Врста материје Matrija se javlja u dva oblika kao supstanca I fizicko polje

Врсте супстанци Supstanca se sastoji od veoma sitnih cestica atoma, atom se sastoji od
protona neurona I elektrona.

Чисте супстанце. Čiste supstance su one supstance koje ne sadrže tragove ni jedne druge
supstance. Mogu biti hemijski elementi i hemijska jedinjenja.

Смеше. Cine dve ili vise supstanci

Елементи и једињења. Hemijski elementi su jednostavne čiste supstance koje se hemijskim

promenama ne mogu razložiti na jednostavnije supstance npr. kiseonik, vodonik, dijamant,
gvožđe... Hemijska jedinjenja su složene čiste supstance koje se sastoje od dva ili više hemijskih
elemenata i mogu se hemijskim promenama razložiti na jednostavnije supstance npr. natrijum-
hlorid, saharoza, ugljen-dioksid, amonijak, magnezijum-oksid, hemoglobin...

Основни закони хемије.

akon održanja mase (Lavoazje – Lomonosov) Ukupna masa reaktanata jednaka je ukupnoj masi
proizvoda reakcije mere

Zakon stalnih masenih odnosa (Prustov zakon) Elementi se jedine u stalnim masenim
odnosima bez obzira na način na koji je jedinjenje dobijeno.

H2O 2 : 16 / : 2

1:8

Zakon višestrukih masenih odnosa (Daltonov zakon) Ako dva elementa grade veći broj
jedinjenjenja, tada se masa jednog elementa jedini sa različitim masama drugog elementa koje
stoje u odnosu malih, celih brojeva.

H2O 2 : 16 / : 2 H2O2 2 : 32 / : 2

1 : 8 1 : 16 (8◦2)

Avogadrov zakon Iste zapremine različitih gasova (pri istim uslovima) sadrže isti broj molekula.

NA = 6,023 ◦10 23

Атомска структура материје

Atom se sastoji od pozitivno naelektrisanog jezgra i elektronskiog omotača koji sadrži istu
količinu negativnog naelektrisanja, te je atom u celini elektroneutralan. N(p+) = N(e-)
Jezgro atoma se nalazi u središtu atoma i sastoji se od protona i neutrona koje jednim imenom
nazivamo nukleoni. Svaki atom je definisan atomskim brojem (Z) i masenim brojem (A). Broj
protona u jezgru nekog atoma jednak je atomskom broju tog elementa: Z = N(p+). Zbir protona i
neutrona u jezgru daje maseni broj: A = N(p+) + N(n) Broj neutrona jednak je razlici masenog i
atomskog broja: N(n) = A – Z Izotopi - atomi istog elementa koji imaju isti broj protona, a različit
broj neutrona, tj. to su isti elementi koji imaju isti redni broj (Z), a različiti maseni broj (A).
Izobari - atomi različitih elemenata čiji je zbir protona i neutrona jednak, tj. to su elementi koji
imaju isti maseni broj (A), a različiti redni broj (Z). Izotoni - atomi različitih elemenata koji imaju
jednak broj neutrona.

Агрегатно стање материје. U zavisnosti od uslova (kohezione sile, pritisak i temperatura)

supstance u prrodi mogu postojati u tri osnovna agregatna stanja materije: u gasovitom,
tečnom i čvrstom. Prelaz supstance iz jednog u drugo agregatno stanje praćen je povećanjem ili
smanjenjem rastojanja među molekulima, ali se priroda supstanci ne menja. Gasovito
agregatno stanje (g) materije se odlikuje haotičnim kretanjem molekula sa velikim brzinama uz
mnoštvo međusobnih sudara. Privlačne sile među molekulima daleko su slabije nego u tečnom i
čvrstom agregatnom stanju. Haotično kretanje je razlog što gasovite supstance nemaju stalan
oblik i zapeminu, vać zauzimaju oblik suda u kom se nalaze. Tečno agregatno stanje (l) nastaje
ili kondenzovanjem gasovitih supstanci ili topljenjem čvrstih supstanci. I molekuli tečnosti se
haotično kreću ali u daleko manjem stepenu nego što je to slučaj sa gasovima. Tečnosti imaju
stalnu zapreminu. Čvrsto agregatno stanje (s) karakteriše se stalnim oblikom i stalnom
zapreminom tela koja su izgrađena od jedne ili više različitih supstanci. Čestice (molekuli, atomi
i joni) koje izgrađuju čvrsto agregatno stanje povezane su međusobno veoma jakim privlačnim
silama. U većini slučajeva čiste čvrste supstance imaju pravilan geometrijski oblik koji se
ispoljava u vidurazličitih klasa kristala.

