bojana888

bojana888

Vladimir Tabašević

Tiho teče Misisipi

bojana888

Ovaj roman posvećujem Deniju

 bojana888

1.

Letovao je ovaj put bez zezanja, otišao je samo da pliva i da se hrani ribom, da jede smokve i
da se hrani smokvama i hlebom, pa onda naveče ribom, i tako, da vodi zdrav život, da ne
razmišlja previše o seksu, što je bilo najbitnije, da se sunča i, ako bog da, uspava na dušeku,
da se počasti šampitom, da se ne trudi ali da ipak očekuje da će se živ, zdrav i naplivan vratiti
sa mora, da će se na plaži, razume se, pominjati njegov kraul danima nakon što produži, na
povratku kući, u rodnu grudu, koja i nije njegova rodna gruda, nego rodna gruda njegovog
deda kog i ne poznaje, ali koja mora da se ima, jer tako nalažu mrtvi, i tako on, posle plaže,
nije hteo da se tušira jer je voleo da ga grebucka so ispod majice, voleo je da tumači samog
sebe dok jede smokve, voleo je da se zapuši na terasi i da mu se oko glave stvara dimna masa
u kojoj gleda neka pička da zatalasa.

Sunce je bilo iznad njega locirano uvek u ljubavi, tako je on video taj položaj, sunce
je zvao Peđa, od kuće do plaže bilo je nekih desetak minuta hoda, na tom putu prelazio je
šine, Peđa ga je čuvao, motrio na njega, dok ide u duboko, i dok leži, opružen po
kamenčićima, uvek on i Peđa, taj tandem koji je more činio morem, i ništa strašno ovog leta
nije moglo da mu se desi, to je znao, da nije bio previše posvećen - svom odmoru, svojoj
potrebi da izduva, da oladi jaja, da otrese kera, sve to je hteo da uradi, sam, za desetak dana, u
emotivnom ćorsokaku, i naravno da su se kočije njegovog letovanja otrgle kontroli, i naravno
da je ispaštao, i naravno da nije jež bio u pitanju, iako bi ga u takvom stanju i jež dotukao, ali
nije jež, nego nešto mnogo prepredenije, mnogo dublje, doduše, takođe sa dna, ali nekako
iznenađujuće, kao da mu je život gurnuo šargarepu u facu i rekao mu: „eto ti sad, budi
Sneško, jebo te Peđa”.

Sav musav od šampite, išao je ka plaži, papuče su bile toplije nego inače, to je, da je
hteo da čita znakove, mogao da bude neki znak, ali, nažalost, totalno se lišio svih potreba za
tumačenjem sveta, u njemu je učestvovao bez ikakve potrebe da ga sazna, čak ga se njegovo
 bojana888

postojanje nije ticalo više od toga da se o njegovom kraulu, koji je neznatno stilizovao,
progovori tog leta, i to je, za njega, bilo sve od spoljnjeg sveta što je priželjkivao, da neki
devojčurak kaže u sebi: „eto, pogle, ovaj plivač je dobar plivač, iako meni nepoznat, možda
će jednom postati nepoznat junak, ko će ga znati”, i sa takvom formulacijom, on bi bio
zadovoljan, dovoljno mu je bilo da kroz glavu nekog devojčurka ta misao prođe kao on što
svojim telom probija vodu kad skoči sa doka, i da sa svetom ostane u krajnje prijateljskim
odnosima, da se ne zamere jedno drugom, i da sve bude u bitovima, kao i uvek, jer je
prečesto umeo da kaže, sve je u bitovima, bit je u bitovima i bitovi su bit.

Neposredno pored njega, na plaži, ležala je neka smežurana dramaturškinja, dobrog

pigmenta, istini za volju, koja je uzimala Peđu na sebi svojstven način, kao da je učila od
guštera kako da Peđa najbolje ulazi pod kožu, iako starija nego što se to na plaži
pretpostavljalo, u uglovima opažanja u kojima vlada zajedničko mišljenje, jer dan na plaži,
nekako svi u svojim doživljajima dele, u njemu učestvuju zajedno, iako su rasparčani na
mikrosvetove, suncobranima, ležaljkama, imenima, prostorima u pesku u kojima dečurlija
ispituje stvarnost tako da je ne stavlja u usta prečesto, nego, može se reći, sebe stavlja u tu
stvarnost, i putanjama kojima neki devojčurak postane žena od svog peškira do vode, u očima
nekog sredovečnog inžinjera, ili profesora hemije na odmoru, koji to naglo odrastanje
devojčice sebi objasni kao brigu za svog sina, kuronju, koji, takođe, mora imati svog sina,
koji se mora replicirati, množiti, replicirati, i zatim, i imenovati, i svi ti putevi postoje na
jednoj plaži, i mogu se opaziti, ukoliko je nekome stalo da uđe u razloge tih granica, ali,
ljudima, uglavnom, najviše odgovara da svoje oko samo ubace u tuđe prostore, jer prostori i
međe i postoje da bi se u njih ubacivalo oko, i da bi se, onda, dovlačilo sebi, nazad, sa nekim
ulovom, jer loviti ima smisla jedino ukoliko se ulovljeno, pre nego što ga pojedemo,
posmatra u svojoj smrti, u svojoj ulovljenosti, u svojoj nepomičnosti, kada nam postaje jasno
da je ono tu zbog nas, nama na usluzi, i sve ovo, čitava ova dinamika podele, granica i lova,
bila je jasna Deniju, koji je čekao samo da ustane, da se uputi ka doku, računajući na to da i
on, kao i svako drugi u tom prostoru plaže, svojim telom i pokretima upada u tu zajedničku
optiku, da prolazi linijama i putanjama koje će od njega napraviti ikonu, ili neku bronzanu
figuru pored koje će se slikati devojčice koje budu bežale od svojih majki u samostalna
letovanja i koje u tim letovanjima budu ispitivale isto ono što su ispitivale i njihove majke u
svojim samostalnim letovanjima, ali Deniju je bilo jasno da je njegova sudbina negde drugde,
u vodi, ili u trenutku kad svojim dlanovima probija površinu mora, trenutak koji, on veruje,
 bojana888

ostaje uspomena svih na plaži, njegov skok kao ishodišna tačka sećanja svih na to letovanje,
na odmor, kao način da se doživljene lepote svih uvežu i memorišu jednim skoro pa
profesionalnim skokom sa doka, iako nikada, i toga se čvrsto držao, nije bio na liniji
profesionalizma u plivanju, ali je, zato, ipak, verovao da otkriva nove pravce, veštine koje će
se, tek decenijama zatim, proučavati, i na koje će, što mu je bilo najdragocenije, ljudi koji su
imali tu čast da ih vide, pomisliti svaki put kad osete da život ima smisla.

„Vi trenirate plivanje?”, pitala ga je smežurana, žena koja je bila starija nego što se
mislilo, pitala ga je, naravno, u njegovoj glavi, jer svaki uspešan skok on je morao sebi da
objasni onim što je pretpostavljao da drugi misle o skoku, a samim tim, i o njemu, jer između
njega i njegovih skokova, nije bilo prevelike razlike, morao je da objasni onim što je
pretpostavljao da je u glavi drugih ljudi na koje je taj skok uticao presudno, i tako je i ovaj
put, tek što je bio skroz pod vodom, umočen u jedan njemu blizak svet, već je uspešnost
vlastitog skoka posmatrao očima dramaturškinje, olinjale intelektualke koja mora da se ložila
na dobre plivače, ali koja je u njima, kako je on mislio, nažalost, videla samo utreniranost,
nekakvu posvećenost, a ne i ovo duševno pregnuće koje je, on je smatrao, bilo neosporno
karakteristično za njegov stil. Neosporno za njegov stil.

I, stigao je da je zamrzi naprečac, da je tako smežuranu poistoveti sa manjkom

kiseonika koji je počeo da ga sprečava da bude riba, sa manjkom koji je uticao na to da
zabrinutost ostatka plaže nad njegovom sudbinom traje kraće nego što je on mislio da
zaslužuju, i izronio je, besan na pitanje i glupost dramaturškinje, kojoj je, mora se priznati,
dao minimalne šanse pre nego što se uputio na dok sa kog će skočiti u sećanja.

Kada se vratio na svoju asuru po kojoj je bilo jasno da je reč o asuri neke istorijske
veličine, „lep skok!”, zaista i zapravo mu je izrekla pohvalu, dramaturškinja, laka joj zemlja
bila, i izgovorila je to, onako majčinski, i naglo povratila svoju prvobitnu reputaciju žene koja
ume na pravi način da proceni kvalitetnog plivača, nekoga ko je svoj život posvetio vodi, ko
svoje telo angažuje u kraulu tako da se na osnovu tog angažmana može videti kako pliva u
svim drugim vodama, u materinoj, u vodama ljubavi, u vodama emocija, i sve to je mislio,
tim rečima, i samo se nasmejao, kao odgovor na njeno zapažanje, napravio se kao da mu do
te njene refleksije nije preterano stalo, oćutao je, udario joj neku osvetničku ekserčinu u čelo,
osvetničku jer ju je, pre svega, smatrao odgovornom za ono što mu je prvobitno prošlo kroz
glavu, dok je ronio, u vodi tuđih pogleda i oduševljenja, i u vodi mora, što mu je kroz glavu
 bojana888

prošlo to da ona misli da je ta estetika njegovog postupka samo izraz utreniranosti, a ne izraz
njegovog usuda i načina na koji se on sa tim usudom nosi, i samo je oćutao i pustio je da,
polako ali sigurno, već počne da pati za njim, jer prave ljubavi uvek, kako ih je on video, i
počinju pravom patnjom.

Drugi su se po toj plaži izležavali i organizovali tako da im vreme ne prolazi isuviše

brzo, jer vreme na letovanjima treba da teče nekako umereno i sa stilom, kao i samo
odmaranje, uostalom, drugi su se izležavali tako da su njihova tela i položaji koje su ona
zauzimala bili način da vreme teče prihvatljivim tempom, da kaplje, da ne curi i ne šiklja, da
taj protok bude sa merom i optimalan za odmor, a Deni je ležao kao morski pas, nekako van
vremena, za njega letovanje nikada nije presudno značilo odmor, koliko nekakvu pozu pred
istorijom, neki akt, flertovanje sa Peđom, dopuštanje Peđi da po njemu sipa solarno seme,
Deni je svojim telom činio pleksus kroz koji je cela plaža uzimala učešće u letu, svi ljudi su
kroz njegovu rasprostrtost nalazili način da učestvuju u svom odmoru, i sama dramaturškinja,
stara koka koju je trebalo skuvati i prosuti sa doka, mimo svojih očekivanja, i ona je nekako
referirala, svojim telom i pozom, na to da Deni čini posebno mesto na plaži, na to da se kroz
njega cela plaža kreće u istorijski relevantnijem pravcu, i ta saglasnost, to što je tinjalo u glavi
matore, i ono što je plamtilo u Denijevom viđenju sebe, to je sve nekako mistično rezonovalo
jedno s drugim na najlepši mogući način, tako da bi samo još jedan, poslepodnevni salto,
mogao adekvatno da ilustruje emotivni zaplet između Denija i dramaturškinje koja je, istini
za volju, izgledala koju godinu mlađe, možda i zbog toga što je, ko će ga znati, poput Denija,
svojim telom u prostoru, drugačije nego drugi, bila izložena vremenu, a ta nategnuta sličnost,
bila je jedan od glavnih razloga zbog kojih je Deni stao na ludi kamen spoticanja.

Ona ne može da zna ništa o plivanju i skokovima, ta ženetina koja je došla ovde da
troši svoj novac, koja usled hroničnog nedostatka jebanja u mojim skokovima vidi nešto što
neko poput nje, neko ko ima novac a kome fali jebanja, ne može da vidi u mojim skokovima,
koja se folira da u mojim skokovima vidi to što priča da vidi, ženetina koja mi priča da vidi to
u mojim skokovima što ja mislim da se u mojim skokovima zaista vidi, samo što ona, ta
drtina nedojebana, ne zna da ja znam da ona ne može da vidi u mojim skokovima ono što se
ona folira da vidi u njima, a što u mojim skokovima zaista jeste, tako je neki glas išao u
Deniju, u njemu, ali, i u svetu, između kojih, sebe i sveta, prečesto nije uspevao da napravi
razliku, jer, valjda, prečesto je svet stavljao u usta i znao je da i njega svet stavlja u usta, da je
 bojana888

raspolućen između onoga što on sasvim izvesno jeste, i toga što svetina o njemu priča, svim
tim rečima kojima se pokušava zahvatiti fenomen Denija, ali naboranoj, kvalitetnog
pigmenta, istini za volju, nije mogao oprostiti to što se folirala da u njemu vidi ono što on zna
da je u njemu, o čemu, doduše, nije imao previše toga da kaže, ali taj nedostatak jezika i reči
koje bi bacio s mosta svog narcisizma, to je i bilo upravo zbog toga što je on u sebi, za razliku
od svih drugih, imao to nešto, to nešto što je lukava zmijetina iz pozorišta na plaži želela da
mu ukrade imenujući to „lepim skokom!”

„Kukavica, nisam znala da si takva kukavica, sa mnom spavaš druga ti je nesanica”,

pevao je Deni, da se relaksira, da opusti svoje žile, svoje tetive, čitav taj mišićnotetivni aparat
kojim je svetu objavljivao artikulisanost svog duha, sve je to Deni opuštao sada, uz pesmu i
hrenovke, dok je Peđa nestajao iza horizonta, dok se Peđi spuštao, sve se to preplitalo, i
paralelno postojalo, razume se, jer je i on gledao pod suknju kad je bio mali, gledao pod
suknju nekim ženama koje su zalutale na svet, koje su preživele sudar koji nije trebalo da
prežive, i to je sve njega duboko zakopalo kada je reč o bušotinama na ženskom telu, to i
pogledi na mamu dok se lizala sa nekim čovekom, pogledi na mamu kroz ključaonicu, kroz
koju će, dugo, dugo zatim, on pogledati opet, i tamo, zamislite, tamo, s one strane, neće videti
ništa osim onoga što je video već jednom, a daleko će da udara bubanj sa žurke na plaži, i on
će da kaže naglas: draga mama, nadam se da se ti i taj čovek još uvek udarate kao što ovaj
čika udara u bubanj, i to će biti sve što će reći, jer je morao nekog vrapca od rečenice da
ispusti u etar kako ne bi poludeo, i morao je da pjeva i da posveti pjesmu sebi i svima koji su
kao on, „kukavica, nisam znala da si takva kukavica, sa mnom spavaš druga ti je nesanica”, i
držao je hrenovku u ruci, krenuo da je stavlja u usta, Peđe već nije bilo da ga gleda i podržava
ili ljubomoriše, što je već samo Peđina stvar, krenuo da je stavlja i da razmišlja o ovoj sa
plaže koja je večeras možda baš tamo odakle bije bubanj, dakle, na plaži, koja troši svoje
novce i igra, noću se pretvarajući da je još mlađa nego što to uspeva da se pretvara danju, kad
je Peđa, dobri prijatelj, razotkriva u podvali, ta prepredena, iskusna mačketina koju takođe
treba uloviti kroz neku ključaonicu.

Sutradan je Deni otišao nešto kasnije, dragi naš Deni, nešto je kasnije otišao na plažu,
sav umoran od sinoćnje vožnje kroz pustinje libida, i na njegovom mestu ležalo je neko
mršavo telo, neki klinac kog je jedino tuberkuloza mogla naneti na obalu, neko ko je došao tu
da umre naočigled svih, i svima u inat, i koji je čitao neku knjižurinu, želeći da kaže svima na
 bojana888

plaži kako je Deni neko ko lažira postojanje, kako njegovi skokovi nisu nešto na šta treba
obratiti toliku pažnju, nego da postoji i nekakva mudrost sveta na koju se ovaj mali priključio
i sada je isisava, istiskujući Denija iz fokusa koji mu je sudbina namenila ovog i svakog
drugog leta gospodnjeg.

I Peđa je, doduše, prilično snažno sipao po malom tuberanu svoju pažnju, toliko da je
Deniju, našem dragom Deniju, srce lupalo i htelo da se otme od ljubomore, ali se
iskontrolisao, uzeo je limenku piva, smestio se na sam obod plaže, tako da iz prikrajka motri
na sve, ali i da put koji do doka mora da prevali bude dovoljno dug da niko ne propusti
njegov hod do ivice sveta i kopna odakle će se hitnuti pravo u istoriju, i legao je, smotren i
kivan, čuo da ga neko doziva, napravio se lud, uzeo gumenu bočicu kantariona, pljusnuo na
dlan, udario se po plećima, promazao, zamislio da su ruke koje ga dodiruju tuđe, ostao tako
neko vreme zavezan svojim rukama i željom, pretvoren u čvor, sapet, nezadovoljan, razmrsio
se, uzeo pivo, načeo ga, gucnuo, drčno Peđi okrenuo leđa i zadnjicu, obelodanio svetu da ima
pederske namere s njim, nastavio da pije, pomislio na matorku, uzbudio se, češnuo se dole,
ustao, dovršio pivo stojeći, lišio se konzerve, krenuo ka doku, istrpeo oči koje su se po njemu
kačile kao udice, presekao mreže koje su ga sapinjale i vezivale da ne uradi ono što je samo
od sebe htelo iz njega da navali kao povraćka, došao na ivicu, pogledao ispred sebe, u more,
u plivače, i rekao: „Plivajte, ne okrećite se za mnom, ja sam prazna čaša, stativa obična,
metak koji je potrošen i koji nije ubio, nije ni ranio, nego onaj svadbeni, u lošem kontekstu, u
nikakvom kontekstu, onaj koji se nada da će upasti u nečiju lobanju po sili gravitacije a ne po
nervu ubice koji ga ciljano smešta u organe, u puls, u vene, u krv, plivajte, ja sam bled, vrana,
nenaoružan i ipak samo sin čistača bazena, ne okrećite se osim po vazduh, braća smo, ali na
nebu je reka u kojoj ćemo se krstiti i prdeti, a gore, iznad nas, puca to nebo u koje mi
pucamo, jer tako je sa dvosmernom komunikacijom, šaljemo molitve, čistači svih bazena,
ujedinite se, šaljemo molitve, jer teško je biti sin čistača bazena i kradom se u bazenu kupati,
kupati se i čekati pogled koji neće značiti ništa i koji će, istovremeno, značiti sve, koji će te
ugušiti, pogled gospodina P. koji ti očima kao kredom crta život, dok ti maštaš, lep kao kiša,
da si sin čistača koji neće pasti sa konja, čistača koji neće biti mrtav onda kada tvoji skokovi i
kraul budu najlepše sijali, kao još neosvojeno, ali obećano, zlato, ili kada budeš spreman,
napokon, da skočiš u Misisipi.”
 bojana888

2.

Uveče se puni gorivo, ujutru se kreće, more nas čeka, idemo, pun automobil, dete koje je na
putu, ostaće, zasad, na putu, a mi, nekoliko nas u ljubavi, ići ćemo na more, svi skupa, u
mustangu, teški kao tuč, tuširaćemo se na pauzama, piti kaficu, tursku, običnu, espreso, bez
mleka, sa mlekom, sve to, kako se vozač, ne daj bože, ne bi uspavao, mi ćemo da se šunjamo
magistralama, maksimalno da uživamo u putu, ka moru, ka pučini, neko će da roni tamo, to
odavde vidimo, neko će da stane na ježa, i to vidimo, bitno je samo da smo živi i zdravi, neko
će, ako nešto, pu-pu, krene po zlu, neko će da istetovira nečiji lik na ruci, i tako će da se priča
nastavi, suze će da teku, jer suze teku kao reka, suze teku kao reka, moja suzana, moje
najmilije.

