UVOD

U današnjem savremenom svetu, svakodnevno se susrećemo sa sve novijim

pojavama, idejama, promenama. Digitalna, informatička tehnologija je zauvek promenila
naše živote. Znanje dobija drugu dimenziju, ona više nije isto što i informacija nego postaje
ključni resurs, postaje moć. Ono više ne boravi u knjigama. Znanje postaje konstrukt čoveka,
njega nosi, stvara čovek, unapređuje, primenjuje i predaje drugima. Razmene, mobilnost,
komunikacija koji su danas na svetskom nivou, širi ljudske mogućnosti. Ovakav moderan
svet daje ljudima više izbora i veće šanse u životu sa jedne strane, ali donosi rizik i
nesigurnost sa druge strane. Imamo tu slobodu da sami biramo kakav ćemo život živeti, ali sa
time dolazi i potreba za savesnim prihvatanjem odgovornosti za sopstvene odluke i postupke.
Kao što možemo videti, veoma je široka i aktuelna tema danas o kojoj mnogi
teoretičati i naučnici sve više raspravljaju, a to je sam 21.vek koji je pun promena, koji
uslovljava razvoj jednog drugačijeg načina života gde tradicionalno shvaćeno obrazovanje ne
nailazi na uspeh. Naglašava se značaj doživotnog učenja, samoobrazovanja, kao i razvijanja
društva znanja i društva koje uči. Upravo iz tog razloga, cilj ovog rada je da se sagledaju sva
pitanja, problemi, aspekti i elementi društva znanja a to su najpre globalizacija koja je na
svetskom nivou uticala na svaki aspekt ljudskog života, novo poimanje znanja, promene u
vaspitanju i obrazovanju, samim tim pojava novih ciljeva i sadržaja obrazovanja, kao i
ključnih kompetencija koje je potrebno kod svake osobe razvijati. Pored toga, obratićemo
pažnju na novu informatičku tehnologiju bez koje doživotno obrazovanje ali ni društvo
znanja ne može postojati. Nadam se da ćemo u našoj nameri uspeti.
 1. GLOBALIZACIJA – KOLEVKA DRUŠTVA ZNANJA

Bilo kakvo promišljanje pedagogije u odnosu prema doživotnom obrazovanju i

društvu znanja, kao niti uopšte razgovor o stanju vaspitno-obrazovne teorije i prakse, kod nas
i bilo gde, nikako nije moguće bez širokog zahvatanja društvenog i vremenskog konteksta.
Reč je o globalizaciji koja nije, kao što se to obično misli, samo ekonomska ili politička
kategorija. To nije, jednako tako, samo neki (i nečiji) dogovor ili ugovor – makar se veliki i
razvijeni redovno sastaju da bi se dogovarali o zajedničkim strategijama o vitalnim
(globalnim) pitanjima ostalog sveta – globalizacija se jednostavno događa. Važnije je zato
znati da se stvarno dešava umrežavanje sveta u svim područjima životne međuzavisnosti
(Previšić, 2007).
Društvo znanja je pojam koji je nastao u okviru i pod uticajem globalizacije.
Globalizacija je reč koja se sreće od sredine pedesetih godina, a sve češće od kraja
osamdesetih godina u naučnim, stručnim, političkim razmatranjima i raspravama o pojavama
u savremenom društvu. Postoje razna shvatanja i rasprave o tome šta globalizacija
predstavlja. Sam izraz može da bude neodređen, ali takođe da označava različite stvari za
različite ljude. Jedno je sigurno.
Globalizacija je protok. Pokretljiv kapital, pokretljiva proizvodnja, pokretljiva stanovništva
(Grandić, 2006). U naučnom smislu, globalizacija znači da određeni društveni procesi sve
više dobijaju svetski karakter, mimo svih geografskih, nacionalnih, rasnih i religioznih
barijera.
Razvoj savremenog društva se sve više kreće u smeru globalizacije, sve postaje deo
globalnog procesa. Iako se taj proces odavno odvija, svedoci smo njegovog velikog ubrzanja
u poslednje vreme. Svet sve brže postaje jedna celina sa jedinstvnim ciljevima i zajedničkim
problemima.
Koncept obrazovanja se od tačke od kada je Internet ušao u našu svakodnevnicu
stalno analizira. Ono u velikoj meri utiče kako na učenje, na znanje, tako i na sve aspekte
ličnog i društvenog razvoja. Uporedo sa prihvatanjem činjenice da pod uticajem Interneta
informacije postaju dostupne svakom pojedincu u bilo koje doba dana i noći kao i da na taj
način znanje postaje jedan od najznačajnijih razvojnih resursa, i da razvijanje ovog resursa
zavisi od razvijenosti obrazovnog sistema, problemi obrazovanja postaju predmet razmatranja
ne samo na
nacionalnom planu nego i u okviru regionalnih i međunarodnih organizacija. Zajedno sa
globalizacijom društva, tojest sa stvaranjem jedinstvenog ekonomskog i političkog prostora,
razvojem svetskog društva na planeti Zemlji, dolazi i do globalizacije obrazovanja (Grandić,
2006).
Globalni problemi obrazovanja se razmatraju na mnogim međunarodnim skupovima.
Teži se ka otklanjanju nedostataka tradicionalnog obrazovanja, jer ono više ne odgovara sve
bržim promenama koje se dešavaju u 21. veku. U nastavku rada ćemo videti na koje je sve
aspekte ljudskog života i obrazovanja uticao proces globalizacije, i na koji način.

2. ŠTA JE DRUŠTVO ZNANJA?