Хемијска веза и структура молекула. Sile koje u molekulima I drugim sistemima drze atome
na okupu, nazivaju se hemijska veza

Теорија валенце. Valenca je broj koji pokazuje sa koliko atoma vodonika se jedini neki hemijski
element.

Јонска веза. Јонска веза је врста интрамолекулске хемијске везе која настаје између
метала и неметала.[1] Типичан пример јонске везе граде алкални и земноалкални метали
са халогеним елементима, на пример натријум-хлорид, NaCl. Код јонске везе један атом
потпуно губи један или више електрона, а други атом их прима. Будући да се електрони у
потпуности одвоје од атома, настају јони. Атом који је отпустио електрон постаје
позитивно наелектрисан јон, катјон, а атом који је примио негативно наелектрисање,
постаје анјон.
 Ковалентна веза. Ковалентна веза се образује између атома неметала, стварањем
заједничких електронских парова.[1][2] Ковалентна веза може бити поларна, неполарна и
координантна (у зависности од тога атоми којих хемијских елемената ступају у везу).
[3]Неполарна ковалентна веза подразумева да се електронски парови једнако привлаче
језгру атома у молекулу (O2,N2,CH4, ...) Координантна веза подразумева да електронски
пар даје само један атом (донор), други атом се назива акцептор (NO, SO2, SO3, ..

Метална веза. Метална веза се успоставља између метала. Метали се по хемијским и

физичким особинама разликују од једињења са јонском и ковалентном везом (имају
високу термичку и електричну проводност).[1][2][3][4] Може се закључити да имају лако
покретљиве електроне и кристалну решетку која се лако деформише, што указује на
чињеницу да је у металима присутан други тип хемијске везе, који се назива метална веза.

Водонична веза. Водонична веза (H-веза) је врста слабе хемијске везе засноване на
електростатичком привлачењу између атома водоника и неког нуклеофилног атома који
садржи слободне електронске парове. Ова веза је могућа када је водоник повезан
ковалентном везом са атомом велике електронегативности (нпр. кисеоник, флуор, азот)
при чему се парцијално наелектрисање јако делокализује на крајевима малих,
компактних молекула овог типа. Иако компаративно слаба, водонична веза је око 5 пута
јача од других, стандардних интеракција типа дипол-дипол.Другим речима, Н-веза је
енталпијски повољан, квази-линеарни водонични мост између два негативно
поларизована неводонична атома, који доводи језгра неводоничних атома на растојање
мање од збира хемијске везе донора и водоника и одговарајућих ван дер Валсових
радијуса.[4]H-O-H...OH2 - водонична веза између два молекула воде O=C(R')-N(R)-
H...O=C(R')-N(R)-H - водонична веза између пептида.

Хемијске реакције и раствори. Хемијске реакције представљају трајне промене у

структури полазних супстанци (реактаната или реагујућих супстанци) и настајање нових
супстанци (производа) које се по саставу и својствима разликују од полазних супстанци.[1]
[2][3][4] Класично, хемијске реакције обухватају промене које укључују само положај
електрона у формирању и прекиду хемијских веза између атома, без промене језгара (без
промене присутних елемената), а често се могу описати хемијском једначином. Нуклеарна
хемија је поддисциплина хемије која укључује хемијске реакције нестабилних и
радиоактивних елемената где се могу јавити и електронске и нуклеарне промене.

