Велика географска открића

Појам „велика географска открића“ подразумева истраживачка путовања европских морепловаца која су
почела у XV веку.

Узроци великих географских открића:

1. привредни разлози- велика потражња Европљана за производима из источних земаља, пре
свега из Индије и Кине (зачини, племенити метали, драго камење, свила, мириси...)
2. Небезбедни копнени путеви а самим тим и прескупа роба која је набављана преко
муслиманских трговаца. Европљани траже нове, сигурније и исплативије путеве.
3. Технички проналасци попут компаса и астролаба, као и нови тип брода који су се звали
каравеле омогућили су морепловцима да се отисну на дуга путовања, што раније није било
могуће.

Најзначајнији морепловци и њихова географска открића:

1. Бартоломео Дијаз- 1487. године је опловио западну обалу Африке и стигао до „Рта Добре
наде“ односно крајњег југа Афричког континета.
2. Васко де Гама- 1498. опловио Африку и пронашао поморски пут за Индију.
3. Кристофер Колумбо- 1492. године открио амерички континент. Покушао да открије
поморски пут за Индију путујући на запад јер је сматрао да је Земља округла. Путовао са три
брода. Прво острво на које је наишао назвао је Сан Салвадор, што у преводу значи Свети
Спас. Мислио је да је открио Индију, становништво назвао Индијанцима. Надао се да ће
пронаћи богате руднике. Шпански краљ и краљица су финансирали четири његова путовања.
Пошто ништа није пронашао добио је отказ. Умро је у беди и сиромаштву.
4. Америго Веспучи- истраживао обале Јужне Америке и први указао да је у питању нови
континент.
5. Џон Кабот- открио Гренланд и северноамеричку обалу.
6. Жак Картије- истраживао Канаду
7. Фернандо Магелан- његова експедиција је од 1519. до 1522. прва опловила Земљину куглу и
доказала да земља није равна плоча.
8. Абел Тасман- почетком XVII века први опловио обале Аустралије.
9. Џејмс Кук- детаљније истражио Аустралију у другој половини XVIII века.

Стварање европских колонија

Колонија је територијални посед државе изван њених граница, освојен ради економске користи.
Европљани су били војно надмоћни у односу на домороце (староседеоце) јер су имали ватрено оружје.
Шпанци за кратко време освајају територије староседелачких племена Маја, Инка и Астека. Шпански
освајачи су се називали конкистадори. Велики део староседелаца умире од епидемија европских
болести против којих нису имали изграђен имунитет. Претворени су у робовску рану снагу и
наметана им је католочка вера. Услед њиховог изумирања долази до недостатка радне снаге, па
Европљани доводе афричке робове на амерички континет.

Последице географских открића

1. Средоземље губи ранији значај, центар трговачких путева постао је Атлантски океан.
Европске државе и градови на његовим обалама доживели су успон.
2. Из Америке су дошле велике количине злата и сребра што узрокује пад цена племенитих
метала.
3. Између Европе и Америке размењени су бројни пољопривредни производи и животињске
врсте.
4. Мешањем култура и раса долази до стварања мултикултуралних друштва.
 5. Катололичка и протестантска црква шаљу своје мисионаре у Нови свет и на тај начин шире
хришћанство.

Хуманизам и ренесанса
У XIV и XV веку на територији данашње Италије појавила се нова култура чији је носилац било
богато грађанство. Развој градова условио је појаву грађанске класе чији су погледи на живот и свет
били другачији од средњовековног, црвеног схватања. Након пада Византије под турску власт многи
учени Византинци су бежали пред Турцима и дошли на Апенинско полуострво. Са собом су доносили
дела античких писаца. Уметност и наука који настају у том периоду своје узоре су имали у
стваралаштву старих Грка и Римљана. Створен је утисак да античка култура поново оживљава. Због
тога је нова култура добила назив ренесанса, по француској речи која значи обнова, препород. Дакле
ренесанса је подразумевала препород античке уметности.
У средњем веку је религија играла најбитнију улогу у животима људи. Према учењу цркве
основни смисао овоземаљског живота је припрема за будући, вечни живот после смрти. У периоду
хуманизма и ренесансе у средишту интересовања се нашао човек и његов овоземаљски живот. Управо
због тога се употребљава термин хуманизам који је настао од латинског придева humanus што значи
људски, човечан.
Центри нове ренесансне културе били су богати италијански градови: Фиренца, Венеција,
Падова, Рим...Ренесанса је достигла свој врхунац у XVI веку.
Књижевност хуманизма и ренесансе
Данте Алигијери- „Божанствена комедија“
Франческо Петрарка- „Канцонијер“
Ђовани Бокачо- „Декамерон“
Вилијам Шекспир- „Хамлет“, „Ромео и Јулија“, „Краљ Лир“.
Мигел де Сервантес- „Дон Кихот“

