21.

Јавна потрошња
Са појавом државе и њених расхода, потрошња мора да се дели на приватну
потрошњу домаћинства и јавну потрошњу државних органа.
Држава најпре мора да оствари неке приходе да би уопште могла да троши.
Због тога она опорезује факторске дохотке и потрошњу путем директних и
индиректних пореза. Порези смањују расположиви доходак домаћинства у глобалу,
мада то не мора да буде тачно за свако појединачно домаћинство. Држава један део
својих прихода враћа натраг домаћинствима и тиме она трансформише један део
њиховог дохотка од једних породица које су порески обвезници ка другим
породицама које су примаоци трансферних прихода. Нето ефекат за све
породице јесте да више плаћају порезе него што присвајају транферних прихода.
Због тога је потрошња домаћинства нижа него што би била да нема пореза и
трансферних плаћања.
На једној страни, порези смањују потрошњу, а тиме смањују и агрегатну
тражњу. На другој страни, држава купује робе и услуге и својом јавном потрошњом
повећава агрегатну тражњу.
Агрегатна тражња = Потрошња + Инвестиције + Јавна потрошња
AD = C + I + G
Као што свако домаћинство или предузеће има свој буџет, тако и држава
има буџет који се усваја у форми законски обавезујућег плана прихода и расхода у
току годину данна. У буџет се предвиђају извори пореских прихода, врши се
расподела трансферних плаћања и одређују се куповине роба и услуга, као и
плаћања запосленим јавним чиновницима.
Разлика између јавне потрошње и нето пореских прихода представља
фискални биланс:
Фискални биланс = Јавна потрошња – Нето порези
B=G–T
Када је фискални биланс негативан, онда постоји јавни дефицит. Тада
држава више троши него што остварује приходе на основу пореског оптерећења
предузећа и домаћинства.
Супротно од јавног дефицита постоји јавни суфицит. Тада је фискални
биланс позитиван и држава троши мање него што прикупља пореске приходе.
Јавни дефицит и јавни суфицит могу да се посматрају и са становишта јавне
штедње. Ако постоји суфицит, јавна штедња је позитивна величина. Држава
штеди један део својих фискалних прихода, односно одлаже њихову употребу за
будућност. Ако постојни јавни дефицит формира се негативна јавна штедња.
Држава данас троши један део својих прихода које ће тек да оствари у будућности.
У данашње време постоје покушаји држава да у току рецесије стимулишу
агрегатну тражњу преко повећаних државних расхода. Јасно је да ће то да доведе до
повећања буџетских дефицита, али се државе надају да ће брзо да се врате у стање
просперитета где ће повећани порески приходи формирали суфицит државног
буџета и тако на дружи рок изједначили државне приходе и расходе.
Штедња и нето порези извлаче куповне снаге са тржиште роба и услуга, док
јавна потрошња и инвестиције враћају (убацују) куповне снаге на тржиште роба и
услуга. У оквиру кружног тока роба и услуга куповна снага која се изгуби на једној
страни мора бити враћена на другој страни. Она не може да нестане и због тога увек
мора да се ех пост успостави та једнакост:
S + T = G + I ИЛИ
Штедња – Инвестиција = Јавна потрошња – Нето порези
 S–I=G–T
Повећани јавни дефицит мора потпуно да одговара повећаном суфициту
штедње над инвестицијама, тако да у стварности мора да постоји један финансијски
механизам, који се формира изван кружног тога роба и услуга, који повећану
приватну штедњу убацује натраг у кружни ток роба ради финансирања јавне
потрошње.
Дефицит јавне потрошње који се финансира из уштеђевина домаћинстава
преко банкарског система неповратно троши један део бруто домаћег капитала. То
се назива ефекат расипања капитала.
Дефицит јавне потрошње не мора да се финансира само на терет домаћег
капитала. Он може да се финансира и путем задуживања у иностранству или
емисијом новца. Емисија новца без покрића директно води у инфлацију а
задуживање у иностранству само привремено решава проблем. Јавни дефицит
повећава спољни дуг земље.
22. IS kriva
Оразовање макроекономске равнотеже на тржишту роба може да се
представи и као једнакост штедње и инвестиција.
Дефиниција штедње обухвата приватну и јавну штедњу. Приватна штедња
(С) је све оно што домаћинства не потроше од свог расположивог дохотка:
S=Y-T-C
Јавна штедња је разлика између нето пореза (порези мање субвенције) и
државне потрошње Т-G. Ако су нето порези већи од јавне потрошње формира се
суфицит буџета, а ако су нето порези мањи од државне потрошње настаје дефицит
буџета. У првом случају постоји позитивна јавна штедња, а у другом случају је она
негативна, тако да та разлика мора да се финансира из неких других извора.
У стању равнотеже производња је једнака потражњи коју образују приватна
потрошња, инвестиције и јавна потрошња:
Y=C+I+G
I=S+(T-G)
Не левој страни су инвестиције а на десној страни је укупна штедња као збир
приватне и јавне штедње.
Могуће је на два начина изразити макроекономску равнотежу на тржишту роба:
1. Укупна производња=агрегатна тражња (Y=Ц+И+Г) и
2. Инвестиције=штедња (И=С+(Т-Г)).
Релација ИС уствари значи да су инвестиције једнаке штедњи и описује
равнотежу на тржишту роба. Све што предузећа инвестирају мора да буде
финансирано из штедње домаћинства и државе..
Према Џону Хокинсу инвестиције зависе од реалне каматне стопе. Што је
већа реална каматна стопа, то су ниже инвестиције, и обрнуто, пад реалне каматне
стопе изазивају раст инвестиција. Еластичност инвестиција у односу на реалну
каматну стопу није висока, али је у сваком случају негативна:
I = f (r)
Када расте реална каматна стопа, опадају инвестиције и због тога опада
укупна производња, и обрнуто.
ЛМ крива је растућа функција од каматне стопе и показује односе на
тржишту новца. Свака тачка на ИС криви описује равнотежу на тржишту роба за
различите нивое производње. Свака тачка на ЛМ криви описује равнотежу на
тржиштуновца за различите нивое производње. У пресеку једне и друге криве
образје се заједничка равнотежа на тржишту роба и на тржишту новца. То називамо
макроекономском равнотежом, јер су робна и новчана тржишта повезана.
23. TRŽIŠTE I TRŽIŠNE STRUKTURE
Svojina i tržište su dve osnovne institucije ekonomskog sistema. Svojina određuje ko će
biti učesnik na tržištu i kako će se ponašati u tržišnoj razmeni, dok tržište predstavlja
uređeni i ustaljeni postupak odvijanja razmenskih odnosa. Uređenost tržišta znači da
postoje čvrsto definisana pravila ponašanja kojih se drže svi učesnici razmene. Na toj
osnovi svaki učesnik razmene može da predviđa reakcije ostalih tržišnih subjekata na
promenu njegove poslovne odluke i može, takođe, da oceni moguće dejstvo sankcija u
slučaju da su prekršena ustaljena pravila tržišne razmene.
Kao uređeni skup odnosa razmene, tržište uvek podrazumeva postojanje određenog
mehanizma na osnovu koga se povezuju kupci i prodavci. Povezivanjem kupaca i
prodavaca povezuje se proizvodnja sa potrošnjom i time se omogućava nesmetano
odvijanje društvene reprodukcije. Ovo povezivanje odvija se u pravnoj formi
zaključivanja ugovora između kupaca i prodavača.
Razmena se uvek odvija na nekom prostoru i u nekom vremenskom periodu. Taj
prostor može biti sasvim mali i lokalne prirode (pijace, samoposluge, ostale
prodavnice u gradovima i naseljenim mestima), a može imati karakter nacionalne
trgovine (nacionalni sajmovi i produktne berze) ili međunarodne razmene
(međunarodni sajmovi i berze). Razmena se može odmah obavljati, a može biti i sa
odloženim plaćanjem i isporukama.
Na tržištu se razmenjuju robe i usluge, koje su rezultat proizvodnih procesa i drugih
privrednih aktivnosti, ali se isto tako kupuju i prodaju faktori proizvodnje (rad i
kapital), a moguće je, takođe, da se na tržištu razmenjuje novac i drugi finansijski
instrumenti.
Zbog toga se sva tržišta mogu podeliti na:
a) tržišta roba i usluga,
b) tržišta faktora proizvodnje (rada, kapitala i zemljišta),
c) tržišta novca, hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata
Na tržištu mogu da se razmenjuju robe za robe i takav oblik razmene nazivamo
trampom. U savremenim privredama trampa predstavlja redak oblik razmene roba i
nešto je više prisutna u međunarodnoj trgovini (barter ugovori i klirinška razmena).