Релативна молекулска маса. Relativna molekulska masa je broj koji pokazuje koliko je puta
stvarna masa nekog molekula veća od 1/12 mase atoma ugljenikovog izotopa 12C. Relativna
molekulska masa (Mr)[1] je omjer prosječne mase formulske jedinke ili molekule (mf) neke tvari
i 1/12 mase atoma nuklida 12C, odnosno atomske jedinice mase (u)
Раствори електролита. Elektroliti su supstance čiji vodeni rastvori provode struju. Neelektroliti
su supstance čiji vodeni rastvori ne provode struju. Rastvori elektrolita sadrže jone Joni u
rastvoru nastaju elektrolitičkom disocijacijom Prema količini disosovanih neutralnih molekula
elektroliti se dele na JAKE i SLABE Jaki su potpuno dsisosovani i u rastvoru ima samo jona. Slabi
su delimično disosovani i u rastvoru ima i molekula i jona Mera za jačinu disocijacije je stepen
disocijacije α ,α= N disos. / N ukupno ,α> 30% jaki elektroliti; α< od 3% slabi elektroliti

Електролитичка дисоцијација и степен дисоцијације. Elektrolitička disocijacija je spontani

proces izdvajanja jona iz neutralnih molekula pod dejstvom vode. Iz jonskih kristalnih rešetki ili
iz molekula sa polarnim kovalentnim vezama dejstvom polarnih molekula vode.

Јаки и слаби електролити. A. Jaki elektroliti – 100% disosovani

Sve soli, jake kiseline, jake baze

NaCl (s) Na+ (aq) + Cl- (aq)

HClO4 (aq) + H2O(l) H3O+ (aq) + ClO4- (aq)

NaOH (s) Na+ (aq) + OH- (aq)

B. Slabi elektroliti – nisu potpuno disocirani

Slabe kiseline, slabe baze

CH3COOH CH3COO- (aq) + H+ (aq)

NO2- (aq) + H2O (l) OH- (aq) + HNO2 (aq)

pH. promena pHvrednosti , od jedne pH jedinice, označava promenu koncentracije vodonikovih

jona od 10 puta,, a promena od 2 pH jedinice 100puta, , 3 pH jedinice 1000 puta itd.

Киселине и базе kiseline I baze spadaju u elektrolite,posto njihovi vodeni rastvori provode
elektricnu struju.Kiseline imaju kiseo ukus,menjaju boju plavulakus hartije u crveno,reaguju s
nekim metalima uz izdvajanje vodonika.Rastvori baza imaju luzast ukus,menjaju boju crvene
lakmus hartije u plavo neutralisu kiselinu gradai soli.

Оксидоредукционе реакције Реакције оксидо-редукције (или редокс реакције) су

реакције при којима се врши промена оксидационог броја (стања) атома елемената који
улазе у састав реагујућих супстанци. Редокс реакције су електронски процес, односно
процес премештања периферних електрона са једних атома (молекула или јона) ка
другим атомима (молекулима или јонима), при чему долази до промене њиховог
оксидационог броја (стања).[1]
Напонски низ метала. Волтин низ, тј. напонски низ метала представља низ метала
поређаних по растућој вредности стандардног електродног потенцијала. Саставио га је
Италијански физичар, један од оснивача електростатике. K, Na, Ca, Mg, Al, Zn, Cr, Cd, Co, Ni,
Sn, Pb, Cu, Hg, Ag, Pd, Pt, Au.

Галванске ћелије А. галванска ћелија или волтаична ћелија, назван по Луиги Галвани или
Алессандро Волта, односно је електрохемијска ћелија која електричну енергију изводи из
спонтаног редокс реакције које се одвијају унутар ћелије. Генерално се састоји од два
различита метала уроњена у електролите или од појединачних полућелија са различитим
металима и њиховим јонима у раствору који су повезани слани мост или одвојена
порозном мембраном. Волта је био проналазач волтаична гомила, први електрична
батерија. Уобичајена употреба, реч „батерија“ укључује једну галванску ћелију, али
батерија се правилно састоји од више ћелија.[1]

Електролиза Електролиза је разлагање хемијског једињења под утицајем електричне

струје.[1] Процес не треба мешати са електролитичком дисоцијацијом.

