti but. Meso pak ne smrdi; a baš
me zanima kako miriše mesto koje je crvljivo. Uf!¨ Naglas je irazio Petrović
osećaj gaĊenja, i poĉelo je da mu se povraća. ¨Ovo je odvratno majku mu
njegovu. Idem odmah da bacim ovo!¨
Nikola se ponovo obukao i sa crnom kesom za smeće u kojoj se nalazilo
meso izašao da ga baci. ¨Koliko neoćišćenog smeća!¨ Pomislio je kada je
stigao do kontejnera koji su bili prepuni sa Ċubrem okolo njih. Onako sa
gaĊenjem samo je sa odstojanja od jedno dva metra od te hrpe koja mu se
takoĊe zgadila bacio but. Ovo je izgleda prestrašilo maĉku koja nije
primetila Nikolu isto kao što nije ni on nju. Ova ţivotinja od straha je jako
mnjauknula skoĉivi neplanirano pravo prema Petroviću. Pravac njenog
skoka je verovali ili ne išao pravo ĉoveku u lice i on je refleksno postavio
ruke ne bi li spreĉio da mu padne na lice. Maĉka ga je propisno ogrebala po
desnoj šaci udarivši u njegove ruke i verovatno uplašenija nego on pobegla
preko ograde u dvorište jedne kuće.
- U pizdu materinu! Šta se ovo dešava?
Kazao je glasno odmah potom iznenada iza sebe ĉuvši ţenski glas.
- Jeste li povreĊeni?

32
Nikola se ponovo trgao neoĉekivavši da se po ovom kijametu još neko
nalazi na ulici. Onda je bio još više iznenaĊen videvši svoju poslednju
devojku.
- Nataša!
Uskliknuo je. Devojka se takoĊe iznenadila Nikoli kod koga je inaĉe i pošla
nimalo ne oĉekivajući da će ga videti napolju kako baca smeće.
- Zdravo Nikola! Je li sve u redu?
Ĉovek je pogledao desnu šaku osećajući bol na njoj.
- Dobro te je ogrebala. Vidim ima i malo krvi.
- U redu je.
Već van sebe i izgubljen sledom dogaĊaja koji su se desili od kako se vratio
sa odmora progovorio je nikola.
- Nego odkud ti?
Pitao je i neprimećujući da ulazi u stanje koje bih se moglo nazvati nervnim
slomom.
- Iskreno, pošla sam kod tebe.
- Kod mene?
- Da kod tebe.
Sa suzama u oĉima rekla je Nataša gledajući tuţnim oĉima Nikolu koji se još
više ĉudio.
- Kako to misliš kod mene... I to u pola noći.
Ţena se rasplakala zagrlivši Nikolu.
- Teško mi je nikola, teško.
Poĉela je da jeca i da plaĉe.
- Kao da su me odjednom zadesile sve muke ovoga sveta!
Petrović je potapšao po leĊim u neku ruku i neiskreno jer je pomilsio da mu
je samo još to trebalo. No ipak je rekao:
- Pa hajde idemo do mene ako je tako.
Za mimut su ušli u malo veću garsonjeru gde su skinuli jakne i za poĉetak
pokušali da izbiju jesenju jezu iz sebe. Nikola je rekao kako je upravo noćas
razbio njen poklon na šta se Nataša nasmejala odmahnuvši ruku i rekaovši:
¨Ma nema veze!¨
- Nego šta te to toliko muĉi?
Nataša koja je tek prestala da plaĉe se ponovo rasplakala a njene suze kao da
su izazivale neko zadovoljstvo sreće u Petrovićevom srcu, isto ono
zadovolstvo koje je osetio i kada je od šankera u noćnom klubu ĉuo da se
izvesna devojka zaklala u wc-u.
- Ceo svet mi se srušio Nikola. Prosto mi doĊe da se ubijem.
Ĉovek je ćutao oĉekivajući da Nataša kaţe sve do kraja. Ona shvativši ovako
Nikolino ćutanje nastavi:

33
- Znaš...
Plaĉući će ţena.
- Ukratko ću ti sve reći: Prvo me je ostavio moj muţ. Zapravo udala sam
ubrzo posle tebe. MeĊutim kada sam ostala u drugom stanju sa njime on nije
hteo to dete, i nastao je ĉitav rat zbog toga izmeĊu nas koji se završio
razvodom i mojim abortusom. Nikada mu to neću oprostiti. Ubrzo zatim sam
dobila otkaz na poslu. A pre ĉetri dana... Pre ĉetri dana Nikola...
Bukvalno je histerisala plaĉući Nataša.
- Nikola. Poginuo mi je sin.
U sledećem trenutku zavlada je mrtva tišina. Nikola je bio vrlo potrešen dok
je njegova gošća izgleda naglo prestavši da plaĉe pogledala besno sudbini u
oĉi kazavši:
- Juĉe je bila sahrana. Nije bilo više od petnaest ljudi...
Promucala je ovo Nataša kada je Nikola izgleda uspeo da shvati šta mu u
stvari njegova bivša devojka priĉa. I u njegovom srcu se javio muk. Setio se
tog deteta pomislivši da ga je u stvari simpatisao uprkos njegovom
odbojnom stavu prema njemu.
Nataša ga je gledala bledo. Kao da je oĉekivala da je Petrović neki
ĉudotvorac koji moţe promeniti sve... ili, ili je barem utešiti. MeĊuti on je
ćutao nemogavši da poveruje da je taj klinac koji mu u obliku slika kojih se
sećao otišao sa ovog sveta. Pomilsio je da kaţe da je moţda sada na nekom
drugom lepšem mestu ali se umesto toga uhvatio za glavu besan na svet i
kako mu se prvi put uĉinilo na boga.
- Šta da radim Nikola... Milsim izvini ako sam ti pokvarila raspoloţenje, i
što te opterećujem svojom mukom a ima već više od dve godine kako smo
se razišli.
Petzrović je još uvek ćutao povremeno gledavši u Natašina usta a delimiĉno
u svoje cipele na nogama.
Nataša je ponovo poĉela da plaĉe gubivši kontrolu nad sobom.
- Pošla sam kod tebe sa namerom da pozvonim na interfon samo ako se vidi
da ti je upaljeno svetlo i sa odlukom da ako spavaš moţda presudim sebi... I
sada ne znam da li je uopšte dobro to što sam te pronašla budnog.
Petrović je još uvek ćutao.
- Pa kaţi nešto Nikola, kaţi nešto molim te.
- Pa šta da ti kaţem Nataša. Tvoju bol siguran sam da ne mogu da izleĉim.
Jednostavno nesreće se dešavaju.
Ovo je umesto kako je domaćin milsio trebalo da deluje kao neki odgovor
Nataši njoj još više povećalo u tom trenutku razloţni apsurd ţivota.
- Hoćeš ti da mi presudiš?

34
- Kako milsiš da ti presudim?
Sav bled pitao je Petrović.
- Lepo. Znam da imaš pištolj!
- Molim te urazumi se Nataša.
- Pa zar to što hoću nije razumno?
- Milsim da nije. Ĉovek mora da se bori do kraja.
- A šta ti ostaja ako preţiviš kraj osim da prepraviš grešku i uradiš ono što je
veĊ trebalo da se desi!
- Nemoj tako Nataša. I sama znaš da postoje ljudi koji ţive a prošli su veću
muku nego što je tvoja.
- A kakva bi Nikola mogla da bude veća muka?
Nataša je poĉela da drhti i Petroviću se uĉinilo da je hvata groznica. Prošlo
je još jedno pola minute tišine.
- Dakle Nikola kava je to muka veća nego izgubiti dete?
Drhteći je rekla Nataša. Petrović je ćutao još nekoliko sekundi a zatim je
pitao:
- Da te ogrnem ćebetom?
- Što?
Sa nekim lucidnim pogledom u oĉima sama ne osećajući da joj je hladno i
samim tim ĉudeći se Nikolinom apsurdnom pitanju kazala je Nataša.
- Pa sva drhtiš pobogu!
Ţena se skoncentrisala na svoje teklo da bi proverila Petrovićevu izjavu kada
je shvatila da je on u pravu.
- Ĉudno... Ne osećam da mi je hladno...
Ĉovek je pomilsio da je Nataša u nekoj vrsti bunila a odmah zatim shavtio
da ni on nije daleko od toga u trenutku pomilsivši da su kapi kiše koje su se
slivale niz njegov prozor u stvari krv njenog sina. Zgadivši se zbog toga
samom sebi i tek tada onoliko koliko je mogao pribravši se shvatio je da je
Nataši potrebna pomoć.
- Hoćeš li da prespavaš ovde?
Pitao ju je tiho i blagim glasom.
Ona se pak ironiĉno nasmejala rekavši:
- Dakle nećeš da pucaš!
- Ne draga, to je samo još jedna smrt više!
- I umesto toga mi predlaţeš da prenoćim kod tebe!
- Zapravo da doĉekaš jutro u krevetu, a ja ću u fotelju pa da se odmorimo ja i
ti. Da se smirimo i priberemo.
- Misliš da će sutra biti bolje.
- Da. Siguran sam da će biti bolje i meni i tebi. Ne bih ti se jadao ali i ja sam
zadnjih dana veoma loše raspoloţen.

35
- Obećavaš da će sutra biti bolje?
Ponovo se rasplakala Nataša drhteći.
- Hajde lezi u krevet a ja ću da te dobro ušuškam u toplu ćebad.
- A ĉime ćeš ti da se pokriješ?
Pogledom laneta pitala je ova ţena.
- Svojim jorganom.
Odgovorio je kratko Nikola uspeći da i kod nje i kod sebe izmami mali
osmeh.
Nataši kao da se vratio traĉak nade zajedno sa sećanjima kada je bila sa
Nikolom i kada je planirala brak sa njime. Kao da je htela da mu ponudi da
spavaju zajedno u krevetu od ĉega je odustala iz njoj oĉiglednim
paradoksom koji bih ta molba odisala.
- Kaţeš da prespavam ostatak noći kod tebe?
Umesto toga je samo kazala dok joj je inaĉe, kako ga se Petrović sećao
rumeno lice bilo bledo i njemu se ĉinilo kao da je za samo te noći ostarelo za
deset godina. A oĉi, oĉi su joj podrhtavala neuspevajući da se susretnu sa
bilo ĉijim pogledom pomalo unezvereno krećući se levo desno.
- Da. Milsim da bih to bilo najbolje. A sutra ćemo videti šta ćemo dalje.
- Kaţu da kada se izgubi dete u duši ostaje praznina koja se ne moţe ispuniti
nikada ponovo.
Nikola je zapalio cigaretu a Nataša je nastavila.
- Ja tu prazninu već osećam, i bojim se da me ne proguta. A i mislim da
posle svega nemam pravo na više dece. Opet u trenutku kada sam saznala da
je poginuo u meni se javila neprimetno istovremeno i krivica zbog abortusa
koji sam poĉinila.
Ironiĉno i paniĉno se nasmejala ova ţena dok su joj ruke podrhtavale u
nekom ritmu koji je Nikolu podsećao na one afriĉke bubnjeve koje je barem
od kako je gošća tu kao smrdljivo smeće gurnuo pod tepih.
- Ti ćuti a ja sam jedno dete ubila, a drugo mi je poginulo. Zar i ja ne
zasluţujem smrt. Zar to nije logiĉan sled dogaĊaja.
Domaćin je odluĉio da prekine razgovor sa Natašom jer je i sam pomišljao
da je u pravu i da bi se on na njenom mestu sigurno ubio. Ustao je i iz
ormara izvadio dva deblja ćebeta išarana nekim dreĉavim bojama.
- Hajdemo na spavanje draga. Rekao sam ti da i ja imam problema zadnjih
nekoliko dana o kojim ne bih hteo da govorim, pogotovo ne u ovakvoj
situaciji. Ujutru ćemo popiti ĉaj ili kafu i isplanirati kako da provedemo dan.
Kao da je nudio sebe u zamenu za mir koji je tako uporno ţeleo da povrati,
mir koji mu je kako je mislio bez ikakvog prava oduzet.
- Hajde izuj se, a moţeš skinuti i dţemper.

36
Praktiĉno je naredio gošći sa izgleda sebiĉnom namerom da ugodi samo
sebi. Uradivši ovo nataša je poslušno sela na krevet. Ponovo joj je palo na
pamet da zamoli Nikolu za jednu zajedniĉku noć od ĉega je još stroţije
odustala shvativši koliko bih to u stvari bilo jadno.
- Evo već je petnast do pet. Da je neko letnje doba već bi bilo jutro. Hajde da
se barem malo odmorimo.
Bukvalno je zamolio Natašu njen prijatelj. Ona je pak legla a on je pokrio
zatim i sam uvalivši se u fotelju i obmotavši se svojim jorganom. Nije ni
slutio da će zaspati samo nekoliko minuta posle tvrdim snom onako izmoren
i slomljen. Kao da je san bio spas, kao da je to u stvari bilo nešto što treba
ostvariti a što ima neku višu svrhu. Da. Bekstvo iz ovog jadnog sveta.
Bekstvo od samoga sebe, od Nataše i bezumlja koje ga je odjednom snašlo.
MeĊutim tu nije bio kraj. Negde oko pola sedam probudio ga je veliki
prasak. Trgo se iz sna uplašen i onaj strah koji je te noći ustupio mesto
Natašinom jadanju se povampirio. ¨Šta je ovo?¨ Rakao je naglas kada je
ugledao ţenu sa raznesenom slepooĉnicom kako leţi cimajući levom nogom
na podu. Drţala je njegov pištolj u ruci. ¨Oh boţe ne! Ne!¨ Skoĉio je iz
fotelje i onako smotan u jorgan se sapleo i pao udarivši glavom o ivicu stola.
Udario je toliko jako i nezgodno da se onesvestio.
Osvestio ga je neki inspektror koji je provalio u stan na poziv komšija koji
su ĉuli pucanj. Nikola se bunovno osvešćivao. Govorio je neke besmislene
reĉi za koje je negde u sebi mislio da imaju neko znaĉenje.
- Jete li dobro?
Pitao ga je je jedan od još trojce policajaca koji su ušli u njegovu garsonjeru.
- Kako je nataša! Jeli ţiva!
Odjednom je Petrović sasvim došao sebi.
- Nije.
Tiho će inspektor koji je Nikolu drţao za osumnjiĉenog za ubistvo.
- Šta se desilo ovde?
Pitao je potom.
- Mogu li da zapalim cigaretu Nervno rastrojen i nerazmišljajući o tom da je
osumnjiĉen će Petrović.
- Izvolite!
Bio je ponuĊen duvanom.
- Ne! Imam svoje! Imam svoje!
- Dobro zapalite svoju cigaretu.
Još tišim tonom će inspektor nastavljajući istim pitanjem.
- Dakle šta se ovde desilo?

37
- Ona se ubila. Ubila se je!
Zaplakao je Nikola tresući se i histeriĉno ugasivši cigaretu koju je tek
zapalio.
- Zašto se ubila?
- Traţila je od mene da to uĉinim... Milsio sam da sam je smirio kada smo
legli...
- Polako. Hajdemo sve iz poĉetka!
Kazao je Inspektor a Petrović mu je u skoro neurauĉunljivom stanju
prepriĉao prošlu noć.
- Vi sigurno niste pucali?
- Ne... Pa zašto bih ja... Nisam sigurno. Kada me je prasak probudio krenuo
sam da vidim da li joj mogu pomoći... Milsim da sam pomislio kako bih
trebao da pozovem hitnu pomoć kada sam se sapleo. Sledeće ĉega se sećam
ste vi.
Inspektor se zamilsio ponovo detaljno pregledao sobu još jednom ugledavši
napola raznesenu ţensku lobanju a zatim kazao.
- Znate da vas ipak moramo privesti.
Nikola je spustio glavu dok je inspektor prišavši jednom od kolega šapnuo:
- Tragedija. Ako je sve kao što on kaţe prava tragedija.
U tom trenutku ubacio se Nikola gotovo histeriĉno i na ivici prisebnost.
- Kako to mislite da me privedete. Zašto?
- Ako govorite istinu bićete već sutra pušteni. Ja vam to garantujem.
- Pa zar mi neverujete da vam govorim istinu. Ne mislite valjda ozbiljno da
sam je ja ubio.
- Iskreno ne mislim ali takva je procedura kod ovakvih sluĉajeva.
Ponovo će tiho Inspektor koji se zatim okrenuo ponovo ka kolezi šapnuvši
mu da pozovu lekara jer je po njegovom mišljenju Petroviću potreban neki
sedativ i pregled.
- Sav je sluĊen.
Dodao je a da ga ovaj ne ĉuje.

VIII

- Jeste li dobro.
Pošto su stigli u stanicu pitao ga je doktor koji je došao tek koji munut posle
njih.

38
- Osećam ukus oraha u ustima...
Odgovorio je sav izgubljen Petrović.
- Kako to mislite ukus oraha?
- Ha, ha!
Usledio je ludaĉki ili bolje reći oĉajniĉki smeh koji je bio smešan sa strahom
i nepoverenjem.
- Ovo je ludo...
- Ţelite li da vas smestimo u zatvorsko odeljenje za one koji nisu baš
uravnoteţeni?
Pitao je potom doktor konstatujući skoro apsolutnu dezorjentaciju
osumnjiĉenog.
- Ne, ne! Dobro mi je!
- Jeste li sigurni? Ja ne bih rekao da je tako.
- Sasvim je u redu. I ovako ću već sutra izaći... Tako mi je obećano! Zar ne?
- Ako se udvrdi da vi niste ubica.
- Ne bih to nikad uĉinio. Naroĉito ne Nataši. Obećavam vam!
- Verujem vam.
- Pa da! Zar ste mislili da je drugaĉije?
Pitao je Nikola ostavivši utisak rastrojene osobe. MeĊutim lekar izgleda da
mu je zaista poverovao da nije kriv i Nikola je bio smešten u pritvor. Jedini
što je inspektor bio zamoljen od strane doktora da sa njime ne bude niko u
ćeliji kako bi se sabrao i ako je moguće malo opustio, došao k' sebi.
- Nema sumnje poslednja je pištolj drţala ţrtva.
Ustanovio je inspektor koji je usput saznao i da je priĉa koju mu je Nikola
ispriĉao taĉna.
- Ako je verovati neuravnoteţenoj osobi sigurno je taĉno i ono što se te noći
dešavalo kod njega. Dovedite ga!
Nikola se pojavio u inspektorovoj kancelariji.
- Kako vam je glava?
Bio je upitan.
- Dobro je. Kao da se ništa nije ni desilo. Milsim kao da se nisam povredio
hoću reći.
- Slobodni ste. Verujemo da je vaša priĉa taĉna.
- Znaĉi mogu da idem?
- Da!
- Kući?
- Da, leš je sklonjen. Moţda je ostalo malo krvi na podu...
Pomalo po Nikoli ironiĉno će inspektor.
- U redu onda prijatno.