Tipičan oblik razmene predstavlja robno-novčani promet u kome se novac
pojavljuje kao sredstvo razmene roba i usluga. Tržište nije savršeni ekonomski
mehanizam za povezivanje samostalnih privrednih subjekata. Ono uvek ex post proverava
privredne odluke i potvrđuje ili osporava njihovu opravdanost. Prilikom donošenja
odluka, dakle ex ante u odnosu na pokretanje privredne aktivnosti, privredni subjekti
raspolažu određenim informacijama i na osnovu njih donose svoje odluke. Nakon toga
sledi proces sprovođenja odluka i realizacije privredne aktivnosti. Posle određenog
vremena pojavljuje se njen rezultat koji se iznosi na tržište radi prodaje. Uvek postoji
rizik da ponuđena roba ili usluga neće odgovarati zahtevima kupaca i da se neće ostvariti
cilj privredne aktivnosti. Ovaj poslovni rizik povezan je sa neizvesnošcu, jer privredni
subjekti po pravilu ne raspolažu svim potrebnim informacijama da bi mogli precizno da
predvide buduća privredna kretanja i da unapred prilagode svoje ponašanje.
Osnovna funkcija tržišta jeste da povezuje proizvodnju i potrošnju u onom
privrednom sistemu u kome vladajući odnosi svojine dovode do pojave
decentralizovanog privrednog odlučivanja. Ova osnovna tržišna funkcija može se
raščlaniti na četiri konktretne tržišne funkcije.
 To su: a) informativna funkcija, b) selektivna funkcija, c) alokativna funkcija i d)
distributivna funkcija.
a) Informativna funkcija.
Privredni subjekti su nezavisnijedni od drugih i malo znaju o svojim konkurentima i o
ukupnim potrebama stanovništva. Oni poseduju neke od tih informacija, ali su one po
pravilu nedovoljne da bi se sagledao vlastiti položaj na tržištu. Zbog toga tržište pruža
jednu opštu informaciju o stanju ponude i tražnje za određenom robom ili uslugom. Ta
informacija nije ništa drugo do tržišna cena. Kretanje tržišne cene daje uvid svakom
privrednom subjektu o opštem odnosu proizvodnje i potrošnje (ponude i tražnje),
upoređujući tu opštu informaciju sa konkretnim saznanjima o vlastitim proizvodnim ili
kupovnim mogućnostima. Svaki privredni subjekt stiče dovoljno informacija za
donošenje odluka o svojoj privrednoj aktivnosti
b) Selektivna funkcija.
Tržište vrši selekciju privrednih subjekata na taj način što motiviše i nagrađuje one
privredne subjekte koji su efikasniji i produktivniji, a kažnjava pa čak i udaljava iz
privredne ˝utakmice˝ ostale privredne subjekte koji su neefikasni i nedovoljno
produktivni. Ova selekcija odvija se kroz proces konkurencije. Na tržištu se za istu vrstu
proizvoda formira jedna jedinstvena cena po kojoj svi prodavci prodaju svoje proizvode.
Uspešniji prodavci imaju niže troškove proizvodnje koji im omogućavaju veću zaradu,
dok neefikasniji proizvođači ne mogu sve svoje troškove da podmire na osnovu tržišne
cene. Oni posluju sa gubicima i, pre ili kasnije, moraju da napuste ovu delatnost. Time se
broj privrednih subjekata koji neracionalno koriste oskudne privredne resurse smanjuje, a
privreda kao celina uspešnije posluje. Konkurencija i rizik od bankrotiranja nisu prijatne
stvari, ali oni ne samo da dodatno stimulišu privredne subjekte, nego istovremeno i stalno
kontrolišu ispravnost njihovih privrednih odluka.
c) Alokativna funkcija.
U svakoj privredi u određenom vremenu postoji data količina privrednih resursa koja
može biti upotrebljena za proizvodnju raznih kombinacija roba i usluga, kako po njihovoj
vrsti tako i po proizvedenoj količini. Ovi resursi moraju biti raspoređeni na odgovarajuće
privredne aktivnosti da bi se u njima stvorili neophodni proizvodi i usluge. Tržište
omogućava ovaj razmeštaj (alokaciju) resursa na jednostavan i jeftin način. U onim
delatnostima u kojima raste cena proizvoda javlja se mogućnost zarade ekstra dobiti, dok
u drugim delatnostima, gde opadaju cene, mogućnosti dobre zarade sužavaju se uz pojavu
opasnosti formiranja gubitaka. Kretanje cena predstavlja pokazatelj rentabilnosti ulaganja
privrednih resursa. Vlasnici privrednih resursa reaguju na taj način što povlače svoje
resurse iz delatnosti sa lošom perspektivom poslovanja i ulažu ih u druge delatnosti gde
su realnije mogućnosti veće zarade. Kretanje cena, na taj način, predstavlja indikator za
prisvajanje budućih profita. Privredni subjekti motivisani sopstvenim materijalnim
interesom povode se za tim indikatorima, što sve dovodi do promene razmeštaja njihovih
privrednih resursa. Ceo postupak alokacije resursa odvija se uz poštovanje samostalnosti
svakog subjekta decentralizovanog privrednog odlučivanja.
d) Distributivna funkcija.
Primama raspodela bruto domaćeg proizvoda predstavlja postupak određivanja cena
faktora proizvodnje na osnovu kojih njihovi vlasnici stiču dohotke i učestvuju u raspodeli
novostvorene vrednosti. Dohodak vlasnika faktora proizvodnje naziva se primamim
dohotkom i njihov zbir je jednak vrednosti bruto domaćeg proizvoda. Određivanjem cena
faktora proizvodnje tržište ujedno utiče i na formiranje primame raspodele dohodaka.
 24. Tržištu potpune konkurencije
Na tržištu potpune konkurencije (veliki broj konkurenata) svaka firma pojedinačno ima
vrlo malo učešće i zbog toga ne može da utiče na visinu tržišne cene. Firme ne utiču na
formiranje cena, već samo preuzimaju cene koje su već formirane na tržištu U tipu tržišta
potpune konkurencije pretpostavlja se da postoji sloboda ulaska i izlaska sa tržišta. Kada
jedna firma stvara visoke (niske) profite, druge firme će ulaziti na tržištu na tržište
(izlaziti iz tržišta) i tako povećati (smanjiti) ponudu tako da će tržišne cene padati (rasti),
a profiti će se uvek vraćati u normalu.
U tipu tržišta potpune konkurencije pretpostavlja se da su proizvodi svih firmi homogeni
– potrošači nisu u mogućnosti da prave razliku između proizvoda različitih firmi. Zbog
toga nijedna firma ne može da poveća svoje cene iznad tržišnih cena, a da zadrži postojeći
obim prodaje. Svi proizvođači i potrošači su svesni tržišnih promena i svima su poznate
akcije drugih. Bila kakva promena cena ili neki tehnološki razvoj poznat je svim
proizvođačima i potrošačima
Tržište može da bude potpuno konkurentno pod uslovima da se ispune sledeće
pretpostavke:
 da postoji veliki broj učesnika, pri čemu i prodavci i kupci imaju vrlo malo učešće (do
2%) tako da nemaju uticaj cene,
 da je proizvod koji se nudi homogen,
 da postoji sloboda ulaska na tržište i izlaska sa tržišta: to znači da nove firme koje žele
da uđu na neko tržište nemaju prepreke nametnute od strane postojećih firmi; isto kao što
prisutne firme nemaju prepreke da izađu sa tržišta,
 da postoji savršena informisanost i prodavaca i kupaca o raspoloživim proizvodima i
njihovim cenama
U praksi navedne pretpostavke ne može da ispuni nijedno tržište. Ove pretpostavke mogu
da funkcionišu samo u idealnotipskom – udžbeničkom modelu tržišta potpune
konkurencije.
25. NEPOTPUNA TRŽIŠNA KONKURENCIJA MONOPOL
Čist monopol je tržišna struktura u kojoj celu jedni granu industrije predstavlja
samo jedan proizvođač koji proizvodi proizvod za koji ne postoje bliski supstituti i
ne postoji mogućnost da se pojavi druga firma koja bi proizvodila isti proizvod.
Navedeni rigorozni uslovi egzistencije čistog monopola – jedini proizvođač u grani,
nepostojanje bliskih supstituta i nemogućnost potencijalnih konkurenata da opstanu.
Čist monopol se veoma retko javlja u realnom životu. Ukoliko imate lični računar, on
verovatno koristi jednu od verzija Windows, operativnog sistema koji prodaje korporacija
Microsoft. Autorsko prave daje Majkrosoftu ekskluzivno pravo da proizvodi i prodaje
operativni sistem Windows. Majkrosoft nema bliske konkurente pa je u stanju da utiče na
tržišnu cenu svog proizvoda. Za Majkrosoft se kaže da ima monopol na tržištu Windows.
U praksi je teško naći čist monopol i zbog toga što se pri pojavi čistog monopola
pojavljuje država sa svojim intervencionističkim merama radi sprečavanja
monopolizacije. Čist monopol je tržišna struktura koja se fundamentalno razlikuje od
potpune konkurencije. U tržišnoj strukturi čistog monopola postoji jedan prodavac koji
kontroliše celokupnu prodaju na određenom tržištu.