Romano i Dina su to leto proveli skupa, na primorju tražili sreću, Deni je bio na putu,
Dina se cerila, noći su ipak bile ozbiljnije, neko je nekog mogao da prevari, neko nekog da
obljubi, još je bila država, a ubrzo je sve počelo da puca, Romano je Dini poklonio nešto te
večeri, uoči polaska, neki divan prsten, pred more, pred sunce, da joj se nađe, ako je neko, ne
daj bože, pritisne, da može da se odbrani, da mu prosvira srce i dušu tim zlatnim kolutom
ljubavi koji joj je stavio na prst da gori u ime budućnosti, u ime mira, u ime države, u ime
njih i njihove sreće koja je, sve su prilike, počela i nije trebalo da se zaustavlja, a u Dini je
kucao neki proleter, neko sunce mamino, dokaz da je ljubav sve što njima padne na pamet da
jeste, sve što Romano i Dina odluče da ljubav treba da bude, i svako malo, Romano je
stavljao ruku na njen stomak, pipao i slao ljubav, duboko unutra, gde je posejao klicu koja je
trebalo da izraste u njega, kroz koju je trebalo on da se ponovi, da se svetu desi još jedan
Romano i niko više, i iako to nikada nije izustio, u njemu je ipak ta nada tinjala i na telu mu
se videlo da u njemu tinja baš ta nada i ta sreća, sreća što će se, bože zdravlja, desiti bar
dvaput, prvi put kao Romano, koji se već zbio, i koji već jeste, a drugi put kao još jedan
kuronja kog će onda on uputiti u tajne sveta i veka, u tajne sebe, jer se sin, razume se,
upućuje u svoje tajne najpre, kako bi ja najlakše i najduže ostao ja. Sin, ja i tačka.
 bojana888

Prijatelj Ludić, hipi starog kova, sin nekakvog trbušnog hirurga, vucibatina svoje
vrste, na tom letovanju se prilično okoristio o Dininu trudnoću, slavio je u ime istoka, u ime
mira, u ime ljubavi, celo letovanje u kosi mu je zvrndao nekakav plastični leptir i guma za
koju je umeo da laže da je zmija, opijao se, poništavao je polove i rodove, tvrdio da je Dina
bezgrešno začela, da će svet od njene trudnoće postati bolje mesto, obećavao da će sa
njihovim detetom ići u provode, da će mu pokazati jetijev skalp, sve to, samo da ovo leto i
ovi dani potraju zauvek, da alkohol u njemu radi svoj posao, a on u svetu svoj, da gnjavi o
pločama, da pokazuje tetovažu, da priča o svojim studijama medicine, da se pohvali kako
roni najduže i najlepše, iako puši već skoro deceniju, da skoči lastu kad najmanje očekuju,
jednom rečju, Ludić je bio lik i delo koje je svaku priliku koristilo da pokaže koliko je
neizostavan element, i kao takav, koliko je najbolji u svemu čega se dodirne, u svemu je
nalazio niti sudbine i povoda koje su se pojavile tako da je bilo neophodno da ih baš on
uveže, u svemu je, razume se, nalazio tragove svoje osobenosti i za tili čas bilo koji govor ili
diskusiju je umeo da izokrene u slavu svoje pronicljivosti, a sve učesnike druženja i ćaskanja
da primora da zaborave na predmet razgovora i da se posvete njegovom slalomu kroz
asocijativne nanose koje su, naravno, verovao je tako, samo obrazovanje i sirovi talenat mogli
da načine.

Svi su znali da je Ludić ta glava iz koje izleću reči koje se nakače na reči drugih i koje
im onda sisaju krv i smisao dok ih potpuno sebi ne potčine, ali, bože moj, šta je tu je, Ludić je
imao previše jezika u sebi da bi bio izostavljen iz tog letovanja, specijalno kad su se Romano
i Dina voleli tako jako da je nešto u njima moglo i da pukne, da je nešto u njima moglo i da
se okrene naopako, u kom slučaju bi im Ludićevo znanje i medicina mogli koristiti i spasiti
živu glavu, i trpeli su se, svi skupa, Ludić, Romano, Dina i Aida, žena koja je imala aferu sa
Ludićem još samo to leto, da bi se već sledeće godine slikala pored nekog fjorda, sa nekim
Norvežaninom, nasmejana i u manjem ljubavnom nesporazumu nego što je to bila sa
Ludićem, sa kojim je govorila isti jezik ali pričala drugu priču.

Ovog leta sve je delovalo potaman, mladost, sunce, trudna Dina, koja je, istina,
izbegavala sunce, i sebi time davala na značaju, i sebi tako obezbeđivala nekakvu auricu, za
koju bi se kačila i nesretna Aida, i njih dve bi, priljubljene ženstvenošću i čavrljanjem, pravile
svoj svet u koji su, ipak, gubice Romana i Ludića mogle da provire kad god su htele, i da
prospu mleko i naprave svinjac, da zavijaju kao vukovi, da unerede sve, i onda bi Aida i Dina
 bojana888

čistile sve to, verujući da im se istinsko prijateljstvo dešava baš zbog toga što su zajedno u
svemu tome, i tako su postajale bliske uvek kad bi krpile mrežu razgovora koju su im njihovi
mužjaci, njihove svetinje i svinjetine, kidali iz čistog mira, eto, tek da puste nekakvog rovca i
da ne dozvole da mreža postane dovoljno velika i čvrsta da u nju može da se upeca makar i
najsitnija riba nekakvog smisla, tek da pokažu da su jezik i govor, muška stvar, i da u svakoj
reči, jedan, makar i mlitavi, penis reži.

Tako je, opijen morem i špricerom, letovanjem i sobom, Ludić Dini poklonio suvenir i
naložio joj da ga čuva dok joj dete ne navrši neke godine, kad bude moglo da razume šta
ljubav znači, na primer, i tako uveo budućnost u priču, i poslednju noć letovanja, on je
iskoristio da propoveda o budućnosti sebe, sveta i medicine, o tome kako će rođenje deteta
ispratiti on lično, kako će do tada svršiti svoje studije, kako će se usavršiti u akušerstvu, ako
bog da, zbog Dine i Romana, kako će sa stilom izvući njihovo dete na svet, tako da neće biti
cile-mile, da će mu se odmah staviti i dušom i telom na raspolaganje, i kao kum, i kao doktor,
i pre svega, kao čista ljubav, kao neko ko u sebi ima toliko čiste ljubavi da je samo čudo kako
se još nije desilo da od nje pukne, a Romano je, naravno, uvek bio zagledan u pučinu, tamo
negde gde je mislio da su on i Dina, i da je dečak ono što ih tamo, na pučini, čeka, i da je on,
razume se, posadio svoju šargarepu na pravo mesto, a istovremeno Dina i Aida bi tako htele
da se zapričaju, da Dina po štoti put kaže da je presrećna što će postati majka, a da je Aida
podrži u toj sreći, i da Aidi srce zalandara, pa i ona da poželi da postane majka, ali Ludić ih
naravno nije video kao osobe koje bi mogle smisleno da se zapričaju, koje bi uopšte trebalo
da pričaju jer je on taj koji je vlasnik jezika i svih priča, i njima razgovor, kako je njihova
muškadija videla stvari, i nije bio potreban, one se razumeju i bez da se zapričaju, to je,
ionako, stvar ženske intuicije, tako se verovalo tog leta, ali to letovanje je ipak moglo da,
njima dvema, ako ništa drugo, posluži i za to da se ispričaju kao ljudi, ali eto, Ludić je ipak
imao sve prioritete ovoga sveta, hteo je da objasni svima koliko ih voli, i rođenima i još
nerođenima, da jednima stavi na gubicu fleku, a da druge dočeka sa pripremljenim narativom
o sebi, i da nikome na fali dlaka s glave.

Romano je naprosto zagledan negde u sutra, i tako se i ponaša, i tako i živi, uvek
nekako na odlaganje i kao da tek treba da počne, a Ludić ne, on je uvek tu, prisutan, on je
neko ko ima potrebu da se o njemu misli, priča i uči, i sada i zauvek, neko ko najbolje razume
da postojanje ima smisla samo ako se postoji tako da se o tebi priča i nakon što umreš, i onda
 bojana888

misliš da ostaješ ovde, među živima, u sećanju i pričama o tebi, i Ludić je teret svog
postojanja nosio tako što ga je prepuštao drugom, i sutra u koje je on bio zagledan, nekako je
uvek bilo sutra u kojem će se pričati o njemu, u kojem svi treba da nose njegovo ime, i da u
svemu bude tragova njegovog postojanja, i on se trudio svojski da ovde, na ovome svetu,
ostavi za sobom što više tragova, tragova u vidu pisama, žena koje je voleo i koje su volele
njega, izlečenih pacijenata, da svako od njih u sebi nosi trag Ludićevog života i mesa, a
nikako mu, međutim, nije padala na pamet misao da je možda baš to najpogrešnija strategija,
da je možda najbolje na zemlji, za sobom, ne ostaviti ništa i sebe lišiti te potrebe da budeš
otac svemu oko sebe, potrebe da se sveti ime tvoje, da dođe carstvo tvoje.

Zagledani u talase po poslednji put tog leta, pred povratak kući, svi su Deniju u
Dininoj utrobi poslali poruku da je on dete mora i da kad plodova voda iscuri a vodenjak
pukne, da će svet postati slaniji za jednog sina, da će brda kojima su išli u avanture, čekati da
ih on osvaja i soli svojim svetim znojem.
 bojana888

3.

Bruke pucaju, i bruke su bruke zato što pucaju glasno, zato što traže da ih čovek locira, da ih
zapamti, te tako i mi, ne možemo da zatajimo Denijev prvi nestašluk, prvo iskustvo kada mu
je policija došla na vrata želeći da ga uhvati pravo za kičmu i da ga izruči pred lice istine, kao
nekakvu krticu, da ga iskopa iz jazbine i topline doma koja je bila toplina samo zato što su se
Deni, Denijeva mama i Ludić tako postavili u trenutku kad je došla policija, policija koja je
htela da Denija izvadi sa tog mesta u kojem je, po njihovom mišljenju, nastajao embrion
kriminala, koji je trebalo na vreme izvaditi i zgnječiti čizmom, baciti u vatru zakona, i ruku
podruku, Deni i Ludić, očuh i pastorak, oluk i narezak, te subote su krenuli na informativni
razgovor u pratnji dva policajca, koji su, obojica, ili jedan, svejedno, mirisali na denim.

„Pu-pu-pu, daleko bilo, moj Deni da ukrade bicikl, bože sačuvaj, pa tu me seci ako ja
mogu da poverujem u to, uostalom, ako je tako, i ako se tako ispostavi, kako su mi rekli ovi
ljudi, policija, ako se ispostavi da je on, ako dokažu, propišaće majčino mleko, ja ti kažem,
neće on da mi bude lopov, ja sam ga rodila, ja mogu i da ga ubijem!”, govorila je Denijeva
mama, ta fizički odveć neprihvatljiva figura, koja je u novom stanu izgledala još nezgrapnije
nego što je izgledala u onom Romanovom vešeraju, ili u prirodi, gde nije sapeta u četiri zida
svoje ženske sudbine.

Cigarete su joj bile način da živi dosta komotnije, bog ih blagoslovio, večeras su, dok
je čekala da se Ludić i sin vrate, gorele jedna za drugom, nizale se na nevidljivu nit njene
ljutnje koju je, svako malo, produžavao sram pred komšilukom koji je motrio na svaki njen
greh, koji ju je posmatrao i zvocao joj, komšilukom koji, umišljala je, zna sve njene tajne,
svaku njenu prljavost i greh, i uvek je imala u svojoj glavi, u toj loknastoj lopti, misli o tom
komšiluku koji joj sudi, koji je raspinje i zatvara u logore, i Denijev lopovluk joj nikako nije
išao naruku, jer ju je brukao, više nego išta, jer je sipao so na ranu njenog samohranog
majčinstva.
 bojana888

Šta će mi reći, kako sam ga vaspitala, da bude lopov, iver ne pada daleko od klade, u
pravu je moj otac, sa onom bitangom sam našla da imam sina, moj sin, lopov, nema ni
petnaest godina a krade bicikle, s kim sam ja našla da rodim dete, tako su, njene misli
ukrašene trakicama srama, drhtale u njenoj glavi, protresale je iznutra, okretale naopako, kao
kad ona kaže Deniju: „dobićeš batine, istrešću te iz gaća”.

„Gospodine Ludiću, vaš sin je ukrao biciklo iz dvorišta kuće porodice K., koje se
nalazi svega par zgrada vaše”, izneo je činjenice policajac koji je verovao i je veliki deo
velike pravde u načinu na koji intonira rečenice, koji je specijalno uživao u govoru o
prestupu. U tome da precizno i sa stilom opisuje, pred prestupnikom, počinjeno delo, kao da
je hteo da se pohvali svojim nadljudskim sposobnostima, da mu pokaže kako pod kapom
nebeskom zna sve o svemu, iako je uvek na drugom mestu i u drugom vremenu u odnosu na
mesto i vreme o kojima sve zna.

Policajci su se okomili da Deniju na vrat stave delo koje je on zaista i počinio, ali
višak je bilo upravo ovo policijsko okomljavanje, uživanje u tome što pred sobom imaju plen,
malog prestupnika, kom će sada, nakon što imaju sve dokaze, da pomeraju život i nerve sa
takvim taktom, jer činjenica da je on zaista maznuo bajs, ta činjenica je policajcima davala
takvu slobodu u aluzijama, u asocijacijama, osećali su se kao islednici u ime istine koja je
uvek na njihovoj strani, a ovaj mali i njegov namćorasti očuh uhvaćeni su u krađi, i biće, sve
su prilike, uhvaćeni i u laži, jer otkako je sveta i veka, to dvoje ide u paketu, a policajci su tu
da na vreme to prepoznaju i ne dozvole, da uoče i najmanji trzaj koji bi značio laž, i tako su
gledali dok su se pretvarali da ne gledaju, gledali su u Denija, u njegove pokrete, u to guta li
pljuvačku, jer sada su imali savršenu priliku da ispitaju svoje detektivske sposobnosti, da
budu ne samo panduri, nego i vaspitači, i proroci, i detektivi, i tajna policija, i apostoli, i
čuvari istine, i privilegovani interpretatori, i kustosi, i pravednici, i sveci koji stradaju, i
psihijatri bolji od Ludića, sve su mogli oni, da je za njih ostalo samo malo vremena, i
činjenica da su uvek mogli da pendrekom isprave Ludića i Denija, u paketu, davala im je
toliku prednost u dijalozima da je Ludić morao bar za dve skale da umanji prodornost svoje
argumentacije i retoričke veštine, kako ih ne bi doveo u situaciju da ga pendreče na Denijeve
oči, da ga mlate ko vola u kupusu, da ga vošte, da mu vraćaju bubrege u ležišta, da zamene
malo uloge, da malo oni ispituju, jer dosta je on, Ludić, ispitivao druge, da njega malo
policija propita neke stvari, to kako im u kući, njemu i Dini, raste ovaj probisvet, ovaj
 bojana888

mangup i nesreća.

„Gospodine Ludiću, uz dužno poštovanje, ali bicikl je pronađen ispred vašeg stana, i
na naše oči je vaš sin rekao kako je pozajmio prevozno sredstvo, i kako su mu namere bile da
ga vrati”, distanca koju je u govoru policija pravila persiranjem, korišćenjem reči i sintagmi
za koje su smatrali da ih čine ljubaznim, ta distanca je uvek bila nešto kraća od dužine
pendreka, tako da se otac i sin, iako visokopoštovani, ipak nisu mogli nadati da su izvan
domašaja tog oružja koje je napravljeno da svojim izgledom sugeriše da je uvek u službi
istine i pravde, a protiv neistine i nepravde, naprave koja je bila vrsno rešenje za pitanje
odnosa estetike i politike, a kojom su se rešavale ovojnice, pokosnice, ligamenti i tetive, a
neretko i bubrežne lože, jer, razume se, batinice nek se množe, koliko modrica toliko istinica,
koliko pendrečenja, toliko u državi poštenja.

„Dobro, Deni, jesi li ukrao to biciklo ili nisi, reci, ajde, neću reći majci, reci čika
policajcima?”, pitao je Ludić, svog pastorka, svoju muku, pitao ga je Ludić svojim
ljubopitljivim glasom, psihijatrijskim, očuhovskim, streljačkim, strogim, glasom u kojem se
čulo to kako će gnječiti malu gnjidu kući kad dođu, kako će ga rastvarati, kako će mu
ubrizgavati, i on i Dina, nešto malo nesreće za život, kad je već takav propalitet, lopina i skot,
i treba ga, tako malog, vaspitati na vreme.

„Nisam ukrao biciklo, vozio sam ga samo”, izvukao je jednu od rečenica koje su mu
bile na raspolaganju, izvukao i probušio razgovor po sredini, osovinom oko koje se zavrteo
točak nesporazuma.

„Dete, mi znamo da si samo vozio bicikl, ali ako ti niko od vlasnika nije dao makar
usmenu dozvolu za to, mi to smatramo krađom, i tačka”, biflali su, kao da su hteli da
zaustave točak nesporazuma naglo i da u razgovoru naprave „policajku” na vreme.

Nikome nije jasno ni kako ni zašto, ali Deni je voleo da komunicira sa onim što je bilo
iza izrečenog, sa onim što je ostajalo neizgovoreno, a oko čega su se organizovale reči koje
su onda čekale svoj red da kroz usta navale napolje, u svet značenja i smisla, u svet
sporazuma koji se neće vrteti, već će mirno stajati, tobože u ime nekakve istine.

„Uzeo sam bajs, provozao se, napravio par policajki i došao kući”, bacio je Deni kost,
psima koji su čekali kost kako bi je oglodali.

Iako je Deni zaista načinio par policajki pre nego što je došao kući, naglo zakočio, na
 bojana888

kontru, onda zaneo zadnji točak dok je guma po betonu škripala kao kad u američkom filmu
američki policajci jure nekog američkog lopova, u krivini, i iako je Deni, zapravo, bio
policajac dok je vozio i kočio i pravio policajke, te nije moguće da je ukrao bajs, za šta ga
optužuju, već ga samo uzeo privremeno kako bi ulovio neke druge, prave kradljivce koji su
svima osim njemu bili nevidljivi, pravi ološ koji uvek umiče brzo kao istina i pravda što
umiču u ime sebe samih, u ime svog ćeifa, i iako je Deni zaista načinio par policajki, i njega i
Ludića, policija i pravda su uzeli pod svoje, izdevetali ih tako da su propišali maminu sisu,
tako da im nikad više ne padne na pamet da se zezaju sa rečju policija, a kamoli samu policiju
da zezaju sa rečju policija, ili da policijsku majku, ne daj bože, nazovu policajka.
 bojana888

4.

Romano, Denijev otac, čovek je od sedamdeset i tri kilograma, suve građe, sasvim solidne
nokatne ploče, zguren koliko mora da bude zguren neko ko zamalo da bude pilot, zguren,
dakle, u ime uspeha koji su mogli da ga snađu, u ime svih tih katapultova koje je mogao da
ima, a nije imao, ali se, kažem, u ime njih zgurio, sasušio, podesio svoje telo nekoj sudbini
koja je trebalo da ga snađe, i na taj način preboleo to što ga je ona promašila, što je čest slučaj
- čovek uglavnom nastoji da sebi obezbedi samo simptome. Tako je i Romano bio pilot zbog
svog tela za koje bi moglo da se kaže da je telo nekog dotrajalog pilota, i to mu je, zaista, bilo
dovoljno, bio je pilot po opredeljenju, a čistač bazena po vokaciji, i niko na ovom svetu ne bi
mogao da uperi prst u njegovo telo i da kaže da su sličnosti između njegovog tela i nekog
pilotskog tela neznatne, i to mu je, kažem, bilo dovoljno.

Na Denijev rođendan, Romano je imao zakazan pad s konja, ali to nije bio pad s konja
na magarca kako su ga optuživali, ne, to je bio jednostavan pad s konja kojim je Romano
trebalo te subote da obezbedi višak para za Denijev poklon, da se baci sa konja u trku, da se
elegantno prepusti gravitaciji, da ljusne na zemlju, i taj pad bi amortizovalo par krvavih
novčanica, od kojih bi posle svom sinu pazario neki poklon, nešto umesto smrti i sramote
koje bi ga obuzele kad bi tom istom sinu pred oči izašao kao neprijatelj, lišen poklona i
napunjen bedom.

Kaskader subotom, bože, sačuvaj posla, kaskader subotom, Romano, otišao je da

padne na ključnjaču za koji dinar, otišao je da se ciganiše, da iznajmi svoje telo da ga drugi
bace u blato, dok se snima neki film, Romano je otišao da padne sa konja u mulj svoje
sudbine, da ga kamera viješto uhvati, iz prve, nadao se da će dobar ugao potrefiti brzo, i tako
je, prosuo čašu rakijice u svoju dušu koja mu je već napinjala kožu i htela napolje kao ptica
koja hoće iz kaveza zbog prirode koja je zove na svoj rođendan, zbog svetlosti i vetra koji joj
izgledaju iskreniji nego što jesu, tako se i Romanova duša osećala u Romanovom telu, ali on
 bojana888

je hteo da Deniju, svom sinu, rođendan bude stvar prirode, a ne stvar kaveza ili stvar
oslobođene ptice, na primer, jer tako je Romano video rođendane, život i krvne veze.

Denijev rođendan je došao iznenada i drugačije, neočekivano, iako je svima bilo jasno
da stiže, i to uskoro, Denijev rođendan je, ipak, pao u kuću kao granata, hladan kao sablja,
precizan kao ožiljak, pao je u kuću kao što će, nešto kasnije tog dana, tata pasti s konja, i
slučaju tih padova, ništa pod milim bogom nije moglo da se ispreči, a Denijeve nade da su taj
dan svi rezervisali samo za njega, popucale su po sredini, načele se kao roj pčela kad se, sam
od sebe, razdvaja u dva zasebna roja, onog trenutka kada je Denijeva mama, umesto zagrljaja
i lepote, Deniju u suzama rekla da je tata povređen, da leži u bolnici, nepomičan kao rat kad
navali na neke države i ne odustaje.