39
Sa nekim olakšanjem u srcu ali sa ostacima straha koji su ga ceo dan tištili
da će moţda biti optuţen.
- Nadam se da se više nećemo sresti.
Već sa blagim osmehom će inspektor koji je bio siguran da je sluĉaj dovedn
do kraja što je i bila istina.
- Da, da! DoviĊenja!
- Zbogom!
Nikola je napustio policijsku stanicu hodajući po još uvek vlaţnim
ulicama. Iako je pošao kući izgubljeno se vrteo ulicama ne idući najkraćim
putem već nasumice i stihijski skrećući levo ili desno onako kao mu se ĉinilo
da je najbliţe.
Kući je stigao u ĉetri i petnaest sledeći dan od noći kada se nesreća
dogidila. Razmišljao je o tome kako će sada ţiveti na jednom takvom mestu
gde se dogodilo jedno samoubistvo. Pitao se kako će sledeće noći spavati
posle tog ĉina koji je kako mu se ĉinilo prokleo. Onda je ugledao krv i sve
mu se smuĉilo. Najdenom mu je bilo muka i on je na brzinu otišao u wc gde
se ispovraćao.
¨Uţas! Moram obrisati krv! Imam utisak da osećam njen miris ovde u sobi.
A nema je malo kao što je inspektor rekao. Ceo tepih je krvav!¨ Nikola je
prionuo na posao, i dok je ĉetkom ribao po podu u sebi je neprimetno
ponavljao: ¨Ako se ubila, ako se ubila...¨ Videvši da se krv teško skida
odluĉio je da promeni teĉnost za ĉišćenje kada je shvatio šta u stvari govori
u mislima. ¨Oh boţe! Da li ja ludim. Mogao sam i ja da se ubijem... Ma ne!
To je glupost. Samoubistvo ne prihvatama kao alternativu ni u kom sluĉaju!
A kako li je Nataša samo pronašla moj pištolj bio je dobro skriven u ormaru.
Sigurn sam da nije znala da je tamo. Znam da je je znala da ga imam ali ne i
gde ga drţim. Uţas!¨ Krv se polako rastvarala uz pomoć ove druge teĉnosti
za ĉišćenje i pretvarala u svetlo crvenu boju. ¨Dobro je, skida se. Izbrisaću ja
ovo!¨ Sa ĉela je Petrović brisao znoj koji se pojavio usled napora koji je
ulaga u to da oĉisti tepih. Na trenutak mu se ĉak uĉinilo da je i to krv što ga
je još jednom histeriĉno nasmejalo. Onda je sluĉajno bacio pogled na sto na
koji je pao kada je ponovo spazio krv. ¨Aha. Ova je moja. Nju neću da
obrišem neka stoji tu kao peĉat onoga što se desilo. Da! Da me podseća na
sinoć razbijenu flašu votke, nestanak struje, onog Josifa, Josipa kako li se
već zvao, njegove devojke, moga kolegu taksistu, Natašu i na kraju moga
odmora koji je izgleda poslednji na koji sam otišao. Da! Od sada kada mi
naiĊu neradni dani u firmi ne idem nigde. Ostajem kući sa nekom bocom
alkohola koju se nadam da neću razbiti. Ha, ha! Sve je tako uvrnuto... A
jesam li ja nesvesno još uvek uplašen. Mora biti da jesam, samo što je utisak
noćašnjeg dogaĊaja mnogo jaĉi od straha da bih ga osećao. I šta bih dao da

40
sam na tvom mestu draga Nataša sada?¨ Pitao je mrtvu ţenu ĉišćeći i zadnje
mrlje njene krvi. ¨Tako, a sada da obrišem i moju krv. I još i to: Nataša nije
trebala da se ubije. A to što sam u sebi ponavljao i ĉega sam se sada setio
moţe samo ludak ili neko kome su se desile stvari koje su se u zadnjih
nekoliko dana desile meni. Dum! Dum, dum... Prokleti crnaĉki bubnjevi,
kao da će lupati do kraja moga ţivota u mojoj glavi. Prokleti bibnjevi,
prokleti binjevi!¨ Ovoga puta ponavljajući ovu reĉenicu ĉistio je svoju krv sa
ivice stola. ¨Ha, ha! Nekoliko puta sam probao svoju krv ali sada neću.
Mogao sam po prvi put probati i tuĊu, Natašinu, ali sada je kasno. Šteta. A
mogao sam.¨ Bilo je oĉigledno da je neka sila opsela Nikolu Petrovića tako
da je on priliĉno morbidno razmišljao i neshvatajući koliko su njegove misli
apsurdne i bolesne. ¨Nego da ja popijem kafu.¨ Pomilsio je pošto se smestio
u istu onu fotelju u kojoj je noćas spavao par sati. Posao oko ĉišćenja je bio
gotov i Nikola se ponovo posvetio na trenutak sebi što mu je izgleda godilo.
Naime uvek kada bih se bavio svojim uobiĉajnim aktivnostima tako bi i
njegova psiha pronalazila mir. Sa druge strana dogaĊaji koje je doţiveo
daleko od toga da su išle na ruku spokojnom razmišljanju jednog usamljenog
ĉoveka koji je zadovoljan samim sobom, svojom malenkošću i uklapanjem u
sistem na skroman ali po njemu najbolji mogući naĉin. Skuvavši kafu Nikola
je ponovo seo za sto poĉevši da je ispija. U tim trnucima strah koji je osećao
je ipak ponovo preuzeo vlast nad njegovom psihom. Nervizno je pušio
cigaretu i razmišljao. ¨Kao da me je napala zmija majku mu! Samo što se ja
izgleda borim sa njom. I ako nebudem uspeo da je uhvatim za rep sigurno će
me ujesti... Hm! Šta sam time sebi hteo da predstavim. Misli su mi
nepovezane i haotiĉne to mi je tek sada jasno. A moţda sam već ujeden.
Skoro da mogu da osetim otrov kako mi teĉe venama i koji će me usmrtiti.
Otrov poput krvi Nataše koja je raznela sebi glavu. Ĉak šta više mislim da
sam naišao i na parĉe njenog mozga dok sam ĉistio tu njenu crvenu teĉnost.
Ali...¨ Na trenutak je zastao Nikola. ¨Moram srediti svoje milsi. Morm se
sabrati. U suprotnom će se i meni, kako predosećam desiti neko zlo. Snaći će
me neka nevolja, ne znam kakva ali biće mi to kraj kako mi se u ovim
momentima ĉini. U svakom sluĉaju moram sabrati svoje misli. Moram
povratiti kontrolu nad mojom svešću. Ako to ne uradim moţda će mi se i
ponašanje izmeniti. Ako već nije.¨ Pogledao je ranu koju mu je napravila
maĉka prošle noći i zamislio se. ¨Ako se ne radi ocrnoj magiji afriĉkog
vudua ja nemam drugo objašnjenje za ono što me je spopalo. Ili je sve samo
prokleto loš splet okolnosti koji ĉini da se osećam neubiĉajeno. Samo što
strah koji osećam nikako ne mogu sebi da objasnim razloţno. Opet pada
kiša!¨ Pogledao je na prozor Nikola. ¨Pljusak isto kao i noćas. Nema šta
morbidna jesen za mene.¨ Kap po kap se slivala niz Petrovićev prozor, i kao

41
da je svaka od njih nosila sudbinu nekog nesrećnika kao što je Nataša.
Gotovo neţno su se slivale na staklu poput noţa iskusnog koljaĉa svinja koji
jednoj od njih stoji pod vratom. Nikola je popio kafu i odluĉio da nešto
doruĉkuje. ¨Ne. Ne mogu ovde da jedem. Isuviše je ljigavo, isuviše mraĉno.
Kao da je Natašin leš još uvek na podu. Idem do pekare. Tamo ću pojesti
burek i popiti jogurt. No meni se jede meso, i to što ţivlje. Otišao bih u neki
restoran na jedan krvav biftek... Ipak neću da trošim toliko para. Zadovoljiću
se burekom. A i nije prikladno da idem u restoran posle svega. Ma da.
Pekara je preko puta i imaju dobar burek. Neće mi biti prvi put da odem
tamo. Idem!¨
Nikola je ponovo obukao svoju nepromoĉivu jaknu preko dţempera koji
je bio na njemu još od juĉe. I u trenutku kada se zakopĉavao primetio je
nekoliko kapi krvi na njemu. ¨U majku mu. Ĉija li je ovo krv? Moja ili
Natašina. Moram se presvući. Dţemper ide u kantu sa prljavim vešom to je
definitivno.¨ Skinuo se i primetio da je krv probila i na duksericu koju je
nosio. Besno je skinuo i nju i presvukao se ponovo ušavši u jaknu. ¨Tako!
Ala ovde smrdi!¨ Primetio je tek tada otvorivši prozor sa namerom da se
proluftira u narednih petnaestak minuta dok bude u pekari. Stavio je
kapuljaĉu i izašao na kišu.
Koraĉao je nekako tiho kao da se šunja. Valjda je strah koji je poprimio
oblik nekih morbidnih klavirskih harmonija uĉinio da njegovo kretanje po
kiši bude utopljeno u nju.
Prešao je ulicu i ušao u burekdţinicu.
- Dobar dan!
Pozdravila ga je prodavaĉica sa osmehom.
- Izvolite.
Nikola se namrštio. Mirisalo mu je na svinjsku dţigericu neke tek zaklane
svinje.
- Dobar dan.
Rekao je razoĉarano i tiho. Kao da je oĉekivao da će barem tu gde se nalazio
naići na nešto što nije vezano za smrt.
- Izvolite komšija!
Ponovo mu se sa osmehom koji petrović nije ni primetio obratila
prodavaĉica.
- Jedan burek sa sirom i jogurt.
- Iskreno preporuĉujem vam da uzmete sa mesom, ovaj sa sirom je od jutros,
znate nije baš sveţ.
Nikola se zgadio. Ono meso koje je hteo da praktiĉno proţdire u restoranu i
miris koji je osećao su ga asocirali na nešto ljigavo.
- Ipak mi dajte sa sirom!

42
Kazao je gotovo ljutito. Devojka koja je radila u burekdţinici se zaĉudila jer
je navikla da Nikola skoro uvek bude prijatan, ne previše upadljiv i priĉljiv
ali vrlo pristojan.
- Ĉetvrtinu?
Skinuvši osmeh sa lica pitala je.
- Ne! Dajte mi pola bireka i dva jogurta!
Malo glasnije će Nikola.
- Izvolite.
Bio je posluţen.
- Jel se to meni ĉini ili ovde miriše na svinjsku dţigericu?
Pitao je mršteći se.
- Pa moguće je ako imate dobar njuh. Pri dolasku na posao kupila sam pola
kile u mesari za sutrašnji ruĉak ali ona je u kesi i nije u ovoj prostoriji.
Neverujem da se oseća ĉak ovde.
Gotovo rastuţeno će devojka koja je i sama omirisala vazduh u kome su bili
samo mirisi peciva. Moţe se reći da je bila moţda ĉak i uvreĊena grubim
ponašanjem komšije koga je inaĉe simpatisala kao ljubaznog i ĉestog
mušteriju. Ovaj put je bio zaista grub sa namrštenim licem i stisnutim
zubima.
- Nema veze. Neka smrdi. Navikao sam na gadosti.
Kazao je nekontrolisano Petrović dok se prodavaĉica pokunjila razoĉarana
povukavši se iz razgovora. ¨Zaista je malo ţilav!¨ Pomislio je za burek
Nikola. ¨Ali moţe se jesti. Zato je jogurt izvrstan kao i uvek. Samo da nije
ovog smrada!¨
Posle nekoliko minuta, ako se to tako moţe nazvati ruĉak je bio gotov i gost
je bez javljanja krenuo napolje bijući ispraćen sa tihim pozdravom
prodavaĉice. ¨Kao da neko svira klavir?¨ Primetio je Petrović hodajući isto
onako tiho po kiši. Zastao je sa namerom da oslušne da li je zvuk zaista
realan ili mu se samo priĉinjava. ¨Samo kiša. Ko bih rekao da kiša moţe da
zvuĉi poput nakaradnog sviranja klavira. A i ona se urotila protiv mene. U
meĊuvremenu se spustila i ova magla. Kao da ispustam dušu u obliku pare
kada izdahnem, kao da sagorevam iznutra!¨ Razmišljao je i nepripmetivši da
mu u susret ide jedan mladić.
- Izvinite ĉiko, da vas pitam.
Odjednom je bio praktiĉno presreten.
- Da!
Odgovorio je automatski trgnuvši se.
- Izvoli pitaj.
- Ovde bi trebala negde da se nalazi ulica ¨Mraĉnih livada¨.
- ¨Mraĉnih livada¨ kaţeš?

43
- Da!
Nasmejano će deĉak oĉekivajući uputsvo u kom pravcu treba da krene.
Nikola se zamislio.
- Ne, takve ulice nema ovde.
- Ali reĉeno mi je da je u ovom kraju.
Još uvek se smešio momak kome su dva prednja, gornja zuba bila pomalo
antipatiĉno razdvojena.
- Veruj mi momak, ja ovde ţivim više od pola ţivota i siguran sam da takve
ulice nema nigde u blizini.
- Jeste li sigurni?
- Apsolutno sam siguran, i mislim da bi trebao da odustaneš od daljeg
traţenja te ulice, kako ti kaţeš u ovom kraju.
- Ali otac mi je rekao da je ta ulica ovde negde. Znate u njoj se nalazi
izvesna prodavnica starih knjiga, nešto poput antikvarnice zapravo.
- A kako se zove ta prodavnica gde te je otac poslao?
- ¨Kelt¨! Siguran sam da je to negde u blizini. Zapravo moj tata je pre dva
dana bio u toj antikvarnici, kaţe da ima mnogo starih knjiga. Inaĉe
dogovorio se o kupovini neke mermerne figurice, i s' obzirom da prekjuĉe
nije imao dovoljno para rekao je prodavcu da će poslati mene da doplatim i
uzmem tu malu bistu... Evo raĉuna od novca koji je moj otac dao kada je bio
tamo.
Nikola je pogledao raĉun koji mu je deĉak dao.
- Ovde ima jedna takva prodavnica ali niti se nalazi u toj tvojoj ulici niti se
tako zove.
- Pa recite mi gde se nalazi, kako da stignem do nje! Moţda je to ta!
- Ideš ovako pravo.
Pokazivao je rukom Nikola kada mu se odprilike javila gorušica u stomaku.
Malo je zastao pri govoru progutavši pljuvaĉku i nakašljajući se. Zatim je
nastavio:
- Skreneš u treću ulicu desno. Ideš pravo zatim jedno pedesetak metara i
naićićeš na jednu, pa moţe se reći antikvarnicu.
- Znaĉi idem naniţe do treće raskrsice gde skrenem desno.
- Ne terća raskrsnica već treća ulica desno!
Podviknuo je uhvativši se za stomak Nikola.
- A da treća ulica desno. I posle pedeset metara nailazim na prodavnicu
starih knjiga.
Petrovića je bukvalno poĉeo da peĉe stomak. Mladić od nepunih trinaest
godina ga je nerviirao, a on je imao utisak da što ga više nervira to ima veću
potrebu da mu se pokloni. Iznerviran ovakvim osećanjima hteo je da udari

44
momka i tada je i onaj drugi deo njega dobio kulminaciju. Poĉeo je da se
guši u duši koja je da bi došla do daha dala naklon deĉaku.
- Izvini ali ne znam taĉno šta prodaju, a to je jedina prodavnica koja ima
mistiĉan izgled u ovom naselju.
- Tako sada je već bolje!
Kazao je glasno mlaĊi sagovornik ponovo iskezivši svoje dve razmaknute
jedinice.
- Kako misliš bolje?
I pored upeĉatljivog duhovnog dogaĊaja iz ĉije neprijatnosti je pobegao
naklonom.
- Sada znam da vi definitivno niste iz ovoga kraja!
- Otkud sada to?
Pitao je Petrović sa namerom da se ne sukobljava ovoj osobi kojoj se
poklonio jer je poĉela duša da mu se steţe i vapi za slobodom koju je mogla
kako se Nikoli uĉinilo da povrati samo naklonom koji je on svesno u sebi
izveo zaista osetivši trenutno olakšanje.
- Nije bitno... Pitaću nekog drugog da li zna gde se nalazi ta ulica i ta
antikvarnica. A vama ţelim prijatan ostatak dana. Moţda se vidimo u nekom
drugom poretku redosleda stvari. DoviĊenja!
- Prijatno!
Verujući da se radi o još jednom apsurdu u obliku ponavljanja ĉudnih
situacija koje izazivaju sve veći nespokoj kod njega kratko je kazao Nikola.
Deĉak se posle ovog pozdrava dao u trk u sasvim suprotnom pravcu, a kako
je on nestao u sada već predvećernoj tami Nikoli je još više laknulo.
¨Kakav mladić. A kako sam mu se samo poklonio? Moja duša mu se
poklonila uz pristanak moje svesti. Kao da mi je neko uhvatio duh za vrat a
ja sam mogao da se spasem samo poklananjem. Ako ovo ovako nastavi, ako
ove kapi kiše još uvek predsatvljaju krv onako kako ih ja dojmim moraću od
nekog da potraţim pomoć. Od nekog psihijatra, ili sveštenika, ili moţda ĉak
i od ovih vraĉeva kojih su puni oglasi.¨ Okupiran ovim mislima prelazio je
ulicu Nikola polako se prbliţavajući svome stanu.
Nije ni primetio kao je vetar nosio ne samo kišu već onako u polumraku
terao pacove da se nakostreše pored jedne napuštene fabrike. Moguće je da
su mu oni zvuci klavira koji je zasvirao u stravri poticali od ovih prljavih i
mnogima gadnih ţivorinja koji su znali svremena na vreme da zacijuĉu.
¨Ali kako?¨ Stgavši pred zgradu odjednom se zabezeknuo. ¨Kada me je
prasak prošle noći probudio jasno se sećam da je Nataša imala samo rupu na
slepooĉnici, meĊutim posle moga pada i gubljenja svesti... Mislim kada mi
se svest vratila kada sam je video ponovo falilo joj je praktiĉno pola glave.
Ĉudno. Nema šta ĉudno!¨ Već je ušao u zgradu Petrović setivši se da nije

45
pregledao poštansko sanduĉe od kada se vratio sa odmora. ¨Da vidimo ima li
nešto za mene. Naravno niko mi nikada skoro nije pisao, ali raĉuni mi stiţu
već više od dvadeset godina. Evo je! Samo jedna koverta. I to je nešto.¨
Nikola je pogledao ko šalje pismo kada je ugledao da umesto adrese stoji
samo zapisano: ¨U vezi njenog samoubistva!¨ Nikoli kao da je utrenutku dok
su se nepodmazana vrata od ulaza u zgradu polako škripom zatvarala osetio
kako mu iz tela ravnomerno izlaze kapi znoja od straha. Poţeleo je da u tom
trenutku kod sebe ima pištolj. Zatim da baci pismo i šĉućuri se kući u nadi
da će strah proći. Ipak ma koliko to izgledalo nelogišno u Nikoli je
preovladala znatiţelja. Upalio je iz prve svetlo u hodniku zgrade i otvorio
koverat. Pisalo je: ¨Nataša nije bila mrtva kada te je pucanj probudio. Moţda
je bila smrtno ranjena ali je bila samo u nesvesti. Ti si nespretno ustao i
pavši i ti izgubio svest. Nataša se u meĊuvremenu osvestila i od bola jednim
laganim potezom ruke samo otvorila svoju sopstvenu glavu ĉija lobanja je
bila smrskana prolivši tako krv i svoj mozak na tvoj tepih. Zar to nije
smešno? Ili si izgubio smisao za humor? A Nikola?¨ ¨Ko mi je ovo napisao!¨
Glasno je izgovorio Petrović.
- Ja!
Ĉulo se odmah zatim iza njega.
- Ko ste vi?
Sav preplašen i već mokar od znoja pitao je Nikola.
- Ja, inspektor koji vodi ovaj sluĉaj.
- Vi ste inspektore... Ali ja ne razumem... Mislim... Nije valjda da sam
mogao da je spasem?
Poĉeo je da drhti ovaj jadan ĉovek dok ga je inspektor proniclivo gledao.
- Ne znam. Moţda ste i mogli! Uglavnom to da je vaša prijateljica sama sebi
rascepila glavu ponovo vas dovodi u sumnju.
- Ali...
- Nemojte me prekidati. Iako je vaše ponašanje upadljivo ĉudno ja ipak
mislim da ste nevini. Ali što vi kaţete postoji i ona druga strana koja glasi da
se sve još uvek ne zna u vezi ovog sluĉaja, i ja bih vas zamolio da ne
napuštate grad dok vam mi to ne dozvolimo. A! Ako ste krivi verujte mi
nećete proći nekaţnjeno... Znate šta. Ima nešto mraĉno vezano za vas.
Nikola je upao u reĉ inspektoru prekidajući njegovu misao.
- Verujte mi ja sam nevin! Verujte mi!
- A što onda drhtite toliko.
- Izgleda da sam se prehladio; kiša, sredina jeseni, odliĉno vreme za grip.
- Ma koliko bilo ĉudno i meni samom verujem vam, i dok ne poĉnem
previše da sumnja vi ste na slobodi uz to da ne smete napuštati grad. Jeli
jasno.