Prema autorima Barić i Jeleč-Raguž (2010), današnji se svet nalazi na značajnoj

prekretnici iz industrijskog društva u informacijsko društvo i društvo znanja. Dok su u
industrijskom društvu radna snaga i kapital dominirali kao ključni činioci proizvodnje, u
informacijskom društvu, koje se pojavilo u kasnim 1970-im godinama, ulogu ključnog
činioca proizvodnje preuzima razvijeni informacijsko-komunikacijski sektor. Krajem 20. i
početkom 21. veka razvijeni IKT sektor više nije bio viđen kao jedan od najvažnijih
pokretača promena. Ulogu ključnog činioca proizvodnje preuzelo je znanje u ljudima. Time
informacijsko društvo postepeno prerasta u društvo znanja.
U savremenim uslovima znanje i razvoj su neodvojivi jedno od drugog. Znanje je
ključni resurs. Ono je osnova ne samo za proizvodnju materijalnih dobara već i uslov
kvalitetnog života. Priroda društva znanja, kao što smo do sada napomenuli, se može danas
razumeti u kontekstu globalizacije i tehnološke ekspanzije. Društvo znanja, globalno
društvo, informatičko društvo predstavljaju koncepte koji su međusobno tesno povezani.
Ideja o informatičkom društvu bazirana je na prodoru nove tehnologije, razvoju ekonomije
znanja, promenama u strukturi radne snage i profesijama. Međutim, građenje globalnog
informatičkog društva ima opravdanje samo utoliko ukoliko služi dostizanju višeg cilja koji
se može označiti kao građenje, na globalnom
nivou, društva znanja koje će biti generator razvoja za sve, a pre svega za zemlje koje su
najmanje razvijene. Tako, u odnosu na koncept informatičkog društva, koncept društva
znanja uključuje šire socijalne, etičke i političke dimenzije (Milutinović, 2008).
Termin društvo znanja, koji je P. F. Drucker prvi koristio 1969. godine, postao je
široko uvažen devedesetih godina 20.veka. Ova ideja koja se, pre svega, odnosi na učenje
kako se uči, izrasla je kasnih šezdesetih i ranih sedamdesetih godina 20.veka, otprilike u isto
vreme kada su se pojavili koncepti doživotnog obrazovanja i društva koje uči, što svakako
nije slučajnost. Pri tome se koncepti doživotno obrazovanje i društvo koje uči ponekad
koriste kao sinonimi, ponekad se doživotno obrazovanje shvata kao način izgrađivanja
društva koje uči, a ponekad se shvata kao njegov sastavni deo (Žiljak, prema: Milutinović,
2008).
Zasluge za formiranje koncepta društva koje uči pripisuju se R. Hutchinsu i T.
Husénu.
Ovaj koncept predstavlja novu vrstu društva u kojem se koncepcija o obrazovanju koja je
vremenski ograničena (na školski uzrast) i koja je vezana za prostor (na školske zgrade) mora
prevladati (Towards Knowledge Societies: UNESCO World Report, 2005).
Strukturu društva znanja prvi je put definisao Institut Svetske banke, u okviru
programa Znanje za razvoj, kako bi olakšao proces tranzicije zemalja u gospodarstvo znanja.
Prema Svetskoj banci uspešna tranzicija zemalja u društvo znanja uključuje dugoročna
ulaganja u obrazovanje, razvoj inovacijskih sposobnosti, modernizaciju informacijsko-
komunikacijske infrastrukture kao i efikasan pravno-ekonomski okvir koji podstiče
inovativnost, poduzetništvo i ekonomski razvoj. Spomenute bitne odrednice društva znanja
Svetska je banka grupisala u četiri dela koja su ključna da bi zemlja bila sposobna u
potpunosti učestvovati u društvu i gospodarstvu temeljenom na znanju. Prvi deo čini
obrazovanje i obuka, drugi se deo odnosi na informacijsku infrastrukturu, treći deo
predstavlja inovacijski sistem, a četvrti deo podrazumeva efikasan pravni i ekonomski okvir
(Barić, Jeleč-Raguž, 2010).
Ono što je ključno, kada se govori o društvu znanja jeste činjenica da su pojedinci,
ljudi oni koji su vodeći akteri društva znanja. Bez pojedinaca nema društva znanja. Ljudski
kapacitet da stvara i koristi znanje na pravi način, inteligentno na kontinuirano promenljivoj
bazi je suštinsko. Kako bi se ovaj kapacitet razvio, potrebno je ohrabrivati ljude budu željni
da svoje živote i svoju sudbinu uzmu u svoje ruke- tj. da postanu aktivni građani. Doživotnim
obrazovanjem i samoobrazovanjem imamo šansi da ostvarimo takav kapacitet.
2.1. Novo shvatanje znanja

U savremenim uslovima znanje i razvoj su neodvojivi jedno od drugog. To znači da

ako jedna država, ali i ceo svet želi da napreduje privredno, ekonomski, takav razvoj je bez
znanja nezamisliv. Znanje predstavlja ključni resurs. Ono je osnova ne samo za proizvodnju
materijalnih dobara, već i uslov za kvalitetan život čoveka. Znanje će, odnosno već je jedan
od glavnih kapitala pojedinaca ali i cele države odnosno društva u celini.
U društvu koje se neprestano menja i razvija, gde se informacije iz dana u dan sve
više i više nagomilavaju, tradicionalni kurikulumi nikako ne odgovaraju potrebama 21. veka.
Potrebno je novo definisanje znanja. Postavlja se pitanje, šta je znanje? Šta spada u znanje?
Šta je ono što učenici, nove generacije treba da nauče? Šta će im biti potrebno kada stignu do
tačke gde će trebati da donesu odluku o svom zaposlenju? Sve su to pitanja na koja naučnici
teže da daju što adekvatnije odgovore.
Polazeći od toga da brze promene u savremenom društvu uslovljavaju relativno brzo
zastarevanje stečenog znanja u školi, ukazuje se na potrebu da čovek uči u toku čitavog
života ukoliko želi da bude uspešan. Potrebno je učenje za znanje, što podrazumeva
savladavanje ne samo naučnih informacija, već prvenstveno ovladavanje različitim
sposobnostima, kompe-tencijama, oruđima saznavanja što postaje suština smislenog života.
Savremenoj i budućoj realnosti je najprikladnija odrednica promenljiva realnost, što znači da
dobro shvaćena današnja stvarnost nikome ne garantuje da će dobro shvatiti i sutrašnjicu
(Grandić, 2006).
Evropski savet je usvojio dokument Inovacije u osnovnoj školi 1988. godine.
Osnovno polazište ovog dokumenta je ukazivanje na to da je potrebno promeniti karakter
fundamentalnog obrazovanja. Naime, nadovezujući se na do sad rečeno, u savremenom
društvu enciklopedijsko znanje ima veoma ograničenu vrednost. U dokumentu se ukazuje na
potrebu da osnovne škole učeniku pruže osnovna znanja, veštine koje će mu omogućiti da uči
u svakoj situaciji. Ono što se ovim podrazumeva je to da osnovna škola ne može i ne treba da
učenicima pruži sva moguća znanja na ovom svetu jer je to zbog svakodnevnih promena
nemoguće. Ono što danas naučimo, može već sutra da se promeni.
2.2. Ključne kompetencije u društvu znanja