Postoje dva osnovna uzroka nastanka monopola:

1. sprečavanja potencijalnih rivala da uđu na tržište,
2. troškovna prednost nad potencijalnim rivalima.
Sprečavanja potencijalnih rivala da uđu na tržište
Pravna ograničenja.
PTT služba ima monopolsku poziciju zato što je država donela odluke kojima je
obezbedila ovoj službi monopol.
Patenti.
Predstavljaju posebnu, značajnu grupu prepreka za ulazak na tržište. Kako bi država
podstakla inventivnost, daje ekskluzivna proizvodna prava za neki period vremena onome
ko je osmislio proizvod, sve dok patentno pravo postoji, firma ima zaštićenu monopolsku
poziciju. Recimo na tržište lekova, sve dok farmaceutska kompanija ima patenat nad
proizvodnjom nekog leka, ima i monopolsku poziciju. Na taj način preduzeće je u
položaju da samo određuje cenu leka.
Kontrola nad oskudnim resursima ili inputima.
Ukoliko neko dobro može biti proizvedno jedino korišćenjem retkih inputa, kompanija
koja ostvari kontrolu nad izvorima tih inputa može sebi da obezbedi monopolisku
poziciju. Klasični primer monopola koji nastaje usled vlasništva nad ključnim resursima
je južnoafrička kompanija za proizvodnju dijamanata De Bers. De bers kontroliše oko
80% svetske proizvodnje. Mada udeo te kompanije na tržištu nije stoprocentan, dovoljno
je veliki da vrši suštinski uticaj na tržišnu cenu dijamanata. De Bers izdvaja značajna
sredstva na reklamiranje. Jedan od ciljeva De Bersovih reklama je da kod potrošača izvrši
diferenciranje u odnosu na ostalo drago kamenje. Kada njihov slogan poruči da su
dijamanti večni, od vas se očekuje da to ne važi i za rubine, smaragde i safire . . .
Svesno nametanje barijere za ulazak.
Firma može namerno da nametne teškoće drugim firmama za ulazak na neko tržište.
Jedan način da se ovo učini jeste nametanje skupe pravne procedure za zasnivanje
poslova u toj grani ili nametanje izuzetno visokih troškova propagande.
II Troškovna prednost nad potencijalnim rivalima
Tehnička superiornost.
Sve firme koje su tehnološki superiornije neki duži period u odnosu na potencijalne
konkurente mogu da održe monopolsku poziciju
Ekonomija obima.
U nekim proizvodnjama ekonomija obima ili racionalnost koja proističe iz simultane
proizvodnje velikog broja proizvoda, kao na primer u proizvodnji motora ili delova za
kamione, toliko je izražena da neki proizvod može biti proizveden utoliko jeftinije
ukoliko se to čini u okviru jedne firme, a ne u okviru većeg broja manjih firmi. U tom
slučaju smanjuju se prosečni ukupni troškovi za neki proizvod i to na dugi rok. U takvom
slučaju kaže se da postoji prirodni monopol zato što, kada firma jednom postane dovoljno
velika u odnosu na veličinu tržišta svog proizvoda, njena 56 prirodna troškovna prednost
može istisnuti konkurentske firme bez obzira na karakter namera te firme. To znači da
prirodni monopol postoji u nekoj grani ukoliko prednost ekonomije obima omogućava
jednoj firmi da proizvodi celokupnu proizvodnju u grani po nižim prosečnim troškovima
nego da veći broj manjih firmi proizvodi manje količine. Monopol ne mora da bude vezan
samo za velike firme, pogotovu ukoliko se radi o malom tržištu. Ono što je bitno jeste
veličina jedne firme u odnosu na ukupnu tražnju na tržištu za nekim proizvodom. Otuda
mala banka u seoskom naselju ili benzinska pumpa na slabo prometnoj raskrsnici mogu
biti monopoli čak i kada se radi o vrlo malim firmama.
OLIGOPOL
Oligopol je najčešća tržišna struktura u savremenim tržišnim privredama. Specifičnosti
oligopola:
 broj prodavaca nekoliko dominantnih,
 diferencirani ili homogeni proizvodi (automobili, cigarete, bakar, aluminijum), 
barijere za ulazak novih preduzeća postoje,
 prodavci imaju skroman uticaj na formiranje cena,
 višak profita u grani,
 četiri vodeće firme zauzimaju od 40 – 60% tržišta

26. ZAKON PONUDE I TRAŽNJE

A) ZAKON PONUDE
Ponuda predstavlja količinu dobara koju su proizvođači spremni i sposobni da
ponude za prodaju po nekim cenama u toku određenog perioda. Između ponuđenih
količina nekog proizvoda i cena postoji međuzavisnost Promene u obimu ponuđene
količine utiču na nivo cene, kao što i promena cene utiče na ponuđenu količinu

Osobenost tog funkcionalnog odnosa kretanja nivoa cene (p) i ponuđene količine (Q)
nekog dobra izražava tzv. zakon ponude.
Zakon ponude je pravilo po kome ponuđene količine variraju direktno sa cenom,
odnosno, sa rastom cena nekog proizvoda raste količina proizvoda koju su
proizvođači spremni i sposobni da ponude, a sa padom cena smanjuju se ponuđene
količine.
Kriva ponude je rastuća i odražava direktnu proporcionalnost između cena i ponuđenih
količina zbog toga što rast cena izaziva rast ponude, a pad cena izaziva pad ponude pod
uslovom da su svi drugi uslovi nepromenjeni. Obim ponude zavisi od sledećih faktora:
Cene resursa – pod cenama resursa podrazumevaju se troškovi proizvodnje. Kada se
povećaju cene resursa povećavaju se troškovi proizvodnje nekog proizvoda. Zbog
povećanja troškova proizvodnje proizvođači smanjuju obim ponude i suprotno. Da bi
proizveli svoju količinu sladoleda, prodavci koriste razliite inpute: šlag, šećer, aromu,
mašine za proizvodnju sladoleda, zgrade u kojima se proizvodi sladoled i rad radnika koji
mešaju sastojke i rukuju mašinama. Kada se poveća cena jednog ili više inputa,
proizvodnja sladoleda manje je profitabilna a preduzeća nude manje sladoleda.
Tehnologije – usavršavanjem tehnološkog procesa proizvodnje nekog proizvoda
povećava se efikasnost i smanjuju troškovi proizvodnje. Smanjenje troškova proizvodnje
kao i kod nižih cena resursa stimulativno deluje na proizvođače da povećaju obim
proizvodnje. Tehnologija za pretvaranje inputa u sladoled predstavlja joše jednu
determinantu ponude. Pronalazak mehanizovanih mašina za proizvodnju sladoleda, na
primer smanjio je količinu rada potrebnog za njegovu proizvodnju. Smanjenje troškova
preduzeća, napredak tehnologije povećao je ponudu sladoleda.
Cene alternativnih dobara – ako cene alternativnog dobra počnu da rastu, proizvođači
će napustiti prvi proizvod i opredeliti se za alternativni. U tom slučaju ponuda prvog
dobra će da opada i suprotno.
Očekivanja u budućnosti – ako proizvođač nekog proizvoda pretpostavi da će se tražnja
za njegovim proizvodima u budućnosti povećati, on će odmah početi da uvećava ponudu
svog proizvoda tako da spremno dočeka povećanje tražnje. Količina sladoleda koju
preduzeće danas nudi može da zavisi od njegovih očekivanja u pogledu budućnosti. Na
primer, ako preduzeće očekuje da će se cena sladoleda u budućnosti povećati, uskladištiće
deo svoje tekuće proizvodnje i danas ponuditi manju količinu tržištu.
B) ZAKON TRAŽNJE
Tražnju predstavljaju kupci, odnosno potrošači koji su spremni i sposobni da
određenu količinu proizvoda kupe u toku konkretnog vremenskog perioda po nekoj
ceni.