Значај и особине биогених елемената (C, N, P)

C Najbitniji element za život. Brojna jedinjenja u organskoj hemiji. Jedinjenja mogu biti toksična
CO, HCN…

N Značajan biogeni elemenat. Sastojak aminokiselina i proteina

P Fosforna kiselina je jedno od najznačajnijih jednjenja u biohemiji. U ćelijama se nalazi u obliku

soli, estara i anhidrida. Ova jedinjenja učestvuju u metabolizmu šećera, masti…. Izgrađuje
membrane. Ulazi u sastav kostiju (60% se nalazi u kostima u obliku Ca3 (PO4)2).

Органска једињења кисеоника. Organska jedinjenja su jedinjenja koja sadrže ugljenik, a sva
druga jedinjenja spadaju u neorganska jedinjenja. Izuzetak predstavljaju ugljen-monoksid,
ugljen-dioksid, ugljena kiselina i njene soli karbonati, cijanidi, metalni karbonili (koji spadaju u
koordinacione komplekse) i alotropske modifikacije ugljenika kao što je dijamant i grafit koji se
ubrajaju u neorganska jedinjenja. Mada organska jedinjenja sačinjavaju samo mali procenat
Zemljine kore, ona su od cenralnog značaja, jer su sve poznate forme života su bazirane na
organskim jedinjenjima. Organska jedinjenja nisu samo jedinjenja koja se nalaze u živom svijetu,
nego su mnoga od njih sintetizovana i vještački u laboratoriji, a ne nalaze se u živim
organizmima.[1][2][3] Većina sintetički proivedenih organskih jedinjenja je ultimatno izvedena
iz petrohemikalija koje sadrže samo ugljovodonike.[4]

Алкохоли. У хемији, алкохол је органско једињење у коме је хидроксилна функционална

група (-O H) везана за засићени атом угљеника.[2] Општа формула алкохола је R-O H,
дакле хидроксилна група O H, везана на алкан тј. ланац угљоводоници. Сличну структуру
имају карбоксилне киселине које се добијају оксидацијом алкохола. Хидроксилна група
(функциона група) се састоји од једног атома водоника и једног атома кисеоника, према
томе је једновалентна. Зато и ланац на који се група везује мора да буде једновалентан.
Тако ће нпр. сажета структурна формула етанола да буде CH3-CH2-OH. Термин алкохол се
оригинално односио на примарни алкохол етил алкохол (етанол), који је предоминантни
алкохол у алкохолним пићима.

Етри. Етри су органска хемијска једињења код којих се јавља C-O-C група.[1] Група C-O-C је
веома стабилна. Разлаже се тек под утицајем јаких киселина или база, што је последица
чињенице да су етри слабо реактивна једињења. У најпростијем случају етри се састоје из
две органске групе (R) повезане атомом кисеоника (R-O-R).[2] Такође постоје и веома
познати полиетри, код којих се јавља две или више C-O-C група. Циклични етри су познати
под називом крунских етара.[3] Прости етри који садрже само алкил групу су јака поларна
једињења. Диметилни етар CH3OCH3 и CH3OC2H5 су гасови. Сви етри који садрже алкил
групу су течности са јаким наркотичким дејством. У данашњој медицини се користе неке
врсте етра.[4]

Алдехиди и Кетони ldehidi i ketoni spadaju u klasu organskih kiseoničnih jedinjenja koja se
jednim zajedničkim imenom nazivaju karbonilna jedinjenja. Funkcionalna grupa karbonilnih
jedinjenja je karbonilna grupa, C=O, u kojoj je za sp2 hibridizovan atom ugljenika dvostrukom
vezom vezan atom kiseonika. Aldehidi su karbonilna jedinjenja kod kojih je atom vodonika
vezan za atom ugljenika karbonilne grupe. Funkcionalna grupa aldehida je aldehidna grupa.