Tata je pao kao granata, nije nam se dalo, na moj rođendan da se zajebavamo malo,
Deni je, prečesto, rimovao misli i mislio rime, specijalno nakon loših vesti, i ove subote je
ostao dečak, bio je dečak i ostao je dečak i za rođendan, iako je računao da će na sebi videti
ozbiljnije posledice rođendana, tog penjanja na merdevinama lične istorije sa kojih će, u
jednom trenutku, a to niko, nažalost, ne zna kad, pasti u mrak svoje smrti, ako o tome može
da se priča kao o mraku, i uostalom, ako o smrti može da se priča kao o smrti, pasti i ostati
tamo nepomičan, mlak i uvek nedorastao, kao što su nepomični, mlaki i uvek nedorasli kifle,
patuljci i razlozi kojima čovek gleda na smisao života.

„Ustani, Deni, obuci se, idemo da vidimo oca, šta mu je, da nije polomio ono malo
života u sebi, da nije stradalo u njemu ono najmilije i meni i njemu, da nam ne nestane sa lica
zemlje, moje dete, Romano, moje zlato suvo”, udarala je rečenicu za rečenicom, mama, stara
singerica, koja je uvek slobodno trošila svoje reči kao kapisle, još od kada je Deni bio sasvim
mali dečak, ona je pred njim otvarala kutiju jezika i puštala da po stanu, tom malom stanu,
kao nekakav kućni ljubimac koji je doveden protiv volje ukućana, izlazi njen unutrašnji život,
pred njenog sina, maskiran u jezik i reči, i da mu kroz uši gura svoje mišljenje koje se
kasnije, nedugo zatim, pojavljuje na njegovim ustima i pucketa kao pucketajuće bombonice.

Autobusi su hladni, Deni se spakovao na sic i vise mu noge, mama je kraj njega, nisu
još počeli da slave rođendan iako je rođendan počeo, to je ta subota koju je čekao, tata je u
bolnici, ranjenik je, Deni ga vidi kao ranjenika i razmišlja o njemu kao o ranjeniku, pao je sa
konja, ipak, to se dešava samo vojnicima i onima koji su bili u boju, i budući da je Deni video
nekakav boj na slikama, preveliki je posao za sve nas, moramo priznati to i sebi i svima, da
 bojana888

pravimo razliku između onoga što vidimo na slikama, i toga kako mislimo o stvarima koje
nam te slike predstavljaju nakon što smo ih videli na slikama, kako da, na primer, nakon što
vidimo neku sliku, mislimo kasnije o toj stvari nezavisno od slike kojom nam je ona
predstavljena, jednostavno izgleda nemoguće, i tako je i sa Denijem, nemoguće da je on
stvarno mislio da mu je otac ranjenik, naravno, ali ga je vest da je otac pao s konja, najpre,
podsetila na sliku konja koju je video u školskim udžbenicima, i na čoveka koji na toj slici
nije pao s konja, kao što njegov otac zamalo da ne padne, ali, sudbina je takva, ovaj na slici
se klatio i nije pao, iako njegovom sinu nije bio rođendan taj dan, a naš dragi Romano se
strovalio sa konja, slomio se, iako je njegovom sinu rođendan, ali zato ovaj sa slike jeste bio
vojnik, a Romano je bio vojnik samo kad je njegov sin mislio o njegovom padu s konja, iako
je, istini za volju, veza između Romana i ovog jahača, ratnika sa slike, samo u Denijevoj
glavi, to ne znači da ona u budućnosti neće značiti nešto i za stvarnost.

„Bolnica je stanica na kojoj svima postaje jasno da je život samo tačka na liniji smrti”,
govorio je neki masni pop koji je ležao pored Romana, govorio je u plafon i čekao da mu se
ta rečenica odbije i da mu tu tačku života o kojoj prdi produži u liniju, a da liniju smrti svede
na tačku, to je čekao pop, i to se videlo iz aviona, iako su popovi uglavnom nevidljivi iz
aviona, što toplo preporučujem da pokuša bilo ko ko ima strpljenja i snage da pokuša, da
pokuša da vidi popa iz aviona, ali ovog popa i nije trebalo da vidimo iz aviona, nego, kažem,
iz aviona smo mogli da vidimo da dok priča da je život tačka na liniji smrti, on misli i ima
debelu potrebu da je smrt tačka na liniji života, i njemu se, obećavam, verovalo u boga jer je
za njega sve bilo obrnuto, a bog, prečesto, služi baš da ljudi lakše funkcionišu kad im je sve
obrnuto, i to je i bogu dosadno, ali ljudima, na koncu, nije, i dok ljudi budu bili „slobodne
ptice koje lete dok ih bog radosno posmatra”, kako je još umeo da kaže ovaj pop oboleo od
srca i tihovanja, dok budu bili te slobodne ptice, bog će im se „pokazivati u lice”, tim rečima,
kunem se, tim rečima je pop solio živote svojih cimera, i svima je pa i njemu bilo jasno da će
mu bog stati na muku tek kad bude na toj liniji smrti, i da tada neće biti povuci-potegni, kao
što sada on kroz tuđe mozgove povlači i poteže poruke bogu, poruke u kojima kaže da je
njegov račun čist, a duša kao bebina.

Sa Romanom je, međutim, stvar bila mnogo prostija. Pop je krstio i prdeo po sobi, a
Romano je ležao, nepomičan, kao rat kad navali na države, pa ne odustaje, što smo već rekli,
ali Romano je zaista tako ležao, i onda je bitno da se to pomene bar još jednom, da se to
 bojana888

ponovi, i da se u Romanovo stanje stekne precizniji uvid, da nam se približi Romano u tome
kako leži, zašto leži, šta to ležanje znači bogu a šta narodu, i da se i bog i narod uzmu u pamet
kad sledeći put zajašu konje, ili da, bar, nabave kočije, na primer, da se skrase ako se skrasiti
mogu, bog i narod, ta dva stvora koja bi komotno mogli da odigraju bitnije uloge u našem
romanu, baš sad dok se Romanu sprema kapsula, rezonanca, magnet, taj džep neki u koji
medicina stavlja svoju ruku i izvlači detalje ozleda i bolesti sa kojima onda žonglira i pleše,
kroz koje postoji, da se ne lažemo, kao što sve stvari postoje da bi s njima čovek mislio i
žonglirao istovremeno, i onda se neki raduju a neki oljušte, kao što se sad naš Deni, obična
krasta na kugli zemaljskoj, oljuštio svetom medicine i očeve povrede, toliko jako da je njega
ostajalo sve manje, a na njegovom mestu se dešavalo sve više bolnice, sve više ljudi u belom
koji šetaju kao da će uskoro poleteti i postati te rode koje donose decu, ako je to uopšte istina,
sada mu se javljala ta sumnja, iako nije bio toliko mali koliko je potrebno da bude mali neko
ko sumnja u mit o rodama, ali Deni je drugačije proveravao koliko su tačne stvari koje uči i o
kojima sluša, puštao ih je da drugačije u njemu žive, da ih kasnije nego što je to očekivano
dovede u pitanje, da odstoje neko vreme, pa da ih tek onda dovede u vezu sa svetom, zbog
kog su mu i isporučene, ali ne, on je to dovođenje u vezu odlagao uporno, uporno je čekao da
istine koje su mu ulivane sa poverenjem u istine i u ulivanje, same nekako krenu napolje, i
tako mu je i danas, na rođendan, istina o rodama i deci sama krenula napolje, nakon što je u
lekarima video da su oni ti za koje je sve vreme mislio da su rode, da su lekari ti beli pernati
stvorovi dugih nogu koji odnose decu i njegovog oca koji je sada bio dete, da odnose
Romana, tačnije, da odvoze i Romana, ali odvesti i odneti, prečesto je ista stvar, i Deni je,
suprotno svom očekivanju, bivao još manji na svoj rođendan, još nepostojaniji, a otac je ležao
kao čaura, ispražnjen od metka svoje radosti, ležao je kao mrak kad leti odleži na nekoj
drugoj državi duže nego na onoj koja leži na tebi, tako je Romano sad ležao, jer Romana i
države uvek su snalazile iste stvari, ratovi i godišnja doba, samo što su Romana snalazili
iskrenije i preciznije, kao što će medicina sada iskreno i precizno pokušati da nađe mesto
kroz koje iz Romana curi njegov život koji je maločas držao za grivu tako snažno da je samo
konj sudbine mogao da ih odvoji, ili da to pokuša, Konj sudbine, da pokuša.

„Moramo tačno da vidimo gde krvari, nažalost, sad ništa ne možemo da vam kažemo,
jedino što je izvesno jeste da je njegovo stanje krajnje neizvesno”, rekao je doktor Rodić,
doktor kurac, doktor padanje umesto snega, doktor svinja, doktor pastrmka, mogli smo da ga
zovemo i doktor tenzija, doktor rođendan, doktor život, sve to smo mogli da mu pripišemo,
 bojana888

ali nismo, jer je Deni drugačije primao u sebe te reči, te foke koje je na njega puštao doktor,
koje su drugačije skakutale, jer je, razume se, bolnica drugačije mesto od kuće, i Deni te reči
ipak nije mogao lako da pripitomi, možda i zbog toga što su one htele da u njegovu glavu
unesu nešto drugo što mamine reči nisu unosile, nešto što je samo doktor Rodić mogao da
ubaci svojim jezikom kojim je, kao čekićem, probijao led značenja koji je inače bio predebeo
u Denijevom svetu, i iz vode vadio mladunče, pokvašeno hladnim plišem, izvlačio ga u
belinu Denijevog sveta, i tu ga skakavcem otvarao kao nar, da mu pokaže da u toj utrobi
nema nikakvih krila.

„Molim vas, doktore, šta da radimo, kolike su mu šanse, oće li preživeti?”, mama je
kukala i spremala se da pogine od tuge, da se baci sa solitera svog samohranog majčinstva u
kojem joj se smešila jedna garsonjera, još jedan prostor koji bi punila dimom cigareta i čekala
da plućnim krilima poleti ka Romanu, da ga vrati u porodicu ili da porodicu premesti negde
drugde, svejedno.

„Ne možemo još ništa da vam kažemo, gospođo, nezahvalno je da sada išta pričamo”,
rekao je doktor Rodić u ime svih ujedinjenih Rodića sveta, krenuo za krevetom koji je
odvozio Romana, otplesao za krevetom kao da na latinskom prati miris smrti koja bi, po
njegovim očekivanjima, ipak trebalo da sleti na Romana, pomilovao Denija po kosi, uzeo mu
skalp kojim je, izgleda, planirao da začepi rupu kroz koju je Romanova duša htela lično da
upozna Denija.

Vrteo se Deni oko nogu svoje majke, bio je blizu njih i služile su mu kao stabla što
služe u ratu, da se čovek sakrije od metka i od preuranjene smrti, da proviri ka neprijatelju, da
se za njih uhvati kad zanemoća, kad mu dođe da plače da ga ne vide saborci. Jer suze u ratu
imaju smisla jedino ako ih čovek krije. Ako ih ispušta na koru drveta i čeka da ih zima ili
mrak skrase, i tako je i Deni, kroz mamine noge gledao za ocem, ranjenikom kog su odvozili
nekud, kao da ih tamo čeka neko, tako je Deni gledao za tim krevetom na kojem je ležao
njegov otac, neko ko zna da je Deniju baš danas rođendan i da će, zbog toga, Romana lakše
zadržati ovde, u svetu i među svojima.
 bojana888

5.

Dina, Denijeva mama, žena koja bi mogla škorpiju da natera u vatru, žena čiju sisu da
poližete, osjetili biste ukus srnetine, bila je skoro metar i metar, i ništa manje od toga Denijev
otac, istini za volju, nije ni hteo da jebava, i ona je umela, često, da krklja na Denija, razne
stvari, umela je maglu da mu uspe u tanjir, mogla je da ga zgromi i da ga natera u kut sobe u
kojem je držala koprive, bila je dugačka previše da bi se u nju verovalo kao u majku, ali je, s
druge strane, bila previše prisutna u Denijevom životu da je se ne bi plašilo, i tako je to
stvorenje od majke Deniju svakog jutra stavljalo do znanja da je svet samo ono što ona odluči
da jeste, i da njega, Denija, može ubiti, jer ga je, pobogu, ona i ispizdila, i često mu je
govorila: „nisi mi izašao na oko nego na pičku, i tako ću te i tretirati”.

Suviše ludo je bilo te večeri kad su se Denijevi mama i tata spojili, koju godinu nakon
što se Tito spremio bogu na istinu, Denijev tata, leteo je, sav uronjen u iščekivanje svoje
budućnosti, leteo je ka tom gorostasu od devojke, ka tom podupiraču plafona, koja je,
možemo reći bez blama, bila glavni orijentir na toj zabavi, i u nju se Denijev otac
zablentavio, u njoj je Denijev tata video sve osim lepote i seksa, možda svoju zaštitu, možda
svoj tračak nade da će se lakše uspeti merdevinama Svetog Jovana Lestvičnika, ko će ga
znati, ali te noći, dok su baloni prošlosti pucali jedan po jedan, i dok se su svet i politika
račvali na dva dela, u dva pravca, jača polovina Denijevog nastajanja uputila se ka budućoj
majci, u nameri da joj pokaže šargarepu, da joj uruči spolovilo, da je časti u šumarku, da je
skoka i zbari, da je, onako preraslu, savije preko plota, i da joj, straga, ubaci malo mesa da joj
se nađe, i tako je, obuzet tim mislima, prišao njoj, kobili koja je glumila da joj ovaj susret sa
Romanom nije ništa naročito, da joj ovaj portal koji se smeši da bude otvoren, zapravo, ne
predstavlja ništa vanredno, a koja se, u stvari, u sebi, cedila od sreće, i čija se pička grčila pri
pomisli da će uskoro, sve su prilike, biti neizostavan prevoj u čvoru muško-ženskih
patologija.
 bojana888

„Znaš šta, možemo mi da se uzmemo prvo, pa posle da pravimo decu, jer ja želim
dete iz ljubavi, ne ovako, na brzaka, da mi se desi da začnem”, tako je govorila Dina, mlada i
žilava cura koju je Romano odvukao u podrum da joj objasni tajne udvajanja, da je iznenada
poprska nečim za šta će slagati da je lavlja slina, da je ubode kao želju u socu, da joj raskrili
dušu i telo i ostavi ih da se provetre, hteo je da je skoka i možda da je ostavi da ona u sebi
nosi, mesecima zatim, plodove tog kokanja.

„Trudićemo se da ne ostanemo trudni”, hteo je da bude duhovit i hteo je da na to ime

udomi svog vršnjaka, da ga skući nakratko, iznutra je sebi slao poruke podrške za situaciju u
kojoj se nalazio, i dobro je znao da je svest o toj situaciji deo situacije same, i da će tim
mislima koje su sasvim u njemu, on isprovocirati stvarnost da mu se posveti više nego
drugim akterima u njoj, mislima je, dakle, proizvodio ono što je trebalo da mu se dešava a da
to ne bude samo on sam, da se ne dešava sam sebi neprestano, nego da mu se desi i neko
drugi, i uvek je pretpostavljao da u tom drugom ima isto toliko rezerve koliko ima u njemu, i
da ono što se izgovori predstavlja samo desetu, prerađenu verziju onoga što se začelo negde
mnogo dublje nego što će se sada, greškom i neplanirano, začeti Deni.

Neko bi rekao da je Romano lažov i kurva, da je hteo samo da iskoristi Dinu, da se

počasti njom par puta, i da je posle ostavi da se suši u kavezu izneverenih ženki, da je,
kasnije, poseti, jednom, i da na nju pokaže prstom svojoj sledećoj žrtvi, da od nje napravi
eksponat pred kojim bi svima bilo jasno da je reč o lakovernoj ženi kojoj se desilo da bude
žrtva nečije samovolje i drskosti, i mnogi su tako i videli Romana, i mnogi su ga tužili bogu,
u crkvama dok su klečali i razmišljali o svojim gresima, Romano im je nekako uvek, sam od
sebe, padao na pamet, kao da je bio nepoznata u svim jednačinama preljube i kresanja, svih
tih, u suštini, komšijskih disciplina, radnji koje život znače, koje se odvijaju tako da prostorije
postoje zbog njih, da svojina kao privatna postoji jer neko u njoj nekoga jebe a da se to ne
zna, ili da to jebanje bude, po potrebi, u tajnosti.

Romano je bio lokalni fićfirić, imao je svoju garažicu, u njoj je popravljao motore,
ljuljašku i mustanga, bio je utegnut, uvek u farmericama i majici na bratele, leti, a zimi u
kaubojkama, istim onim farmericama, istom majicom preko koje je nosio džemper, siv, na
kockice, i jaknu, kožnu, meklaud, gdegde uflekanu kolomašću, ali sasvim neznatno, i
uostalom, on i nije bio neko ko je toliko obraćao pažnju na te odevne detalje, on bi se svaki
put, po pravilu, u toj meklaud jakni, obrušavao na ženu za koju se nadao da je nečija, jer je to
 bojana888

za njega značilo dvostruki izazov, da uspe da istisne onoga čija je, i da uspe nju da pritisne uz
sebe, bar na jedno veče, iako je to prečesto simultana radnja, istiskivanje onoga čija je, i
pribijanje nje, koja nakon tog istiskivanja ostaje sama i ničija, sebi, ali, naravno, ima i
slučajeva kada je, tek što je istisnuo ovoga čija je, žena postajala slobodnija i veća, kao
nekakav mehur kog je nemoguće kontrolirati, i koja je u toj slobodi zahvaljivala Romanu, i
ljubila ga u obraz, i slala komovicu kad bi ovaj stradao na fudbalu, ali koja je dalje odlazila
sama, bez Romana, kao rikošet koji uvek stiže na pravu adresu, i ti ljubavni uspesi i neuspesi
Romana su činili živim, pored njih, on se još dičio svojom meklaud jaknom i mustangom, i
za njih je bio spreman da ubije.

Neko bi, kažem, rekao da je Romano lažov i kurva, i da je samo hteo da iskoristi
Dinu, ali to ovog jutra u podrumu nije bilo sasvim tako, iako je to najpribližnije onome šta je
prema mnjenju Romano ispao tog jutra. Lažov i kurva. Neko ko je iznutra već ljuštio
kobasicu, a spolja je bio ljubak i nežan, kao svako ko, uostalom, kobasicu koju u sebi ljušti a
planira i da umoči spolja, i u ime tog umakanja je ljubak i nežan, ali to se smatra za laž i
prepredenost, to je obmana i zločin, i zahteva se sasvim obrnuto, da spolja kobasica bude
uvek oljuštena kako dolikuje, ali suva sve dok se iznutra ljudi ne umoče u raznorazne zavete i
obaveze, dok ne odgovore na zahteve iz budućnosti koja je ništa drugo nego peraje koje će im
mahati zauvek, što sve, naravno, ima veze samo sa načinotn na koji ta unutrašnjost promašuje
svet i sebe postavlja na mesto tog promašaja, umesto sveta, i tako je od njega sad, kroz Dinu,
Dinin otac tražio da Dina ne zatrudni, a Romano objašnjavao nekakvom množinom kako je
istinski umešan u to da spreči taj slučaj, kako će se „oni truditi da ne zatrudne”, iako je seks u
tom trenutku bio toliko daleko od Romana i Dine, daleko kao što to samo seks i zna da bude,
na drugoj planeti, dok su se oni jebali sa očevom naukom koja je kroz Dinina usta slala
prognoze o koliziji dva sveta.

Jebali su se oni, nije da nije, da nam skrate muke, ali pre toga su morali da reše ko pije
ko plaća, čija majka crnu vunu prede, i naravno, tvrdog oraha, voćku čudnovatu, koji je bio
jedno od poslednjih uporišta odbrane Dinine nevinosti, koje se aktiviralo onog trenutka kad
joj se učinilo da je Romano vozi, da je nagovara, te da ona sada treba da mu se ne da, da mu
se opire, tvrdo, da ga muči, kao orah što je udarao kontru Turcima.

Romano je uzeo svoju štafetu i predao je Dini, nakratko, zatim je navukao gaće,
ostavio je zaljubljenu, upalio cigaretu, izašao iz vešeraja, krenuo nazad u disko i za sobom, u
 bojana888

Dininoj utrobi, iz nehata ostavio nešto svoje genetike, u ime sveta i veka, u ime budućnosti
svoje i njene, u ime države, radosti, u ime sutra koje je, tako pripit, želeo da raskine i
razglavi.
 bojana888

6.