Autor Mirkov (2011) smatra da promene u savremenom društvu izazvane

globalizacijom postavljaju nove izazove pred pojedinca. Da bi se čovek fleksibilno
prilagođavao svetu koji se ubrzano menja, neophodno je sticanje ključnih kompetencija koje
su vezane za lično ispunjenje i razvoj, ulogu aktivnog građanina, socijalno uključivanje i
mogućnost zapošljavanja u društvu znanja. Kompetencije se definišu kao kombinacije znanja,
veština i stavova u skladu sa kontekstom. Ključne kompetencije potrebne svim pojedincima
su: 1. komunikacija na maternjem jeziku; 2. komunikacija na stranim jezicima; 3.
matematička kompetencija i osnovne kompetencije u prirodnim naukama i tehnologiji; 4.
digitalne kompetencije; 5. učenje učenja; 6. socijalne i građanske kompetencije; 7. smisao za
inicijativu i preduzetništvo i 8. kulturna svesnost i izražavanje.
Pored ovih, veoma sličnu podelu predlaže i Evropski parlament i savet. Budući da
globalizacija stavlja i dalje nove izazove pred Evropsku uniju, svakom će građaninu biti
potreban širok spektar ključnih kompetencija kako bi se fleksibilno prilagodili sve
povezanijem svetu koji se ubrzano menja. Obrazovanje, u svojoj dvojakoj ulozi, socijalnoj i
ekonomskoj, ima ključnu ulogu u osiguravanju evropskim građanima da steknu ključne
kompetencije potrebne da im se omogući prilagođavanje takvim promenama. Posebno kad se
polazi od različitih individualnih kompetencija, različite potrebe onih koji uče trebalo bi
zadovoljiti tako da se osigura jednakost i pristup onim grupama koje, zbog zaostajanja u
obrazovanju uzrokovanih ličnim, društvenim, kulturnim i ekonomskim okolnostima, trebaju
posebnu potporu kako bi ostvarili svoj obrazovni potencijal. Primeri takvih grupa uključuju
ljude sa nižim temeljnim veštinama, posebno sa nižom pismenošću, osobe koje privremeno
napuštaju školu, koje su dugotrajno nezaposlene i one koji se vraćaju na posao nakon dugog
razdoblja odsutnosti, starije osobe, migranti i osobe sa invaliditetom. Kompetencije se ovde
definišu na isti način kao i kod prethodnog autora, kao kombinacija znanja, veština i stavova
prilagođenih kontekstu. Ključne kompetencije su one koje su potrebne svim pojedincima za
lično potvrđivanje i razvoj, aktivan građanski život, društvenu integraciju i zapošljavanje.
Referentni okvir navodi osam ključnih kompetencija (prema: Tot, 2010):

Komunikacija na maternjem jeziku -odnosi se na sposobnost izražavanja pojmova, misli,

osećanja, činjenica i mišljenja u govornom i pisanom obliku, te odgovarajuće i kreativne
jezične interakcije. Veštine komuniciranja uključuju želju za kritičkim i konstruktivnim
dijalogom i zainteresovanost za interakciju s drugima što podrazumeva svest o delovanju
jezika na druge i potrebu razumevanja i korišćenja jezika na pozitivan i socijalno odgovoran
način.

Komunikacija na stranom jeziku ima istovetne sposobnosti kao komunikacija na

maternjem jeziku. U doživotnom učenju pojedinac treba da nauči jezike i neformalnim
učenjem. Pozitivan stav sadrži uvažavanje kulturne raznolikosti te zainteresovanost i
radoznalost za jezike i interkulturalnu komunikaciju.

Matematička kompetencija i temeljne kompetencije u prirodnim naukama i tehnologiji

se definiše kao sposobnost razvijanja i primene matematičkog mišljenja u cilju rešavanja niza
problema u svakodnevnim situacijama. Definicija kompetencija u prirodnim naukama
uključuje sposobnost i volju korišćenja znanja i metodologije za objašnjavanje sveta prirode
kako bi se postavljala pitanja i dolazilo do zaključaka zasnovanih na dokazima.
Digitalna kompetencija, vezana je za sigurno i kritičko korišćenje tehnologije
informacijskog društva za rad, slobodno vreme i komunikaciju, a nju podupiru osnovne
veštine IKT. Osnovne veštine IKT su : korišćenje računara za traženje, procenjivanje,
pohranjivanje, proizvodnju, prezentaciju i razmenu informacija i za učestvovanje i
komunikaciju u saradničkim mrežama preko interneta. Važan je kritičan i misaoni stav prema
raspoloživim informacijama te odgovorno korišćenje interaktivnih medija.

Kompetencija učenja- učenje kako učiti predstavlja sposobnost započinjanja i nastavljanja

učenja, organizovanja vlastitog učenja, uključujući efektivno upravljanje vremenom i
informacijama, kako individualno tako i u grupama . Kompetencija zahteva poznavanje
vlastite preferirane strategije učenja, jake i slabe strane svojih veština te traženje pomoći i
saveta za njeno savladavanje.
Društvene i građanske kompetencije, odnose se na lične, međuljudske i interkulturalne
kompetencije – opredjeljenje za aktivno i demokratsko učestvovanje u društvu.

Smisao za inicijativu i poreduzetništvo obuhvata kreativnost, inovaciju i preuzimanje rizika

te sposobnost planiranja i vođenja projekata radi ostvarivanja ciljeva, ona označava
sposobnost pojedinca da pretvori ideje u dela. Bitna je sposobnost prosuđivanja i
identifikovanja svojih jakih i slabih strana te procene i preuzimanja rizika koji se smatraju
korisnim.

Kulturološka senzibilizacija i izražavanje odnosi se na uvažavanje važnosti kreativnog

izražavanja ideja, iskustava i osećanja u raznim oblicima kao što su muzika, reproduktivne
umetnosti, književnost i vizualne umetnosti. Kulturalna saznanja znače razumevanje i
očuvanje kulturalne i jezične različitosti u Evropi i Svetu. Obuhvataju znanja o lokalnom,
nacionalnom i evropskom kulturnom nasljeđu i njihovom mestu u svetu.

Sve se ključne kompetencije smatraju jednako važnim jer svaka od njih može
pridoneti uspešnom životu u društvu znanja. Mnoge se preklapaju i isprepleću: aspekti nužni
na jednom području podupiru kompetenciju na nekom drugom području. Kompetencija u
nužnim temeljnim jezičnim veštinama, čitanje i pisanje, računanje te u informacijskim i
komunikacijskim tehnologijama (IKT) nužan su temelj učenja, a kompetencija učenja
podupire sve aktivnosti u učenju.
U celom Referentnom okviru koristi se niz pojmova koji imaju ulogu u svih osam
ključnih kompetencija: kritičko mišljenje, kreativnost, inicijativa, rešavanje problema,
procena rizika, donošenje odluka i konstruktivno upravljanje osećanjima (Preporuka
Europskog parlamenta i savjeta o ključnim kompetencijama za cjeloživotno učenje, 2006).
3. OBRAZOVANJE I VASPITANJE U DRUŠTVU ZNANJA