Карбоксилне киселине. Карбоксилна киселина је органско једињење које у себи садржи

функционалну карбоксилну групу (-COOH).[1] То је велика и разнолика група хемијских
једињења, а други назив за њих су и органске киселине. Општа формула свих
карбоксилних киселина је R-COOH, где R представља алкил групу, CnH2n. Најпростије
карбоксилне киселине су тзв. алканске киселине код којих је радикал алкил група. Соли
органских киселина се називају карбоксилати.[2][3]

Хлориди и анхидриди киселина Анхидрид киселине је органско једињење које садржи

две ацил групе везане за исти атом кисеоника.[1] Најчешће су ацил групе изведене из исте
карбоксилне киселине, те је формула анхидрида (RC(O))2O. Симетрични киселински
анхидриди овог типа се именују по почетној карбоксилној киселини анхидрид.[2] Тако је,
(CH3CO)2O анхидрид сирћетне киселине. Мешовити (или несиметрични) киселински
анхидриди су такође познати, нпр. анхидрид сирћетне и мравље киселине.
Органска једињења азота. Азот се користи за синтезу амонијака (Хабер-Бошов поступак) и
калцијум цијанамида. Осим тога, једињења азота су нашла разнолику примену у области
органске хемије и служе за производњу вештачких ђубрива.

Протеини. Протеини или беланчевине су природни полипептиди који су изграђени од

великог броја аминокиселинских остатака, који су поређани у линеарне ланце и спојени
међусобно пептидним везама између угљениковог атома и амино групе две
аминокиселине.[1] Секвенца амино киселина у протеину дефинисана је у генима и
садржана у генетичком коду. Генетички код одређују 20 „основних“ амино киселина.
Протеини могу да делују заједно да би тако лакше достигли одређене функције и зато се
везују у стабилне комплексе. Као и сви биолошки макромолекули, као што полисахариди
и амино киселине, и протеини улазе у састав живих организама и учествују у свим
процесима међу ћелијама. Многи протеини су ензими који каталишу биохемијске
реакције и значајни су за метаболизам.

Угљени хидрати Угљени хидрати или шећери су најраспрострањенија једињења у живом

свету.[1] Према степену сложености деле се на: моносахариде, дисахариде,
олигосахариде и полисахариде. Угљени хидрати су биолошки молекули који се састоје од
атома угљеника (C), водоника (H) и кисеоника (O), обично са односом атома угљеника и
кисеоника од 2:1 (као у води); другим речима, са емпиријском формулом Cm(H2O)n (где
се m може разликовати од n).[1] Постоје извесни изузеци; на пример, дезоксирибоза,
шећерна компонента ДНК,[2] има емпиријску формулу C5H10O4.[3] Угљени хидрати су
технички хидрати угљеника;[4] мада са структурне тачке гледишта је прецизније да се на
њих гледа као на полихидроксидне алдехиде и кетоне.[5]

Нуклеинске kиселине. Нуклеинске киселине су крупни и сложени органски молекули

значајни за ћелију и одговорни за најзначајније процесе, као што су наслеђивање, синтеза
протеина, у њој. Постоје два типа нуклеинских киселина: дезоксирибонуклеинска
киселина и рибонуклеинска киселина. ДНК је носилац наследних информација у ћелији,
док РНК учествују у преношењу тих информација и њиховом превођењу у протеине.
Нуклеинске киселине су макромолекули чију јединицу грађе представљају нуклеотиди.
Њих образује један пентозни шећер за који је везана фосфатна група и једна азотна,
пуринска или пиримидинска база. Нуклеотиди међусобно повезују и на тај начин,
захваљујући вези која се успоставља између фосфата и шећера, формирају ланац.

Biologija
Основи цитологије:грађа и организација ћелије, деоба ћелије.

Bioloska disciplina koja se bavimproucavanjem celije njenog oblika , gradje, funkcionalne