46
- Jasno je gospodine, jasno!
- Onda doviĊenja.
- DoviĊenja inspektore!
Nikola je ponovo ostao sam. Ili je neko u stvari svo ovo vreme išao za
njegovim koracima ĉineći da se oseća ugroţeno i u opasnosti. Da li je to bio
strah sam po sebi ili strah od neĉega posebnog a za sada još uvek
nepoznatog ni samom Nikoli nije bilo jasno, a izgleda da do tada o tome nije
ni razmišljao. Ono što mu je u potpunosti postalo jasno je da mu je potrebna
pomoć. Ono što se moglo oĉekivati je da se Nikola obrati za savet nekom
psihijatru. MeĊutim Petrović kao da je poverovao u postojanje neĉega što on
do tada u svom ţivutu nije cenio za mogućim tako da je odluĉio ili da se
poveri nekom svešteniku ili magu. Proveo je skoro ĉitavu noć u sobi sa
upaljenim svetlom budan bunovno razmišljajući šta od ova dva da izabere.
¨Raspitaću se sutra i pokušati ipak da pronaĊem nekog vraĉa, jer ipak sam ja
iako mi to izgleda neverovatno omaĊijan za vreme onog crnaĉkog plesa.

IX

Svanulo je jutro i Nikola je ugasio sijalice na lusteru.

U toku noći kiša je stala. Ali je i zahladnilo što je Petrović osetio ĉim je
izašao napolje da bih kupio oglase gde se oglašavaju ljudi koji su njemu
kako mu se ĉinlo potrebni. Kupio je oglase ovaj ĉovek vrativši se kući sa
utiskom kao da je bio u nekoj pustinji dok je bio napolju. Sav taj fijuk vetra
koji na minusu ostavlja neprijatno osećanje hladnoće na rukama i licu, koji
poput konjanika probada prsa ĉineći da srce na njegovoj surovosti osuši
poput oraha. Istog onog oraha ĉiji je ukus Nikola juĉe osetio u ustima.
Sevši za sto Petrović je poĉe da zaokruţuje one oglase od kojih bi kako je
milsio mogao imati koristi. Ukupno bilo je podvuĉeno njih desetak. Okranuo
je prvi broj odluĉivši da ide po redu sa nadom da će zaista pronaći pomoć.
Inaĉe oglas je glasio jednostavno: ¨Otklanjam crnu magiju. Vranka!¨ I
telefon.
- Halo!
Ĉulo se sa druge strane ţice.
- Dobar dan. Nikola Petrović kraj telefona.
- Da izvolite.
Sa srcem koje igra kao u zeca će Nikola.
- Pa zovem povodom ovog oglasa... otklanjanje crne magije i to...
- Kako ste rekli da se zovete?

47
Pitao je stariji muški glas.
- Nikola petrović!
- Dobro, dobro ĉujem vas.
- Neznam da li mi moţete pomoći. Milsim ovde piše Vranka a vi ste
gospodin. Mogu li nju dobiti.
- Slušajte me mladiću dobro. Moja ţena nije nikakva proroĉica niti ikakav
poseban medijum. Jednostavno imamo male penzije i malo se više
razumemo u ţivot od vas mladih. Istina Vranka moţda zaista ima malo veću
intuiciju koja se eto povodom posla kojim se bavimo razvila i kod mene. Sve
u svemu hoću vam reći da iz mog iskustva vi zaista imate problem što se
odmah moţe naslutiti po vašem glasu.
- Da... da!
- Nemojte me prekidati gospodine jer ja vam ipak mogu pomoći. Dovoljno
smo moja ţena i ja u ovom nazovimo to poslom tako da znamo ko se zaista
razume u magiju i na koja vrata nećete pogrešiti ako zakucate. Ako hoćete
toliko vam mogu pomoći i to sasvim besplatno.
Usledila je tišina od nekoliko sekundi.
- Hoćete li? Ponovio je pitanje starac oĉekivajući odgovor. Nikola je i dalje
ćutao. Piatao se da li zasta da nastavi putem kojim je pošao.
- Hoću!
Presudno i ţustro je rekao.
- Onda zapišite sledeći broj telefona i recite da sam vam ga ja dao. U redu.
- Samo ĉasak da uzmem olovku.
Zbunio se Nikola jer mu je olovka sa kojom je podvlaĉio oglase nestala.
Ipak pronašao je u uglu fotelje.
- Recite! Na koji broj treba da se obratim za pomoć?
Starac je izdiktirao broj rekavši:
- Samo recite da sam vam ja dao telefon i gotovo sigurno ukoliko niste neki
zloĉinac nećete biti odbijeni.
- Da... A kako vas da predstavim.
- Samo recite Vrankin muţ.
- Onda hvala vam na pomoći
- Nema na ĉemu sine samo da tebi bude bolje, vidim da te spopao veliki
mrak. Ali kaţem ja i ţena smo samo amteri u ovom poslu.
- Hvala vam još jednom!
- Prijatano sinko i svaku sreću ti ţelim!
- Prijatno i vama.
Nikola je završio razgovor zadovoljan informacijom koju je dobio jer je
zaista poverovao starcu. Skupivši još više hrabrosti i samopouzdanja
okrenuo je dati mu broj.

48
- Agencija za nekretnine. Izvolite.
- Kako mislite agencija za nekretnine?
ZaĉuĊeno će Nikola koji je pitao da li je okrenuo pravi broj.
- Da to je naš broj!
- Izvinite greška.
- Ništa prijatno!
Zaĉuo se smeh u pozdravu sekretarice.
- Prijatno i vama.
Nikola se pitao da li da ponovo pozove starca i proveri broj telefona koji je
zapisao. Lupkao je prstima o sto posle ĉega je ponovo okrenuo Vrankinog
muţa. MeĊutim niko se nije javljao.
- Nema raja bez pakla!
Iznerviran što je oĉigledno prevaren i ne shvatajući šta je rekao snaţno je
zalupio slušalicu.
- Hoće li ovo već jednom prestati? Zar je moguće da stoliko dogaĊaja u
samo nekoliko dana urotilo protiv mene.
Priĉao je Petrović sam sa sobom kada je zazvonio njegov telefon.
- Da!
Rekao je nešto glasnije i grublje.
- Svako dobro ţelim. Najpre da se predstavim; Ja sam Danilo duhovni
iscelitelj. Vranka mi je rekla da ste me već traţili.
- Ne razumem!
Zbunjeno će i uplašeno Petrović. Glas sa druge strane ţice bio je dubok i
opuštajući, da ne kaţem zavodljiv. Ipak je zvuĉao onako isprva kao glas koji
ne uliva poverenje. Ili je to bio samo uvod u kratak razgovor.
- Hteli ste da vam se u neĉemu pmogne.
Nastavio je sagovornik.
- Da!
Kratko je odgovorio Nikola još uvek se ĉedeći onome što se dešava.
- Ako se slaţete otvoriću tarot da vidim u ĉemu jevaš problem.
- Hm! Slaţem se.
- Onda se skoncentrišite dok ja budem mešao karte.
- U redu.
Petrović se trudio da svoj um uperi u neku taĉku u koju je mislio da treba da
se zadubi dok je duhovnik nije promešao tarot.
- U redu je!
Rekao je potom Nikoli.
- Sada ćemo da vidimo šta vam je u sudbini. Vidim da se strašno bojite u
zadnje vreme, da imate neki snaţan i nedefinisan strah.
- Da!

49
- Odmah da vam kaţem taj strah je opravdan iako mu vi ne vidite koren.
- Istina bojim se a da ni ja ne znam od ĉega. Jednostavno upao sam u pravi
haos od kada sam prisustvovao nekom obredu afriĉkog plemena kojem ni
ime nisam saznao.
- Ovde vidim i neko ubistvo koje se desilo vrlo, vrlo skoro.
- Da, moja bivša devojka se ubila preprošle noći.
- Nisam rekao samoubistvo nego ubistvo. Samo mi nije jasno ko je to
uradio... Vidim vi ne verujete u boga?
- Do sada nisam verovao!
- Ne verujete vi ni sada samo što ste u nevolji i opravdano osećate da vam je
potrebna pomoć... Da, sada mi je jasno.
- Šta?
- Vi se morate okrenuti bogu jer samo sveštenici mogu da oteraju demona
koji vas je opseo na odmoru prilikom obreda nekog mraĉnog plemena. Eto
jasam vam rekao i to je sve što sam mogao da uĉinim za vas. Ako ne
poverujete u boga brzo će te završiti.
- Kako milsite završiti.
- Bićete progutani rupom koja se nalazi u vašoj bliskoj budućnosti. Ĉak iako
naiĊete na nekog duhovnika pri crkvi koji je dovoljno jak verom da bi vam
pomogao opet semoţe desiti da stradate.
- Kako to mislite da stradam... Šta bi to trebalo da se desi?
Posle ovog pitanja Nikola Petrović je iznenada ponovo zaĉuo ţenski glas sa
kojim je razgovarao neki minut ranije.
- Pa rekla sam vam da se bavimo nekretninama. Verovatno ste dobili
pogrešan broj. Nemojte zvati više. Prijatno!
- Prijatno.
Odgovorio je Nikola ponovo spustivši slušalicu i sevši na fotelju. Uhvatio se
za glavu obema rukama. ¨Šta se ovo dešava, Šta se ovo dešava!¨ Ponavljao
je u sebi. Ako se tako moţe reći ĉinilo mu se da je doţiveo nervni slom, da
mu je ţivot potonuo u haos i strah kao kamen u vodu. Odluĉio je da izaĊe i
prošeta se po jesnjem danu i pokuša da se ipak ako moţe sabere na taj naĉin
što mu se stanje neće pogoršavati. Odluĉio je da ode do keja i prošeta pored
reke. ¨A, da nije ovako hladno poneo bih štapove za pecanje. Hoću li ja
uopšte doĉekati naredno leto...¨ Razmišljao je dok se oblaĉio. A onda
odjednom kao da je shvatio, kao da mu je u trenutku sve bilo savršeno jasno.
A ono što je pomilsio je: ¨Ja sam poludeo!¨ Ova spoznaja je trajala, onako
jedva shvaćena nekih petnaestak minuta kada je dok se već šetao razmišljao
o tome da poseti jednu crkvu koja mu je bila usput. ¨Zapaliću sveću za sve
dobre ljude, i za sve one kojima je potrebna pomoć, koji se nalaze u situaciji
sliĉnoj mojoj.

50
 Ušao je u hram. Nije bilo nikoga. Imao je utisak kako moţe da ĉuje
plamenove koji su treperili na svećama. Uopšte primetio je kako mu se
dojme razliĉiti zvukovi koji u stvari ne postoje. Onda je osetio ogromnu
hladnoću. Pogledao je gore u kupolu koja kao da je imala malu naprslinu na
sebi i bila oslikana Isusom Hristom. Osetio je da je, ako to biće zasta postoji
previše udaljen od njega. Po prvi put se zapitao da li je Isus zaista ono što
hrišćani veruju da jeste. To mu je izgledalo toliko strano da je samo
skrušeno kao egzistencijalista skromno izašao napolje nastavivši šetnju ka
reci gazeći po lišću koje je popadalo samo, kako je njemu izgledalo zato da
bi ga asociralo kako je i on odbaĉen od boga kao ono od drveta. Nekako je
uspeo da spozna da bi mu boţja pomoć, ukoliko on uopšte postoji dobro
došla. Zapalio je cigaretu gledajući u drvored koji se spuštao ulicom do reke.
¨Već osećam miris vode.¨ Lagano mu se provukla misao. ¨Ostalo je još
stotinak metara pa ću doći do reke. Kaţu da voda opušta, ja barem verujem u
to. Mislim mene smiruje, vraća prirodi. Samo što ovog puta neće biti to to.
Ovaj put se neću napiti spoznajom slobode i humanosti kao što sam to do
sada ĉinio. Priroda me je u tome spreĉila. Priroda koja je pokazala i svoju
divljinu kojom moţe ubiti savremenog ĉoveka svojim zlim tajnama. ¨Da li
ĉovek ima dušu? Da li postoji bog. Ili smo samo ĉipovi u velikom
kompjuteru koji nazivamo svemirom. Ĉudno od kada sam razgovarao sa
onim vraĉem kao da se manje plašim. Ali još uvek osećam prisutnost tog zla
koje poput neĉijeg vernog psa ide iza mene i samo ĉeka da skoĉi i rastrgne
me. Hvata me jeza ako to zlo nisam umislio a bog ne postoji... Ha, ha još ću
postati i vernik!¨ Naglas je izgovorio poslednju pomisao. Već se šetao kejom
nizvodno ka ušću. Bilo je pusto, jedino što je jedna ţena obuĉena u crven
kaput išla u susret njemu. Nikola kao da se poradovao njihovom susretu,
prolasku jednom pored drugom. I zaista osetio je toplinu kada bio na par
koraka ispred nje. Ĉak šta više primetio je da ima plave oĉi nasmešivši joj
se. Ali ta ţena ga je ostavila prošavši pored njega bez imalo paţnje. Nikola
se okrenuo za njom konstatujući kako je lepa.
- Ja lepa, ja lepa!
Odjednom je ĉuo glas koji je dolazio iz njenog pravca, a bio je siguran da
ona te reĉi ne izgovara već da je to zlo poĉelo da reţi na njega.
- Niti sam ja lepa, niti si ti lep. Lepota uopšte ne postoji. Ha, ha, ha!
Nikola se ponovo našao pod dejstvom onog opijuma od straha. Ali stoiĉki je
podneo to što je neko progovorio zlim jezikom. Izgleda da je nauĉio da
skuplja hrabrost i podnosi ludilo koje kao da je bilo ţivo biće koje ga je
napalo. MeĊutim sad već udaljena nekih dvadeset metara iza njega ta ţena je
praktiĉno vrištala:
- Pogledaj onaj most!

51
Nikola je pogledao most ispred prestavši da posmatra ţenu.
- Vidiš taj most!
Ĉulo se histeriĉno urlikanje.
- Ako se samo usudiš da se ponovo okreneš prema meni i još jednom me
pogledaš kunem ti se nateraću te da ti sledeći korak bude ka tom mosta sa
koga ćeš skoĉiti i ubiti se isto kao što je i Nataša ubila sebe.
U nikoli se javila strašna ţelja da se ponovo okrene i zadavi ţenu, samo što
joj je zaista poverovao da će nekim silama zaista biti nateran da skoĉi sa
mosta.
- Najbolje je da zaboraviš ovaj susret samnom. Jednostavno idi kući i pravi
se da nigde nisi izlazio. Jel jasno! Hoću da te ĉujem.
- Jasno je.
Odgovorio je Petrović kada se setio one slike poludele od straha osobe koja
stoji na mostu.
- Onda odmah kreni u svoj stan i ne gledaj više u most. Jel jasno.
- Jasno je.
Sada već daleko iza ivice normalnosti Nikola je skrenuo u malu ulicu koja je
vodila do jedne poĉetne stanice sa koje autobus vozi taĉno do njegovog
stana. Praktiĉno se bojao da bih svaka osoba koju pogleda mogla da mu se
obrati kao ova ţena tako da je prisilno gledao u beton ispred svojih koraka.
Vratio se kući za jedno pola sata. Ušavši u stan poĉeo je da ga razgleda kao
da je prvi put u njemu. ¨Boţe ovo kao da je mrtvaĉnica.¨

¨I ja kao još jedan leš u njoj. Imam li ja ikakve šanse da se vratim na staro.
Do samo pre neki dan sam mislio da će sve doći na mesto samo od sebe. A
sada, sada smatram da ću se od ludila ili smrti, ili ko zna ĉega zlog teško
saĉuvati. Gotovo da sam siguran da će me strah dokrajĉiti u spletu ostalih
okolnosti koje se niţu kao crni biseri steţući mi vrat i daveći me. Više ne
mogu ni da se skoncentrišem kao prekjuĉe. Groznica straha je u meni. Da,
groznica straha. A ĉudno je kako se još uvek nadam materijalistiĉko
egzisticionalnog pogledu na svet. Mislim da bi trebao da se vratim tim
merilima. Samo što mi doţivlja realnosti više liĉi na doţivljaj sveta nekog
šizofreniĉara. Sa jedne strane, kao što rekoh pokušavam da se vratim na
staro, provereno stabilno tlo a sa druge mi se nameće morbidnost ţivota koja