U savremenom društvu znanje postaje pitanje od ekonomske, političke i kulturne

važnosti, uz koje se odmah nameće i dodatno pitanje – o kojim znanjima je reč kada
govorimo o obrazovanju i vaspitanju u društvu znanja? Šta je ono što postaje važno za život
pojedinca u savremenom društvu? Radi li se o prevlasti tehničko-naučnog modela znanja ili
se zbog strateške usmerenosti Evropske unije na razvoj konkurentnosti, misli isključivo na
ekonomska znanja?
Prema Lisabonskoj strategiji izgrađivanje ekonomije koja bi omogućila održivi ekonomski
razvoj sa većom zapošljivošcu i socijanom kohezijom (eng. knowledge-based economy),
predstavlja jedan od strateških ciljeva Evropske unije. Samim time znanje i njegova primena
dolaze u središte procesa ekonomskog razvoja zemalja Unije Mnoga su i raznolika znanja
koja je potrebno aktivirati kako bi se društvo razvijalo upravo u smeru ekonomskog bogatstva
i blagostanja, informacijske i komunikacijske umreženosti te kulturne osvešćenosti i
društvene angažovanosti pojedinca i lokalne zajednice. Takvo društvo bi bilo istinsko društvo
znanja i ono može nastati ako su pojedincu dostupni tradicionalni izvori znanja (škola,
časopisi, radio, televizija) jednako kao i novi internetski i multimedijski alati (UNESCO,
prema: Račić, 2013). Svaki nivo obrazovanja razvija ona znanja koja su potrebna za sticanje
kompetencije konkretnog radnog mesta, krećući se uvek uzlazno, tj. razvijajući sve složenije i
zahtjevnije sposobnosti pojedinca (Račić, 2013).
Zato ćemo u ovom delu rada istaći važnost ideje doživotnog obrazovanja koje je
promenilo shvatanje vaspitanja i obrazovanja uopšte. U modernom svetu, na dostizanje
društva znanja u velikoj meri utiče razvoj, postojanje i pravilno korišćenje
informacionih/obrazovnih tehnologija. Pored toga, pred obrazovni sistem se stavlja zadatak
da svoje ciljeve reformiše i prilagodi sadržaje obrazovanja današnjem svetu gde se sve
munjevitom brzinom menja. Videćemo kakvog su mišljenja autori.
3.1. Doživotno obrazovanje

Sa pojavom globalizacije obrazovanja se sve više i više teži ka stvaranju društva

znanja, promenom i reformisanjem obrazovanja. Zbog naglih i ubrzanih promena koje se
danas dešavaju i sa kojima smo svakodnevno suočeni i kao pojedinci, i kao društvo, potrebno
je uvideti da znanje koje danas posedujemo i učimo u školi, sutra već može da se promeni.
Zbog toga je nemoguće odrediti da je obavezno učiti do kraja srednje škole ili fakulteta, i da
je pojedinac sposoban i spreman za život i rad. To u 21. veku nije moguće. Zbog toga se sve
više i više stavlja akcenat na doživotno učenje, doživotno obrazovanje koje u velikoj meri
utiče na razvijanje društva znanja. Ova dva pojma su veoma usko povezana i potpuno
neodvojiva. Društvo znanja nije moguće postići ako ne postoji doživotno učenje i ako se
društvo ne bavi ovim konceptima.

Od kasnih šezdesetih godina 20.veka pa sve do danas mnogo je toga bilo rečeno o
konceptima doživotnog obrazovanja i doživotnog učenja. U raspravama koje su se vodile o
obrazovanju krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina 20. veka, raspravama koje je
inicirao UNESCO, došla je do izražaja humanistička vizija društva i čoveka. Ukazivalo se da
su ciljevi obrazovanja oslobađanje čoveka od neznanja, nesavesnosti, otuđenja i
neprilagođenosti novonastalim situacijama (Savićević, prema: Milutinović, 2008)). Tako se
doživotno obrazovanje, u izveštaju UNESCO-ve komisije za razvoj obrazovanja pod
naslovom Učiti za život: svet obrazovanja danas i sutra, posmatra kao odgovor na višestruke
probleme sa kojima se suočavaju zemlje u razvoju, kao efektivan način prilagođavanja
rapidnim socijalnim i ekonomskim promenama koje je kreirao tehnološki napredak u 20.
veku (For i sar, prema:
Milutinović, 2008).
Za savremeno shvatanje doživotnog učenja bitna je klasifikacija na formalne,
neformalne i informalne oblike obrazovanja. Danas više nije moguće procese obrazovanja
vezivati samo za jednu starosnu grupu i za određene institucije kao što su škole. Kada
mislimo na obrazovanje, nikako ne smemo automatski pomisliti samo i isključivo na škole.
Zato je važno naglasiti značaj
– formalnog (koje se odvija u različitim obrazovnim institucijama i putem kojeg se stiču
priznate diplome i kvalifikacije), neformalnog (koje se odvija nezavisno od službenog
obrazovnog sistema i obično ne vodi sticanju službenih potvrda. Ono može biti organizovano
na radnom
mestu i kroz aktivnosti različitih društava ili udruženja kao što su organizacije mladih,
sindikati ili političke stranke. Takvo učenje se može odvijati i putem organizacija i usluga
koje služe kao dopuna formalnom sistemu obrazovanja kao što su muzičke škole, sportski
klubovi, ili privatna poučavanja) i informalnog obrazovanja ( koje je prirodna pojava u
svakodnevnom životu pojedinca), pri čemu je nužno razvijanje čvrste povezanosti među
njima kako bi se razvio sistem doživotnog obrazovanja.
Dodatni podsticaj za primenu ideje doživotnog učenja u obrazovnim politikama dat je
u izveštaju UNESCO-ve Međunarodne komisije o obrazovanju za 21. vek pod naslovom
Obrazovanje – Skrivena riznica. U Izveštaju se ističe da je obrazovanje sredstvo koje bolje od
bilo kog drugog služi harmoničnom i istinskom razvoju čoveka, a čiji je cilj – da se svet što
pre oslobodi bede, otuđenosti, nerazumevanja, ugnjetavanja i ratova (Delor, prema:
Milutinović,
2008).
Doživotno učenje je tema koja je kasnih devedesetih godina postala prioritetno
područje pri kreiranju obrazovnih politika. Donešeni zaključci sa zasedanja Evropskog veća,
koje je održano u Lisabonu 2000. godine, potvrdili su da je Evropa neosporno ušla u vreme
znanja, sa svim posledicama koje ta činjenica ima na kulturni, ekonomski i društveni život.
Evropska komisija je, krajem 2000. godine, donela temeljni dokument, Memorandum o
doživotnom učenju
(A Memorandum on Lifelong Learning, 2000), gde se ističe da doživotno učenje ne doprinosi
samo održavanju zapošljivosti i ekonomske konkurencije, već da je i najbolji način borbe
protiv društvenog isključivanja. Dalje, u UNESCO-vom izveštaju pod naslovom Prema
društvima znanja (Towards Knowledge Societies: UNESCO World Report, 2005) ističe se da
je doživotno učenje preduslov razvoja shvaćenog u terminima adaptabilnosti i autonomije,
kao i sredstvo za osiguravanje deljenja i protoka znanja širom svijeta. Univerzalni pristup
znanju posmatra se kao stub koji podržava tranziciju ka istinskim društvima znanja koja
otvaraju nove mogućnosti humanizacije procesa globalizacije.
3.3. Ciljevi obrazovanja u društvu znanja