Jednom je tako, dok su talasi pretili da mu kroz uši proteraju svu pamet iz glave, ronio
duboko kao patka, i pravio se da je veliki i odrastao, a njegova mama, sva obuzeta svojim
držanjem na plaži, gnezdila se na peškiru, i čekala da joj roda odnese sina, čekala je da se na
njenog sina stušti roda i da ga odvuče iz plićaka tamo negde, ka pučini, tamo negde gde je,
bila je uverena u to, i njegov otac koji je trebalo podjednako kao i ona da ispašta u odgajanju,
a ne da se, dok se ona trudi oko majčinstva, on brčka sa nekim sirenama, i tako se Dina
gnezdila na peškiru, trudila se da privuče pažnju ostalih morskih krava, kako bi tom pažnjom
namirila svoj nemir, kako bi joj neko udelio kompliment da ona izgleda kao da nema sina, da
je možda bogorodica, ili da joj saspe u lice onu čuvenu nagradu koja glasi: „nikad se ne bi
reklo da imate ovolikog sina”, a on, toliki sin, glumio je da je veća patka nego što jeste,
pravio se da je odrasliji nego što jeste, i za šaku dolara, lako je mogao da usvinji sve majčine
projekte, da joj se posere po toj pozornici na kojoj ona izvodi svoj antimajčinski ples, dok se
njegov otac, tako je ona osećala u centru roditeljskog nerva, tamo negde gosti sirenama, i dok
jede, verovatno, pohovane rode, iste one koje je trebalo da malog odnesu od mame, i donesu
njemu, ocu, iste te rode, ovaj sebični morski krastavac od čoveka, mislila je Dina, jeo je, a
ona je bila mama i antimama paralelno, i uspavala se na suncu, izgorela, pocrvenela kao
baklja kojom rudari traže put vani, iz jame, iz utrobe, i naravno da je mališa zbog toga dobio
svoju porciju degeneka, i naravno da je posle ronio pliće nego što je trebalo, i naravno da
umalo nije pao s brodića kao kad tajna umalo ne padne u pogrešne ruke.

Denijeva letovanja su snažno uticala na njega, bila su crna i puna nekih tramvaja
kojima su dolazili ljudi sa svih strana sveta da na njegovu mamu bace kovanicu, da je gledaju
dok je talasi zapljuskuju, da joj se popišaju na dušu i dušek, da po njoj prospu kofu divljeg
leda i gledaju je kako se uvija kao zmija, a butine njegove mame sijale su uvek kao poručene,
kao da ih je kantarion osveštao, sijale su kao da su stremile tome da postanu mošti, ali nekako
otvorene za retoriku i erotiku, istovremeno, i tako su, blago raširene, pozivale da se gvirne u
 bojana888

njihovu tajnu, u ono što skrivaju svojim spajanjem, u taj ugao koji predstavlja mesto
majčinstva i greha, mesto svakog smisla, mogli bismo da kažemo i mesto jedne brzoplete
terazije, jedne rende, jednog piknika na koji smo zakasnili, voza kojim se gimnazijalci
otiskuju na matursku ekskurziju, sve to je isijavalo iz butina Denijeve mame, a on se, budući
da je bio opremljen maskom za ronjenje, pravio da roni, dok je, u stvari, kroz vodu nišanio,
ciljao mesto odakle su mu rekli da je izašao, i tako lovio ribicu koja se skrivala u majčinom
međunožju, fantazirao o tome da postoji kontinuitet između ove vode u kojoj se sada pretvara
da gleda u nešto drugo dok, kroz nju, gleda u izvor svog postojanja, i plodove vode,
vodenjaka, svete vode, svih voda ovoga sveta koje su mu se javljale svojim imenima, koje su
mu se lično obraćale, koje su po njegovog detinjoj mašti bušile rupe za temelj njegove
buduće ljubavi i neuroze, i punio je pluća vazduhom kako bi što duže ronio, pretvarao se da
gleda u jednu ribicu dok je, u stvari, gledao u drugu.

Skušu sa roštilja je tamanio Romano, dok su se njegova žena i sin gnezdili po

primorju, i dok je Deni računao da je on sidro koje drži brod ljubavi svojih roditelja na
sigurnom, dotle je mama Dina mislila da je Deni sidro koje je zapelo o stenu i koje drži taj
brod u mestu, i da su zbog toga Romano i ona na udaru ajkula starosti, da su otvoreniji za
mržnju i stradanje, da im kičme najeda pučina budućnosti kojoj su okrenuli leđa i protiv koje
su se Denijem usidrili u jedan trenutak, u dan kad je Denijeva guzica došla na svet, kad su
zavrteli prase, zakotrljali rolat, uvili sarmu, urolali tepihe, kad su sve vreme ovog sveta
skoncentrisali oko dupeta koje je trebalo da bude rešenje svih zagonetki, koje je trebalo samo
da prdne kako bi se lađa njihove ljubavi uputila pravo u večnost.

Skuše je cepao Romano redovno, sa kriškom limuna, dok je radio moleraj u kući u
kojoj je bio čistač bazena, ovog leta je molerisao i gletovao, fasadu sređivao, oluk zavario,
učvrstio i vratio u funkciju, kućicu za psa napravio u celosti, staru bacio crnim lavovima koji
su skupljali gvožđe, i u pauzama, tukao pivo, dok je sređivao bogataški dom, merdevinama se
peo na tavan i silazio sa tavana, išao gore-dole, njegovi najbliži su bili na letovanju, na moru
krali od Bahusa magleni grozd, a on im je svojom majstoričavošću za to obezbeđivao
materijalnu potku.

Mama Dina se tog leta na Denijeve oči zacopala u nekog lokalnog ribara, čoveka koji
je bio mreža umesto mreže, kraba umesto krabe, pigment umesto pigmenta, koji je imao lažni
kuk iz hira i obesti, čisto da dokaže pajtosima da može kad mu se hoće, koji je imao tetovažu
 bojana888

sidra na jednoj mišici, na levoj ili desnoj, teško je reći, jer teško je znati sve činjenice preljube
čak i kad ste kroz ključaonicu videli ono što je Deni kroz nju video, sidro i ribicu, u paketu,
kako liče, kako sidro pendreči ribicu, kroz ključaonicu je Deni ulovio mamu koju je lovio
ovaj ribar, na svoj način, kao medved ju je uhvatio i spremao se da je pojede na kiši, pa posle
da uzme kašiku meda i stavi u kosu, a kašiku u svoje ribarsko srce, a mamu da ostavi
usidrenu, da leži i da se pita šta je sa Romanom, da plače i kuka, da joj i duša svrši, od tuge i
bola, jer samo tako se iskreno pati nakon kvalitetne preljube, samo se tako, istina, jedno sidro
vadi a drugo baca, uz suze i znoj.

Deni je, napokon, video ono čega se najviše plašio i što ga je najviše i interesovalo,
video je kroz ključaonicu, iako je mama mislila da Deni sanja kako pliva i roni, kako Deni
motri na ježa i upozorava plažu, Deni je sav budan gledao kako ribar diže mrežu, video je
lepotu primorja u malom, video je kako sa pučine njegovu mamu napadaju ajkule, s leđa,
kako joj se penju na kičmu i pokušavaju da joj utule nešto malo primorja za poneti.

Mama i ovaj ribar Voja su se jebali, tata će da popizdi, strašno dobro je Deni umeo da
razume situaciju. Otišao je i bacio mačka na otavu, u nesvest, i uspavao se, sav u morskoj
soli.
 bojana888

7.

Dešavalo se u Romanu, ako ne mišljenje, onda svakako nekakva glad da se ostane u životu,
nešto tog tipa tinjalo je u njemu dok je on za svet bio u komi, težak, oklembešen, i dok su ga
doktor Rodić i kolege gledali kao gotov slučaj, kao meč-loptu, on je unutra, dublje nego što
čovek na prvu loptu očekuje da se odvija to unutra, mutio viškom srca lepo i ružno, njihove
svetove, uvezivao ih, pravio pletenice i premazivao belancem svesti koja je htela da na mala
vrata uđe u njegov život, iznova, čijim ulaskom je Romanov život mogao ponovo da počne,
jer mogao je samo da izroni iz tog stanja i da kaže: „uh, jebo te leb, sanjao sam da sam pao s
konja”, i da mu onda objasne kako se probudio iz kome, i da, zapravo, i nije sanjao, nego da
je uistinu pao s konja, i da on, onda, neko vreme, ne vjeruje, pa da pokuša da se seti svakog
detalja, ne bivajući, pritom, srećan što je živ, dok su svi oko njega sretni što je živ, a on,
budući da i ne zna da mu je život visio o svinjskoj dlaci, i nema toliko razloga da bude
srećan, koliko da utvrdi da li ga oni varaju, da li mu podvaljuju, prave nekakve smicalice i
neslane šale, da li su konji koji se zavitlavaju sa čovekom posle košmara i koji ga teraju da se
raduje jer je živ, a on uplašen zbog sna u kojem mu se dešavalo ono što se za sve druge
dešavalo zaista, takoreći na javi, iako je vrlo problematično i nezahvalno praviti tako oštre
razlike, naravno, ali u slučaju ovog pada komotno možemo da kažemo da je ta oštra razlika
na mestu, i u Romanu je tako klijalo, dublje nego što se pretpostavlja, nešto poput misli, ali
ne misao, klasično uzeta, nego, pre, nekakav detalj koji može da liči na život koji može tek da
se desi, nešto kao kad čovek razmišlja o smrti koja će ga snaći u jednom trenutku, ali ne
uskoro, svakako, već u jednom neodređenom trenutku koji nije ovaj sad, i tu se ne dešava,
komotno možemo da kažemo i to, misao, a ne dešava se ni život, već upravo to nešto, taj neki
detalj koji je u vezi sa onim što tek treba da se desi, taj neki trenutak u budućnosti koji, sve su
prilike, dolazi, samo što, naravno, ne dolazi iz budućnosti, kao što ni konji u Romanovom
krvotoku nisu lepi ili ružni u budućnosti, već sada, u ovom trenutku, u sadašnjosti i Romanu.

Hoće li Deniju, na koncu, kupiti biciklo da s njim juri kroz mladost i odrastanje, ili će
 bojana888

mu nekakva raga uzeti ono najvrednije u njemu što u ovom trenutku nije život, ali nije i da
nije nekakva nada za sve one, Denija i Dinu, pre svih, koji su u tu njegovu oklembešenost
gledali kao sa mosta, koji su čekali da iz nje izbije ili Romano ili ništa, grč, hladnoća koju će
staviti u rupu, u zemlju, preko koje će nabiti nekakvu betonsku ploču, tazidanu od nekakve
crkavice i kojom će prekriti crkavicu sazidanu od Romana, koji je sada, naočigled svih, bivao
i Romano i ništa, istovremeno, nekakav čovek koje tek treba da se rodi, kog doktor Rodić
prepipava tražeći znake po kojima će znati da li lep ili ružan konj trči u Romanovom
krvotoku, i na koncu, i sam doktor Rodić je, sa svim znanjima u sebi, trebalo da umre u
jednom trenutku, ali sada je, tako se činilo svima, bio red na Romana, iako, kada je reč o
smrti, nema klasičnih redova, izgledalo je da, nakon tog jahanja, Romano stoji prvi u redu i
čeka, a na taj red gleda Deni, na svoj rođendan, stariji i, prema tome, sve bliži ocu ako otac
umre upravo na taj pišljivi rođendan, i dalji od oca, ako otac preživi, dalji jer se približava
fazi života kad mu je otac potreban samo da bi se od njega udaljavao, fazi u kojoj mu treba
živ da bi imao od koga da se udalji, a ne mrtav da bi mu, jer postaje stariji, postajao sve bliži.

Ako ima boga koji kažnjava zle ljude, doktor Rodić je prvi na listi, tako je Deni
gledao na slučaj doktora Rodića koji je trebalo da čupa njegovog oca od smrti, ali, istini za
volju, šanse su bile male u tom trenutku i Deniju je tuga uzimala srce kao kad ptice sleću i
uzimaju šta im treba od zemlje i nas, a onda odlaze gore, u visinu, da žive svoje ptičje živote i
lete kao u inat nama koji ne možemo za njima, i baš takav nekakav opis moramo da
ponudimo sada, nešto ne previše jako, već umereno, jer nam je, pre svega, stalo do toga da
opis tog stradanja ne bude previše uspeo, jer onda samo stradanje postaje uzvišeno, čemu,
ipak, treba stati na rep, treba prestati sa uzvišenošću stradanja i stradalih, jer i Romana su
sada vezivali konjima za repove, razvlačili ga u ime pobede, u ime opstanka, u ime uspeha
medicine, proveravali mu izdržljivost, kapacitete, nadražaje, reflekse, sinapse, stimulacije,
turska sedla u lobanji, gledali kako hipofiza stoji, stoji li uopšte, u, bože ironije, svom
turskom sedlu, ili je i tu zapelo, došlo do nagnječenja, do stanja koja su tipična za tkiva koja
su povređena, i Romano je tako vezivan konjima medicine za repove, ispitivan je danima,
ležao je sve vreme nepomičan, besvestan, mlitav, sa jednom nadom koja je živela u Deniju i
Dini, i onim „ili - ili” u sebi, i ovaj slučaj njihove porodične tragedije, sveuzev, glasio je: „svi
lepi konji liče jedni na druge, svi ružni konji su ružni na svoj način”, i ta nada u Deniju i Dini,
i Romanovo stanje, jedno bez drugog nikako ne bi postojali, ono „ili - ili” u Romanu, i nada
njegovih najbližih koja se uvezivala sa tim „ili - ili”, koje je, možemo reći, imalo veze sa
 bojana888

„ružnim konjima”, dok nada u Dini i Deniju, možemo reći, imala je veze sa „lepim konjima”,
i ništa više pod milim bogom ne možemo da kažemo, jer rečenice već prestaju da budu
rečenice i postaju ono što moramo da kažemo. Rečenice nam postaju konji. Na naše oči, naše
rečenice postaju konji koji jure, lepi, ružni, namučeni konji, to postaju naše rečenice, i muka i
napetost rage, ili kas nekog ata, sve to, skupa, postaju nam rečenice, a ostaje nam možda još
samo to da su oni sada, više nego ikad pre, živeli utroje, i to je jedan jedini fakat i jedan jedini
smisao slučaja „svi lepi konji liče jedni na druge, svi ružni konji su ružni na svoj način”, i u
takvom trilingu, nije postojalo ništa što ne bi bilo u vezi sa smrću, a lepotu u tome je zaista
bilo preteško videti.

Dina je pušila cigaru za cigarom, kao i uvek, Deni je primio par poziva i čestitki u
kojima je pre svega morao da kaže da mu je otac pao sa konja i da glavna tema tog dana ipak
nije njegov rođendan nego očeva ožleda, i moguća smrt, na koju je njegova mama Dina
izbegavala i da pomisli, ali koja misao, s druge strane, mama Dinu nije izbegavala, naprotiv,
prilazila joj je kao šinter keruši sa mladuncima, polako i oprezno, ali sa čvrstom namerom da
joj na glavu stavi metalnu lovilicu kojom će je privući sebi i lišiti slobode, a štenad ostaviti da
neko baci, sa ivice, odnekud, pravo u rupu sveta.

Romanov otac, Denijev deda, stara kajla, došao je, ljut na sudbinu što mu je sin na
umoru, pljunuo ispred sebe, jer tako se tuga i bes, koji su uvek pomešani kod ljudi koji su kao
on preživeli svašta, izbacuju svetu u oči, „krv mu jebem, šta kažu, oće li se izvući?”, siktao je
stari naš, siktao i tražio Dinu u saučešću, Dinu kojoj su sedativi pakovali telo i razum u vreću
u kojoj se mrtva živina otprema na spaljivanje.

„Ja sam, bog te jebo, tako sam ja u životu umirao ceo život, ali da me ovo snađe”,
tako je nekako otac žalio za sinom, iako sin nije bio zvanično mrtav, činjenica da je njegov
sin, Romano, iz perspektive nekakvih zvaničnika i tumača, bliži smrti nego on, ta činjenica
terala ga je na ivicu sa koje je hteo da se baci, niti znamo gde, niti odakle, ali da se baci, to je
ono na šta ga je terala činjenica da njegov sin sada ima šansu da prvi kroči tamo gde je ovaj,
kad ga je pravio, računao da će kročiti prvi.

Deni je, naravno, slušao dedine žalopojke, i Deni je dedine reči puštao sebi, s njima se
družio, na rođendan, otpakivao ih, slagao po podu, mešao ih, sudarao jednu o drugu, par
polomio, par njih su mu postale omiljene, riječ „bog” je bila na jednoj strani, reč „jebanje”,
opet, na drugoj, reč „umiranje”, reč „život”, njih je bacao čas na jednu, čas na drugu stranu, i
 bojana888

njegov tata, koji je bio sin kao i on, i samim tim, nečije dete, sada, doduše, nepomičan, i sam
je postajao reč, i Deni je mislio da li da ga uključi u igru, da li da se zaigra i sa rečju „tata”, da
je ubaci u tabore, sa rečima „jebanje”, ili „umiranje”, ili „život”, ili „bog”, ili da tata ne bude
reč, nego da se tata, kao i on, igra rečima, na rođendan da se zajebavaju malo, makar on tamo
negde, u svetu bolnice, a ovaj u svetu njihovog stana koji je, ipak, polako počinjao da smrdi
na prazninu.

Te večeri, dok je Denijev rođendan prolazio, dok se deda otvarao po sredini i krvario
kao što krvari sve što se otvori po sredini, samo što svaka krv nije očigledna, ali ako bismo
svaku mogli da vidimo, i ako bismo je pratili, uvek bismo otišli u sredinu, na mesto odakle
ona polazi, i dok se Deni uspavljivao sa igračkama u ustima, i dok je Dina želela u mesecu da
vidi odgovor, i dok je pušila kao da je to način da od meseca iznudi taj odgovor, sve je
nekako postajalo drugačije, tiše i sivlje, kao da je ustajalo, i sutra je trebalo da bude novi dan,
i to se čekalo, samo što sada, veče uoči, niko nije imao hrabrosti da sačeka sutra bez čijeg
čekanja, ipak, to sutra nije ni bilo moguće.

„Ti si, Deni, ti si majstor da sve krene naopako, evo otac ti se nije ni iz kome
probudio, a ti si već spreman da ga sahranimo i zaboravimo, sine moj dragi”, zavrtela je
pecaljku mama Dina, spremna da zahvati duboko u duh i da tamo ostavi sveže gliste krivice, i
snašla je Denija tog jutra, dan posle rođendana, sila stvarnosti koja ga je vukla za kosu, sila
koja je htela da joj Deni prepusti svoje telo da ga preore za tili čas, jer život počinje tek kada
par smislenih i lepih brazda neko prevuče preko nekoga, tek tada se zna da je život počeo, i
tek tada se zna da on počinje brazdama, jer, na koncu, i nema mnogo drugačijih početaka jer i
nema mnogo života, osim ovog koji je Deniju počeo kako je počeo, koji je neuhranjen pao
pred svetinu da joj smekša navike i veze koje su je držale okrenutu ka sreći kao da je sreća
jedini pelcer koji nam je neophodan i kog smo gladni, kao da ne postoje i druge žeđi u kojima
vredi umirati, sav detinjast i sitan, poput sovinog repa, sav umočen u smrt oca koja se
najavljuje, zbog koje će, danas-sutra, sve su prilike, postati neko i nešto, Deni je, polako ali
sigurno, bivao u vlasti samo jedne jedine misli kojoj nije mogao da uhvati pravac i brzinu, a
koja mu se desila svom silinom, tako jako da je isterala oko kojim je njegova porodica
gledala na samu sebe, i na tom mestu ostavila rupu za uspomene.

Ne dešava se retko da čovek proživi život tako što uroni dušu u sećanje i ostavi je da
vri, kao što se ne dešava retko ni da neko juri za lisicom svoje sreće koja mu se obećala iz
 bojana888

budućnosti i čiji rep želi pažljivo i sa stilom odrezati u ime uspomene, naravno, ali Deni je
bio dečak čiji je život drugačije tekao, dečak koji se nije dao olako mušicama svoje prošlosti,
ali koji; bogami, ni u budućnost nije bacao kliker nade, on je pre bio neko ko je živeo na
tumbe, i neko ko je uvek čekao, ali njegovo čekanje nije ličilo ni na jedno drugo čekanje,
njegovo čekanje je bilo kao feder između budućnosti i prošlosti koji je uredno spajao sve ono
što treba da se desi, sa onim što se već desilo, i tu bi drhtao pod silama od kojih su bile
sačinjene njegove kosti, želje i misli.

„Halo, bolnica, recite mi, molim vas, šta je sa Romanom, da li je živ uopšte, molim
vas, recite mi”, u ježa se pretvarala Dina, gađala je svojim bodljama, pošla bi na državu
smesta, toliko je van sebe bila, vrela figura tuge joj je jednjak iznutra grejala, a srce se lagano
pretvaralo u džep u koji je trebalo Romanova duša da se smesti.

„Deni, zovi ih ti opet za pet minuta, zovi ih, nek zvoni do kraja, moraju nam reći šta je
sa Romanom”, tražila je Dina, majka u čijoj karlici je, u tom trenutku, iza leđa svih nas,
tumor postajao velik kao beba, sakriven od očiju javnosti, tumor koji je čekao pravi trenutak
kako bi se obznanio bolom, krvlju ili malaksalošću.