52
mi je do samo pre nekih desetak dana bila dojmivlja samo iz ugodnog ugla
posmatraĉa. Uglavnom trenutna situacija je alarmantna. Moţda bih zaista
trbao da odem u crkvu. Moţda me je zaista opseo neki demon i razara me a
da ja tu priĉu o Ċavolu i bogu doţivljavam kao prevaziĊen pogled. Trebalo
bi ipak u stvari posetitim neuropsihijatra. Samo što se plašim ako me smeste
u ludnicu i ako je istina ovo što ja milsim da nije, a to je da sam opsednut da
sam nagrabusio. Sa jedne strane ću imati nekog ko misli da sam bolestan a
sa druge bih zlu bio serviran kao predjelo tek tako. Ipak, ipak se ja nadam da
će sve brzo proći, da će ovaj strah i uaţasan splet okolnosti dogaĊaja
jednostavno nestati. Evo ja ću pokrenuti inicijativu. Za poĉetak ću u miru
popušiti cigaretu gledajući televizor¨ Nikola je zaista upalio TV na kome su
bile vesti. Nije prošlo ni nekoliko sekundi kada je javljeno da je u ulici
¨Mraĉnih livada¨ u prodfavnici ¨Kelt¨ pronaĊen leš deĉaka ĉija je slika bila
prikazana. ¨O boţe! Pa to je onaj mladić koji me je presreo juĉe. Mili
deĉaĉe!¨ Rasplakao se Nikola. ¨Nemoj sudbino nemoj!¨ Sagnuo se unapred
Petrović poĉevši da kuka. ¨Zašto, zašto!¨ Kao da je proklinjao ovaj ĉovek. A
potom pribravši se pomilsio je: ¨Izgleda da postoji i svet u kome ja trenutno
ţivim a koji je ranije poput olinjalog psa neprimetno prolazio daleko od
mene. U taj svet kao da niko nije dobro došao. Svet tame i mraka gde se vrlo
brzo postaje plen grabljicu koji već odavno prati ţrtvu. Moţda bih ja trebao
da se saţivim sa novonastalom situacijom. Da pristanem na poredak stvari
koji ću polako ali sigurno nauĉiti. Ali gde to vodi; Ili u ludilo ili u smrt. U to
sam siguran! Moţda je jedina nada da jedna od ti dveju stvari naiĊu što
kasnije. Dok je i najduţi rok kratak. No ja mislim da sam o ovome na
istovetan naĉin već razmišljao. Ugasiću televizor. Samo sam se nepotrebno
još više potresao. Ko li je imao potrebu da ubije to dete da mi je samo znati.
A taj deĉak je bio u pravu; Ta ulica i ta prodavnica zasta postoje. Oh boţe!
Kao da sve vreme hoću da pomilsim kako se ja zaista nisam vratio u svoj
grad jer je onaj ludaĉki ples promenio svet u kome se nalazim bacivši me u
neku paralelu koja samo liĉi na ţivot koji sam vodio a i to samo u sećanju.
Sutra ujutru ću se ponašati kao da nisam odavde i proveriti da li je ta ulica
zaista negde kod mene u kraju. A sada osećam kao da je umor pobedio strah.
Ne, nije to onaj umor kada vam se spava već umor od svega što postoji. Kao
da su mi se potrošile sve baterije na koje je dok su bile ispravne sve
funkcionisalo onako kako je meni godilo. A sada je došlo vreme da se plati
dušom ţivot koji sam vodio kako sam hteo. Ali ne, ne! Ne predajem se još.
Ljudi imaju obiĉaj da kaţu da nada umire zadnja. A ja se itekako nadam da
grešim kada sve ovo što mi se dogaĊa tumaĉim i kao neku vrstu spiritualno
sudbinske propasti. Verovatno nisam dovoljno jak da bih stoiĉki podneo
niske udarce ţivota koji je kakav je i bio sam što je naišla negativna

53
koincidencija dogaĊaja koji su me snašli. Da! Treba samo stisnuti pesnicu i
krenuti dalje. Moţda i ignorisati strah i osećaj pristnosti neĉeg zlog. Sve bi
to neki struĉnjak mogao razloţno da protumaĉi kao sasvim normalnu stvar.
Doduše malo reĊe viĊenu ali sasvim moguću.¨ Napolju se već uveliko
smrklo i Nikola je već upalio svetlo u stanu. Odluĉio je da sebi spremi
veĉeru što je i uradio ispohovajući nekoliko parĉadi kaĉkavalja. Zatim je
trunkama svetlosti koje kao da su poĉele ponovo da ga vesele izmamio
osmeh na usnama. ¨Dobro se drţim, dobro! Odolevam samom sebi i barem
sada mnogo manje sumnjam u sebe i u svoj sistem vrednosti! Ali ipak...
Stvari koje mi se dešavaju su isuviše lucidne!¨ Ponovo je Petrovića poĉeo da
hvata strah. Imao je utisak da je ĉuo zvuk nekog mistiĉkog gonga koji je tek
najavljivao nevolje. Ponovo nije znao šta da radi. Nije završio ni veĉeru u
kojoj je u poĉetku ponašao kutak za predah. ¨Ne znam da li da poslušam
savet onog vraĉa i ipak odem do sveštenika. MeĊutim ja ne osećam potrebu
za bogom a koliko se sećam on me je i na njega uputio. Saĉekaću da proĊe
još nekoliko dana da vidim kako se stvar odvija pa ću videti šta ću. Valjda
ću uspeti da za to vreme polomim ljusku i okusim orah. Valjda će mi biti
jasnije šta se u stvari dogaĊa samnom! Da li je sve splet ĉudnih okolnosti, da
li ludim ili zlo postoji onako kako ga religija opisuje. Moguće je da sam uz
pomoć afriĉkih bubnjeva upao u neku psihozu. U tome sluĉaju zaista bi mi
bio potrban lekar. Verujem da je ta solucija najverovatnija. Ali opet kako da
objasnim stvari koje se dešavaju u mome ţivotu u zadnjih nekoliko dana a
koje kao da su namenjene mome uništenju. Hm! Ipak ću ja saĉekat nekoliko
dana, ako sam uopšte sposoban da to uradim.¨ U sledećem momentu
zazvonio je telefon koji je preplašio Nikolu. Posle desetak sekundi on se
sabrao i podigao slušalicu.
- Da!
- Inspektor ovde!
- O inspektore izvolite!
- Da li ste ĉuli moţda da je ubijen deĉak u antikvarnici ¨Kelt¨? Ta svaštarija
od artikala na prodaju, a najviše knjiga je u vašem delu grada.
Nikola se zbunio i uplašio. Neka jeza ga je prošla koja je ovaj put bila
poslata iz same dubine neĉije zlobe.
- Da... Mislim ĉuo sam na vestima.
- Znate li nešto više od toga?
- Zapravo znam.
Drhtavim glasom je progovorio Petrović ispriĉavši celu priĉu.
- Hoćete reći da niste ĉuli za ulicu ¨Mraĉnih livada¨.
- Da.
- Ni za tu antikvrnicu.

54
- Ni za nju.
- U redu onda. To je to.
- Mogu li nekako da pomognem?
Pitao je Nikola koji se preznojavao.
- Neverujem! Samo vi nemojte napuštati grad. U redu?
- Kako vi kaţete.
- E pa prijatno onda!
Glasno je kazao inspektor.
- Prijatno gospodine.
Uzvratio je Nikola spustivši slušalicu. Bio je sav u znoju i uĉinilo mu se da
ga hvata nesvestica. Na brzinu je otišao u kupatilo da se umije. Pustio je
hladnu vodu i usput se pogledao u ogledalo. Bukvalno se prestravio kada je
video da mu je znoj pomešan sa krvlju. ¨O boţe! O boţe!¨ Ponovio je naglas
dvaput i poĉeo paniĉno i mahnito da se briše peškirom. Imao je utisak da
bukvalno krvari iz svakog dela tela. Obuzeo ga je veliki strah da će umreti
ako se ne sabere i eventulno time na neki naĉin spasi sebe. ¨Sve je uredu!¨
Ponavljao je dok je napinjao svoj um da pobedi stanje u kome se nalazio.
Kao da je znao da ako prestane da se boji automatski će zaustaviti krvavi
znoj. Zbog toga se trudio da zaustavi misli i tako stanje grozniĉave panike
što više smanji. ¨Sve je u redu! Biće sve u redu!¨ Posle nekoliko minuta
uspeo je konaĉno da se smiri kada je primetio da na peškiru nema ni malo
krvi. ¨Sve sam umislio... Haluciniram kao najgori ludak. Ovo mora da
prestane, mora da prestane! Majku mu šta da radim sa sobom. Moram da se
vratim na staro, a nasuprot tome izgleda da se sve više i više udaljavam od
normalnosti.¨
- Nikola!
Ĉuo je potom.
- Nataša!
Rekao je potom glasno prepoznavši njen glas.
- Nataša!
Ponovio je izašavši iz kupatila i traţeći je.
- Nataša gde si?
Pitao je ali nikakvog odazova nije bilo. ¨Oh nataša gde si? Ko te je ubio?
Jesi li uopšte mrtva? Reci mi Nataša molim te!¨ Mislio je u sebi kada je ĉuo
još jedan glas:
- Ĉiko zašto ste me poslali u pogrešnu radnju?
- Deĉaĉe gde si!
¨Ĉujem glasove... Ĉujem glasove mrtvih. O boţe!¨ Uhvatio se za glavu sevši
na krevet. ¨Ludim kako god da okrenem. Ili me muĉe demoni. Ali demona
nema. Isto kao što nema ni boga! Ja sam u to siguran. Jednostavno znam da

55
ga nema. Moţda neka magija i postoji ali to će već nauka objasniti
vremenom. Pa psihijatrija priznaje magijsko u okviru svojih analiza ali to su
samo još uvek nedokuĉene ĉinjenice.¨
Na trenutak je bio pribran ali odmah zatim poĉeo je da se dere: ¨Ućuti te,
ućuti te!¨
- Ovde je tvoja majka Jelena Nikola
¨Oh ne sada ĉujem i glas majke!¨ Uplašen pomilsio je nikola.
- Javi mi se sine molim te!
Nikola je ćutao. Nije hteo ništa da odgovori. A umesto toga poĉeo je ponovo
da se preznojava od straha koji nije bio vezan toliko za to što ĉuje glasove
mrtvih već i što oseća njihovu prisutnost.
- Sine hajde doĊi i ti u pakao! Moli te tvoja majka.
Glas koji je dolazio iz nepoznatog pravca i dalje se ĉuo, to jest ĉuo ga je
Nikola koji je bio prestravljen više nego ikada do sada. Nije znao dali da
razgovara ili da ćuti, da se pravi da ništa ne ĉuje. Pomislio je na trenutak da
stvari postaju sve gore i gore. Pomislio je da zauvek ludi i da se to ne moţe
spreĉiti. ¨Ma ne! Sve će ovo proći i ja ću normalno nastaviti ţivot. Ţivot koji
sam i ranije vodio. Ţivot u kome nije bilo mesta ovim glupostima. Moram
sebi sam pomoći. Ali kako? Jednostavno ne vidim kome drugom da se
obratim za pomoć. Ili je moţda sledeća stvar u pitanju a to je: Upao sam u
ĉudnu koincidenciju dogaĊaja i istovremeno postao psihotiĉan. Ako je tako
morao bih se zaista obratiti lekaru...¨ U sledećih nekoliko sekundi nikola se
zamislio skocentrišući se na pomisao koju je osvestio. ¨Ali ja se toga plašim!
Siguran sam da me neće razumeti. Ili grešim. Verovatno grešim jer je
situacija zaista takva kao što sam malopre zkljuĉio i zaista bih trebao
potraţiti pomoć o lekara. Kako sam mogao da se javim na oglas tako mogu
da odem do doktora i zaustaviti ovaj jeziv strah koji konstantno osećam!¨
- Sine doĊi i ti u pakao. Molim te sine!
Ponovo je ĉuo majĉin glas odbrusivši. ¨Ma kakav pakao. Ućutite svi majku
vam vašu!¨
- Sine doĊi u pakao. Pa zar misliš da bih te ja prevarila. Ja ti se zaista
javljam. Ne haluciniraš. Zar ne moţeš da sklopiš kockice i shvatiš o ĉemu se
radi.
- O ĉemu se radi?
Odluĉio je da prihvati razgovor, da ga ne ignoriše i proveri dali zasta priĉa sa
majkom.
- Ĉiko zašto ste me poslali u pogrešnu prodavnicu?
Javio mu se ponovo deĉak na trenutak.
- O tome se radi dragi sine, o tome se radi?

56
Nikola Petrović je pokušao da shvati i poveţe stvari, da da odgovor na svoje
pitanje uzimajući u obzir deĉakov glas i potom majĉinu izjavu.
- Ne razmem.
Rekao je pokunjeno primetivši da se manje boji kada razgovara sa
glasovima.
- Kako ne razumeš sine dragi? Vrlo je jednostavno.
Nikola se ponovo zamislio i sve mu se ĉinilo neverovatno komplikovano.
Hteo je da pita majku ponovo u ĉemu je poenta ali je iz nekog njemu
nedokuĉivog razloga odustao. Kao da je hteo da nešto sakrije od sebe što mu
je i uspelo. Umesto toga duboko se skoncentrisao sa namerom da zaustavi
glasove što mu je izgleda uspelo barem dok je smogao snage da u kakvom
takvom miru sebi spremi veĉeru.
Ruke su mu drhtale dok je jeo još uvek topli kaĉkavalj. Ne, nikako se ne
moţe reći da je uţivao u jelu jer mu je pred oĉima non sop bila slika onog
buta na kojima je pronašao crve. Završivši veĉeru odluĉio je da ponovo
svojom umnom snagom doĊe do toga da nekako zaspi. Legao je ukrevet
priliĉno skoncentrisan za situaciju u kojoj se nalazio. ¨Spavaj Nikola, spavaj!
Pokušaj da se opustiš i ma koliko to bilo teško da zaspiš!¨ Govorio je u
mislima sam sebi. I taman kada ga je san već poĉeo hvatati ponovo mu se
javio deĉak.
- Ĉiko nisi mi odgovorio zašto si me poslao u pogrešnu prodavnicu.
- Nisam hteo deĉaĉe mili!
Skoro da je poverovao onako bunovan da zaista priĉa sa deĉakom.
- Nisam ja mio. Nikome ovde nisam mio. Ovde je sve tako strašno i mraĉno.
- Evo meni si mio.
- Moţda ĉiko ali ti nisi gde sam ja.
- A gde si ti.
- Tamo gde je i tvoja majka. Tamo gde je i Nataša!
Nikola je ponovo sakrio onu istu stvar od sebe preskoĉivši pitanje dali će i
on u pakao?
- Mogu li ti nekako pomoći deĉaĉe?
Pitao je potom ponovo poĉevši onako premoren da vodi razgovor u
polubudnom stanju.
- Prvo zaspi ĉiko.
Tiho se ĉuo deĉakov glas a Petrović je potvrdio da će zaspati u sledećem
momentu, kako je i bilo.
Ubrzo je poĉeo da sanja. Usnio je izvesnu babu iz afrikog plemena koje se
u svesnom stanju ne bi mogao setiti.
- Daj srce, daj srce!
U snu mu je govorila glasno i zapovedniĉki ta osoba.

57
- Kakvo srce? Ĉije srce?
Pitao je Nikola.
- Daj srce, daj srce!
Ponavljala je baba kao da samo to govori već vekovima.
- Daj srce, daj srce!
- Evo srca!
Poklonio joj se Nikola predavajući joj na posuţavniku svoje srce. Baba se
zatim okrenula ka deĉaku koji je ubijen, koga je Nikola sreo u realnom svetu
ponavljajući ovaj put njemu da da srce.
- Nedam srce!
Kazao joj je deĉak siguran u sebe i nekako hrabro.
- Daj srce, daj srce!
Straica je bila uporna a Nikoli se u ruci odjednom pojavila sekira u ruci
kojom je posekao deĉaka i na posluţavniku dao babi i njegovo srce. Baba se
potom okrenula ka Nataši ponavljajući svoje uţasne reĉi. Nataša takoĊe nije
pristala ali je Nikola uradio svoje ĉineći potom isto sa svima mrtvima koje je
u ţivotu upoznao. Kada je sve posekao poĉeo je kao baba da ponavlja reĉi:
¨Evo srca, evo srca!¨
Ujutro se probudio vrlo rano, negde oko šest sati. Napolju je poĉelo da
sviće dok je tišinu grada koji još uvek spava remetila samo kiša padajući
kako se Nikoli ĉinilo u ritmu afriĉkih bubnjeva.
Novi dan je barem kako se po jutru ĉinilo nosio sa sobom mnogo više
normalnosti a manje morbidnosti u ţivotu Nikole i on je zbog toga bio
zadovoljan. Zapalio je prvu cigaretu i uţivao u njoj. Straha gotovo da nije
bilo i sve je izgledalo od onog što mu se od povratka sa odmora dešavalo
kao ruţan san.
¨Valjda će tiho sve proći. Praktićno da ne poveruješ šta mi se sve dešavalo
od kada sam prisustvovao onom obredu. Ostaje mi samo da se nadam da će
kao što sam pomislio stvar ući u tišinu iz koj ejoj neće biti povratka, da će
afriĉki bunjevi jednom zauvek utihnuti.¨
Jutro je prolazilo spokojno, barem u odnosu na prošlo veĉe. Nikola Petrović
je gledao kroz prozor svoje garsonjere sunce koje je bilo u nekoj isoĉnoj
dubina koja kao da je najavljivala da nije u pravu, da će se sve vratiti na
staro i da će biti sve gore i gore. Tada dok su ga zraci svetlosti demonski
milovali po licu on se setio noćašnjeg sna. ¨Ipak je sve u redu, ipak je sve u
redu!¨ Tešio je sebe. ¨To je bio samo san koji moţda i nema veze sa prošlim
morbidnim danima. Samo što ovo sunce krije nešto od mene, i ja se bojim da
je sve ovo zatišje bred buru, mali predah zla koje me spopalo i koje će se
ponovo obrušiti na mene. Istina trenutno straha nema i prošle dane gledam
ka na nešto nestvarno, kao na san koji se završio ovog jutra, samo što se

58
bojim da će se noćne more vratiti ponovo. Da. Milsim da sunce to krije od
mene. Nego ja bih mogao nešto da doruĉkujem. Moţda ponovo odem do
pekare. Da kupiću jedan sa sirom, vratiću se kući i ovde ću jesti.¨
Ubrzo Nikola se našao na ulici ponovo osetivši onaj prijatni vetrić koji je
znao da ĉarlija u njegovom srcu. Nije znao dali ga je zlo zauvek ostavilo ili
će se ponovo vratiti. Svejedno je odluĉio da uţiva u jutru koje je za vreme
kasne jeseni bilo nešto toplije.
Ušao je u burekdţinicu konstatujući da više nema onog neprijatnog misrisa
dţigerice koji je osećao zadnji put. Razmenio je nekoliko reĉi sa
prodavaĉicom i sa hranom se vratio kući gde je spokojan pojeo doruĉak.
¨Tako!¨ Rekaoje glasno progutavši poslednji zalogaj. ¨Sada bih moga da
zapalim jednu.¨ I baš u trenutku kada je kresnuo upaljaĉ iznenada je kao
strelom ludila ponovo ĉuo deĉakov glas.
- Ĉiko zašto ste me poslali u pogrešnu prodavnicu?
Nikola se trgnuo i ponovo je strah postao ekstremno prisutan u njegovom
srcu. Odluĉio je da ćuti, da ponovo ignoriše glasove ne bi li uĉinio svojom
samodisciplinom da nestanu. MeĊutim deĉak je nastavio:
- Ĉiko još uvek mi nisi odgovorio na pitanje!
Nikoline ruke su poĉele da se tresu a deĉak je još nekoliko puta ponovio isto
pitanje.
- Mogu li ti nekako pomoći i uĉiniti da ispravim svoju grešku koju,
uveravam te nisam namerno uradio?
Na kraju je popustio Petrović obrisavši znoj sa ĉela koji mu se u samo
desetak sekundi pojavio.
- Moţda bi ste i mogli ali ja još uvek ne znam kako.
Odgovorio je deĉak dok je Nikola ponovo poĉeo da sumnja u istinitost
glasova. Pomilsio je da ih umišlja i da je onaj zakljuĉak istinuit; da je upao u
ĉudnu koincidenciju dogaĊaja zbog ĉega je upao u neku psihozu, i sada
nemoţe da razluĉi istinito od obamane.
- Jedno je sigurno ĉiko!
Nastavio je glas.
- Ako milsite da vam se ja zaista ne obraćam nikada mi nećeti pomoći.
- A kako ja da znam da te ne umišljam?
Pitao je Nikola skrušen, zastaršen sa velikim osećajem odgovornosti za
deĉakovu smrt.
- Ne znam ĉiko, ali Nataša mi je rekla da se ti na neki naĉin hraniš smrću
ljudi koje poznaješ.
- Ali ja... Ja uopšte ne osećam da je to tako. Koliko mi je samo krivo što ste
ti i Nataša nastradali!