Usvajanjem rezolucije Evropska dimenzija obrazovanja, proces razvoja i usavršavanja

obrazovanja je proširen elementima evropskog obrazovanja. Potrebu za uvođenjem evropske
dimenzije u obrazovanje je kao što smo više puta napomenuli, nametnulo stvaranje
multikulturalne i multilingvalne zajednice koje zahteva razumevanje i toleranciju.
Ciljevi obrazovanja u 21.veku treba da obuhvate zbližavanje evropskih država i
naroda.
Obrazovanje će pomoći mladima da prihvate njihov evropski identitet koji ih neće lišiti
svetske pripadnosti niti nacionalnih ili regionalnih, lokalnih korena.
Autor Grandić (2006, 152-153) ističe da definisanje novih ili redefinisanje starih
ciljeva ukupnog obrazovanja, sledilo je i preporuke generalnog sekretara Saveta Evrope
kojima se definišu ciljevi budućeg obrazovanja u Evropi koji treba da obezbede:
- Takvu pripremu mladih ljudi koja će im omogućiti sticanje pozitivne i realističke
slike o sebi koju će realizovati u ličnim, društvenim i zajedničkim prilikama;
- Pripremu za život u demokratskom društvu, što uključuje prava, osnovne slobode,
dužnosti i odgovornosti građana kao i pružanje pomoći mladima pri uključivanju
 u javni život:
- Pripremu za rad koja treba da omogući široki pogled na rad i uključi teorijski uvod
u prirodu i oblike rada i radnog iskustva i
- Pripremu za kulturni život kako bi mladi ljudi znali da nađu izvore za bogaćenje
ličnosti i uključe se u duhovno, kulturno i istorijsko nasleđe kao i pripremu za
život u multikulturalnom društvu.
- 3.4. Problematika sadržaja obrazovanja
-
-
-
-
-
- U svakom društvenom kontekstu, pa tako i u kontekstu društva znanja, nemoguće je
izostaviti problematiku sadržaja obrazovanja. Sadržaji obrazovanja su oduvek bili
determinisani društvenim kontekstom, što znači da i sadašnje društvene uslove treba
nužno razumeti pri projekcijama sadržaja obrazovanja.
-
- Ako postavimo pitanje kakvi su današnji društveni uslovi, veoma je teško dati
adekvatan i tačan odgovor. Sa globalne ravni možemo govoriti o ubrzanom razvoju,
ali i o stagnaciji. Može se govoriti i o blagostanju ali i gladi. O ekspanziji znanja ali i
o nedostatku znanja. Pored svega ovoga, se ipak mogu istaći određeni sadržaju
obrazovanja koji se mogu prihvatiti kao opšti, a to su: obrazovanje za kvalitetne
međuljudske odnose, obrazovanje za solidarnost, toleranciju, demokratiju, rad i
odgovornost, poštovanje ljudskih prava, obrazovanje za smislenu komunikaciju i
dijalog, kretaivnost, obrazovanje za zdrav život, obrazovanje za odgovorne seksualne
odnose i slično. Niko ne može poreći da ovakvi sadržaji nisu potrebni školi, ali isto
tako niko odgovoran neće poreći i da impliciranje stalno novih sadržaja ne dovodi do
tačaka zasićenosti nastavnih programa i do svrstavanja mnogih nastavnih predmeta u
nebitne predmete koji će biti istureni, izbačeni i zaboravljeni u sledećem periodu
promena (Knežević-Florić,
-
- 2008).
-
- Kroz rad u osnovnoj školi svakim danom sve više i više primećujem opterećenost
učenika velikim brojem predmeta i časova na dnevnom i nedeljnom nivou. Preopširni
kurukulum je veoma veliku problem naše države koji mene lično zabrinjava. Ne
mogu da ne vidim problem, da učenici usled preopterećenosti i usled veoma velikih
zahteva za reprodukcijom gradiva, sve se više osećaju frustrirano, neostvareno.
Postaju agresivni, nezadovoljni sobom, sopstvenom ličnošću, školom u koju
svakodnevno ulaze, nastavnicima, životom. Svaka država, nacija je odgovorna za svoj
obrazovni sistem. Pošto je problem identifikovan, a to je postojanje preširokog
 kurikuluma, odnosno od učenika se traži reprodukcija velikog broja informacija (što u
-
- 21.veku, u veku gde je potrebno učenicima dati bazična oruđa kojima će se sami u
toku svoga života koristiti, nije moguće), teško je da poverujem, da jedini izlaz i
rezultat Ministarstvo prosvete vidi u tome, da se ukinu određeni predmeti koji se
smatraju ne toliko važnim, kao što su
- građansko vaspitanje i verska nastava. Učenicima neće biti lakše ako se na ovaj način
reformiše kurikulum. Kao što smo napomenuli, i istakli, postavili su se novi ciljevi
pred osnovnu školu. Znamo da je ključno raditi sa učenicima na razvijanju određenih
gore napomenutih sposobnosti i kompetencija bez kojih se u današnjem savremenom
svetu, u društvu znanja neće snalaziti na adekvatan način. Potrebno je naglasak staviti
na neke osnovne sadržaje koji su potrebni za snalaženje u veku promena. Smatram da
bi trebalo smanjiti obim nepotrebnih činjenica iz svakog predmeta. Informacije su
danas dostupne na svakom koraku. Internet i Wireless tehnologija to svakom
pojedincu danas omogućava. Zašto da se dečja kreativnost, motivacija i želja za
saznavanjem i istraživanjem guši tako što se od njih traži pamćenje činjenica koji im
zaista neće biti potrebni? Na ove probleme bi Srbija kao država koja se kreće ka
Evropi trebala da obrati pažnju.
-
- I iako ostaje otvoreno pitanje kako odabrati prave sadržaje obrazovanja, možda se
najjednostavnije u tom smislu može reći da škola mora i nadalje pružato bazična
znanja kao oslonac samoobrazovanju i samoučenju ili konkretnije, škola mora dati
osnovu i postaviti temelje za proces doživotnog učenja u cilju doživotnog razvoja
svakog pojedinca.
-
- Na taj način se možemo približiti kao nacija, kao država, stvaranju i postojanju
društva
-
- znanja.

ZAKLJUČAK

U ovom radu smo mogli da vidimo da se diskurs društva znanja zalaže za drugačiji
način obrazovanja nego što je to bilo ranije. Zalaže se za celovitije i univerzalnije poimanje
obrazovne osobe. Danas, ali i u budućnosti će biti važno da obrazovana osoba zna da primeni
svoje znanje i da se nosi sa aktuelnim vremenom i društvenim kontekstom u kome živi.
Osoba koja živi u društvu znanja treba stalno da razvija svoje sposobnosti za razumevanje
raznih, stalno novih znanja. Mogli smo takođe videti da postoji težnja za novom vrstom
pismenosti, za informatičku pismenost, i pismenost 21. veka, što podrazumeva posedovanje
različitih, ali međusobno veoma zavisnih kompetencija.
Iz svega navedenog, kao zaključak možemo reći da pod uticajem globalizacije, težimo
ka uspostavljanju novog sistema obrazovanja, ka društvu znanja putem doživotnog
obrazovanja i samoobrazovanja uz pomoć informacijske i komunikacijske tehnologije. Iz
ugla diskurska društva znanja vidimo da je najvažniji zadatak obrazovanja i vaspitanja
osposobljavanje pojedinca za preuzimanje nadzora nad vlastitim razvojem, odnosno za
uzimanje sudbine u svoje ruke. Smatram da su ovakve drastične promene u 21. veku
pozitivna stvar i da se, ako smo optimisti, i naša država može razviti u tom pravcu kako bi
postala istinska država/društvo znanja. Ono što je sigurno, jeste da povratka unazad nema.
Izazove savremenog sveta je potrebno prihvatiti i kritički se suočiti sa njima. Potrebno je ići
samo unapred, ka rešavanju problema i reformisanju obrazovanja, hrabro.