Denijeva misao je vruća pletenica, Romano je oklembešen i hladan kao istorija,

izgleda da mu nema pomoći, Dina je očajna i tuga joj je u grlu i tu stoji i gleda na svet, i ništa
je, kako sada izgleda, odatle ne može isterati, ni sunce lekova, tu je zapela i odatle će se
polako peti u mozak, u reženjeve, tuga, ta spretna čovekova prijateljica koja zastavicu bola
ubada po telu, pravi rupice, i penje se, osvaja čoveka kao planinu, da bi mu sa glave skočila
dole u srce, i tako ukrug, dok joj ne dosadi, dok joj neko ne kaže: „hej, ti, tiha vodo što breg
roniš, hajde sikter”, ali niko ne zna ko i kad to izgovara, i ko tugu može da otera sa čoveka
kog ona osvoji, i doktor Ludić, taj prepredenjak, prodao se Dini kao da je on taj koji zna kako
njenoj tugi da kaže sikter, koji zna kako će sa njenom tugom, po kratkom postupku, da je
nanišani dok se bude najmanje nadala, da je ustreli, i Dina mu se zbog toga bacila u ljubav
trkimice, prebrzo je napravila dil s njim, toliko brzo da ni njena tuga nije znala šta ju je
snašlo, toliko brzo da je tuga morala da spasava svoju glavu, da je tuga našla spas u Deniju,
da tamo, u njemu, zajedno sa njegovom tugom, igra pikado, a Romano je pao, na vrat, na
pršljen, pao na sudbinu, i tako ostao, dole, olupan i pribijen, čekao da se njemu ukažu neka
druga vrata kroz koja ćemo pre ili kasnije svi proći, ali sada, čini se, prvi Romano, on će prvi
pokucati, svojom pesnicom kao kockom, pokucati na ta vrata, a ostaviće Dinu, Denija i
 bojana888

Ludića prokletog, ostaviće ovamo, kao terijere, šumama da lutaju.

 bojana888

8.

„Ajmo, mali, obuj papuče, idemo da tata ovo odradi pa ćeš posle da krkaš sladoled, ideš sa
mnom da se brčkamo malo”, poveo je Romano svog malog na radu, poveo ga je da zajedno
urede bazen i dvorište, da pomognu gospodinu P. oko njegovog zdanja, oko luksuza, oko
mira, oko sreće, da mu namire travnjak i ogradu, ružu i bagrem, da mu očiste bazen, da filtere
zategnu, da poprave što se pokvarilo, da se nadaju časti, da Deni dobije slatkiš, da se brčnu
ako bog da, pa posle da prošetaju, da odu do grada, da se pretvore u himnu, u čvor, da se kao
otac i sin skupe jedan u drugog i da tako ostanu zauvek, ko će ga znati, da paralelno plivaju u
bazenu, „dobar je gospodin P., daće nam on”, hrabrio je i sebe i Denija, Romano, taj čovek
zvani nadanje, čovek zvani biće bolje, čovek zvani dogodine, čovek zvani nek ide život,
čovek zvani bože zdravlja, čovek zvani dobro se dobrim vraća, čovek zvani dobri i zli ljudi,
čovek zvani hrenovčice jer je toliko voleo čovek da jede hrenovke da im je tepao.

Radovao se Deni, bio je lud od sreće, svaki put kad bi ga Romano vodio sa sobom,
kad bi ga Romano poveo da mu pomaže oko kuća sa bazenom, da zajedno odrade posao, i u
svakoj od tih kuća koje su obilazili, Deni je bivao istovremeno manji od makovog zrna i
veliki kao radost koja ga je obuzimala dok je krajičkom oka gledao u bazen, u ceđeni sok, u
igru i život koji su se tu pred njim spajali sunčanim danom, a koje je on svojim telom trebalo
da pocepa, rastavi, raskomada i da se umoran i ispunjen toplinom vrati materi, da joj objasni
kako je skakao u bazen, kako je ronio, kako je pio sok koji mu je čika P. doneo, kako je tati
pridržavao šta je trebalo, kako je dodavao šta je trebalo, i kako će imati sve petice, kako će od
sutra već biti bolji učenik, samo da on i tata skupa opet idu kod čika P., jer čika P. je fin i
dobar, i dao im je da se kupaju, dao im je sok, tati je platio i dao mu bakšiš, tati je platio i dao
mu bakšiš koji je posle toliko šištao po Romanovim džepovima da su morali da ga se reše i
zamene za neki sladoled, čoko-moko, ili bolero, za nešto što će staviti u usta i što će ih
svojim ukusom podsetiti na lepotu dana kroz koji su prošli kao pravi otac i sin, nešto što će
dosoliti Denijevu radost, Denijevu naskakanost, Denijevu nakupanost, Denijevu
 bojana888

namontiranost, sve u Deniju što je sada, u retkim momentima, bilo čvrsto kao čekić i što je
htelo da polupa sećanja na tugu koja mu se javljala onda kada tata nije mogao da ga vodi sa
sobom da čiste bazene, onda kada tata nije imao za bolero, kada ga je tata slao po cigare bez
mogućnosti da kupi i bolero, kada ga je mama slala po cigare bez mogućnosti da kupi čoko-
moko, kada su išli u selo da babi namire bruh, kada su putovali danima do babe i bruha, sada
je sve to jenjavalo, prestajalo, sećanje na te dane je poništavao bolero, ili čoko-moko, a Deni
je zapitkivao: „tata, tata, oćemo opet da idemo kod čika P. i da jedemo sladoled, reci mi,
oćemo opet?”, a tata je potvrđivao, gledao u bolje sutra, mislio da će mu kupiti montažni
bazen, pa da ga bar na selu nameste, ako već ne mogu ovde, u stanu, onda na selu da mu
nameste bazen, da se skupi neki dinar, da se mali kupa kad ode da vidi babu, da mali tamo
uživa kako treba, a i Romano da može da dane dušom, što da ne, kad mogu svi može i
Romano da se okupa u svom bazenu, samo da ga kupe jednog dana, uskoro, samo da mu uleti
taj posao na brani, ili neki drugi posao, nešto što će ga malo osloboditi kada bude potezao
novčanik, nešto što će mu dati nadu da je montažni bazen sasvim realna opcija, pala mu je na
pamet misao da u tom montažnom bazenu krsti Denija, možda će bog tako pre otvoriti tokove
novca prema Romanu, ko će ga znati, jer ako bog zna da će Romano deo novca potrošiti na
bazen u kojem planira da krsti svog sina, možda mu i obezbedi lakši novac nekakav, ali znao
je da je to ipak previše, znao je da ne treba od boga da na taj način traži, i u kori srca se
ponadao da će mu bog baš zbog toga i dati taj posao na brani koji će mu obezbediti pare od
kojih će kupiti bazen u kojem će krstiti sina, jer bog voli kad ga voliš i kad mu ne tražiš ništa,
samo ljubav kad mu daješ, tako je Romano rezonovao, nije hteo kalkulantski odnos sa
bogom, da ga moli i voli jer mu je potreban zbog posla od kog bi obezbedio novac za bazen,
ne, on nije hteo takav odnos, hteo je da voli boga, a bog ako mu da - da, ali ne da od njega
traži, ipak se nadao da će bog ceniti tu njegovu nedvosmislenu naklonost, to što ga voli bez
ikakvih potraživanja, i da će to nagraditi poslom na brani, da on tamo, na toj brani, neće pasti
sa brane, nego da će se vratiti sa lovom od koje će kupiti između ostalog i bazen za svog
Denija, svoje zlato, i da će onda sve krenuti po svom, i govorio je: „a daće bog, moj Deni, i
mi ćemo jednom stati na noge, videćeš, obećava ti tvoj tata, i kupićemo bazen, ima bazena,
nisu ovako veliki, ali moći ćeš da plivaš, da skačeš, i montiraćemo ga tamo kod babe, i biće ti
super, videćeš, daće bog”, ovako je Romano u Denijevo srce uneo nekakvu sreću koja je
komotno možemo da kažemo na Denija delovala kao otrov, Deni je zadrhtao nakon toga,
pretvorio se u živu vatru od uzbuđenja, nastavio sa sladoledom ali nekako drugačiji, u
 bojana888

njegovom telu i duši sada je počelo da živi čekanje koje je pojelo sladoled umesto njega, koje
je iznutra pohrlilo napolje, u sutra, u taj dan kad će on i tata montirati bazen, kad će babin
bruh staviti u kesicu i baciti sa litice, kad će baba biti bez bruha i kad će mu samo dodati
loptu koja će, sve su prilike, ispasti iz bazena, ali koju će baba vratiti, i Denijevo telo je sada
bilo malo, ali ono što je u njemu nastajalo, bilo je toliko veliko da bi teško moglo da stane i u
bazen čika P., toliko je u njemu bilo nešto, veliko kao planina koju možemo zvati radost.

Nameštao je cveće Romano, iako cveće nije lako namestiti, ono uglavnom krene po
svom, pa ga onda treba uvezivati, usmeravati, moliti i prskati, kao i sve pod kapom nebeskom
što treba prskati, moljakati, pa onda usmeriti, tako je i cveće gospodina P. ili čika P., zavisi
kako se uzme, trebalo moliti i prskati, pa usmeriti, jer ono je nekontrolisano raslo i dvorište
gospodina P. je zbog toga pomalo izgledalo kao da se gubi u lepoti, što je predstavljalo
preveliku opasnost, jer preteško je kada čovek izgubi dvorište u lepoti, i P. je hitno pozvao
Romana da mu skrati biljke, da poseče gde poseći treba, da ne štedi živote cveću koje je
zdravo za gotovo shvatilo svoju ulogu, koje je ulepšavalo dvorište i izgledalo kao da
gospodari tom lepotom, a ne da joj služi, i Romano je sve to sredio, skratio i podšišao,
pokazao da se u tom dvorištu ipak zna ko je gazda, doveo je u red Romano i živu ogradu, živi
bili pa videli, i nju je Romano zaustavio u drskosti, skresao je, štucnovao, svašta nešto, a
Deni je za to vreme, svako malo, kao da je hteo da otac i svoje prste namiri, dozivao i skretao
Romanovu pažnju, obraćao Romanovu pažnju na svoje skokove, na lepotu koja se sa
skraćenog cveća prebacivala na Denija, kao po nekakvom neobjašnjivom zakonu stvarnosti,
jer lepota iz tog bogataškog dvorišta, valjda, nije mogla da izađe naglo, već postepeno, da
višak cveća koji je kao višak i prepoznat, i zbog toga uklonjen, svoju estetsku reinkarnaciju
nađe u Denijevim skokovima i načinu na koji je Deni na njih upućivao, „tata, tata, vidi, gle”,
tako je govorio Deni, i tata je onda morao da gleda kako se Deni priprema na skok, i kako,
zatim, skače u bazen, kako se baca u vodu kao po sreću i zdravlje, kako iz bazena izlazi, kako
se cedi i trese, drhti i opet, kao bodljikavo prase, prilazi ivici sa koje ga svaki put očeva
pažnja i divljenje pred veštinom moraju gurnuti u bazen po novi gutljaj ushićenja i lepote.

„Gospodine Romano, molim vas, kad završite sa ogradom, dođite, biću u garaži”,
rekao je P., a Deni se odsekao umesto latice, uplašio se Deni, kost i koža od deteta, uplašio se
da će čika P. da mu uputi prekor zbog preglasnih skokova, da će da zabrani brčkanje i graju,
da će i njega i tatu da pogodi potkovicom ljutnje i da ih podseti na makovo zrno, na to da su
 bojana888

tu u ulozi kontrolora lepote i cveća, popravljača cevi i ventila, čistača lišća i dasaka, a ne u
ulozi skakača i sudije, smeha i radosti, kikota i kojota, da su tu u ulozi oca i sina koji se uči
kako se pošteno zarađuje hleb, a ne u ulozi rasipnika i drznika, ali, srećom, P. je samo pozvao
Romana, nije ništa drugo, ni više ni opasnije, nikakav pogled niti mržnju nije uputio ni
Deniju ni Romanu, samo poziv, zahtev da mu se dođe kad se završi što se počelo, i Deni je
grč koji je nakratko osetio, prebacio odmah u figuru, u skok, kroz tetive mu je izašao i
pretvorio se u lepotu odnosa telo-voda-vazduh-gravitacija.

Niko kao Deni nije umeo da se posveti jednoj stvari, jednoj aktivnosti koju je
ponavljao sa toliko ljubavi, da je od te stvari pravio mač kojim se kroz život dalje borio protiv
korova i trnja, protiv svih sila kojim ga je život gađao i hteo da mu kolena ispadnu iz čašica,
da mu se rebra i misli upetljaju jedno oko drugog tako da posle može ostati ili bez rebara ili
bez misli, i nikako drugačije, ali protiv svega toga se Deni borio tako što je jednu stvar, jednu
aktivnost, uzimao kao svoju najdražu, što se za nju vezivao kanapima radosti i volje tako
čvrsto da je ona postajala on, a on je postajao ta stvar, i tako se sada Deniju dešavalo sa
plivanjem i skokovima, sa telom i vodom, sa sobom i vodom, i uvek bi postajao riba, i sa
mamom kad je odlazio na more, i u bazenu čika P., on bi u vodi bio van sebe, a kada je bivao
van vode, bio bi u sebi, ali u onom vodenom delu sebe koji je, kako svi trube, većinski.
 bojana888

9.

Deni sada kruži po stvarnosti, veoma brzo, Deni se umotava u stvarnost, otac je dole i gleda
ga, ringišpil je mesto gde se druže i zbližavaju, jedan u drugog se uvrću, otac i sin, leto i lepo
vrijeme su tu i idu im naruku, leto i lepo vreme, kao i obično, čine da svet izgleda kao da je
ipak pravedan i smislen, i sada su i Deniju i Romanu u njihove duše leto i lepo vreme sipali
rastvor ljubavi za koji niko nije znao da će s vremenom postati kiselina, ni mi sada ne
možemo to da znamo, ali ovaj ludi ringišpil, na kojem je, Deni traži da bude uhvaćen
sećanjem svih nas i da nam iznutra, u nama, onda, probuši rupu kroz koju ćemo proviriti u
jednom trenutku baš na ovo mesto, jer Denijeve oči sada padaju sa detalja na detalj, on se
smeje, zna da je njegov otac sabrao sve svoje želje u ovaj trenutak kada se njegov Deni u
ringišpilu preporučuje životu kao dete u kom ima nešto više od običnog detinjstva, kao dečak
koji u sebi krije malog slona radoznalosti koji će se jednom izgubiti u naglom odrastanju i
nestati nekuda da bi jeo kikiriki iz nepoznatih ruku.

„Tata, tata, uplati mi još jednu vožnju, hoću još jedan krug da letim i da me gledaš
kako sam gore”, zvao je Deni i zapomagao za još jednom vožnjom, otac je dole izdvajao
kovanice i produžavao Denijevu radost, Deni je gore ostajao već sedmi dan, tako se činilo,
već sedmu godinu, već hiljadu navrata, toliko se puta oko očevog srca uvezao Deni svojim
malim srcem koje je bilo jedva nešto veće od jagode.

Neko sasvim mekog duha sada bi mogao da sanja ovo što se dešava Deniju, sada bi,
komotno, mogao da ga snom prati kako se kao mali šraf uvrće u život toliko duboko da se
čini nemogućim da ga išta odatle može izvući, da ga išta može izvrteti iz života, i verovatno
postoji neko ko će ih i sanjati, i verovatno taj neko nikada i neće imati veze ni sa nama, ni sa
Denijem, i umesto Denija, misliće da je sanjao sebe samog.

„Ajde, Deni, idemo polako, tata mora da odmori malo, radim sutra, ajde, dosta je
bilo”, najavljivao je Romano kraj druženja, kraj tog prelepog dana koji im je sa takvim stilom
 bojana888

ulazio pod kožu, kao da tetovira, i njih dvojica su sada već bili toliko sastavni deo jedan
drugog, da je lepotu tog dana morao neko da opiše i zapamti, i taj neko smo mi, pravi i nežni
ljudi koji beleže kako se život kotrlja po ljudima i kako nikome više ne pada na pamet da taj
život odvoji od jezika, nego naprotiv, mi koji nismo niko drugi nego život i jezik, tako
brižljivo mirišemo roman, to carstvo u kojem je sve moj do mojega i u kojem samo kao to i
postojimo.

Mama Dina je kod kuće takođe uvijala nešto stvarnosti u sebe samu, neke sarme koje
su bile radost Denijeva, ali kojima se ni Romano nije mrštio, i Deni je tu ljubav prema
sarmama povukao na oca, kako je baba često i govorila, ti si, mali, na ćaću povukao da voliš
sarme, i to je Denija čudilo kao orah što čoveka može da čudi, čudilo ga je to kako se povlači
nešto na nekog, i onda je u sarmama uvek gledao i sebe kako povlači od oca nešto zbog čega
su dodatno bliski, i Romano i Deni su, obojica, u radosti kusali jedan drugog istom ljubavlju
prema sarmama.

Mama Dina često misli o ostrvima dok je sama, danas je vikend i mama Dina gleda na
Denija sa velike daljine, sa ostrva na koje niko ne zna da je otišla u svojim mislima, odatle
gleda na svog sina i na to čiji je to sin, jer je mama Dina svesna da je sin uvek prvo nečiji, na
primer Romanov, pa tek onda njen, i to je boli pomalo, ali ne previše, jer uvek može, kao što
vidite, da ode na ostrvo odakle će da se sveti Deniju, svom malom vrtirepu, ptičici koja je
mogla da bude i devojčica, da joj se sveti i da kaže u sebi, evo, vidiš, mogu da te napustim a
neću, umesto toga, zaviću vam sarme, volite se, ionako je život dva muškarca, oca i sina,
život njih dvojice najpre, a tu je negde i mama Dina, u vrtlogu svojih misli, vrti i ogleda se,
na nekom pustom ostrvu sa kog je umela da viče u pomoć samoj sebi, dobra naša ispumpana
sirena, stavljala je u kupus malo mesa, ukupno pet stotina grama, toliko je imala, uvek dužna
da ima bar pet stotina, toliko je stavljala u kupus, i gledala sebe, na ostrvu, kako se peče na
suncu i čeka nekog krvnika da na pučini greškom pusti krv delfinima.

Gde mi je nebo, pitao se Romano, automobil je vozio, od kolege, vraćao je automobil

koji je uzeo od prijatelja, ili kuma, ili kolege, ne znamo ni sami, uzeo je automobil da bi Deni
i on stigli pre na ringišpil, da bi stigli pre, a ne posle, jer im je uvek bilo bitno da stignu pre,
da im ostane više vremena za njih dvojicu, vraćao je i gledao u nebo automobila, gledao u
noćne kiše samo što ih nije video, mi možemo da vidimo to kako ih on ne vidi, noćne kiše
koje se spremaju, a nebo automobila je bilo upropašćeno, neko je iscepao nebo automobila,
 bojana888

nebo koje nikada nije bilo plavo, sada je bilo plavo u jednom potezu koji je izgledao kao
znak, jer Romano uvek u tragovima vidi znakove, i ovaj trag na nebu automobila, Romanu je
izgledao kao znak, u njemu je hteo da vidi potkovicu, jer je ona sreća i možeš da čuješ novce
kako kaskaju ka tebi, hteo je da vidi da se nebo automobila pocepalo u potkovicu, i da je taj
plavi polumesec nekakva najava buduće novčane sreće koja će ga zadesiti, i čudno, ali tako,
olako je smislio izvinjenje za vlasnika automobila, valjda zbog radosti jer budućnost luda na
nebu automobila njemu pokazuje svoja muda.

Negde u Čikagu, za to vreme, trunuo je zauvek Romanov burazer za nekim šankom i

za nekim ruletom, tamo negde i on se vrteo kao čigra i sebe komadao srećom koja se očeše
nekad o nekog, a nekad o njega, i tu se nadao, kao pašče, da će život u jednom trenutku,
krenuti unazad jer je tako pisano u knjigama koje je on voleo da čitne, usput, dok putuje ka
svom šanku, konobarski poludeo od Čikaga, dok putuje on tamo a zavičaj u njemu, mutni
zavičaj sa malo mleka u njemu je uvek tinjao, i njegove vene su morale da budu bliže spolja
nego unutra, jer je zavičaj iz njega hteo napolje, da polupa Čikago, da se bar on, zavičaj, vrati
u sebe, a ne da ga ovaj, svako malo, daje sreći na izvolte, sreći koja je kao kurva ili pacov,
uvek repom te uplaši, ili nogom te sebi privuče da bi ti rekla kako ne možeš bez nje, mučeni
su ti ljudi koji su kao strika, koje je Deni znao samo mislima i utoliko lepše pamtio sa
lakoćom pamćenja koja je bila njegova večna dadilja, mučeni su jer je u njima trbuh kao
magnet, i vuče ih nekuda, dok telo, grešno telo, pamti sve gde je boravilo i druga tela koja je
ljubilo, ali ti magneti u trbuhu, oni im nikada ne daju ništa drugo nego silu da se nekud krene,
vetrovima da se puste krila koja svaki čovek sanja da će imati kad stigne tamo gde ga trbuh u
njemu vuče.