59
- Zašto si onda u snu išĉupao srca svih upokojenih koje si poznovao i dao ih
na posluţavnik babi koja je smrt.
- Ne sećam se tog sna... Zar sam to sanjao?
Poĉeo je da zamuckuje Nikola dok su ruke već poĉele da mu se tresu.
- To si sanjao ĉiko. Pokušaj da se skoncentrišeš i setićeš se sna!
Ovaj se zaista napeo ne bi li u sećanje dozvao noćašnji san. Ĉudne emocije
su ga proţimale. Emocije od jeze do straha. Kao da je znao da je deĉak
kazao istinu iako nije mogao da se seti sna. Onda se u jednom trenutku
udubio i video babu pred oĉima kojoj je davao išĉupana srca. Prestravio se,
kao da se bojao za svoj ţivot po prvi put, kao da je strah poprimio i tu
dimenziju koju Nikola do tada nije sagledavao. Zatim se setio deĉaka.
Pomislio je da kaţe kako je zaista moguće da je u snu ĉupao srca onih koje
je poznavao a koji su umrli meĊutim deĉak ga je preduhitrio:
- Zar nas nisi ti sve pobio?
Pitao je momak strogim glasom koji kao da je u sebio sadrţao vapaj za
osvetom. Nikolu je opet uhvatila groznica straha.
- Ne deĉaĉe, ne! Ja sigurno nisam ubica! Ja sam sasvim obiĉan ĉovek koji...
koji...
Briznuo je u plaĉ ĉovek klekavši dole na pod i obgrlivši se rukama po
ramenima. ¨Ja samo haluciniram! Hitno mi je potrebna struĉna pomoć... Ne!
Ne. Neće mi poverovati, neće do kraja sagledati situaciju. Bojim se, tako se
bojim da zasta ĉujem deĉaka iz pakla. Onog malog švrću koga je otac poslao
u antikvarnicu a ja sam ga poslao ni nesluteći šta će se desiti na pogrešno
mesto.¨
- Ti nas sve ubijaš! Ti si sluţitelj smrti. I što je najgore sve nas šalješ u
pakao.
- Ne! Ne! Ne verujem da je tako. Zašto bi mi onda bilo ţao vas?
Nastavio je da razgovara sa deĉakom sa nesvesnom nadom da se vrati onaj
stari ţivot koji mu je bio toliko udoban.
- Ne znam.
Dobio je kratak odgovor.
- Moţda samo pokušavaš da opravdaš sebe i sakriješ lice demona koji se
krije iza druge strane tvoga bića.
Proširio je odgovor momak nastavivši.
- Na kraju će se sve iskrstalisati i tada će istina izaći na videlo pokazujući
dali sam u pravu u ovome što sam ti rekao.
Nikola je u trenutku zastao. Nije mogao da veruje setivši se tako jasno sna
da mu je bilo gotovo neverovatno da ga je zaboravio na kratko. Pitao se
zašto? Pitao je to i deĉaka.
- Ne znam. Samo mi je reĉeno da ćeš se setiti ako se malo potrudiš.

60
- A ko ti je to rekao deĉaĉe.
- To ne smem da ti kaţem ĉiko, to nikako ne smem da ti kaţem!
Nikola je hteo da pita šta će se to i na kakvom kraju iskristalisati ali je bio
uskraćen i za taj odgovor, momak mu je samo poruĉio da će ga traţi neka
Nataša dodavši:
- I još nešto ĉiko!
- Da.
- Mogu vam reći da mi niste delovali ni malo zlo kada sam vas sreo pre neko
veĉe na kaši. A sada vaša ljigavost poput smrdljivog blata oseća ĉak i na
ovakvom mestu na kome se nalazim.
- Ali deĉaĉe! Deĉaĉe ja bih ti ipak pomogao!
- Onda će te prihvatiti Natašu koja vas traţi kao nešto najsvetije i nikako
nećete dozvoliti da zarvrši sa rupom u glavi kao što je završila ova Nataša
koja je ovde samnom.
Nikola se zamislio. Pitao se koja bih to sada osoba htela da u ovakvim
trenucima uĊe u njegov ţivot. Na trenutak je video spas sviju kroz to
poznanstvo i njegovo ozdravljenje, povratak na staro. Već u sledfećem
trenutku je pomilsio da nikakve Nove Nataše neće biti već da će uskoro
završiti u ludnici.
MeĊutim umesto toga u narednom momentu zazvonio je telefon. Petrović
je pokušao na brzinu da se pribere i sakrije svoje duševno rastrojstvo pred
inspektorom za koga je bio uveren da zove. Kada mu se uĉinilo da je
dovoljno prbran pri petoj zvonjavi telefona podigao je slušalicu irekao:
- Halo.
- Dobar dan.
Sa druge strane zaĉuo se nerazgovetno ţenski glas.
- Na vezi je Nataša!
Već malo odluĉnije i glasnije će neka devojka.
- Vi mene ne poznajete... mislim mi se ne znamo... ali mene je nevolja
naterala da s' obzirom na dogaĊaje koji su mi se desili u poslednjih nekoliko
dana poslušam savet izvesnog duhovnog iscelitelja Danila i nazovem vas...
Halo! Da li me ĉujete?
Nikola je napravio pauzu bijući zateĉen kako time što su se obistinile reĉi
deĉaka tako i panici koju je prepoznao kod sagovornice a koja ga je u
momentu asocirala na sebe.
- Da. Ĉujem vas.
Nataša je sva u grĉu razmišljala dali ima smisla nastaviti razgovor i dali je
uopšte normalno da preko telefona traţi to što je imala nameru da traţi. Ipak
je prelomila i pitala:
- Ne znam dali mogu od vas da oĉekujem pomoć?

61
Nikola se setio šta je deĉak od njega traţio i dao potvrdan odgovor posle
koga su uz nekoliko izmenjenih reĉenica postigli dogovor da se vide sledeće
veĉe u izvesnom restoranu ¨Plavi kafe¨ koji im je oboma bio poznat.
Nikola je posle razgovora zakljuĉio da nikada nije vodio konfuzniji i
razgovor sa toliko tremora i straha u glasu do sada.
Izašao je napolje i kupio paklu cigareta bez kojih je ostao. MeĊutim u
neizvesnosti i nestrpljivosti da doĉeka viĊenje sa Natašom i u strahu,
muĉnini koja ga je terala da pali cigaretu za cigaretom posle samo ĉetri sata
popušio je celu paklu. Samo nikola i moţda Đavo znaju kako se za to vreme
osećao. Ostavši bez cigareta ponovo je izašao da kupi još jednu paklu samo
što je sada u isto vreme krenuo ranije na sastanak nameravjući da u ¨Plavi
kafe¨ stigne ranije i popije nešto kako bih iole bio spreman za razgovor sa
devojkom koja mu je od strane deĉaka bila na neki naĉin namenjena kao
neko koji treba prelomiti nešto u svom ţivotu.
Stigao je u restoran i seo za sto u uglu.
- Izvolite!
Gotovo u istom trenutku se pojavio konobar.
- Kafu sa kiselom vodom molim vas!
- Odmah gospodine ili kolega, kako vam više odgovara!
Nikola se nasmešio setivši se taksiste koji ga je dovezao pre nekoliko dana
kući sa ţelezniĉke stanice.
- Predpostavljam da mi nećete naplatiti?
Pitao je sa ovaj put nekim spokojem u svojoj duši.
- Ne! Neću vam naplatiti. Kolegama ne naplaćujem.
U sledećem trenutku Natašina ljubav Mladen Pantić se probudio, to jest
Nikola se probudio još uvek govoreći evo srca, evo srca. Zaplakao je
uplašen ali ovaj put i spokojan. Setio se kako su u njegovom ţivotu stradali i
Marta, i Bilja, i natašina majka, i Biljin brat, i profesor istorije knjiţevnosti,
pa i sama Nataša kojima je redom odsekao glave u snu. Shvatio je da je u
paklu još odavno i da je prošao kroz još jednu priĉu u kojoj se bojao isto
onoliko koliko i u ostalima. Kada se sasvim razbudio kao da mu je bilo krivo
što nije poslušao usmrćenog deĉaka i još jednom se nije pokajao kao i što
nikada neće!

62
 XI

Mladen je posle kraćeg odmaranja i sećanja na ono što mu se poslednje

desilo na mestu na kojem se nalazio ustao i sipao konjak. Pitao se koliko će
biti budan dok ponovo ne upadne u neki san gde će takoĊe imati glavnu
ulogu i gde će patiti. Ah da u paklu se uglavnom pati.
Pokušao je da izbroji koliko je snova doţiveo od kada je umro.
Bili su to retki trenuci kada je mogao da se seti nekih već sve više
zaboravljenih fragmenata iz ţivota pre smrti. ¨Bilo je toliko bolje u ţivotu
nego u bilo kom snu koji sam doţiveo u paklu... Toliko bolje!¨ Uzeo je jedan
gorak gutljaj alkohola ne bi li ublaţio gnev u predelu ţeludca. Uostalom
zbog tog gneva je i završio tamo gde je. Svo to ludilo veĉnosti koja ga ĉeka
ga je još više razdraţivala i on je hranio svoje srce smrtnim grehom koji je
ako se tako moţe reći već odavno zavoleo. Stiskao je ĉašu toliko jako da se
nadao da će pući. Ipak bes mu nije dao toliko snage da u tome i uspe.
Umesto toga kao da je jedva ĉekao kada će sledeće film, kada će ponovo
pobeći od sebe bijući spreman na muke koje će doţivljavati dok sanja.
Nekada je znala da proĊe i godina a da se san ne pojavi što bi Mladena
dovelo do apsolutnog ludila kada bi bio spreman i na sam krst samo da
pobegne od sebe. Opet takoĊe nije bilo retko ni da sledeći film usledi za
nekoliko dana. Uglavnom vreme koje proticalo izmeĊu dve halucinacije je u
paklu bilo najteţe za njega. Tada bi se ujedao od besa u sebi i mao potrebu
da sravni sve, da sruši celo nebo samo da bih pobegao od onoga što je u
stvari bilo izvor svakog fragmenta ili bolje reĉeno dela ţivota koji traje od
uspavljivanja pa do nanovog buĊenja.
Mladen nije znao sebi da objasni kako to da mu je imaginarnost toliko draţa
od budnog stanja. Kako to da ne uţiva u gnevu i jarosti već teţi uvek novom
begstvu koje mu je potrebnije nego droga najzavisnijem narkomanu.
Popio je i poslednju kap konjaka iz ĉaše poĉevši da se premišlja hoće li
sipati još jednu ili će izaći napolje. Odluĉio je da uradi ovo drugo ali je ipak
napunio pljosku konjakom koju će ponesti. Da. Napolju će sigurno dobro
doći još koji gutljaj.
Izašavši iz stana pogledao je u dobro poznato nebo na kome je sijala jarka
crvena zvezda bacajući jaĉinu svoje svetlosti na sve ostale demone koji su
takoĊe poput zemaljskog neba kao zvezde bili razbacani i po ovom
paklenom svodu. Mladen je pošao u svoj kafić gde se druţio sa Natašom
koju ubija u gotovo svim svojim snovima a koja je završila u paklu iz njemu
još nejasnih razloga. Ušavši u kafić uzviknuo je:
- Evo je! Misteriozna gospoĊica!

63
- O! Ko se to probudio?
Usledio je natašin osmeh.
- Evo srca, evo srca...
Poĉela je da ga zafrkava već znajući njegov poslednji san.
- Ovaj put si me dvostruko ubio?
Skoro da je glasno smejući je pitala.
- Šta pije kolega?
Pitao je isti onaj šanker kojeg je Mladen upoznao kao Nikola u klubu koji je
bio iz tog fragmenta njegovog postojanja. Ovde ga je Mladen već poznavao.
- Konjak Josipe. Konjak!
Bio je pomalo besan Mladen ikao je već poĉeo da se privikava na budno
stanje.
- Izvolite mladi gospodine vidim da ste se skoro probudili.
- I ti si bio u snu na kratko. Bio si isto šanker... Samo me zanima da li ova
mala sanja isto što i ja?
Naglas je uputio samom sebi pitanje naiskap ipijajući prvu ĉašu i gledajući u
Natašu.
- To nikada nećeš saznati mili!
Kikotala se prelepa plavuša koja je izgledala kao na Mladenovim i njenim
studijima.
- Saznaću ja to! I te kako ću saznati. Ono što zaista ne bih voleo to je da te
bilo gde ubijam!
- Ono što je sigurno ti tako hraniš svoj gnev.
Dodao je Josip.
- Vaţno je da ćeš ti ponovo umreti od alkohola u sledećem snu!
- Ha, ha!
Nasmejao se šanker gromoglasno.
- Pa tako sam i prvi put umro!
Smejao se Josip grohotom u sada već atmosferi koja je poĉela da poprima
glamurozan duh.
- U svakom sluĉaju meni je bolje pijanstvo nego ubijanje i strah.
- Vidim svako ima svoj deo koji je zadovoljen. A to što je moj greh misterija
je njegova priroda.
Ubacila se Nataša netremice pogledavši u nebo sa koga je crvena zvezda
jaĉe od meseĉine na zemlji obasijavala pakao. Ćušnula je laktom Mladena
da pogleda i on.
- Kako je veliĉanstven! Zar ne?
- Ma ko zna šta taj u stvari radi?
- Ne znam ni ja šta radi ali veliĉanstveno izgleda!

64
- On jednstavno pušta filmove. Već sam va to toliko puta rekao. Ja sam u to
siguran.
Ozbiljno se oglasio Josip. Nataša ga je pogledala još uvek se smešeći.
- A šta mladen misli?
Pitala je unevši mu se u lice.
- Misterija! Misterija, nema šta!
- Samo to ima da izjavi naš dţelat?
- Hajde tebe da vidimo! Šta on zapravo radi?
- Ja znam!
- Da ona zna, i narvno ni to neće da kaţe... Još jedan Konjak!
- A što bih rekla. Imam pravo na intimnost.
Mladen je drţeći ĉašu u rukama gledao u Natašu bukvalno je moleći
pogledaom da je zaista ne ubija, da ono što je za njega toliko realno ne
predstavlja iste doţivljaje i njoj. Ona se pak uozbiljila razumevši Pantića.
- A šta ako je to moje rasterećenje, šta ako ja uţivam u tome?
- Da te neko ubija!
Ciniĉno se nasmejao Mladen stavivši piće na šank pomalo grubo.
- Pazi! Ja ĉistim ovo mesto. Ne prosipaj!
Brundao je Josip ponovo pokušavajući da sve vrati na šalu i neobavezno
ćaskanje.
- Ali ne! Pazi ti šta je ona rekla! ¨Šta ako ja uţivam u tome?¨
I dalje je bio grub Mladen.
- I šta bi sada da se svaĊaš?
Još uvek sa blagošću i mirom u glasu će Nataša.
- Ne samo da ne bih da se svaĊam već nikako ne bih hteo da umireš!
Praktiĉno je uzviknuo Mladen. Na to Nataša se samo osmehnula i uzela
cigaretu, pogledala je u oĉi Pantića i prišavši mu licem rekla:
- Dve stvari: Prvo da li mogu da zapalim? A drugo imam jedan predlog,
svideće ti se.
- Koji?
Usledeleo je pitanje koje kao da je pretilo da će da prekine ţvakanje
sopstvenog jezika Mladena.
- Ako hoćeš, dok se ponovo ne uspavamo moţemo nastaviti kao neku vrstu
igre negde od pre trenutka samog tvog buĊenja.
- Kakvu vrstu igre... Ne razumem!
- Pa na primer ja i ti zaista treba da se naĊemo u restoranu ¨Plavi Kafe¨ i
nastavimo odatle kao da se nisi ni probudio.
- I ko ja zapravo treba da budem; Tvoja ljubav Mladen ili Nikola?
- Neka to bude nešto izmeĊu. Zapravo neka to bude moja tajna. Kako igra
prolazi tebi će mnoge stvari postati jasnije. Pristaješ?

65
- Pristajem!
Odluĉno će Pantić popivši na iskap konjak koji mu je ostao u ĉaši.
U sledećem trenutku našao se u restoranu gde je ĉekao izvesnu gospoĊicu
koja ga je zamolila za susret i pomoć. Bio je to onaj trenutak pre nego što će
konobar doći samo što ovoga puta kafa i kisela voda neće biti besplatni.
Napolju je izgleda ponovo poĉela da pada kiša a Nikola je pokušavao da se
seti da li mu je poznata ta devojka koja je trebala svakog trenutka da se
pojavi a koja mu je tek sada došla u sećenje iz njemu nepovezanih
asocijacija. Uskoro se pojavila ta prelepa plavuša u restoran ušavši i pomalo
smotano sklapavši kišobran. ¨To je ona!¨ Pomilsio je siguran u sebe Nikola.
Gledao je tako da izgleda kao da nije taj sa kojim ona treba da se naĊe,
zapravo je pokušavao da iz izvesnog ugla prizove u sećanje od kuda se oni
znaju. Nataša je na specifiĉan ţenski naĉin poĉela da osmatra situaciju.
Delovala je zbunjeno i upravo kada je htela da sedne za sto koji je bio prazan
smatravši da ĉovek sa kime treba da se naĊe još uvek nije došao Nikola je
podigao desnu ruku.
- GospoĊice!
Nataša se okrenula prema njemu i dobro ga odmerila svojim pogledom.
Nikola je ustao pošavši joj u susret dok je ona bila još uvek ispitivaĉki
nastrojena.
- Dobro veĉe! Ja sam Nikola!
Pruţio joj je ruku došavši do nje.
- Predpostavljam da imate nameru samnom da se naĊete... Milslim vi ste
Nataša! Jesam li u pravu?
- Da ja sam.
Kratko će ona iznenaĊena Nikolinim izgledom.
- Hoćeteli da sednemo?
Ljubazno je nastavio ovaj.
- Moţemo, moţemo. Hajdemo.
- Šta ţelite da popijete? pitao je potom.
- Ah, ja poznajem vlasnika ovog restorana za mene je kao ĉestog gosta
rezervisano domaće vino koje iskreno da vam kaţem ni ne plaćam.
- Nego vi meni izgledate strašno poznato. Da li se mi znamo od nekud?
- Ne znam! Znate mene je izvestan Danilo uputio na vas, inaĉe ja vas ne
poznajem u to sam sigurna.
- Pa recite kako mogu da vam pomognem?
Već pomalo zbunjeno imao je utisak da se setio onih bubnjeva domorodaca
iz Afrike i opet je osetio strah. Na trenutak mu je sevnula slika Nataše i
njega iz kafića gde su se i dogovorili da odigraju ovu igru i on se veoma
uplašio. Ta memorija je bila poput fotografije koja mu je u trenutku

66
pokazana i koja nije imala za njega nikakvo konkretno znaĉenje. Uĉinilo mu
se kao da predoseća nevolje sa ovom devojkom. Onda se setio deĉaka koji
mu je kazao da će se u trenucima u kojima se nalazio pokazati kakav je on u
stvari.
TakoĊe sa druge strane u Nikoli je spavao i Mladen, zbog koga mu se u
stvari ova devojka ĉinila toliko poznatom.
Nataša je pak bila u polusvesnom stanju u odnosu na dogovor iz kafića o
njihovoj igri. Negde nesvesno znala je da treba da upravlja situacijom dok je
sa druge strane bila spontani uĉesnik dogaĊaja koji nije niuĉemu sraĉunat.
Zapravo Nataša je shvatala da iza svega što se trenutno dogaĊa sa njom stoji
neki samo njen znan plan. Jedino što je imala problem što nije shvatala šta
ona to oĉekuje, u kom pravcu da navodi tok dogaĊaja?
- Znate... evo poverila bih vam se... Mene kao da je neko urekao!
Jednostavno u zadnji nekoliko dana oko mene kao proklete umiru moji
prijatelji!
Nikola se sada osvestio u potpunosti što se njegovog ugla gledanja na stvari
tiĉe. Odjednom mu u sećanje došla ona ţena koja je rekla, to jest koja je
praktiĉno vrištala glasom svrake da ne treba da se okreće za njom jer će u
suprotnom skoĉiti sa mosta i tako izvršiti samoubistvo. U trenutku kada mu
je nataša govorila o svom problemu imao je utisak da time što nastavlja
razgovor sa njom se u stvari na neki naĉin okreće za onom ţenom. Duboko
je uzdahnuo. ¨Ipak ja imam nameru da pomognem. Jednostavno se moram
pokazati kao dobar ĉovek koji nije kriv ni za ĉiju smrt. Moram se opravdati
pred deĉakom i ubediti ga da je sve to greška!¨ I pre nego što je izustio
sledeću reĉenicu u njegovim ušima su ponovo poĉeli da tutnje bubnjevi, a
Nikola je imao utisak da nataša igra svojom energijom u njihovom ritmu.
- Ne znam...
Zbunjeno će ovaj ĉovek koji kao da je hteo da kaţe da se i njemu dešavaju
iste stvari a umesto toga izgovorio:
- Ne znam kako mislite da bih vam ja mogao pomoći?
- Ne znam ni ja. Uglavnom jedan duhovnjak Danilo me je uputio na vas sa
decidiranim stvavom da mi samo vi moţete pomoći!
Nikola se setio toga ĉoveka sa koji je i on razgovarao i za kojeg nije sumnjao
da nije isti. Setio se kako mu je kazao da mu samo okretanje ka bogu moţe
pomoći.
- Vi predpostavljam niste oĉekivali da ću vas ja zvati i obratiti vam se za
pomoć?
- Ne! Danas sam vas prvi put ĉuo a veĉeras prvi put video.
- Jeste li sigurni?
Pitala je Nataša sa osmehom dok su se Nikolini dlanovi preznojavali.