Tražnju predstavljaju potrošači koji imaju želje ali su i spremni i sposobni da plate
proizvode koji će da im zadovolje neku potrebu. Između traženih količina nekog
proizvoda i cena postoji međuzavisnost.
Kriva tražnje je opadajuća i odražava obrnutu proporcionalnost između cena i traženih
količina zbog toga što pad cena izaziva rast tražnje, a rast cena izaziva pad tražnje pod
uslovom da su svi drugi uslovi nepromenjeni.
Zakon tražnje je pravilo po kome sa opadanjem cena nekog proizvoda raste količina
tog proizvoda koju su kupci spremni i sposobni da kupe i suprotno, kada cene istog
proizvoda rastu, tražena količina opada. Obim tražnje i traženih količina zavise od
sledećih faktora:
Nivoa dohotka potrošača – viši nivo dohotka omogućava kupovinu više proizvoda i
suprotno. Niži dohodak znači da biste ukupno morali manje da trošite, tako da biste
morali da trošite manje na neka, a veoravno na većinu dobara. Ako tražnja za nekim
dobrom pada kada se dohodak smanjuje, takvo dobro se zove normalno dobro. Ako
tražnja za nekim dobrom raste kada dohodak pada, to dobro se zove inferiorno dobro.
Primer inferioronog dobra je vožnja autobusom.
Ukusa i preferencija potrošača – ukusi i preferencije potrošača zavise od kulture,
običaja, uzrasta potrošača kao i od marketing kampanje. Recimo, ako volite sladoled, više
ga kupujete. Ekonomisti obično ne pokušavaju da objasne ukuse ljudi jer se ukusi
zasnivaju na istorijskim i psihološkim uticajima koji se nalaze izvan granica ekonomije.
Ekonomisti ispituju šta se dešava kada se ukusi promene.
Cene supstituta – kada su dva dobra supstituti, uvećanje cene jednog dobra dovodi do
uvećanja tražnje za drugim dobrom. Kad padne cena nekog dobra smanjuje tražnju za
drugim dobrom, ta dva dobraa se nazivaju supstituti. Supstituti su obično dva dobra koja
su međusobno zamenljiva, recimo hot dog i hamburger, džemper i dukserica, odlazak u
bioskop i gledanje filma na televizoru . . . Kada pad cene jednog proizvoda poveća tražnju
za drugim dobrom, ta dva dobra nazivaju se komplementi. Komplementi su dva dobra
koja se zajedno koriste, recimo benzin i automobil, kompjuter i softver . . .
Očekivanja u budućnosti – kada potrošači očekuju rast dohotka u budućnosti oni teže
da trenutno povećaju svoje rashode i pre nego što dohodak bude stvarno uvećan. Vaša
očekivanja u pogledu budućnosti mogu da utiču na vašu sadašnju tražnju za nekim
dobrom ili uslugom.
27. ELASTIČNOST PONUDE I TRAŽNJE
A)ELASTIČNOST PONUDE
Elastičnost ponude predstavlja reakciju ponude na promenu cena, pod uslovom da
su svi ostali faktori nepromenjeni. Pre svega znači tehnologija proizvodnje i cene
faktora proizvodnje ostali su neizmenjeni. Mera elastičnosti ponude jeste koeficijent
cenovne elastičnosti ponude.

Potpuno neelastična ponuda. Koeficijent elastičnosti jednak je nuli. Cene se menjaju, ali
se ponuda uopšte ne menja. To je ekstremni slučaj kada ponuda nereaguje na promenu
cena. Preduzeća proizvode uvek istu količinu proizvoda i potpuno su nezainteresovana za
promenu cena.
Neelastična ponuda. Kod neelastične ponude veća je promena cena nego što se menja
količina ponuđenih roba na prodaju. Koeficijent elastičnosti je veći od nule ali je manji od
jedan. U ovom slučaju preduzeća slabo reaguju na promenu cena. Jedinična elastičnost
ponude. U ovom slučaju procenat promene cena potpuno odgovara procentu promene
ponuđe nih roba, tako da njihov odnos daje kao rezultat jedinicu.
Elastična ponuda. Koeficijent elastičnosti je ovde veći od 1, što znači da je veća
procentualna promena ponude u odnosu na procentualnu promenu cena Potpunoelastična
ponuda. Ovo je drugi ekstrem kod koga veoma mala procentualna promena cena dovodi
do ogromne procentualne promene ponude. U krajnjem slučaju njihov odnos teži ka
beskonačnosti.
Elastičnost ponude zavisi: a) od kretanja graničnog troška i međusobnog odnosa
graničnog troška i cene; i b) od dužine vremenskog perioda. Ako se proizvodnja može
povećati bez povećanja graničnog troška, ponuda će biti elastična. U suprotnom, ponuda
može biti neelastična, ali ne mora. Ukoliko su cene stalne, a povećanje proizvodnje
zahteva rastuće dodatne troškove, ponuda će biti neelastična. Međutim, ako rastuće
troškove nadmaši povećanje cene, ponuda će biti elastična.
U zavisnosti od dužine vremenskog perioda ponuda će biti manje ili više elastična. U
trenutnom roku, koji obuhvata samo vreme realizacije proizvoda, ponuda je potpuno
neelastična.
U kratkom roku, koji obuhvata vreme proizvodnje i realizacije, elastičnost ponude je
određeni broj (veći ili manji od jedinice), a koliki će on biti zavisi od stepena
iskorišćenosti fiksnih kapaciteta preduzeća i mogućnosti angažovanja dodatnih
varijabilnih faktora do punog korišćenja fiksnih kapaciteta. Znači, u kratkom roku, koji ne
podrazumeva investicionu aktivnost, proizvodnja se može povećati jedino ako se
angažuje više varijabilnih faktora: na primer zaposlenje više radne snage i predmeta rada
(ako je preduzeće radilo u jednoj smeni, a na tržištu je visoka tražnja, ekonomski je
isplativo preći na rad u više smena pa će ponuda u toj situaciji biti elastična i u kratkom
roku). Ponuda je u dugom roku savršeno elastična.
Dugi vremenski period, pored vremena proizvodnje i realizacije, obuhvata i investicionu
aktivnost. To omogućava potpuno prilagođavanje ponude promenjenoj tražnji. Usled
mogućnosti proširenja fiksnih kapaciteta, dugi rok ne poznaje podelu faktora na fiksne i
varijabilne. U dugom roku su svi faktori varijabilni. S obzirom da dugi rok podrazumeva i
homogenost i deljivost faktora, to je moguće u svakom trenutku tog perioda potpuno
prilagođavanje proizvodnje i ponude promenjenim tržišnim uslovima.
B) ELASTIČNOST TRAŽNJE
Prema zakonu tražnje pad cena prouzrokuje povećanje tražene količine proizvoda, i
suprotno. Postavlja se pitanje da li će isti pad cene kod svakog proizvoda
prouzrokovati isto povećanje traženih količina i suprotno. Odgovor na prethodno
pitanje daje koncept cenovne elastičnosti tražnje. Formula cenovne elastičnosti
tražnje glasi:

Koeficijent cenovne elastičnosti tražnje pokazuje za koliko se procenata menja tražnja na

1% promene cene (ako je koeficijent 5, to znači da se na 1 % promene cene tražnja menja
za 5 %).
Veći koeficijent od jedinice označava elastičnu tražnju, a manji od jedinice neelastičnu
tražnju.
Značenje koeficijenta:
 kada koeficijent cenovne elastičnosti ima vrednost manju od 1 (Ed1), promene u
traženim količinama veće su od cenovnih promena, pa se kaže da se radi o proizvodu koji
ima cenovno elastičnu tražnju,
 kada koeficijent ima vrednost veću od 1 (Ed>1), promene u traženim količinama veće
su od cenovnih promena, pa se kaže da se radi o proizvodu koji ima cenovno elastičnu
tražnju,
 kada koeficijent ima vrednost 1 (Ed=1), promene cena i količina su identične i tada je
reč o jediničnoj elastičnosti tražnje.
Dobra sa srodnim supstitutima imaju veću elastičnost tražnje, potrošačima je lakše da
pređu s jednog na drugo dobro (maslac i margarin - velika elastičnost, a konzumna jaja,
nema zamene - neelastičnost).
Egzistencijalna priroda dobra, neelastična tražnja - usluge lekara ili stomatologa;
Tržište određuje elastičnost tražnje. Osnovne životne namirnice imaju neelastičnost
tražnje, jer nema supstituta, a tržište sladoleda – različiti proizvođači i vrste čine ovo
dobro s elastičnom tražnjom.
Cenovna elastičnost tražnje i ukupan prihod.
Prilikom vođenja poslovne politike preduzeća značajno je da se posledice poslovnih
odluka u vezi sa utvrđivanjem nivoa cena analiziraju i sa aspekta elastičnosti tražnje za
datim proizvodom.
Treba imati u vidu da povećanje cene određenog proizvoda dovodi do povećanja prihoda.
Takođe, povećanje cene smanjiće broj kupaca, što kao posledicu ima smanjenje prihoda.
Odluku o povećanju cene nekog proizvoda treba doneti ukoliko je povećanje prihoda pod
uticajem povećanja cene veće od smanjenja prihoda pod uticajem smanjenja broja
kupaca.
Posledice smanjenja cene nekog proizvoda ogledaju se u sledećem: svaki kupac platiće
manje i po tom osnovu ukupan prihod se smanjuje ali se povećava broj kupaca. Odluku o
smanjenju cene proizvoda treba doneti ukoliko je povećanje prihoda pod uticajem
povećanja broja potrošača veće od smanjenja ukupnog prihoda zbog smanjenja cena
Između cenovne elastičnosti tražnje za nekim proizvodom i veličine ukupnog prihoda
mogući su sledeći odnosi:
kada je tražnja za nekim proizvodom cenovno elastična
 pad cene izaziva rast ukupnog prihoda,
 rast cene izaziva pad ukupunog prihoda.
kada je tražnja za nekim proizvodom cenovno neelastična
 pad cene izaziva pad ukupnog prihoda,
 rast cene izaziva rast ukupunog prihoda.
Kada tražnja za nekim proizvodom ima jediničnu cenovnu elastičnost, promene u ceni
nemaju efekte na ukupan prihod.
Faktori od kojih zavisi elastičnost tražnje su:
 visina dohotka potrošača (veći dohodak manja elastičnost i obratno);
 navike potrošača (izraženije navike, manja elastičnost);  postojanje supstituta datom
proizvodu čini tražnju elastičnijom, dok je manja elastičnost kod komplementamih roba;
 veće mogućnosti korišćenja proizvoda za višestruke namene znači i veću elastičnost
tražnje i obratno;
 elastičnost tražnje bitno zavisi od mesta proizvoda u strukturi tražnje, kao i od toga koje
potrebe zadovoljava - neophodne egzistencijalne ili nekog višeg komfora luksuzne
potrebe. Ako proizvod zadovoljava najhitnije potrebe i biološki nužne, njegova
elastičnost je mala. Obratno je sa proizvodima čije se kupovine potrošač može odreći

28. Развојни токови привреде СФРЈ.

У првим деценијама свој послератног развоја СФР Југославија је забележила

заиста импресиван привредни раст. Захваљујући брзом повећању производње
Југославија је за релативно кратко време превладала економску заосталост и ушла у
круг средње развијених земаља.
 Проблем је био тај што тај привредни раст није био одржив на дужи
рок.Послератни период није био хомоген са гледишта динамике привредног
развоја. У првим послератним годинама у периоду од 1947.-1952. године,
друштвени производ се просечно годишње повећавао по стопи од 1,9%. Његов раст
по становнику је био још скромнији ( 0,6% просечно годишње).
Наведена стопа раста укупне производње ни приближно не одражава
развојне непоре друштва у овом периоду. Ти напори су били усмерени на изградњу
тешке индустрије и енергетике, како би се земља оспособила за производњу
средстава за рад и енергије. Реч је о великим улагањима у објекте који имају дуг
период градње, па су ефекти тих улагања добрим делом регистровани тек у
наредном периоду.
Период од 1952.-1964. године (златно раздобље) одликује се изузетно
брзимпривредним растом од просецно 8,3% годишње. Овај период је обележен
динамичним повећањем запослености и основних производних фондова, уз
побољшање продуктивности рада и ефикасности фискног капита.
Међутим, иза високих стопа раста постојали су и проблеми који су касније
довели до успоравања привредног раста. Као најзначајнији проблем може се
издвојити то што је долазило до структурних диспропорција у индустрији, што ће
касније довести до успоравања индустријског и укупног привредног раста. Несклад
у развоју базичних и прерађивачких грана, тј.заостајања производње материјала за
репродукцију за производњом финалних добара.
Од средине 60-их година стопа раста друственог производа се осетно
смањује и у периоду од 1965.-1979. Године она износи 5,6% просечно годишње.
Мада је у питању скромнији раст од оног који је забележен у претходном радобљу,
производња и даље брзо напредује.
Иако је стопа раста још увек била на задовољавајућем нивоу, квалитет
привредног раста се битно погоршава. Опада ефективност основних производних
фондова, успорава се раст запослености, продубљују се структурне неусклађености
у индустрији, расте дефицит у робној размени са иностранством. Због свега тога
СФРЈ користи у великој мери иностране кредите у 70-им годинама, чиме се
задуженост земље веома повећава, а унутрашњи проблеми остају и даље отворени.
Период од 1980.-1989.Године ( где је 1979. базна година) одликује се
драстичним успоравањем привредног раста са просецном годишњом стопом раста
друственог производа од свега 0,7%. У тој истој мери се повецавао и број
становника, па је друштвени производ по становнику остајао непромењен, што
значи да је то био период економске стагнације.
Запосленост и основни производни фондови настављају да расту и у овом
периоду, али осетно спорије него у ранијим годинама. Продуктивност рада се
снижава, баш као и ефикасност фиксног капитала, чији је пад сада изразитији.
Корени кризе економског раста у овом периоду су дубоки и потицу из
година када је СФРЈ белезила високе стопе раста, које нису почивале на здравим
економским основама.

Крајем 80-их година приступа се радикалним променама у привредном, а и у

друштвеном систему, како би се превазишло тешко економско стање.
Међутим, очекивани резултати изостају и 1991.године долази до распада
СФРЈ, а тиме и југословенског тржишта, као и до прекида економске сарадње међу
бившим републикама. У таквим околностима друштвени производ земље значајно
опада.
29. Развојни токови привреде СРЈ.