Vikend je još uvek i još uvek je paralelno svačija sudbina prisutna, samo o svakoj ne
postoje dokazi uvek, jer i naš roman ima sudbinu svoju i svoju glad kojoj se prepušta i kojom
ide, tamo-amo, kao da i on ima neko svoje ostrvo na koje bi da ode i da nas gleda kad ne
znamo, u mislima bar, da nas gleda kako se igramo sa svojim očevima, i u svoje listove da
stavlja malo mesa stvarnosti, i da je uvija, za nas, njegovu decu, njegove ptičice i nesuđene
kćeri.
 bojana888

10.

Spuštaju čoveka u rupu, kroz vrata zemlje, čoveka koji je prestao da bude čovek i postao
nešto što će biti sećanje, najverovatnije, ne pitaj šta će biti dalje s njim, ne pitaj, ostaje nam da
mislimo na to kako da nastavimo, on bi to voleo, najverovatnije, i najlepše, on bi, Deni,
najlepše voleo da nastavimo dalje, nekako, ako boga znamo, sve ovo, ove brvnare, korita,
lopte, šume i ježeve, sve to ostavi, Deni, sada, neka bude tu, u tebi, čuvaj i ne diraj to, za to će
se vezati sećanje, kao smola, i onda odatie, izbijati, ko zna kad i zašto, a ti ćeš biti nešto
drugo posle ovoga, Deni, možda i ne budeš ono što je trebalo da budeš, možda postaneš
podoficir, ili čitav jedan grad, možda svetlost, ali sada idemo, ljudi su tu, sa nama, i oni se
kreću, sunce je upeklo, olinjali Peđolino, lepota koja boli dušu, lepota koja se zakači za dušu i
onda je vuče po talasima dok joj ne skine kupaći, dok je ne ogoli i ostavi na pučini, da je
meduze razvuku u jazbine, jer takva je lepota kada umre neko blizak, ona se nastani i sve
drugo postane manje, kao krateži što postanu manji, sve drugo postane neznatno, a ta lepota
nastavi da raste mirisom formalina, mirisom kojim budilnici mirišu pre nego zazvone
iznenada, jer su navijeni sa tom svrhom, da prepadaju one koji ih navijaju, da pred njih
stavljaju okuke jave koje ovi moraju rešiti, naprečac, brzo, inače će paučina u njihovim
ustima da postane njihova vera, i deda Milana, zaboravi na deda Milana, na ovu babu koja te
ljubi i koja svoju dotrajalu kožu stavlja na tvoju mladu kožu, zaboravi sve ovo, dedin štap, ili
kolače koji su tu na stolu, šapice, šećer, sok i mlin za kafu, koji je topao jer je korišćen, i jer
se kafa troši za pokoj duše, i pusti dušu očevu, nemoj o njoj da misliš previše, podgojenu
krmad gurni sa litice kao očevu dušu, pusti, Deni, tako bi on najviše voleo, sve ovo zaboravi,
u ponedeljak je škola, ponedeljak će početi tobom, Deni, i što bolje i pre sve ovo zaboraviš,
to će otac živeti u tebi lepše. U ponedeljak je školica. Bacićeš kredu, odskakati na jednoj nozi
po nju, kao olovni vojnik što je bio bez noge, ali srećan i u ljubavi, tako ćeš i ti, bez oca,
skakutati po svetu, sa majkom, doduše predugačkom, i učiteljicom, veoma dobrom
Srpkinjom, rasnom kao rasna keruša, kao plavuša, kao mango, punom neke Srbije i himni,
 bojana888

koje se menjaju, jer je plejlista na rendom, jer, umesto „hej, Sloveni, drž’te boga pravde”, ide
„hej, bože pravde, drž’te Slovene”.

Deni, priđi, dođi na moje koleno, posadi se, ja te volim, ja te razumem, ja, tvoja
učiteljica, zajedno sa tobom žalim sve ovo Deni, ove dane koji su popadali za tvojim ocem,
svi, je l’ tako deco, svi zajedno žalimo, sa Denijem, dođi, sine moj, ajde, posadi se na moje
koleno i odatle pokušaj da zabaciš tugu daleko, u drugu decu. I ne budi golub. Baci im da se
igraju tvojom tugom, da i oni nešto nauče o životu, upali svoju tugu kao prskalicu pred svima
nama, neka se tvoje srce otvori ovde kao nar, i svakome daj po jednu bobicu u koju si smestio
očevu smrt, ajde, lepoto mala, plavi dečače, vrcaj med, ja biću tu, da te tešim i raznežim.

Učiteljica nije bila osobito lijepa, ali imala je lijepu rupicu na bradi, plava kao
zlatiborska vila, sa prstenjem i zlatom oko vratine, kao da je umesto omčom, zlatom htela
sebe da usmrti, da se utroje, ona, vratina i zlato, svetica umesto grešnice, učiteljica, koja je i
previše dugovala brdovitom Balkanu da bi bila krotka i smerna, da bi bila zmija, a ne
učiteljica, učiteljica koja je Svetog Savu čiodicama zabijala za pano, stavljala da nas tiješi,
ako rat nekom uzme nešto, a nikom ništa.

„Booožeee pravde, ti što spase, do propasti dosadna, čuj i odsad naše glase, i dosadna
budi nam”, pevao je Deni, reči su se taložile kao nafta, i čekale, tako nataložene, iskru
učiteljičinog oka da ih zapali, u glavama đaka, da bukne himna, istorija, nova kao svačija što
je uvek nova, ali naša, najnovije, lepe i mile, himna i istorija, a učiteljica je drškala, radosna
kao svetica, država joj je bila u srcu, jebozovni, ona i država, veliki i novi, friški, pevali su,
deca kao ptičice, tu, s njom, pevali, za ocenu, na muzičkom, himnu, novu, divlju, našu, a
Slovene, trebalo je zaboraviti, brzo, Sloveni su bili stari i pleme umesto nacije, a pleme treba
zatrti, jebem ti seme i pleme.

Crtaju, vodenim bojicama, deca upakovana u Srbe, novo pokoljenje, svetosavski

grom, oreol, mnogo žute na oreol staviti, nek se sija Sveti Sava koji Dunav zamrzava, ove
godine, na školskoj slavi, Deni je kiflicom umalo umro, Deni, odlikaš bez oca, učiteljičin
ponos, sa kiflicom se zagrcnuo, gladan, vuk mali, zimski školarac, opalio je i penal, kasnije,
postigao gol, živ, na matematici se proslavio, pamtio je dobro, ispred zagrade manje, nastaje
menjanje, ispred zgrade Hrvat, nastaje srbovanje.

Turniri su trajali, fudbal ili odbojka, svet dečaštva je bio šaren, svet škole je bio trnje i
 bojana888

ponekad pet-plus-bravo ocena, u horu je jedna devojčica, Darija, izbeglica, crna kao negro
bombon, peva, svim srcem, peva himnu, peva silno, pobeli dok peva, raduje se, a Deni se
zaljubljuje, malo mu fali da joj oko vrata stavi kisele krastavčiće tuge i očekivanja, a na njoj,
kao na palmi, na njenoj haljinici, visi trakica tuge i nove nade, u Kanadu, jer u Kanadi je
sreća, tako je pričala Darija, u Kanadu će da se presele, ona i mama, a Deni već tuguje, Deni
već hoće da se pretvori u njenu omiljenu boju, Deni već hoće dvoboje sa drugim dečacima,
da dokaže ljubav i smrt, da dokaže da je krv samo crveno i da može čak da bude i karmin za
učiteljicu, za Osmi mart, jer učiteljica voli Osmi mart, voli pažnju, voli karmine, voli crvene
karmine i požuteli oreol Svetog Save, a Deni ne ume da slika, Deni ne slika ništa, na
likovnom, Deni samo plače, Darijin Sveti Sava liči na Romana, i Deni plače, učiteljica ga
teši, slušaju miting, neko mitinguje, neko kaže da će Srbija dobiti rat, a Deni plače, i ni sam
ne zna, da li zbog toga kako Darija crta Svetog Savu, ili zbog toga što će Srbija dobiti rat, a
Darija otići u Kanadu, lišena te pobede, Darija će u Kanadi svog Savu crtati nekom drugom
Deniju, i Denija boli srce, malo kao jagoda, puca u njemu bol, rascvetava se jedna trešnja u
njemu, gajba voćkica, život u detetu lišenom detinjstva.
 bojana888

11.

Tugu je ostavio na suncu, da užegne, ostavio je tugu za ocem, starim oračom kičmom, koji je,
sada, pod zemljom, verovatno odlazio još dublje, i hteo je Deni ljubav, Dariju, suvu od reči
„izbeglica”, Dariju koju su svi dirali u oca kog nema, u kuću koje nema, nema je na vetru, a
Deni je baš nju hteo da zavoli, hitru, kao srndaća, da je skuva, divljač da ždere, i da joj se da,
da ih čuva, da im čuva cveće, njoj i majci, da im čuva cveće da se neko u njega ne popiški, jer
njih dve, same, bez oca, izbeglice, moraju biti čuvane, jer svako im se može popiškiti u
cveće, a da nikome ne bude ništa zbog tog piškenja, a Deni voli da bude čuvar, vučijak, da
svojom ljubavlju čuva ljude, jer on zna, najbolje, kako je kad si sam, kako je kad ti Ludić
uzme majku i ostaneš sam, šnita, raspakovan hleb, da se sušiš, a Darija je isto suva, Dariju
suše rečju „izbeglica”, ostavljaju je, druga deca, da umre suva od te reči, i on se bije, čuva joj
čast, čuva joj telo, udara mak na konac.

Zvezda sa koje je Romano odlučio da motri na Denija, nije ništa drugo nego ova pena
jezika koja se pred nama muti, koja od Denija pravi starmalog, čuvara, pravi zaljubljenika u
Dariju, tu usamljenu priliku, nuždicu Denijevu, preko koje će Deni spasiti sebe od tuge, a
Svetog Savu od ostatka sveta.

U njemu je malo srce, na izvolte, puno želje, kao kad pastrmke divljaju, tako oseća
život i ljubav prema Dariji, jer je i njen otac spušten u zemlju da se ne nada više, a Deni zna
da njega i Dariju ubuduće čeka samo sreća, sreća koja je, istini za volju, bila starija nego
njegovo porodično stablo, ali koju je trebalo uhvatiti čvrsto, zauvek, u korenu.

Kao dečak, iako stariji nego vršnjaci, jer je stariji morao da bude, umeo je da voli,
težak od ljubavi, sav kao bomba, sav kao kombo, padao je na niske grane, samo da bi voleo,
tukli su ga, krvav je nosio cveće i bombonjeru, krvav je sanjao, na ekskurziji, da su njegove
lopte, šarene, daleko na pučini, i da pucaju, jedna po jedna, kao što njegova Darija, polako,
pakuje stvari, kao što njegova Darija, nesretna, iz Beglića, gradića u Hrvatskoj, tužnog
 bojana888

gradića, punog vukova i praznog ljudi, sprema svoje lopte, pakuje ih, izduvane, i nosi za
Kanadu.

Teško je ta ljubav, dečija, mogla da podnese tu razdaljinu, taj put Darijin, i Deni je
znao da će ostajati, da će odrastati, već lišen i ljubavi, te smokvice, te tajne, tog naopakog
grotla, tog toplog kao sreća držanja u svetu, te dobre i plitke vode, te maštarije, tog lavirinta,
zimskog ogrtača, medveda koji ne napada, nego koji voli i šunja se, šumom, sav mio, krznat,
znao je Deni da ta ljubav koja već mora prestati, pre nego što je i počela, pre nego što je od
njegovog srca napravila džem, znao je Deni, duša, da će ga boleti, da Darija, na motorima, u
autobusu, mora otići, sa majkom, nekud, u svet, u Kanadu, sva mokra, sitna, crna, kao da joj
je duša puna pepela, kao da tek treba da razmisli, o Kanadi, o svemu, i kao da će tek u
Kanadi, dok bude crtala kanadskog Svetog Savu, da se seti Denija, tog leptira, koji je krv
svoju pljuvao kako bi sačuvao nju, koji je hteo da bude samo uz nju, kad već nije mogao da
bude uz sebe, kao mamino mleko.

Poslednji dan Darija je došla u školu, donela bombonice, i Deni je svoju dušu punio
dupke tim bombonicama, pamtio je Dariju, gledao ju je, plakalo mu se, ali nije smeo, folirao
se da su suzice od negra, iako je od nekog drugog crnila, dečijeg, bio je heroj, jedan vojnik,
čovečuljak, pribran, srce na tanjiru, i tražio je da peva, on, ovaj put, tražio je od učiteljice da
Dariji on otpeva: „Božeee pravde, ti što spaseee, do propasti dosadna”, da joj ostane urezan u
sećanju, kao ona njemu što će ostati, da joj ostane da ga se seća čak i kad jabuku budu bacali
preko kuće na dan njenog kanadskog venčanja.

I pevao je Deni, mokar onoliko koliko je Darija bila suva od reči „izbeglica”, toliko je
za nju on bio mokar rečima himne, znojav, slan, slao joj je podršku, rečima koje je prisvajao i
sitno, nijansirano, prespajao, pevao je, i niko nije čuo da mu je himna do propasti dosadna, i
da je šalje, zajedno sa Darijom, da u svakoj od tih reči koje joj šalje, da se u svakoj kriju
mravi sećanja koji će gore, u Kanadi, pojesti kanadske mrave.

Sve ovo, ovaj svet lišen Darije, ovo nadanje neko preostalo, u Deniju, kao feder, koje
je juče i sutra spajalo u sad, mekano, oprugama u Denijevom srcu, sve je bilo dugačko, novi
svet u kojem se Deni prostirao najduže, kao neki kej, kao krivina kojoj nema kraja, sve je
odlazilo, zavijalo se, ostajao je sam, prazan, primoran da mu se tuga vrati nazad, umesto
ljubavi, jer je gubio od života, u tom trenutku, na penale.
 bojana888

Nestajalo je Darije, nestajalo je Denijeve porodice, i prazno mesto, prazno mesto sa

kojeg motrimo na to nestajanje, sa kog uživamo dok gledamo kako nestaje, jer je, negde, lepo
kako nestaje sve, kako svega ostaje sve manje, kako sve manje ostaje Romana, dubokog,
Denijeve porodice, isto duboke, prazno mesto ostaje da se u njega stavi oko za uspomene,
pedale, golove koje je Deni postigao, i sitne, kao stenice, dan za danom, koji su popadali, za
Darijom, koji su kao kiša bušili po Deniju, nove rođendane, ostaje prazno za dane, kad će
Deni, odrastao, nategnut nedostatkom, zaplivati svoj poslednji kraul.
 bojana888

12.

Vozi se Deni, vozom idu Deni i Dina, nekuda, bog će ih znati, Deni posmatra nekontrolisano
drveće, drvored, oči mu ostaju, kače se za drveće, idu, tamo negde gde je Dina odlučila da ih
čeka bolje sutra, Deni se plaši, Ludić ih tamo čeka, Ludić, prijatelj, psihijatar, noj, kragna, on
će spasiti Dinu, spasiti je od ludila, Denija spasiti od samoće, biće mu otac, veštački, pleten,
kika jedna koja će da visi sa plafona, golicaće Denija, kika jedna tuge neće mu, noćima, dati
mira, a Ludić će biti tu, karatista i psihijatar, prijatelj Romanov, biće mu tu, kao što je i na
moru, dok se ovaj, Deni, u stomaku vrpoljio, kao što je i tamo još davno obećao da će biti tu,
sav oran, letelica, sila, sav spreman da ubije harpunom, umesto Denijeve tuge, njegovu
sudbinu.

Roditeljska sila u Dini bila je preslaba da bi ona mogla da ostane sama, uz Denija, bez
podrške veštačkog oca, bez podrške nekoga ko bi je čuvao, jer se plašila, tražila je nekog ko
bi je čuvao od ludila i zaborava, kao zubić mlečni, u kutijici za prstenje, kao salvetu, mirisnu,
rozikastu, ko bi je čuvao da joj se uspomene na prošli život ne pretvore u neman, mokru, koja
bi je iznutra posmatrala neprestano.

Dini je pao na pamet doktor Ludić, Ludić koji joj se nudio kao spas od večne tuge,
koji ju je lagao, koji bi, rado, Denija pretvorio u devojčicu samo da bi mogao da uživa u tome
kako laže mamu i kći, dve nezaštićene i same prilike, kojima je Romano umro, kao puh,
naciljan smrću bez problema i viška nadanja.

Dina ide kod prijatelja i psihijatra, Ludića, on joj stavlja cevi od reči u potiljak, onda
pušta muziku, glasove, priču i nekoliko laži kako bi joj proterao mrtvog Romana, koji je tamo
ostao kao pihtija, sav zaseban i drzak, nekakva masa koja je podrhtavala svaki put kad bi joj
se prišlo i koja je pretila da se rasprsne u hiljade malih sećanja koja bi Dinu, verovatno,
odvela u ludilo. U ludilo. Njen život bi ko pas s lanca ulicom proleteo, pušten, u nju bi gledali
kao u božije stvorenje ili u grešku prirode, a Dina bi još uvek pokušavala da misli da život
 bojana888

može da ide, rame uz rame, uz tebe, ti i život tvoj, i nikada ne bi mogla da razume, zbog čega
se Romano kroz nju sveti svojoj rđavoj sudbini sa hiljadu lampica ludila koje pali u ritmu
svog imena, u njenoj glavi, mutnoj kao mutno veče, mutnoj kao mutno jezero, neko je hteo,
stručan i kadar, hrabar i voljan, da rastera sve uspomene i tugu koje su mutile Dinu i koje su
joj gorele umesto ljubavi, naopako i sa stilom, da je pusti, kao gladnog rotvajlera, tu tugu,
vani, iz kaveza, i da Dina ostane, pred nama, napuštena uspomenom i tugom, umesto pameću.

Ludić se, prema tome, prikradao, hteo je da pihtijastu masu sećanja na Romana ukloni
i da na njeno mesto stavi mrvice patologije na koje bi mogao, kad mu se prohte, pustiti
izgladnele ptice svoje želje, da pojedu delove Dinine duše, a u njima, i Denija. Ptice svoje
izgladnele želje, kopce. Ludić se spremao da se profesionalno ubaci u Dininu dušu i da tamo
zapali baklju nekakve slobode, a u stvari baklju muke i mučenja koje bi, onda, oboje morali
da proglase za ljubav i počnu sve iznova, jer je to bio jedan od načina da se Romanova smrt
zaboravi kao kišobran, i dok bi rekao keks, Deni bi postao sve više nepotreban i stran, sve
manje sin, sve više ćošak, a Romano dubok i kao nikad do tad lišen svega, sveden na tačku i
udaren kao temelj za neki novi početak svih drugih izuzev njega. Deni je bio svedok svega
toga, toga kako Romano nestaje po drugi put, i kako se mama Dina sada usidrila u nekog
drugog čoveka i kako se taj drugi čovek usidrio u mamu i kako je Denija hteo da otrese sa
brodića, usred pučine i tuge, i kako je sve to tek dobijalo svoju pravu dubinu u Denijevom
srcu u kojoj je Ludić svirao na harpunu, glavom, kosom svojom dugačkom, ulizanom, mahao,
svirao ludo, na njegove oči, besan, po njegovoj majci sipao akorde, so i igle, i lovio je tu
neuspelu ženu, prošlu kroz život, loše, kao neuspeo kartaški trik.

„Uhvati, Deni, ti jedan kraj, ja ću drugi, počupajmo tu pileću kost, polomimo je, i
sreća će se i sama nekome zalomiti, jer tako se i jezik naš dobri, jezik naš otac dobri, kojim
lečimo, tako se i on napinje u sebi da održi toliko stvarnosti, jer od jezika si postao i u jezik
ćeš otići, dobri moj Deni”, tako je silovao svet pred Denijem, Ludić, zaljubljenik u svoja
verbalna umeća, a Romano je postajao Dambo u memoriji svog sina, Dambo koji je mučen i
koji leti za cirkuskim vozovima jezika, i Deni ga je na silu pamtio, a pamćenje ko pamćenje,
nikome dobra nije donelo, osim sebi samo, jer se otvori u tebi, ko ožiljak, uvek kad si lak, i
kad ne očekuješ da se u tebi krije sve što se krije, otvori se kao vagina, kao proleće, i odatle
se opet rodiš, krvav i nebitan, rodiš se svojim rođenim sećanjem. Rodiš se.