67
- Mislim da sam siguran!
Nikola kao da nije hteo da kaţe da je i ona njemu poznata.
- Meni se pak sada ĉini da se mi od nekud ipak znamo. Na to me posebno
upićuje praktiĉna direktiva toga Danila koji mi je rekao da samo uz vašu
pomoć mogu spreĉiti dalje umiranje mojih poznanika!
Nikola je razmišljao napravivši pauzu u govoru o tome da bi pomoć koju bi
ukazao ovoj devojci ga opravdala pred deĉakom. MeĊutim odmah zatim mu
je ponovo došao kao neka prisilna slika susret sa onom ţenom na keju tako
da se u njemo ponovo probudio instikt da sa ovom devojkom mogu doći
samo nevolje. I kaoko su odmicali trenuci tišine koja kao da se neka spodoba
pojavila kao treća persona u razgovoru tako su Nataši navirale emocije, i ona
se rasplakala.
- Ĉetri moja prijatelja su u ĉudnim okolnostima poginula...i...zamislite
javljaju mi se iz pakla. Zapravo ovo zadnje me je i dovelo do ivice nervnog
sloma tako da sam odluĉila da zatraţim pomoć; i eto naišla sam na Danila
koji me je uputio vama... hoćete li mi pomoći?
Nikola je poĉeo da se znoji od anksioznosti koju je osećao. Nešto mu je
govorilo da je za njega najbolje da u trenutku ode i odbije ovu devojku, ali
sa druge strane videvši sliĉnost izmeĊu Nataše i njega odluĉio je da
pomogne u nadi da će se kako je mislio i njegova situacija razrešiti isto kao i
njegove nove poznanice. Prošlo je još nekoliko trenutaka tišine. Nataša je
prestavši da plaĉe molećivim glasom ponovo pitala:
- Pa hoćeti li mi pomoći?
Nikola je bio koliko iznenaĊen i zateĉen toliko i zbunjen jer nije znao šta to
on zapravo treba da radi da bi pomogao.
- Kako da vam pomognem?
Izgovorio je praktiĉno iz dubine srca.
- Stvar je u tome što ni ja ne znam...kaţem taj duhovnjak me je samo uputio
na vas, a sada vidim da vi o meni ne znate ništa.
Nikola se setio toga Danila pomislivši da ga spomene i i sam se ispovedi, ali
nešto kao da mu je reklo da treba da ćuti i da sve to sa devojkom ima smisla.
- Znaĉi vi od mene ne oĉekujete ništa posebno, zapravo ne znate kako bih
vam mogao pomoći a znate da vam je baš moja pomoć potrebna.
- Tako nekako. Mislim moram priznati da sam oĉekivala nešto konkretno a
ne nekoga ko ne zna ništa o meni.
Nikola nije znao zašto je blokiran u tom smislu da kaţe devojci da se i
njemu dešavaju iste stvari. Taman kada je hteo da progovori o tome grlo bi
mu se steglo i umesto da otvori i on svoje karte samo bi uzeo još jedan dah
neĉeg što se slobodno moţe nazvati bezumlje.

68
Po ponašanju Nataše, koja kao da je bila sve sigurnija da će jo ovaj njoj od
nekud toliko poznat ĉovek pomoći, Petrović kao kao da se prepustio tim
dahovima neizvesnosti i još većeg tamnila pruţivši drhtavu ruku vrlo
bojaţljivo i moţda na neki naĉin neţno.
- Znaĉi pomoćićete mi!
Sa osmehom na licu se rukavala sa Nikolom shvativši da u njega moţe imati
apsolutno poverenje.
- Hvala vam! Nemat pojma koliko sam vam zahvalna. Bukvalno sam mislila
da ću i ja na kraju umreti ako mi vi ne pomgnete da zaustavim smrt koja
hara oko mene.
- Da li imate neki predlog kako da poĉnemo rešavanje vašeh problema?
Nataši kao da se zatvorio krug, kao da je shvatila šta treba da uradi, kako da
reši svoj problem.
- Za poĉetak moţemo ovde dovršiti piće, a sledećih dana nastaviti druţenje.
Mislim da će vremenom klupko poĉeti samo da se odmotava.

XII

U narednih nekoliko dana Nataša i Nikola su se intenzivo druţili. Pantić

kao da je našao neku vrstu utehe u devojci. I iako se i dalje plašio, krio da su
se i njemu dešavale iste stvari, kao da je našao neku vrstu utehe u tome da
nije sam.
Dani su postajali sve hladniji. Zima se pribliţavala, a jednog od narednih
jutra Nikola se probudio pomalo inenaĊen time da je pao sneg. ¨Izgleda da
će ova zima biti oštra!¨ Razmišljao je gledajući pahulje kroz otvor na
njegovoj sobi kako je u svom ţivotu shvatao taj prozor. ¨Lep prizor, nema
šta! Kako su samo pahulje velike. Ali šta to vredi kada mi je ţivot propao,
kada sam doţiveo slom. Da! Tek sada vidim koliko sam siromašan duhom.
Ne mogu ni u kom smislu da prihvatim da bog postoji a onaj veštac mi je
kazao da se posvetim njemu. I kako ustalom da se posvetim nekom ko ne
postoji.¨ U sledećem trenutku mu se ponovo javio deĉak.
- Ĉiko majka te je zvala da doĊeš i ti u pakao a ti neveruješ da bog postoji.
- Ne postoji, ne postoji!
Prodrao se Petrović.
- Moţda nešto drugo postoji ali bog ne postoji! Ja sam u to siguran!
Uostalom ko mi ne garantuje da ja nisam jednostavno bolestan i umišljam
sve.

69
Na trenutak je zavladala prazna tišina a Nikoli se uĉinilo na tren kao da je
oko njega tama.
- U ostalom prihvatio sam da pomognem Nataši. Šta još hoćeš?
- Polako ĉiko nama je samo potrebna kap vode sa tvoga prsta. Ovde ĉiko
nema vode, nema mnogo ĉega što u ţivotu postoji. Niko nikog ne voli...
- Evo ja te volim deĉaĉe...molim te veruj mi ja te volim!
- To što priĉaš ĉiko zavisi od toga šta ćeš uraditi sa Natašom. Ako sa njom
ispadne sve kako treba ja ću ti poverovati.
Nikola se rasplakao drhteći. Uĉinilo mu se kako plaĉe zbog sve boli pakla
koju je već u sledećem trenutku proglasio u sebi zasluţenim. Ali on je i dalje
plakao. I ĉinilo mu se da plaĉe zato što će i on otići tamo, a eventualni spas
je video u Nataši. Tada se setio svoje istoimene bivše devojke koja je umrla
u kako je tada već bio ubeĊen u nerazjašnjenim okolnostima. ¨Ĉini mi se da
treba da poveţem ove dve ţene.¨ Razmišljao je. Zapravo mislio je da je neka
odgonetka u njihovoj meĊusobnoj povezanosti. I opet se setio osobe koju je
sreo na keju. Od prilike od toga trenutka Nikola je poĉeo da se plaši
samoubistva, iako je već malo kasnije pomilsio kako bi to bio dobar izlaz u
smislu begstva od svega što ga je snašlo. ¨Ne! Ne, nikako! Tako ću završiti u
paklu atoga se plašim više od svega. Da! Teka sam sada postao svestan da je
taj strah jaĉi od svih mojih ostalih strahova.
- DoĊi i ti sine u pakao, doĊi kod mame!
Ponovo je ĉuo glasove.
- Izgleda da te ovaj deĉak zavarava. Umislio je da ćeš nam dati po kap vode.
Ja liĉno ne mislim da je to moguće.
- Majko ućuti!
Prodrao se sada već svestan svoje bolesti koja je bila ne toliko psihološka
koliko egzistencijalna. Naime ĉinilo mu se da je njegovo ne prihvatanje boga
a prihvatanje pakla apsurd koji ga je doveo do sloma.
U sledećem trenutku zazvonio je telefon, a Nikola kao da je jedva doĉekao
neki zvuk koji dolazi sa strane realnosti. Brzo je podigao slušalicu.
- Halo!
- Nikola Nataša ovde.
- O hvala ti Nataša!
- Na ĉemu mi hvala Nikola?
Petrović se u groznici ponovo zaplakao. Zapravo on je kukao.
- Nataša moram ti se poveriti!
Uspeo je da skupi snagu i izgovori kratku reĉenicu.
- Kaţi Nikola!
Ovaj je pak jedva dolazio do vazduha tako da se Nataša zabrinula.
- Nikola jesi li dobro?

70
- Jesam... dobro sam.
Praktiĉno je krkljao Petrović.
- Nikola kaţi šta je u pitanju? Da li ti je dobro?
Petrović je napokon smogao snage i povrativši se i pribravši se malo rešio da
se ispovedi.
- Nataša mi imamo isti problem. Mislio sam da će uz druţenje sa tobom
prestati ali glasovi mrtvih koje sam ja poznavao mi se ponovo javljaju.
- Oh boţe! Pa zar je tako Nikola.
- Praktiĉno smo u istoj situaciji. I ja se boijim da još neko od naših bliskih ne
strada!
- Šta misliš o tome da ja doĊem do tebe i ipriĉaš mi svoju priĉu kao što sam i
ja svoju.
- Ne! Nikako kod mene! Tvoja imenjakinja sa kojom sam ja nekada bio u
vezi se valjda ubila kod mene koji dan pre nego što ćemo se mi sresti.
- Ja mislim da je tebi potrebna podrška koliko i meni, a mogu ti reći da i sam
primetila da i tebe muĉi velika muka. Moţemo se naći u istom restoranu kao
i juĉe ako ti tako odgovara.
- Pristajem!
Posle jedno dva sata Nataša i Nikola su ponovo bili zajedno. U ovom
sluĉaju Petrović je ispriĉao svoju priĉu, a deo njegovog prevelikog straha je
gotovo automatski prešao i na devojku.
- Bojim se Nikola!
- Ĉega se bojiš Nataša?
- Bojim se da nećemo uspeti. Pa mi nismo sklopili nijednu kockicu od kada
se znamo. Mada moţda i uspemo. Niko od ljudi koje poznajem nije umro od
kada sam sa tobom... ne znam da li je takav sluĉaj i kod tebe?
- Jeste! Samo što ĉujem glasove umrlih. Taĉnije jedan deĉak koji je ubijen u
izvesnoj galeriji mi se javlja iz pakla. Inaĉe, izmeĊuostalog rekao mi je da će
se moja dobrota pokazati na neki naĉin koji je vezan za tebe.
- Da Danilo je rekao...
- Izvini što te prekidam ali mislim da sam i ja imao kotakt sa tom osobom u
vezi moga problema koji dan pre nego ćeš me ti nazvati.
- Pa priĉaj, šta ti je rekao?
- Rekao mi je da se posvetim bogu i da mi je to jedini spas. Znaš, iako se
kockice ipak po malo uklapaju... ja ipak ne mogu da se posvetim nekome u
ĉije postojanje ne verujem.
- A tu grešiš Nikola. Bog postoji!
- Ne, ne! Jedna stvar mi je jasna od malena a to je: da ako bog zaista postoji
ovaj svet uopšte ne bi bio toliko loš. Ja jednostavno Matematiĉki ne mogu da
opravdam postojanje boga.

71
Nataša se zamislila i pošto je uspela da spozna svoju ideju koja joj je samo
proletela kroz glavu nastavila razgovor.
- Moţda sam ja ta koja te trebe dovesti bogu i time bi naš problem mogao da
bude rešen.
- Hm! Ne verujem da je to rešenje.
- A da postavimo stvari temljno razloţeći ih: Tebi se javljaju mrtvi iz pakla i
koliko sam shvatila to te izuzetno plaši.
- Moram da te prekinam ali ja sam i pored straha od muka koje neki nazivaju
patnjom u paklu siguran da postoji neko razloţno obrazloţenje. Jednostavno
ĉudna koicidencija sluĉaja.
- Misliš da te sluĉajeve treba dovesti u red menjajućim tok.
- To!
Uzviknuo je Nikola.
- U tome si apsolutno u pravu!
- A kako onda objašnjavaš da sam ja postupila po savetu Danila za razliku
od tebe koji nema nameru da se menja u tom smislu.
- Ja nataša samo hoću da se stvari vrate na staro.
- Onda nam je to zajedniĉki cilj!
- Da meni barem je to cilj...ali...
- Šta ali Nikola?
- Nešto se veliko i zlo urotilo protiv mene i to me već skoro dvadeset dana
drţi preplašenog.
- Da, da. A zar ne uoĉavaš da je tvoj problem religiozne prirode?
Petrović je ćutao.
- Zar ne misliš? Šta ako su pojmovi kao što su bog i Ċavo istiniti, i tiĉu se
baš našeg sluĉaja.
- Ja religiju mogu da prihvatim samo sa ateistiĉkog gledišta, a sasvim je
druga stvar što ovo sve liĉi na neki urok.
- Ali Nikola zar tvoj strah ne potiĉe baš iz stvari u kojima religija postoji kao
skup ĉinjenica. Đavo nam je za petama. Opameti se Nikola, da ne bi bilo
suviše kasno kada poveruješ da tvorac od nas oĉekuje veru u njega! Ili bolje
reći osvesti se. Pa zar ono što nam se dogaĊa nije zlo koje se samo moţe
objasniti višim silama.
Nikola se zamislio i dao odgovor kako sebi tako i Nataši.
- Ovo što nam se dešava je jednostavno teoretski moguće; oko nas ljudi
sasvim sluĉajno umiru u jednoj grupi, a mi smo duboko upali u neku sasvim
oĉekivanu i logiĉnu psihozu koja će proći...mora da proĊe.
- Zašto se onda Nikola prihvataš ovoga sa nama. Zar ne zato što ţeliš da se
opravdaš pred onim deĉakom.
Petrović ponovo zaćutao, a zatim ljutito viknuo:

72
- Bog ne postoji i gotovo. Ĉak i da postoji nema nikakve koristi od njega!
Kako ne shvataš da moramo sami uraditi ono što si sama rekla; Treba
nekako uticati na redosled stvari i promeniti im tok.
- Da ali kako ako ti trebaš da se posvetiš bogu po preporuci Danila isto kao
što sam se ja s' obzirom na njegov savet obratila tebi.
- Ja sam uveren...ja sam uveren...
Ponovo je poĉeo Nikola jedva da govori.
- U šta si uvren?
- Uveren sam da smo mi propali... ne, ne. Rešići mo mi to kako i planiramo.
- Zar ti nije jasno da ćemo propasti ako se ne posvetiš bogu, a uspeti ako
postaneš poboţan i bogobojaţljiv.
Nikola se ponovo pribravši se i obrisavši znoj sa slepooĉnice obratio Nataši:
- Jednostavno posmatraj to ovako: Ti si poslušala Danila i mi smo sad zbog
toga tim u nekoj ĉudnoj borbi, ali to neznaĉi da ću ga i ja poslušati, što opet
nije prepreka našoj pobedi. Jednostavno ti se osloni na mene a ja ću na tebe!
- U redu Nikola ako hoćeš tako samo da znaš da ko s' Ċavolom tikve sadi o
glavu mu se obijaju.
- Ni Ċavo ne postoji. Kako ne razumeš.
- Ali ti ga se plašiš!
- Mnogo bi bilo bolje reći da se bojim ludila. Da! To je ono što je istina...
- Pa zar nemaš osećaj da te ludilo bez zaštite viših sila moţe vrlo lako
savladati?
- Ne! Sve će se vratiti na staro i moj će ţivot biti spokojan i skroman kao i
što je bio dok nisam otišao na taj prokleti odmor.
- Kakv sada odmor?
Pitala je Ntaša pomalo zateĉena i isto toliko iznenaĊena što joj se Nikola nije
odmah poverio. Ovaj joj je ukratko prepriĉao celu priĉu od dana kada je
otišao na odmor pa do njenog prvog poziva.
- I ti meni tek sada sve to govoriš. Kako sada da ti verujem da ne kriješ još
nešto.
- Jednostavno nešto me je blokiralo do sada da se i ja tebi ispovedim još od
kada smo se prvi put videli.
Nataša je vrtela glavu u znak negodovanja i sama osećavši delimiĉno strah
koji je osećao i Petrović. Ovaj će pak:
- Jednostavno Nataša ja sam pas samotnjak koga su doskorašnji dogaĊaji
doveli do neke vrste preplašenog vuka.
- Ne moţeš biti samotnjak. Ne zaboravi da si pristao da mi pomogneš.
- Onda me nemoj terati da verujem u neke gluposti kao što je vera u boga!
- Nikola meni je samo stalo da mi rešimo naš problem. Vera u boga je tvoj
izbor a ja sam samo mislila da treba poslušati Danila. To je sve. Ti ćeš se

73
verovatno okrenuti duhvno pozitivnom vremenom jer su tvoji stavovi totalno
u suprotnosti sa onim što ti se dešava.
- Sve je vezano za materijalno nataša. I ja duboko verujem kao što sam već i
rekao da se sve ovo moţe objasniti ĉinjenicama u kojima bog ne postoji ni
na kakav naĉin.
- To ćemo još da vidimo!
Poĉele su prve varnice izmeĊu Nataše i Nikole.
- kako milsiš to ćemo tek da vidimo. Rekao sam ti; ako hoćeš da ti
pomognem prestani da me navodiš na religiju bez obzira što se ja ponašam
na naĉin koji tebi ukazuje da sam u kontradikciji sam sa sobom.
- Pa zar nisi?
- Ne!
Odbrusio je strogo Nikola.
Nataša je pomislila da mu kaţe kako je slep ali je shvatila da bi se samo
bespotrbno posvaĊali što njoj nikako nije išlo u korist.
- Dobro Nikola, dobro.
Rekla je tiho.
- Neću te terati da odstupiš od svojih stavova ali molim te pomozi mi.
- Pomoći ću ti nataša samo da otkrijem kako. Ti si u jedno trenutku... da!
Zastao je Petrović stavivišĉi svoju drhtavu ruku na bradu.
- Treba promeniti tok dogaĊaja. To je ono što je naš cilj. Moramo uticati na
sudbinu ne bi li je kako umolili da se normalnost vrati.
- Kako Nikola?
- Jednostavno treba ukljuĉiti neki prekidaĉ koji sve vraća u normalnost. Ikao
sam u poĉetku verovao da su na mene baĉene neke ĉini pri plesu onog
crnaĉkog plemena sada verujem u nešto što još uvek ne mogu da definišem,
nešto što je jednostavno matematiĉki objašnjivo.
- Milsiš da treba da promenimo matematikku naše budućnosti?
- Da moţemo postati slavni!
Odjednom su iz Nikole izašle neoĉekivane reĉi kojima se i on sam zaĉudio.
TakoĊe zaĉudio se i Ċavolskom osmehu koji je bio na njegovom licu dok je
izgovarao poslednju reĉenicu.
- Kako misliš da postanemo slavni?
ZaĉuĊeno i uplašeno je pitala Nataša poĉevši da sumnja u zdrav razum
svoga sagovornika.
- Zašto si to rekao?
Izgovorila je još jedno pitanje. Nikola se još uvek ĉudio a njegov osmeh se
pretvorio ponovo u neku vrstu tremora njegovih ruku. Ćutao je ponovo
razmišljajući odkud te reĉi odjednom izgovorene bez ikakvog smilsa.
- Ne znam.