Политичка мисао
Николо Макијавели- дело „Владалац“. У том делу пише које особине треба да има владар. По
његовом схватању владар треба да буде јак као лав а лукав као лисица. Сматрао је да интерес државе
треба да буде испред појединачних интереса и моралних обавеза. Први је сматрао да треба да дође до
уједињена Италије. Творац је кованице „Циљ оправдава средство“, због чега се следбеници тог начина
размишљања зову макијавелисти. Његови ставови су наишли на осуду јер нису били у складу са
хришћанским начелима. Оптуживали су га да пропагира неискрено и подмукло друштво.
У исто време енглески државник и хуманиста Томас Мор је у свом делу „Утопија“ критиковао
друштвену неједнакост у енглеској и замишљао савршено друштво једнакости, мира и среће. Због тога
данас када кажемо да је неко утописта онда мислимо да се он заноси неостваривим плановима о
поправци стања.

Архитектура и ликовне уметности

У доба ренесансе подизане су цркве, раскошне јавне зграде, палате, дворци. По узору на античке
грађевине украшаване су стубовима, луковима и куполама. Унутрашњост грађевина је била богато
украшена делима сликара и вајара. Теме ренесансних сликара биле су разноврсне- сликали су портрете,
пејзаже, мртве природе, призоре из митологије, верског и свакодневног живота. То је основна разлика у
односу на средњевековну уметност где је у центру пажње била искључиво религија. Два највећа
уметника италијанске ренесансе у другој половини XV века и првој половини XVI века су били
Леонардо да Винчи и Микеланђело Буонароти. Значајни су били и Тицијан, Рафаело Санти и
Албрехт Дирер.
 Леонардо да Винчи- слике Мона Лиза и Тајна вечера
Микеланђело Буонароти- статуе Давид, Мојсије, Богородица са Христом
Рафаело Санти- фреска Атинска школа