organizacije I zivotnih procesa u njoj naziva se citologija.Danas je citologoja fundametlna nauka
u okviru koje se proucavaju osnovni zivotni fenomeni na nivou celije. Celija je osnovna jednica
gradje I funkcije zivih organizama, ona predstavlja osnovu bioloske organizacije osnovu jedinice
structure I osnovu jedinice svih aktivnosti svih organizama koji zive na zemlji biljaka , zivotinja,
gljiva I mikroorganizama.Gradja celije> celijska opna, centriole, jedro, endoplazmaticna
mreza,lizozom, cytosol, goldzijev kompleks, mitohondrije. Deoba Čine je: INTERFAZA,
PROFAZA, METAFAZA, ANAFAZA , TELOFAZA, NTERFAZA Vreme koje protekne između dve
deobe naziva se INTERFAZA. U interfazi se obavljaju METABOLIČKI procesi. Ćelija RASTE i DNK
molekul se deli na dva dela. PROFAZA Je početak deobe ćelije. U ovoj fazi HROMATIN od koga
nastaju hromozomi se zgušnjava i uvija se spiralno i obrazuju se HROMOZOMI koji postaju
vidljivi pod mikroskopom. METAFAZA U metafazi hromozomi koji su zakačeni za niti deobenog
vretena se sada ređaju po sredini ćelije ili kako drugačije kažemo OBRAZUJU EKVATORIJALNU
PLOČU. ANAFAZA Hromozomi se uzdužno dele na polovine. To su sada novi hromozomi. Uz
pomoć deobenog vretena odlaze ka polovima. TELOFAZA U telofazi se ćelijski omotač
„zatvara“, odnosno prave se ulegnuća koja po sredini dele citoplazmu i od jedne formiraju dve
ćelije. U svakoj od dve ćelije formira se JEDRO i JEDARCE, a hromozomi nisu gusto spiralno
uvijeni nego obrazuju HROMATIN. Ove dve NOVE ćelije imaju isti broj hromozoma – ISTE GENE.

Биљна и животињска ткива. Tкиво представља скуп ћелија које су једнаке по

морфолошким (грчки: morpha = облик) и физиолошким особинама и имају заједничко
порекло и функцију. Биолошка дисциплина која се бави изучавањем ткива назива се
хистологија. Сва ткива се састоје од: ћелија и међућелијске супстанце.

Врсте животињских ткива Код животиња, ткива се, према грађи и функцији коју обављају,
деле на: епителско ткиво,, везивно ткиво,, мишићно ткиво и нервно ткиво.

Врсте биљних ткива У клицама биљака се формирају две основне различите групе ткива:
прва, ћелије на врховима изданака и корена, одговорна за раст, чијом деобом настају
ћелије свих осталих ткива - творна или меристемска ткива, и друга, коју изграђују
диференциране ћелије (које су стекле свој коначан облик и величину, као и улогу) које
имају посебну функцију и привремено су или трајно изгубиле способност деобе - трајна
ткива.

Анатомија биљака и животиња.

Анатомија биљака је грана ботанике која проучава организацију ћелија, ткива и органа
биљака. Биљке су, поред неких бактерија, једина жива бића способна да производе
сопствену храну. Мајушне травчице и џиновско дрвеће повезује иста анатомија – имају у
основи исту грађу. Постоје две основне класе биљака. Неваскуларне (ниже) биљке као
што су маховине и јетрењаче, немају ткива која спроводе храну и воду из једног дела
биљке у други. Васкуларне (више) биљке их имају. Оне чине већу од ове две класе, која
обухвата и дрвеће и зељасте биљке. Анатомија биљака се сада често истражује на
ћелијском нивоу, а укључује и сечења ткива и микроскопију.[1]

Анатомија биљака је често подељена[2] у следећим корацима:

Анатомија цвета, Чашица, круница, прашници, тучак

Анатомија листа

Анатомија стабла

Анатомија плода

Анатомија семена >семењача, језгро

Анатомија дрвета, Кора, плута, лика, васкуларни камбијум, грана

Анатомија корена

Анатомија животиња се бави проучавањем облика тела животиња, њихове грађе и

изгледа, боје и различитостима у грађи тела између јединки исте или различите врсте.[1]
У царству животиња класификујемо вишећелијске еукариотске организме који се одликују
хетеротрофним начином исхране, односно ови организми су у обезбеђивању органских
молекула неопходних за раст и репродукцију зависни од других организама. Врло често се
за вишећелијске животињске еукариотске облике употребљава термин Меатоза.