74
Odgovorio je tiho pitajući se ponovo odakle mu ideja da tako nešto izusti.
- To mi zvuĉi nekako skroz van konteksta našeg dosadašnjeg razgovora.
Moţeš li da se skoncetntrišeš i pokušaš da daš odgovor zašto si tako nešto
rekao?
Pitala je Nataša kao da je u toj Nikolinoj izjavi videla nešto što liĉi na kljuĉ
koji odkljuĉava njihova vrata. Petrović je ponovo imao isti onaj osećaj
prijatnosti povodom toga što ljudi oko njega bivaju ubijeni ili umiru koji je
imao u izvesnom trenutku koji mu je sada već bio dalek. Ipak uz malo
napora ga se setio i objasnio ga Nataši u nekoliko reĉenica.
- Hoćeš da kaţeš da to što si iznenada rekao ima neke veze sa tim tvojim
ĉudnim osećajem zadovoljstva koji si osetio u nekom noćnom klubu
povodom samoubistva izvesne devojke?
- Ne znam nataša. Moţda ima.
- A šta Nikola i ja budem jedna od onih koji su pomrli u toj tvojoj
matematiĉki nakaradnoj sudbini samo zato što ti nisi hteo da poslušaš
Danila.
- Nataša!
Prasnuo je Nikola udarivši levom pesnicom o sto.
- Pridrţavaj se onoga što si rekla i ne teraj me da poverujem u tog prokletog
boga.
- Samo sam pitala?
Kazala je Nataša osećajući se pomalo izigranom.
- Nemam odgovor na to pitanje i ne ţelim da ga imam jer bog jednostavno
ne postoji.
- Dobro Nikola. Kako ti hoćeš. Ja ne ţelim da se posvaĊamo.
- Ne ţelim ni ja.
Sa ţaljenjem što je iskazao izvesnu dozu agresivnosti kazao je Petrović.
- Izvini što sam bio grub... trebalo bi da se bolje kontrolišem... da... trebalo
bi da se bolje kontrološem.
U totalnoj kofuziji je mrmljao poĉevši da gricka nokat sa malog prsta.

XII

Uskoro se razgovor završio i Nikola je po sada već kiši koja je otopila ono
nešto malo snega koji se prethodnog jutra zadrţao nesigurnim koracima išao
kući. Stigao je oko pola jedanaest i sebi skuvao kafu. Zatim je seo i uz nju i
cigaretu pokušao da se opusti. ¨Bog, Bog, Bog. Zar su ljudi toliko slepi. A i
sve to sa onom vešcem Danilom mi je od samog poĉetka sumnjivo. Hm! Da

75
se neko ne poigrava samnom. Moţda mi neko sve ovo smešta, iz ĉiste
zabave pokušava da me izludi. Nije valjda Tako majku im njihovu! Sve to sa
tim Danilom i sa Natašom mi mireše u prilog tome. Ipak sada kada bolje
razmislim sve je isuviše komplikovano da bi to neko mogao to da smisli, da
izvrši toliki uticaj na mene i ĉak mi promeni psihu. Više ne znam da li da
uzmem za ozbiljno to što mi je onaj deĉak rekao i da se opravdavam
pruţajući pomoć toj devojci. Sve je ovo previše ludo... previše ludo za mene.
Kad bi...¨
- Ĉiko! Ĉiko!
Bio je prekinut u razmišljanju Nikola od strane glasa deĉaka. Odluĉio je da
ga ignoriše, meĊutim ovaj ga ja uporno dozivao da se Petrović ponovo
pomutio. Bilo je nešto u tom glasu što je Nikoli davalo nesvesno do znanja
da zaista dolazi iz pakla.
- Zašto nećeš da razgovaraš samnom ĉiko? Pa ja sam ti samo verovatno
budući kolega.
- Kakav kolega?
Prodrao se odjednom isprovocirani Petrović.
- Kakve to kolege ja imam a da ih ne poznajem? Moje kolege su oni ljudi
koji rade samnom na poslu a ne neki taksisti i klinci koji su u paklu.
- Sam si priznao ono što kriješ od sebe. Ja sam jedan od klinaca koji su u
paklu.
- Nisam ništa ja priznao. Nisam ja ni bolestan niti razgovarama sa dušama
umrlih...
- Nego šta je u pitanju ĉiko?
Pitao je deĉak dok je Nikola liptao od besa.
- Ne znam šta je u pitanju, ne znam šta je u pitanju! Izgleda da sam
jednostavno doţiveo nervni slom, i to je to. I još izgleda da ću morati da
potraţim struĉnu pomoć.
Više je mrmljao sebi u bradu, onako sedeći na stolici sklupĉano i pomalo
drhteći, nego što je razgovarao sa deĉakom.
- Oni će te zauvek smestiti u ludnicu ĉiko veruj mi. Bolje nemoj. Nisi ti
bolestan a oni će pomisliti da si zauvek poludeo.
- Da u pravu si mali, u pravu si!
Poĉeo je ponovo da gricka nokat na malom prstu koji je raskrvavio.
- Šta mi ti savetuješ deĉaĉe? Šta mi je ĉiniti?
- Već sam ti rekao. Kakav si u stvari pokazaće se kad stvari u vezi Nataše
iziĊu na videlo!
- A kako ja da se smirim? Šta da uĉinim da ovo bunilo prestane?
- Ne smem to da ti kaţem!
- Zašto?

76
- Biću strahovito kaţnjen!
- Ah prokleti bog!
Ponovo se prodrao Nikola udarivši pesnivom u sto. Zatim je uzeo pepeljaru i
njome gaĊao televezor razbivši ga. Opsovao je naglas ni neprimetivši da
njegov strah nije jedino što ga opseda već i da gubi kontrolu nad svojim
ponašanjem dozvoljavajući da na trenutke potpadne pod uticaje besa u
kojem se sve ćešće nalazio.¨Smiri se!¨ Poĉeo je da ponavlja u sebi kada je
video šta je uĉinio. ¨Moram pokupiti ovo staklo a zatim odneti ove ostatke
od Tva u kontejner. Samo da saĉuvam zdrav razum. Samo da ga saĉuvam!¨
Uzeo je metlu i Ċubravnik i polako dok ga je deĉak uporno ignorisan
dozivao ĉistio srĉu sa poda. ¨Tako! Taj deĉak moţe da se nosi da ne kaţem
gde ja sam ovaj nered poĉistio pedantno, a tako ću srediti i svoj ţivot. Mogu
ja to, siguran sam. Ne treba mi nikakav bog niti razni duhovnjaci. Da! Bio
sam u pravu kada sam Nataši rekao da jednostavno treba uticati na redosled
dogaĊaja i promeniti mu pravac... nego šta ću ja sa njom? Imam utisak da je
ipak negde u druţenju sa njom...ha, ha! Kada se samo setim kada sam rekao
da treba da postanem slavan! Ali to nije šala, to su reĉi ĉoveka koji gotovo
da ne zna šta govori i radi. Nego gde sam stao? A da! Imam utisak da je
kljuĉ promene sudbine, koja preti da me satre u druţenju sa tom devojkom, u
to postajem siguran. Ali šta treba sa njom uĉiniti. Vidim da je i ona u istom
problemu a ono što me brine je njena izjava da je sve spremna da uĉini za
izvesnog Mladena Pantića kojeg kako je rekla iskonski voli. Moţda je ta
ljubav kriva za sve... ma ne. Ali ipak! Moguće je! Da, kada bih uspeo da
usmrtim tu ljubav moţda bih rešio stvar. To ili nešto sliĉno tome je izgleda
potrbno uraditi, siguran sam. Ali kako da saznam šta? Sve u svemu imam
snaţnu intuiciju da je pogubljenje Natašine ljubavi prema tom mladiću
rešenje. No ima još vremena da se sklope sve kockice... moţda Mladenova
smrt rešava sve. Ali ne smrt. Netreba njega ubiti već tu ljubav prema njemu.¨
- Eto ĉiko da si otišao kod psihijatra on bi ti rekao da si ljubomoran!
Ponovo se javio deĉak koji je izvesno vreme odustao od razgovora jer je bio
ignorisan od strane Nikole koji je svu paţnju usresredio na ĉićenje
polomljenog ekrana.
- Ljubomoran! Ha, ha! Ljubamoran zbog jedne klinke?
- Tako bi ti lekar rekao. A šta bi ti tek rekao za razgovore samnom. Moţda
bi i bio osuĊen za ubistvo Nataše u neuraĉunljivom stanju.
Nikola se sledio od straha.
- Ali ja sam siguran da nisam ubio Natašu!
Progovorio je drhtavo dok mu se na vru malog prsta desne ruke skupila kap
krvi.

77
verovatno okrenuti duhvno pozitivnom vremenom jer su tvoji stavovi totalno
u suprotnosti sa onim što ti se dešava.
- Sve je vezano za materijalno nataša. I ja duboko verujem kao što sam već i
rekao da se sve ovo moţe objasniti ĉinjenicama u kojima bog ne postoji ni
na kakav naĉin.
- To ćemo još da vidimo!
Poĉele su prve varnice izmeĊu Nataše i Nikole.
- kako milsiš to ćemo tek da vidimo. Rekao sam ti; ako hoćeš da ti
pomognem prestani da me navodiš na religiju bez obzira što se ja ponašam
na naĉin koji tebi ukazuje da sam u kontradikciji sam sa sobom.
- Pa zar nisi?
- Ne!
Odbrusio je strogo Nikola.
Nataša je pomislila da mu kaţe kako je slep ali je shvatila da bi se samo
bespotrbno posvaĊali što njoj nikako nije išlo u korist.
- Dobro Nikola, dobro.
Rekla je tiho.
- Neću te terati da odstupiš od svojih stavova ali molim te pomozi mi.
- Pomoći ću ti nataša samo da otkrijem kako. Ti si u jedno trenutku... da!
Zastao je Petrović stavivišĉi svoju drhtavu ruku na bradu.
- Treba promeniti tok dogaĊaja. To je ono što je naš cilj. Moramo uticati na
sudbinu ne bi li je kako umolili da se normalnost vrati.
- Kako Nikola?
- Jednostavno treba ukljuĉiti neki prekidaĉ koji sve vraća u normalnost. Ikao
sam u poĉetku verovao da su na mene baĉene neke ĉini pri plesu onog
crnaĉkog plemena sada verujem u nešto što još uvek ne mogu da definišem,
nešto što je jednostavno matematiĉki objašnjivo.
- Milsiš da treba da promenimo matematikku naše budućnosti?
- Da moţemo postati slavni!
Odjednom su iz Nikole izašle neoĉekivane reĉi kojima se i on sam zaĉudio.
TakoĊe zaĉudio se i Ċavolskom osmehu koji je bio na njegovom licu dok je
izgovarao poslednju reĉenicu.
- Kako misliš da postanemo slavni?
ZaĉuĊeno i uplašeno je pitala Nataša poĉevši da sumnja u zdrav razum
svoga sagovornika.
- Zašto si to rekao?
Izgovorila je još jedno pitanje. Nikola se jo uvek ĉudio a njegov osmeh se
pretvorio ponovo u neku vrstu tremora njegovih ruku. Ćutao je ponovo
razmišljajući odkud te reĉi odjednom izgovorene bez ikakvog smilsa.
- Ne znam.

78
Odgovorio je tiho pitajući se ponovo odakle mu ideja da tako nešto izusti.
- To mi zvuĉi nekako skroz van konteksta našeg dosadašnjeg razgovora.
Moţeš li da se skoncetntrišeš i pokušaš da daš odgovor zašto si tako nešto
rekao?
Pitala je Nataša kao da je u toj Nikolinoj izjavi videla nešto što liĉi na kljuĉ
koji odkljuĉava njihova vrata. Petrović je ponovo imao isti onaj osećaj
prijatnosti povodom toga što ljudi oko njega bivaju ubijeni ili umiru koji je
imao u izvesnom trenutku koji mu je sada već bio dalek. Ipak uz malo
napora ga se setio i objasnio ga Nataši u nekoliko reĉenica.
- Hoćeš da kaţeš da to što si iznenada rekao ima neke veze sa tim tvojim
ĉudnim osećajem zadovoljstva koji si osetio u nekom noćnom klubu
povodom samoubistva izvesne devojke?
- Ne znam nataša. Moţda ima.
- A šta Nikola i ja budem jedna od onih koji su pomrli u toj tvojoj
matematiĉki nakaradnoj sudbini samo zato što ti nisi hteo da poslušaš
Danila.
- Nataša!
Prasnuo je Nikola udarivši levom pesnicom o sto.
- Pridrţavaj se onoga što si rekla i ne teraj me da poverujem u tog prokletog
boga.
- Samo sam pitala?
Kazala je Nataša osećajući se pomalo izigranom.
- Nemam odgovor na to pitanje i ne ţelim da ga imam jer bog jednostavno
ne postoji.
- Dobro Nikola. Kako ti hoćeš. Ja ne ţelim da se posvaĊamo.
- Ne ţelim ni ja.
Sa ţaljenjem što je iskazao izvesnu dozu agresivnosti kazao je Petrović.
- Izvini što sam bio grub... trebalo bi da se bolje kontrolišem... da... trebalo
bi da se bolje kontrološem.
U totalnoj kofuziji je mrmljao poĉevši da gricka nokat sa malog prsta.

XII

Uskoro se razgovor završio i Nikola je po sada već kiši koja je otopila ono
nešto malo snega koji se prethodnog jutra zadrţao nesigurnim koracima išao
kući. Stigao je oko pola jedanaest i sebi skuvao kafu. Zatim je seo i uz nju i
cigaretu pokušao da se opusti. ¨Bog, Bog, Bog. Zar su ljudi toliko slepi. A i
sve to sa onom vešcem Danilom mi je od samog poĉetka sumnjivo. Hm! Da

79
se neko ne poigrava samnom. Moţda mi neko sve ovo smešta, iz ĉiste
zabave pokušava da me izludi. Nije valjda Tako majku im njihovu! Sve to sa
tim Danilom i sa Natašom mi mireše u prilog tome. Ipak sada kada bolje
razmislim sve je isuviše komplikovano da bi to neko mogao da smisli, da
izvrši toliki uticaj na mene i ĉak mi promeni psihu. Više ne znam da li da
uzmem za ozbiljno to što mi je onaj deĉak rekao i da se opravdavam
pruţajući pomoć toj devojci. Sve je ovo previše ludo... previše ludo za mene.
Kad bi...¨
- Ĉiko! Ĉiko!
Bio je prekinut u razmišljanju Nikola od strane glasa deĉaka. Odluĉio je da
ga ignoriše, meĊutim ovaj ga ja uporno dozivao da se Petrović ponovo
pomutio. Bilo je nešto u tom glasu što je Nikoli davalo nesvesno do znanja
da zaista dolazi iz pakla.
- Zašto nećeš da razgovaraš samnom ĉiko? Pa ja sam ti samo verovatno
budući kolega.
- Kakav kolega?
Prodrao se odjednom isprovocirani Petrović.
- Kakve to kolege ja imam a da ih ne poznajem? Moje kolege su oni ljudi
koji rade samnom na poslu a ne neki taksisti i klinci koji su u paklu.
- Sam si priznao ono što kriješ od sebe. Ja sam jedan od klinaca koji su u
paklu.
- Nisam ništa ja priznao. Nisam ja ni bolestan niti razgovarama sa dušama
umrlih...
- Nego šta je u pitanju ĉiko?
Pitao je deĉak dok je Nikola liptao od besa.
- Ne znam šta je u pitanju, neznam šta je u pitanju! Izgleda da sam
jednostavno doţiveo nervni slom, i to je to. I još izgleda da ću morati da
potraţim struĉnu pomoć.
Više je mrmljao sebi u bradu, onako sedeći na stolici sklupĉano i pomalo
drhteći, nego što je razgovarao sa deĉakom.
- Oni će te zauvek smestiti u ludnicu ĉiko veruj mi. Bolje nemoj. Nisi ti
bolestan a oni će pomisliti da si zauvek poludeo.
- Da u pravu si mali, u pravu si!
Poĉeo je ponovo da gricka nokat na malom prstu koji je raskrvavio.
- Šta mi ti savetuješ deĉaĉe? Šta mi je ĉiniti?
- Već sam ti rekao. Kakav si u stvari pokazaće se kad stvari u vezi nje iziĊu
na videlo!
- A kako ja da se smirim? Šta da uĉinim da ovo bunilo prestane?
- Ne smem to da ti kaţem!
- Zašto?