LITERATURA

1. A Memorandum on Lifelong Learning (2000) Brussels: Commisssion of the European

Communities. http://arhiv.acs.si/dokumenti/Memorandum_on_Lifelong_Learning.pdf

2. Barić, V., Jeleč Raguž, M. (2010), Hrvatska na putu prema društvu znanja. Poslovna
izvrsnost, 4(2), 57-76. Dostupno na: http://hrcak.srce.hr/file/91226 29.01.2016

3. Grandić, R. (2006), Globalizacija i obrazovanje / izbor tekstova, Novi Sad: Savez

pedagoških društava Vojvodine.

4. Knežević-Florić, O. (2008), Pedagog u društvu znanja, Novi Sad: Filozofski fakultet.

5. Milutinović, J. (2008), Ciljevi obrazovanja i učenja u svetlu dominantnih teorija

vaspitanja 20.veka, Novi Sad: Savez pedagoških društava Vojvodine.

6. Milutinović, J. (2008). Ideje o društvu znanja i cjeloživotnom učenju. Cjeloživotno učenje

za održivi razvoj, 37-42. Dostupno na: http://www.ufri.uniri.hr/data/book_2.pdf#page=41
25.01.2016.

7. Mirkov, S. (2011), Konstruktivistička paradigma i obrazovanje za društvo znanja:

progresivni diskurs u nastavi, 6. Međunarodni Simpozijum, Tehnički fakultet Čačak.
 Dostupno na: http://www.ftn.kg.ac.rs/konferencije/tio6/radovi/2)%20Pedagoske
%20dimenzije%20drus tva%20ucenja%20i%20znanja/PDF/201%20Snezana
%20Mirkov.pdf 26.01.2016.

8. Preporuka Europskog parlamenta i savjeta o ključnim kompetencijama za cjeloživotno

učenje, (2006), Europska Unija. Dostupno na: http://hrcak.srce.hr/file/92192 26.01.2016.
9. Previšić, V. (2007), Pedagogija: prema cjeloživotnom obrazovanju i društvu
znanja. Pedagogijska istraživanja, 4(2), 179-186. Dostupno na:
http://hrcak.srce.hr/118322 29.01.2016.

10. Račić, M. (2013). Modeli kompetencija za društvo znanja. Suvremene teme,6(1), 86-100.
Dostupno na: http://hrcak.srce.hr/index.php?show=clanak&id_clanak_jezik=166594
25.01.2016.

11. Tot, D. (2010). Učeničke kompetencije i suvremena nastava. Odgojne znanosti, 12(1
(19)), 65-78. Dostupno na: http://hrcak.srce.hr/index.php?
show=clanak&id_clanak_jezik=89812 25.01.2016.

12. Towards Knowledege Societes: UNESCO World Report (2005) Paris: UNESCO.
http://unesdoc.unesco.org/images/0014/001418/141843e.pdf 25.01.2016.
Буилдинг знања друштва

Знање и информације имају значајан утицај на животе људи. Размена знања и информација,
посебно кроз информационе и комуникационе технологије (ИКТ) има моћ да трансформише
економија и друштава. УНЕСКО ради на стварању инклузивног друштва знања и јачање
локалних заједница кроз повећање приступа и очување и размену информација и знања у
свим доменима од УНЕСЦО-а. друштва знања мора градити на четири стуба: слобода
изражавања; универзални приступ информацијама и знању; поштовање културне и језичке
разноврсности; и квалитетно образовање за све.

Реад мање

Организација је суштина да створи друштва знања се заснива на уверењу да универзални

приступ информацијама је кључно за изградњу мира, одрживог економског развоја, и
интеркултуралног дијалога. УНЕСКО промовише "отворености" у садржаја, технологије, и
обрађује кроз подизање свијести, формулисање политике и изградњу капацитета. Ова решења
укључују отворен приступ научне информације, отвори образовни ресурси, Фрее анд Опен
Соурце Софтваре, отворено обуку платформе и Опен и учење на даљину. Такви ресурси
омогућавају истраживачима и иноваторима да се лакше деле и користе податке. Они такође
пружају студената и наставника из целог света са преседана приступ знању и информацијама.

Централна свог мандата промовисања мира и интеркултуралног дијалога, УНЕСКО подржава

очување документарног насљеђа кроз јачање постојећих очувања оквира, и наглашава
дугорочну заштиту дигиталних и дигитално-рођен информација. УНЕСКО једнако подстиче
вишејезичност и поштовање културне разноликости у сајбер простору. Промовише
производња локалног садржаја на различитим језицима и доприноси међународним
дебатама о управљању интернетом, кроз учешће у Интернет Говернанце Форум (ИГФ) и
Светског самита о информационом друштву (ВСИС).

Да би успели у овом стално променљивом окружењу, као и да ефикасно реши проблеме у

сваком аспекту живота, појединаца, заједница и народа треба да добије кључну низ
надлежности да би могли да траже информације, критички оценити га и створе нове
информације и сазнања. Информациона писменост отвара нове могућности за побољшање
квалитета наших живота. Информациона писменост је такође блиско повезана са другим
врстама писмености, као што су ИКТ писменост, дигиталну писменост и информисања и
информационог писменост.

http://en.unesco.org/themes/building-knowledge-societies

2. DRUŠTVO ZNANJA

Iz ugla obrazovanja brze promene za rezultat imaju da je pored značaja tradicionalnog,

formalnog znanja porastao značaj stručnosti i sposobnosti. One su van okvira naučnih oblasti,
predmeta ili struke neophodne u postizanju uspeha pojedinca bilo u procesu učenja, poslu ili
životu uopšte.

Kompetencije koje su određene od strane ekonomskog i tehnološkog okruženja i tržišta rada

su informatička pismenost, poznavanje stranog jezika kao i moć komunikacije. Novi izazovi
su zaslužni za to da sposobnost da se uči i posle formalnog izlaska iz obrazovnog sistema
dobija sve veću ulogu. Kraći vremenski razmaci između sukcesivnih inovacija učinili su ljude
svesnim uticaja tehnologije, a donosioce odluka podstakli da pretpostavljaju buduće efekte
progresa u različitim oblastima. S druge strane, komparativna prednost se može stvoriti uz
pomoć znanja, akumuliranog i generisanog u pojedinim preduzećima jedne zemlje,
podsticanog inovacijom. Priroda inovacije i promene koje ona izaziva u preduzeću,
relevantnost ključne tehnologije na konkurentnost i uticaj nacionalnog okruženja na
tehnološku inovaciju, bitno je za uspeh ekonomija u tranziciji.