Mama Dina je pokušavala da Deniju u srce usadi jedan čvor, a usta da napuni
 bojana888

pekmezom od kaktusa, jer tako je najbolje, kažu, zaboraviti mrtve, pekmezom od kaktusa
ispuniti duplje i čekati da se iznutra nešto desi, nešto što će ovog umrlog napolju rešiti ko
dlanom o dlan, ali Deni je bežao, nekuda, svoj i brz, bežao je, put mora, vozom, u inat svetu i
sebi, odlučan kao da je gusare tražio, iako premlad za taj put, za to da bude sam, u vozu, kao
dečak koji tek treba da postane mladić, ali je već morao da postane mladić, morao je i da
zapali cigaru, muški, bezobrazno, rukom koja je već ličila na uličarsku i po kojoj su
ogrebotine bile znak da je i ozbiljnije tigrove morao krotiti. Mrak je u voz pao kao sa konja i
šine su otkucavale celu noć, jedna po jedna, metre Denijeve slobode i samoće koji će mu
postati, možda, i najozbiljnija nesreća. Bebe su u susednim vagonima plakale, vojnik u
njegovom kupeu gledao je u njega ne znajući kuda odlaze njih dvojica, žena koja je sedela
pored nikako nije mogla da nađe svoje mesto u ovom svetu, pa je nokte jela, duboko i krvavo,
toliko jako da je Deni pomislio da je samo on njen pravi sin, da je on njen najslaniji sin, i
ponudio joj se Deni glavom koja mu je padala u njeno krilo, opijena snom i lutanjem,
ponudio joj se kao sin ili kao mladić koji će je možda nekada i obljubiti, i stigao je tamo gde
je njegovo srce zapelo da stigne, i tamo je našao psa sa kojim se mazio prve noći, dok ih,
ubrzo, policija nije uputila da pronađu svoja prava mesta, svoja pripadanja, istinska odredišta,
porodice, kuću, dom, toplinu, njega i psa, dok ih policija nije uputila daleko negde ko zna,
gde ti ljubiš a ja mrem.

Sila zakona ga je locirala ubrzo, maloletnog, i vratila, a Dina je molila boga i svete
sile da Denija vrate, i crveni končić je stavila, i zvonce na kvaku, da ga dozove, samo da joj
se sin prvenac vrati, u kandže njene i Ludićeve ljubavi, pred čijom ljubavlju čitav svet nije
imao ništa da izusti, a kamoli da razume zašto je Deni kivan i zašto pre leži prosut po nekom
primorskom brdu, nudeći se suncima i morima, nego što u domu svom, novom i većem, ne
čeka mladost kao pravi sin.

Sila zakona ga je locirala i vratila, i poručila Ludiću i Dini da se o pastorku i sinu

staraju kako valja i dolikuje, da ne bi i oni stradali od neke strele pravde koju je sasvim
moguće odapeti pravo u njihov brak, a oni su, onda, kao koža, prerasli preko Denija, Deni se
jedva nazirao kroz tu kožu, kao naznaka, ispod kože ljubavi Dine i Ludića, čija ljubav ga je
obrastala toliko da je vazduh unutra bio mlak i nedovoljan, kao u nekoj čauri iz koje je
trebalo da se rodi još jednom, Deni, istina koja je sama od sebe htela da izbije, jer ta ljubav je
bila toliko tesna za njega, toliko da je iz te opne nekako morao vani, makar i po cenu da tamo,
 bojana888

vani, opet padne, u neku novu ljubav ili zamku u kojoj takođe neće moći da diše, i po cenu da
ovamo, iza, ostavi poderotinu na njihovoj ljubavi, kroz koju će ući živina i odatle im se
usmeriti pravo na srca. Ali Deni je morao iz te opne vani. Oštar kostur njegovog tela bio je
smetnja da se Ludić i njegova mama Dina pribiju jedno uz drugo, a te kosti i to telo, trebalo
je samleti.

Sreo je i učiteljicu, imala je mini-val i bordo suknju, pevušila je nešto, možda himnu,
možda luda, štikle i prste požutele duvanom je imala, i nije ga znala, na ulici na kojoj je
tražio skalpel kojim bi presekao svoju opnu, učiteljica ga nije znala, iako je znala da mu je
potrebno samo malo oštrine da izađe u svet, pretvarala se da je taj mali sada porastao toliko
koliko on nije porastao, pretvarala se jer je u svom srcu, najverovatnije, i ona nosila kosti
nekog dečaka koje su joj smetale da voli muškarca i da bude voljena, da se zbije uz nekog
mužjaka, slepo, da ga pribije, stisne uz sebe, da napravi od sebe i njega pomije ljubavne, i
takva, puna magle i sitniša, ona nije prepoznala Denija, iako mu je na kolenu pričala kako će
biti tu, da ga tješi i raznježi, nije ga prepoznala iako joj je nekad, ne tako davno, pevao
himnu, svim srcem, ne zbog himne ili pevanja, već zbog nje, koja ga je volela zbog toga kako
peva, šta peva, kako voii svoju himnu, kako voli himnu svoju kao devojčice što je nevidljivim
učenjem učila da treba da vole himen svoj.

Sam, prepušten na milost i nemilost Ludiću koji je njegovu mama Dinu prebrzo
uvukao u ofsajd zamku, koji ju je prebrzo uhvatio na blef, stručan psihijatar a prijatelj,
prijatelj a ljubavnik, ljubavnik a očuh, stručnjak, sve, istovremeno, Ludić je jednostavno,
svojom porodicom, novonastalom, koje je bio poglavar i Zglavkar, mornar i kopitar, plovio,
veslao je, jako, kao da zna nešto što niko ne zna, a Deni je, sam, prepušten na milost i
nemilost, stajao, mršav, na pramcu, u kljunu broda svoje porodice, sa očuhom mornarom i
majkom bivšom sirenom, i gledao negde, tamo daleko, gledao, tamo daleko, daleko od mora.
 bojana888

13.

Nekoliko glumaca puši, nekoliko njih kaficu završava, kaskaderi su spremni da padnu,
dvojica ili trojica njih, treba da padnu, da ih snime, na Kosovu polju, negde, konji jure, trče,
treba da padne Romano, spreda, i ovaj drugi, da padne, otpozadi, da se uhvate kako padaju, i
dobiće neki dinar za to, neku crkavicu, a film će biti najbolji, naš, domaći, film će biti
preveliki ponos, ali i preveliki posao, tradicija, ma sve, i haos će prestati, znaće se ko smo mi,
a ko su oni, znaće se da smo i Turcima stali na žulj, da ćemo tako stati na žulj i danas
svakome ko bi da u zemlju našu zaviri ko u prćiju svoju, usput, i zaboravljali smo Slovene,
sećali se Srba, zaboravljali Slovene jer su imali manje surle od Srba, manje hrabrosti, trebalo
je samo nekoliko golja da padne sa konja, da se taj boj dočara, kako valja i dolikuje, nekoliko
očeva koji dočaravaju, svojim telima, nekoliko Romana, da padne sa ata, u trku, kao Turci da
se strovale, jer se samo Turci strovaljuju, i da slavimo, svi skupa, da pucamo u nebo i da se
radujemo.

Glavu, nesretni Miloš, glavu je ostavio na panju, kečap ili krv, ili filmsku krv, ili
filmski kečap, ali i on je, bogami, utrobu Muratovu prosuo, utrobu namirio, kao što se prosipa
istorija začinjena istinom, pred ljude, pred svetinu, da zna svetina šta je šta i ko je ko, i nikad
da ne poklekne, tako je Romano krenuo, pojahao, zajahao, uzjahao, pojurio, i nije žalio život
svoj, pao je, u trku, samo da ima Deniju za bicikl, za poklon, nešto da mu pokloni, jer otac
bez rođendanskog poklona sinu je dželat, tako je mislio Romano, i on je tukao svoje bitke, i
on je, u filmu Turčin, a u stvarnosti perčin, Srbin, ali, bez poklona sinu, svom malom, bez
neke radosti, njega će, čim malo odraste, Deni zezati, Deni provocirati, govoriti mu: „e moj
Murate, i ti si neke sreće kurate”, a on, Murat umesto Miloša, u stvarnom životu, tužan će
biti, tužan otac, sirotan, golja, dandara najobičnija, fleka, kesa, nula, jednostavno, nula od
čoveka.

I brzao je Romano, jahao konja, brz, stampedo, mnogo jahača, mnogo Turaka, leti, da
 bojana888

udari na nas, a Romano misli o poklonu, Romano misli na dinar, kako da padne, na vratinu
svoju, da ne ošteti sebe, svoje telo, jer mu onda ne vredi, moraće i novac da dâ, tamo negde,
na lečenje, umesto na poklon, na čajeve neke, na oblogu, i leti Romano, u turskom timu na
filmu, a Srbin u stvarnosti, iako hrvatskog porekla, po babu i stričevima, ali, još više, i pre
svega, bez para, neko ko mora da kaskadira, neko ko mora da honorariše, u nekom hororu, ili
u Kosovskom boju, u filmu, sav božur, iako Turčin, blizu Miloša, bez keša.

Ostao je dole, nepomičan, onesvešćen, Romano, opružen, kao da je spavao, kao da je

primio mito da padne tako lepo i tačno, verodostojno, autentično, još lepše i efektnije nego
što je trebalo da padne za te pare, za to koliko su mu dali, koliko ga plaćaju, još lepše, možda,
nego što su i stvarni Turci padali, kao da je primio mito a ne mit, pao je, ostao dole, jer srpska
vojska kad udari, ona udari jako čak i na filmu, jer srpska zemlja kad prepozna Srbina koji
makar i glumi Turčina, ili, ne daj bože, poturicu, privuče ga silno, u sebe, oće da ga razbije,
jer to tle ne podnosi ni glumu nesrbina, ono ne podnosi nikoga osim Srbina, i Romano, iako
glumi Turčina, strada kao pravi Turčin, a zemlja likuje, Miloš luduje, juri i Lošmi, prema
Muratu, prolazi pored istumbanog Romana, leti i kamera, čuje se samo jauk, niko ne zna što
Romano ne ustaje, šta mu je, možda ne zna da glumi, možda je kaskader-početnik, a možda
baš zna da glumi, možda se baš tako glumi, tako što se ne izlazi nikad, dok traje snimanje,
nikad ne izlazi iz uloge, nego mrtav Turčin budeš ceo dan i ceo život, mrtav i kad te ne
snimaju, možda je to ono kako treba da se glumi Turčin koji ti osvaja zemlju, i čestitaju mu u
sebi, pravi glumci, kažu kako je nemoguće da kaskader bolje glumi Turčina nego oni, pravi
Srbi i pravi glumci, Srbina, i kaju se u sebi, i, i oni žele da nikad ne izađu iz uloge, i oni žele
da budu Srbi, da stradaju u boju, i kad snimanje prođe, svi glumci žele da budu Srbi, ne samo
dok snimanje traje, već i posle, jer nikad se ne zna kad će ti uloga Srbina zatrebati zapravo,
kad će ti zatrebati da glumiš Srbina ne bi li preživeo, u filmu, u istoriji, u boju, kad će ti
zatrebati da glumiš da bi preživeo i pobedio, jer svi znaju kako se pred medvedom mora
praviti mrtav, i niko ne zna koji nas sve medved čeka da proveri jesmo li zaista Srbi, pa da
nas ostavi na miru, ili glumimo Srbe, pa da nas pojede i umrtvi, uprkos svojoj medveđoj
logici, jer čudno je to kako je biti mrtav i biti Srbin, prečesto, jedna ista stvar, i to kako je
praviti se Srbinom i praviti se mrtav, takođe, ista stvar, i gore, na nebu, uvek je Veliki medved
jedan koji gleda i čeka živog Srbina koji glumi da je Srbin, koji se pretvara da je Srbin iako je
zaista Srbin, koji mora da glumi da je Srbin ne zato što nije, već jer mu je lakše da glumi da
jeste ono što jeste, ono što jeste ali u šta ne veruje, i Veliki medved motri i bdi, budan večito,
 bojana888

čeka da ga gore, na nebu, mrtvog, tog Srbina, pojede, jer gore, kad Srbin bude mrtav, neće
moći da glumi smrt, i biće, tako mrtav, pojeden, još jednom poslat u smrt, jer je dole glumio
Srbina umesto da Srbinom bude, istinski, svojski, sav.

I taj pakao glume svima se pokazao, samo Romano, sad već izašao iz uloge, obamro,
bivši Turčin, bivši kaskader, još uvek, jedva otac, još uvek, jedva muž, leži sad, u nosilima,
hitno, sav hitan, slučaj sav, leži i juri, umesto na konju, kolima juri nekud, u obližnju bolnicu,
nose njegovo telo, da ga tamo namire, srede, provere, da ustanove šta se desilo, je li stradao
kao loš, ili kao predobar glumac, je li stradao zbog zemlje koja ne voli sve nesrbe, makar i
glumce nesrba, ili zbog svojih ideala, možda je, Romano, ubio sam sebe, jer se jedino tako
glumi Turčin, svojski, ako si svojski Srbin, onda, kad glumiš svojski, dobro, kako je on, očito,
dobro glumio, onda padneš, istinski, ubiješ se, jer ne možeš da, istovremeno, budeš i Srbin i
Turčin, jer tad moraš umreti, i niko ne zna, a medicina najmanje, da li je to ono što je sada
ubijalo Romana, da li je to ono što ga je uništilo, jače nego besparica što je htela da im izjede
kuću, da kamen na kamenu ne ostane, i njega, glavešinu, da ispljune kao košpicu, da li ih je
jače ubila besparica, ili to što nije umeo da razabere glumu od života, Srbina od Turčina,
glumu Srbina od glume Turčina, dobru od loše glume.

„Žurimo, ljudi, žurimo, godišnjica će ubrzo, stradao je čovek, žao nam je, ali moramo
nastaviti dalje, moramo, jer nećemo stići, žuri nam se, šta da radimo, ajde, glave gore”, tako
su, nakon Romanovog pada i nagnječenja, sebe hrabrili glumci i režiseri, tako su se podsticali
da stvar privedu kraju, i da samom filmu daju neku auru, da ga metafizički skroje, da ga
zasnuju ne kao film, nego kao smisao, kao istoriju koja se, napokon, budi, ovde, kod nas,
naša, istorija, tradicija, koja raste, narasta i posle čega će svima koji su naši biti jasno da nisu
repa bez korena koju oće da iščupaju svi, zapad, istok, sever, jug, koju oće da izvade
hvatajući se baba za dedu, deda za repu.

Stradao je Romano, odvezli su ga, ostalo je još gomila Turaka, glumaca, trebalo je da
svi popadaju sa konja, njih je trebalo snimiti, da svima bude jasno kako prolaze Turci i kako
prolaze svi nesrbi, kako svi padaju na vrat, kako im jadnima prosipamo utrobe, kako smo i
svoju glavu spremni da stavimo na panj, samo da njihova utroba iscuri, po našoj zemlji, po
nama, po rukama, po srcu, samo da iscuri utroba njihova, lako ćemo za glavu našu.

Gomile Turaka-glumaca, gomile dnevnica, honorara, visi u vazduhu, gomila ljudi koja
čeka na kraj tog dana, uplašena da svaki sledeći pad s konja ne znači i pad u nepovrat, gomila
 bojana888

njih koja veruje da je u ovom stradanju Romanovom nešto više od pukog slučaja, nešto što
niko ne zna šta znači, ali što svakako nešto znači, jer se ne bi desilo da je bez smisla, bez
značenja, nego nešto znači, samo je trebalo otključati šta.

Romanov konj je beo, konji ne glume i njima je najteže, konji ne razlikuju život od
filma, ali ni ljudi, često, ne razlikuju život od filma, i oni, često, žive život kao da je neki
film, a oni, tu, u tom filmu, glavni junaci, pa onda, dok žive, gledaju na sebe, gledaju na to
kako žive, šta žive, zamišljaju, dok žive, zamišljaju da ih gleda neko, i onda, tako, misle da
dok rade ovo ili ono, misle da ih gleda neko, neko ko odobrava to što rade, ili ko osporava to
što čine, i čovek osim što, dok živi, čeka na nešto i brine o nečemu, čovek gleda i na samog
sebe, očima koje nisu njegove, očima ostatka sveta koje uvek uzme da bi pogledao na sebe,
da bi znao ko je on, a uvek je samo onaj on koji misli da jeste u očima drugih, u očima svih
svetih.

Čovek koji glumi Lazara je zabrinut, njegova glava je u torbi, u filmu, ali, nikad se ne
zna, misli se on, jer njegov honorar jeste veći, pa možda njegova uloga podrazumeva i
stvarno odsecanje glave, stvarnu torbu, stvarnu smrt, jer, rekao je on, u jednom trenutku,
rekao je sebi ali i naglas, rekao svim svojima, da ga ne interesuje koju će ulogu tumačiti, nego
koliko će novca za tu ulogu uzeti.

Gledali su ljudi film, lepo je bilo, zid je pao u Berlinu, film je prošao, mnogi su
postali Srbi, mnogi baš Lazar, mnogi baš Miloš, niko Romano, niko nije ni znao šta je sa
popadalim Turcima, nikog nisu ni interesovali popadali Turci sa filma, samo Miloš i Lazar, ta
dvojica, te sile, jer je njihove uloge, od sutra već, lako bilo preuzeti, ali sa Romanom, teško,
teško je bilo biti Romano, jer Romana je teško bilo videti uopšte, Romano je bio nevidljiv, i
na filmu, i u životu, i nije ni bilo te scene, scene na kojoj Romano pada, Romano je bio
nevidljiv, i jedini, zaista, mrtav, od svih heroja. Jedini nepomičan. Stavljen u zemlju, da se ne
nada više. Stavljen ispod, u hranljivu slagalicu leševa, da zeva u pod, da se mrzne, da vozi
nekakvo podzemno biciklo, mrtav, kad bolje nije ni zaslužio, kao i svaki mrtvac što više od
smrti i ne zaslužuje.
 bojana888

14.

Dečaci su nekad i previše hlebovi koje su u mlinovima, prethodno, namirili lepo, i na ničijoj
zemlji, Deni je ničiji, jer zemlja je zemlja samo ako je nečija, samo ukoliko postoji otac, kao
uzemljenje, a Deni ga nema, Deni mora sam da pali prskalice. Prskalice kao klasje. Mora da
pali novogodišnju radost sam jer je dečačić bez uzemljenja, ali i slobodan, nekom teškom
slobodom napunjen, skupo plaćena sila, i ide tako, gleda u druge ljude, u duge, u mostove,
pas koji je nadrškan i koji laje u prazno, prazan i lajav, Deni, duga koja je nestabilna na
svojim krajevima, koja nestaje i osipa se.

Ulice su ostale iste ili slične posle Romanove smrti, svaki ćošak je u sebi krio konja
koji se dizao na zadnje noge u kamenu, dečaci su uzalud okretali pedale svaki put kad bi čuli
kako ti konji ržu iz zidova, uzalud su bežali i vozili bicikla što dalje, nekud, na brda i
napuštene stadione, i tamo se skupljali, oko vatrica, sitni kao medaljoni, čekali da se te
vatrice potroše po njihovim telima, a njih su, opet, čekale magle kroz koje su se morali vratiti
kući, u domove, u ta hladna usta gde je roditeljska ljubav bila jezik prepun nekog sutra koje
je trebalo da klinci popiju, umesto otrova, za miran san.

Dečaci pale vatrice, Deni zna da u tim vatricama nema toliko sreće koliko im se čini,
on je bio neko ko je na vreme prokljuvio da u vatri nema nićega osim vatre, i to saznanje mu
je sijalo iz očiju kao što mačkama sijaju nekakva mačja saznanja o svetu.

Denijev drugar Deniju pruža šake, spojene dlanovima, kao petokrake, i traži mu da i
on uradi isto to, onda ih ukrste i pogledaju, prvo jedan, pa drugi, i unutra vide nešto što liči na
vaginu i silno se nasmeju tome, tvorevina njihovih ruku zaliči na vaginu, i svako je, tada, kao
dečak počinjao dan, ali tako da u svojim rukama drži bar polovinu jedne vagine kojoj će se
smejati kad svoje dve ruke ukrsti sa tuđe dve, ruke u kojima su im se kao male laste krile
buduće masturbacije koje će kasnije padati po njima i pokušavati da im kroz pupak uđu u
stomake, i tamo, u stomacima, ostanu, razviju svoja gnezda.
 bojana888

Te divne laste, nebom lete, Deni je dete koje je zagledano negde, u sutra, u oblacima
traži krokodile i koševe. Plav i uplašen. On u nebu vidi isto što oseća u stomaku, svaki put
kad se dodirne dole, svaki put kad se posveti sebi i svom telu, on je na nebu, mala letelica
sreće, i tako blizu suncu, pa mu se prepušta, dečački, da ga sunce vodi, nekud, da ga sunce
drži blizu sebe, da ga čuva, da mu bude blisko, a drugari, i oni su tu, i oni vole sunce, iako mu
je Deni najbliže, i drugi dečaci su, u šortsevima, leteli livadama, oko zgrada, leteli zbog
sunca, suvi, mladi, mali i nebeski, ali Deni je uvek bio centar sveta, bliže suncu, vrtirep,
pametnica, dečak i sunčica.