После економске стагнације 80-их година у коју су запале СЦГ заједно са

некадашњимрепубликама СФРЈ, почетком 90-их година уследио је период
економског суноврата.
У 1990.друствени производ ове две земље опада за 7,9%, у односу на
претходну, а у 1991 за 11,6%. Све се то дешава у условима убрзане дезинтеграције
СФРЈ и почетка грађанског рата.
У најтежу ситуацију Србија доспева 1992. године и 1993. године. Сви
облици економске сарадње са бившим републикама СФРЈ су прекинути, а Савет
безбедности Уједињених нација заводи строге санкције према СРЈ. У
1992.друштвени производ је опао за 27,9%, а у 1993.за 30,8%.
Просечна годишња стопа растадруштвеног производа у периоду од 1990.-
1993. била је негативна и износила -22,5%. Као резултат тога, обим друштвеног
производа у 1993. години чини тек 2/5 његовог нивоа из 1989.
Смањивање друштвеног производа праћено је опадањем
запослености,инвестиција, лицних примања и животног стандарда становништва.
Такође се снижава и спољнотрговинска размена, а насупрот томе цене врло брзо
расту и долази до разбуктавања хиперинфлације крајем 1992. и у 1993.години (у
целој 1993.цене су порасле за 116.5 хиљадамилијарди %, а само у прве 3 недеље
1994 за 313 милиона %).
Спровођењем ткз.Аврамовицевог програма (Монетарна реконструкција и
стратегија економског опоравка Југославије) поћетком 1994. Године сузбијена је
хиперинфлација и дошло је до умереног повећања друштвеног производа од 2,5%.
Такав резултат је постигнут без икакве помоћи или кредита из иностранства. У
периоду 1994 године-1998.године (где је базна година 1993.) забележн је раст
друштвеног производа од 4,7% годишње.
Савет безбедности УН обуставио је 1995. године санкције које су СРЈ биле
наметнуте 1992. године, а потом их формално укинуо 1.октобра 1996.године.
Међутим, већ1998.годинепоново се уводе санкције СРЈ од стране ЕУ и САД због
погоршања ситуације на Косову и Метохији.
До драстицног погорсања економске ситуације у земљи досло је 1999.
године под утицајем НАТО бомбардовања. После пет година узастопног раста
друштвени производ је поново опао и то значајно за -17,7%.
Ниво друштвеног производа у 1999. години износио је чак 42,4 % ниво из
1989. године. Привредни раст у нашој земљи је обновљен већ 2000.године, када је
остварена стопа раста бруто домаћег производа од 5,2%. После догађаја од
5.октобра стекли су се услови за укидање санкција према нашој земљи, као и за
укљуцивање СЦГ у све међународне политичке, економске и финансијске
организације. Стекли су се услови за брзи развој тржишне привреде,тј.за ефикасан
наставак процеса транзиције. Подаци показују да су у прве 3 године реформе
остварене умерене и опадајуће стопе раста ГДП-а од 5,3% (2001), 3,8% (2002) и 2%
(2003).

30 . Појам региона
 Према ширем, уопштенијем приступу, регион се одликује географском
заокруженошћу и економском хомогеношћу, као и територијалном поделом рада и
производном операцијом, а ствара се око једног или више индустријских центара.
Овако схваћени регион је довољне величине да расположивим природним
ресурсима и људским потенцијалом у датим друштвено-економским условима,
омогући стварање жаришта привредног развоја, односно специјализацију уз
истовремени комплексан развој производње на територији.
Следећи приступ економксом региону, посматра га са становишта
конкуренције и хомогености. Овде се уводи територијални аспект, пре свега
имајући у виду појединачан привредни субјект. Најпре се опредељује простор
деловања субјекта, односно зона његовог утицаја која поред тога обухвата и
територије где се он јавља заједно са конкурентима.
Поред датог може се издвојити и приступ чији представници посматрају
економске регионе као делове целине једне националне привреде. Према том
приступу, регион има извесна заједничка обележја са укупном привредом, односно
осталим регионима, уз истовремено присуство неких специфичности које
произлазе из историјског наслеђа, природних карактеристика, простора, економске
структуре и демографских обележја.
Поделе региона:
1. С обзиром на разместај активности и становниства у простору, могу
се разликовати следећеврсте региона:
 Хомогени- они у којма је уједначен размештај привреде и становништва на
читавој територији
 Поларизовани- карактеришу се концентрацијом поменутог размештаја
 Плански- они у којима се свесном планском акцијом друства врши
размештај или усмерава развој у самом региону, врши уклапање и
усаглашавање са осталим регионома, односно развојем целине привреде.
2. Могу се разликовати полазећи од биланса размене појединих региона са
осталима , на основу такозване теорије извозне орјентације :
 Активни региони - су они који имају већи извоз из тог региона у осталне
од увоза
 Пасивни- они који у међурегионалној размени више увозе из других
региона, него што у њих извоза.
 Уравнотезени региони
3.Према нивоу развијености, разликују се:
 Развијени региони - једино се они не сматрају критичним пошто су
достигли индустријску зрелост са развијениим терцијарним делатностима и
инфраструктуром, али и примарним сектором. У њиховој структури
доминира једна или више привредних активности које располажу довољном
генеричком снагом да обезвреде релативно брз развој и њему одговарајуће
промене у региону.
 Депресирани – као тип такође су индустријализовани са развијеним
терцијалним делатностима и развијеном инфраструктуром, односно
развијеном пољопривредом. Основни проблем региона овог типа је успорен
раст производње јер у њиховој привредној структури не постоји довољно
јаке генеричке снаге које би покренуле процес бржег развитка.
 Региони у заостајању- одликују се структуром у којој је доста значајно
место индустрије. Међутим, структура индустрије није таква да може
обезбеди довољно брз и ефикасан развој регионалне привреде. С друге
 стране значајан је удео пољопривреде у стварању друштвеног производа, а
релативно је велико учешће пољопривредног становништва у укупном.
 Неразвијени региони- у структури којом се одликују ови региони по
правилу најзначајније место припада примарној производњи, недовољно је
развијен секундарни сектор, а терцијарне делатности су веома слабо
развијене. Низак регионални доходак по становнику који произлази из
овакве структуре привреде пружа релативно мале могућности акумулације и
основа је ниског животног стандарда. На ниво њиховог пер капита дохотка
поред структуре привреде утиче и релативно висок природни прираштај
становништва, који је у овим регионима обично знатно виши од просека
земље. Све то указује да су мале могућности самосталног развоја ових
региона без подстицаја са стране.
31. Појам и карактеристике привредног система.
Привредни систем је конкретан израз целине друштвено економских
односа, који преовлађују у једној земљи у одређеном временском раздобљу.
У том смислу, он обухвата кључне друштвено-економске институције и
принципе на којима су засновани функционисање и развој једне привреде.
Чине га све оне политичке, економске и социјалне институције (нпр:
држава, банке, министарства, привредне коморе, тржиште, предузеће, итд.),
организациони облици, законски прописи и правила, обичајне норме и схватања,
традиције и веровања, вредности и понашања, који у интеракцији директно или
посредно делују на привредну активност и њене резултате.
То је конституисани институционални оквир остваривања укупне
друштвене репродукције (производње, расподеле, размене и потрошње) у датом
простору и времену.
Према томе под привредним системом се подразумева целокупност
економских односа са основним механизмима, институцијама, организационим
облицима, инструментима и мерама којима се регулише привредни живот одређене
земље у извесном временском периоду.
Међутим, реални привредни систем (онај који функционише у стварности),
нужно не одговара нормативном (садржаном у законским прописима) и идеалном
(изложено најважнијим програмским документима друштва). Шта више, често је у
раскораку са њима, што је нарочито био случај у социјалистичким земљама, па и у
нашој. Овај раскорак између нормативног и стварног негативно се одразио на
економску ефикасност и развојне резултате социјалистичких привредних система.
Недостајали су им и механизми за рационално вредновање производних фактора,
па је зато изостало и рационално формирање (релевантних) цена производа.
Привредни систем је подложан променама током времена: мењају се систем
економске мотивације, карактер и заступљеност различитих облика својине и
власничких права, расподела моћи одлучивања и структура информација, обележја
привредних субјеката као и начин регулисања економских односа са
иностранством, улога државе у привређивању, правна регулатива, неформална
правила пословања..
Привредни системи разликују се према улози коју имају бирократски и
тржишни тип координације економских одлука у њиховом функционисању.
Конкретан привредни систем је реформисан само ако се у његовом
функциоонисању повећа улога тржишта а смањује функције бирократске
координације. Моделу реформисаног система се примичу тзв постсоцијалистичке
земље.
2 сиштинска циља у функционисању привредних система:
1. Економска ефикасност
2. Социјална правичност
У свакодневном економском животу нема чистих система и модела, шта
више, ни хомогених система. Привредни системи су комбиновани и мешовити:
капиталистичке привреде прихватају многе компоненте планирања и управљања,
док се централно – планске окрећу тржишту, тј. налазе се на путу (у транзицији) ка
тржишној економији. Не постоје привредни системи који су само тржишни или
само плански, односо само цетрализовани или само децентрализовани, те само
утемељени на државној (друштвеној) или приватној својини. За њихово означавање
у том смислу битно је који елементи преовлађују, а који су мање заступљени. Због
тога постоје знатне разлике између привредних система појединих земаља и у
развијеном свету, и свету у развоју.
Привредни систем одпредељује оквире за вођење економске политике:
може јој наметати одређена ограничења, али је и провера њене економске
рационалности, ваљаности и ефикасности. Економском политиком се мења сам
привредни систем и утиче се на њега.