Реформација и противреформација
Хришћанство се појавило у 1. веку. Оснивач хришћанства је Исус Христ. Године 1054. се десио црквени раскол
када је хришћанство подељено на западну и источну цркву односно на католике и православце.
Врховни верски поглавар католика је римски папа а верски вођа православних је патријарх. Поред православне
и католичке цркве у 16. веку се појавило и треће учење- протестантизам.
У средњем веку католичка црква је имала велику моћ и утицај у друштву. Папа и црквене старешине су ту моћ
користиле за лично богаћење, раскошни живот и јачање политичког утицаја. Своје духовне обавезе су
запостављали. Индулгенција је била кап која је прелила чашу. Индулгенција је била дозвола издата од стране
папе Лава X који је почетком XVI века , да би изградио новац за градњу нове цркве Светог Петра у Риму
дозволио откуп грехова. То је било противно хришћанском учењу да се грехови праштају само ако се особа
покаје. Било је противно и дотадашњјој пракси да се грехови праштају након исповедања свештенику. Дакле,
индулгенције је опроштај грехова, који се од тада могао откупити новцем.
Против ове појаве се побунио Мартин Лутер, професор теологије на универзитету у немачком граду
Витенбергу. Он је осудио продају индулгенција.
Своје учење је објавио у облику 95 теза које је поставио на врата цркве у Витенбергу 1517. године. Ову годину
узмимамо као почетак реформације.
Папа је реаговао тако што је опоменуо Лутера да одустане од својих ставова, а затим га анатемисао, односно
искључио из цркве.
Ово је довело до велике поделе међу римокатоличким верницима. Сви Лутерови следбеници названи су
заједничким именом протестанти, а нова вера протестантизам.
Основна идеја протестантизма је била повратак Светом писму, које је Лутер превео на немачки језик. Црквена
служба се обавља на народном језику, а не на латинском. Укинути су монашки редови и манастири а поседи су
одузети. Свештеници могу да се жене и оснивају породице. Нема целивања икона и моштију светаца.
Истакнути реформатор цркве био је и Жан Калвин чији су следбеници названи калвинисти.
Енглески краљ Хенри VIII је 1534. год. након сукоба са папом створио англиканску цркву чијим поглаваром
се прогласио.
Противреформација (католичка обнова)
Одговор римокатоличке цркве на протестантске реформе назива се противреформацијом или католичком
обновом. Обнова је започела оснивањем монашког реда Дружбе Исусова 1534. године (исусовци, језуити).
Оснивач реда био је шпански племић Игњацио де Лојола. Језуити су усвојили војну организацију и гвоздену
дисциплину, а њихови чланови су пролазили строгу обуку. Деловали су међу свим друштвеним слојевима,
обилазили су села, градове, дворове. Велику пажњу су посветили образовању како би придобили што већи број
верника. Служили су се и убеђивањем и претњама.
Поред Језуита, црква се користила и другим средствима за сузбијањереформације. Обновљен јерад
средњовековне инквизиције (црквеног суда). Објављен је и Списак забрањених књига које католици нису
смели да читају да се протестатско учење не би ширило путем штампе.
Верски ратови
Између протестаната и католика су избили жестоки сукоби. Склапањем мира у Аузбургу 1555. године обе
вере су признате за равноправне. Тада је сваком владару омогућено да сам одабере веру у својој држави („Чија
је земља, онога је и вера“). Северна Немачка ће тако постати претежно лутеранска а јужна немачка католичка.
У Француској је 1572. године дошло до покоља хугенота (француских калвиниста). У Паризу је на Дан светог
Вартоломеја страдало око три хиљаде протестаната. Овај покољ познат је и под називом Вартоломејска ноћ.
Верски ратови у Француској завршени су 1598. Нанским едиктом. Тада је хугенотима дата верска слобода у
појединим деловима Француске.
Верске и политичке супротности довеле су до великог ратног сукоба у Европи познатијег као
Тридесетогодишњи рат (1618-1648). Рат је завршен Вестфалским миром 1648. који је признао слободу вере
не само лутеранима већ и кавинистима.

Апсолутистичке монархије
Након Вестфалског мира из 1648. године, владари европских држава почели су да граде моћну централну
власт. Државе су већином биле монархије а њихови владари су имали неограничену, апсолутну власт. Сви
становници били су поданици монарха, са обавезом да беспоговорно извршавају свако његово
наређење.Оваква врста власти одржавана је захваљујући праву
краља да влада као Божји изабраник.
Стварање овог типа монархије потпомогла је и нова, економски јака грађанска класа. Феудални ратови,
самовоља племства и расцепканост државне територије није пружала сигурност нити јединство тржишта. Јакој
грађанској класи је одговарало државно јединство оличено у јаком владару јер јој је на тај начин омогућен
даљи развој.
Од пореза које им је плаћало грађанство владари су стварали сталну војску, уз чију помоћ су срушили
самовољу племства.
Јака централна власт омогућила је привредни напредак.
Просвећени апсолутизам је облик власти у коме владар користи своја неограничена владарска овлашћења
како би постигао благостање и напредак својих поданика. Према том уверењу владар није само Божији
представник на земљи већ и „први слуга државе“. Просвећени апсолутизам развио се крајем XVIII века. Био је
карактеристичан за Пруску, Аустрију и Русију у том периоду.
Француска
Франсуска је у XVII веку била најнасељенија и најразвијенија држава у Европи. Апсолутистичка монархија
установљена је под Анријем IV (1589-1610), а учвршћена за време владавине Луја XIII (1610-1643).
Апсолутистичка монархија у Француској доживела је врхунац за време Луја XIV (1643-1715). Луј XIV подигао
је величанствени двор у Версају, где се преселио из Лувра у коме су ранији краљеви живели. Био је познат као
Краљ Сунце, јер је у његово време апсолутистичка монархија доживела пуни сјај.
Посвећивао је пажњу науци и истраживањима, а за његово време развијен је и модел меркантилизма.
Меркантилизам је за основну идеју имао што већи извоз робе а што мањи увоз. Укинуо је верску слободу
хугенотима (француским протестантима) након чега ови беже из земље.