80
- Biću strahovito kaţnjen!
- Ah prokleti bog!
Ponovo se prodrao Nikola udarivši pesnivom u sto. Zatim je uzeo pepeljaru i
njome gaĊao televezor razbivši ga. Opsovao je naglas ni neprimetivši da
njegov strah nije jedino što ga opseda već i da gubi kontrolu nad svojim
ponašanjem dozvoljavajući da na trenutke potpadne pod uticaje besa u
kojem se sve ćešće nalazio.¨Smiri se!¨ Poĉeo je da ponavlja u sebi kada je
video šta je uĉinio. ¨Moram pokupiti ovo staklo a zatim odneti ove ostatke
od Tva u kontejner. Samo da saĉuvam zdrav razum. Samo da ga saĉuvam!¨
Uzeo je metlu i Ċubravnik i polako dok ga je deĉak uporno ignorisan
dozivao ĉistio srĉu sa poda. ¨Tako! Taj deĉak moţe da se nosi da ne kaţem
gde ja sam ovaj nered poĉistio pedantno, a tako ću srediti i svoj ţivot. Mogu
ja to, siguran sam. Ne treba mi nikakav bog niti razni duhovnjaci. Da! Bio
sam u pravu kada sam Nataši rekao da jednostavno treba uticati na redosled
dogaĊaja i promeniti mu pravac... nego šta ću ja sa njom? Imam utisak da je
ipak negde u druţenju sa njom...ha, ha! Kada se samo setim da treba da
postanem slavan! Ali to nije šala, to su reĉi ĉoveka koji gotovo da ne zna šta
govori i radi. Nego gde sam stao? A da! Imam utisak da je kljuĉ promene
sudbine, koja preti da me satre u druţenju sa tom devojkom, u to postajem
siguran. Ali šta treba sa njom uĉiniti. Vidim da je i ona u istom problemu a
ono što mebrine je njena izjava da je sve spremna da uĉini za izvesnog
Mladena Pantića kojeg kako je rekla iskonski voli. Moţda je ta ljubav kriva
za sve... ma ne. Ali ipak! Moguće je! Da, kada bih uspeo da usmrtim tu
ljubav moţda bih rešio stvar. To ili nešto sliĉno tome je izgleda potrbno
uraditi, siguran sam. Ali kako da saznam šta? Sve u svemu imam snaţnu
intuiciju da je pogubljenje Natašine ljubavi prema tom mladiću rešenje. No
ima još vremena da se sklope sve kockice... moţda Mladenova smrt rešava
sve. Ali ne smrt. Netreba njega ubiti već tu ljubav prema njemu.¨
- Eto ĉiko da si otišao kod psihijatra on bi ti rekao da si ljubomoran!
Ponovo se javio deĉak koji je izvesno vreme odustao od razgovora jer je bio
ignorisan od strane Nikole koji je svu paţnju usresredio na ĉićenje
polomljenog ekrana.
- Ljubomoran! Ha, ha! Ljubamoran zbog jedne klinke?
- Tako bi ti lekar rekao. A šta bi ti tek rekao za razgovore samnom. Moţda
bi i bio osuĊen za ubistvo Nataše u neuraĉunljivom stanju.
Nikola se sledio od straha.
- Ali ja sam siguran da nisam ubio Natašu!
Progovorio je drhtavo dok mu se na vru malog prsta desne ruke skupila kap
krvi.

81
- Ovo ti smem reći: Moguće je da je Nataša sa kojom se druţiš po mom
savetu i ona koja je kako ti misliš izvršila samobistvo u tvom stanu u stvari
jedna ista osoba... ako bi uspeo to sa ovom koja je devojka moguće je da bi
vratio nekako vreme i moţda bi moglo sve da se prepravi.
Nikola je imao utisak da ga je sunce obasjalo. Ove reĉi deĉaka su mu
zvuĉale genijalno i on ih je u istom trentku prihvatio kao ĉinjenicu.
- Jesi li siguran deĉaĉe?
Hteo je ponovo da ĉuje ovu ideju i eventualno sazna još nešto od deĉaka.
- Milsim da jesam ĉiko.
Petrović je za trenutak zastao. Bujica misli mu je projurila kroz um.
- Ne! Ne! To je laţ! Ne smem se okretatai za Natašaom jer ću izvršiti
samobistvo!
- Zašto si to rekao ĉiko?
Nikola je tuţno slegao ramenima i onako umotan u ćebe seo u fotelju.
- Eto razbio sam televizor. Ha, ha!
- Izdrţi ĉiko, izdrţi! Ako pobediš moţda ćeš uspeti u svojim namerama da
svoj ţivot vratiš na staro a i uĉiniš usput jedno veliko dobro delo.
- Da tada bi ovaj haos imao smisla. Ako bih uspeo da spreĉim sve ovo onda
bi razuman i opravdan ovaj kolaps u kome se nalazim. Misliš li deĉaĉe isto
što i ja.
- Šta to ĉiko?
- Da je kljuĉ rešavanja stvari ubistvo ljubavi Nataše prema tom Mladenu
Pantiću?
- Ne znam. Ono što je sigurno da ti upravljaš situacijom.
- Kako to misliš da ja upravljam situacijom.
- Jednostavno ti si voĊa. Spona, u tebi leţi pozitivno rešenje ako si dobar ili
loše ako si zao.
- I to treba da se pokaţe u odnosu na Natašu.
- Da ĉiko i ja sam ti pomogao koliko sam mogao.
- Kako si mi to pomogao?
- Pa rekao sam ti moguću istinu da su nataše u tvom ţivotu ista osoba.
- Deĉaĉe ja ne ţelim da izvršim samobistvo!
Praktiĉno je buncao Nikola znojeći se u fotelji i trljajući ruke ne bi li se
zagrejao jer mu je u stvari bilo hladno i izgledalo je kao da ima groznicu.
- Da. Ne ţelim da izvršim samoubistvo...
Ponavljao je dok mu je san onako iznurenom osvajao svest.
Ujutro ga je probudio telefon. Bio je to Inspektor.
- Dobro jutro gospodine Nikola Petroviću!
- Dobro jutro inspektore. Izvolite!
- Kada ste poslednji put koristili svoj pištolj.

82
- Samo sam ga isprobao kada sam ga kupio. Posle toga nisam ni metak
opalio.
- Da, da, da...
- Što me to pitate inspektore?
- Zato što je stigla pretnja u našu stanicu da će te biti ubijeni tim pištoljem.
- Kako to milsite ubijen... pa taj pištolj je kod vas, zar ne?
- Juĉe je nestao... Izgleda da je ukraden!
- Ne razumem!
Sa mešanim osećanjima straha i besa poviso je ton Nikola.
- Ja tu pretnju shvatam ozbiljno.
Sa druge strane će inspektor pokušavajući da umiri Petrovića blagim tonom
izgovarajući reĉi.
- Ali ko bi mogao iz policijske stanice ukrasti moj pištolj.
- Neko iznutra. Jednostvano sam umesto vašeg pištolja našao u sanduĉetu
gde drţimo oruţje papirić sa pretnjom.
Inspektor je zatao a zatim nekim vaţnijim tonom pitao:
- Moţete li telefonom doći do vašeg prozora?
- Mogu...evo sam.
- Vidite li crvenu Opel Astru na ćošku ulice.
- Vidim!
- Dva policajca će vas ĉuvati non stop, a vi gledajte da bez preke potrebe ne
napuštate stan.
- Moram postati slavan!
Odjednom je ponovo bez ikakvog razloga i smisla izustio reĉinicu o svojoj
slavi Nikola.
- Molim?
Zateĉeno će inspektor kome je bilo jasno da je Petrović vrlo rastrojen. Ovaj
se pak osvestivši se poĉeo pravdati.
- Izvinite zbunjen sam... ne zanam... evo priznajem da sam apsolutno
zbunjen i uplašen!
- Ja vas razumem.
Smirujući će inspektor.
- Jesam li ja još uvek osumnjiĉen?
Pokušavajući da se poveţe pitao je Nikola.
- Ako je taĉno da se neko poigrava vašim ţivotom, u šta sve više verujem,
niste!
- Kako to mislite poigrava mojim ţivotom?
Prokrljao je Nikola dok mu je leva ruka poĉela da podrhtava.
- Iskreno izgleda da neko moćan pokušava da vas dovede do ludila... ili
smrti. Taĉnije reĉeno imam utisak da vas neko hoće za trofej.

83
Nikola je bio zbunjen. Na trenutak je pomislio da je Nataša na koju je uputio
deĉak, koja je traţila pomoć od njega, u stvari samo lutka u igri u kojoj se on
nalazi. U milsima ga je prekinuo inspektor.
- Jeste li se moţda ikada zamerili nekom ko je moćan?
- Ne! Ne, ne! Zapravo ja sam pre nego je sve ovo poĉelo da se dešava vodio
skroman ţivot. A onda mi se ceo svet srušio... vi mislite da mi sve ovo neko
smešta.
- Nisam apsolutno siguran ali izgleda da sam u pravu; neko je jednostavno
preuzeo upravljanje vašim ţivotom. I pravo da vam kaţem da sam religiozan
verovao bih da je to Ċavo liĉno!
- Zašto tako milsite?
- Nikola biću otvoren; mi vas od onog jutra pratimo. Postavili smo prisluţne
ureĊaje u vašu sobu. Ĉak smo za luster zakaĉili jednu malu kameru. Vi
razgovarate sami sa sobom. Nekoliko psihologa je pregledalo snimke i reklo
da je vaš sluĉaj za parapsihologa, i ja vam mogu preporuĉiti izvesnog
Danila.
Petrović je prasnuo u histeriĉan smeh i stisnutim zubima progovorio:
- Ako me zaista prisluškujete valjda znate da sam već razgovarao sa tim
ĉovekom!
- Kako mislite razgovarao?
- Isto kao i sada sa vama!
- Pa kada je to bilo.
Uhvatio se inspektor za ĉelo misleći da je u pitanju to da je Nikola
razgovarao sa izvesnim ĉovekom pre Natašine smrti.
- Traţio sam pomoć od, kako sam siguran baš od tog Danila koga vi
spominjete.
- Pre ili posle Natašine smrti?
Pitao je inspektor i sam osaćavši fragmente straha da bih moţda i on sam
mogao biti u opasnosti.
- Posle!
Bukvalno je reţao Nikola brišući znoj sa ĉela.
- Ne, to je nemoguće!
- Jeste li sigurni?
Već ljut Petrović je odgovorio.
- Jesam! Zvao sam ga da mi pomogne jer sam smatrao da od takvih ljudi kao
što je taj Danilo mogu da traţim pomoć.
- Ne vi niste sigurno vodili taj razgovor.
- Hoćete da kaţete da laţem da bi se zaštitio od nekakve krivice, ili moţda
hoćete da kaţete da sam skrenuo s' uma.

84
Inspektor je ćutao bijući zateĉen Nikolinim reĉima.
- Jeste li tu?
Pokušavajući da se pribere pitao je Petrović.
- Ako je istina to što ste rekli onda neka vam je bog u pomoći.
- Nema boga!
Ponovo je iziritiran inspektorom poĉeo da besni iznutra Nikola.
- Zar vam nije jasno da bog ne postoji.
Nastavio je potom dok su mu ruke pridrhtavale.
- U redu Nikola. To je vaša liĉna stvar. Sve u svemu mi ćemo nastaviti
istragu i za vas vaţi ista zabrana da napuštate grad.
- To je sve?
Pitao je već zajapuren Petrović.
- To je sve!
- Onda prijatno!
Zalupio je slušalicu ovaj preplašen ĉovek koji je kao zver saterana u ćošak
poĉeo da sikti.
Odmah zatim poĉeo da misli: ¨Ko bi mene hteo za trofej? Šta bulazni ovaj
inspektor. Da! Sada me sigurno gleda na ekranu iz svoje udobne fotelje a i
ne shvata o ĉemu se radi!¨
- A o ĉemu se radi ĉiko?
- Radi se o tome da ja treba da uzmem biĉ u svoje ruke i rešim stvar deĉaĉe!
- Ako se ne varam vi bi ste da ubijete natašinu ljubav?
- Neznam ni sam deĉaĉe! Nešto mi govori da je to stvar koju treba uraditi.
Jednostavno Nataša treba da naĊe nekog drugog i prestane da voli tog
balavca!
- Moţda je Mladen Pantić taj koji se poigrava sa vama!
Na ove deĉakove reĉi Nikola je pobesnio skroz. Stezao je pesnice dok mu je
gnev liptao sa lica.
- Onda ga treba ubiti tako da to bude i Natašina satisfakcija.
- A moţda je ĉiko taj Mladen obiĉan ĉovek koji je nikome ni kriv ni duţan!
- Ne on je nitkov, i Natašu treba osloboditi od njega i postati slavan!
- O kakvoj se slavi radi ĉiko?
- Ne znam! Ne znam!
Ponavljao je Nikola šetjući po sobi.
- U neĉemu u ĉemu niko do sada nije bio slavan! To! Ja sam predodreĊen!
- Za šta ĉiko?
- Da budem lud!
Već je poĉeo da gubi razum Nikola i niti njegovih razmišljanja su postale
totalno haotiĉne.

85
- Da treba se proslaviti nekim ludim aktom. Nešto sliĉno kao što se i hrist
proslavio. Samo što to treba uĉiniti iz ludila. Treba smisliti stvar koja je
genijalna i uĉiniti je! Zar nisam u pravu?
- Moţda i jesi ĉiko.
- Ma kakva slava, kakvo ludilo...moram se sabrati, moram se sabrati ili ću
zasta poludeti i moţda ĉak i napraviti neku glupost. Da vidimo deĉaĉe kako
stvari stoje: Sa jedne strane se proteţu od toga što je rekao inspektor a to je
da se neko krupan poigrava samnom, a sa druge da sve ovo umišljam... da
sam se psihiĉki razboleo; ali grupa psihologa je pratila moje ponašanje, kako
mi je reĉeno i ustanovila da mi moţe pomoći neko ko se razume u
paranormalno. Je li tako deĉaĉe? Uostalo što ja tebi ovo sve priĉam? A
deĉaĉe.
- Mislim da mi ţeliš pomoći ĉiko.
- Da, a onda je automatski tu i Nataša... ĉekaj malo... ĉekaj, ĉekaj! Ako je
Nataša koja je od mene traţila pomoć ista ona ĉiji je mozak bio prosut po
mome podu onda bih ja moga sa druge strane da budem taj Mladen Pantić!
Hm?
Nikola je bio zadubljen u poslednju misao, i kao da je oĉekivao da će deĉak
nešto reći. MeĊutim on je ćutao tako da ga je Petrović pitao:
- Šta misliš ti o tome deĉaĉe?
MeĊutim glasa više nije bilo tako da je odgovor na ovo pitanje izostao.
- Deĉaĉe ĉuješ li me?
Ĉudio se Nikola što je deĉak zaćutao. Ponovo je onako smireniji pozvao
deĉaka shvativši da su glasovi barem za neko vreme nestali. ¨Šta bi
odjenom?¨ Pitao se Petrović. Već u sledećem trenutku mu se uĉinilo da je
sve prošlo i da se njegov ţivot vratio na staro tako da je samo uzviknuo:
- To!

IX

U sledećem trenutku se već nalazio osvešćen u kafiću gde je sedeo pre nego
je pristao na Natašinu igru. Josip ga je gledao sa smeškom dok je miksovao
neki koktel. Nataša je takoĊe imala osmeh na licu paleći cigaretu.
- Shvataš li sada zašto sam ja u paklu.
Pitala ga je duvajući mu dim u lice. Josip koji je izgleda prozreo o ĉemu se
radi smejući se je kazao:
- Škorpion za damu!

86
Nataša je uzela koktel i strasno ga pomirisala.
- Ah kakva je to divota umreti za nekoga.
Rekla je dok je Nikoli poput strele projurila odreĊena misao.
- Nemoj da piješ to!
Viknuo je.
- A zašto?
Pitala je ona zagonetno prekrivajući da već zna odgovor na svoje pitanje.
- Zato što sam ja Josip i taĉno se sećam ovog segmenta, ove scene kada sam
još u ţivotu otrovao jednu devojku koje nisam mogao da se otarasim.
- O tome se radi dragi što ćeš mi sada išĉupati srce jer nisam postupila po
tvom. Samo saĉekaj da prvo umrem od otrova pa posle seci.
- Nataša!
- Ah takav je ţivot dragi!
Nastavila je ona uţivljavajući se u tragediju kroz koju prolazi.
- Barem ovde u paklu.
Nastavila je ispijajući prvi gutljaj.
- Nemoj nataša molim te.
- Molim te ili volim te?
Smeškala se već omamljena otrovom. Nikoli su se napunile oĉi suzama.
- Kako ti hoćeš. Samo prestani molim te prestani.
- Ţao mi je Nikola nema mesta ţaljenju. Uostalom mislim da treba da se
probudim.
- Nataša, Nataša!
Nikola je poĉeo da plaĉe dok je ljubav pokucala na njegova vrata. Ali ne, u
paklu se ne voli.
- U redu, umri onda.
- Moţe li poljubac za kraj!
Pitala je usporeno nataša njišući se na stolici. Nikola se nasmejao i kazao da
moţe primakavši svoje usne njenim. MeĊutim već je bilo kasno. Nataša je
samo spustila glavu preko ruke koja se nalazila na šanku.
- Sada će ona da seprobudi... za koji sekund.
Rekao je i sam pomalo pogoĊen šanker Josip. I zaista njeno telo se trglo kao
da je sanjala da joj ĉupaju srce. Razbudila se vrlo brzo za nekoliko sekundi.
- Jesam li ti išĉupao srce u snu pitao je Nikola odmah.
- Odsekao si mi srce zato i jesam ovde. Zato jer sam te prokrela pre nego što
sam u ţivotu umrla. Naravno da si mi išĉupao srce i dao joj toj babi. Nisi
saĉekao ni da umrem. Odlazi ti ili odlazim ja iz ovog kafea.
Nikola je sa ţaljenjem gledao brišući i poslednju suzu.
- U redu onda odlazim ja!
Kazala je besno nataša i obukavši svoj crveni mantil napustila kafić gordo i

87
nekako uzvišeno. Sasvim je bilo jasno da mrzi Nikolu iz dna duše i da je
zbog toga u paklu.
- A u ţivotu te je volela!
Dobacio je Josip.
- Voli mene ona i sada u snovima.
- Misliš?
Nikola je zapalio cigaretu ćutavši. Kao da nije bio siguran u svoju tvrdnju.
- Tako barem poĉinje ova priĉa.
- Ali to su samo snovi.
Kazao je Josip.
- Ĉemu onda ova igra.
- Ne znam moţda si i u pravu! Moţda jednom neko od vas dvoje prekine
kletvu i moţda zasnujete neki novi odnos zanovan na ljubavi.
- Pa to ti govorim. Mislim da je već tako iako na prvi pogled izgleda sasvim
drugaĉije.
- Misliš da samo sve treba da se proĉisti i na kraju zablista?
- Da!
- Onda bismo ţiveli u raju a ne u paklu. Zar ne?
- Hm! Ne znam ni sam. U svakom sluĉaju treba da krenem. Koliko sam
duţan.
- Ha, ha!
Nasmejao se Josip.
- Kolegama ne naplaćujem Mladene Pantiću!

88
89