Demokratizacija društva, promene na tržištu radne snage, promena strukture ekonomije

navelo je i našu zemlju u protekloj deceniji da se i kao društvo i kao pojedinac u tom društvu
okrene učenju. Država bi trebalo da učestvuje u izgradnji svesti o neophodnosti razvijanja
informatičke pismenosti građana i razvoju strategije LLL (Life Long Learning).

Imajući u vidu ambicije države usmerene na priključenje evropskim integracijama,

neophodno je blagovremeno uhvatiti korak i preduzeti aktivnosti na razvoju adekvatnog
institucionalnog okvira za doživotno učenje, usaglašenog sa korespodentnim politikama
Evropske Unije, kao i definisati strategiju strategiju razvoja doživotnog učenja u Srbiji.

Cilj obrazovanja danas nije samo saznavanje činjenica nego i sticanje veština da se znanje
odmah primeni u rešavanju konkretnih praktičnih problema. Stoga se kao ciljevi budućih
obrazovnih struktura mogu navesti:

• Povećanje kvaliteta i efikasnosti sistema obrazovanja i osposobljavanje u skladu sa novim

zahtevima društva zasnovanog na znanju,
• Dostupnost obrazovanja i osposobljavanja svima u skladu sa principima doživotnog učenja,
bržeg zapošljavanja, razvoja karijere, aktivnog stanovništva i društvene jednakosti i
• Otvaranje obrazovanja i osposobljavanja prema svetu u svetlu bržeg povezivanja rada i
društva, kao odgovora na izazove nastale procesom globalizacije.

3. DOŽIVOTNO UČENJE

U prošlosti je preovladavalo mišljenje da ima veze sa starosnim dobom gde, pre ili kasnije,
nastupi period kada dalje obrazovanje u nekom striktnom smislu više nije potrebno. Nasuprot
nekadašnjem pristupu, učenje postepeno, ali neminovno, ulazi u red životno važnih ljudskih
delatnosti sa perspektivom sa perspektivom da se u pogledu vremena i značaja izjednači sa

376
samim radom. Obrazovanje u savremenim uslovima mora imati permanentan karakter.
Pretpostavlja se da će budućnost doneti potrebu da se na svakih pet do deset godina staro
znanje obnovi novim. Moderna privreda traži dobro obučenu, prilagodljivu radnu snagu, tako
da obrazovanje i usavršavanja predstavlja nerazdvojni deo svake uspešne kadrovske politike.

Povećani zahtevi od ljudskih resursa traže temeljne reforme u obrazovanju današnje Srbije,
koja zaostaje za standardima Evropske Unije, ali neposrednim potrebama domaće privrede.
Republika Srbija mora da poveća ulaganje u obrazovanja na najmanje 6% bruto domaćeg
proizvoda, da uskladi obrazovni sistem potrebama tržišta rada i reformi, ali i potrebama
budućih generacija, zasnovanim na novim tehnologijama i načinima komunikacije.

Nacionalni interes svake zemlje je da zadrži stručne kadrove. U savremenom svetu najveća
komparativna prednost na planu korišćenja profitabilnog dela raspoloživog tehnološkog fonda
su upravo ljudi. Masovan „odliv mozgova“ ima duboko negativne posledice na stanje
intelektualnog kapitala u njoj, a samim tim i na mogućnosti budućeg razvoja.

4. VISOKO OBRAZOVANJE U FUNKCIJI DOŽIVOTNOG UČENJA

I pored toga što Srbija zaostaje za vodećim evropskim državama u pogledu učešća visoko
obrazovanog stanovništva u ukupnoj populaciji, poslednjih godina je sve prisutniji trend
rapidne ekspanzije visokog obrazovanja. Samim tim, ova kretanja imaju enormni uticaj na
tržište rada, koje je ostalo zatečeno novonastalom situacijom i bez pravog rešenja za
apsorbovanje nastalog broja visokokvalifikovanih radnika.

Neophodno je pružiti priliku motivisanim i talentovanim pojedincima koji nisu kompletirali

svoje formalno obrazovanje ili žele da steknu nova dopunska znanja da u okviru univerziteta
dobiju priliku za to. Nova uloga visokoškolskih institucija usmerena je ka promovisanju
znanja i veština, razvijanju preduzetničke i inovativne kulture i transferu znanja prema
ekonomskom sektoru. Očigledno postoji potreba da univerziteti uspostave jače veze sa
društvom i ponude mogućnosti veće interakcije, razmene i ostvarenja zajedničkih koristi.
Doživotno učenje obuhvata aktivnosti koje univerziteti sprovode nudeći svoje usluge
institucijama i kompanijama, ili obrnuto, kada prema iskazanim zahtevima poznatog
korisnika, organizuju specifične kurseve i druge vidove obuka za zaposlene. Ovaj vid
podučavanja je tesno povezan sa poslovnim okruženjem i ima za cilj da zaposlenima
pomogne da se prilagode novim zahtevima i steknu potrebne kompetencije.

Nesporno je da povećanje učešća visokokvalifikovanih kadrova sa sobom nosi brojne

ekonomske i društvene prednosti, kao što je povećanje opšte kulture, smanjenje stope
kriminala, ali i opšte blagostanje i sl. Međutim, s ovakvim promenama neizbežno je
odgovoriti na brojna novonastala pitanja koja upozoravaju na neophodnost promena u
postojećem sistemu. Da li postoji prekomerna ponuda visokoobrazovanih kadrova? Da li
postojeći nivo obrazovanosti odgovara u potpunosti i stečenim znanjima? Postoji li manjak ili
višak kadrova po pojedinim sektorima privrede? Ovo su samo neka od mogućih pitanja na
koja bi trebalo dati odgovore na nivou državnih organa ili univerziteta i pre samog kreiranja
visokoobrazovanog kadra. Jedan od načina da se adekvatno odgovori na ova pitanja jeste
upravo implementacija sistema doživotnog učenja koja omogućava radnoj snazi
pravovremeno prilagođavanje novonastaloj situaciji na tržištu rada.

377
Rezultati nedavnih istraživanja pokazuju da je na povećanje stope nezaposlenosti u
zemljama OECD područja značajno uticala neusklađenost između strukture
ponude koju direktno emituje politika obrazovanja i tražnje na tržištu rada. Naime,
aktuelne strukturne i tehnološke promene u privredi preferiraju zapošljavanje
kadrova sposobnih za brzo prilagođavanje novonastalim promenama. Mnoge
zemlje postavile su ambiciozne ciljeve visokom obrazovanju, posmatrajući ga kao
sredstvo bržeg ekonomskog rasta, stvarajući ekonomiju zasnovanu na znanju.