35. Важни правци деловања треће технолошке револуције

Микроелектроника је она област која се не може заобићи кад се говори о
савременомм технолошком прогресу, па је без изузетка аутори узимају за типичног
представника савремених високих технологија. У домен микроелектронике обично
се укључују три подручја:
1. Информационе технологије
2. Роботи и
3. Остали неинформациони облици (машине са нумеричком контролом).
Када кажемо да је микроелктроника висока технологија, имамо у виду њене
високе захтеве да би уопште било могуће стварати је, производити и примењивати.
Њене битне карактеристике:
 Критична зависност од широке технолошке основе
 Велика зависност од истраживања и развоја
 Има стратегијски значај за сваку земљу
 Врло кратак животни век производа и процеса
 Брзо застаревање
 Висок ризик у инвестирању
 Изразито међународни карактер свих активности од истраживања и развоја
до произвдодње и маркетинга
 Три међусобно повезане фазе: инвенција-рађање идеја, иновација- развој
идеја у реалне производе/услуге, дифузија-ширење нових производа/услуга
напотенцијалном тржишту изводи се брзо.
Биотехнологија је такође област у којој се учињени револуционарни продори.
Применом биолошких организама, система или појединачних процеса у
производњи и услугама, те генетским манипулацијама долази до сасвим нових
особина већ постојећих живих бића или се стварају потпуно нови организми.
Огромне могућности произилазе из једноставности поступака и чињенице да човек
може свесно интервенисати у току остваривања природних закона, те их на тај
начин користи а побољшање производње и широко схваћених услова живота.
Оцењујемо да се ради и о технологији широког захвата у већ постојећим
индустријским гранама и осталим привредним областима : органску и неорганску
хемију, фармацеутску производњу, енергетику и прехрамбену индустрију,
делатности привреде, шумарства, разноврсне услуге. Применом биотехнолошких
поступака формира се и посебна производња коју је тешко сврстати у неку од
постојећих грана. Производњу засновану на биотехнолошкоим поступцима за сада
контролише мали број најразвијенијих земаља, односно малобројне,
специјализоване, високософистициране јединицие у саставу великих
мултинационалних корпорација.
Економски значај биотехнологије, ако се посматра као производња у
најразвијенијим земљама које су и најдаље отишле у овој области, по уделу у
стварању друштвеног производа показују тенденцију ширења, мада је јосш увек
ограничен. Данас се посебно велика очекивања да ли ће се остварити знатни
економски ефекти применом генетског инжењества за решавање питања
обезбеђења трајних извора довољних количина хране- повећањем приноса, смањењ
губитка, отпостност појединих култура на неповољне утицаје, шире могућности
производног коришћења неискоришћених потенцијала.
Нови извори и нови облици енергије следећи су правац деловања савремене
технолопке револуције. Процес огромног напретка у енергетици започиње
применом атомске енергије у електрани 1956. године у Великој Британији, па се то
може узети као преломно тренутак када су како се веровало решени проблеми
енергетске основе савременог света. Применом контролисане нуклеарне фисије
омогућено је коришћење новог извора и човечанство ослобођено предстојеће
енергетске блокаде- ограничених светских резерви фосилних гориа процењених да
ће трајати око 20так година (нафта), па до једног века (угаљ), уколико би се
наставио дотадашњи раст експлоатације у глобалим разменама.
Поступком фисије з познатих количина урана и торијума процењено је да би се
добило довољно енергије за 1700 година.
У смеру све потпунијег задовољења енергетских потреба делује технолошки
напредак и данас, доприносећи ефикаснијој/рационалнијој употреби осталих
извора, а пре свега фосилних горива. Као други значајан правац деловања
савремене технолошке револуције у области енергетике истичемо
рациионализацију употребе свих извора и облика енергије. Она се остварује на
2 начина:
 Повећањем искоришћености употребљивих енергената
 Усавршавањем и развојем постројења са мањом специфичном потрошњом
енергије по јединици проводње.
Нови материјали су правац деловања савремнене технолошке револуције који
омогућује све целовитије коришћење неких природних сировина-поступци за
потпунију употребу нуспроизвода и доскорашњих отпадака, стварања нових
материјала са унапред програмираним особинама. Делујући у једном и другом
правцу, мењањју се својства постојећих или стварају нови материјали чија ће даља
употреба и комбинације омогућавати све разноврсније нове, поред модификованих
постојећих финалних производа.
Развој нових материјала ишао је најпре ка стварању супститута за природне
сировина а затим се оријентација проширује на материјале са задатим особинама
потребним за одређену сврху, па стога бољим од природних.