Органски систем кичмењака дели се на: Кожни систем кичмењака, Скелетни систем
кичмењака, Мишићни систем кичмењака, Чулни систем, Нервни систем кичмењака,
Дигестивни систем, Ендокрини систем, Респираторни систем, Репродуктивни систем

Физиологија биљака и животиња. Физиологија биљака је биолошка дисиплина која се

бави проучавањем животних процеса биљака. Пошто је суштина животних процеса биљке
претватрање сунчеве енергије у хемијску у процесу фотосинтезе, физиологија биљака има
за циљ да утврди све путеве и процесе по којим биљка усваја, користи и преобраћује
енергију, те је користи за синтезу нове органске материје. Биљна физиологија проучава и
све пропратне радње које се везују за метаболизам биљака, односно све законе по којим
биљка расте, развија се и размножава. С обзиром да су биљке најраспрострањеније на
копну, и да дају огроман допринос стварању кисеоника и примарној продукцији органске
материје, ту се истиче и значај физиологије биљака која све те процесе прати и проучава.
Физиологија биљака проучава и механизме физиолошких адаптација биљака у процесу
прилагођавања биљака новим условима средине. Услед кориштења биљака у разне сврхе
од стране човјека, у свим наукама које се баве пручавањем искориштавања биљака
(пољопривреда, биотехнологија, шумарство и сл.) физиологија заузима значајно мјесто.На
основу предмета проучавања, физиолоија би се могла подијелити у неколико под-
дисциплина: физилогија биљне ћелије - биљна ћелија је карактеристична и по својој грађи
јединствена у природи. Дио физиологије биљака који се бави проучавањем биљне
физиологије на нивоу ћелије, обухвата проучавање хемијског састава биљака,
заступљеност органских и неорганских једињења и њихов међусобни однос. Затим
дијелове биљне ћелије, органеле, прије свега вакуолу и ћелијски зид који су
карактеристични за биљну ћелију. Значајно је и проучавање транспорта материја кроз
мембрану биљне ћелије, јер је то суштина одржавања ћелије живом и животних процеса
уопште; физиологија исхране биљака - бави се проучавањем усвајања воде и појава које
су за њу значајне. Те појаве су дифузија и осмоза, осмотски потенцијал, водни потенцијал,
матрикс потенцијал, плазмолиза и деплазмолиза, тургоров притисак. Поред усвајања
воде, физиологија биљака проучава и њен транспорт кроз биљку, те њено одавање, путем
гутације, сузења и транспирације. Поред усвајања воде биљка усваја и минералне
материје. Физиологија прати пут и начин усвајања макро-() и микроелемената;
физиологија фотосинтезе и метаболизма биљака - фотосинтеза је универзални процес
који се одвија у природи и има велики значај. Физиологија проучава фазе фотосинтезе
(свијетла и тамна), етапе и чиниоце који на њу утичу; физиологија биљног дисања -
дисање биљака је процес у коме биљке користе органске материје за раст ћелија и
биљних органа, формирање резерви и за енергију. Дисање је сложен процес па је стога и
његово изучавање од стране бињне физиологије доста комплексно; физиологија раста и
развића биљака - растење биљака подразумијева, увећавање и умножавање биљних
ћелија, али и њихову специјализацију, односно диференцијацију, тј. процес у коме биљне
ћелије постају специјализоване за вршење одређене функције. Растење ћелија и
организма, те ћелијска специјализација значе уједно и развиће комплетне биљке. При
томе биљна физиологија проучава хормоне који дјелују на раст, процесе растења и раст
сваког биљног органа посебно; физиологија размножавања - прати развиће полена и јајне
ћелије, затим ембриогенезу и развиће сјемена. На крају долази и развиће плода, као
задња фаза једног вегетационог периода. Поред овог полног размножавања, физиологија
проучава и бесполно или вегетативно размножавање биљака;

физиологија отпорности - бави се проучавањем процеса у биљци у скучају неповољних

животних услова, као што су суша, високе и ниске температуре, мраз, загађен ваздух и сл.
FIZIOLOGIJA ŽIVOTINJA

opšta i sistemska fiziologija (osnovni principi po kojima različiti životinjski organizmi funkcionišu)

uporedna fiziologija (sličnosti i razlike između vrsta)

ekološka fiziologija (interakcije organizama sa sredinom)

evoluciona fiziologija (promene pojedinih fizioloških osobina kroz vreme i nastanah novih pod
uticajem prirodne selekcije)

fiziologija čoveka

patološka fiziologija (funkcionalni poremećaji u ljudskom organizmu)