S druge strane, i pored želje da se tzv. zapadni obrazovni sistem implementira i u

našim prilikama, i delovanjem u uvodnom vremenskom periodu obeleženim
poletom i strateškim investiranjem u obrazovanje, dolazimo do perioda u kome se
ono posmatra kao budžetsko pitanje. Međutim, pored znaka pitanja vezano za
konkurentnost domaće privrede, treba obratiti pažnju da li se pitanje obrazovanja
posmatra izolovano od ostalih bitnih sistemskih pitanja? Ako je tako, da li se
obrazovni sistem može vratiti na pravi put, put na kojem obrazovanje predstavlja
neizostavnu kariku lanca jedne ekonomije?

Tinde Dobrodolac Šeregelj

KAKVO ZNANJE TREBAMO ZA DRUŠTVO ZNANJA?

Milan Matijević

IZMEĐU DRUŠTVA RADA I DRUŠTVA ZNANJA

Antun Šundalić
Ekonomski fakultet, Sveučilište u Osijeku, Osijek, Hrvatska

Kriteriji za razvoj društva koje uči

 KAKO DO DRUŠTVA KOJE UČI

Dr. sc. Nikola Pastuović

Sveučilište u Zagrebu, Učiteljski fakultet

4. Razvoj kompetencija za društvo znanja

Kao što je već pomenuto u prethodnom delu o promeni paradigme učenja i

obrazovanja, dosta se u novom pristupu govori o razvoju kompetencija. Informacije ubrzano
zastarevaju, zamenjuju ih nove, savremenije, tehnika i nauka se razvijaju, čitavo
znanje čovečanstva se vrtoglavo povećava, ono što smo znali juče postaje deo naše
istorije... Stoga usvajanje znanja i gotovih informacija postaje zastareo recept učenja.
U takvoj situaciji ubrzanog razvoja i progresa potpuno je nerealno očekivati da
obrazovanje ponudi takav odgovor kao što je puko usvajanje i memorisanje činjenica.
Nova obrazovna paradigma u centar mora staviti razvoj sposobnosti, ključnih
kompetencija za život u društvu znanja.
Imperativ savremenog obrazovanja jeste razvoj kompetencija studenata za
snalaženje i učenje nakon završenih studija. Kada napuste svoje fakultete,
stečena znanja će morati stalno unapređivati, dopunjavati, osavremenjivati a neka
čak i napuštati. Stoga se moraju osposobiti da se aktivno koriste izvorima informacija,
da promišljaju, analiziraju, bogate svoja iskustva, kritički procenjuju, razvijaju
samostalnost i snalaženje u svojoj okolini.
Znati gde pronaći određenu informaciju je sada mnogo važnije nego moći je
zapamtiti. Rešenje je u kompetencijama, razviti dakle, kod studenata one kompetencije koje
im omogućavaju aktivan i kvalitetan život u savremenom društvu. Time se opet
vraćamo na ishode učenja i potrebe da prilikom formulacije ishoda uzmemo u obzir one
Kvalitet visokog obrazovanja u društvu znanja: mogućnosti i perspektive

sposobnosti koje želimo razviti kod studenata kako bi odgovorili

potrebama društva. A kada govorimo o ishodima ponovo se
vraćamo na pitanje kvaliteta obrazovanja jer je to pojam od koga
se počinje i na kome treba da se zavši proces obrazovanja.
Zajednički okviri visokog obrazovanja u evropskim
okvirima, trebali bi da ponude koordinate i smernice za doživotno
učenje i to bi trebalo da bude komplementarno za sve zemlje i sisteme
visokog obrazovanja. Posebni napori se trebaju uložiti u shvatanje
značaja visokog obrazovanja, daljem poboljšanju i razvoju istraživanja.
Napori usmereni na strukturalne promene i poboljšanje kvaliteta
visokog obrazovanja najviše treba da su usmereni na aktivizaciju
studenata koje treba ohrabrivati da izraze svoje mišljenje i stavove o
aktuelnim problemima, da učestvuju u dijalozima i
argumentovanim raspravama.
Prema mišljenju Evropske Komisije (2006), kompetencije koje su
neophodne za samousmeravajuće učenje uključuju dispozicije i
sposobnosti za organizaciju i regulaciju sopstvenog procesa učenja.
Kompetencije uključuju sposobnosti studenata da samostalno organizuju
svoje vreme efikasno, rešavaju zadatke, dostižu, procenjuju i usvajaju nova
znanja, kao i da ta znanja primenjuju u različitim situacijama i
drugačijem konteksu.
Posebno se izdvaja odgovornost i sposobnost da posvete vreme učenju.
Takođe su značajne osobine koje podrazumevaju fleksibilnost,
prilagodljivost ali i autonomiju i disciplinu, rukovođenje informacijama u
procesu učenja, i razvijanje kritičkog mišljenja.
Neophodno je posedovati sposobnost uspešnog komunciranja,
razumevanja za različitost, kao i samomotivaciju i samopouzdanje.
Takođe, bitno je navesti i principe kao i metode rada, koje
moraju biti planirane i organizovane tako da studenti mogu da:
- stiču znanja iz različitih oblasti
- povezuju znanja iz različitih izvora i pristupaju informacijama
kritički i nezavisno
- uzimaju aktivno učešće u planiranju i realizaciji kurseva
- stiču sposobnosti za realizaciju istraživanja i analizu
- stiču iskustva u metodama koje promovišu preduzetništvo na
različitim nivoima
- imaju priliku za estetski izraz
- analiziraju pitanja profesionalne etike
- prezentuju sadržaje i materijale za različite ciljne grupe
- rade i koriste se sredstvima informacione tehnologije i drugih
nastavnih sredstava (Berg, 2006).
Videli smo da međunarodni trendovi u obrazovanju ukazuju
na premeštanje
fokusa interesovanja od pristupa „u čijem je središtu profesor“ ka
pristupu obrazovanju koji je više „orjentisano na ishod“. Taj trend je dobio
nov zamah Bolonjskim procesom, koji akcenat stavlja na učenje
orjentisano na studenta i na potrebu za većom preciznošću i
Kvalitet visokog obrazovanja u društvu znanja: mogućnosti i perspektive
jasnoćom prilikom osmišljavanja nastavnih programa, kao i u pogledu njihovih sadržaja. Očigledno je da
ishodi učenja igraju presudnu ulogu u obezbeđivanju transparentnosti kvalifikacija i okvira kvalifikacija, pri
čemu se takođe doprinose primeni brojnih smernica
Bolonjskog procesa u okviru Evropskog prostora visokog obrazovanja. (Kennedy, 2007).

Prof. dr Ljiljana Subotić1

Prof. dr Olivera Gajić2
Dipl. pedagog – master, Biljana Lungulov3

KVALITET VISOKOG OBRAZOVANJA U DRUŠTVU ZNANJA:

4
MOGUĆNOSTI I PERSPEKTIVE