Dečaci igraju rata, devojčice lastiš, ratatatata, pucaju jedni u druge, pucaju rečima,
dečaci, uvek u jeziku pucaju, Deni troši reči, ratatatata, Romano je postao municija,
Romanom ne promašuje, Romano u rafalima, u ritmu, Deni je najbolji u ratu, ali, nekad,
ostane i da drži devojčicama lastiš, nekad, mali vojnik ostavi oružje, ostavi loptu, i pridržava
lastiš, igra između dve vatre, opet pogađa, son makaron son ffeeero, opet u jeziku, Deni zna
kako se pobeđuje jezikom, en den dore duboko je more, ritam ga tera da se ljubi, ritam u tim
igricama jezika i tela, jezika, tela i dodira, taj ritam ga tera da se ljubi, da dodiruje devojčice
koje ne žele da se dodiruju, devojčice koje ne otkrivaju lozinku, devojčice kao limun i
pomorandže, i Deni je presrećan, čitav svet pred njim puca, sunce je uvek, razume se, tu, uz
njega, on i sunce, dva dečaka, trče, lete, loptaju se, Darija mu, nekad, padne na pamet, Darija
u Kanadi, i Deni joj, često, šalje ljubav preko sunca, pogleda u sunce i zna da je to isto ono
sunce na kojem Darija može da ostavi svoje oči kao dva klikera, oči naglo kanadske, ali u
kojima je i Deni ostao, makar kao onaj mehurić u klikerima kad ostane.

Napuštenim stadionima dečaci trče, lopta leti gore, pa padne, neko je uhvati, uštopuje,
već sposoban da se razmeće svojom sposobnošću, već brz toliko da se razmeće svojim trkom,
telom, kolenima, toliko ovladao pokretom, toliko vešt, leti pored drugih, sudara se, onda se
smeju, dečaci, pobacani po svetu, leže po travi, po prašini, tu jedni za druge, skoro pa plišani,
neko ima dlačice kojima se hvali, neko nema dlačice kojima bi se hvalio, nekome glas menja
boju, neko u svom glasu prepozna glas svoje majke, Deni čeka da poraste, skroz, potpuno, da
postane mladić, čovjek, da postane najbrži.

Tiho teče Misisipi, apačko je jedno pleme, u dolini reke te, apačke su kolibe, pune
sreće i ljubavi, pevaju devojčice pesmu, dlanovima se sudaraju, u ritmu, peva se, Deni je tu,
zamišljen, mala plesalica, loptica skočica, igra u ritmu, tiho teče Misisipi kroz Denijevu dušu,
 bojana888

pantalonice sa tregerima, patike, šangajke, sve je tu, na njemu je čitav jedan svet malih ljudi,
dece, lopta je sa strane, odložena, devojčice rastu, brzo, jače su od njega, raduje se tome, lepo
mu je kako ga svojim telima okružuju, štite, kako će mu, uveče, pokazati koleno, ranice,
ogrebotinu, kako će mu se jadati na njihov svet devojčica, u dolini reke te apačke su kolibe,
pune sreće i ljubavi, bio jedan Meksikanac, hrabar kao Indijanac, Indijanku voleo, za nju dao
život svoj, ali poglavica ne da, Deni želi da prođe ispod, ispod njihovih ruku koje se sudaraju
i nadovezuju, koje se spajaju, lupkalice male, Deni hoće ispod da nad njegovim telom se
odvija taj ritam sudaranja njihovih dlanova, ta pesma, taj Misisipi, Deni hoće da je Misisipi
lično, ili da je Meksikanac, da se bori za Dariju, da pliva, do Kanade, ej ti mladi mladiću,
preplivaš li rečicu, Indijanka biće tvoja, mladi mladić skida košuljicu, baca se u rečicu, valovi
se sklopiše i njega potopiše, ugasi se ljubav stara, za njim skače Indijanka, valovi se sklopiše
i nju potopiše, ugasi se ljubav stara, zatim skače poglavica, valovi se sklopiše i njega
potopiše, ugasi se ljubav stara, zatim skače celo pleme, valovi se sklopiše i njih potopiše,
ugasi se ljubav stara, Deni je tužan, Darija je daleko, on ne treba devojčicama, igraju se bez
njega, on je višak, on bi zaplivao, sanja Misisipi, mašta da ga gledaju i da i za njim celo
pleme skoči, prvo Darija, pa onda cela Kanada da skoči za njim, Deni zamišlja kako će
jednog dana i za njim skočiti celo pleme, svima će nedostajati, svima će pokazati kako je
voleti i biti voljen, i njegova krv je prepuna malih kraula, ljudskih, plemenskih, svi u njemu
plivaju i traže njega, jedna nada pliva u njemu, jedna zima, jedno nadanje pliva, crveno pliva
u njemu, vatra, sve je u njemu jedno plivanje, sve je u njemu kraul i strast, u njemu teče
Misisipi, devojčice igraju, tapšu, bude u njegovom srcu nekakve delfine, želju da se nestane,
dlanovi se sklopiše i njega potopiše.

Idu u pećinicu, tamo je neko upao i ostao zatrpan zauvek, idu da vide to brdašce ispod
kog je čovek, mit, dečaci traže pećinicu u koju bi se sakrili, izvadili mačeve, upalili vatricu,
gledali u zidove, gledali jedni drugima u mačeve, ukrstili mačeve, krili se od sveta, gledali
novine, zbijali se, zimi, kao grudva, grudva dečaka, i tako kotrljali nekud, ili ostajali unutra, u
pećinici, upleteni, kao klupko za kojim tragaju mačke, ti dečaci, jedini muškarci koji vrede.

Deni je pokazao svoju zastavicu, svom najboljem drugu, zamahao je, u pećinici,
svojom zastavicom, pobednički, i drugar je isto mahnuo svojom, nasmejan, isto pobednički,
sunce je ušlo, virnulo, kroz rupicu, vatra je zevnula, izvisila, ostaia sama, neugašena ali sama,
sunce im je dalo sebe, na izvolte. Sunce je Denija još tada prepoznalo kao igrača.
 bojana888

Trčali su kućama, pevali, radovali se, brzo, a oko njih dva psa, oba su delila njihovu
radost, oba su lajala, s njima, sve je bilo lako, nekako letnje, čamac koji je okrenut bio i
ostavljen da čeka sretnija vremena, čamac im je bio letelica i mesto na kom su se okupljali,
na kom su smišljali planove, na kom su čekali sutra da se u njega spuste, naglavačke. Da
padnu kao Marsovci mali.

Deni sedi na svom mestu, na drvetu, sedi kao mali majmunko, tih, ptica ili ništa, Deni,
bez oca, prepun tajni, u zasedi, ljulja se, klati, jede zelene šljive, kisele, oči mu pune suzama,
hvata se za granu, malo se još klati, gleda dole, pušta se i pada na zemlju koja ga voli jedino
gravitacijom, reda radi, da ne bude posle, pada na zemlju i nastavlja nekud, slobodan, sam,
kao rotvajler, dečak ali previše kao rotvajler.

Pet, deset, petn’es, dva’es, dva’es pet, tri’es, broji, Deni se krije, piški mu se dok se
krije, nikada ga neće naći, mica mala, bombonica, kući nikada ne bi išao jer ga kući čeka tata
Ludić, koji mu i nije tata, ali ga je mama Dina, koja mu jeste mama, terala da ga zove tata, jer
tako se najbolje jedna porodica drži na okupu, kad tatu zoveš tatom, makar ti on i ne bio tata,
ali bitno je da se ta reč u porodici troši, da porodica diše kroz tu reč, i Deni, radije, ostaje
napolju kao skitnica, danima, satima, godinama, zauvek, sam, sa devojčicama, sa dečacima,
sa starijima, sa mlađima, sa Avalom i jezerima, sa svima koji su mu tu, ali i sa onima kojih
nema, koji će tek doći, i Deni ima malo godina, ali već sada zna da luta kao profesionalni
lutač, već sada se jedan deo dana igra, a drugi deo dana, kad druga deca idu kući, Deni luta,
menja drugove, menja stilove, igre, pesmice i loptice, menja kožu, samo da ne bi išao kući,
ako već ne mora, samo da napolju, izvan doma, da napolju proživi svoje detinjstvo, mlečne
zube da izmenja napolju, divalj, prljav, kao hijena neka, kučkar, spavač sa psima.

Odmetnik mali, kos, jazavac, tako se gegao ulicama, dečak bez kompasa, kao jazavac
je obijao pragove, interfone, zvonio i zvao u pomoć, da neko siđe i da se igraju, jer šta vredi
detinjstvo, šta te sitne godine, ako se čovek ne igra tad, kad mu je vreme, nego kad poraste,
da se igra muškarca, škorpije, dinastije, šta vredi sve, ako jenki zulu ne opali par blatnjavih
hitaca u prozore, u vojne zgrade u kojima su babe partizanke koje još uvek pričaju priče o
Sutjesci u kojoj su plivale na leđima drugova partizana, jer nisu umele drugačije da plivaju
Sutjeskom, nego da se nakače na leđa drugova, i da te priče razbije par hitaca, Denijeva
preciznost, da im polupa sećanje, blatom, štapom, Deni, lutalica naša, metak, rikošet koji luta
od ćoška do ćoška i koji čeka nekome da kaže dobar dan, ljubazno, da učestvuje u
 bojana888

komunikaciji sa starijima, da, mesecima ranije, ako treba, počne da viče nekome u susret lepe
popodnevne reči.

Očevi njegovih drugara vole Denija, jedan nosi brkove, drugi je krupan kao medved,
tih i u toj tišini još krupniji, treći je strog ali pravičan, svima Deni trči, kao hrt, u susret, samo
da kaže dobar dan, da nastavi dalje, da otperja nekud, kroz žbunje, gde ga misija dečačka
čeka i zove tim čekanjem.

Neretko se Deni prikrade devojčicama, dok su same i u tišini koju samo devojčice
umeju da prave, neretko im se prikrade, odglumi divljeg konja, skoči, tako sam, u borbi sa
dosadom, skoči pred njih, nasmeje se, rže, izraduje se za sebe, stane pred njih, grivu im
pokaže, a one mu samo kažu: „Deni, idi, igramo se, ne prekidaj nas”.

Nikada mu nije bilo jasno koju igru igraju tako tihe, uvek sa nekim šoljicama, uvek
tako nečujne, kao da taj njihov svet ima neka svoja pravila koja njemu moraju ostati
nepoznata.

Međutim, kada bi ih ulovio dok igraju „tiho teče Misisipi”, kako lupkaju dlan o dlan,
kako opet pokušavaju neki svoj svet da njemu naočigled čuvaju samo za sebe, Deni bi ludeo,
kao vatra bi se širio, postajalo bi ga bar dvojica ili trojica, minimum, i skakutao bi oko njih,
kengur, torbar, a u torbi bi mu, u stomaku, trupkalo dete jedno, bio bi pun samog sebe, kengur
koji bi u svojoj torbici nosio sebe samog, i tako bi skakutao oko njih, vatren, plamen i
kengurast, leteo, radovao se, mali Meksikanac, hrabar kao Indijanac, gledao je iz utrobe
kengura, nekud, nestrpljivo, čekao hladan Misisipi da u njega skoči, da ga prepliva, da
dokaže ljubav svoju indijansku i istinsku.
 bojana888

15.

Rat je trčao šumom, lajao, kao terijer, Denijeva baka je ostala tamo, u ratu, stara ali ipak
voljena, pisma joj je slao, molio je da ostane u životu, da se ne da ustašama i četnicima da je
zakolju, da ih tamani, italijankom svojom, da im prospe utrobu opet, još jednom, kao što im
je prosipala davno, kao mlada partizanka, kao zmaj od sedamnaest godina i četrdeset kila,
Deni joj je pisao pisma, slao ih, ljubio pisma i slao ih, i ona su išla do nje, kroz rat, puna
nekih dečijih rečenica i cmoktanja.

Dok kažeš piksla, u ratu neko nekome može pasti u ruke i tamo ostati da mu ovaj vidi
šta to jede dušu njegovu, koji je to strah unutra, kao pauk, i kakve mreže plete, neumorno,
mreže za koje će nas, tek tako, slagati da su riblje kosti.

Negde, u šumi, rat se ljulja na velikoj ljuljašci, kao dete, rat zaplakan, ječi, čitava
šuma odjekuje, bubnji, padaju granate, zakopane mine minuju, ljudi idu u kolonama, kao
stonoge, vojnici, glavama češu se o kresivo, traže smrt, sami, rat se ljulja na velikoj ljuljašci,
blentavo, kao da i ne zna da se ljulja kao čovek, padne na čitavu Bosnu, svom težinom, sa
ogromne ljuljaške, padne sa velike ljuljaške na čitavu Bosnu, svom svojom težinom, po
šumama i gorama padne.

Hrt negde luta, mršav, kroz tu mršavost se potvrđuje kao hrt, ali kroz tu mršavost se i
rat potvrđuje, i tako, sami, čekaju, rat i hrt, čekaju njih dvojica neki život da ga napadnu.

Rafalima su krdo konja u brdima skidali, nišanili, ubijali konja po konja, noćima su
pucali po konjima, neki besni ljudi, teški kao crna zemlja, obarali su konje mecima, uzimali
im konjske živote, uzimali im trk, skraćivali noć, kad nije bilo Turaka, pucali su po turskim
konjima, gledali ih kako padaju po zemlji, njihovoj zemlji, kako krvlju svojom konjskom
natapaju zemlju za neko novo sutra, za neku novu dugu.

Deni je kasnije saznao da su u ratu, dok je njegovo pismo išlo, da su u ratu pucali po
 bojana888

konjima, Deni nije ni slutio da je neko u ratu mogao rafalima da ukrašava brda koja su bila
ukrašena konjima, belim, crnim, konjima malim, riđim, tek dospelim na svet, Deni koji je oca
izgubio na konju, nije ni slutio da čovek može ubiti konja, u ratu, u ratu koji, izgleda, i nije
čovek, čovek je ubijao konje po brdima, pucao im u vratove, rafalima, nadmetao se sa drugim
čovekom, skidali su, jednog po jednog, velike i male konje koji su se spuštali brdom, sami,
izgubljeni, ničiji konji koji su ritmom rata išli nekud, u nove dane, konji, lepi kao sunce, koje
je neko ubijao, jednog po jednog, u igri, napuštene, same, konje je neko lišavao njihovog
konjskog života, a oni su rzali, trčali, ispinjali se na zadnje noge, grivama kao zastavama
mahali, mecima kao čiodicama probadani, kao što je, u to vreme, neka učiteljica zabijala
Svetog Savu na pano, čiodama, tako su i ti ljudi rafale zabijali u konje, u meso, u njihov
konjski život, zabijali ih za zemlju, da leže, nepomični, jednim okom u nebo, drugim u
zemlju zagledani.

Tamo negde na groblju, u suzama, udovica je svetu pokazivala svoju bol, crna kao
rudar, ona je klečala pred jamom koja je presušila, ona je plakala, vlažila zemlju pod svojim
kolenima, preklinjala rat koji je služio opelo, da prestane, iako rat nikada nije prestajao sa
opelom, milom nego uvek samo još jačom silom.

Rat trči šumom, laje, Denijeva baka, partizanka, stara, htela bi opet da ide, da puca
Sutjeskom, svoje noge da da, tamo negde, da u njih pucaju četnici, da ih da, svoje mlade
batake, da ih neki novi žabari kose, rafalima, htela bi, baka, da je mlada, da opet ode u šumu i
da potrči za ratom, da ga stigne, opet, još jednom da zarati, da ratu pokaže zube, i da gleda u
njegove zube, da presretne pismo Denijevo i da ga stavi ispod jastuka, pismo puno nekih
Denijevih rečenica, dečijih mu rečenica.

Sa trešnje je brao i gledao kako mu trešnja prkosi i seća ga na mir i spokoj, brao je sa
trešnje, neki vojnik, a pored njega su, u crnom golfu, putovale Denijeve rečenice, putovao
Denijev rukopis, dečiji, reč „Misisipi” koju je ispisao, za baku, da joj se pohvali, pisao joj je
da će, kad prođe rat, ići da prepliva Misisipi, pisao joj je o petokraci koju sa drugarima pravi
svojim dlanovima, kako gledaju on i drugari u unutrašnjost te petokrake, neprestano, sve joj
je pisao, i čekao je da prođe rat, slao je pismo, hteo je pismom da prekine rat, utrobu da mu
saseče, da ga otvori, da taj rat iscuri i prestane.

Rat je Deniju stavljao u snove pacova, da mu cvili i progrize san, i piskav pacov, ratni,
Deniju je u snovima glodao svaku sliku, belim zubima, sitnim, svaku sliku sna je bušio i
 bojana888

puštao malo svetlosti da Denija, iznutra, budi i da mu ne dozvoli miran san.

Nekada je, usred noći, u kasarni kao puh, sanjao o tome da se o trešnju obesi, sa nikad
nenapisanom porukom u džepu, kćeri svojoj, nekome, otac nečiji, vojnik, nebo nečije, u
kasarni, kao puh je kopao po srcu svom, neki put da nađe, nešto malo sreće, očinske, da
izmisli za sebe, nečiji otac, vojnik naroda svog, nimalo siv, a siv je hteo da bude pred svetom,
jer je siv jedino mogao da bude pre sa nacijom nego sa kćeri svojom, siv je tako već slutio da
će mu nad grobom zaplakati žena, crna, udovica, i da će mu staviti kopačku na sanduk, jer je
fudbal, u stvari, voleo, fudbal, loptu i golove, a ne rat i rafale, penale i slobodnjake, a ne rov i
čizmu.

Vojska ratuje, pešači, udara čizmom u zemlju kao da želi nekog da probudi, nekoga ko
je duboko dole, i ko spava, ceo u magli košmara, ko kipi, pod zemljom, uspavan bar on, kad
Deni gore ne može, od glodara u snu, da spava, iako mali, iako mu je san ono zbog čega će
sutra porasti, sad pod zemljom spava nešto, a vojska ratuje, čizmama udara ritam, i ona,
takođe, uspavana, ali hoda nekuda, gde je komanda, nekud geleri daju takt, tam-tarararam,
tararam, tam-tam, tarararam, tararam, kolona, četa, sve se, kao velika stonoga vuče nekud, da
se nalepi na zemlju, da isisa spavača podzemnog, hiljade podzemnih spavača koji su dole, u
zemlju, spušteni da nastave san, jer jedino dole, pod zemljom, u ratu je san miran.

Denijevo pismo kliza kroz rat, baba-partizanka čeka, sama, gleda u nebo, unproforci
bacaju karamele deci, bacaju im ribu, Španci, bacaju ribu u konzervama, pastrmke koje je
neko mrežama vadio i tovario ih, onako ljigave i polužive, tovario ih na brod i odvozio
nekud, milione malih pastrmki u kojima je moglo da se vidi nebo, jer su se sijale sa još ono
malo života u sebi, jer ni njih nije poslužila neka njihova ratna sreća, hiljade pastrmki koje su,
možda, bile Romanova duša, u moru, podivljale, neko je vadio, mrežama, i slao u fabrike, na
dokove, gde su neki drugi ljudi, isto nečiji očevi, svojim telima i ramenima hvatali tovar
pastrmki, i te pastrmke su putovale, isto kao Denijevo pismo, i one su išle u Bosnu, bezbroj
konzerviranih pastrmki, koje su tako lepo divljale u moru, divlje divljale, tako divlje, klizale
kroz divlje more, danas su i one, upakovane, u rat došle, spas da donesu, neki Isus ih je vadio
i slao, bosonog, u Bosnu, milione malih pastrmki, da glad nečiju namire, da glad stane, kad
već rat mora da traje.

Pismo je putovalo u crnom golfu, u pismu Denijev Misisipi, i hiljade pastrmki, u

svojoj smrti, išlo je, pitomo sad već, upakovano, išlo je paralelno sa pismom, paralelno sa
 bojana888

Misisipijem, a ljuljaška sa koje je pao rat, klatila se još, još se nad Bosnom jedna ljuljaška,
prazna, klatila u ritmu muzike za ples, a Peđa je đuskao, drmao se i Peđa, sijao po njoj, po toj
praznoj ljuljaški, sejao seme i pleme.
 bojana888

O autoru

Vladimir Tabašević je rođen 1986. u Mostaru pod punim imenom Vladimir Bošnjak-
Tabašević. Studirao je filozofiju u Beogradu. Objavio je knjige poezije Koagulum (2010),
Tragus (2011), Kundak (2012) i Hrvatski kundak (2014).

Zastupljen je u pregledima i izborima savremene poezije: Prostori i figure (Službeni

glasnik, 2013), Restart (Dom kulture Studentski grad, 2014), Troje (Samizdat, B92, 2016).
Njegov prvi roman Tiho teče Misisipi (Studio Znak, 2015) štampan je samostalno i našao se u
užem izboru za Ninovu nagradu. Godine 2016. objavio je roman Pa kao u izdanju Lagune.

Osnivač je i jedan od urednika internet časopisa Prezupč koji se bavi pitanjem klasnih
odnosa u društvu. Dobitnik je regionalne nagrade za priču Rat, u okviru Biber festivala, a za
roman Tiho teče Misisipi regionalnu nagradu „Mirko Kovač” za najbolju knjigu mladog
autora. Živi u Beogradu.