36. Појам и функције новца

Банкарски систем ствара новац, што је сасвим у складу са дефиницијом
модерног новца као дужничком исправом (хартијом од вредности) коју издаје
банкарски ситем, а која се налази у поседу небанкарских субјеката ради обављања
плаћања.
Новац је настао као робни новац. У време када је постојао робни новац ,
једна роба је својом вредношћу вршила функцију општег еквивалента у размени
свих других роба. Не зна се тачно када се то десило али се предпоставља да је
метални новац као робни новац настао око 2000године п.н.е. У појединим
земљама су као новац служили шкољке, бисери, коже чак и велико камење. У 7
веку п.н.е уведен је у Грчким градовима ковани новац од племенитог метала тако
да је дуги низ година атинска сребрна драхма била доминантан облик новца у том
делу свету. У Риму је постојао сребрни динариус и златни ауреус.
Поред новца од племенитог метала постојао је новац и од других метала као
што је бакарни новац. Папирни новац настао је из банкарских меница половином
XBII века. Власници новца су са собом носили златнике вагали су их проверавали
финоћу злата и са њима плаћали своје обавезе. Они су те златнике могли и да
похране у трезоре банкара или златара а за узврат би добијали банкарске менице
или исправе о чувању златника. Постепено су власници ових исправа почели да их
користе као средство плаћања јер је сваки њихов нови власних могао да их замени
за назначену количину златног новца. Банкари и златари су чували златнике и
издавали одговарајуће исправе и увек су имали 100% покрића за њих. Чак и у
ситацији да сви власници банкарских меница дођу истог тренутка да искупе своје
папире и да за њих подигну златан новац банкари не би имали никаквих проблема
са њима.
Банкари су врло брзо схватили да се то по правилу не дешава. Једни
власници подижу свој златни новац, а други га стављају на чување, тако да им је
био потребан само један део од свих златника који су им били поверени на чување
да би уредно испунили обевезе према онима који су желели да подигну свој новац.
Истовремено поједине државе су почеле да издају папирни новац са
принудним течајем. Новчанице су имале назначену вредност изражену у
јединицама домаће валуте, али није постојала обавеза државе да их замењује за
злато, сребро или неку другу робу.
. У Србији је 1868. године било чак 39 врста туђег новца (највише користили
аустриски дукат и форинте). Те године је искован први домаћи банкарни новац од
10, 5 и 1 паре. Законом из 1878. године уведен је динар као званично средство
плаћања и установљена је његова златна подлога.Прва папирна новчаница са
златном подлогом је гласила на сто динара и била издата 1884. године када је
основана Привилегована краљевска народна банка. Идуће године је пуштена
новчаница од 10динара са сребрном подлогом и након тога почиње да се развија
новчано тржиште у Србији.
После првог светског рата а наручито после велике економске кризе
1929.године многе државе су напустиле златно важење. Конвертабилност је поново
била уведена после другог светског рата споразумом у Бретон Вудсу на основу кога
је амерички долар постао резервна светска валута (35$ за једну фину унцу злата).
Ова конвертибилност је вредела само у трансакцијама између Федералних резерви
у САД и осталих народних или централних банака у свету. Она је напуштена
1971.године када више САД нису могле да одрже златно покриће долара. У лето
2012. Године цена једне фине унце злата је прешла границу од 1600$. Злато је
дефинитивно престало да игра улогу новца чак и у међународним размерама и
вратило се на своју основну функцију једне вредне берзанске робе.
37.Новчани агрегати
 Потоје 3 новчана агрегата:
1. М1 агрегат или новчана маса у ужем смислу речи,
2. М2 агрегат или новац у ширем смислу речи који у себи укључује и квази-
новац и
3. М3 као најшири новчани агрегат који у себи садржи поред динарских и
девизне депозите.
Новчани агрегат М1
Новчану масу М1 можемо да одредимо као потпуно ликвидна потраживања
небанкарских субјеката према банкарском систему. Небанкарски субјекти су:
предузећа у области привреде, установе из ванпривреде, држава, становништво,
остале финансијске институције које нису у банкарском систему и иностранство.
Сви они могу да поседују елементе новчане масе, а новчану масу образују:
1. Готов новац у оптицају који се састоји из новчаница и кованог новца ван
поседа банкарског система
2. Депозитни новац
Депзитни новац има више саставних делова. То су:
 жиро и текући рачуни грађана и привредних субјеката код банака.
 новчана средства на рачунима локалне самоуправе ( општина и градови)
 новчана средства на рачунима других финансијских институција,
непрофитних и других организација.
Новчани агрегат М2
Монетарни агрегат М2 обухвата новчану масу М1 И квази-новац.
Елементи квази новца су:
 остали депозити по виђењу у домаћој валути (улози на штедњу по
виђењу, депозити по виђењу државе и остали депозити по виђењу),
 орочени депозити(који обухватају орочене улоге на штедњу, депозите
за стамбено-комуналну изградњу орочене до једне године као и
орочене државне депозите) и
 краткорочне хартије од вредности небанкарских сектора.
Раније је М2 новчани агрегат обухватао депозите по виђењу и краткорочне
депозите у девизама. Они су по новој методологији обрачуна пребачени у М3
новчани агрегат.
Новчани агрегат М3
Укупни депозити М3 садрже - поред укупних ликвидних средставаМ1 и
квази новац садржаног у новчаном агрегату М2, и обавезе у девизама према
домаћим привредним субјектима. Значај М3 агрегата је изузетан зато што код нас
постоји дуални валутни систем. У М3 агрегату највећи део новчане масе чине
девизна средства. Када у једној земљи преовладава страна валута у новчаној маси,
тада се то назива доларизација, у случају америчког долара или еуризација, у
случају валуте евро. Код нас постоји еуризација монетарног система, што значи да
динар није суверена валута И да Народна банка нема суверену монетарну власт у
земљи.
Односи у размени са иностранством утичу на кредитне односе у земљи и
ниво привредне активности која повратно одређује ниво размене са иностранством.
Зато девизна и кредитна економска политика утичу једна на другу. Поремећаји на
једној страни изазивају поремећаје на другој, и обрнуто стабилизација на једној
страни помаже стабилизацију на другој страни финансијског система.
38. Квантитативна једначина новца
 Квантитативна једначина новца изражава управо ту везу између
количине новца у оптицају и тржишних трансакција:
новац*брзина оптицаја =цене*трансакције
M*V=P*T
Под транскацијама Т подразумевамо број размена роба и услуга између
привредних субјеката у одређеном временском периоду, обично за годину дана. Са
П обележавамо просечну тржишнуцену изражену у динарима тако да изразP*T
говори о укупној вредности размењених роба израженој у динарима.
Са М обележавамо количину новца у оптицају, а са В брзину његовог
обрта.
Код тржишних трансакција постоји један проблем-њих је тешко мерити.
Зато се њихов укупан број замењује БДП-ом (Y) који представља најбољу
апроксимацију за укупан збир тржишних трансакција. У том смислу квантитативна
једначина новца се мења и постаје:
новац*брзина оптицаја=цене*бруто домаћи производ
M*V=P*Y
P*Y- вредност БДП-а и пошто се она расподељује домаћнствима у форми
факторских доходака уједно представља и укупан доходак једног друштва.
V- доходована брзина оптицаја новца.
39. Пословне банке
Пословне банке су финансијски посредници између зајмодавалаца и
зајмопрималаца. Зајмодаваоци штеде или привремено имају слободна новчана
средства која су спремни да позајме на одређено време и уз камату другим лицима.
Уместо да успостављају директан контакт са њима, они одлазе у банке и стављају
свој новац на депозитни рачун. Банка им отвара депозитни рачун и издаје одређену
исправу о томе дасу депоненти власници новца похрањеног у банчин депозит и
даим банка дугује тај новац уз обавезу плаћања камате. Тако зајмодавци добијају
статус депонената.
Банка одобрава кредите становништву, предузећима и држави када су они
спремни да плате понуђену камату да би располагали одређено време туђим
новцем. Камата коју банка наплаћује својим клијентима назива се активном
каматом, док је пасивна камата она коју банка плаћа својим депонентима. Банка
је самостално финансијско предузеће које послује ради остваривања добити. Она
увек покушава да оствари позитивну разлику између камата које наплаћује од
својих клијената и камата које им она плаћа. Та разлика представља каматну
маргину и она чини основ за присвајање профита у банкарству.
Депонент и зајмодавци бимогли и директно да се повежу без посредовања
пословних банака. То би било много скупље и несигурније него када се то дешава
уз њихово посредовање. Зато је каматна маргина позитивна величина.
Обављајући своју функцију финансијског посредника пословна банка издаје
одговарајуће исправе о дугу. Неке од тих исправа о дугу служе као средство
плаћања. Због тога је пословање банака под државном контролом. Ту контролу у
име државе врши одговарајућа служба Народне банке као државне централне
банке.
Да би се основала нека пословна банка, она мора да испуни услове које
предвиђа Закон о банкама и другим финансијским организацијама и да добије
дозволу за рад од Народне банке Србије. Пошто је банка акционарско друштво,
њени оснивачи морају да уплате оснивачки капитал који не може бити мањи од 10
милиона евра у динарској противвредности обрачунатој на дан уплате по
званичном девизном курсу динара.
40. Централна банка
Централна банка емитује новац који назвамо готов новац у оптицају
(новчанице и ковани новац). Централна банка не само да емитује готов новац, него
и држи депозите пословних банака код себе. Један део тих депозита су обавезне
ресерве које се уводе ради постизања сигурности целог банкарског система. Банке
држе и један део вишка својих резерви, тзв. слободне ресерве, код централне банке
за случај да се појави изненадна потражња за њеним депозитима. Једна банка може
да буде потпуно сигурна банка, али да нека друга банка оде под стечај. То, по
правилу, повлачи за собом панику међу клијентима и њихов покушај да извуку
своје депозите из других банака које су потпуно сигурне. Како се цео банкарски
систем заснива на принципу делимичних резерви, постоји опасност да се у оваквим
ситуацијама угрози стабилност целог банкарског система. Из ових разлога пословна
банка је под државном контролом. Ту контролу у име државе врши одговарајућа
служба НБ као државне централне банке.
Што се тиче контроле банака, НБС користи два основна инструмента:
1. стопу адекватности капитала и
2. резервисања за ризичнекредите.
Стопа адекватности капитала представља однос између висине банчине
активе пондерисане одговарајућим ризиком и капитала банке. Сви кредити се
класификују у једну од 5 категорија: А, Б, В, Г и Д. Кредити у првој А категорији
нису уопште ризични и за њих је потребно да се резервишу минимална средства за
случај да не буду уредно враћени, а кредити у категорији Д су апсолутно ризични
кредити и банка мора 100% средстава да издвоји из текућег прихода у посебан
фонд за покривање ризика. Кредити у категоријама Б, В и Г су ризични са
лимитима 10, 35 и 75 одсто покрића, респективно.
Када централна банка држи депозите пословних банака или им одобрава
кредите она функционише као банка банака. Осим тога, централна банка је банка
државе. Она држи депозите државе и под одређеним условима кредитира државу.